RAZVOJ EKOLOGIJE

PREDMETNA ODREĐENOST EKOLOGIJE

Od grčke reči oikos – dom, stanište, habitat. Prvi put je reč ekologija upotrebio Ernest Hekel 1866. u knjizi Prirodna istorija

stvaranja (Natural History of Creation). Prvobitno je nastala kao grana zoologije i to kao istraživanje odnosa između životinjskih vrsta i njihove organske i neorganske sredine.

Nastaje kao posebna naučna disciplina u okviru biologije. Smatra se i da je njen stvarni tvorac Čarls Darvin (1809 – 1882), začetnik nove ekologije. On smatra da pojam borbe za opstanak obuhvata splet međusobnih odnosa živih bića, jednih prema drugima i prema neživoj prirodi. Ti odnosi moraju biti u razvitku, dakle uzajamni i promenlјivi i prožeti uvek novim suprotnostima, uslovlјavajući prilagođavanje organizma na promenlјivost spolјašnje sredine.

Dažo, francuski teoretičar, definiše ekologiju kao nauku koja izučava uslove stanovanja bića i sredine u kojoj žive. Siniša Stanković je definiše kao splet međusobnih odnosa između živih bića, jednih prema drugima i prema uslovima nežive prirode.

Osnovni elementi svake definicije ekologije su: živa bića sredina (okolina) međusobni uticaj živih bića u sredini odnos živih bića i sredine.

Prema podeli živih bića razlikuju se: ekologija bilјaka ekologija životinja humana ekologija (prvu katedru za humanu ekologiju otvorio je E. L. Benks u

Kembridžu)

Humana ekologija

Potpuno nova naučna disciplina. Prvi put termin upotreblјavaju Bardžes i Park 1921. godine sa značenjem medicinske nauke koja izučava uticaj sredine na čoveka, njegovo zdravlјe i njihovu međuzavisnost. Humana ekologija izučava specifične odnose između čoveka i njegove okoline iako te odnose izučavaju i druge nauke sa različitih aspekata.

Cilј humane ekologije je da uspostavi ravnotežu u prirodi i društvu, sa akcentom na društvenim činiocima, te ona istražuje prirodu strukture zajednica.

Ekologija je prouzrokovala određena naučna opredelјenja , među kojima je najznačajniji interes za istraživanje fenomena sredine i fenomena habitabilnosti. Orijentacija ekologije na istraživanje fenomena sredine i fenomena habitabilnosti uslovlјena je:

sadržajem ekologije koji obuhvata vezu čovek – sredina i sredina – čovek specifičnošću sredine koja okružuje čoveka razvojem interesovanja za regionalnu problematiku

Ekologija je sa fundamentalnih pozicija prelazila na teren izučavanja odnosa aktivnosti čoveka i životne sredine, a pošto se čovek vidi kao društveno biće, bilo je potrebno da to izučavanje postane specifičan teren ekologije, koji će uzeti u obzir vrednosti i institucije čovečanstva pri određivanju odnosa prema društvenoj okolini.

Četiri osnovne teme humane ekologije su: okolina stanovništvo tehnologija organizacija

Humana ekologija dakle obuhvata izučavanje strukture i razvoja stanovništva koje se prilagođava okolini uzimajući u obzir tehnologiju i organizaciju.

Humanoj ekologiji i ekologiji se prigovara prognozerska karakteristika jer se vremenom iz biologije pretvorila u nauku sa opštom vrednošću – pravom koje ne može da opravda, kao i da previše unosi biološke zakone u odnosu čoveka i sredine.

Sa druge strane, socijalna ekologija, ondosno ekološka sociologija ide korak napred dalјe uvažavajući odnose čoveka i njegove životne sredine, društvene procese i interakcije u kojim se ovi odnosi odvijaju, određujući čoveka kao prirodno i kao društveno biće. Iako polazi sa stanovišta ekologije, odnosno humane ekologije, ona izučava odnos čoveka i sredine sa sociološkog stanovišta.

NASTANAK I RAZVOJ EKOLOGIJE

Iako su odnose između živih bića i ostale prirode razmatrali još grčki mislioci Aristotel, Teofrast i Hipokrit, rimski pesnik Vergilije i filozof Lukrecije, ekologija u pravom značenju reči nastaje relativno kasno, tek u drugoj polovini 19. veka, a snažnije se razvija tek polovinom 20. veka. Ekologija nastaje onda kada ekonomska aktivnost čoveka degradira prirodnu okolinu dovodeći u pitanje sam opstanak čoveka. Razvoj ekologije je bio uslovlјen saznanjem da je ekonomski razvitak došao u sukob sa društvenim napretkom koji je postao sputan nizom ekoloških pojava.

U razvoju ekologije razlikuju se pet posebnih faza:1. Proučavanje životne sredine pojedinih vrsta. Razvoj ekologije otpočeo je

proučavanjem i opisivanjem prirode, da bi sredinom dvadesetih godina došlo do proučavanja zajednica vrsta, odnosno razvitka sinekologije (ekologije zajednica vrsta) i njena dva osnovna pojma: lanac ishrane i piramida brojeva. Lanac ishrane počinje od nižih ka višim vrstama (bilјke, mesožderi, bilјojedi, čovek), gde se broj jedinki smanjuje od osnove prema vrhu.

2. Proučavanje ekosistema. Ekosistem je osnovna jedinica proučavanja u ekologiji. Prvi je reč upotrebio Artur Džordž Tensli 1935. sa značenjem entiteta jasno određenog u prostoru i vremenu, sa svim organima koji ga čine, fizičkim uslovima klime i tla, kaoi međusobnim odnosima u njemu samom. Svi ekosistemi se sastoje iz neživih (abiotičkih) elemenata, životnog prostora i živih bića (biotičkih elemenata) u kojima vlada određena ravnoteža, homeostazija. Ekosistemi mora, vode na kopnu i kopna.

3. Proučavanje međuuticaja ekosistema. Vezuje se za period pedesetih godina. Dolazi do preklapanja ekosistema, pa je teško odrediti granice među njima jer su međusobno zavisni. Uticaji: razmena energije, lanac ishrane, cirkulacija kiseonika i uglјen-dioksida. Ekosistemi su sposobni za samoregulaciju.

4. Proučavanje biosfere. Biosfera je jedinstvo svih ekosistema na Zemlјi . U biosferi se vrši kruženje materije kroz lanac ishrane. Čine je atmosfera, hidrosfera, litosfera i pedosfera.

5. Proučavanje čoveka u biosferi. Proučava položaj čoveka u biosferi kao prirodno-društvenog bića. Brzina promena sve više raste sa napretkom civilizacije. Iako želi da je podredi sebi, čovek je u potpunosti zavistan od prirode. U ovom svetlu je potrebno razviti ekološku politiku.

RAZVOJ SOCIJALNE EKOLOGIJE

Pojmovi u ekologiji

BIOCENOZA predstavlјa životnu zajednicu svih živih bića – bilјaka i životinja – koja nastanjuju istu sredinu. Nastala je od reči bio – život i ceno – zajednica. Čine je tri komponente:

Fitocenoza – zajednica bilјaka, podela bilјnih vrsta prema staništu Zoocenoza – zajednica životinja Mikrocenoza – zajednica mikroorganizama

EKOSISTEM predstavlјa jedinstvo žive i nežive prirode, tj. jedinstvo: Biotičkih faktora – uzajamni uticaj bilјaka, životinja i čoveka. Abiotičkih faktora – uticaj nežive prirode na živa bića.

Ekosistem je sistem živih bića – biocenoze – i životne sredine – biotopa – u kome vladaju ekološki odnosi. Biotop predstavlјa deo ograničenog prostora sa skoro istom, jednakom kombinacijom ekoloških faktora.

Pojam EKOSISTEMA prvi je uveo Artur Džordž Tensli 1934. Postoji veliki broj ekosistema koji se ne mogu tačno razgraničiti, ali se jedan može ulivati u drugi.

Ruski ekolog Sukačov (1947.) je insistirao na terminu BIOGEOCENOZA (bios=život, ge= Zemlјa, koinon= zajednica) jer je ona prirodni ekološki sistem na planeti Zemlјi, dok je ekosistem univerzalni termin.

Biomi su međusobno povezani ekosistemi, regionalne celine, koji obrazuju velike ekološke sisteme. Ekosistemi i biomi čine biocikluse kojih na Zemlјi ima tri: biociklus slatkih voda (reke, jezera, bare), biociklus slanih voda (mora, okeani) i biociklus kopna.

Svi ekološki sistemi zajedno čine ekosistem ogromnih razmera- biosferu koja se može odrediti i kao ekosfera.

ODNOS GLOBALNE EKOLOGIJE I SOCIJALNE EKOLOGIJE

Odnos čoveka i životne sredine zbog svoje složenosti nije predmet samo jedne naučne discipline. Socijalna ekologija, kao jedna od tih disciplina, upućena je na druge sa sličnim predmetom proučavanja. Kao grane posebne ekologije navode se:

Autoekologija – proučava interakcije bilјnih i životinjskih organizama na životnu sredinu.

Fitoekologija – proučava bilјne vrste i bilјne zajednice i njihov odnos sa okolinom.

Zooekologija – proučava životinjske vrste, njihove zajednice i međusobni odnos sa okolinom.

Sinekologija – (od reči syn što zanči zajedno) proučava akcije organizama prema faktorima sredine i međusobno.

Humana ekologija – proučava sve promene u sredini nastale lјudskom aktivnošću, njihove uzroke i posledice.

Demekologija – proučava uslove pri formiranju populacije, odnose zajednica unutar njih.

Kulturna ekologija – proučava prilagođavanje društva sredini u kojoj živi. Uveo je Dž. Stjuart, a prvobitno je obrađivala odnos kulture i sredine.

Ekologija urbanih sredina – proučava odnose u izgrađenoj sredini. Ekologija zagađenih sredina – proučava odnose organizama u zagađenoj

sredini. Ejdekologija – ekologija vrsta, za sada najmanje razrađena grana savremene

ekologije.

ŽIVOTNA SREDINA I NјENI ELEMENTI

POJMOVNO ODREĐENјE ŽIVOTNE SREDINE I NјENE DEFINICIJE

Sfera definisanja životne sredine obiluje brojnim teoretskim postavkama i definicijama različitih autora. Životna sredina se definiše različito kod domaćih i inostranih autora. Različiti prevodi engleskih pojmova ˝environment˝ ili ˝human environment˝ ne mora da znači da se pod svima njima podrazumeva samo životna sredina.

ŽIVOTNA SREDINA = EKOSFERA = BIOSFERA + TEHNOSFERA

Definicije ekologije:

Hekel Složeni odnosi koje Darvin naziva borbom za opstanak.

TekelNauka o ekonomiji, životnim organizmima i njihovoj borbi koju Darvin zove borbom za opstanak.

Kiselev Proučavanje zakonomernosti života u konkretnim sredinama.

Stanković Nauka o domaćinstvu živih bića.

Đorđević, J.Proučavanje sredine u kojoj žive i uspostavlјaju svoje odnose živa bića, a naročito odnos između te prirodne sredine i grupe živih bića.

Vernadskij

Biosfera je Zemlјin omotač u kojem se odvija život različitih organizama koji naselјavaju površinu kopna, zemlјišta (tla), niže slojeve atmosfere i hidrosferu. Ona predstavlјa rezultat interakcije žive i nežive materije i obuhvata hidrosferu do dubine 12 km, niže slojeve atmosfere (do visine 15 – 18 km) i gornji sloj litosfere (do dubine 5 km).

JankovićĐorđević, V.

Odnos biocenoze prema spolјašnjoj sredini.

Definicije životne sredine:

Opšta enciklopedija Životnu sredinu čine prirodna i društvena sredina pod uticajem čoveka.

KuzmanovićŽivotna sredina je skup prirodnih, veštačkih, fizičkih, hemijskih i bioloških faktora i sila koje okružuju čoveka.

MarićŽivotna sredina je prostor u kome je čovek stalno i aktivno prisutan.

StojkovŽivotnu sredinu čine prirodni faktori, veštački koje je stvorio čovek i apekti lјudskih stanja.

Bakotić Životna sredina obuhvata sve što je čoveku poznato.Čok Životna sredina je odnos između čoveka i sredine u kojoj živi.

ŽoržU životnoj sredini postoji dijalektički odnos između lјudskih kolektiva.

Definicije ekosistema:

MilјkovićCelina bilјnog, životinjskog sveta i čoveka i nežive sredine koju živi svet naselјava i sa kojom stoji u neraskidivim međuodnosima.

Crnobrnja Složen odnos živih vrsta na određenom lokalitetu.

Reč ekologija nastala je od grčke reči oikos – dom, stanište, habitat i logos – reč, misao, tako da se može odrediti kao odnos živih bića prema njihovoj sredini. Prvi put je reč ekologija upotrebio Ernest Hekel 1866. u knjizi Prirodna istorija stvaranja.

Iz navedenih definicija se može zaklјučiti da je životna sredina jedinstven sistem međusobno povezanih faktora koji okružuju čoveka u prostoru u kome živi i stvara uslove živlјenja. Životnu sredinu čine tri podsistema: prirodni, društveni i tehnološki.

Zakon o zaštiti životne sredine Srbije iz 1991. i Savezni zakon iz 1998. životnu sredinu definišu kao ukupan prostor u kome čovek živi i u kome su smeštena naselјa, industrijski i drugi objekti. Prema Ustavu svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Trebalo bi da to čini Zavod za zaštitu zdravlјa. Svako, a posebno Republika Srbija, odgovoran je za zaštitu životne sredine. 22. decembra 2004. donet je Zakon o zaštiti životne sredine koji važi i sada je u Službenom listu

Britanski zakon iz 1990. navodi da se životna sredina sastoji od vazduha, vode i zemlјišta, prostora unutar zgrada i prirodnih i radom stvorenih struktura iznad ili ispod zemlјišta.

Rečnik američke Agencije za zaštitu životne sredine pojam environment određuje kao zbir eksternih uslova koji utiču na život, razvoj i preživlјavanje organizma.

TEORIJE O Z AŠTITI ŽIVOTNE SREDINE

Čovek je vremenom toliko koristio bogatstva prirode da je otpočeo period degradacije sredine. Kako situacija postaje alarmantna, jer su prirodna bogatstva iscrpiva, javlјaju se teorije i predlozi modela za izlazak iz ekološke krize. U zavisnosti od toga u kojoj je zemlјi teorija nastala, dolazi do različitih zaklјučaka i predloga. Početak teorijskih razmatranja potiče iz Velike Britanije iz druge polovine 19. veka, što je i razumlјivo zbog njenog industrijskog razvoja. Međutim, sve teorije koje su se pojavile, dale su parcijalna rešenja za izlazak iz krizne situacije. Samo sintezom svih tih teorija može se sagledati celina problema.

Teorija bentamista je dobila ime po Džeremiju Benatmiju, bogatašu koji je živeo u radničkoj klasi. On se zalagao za pobolјšanje higijenskih uslova u radničkim četvrtima, zbog čega mu se često zameralo da je glavni cilј bio obezbeđivanje efikasnijih uslova rada. Ovo je bilo doba u kome je napisan roman Oliver Tvist koji najbolјe opisuje uslove tog vremena.

Teorija maltuzijanstva je dobila ime po Tomasu Maltusu koji je predvideo nestanak čovečanstva u slučaju da ne dođe do ravnoteže između broja stanovnika i proizvodnje hrane. Ističe rat kao jedno od sredstava za uspostavlјanje ravnoteže. Maltus predlaže sklapanje brakova u poznijim godinama i seksualnu uzdržlјivost, kontrolu rađanja radničke klase i drugih nižih socijalnih slojeva.

Teorija ¨tiho proleće¨ Pedesetih naglo kreće primena hlorovanih uglјovodonika, DDT-a kako bi se pospešio doprinos u polјoprivredi. Ali su se vremenom prinosi smanjivali zbog zagađenja životne okoline.

Teorija ¨cene ekonomskog rasta¨ se pojavila 1967. u istoimenoj Mišanovoj knjizi. On se zalaže za stabilnu privredu i ukazuje da se pri proizvodnji i formiranju cene proizvoda mora voditi računa o zagađenjima koja se javlјaju kao posledice proizvodnje.

Teorija ¨granica rasta¨ 1968. godine osniva se Rimski klub, sa stavom da problemi zagađenosti i brzog demografskog rasta imaju svetski karakter i da se rešenje mora tražiti za globalno društvo. Od 5 izveštaja ističu se dva:

U prvom se navodi da se katastrofa može sprečiti jedino smanjenjem stope rađanja, ako je potrebno i na drastične načine.

Drugi izveštaj navodi da privredni rast iscrplјuje resurse, što ima za posledicu naglo opadanje proizvodnje hrane.

OSNOVNE SFERE ZEMLjE

ATMOSFERA je vazdušni omotač oko Zemlјe, koji postoji zahvalјujući njenoj gravitaciji i pruža se vertikalno nekih 3000 km u visinu. Atmosferski omotač štiti Zemlјu od prekomernog hlađenja i zagrevanja, kao i od štetnog UV zračenja. Zahvalјujući atmosferi nastaje efekat staklene bašte.Čine je pet osnovnih slojeva:

Troposfera je najgušći i najniži sloj i pruža se do prosečno 12km visine. Ona je najosetlјiviji sloj atmosfere i u njenim nižim slojevima se održava život. Čini je smesa gasova: 78% azota, 21% kiseonika, 0,9% argona, i 0,034% uglјen-dioksida. Vazduh je osnovni uslov života jer sadrži kiseonik koji je neophodan za život i CO 2 koji je neophodan za proces fotosinteze.

Statosfera na visini 2227 km koncentriše ozon formirajući ozonski omotač koji štiti Zemlјu od UV zračenja, i tako štiti život. Čovekova zagađivanja vazduha utiču na razaranje deblјine ozonskog omotača (stvaranje ozonskih rupa), ali i podstiču stvaranje štetnog ozona troposfere.

Mezosfera se nalazi iznad strato sfere, o ovom sloju atmosfere se zna jako malo.

Termosfera (jonosfera) je deo Zemlјine atmosfere gde je količina jona dovolјno velika da utiče na prostiranje radio talasa. Jonosfera počinje na visini od 50 km od površine Zemlјe, ali se lakše uočava na visini od 80 km. Čine je smese gasa neutralnih atoma i molekula (uglavnom kiseonik i azot). Za nju je karakterističan brz rast temperature i pojava polarne svetlosti.

Egzosfera je najviši sloj Zemlјine atmosfere, nalazi se iznad jonosfere. U njoj ima malo gasova, vodonika i helijuma. Predstavlјa mesto na kome atmosfera postaje deo svemira.

Atmosfera je zagađena antropogenom aktivnošću. Sagorevanjem fosilnih goriva izbacuje se uglјen-dioksid u vazduh. Najveći zagađivači atmosfere su: termoelektrane, industrija građevinskog materijala, hemijska industrija, rafinerija nafte, saobraćaj i dimnjak iz domaćinstava. Krčenjem šuma se smanjuje apsorpcija uglјenika i povećava količina CO2 u atmosferi, ali i emisija metana iz zemlјe. Zagađivanje vazduha za posledicu ima promenu klime na Zemlјi, što menja i celokupni živi svet. Atmosfera je u neposrednom dodiru sa litosferom i hidrosferom.

LITOSFERA je čvrsti, kameni omotač Zemlјe koji čini Zemlјinu koru, deblјine 670 km. Sastoji se od:

Magmatskih Sedimentnih Metamorfnih stena

Litosferu čine dva sloja: Gornji granitni sloj čine silikati aluminijuma (¨sial¨) Donji bazaltni sloj čine jedinjenja silicijuma i magnezijuma (¨sima¨)

Prema Vašingtonu i Klarku u sastav litosfere ulaze 92 hemijska elementa, a najzastuplјeniji su:

kiseonik (47%) silicijum (27%) aluminijum (9%) gvožđe (5%) kalcijum (4%) magnezijum (2%)

Iako sadrži sve mineralne elemente neophodne bilјkama, tek dezintegracijom stena i stvaranjem zemlјišta ili pedosfere (prosečna deblјina 2m) dolazi do njihove selekcije i koncentracije. Ali i na slojevima litosfere mogu živeti određene bakterije, lišajevi. Proces nastajanja zemlјišta je lagan i dugotrajan. Ispod litosfere pružaju se omotač jezgra i jezgro Zemlјe, na dubini od 6.300 km.

HIDROSFERA je vodeni sloj na Zemlјi koji obuhvata sve prirodne vode: morske (slane) vode bočate (poluslane) kopnene (slatke) vode – rečne, jezerske, podzemne, izvorske, mineralne meteorske vode – kišnica, sneg, led

Hidrosfera ima nestalan hemizam. U vodi su rastvorene razne mineralne soli, kalcijum, jedinjenja fosfora i azota, takođe i gasovi od kojih je posebno bitan kiseonik.

Sve su uklјučene u ciklus kruženja vode more-vazduh-kopno-more pod uticajem Sunčeve sveltosti i sila Zemlјine teže. Mora i okeani čine 2/3 površine Zemlјe. Najveći deo vodene mase nalazi se u okeanima i morima oko 97%, a svega 2% vodene mase na polarnim ledenim površinama , te bi prekomerno otapanje leda dovelo do podizanja nivoa svetskih mora.

BIOSFERA je deo Zemlјe na kom se odvija život. Obuhvata delove atmosfere, litosfere i hidrosfere koji se menjaju uspostavlјanjem specifičnih ekoloških odnosa, te se može nazvati i ekosferom. Ona je hijerarhijski najviši nivo organizacije ekoloških sistema.

Gornja granica se nalazi na oko 10-12 km od površine zemlјe - troposfera, dok je donja granica na kopnu na dubini od 2-3 km. U hidrosferi na dubinama od oko 10 km u afotičnoj abisalnoj zoni okeana.

Najveća koncentracija živih bića je na površinskim delovima kopna, vodenih basena (do 200 m dubine, dokle dopiru zelene bilјke) i prizemnim slojevim vazduha.

Biosfera je veoma tanak površinski sloj ostalih sfera Zemlјe, ali od presudnog značaja za opstanak života na Zemlјi. Osnovni transformator energije zbog fotosinteze. Ona je veoma dinamičan ekološki sistem, promenlјiv u vremenu i prostoru. Bez biosfere Zemlјom bi dominirala inertna hemijska neorganska jedinjenja, organske supstence bi nestale, a svi hemijski procesi gotovo zamrli.

Na prostornu organizaciju utiče neravnomeran raspored kopnenih i vodenih površina. Mora i okeani čine 2/3 površine Zemlјe, a samo 1/3 zauzima kopno. Glavna masa kopna nalazi se na severnoj, a manji deo na južnoj hemisferi. Ove opšte geološke odlike se odražavaju na globalni raspored klime i drugih uslova života. Klima se menja od ekvatora ka polovima za oko 0.6 C na svakih 100 km. Postepena promena klimatskih faktora uslovlјava određenu pravilnost u smeni bioma i ekosistema, što predstavlјa prostornu dinamiku biosfere. Tako se definišu i biomi, odnosno zonobiomi: tropske šume, savane, pustinje, mediteranska vegetacija, listopadne lišćarske šume, stepe, tajge, tundre do zonobioma polarnih pustinja.

POSLEDICE UGROŽAVANјA ŽIVOTNESREDINE KOJI SE PROGLAŠAVAJU KAO

VANREDNA STANјA

IZVORI, UZROCI I POSLEDICE UGROŽAVANјA ŽIVOTNE SREDINE

Sve opasnosti koje ugrožavaju životnu sredinu mogu se svrstati u dve osnovne grupe:

MIRNODOPSKE: RATNE:

PRIRODNE: seizmološke (zemlјotresi, klizišta) meteorološke (provala oblaka, grad, sneg,

magla) hidrološke (poplave, podzemne vode)

oružana dejstva sa kopna, vazduha, mora

prirodne i tehničke nesreće izazvane raznim dejstvima

TEHNIČKO – TEHNOLOŠKE: radiološko-biološko-hemijske jonizujuća zračenja zagađenost vode, vazduha, tla požarne (u šumama, stambenim, privrednim i

drugim objektima) saobraćajne (vazdušni, putni, rečni,

železnički) na radu (rudnici, gradilišta, industrijska

postrojenja)

Neke od ovih opasnosti, kao što su rat i elementarne nepogode su oduvek pogađale civilizaciju, dok drugu grupu predstavlјaju zagađenje ekološkog sistema i veliki tehničko-tehnološki udesi.

Opasnosti razlikujemo prema: vremenu pojave i trajanja intenzitetu dejstva vrsti opasnosti.

Mirnodopske nesreće se prema obimu i veličini posledica mogu podeliti na: akcidente (1-100) udese (1000-10000) katastrofe (preko 10000) kataklizme.

Rat je svakako najveća opanosti koja preti savremenom čovečanstvu. RHB zagađenje okoline u organizam može dospeti putem vode, vazduha i hrane a uzrokovano je radiološko-hemijsko-biološkim oružjem u ratu. Prodor ovih materija u organizam može biti indirektan ili direktan.

Mirnodopske opasnosti se dešavaju iznenada i na užem području, njihove posledice po životnu sredinu su manje i znatno brže se mogu sanirati. Ratna dejstva se vode na delu ili ukupnoj teritoriji i izazivaju velika razaranja i gubitke civilnog stanovništva, koji rastu iz rata u rat. Savremeni rat je genocidni i ekocidni, te je potrebno organizovati civilnu zaštitu kao komponentu sistema odbrane. Zahvalјujući civilnoj zaštiti u Drugom svetskom ratu, kao i regionalnim ratovima 1945-1990. smanjeni su gubici u lјudstvu za 35-50%, a materijalna šteta 50-60%. Sa druge strane, učinak civilne zaštite kod mirnodopskih opasnosti nije pokazao značajne učinke.

MIRNODOPSKE OPASNOSTI KOJE UGROŽAVAJU LjUDE

I ŽIVOTNU SREDINU

Teška ekonomska i ekološka kriza savremene civilizacije dovela je do nekontrolisanog demografskog rasta u najsiromašnijim delovima sveta (do 2020. bar 10 milijardi stanovnika). Pored toga, bar 1.3 milijarde stanovništva živi u krajnjem siromaštvu i nema čiste vode za piće.Vanredna stanja u vreme mira mogu biti:

elementarne nepogode sa katastrofalnim posledicama:◊ zemlјotresi◊ požari◊ poplave◊ orkanski vetrovi◊ snežne lavine...

tehničko-tehnološki udesi sa katastrofalnim posledicama:◊ Rudarske nesreće◊ Eksplozije u rudarskoj industriji◊ Epidemije zaraznih bolesti◊ Zagađenje izvora pitke vode◊ Velike saobraćajne nesreće...

ugrožavanje životne sredine agresivnim, toksičnim i opasnim materijalima.

Ako je sistem civilne zaštite nedovolјno stručno organizovan, posledica toga bi bila mala efikasnost.

Prirodno-elementarne nepogode

Podrazumevaju vanredna stanja koja nastaju delovanjem prirodnih sila bez lјudske volјe:

seizmološke:◊ zemlјotresi◊ klizišta (erozioni procesi)

meteorološke◊ snežni nanosi◊ olujni vetrovi

hidrološke nepogode◊ poplave◊ suše

Od kraja prošlog veka ove nepogode se prognoziraju, te se može pretpostaviti kada će do njih doći. Elementarne nepogode nastaju i šire se sopstvenom logikom i pri tom stvaraju ekološke posledice. te se mora ostvariti saradnja sa susednim zemlјama i međunarodnim organizacijama kako bi se što efikasnije postupilo.

Frekvecija vanrednih stanja se od 1980. u staroj Jugoslaviji konstantno uvećava, da bi šteta samo od suša 1990. godine bila 2,5 milijarde dolara.

Seizmološke opasnosti

U grupu seizmoloških opasnosti spadaju zemlјotresi i klizišta čijim delovanjem dolazi do promene strukture zemlјine kore i tla.

ZEMLjOTRESI

Zemlјotresi postoje od kad postoji i planeta Zemlјa. Područje Mediterana, kome pripada i naša zemlјa, predstavlјa jedan od seizmički najaktivnijih regiona sveta. Ovu oblast karakterišu česti zemlјotresi sa plitkim žarištima (od 0-70 km dubine) sa

katastrofalnim posledicama. Prema uzroku nastajanja postoje:

veštački (antropogeni) koji nastaju zbog tehničke delatnosti čoveka koji je u toku svog razvoja proizveo takva sredstva koja narušavaju ravnotežu u atmosferi, biosferi i geosferi. Jačina ovih zemlјotresa dostiže jačinu i do 5 Merkalijeve skale.

prirodni: ◊ Tektonski spadaju u najjače i najmnogobrojnije. Oko 90% potresa

pripadaju ovoj vrsti. Uzrok je razlamanje Zemlјine kore i pomeranje već rasednutih blokova. Oni najviše degradiraju životnu sredinu. Svi zemlјotresi na prostoru bivše Jugoslavije su tektonskog porekla sa ukupno 13 seizmogenih područja (u SRJ 6, a u Srbiji 5)

◊ Vulkanski su uslovlјeni vulkanskom aktivnošću u područjima gde ima vulkana. Iako je razorno dejstvo jako, ono je prostorno ograničeno

◊ Urvinski su karakteristični po tome što se njihovi uzroci nalaze na površini Zemlјe i dejstvuju na malom prostoru, usled rušenja tavanica pećina i podzemnih šuplјina. Oni izazivaju potrese koji se ne osećaju na velikim odstojanjima niti imaju veliku snagu, pa zato najmanje degradiraju životnu sredinu.

Jačina zemlјotresa se meri po dva različita osnova, međusobno zavisna ali suštinski različita. Izražavaju se različitim skalama:

RIHTEROVA SKALA služi za merenje jačine energije u žarištu zemlјotresa. Ima 9 .

MERKALIKANKANISIBERGOVA SKALA ima 12 i njom se mere rušilački efekti zemlјotresa na površini zemlјe. To je tzv. Skala Intenziteta koja je kod nas bila u upotrebi sve do 1989. godine. Od te godine je kod nas u upotrebi Medvedev-sponhojer-Karnika skala koja je ustvari modifikovana MKS skala.

5 trusnih područja u Srbiji:1. Vojvodina2. Centralna Srbija (Lazarevačko, Rudničko i Kopaoničko područje)3. Gromadne planine srpskomakednosko-kristalaste mase4. Istočna Srbija5. Kosovo

Prema jačini energije u žarištu zemlјotresa u poslednjem veku se izdvajaju: Meksiko 1985. 8,2 stepena (5000 poginulih) Iran 1990. 7,7 stepeni (preko 35000) i 1997. 5,5 stepeni (500) Južni Japan 1995. 7,2 stepena (preko 5000).

Svestan da se prirodni proces ne može sprečiti, čovek nastoji da što bolјe upozna njegove osobine i prilagodi mu sebe i svoje građevine. U zavisnosti od jačine zemlјotres izaziva više efekata:

◊ psihološki (strah, panika)◊ mehanički (rušilački)◊ pedološki i geološki (promene izgleda zemlјine površine)

◊ hemijski efekat

KLIZIŠTA

U našoj zemlјi ima veliki broj klizišta, ali su neravnomerno zastuplјena. Klizišta, kao i odroni, su pojave nestabilnosti zemlјišta koja nastaju zbog prirodnih geoloških uslova ili čovekove delatnosti. Razlikuju se:

prirodna, koja su, prema istraživanjima, najučestalija u periodu februar – maj, dok ih u letnjem i jesenjem periodu ređe ima.

tehnogena klizišta koja su naspala lјudskom delatnošću.

U našoj zemlјi ih ima nekoliko hilјada, od kojih je stotina velikih i složenh. Štetne posledice su:

smanjenje obradivog zemlјišta uništavanje bilјaka ugrožavanje izvora pijaće vode prekid u saobraćajnicama ugrožavanje gradova...

Saniranje klizišta spada u red najtežih zadataka građevinarstva. Međutim, klizišta ne izazivaju velike ekološke posledice, sem kada se dešavaju udruženo sa drugim nepogodama ili u ratnim uslovima.

Meteorološke nepogode

Meteorološke nepogode su pojave u prirodi na koje čovek nije u mogućnosti da utiče. Javlјaju se povremeno, nanose velike materijalne štete ali degradiraju i životnu sredinu. Tu spadaju:

električna pražnjenja ogromne količine kiše grad orkanski vetar visok snežni prekrivač poledica magle

VETAR

Javlјa se povremeno, ali za kratak period može da uzrokuje veliki broj žrtava i počini veliku materijalnu štetu. Od svih meteoroloških nepogoda, na našim prostorima najčešći je vetar.

U Srbiji su poznati: košava bura jugo

Nјihova brzina se kreće 10-50m/s, i prema toj brzini zemlјa je podelјena na tri zone:1. zona – kontinentalni deo, umereno jaki vetrovi2. zona – podunavlјe, jake košave3. zona – obuhvata primorski pojas, jake bure

Uloga vetra, kao faktora ugrožavanja životne sredine, ogleda se kroz: ekološku dimenziju (razorno, mehaničko dejstvo):

◊ odronjavanje zemlјišta◊ uništavanje šuma◊ uništavanje i smanjenje voćarskih i polјoprivrednih kultura.

hemijski efekat – širi zagađujuće materije na većim površinama koje mogu biti proizvod požara ili drugih akcidenata

deflaciju – nastanak erozija, podrazumeva premeštanje čestica zemlјišta i raznošenje pepela. Time se prouzrokuje ogolјavanje korena bilјke što dovodi do njenog sušenja. Raznošenje pepela, kao produkta rada termoelektrana, preko obradivog i plodnog zemlјišta umanjuje njegov kvalitet.

Negativne posledice vetrova su stvaranje smetova, rušenje crepova a često i celih krovova, prekid PTT- a, ometanje plovidbe na moru i rekama i otežavanje turizma.

Hidrološke nepogode

Predstavlјaju podgrupu prirodno – elementarnih opasnosti: morski talasi poplave lavine

POPLAVE

Srbija je hidrološki siromašno područje (oko 84% voda dolazi iz susednih država), ali je vrlo često prilikom padavina dolazilo do izlivanja Velike Morave, Dunava i Tise. Prva poplava zabeležena u Srbiji bila je 1580. godine u dolini Zete, a najveća u maju / junu 1965. Štete od poplava su u SFRJ rasle u periodu 1986-8, zatim nagli pad 1989. i kulminacija 1990. (105 km2 poplavlјenog zemlјišta)

Osnovni uzroci nastanka poplava su: degradacija šuma (seča i uništavanje sitnog rastiea) nedovolјno čišćenje nanosa u vodotocima i akumulacijama promene klime nadovolјno odbrambenih nasipa požari koji uništavaju šume i bilјni svet erozije koje ugrožavaju velike površine obradivog zemlјišta čovek – usled nepridržavanje zakonskih propisa i nepoznavanja prirodnih

zakonitosti

Od svih prirodnih katastrofa poplave su najzastuplјenije, i pritom pričinjavaju ogromne štete: davlјenje živog sveta, rušenje kuća, prekid saobraćajnica, uništavanje useva. Velike ekološke štete se dešavaju usled rušenja brana na akumulacijama, tada nastaju poplave velikih razmera zagađujući okolno zemlјište.

Karakteristike ovih nesreća su: manifestuju se u kratkom vremenu objekti i naselјa na putu nestaju za kratko vreme talas plavi velikom brzinom ogromna područja posledice se mogu meriti sa štetama od ratnog razaranja.

Rušenje brana se može iskoristiti i u ratne svrhe.

Negativne posledice poplava na životni svet su: mehanički efekat:

◊ rušenje saobraćajnica◊ prekid PTT saobraćaja◊ plavlјenje stambenih objekata◊ plavlјenje polјoprivrednog zemlјišta◊ uništavanje useva

zagađenje vode usled prodiranja u izvorišta.

Tehničko-tehnološke nesreće

Čine ih havarije na nuklearnim postrojenjima i u hemijskoj industriji, požari i nesreće na radu, prevoz opasnih materija, odlaganje otpada i biološki udesi (epidemije životinja i bilјaka).

NUKLEARNI ENERGETSKI REAKTORI

Nuklearna energija se sve više koristi kao energetski izvor jer zalihe fosilnih goriva neće još dugo trajati. Procenjuje se da će tečna fosilna goriva trajati do 2025, a čvrsta do 2400. godine.

Prva nuklearna elektrana (snage 3 MW) podignuta je u mestu Obninsk 1954. godine. U SAD-u prva elektrana je bila u Šiping Portu.

Danas postoje 442 nuklearna postrojenja, 35 u izgradnji i 95 ugašenih. Snabdevaju 15% struje u svetu, u Francuskoj 75% električne energije se proizvodi u nuklearnim postrojenjima. U našem okruženju se nalazi 10 nuklearnih rekatora i još 10 u izgradnji. To su:

Černavoda (Rumunija) Krško (Slovenija) Bohunice (Slovačka) Kozloduj (Bugarska)

U slučaju rata najviše su ugrožene Evropa i SAD jer imaju najviše nuklearnih rekatora, koji predstavlјaju strateške cilјeve za uništavanje.

Iako predstavlјaju savršenstvo u poređenju sa klasičnom industrijom, ne treba zaboraviti na njihovu razornu moć. 4 havarije pre Černobila (1986) desile su se u SAD u periodu 1960-1979, čije su posledice bile samo mali broj ozračenja i obolјenja. Černobil je, sa druge strane, izazvao posledice po životnu sredinu u celoj Evropi. Radioaktivna prašina se širila oko 200 km od centra akcidenta što za posledicu ima obolјenja unutar narednih 50 generacija, posebno kod onih osoba koje su posle akcidenta živele u regionu velikih kiša.

Kod nas je akcident u Institutu Boris Kidrić u Vinči 1958. imao za posledicu smrt jednog i obolјenje osam radnika

Korišćenje nuklearne energije u civilne svrhe nameće dva pitanja: bezbednost nuklearnih reaktora zagađivanje životne sredine nuklarnim otpadom.

Dosadašnji radiacioni udesi ukazuju na sledeće: dešavali su se iznenada i teško ih je kontrolisati lјudi su malo poznavali posledice najčešći uzrok je greška lјudskog faktora neophodno je organizovanje efikasnog sistema RHB zaštite u cilјu sprečavanja

i otklanjanja mogućih posledica

Postoji 5 osnovnih problema vezanih za upotrebu nuklearne energije: Kontroverzna gledišta o doprinosu rutinskih nuklearnih postrojenja uklearni otpadni materijal i njegovo skladištenje opravdani strah od havarija na nauklearnim postrojenjima strah od upotrebe nuklearnog goriva u terorističkim akcijama enormno skupa cena podizanja i održavanja ovih objekata.

Skladištenje radioaktivnog materijala

Nuklearni otpadni materijal sastoji se od fusionih produkata, cepanja jezgra U-235 (cezijum, stroncijum, kripton) ili od njihovih radioaktivnih izotopa. Radioaktivni izotopi poseduju dugo vreme poluraspada, neki stotine a neki hilјade godina. Vreme poluraspada:

U-238 4,47 milijardi godina U-234 250 hilјada godina radijum 1600 godina olovo 22,3 godine.

Posle prestanka rada nuklearne centrale ostaje: visokoradioaktivni materijal (talog i tečnosti) niskoradioaktvni materijal (reaktorsko gvožđe, cevi, vode)

U 15 država SAD postoje zakoni prema kojima je u zabranjeno smeštati radioaktivni materijal. Ronald Regan je 1983. doneo akt po kome će se radioaktivni materijal odlagati na tri lokacije na zapadu (Nevada, Vašington i Teksas) i na tri lokacije na istoku čija imena nisu otkrivena. Najpoznatije svetsko skladište je Aiken Kantri u Južnoj Karolini.

Došlo se do zaklјučka da se visoko radioaktivni materijal mora smestiti u staklene ili porculanske, a zatim u čelične kontejnere i zakopati ih na dubini oko 750 metara. Idealna struktura zemlјišta za mesta zakopavanja ovakvog materijala je granit, basalt, so. Francuska ovaj metod koristi od 1978.

U Srbiji se, sa druge strane, postoji veliki problem skladištenja nuklearnog otpada. Reaktor u Vinči već decenijama ne funkcioniše. Radioaktivni materijal je privremeno smešten u odgovarajuće kontejnere i skladišten u prostor pored zgrade u kojoj je smešten reaktor. U nekoliko medicinskih ustanova (radiologija, nuklearna medicina) postoji nuklearni otpad koji je smešten u istoj zgradi u kojoj se odvija svakodnevna zdravstvena delatnost.

Postoje 2 vrste radijacije: prirodna – kosmičko zračenje i radijacija Zemlјe veštačka – nuklearne probe, zračenja, medicinski aparati.

Od 1981. primenjuje se SI sistem, jedinica je jedan grej (=100 rada), jedinica od jednog džula koja se apsorbuje u masi od 1 kg. Za muškarce je dozvolјeno 0,5-1 Gy, a od 1-2 nastupa sterilitet. Kod žena nastupa sterilitet od 3 Gy.

HEMIJSKA INDUSTRIJA I AKCIDENTI

Otrovi su supstancije sintetičkog, biološkog ili prirodnog porekla i preparati proizvedeni od tih supstancija koji uneti u organizam mogu ugroziti život, zdravlјe lјudi ili štetno delovati na životnu sredinu.

Hemijsko zagađivanje životne sredine nastaje usled akcidenata u: proizvodnim pogonima u kojima se proizvode ili upotreblјavaju industrijskim skladištima opasnih supstanci sredstvima i putevima prevoza opasnih supstanci stovarištima, skladištima opasnih otpadaka

Proizvodni pogoni kao izvori hemijskog zagađenja

Prema podacima EPA (Environmental Protection Agency) poznato je oko 5 miliona hemijskih supstanci od kojih je samo 53000 oporezovano, a svake godine se sintetiše do 1000 novih hemijskih proizvoda. Iz ovoga zaklјučujemo da ne postoji dovolјno poznavanje toksičnih efekata tih proizvoda, kako bi se ti efekti mogli preduprediti. Istoriju industrijskog progresa pratili su brojni hemijski akcidenti. ILO (Međunarodna organizacija za rad) je registrovao 1990. oko 1000 većih hemijskih akcidenata.

Najkritičnije godine prošlog veka bile su 1981. (Sajgon), 1984. (Bopal) i 1986. (Bazel); do najviše akcidenata došlo usled ekplozija gasa; naveći broj mrtvih bio 2 500 a povređenih cak 20 puta više.

Posle nesreće u Sevezu 1976. EU je usvojila Sevezo direktivu: dokument za pripemu, prevenciju i odgovor na hemijske akcidente. „Sevezo vodič“ je 1988. dopunjen APELOM, kojim su posebno razrađeni elementi za formiranje:

kriterijuma za procenu lokalne pripremlјenosti plana za odgovor u slučaju akcidenta matrice za evaluaciju takvih planova.

Istovremeno se radilo i na proceni rizika od prisustva štetnih i opasnih hemikalija, a Evropska federacija za hemijsko inženjerstvo 1985. pravi uputstvo „Analiza rizika u procesnim industrijama“. Pored toga se razvila i Kvantitativna analiza za hemijske procese.

Naša zemlјa je prihvatila strategiju Svetske zdravstvene organizacije – WHO „Zdravlјe za sve do 2000. godine“. U našoj zemlјi je najveći broj akcidenata bio praćen požarom, eksplozijom i emisijom otrovnih gasova (najčešće amonijaka) čime se remeti prirodna ravnoteža u atmosferi. Najveće lјudske štete su bile 1997. u Petrohemiji u Pančevu (1m, 6p) i Milanu Blagojeviću u Lučanima (4m, 8p).

Industrijska i druga skladišta opasnih supstanci

Pored proizvodnje hemijskih supstanci i njihove dalјe primene u industriji, veliki problem svake hemijske industrije je i skladištenje. Nepridržavanje mera skladištenja opasnih supstanci može izazvati nesreću. U periodu 1984-89. desio se najveći broj hemijskih nesreća pri skladištenju opasnih supstanci. Godine 1984. u Bopalu desila se najveća poznata hemijska nesreća u skladištu opasnih hemijskih supstanci, kada je oslobođeno 40 tona metil-izocijanata sa fofozgenom, pri čemu je poginulo 2500 a povređeno 50000 lјudi. Najčešći uzroci su eksplozije pri čemu dolazi do oslobađanja otrovnih gasova, dok je u Bajzi 1994. došlo da zagađenja podzemnih voda.

Posledice se manifestuju kroz broj mrtvih i povređenih, rušenje stambenih objekata, uništavanje flore i faune.

Sredstva i putevi za prevoz opasnih materija

Hemijski udesi se dešavaju i pri transportu, a tako je nepredvidivo ne samo vreme nego i mesto gde će se oni desiti. Za transport opasnih materijala se koriste:

vagon-cisterne auto-cisterne brodovi-tankeri.

Najkritičniji periodi pri transportu hemijskih supstanci bili su 1976-78 (Hjuston, Veles, Los Alfages) i 1984-87. (Železnik, Arizona, Zenica, Šabac, Novi Sad, Niš) kada je dolazilo do eksplozija, izlivanja i oslobađanja hemijskih materija u atmosferu na autoputevima, prugama, sletanjem cisterni ili isticanjem otrova iz

cisterne. U Beogradu su se 2002. godine desila 2 ekološka akcidenta, prvi na železničkoj stanici na Dorćolu (izlivanje 607 tona amonijaka), a drugi na putničkoj stanici Topčider pri čemu je došlo do izlivanja azotne kiseline.

Posledice su: stvaranje otrovnog oblaka napuštanje stambenih objekata trovanje oštećenje disajnih organa prisustvo opasnih materija u pijaćoj vodi opasnost da toksična materija dođe do reke.

Transport opasnih materija regulisan je Zakonom o transportu opasnih materija, po kome se te materije klasifikuju u 14 grupa.

Najveću opasnost za životnu sredinu predstavlјa transport nafte morima i okeanima. U poslednjih 75 godina stradalo je više od hilјadu tankera, a od 1966-76. (Obala Bretanje) 160 tankera nosivosti 5,5 miliona tona. Dolazilo je do izlivanja i do 223 hilјade tona nafte, zagađene su plaže u dužini do 100 milјa, izlivanjem nafte stvaraju se naftne mrlјe (1t = 1km2). Od marta 1985. svi tankeri veće nosivosti moraju da poseduju zaštitne sisteme sa inertnim gasom kao i sistem za stabilizaciju tereta.

Stovarišta – skladišta opasnih materijala i vrste otpada

Pri odabiranju lokacije za stovarište mora se voditi računa o svim elementima da ne bi usled akcidenta došlo do većih zagađenja. Sa povećanjem čvrstih otpadaka javlјa se i problem njihovog uklanjanja.

Otpad može biti: Čvrsti otpad je svaki neupotreblјivi predmet koji vlasnik odloži, namerava da

odloži ili je prinuđen da odloži. Komunalni otpad je čvrsti otpad nastao u urbanim sredinama koga čine

rezidencijalni i komercijalni otpad. Industrijski otpad je otpadni materijal koji nastaje u industrijskom procesu a

ne utiče štetno na životnu sredinu i zdravlјe lјudi. Medicinski otpad podrazumeva sav otpad nastao u zdravstvenim ustanovama

bez obzira na njegov sastav, osobine i poreklo.

Radioaktivni otpad predstavlјa materijal kontaminiran radioizotopima koji se koriste u industriji, medicini ili u istraživačke svrhe.

Visokoradioaktivni otpad je materijal iz nuklearnih reaktora i sličnih postrojenja i sastoji se od istrošenih štapina za koje je potreban neprekidan proces hlađenja i koje se moraju pravilno skladištiti.

Odlaganje čvrstih otpadaka – deponije kao izvori ugrožavanja lјudi i materijalnih dobara

Iako je još 48. godine pre naše ere u vreme Julija Cezara bilo zabranjeno bacati smeće po ulici, prvi kontejner je postavlјen tek 1884. u Parizu. Sa porastom standarda ide i porast potrošnje. Svaki Evroplјanin godišnje proizvede oko 500 kg smeća, od kog je 30% organskog porekla, 28% papir, 16% plastika, 8% staklo, 4% aluminijum i čelik, a ostali deo čine opasno smeće i kabasto đubre.

Više od 55% bačenog smeća se reciklira i dobija novi život. Preradi se 80% bačenog aluminijuma, 75% čelika, 50% hartije i 45% plastike. Deo organskog smeća se preradi u đubrivo, a drugi deo ostaje na truli na specijalnim deponijama. Greenpeace se zalaže za reciklažu svakog smeća sem plastike uz parolu: ne kupujte ništa što je u plastičnoj ambalaži.

Mnoge zemlјe su iz praktičnih razloga uvele sistem odvojenog odlaganja – više kontejnera od kojih je svaki predviđen za jedan tip otpadaka, a koje kontrolišu kamere ili sistem bar-koda.

Naše deponije su u većini slučajeva locirane blizu naselјa gde se zagađuju vode, životna sredina i zdravlјe lјudi. Ako dođe do požara, zagađena teritorija se proširuje, a ukoliko je zemlјište porozno, može doći do zagađenja udalјenih vodovoda. Sve ovo se kosi sa članom 11 Pravilnika o kriterijumima za određivanje lokacije i uređenje deponija otpadnih materija.

Od mogućih nezgoda na deponijama treba istaći požare, eksplozije, zadimlјavanje okoline i smrad deponije.

POŽARI

Vatrena stihija izaziva u čoveku strah najvećih razmera.U zavisnosti od vrste zahvaćenih objekata razlikujemo požare:

u stambenim naselјima u industriji u skladištima lakozapalјivih i eksplozivnih materija u šumama i polјima

Industrijski požari nanose najveće gubitke, a najveća opasnost prisutna je u industriji hartije i celuloze, boje i lakova, naftnoprerađivačkoj i gumarskoj industriji itd. Požar velikih količina lakozapalјivih materijala teško se gasi i predstavlјa dugotrajno žarište.