Dzin Volf~Novo Sunce (Serijal od 1-5).pdf

8/20/2019 Dzin Volf~Novo Sunce (Serijal od 1-5).pdf

1/737

SENKA MUČITELJA

1

Moguće je da sam već tada imao neko predosećanje o svojoj budućnosti. Tazaključana i zarđala kapija koja je stajala ispred nas, kroz čije su kopljastešiljke pramenovi rečne magle išli kao po planinskim stazicama, ostaje sada u momumu kao simbol moga izgnanstva. Zato sam ovaj izveštaj o njemu počeo događajimaposle našeg plivanja, tokom kojeg je tako malo nedostajalo pa da se ja,mučiteljski šegrt Severijan, udavim."Stražar je otišao." To je moj prijatelj Rohe rekao Droteu, koji je i sammaločas video kako stražar odlazi.Dečak Eata neodlučno predloži da pođemo okolo. Jedan uzmah njegove tanke, pegaveruke ukazao je ka hiljadama koraka dužine zida koji se protezao prekosirotinjskog naselja i nastavljao uz brdo sve do samog tvrđavskog zida Citadele.Bilo je to pešačenje koje ću ja i preduzeti, jednog dana, mnogo kasnije."A da pokušamo da uđemo kroz kapiju tvrđave, a bez propusnice? Oni bi javilimajstoru Gerlousu."

"Ali zašto bi stražar otišao?""Nije važno zašto." Drote zadrma kapiju. "Eata, vidi da li možeš da se provučešizmeđu šipki."Drote nam je bio kapetan, pa Eata progura jednu ruku i jednu nogu izmeđuuspravnih gvozdenih šipki; međutim odmah se videlo da nema nade da i ostatkomtela prođe."Ide neko", šapnu Rohe. Drote cimnu Eatu i izvuče ga odatle.Pogledao sam niz ulicu. Fenjeri su se njihali tamo, među maglom utišanim zvucimakoraka i glasova. Ja bih bežao, ali me Rohe zadrža, govoreći: "Čekaj, vidimkoplja.""Da l' misliš da se to straža vraća?"Odmahnuo je glavom. "Previše ih ima.""Bar dvanaest ljudi", reče Drote.Još mokri od Đola, čekali smo. U nekom sporednom, povučenom prostoru mog uma, mii sad stojimo i drhtimo tamo. Baš kao što sve ono što izgleda neuništivo imatežnju ka sopstvenom uništenju, tako i momenti koji u trenutku događanjaizgledaju najprolazniji dobijaju kasnije svoje obnovljeno postojanje - ne samo umom pamćenju (iz kojeg, pri konačnom polaganju računa, nije izgubljeno bašništa) nego i u lupanju mog srca i u uspravljanju vlasi kose na mojoj glavi,tako da su to svaki put novi momenti, baš kao što se naš Komonvelt nanovouspostavlja svakog jutra u oštrim tonovima svojih truba.Ti ljudi nisu bili u oklopima, što sam ubrzo video pri bolešljivo žutom svetlunjihovih fenjera; ali su imali koplja, kao što je Drote rekao, a takođe motke isekire. Njihov vođa imao je dugački dvosekli nož zadenut za pojas. Ono što me jejoš više interesovalo bio je masivni ključ okačen o kanap oko njegovog vrata;izgledao je kao da bi mogao odgovarati bravi te kapije.Mali Eata se nervozno vrpoljio, a vođa nas ugleda i diže fenjer iznad glave. "Mi

ćekamo da uđemo, gudmane", doviknu Drote. Iako višeg rasta nego taj vođa, Droteje na tamnom licu imao izraz poniznosti i poštovanja."Ne pre zore", reče vođa grubo. "Vi, momci, bolje da idete kući.""Gudmane, trebalo je stražar da nas pusti unutra, ali nije tu.""Nećete noćas ući." Vođa je stavio šaku na dršku noža, pa tek onda prišao joškorak bliže. Na tren sam se uplašio da zna ko smo.Drote se malo odmače, a mi takođe, tako da smo ostali iza Drotea. "Ko ste vi,gudmane? Niste vojnici.""Mi smo dobrovoljci", reče jedan od njih. "Dolazimo da štitimo svoje mrtve.""Onda možete da nas pustite unutra."


2/737

Vođa je bio okrenuo leđa. "Ne puštamo mi nikoga unutra, sem same sebe." Njegovključ zacvile u bravi i kapija se, škripeći, otvori ka unutra. Eata, pre negošto ga je iko mogao zaustaviti, projuri kroz kapiju. Neko opsova, a vođa i jošdvojica dadoše se u trk za Eatom, ali on bejaše previše hitar za njih. Videsmonjegovu kosu boje kučine i njegovu košulju sa zakrpama, kako krivudavo jureizmeđu utonulih sirotinjskih grobova, a onda iščezavaju u gustišu statua, naizdignutijem terenu. Drote pokuša da ga sledi, ali ga dvojica zgrabiše za ruke."Moramo ga naći. Nećemo vam pokrasti vaše mrtve.""Onda zašto hoćete da uđete?" upita jedan dobrovoljac."Da skupljamo trave", reče mu Drote. Mi smo lekarski galipoti. Zar ne želite dase bolesnici leče?"Dobrovoljac se zablenu u njega. Onaj s ključem ispustio je fenjer kad je potrčaoza Eatom, tako da su ostale samo dve svetiljke. U njihovom mutnom svetlu tajdobrovoljac je izgledao priglupo i nevino; pretpostavljam da je bio nekakavfizički radnik.Drote nastavi: "Sigurno znate da neke lekovite trave, da bi imale najvećuvrednost, moraju biti iščupane iz grobnog tla pri svetlosti mesečine. Uskoro ćemraz, pa će sve biti uništeno, a našim gospodarima su potrebne zalihe za zimu.Trojica gospodara su uredila da mi noćas uđemo, a ja sam onog dečka pozajmio odnjegovog oca da mi pomogne."

"Nemate u šta da stavljate lekovite trave."Još se divim Droteu zbog onog što je tada uradio. Rekao je: "Treba da ihvezujemo u snopiće da se suše." Zatim je, bez i najmanjeg oklevanja, izvukaokomad najobičnijeg kanap iz džepa."A, razumem", reče taj dobrovoljac. Lepo se videlo da ne razume. Rohe i ja smoprilazili, malo po malo, kapiji.A Drote se udalji jedan korak od kapije. "Ako nećete da nas pustite da skupljamotrave, onda je bolje da odemo. Ne verujem da bismo sad ikako mogli naći onogdečka tamo.""Nećete nikud. Moramo ga izvesti napolje.""Pa, dobro", reče Drote nevoljno i mi prođosmo kroz kapiju, a volonteri za nama.Izvesni mistici tvrde da je stvarni svet sazdan dejstvom ljudskog uma, zato štopostupamo u skladu sa veštačkim kategorijama u koje smeštamo stvari, i to stvarikoje su nediferencirane i slabije od naših reči za njih. Ja sam te noći,intuitivno, shvatao to načelo, dok sam slušao kako poslednji dobrovoljac zatvarakapiju iza nas.Jedan čovek, koji dotad nije progovarao, reče: "Idem ja da pazim na moju majku.Već smo suviše vremena izgubili. Dosad su mogli da je odnesu ligu daleko."Nekoliko drugih progunđaše reči saglasnosti s ovim i grupa poče da se razilazi,pri čemu jedan fenjer pođe levo, a drugi desno. Mi krenusmo srednjom stazom(uvek smo njome išli kad smo se vraćali do srušenog dela citadelskog zida)zajedno sa preostalim dobrovoljcima.Moja je priroda, moja radost i moje prokletstvo da ne zaboravljam ništa. Svakizveket lanca i fijuk vetra, svaki prizor, mirisi i ukus, ostaje bez promena umom umu, pa, iako znam da to nije kod svakoga tako, ja ni zamisliti ne mogu kakobi bilo da je drugačije, kao da je čovek nešto prespavao, iako nije prespavao,nego je reč samo o doživljaju od pre izvesnog, dužeg, vremena. Sad se preda mnom

uzdižu oni koraci, malobrojni, koje tada načinismo po izbeljenoj stazi: bilo jehladno i sve hladnije; svetla nikakvog nismo imali, a magla je počela ozbiljnoda se valja sa Đola. Nekoliko ptica, dotad mirnih na granama borova i čempresa,poče nelagodno da leprša od drveta do drveta. Sećam se osećaja na mojim šakamadok sam trljao jednu o drugu, pamtim i fenjer kako se njiše među nadgrobnimpločama na izvesnoj udaljenosti, kao i to kako je magla izvukla iz moje košuljemiris rečne vode, pamtim prodorni miris zemlje nedavno prekopavane. Tog danamalo je nedostajalo da umrem, udavljen, među spletenim korenjem; a te noćistupio sam u svet odraslih muškaraca.


3/737

Prolomio se pucanj, pojava koju ja nikada ranije nisam iskusio, sevnula ježestoka energija i rascepila tamu kao klin, koji se zatim sklopio uz zvuk poputgroma. Negde se jedan spomenik bučno srušio. Onda tišina... u kojoj kao da sesve oko mene rastvorilo. Potrčasmo. Ljudi su se dernjali, daleko. Čuo sam da jezazvečao čelik po kamenu, kao da je neko tresnuo halebardom po spomeniku. Jurnuosam stazom koja mi je bila (ili mi se tad tako učinilo) sasvim nepoznata. Bejašekao traka polomljene kosti, široka taman dovoljno da dvojica njome idu naporedo,a silazila je, zavojito, u jednu travnatu udolinu. U onoj magli nisam videoništa osim tamnih masa spomenika s obe strane. Onda staza - iznenada, kao da juje neko cimnuo - nestade ispod mojih nogu; verovatno sam prevideo neki zaokret.Izvio sam se da izbegnem jedan obelisk koji kao da je iskočio iz tla ispred menei sledećeg trena sam se sudario sa nekim čovekom u crnom kaputu.Bio je stamen kao neko stablo; sudar me je oborio s nogu i ostavio bez daha. Čuosam ga kako mrmlja kletve, a onda tihi fijuk nekog oružja kojim je zamahnuo.Drugi glas se javi: "Šta bi?""Neko je naleteo na mene. Sad ga nema, ko god da je bio."Ležao sam nepomično.Neka žena reče: "Upali svetiljku." Njen glas je bio kao gugutanje goluba, ali jesadržavao i hitnost.Onaj na koga sam naleteo odgovori joj: "Stuštili bi se na nas kao čopor divljih

pasa, madam.""To će se ionako uskoro dogoditi - Vodalus je pucao. Mora biti da si čuo.""To će, verovatnije, da ih zadrži na odstojanju."Izgovarajući reči na način za koji tada, zbog svoga neiskustva, nisam znao da jeodlika klase uzvišenih, onaj čovek koji je prvi progovorio ponovo se oglasi:"Kamo sreće da ga nisam doneo. Ne bi trebalo da nam bude potreban protiv ljudiove vrste." Sad mi je bio mnogo bliži i ja ga, koji trenutak kasnije, ugledahkroz maglu, čoveka visokog, vitkog, bez šešira, kako stoji pored onog težeg nakoga sam natrčao. Treća prilika, zaogrnuta crnim, bila je, po svemu sudeći, tažena. Izgubivši vazduh, izgubio sam i snagu udova, ali sam uspeo da seotkotrljam iza osnovice jedne statue, a čim sam se našao, tamo, u sigurnosti,odmah sam izvirio da ove ljude opet osmotrim.Oči su mi se već navikle na tamu. Razabrao sam lice te žene, lice srcastogoblika, i uočio da je gotovo isto onoliko visoka i vitka kao muškarac koga jenazvala imenom Vodalus. Onaj teški je nestao, ali ga čuh kako govori: "Joškonopca." Po njegovom glasu primećivalo se da je samo korak-dva udaljen od tačkegde sam ja čučao, a ipak, nestao je kao voda sipana u bunar. Onda videh kako senešto crno (to je morao biti središnji, izdignuti deo njegovog šešira) pomičeblizu stopala vitkog čoveka, i shvatih da se maltene baš takva stvar dogodila snjim - tu je postojala rupa, a on se našao u rupi.Žena upita: "U kakvom je stanju ona?""Sveža kao cvet, madam. Jedva da ima ikakvog smrada na njoj, ništa zbog čega bise trebalo zabrinjavati." Žustrije nego što bih verovao da je moguće, iskočio jeiz rupe. "A sad mi dajte jedan kraj, a Vi uzmite drugi, kneže, i iščupaćemo jekao šargarepu."Žena reče nešto što mi izmače, a vitki joj odvrati: "Nisi morala da dolaziš,Tea. Šta bi mislili ostali, ako ja ne bih ništa rizikovao?" On i teški potegoše,

stenjući, i ja videh kako se nešto belo pojavljuje pred njihovim nogama. Sagnulisu se da to dignu. A onda se, kao da ih je neki amšaspand dotakao svojimzračećim čarobnim štapom, magla zakovitla i razmače, propuštajući zrak zelenemesečine na njih. Imali su leš neke žene. Njena kosa, nekad crna, sad je bilaumršena oko njenog modrog lica; obučena je bila u dugačku haljinu od neke bledetkanine."Vidite li", reče teški, "kao što vam rekoh, kneže i madam, u devetnaestslučajeva od dvadeset tu nema nikakvih teškoća. Sad treba samo da je prebacimopreko zida."


4/737

Tek što je to izgovorio, začuh nečiju viku. Trojica volontera dolazila sustazom, preko ivice udoline. "Zadržite ih, kneže", zareža teški, nabacujući lešsebi na rame. "Ja ću se pobrinuti za ovo i odvesti gospođu u bezbednost.""Uzmi ovo", reče Vodalus. Dade mu pištolj, od koga se mesečina odbijala kao odogledala.Teški se zablenu u pištolj. "Nikad to nisam upotrebio, kneže...""Uzmi, može ti trebati." Vodalus se saže, a onda se uspravi držeći nešto što jeličilo na tamni štap. Začu se zveket metala po drvetu i ukaza se, namesto štapa,blistava, uzana oštrica. On viknu: "Branite se!"Golubica kao da je za trenutak imala vlast nad arktoterijumom: uzela je pištoljiz šake teškoga, a zatim oni zajedno uzmakoše u maglu.Trojica dobrovoljaca su oklevala. Sad pođe jedan levo, a drugi desno, kao da binapali s tri strane. Čovek u sredini (i dalje na beloj stazi od polomljenihkostiju) imao je koplje, a jedan od druge dvojice, sekiru.Treći je bio upravo onaj vođa s kojim je Drote na kapiji razgovarao. "Ko si ti?"dobaci on Vodalusu, "i kakva ti je to vlast Erebusova dala pravo da dolaziš ovdei radiš tako nešto?"Vodalus nije odgovorio, ali je vrh njegovog mača gledao sad u jednog, sad udrugog, kao oko.Promuklim glasom vođa reče: "Sad svi zajedno i biće naš." Ali nastupali su

oklevajući, i pre nego što su stigli do njega, Vodalus skoči napred. Video samsev njegove oštrice u slaboj svetlosti i čuo njeno trenje o vrh kratkog koplja -metalno suljanje, kao da čelična zmija klizi preko gvozdenog brvna. Kopljanikdreknu i odskoči; Vodalus takođe skoči unazad (mislim zato što se plašio da ćemu ona dvojica zaći za leđa), a onda kao da izgubi ravnotežu i pade.Sve se to odigralo u mraku u magli. Ja sam pomno gledao, ali ti ljudi su biliuglavnom samo senke među senkama - kao što je maločas bila žena sa licem uobliku srca. Ipak, bio sam ganut nečim. Možda mi se učinilo, zato što je Vodalusbio spreman da pogine da bi nju zaštitio, da je ona i meni dragocena; svakako jeta njegova spremnost pobudila u meni određenu meru divljenja prema njemu. Mnogosam puta od tada, stojeći na klimavoj platformi na trgu nekog pijačnog grada, saTerminus Estom nepomičnim ispred mene i sa budnim prestupnikom u klečećempoložaju pred mojim nogama, slušajući kako šišti šapat gomile pune mržnje premameni, osećajući, štaviše, jednu daleko nedobrodošliju stvar, naime divljenjeonih koji nalaze prljavu radost u tuđem bolu i tuđoj smrti, pomislio na Vodalusapokraj groba i zatim uzdigao svoju oštricu napola zamišljajući da će ona, kad sesjuri nadole, zadati udarac u korist Vodalusa.Kao što rekoh, spotakao se. Mislim da je u tom trenu čitav moj život bio nauskolebanim tasovima vage zajedno sa njegovim.Ona dvojica sa strane jurnuše na njega, ali on svoje oružje nije bio ispustio.Videh kako blistava oštrica seva nagore, iako je Vodalus još ležao na tlu.Pamtim da sam tad pomislio kako bi fino bilo imati takav mač na dan kad Drotepostane kapetan šegrta, kao i to da sam u mislima načinio poređenje izmeđuVodalusa i sebe.Sekiraš, prema kome je Vodalus načinio ubodni zamah, uzmače; onaj drugi zamahnudugačkim nožem. Ja sam, dotad, već bio na nogama, i posmatrao bitku preko ramenajednog kalcedonskog anđela; video sam kako nož promašuje, koliko za širinu

palca, Vodalusa, koji se izvio na drugu stranu, i kako se zariva do drške uzemlju. Vodalus tad zamahnu da poseče vođu, ali bio je suviše blizu za mač tolike dužine. A vođa, umesto da uzmakne, ostavi svoje oružje i dograbi Vodalusakao rvač. Bili su na samom rubu otvorenog groba - pretpostavljam da se Vodalusbio spotakao o iskopanu zemlju.Drugi dobrovoljac je digao sekiru, ali je potom stao da okleva. Njegov vođa biomu je bliži nego Vodalus; on poče zaobilaziti, da bi dobio slobodan prostor zaudarac, i tako se krećući, dođe na manje od jednog koraka udaljenja od mesta gdesam se ja skrivao. Dok se tako premeštao, videh kako Vodalus čupa nož iz zemljei zariva ga vođi u grlo. Sekira se diže da udari; a ja, ja je zgrabih za držalju


5/737

tačno ispod ušica, maltene čistim refleksom, i nađoh se odjednom u borbi,ritnuh, udarih.Sasvim iznenada, bilo je završeno. Mrtav je ležao onaj volonter čije se krvavooružje nalazilo u mojim rukama. Dobrovoljački vođa grčio se pred našim nogama.Kopljanik je nestao, a njegovo koplje je ležalo, bezopasno, poprečno prekostaze. Vodalus dohvati crni štap koji je nedaleko ležao na travi i ugura mač unjega kao u korice. "Ko si ti?""Severijan. Mučitelj sam. Ili, tačnije, ja sam šegrt mučitelja, kneže. Član redaTragalaca za istinom i pokajanjem." Duboko sam udahnuo."Vodalarijus sam", odvrati on. "Jedan od hiljada takvih čijeg postojanja viniste svesni." A bila je to reč koju jedva da sam ikad dotad i čuo."Evo." On mi položi nešto na dlan: novčić, malen i tako gladak da je izgledaonauljen. Ostadoh, stežući tu paricu, pokraj raskopanog groba, gledajući kakoVodalus krupnim koracima odlazi. Znatno pre no što je stigao do ruba udoline,progutala ga je magla, a onda je, nekoliko trenutaka potom, srebrnasti letećičamac, oštar kao strelica, zavrištao iznad groblja.Nož je bio, nekako, ispao iz vrata mrtvog vođe. Možda ga je on sam, u agoniji,izvukao. Dok sam se saginjao da uzmem nož, primetio sam da mi je novčić još ušaci i strpao ga u džep.Mi mislimo da smo ti koji izmišljaju simbole. Istina glasi da simboli izmišljaju

nas; mi smo njihove tvorevine, oblikuju nas njihove tvrde, definišuće ivice. Kadvojnici polažu zakletvu, svaki dobije po jedan komad metalnog novca, i toasimus, sa urezanim profilom autarha. Primajući taj novčić oni prihvataju inaročite dužnosti i terete vojničkog života - od tog časa su vojnici, mada moždajoš ništa ne znaju o rukovanju oružjem. Ja to tada nisam znao, ali velika jegreška zamišljati da moramo biti svesni takvih stvari da bi one uticale na nas;zapravo, zamišljati to znači verovati u najbezvredniju, najpraznoverniju vrstumagije. Jedino nesuđeni mag veruje u delotvornost čistog znanja; a racionalniljudi znaju da stvari ili delaju same po sebi, ili uopšte ne delaju.Tako ja, dok mi je taj novčić upadao u džep, nisam znao ništa o dogmama pokretakome je Vodalus bio na čelu, ali sam ih ubrzo sve doznao, jer su bile u vazduhu.Sa Vodalusom, mrzeo sam autarhiju, iako pojma nisam imao šta bi moglo mesto njebiti uspostavljeno. Sa Vodalusom sam prezirao uzvišene koji nikako da se dignuna ustanak protiv autarha i koji vezuju svoje najlepše kćeri za njega dajući ihu ceremonijalno konkubinatstvo. Sa Vodalusom sam prezirao narod što je takonedisciplinovan i lišen zajedničkog cilja. A od onih ideala koje je pokušao dami usadi majstor Malrubius (koji je zapovedao šegrtima kad sam bio dečak) i kojeje posle nastojao da mi prenese i majstor Palaemon, prihvatio sam samo jednu:odanost toj gildi. U ovom pogledu nisam nimalo grešio - bilo je, kao što sam iosećao, savršeno izvodljivo da služim Vodalusu, a ostajem torturist. Eto, takosam započeo svoje dugo putovanje koje se završilo mojim slučajnim uletanjem upresto.2. SEVERIJANPamćenje me pritiska. Pošto sam odgajen među mučiteljima, nikad nisam upoznaosvoju majku niti oca. Ništa više nisu znali o svojim roditeljima ni drugišegrti, braća moja. S vremena na vreme, a naročito kad zima dugo potraje, ponekijadni siromah dođe na mrtvačka vrata, galameći, nadajući se da bi mogao biti

primljen u našu drevnu gildu. Često takvi uvesele Brata portira pričajući nakakve će muke rado da udaraju druge ljude, samo da bi, kao nagradu, dobilitoplotu i hranu; biva i da donesu neku životinju kao primer svog rada.Svakog takvog odbijemo. Tradicija iz naših dana slave, koji su bili pre ovesadašnje degenerisane epohe, i pre one pre toga, i pre one još ranije, tradicijeiz jedne epohe čiji naziv sad jedva da pamte i učenjaci, zabranjuju regrutovanjetakvih ljudi. Čak i u doba o kome pišem, kad se gilda smanjila na dva majstora imanje od dvadeset kalfi, te tradicije su se poštovale.Od svoje prve uspomene, pa do sad, pamtim sve. Ta prva uspomena jeste kako samslagao šljunak u gomilicu, u Starom dvorištu. Ono se prostire južno i zapadno od


6/737

Veštičjeg dvorca i odvojeno je od Velikog dvora. Već tada je tvrđavski zid, učijoj odbrani bi, navodno, naše bratstvo trebalo da učestvuje, bio u ruševnomstanju, sa velikom prazninom između Crvene kule i Medveda, a ja sam se tamopentrao po oborenim blokovima nerastopivog sivog metala i gledao prostranstvonekropolisa koji se spušta niz tu stranu citadelskog brega.Kad sam bio nešto stariji, nekropolis mi je postao igralište. Krivudavim stazamatamošnjim išle su patrole tokom dana, ali stražari su ponajviše pazili na onesvežije grobove, na nižem terenu, a, sem toga, kako su znali da mi pripadamomučiteljima, retko kad su imali mnogo volje da se bakću oko nas i da nasisteruju iz naših vrebališta u grupama čempresovih stabala.Priča se da je naš nekroplis najstariji u Nesusu. Sasvim je izvesno da to nijeistina, pa ipak, postojanje takve neistine svedoči o istinskoj drevnosti, madaautarsi ovde nisu sahranjivani čak ni kad je Citadela bila njihovo glavnouporište i mada su slavne porodice - tada kao i sada - radije sahranjivale svojedugonoge i dugoruke mrtve u kriptama na svojom imanjima. Međutim, gradskiarmigeri i optimati rado su se opredeljivali za najviše obronke, blizu zidaCitadele; siromašnjiji obični građani sahranjivani su niže i sve niže, a nanajudaljenijem i najnižem terenu, koji se graničio sa naseljima duž obale Đola,sahranjivani su grnčari. Kao dečak retko kad sam sam odlazio daleko, ili upolatako daleko.

Uvek smo išli trojica - Drote, Rohe i ja. Kasnije i Eata, sledeći po starostimeđu šegrtima. Nijedan od nas nije rođen među mučiteljima, jer se niko nikad nine rađa među mučiteljima. Priča se da je u drevnim vremenima bilo u našem esnafui muškaraca i žena i da su im se rađali i sinovi i kćeri, odgajani da uđu umisterije, kao što se sad čini među proizvođačima svetiljki, među zlatarima i umnogim drugim esnafima. Ali Imar Maltene Pravedni je, uviđajući koliko su ženesurove i kako često prekoračuju one kazne koje je on određivao, naredio da međumučiteljima ne sme više biti žena.Od tog doba naši se redovi popunjavaju isključivo decom onih koji nam dopadnušaka. U našoj Matahinskoj kuli ima jedna gvozdena poluga koja viri iz brodskogzida na visini prepona odraslog čoveka. Mušku decu dovoljno malu da moguuspravno stajati ispod te poluge gajimo kao svoju; a ako nam bude poslata žena uodmakloj trudonći, otvaramo je i ako onda beba vuče dah, zapošljavamonegovateljicu ako je ta beba muško. Ako je žensko, damo je vešticama. Tako toide još od dana Imarovih, a ti su dani zaboravljeni pre mnogo stotina godina.Tako niko od nas ne zna svoje poreklo. Svako bi bio od uzvišenih kad bi mogao, ačinjenica je da mnoge osobe visokog roda bivaju predate nama. Kao dečak svako odnas je pravio neke svoje pretpostavke i svaki bez izuzetka je pokušao da pita otome stariju bratiju, i to starije među kalfama, iako nam oni, zaključani svakou svoju gorčinu, nisu govorili praktično ništa. Eata je nacrtao grb jednog odvelikih severnih klanova, verujući da iz te porodice potiče, na plafonu iznadsvog ležaja, one godine o kojoj govorim.Što se mene tiče, ja sam još pre toga prihvatio, kao svoj grb, nešto što je bilougravirano u bronzi iznad ulaza u jedan mauzolej. U tom grbu su bili: vodoskok,koji se diže iz neke vode; iznad vodoskoka leteći brod, a ispod vodoskoka ruža.Ulaz je bio davno provaljen, a na podu su ostala dva prazna mrtvačka sanduka.Još tri sanduka, za mene preteška da ih pomaknem ali netaknuta, čekala su na

policama duž jednog zida. Privlačnost tome mestu nisu davali ni zatvoreni, a niotvoreni mrtvački sanduci, mada sam u ovom drugom ponekad ležao odmarajući se naizbledelim ostacima mekane podloge. Privlačno je bilo zato što je prostorijabila tako malena, njeni zidovi tako debeli, prozor samo jedan, malen, sa jednomšipkom, a neverna vrata (tako masivna i teška) večito odškrinuta.Kroz prozor i vrata mogao sam gledati, neprimećen, sav blistav život drveća,žbunja i trave napolju. Ptičice konopljarke i zečevi, koji se na moj dolazakdavahu u bekstvo, nisu me mogli ni namirisati ni čuti dok sam bio unutra.Posmatrao sam vranu olujašicu kako gradi svoje gnezdo i gaji svoje mladunce dvalakta daleko od mog lica. Gledao sam kako prolazi kasom lisica, dignute četke; a


7/737

jedom je i ona gigantska lisica, viša od svih osim najviših lovačkih pasa, kojuljudi nazivaju grivastim vukom, prošla, u sumrak, trčeći dugim skokovima; išlaje za nekim svojim neznanim poslom iz porušenih južnih kvartova. Jedna karakarame je štitila letucajući i progoneći otrovnice, a soko je sa vrha bora dizaokrila ka vetru.Dovoljan je trenutak da se opišu te stvari koje sam ja posmatrao tako dugo. Ničitav jedan saros, koji traje osamnaest godina, ne bi mi bio dovoljno dug dazabeležim šta su sve ti prizori značili meni, dronjavom dečaku šegrtu. Dve misli(maltene jednake snovima) opsedale su me i činile te prizore beskrajnodragocenim. Prva je bila misao da će u nekom ne mnogo udaljenom vremenu, statisamo vreme... i da će ti šareni dani, koji su toliko dugo bili izvlačeni jedanza drugim kao mađioničareve povezane marame, najzad naći svoj kraj, a zlovoljnosunce se ugasiti. Druga bejaše misao da negde postoji neko čudesno svetlo -nekad sam ga zamišljao kao sveću, nekad kao baklju - koje izaziva pojavu životau svakom predmetu na koji padne, tako da list otkinut od žbuna ispruži nožice itanušne pipaljke, a grubi smeđi žbun otvori crne oči i pobegne uz drvo.Ipak je pokatkad, naročito u dremljivim satima oko podneva, bilo malo šta da sevidi. Tada bih se nanovo okretao grbu nad vratima i pitao se kakve veze imajubrod, ruža i vodoskok sa mnom i zurio u pogrebnu bronzanu masku koju sam bionašao, očistio i stavio u jedan ugao. Taj mrtvac je ležao potpuno opružen, a

njegove oči sa teškim kapcima bile su sklopljene. U svetlosti koja je probadalamaleni prozor, razgledao sam njegovo lice i razmišljao o mom sopstvenom, kojesam video u poliranom metalu. Moj ravni nos, duboko utonule oči i upali obraziveoma su nalikovali na njegove, pa sam čeznuo da saznam da li je imao tamnu kosukao ja.Zimi sam retko odlazio u nekropolis, ali leti su mi taj provaljeni mauzolej, a idrugi mauzoleji, davali mesta za posmatranje i za odmor u hladovini. Dolazili sui Drote, Rohe i Eata, mada ih nijednom nisam odveo do mog najomiljenijegskloništa; znao sam da i oni imaju svoja tajna mesta. Kad smo bili zajedno,retko smo zalazili u grobove. Umesto toga, pravili smo od štapova mačeve ivodili bitke u kojima je bilo i jurnjave, ili smo bacali šišarke na vojnike, ilismo na zemljanoj površini novih grobova crtali kvadrate i igrali se piljaka,"dame" pomoću kamenčića ili "konopaca i puževa".Zabavljali smo se i u lavirintu koji je bio deo Citadele i plivali u velikojcisterni ispod Dvorca sa zvonom. Tamo je bilo hladno i vlažno čak i leti, podzaobljenim svodom, pokraj kružnog jezera beskrajno duboke, mračne vode. Ali zatozimi jedva da je bilo iole hladnije, a taj rezervoar je imao i jednu vrhunskuprednost: bio je, naime, zabranjen, tako da smo mogli, krijući se divno, daskliznemo u njega, iako se za nas mislilo da smo na nekom drugom mestu, i dasvoje buktije ne palimo dok iza sebe ne zatvorimo okrugla vrata sa rebrastimojačanjima. A onda, kad poskoče plamenovi upaljenog katrana, kako zaplešu našesenke po tim vlažnim zidovima!Kao što pomenuh, naše mesto za plivanje bilo je u Đolu, koji krivuda kroz Nesuskao velika, umorna zmija. Kad otopli, mi u grupi krenemo, kroz nekropolis, tamo- prvo pored starih, veličanstvenih grobnica koje su najbliže zidu Citadele,onda pored taštih optimatskih posmrtnih kuća, zatim kroz kamenu šumu običnihspomenika (trudeći se da izgledamo prepuni poštovanja dok prolazimo pored

robusnih stražara koji se naslanjaju na svoja koplja). Najzad preko običnih,golih humki koje označavaju da su tu zakopani siromašni ljudi i koje se posleprve kiše snize i pretvore u barice.Na najnižem rubu ovog grada stajala je ona gvozdena kapija koju sam već opisao.Kroz nju su unošena tela namenjena za grnčarsko polje. Dok smo prolazili kroz terđajuće vratnice, osećali smo, tek tad, da smo stvarno izašli iz Citadele i timenesumnjivo prekršili pravila koja bi trebalo da određuju naše kretanje. Verovalismo (ili glumili da verujemo) da ćemo biti stavljeni na muke ako nas starijabraća otkriju u ovom prekršaju; a istina je bila da bismo samo dobili batine -tolika je dobrota tih mučitelja koje sam kasnije izdao.


8/737

Veću opasnost su za nas predstavljali su stanovnici mnogospratnih stambenihzgrada zbijenih s obe strane grozno prljave ulice kojom smo prolazili. Ponekadpomišljam da je ova gilda istrajala tako dugo upravo zbog toga što služi kaofokus koji privlači mržnju naroda na sebe, te je odvlači od autarha, uzvišenih ivojske, pa čak u izvesnoj meri i od bledih degenerika koji ponekad, sa udaljenihzvezda, dolaze da posete Urt.Isto ono predosećanje koje je omogućavalo stražarima da znaju ko smo,obaveštavalo je, izgleda, i stanovnike tih solitera; ponekad su sa prozora višihspratova sipali pomije na nas, a ljutito gunđanje nas je pratilo. Međutim, strahiz koga je ta mržnja proisticala takođe nas je štitio. Nikakvo stvarno nasiljenije preduzimano protiv nas, a jednom ili dvaput, kad se raščulo da je nekitiranski divljegrobaš ili neki korupcionaš izručen našoj gildi, dovikivali sunam sugestije kako da ga uništimo - većinom vulgarne, velikim delomneizvodljive.Na mestu gde smo plivali, Đol je svoje prirodne obale izgubio još pre višestotina godina. Sad se sastojao od prostranstva - dva lanca širokog - plavihnenufara, zarobljenog između kamenih zidova. Stepeništa namenjena za pristajanječamaca vodila su do reke na nekoliko mesta; po toplom danu, na svakom takvomnizu stepenika držala se po jedna banda od deset do petnaest svađalačkiraspoloženih mladića. Nas četvorica nismo imali snagu potrebnu da oteramo te

grupe, ali oni nam nisu mogli (ili bar nisu hteli) onemogućiti pristup, mada bisvaka grupa kojoj bismo odlučili da se pridružimo sipala pretnje na nas dok smoprilazili i upućivala razne izazove kad bismo se već našli mađu njima. Međutim,ubrzo bi se svi članovi te grupe razišli, tako da smo ostajali jedini posednicitog stepeništa sve do sledećeg dana za plivanje.Odabrao sam da sve ovo opišem sada zato što nikada više nisam otišao tamo posleonog dana kad sam spasao Vodalusa. Drote i Rohe su verovali da sam se ja toplašio da će nam u povratku biti ulaz zaključan. Mislim da je Eata pogodio pravirazlog - dečaci, pre nego što se suviše primaknu muškom dobu, često imajupronicljivost maltene kao žene. Zbog nenufara nisam išao.Meni groblje nikad nije izgledalo kao grad mrtvih; znam da u tamošnjim purpurnimružama (kojih se drugi ljudi toliko užasavaju) sklonište nalaze stotine malihživotinja i ptica. Pogubljenja kojima sam prisustvovao i koja sam toliko putaizvršavao nisu ništa drugo do jedan zanat, izvođenje na klanicu ljudskih bićakoja su najčešće manje nevina i manje vredna od stoke. A kad o svojoj sopstvenojsmrti razmišljam, ili o smrti nekoga ko je bio dobar prema meni, ili čak o smrtisunca, u moj um uplovi slika biljke nenufar, sa sjajnim, bledim lišćem i azurnimcvetovima. Ispod cveta i ispod lišća nalazi se crno korenje, fino i jako kaokosa, koje seže dole, u mračnu vodu.Mi momci nismo te biljke uopšte ozbiljno shvatali. Pljuskali smo i plutaliizmeđu njih, odgurivali smo ih, prenebregavali smo ih. Njihov parfem je uspevaoda se do neke mere suprotstavi gadnom smradu vode. Onog dana koji se završiomojim spasavanjem Vodalusa zaronio sam pod guste ploveće busene tog cveća kao ihiljadu puta ranije.Izronio nisam. Nekako sam dospeo u područje gde je korenje bilo daleko gušćenego što sam ga ikad ranije naišao. Uhvatilo me je stotinu mreža odjednom. Očisu mi bile otvorene, ali ništa nisam mogao da vidim - samo crnu paučinu korenja.

Plivao sam i osećao da se samo moje ruke i noge kreću među milionima tih finihniti, a telo ne. Grabio sam ih punim šakama i kidao, i pokidavši ih ostajaojednako nepokreran kao i dotad. Imao sam utisak da mi se pluća dižu u grlo da meuguše i da onda prsnu, sama od sebe, u vodu. Želja da uvučem dah, da usisamtamni, hladni fluid kojim sam bio okružen, bejaše neizdrživa.Nisam više znao u kom pravcu je površina, niti sam više bio svestan vode kaovode. Snaga je napustila moje udove. Nisam se više plašio, mada sam znao daumirem ili da sam već mrtav. Začulo se jako, vrlo neprijatno zvonjenje u mojimušima i počele su vizije.


9/737

Budio nas je majstor Malrubius, onaj koji je umro pre nekoliko godina, lupajućipo brodskom zidu kašikom: to je bio taj zvuk, to metalno treštanje. Ostao sam daležim na svom ležaju nemoćan da se dignem, dok su Drote, Rohe i mlađi momci već svi poustajali i, zevajući, petljali da nađu svoju odeću. Ogrtač majstoraMalrubiusa bio je zabačen unazad; video sam labavu kožu na njegovim prsima istomaku, gde je vreme uništilo i mišiće i masnoću. Trougao dlaka se tu video,siv kao plesan. Pokušao sam da ga pozovem, da mu kažem da sam budan, ali nisammogao da načinim nikakav zvuk. On poče da hoda duž brodskog kabinskog zida, jošlupajući po njemu kašikom. Posle izvesnog vremena, koje mi se činilo veoma dugo,stigao je do okruglog prozora, sagnuo se, nagnuo se kroz njega napolje. Znao samda me traži u starom dvorištu dole.A ipak, nije mogao videti dovoljno daleko. Ja sam bio u jednoj od ćelija ispodsobe za saslušanja. Tu sam ležao na leđima i gledao gore, u sivu tavanicu. Jednaje žena plakala, ali ja je nisam mogao videti i bio sam manje svestan njenihjecaja nego zvonjave, zvonjave, zvonjave te kašike. Tama se sklopila preko mene,ali iz te tame iziđe lice jedne žene, ogromno poput zelenog lica meseca. Nijeona bila ta koja je plakala - jecanje sam i dalje čuo, a ovo lice je biloneuznemireno i uistinu ispunjeno onom vrstom lepote koja jedva da dopušta ikakavizraz. Njene ruke su se pružale ka meni, a ja se odjednom pretvorih u ono ptičekoje sam godinu dana pre toga uzeo iz gnezda u nadi da ću ga pripitomiti da

stoji na mom prstu, jer, šake su joj bile dugačke, svaka ponaosob, kao onimrtvački sanduci u kojima sam se ponekad odmarao u mom tajnom mauzoleju.Zgrabile su me, povukle me nagore, pa me bacile dole, udalj od njenog lica i odtog zvuka jecanja, dole u tamu gde sam najzad tresnuo u nešto za šta sam mislioda je blato na dnu i kroz njega prsnuo u svet svetlosti oivičen crnim.Pa ipak, disati ne mogah. Nisam više imao tu želju, a moja prsa se više nisupokretala sama od sebe. Klizio sam kroz vodu, ne znajući kako. (Docnije samsaznao da me je Drote vukao za kosu.) Odjednom, ležao sam na hladnom, ljigavomkamenju, a u usta su mi disali Rohe, pa Drote, pa opet Rohe. Bio sam omotanočima, kao što čoveka omotaju oni ponovljeni obrasci u kaleidoskopu, i mislio dato neki poremećaj u mome gledanju umnožava Eatine oči.Konačno sam uzmakao od Rohea i ispovraćao velike količine crne vode. Posle togabilo mi je bolje. Mogao sam se držati u sedećem položaju i opet disati, mada nasakat način, mogao sam, iako bez snage i premda drhtavih šaka, opet da pokrećemruke. Te oči oko mene pripadale su stvarnim ljudima, stanovnicima obalskihstambenih zgrada. Jedna žena je donela zdelu nekog vrućeg pića - nisam biosiguran da li je to supa ili čaj, samo sam znao da peče da je pomalo slano i damiriše na dim. Glumio sam da to pijem, a kasnije sam utvrdio da imam maleopekotine na usnama i jeziku."Jesi ti to namerno radio?" upita Drote. "Kako si izišao?"Odmahnuo sam glavom.Neko u gomili reče: "Izleteo je iz vode pravo uvis!"Rohe mi pomože da smirim šaku. "Mislili smo da ćeš izroniti na nekom drugommestu. Da se šališ sa nama."Rekoh: "Video sam Malrubiusa."Jedan starac, čamdžija, ako je suditi po njegovoj odeći uprljanoj katranom,dohvati Rohea za rame. "Ko je to?"

"Majstor, nekada je zapovedao šegrtima. Mrtav je.""Nije žena?" Stari je držao Rohea, ali gledao u mene."Ne, ne", reče mu Rohe. "Nema žena u našem cehu."Iako je piće bilo vrelo, a dan topao, meni je bilo hladno. Jedan od mladića sakojima smo se ponekad sukobljavali donese neko prašnjavo ćebe i ja se umotah uto; ali još toliko vremena je prošlo dok sam opet imao dovoljno snage da hodam,pa smo do kapije nekropolisa stigli tek kad je statua Noći na vrhu svratišta nasuprotnoj obali bila majušna crna crtica na sunčevom polju plamena, a samakapija stajala zatvorena i zaključana.3. AUTARHOVO LICE


10/737

Tek oko podne sledećeg dana setih se da pogledam novčić dobijen od Vodalusa.Pošto smo u trpezariji poslužili kalfe kao i obično, pa doručkovali, sreli smose sa majstorom Palaemonom u našoj učionici i posle kratkog pripremnogpredavanja pošli za njim na niže nivoe, da razgledamo šta je prošle noćiurađeno.Ali možda je bolje da, pre nego što nastavim pisanje o tim događajima, objasnimmalo podrobnije prirodu naše Matahinske kule. Ona se nalazi blizu zadnje,zapadne strane Citadele. U prizemlju su radne sobe naših majstora, u kojima seobavljaju savetovanja sa funkcionerima iz sudstva i sa šefovima drugih gildi.Iznad toga je naša zajednička soba, koja se svojom zadnjom stranom oslanja okuhinju. Na spratu iznad je trpezarija, koja nam služi ne samo da tu obedujemonego i kao sala za sastanke. Iznad trpezarije su privatne sobice majstora, kojihje, u boljim danima, bio daleko veći broj. Na sledećem spratu smeštene sukalfenske kabine, iznad njih šegrtska spavaonica i učionica, a onda serijaraznih tavana i napuštenih kabina. Blizu samog vrha je artiljerijska dvorana;oružje koje je u njoj preostalo povereno je nama, bratiji ovog ceha, da gaopslužujemo u slučaju da neko napadne Citadelu.Pravi posao naše gilde obavlja se ispod svega toga. Odmah ispod nivoa tla ležisoba za saslušanja; ispod nje, te samim tim i izvan kule kao takve (jer, takomora za saslušanja bila je, nekada, propulziona komora za celo to ustrojstvo),

proteže se lavirint zvani ublijeta. Tu postoje tri upotrebljiva spratapodzemlja; do njih vodi središnji stepenišni bunar. Ćelije su jednostavne, suvei čiste, a od nameštaja imaju mali sto, stolicu i uzani ležaj pričvršćen zasredinu poda.Svetiljke u ovoj ublijeti od one su prastare vrste za koju se kaže da gorivečno, iako su se neke ugasile. U sumraku tih hodnika, moja osećanja tog jutrane bejahu sumorna, nego radosna - tu ću raditi kad postanem kalfa, tu ćuupražnjavati prastaru veštinu i podići se u rang majstora, tu ću postavititemelje za vraćanje naše gilde njenoj pređašnjoj slavi. Činilo se da me samvazduh tog mesta obavija kao ćebe zagrejano pred nekom vatrom čistoga mirisa.Zaustavili smo se pred vratima jedne ćelije, a kalfa koji je bio na dužnostizačangrlja ključem po bravi. Unutra, klijentkinja diže glavu, šireći silno svojetamne oči. Majstor Palaemon imao je na sebi ogrtač oivičen u samurovinu ikadifenu masku koja odgovara njegovom rangu; uplašile su je, pretpostavljam, testvari, ili ispupčeni optički aparat koji je majstoru omogućavao da gleda. Nijeništa rekla, a sa naše strane se, naravno, niko nije njoj obratio."Ovde", počeo je majstor Palaemon svojim najsuvljim tonom, "imamo nešto izvanrutine sudskog kažnjavanja i ujedno nešto što dobro ilustruje modernu tehniku.Klijentkinja je podvrgnuta saslušavanju prošle večeri - moguće je da su je nekiod vas čuli. Pre mučenja dato joj je dvadeset minima tinkture, a posle mučenjajoš deset. Ta doza bila je samo delimično uspešna u smislu sprečavanja šoka igubitka svesti, pa je procedura prekinuta posle oguljenja desne noge, kao štoćete videti." On pokretom dade znak Droteu, koji poče da odmotava zavoje."Polučizma?" upita Rohe."Ne, cela čizma. Ova osoba bila je kućna pomoćnica, a majstor Gerlous kaže da jeiskustvom utvrdio da one imaju jaku kožu. U ovom slučaju pokazalo se da je upravu. Napravljen je jednostavni kružni zasek ispod kolena, a onda je njegova

ivica zahvaćena sa osam hvataljki. Pažljivim radom majstora Gerlousa i Odoa,Menasa i Eigila sljušteno je sve od kolena pa do nožnih prstiju bez dalje pomoćinoža."Okupili smo se oko Drotea; mlađi momci su se gurali bliže i glumili da znaju nakoje elemente treba obratiti pažnju. Sve arterije i sve glavne vene bile sunetaknute, ali je krv ipak tekla, i to sporim, opštim naviranjem. Pomogao samDroteu da namesti nove zavoje.Upravo kad smo se spremali da pođemo, žena reče: "Ne znam. Samo, o, zar mi neverujete da vam ne bih kazala, kad bih zala? Ona je otišla sa Vodalusom Šumcem,


11/737

ne znam gde." Napolju sam, glumeći neznanje, zapitao majstora Palaemona ko jetaj Šumac Vodalus."Koliko puta sam ti rekao da ne čuješ ništa što govori klijent podvrgnutsaslušanju?""Mnogo puta, gospodaru.""Ali uzalud. Uskoro će doći dan maskiranja, pa će Drote i Rohe biti kalfe, a tikapetan šegrta. Hoćeš li takav primer da daješ dečacima?""Ne, gospodaru."Iza starčevih leđa, Drote mi dobaci pogled koji je značio da on zna mnogo oVodalusu i da će mi to pričati u pogodno vreme."Nekad je kalfama naše gilde bio oduziman sluh. Hoćeš li da se ti dani vrate?Izvadi ruke iz džepova kad razgovaram s tobom, Severijane."Stavio sam ih u džepove jer sam znao da će time njegov bes biti skrenut, ali,vadeći ih, uvideh da sam unutra pipkao onaj novčić koji sam od Vodalusa dobioprethodne noći. Pošto je u mom pamćenju strava bitke bila bliža, zaboravio samga; a sad sam bio ispunjen očajničkom željom da ga pogledam - ali to nije bilomoguće, pred blistavim sočivom majstora Palaemona fiksiranim na mene."Kad klijent govori, Severijane, ti ne čuješ ništa. Baš ništa. Pomišljaj namiševe, čije cijukanje ne prenosi nikakvo značenje ljudima."Žmirnuo sam da pokažem da, eto, pomišljam na miševe.

Tokom celog dugog, zamornog puta uz stepenište, do naše učionice, osećao sambolnu želju da bacim pogled na tanki metalni disk koji sam stiskao izmeđuprstiju; ali sam znao da će, učinim li to, mladić iza mene (sticajem okolnosti,jedan od mlađih šegrta, Eusignius) to primetiti. U učionici, gde je majstorPalaemon zujao nad desetodnevnim mrtvacem, novčić je bio kao komadić žara, a jase nisam usuđivao da ga pogledam.Tek po podne sam se našao u osami, tako što sam se sakrio u ruševine tvrđavskogzida, među blistave mahovine; onda sam, držeći pesnicu podignutu u zrak sunca,jedno vreme oklevao, jer sam se plašio da će razočarenje, kad najzad vidimnovčić, biti jače nego što mogu podneti.Ne zbog nekog mog marenja za njegovu vrednost. Iako sam već bio odrastao čovek,tako malo novca sam u dotadašnjem životu dobio, da bi mi ma koji novčić izgledaokao bogatstvo. Posredi je više bila činjenica da je taj novčić (u tom času joštako tajanstven, ali bez mnogo izgleda da će dugo takav ostati) bio jedina mojaveza sa Vodalusom, divnom ženom pod kapuljačom i teškim čovekom koji je biozamahnuo svojom lopatom na mene - jedini moj plen iz te bitke pokraj otvorenoggroba. Jedini život meni poznat bio je život u gildi, a sad mi se činio bedanpoput moje dronjave košulje u poređenju sa sevom aristokratovog mača i saodjecima pucnja među nadgrobnim kamenovima. I sve bi to moglo nestati kadotvorim šaku.Na kraju sam, ispivši do samog dna čašu prijatnog strahovanja, pogledao. Bio jeto zlatni hrisos i ja opet sklopih ruku, plašeći se da sam loše video, da je tosamo bronzani oričok; neko vreme mi prođe u čekanju da opet nakupim hrabrost.Tad sam prvi put u svome veku dodirnuo komadić zlata. Već sam bio popriličnooričoka video, čak i imao nekoliko u svom posedu. Srebrne asimuse video sam,samo za tren, jednom ili dvaput. Ali postojanje hrisosa bilo mi je poznato samona onaj isti mutni način kao i postojanje sveta izvan moga grada Nesusa, odnosno

postojanje, osim našeg kontinenta, drugih kontinenata, na severu, na istoku i nazapadu.Na ovom novčiću bilo je lice za koje sam u prvi mah pomislio da je žensko -krunisana žena, ni stara ni mlada, ali tiha i savršena, u žutom metalu. Najzadsam okrenuo i drugu stranu moga blaga, a tad mi je stvarno stao dah: utisnut napoleđini bio je baš onakav leteći brod kakav sam gledao na grbu iznad ulaza umoj tajni mauzolej. To se činilo neobjašnjivo - toliko neobjašnjivo da se u tovreme nisam ni trudio da išta nagađam u vezi s tim, sasvim siguran da bi svakonagađanje bilo besplodno. Samo sam stavio novčić u džep i vratio se, obuzetnekom vrstom transa, u društvo moje šegrtske bratije.


12/737

Nije dolazilo u obzir da taj novčić stalno nosim sa sobom. Čim se ukazala prvaprilika, odšunjao sam se u nekropolis, sam, i potražio svoj mauzolej. Tog danasu se atmosferske prilike promenile - gurao sam se kroz potpuno mokro žbunje,gacao po dugačkoj, matoroj travi koja je već počela polegati kao zimu. Kad samstigao do svog skloništa, to više nije bila ona letnja pećina puna primamljivesvežine, nego ledena klopka u kojoj sam osećao prisutnost neprijatelja previšeneodređenih da bi im se mogla dati imena, prisutnost Vodalusovih protivnika kojisu sigurno već saznali da sam ja njegov zakleti podržavalac; pa čim ja unutrastupim, jurnuće napred da zatvore crna vrata na nedavno podmazanim šarkama.Dabome da sam znao da su to gluposti. A ipak, znao sam da ima i istine u tome,da ja to osećam njihovu blizinu u vremenu. Kroz koji mesec ili godinu mogao bihstići do tačke gde me oni čekaju; jer, kad sam onom sekirom zamahnuo, opredeliosam se za borbu, a to nije običaj mučitelja.U podu je postojao, maltene u podnožju moje pogrebne bronze, jedan labav kamen.Izvadio sam ga, stavio hrisos pod njega, pa ispevušio jednu vračku koju samnaučio nekoliko godina pre toga od Rohea, nekoliko stihova koji je trebalo daučine skrivene predmete bezbednim:Gde te stavim, leži tu,ne daj da te drugi zna,tvoju tajnu čuvam svu

samo, samo ja.

Ovde budi, nemoj ići,drugom želja zalud sva,svak te mora zaobićidok ne dođem opet ja.

Da bi vračka bila stvarno delotvorna, čovek mora da hoda u krug oko te tačke uponoć, noseći mrtvačku sveću, ali ja se na tu pomisao počeh smejati - podsetilame je na Droteove izmišljotine o čupanju lekovitog bilja iz grobova u ponoć -tako da sam odlučio da se oslonim samo na stihove, iako sam, ne bez izvesnogzaprepašćenja, otkrio da sam sad dovoljno star da se ovakvih mađija ne stidim.Dani su proticali, a uspomena na moju posetu mauzoleju ostajala je dovoljnoživopisna, tako da nisam kretao u novi pohod da se uverim da je moje blagobezbedno, iako sam na mahove želeo da to učinim. Onda dođe prvi sneg,pretvarajući ruševine tvrđavskog zida u gotovo nesavladivo klizavu prepreku, adobro znani nekropolis u čudnu divljinu varljivih humki, gde su spomeniciiznenada postali preveliki pod svojim ogrtačima od novog snega, ali gde jedrveće i žbunje, istim takvim ogrtačima, prignječeno na polovinu normalneveličine.Priroda šegrtskog statusa u našem cehu takva je da je u početku lako biti šegrt,ali potom, dok se šegrt približava odraslom dobu, tereti postaju sve teži iteži. Najmanji dečaci ne rade baš ništa. Sa šest punih godina, kad rad počinje,u početku imaju samo da trčkaju uz i niz stepenice Matahinske kule nosećiporuke; mali šegra, ponosan što mu je to povereno, jedva i da oseća napor.Međutim, proticanjem vremena, njegov rad postaje sve tegobniji. Dužnosti ga vodega u druge delove Citadele - do vojske u tvrđavskom zidu, gde doznaje da vojni

šegrti imaju doboše i trube (one obične i one dugačke, zvane "ofikleide") ičizme i ponekad zlatasto ukrašene oklope; do kule "Medved", gde vidi kakodečaci, ne stariji od njega, uče da upravljaju divnim borbenim životinjama svihvrsta, a to su između ostalih ogromni psi "mastifi", čija je glava velika kaolavlja i ptice dijatrime, više od čoveka, čiji se kljunovi oblažu čelikom; idešegrt i do stotinu drugih takvih mesta, gde po prvi put dozna da njegovu gildumrze i preziru čak i oni (uistinu, ponajviše oni) koji se njenim uslugamakoriste. Još malo, pa počinje ribanje i kuhinjski rad. Samo, Brat kuvar obavljaone kuvarske poslove koji mogu biti zanimljivi ili prijatni, a šegrtu ostaje da


13/737

ljušti povrće, poslužuje kalfe i nosi beskonačne nizove naslaganih poslužavnikadole u ublijetu.Ja to tada nisam znao, ali, bližilo se, u tom mom šegrtskom životu, za koji sampamtio da mi je uvek samo postajao sve teži i teži, vreme preokreta, posle kogaće biti manje teških i dosadnih poslova, a više prijatnih stvari. U godini prenego što će postati kalfa, stariji šegrt uglavnom nadgleda rad mlađih od sebe.Njegova ishrana, pa čak i njegova odeća se poboljšavaju. Mlađe kalfe počinjuprema njemu da se ophode maltene kao prema sebi ravnom, a daje mu se, iznadsvega, i ohrabrujući teret odgovornosti, zadovoljstvo da zapoveda i da pazi dazapoveđeno bude i izvršeno.Kad ga unaprede, postao je odrastao čovek. Ne radi više nikakav posao osim onogza koji je školovan; i slobodan je da izlazi iz Citadele kad obavi svojedužnosti, a za tu razonodu dobija i znatne sume novca. Ako se on, pre ilikasnije, uzdigne i do zvanja majstora (a za tu čast potrebni su potvrdni glasovisvih živih majstora), imaće pravo da bira samo one poslove koji ga zanimaju ilizabavljaju, kao i da upravlja poslovima same gilde.Ali morate shvatiti da sam ja te godine, o kojoj sada pišem, godine u kojoj samspasao život Vodalusu, bio neupućen u sve to. Usled nailaska zime (tako su mirekli) prekinuta je sezona ratovanja na severu, pa su se autarh i njegovidoglavnici i savetnici vratili u svoja sedišta delilaca pravde. "Zato",

objašnjavao mi je Rohe, "sad imamo toliko novih klijenata. I još će ih doći...desetine, možda stotine. Možda ćemo morati da ponovo otvorimo četvrti nivo."Mahnuo je pegavom šakom da pokaže da je, bar on, spreman da učini sve što budepotrebno."Je li on ovde?" pitao sam. "Autarh? Ovde u Citadeli? U Velikom dvoru?""Naravno da nije. Ako bi on ikad došao, ti bi to znao, zar ne? Bile bi parade,pa inspekcije, i svašta bi se dešavalo. Ima ovde apartman za njega, al' ta vratanisu otvarana sto godina. On će biti u skrivenoj palati - u Kući Apsoluta -negde severno od grada.""Zar ne znaš gde?"Roheovo držanje postade odbrambeno. "Ne može se kazati gde je, zato što tamonema ničega sem same Kuće Apsoluta. Ona je tamo gde je. Na severu, s drugestrane reke.""Izvan Zida?"Nasmešio se mom neznanju. "Daleko izvan Zida. Nekoliko nedelja hoda. Naravno,autarh bi mogao za trenutak da stigne letećim čamcem dovde ako bi želeo. NaZastavnu kulu - tu bi se leteći čamac spustio."Ali naši novi klijenti nisu dolazili letilicama. Oni manje važni stizali su ukolonama od po deset do dvadeset muškaraca i žena; bili su vezani lancima okovrata i jedni za druge. Čuvali su ih dimarhi, prekaljeni vojnici u oklopima,koji su izgledali kao da su napravljeni za upotrebu i upotrebljavani. Svakiklijent nosio je po jedan bakarni cilindar, u kome bi trebalo da se nalazenjegovi, ili njeni, papiri, pa prema tome i njegova, ili njena, sudbina. Svi suoni odlamali pečate i, jakako, čitali ono unutra; potom su neki uništavali svojepapire, a neki ih razmenjivali sa drugima. Oni koji stignu bez papira, ostajuzatočeni sve dok ne dođe neka nova naredba o njihovoj sudbini; a to u većinislučajeva znači - doživotno. A ko je razmenio papire sa nekim drugim, razmenio

je i sudbinu; pa bude pušten ili zadržan, mučen ili smaknut, umesto nekogdrugog.Oni važniji stizali su u oklopnim kočijama. Ta vozila su imala čelične strane irešetke na prozorima, ne toliko da spreče bekstva, već više da onemoguće akcijuspasavanja spolja, i čim je prvo takvo zatutnjalo oko istočne strane Veštičjekule i ušlo u Staro dvorište, kroz celu gildu su krenule glasine o junačkimprobojima koje Vodalus navodno smišlja ili ih je ranije izvodio. Jer, sve mojekolege šegrti, i većina kalfi, verovali su da se među tim klijentima nalazimnogo Vodalusovih doglavnika, drugara i saveznika. Ja nisam imao volju da makome od takvih klijenata pomažem da beži, jer bi to donelo sramotu gildi što,


14/737

koliko god bio odan Vodalusu i vodalusovcima, nisam mogao prihvatiti; a bekstvo,uostalom, ne bi ni uspelo. Ali ja sam se nadao da ću ljudima koje sam smatraosvojim ratnim drugovima obezbediti one male pogodnosti koje su bile u okvirimamojih moći: dodatnu hranu ukradenu sa poslužavnika manje zaslužnih klijenata i,ponekad, parčence mesa prokrijumčareno iz kuhinje.Jednog dana, dok je napolju hujao vetar, ukaza mi se prilika da saznam ko su tiklijenti. Ribao sam patos u radnoj sobi majstora Gerlousa, kad njega pozvaše naneku dužnost; otišao je, ostavljajući na svom stolu hrpu dosjea, tek stiglih. Kanjima sam pohitao čim su vrata tresnula za Gerlousom i uspeo da na preskokpročitam većinu pre nego što sam na stepeništu opet začuo njegov teški korak. Nijedan jedini - niko - od tih zatvorenika čije sam papire pročitao nije biopristaša Vodalusov. Bili su to trgovci koji su pokušali da zgrnu bogatstvo narobi koja je bila potrebna vojsci, ili soldatuše koje su uhodile za Ascijance,našlo se i nekoliko gnusnih civilnih zločinaca. Ništa drugo.Kad sam izišao da prospem kofu u kameni slivnik u Starom dvorištu, video sam datu stoji oklopna kočija sa dugogrivom zapregom životinja koje su širile oko sebevodenu paru i topotale, dok su stražari nosili šlemove oivičene krznom. Stražarisu pokorno prihvatili naše vrčeve kuvanog vina. Uhvatio sam ime Vodalus uvazduhu, ali u tom trenutku činilo se da sam ga jedino ja čuo i odjednom me jeuhvatilo osećanje da je Vodalus bio samo jedan eidolon, slika umom načinjena;

eidolon koji je moja mašta stvorila od one magle; a da je samo onaj čovek kogasam ubio njegovom sopstvenom sekirom bio stvaran. Poleteše mi u lice, kao lišćevetrom poneto, oni dosjei koje sam maločas na brzinu prelistavao.U tom trenutku zabune shvatio sam, po prvi put, da sam do neke mere lud. Moglobi se tvrditi da je to bio najmučniji trenutak mog života. Često sam lagaomajstore Gerlousa i Palaemona, i majstora Malrubiusa dok je bio živ, lagao samDrotea zato što je bio kapetan, Rohea zato što je bio stariji i jači od mene, aEatu i druge manje šegrte zato što sam hteo da postignem da me cene. Sada višenisam mogao biti siguran da me moj sopstveni um ne laže; sve moje neistine sadsu se okretale protiv mene, tako da ja, koji pamtim sve, nisam mogao bitisiguran da li su moje uspomene išta više od snova. Pamtio sam Vodalusovo lice namesečini; ali još ranije sam imao želju da ga vidim. Zapamtio sam Vodalusov glaskako mi se obraća, ali davno pre toga sam čeznuo da ga čujem, kao i da čujemglas one žene.Jedne ledene noći, odšunjao sam se do mauzoleja i opet izvadio onaj hrisos.Izlizano, smireno, androgino lice na prednjoj strani nije bilo Vodalusovo.4. TRISKELEGurao sam štap uz jedan zaleđen slivnički kanal, što mi je bila kazna za nekisitan prekršaj, i tad sam ga našao na mestu gde čuvari Medved-kule bacaju svojesmeće, iskidana tela životinja ubijenih tokom vežbanja. Naša gilda zakopavasvoje mrtve pokraj zida, a svoje klijente u donjim zonama nekropolisa, ali oviiz Medveda ostavljaju svoje da ih neko drugi odnese. Među tim mrtvima, on je bionajmanji.Postoje susreti koji ne promene ništa. Urt okreće staro lice ka suncu, kojesvojim sjajem obasipa njegove snegove; a sneg svetluca i iskriči se sve dok vrhsvake ledenice koja visi sa raširenih bedema na kulama ne počne da liči naKandžu pomiritelja, dragulj najvredniji od svih. Tada svako osim najmudrijih

poveruje da će sneg morati da se otopi i ustupi mesto nekom produženom letuposle leta.Ne dogodi se ništa slično. Raj potraje jednu, ili dve smene straže, a onda senkestanu da plave kako se razvodnjeno mleko opruža po snegu, koji se premešta ipleše mamuzan istočnim vetrom. Dođe noć i sve je kao što je i bilo.Moje pronalaženje Triskelea bilo je takvo. Imao sam osećaj da je moglo, itrebalo, da promeni sve, ali pokazalo se da je to samo epizoda koja je potrajalanekoliko meseci, a kad se završila, a on otišao, nikakvih promena nije bilo, jošje jedna zima prošla, još jedan praznik Svete Katarine došao. Kamo sreće da moguda vam prenesem koliko je jadno izgledao, kad sam ga dodirnuo, i koliko vedro.


15/737

Ležao je na boku, prekriven krvlju. Na hladnoći je ta krv bila tvrda kao katrani još blistavo crvena, hladnoćom očuvana. Prišao sam mu i stavio šaku na njegovuglavu - ne znam zašto. Izgledao je mrtav kao i svi ostali, ali je tad otvoriojedno oko i njime zakolutao ka meni i u tom jednom oku se videlo pouzdanje da sunajgore nevolje okončane - ja sam svoj deo uradio, kao da je to oko govorilo, ija sam izdržao, i sve sam dao što sam mogao dati; a sad je red na tebe, dapostupiš prema meni onako kako ti je dužnost.Da je bilo leto, mislim da bih ga ostavio da skonča. Ali već neko vreme nisamnijednu živu životinju imao priliku da vidim - čak ni tilakodona, žderača smeća.Opet sam ga pogladio, a on mi je liznuo šaku, i posle toga nije bilo mogu ćenapustiti ga.Podigao sam ga (i iznenadio se koliko je težak), a onda sam se osvrnuopokušavajući da smislim kuda bih s njim. U našoj spavaonici njega bi otkrili prenego što sveća izgori za širinu jednog prsta, znao sam. Citadela je ogromna iogromno zamršena, sa mnoštvom slabo posećivanih soba i hodnika u svojim kulama,u zgradama koje su podignute između kula i u galerijama iskopanim ispod toga.Ipak se nisam mogao dosetiti nijednog takvog mesta do koga bih mogao stići, a dauz put ne budem pet-šest puta primećen, pa sam na kraju preneo tu jadnu zver ustanište naše gilde.Onda sam ga morao proneti pored kalfe koji je stražario na početku stepeništa

koje vodi dole, ka podrumskim spratovima sa ćelijama. Prva moja zamisao bila jeda ga stavim u korpu u kojoj smo nosili čistu posteljinu za klijente. Bio je danmenjanja posteljine i rublja, pa bi bilo lako proći jedanput više nego što jestvarno potrebno; činilo se da su izgledi da kalfa-stražar nešto primetiminimalni, ali, to bi značilo čekati duže od jedne stražarske smene da se opranaposteljina osuši, a zatim rizikovati da brat koji stražari na trećem spratupodruma, i koji bi me video kako silazim na napušteni četvrti, počne dapostavlja pitanja.Umesto toga, ostavio sam psa da leži u sobi za saslušanja - bio je odveć slab dase pokrene - i ponudio se da zamenim stražara na početku rampe. On jeoduševljeno prihvatio priliku da se oslobodi dužnosti i predao mi svojširokosečivni karnificijalni mač (koji, po teoriji, ne bi trebalo da dodirujem)i svoj fuliginski ogrtač (koji je meni bilo zabranjeno oblačiti, iako sam već bio viši rastom nego većina kalfi), tako da bi iz daljine izgledalo da je nastraži isti čovek. Obukoh ogrtač, ali čim taj drugar ode, ostavih mač uspravno uugao i donesoh mog psa. Svi ogrtači naše gilde su prostrani, a ovaj je bio iprostraniji od većine, zato što je brat koji ga je nosio bio nešto krupnijegrađe. Osim toga, čađavocrna boja "fuligin", uistinu crnja od crne, divnoponištava sve nabore, preklope i ispupčenja, čini ih, zapravo, nevidljivim: okonailazi samo na bezličnu crninu. Sa kapuljačom navučenom na glavu morao samizgledati kalfama za njihovim stolovima na podzemnim nivoima (ako su uopštegledali ka stepeništu i videli me) kao brat malo deblji od većine koji silazi naniže spratove. Čak ni stražar na trećem nivou, gde klijenti koji su sasvimizgubili razum urlaju i tresu lance, nije mogao videti ništa neobično učinjenici da neki drugi kalfa silazi na četvrti nivo za koji se govorkalo da ćebiti ponovo osposobljen - niti u činjenici da šegrt hita niz stepenište kojim semaločas popeo jedan kalfa: pa, sumnje nema, stariji je nešto tamo zaboravio pa

poslao mlađeg da to donese.Četvrti nivo nije izgledao odveć upečatljivo. Otprilike polovina starihsvetiljki još je gorela, ali je u hodniku tokom vremena curilo blato, sad već debelo kao šaka. Jedan radni sto još je stajao tamo gde su ga ostavili pre,možda, dvesta godina; drvo bejaše skroz istrunulo i čitav se sto raspao od prvogdodira.A ipak ovde voda nikad nije dospela visoko; opredelio sam se za udaljeniji deohodnika, a tamo čak ni blata nije bilo. Položio sam svog psa na jedan klijentskiležaj i očistio ga što sam najbolje mogao, sunđerima koje sam doneo iz komore zasaslušanja.


16/737

Ispod skorene krvi, njegovo je krzno bilo kratko, kruto, žutomrko. Patrljaknjegovog odsečenog repa bio je tako kratak da je imao više u širinu nego udužinu. Uši - odrezane gotovo sasvim, tako da su ostali samo kruti šiljci kraćinego moj palac od vrha do prvog zglavka. U toj poslednjoj borbi razderana su muprsa. Tu sam video njegove široke mišiće koji su izgledali kao pospane zmije-daviteljke u bledoj crvenoj boji. Njegova prednja desna noga bila je uništena -u gornjem delu, smrvljena do pulpe. Odsekao sam je pošto sam prsa zašio najbolješto sam umeo, ali je počela ponovo da krvari. Našao sam arteriju, podvezao je,onda navukao kožu na to mesto (kao što nas je učio majstor Palaemon) da bi sedobio uredan patrljak.Triskele mi je s vremena na vreme lizao ruku dok sam radio, a kad sam završioposlednji bod iglom i koncem, počeo je polako da liže to mesto, kao da je onmedved pa da može lizanjem da postigne da mu izraste nova noga. Triskeleovevilice bile su velike kao kod arktotera, a očnjaci dugi kao moj kažiprst, ali sumu desni bile bele; u tim vilicama sada nije bilo više snage nego u šaci nekogkostura. Njegove su oči bile žute i sadržavale su izvesnu količinu čistogludila.Te večeri razmenio sam dužnosti sa klincem koji je trebalo da odnese klijentimahranu. Uvek se pojavljivao višak poslužavnika, zato što su neki klijentiodbijali da jedu, a ja sad odnesoh dva takva poslužavnika dole, Triskeleu,

pitajući se da li je još živ.Bio je živ. Nekako se spustio sa kreveta gde sam ga bio ostavio i otpuzio -ustati nije mogao - do ivice blata, gde se bilo nakupilo nešto vode. Popio jejednu zdelu supe, ali kad sam pokušao da ga hranim hlebom, uvideo sam da ne možedovoljno da ga sažvaće da bi ga progutao; zato sam namočio hleb u drugoj zdelisupe i tako mu ga davao, a kad je nestalo i hleba i supe, sipao sam u tu istučiniju vode, ponovo i ponovo, dok ne ostadoše oba vrča prazna.Kad sam se opružio po mom ležaju, gotovo na vrhu naše kule, pričinilo mi se dačujem njegovo mukotrpno disanje. Nekoliko puta sam se pridizao u sedeći položaji osluškivao; svaki put je taj zvuk postepeno nestajao, samo da bi se opetvratio čim legnem i ostanem neko vreme u ležećem položaju. Možda je to bilo samolupanje srca. Da sam ga našao godinu ili dve godine ranije, za mene bi biobožanstvo. Ispričao bi Droteu i ostalima, pa bi Triskele bio božanstvo za svenas. A sada sam znao istinu o njemu, znao sam da je samo jedna nesrećnaživotinja, a ipak ga nisam mogao pustiti da umre, jer bih time pogazio vezupoverenja koju sam imao uspostavljenu s nečim u meni. Čovek sam postao (ako samuopšte postao) pre tako kratkog vremena; ne bih mogao podneti pomisao da je tajčovek, u koga sam se pretvorio, toliko različit od onog dečaka koji sam bio.Pamtio sam svaki tren svoje prošlosti, svaku zalutalu misao i sliku, svaki san.Pa kako tu prošlost da uništim? Uzdigao sam šake i nastojao da ih gledam - znaosam da mi se na nadlanicama sad jasno ističu vene. A kada se vene ističu, ondasi čovek.U snu, siđoh opet do četvrtog nivoa ubijanja i nađoh tamo jedng ogromnogprijatelja iz čijih čeljusti je kapalo. On mi se obrati.Sledećeg jutra opet sam poslužio klijente i opet ukrao hranu da bih je poneodole psu, mada sam se nadao da je mrtav. Nije bio mrtav. Digao je njušku i kaoda mi se iscerio, ustima tako širokim da se činilo da bi se njegova glava mogla

razići na dve polovine; ali nije pokušao da ustane. Nahranio sam ga, a kad samse spremao da pođem, pomislih u kakvom je jadnom stanju. Zavisi od mene! Nekadje bio visoko cenjen; treneri su ga uvežbavali kao što trkače vežbaju za trku;hodao je u gordosti, sa tim svojim ogromnim prsima, širokim poput ljudskih, i sanogama poput stubova. A sad živi kao duh. Čak i samo njegovo ime sprano jenjegovom krvlju.Kad sam imao slobodnog vremena, posećivao sam Medveđu kulu i sprijateljivao se,koliko sam najbolje mogao, s tamošnjim rukovaocima zveri. Oni imaju sopstvenugildu, koja, iako je manje vredna od naše, ima mnogo čudnih znanja i običaja.Našao sam da su ti običaji, do zapanjujućeg stepena, slični našima, mada u


17/737

njihov arkanum, dabome, nisam mogao prodreti. Kod njih, prilikom uzdizanja urang majstora, kandidat stoji pod jednom metalnom rešetkom po kojoj hodakrvareći bik; u jednom trenutku u životu svaki brat se oženi lavicom ilimedvedicom, posle čega izbegava ljudske žene.Sve ovo samo govori da između njih i životinja koje oni izvode u arenu postojiveza veoma slična onoj između nas i naših klijenata. Kasnija putovanja odvela sume veoma daleko od naše kule, ali sam svuda nailazio na obrazac naše gildeponovljen bez razmišljanja (kao što se slika ponavlja u ogledalu oca Inirea uKući Apsoluta) u udruženjima svih mogućih zvanja, tako da su svi oni mučiteljikao i mi. Lovina je lovcu kao klijent nama; isto su kupci trgovcu; neprijateljiKomonvelta vojniku; vladani vladaocima; muškarci ženama. Svako voli no štouništava.Nedelju dana pošto sam ga odneo dole, nađoh samo Triskelove šepave otiske šapa ublatu. Bio je otišao, ali sam ja krenuo za njim, siguran da bi mi neko od kalfikazao da je kojim slučajem Triskele otišao uz rampu. Uskoro su me ti otiscidoveli do jednih uzanih vrata iza kojih je počinjao pravi kovitlac neosvetljenihhodnika za čije postojanje do sada nisam uopšte znao. U mraku mu više nisammogao pratiti trag, ali sam ipak pošao dalje, pomišljajući da bi on u tomustajalom vazduhu mogao da oseti moj miris i da pođe ka meni. Uskoro sam zalutaoi produžio napred prosto zato što nisam znao kako bih se vratio.

Nema načina da procenim starost tih tunela. Imam utisak (mada teško mogu rećizbog čega) da su stariji od Citadele iznad njih, iako je ona tako drevna.Citadela je nama preostala sa samog završetka one epohe u kojoj su ljudi jošimali želju da lete, da stižu do novih sunaca, da ne ostaju kod ovog Urtovogsunca; tada su sredstva, potrebna za takve letove, već nestajala kao vatre kojese gase. Iako je to veoma davna prošlost, iz koje jedva da pamtimo ijedno ime,ipak znamo da je postojala. A pre nje mora biti da je postojalo neko drugovreme, vreme ukopavanja, vreme bušenja mračnih tunela, sada potpunozaboravljeno.Bilo kako bilo, mene je tamo uhvatio strah. Trčao sam - povremeno i natrčavao nazidove - i najzad ugledao tačkicu bledog dnevnog svetla; kroz jednu rupu, jedvadovoljnu da prođu moja glava i ramena, nekako se ispentrah napolje.Našao sam se na šakama i kolenima, na ledom pokrivenom pijedestalu jednog odonih starih, facetovanih brojčanika čije mnogobrojne facete pokazuju svaka drugovreme. Ovaj brojčanik se nagnuo u stranu, nesumnjivo zbog toga što su mrazeviovih kasnijih epoha, ulazeći u tunel, izdigli temelje; ostao je pod takvim uglomda bih sam sebi mogao služiti i kao stub sunčanog časovnika, ocrtavajući naneobeleženom snegu tiho promicanje kratkog zimskog dana.Prostor oko tog brojčanika bio je, leti, bašta, ali ne nalik na naš nekropolissa svojim poludivljim drvećem i talasastim livadama. Ovde su cvetale ružeposađene u ćupove širokih otvora koji su stajali na pločniku od kamenih kocki.Statue zveri bile su postavljene leđima okrenute ka četiri dvorska zida, pogledauprtog ka nagnutom brojčaniku: ogromne barilambde; arktoteri, kraljevi međumedvedima; oklopljeni kliptodonti; smilodonti sa očnjacima koji su zaista nalikna sablje. Sve je to sad bilo zaprašeno snegom. Potražio sam tragove Triskelea,ali on tu nije bio.Zidovi dvora imali su visoke, uzane prozore. Kroz njih nisam video nikakvu

svetlost niti pokret. Kopljaste kule Citadele dizale su se svuda unaokolo, takoda sam znao da nisam iz nje otišao - štaviše, činilo se da sam blizu sedištaCitadele, gde nikada ranije nisam bio. Tresući se od hladnoće, prišao samnajbližim vratima i zalupao po njima. Imao sam osećanje da bih mogao večnolutati kroz te tunele dole i nikad ne naći novi izlaz na površinu, pa sam serešio da, ako treba, i razbijem neki od tih prozora, radije nego da opet siđem utunel. Iznutra se ništa nije čulo, iako sam pesnicom uporno lupao po pločama tihvrata.Osećanje da vas neko posmatra ne može se stvarno opisati. Čuo sam ljude kakogovore da je to nešto kao bockanje na potiljku, ili čak utisak da neke oči plove


18/737

po mraku, ali ni jedno ni drugo nije tačno, bar ne u mom slučaju. Pre je tonešto kao nelagodnost bez izvora, praćena osećanjem da se ne smem okrenuti, jerako se okrenem, ispašću budala što sam reagovao na jednu neosnovanu intuiciju.Naravno da se čovek na kraju ipak okrene. Učinio sam to, s nejasnim utiskom dame je neko pratio i sad izašao kroz istu onu rupu u podnožju brojčanika.Umesto toga video sam neku mladu ženu umotanu u krzna kako stoji ispred jednihvrata na suprotnoj strani ovog unutrašnjeg dvorišta. Mahnuo sam joj i krenuo kanjoj (žurno, jer mi je bilo toliko hladno). Onda je i ona pošla ka meni, pa smose sreli na udaljenijoj strani brojčanika. Pitala je ko sam i šta ću tu, a jasam odgovarao najbolje što sam mogao. Lice zaokruženo njenom krznenom kapuljačombejaše izvrsno oblikovano, a sama ta kapuljača, i njen kaput i krznom oivičenečizme, bejahu mekanog i bogatog izgleda; zato sam, razgovarajući s njom, biojadno svestan svoje košulje s zakrpama, svojih pantalona sa zakrpama i svojihblatnjavih nogu.Zvala se Valerija. "Vašeg psa ovde nemamo", reče. "Možete potražiti ako mi neverujete.""Nisam ni mislio da je kod vas. Samo želim da se vratim tamo gde pripadam, ukulu Matahin, a da ne moram da ponovo ulazim dole.""Veoma ste hrabri. Ja sam tu rupu videla još kao devojčica, ali se nikad nisamusudila da siđem u nju."

"Ja bih rado ušao", rekoh. "Mislim, tu, unutra."Otvorila je vrata kroz koja je izišla i povela me u jednu sobu gde su zidovibili prekriveni tapiserijama, a prastare, krute stolice izgledale učvršćene zasvoja mesta kao statue u sleđenom dvorištu. Uz jedan zid bilo je dvorište gde sedimila nekakva vatrica. Priđosmo joj i Valerija skide kaput, a ja raširih šakeka toploti."Zar nije bilo hladno u tunelima?""Ne tako hladno kao napolju. Sem toga, trčao sam, a nije bilo vetra.""Vidim. Baš čudno da im izlaz bude u Atrijumu vremena." Izgledala je mlađa odmene, ali s nekim kvalitetom drevnosti u toj njenoj metalom oivičenoj haljini iu seni njene crne kose, usled čega je delovala starija nego majstor Palaemont:žiteljka nekih zaboravljenih jučerašnjica."Kako zovete tu baštu? Atrijum vremena? Zbog onih brojčanika, pretpostavljam.""Ne, brojčanici su tu uneti zato što smo to mesto tako zvali. Volite li mrtvejezike? Na brojčanicima su motoi. Lux dei vitae viam monstrat, to znači 'Zraknovog sunca obasjava stazu života'. Felicibus brevis, miseris hora longa. 'Ljudidugo čekaju sreću.' Aspice ut aspiciar."Morao sam joj kazati, postiđen donekle, da ne znam nijedan jezik osim tog kojimrazgovaramo, a i taj skromno.Otišao sam tek pošto smo, pričajući, proveli celu jednu smenu straže, ili duže.U ovim kulama stanovala je njena porodica. Prvo su čekali da, zajedno saautarhom njihove ere, odlete sa Urta; kasnije su čekali zato što se nije imalošta činiti do čekati. Mnoge su dvorjane dali Citadeli, ali poslednji od njih jeumro pre nekoliko pokolenja; sad su siromašni, a njihove su kule u ruševinama.Valerija nikada nije stupila nogom na gornje spratove."Neke od kula su izgrađene jače nego druge", rekao sam. "Veštičja kula je takođepropala iznutra."

"Zar stvarno postoji takvo mesto? Dadilja mi je o njemu pričala kad sam bilamala - da me plaši - ali ja sam mislila da je to samo priča. Navodno jepostojala i neka Kula mučenja, gde svi koji uđu umiru na mukama."Rekao sam joj da je taj deo izmišljen."Slavni dani ovih kula meni još više liče na predanje", reče ona. "Niko mojekrvi sad ne nosi mač protiv neprijatelja Komonvelta, niti stoji kao talac za naskod Orhidejskog izvora.""Može se desiti da neka od vaših sestara bude pozvana uskoro", uzvratio sam, neželeći, iz nekog razloga, da razmišljam o mogućnosti da ode ona sama."Ja sam sve sestre koje sad uzgajamo", odgovori ona na to. "I svi sinovi."


19/737

Jedna stara sluškinja nam donese čaj i male, tvrde kolače. Ne pravi čaj, negomate sa severa, koji ponekad dajemo klijentima zato što je tako jeftin.Valerija se osmehnula. "Vidite, našli ste neku udobnost ovde. Brinete se za svogjadnog psa zato što je sakat. Ali možda je i on našao gostoprimstvo. Vi gavolite, pa ga, dakle, može i neko drugi voleti. Vi ga volite, pa, dakle, možetevoleti i nekog drugog."Složio sam se s tim, ali sam tajno pomislio da nikad neću imati drugog psa, atako je i bilo.Triskelea posle toga nisam video pet-šest dana. Onda, jednoga dana, dok samnosio pismo na bedeme Citadele, on u skokovima dođe do mene. Naučio je da trčisa samo jednom prednjom nogom, kao što akrobat nauči da stoji na jednoj ruci naukrašenoj lopti.Posle toga viđao sam ga još po jednom ili dvaput svakog meseca dokle god je snegtrajao. Nikad nisam saznao koga je Triskele našao, ko ga je hranio i za njega sebrinuo; ali volim da pomišljam da je to bio neko ko je Triskelea u proleće poveosa sobom, možda na sever do šatorskih gradova i vojnih pohoda kroz planine.5. ČISTAČ SLIKA I DRUGIPraznik Svete Katarine za našu gildu je najveći dan, to je svetkovina koja nasvraća našem nasledstvu, to je dan kad kalfe postaju majstori (ako to ikadpostanu), a šegrti postaju kalfe. Ostaviću opis tih ceremonija za kasnije kad

bude prilika da opišem svoje unapređenje; ali u godini o kojoj sada pišem,godini bitke pokraj groba, unapređeni su Drote i Rohe, tako da ja ostadoh dabudem kapetan šegrta.Puna težina te službe nije me počela pritiskati do pred kraj ceremonije. Sedeosam u ruševnoj kapeli, uživao u živopisnom obredu i bio samo uzgredno svestan(na isti onaj prijatan način na koji sam iščekivao i gozbu) da ću bitinajstariji među šegrtima kad se stvar sasvim završi.Malo po malo, međutim, zahvatilo me je osećanje uznemirenosti. Bio sam jadnoraspoložen još pre nego što sam shvatio da više nisam razdragan; pogurio sam sepod teretom odgovornosti pre nego što sam sasvim razumeo da je sada na meni.Prisetio sam se koliko je Drote morao da se namuči da održi disciplinu međunama. Sad ću ja morati isto, ali bez njegove snage, i bez ikoga ko bi meni bioono što je Rohe njemu bio - poručnik jednako star. Kad su se završni napeviskršili u gromki finale, a majstori Gerlous i Palaemon sa svojim maskama sazlatnim linijama prošli laganim koracima kroz vrata i kad su stare kalfe diglena ramena Drotea i Rohea, nove kalfe (a njih dvojica već su zavlačila ruke usvoje konjaničke torbice, okačene o opasač, da nađu petarde koje će napoljuispaljivati), već sam imao pripravnu odlučnost i, čak, skicu plana.Trebalo je da mi, šegrti, poslužujemo na gozbi, a pre toga da skinemo srazmernočistu i novu odeću koju su nam dali za ceremoniju. Kad je pukla i poslednjapetarda i kad su matrozi, čineći svoj godišnji gest prijateljstva, provalilinebesa jednim hicem najtežeg artiljerijskog oruđa u Velikom dvoru, naterao samsvoje potčinjene - koji su već počinjali, ili mi se bar tako čiilo, da midobacuju odbojne poglede - da hitro krenu u našu spavaonicu; onda sam zatvoriovrata i gurnuo jedan ležaj na njih.Eata je bio najstariji posle mene i bili smo (srećom po mene) u takoprijateljskim odnosima u prošlosti, da ništa nije posumnjao dok nije bilo

prekasno za delotvoran otpor. Šćepao sam ga za gušu, lupio njegovom glavomnekoliko puta o brodski kabinski zid, a onda ga ritnuo po nogama tako da jeizgubio oslonac. "E sad", rekoh, "da li ćeš biti moj pomoćnik? Odgovaraj!"Nije mogao da govori, ali je klimnuo glavom."Dobro. Ja ću Timona. Ti sledećeg najvećeg."U roku od sto dahova (i to vrlo brzo disanih) momke smo našutirali tako da su sepokorili. Tek tri nedelje posle toga pojavili su se prvi slučajevi neposlušnostiprema meni, pa i tad nije bilo masovne pobune nego samo pojedinačnih slučajevasimuliranja bolesti.


20/737

Kao kapetan šegrta imao sam nova zaduženja, ali i više slobode nego ikad ranije.Ja sam bio taj koji je morao paziti da kalfe na dužnosti dobijaju toplu hranu,ja sam nadzirao dečake koji su mukotrpno nosili hrpe poslužavnika namenjenenašim klijentima. U kuhinji sam gonio svoje podređene na posao, a u učionici impomagao u učenju; mene su slali daleko češće nego ikad pre da nosim poruke udaleke delove Citadele i da čak, u nekim malim razmerama, vodim poslove u imegilde. Tako upoznah sve glavne putanje i mnoge retko posećivane zakutke -žitnice sa visokim komorama i demonskim mačkama; bedeme šibane vetrom koji senadnose nad gangrenozna sirotinjska naselja i pinakoteke. Ove poslednje počinjuod jedne velike dvorane koja umesto tavanice ima cigleni svod u koji su usečeniprozori; pod je tu od kamenih ploča preko kojih su razbacani tepisi. Duž zidapostoji niz mračnih lukova od kojih počinju pinakoteke, nizovi soba čiji suzidovi obloženi - kao i zidovi velike dvorane - bezbrojnim slikama.Mnoge od tih slika bejahu tako stare i počađavele da nisam mogao razabrati štaprikazuju, a bilo je i drugih čije značenje nisam shvatao - igračica sa krilimanalik na pijavice, žena koja ćuti, steže kamu u rukama i sedi ispod posmrtnemaske. Kad sam, jednoga dana, prešao najmanje dve lige pešačeći između tihzagonetnih slika, nabasao sam na jednog dedicu koji je čučao navrh visokihmerdevina. Hteo sam da ga pitam kojim putem ću dalje, ali izgledao je tolikoobuzet svojim poslom da ga nisam hteo uznemiriti, pa sam oklevao.

Slika koju je čistio prikazivala je jednog oklopnika kako stoji u pejsažupotpune pustoši. Nenaoružan, ali sa motkom na kojoj je neka čudnovata, krutazastava. Vizir njegovog šlema - sav zlatan, bez proreza za gledanje i disanje;uglačan toliko da mu se na površini, kao u ogledalu, vidi ta mrtva pustinja,ništa više.Ovaj ratnik s nekog mrtvog sveta duboko me je dirnuo, mada nisam mogao reći zbogčega, pa čak ni koje sam to osećanje, zapravo, iskusio. Na neki mutan načinpoželeo sam da skinem tu sliku sa zida i ponesem je - ne u naš nekropolis, negou jednu od onih planinskih šuma čiji izgled je naš nekropolis odražavao (to samjoš tad shvatio) na idealizovan, ali i osakaćen način. Trebalo je da ta slikanađe mesto među drvećem, da donjom ivicom svog rama počiva na mladoj travi."...i tako", reče jedan glas iza mene, "svi su pobegli. Vodulas je, vidiš, dobioono po šta je došao.""Ti", odsečno će drugi. "Šta ćeš ti tu?"Okrenuo sam se i video dvojicu armigera u blistavoj odeći udešenoj da liči naodeću aristokrata u najvećoj meri do koje su se armigeri u tom pogledu usuđivaliići. Rekoh: "Imam poruku za arhivara" i podigoh kovertu."Vrlo dobro", reče taj oklopnički paž koji mi se obratio. "Znaš li mestoarhive?""Upravo sam se spremao da pitam, gospodine.""Onda ti nisi pravi kurir za takvo pismo, zar ne? Daj to ovamo, a ja ću datinekom pažu.""Ne mogu, gospodine. Dužnost je moja da ga uručim."Drugi armiger reče: "Nije potrebno da budeš tako oštar prema ovom mladom čoveku,Raho.""Ti ne znaš šta je on, a?""A ti znaš?"

Čovek po imenu Raho klimnu glavom. "Iz kog si ti dela ove Citadele, glasniče?""Iz kule Matahin. Majstor Gerlous me je poslao arhivaru."Lice onog drugog armigera se zateže. "Ti si, dakle, mučitelj.""Tek učenik, gospodine.""Onda se ne čudim što moj prijatelj želi da te nema na vidiku. Produži ovomgalerijom do trećih vrata, zaokreni i produži oko sto koraka, popni sestepeništem do drugog odmorišta i idi hodnikom na jug do dvokrilnih vrata nakraju.""Hvala vam", rekoh i zakoračih u pravcu koji mi je on pokazao."Čekaj malo. Ako pođeš sad, moraćemo te gledati."


21/737

Raho reče: "Pa, ja bih radije da on bude ispred nas nego iza nas."Svejedno, sačekao sam, oslanjajući se rukom na jedan krak merdevina, da njihdvojica zađu za ugao.Kao jedan od onih poluduhovnih prijatelja koji nam se u snu obraćaju iz oblaka,stari reče: "Znači, torturist, a? Znaš li da nikad nisam otišao do vas." Poglednjegovih očiju bio je nejak, podsećao me je na pogled onih kornjača koje smoponekad plašili po obalama Đola; njegov nos i vrh njegove vilice praktično su sesusretali u jednoj tački."Bog će dati da vas nikad ne vidim tamo", rekoh učtivo."A nemam se čega bojati sad. Šta biste vi mogli sa čovekom kao što sam ja? Srcebi mi stalo ovako!" Ispustio je sunđer u kofu i pokušao da pucne mokrim prstima,ali tu nikakav zvuk nije nastao. "Ali znam gde je. Iza Veštičije kule. Tačno?""Jest", rekoh ja, malčice iznenađen da su veštice poznatije nego mi."Tako sam i mislio. Samo niko nikad ne priča o tome. Ljut si zbog tih armigera ine krivim te za to. Ali treba da znaš kako je njima. Oni treba da budu kaouzvišeni, ali nisu uzvišeni. Plaše se da će umreti, plaše se da će nekogpovrediti i plaše se da postupaju kao uzvišeni. Nije im lako.""Njih treba ukinuti", rekoh. "Vodalus bi sve to oterao na posao u kamenolome.Oni su samo zaostatak iz neke prošle ere - šta uopšte mogu korisno da učine naovom svetu?"

Stari nagnu glavu na jednu stranu. "Je li, a od kakve su koristi oni bili napočetku? Znaš li?"Kad sam prizna da ne znam, dedica siđe sa merdevina kao kakav stari majmun,sačinjen - tako je izgledalo - samo od ruku, nogu i namreškanog vrata; šake sumu bile dugačke kao moja stopala, prsti kvrgavi, prošarani plavim venama. "Jasam Rudesind, kustos. Pretpostavljam da poznaješ starog Ultana? Ne, naravno ne.Jer da ga poznaješ, znao bi i put do biblioteke."Rekoh: "Nikad ranije nisam bio u ovom delu Citadele.""Nikad ovde? Pa ovo je najbolji deo. Slikarstvo, muzika i knjige. Imamo ovdejednog Fehina gde se vide tri devojke što oblače četvrtu u cveće koje izgledatako stvarno da očekuješ da pčele izlete iz njega. I jednog Kvartiljozu, takođe.Nije više popularan, Kvartiljoza, nije, inače ga ne bismo imali ovde. Ali taj jebio, na dan kad se rodio, bolji crtač nego ova pljuckala i kapala za kojima sukupci danas ludi. Mi dobijamo, vidiš, ono što Kuća Apostola neće. To će reći,dobijamo stare, a one su, uglavnom, i najbolje. Dođu prljave zato što su takodugo bile okačene, a ja ih očistim. Ponekad ih i po drugi put čistim ako su ovdedugo okačene. Fehina imamo ovde. Istina je! Ili, evo, vidi ovu. Dopada ti se?"Izgledalo je bezbedno potvrdno odgovoriti."E treći put joj je. Kad sam bio početnik, šegrtovao sam kod starog Brenvoloderai on me je naučio kako se čisti. Za primer je upotrebio ovu sliku, jer, kazaoje, ova ništa ne vredi. Počeo je ovde dole u uglu. Kad je uradio otprilikekoliko se može jednom šakom pokriti, predao ju je meni i ja sam dovršio. Drugiput sam je očistio dok je moja žena bila još živa. A to će biti posle rođenjanaše druge kćeri. Nije bila nešto jako tamna, ali bile su me pritisle neke mislii želeo sam nešto da radim. Danas mi je palo na pamet da je opet očistim. A itreba - vidiš kako se lepo prosvetljava? Evo tvog plavog Urta, opet se diže izanjegovog ramena, svež kao autarhova riba."

Tokom sveg tog vremena ime Vodalusovo odzvanjalo je u mom uhu. Bio sam sasvimsiguran da je stari sišao s merdevina samo zato što sam ga izgovorio; zato samželeo da ga pitam o Vodalusu. Ali, koliko god da sam se trudio, nikako nisamuspevao da navedem razgovor na tu stranu. Kad je moje ćutanje potrajalo jedantren predugo i kad sam se pobojao da će kustos poći opet uz merdevine inastaviti da čisti, uspeo sam da kažem: "Je li ono Mesec? Meni je rečeno da jeplodniji.""Jeste, sad jeste. Ovo je slikano pre nego što su na njemu sprovelinavodnjavanje. Vidiš tu sivozelenu boju? U tim vremenima nju bi video kad bidigao pogled ka Mesecu. A ne zelenu kao sad. Nije izgledao ni tako veliki kao


22/737

sad zato što nije bio tako blizu - tako je govorio stari Brenvoloder. Sad tamoraste dovoljno drveća da se sakrije i Nilamon, kao što ljudi u šali kažu."Ugrabio sam priliku. "Ili da se sakrije Vodalus."Rudesind se zacereka. "E da, ili on, istina je. Tamo kod tebe mora biti datrljaju ruke čekajući ga. Da li imate nešto posebno u planu?"Ako je gilda imala ikakva posebna mučenja za određene pojedince, ja o tome ništanisam znao; ali trudio sam se da izgledam mudro, pa rekoh: "Smislićemo nešto.""Valjda ćete. A maločas mi se učinilo da si mu naklonjen. Ipak, moraćete dasačekate ako se sakrio u šume Lune." Rudesind diže pogled ka toj slici,očigledno joj se diveći, a onda se okrete meni. "Zaboravljam. Ti hoćeš kod našegmajstora Ultana. Vrati se do svoda ispod koga si upravo prošao.""Znam put", rekoh. "Armiger mi je rekao."Stari kustos oduva ta uputstva u vetar jednim naletom svog kiselog daha. "To štoti je on rekao odvelo bi te samo do čitaonice. Odatle bi ti bila potrebna jošjedna smena vremena da stigneš do Ultana ako bi uopšte i uspeo. Ne, vrati se doonog svoda. Prođi i produži sve do kraja one velike sale koja se tamo nalazi, paniz stepenice. Naići ćeš na zaključana vrata - lupaj jako sve dok te neko nepusti unutra. To je dno magacina knjiga i tu Ultan ima radnu sobu."Pošto me je Rudesind gledao, postupio sam po njegovim upustvima, iako mi se nijedopalo ono o zaključanim vratima, niti mi se sviđalo silaženje stepeništem, što

je nagoveštavalo da bih se mogao približiti onim drevnim tunelima gde samzalutao tražeći Triskelea.Sve u svemu, imao sam manje samopouzdanja nego kad sam bio u meni bolje poznatimdelovima Citadele. Kasnije sam saznao da Citadela, zbog svoje veličine,ispunjava strahopoštovanjem strance koji joj dođu u posetu; ali ona je samotrunka u gradu koji se oko nje širi, a mi koji smo odrasli unutar sivogtvrđavskog zida Citadele i naučili nazive i međusobne odnose onih stotinakorijentira koji su potrebni da se čovek u njoj snađe, osećamo, već zbog toga,nelagodnost kad se nađemo izvan poznatih područja.Tako je bilo i sa mnom dok sam zalazio pod svod na koji mi je starac ukazao. Kaoi drugi svodovi, bio je od tupe cigle crvenkaste boje, ali podržan na dva stubana čijim su kapitelima bila lica spavača; nađoh da su te ćutljive usne blede, asklopljene oči strašnije nego maske užasnog bola naslikane na metalu naše kule.U sobi u kojoj sam se obreo na svakoj slici bila je naslikana po jedna, ilinekoliko, ili mnogo knjiga; neki put su knjige na slici bile istaknute, aponekad sam morao da proučavam sliku izvesno vreme da bih primetio ugao kjigekoji viri iz džepa na suknji neke žene ili da bih shvatio da neki čudno izrađenikalem sadrži reči namotane poput konca.Stepenište je bilo uzano, strmo i bez rukodržača; takođe je bilo zavojitouvijeno, pa sam, sišavši niz prvih tridesetak stepenika, već ostao gotovo sasvimbez svetlosti iz sobe iznad mene. Najzad sam bio prisiljen da idem sa ispruženimrukama ispred sebe i da pipanjem tražim put da ne bih tresnuo glavom o vrata.Ali vrata nikad ne napipah. Umesto toga, nastupi kraj stepeništa (zamalo dapadnem u zamahu silaženja sa nepostojećeg poslednjeg stepenika) i meni ostadesamo da tražim put preko neravnog poda, oprobavajući nogama, u potpunoj tami."Ko je to tamo?" pozva jedan glas. Čudnovata mu je bila rezonanca, kao da zvonizvono u pećini.

6. GOSPODAR KUSTOSA"Ko je to tamo? odjekivalo je u tami. Najhrabrije što sam mogao, odgovorih:"Neko sa porukom.""Onda, da čujem."Moje su se oči najzad navikavale na pomrčinu, pa sam uspevao mutno da razaznamjedan veoma visoki oblik koji se pokretao među tamnim, neravnim, još višimoblicima. "To je pismo, gospodine", odgovorio sam. "Jeste li vi majstor Ultan,kustos?""Niko drugi." Stao je pred mene. Ono za šta sam u prvi mah pomislio da jebeličasta odeća, bila je, činilo se sad, brada koja

Documents

Dzin Volf~Novo Sunce (Serijal od 1-5).pdf