Hardver, softver, Informacione tehnologije 

Informacione tehnologije

Pojam Informacionih tehnologija (IT) podrazumeva različite oblike tehnologija za upravljanje i obradu podataka. Ili malo konkretnije, možemo reći da Informacione tehnologije podrazumevaju upotrebu računara za kreiranje, obradu, čuvanje i razmenu informacija.

Razgraničimo najpre pojmove podatka i informacije.

Podatak i informacija

U računarstvu, podatke predstavljaju svi brojevi, slova, specijani znaci, slike, audio, video i multimedijalni zapisi koji se nalaze u uređajima za čuvanje podataka. Podatke možemo čuvati ili obrađivati u cilju dobijanja novih podatka.

Informacija je termin za koji je teško dati tačnu definiciju, ali možemo reći da je informacija primljena i shvaćena poruka razumljiva primaocu (živom biću ili mašini), ili da je informacija značenje koje je dodeljeno podatku.

Razliku između podatka i informacije možemo videti na sledećem primeru: broj „20 stepeni” je primer podatka, a rečenica “Temperatura vode u bazenu je 20 stepeni.” predstavlja informaciju. Dakle, informaciju čine podatak i značenje koje mu je dodeljeno.

Hardver i softver

Informacione tehnologije koriste računar kao osnovno sredstvo za rad sa podacima. Računar je elektronski uređaj koji se sastoji od od dva glavna dela: hardvera i softvera. Hardver (hardware) čine svi fizički delovi računara (“sve ono što možemo dodirnuti”), kao što su kućište, monitor, miš, tatstatura, štampač, skener, itd. Softver (software) su svi programi koji postoje u računaru.

Tipovi računara   

Istorijat računara

Ljudi su tokom istorije koristili različite mašine za izračunavanje, počevši od abakus koji su postojali u gotovo svim kulturama Starog sveta. Abakusi su izgledali kao današnje računaljke, a složeniji tipovi su mogli obavljati sve četiri osnovne računske operacije: sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje.

Idejni tvorac prve mašine koja koristi principe rada zastupljenje i kod današnjih računara je Čarls Bebidž, koji je 1820. godine osmislio prvi računar sa bušenim karticama, a prvu ovakvu mašinu je konstruisao Herman Holerit 1890. Čitav koncept podrazumevao je čuvanje podataka u obliku brojeva.

Tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka, pojavili su se elektronski računari koji su se sastojali od vakuumskih cevi, ABC i ENIAC. Ovi računari su bili veoma glomazni, veličine jedne prostorije ili čitavog sprata, samim tim vrlo skupi i retki, i koristili su se uglavnom u vojne svrhe.

Druga polovina prošlog veka donela je munjevit razvoj računara, kada su vakuumske cevi zamenili tranzistori. Računari postaju pouzdaniji, brži, manji i jeftiniji. Time dobijamo mašine koje su mogle da priušte ne samo velike Vladine institucije, nego i velike i srednje kompanije.

Mainframe računari

Tadašnji rad na računaru podrazumevao je korišćenje terminala, koji u stvari nisu bili računari u pravom smislu te reči, nego su se sastojali samo od tastature za unos i monitora za prikaz podataka. Prava obrada i čuvanje podataka se odigravala u drugoj mašini, mainframe računaru, koji je opsluživao veliki broj ovakvih terminala. Zbog tehnološkog razvoja i sniženja cena, terminali više nisu u širokoj upotrebi, dok se moderni mainframe računari i superkompjuteri koriste u velikim kompanijama i Vladinim ustanova, gde se zahteva rad se velikom količinom podataka i velikom brzinom obrade (birački spiskovi, evidencije osiguravajućih društava).

Mrežni računari

Još jedna vrsta računara za koju možemo da kažemo da je deo istorije su mrežni računari. Za razliku terminala, mrežni računar poseduje i procesor i radnu memoriju i u mogućnosti je da samostalno obrađuje podatke, ali nema sopstvene uređaje za čuvanje podataka.

Terminale i mrežne računare zamenili su stoni personalni računari (desktop computer, Personal Computer, PC), koji zadovoljavaju potrebe savremenog korisnika, i koje ćemo detaljno opisati u nastavku ovog kursa.

Glavni delovi računara   

Glavni delovi

Hardver personalnog računara možemo podeliti na:

     Glavne i     Periferne uređaje.

Glavni delovi su oni uređaji bez kojih računar ne bi mogao da radi:

     Procesor sa kulerom,     Memorija,     Matična ploča sa magistralama i     Kućište sa napajanjem.

Periferni uređaji

Periferni delovi se dodaju glavnim, radi upravljanja radom računara, skladištenja podataka, pregleda rezultata obrade ili uspostavljanja komunikacije između računara, i delimo ih na:

Ulazni uređaji:

◦     Tastatura,◦     Miš i trackball,◦     Džojstik (joystick) i džojped (joypad)◦     Tablet,◦     Svetlosna olovka (light pen),◦     Skener,◦     Mikrofon i sistem za prepoznavanje glasa,◦     Web kamera,◦     Digitalni foto-aparat i kamera,◦     Bar-kod čitač.

Izlazni uređaji:

◦     Grafička kartica i monitor,◦     Projektor,◦     Zvučna kartica i zvučnici,◦     Sintetizator govora,◦     Štampač,◦     Ploter.

Ulazno-izlazni uređaji:

◦     Ekran osetljiv na dodir (touch screen),◦     Modem.

Uređaji za skladištenje podataka:

◦     Disketa,◦     Zip i Jaz disketa,◦     CD-ROM, CD-R, CD-RW,◦     DVD, DVD-R, DVD-RW,◦     Hard (tvrdi) disk,◦     Magnetna traka.

Rad računara   

Faktori koji utiči na brzinu rada računara

Najnovija dostignuća i tehnologije u razvoju računara zahtevaju od korisnika da zastarele delove menja boljim i bržim kako bi nove verzije apikacija mogle da se izvršavaju. U zavisnosti od toga koji se programi koriste, zavisi i koliko će dugo „trajati“ trenutna konfiguracija računara.

Ako se računar koristi za poslovne aplikacije, surfovanje internetom i slične manje zahtevne radnje nije neophodna brza konfiguracija. Ipak, bez obzira za šta se računar koristi potrebno je obezbediti dovoljnu brzinu za udoban rad. Od svih računarskih komponenti, najveći uticaj na brzinu rada računara imaju procesor, radna memorija, kao i kvalitet i stabilnost matične ploče.

Brzina procesora

Procesor je najvažniji deo računara po pitanju brzine rada. Njegova brzina se meri brojem izvršenih računskih operacija (instrukcija) u sekundi. Ovaj broj se obeležava hercima ( Hz ). Prvi računari su bili skromnih brzina u odnosu na današnje, ali se sa njihovim razvojem povećavala i brzina rada, tako da se brzina današnjih računara kreće reda gigahercima (GHz). Brzina procesora po ovom pitanju prevazilazi sve ostale komponente računara.

Brzina radne memorije

Druga komponenta koja dolazi posle procesora po uticaju na brzinu rada na računaru je radna memorija. Radna memorija je, kao i procesor, pretrpela velika poboljšanja i unapređenja u odnosu na početak. Kod nje je osim brzine važan i kapacitet. Što veća i brža memorija to će i rad biti udobniji. Danas se koriste memorije kapaciteta reda 256 MB do preko 1 gigabajta, što zavisi od potreba korisnika.

Ostali elementi

Broj pokrenutih programa takodje utiče na brzinu rada računara. Veliki broj programa mogu vidno da uspore rad, posebno u slučajevima male količine radne memorije.

Brži hard disk i hard disk većeg kapaciteta takodje doprinose bržem radu računara.

Centralna procesorska jedinica  

Kućište

Svi glavni delovi računara se nalaze u kućištu. Kućište je kutija, napravljena od čelika, aluminijuma ili plastike, u koju se fiksiraju matična ploča sa procesorom i memorijom i hard diskovi. Izrađuju se u nekoliko oblika i veličina: uspravna (tower; postoje mini-tower, midi-tower i full-size tower kućišta), položena (desktop) i kućišta sa ugrađenim monitorom (slim desktop). Kućište najčešće već sadrži jedinicu za napajanje, koja predstavlja izvor električne energije ostalih delova računara (transformiše 220 V iz električne mreže, u manje napone potrebne uređajima).

Matična ploča

U kućište se najpre ugrađuje matična ploča (motherboard). Postoje razni formati matičnih ploča, a trenutno najpopularniji je ATX (Advanced Technology EXtended). Najvazniji uređaji na matičnoj ploči su procesor i radna memorija. Pored njih, na ploči se nalaze i razni čipovi, interisana kola, kontroleri, priključci – slotovi i portovi, itd. Uređaji kao što su zvučna, grafička, TV-katrica i modem se na matičnu ploču povezuju preko slotova, a preko portova kojima se može pristupiti sa zadnje strane kućišta povezuju se miš, tastatura, štampač, monitor, itd.

Komunikacija između elemenata računarskog sistema se odvija preko magistrala (buss) koje su deo deo matične ploče. Postoje adresna (ABuss), magistrala podataka (DBuss) i magistrala kontrolnih signala (CBuss).

Naproznatiji proizvođači matičnih ploča su ASUS, ABIT, Gigabyte, MSI, Intel.

Procesor

Centralna procesorska jedinica (Central Processing Unit, CPU) je jedan od glavnih delova računara. Centralna procesorska jedinica izršava naredbe i obrađuje podatke, i možemo je nazvati “mozgom” računara. CPU je sastavljena od integrisanih kola, često samo jednog, i naziva se još i mikroprocesorom, ili samo procesorom. Procesor se na matičnu ploču povezuje pomoću ležišta koja se nazivaju soketi (socket). U obradi podataka pored procesora učestvuje i skup čipova koji se nalazi na matičnoj ploči, koji se naziva čip-set.

Osnovna karakteristika procesora je njegova brzina rada, tj. brzina kojom izvršava operacije, stavka koja bitno utiče na ukupnu brzinu rada računara. Brzina procesora se izražava u hercima (Hz). Herc je osnovna jedinica, ali je veoma mala za današnje procesore, pa se češće koriste jedinice kiloherc (1 KHz = 1.000 Hz), megaherc (1 MHz = 1.000 KHz = 1.000.000 Hz) i gigaherc (1 GHz = 1.000 MHz = 1.000.000 KHz = 1.000.000.000 Hz). Ako imamo procesor brzine 1GHz, to znači da on može izvrši milijardu računskih operacija u samo jednoj sekundi. Sve ostale komponente sistema rade mnogo sporije od procesora.

Današnji procesori imaju brzine veće od 4GHz. Računar može sadržati i više procesora. To su multiprocesorski računari.

Dva glavna proizvođača procesora u svetu su Intel i AMD. Svaki od ovih proizvođača proizvodi procesore različitih karakteristika, namenjene korisnicima sa različitim potrebama. Najpoznatija familija procesora kompanije Intel je Pentium. Prvi Pentium procesor se pojavio 1993. godine. Sledili su Pentium Pro, Pentium II, Pentium III i Pentium 4, Pentium D, kao i Celeron procesori, malo lošijih karakteristika. Celeron familija procesora je bila odgovor na AMD-ove procesore koji su imali mnogo povoljniji odnos kvalitet-cena. Poznati procesori marke AMD su AMD K5, K6, Athlon, Duron, Sempron, Opteron.

Memorija   

Za rad računara nije dovoljan samo procesor. Potrebna i je memorija. Neophodno je napraviti razliku između memorije i uređaja za skladištenje podataka podataka (o čemu će biti reči kasnije u ovom poglavlju).

Termin memorija kod računara najčešće se odnosi na RAM memoriju, ali postoji više različitih tipova memorije:

     RAM (Random Access Memory), memorija sa slučajnim pristupom,     ROM (Read-Only Memory), memorija kod koje je moguće samo čitanje.

RAM memorija

RAM memorija – glavna, radna, operativna ili untrašnja memorija, se sastoji od memorijskih modula koji se nalaze na matičnoj ploči, iz kojih možemo slobodno čitati i u koje možemo upisivati podatke. Služi za privremeno smeštanje programa koje procesor izvršava i podataka koje obrađuje. Svaki put kada pokrenemo program, on se smešta i zauzima jedan deo operativne memorije. Svi kreirani podaci najpre su smešteni u operativnoj memoriji, a kasnije se mogu prebaciti na uređaje za trajno skladištenje. Pri završetku rada na nekom programu, zauzeti memorijski prostor se oslobađa, i neki drugi program ga može iskoristiti. Odavde zaključujemo da što je veličina (kapacictet) operativne memorije veći, to možemo pokrenuti više programa istovremeno, što utiče da rad za računarom bude brži i komforniji.

Dve osnovne karakteristike RAM memorije:

     Ime RAM memorije ukazuje na to da je vreme potrebno da se pristupi bilo kom podatku isto, tj. nezavisno od fizičkog mesta u memoriji na kome se on nalazi. Vreme pristupa se izražava u nano sekundama (što je mnogo sporije od brzine rada procesora).

     Programi i podaci su u RAM memoriji smešteni samo privremeno svi podaci biće izgubljeni pri prestanku napajanja (pri isključivanju računara ili nestanku struje).

Današnji memorijski moduli imaju kapacitete od 32 MB, 64 MB, 128 MB, 256 MB, 512 MB, 1024 MB, itd. U računaru može postojati jedan ili više modula, istog ili različitog kapaciteta.

ROM memorija

ROM memorija je memorija iz koje se podaci mogu samo čitati. Naravno, inicijalni podaci moraju nekako biti zapisani, ali taj proces je specifičan i izvodi se samo fabrički. Neke vrste ROM memorija dozvoljavaju naknadno upisivanje (vrsta EPROM, programibilan ROM koji se može brisati), ali i tada, postupak se sastoji od potpunog brisanja starog sadržaja ultraljubičastom svetlošću i upisivanja novih podataka. Tehnologije koje se pri tome koriste nisu dostupne običnim korisnicima, pa možemo reći da većina ROM memorija služi “samo-za-čitanje”.

Jednoj vrsti ROM-a, EEPROM-u (programibilni ROM koji se može obrisati elektronski putem), koji se ugrađuje u popularne flash memorije, sadržaj se može menjati relativno jednostavno. Ipak, ovaj tip ROM memorije ne treba upoređivati sa RAM memorijom, jer se vreme pristupa podacima mnogo duže (meri se milisekundama), a i sam proces upisivanja može se ponoviti samo nekoliko desetina hiljada puta, što je još uvek mnogo puta manje od broja upisa u RAM memoriju (koji je praktično neograničen).

Ulazni uređaji   

Ulazni uređaji su delovi hardvera koji omogućavaju unošenje novih podataka i zadavanje komandi računaru.

Tastatura

Tastarura je jedan od najstarijih ulaznih uređaja, koji je u širokoj upotrebi i danas. Računarska tastatura je napravljena po ugledu na tastature pisaćih mašina, ali pored alfanumeričkih tastera, sadrži i dodatne funkcijske tastere koji omogućavaju lakši rad na računaru. Standardna tastatura ima 104 tastera pomoću kojih se mogu otkucati slova, brojevi, specijalni znaci i zadati određene naredbe, a postoje i tastature koje imaju i do 130 tastera. Svaka tastatura se sastoji od:

     Alfanumeričke tastature, najveće grupe tastera, koja sadrži sva slova, brojeve, interpunkcijske i ostale specijalne znake,

     Numeričke tastature, koja sadrži sve cifre i tastere sa osnovnim računskim operacijama, i     Funkcijskih tastera, koji izvršavaju različite naredbe.

Tastature se povezuju sa kućištem preko PS/2 ili USB porta. Postoje i bežične tastature koje sa računarom komuniciraju putem radio-talasa. Ove tastature nisu fizički vezane za kućište, komfornije su za rad u pogledu mobilnosti i smanjuju šumu kablova koja se može pojaviti na i iza radnog stola.

Tastatura na donjem delu može imati nožice koje omogućavaju podizanje zadnjeg dela, i naslon za ruke na prednjem delu, što olakšava upotrebu. Poseban komfor pružaju ergonomske tastature, kod kojih je gornji deo alfanumeričke tastature blago izvijen ka unutra, i omogućava prirodniji položaj ruku pri kucanju. Ovo smanjuje naprezanje, zamor i mogućnost povrede pri dugotrajnom kucanju.

Miš i trekbol (trackball)

Pojava miša napravila je revoluciju u korišćenju računara. Prvi miš konstruisan je 1970. godina, a popularizovala ga je kompanija Apple osamdesetih godina prošlog veka. Zajedno sa Grafičkim korisničkim interfejsom (Graphical User Interface, GUI) umnogome je olakšao korišćenje računara i približio ga običnim korisnicima. Do tada, upravljati računarom je bilo moguće samo preko tastature, uz poznavanje komplikovanih tekstualnih naredbi.

Po principu rada, razlikujemo mehaničke i optičke miševe. Mehanički miševi sa donje strane imaju kuglicu, koja svojim pokretanjem rotira sve osovine u mišu, na osnovu koji se čijih polozaja se određuje položaj pokazivača na ekranu. Optički miševi sadrže LED i foto-diode, koje određuju ovu poziciju na osnovu svetlosti odbijene o podlogu. Sa usavršavanjem tehnologije proizvodnje i padom cena, optički miševi sve više zamenjuju mehaničke, koji su teži, otvoreni (pa im se u unutrašnjosti skuplja prljavština koju s vremena na vreme treba čistiti) i neprecizniji. Mana optičkih miševa je što se ne mogu koristiti na providnim i površinama iste boje kao i svetlost koju diode proizvode.

Trekbol je modifikacija miša, kod koje se kuglica koja služi za promenu položaja pokazivača nalazi na gornjem delu i pomera se palcem, kažiprstom ili dlanom. Trekbol je naročito koristan u kompjuterskom dizajnu.

Kao i tastature, miševi se sa računarom povezuju preko PS/2 ili USB porta na zadnjem delu kućišta, a postoje bežični miševi, kao i ergonomski miševi koji bolje prate oblik ljudske šake. Postoje i miševi koji su po svom obliku namenjenii levorukim osobama.

Izlazni uređaji   

Izlazni uređaji su delovi hardvera koji podatke i rezultate računarske obrade podataka predstavljaju u čoveku razumljivom obliku.

Grafička kartica

Grafička karta ili kartica (isto i video kartica, video adapter) je hardverska komponenta koja služi za prevođenje binarnog zapisa nekog grafičkog podatka u oblik pogodan za prikazivanje pomoću monitora, projektora, itd. Grafička kartica je zadužena za kompletnu konverziju, a monitor samo prikazuje sliku rezultata obrade, i ne bi bio od velike koristi bez grafičke karte. Kartica sadrži i 3D čipset zadužen za predstavljanje 3D objekata i sopstvenu RAM memoriju (128 MB, 256 MB) koju koristi pri obradi podataka.

Manje zahtevniji korisnici (poslovna upotreba računara u kojoj se uglavnom zahteva obrada teksta i tabelarno prikazanih podataka) mogu iskoristiti jeftiniju, integrisanu grafičku karticu. Grafički čip ovakvih kartica nalazi se na matičnoj ploči, a kartica nema svoju, nego koristi operativnu memoriju računara. Ovo utiče na lošije performanse kartice. Ovakve kartice nije preporučljive za korisnike koji žele da koriste računarske video igrice, gledaju filmove ili multimedijalne sadržaje.

Najpoznatiji porizvođači grafičkih kartica su ATI i nVidia.

Monitor

Podatke koje obradi grafička kartica, čovek može da vidi na monitoru (Video Display Unit, VDU). Dve najvažnije osobine monitora su njegova rezolucija i veličina.

Slika na monitoru se sastoji od tačkica koje se nazivaju pikselima. Piskel je najmanja, nedeljiva jedinica za prikaz slike. Svaki piksel učestvuje u stvaranju slike svojom bojom i osvetljenjem. Rezolucija predstavlja broj piksela vidljivih na monituru, i izražava se kao kombinacija brojeva kolona i redova piksela. Standardna rezolucija koju imaju današnji monitori je 1024x768 (širina slike je 1024, a visina 768 piksela), dok veći monitori mogu imati rezolucije 1200×1024 i 1600×1200.

Veličinu monitora određuju dužine dijagonale njegovog ekrana, a izražava se u inčima (1" = 1 inch = 2,54 cm). Danas su u upotrebi monitori veličine 15", 17", 19", 21", a veći su ređi i uglavnom ih koriste profesionalni dizajneri.

Monitore možemo podeliti na:

     CRT (Cathode Ray Tube), monitore sa katodnom cevi i     LCD (Liquid Crystal Display), monitore sa displejom od tečnog kristala.

CRT monitori prikazuju sliku na isti način kao i televizori. Slika se prikazuje na prednjem delu katodne cevi. Da bi prednja površina katodne cevi bila dovoljno velika (15", 17", 19", 21"), i zadnji deo se mora proporcionalno uvećati, pa su ovi monitori prilično glomazni i zauzimaju dosta prostora. Kod CRT monitora, nominalna veličina nije i realna; vidljiva dijagonala predstavlja termin koji označava stvarno veličinu prikazane slike, i ona je obično nešto manja od fizičke.

Ranije su se na monitore stavljali zaštitni filteri, da bi se smanjilo zračenje koje proizvodi katodna cev. Moderni CRT monitori imaju oznaku LR (Low Radiation), koja označava mali stepen zračenja koji se emituje.

Ulazno-izlazni uređaji   

Pored ulaznih i izlaznih uređaja, postoje i takozvani ulazno-izlazno uređaji, koji mogu da obavljaju obe ove funkcije.

Monitor osetljiv na dodir (touchscreen)

Sedamdesetih godina prošlog veka pojavili su se monitori osetljivi na dodir, što je omogućilo upravljanje računarom korišćenjem samo ruku, bez miša i tastature. Pored osetljivosti na dodir, touchscreen monitori mogu biti elektro-osetljivi, ili da reaguju na ultrazvuk ili infracrvenu svetlost. Mogu se naći i u automobilima, avionima, konzolama za video igrice. Mana im je što nemaju veliku preciznost (prsti su prilično veliki objekti, i ne mogu ukazati na relativno male delove ekrana) i što dovode do brzog zamora usled neprirodnog položaja ruku.

Modem

Modem je uređaj koji služi za povezivanje udaljenih računara. Kao veza se koriste kablovi telefonske mreže. Problem koji se pri povezivanju javlja je da računar koristi digitalne, a telefonski signali su analogni. Transformaciju digitalnog signala jednog rachunara u analogni, kao i transformaciju analognog u digitalni signal na drugom kraju veze, obavlja modem. Po tom modulisanju/demodulisanju signala, modem je i dobio ime.

Osnovna karakteristika modema je brzina kojom je u stanju da šalje i prima podatke koja se izražava u broju bitova poslatih u jedinici vremena (bit per second, bps ili b/s), i koju nazivamo baud rate ili transfer rate. Moderni modemi imaju brzinu od 56 Kbps (kilobita u sekundi).

Postoje dva tipa modema: interni i eksterni. Interni se povezuje na PCI slot na matičnoj ploči, dok se eksterni modem nalazi izvan kućišta i zahteva sopstveno napajanje. Interni modemi su dosta jevtiniji, ali eksterni modemi imaju dodatne funkcije (diode kao indikatori rada) i mogućnost resetovanja bez isključivanja samog računara.

Skladištenje podataka   

Za trajno čuvanje podataka koji postoje na računaru, koristimo uređaje za skladištenje podataka. Podaci se mogu čuvati na hard (tvrdim) diskovima i pomoću uređaja sa izmenjivim medijumima, kao što su: disketa, Zip i Jaz diskete, CD i DVD diskovi i magnetne trake.

Disketa

Disketa (savitljivi disk, Floppy Disk) je medijum za čuvanje malih količina podataka, koji se smeštaju na obe strane savitljive kružne membrane, premazane magnetnim materijalom. Ranije su postojale diskete prečnika 5,25" i kapaciteta 1.2 MB, koje su imale omot od tankog kartona. Danas su u upotrebi ostale diskete prečnika 3,5" i kapaciteta 1.44 Mb, koja se nalazi u plastičnom omotu. Pored malog prostora za skladištenje, diskete su osetljive, nepouzdane i često dolazi do gubitka podataka. Jedina prednost disketa je da su uređaji koji služe za čitanje i upisivanje podataka na disketu veoma jevtini i, po pravilu, postoje na svakom rašunaru, što nije slučaj sa CD i DVD uređajima.

Zip i Jaz (džez) diskete

Zip i Jaz diskete predstavljaju dalji razvoj tehnologije savitljivih diskova. Zip diskete imaju kapacitet od 250 MB podataka, dok se na Jaz može smestiti 2 GB. Iako su brže (Jaz ima skoro istu brzinu pristupa podacima kao i hard

disk) i mogu skladištiti mnogo veće količine podataka od običnih disketa, ove diskete nisu nikad zaživele u široj upotrebi, kako zbog posebnih skupih uređaja koji ih koriste, tako i zbog pojave optičkih diskova manjih dimenzija.

CD-ROM, CD-R, CD-RW

Prvi kompakt diskovi (Compact Disk, CD), prečnika 120 mm i debljine 1.2 mm, su je pojavili sedamdesetih godina prošlog veka i služili su za čuvanje muzike. Za skladištenje podataka počinju da se koriste devedesetih (Compact Disk Read-Only Memory). Postoje i različite vrste miniCD-ova: CD singl, manjeg prečnika (80 mm) i kapaciteta 155-300 MB, kao i CD vizit kartica, kapaciteta 50 MB.

CD-ROM (Compact Disk Read-Only Memory) je tanak plastični disk sa jedne strane premazan slojem aluminija, na kojoj su smešteni podaci. Podaci se sa diska mogu samo čitati, pomoću laserskog zraka, bez ikakvog fizičkog kontakta uređaja za čitanje sa samim diskom, što omogućava dugotrajnost zapisa. Kapacitet diska je 650-700 MB ili 80-ak “minuta” audio zapisa, a vreme pristupa podacima se izražava u milisekundama. Podaci se na disk zapisuju u obliku spirale koje ide od unutrašnjosti ka krajevima diska.

CD-R (Compact Disk Recordable) je verzija kompakt diska koja omogućava jedno upisivanje podataka, a CD-RW (Compact Disk ReWritable) dozvoljava višestruki upis podataka na površinu diska.

Sadržaj kompakt diskova se čita pomoću uređaja koji se nazivaju CD-čitači, a CD-pisači dodatno mogu upisivati podatke na CD-RW diskove.

Vrste softvera

Drugi deo računara, pored hardvera, predstavlja softver. Pod sofverom podrazumevamo sve programe koji postoje na računaru.

Softver možemo podeliti u dve velike grupe:

     Operativni sistemi i     Aplikativni softver (korisnički programi).

Operativni sistemi

Operativni sistem je najvažniji tip softvera na računaru. On je zadužen za kontrolu rada celokupnog računara, i bez operativnog sistema ceo računar bi bio gomila metala i plastike. Uloga operativnog sistema je da bude veza između korisnika i mašine, da obezbedi korisniku što konforniji rad i veću fleksibilnost u upravljanju računarskim sistemom.

Aplikativni softver

Aplikativni softver predstavljaju svi oni programi koji se koriste za rešavanje nekih konkretnih potreba korisnika: programi za obradu teksta, tabelaran prikaz podataka i proračune, rad sa bazama podataka, zvukom, grafikom i multimedijalnim sadržajima, itd.

Uobičajeno je da na jednom računaru postoji jedan operativni sistem, i veći broj korisničkih programa. Pri uključivanju računara, operativni sistem se smešta u RAM memoriju, a zatim on upravlja aplikacijama koje pokreće program.

Uloga softvera

Uloga softvera je da iskoristi mogućnosti hardvera kojim upravlja. Sa razvojem hardvera, neminovno dolazi do potrebe za usavršavanjem softvera, za usavršavanjem postojećih i stvaranjem novih funkcija. Sve varijacije, tj.

poboljšane oblike istog programa, nazivamo različitim verzijama istog softvera. Tako na primer, Word, program za obradu teksta kompanije Microsoft, prvi put se pojavio na tržištu još 1989. godine. I danas veliki broj ljudi koristi isti program, ali kasniju verziju. Evo kratkog spiska verzija programa Word:

     1989 – pojavljuje se prvi Word za Windows

     1991 – izlazi druga verzija, pod imenom Word 2

     1993 - Word 6

     1995 - Word 95, drugi naziv verzije: Word 7

     1997 - Word 97, ili Word 8

     1999 - Word 2000, ili Word 9

     2001 - Word 2002, ili Word 10 ili Word XP (tri imena!)

     2003 - Word 2003 ili Word 11.

Operativni sistem   

Uloga operativnih sistema

Operativni sistem (Operating System, OS) je veliki program koji potpuno upravlja radom čitavog hardvera i softvera računarskog sistema. Operativni sistem omogućava rad na računaru, on obavlja osnovne zadatke kao što su prepoznavanje znakova koji su uneti sa tastature, prikaz slike na monitoru, dodele prostora RAM memorije programima, komunikacija sa ostatkom računarske mreže, i dr.

Podela operativnih sistema

Operativne sisteme možemo klasifikovati na više načina:

     Prema broju korisnika koji mogu koristiti isti operativni sistem istovremeno:◦     Jednokorisnički,◦     Višekorisnički,

     Prema broju programa koji mogu biti izvršavani istovremeno:◦     Jednoprogramske,◦     Višeprogramske,

     Prema broju procesora koji se u toku rada koriste:◦     Jednoprocesorske,◦     Višeprocesorske.

Današnji široko korišćeni operativni sistemi su višekorisnički, višeprogramski i jednoprocesorski i koriste grafički korisnički interfejs.

Primeri operativnih sistema

Postoji više vrsta operativnih sistema. Najrasprostranjeniji je Windows kompanije Microsoft, koji se prvi put pojavio 1985. godine, kao dodatak MS-DOS-u (sistemu iz 1981. godine). Danas postoje različite verzije ovog operativnog sistema koje su namenjene radnim stanicama (Windows 2000, Windows ME, Windows XP) i serverima (Windows NT, Windows 2000 Server, Windows 2003 Server) u računarskoj mreži.  

 Pored Windows-a, postoje i drugi operativni sistemi. Godine 1970. se pojavio prvi UNUX operativni sistem. Ovo je bio veoma pouzdan i stabilan operativni sistem. Danas se koriste Linux operativni sistemi, nastali na osnovu UNIX-a, ali su mnogo konforniji za rad i koriste GUI. Linux je besplatan operativni sistem (za razliku od Windows-a), i može se naći u različitim verzijama (koje se nazivaju distibucije): Suse, RedHat, Debian, Slackware, Fedora, Mandrake, itd.

Kompanija Apple proizvodi Macintosh računara i Mac operativni sistem (trenutno aktuelna verzija OS X), koji su veoma popularnih kod grafičkih dizajnera.

Aplikativni softver   

Upotreba aplikativnog softvera

Aplikativni softver čine svi programi koji se koriste mogućnosti računara za rešavanje najrazličitijih potreba korisnika, u poslovnoj ili kućnoj primeni. Najčešća upotreba aplikativnog softvera je u obradi teksta, rada sa tebelama, grafikom, zvukom, multimedijalnim sadržajima, itd.

Obrada teksta

Programi namenjeni obradi teksta (word processing) služe za kreiranje tekstualnih dokumenta, trajno čuvanje na računaru, laku obradu, brisanje i prepravljanje unetih podataka, slanje dokumenta elektronskom postom, kao i štampanje, kako dokumenata tako i koverata, nalepnica, itd. Primeri programa za rad sa tekstom su Microsoft Word i OpenOffice Writer.

Tabelarno prikazivanje podataka

U poslovnoj primeni postoji česta potreba za korišćenjem numeričkih podataka predstavljenih pomoću tabela (spreadsheet), a kasnije za upotrebu tih podataka za dobijanje novih rezultata, predstavljanje pomoću grafikona, dobijanja novih na osnovu postojećih tabela (izvedene ili pivot tabele), korišćena ugrađenih funkcija za izračunavanje, itd. Ovi zadaci se mogu obaviti pomoću programa kao što su Microsoft Excel i OpenOffice Calc.

Baze podataka

Sa velikim količinama podataka se najjednostavnije i najefikasnije radi ako su oni predstavljeni u obliku baze podataka (database). Programi za upravljanje bazama podataka, kao što su Microsoft Access i OpenOffice Base, omogaćavaju lako kreiranje tabela, rad sa zapisima u tabeli, pravljenje formi koje olakšavaju unos, izmenu i brisanje podataka, štampanje izveštaja na osnovu postoječih podataka, web stranica, itd. Ovi programi se često označavaju i sa SZUBP – sistemima za upravljanje bazama podataka (DataBase Managemet System, DBMS).

Prikazivanje internet prezentacija

Za pregled Internet stranica koriste se programi koji se jednim imenom nazivanju pretraživačima (browsers). Pomoću pretraživača moguće je videti željenu stanicu, sačuvati je na računaru, odštampati, zapamtiti kao omiljenju stranicu, itd. Najpopularniji pretraživači su Internet Explorer, Opera, Mozilla, FireFox, Netscape Navigator.

Priprema za štampu

Programi koji se koriste za pripremu dokumenata za štampu (desktop publishing) pružaju razne mogućnosti obrade teksta i slika za štampu, za pripremu knjiga i časopisa. Najčešće se koriste QuarkXPress, Macromedia Freehand, Adobe Illustrator, itd.

Grafički korisnički interfejs (GUI)

Alfanumerički interfejs ili konzola

Rad na terminalu i na prvim personalim računarima nije bio jednostavan. Korisnik je sve naredbe koje računar treba da izvrši zadavao koristeći alfanumerički interfejs ili konzolu, odnosno, ekran monitora je bio crn, a korisnik je preko tastature unosio naredbe, i dobijao rezultate obrade u istom, tekstualnom, obliku.

 

 Grafički korisnički interfejs

Jedan od glavnih razloga široke upotrebe personalnih računara je pojava grafičkog korisničkog interfejsa (Graphical User Interface, GUI). To je drugi način pomoću kog korisnik komunicira sa računarom. Svi podaci (fajlovi, folderi, programi) predstavljeni su pomoću vizuelnih elemenata kao što su ikone, prozori, meniji, dugmići, liste, itd. Ovakav način rada je mnogo komforniji, gotovo intuitivan, za čoveka. Računaru je potuno svejedno na koji način dobija naredbe.

 

Razvoj sistema   

Održavanje softvera

Nastanak prve verzije nekog softverskog alata nikako ne podrazumeva prestanak rada na njemu. Kao i hardver, i softver je neophodno održavati i unapređivati.

Naknadni rad na softveru podrazumeva:

     Otklanjanje grešaka koje su uočene u toku korišćenja programa. Pre “puštanja u rad”, svaki softver se detaljno proverava i testira, ali najbolji način za pronalaženje grešaka je sam rad u programu. Neophodno je ispraviti sve naknadno uočene nepravilnosti.

     Prilagođavanje softvera različitim tipovima hardvera.     Modifikovanje postojećih i dodavanje novih opcija za rad. Ova grupa predstavlja najčešći tip

intervencija u programu.

Razvoj postojećeg sistema obično zahteva više vremena i novca nego planiranje i realizacija prve verzije, ali je neophodno da bi softver i dalje omogućavao maksimalno dobro iskorišćeno vreme i računarske resurse.

LAN i WAN   

Računari izvan mreže

Računar možemo koristiti na dva načina: kao samostalnu mašinu ili kao deo računarske mreže.

Samostalan računar (stand-alone computer) nije povezan ni sa jednim drugim računarom i može koristiti samo sopstvene resurse (podatke, programe i sopstveni hardver). Najveća prednost upotrebe ovakvih računara je sigurnosti: ne postoji pretnja od neovlašćenog pristupa podacima preko mreže. Međutim, nedostaci su mnogobrojniji:

     Podaci nisu lako dostupni: potrebno je korišćenje disketa ili CD-ova za prenos podataka sa jednog samostalnog računara na drugi.

     Ažuriranje: ako i prenesemo podatke na drugi računar, dobijamo potpuno nezavisnu kopiju, koja će uskoro postati sasvim neažurna, što je velika mana ako iste fajlove treba da koristi veći broj ljudi istovremeno.

     Nema deljenja hardverskih resursa: samostalan računar može iskoristiti samo one uređaje koji se priključeni direktno na njega, na primer: svaki samostalni računar bi morao da ima sopstveni štampač da bi mogao da štampa.

     Administracija: potrebno je potrošiti dosta vremena za podešavanje svakog računara (npr., kreiranje istog korisničkog naloga na svakom računaru, pojedinačna instalacija velikog broja programa), i nema dobrog uvida u rad korisnika.

Računari u mreži

Svi ovi problemi se mogu prevazići povezivanjem računara u računarsku mrežu. Time se skraćuje vreme pristupa podacima i omogućava korišćenje zajedničkih programa i uređaja – korisnik može sa svog računara da pristupi podacima i programima koji se nalaze na drugom računaru, a može koristiti hardverske komponente drugih članova mreže, najčešće štampače.

LAN mreže

Prema dometu, računarske mreže možemo podeliti na:

     Lokalne (Local Area Network, LAN) i     Mreže širokog područja (Wide Area Network, WAN).

Svaki računar lokalne računarske mreže je neophodno da ima mrežnu karticu, koja omogućava komunikaciju. Računari se povezuju pomoću kablova ili putem radio-talasa (bežično, wireless), preko uređaja koji se naziva svič (switch). Karakteristika lokalnih mreža je da pokrivaju relativno mali fizički prostor: čine ih računari u jednoj prostoriji, više prostorija na istom spratu, na nekoliko spratova ili u nekoliko zgrada koje međusobno nisu udaljene više od stotinak metara. Karakteriše je velika brzina prenosa podataka.

Intranet i ekstranet   

Intranet

Intranet je pojam koji označava privatnu računarsku mrežu (najčešće je vlasništvo neke kompanije) koja omogućava bezbedni pristup resursima mreže jedino ovlašćenim licima, tj., onim korisnicima koji imaju svoj korisnički nalog u toj mreži (osoblje, zaposleni, itd.) Intranet radi na istom principu kao i Internet, ali tačno definiše resurse mreže, kao i koji korisnici i u kojoj meri ih mogu koristiti.

Ponekad se ovaj termin koristi da označi najistaknutiji deo mreže, interni web sajt, koji mogu koristiti samo korsnici koji se prijave na sistem.

Najvažnije prednosti korišćenja intraneta su:

     Povećanje produktivnosti: intranet omogućava zaposlenima brz pristup informacijama koje su im potrebne za izvršavanje poslovnih zadataka. Dostupnost podataka sa bilo kod mesta i u bilo koje vreme povećava sposobnost zaposlenih da svoj posao obavljaju brže i efikasnije.

     Manja potrošnja vremena: pomoću interneta, kompanija može učiniti informacije dostupnim, a korisnik ih onda može povezati i iskoristiti u odgovarajućem trenutku i redosledu (što je mnogo praktičnije od slanja velike količine odvojenih email-ova).

     Povećanje komunikacije: intranet se može upotrebiti za poboljšanu komunikaciju i koordinaciju među zaposlenima, i horizontalnu i vertikalnu.

Ekstranet

Ekstranet označava privatnu računarsku mrežu koja omogućava deljenje jednog dela informacija kompanije sa poslovnim partnerima, dobavljačima, kupcima, itd. Pristup ekstranetu se takođe omogućava kroz prijavljivanje na sistem, samo onim korisnicima koji imaju odgovarajuće korisničko ime i lozinku, koji se korsite za određivanje nivoa pristupa informacijama. Glavna svrha ekstraneta je međusobno povezivanje u cilju razmene informacija.

Internet   

Pojam interneta

Najpopularnija definicija Interneta je “mreža svih mreža”. Internet predstavlja globalnu računarsku mrežu, tj. mrežu računara (hostova), kojoj može pristupiti gotovo svaki stanovnik planete.

Internet danas čine milioni računara širom Zemlje, a ceo projekat je započet šezdestih godina prošlog veka, pod okriljem Agencije za napredne odbrambene istraživačke projekte (Advanced Research Projects Agency, DARPA) američkog sekretarijata odbrane. Prva mreža računara koje je omogućavala razmenu informacija je nazvana ARPANET. Osnovna namena ARPANET-a je bila održavanje vojnih komunikacija u slučaju nuklearnog napada, ali je ubrzo počela da se koristi i u mirnodopske svrhe. Računari velikih nacionalnih laboratorija su povezani, što je omogućilo bržu i sigurniju razmenu podataka u naučnim istraživanjima.

Slobodna, javna upotreba ove tehnologije počela je devedesetih godina. Godine 1994. 3 miliona ljudi je koristilo Internet, za samo 4 godine taj broj je porastao do 100 miliona, a procenjuje se da Internet danas koristi oko milijardu ljudi. Najveći broj korisnika je iz Severne Amerike i sa Dalekog Istoka, ali razvoj bezičnih tehnologija utiče na porast dostupnosti Interneta u manje razvijenim zemljama sa lošijom infrastrukturom (u Africi, Aziji, Latinskoj Americi).

Za razliku od ostalih mreža kod kojih je upravljanje mrežom strogo kontrolisano, kontrola Internet sadržaja je decentalizovana – svaki korisnik može dozvoliti ostalima upotrebu svojih resursa u onoj meri u kojoj to želi. Ta “anarhija” je jedna od najvećih vrednosti Interneta.

WWW (World Wide Web)

Intenet prevashodno omogućava pristup velikom broju najarazličitijih informacija i olakšava komunikaciju. Postoji veliki broj Internet usluga – servisa, koje običan korisnik može veoma lako iskoristiti. Najpopularniji su World Wide Web (WWW), elektronska pošta (e-mail) i ćaskanje (chat).

World Wide Web (WWW ili Web) predstavlja globalni virtuelni informacioni prostor, na kome se mogu pronaći i postaviti sopstveni podaci, koristeći uređaje koji imaju mogućnost konektovanja na Internet (računari, mobilni telefoni, PDA uređaji, itd.) Web se sastoji velikog broja dokumenata najrazličitijeg sadržaja (tekst, slika, animacija, audio i video zapis), koji se nalaze na računarima nazvanim Web serverima. Ovi dokumenti se nazivaju Web prezentacije ili Web stranice. Sadržaj Web stanice je moguće videti pomoću nekog od Internet pregledača (browser-a), kao što je Internet Explorer, Opera, FireFox, i može se kopirati i štampati (vodeći računa o autorskim pravima). Svakoj stranici se pristupa pomoću njene jedinstvene Web adrese.

Telefonska mreža u računarstvu   

Upotreba telefonske mreže u računarstvu

Najpopularniji načini povezivanja na Internet podrazumevaju korišćenje infrastrukture javne telefonske mreže (Public Switched Telephone Network, PSTN). Računar, pomoću modema, preko telefonskih kablova povezuje na Internet. Ovakva konekcija omogućava prenos podataka brzinama do 56 Kbps. Analogna linija se u jednom trenutku može koristiti ili za telefoniranje ili za pristup Internetu.

Digitalna mreža integrisanih usluga

Digitalna mreža integrisanih usluga (Integrated Services Digital Network, ISDN), tj. digitalna telefonska linija obezbeđuje znatno bolju vezu. Ona ima dva kanala koje se mogu iskoristiti, i svaki omogućava prenos 64 Kbps: dok

se jedan koristi za vezu sa Internetom, drugi kanal se može koristiti za telefoniranje, ili oba kanala mogu da budu upotrebljena za pristup Internetu čime se omogućava prenos od 128 Kbps.

Asimetrična digitalna pretplatnička linija

ADSL (asmetrična digitalna pretplatnička linija, Asymmetric Digital Subscriber Line, ADSL) je tehnologija koja omogućavava najbolju iskorišćenost kablova telefonske mreže. ADSL prenosi govorne i računarske signale koristeći potpuno odvojene frekvencijske opsege, što obezbeđuje korišćenje istog telefonskog kabla za istvremeni prenos i glasa i podataka, ali pri čemu ne dolazi do preklapanja ovih signala. Prenosom glasa upravlja Telekom Srbija, dok je za prenos podataka zadužen ADSL Internet provajder (Internet provider, kompanija koja obezbeđuje pristup Internetu).

Asimetričnost u ovom slučaju označava da se brzine prenosa od korisnika ka Internetu (apload, upload) i od Interneta ka korisniku (daunload, download) razlukuju. Ovaj odnos je najčešće 4:1 u korist downloada, jer se podrazumeva da korisnik šalje manje podataka ka Internetu, a mnogo više podataka preuzima sa mreže. Kod nas su u ponudi ADSL paketi koji obezbeđuju brzine od 256/64, 512/128 i 768/192 Kbps (download/upload). Korisnik je stalno on-line (“na vezi”), i nema nikakvih dodatnih troškova osim ADSL pretplate.

Analogni i digitalni signal

Osim u brzini, ova tri načina pristupa se razlikuju i po samoj tehnologiji prenosa signala. Obična telefonska mreža koristi analogne signale, a ISDN i ADSL omogućavaju prenos digitalnih signala. Analogni signal je kontinualan, i vremenski i po svojoj amplitudi, dok digitalan signal se dobija korišćenjem tačno određenih vrednosti signala – “nula” i “jedinica”. Ukoliko pri prenosu dođe do oštećenja analognog signala zbog njegovog slabljenja, originalne informacije se ne mogu povratiti, dok je kod digitalnih signala ta rekonstrukcija veoma laka zbog postojanja samo dve moguće vrednosti.

Računari na poslu    

Situacije u kojima je računar bolje rešenje od čoveka

Moderni računari imaju širok spektar primene, koriste se u najrazličitijim delatnostima, od umetnosti do nauke, od primene u kućnim finansijama do komunikacije između kontinenata.

Kompjuteri se upotrebljavaju za obavljanje najrazličitijih poslova, i na mnogima od njih, veoma su efikasniji od ljudi. Aktivnosti koje ne zahtevaju imaginaciju i inovativnost, koje treba ponoviti veliki broj puta i sa određenom preciznošću, mnogo bolje obavjaju računari nego niskokvalifikovani i loše plaćeni radnici. Kod računara neće doći do zamora i dekoncentracije. Tu vrstu poslova mnogo efikasnije obavaljaju kompjuteri, dok ljudi mogu upravljati i nadgledati njihov rad. Posao u nekoj proizvodnoj hali, na pokretnoj traci, pri obradi velike količine podataka ili u telefonskoj centrali treba prepustiti računarima, a zaposleni treba da budu obučeni da kontrolišu i usklađuju taj rad.

Na nekim poslovima, računari su gotovo nezamenljivi, naročito u nauci. Primena u uslovima negostoljubivim za čoveka (područja sa velikom radioaktivnošću ili velikim stepenom zagađenja), teško dostupnim mestima (na velikim dubinama, u okeanu ili zemlji) ili praktično nedostupnim prostorima (u svemiru) zahtevaja prisustvo računara. Takve mašine koriste daljinsko upravljanje ili mogu imati sopstvene sisteme koji odlučuju o daljim koracima, a na osnovu postojećih uslova.

S druge strane, iako skracuju vreme rada, povećavaju preciznost i smanjuju mogućnost greške, računari još dugo nece moći da zamene ljude u velikom broju delatnosti. Računar nije u stanju da samostalno dođe do novih, kreativnih rešenja. Ne može uključiti “ljudski faktor” u analizu problema, a takođe nije u stanju da da “lično mišljenje”, koje je često mnogo važnije od čisto naučno rešenja.

Pored toga, ljudska motorika je još uvek prava “naučna fantastika” u svetu računara. Poslovi koji se ljudima čine trivijalnim, kao što je sređivanje nereda u kući ili prepoznavanje dva već poznata objekta ali u neočekivanom međusobnom položaju, za računar predstavlja nerešiv problem.

Uz to, mnogi ljudi prosto odbijaju da sarađuju sa mašinama u nekim slučajevima. Ljudski kontakt je često nezamenljiv.

Elektronski svet   

Elektronska pošta

Lako kreiranje i manipulacija podacima je veoma važno, ali je isto tako važna i razmena podataka. Elektronska pošta (email, e-mail) znatno olakšava tu razmenu.

Elektronska pošta predstavlja stvaranje, slanje, čuvanje i primanje poruka koristeći računarsku mrežu. Email poruka (ili samo email) omogućava razmenu tekstualnih, audio, video i multimedijalnih sadržaja.

Da biste mogli da razmenjujete elektronskuk poštu, neophodno je da imate svoju ličnu email adresu. Sve email adrese imaju isti oblik: pera@abv.org. Prvi deo email adrese je korisničko ime, zatim sledi znak @ (eng. “at”, čita se “et”) i ime domena. Email adresa se može dobiti od Internet provajdera koji omogućava pristup internetu ili se može kreirati na nekom od Internet sajtova koji pružaju tu uslugu (http://www.yahoo.com, http://www.hotmail.com). Otvaranje i korišćenje email naloga je najčešće besplatno.

Razmenu elektronske pošte obavljaju računari koje nazivamo email serverima. Slanje emailova vrši SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) server, a pošta se prima preko POP3 (Post Office Protocol) servera.

Najjednostavniji email sadrži tekstualnu poruku, ali uz njega možemo priložiti i bilo koji od fajlova koji imamo na računaru. Najčešće se razmenjuju dokumenti, slike, muzika i kraći filmovi. Teorijski, kao prilog emailu možemo priložiti bilo koji fajl, jedino ograničenje predstavlja njegova veličina: najveću moguću veličinu fajla koga koga možemo priložiti emalu određuje SMTP server, i ona varija od 1 MB do nekoliko desetina megabajta. Ako ukupna veličina ne prelazi maksimalnu dozvoljenu, uz jedan email možemo priložiti više fajlova.

Za razliku od obične pošte (koja se još naziva i “snail mail”, “puževska pošta”), elektronske poruke se razmenjuju gotovo trenutno, a slanje i primanje poruka se ne naplaćuje.

Elektronska pošta je veoma korisna u poslovnoj prepisci, kao i u ličnoj upotrebi. Veliki deo svakodnevno poslatih mailova otpada na takozvani “spam”, odnosno neželjenu poštu, preko koje kompanije reklamiraju i nude svoje proizvode i usluge. Ove poruke Vam najčešće ne trebaju, i možete ih automatski brisati koristeći spam filtere u programima za razmenu elektronske pošte.

E-commerce

Međutim, neku od tih roba ili usluga možete iskoristiti, i to online (preko Internet veze). Elektronska trgovina (electronic commerce, e-commerce) podrazumeva reklamiranje, distribuciju, kupovinu i prodaju koristeći računarsku mrežu ili Internet. E-commerce omogućava dolazak do najrazličitijih roba i usluga, a da pri tome ostanete u svojoj fotelji.

Ergonomija

Ergonomija kao naučna disciplina

Ergonomija je naučna disciplina koja se bavi proučavanje odnosa čoveka i ostatka sistema, i primenjuje tu teoriju u dizajnu proizvoda tako da budu što bolje prilagođeni ljudskom telesnom i psihičkom zdravlju.

Ergonomija je nastala posle Drugog svetsko rata, sa brzim razvojem tehnike. Velike promene u izgledu i mogućnostima tehničkih sredstava nisu mogle da budu iskoričćene u pravom meri ukoliko ta sredstva ne bi bila prilagođenja čoveku. Ergonomija pokušava da napravi ravnotežu između uređaja i čovekovih mogućnosti i ograničenja.

Većina računarskih elemenata nije pogodna za duže korišćenje, ali uz upotrebu ergonomskih uređaja, zdravstveni problemi se koji pri zbog toga mogu pojaviti biće svedeni na najmanju meru.

Elementi koji pomažu u stvaranju dobrog radnog okruženja

Najpre treba obratiti pažnju na stolicu koja se koristi. Stolica treba da bude prilagodljiva – visinu sedišta treba podesiti tako da stopala ne korisnika ne vise u vazduhz, nego da se oslanjaju o zemlju. Pri tome, noge ne treba držeti prekrštenim. Stolica obaveno mora da ima naslone za podlaktice, čime se smanjuje opterećenje koje se javlja u rukama i ramenima. Pri kucanju, podlaktice treba da zaklapaju ugao od 90° sa nadlakticama. Naslon treba da bude prilagodljiv i da podržava leđa, koje treba da budu sasvim blago da budu izvijena unazad. Poželjno je da stolica ima točkice. Položaj glave treba da bude takav da oči budu udaljene od monitora za dužinu ruke, sa vrhom u nivou očiju.

Tastatura i miš, kao uređaji koji je najviše koriste, najviše nogu da utiču na zdravlje, pa ih pri kupovini treba birati sa pažnjom. Ergonomske tastature su izvijene u manjoj ili većoj meri, a miševi prate oblik dlana. Upotreba podloge za miša (mousepad) takođe olakšava rad. Levoruki ljudi u tom slučaju treba da potreže specijalne miševe pravljene za njih.

Radna površina treba da bude u nivou laktova, a nijedan deo kancelarijskog nameštaja ne sme da se klacka.U toku rada treba praviti kraće pauze, ustajati od stola i raditi male fizičke vezbe istezanja. Prostorija u kojoj se boravi treba da bude adekvatno osvetljena i provetravana.

Zdravlje

Zdravstveni problemi

Dugotrajno sedenje za računarom može prouzrokovati zdravstvene probleme koji na prvi pogled ne izgledaju ozbiljno, ali mogu postati veoma neprijatni.

Najpre treba obratiti pažnju na oči. Monitor treba da bude u takvom položaju da ne postoji nikakav odbljesak. Novi CRT monitori imaju nizak nivo radioaktivnog zračenja, a kod LCD monitora takvo zračenje ne postoji, tako da upotreba zaštitnih filtera više nije neophodna, ali je primećeno da pri dužem gledanju u ekran, korisnici ređe trepću, čime se smanjuje vlaženje oka i beonjače. Trepćite češće.

Mali pokreti koji se ponavljaju pri upotrebi tastature i miše mogu da dovedu do ozbiljnih povreda mišića, tetiva, kostiju i nerava ruku, ramena i gornjeg dela leđa (Repetitive strain injury, RSI). Simptomi povreda su bol koji se ponavlja u ovim delovima tela, hlanoća i utrnulost. Da bi se to izbeglo, treba koristiti ergonomske tastature sa

osloncem za zglobove i miševe, praviti redovne pauze pri čemu treba ustati i udaljiti se od računara, bavljenje sportom.

Pored bolova u rukama i ramenima, dugotrajno sedenje za računarom može uticati na čitavo telo. Treba voditi računa o položaju tela, i naročito kičme, u toku rada. Kičma treba da bude pod pravim uglom u odnosu na karlicu, i ne treba zauzimati drugačiji položaj.

Predostrožnost   

Mere predostrožnosti

Za bezbedan rad u kancelariji, potrebno je obratiti pažnju na dobro postavljene električne instalacije i način na koji su računari međusobno povezani.

Računari su električni uređaji, i nestručno rukovanje lako može da dovede do velike štete. Neophodno je imati dobru elekričnu mrežu, dovoljan broj strujnih utičnica za sve računare kako bi se izbeglo preopterećenje, i moguće uzbijanje požara, povrede zaposlenih, oštećenja opreme i gubitak podataka. Ako su električne instalacije dobre, neophodno je iskoristiti dobre i naponske kablove. Najsigurnija je upotreba kablova koji su isporučeni uz sam računar. Kablove treba sigurno zapakovati van lakog domašaja (najčešće iza stola), kako se zaposleni ne bi saplitali o njih, a posebni računarski stolovi koji imaju ugrađene utičnice olakšavaju povezivanje na električnu mrežu.

Mrežni kablovi su osetljiviji od naponskih i lakše se oštecuju. Neispravan mrežni kabl onemugućava korišćenje mrežnih resursa i efikasan rad, na njih se obraca malo veća pažnja, i često se pakuju u sigurnije platične kanalice.

Okolina   

Okolina i računari

Komforan rad na računaru u modernom svetu ne sme da utiče na to da zaboravimo okolinu oko sebe. Sve sirovine za naš rad uzimamo iz prirode, one ne postoje u neograničenim količinama i treba da ih čuvamo. Takođe, treba da vodimo računa o što manjem zagađivanju okoline. Dve stvari na koje najviše treba da obratimo pažnju su potrošnja papira i elektične energije.

Potrošnja papira

Papir koji koristimo dobija se od drveta, a sa trenutnim tehničkim mogućnostima (gde skoro svaki samostalni računar ili mreža imaju štampač) lako bismo opustošili sve šume na planeti. Papir treba koristiti racionalno. Nepotreban upotrebljen papir treba reciklirati, kao što je neophodna i upotreba recikliranog papira gde god je to moguće (gde se ne zahteva visok kvalitet papira).

Potrošnja električne energije

Sličan problem postoji i sa električnom energijom. Energija koju koristimo je veoma dragocena, pogotovo sa načinom na koji je trenutno dobijamo. Sve dok se ne pronađu efikasniji metodi (npr., veća iskorišćenost Sunčeve energije), treba da je rasipamo u što manjoj meri. Računari ne moraju da budu uključeni kada niko ne radi za njima, ili se mogu podesiti da automatski prelaze u režim korišćenja manje električne energije posle određenog perioda neaktivnosti.

Sigurnost podataka   

Mere zaštite elektronskih podataka

Računari omogućavaju jednostavne načine za kreiranje i upravljanje podacima, ali isto tako ta prednost se može lako zloupotrebiti. Zbog toga je neophodno primeniti mere zaštite elektronskih podataka.

Svaki zaposleni bi trebalo da ima sopstveni korisnički nalog koji koristi pri upotrebi računara. Korisnički nalog se sastoji od jedinstvenog korisničkog imena (user name) i tajne lozinke, i ta kombinacija omogućava računaru da “prepozna” svakog pojedinačnog zaposlenog, i kontrolu akcija koje je korisnik preduzeo. Lozinka treba da bude tajna, zaposleni ne bi trebalo da je kaže bilo kome (osim eventualno pretpostavljenima, u zavisnosti od politike kompanije), a pogotovo ne bi trebalo da je zapisuje. Lozinka bi trebalo da zadovoljava i kriterijume složenosti: da ima određenu dužinu (najmanje 6 ili 8 znakova), i sa ne sadrži samo slova, vec i brojeve i specijalne znake(_, -, .). Ovo onemogućava lako “provaljivanje”, tj. otkrivanje lozinke, i neovlašćeno korišćenje računarskog sistema. Korisnik ne bi trebalo da se udaljava od računara pre nego što je odjavi sa sistema.

Na nivou operativnog sistema se mogu regulisati različiti nivou pristupa podacima. Neki korisnici treba da imaju potpuno kontrolu nad fajlovima, dok ostalima možda treba dozvoliti samo uvid u podatke (bez mogućnosti izmene). Treba pažljivo isplanirati i obavezno primeniti ove mere zaštite.

Na posebne fajlove se mogu podestiti lozinke koje onemogućavaju neovlaščenim licima pristup podacima. Lozinke se koriste i za pristup Internetu ili za korišćenje pojedinih programa. Ako korisnik ima više lozinki, trebalo bi da one međusobno budu različite.

Promena lozinki, npr. svaka dva meseca, dodatno doprinosi stepenu zaštićenosti sistema i podataka.

Rezervne kopije podataka (backup)

Navedene mere zaštite ne mogu sprečiti fizički gubitak podataka. Kvar na hardveru ili nepredvidljivi slučajevi (kao, na primer, krađa laptopa ili PDA uređaja, poplava, zemljotres) mogu dovesti do nestanka svih podataka u računaru.

Zbog toga je neophodno praviti rezervne kopije podataka (backup). Rezervne kopije se prave ili na posebnim računarima (u velikim računarskim sistemima) ili na medijumima kao što su CD, DVD ili magnetne trake, i služe za povratak izgubljenih originalnih podataka. U zavisnosti od potreba, količine i učestanosti izmene podataka, backup se može raditi dnevno, nedeljno ili mesečno. Njačešće se radi automatski ili ručno posle radnog vremena, jer svi dokumenti koji su trenutno u upotrebi neće biti iskopirani. Rezervne kopije treba fizički čuvati na odvojenom mestu, jer nema nikave svrhe od rezervne kopije koja je izgubljena sa originalima (ukradena, uništena, itd.)

Računarski virusi   

Pojam računarskih virusa

Jedan od čestih razloga gubitka podataka na računaru su računarski virusi. Virusi su mali programi, koji imaju sposobnost samorepliciranja, kopiranja sa jednog računara na drugi i pokratanje drugih programa.

Virusi predstavljaju parče komjuterskog programa koji se smešta u neki veći program za koji se ne sumnja da bi mogao da predstavlja opasnost. Isto tako, pri pokretanju, virusi se mogu ugnjezditi u druge programe, zbog čega su i dobili ime: ponašaju se kao pravi virusi, koji se šire ubacujući se u zdrave ćelije.

Za računar na kome se nalaze virusi kažemo da je “zaražen”. Virusi su maliciozni programi, i osim uništavanja podataka, nemaju neku drugu svrhu. Računarskom sistemu mogu nauditi na različite načine, od uništavanja određenog tipa dokumenata preko brisanja sistemski fajlova, čime se onemogućava rad celokupnog sistema, do uništavanja samog hardvera.

Vrste računarskih virusa

Virus je opšti naziv za programe koji mogu uništiti fajlove na računaru, ali treba praviti razliku između računarskih virusa, crva (worms) i trojanaca (trojan horses). Razliku pravimo po načinu prostiranja na druge računare. Skoro svi virusi se smeštaju u izvršne programe, i počinju da deluju tek po pokretanju zaraženog programa. Ovo znači da virus može postojati na računaru, ali ga neće “zaraziti” sve dok program koji ga sadrži ne bude pokrenut. Odavde proizilazi još jedan važan zaključak: virusi se ne mogu širiti sami od sebe, potrebno je da korisnik pokrene zaražen program da bi virus počeo da radi i proširuje se na druge mašine.

Crvi su samostalni programi koji imaju mogućnost da se prebacuju sa jednog računara na drugi bez pomoći čoveka, kroz sigurnosne rupe u operativnom sistemu ili programima koji se koriste. Crvi često ne uništavaju fajlove na računaru, već utiču na saobraćaj u računarskoj mreži. Crv se samoreplicira i šalje na druge računare veliki broj puta, i time onemogućuje prenos korisnih informacija, čime mreža postaje neupotrebljiva.

Trojanac je tip programa koji ima dvostruku ulogu: korisnik ga vidi kao program koji obavlja neki koristan posao, dok on u pozadini radi nešto sasvim drugo. Za razliku od virusa u crva, trojanci se šire na druge računare. Trojanci često omogućavaju neovlašćeni pristup podacima, i koriste se za špijuniranje.

Način „zaraze”

Virusi se uglavnom dobijaju dowloadom sa Interneta ili putem elektronske pošte. Prilično efikasan način zaštite je nepokretanje programa za koje nismo sigurni šta rade, kako ni priloga uz elektronsku poštu za koju ne znamo od koga nam je stigla. Ne treba da postoji strah da se računar može sam od sebe zaraziti virusom koji je prikačen uz email, neophodno je da korisnik pokrene priloženi program.

Autorska prava (Copyright)

Koncept autorskih prava

Autorska prava (copyright) podrazumevaju ekskluzivna prava koja garantuju vlasništvo nad nekim delom, idejom ili informacijom. Autorska prava podrazumevaju pravo na kopiranje i distribuciju originalnog dela.

Serijski broj

Sve računarske programe možete legalno koristiti ako ih kupite. Prilikom kupovine, uz program se dobija licenca za korišćenje i serijski broj (serial number). Serijski broj je jedinstvena kombinacija brojeva i slova koja omogućava instalaciju i korišćenje programa. Serijski broj se sme iskoristiti za samo jednu instalaciju programa.

Licenca za korišćenje

Kod nekih programa, nije neophodno prethodno platiti i dobiti licencu za korišćenje. Shareware programi omogućavaju korisniku da u probnom periodu (15 ili 30 dana) prvo isproba program i odluči da li mu takav proizvod odgovara. Nakon isteka probnog perioda, za dalje korišćenje, neophodno je uneti kupiti proizvod. Freeware softver je potpuno besplatan, i može se slobodno koristiti.

Uz najveći broj programa se isporučuje i End-User Licence Agreement (EULA), ugovor između proizvođača i korisnika programa, koji definiše prava i obaveze obe strane.

Zakon o zaštiti podataka   

Zakon o zaštiti podataka u Srbiji

Autorska prava se primenjuju i na softver - programe, ali i na sve podatke koji su nastali korišćenjem računara: tekstualne, audio i vizuelne. I ako je kod računara pravljenje kopije veoma jednostavno, to nije dozvoljeno. U našoj zemlji je 2004. godine donet Zakon o autorskim i srodnim pravima, koji reguliše ovu oblast.

Zakonom o autorskim i srodnim pravima, autor dela ima isključivo pravo da dozvoli ili zabrani umnožavanje svog dela. Kod računarskih programa, umnožavanjem se podrazumeva i smeštanje celog ili dela programa u memoriju, ili puštanje programa u rad.

Autorska dela koja se smeštaju na uređajima za skladištenje podataka (na CD, DVD) ili ako smo ih skinuli sa Interneta, kao što su slike i fotografije, audio i filmski zapisi, takođe podležu autorskim pravima, i ne smeju se kopirati ili reprodukovati bez dozvole nosioca prava.

Zakon definiše i načine zaštite ličnih podataka. Svi lični podaci korisnika koji se koriste pri upotrebi raznih računarskih programa su tajni, i ne smeju se upotrebiti ni za šta drugo osim za eksplicitno nevedenu svrhu.