Ekonomska kultura u Srbiji: kulturni obrasci, institucije ... · PDF fileDatum odbrane: DO Članovi komisije: ... U teorijsko-metodološkom pogledu pokazalo se da su legitimacijski

UNIVERZITET U NOVOM SADUFILOZOFSKI FAKULTET

ODSEK ZA SOCIOLOGIJU

Ekonomska kultura u Srbiji: kulturni obrasci,institucije i legitimizacijski mehanizmi

Doktorska disertacija

Мentor: prof. dr Dragan Koković Каndidat: Vladimir Cvetković

Novi Sad, 2015. godine

UNIVERZITET U NOVOM SADUFILOZOFSKI FAKULTET

KLJUČNA DOKUMENTACIJSKA INFORMACIJA

Redni broj: RBR Identifikacioni broj: IBR Tip dokumentacije: TD

Monografska dokumentacija

Tip zapisa: TZ

Tekstualni štampani materijal

Vrsta rada (dipl., mag., dokt.): VR

Doktorska disertacija

Ime i prezime autora: AU

Vladimir Cvetković

Mentor (titula, ime, prezime, zvanje): MN

Dr Dragan Koković, redovni profesor

Naslov rada: NR

Ekonomska kultura u Srbiji: kulturni obrasci, institucije i legitimizacijski mehanizmi

Jezik publikacije: JP

Srpski

Jezik izvoda: JI

srp. / eng.

Zemlja publikovanja: ZP

Srbija

Uže geografsko područje: UGP

Vojvodina, Novi Sad

Godina: GO

2015

Izdavač: IZ

Autorski reprint

Mesto i adresa: MA

Dr Zorana Đinđića 2, 21000 Novi Sad, Srbija

Fizički opis rada: FO

( 6 poglavlja / 294 stranice / 1 slika / 14 grafikona / 11 tabela / 194 reference )

Naučna oblast: NO

Sociologija

Naučna disciplina: ND

Sociologija kulture, ekonomska kultura

ii

Predmetna odrednica, ključne reči: PO

Ekonomska kultura, ekonomske institucije, legitimacija, kulturni obrazac, srpska kultura, tržište, svojina i država

UDK Čuva se: ČU

Biblioteka Odseka za sociologiju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu

Važna napomena: VN

Nema

Izvod: IZ

Strana v

Datum prihvatanja teme od strane NN veća: DP

28. 06. 2012.

Datum odbrane: DO Članovi komisije: (ime i prezime / titula / zvanje / naziv organizacije / status) KO

mentor: dr Dragan Koković, redovni profesor, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu

član: dr Božo Milošević, redovni profesor, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu

član: dr Dušan Mojić, vanredni profesor, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

član: dr Đokica Jovanović, redovni profesor, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

iii

UNIVERSITY OF NOVI SADFACULTY OF PHILOSOPHY

KEY WORD DOCUMENTATION

Accession number: ANO Identification number: INO Document type: DT

Monograph documentation

Type of record: TR

Textual printed material

Contents code: CC

Doctoral dissertation

Author: AU

Vladimir Cvetković

Mentor: MN

Dr Dragan Koković, full professor

Title: TI

Economic culture in Serbia: cultural patterns, institutions and legitimation mechanisms

Language of text: LT

Serbian

Language of abstract: LA

Serbian/ English

Country of publication: CP

Serbia

Locality of publication: LP

Vojvodina, Novi Sad

Publication year: PY

2015

Publisher: PU

Author’s reprint

Publication place: PP

Dr Zorana Đinđića 2, 21000 Novi Sad, Serbia

Physical description: PD

( 6 chapters / 294 pages / 1 picture / 14 graphs / 11 tabels / 194 references )

Scientific field SF

Sociology

Scientific discipline SD

Sociology of culture, economic culture

Subject, Key words SKW

Economic culture, economic institutions, legitimation, cultural patterns, Serbian culture, market property and state

iv

UC Holding data: HD

Library of the Sociology Department, Faculty of Philosophy, University of Novi Sad

Note: N

None

Abstract: AB

Page vii

Accepted on Scientific Board on: AS

28. 06. 2012.

Defended: DE Thesis Defend Board: DB

mentor: Dragan Koković, PhD, full professor, Faculty of Philosophy, University of Novi Sad

member: Božo Milošević, PhD, full professor, Faculty of Philosophy, University of Novi Sad

member: Dušan Mojić, PhD, full professor, Faculty of Philosophy, University of Belgrade

member: Đokica Jovanović, PhD, full professor, Faculty of Philosophy, University of Belgrade

v

Rezime

Uloga kulture u društvenim promenama javlja se kao nezaobilazna tema u kontekstu postsocijalističketranzicije. Ispostavilo se da institucionalna transformacija političkog i ekonomskog uređenja društva nijedovoljna, te da uspeh institucionalnih promena uveliko zavisi od nacionalne kulture, i promena na nivou celenacije (Elste, Offe, Preuss, 1998:19). Ekonomska strana tranzicije se pokazala posebno problematičnom jerekonomske aktivnosti čine veliki deo svakodnevice svakog pripadnika društva, neprestano ukazujući naprobleme vezane za ekonomsku transformaciju društva. Kada se od nje odvoje apstraktni pokazatelji kojimase savremeni ekonomisti služe očito je da ekonomija sama jeste deo kulture (Beugelsdijk i Maseland,2014:116). Društvene i kulturne promene u osnovnoj strukturi i vrsti modifikacija kulturnih institucija tokomnekog vremenskog perioda ogledaju se kroz kulturne obrasce (Koković 2005: 228). Primenjujući savremeneekonomske metode i teorije novi institucionalni ekonomisti uglavnom pokušavaju da izbegnu argumentacijuprisutnu u drugim društvenim naukama – argumentaciju da institucije nisu rezultat efikasnog rešenjaekonomskih problema (Granovetter u Biggard ed. 2002:88), već nešto mnogo kompleksnije. Ipak, kako sekulturni obrasci manifestuju kao ustaljeni načini ponašanja te stoga predstavljaju relativno stabilne pojave,oni su takođe i temelj institucionalizacije – kada se takva ponašanja nađu u okviru većih koherentnih celinaprerastaju u institucionalizovano ponašanje, učestvujući u izgradnji institucije (Koković 2005: 228). Jedan odnedovoljno istraženih pristupa u sociologiji kulture je legitimacija kulturnih obrazaca, i sledstveno tomelegitimacija institucija i institucionalnih sistema. Mehanizmi legitimacije kao socijalne činjenice zahvataju uširoko polje kulture, uključujući socijalnu strukturu, odnose moći i slično, pa se ne mogu posmatrati mimotoga (Berger, Luckmann, 1991. Searl, 1996). Sa svoja četri funkcionalna nivoa, prema Bergeru i Lukmanu,legitimacija povezuje čitav socio-kulturni svet zajednice i pripadajućih individua. U kontekstupostsocijalističke tranzicije u Srbiji stanje ekonomske kulture se posebno manifestuje na relacijama izmeđuinstitucija svojine, tržišta i nacionalne države, kao specifičnih artikulacija srpske kulture, i za njih vezanekulturne obrasce.

Disertacija je imala za cilj da pruži uvid u odnos između institucija svojine, tržišta i države kao jednoginstitucionalnog sklopa iz perspektive ekonomske kulture, a oslanjajući se prvenstveno na legitimacijuinstitucionalnih i kulturnih obrazaca i sistema. Imajući u vidu složenost zadatka – stanje u savremenomsrpskom društvu trebalo je objasniti i iz istorijske perspektive – bilo je neophodno kombinovati različitu vrstugrađe i evidencije, i u skladu sa tim različite metode opisa, analize i interpretacije. Pored istorijske građe iradova autora koji su istraživali socioekonomske aspekte srpskog društva i istorije korišćena je empirijskeevidencija prikupljena u okviru Evropskog istraživanja vrednosti (EVS) i Projekta jugoistočnog socijalnogistraživanja (SEESSP). Pomenuta empirijska građa obrađna je klaster analizom kako bi se utvrdililegitimacijski obrasci koji korespondiraju kulturnim obrascima u savremnom srpskom društvu. Korišćenjemistorijske i savremene evidencije trebalo je utvrditi kakvu ulogu u srpskoj ekonomskoj kulturi ima institucijatržišta, i u kakvom je odnosu sa institucijama svojine i države, kao i kako se to menjalo kroz razvoj srpskedržave od XIX veka naovamo – kako se u ovom kulturno-institucionalnom trouglu organizovao ekonomskiživot srpskog društva.

U teorijsko-metodološkom pogledu pokazalo se da su legitimacijski mehanizmi solidni pokazatelji kulturnihobrazaca čak i kada korišćeni podaci nisu optimalni. Sa druge strane, a nimalo neočekivano, ispostavilo se dauvođenje tržišnih mehanizama u ekonomiju društva kontekstualno uslovljen postojećim institucionalnimograničenjima vezanim za svojinu i državno uređenje, kao i šire kulturne obrasce i etičke norme društva. Nemože se govoriti o uvođenju ili neuvođenju tržišne ekonomije, već o spcefičnim tržišnim mehanizmima injihovoj strukturi i poziciji u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti i kulturi društva.

Kada je reč o srpskom društvu, identifikovani kulturni obrasci potvrđuju nalaze drugih autora o kulturi ukojoj značajno mesto zauzimaju egalitaristički principi, kolektivizam, i oslanjanje na državu kaodominantnog ekonomskog arbitra. Istorijska analiza takođe sugeriše da takva kultura nije rezultatvišedecenijskog socijalizma, već joj koreni sežu mnogo dalje u prošlost, pojavljujući se kao karakteristikazajednička različitim socio-političkim uređenjima. Kulturni obrasci iz prve decenije XXI veka ukazuju dapostoji legitimacijski deficit kad je u pitanju tržište. Tržište u srpskoj kulturi nije institucionalizovano kaomehanizam pogodan za distribuciju bogatstva, odnosno, većina kulturnih obrazaca ne pozicionira tržište kaodobar kriterijum regulacije materijalnih nejednakosti. Takođe, iako većinu kulturnih obrazaca karakterišepreferencija privatne svojine, uočljiva su opredeljenja uspostavljena etičkim normama koje važe u srpskom

vi

društvu. Na osnovu rezultata se, iako posredno, sa sigurnošću može tvrditi da se etička norma relativnogegalitarizma u funkcionalnom (kao najpogodniji mehanizam kroz koji se norma manifestuje i reprodukuje) ilegitimacijskom smislu (uspostavljanjem odnosa institucionalne međuzavisnosti) oslanja na institucijudržave, a ne tržišta. Razlog dominacije ovakvog kulturnog obrasca počiva u dugotrajnosti tranzicije,izostanka istinskih reformi i neizvesnosti u pogledu pravca promena. Ova tranzicijska dugotrajnost ineizvesnost dovela je do još jedne kulturne karakteristike a to je postojanje značajnog udela kognitivnodisonantnih legitimacijskih i kulturnih obrazaca.

Zaključak na koji istraživanje upućuje svodi se na tri tačke: ekonomski prosperitet naroda zahteva kulturneobrasce koji nisu ambivalentni, već nude jasno usmerenje ekonomskog delanja pojedinca; jedan odpreduslova pomenutog je stabilnost institucionalnih okvira u kojima se ekonomski život odvija, što je stanjekoje Srbiju danas karakteriše; i konačno, pored stabilnosti i jasnog vrednosnog usmerenja, ekonomskakultura u Srbiji u podjednakoj meri zavisi i od sposobnosti samog društva da konačno eliminiše kulturneobrasce i norme za koje postoji savremena alternativa. Pored ovih neposrednih zaključaka, teorijski okvir irezultati samog rada predstavljaju, otvaranjem novih pitanja, solidnu osnovu za buduća istraživanjaekonomske kulture u Srbiji.

vii

Abstract

The role of culture in social changes appears as unavoidable topic in the context of post-socialist transition. Itturned out that institutional transformation of political and economic systems is not sufficient and that socialsuccess of instituional changes depends on culture, and requires changes at the national level (Elster, Offe,Preuss, 1998:19). Economic transition has proven particularly problematic given that economic activitiesmake a significant part of daily routine for every member of a society, hence constantly bringing aboutproblems related to economic transformation of a society. Looking beyond abstract indicators contemporaryeconomists rely on economy is obviously part of culture (Beugelsdijk i Maseland, 2014:116). Social andcultural changes in structure and substance of social institutions are manifested over time as changes incultural patterns (Koković 2005: 228). By applying contemporary economic methods and theories newinstitutional economists try mainly to avoid an argument present in other social sciences – institutions are nota result of efficient solution to economic problems (Granovetter u Biggard ed. 2002:88), but rather somethingmuch more complex. Cultural patterns as habitual behavioural models manifest relatively stable phenomena,and make foundation for institutionalization – when such behaviour finds itslef within larger coherent units itturns into institutionalized behaviour, contributing to institution building (Koković 2005: 228). One of theless explored directions in sociology of culture is legitimation of cultural patterns, and subsequentlylegitimation of institutions and institutional systems. Legitimating mechanisms as identifiable social factsreach into a broad field of culture, including social structure, power relations and similar, and thereforecannot be analyzed separately (Berger, Luckmann, 1991. Searl, 1996). With four functional levels, accordingto Berger and Luckmann, legitimation connects all socio-cultural world of a community and its members. Inthe context of post-socialist transition in Serbia the state of economic culture is manifested through relationbetween institutions of property, market and national state, as specific articulations of Serbian culture andrelevant cultural patterns.

The goal of the thesis was to provide insight into a relationship between institutions of property, market andthe state as an institutional entity from the perspective of economic culture, relying primarily on legitimationof institutional and cultural patterns and systems. Having in mind complexity of the task – contemporarySerbian society had to be explained from economic culture perspective – it was necessary to combine avariety of sources and evidence, and accordingly a different ways of description, analysis and interpretation.Apart from historical evidence and works of scholars dealing with socioeconomic aspects of Serbian societyand history two other sources of evidence were used: European Values Survey (EVS), and SoutheasternEuropean Social Study Project (SEESSP). This empircal evidence was analysed using cluster analysis inorder to explore legitimation patterns that corespond to cultural patterns in contemporary Serbian society.Recent empirical evidence was used to assess the role market as an institution plays in Serbian economicculture, and its relation to institutions of property and the state, as well as changes from XIX century onwards– to analyse how economic life of Serbian society was organised in this cultural-institutional triangle.

From methodological and theoretical side legitimation mechanisms proved to be solid indicators of culturalpatterns, even if data used was not optimal. On the other hand, and not unexpected, introduction of marketmechanisms into a national economy turned out to be dependent on the context defined by existinginstitutional boundaries related to property and state organization, as well as more general kultural patternsand ethical norms. We cannot simply talk about introduction of market economy, but rather about specificmarket mechanisms and their structue and position in general economic practice of a society.

Regarding Serbian society specifically, identified cultural patterns coincide with conclusions of other authorswhere egalitarian principles, collectivism and reliance on the state as a dominant economic player haveprominent role. Historical analysis also suggests that such a culture is not a result of many decades ofsocialism but rather its roots reach much farther into the past, as a constant common to different socio-political systems. Cultural patterns from the first decade of XXI century suggest legitimation deficit inrelation to the market. The market is not parceived as a mechanism appropriate for wealth distribution, andmajority of cultural patterns do not percieve market as a good criteria for inequalities regulation. Also, eventhough most cultural patterns suggest preference towards private property, the norm linked to accumulationand liberties to use property leads to ethical norm of Serbian society. Given the results, and althoughindirectly, it can be claimed with certainty that ethical norm of relative egalitarianism in functional (as themost appropriate mechanism to uphold and reproduce the norm) and legitimation (by establishing

viii

institutional interdependence) sense rely on the state as an institution – not the market. Long lastingtransitional uncertainity and lack of real reforms can be pointed at as reasons for identified situation inSerbian society and culture, as well as a cause of cognitively dissonant legitimation and cultural patterns.

The research suggests conclusion in three main points: economic prosperity of a society requiresunambiguous cultural patterns which can provide clear guidance for economic action of an individual; one ofthe preconditions is stability of the framework in which economic life happens, something we can withcaution claim is the situation in Serbia today; and finally, apart from stability and clear value orientation,economic culture in Serbia depends equally on ability of society itself to eliminate cultural norms andpatterns for which there is a modern alternative. Apart from these conclusions theorietical framework andresults of this work by openning new questions present a solid ground for future research of economic culturein Serbia.

ix

Sadržaj

1. Uvod...................................................................................................................................1

2. Ekonomska kultura i institucije svojine i tržišta..............................................................18

2.1. Društvene činjenice, institucionalizacija i legitimacija – kultura i znanje društva.....20

2.2. Socijalno pozicioniranje ekonomije kao definisanje kulturnih normi i vrednosti......25

2.3. Ekonomija i kultura – kultura ekonomije...................................................................30

2.4. Institucije i kultura......................................................................................................55

2.5. Svojina i tržište, institucionalno i kulturno poprište ekonomske tranzicije................69

2.5.1. Institucija tržišta................................................................................................70

2.5.2. Institucija svojine..............................................................................................77

2.5.3. Tržišta i svojine – institucionalna međuzavisnost.............................................81

2.6. Teorijsko-metodološki nacrt istraživanja....................................................................83

2.7. Istorija i dinamika promena........................................................................................85

3. Istorijski osvrt na kulturne obrasce i institucionalne karakteristike društvenog

uređenja u Srbiji..........................................................................................................

3.1. Prvi period, do I svetskog rata....................................................................................93

3.2. Period između dva svetska rata.................................................................................106

3.3. Druga Jugoslavija i socijalistička modernizacija......................................................111

3.4. Istorijsko izvorište srpske ekonomske kulture – rezime...........................................121

4. Karakteristike ekonomske kulture u Srbiji nakon 2000.................................................125

4.1. Politička, ekonomska i socijalna tranzicija u Srbiji..................................................126

4.2. Ratovi, izolacija i demografkse promene.................................................................134

4.3. Efekti poslednje decenije XX veka...........................................................................137

x

4.4. Srpska ekonomska kultura – uvod u predstavljanje i analizu podataka...................140

4.4.1. Analiza podataka – predstavljanje rezultata i opis legitimacijskih obrazaca. .156

4.4.2. Analiza podataka – interpretacija rezultata, klasteri kao manifestacije kulturnih

obrazaca savremene Srbije.............................................................................170

4.4.3. Ekonomska kultura u Srbiji na početku III milenijuma - zaključci na temelju

EVS i SEESSP podataka................................................................................180

5. Zaključak........................................................................................................................201

6. Literatura........................................................................................................................213

xi

xii

1. Uvod

Ni druga decenija XXI veka Srbiji i srpskom društvu nije donela ekonomski prosperitet

očekivan nakon napuštanja socijalizma. Deo razloga se sigurno može naći u ratovima koji

su obeležili devedesete godine prošlog veka, kao i u ekonomskim i političkim sankcijama

koje u samoj Srbiji, a i u međunarodnom okruženju, čini se predstavljaju nerazdvojnu

celinu. Deo razloga se takođe može objasniti migracijama koje su se od početka

devedesetih godina dešavale i to ne samo kao rezultat često pominjanog odliva mozgova,

već i priliva značajnog broja stanovnika. Kao rezultat se pojavljuje i posledična

reorganizacija postojećih društvenih mreža, kao proces koji je poremetio postojeću

ekonomsku praksu u društvu. Razlozi su brojni i većina njih je direktno ili indirektno

povezana sa procesom tranzicije – sa uzrocima koji su do nje doveli ili sa uzrokovanim

posledicama. Korektnost odgovora, dobijenih iz te pozicije, ne bi trebalo dovoditi u

pitanje, ali nam oni ne nude i suštinsko objašnjenje zašto je ekonomski prosperitet u Srbiji

izostao. Pogled na srpsko društvo kao na kulturnu zajednicu, njenu današnju fizionomiju i

istorijsku genezu, nudi dubinski uvid i objašnjenje dela razloga za stanje savremene Srbije

– razloga koji prvenstveno potiču, ali i imaju uporište imaju u srpskoj kulturi i društvu.

Uloga ekonomske kulture u procesima institucionalnih promena u Srbiji problem je kojim

se ovaj rad bavi, u pokušaju da objasni savremenu socio-ekonomsku poziciju srpskog

društva.

Tranzicija postsocijalističkih zemalja kao poduhvat institucionalne transformacije

političkog i ekonomskog uređenja društva otvorio je, za neke neočekivano, pitanje uloge

kulture u društvenim promenama. Pokazalo se da institucionalne promene same po sebi

nisu dovoljne, kao i da je uspeh institucionalnih promena i uloga novih institucija u

značajnoj meri uslovljena širim društvenim kontekstom. Formalne institucije uređuju

ekonomske i političke sisteme i počivaju eksplicitno ili implicitno, između ostalog, i na

čitavom spletu kulturnih elemenata. Ti kulturni elementi pomenutim institucijama pružaju

1

utemeljenje i oslonac kroz kontekst, mesto, ulogu i značenje u konkretnom društvu. Na

individualnom nivou, svaki pripadnik društva, bio toga svestan ili ne, poseduje znanje

neophodno za postojanje institucije. Ovo znanje uključuje poznavanje individualnih i

kolektivnih vrednosti i simbola, socijalnih struktura i pozicija, kulturnih obrazaca i modela

ponašanja, i razumevanja konteksta i relevantnosti.

U svom inicijalnom stadijumu postsocijalistička tranzicija redefiniše postojeći političko-

ekonomski institucionalni poredak, dovodeći u pitanje svrsishodnost znanja kojim

pojedinac raspolaže. Iz sociološke parspektive društvena zajednica se identifikuje i

legitimiše kroz eksplicitne i implicitne mreže značenja, proisteklih iz relevantnih kulturnih

elemenata. Opšti institucionalni okvir tranzicije je nacionalna država. Stoga se, kao

fundamentalno važan predmet istraživanja, nameće nacionalna kultura kao osnovni nosilac

formalnih institucionalnih sistema jednog društva. „Promene na političkoj i ekonomskoj

ravni moraju biti praćene promenama na nivou nacije“ (Elster, Offe, Preuss, 1998:19).

Jedino se tako mogu razumeti dometi i problemi tranzicija postsocijalističkih društava, bilo

da pripadaju bivšem Varšavskom paktu ili, poput Srbije, socijalističkoj Jugoslaviji.

Sama promena u formalno-institucionalnoj ravni nema istu dinamiku i karakter kada su u

pitanju politička i ekonomska strana tranzicije. Iz perspektive individue, tranzicija

jednopartijskog političkog sistema u višepartijski je, pod uslovom postojanja političke

volje i konsenzusa, relativno jednostavna. Građanima uz, uslovno rečeno, obavezu

povremenog učestvovanja na izborima, donosi veće političke i individualne slobode ili

makar nominalno veći broj opcija, koje mogu ali ne moraju iskoristiti. Otvaraju se nove

mogućnosti, a obaveze uglavnom nisu sankcionisane i svode se na dobrovoljno

učestvovanje. Sa druge strane, ekonomske promene u mnogo većoj meri zadiru u

individualnu i društvenu svakodnevicu, i to kroz nužnost obezbeđivanja resursa

neophodnih za život. Svakodnevica posla, rada i okolnosti u kojima se rad obavlja je nakon

tranzicije konstituisana na drugačiji način, što često stare kulturne obrasce, društvene

norme i obrasce ponašanja čini nefunkcionalnim ili samo delimično funkcionalnim,

implicirajući potrebu za promenama u samoj kulturi.

2

O odnosu ekonomije i kulture u sociologiji i srodnim oblastima može se naći veliki broj

radova, studija i istraživanja koji obuhvataju različite teorijske i tematske perspektive: od

klasičnih radova Maksa Vebera (Karl Emil Maximilian "Max" Weber) o protestantskoj etici

i duhu kapitalizma i Dirkemove (David Émile Durkheim) studije o podeli rada i društvenoj

solidarnosti, do savremenih radova poput Hofstedeovog istraživanja o kulturnim

posledicama društvenih vrednosti povezanih sa radom, Inglhartovog istraživanja vrednosti,

ili Hamden-Tarner i Trompenarsovog (Charles Hampden-Turner i Alfons Trompenaars)

istraživanja o različitosti nacionalnih kultura kapitalizma. Ova raznolikost pristupa i tema

delimično je uslovljena samom višeznačnošću pojma kulture, ali i samog pojma

ekonomije. Kompleksnost pojava i fenomena koja pomenuta dva pojma obuhvataju

dozvoljava značajnu istraživačku slobodu i kreativnost u odabiru pristupa i problema u

izučavanju kulture i ekonomije. To je posebno uočljivo u pristupima koji ukrštaju brojne

nacionalne modele ekonomske prakse sa različitim društvima i kulturnim i vrednosnim

sistemima. Raznovrsnosti teorijskih i metodoloških pristupa objedinjava jedna zajednička

karakteristika – odvojenost i u izvesnoj meri antagonizam između kulture i ekonomije.

Stanovište na koje se ovaj rad oslanja je razumevanje da ekonomija i jeste kultura. Iz

sociološke perspektive sasvim legitimno ovakvo stanovište mnogi ekonomisti doživljavaju

kao u najmanju ruku kontroverzno. Međutim, ovaj rad i jeste sociološki doprinos

izučavanju ekonomije i stoga se mora oslanjati na široko shvatanje ekonomije kao kulture.

Beugelsdijk i Maseland (Beugelsdijk, Maseland, 2014) razmatrajući odnos ekonomije i

kulture navode da najveći broj određenja kulture ukazuju na četiri osnovna svojstva.

Kultura je ljudska tvorevina, sadrži ideje i poglede na svet koji stoje iza ponašanja, ukazuje

na razlike između kolektivnih identiteta, i konačno, prema individui je postavljena kao

datost, kao i fizički svet koji nas okružuje. Kultura predstavlja bihevioralne i idejne

strukture koje se čine suštinskim za konstruisani identitet zajednice (Ibid., 13). Porter, ne

dovodeći u pitanje osnovne postavke koje navedena određenja nude, definiše ekonomsku

kulturu kao "skup verovanja, stavova i vrednosti koji nosi ekonomske aktivnosti,

organizacije i druge institucije" (Porter u Culture Matters, 2000). Tipični elementi

ekonomske kulture obuhvataju: verovanja, stavove i vrednosti kao skup bazičnih principa

na kojima se temelji percepcija o svetu i okruženju; ekonomske aktivnosti kao kulturno i

kontekstualno utemeljene obrasce ponašanja, odnosno uloge, organizacije i institucije kao

3

strukture uz koje se percepcija i ponašanje vezuju. Iako se ovim određenjima verovatno

mogu naći manjkavosti ona ipak definišu polje ekonomske kulture kao ekonomsko

ponašanje koje je utkano u idejne strukture zajednice kojoj individua pripada.

Međutim, problem kojim se ovaj rad bavi zahteva još nešto preciznije i uže određenje, ne

odbacujući naravno samu definiciju kulture, već se fokusirajući na specifičnosti društvene

pojave iz koje je istraživački problem izveden. Postsocijalistička tranzicija je proces

institucionalnih promena, koji u svom ekonomskom aspektu obuhvata prvenstveno

instituciju svojine i instituciju tržišta. To je sa jedne strane promena dominantnih oblika

svojinskih prava i obaveza, i odnosa kolektivne, državne i individualne svojine, a sa druge

strane i uvođenje tržišta kao dominantnog mehanizma organizovanja ekonomskih

aktivnosti u oblastima u kojima to do tada nije bio slučaj. Stoga je specifičan deo

ekonomske kulture kojim se ovde bavimo prvenstveno vezan za ove dve institucije –

svojine i tržišta.

Naravno, uvođenje institucija u istraživanje kulture nosi i neke probleme. Iako u idealnom

slučaju institucije predstavljaju specifične artikulacije kulture, jasno definišući

obavezujuća pravila koja se odnose na delove društvenog života koje zajednica smatra

posebno važnim, brojne su situacije u kojima institucije nisu spontani proizvod kulture

zajednice. Naime, teško da se može govoriti o nekakvom prirodnom istorijskom toku

institucionalnih promena u slučaju postsocijalističke tranzicije. Te su promene došle kao

posledica političkih dešavanja i odluka koje su se odvijale suviše brzo da bi se moglo

govoriti o promenama koje su predstavljale formalizaciju nekakvih stabilnih kulturnih

struktura ili obrazaca. Uz to, značajan podsticaj za prelazak na tržišnu privredu i

transformaciju, posebno u slučaju socijalističke Jugoslavije, društvene i državne svojine

stizao je izvan granica zemlje i kulturnih zajednica koje su tu zemlju činile. Međunarodni

kontekst obeležen „padom gvozdene zavese“ na političkom planu, i pobedom kapitalizma

kao superiornog ekonomskog sistema na ekonomskom planu doveo je do opšteg shvatanja

da sa promenama treba požuriti, kako bi se što pre uhvatio „priključak“ sa razvijenim

zemljama zapadne Evrope.

4

Pritom, potpuno je skrajnuta bila činjenica da se i kapitalizmi evropskih država značajno

razlikuju, posebno u pogledu svojinskih prava, organizacije, pozicioniranja i mehanizama

kontrole tržišta, kao i normi vezanih za odnos individualnog interesa prema javnom. U

Srbiji su ova pitanja dodatno marginalizovana angažovanjem države i politike u sukobima

na teritoriji nekada jedinstvene zemlje.

Postsocijalistička tranzicija u Srbiji specifična je u tri osnovna aspekta. Prvo, reč je o

zamrznutoj ili prolongiranoj tranziciji koja je posledica ograničenih i delimičnih formalno-

institucionalnih promena tokom dužeg vremenskog perioda1 koja je dodatno otežana

ekonomskim sankcijama međunarodne zajednice. Drugo, Srbija je tokom devedesetih

godina XX veka učestvovala u svim sukobima na prostorima koje je nekada obuhvatala

Jugoslavija. Ovo učešće je, između ostalog, obuhvatilo i mobilizaciju i usmeravanje

društvenih resursa i sredstava sa rešavanja problema društvene transformacije na podršku i

finansiranje rata. Konačno, za razliku od zemalja istočne Evrope u kojima je socijalizam

došao sa sovjetskim tenkovima (kao što je to bio slučaj u Poljskoj, Češkoj ili Mađarskoj), u

Jugoslaviji je socijalistički poredak bio autohton, pojavio se prvenstveno kao rezultat

odnosa društvenih i političkih snaga unutar zemlje nakon II svetskog rata. U tom smislu se

period socijalizma u Srbiji pre može razumeti kao deo kulturnog i institucionalnog

kontinuiteta u okviru duže istorijske perspektive, a ne kao realnost privremenog

diskontinuiteta ili kao anomalija.

Argument o kontinuitetu ukazuje na još jedan aspekt istraživanja odnosa pojava koje se

ovde analiziraju. Ponešto ambivalentan odnos između institucija i kulture dopunjen je

sličnim odnosom države, odnosno nacije i kulture. Ako se ne može u svim slučajevima

govoriti o institucijama kao artikulacijama kulture2 da li je moguće govoriti o nacionalnoj

kulturi? Mogu se čuti kritike u pogledu objašnjavajućeg doprinosa pristupa institucijama

kao kulturnim tvorevinama, kao i u kojoj meri se kultura može pripisati nekoj

predefinisanoj zajednici poput nacije (Beugelsdijk, Maseland, 2014:14). Tako se u ovom

trouglu nacije, institucije i kulture krije nekoliko pitanja koje na početku treba pomenuti.

1 Ove promene prvenstveno obuhvataju zakone i naročito njihovu implementaciju u oblastima svojine i tržišnog uređenja ekonomije.

2 Zapravo, institucije su uvek artikulacije kulture. Ovde je pitanje da li su institucije artikulisane u kulturi u kojoj su prisutne, ili su artikulisane u jednoj kulturi pa naknadno prenesene na drugu kulturu.

5

Nacionalna kultura je samo jedan apstraktni nivo poimanja i razumevanja društvane zbilje.

U nekim slučajevima može se desiti da određene vrednosne, normativne i bihevioralne

sklopove deli gotovo cela populacija, bez obzira na društveni sloj, profesiju, region, ili

etničku pripadnost. Ipak, mnogo je verovatnije, imajući u vidu veličinu nacije kao

društvene grupe, da je nacionalna kultura heterogena tvorevina, a ne monolit. Stoga je

adekvatnije pristupiti nacionalnoj kulturi kao strukturi koju sa jedne strane karakteriše veći

ili manji nivo kulturne fragmentacije, a sa druge dominantni kulturni obrasci karakteristični

za populaciju kao celinu.

Sa druge strane, kako institucije jednog društva mogu biti njegove autentične artikulacije,

isto tako mogu biti i nametnute od spolja, kao što je to slučaj bivših kolonije gde je

institucionalno uređenje nametnuto od strane osvajačke kulture. Kada je institucija

nametnuta uočava se specifičan problem na relaciji institucija-kultura. Uobičajena podela

na formalne institucije, sankcionisane od strane države, i neformalne, koje zajdnica sama

sankcioniše, jedna je od manifestacija ovog problema. Formalne institucije pripadaju onom

delu institucija za koje ne mora važiti tvrdnja da predstavljaju artikulaciju kulture društva

čiji život uređuju. U svakodnevici se to manifestuje kao tenzija između zakona i običaja, pa

problematična institucija može imati vrlo nizak stepen legitimiteta u društvu. Na primer, u

Srbiji su stvorene osnovne institucionalne pretpostavke za stvaranje tržišta rada, promenom

vlasničke strukture i diferenciranjem elite preduzetnika i mase najamnih radnika. Nastala

neravnoteža moći je u korist elite i njihov se uticaj vidi kroz zakonodavstvo. Sa druge,

strane radna snaga je dezintegrisana i fragmentisana, a veliki disbalans moći i uticaja

sugeriše da će se možda javiti potreba stvaranja nekih novih formi organizovanja radnika

organizacije (Novaković u zborniku Ekonomija i sociologija, 2007). Ako pretpostavku o

mogućim formama radničkog organizovanja ostavimo po strani, novonastalo tržište (rada)

teško da može imati legitimitet kod radnika ukoliko ne uspe da iole zodovolji makar

minimum njihovih potreba i očekivanja u pogledu životnog standarda ili egzistencijalne

sigurnosti.

Legitimitet definiše i reprodukuje status neke institucije u društvu i legitimaciju kao proces

kojim se taj status uspostavlja. Tako se legitimitet pojavljuje kao dobar indikator

društvenih promena na relaciji između institucija i kulture. Do kraja osamdesetih godina

6

XX veka jugoslovenska društva su prošla kroz proces koji je karakterisao gubljenje velikog

dela političko-identitetskog legitimiteta što je predstavljalo unutrašnji impuls ka raspadu

zemlje. Sa druge strane, s obzirom na ekonomske probleme zemlje, može se zaključiti da

je i legitimitet ekonomskog sistema u istoj meri erodirao. Međutim, da li je to stvarno i bio

slučaj? Teško da ćemo ikad moći da dođemo do potpunog i zadovoljavajućeg odgovora, ali

je neophodno postaviti pitanje: da li je nezadovoljstvo političkim monopolom nad

ekonomijom, i ograničenjima koja su se odnosila na svojinska prava, privatno

preduzetništvo i ekonomsku inicijativu bilo dovoljno za potpunu delegitimaciju

ekonomskog sistema društva?

Ne ulazeći u detalje razlika između ekonomskog i političkog sistema društva, treba istaći

da se uvođenjem višepartijskog sistema ukida monopol, ali vrlo retko (u slučaju nekih

postsocijalističkih društava lustracija je takav slučaj) i već postojeća politička opcija. Sa

druge strane, tržišna ekonomija uveliko umanjuje monopol države, ali otvara pitanje

procene čega smo spremni da se odreknemo da bismo uživali koristi tržišne ekonomije. Za

razliku od političkog sistema koji legitimaciju crpe iz postojanja različitosti političkih i

ideoloških opcija, ekonomski sistem države mora počivati na jedinstvenim standardima.

Česta „mantra“ tranzicionih „propovednika“ je bila da se zarad potencijalnog ekonomskog

prosperiteta koje tržišna ekonomija donosi moramo odreći sigurnosti (prvo posla, zatim

pomoći pri zapošljavanju, pa punog zdravstvenog osiguranja, i tako dalje). Iskustvo nam

govori da su građani ne samo Srbije, već i ostalih tranzicionih zemalja lako prihvatali

tržište, ali da je spremnost na odricanje od sigurnosti, tačnije gubljenje već posedovanih

prava, bila daleko manja. Ali problem nije bio samo gubljenje postojećih privilegija ili

prava, već korenit kulturni zaokret, uključujući i preispitivanje nekih od temeljnih etičkih

postavki zajednice poput, individualnog prava na sticanje bogatstva, poželjnog i

prihvatljivog sistema distribucije društvenog bogatstva ili nivoa prihvatljivih materijalnih

razlika koji je trebalo načiniti, što svakako nije moguće u kratkom vremenskom periodu.

Nemogućnost uspostavljanja jakih legitimacijaskih mehanizama između novih ekonomskih

institucija i sistema u celini sa jedne, i kulture sa druge strane neumitno je vodila ka

slabom ili selektivnom prihvatanju novih „pravila igre“.

7

Logično, postavlja se pitanje kakav tržišni ekonomski sistem ima izglede na uspeh u

postsocijalističkoj Srbiji. Odgovor na to pitanje leži u detaljima koji karakterišu društvo i

postojeće kulturne obrasce. Ovaj rad je pokušaj pronalaženja odgovora na pitanje kako su u

ekonomskoj kulturi Srbije strukturisane i pozicionirane institucije svojine i tržišta,

odnosno, kakav je širi kulturno-ekonomski obrazac, koji pomenute dve institucije

obuhvata, karakterističan za Srpsko društvo. Iako je osnovno interesovanje za ekonomsku

kulturu kroz institucije svojine i tržišta u Srbiji poteklo iz aktuelnih tranzicionih problema,

pa su savremeni kulturni obrasci u centru pažnje, istorijski kontekst ili pozadina neophodni

su za razumevanje savremenosti, jer je svaka savremenost dete prošlosti.

Proučavanje postsocijalističke tranzicije i njenih rezultata u okvirima šireg socijalno-

istorijskog konteksta nosi dve pogodnosti. Prva je mogućnost korišćenja savremene

empirijske građe i evidencije u analizi kulturnih i institucionalnih karakteristika

savremenog srpskog društva. Druga je razumevanje društvenih procesa čiji je rezultat

današnje stanje, naročito sa stanovišta konkretnih kulturnih i institucionalnih modela i

socijalne strukture srpskog društva kroz istoriju. Treba naglasiti da se ne radi o apstraktnim

kategorijama i kulturnim fenomenima, već o konkretnoj socijalnoj strukturi i grupama koje

je čine, kao i kulturnim obrascima i stilovima ophođenja i odnosa prema konkretnim

situacijama, karakterističnim za Srpsko društvo u celini.

Kultura kao generički pojam obuhvata različite dimenzije i aspekte društvenih fenomena.

Proučavanje zajednice kao celine nalaže razlikovanje kulture društva od kulture

individualnog pripadnika tog društva. Takođe, treba imati u vidu i razliku između aktuelne

kulture i kulturnog nasleđa (Koković, 2005), jer istorijska perspektiva na posmatrane

društvene promene to nalaže. Konačno kultura, između ostalog, predstavlja i sredstvo

kojim zajednica zadovoljava svoje potrebe u datom okruženju: sadrži kognitivnu

dimenziju, odnosno obezbeđuje pripadnicima društva da od okruženja u kome žive

konstruišu sistem koji se doživljava kao stvarnost; i takođe, akcionu dimenziju, jer

pripadnicima društva obezbeđuje mehanizme, procedure i modele ponašanja, neophodne

da bi se u određenoj definiciji stvarnosti postigao neki cilj ili rezultat. Kultura se tako javlja

sa jedne strane kao mehanizam konstruisanja specifične slike sveta, odnosno stvarnosti, a

sa druge strane kao, uslovno rečeno, skup alata (kao znanja), neophodnih za snalaženje i

8

preživljavanje u toj konkretnoj stvarnosti. U tom smislu se rad Pitera Bergera i Tomasa

Lukmana Socijalna konstrukcija stvarnosti (Berger, Luckmann, 1991) nameće kao jedno

od polazišta i okvir za analizu fenomena i procesa koji u svojoj suštini pripadaju domenu

sociologije kulture. Osnovna teorijsko-metodološka prednost ovakvog pristupa počiva u

analizi i utvrđivanju mehanizama kojima se istinito i stvarno uspostavljaju i održavaju kao

deo društvenog dogovora pripadnika grupe, odnosno kako jedna grupa uspostavlja i

održava referentni okvir koji se individualnim pripadnicima društva manifestuje kao

stvarnost. Kada se jednom utvrdi koji elementi takvu stvarnost čine, postavljen je temelj za

proučavanje kulturnih i institucionalnih obrazaca u datom socijalnom kontekstu.

Kulturni kompleksi ili strukture obično se manifestuju i u kolokvijalnom govoru kao česta

mesta, zapažanja i izreke. Za ilustraciju, dovoljno je vratiti se u vreme tranzicionih

početaka u Srbiji. U to vreme mogle su se, najčešće u šali, čuti dve karakteristične izreke

ili tvrdnje: našao sam idealan posao, ne radim ništa a primam dobru platu, i, niko mene ne

može toliko malo da plati koliko ja malo mogu da radim. Ne ulazeći u pitanje u kojoj meri

su ove tvrdnje bile istinit indikator stanja (iako se mogu dovesti u vezu sa činjenicom da je

institucija otkaza sa posla u socijalizmu bila u mnogo manjoj meri prisutna nego u

kapitalizmu, što je otkaz praktično eliminisalo kao sankciju), one su odraz jednog

specifičnog doživljavanja stvarnosti u kojoj je novčana nadoknada u velikoj meri odvojena

od kvaliteta i rezultata rada. Poruke ove vrste nisu se mogle čuti samo u neformalnim

situacijama već i na događajima od velikog javnog značaja. Jedan govor ostaće zapamćen

po izjavi: „Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“3! Pomenuti događaj je, doduše,

imao specifičnu političku ulogu u datom konteksu, ali je nedvosmisleno deo istog korpusa

srpske kulture iz koga potiču i prve dve pomenute izreke. Konačno, i slogan (Ne moram da

radim sledećih dvadeset godina. Ostvario sam srpski san4) vidljiv na promotivnom štandu

Lutrije Srbije 2009. godine na početku Knez Mihajlove ulice u Beogradu čini se da pripada

istom kulturnom korpusu, ukazujući na dugo trajanje kulturnog obrasca koji se kroz

pomenute iskaze manifestuje.

3 Slobodan Milošević je ovu rečenicu rekao u razgovoru sa predstavnicima opština Srbije, aprila 1991. Videti: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=446487.

4 Slika 1, sa početka rada.

9

Pored pitanja kakav se odnos prema instituciji rada iz ovakvih manifestacija može iščitati, i

kakva ekonomska kultura inkorporira ovakve stavove, može se konstatovati da su te

manifestacije izraz modela ponašanja koji odgovara referentnom sistemu društvene

stvarnosti. U pogledu odnosa prema radu, instrumentalne vrednosti u Srbiji su slabo

naglašene. Dobro plaćen posao često je jedini motiv, a faktor zanimljivosti posla, ili drugi

aspekti gotovo da nisu prisutni kao rezultat u novijim istraživanjima u Srbiji (Pantić u

Ekonomija i sociologija, 2007). Autor ovakve rezultate objašnjava kao posledicu visoke i

dugotrajne nezaposlenosti.

Važno je imati na umu da, iako se slika sveta i modeli ponašanja mogu razlikovati na

anlitičkom nivou, nemoguće je analizirati ih nezavisno, jer se oni sami konstituišu tek u

odnosu jedno prema drugome i deo su širokog kultunog kompleksa koji čini jedno društvo.

Institucije i institucionalni svet kao jedan sistem predstavljaju distilat kulture, relevantnu

selekciju koja je artikulisana tako da je jasna svakom pripadniku društva, što iz aspekta

istraživanja značajno pomaže pri identifikaciji fenomena i problema. Sa jedne strane,

institucije olakšavaju akciju uveliko nas oslobađajući potrebe da stvaramo ad hoc procene

(Offe, 1994:10), jer pružajući uputstva sugerišu akciju koju je u situaciji potrebno

preduzeti. Sa druge strane institucije, time što kako Berger i Lukman ukazuju,

transcendiraju postojanje individue, pojavljuju se kao sastavni deo sveta u kome individue

žive, čineći jedan od gradivnih elemenata stvarnosti. Pripadniku društva institucije se

javljaju kao činjenice stvarnosti a sociologu-istraživaču kao društvene činjenice. U svakom

slučaju, institucije predstavljaju specifične artikulacije kulture koje kao sistem daju

specifičan karakter društvenoj grupi kojoj pripadaju. Ukoliko su autentični društveni

proizvod, one olakšavaju akcije pripadnicima društva, a ukoliko nisu mogu predstavljati

ozbiljnu prepreku društvenoj akciji.

Institucije svojine i tržišta su tačke u kojima ekonomska tranzicija postsocijalističkih

društava dobija svoj najdramatičniji izraz. U slučaju Jugoslavije i Srbije promene vezane

za svojinu uključivale su i konceptualnu promenu – trebalo je pronaći model

transformacije tri dominantne kategorije svojine: društvenu, državnu i privatnu, i stvoriti

situaciju u kojoj bi privatna svojina imala dominantnu ulogu. Takođe, pripisana prava na

10

raspolaganje svojinom kao i obaveze koje iz tih prava proističu trebalo je prilagoditi novim

institucionalnim okvirima tržišne ekonomije. U slučaju tržišta, trebalo je stvoriti uslove

koji bi omogućili da se koordinacija ponude i potražnje, umesto pretežno političkim, sada

odvija tržišnim mehanizmima. Iako se govori o tržištu i svojini kao instituciji, što one to na

generalnom apstraktnom nivou i jesu, na praktičnom nivou primerenije je govoriti o

institucionalnim sistemima. Koncept svojine se od društva do društva može razlikovati u

mnogim instancama: definicija titulara svojine, naslednih prava, odnosa javnog i privatnog

interesa u ostvarivanju prava nad svojinom, samo su neki od institucionalno regulisanih

društvenih odnosa koji definišu karakter svojine u društvu.

Kada je u pitanju tržište, sam predmet ekonomskih transakcija određuje prvi od mnogih

kriterijuma fragmentacije institucije pa i samog koncepta: od toga da li je reč o uslugama,

fizičkim predmetima, intelektualnoj svojini, radu i tržištu rada, do, recimo, električne

energije. U svakom od ovih fragmenata moguće je uočiti institucionalne celine i elemente

koji čine institucije svojine i tržišta, dajući im specifičan karakter, jedinstven za svaku

društvenu grupu i naciju. Struktura institucija kao celina koje inkorporiraju veći ili manji

broj gradivnih elemenata upućuje na potrebu istraživanja šireg konteksta kome institucije

pripadaju, konteksta koji se može označiti terminom ekonomska kultura – a manifestuje se

i kroz vrednosti, norme i simbole koje dele pripadnici društvene grupe. Takođe, viđenje

institucije kao složene strukture omogućava komparativnu analizu institucija različitih

društava i odgovarajućih kulturnih okruženja. Komparativna analiza nije tema kojom se

ovde bavimo, već je to evolucija institucija svojine i tržišta kroz karakteristike i promene u

legitimacijskim i kulturnim obrascima u nacionalnim okvirima – analizom karaktera,

strukture, i pozicije institucija svojine i tržišta u Srbiji tokom protekla dva veka. Istorijska

perspektiva je neophodna ukoliko je razumevanje savremene postsocijalističke Srbije cilj.

Ukratko, institucije predstavljaju artikulacije kulture i kao takve imaju strukturu koja bliže

određuje karakter i poziciju, a koja u socio-kulturnom kontekstu može obuhvatiti i

monopol nad delom društvene prakse. Struktura i pozicija institucija definisana je

kulturnim obrascima. Kulturni obrasci, a preko njih i struktura i pozicija institucija, mogu

se čitati iz legitimacijskih iskaza. Grupa legitimacijskih iskaza čini legitimacijski

mehanizam, a legitimacijski obrasci su konkretni i specifični načini korišćenja

11

uspostavljenih legitimacijskih mehanizama. Tako se u okviru jednog legitimacijskog

mehanizma može formirati veći broj legitimacijskih obrazaca. Svaki legitimacijski obrazac

odgovara kulturnom obracu i obratno – svaki kulturni obrazac kao svoju manifestnu stranu

ima legitimacijski obrazac. Kako se legitimacijski obrasci mogu čitati iz raznovrsnih

iskaza, fleksibilnost u izboru metode omogućila je da istorijska građa bude obrađena na

način koji je blizak pristupu savremene socijalne istorije, a savremena građa metodom

klaster analize. Klaster analiza se pokazala kao dobar izbor i kao potpuno komplementarna

sa teorijskim okvirom, rezultirajući direktnom identifikacijom legitimacijskih i posredno

kulturnih obrazaca, bez potrebe za komplikovanim interpretacijama. Sama ova činjenica

govori u prilog mogućnosti proučavanja kulture kao institucija preko legitimacijskih

mehanizama.

Od posebnog značaja je i operacionalizacija kulturnog obrasca kao složene tvorevine koja

u najsvedenijem obliku obuhvata vrednosti, norme i obrasce ponašanja. Takođe, pojam

kulturnog obrasca predstavlja solidnu polaznu osnova i temelj konceptualnog okvira za

interpretaciju rezultata analize legitimacijskih iskaza. Konačno, kulturni obrazac u

proučavanju ekonomske kulture u Srbiji, kao i proučavanju nacionalne kulture uopšte,

ističe se kao dobar indikator kulturne fragmentacije na nacionalnom nivou. I kada je u

pitanju broj različitih kulturnih obrazaca koji se odnose na istu oblast društvenog života, i

kad su u pitanju linije po kojima se kulturna fragmentacija dešava, odnosno, kada je reč o

tačkama u kojima su kulturni obrasci disonantni ili čak sukobljeni. Treba ipak imati u vidu

da se ovo odnosi na deo rada koji se oslanja na analizu savremenih empirijskih podataka,

jer istorijski podaci ne dozvoljavaju takvu vrstu analize. Uostalom, osnovna svrha

istorijskog osvrta je identifikacija trajnijih kulturnih elemenata, zajedničkih sukcesivnim

institucionalnim porecima radi boljeg razumevanja sadašnjice.

Nakon napuštanja socijalističkog ekonomskog modela, Srbija nije uspela da ostvari

značajan ekonomski napredak, što pokazuju osnovni ekonomski pokazatelji o društvenom

proizvodu, prihodu i standardu građana:

12

Životni standard u Srbiji je danas bolji nego tokom razdoblja Miloševića i

daleko lošiji u poređenju sa osamdesetim, a posebno u odnosu na 1979. godinu

(kraj Brozove epohe)? Frapantno je da su realne plate u Srbiji danas, 2010,

manje nego 1971. Ako bi se posmatrala masa zarada (koja je dobar indikator

standarda života), imajući u vidu pad broja zaposlenih, poređenje sa

sedamdesetim i osamdesetim je poražavajuće5.

Izostanak ekonomskog napretka nakon izlaska zemlje iz socijalizma sugeriše da srpsko

društvo ne poseduje značajan kulturni kapital i potencijal iz koga bi se razvio

institucionalni okvir pogodan za efektivnu upotrebu tržišnih mehanizama i razvoj tržišne

ekonomije. Razloge, naravno, možemo ražiti u socijalizmu, ali se ne treba tu zaustaviti, već

se osvrnuti i na društena uređenja koja su socijalizmu prethodila. U Srbiji tokom celokupne

njene istorije „nisu bili uspostavljeni ekonomski odnosi u kojima bi tržište predstavljalo

osnovni regulacioni mehanizam“ (Lazić, 2011:254). Jedinice analize su institucionalni

fenomeni (pravila, uloge, simboli i mehanizmi legitimacije) i korespondentna socijalna

struktura, odnosno grupe koje su nosioci institucionalnih i kulturnih obrazaca i modela.

Socijalizam je, dakle, u Jugoslaviji i Srbiji nastao kao rezultat unutardruštvenih dešavanja

u specifičnim istorijskim okolnostima, što mu daje status autentičnog, nenametnutog

obeležja srpskog društva. Odatle sledi da se institucije i kulturni obrasci koji jugoslovenski

i srpski socijalizam karakterišu mogu identifikovati i u periodima pre socijalističkog

društvenog uređenja – tvrdnja, koja će u ovom radu biti proverena.

Fokusiranjem na deo ekonomske kulture koji se odnosi na institucije svojine i tržišta, ovaj

rad treba da pruži detaljniji uvid u ovaj specifičan deo ekonomske kulture u Srbiji i

odgovori na neka od konkretnih pitanja vezanih za odnos formalno-institucionalnih

promena i njihove usklađenosti sa kulturnim obrascima srpske populacije. Konkretno,

kakve su vrednosne i normativne dispozicije srpskog društva i kakvi su, iz perspektive

kulture, poželjni temelji ekonomskog uređenja društva. Za razliku od postojećih radova na

sličnu ili istu temu, ovde je oslanac na analizi legitimacijskih mehanizama, što je pristup

koji do sada nije u značajnijoj meri korišćen. U tom smislu, doprinos ovog rada je

5 http://www.cnp.rs/articles/view/12

13

specifičnost pristupa sa jedne, i nova saznanja o ekonomskoj kulturi u Srbiji koja iz takvog

pristupa proizilaze, sa druge strane.

Konačno, šta je hipoteza koju ovo istraživanje treba da proveri? Dugo trajanje tranzicije i

njen ekonomski neuspeh govore da je pored institucionalnog, problem u postsocijalističkoj

Srbiji i kulturne prirode. Sa jedne strane, institucije ekonomskog sistema očigledno nisu u

stanju da donesu individualno i društveno blagostanje, i tu se uveliko radi o delovanju dva

faktora: loša institucionalna rešenja koja nisu ekonomski valjana ili potpuna; i

neusklađenost ekonomskih institucija sa širim kulturnim okruženjem koje, umesto da

pospešuje, otežava funkcionisanje institucija. Sa druge strane, problem na koji posebno

ukazuje dugotrajnost neuspešne tranzicije, srpska kultura ne uspeva da tokom dve decenije

ponudi alternativu i artikuliše funkcionalan ekonomski institucionalni obrazac kojim bi se

takvo stanje prevazišlo. Neuspeh u artikulisanju alternative upućuje na zaključak da je

problem dublje kulturne prirode, i da predstavlja manifestaciju nemogućnosti

uspostavljanja saglasnost između proklamovanog opredeljenja za kapitaližam i tržišnu

privredu sa jedne, i dominantnog kulturno-ekonomskog obrasca sa druge strane. Tako smo

došli do tri zaključka, u vidu hipoteza, čiju validnost ovo istraživanje treba da proveri: 1. U

srpskom kulturnom obrascu država kao institucija ima dominantnu ulogu u uređenju

ekonomskih odnosa ponude i potražnje, kao i distribucije društvenog bogatstva; 2. Primat

države nad tržištem kao mehanizmom usklađivanja ponude i potražnje i distribucije

materijalnog bogatstva istorijskog je karaktera i može se pratiti od prve polovine XIX veka

naovamo; i konačno, 3. Norme svojine prisutne u ekonomskoj kulturi Srbije, kao i na njima

temeljena praksa, otežavaju prihvatanje tržišnih mehanizma u ekonomskom životu srpskog

društva.

Rad je strukturisan tako da prvo poglavlje obrazlaže i postavlja teorijski, konceptualni i

metodološki okvir kroz četiri celine. Prva celina bavi se odnosom ekonomije i kulture,

uključujući i osvrt na referentne radove i autore čiji pristup karakteriše kulturna ili

kulturološka perspektiva na odnos između društvenih grupa i ekonomske prakse, tačnije,

fenomen ekonomske kulture. Druga celina bavi se institucijama kao kulturnim i

ekonomskim fenomenima, ulogom institucija u širem socijalnom kontekstu, kao i odnosom

između formalnih i neformalnih institucija. Takođe, deo je posvećen kapitalizmu kao

14

dominantnoj formi tržišno bazirane ekonomije društva, i posebno varijacijama koje se

među kapitalističkim državama mogu na nivou kulture uočiti. Treća celina bavi se

institucijama svojine i tržišta, naročito iz perspektive postsocijalističke tranzicije i

društvene i institucionalne dinamike i razvoja. U tom kontekstu, u meri u kojoj je to

relevantno za pomenute dve institucije, delimično je analiziran i odnos prema radu i uopšte

kulturni modeli i obrasci vezani za ekonomske aktivnosti građana Srbije. Konačno, četvrti

deo poglavlja detaljnije iznosi metodološki pristup na kome ovo istraživanje počiva.

Oslanjajući se na sociologiju znanja i na mehanizme kojima se znanje institucionalizuje

kao kulturna i društvena činjenica, iznosi se argument zašto je analiza mehanizama

legitimacije društvenih činjenica i institucija pogodan pristup za proučavanje ekonomske

kulture društva iz perspektive institucija. Takođe, objašnjava se i na koji način se

ekonomska kultura manifestuje kroz institucije i mehanizame legitimacije i koji se

društveni slojevi i strukture javljaju kao nosioci konkretnih institucija i kulturnih obrazaca.

Ukratko, u prvom poglavlju se definiše terminološki i konceptualni okvir, sa kategorijama

države, svojine i tržišta, i metodološki pristup izveden iz takvog okvira. Rezultat prvog

poglavlja je analitičko-interpretativni okvir koji čini okosnicu ovog rada.

Drugo poglavlje bavi se istorijskim kontekstom i pravcima razvoja srpskog društva i

ekonomske kulture, sa ciljem analize evolucije institucija tržišta i svojine. Istorijski pregled

podeljen je u tri perioda koja su obeležena različitim državnim uređenjima: period od

oslobođenja od otomanske uprave do Prvog svetskog rata, kada je Srbija stekla i

konsolidovala sopstvenu nezavisnost; period između dva svetska rata ili period prve,

monarhističke Jugoslavije; i period nakon drugog svetskog rata, odnosno socijalističke

Jugoslavije. Korišćena istorijska građa ukazuje na postojanje jednog broja osnovnih

kulturnih sklopova i atributa koji u oblasti ekonomske kulture i izgradnje ekonomskih

institucija igraju vrlo važnu ulogu tokom svih perioda novije srpske istorije. Pomenuti

kulturni obrasci analizirani su sa stanovišta demografskih procesa i društvenih grupa kao

nosilaca tih obrazaca u Srbiji.

U trećem poglavlju analizira se ekonomska kultura u Srbiji nakon 2000. godine.

Oslanjajući se na noviju empirijsku građu, istraživačke studije i dostupnu zvaničnu

evidenciju, prvi korak je utvrđivanje osnovnih karakteristika socijalnog i političkog

15

konteksta u kome se aktuelna faza ekonomske transformacije odvija. U drugom delu

poglavlja analizira se pozicija i karakteristike institucija svojine i tržišta u srpskoj

ekonomskoj kulturi. Sve ovo, osnovne karakteristike, kulturni obrasci i modeli ponašanja

koji definišu pomenute dve institucije, kao i legitimacijski mehanizmi kojima se pomenute

institucije smeštaju u širi institucionalni okvir društva, analizirano je kao kulturni sistem

tipičan za srpsko društvo. Takav sistem igra dvojaku ulogu: predstavlja razumevanje sveta i

stvarnosti, tipično za srpsko društvo i njegove pripadnike sa jedne strane, dok sa druge

strane ukazuje na poželjne i konkretne obrasce ponašanja koji su u datom svetu

funkcionalni, a koje pripadnici društva, svesno ili nesvesno, uveliko praktikuju i

primenjuju u brojnim životnim situacijama svakodnevice. Kada je pak reč o pripadnicima

društva, u radu se razmatra i kakva je korespondencija između demografskog sastava i

socio-ekonomske strukture srpskog društva sa jedne, i identifikovane nacionalne

ekonomske kulture, obrazaca ponašanja i karakteristika institucija svojine i tržišta, sa druge

strane. Iz ugla nacionalne kulture, ovo poglavlje treba da pruži i odgovor na pitanje u kojoj

meri se može govoriti o socijalnoj, kulturnoj i institucionalnoj fragmentaciji ili

segmentiranju srpskog društva.

U zaključnom poglavlju predstavljena je sinteza rezultata. Identifikovani kulturni obrasci i

modeli savremenog srpskog društva stavljeni su u istorijski kontekst sa fokusom na

kulturne obrasce i elemente koji se mogu identifikovati kroz sukcesiju socijalno-

ekonomskih poredaka novije srpske istorije. Posebnim osvrtom na prostiranje autoriteta

tržišta, nasuprot političkom autoritetu, i konkretnih rešenja vezanih za instituciju svojine,

opet u odnosu na društvenu zajednicu, u sferi ekonomskog života srpskog društva

razmotrena je priroda veze između ekonomskog života u Srbiji i ovih dveju institucija.

Stepen koherentnosti kulturnih obrazaca i vrednosti koji se vezuju za pomenute dve

institucije, kao i legitimacijski mehanizmi jasno govore o strukturi, položaju i snazi kojom

utiču na organizovanje ekonomskog života u Srbiji. U zaključku se, oslanjajući se na

rezultate istraživanja i analize, naglašava da kulturni obrasci i institucionalni kompleksi

predstavljaju snažan faktor koji uslovljava društvene promene. To čine uspostavljanjem

onoga što se može nazvati ciljevima i pravilima igre, kao interpretativnim obrascima i

obrascima ponašanja, podrazumevajući i polja koja ne potpadaju pod rigidnu kontrolu

institucija. Takođe, iznose se argumenti kao odgovori na pitanja zašto formalno-

16

institucionalne reforme i promene moraju počivati na razumevanju kulture društva i

društvenih aktera, nosilaca te kulture. U zaključku se takođe sugerišu odgovori gde se

nalaze društveno prihvatljiva ograničenja autoritetu tržišta u uređenju ekonomskog života

društva, oslanjajući se na identifikovane društvene norme, vrednosti i razumevanje

institucija svojine i tržišta u Srbiji. Drugim rečima, rad bi trebalo da pokaže i objasni gde i

zašto bi formalno-institucionalne promene jačanja uloge tržišta nailazile na otpor i

negodovanje građana Srbije.

Konačno, smeštajući rezultate u kontekst razvoja savremene srpske države, ovaj rad treba

da utvrdi da li su sva dugotrajnija društveno-politička uređenja kroz koje je Srbija prošla u

proteklih dvestotinak godina imala svoje uporište u nekoliko dugotrajnih kulturnih i

institucionalnih karakteristika srpskog društva. Naravno, treba se ograditi od

determinističkog tumačenja koje upravo navedeno može da sugeriše. Ono što bilo koja

savremenost prepoznaje kao neminovni rezultat istorijskog sleda događaja u stvari je samo

post festum objašnjenje kako smo i zašto stigli tu gde smo sada6. Takvo objašnjenje nikako

ne može biti i dokaz da sadašnjost nije mogla biti drugačija.

Utvrditi da u ekonomskoj kulturi Srbije postoje kulturni obrasci koji su imali značajnu

ulogu u svim društvenim periodima i uređenjima posredno bi predstavljalo i potvrdu da su

na istim temeljima mogući različiti ishodi. Svaki institucionalni poredak legitimše se

tvrdnjama da je najbolji za društvo te se tako opravdava monopol na uređenje društva. Ono

na šta poredak ne može da polaže pravo jesu norme, vrednosti i kulturni i obrasci

ponašanja društva koje je u trenutku sopstvenog uspostavljanja poredak zatekao. Ovaj rad

ima za cilj da ukaže upravo na takve obrasce, vrednosti i modele ponašanja na

ekonomskom nivou funkcionisanja srpskog društva, kao temelje koje svaki poredak mora

da uvaži ukoliko želi da se pred građanima pojavi kao legitimna materijalizacija

nacionalnog kulturnog obrasca.

6 Svako utvrđivanje i otkrivanje nužnosti u društvenim naukama treba uzeti sa dosta rezerve, ako ne i sa potpunom skepsom.

17

2. Ekonomska kultura i institucije svojine i tržišta

Prožetost svih aspekata društvenog života kulturom je jedna od osnovnih karakteristika

ljudskih društava. Drugim rečima, kultura jednog društva se ne može suprotstaviti tom

društvu, strukturi društva, ili ekonomskoj praksi društva. I dok prenebregavanje ove

činjnice može zadovoljiti one ekonomiste koji teže teorijskoj i konceptualnoj

jednostavnosti i elegantnosti, pristup iz takve pozicije postavlja ozbiljna ograničenja jer ne

može zahvatiti fenomen na pravi, odnosno potpun način, pošto ne uzima u obzir sam

kamen temeljac ekonomije, aktere i njihove karakteristike kao nosioce ekonomskih

aktivnosti. Kako Vukotić u zborniku Ekonomija i sociologija ističe, sociolozi veruju u

empirijsku analizu, svet kakav jeste, a ekonomisti se bave svetom kakav bi (po njihovom

mišljenju) on trebalo da bude.

Celovito i kontekstualno istraživanje socio-ekonomskih pojava usmerava istraživanje

generalnim pitanjem: kako su kulturni obrasci društva povezani sa ekonomskom praksom?

Tako je, oslanjajući se na antropološko određenje kulture, u centru pažnje način na koji se

kulturni elementi u sferi ekonomskog života grupe institucionalizuju i kako su povezani u

strukture, odnosno kulturne i institucionalne sisteme. Antropološko, odnosno globalno,

kako ga Kloskovska naziva, poimanje kulture obuhvata raznovrsne oblike fenomena,

uključujući predmete koji su proizvod i objekt ljudske delatnosti, same delatnosti, kao i

čovekova psihička stanja – stavove, dispozicije, navike koji su rezultat prošlosti i oslonac

za iskorak u budućnost (Kloskovska, 2001:21-22). U kontekstu bavljenja nacionalnom

ekonomskom kulturom, Kokovićeva odrednica kulture kao načina “života nekog naroda,

uključujući njegove stavove, vrednosti, verovanja, umetnost, nauku, naučne percepcije i

navike mišljenja i delovanja” dopunjena zapažanjem da “koncepcija koja kulturu posmatra

kao celoviti način života, polazi od pretpostavke da kulturi pripadaju ona ljudska

dostignuća koja ne konzerviraju, ne stabilizuju jedan način života, već i ona koja postojeći

način života problematizuju” (Koković, 2005:36, 42) nameće se kao prigodnija jer upućuje

i na dinamički aspekt kulture koji se potencijalno može analizirati u kontekstu istorijskih

18

promena. Treba imati u vidu još jednu implikaciju pomenutog određenja: konkretnu

kulturu, naročito nacionalnu kulturu, ne treba posmatrati kao monolitnu tvorevinu, već pre

kao skup pojedinačnih kultura društvenih grupa koje čine veće društvo ili naciju.

Zapravo, na nivou manifestacije, kultura se pojavljuje kao osobeni način na koji pripadnici

jedne grupe obavljaju aktivnosti, bilo da su te aktivnosti unverzalne za ljudski rod a

razlikuju se u zavisnosti od geografskog položaja i uslova fizičke okoline, ili su pak razlike

rezultat postojećih socio-kulturnih okolnosti, nastalih kao rezultat istorijskih procesa. Ovaj

za svaku pojedinačnu kulturu osobeni način ophođenja sa okolinom7 predstavlja samo

površinski sloj najčešće mnogo kompleksinijh socio-kulturnih zbivanja, što pri svakom

pokušaju interpretacije treba imati u vidu. Ekonomska kultura, kao deo kulture koji pripada

konkretnom segmentu društvenog života, deli sve pomenute karakterisitke sa opštom

odrednicom kulture, ali se vezuje za ustanove8 koje uređuju ekonomski život društva. Kao

centralno mesto ekonomske tranzicije ustanove svojine i tržišta polazna su tačka u

istraživanju ekonomske kulture postsocijalističkih društava, uključujući i Srbiju. Bavljenje

ekonomskom kulturom, kao fenomenom uopšte, čak iako je definisana kao kulturni sklop

okupljen oko institucija tržišta i svojine, dozvoljava da se utvrde činjenice trajanja

institucionalnih sklopova i kulturnih obrazaca tokom vremena, kao i na koji način su

sklopovi i obrasci iz prošlosti omogućili određenu ekonomsku kulturu danas. Ono što se ne

može utvrditi ili izvesti kao zaključak jeste postojanje kauzalne veze u smislu u kome

takva veza postoji u prirodnim naukama. Složenost i bogatstvo kulturnih i društvenih

oblika i mnoštvo različitih međupovezanosti i međuuticaja upućuje nas da se maksimalni

stepen izvesnosti koji možemo imati u zaključivanju kreće u okvirima veće ili manje

verovatnoće.

Izbor stavljanja institucija u središte istraživanja kulture temelji se na činjenici da se radi o

relativno jasnim socijalnim pojavama, kako istraživaču tako i pripadniku društva. Ovakav

pristup i dalje se oslanja na posmatranje kulturnih vrednosti i normi, ali i mehanizama

kojima se pojave u društvu ustanovljavaju i legitimišu te na taj način kreiraju (istorijski

7 Okolina o kojoj je reč, kao okruženje u kojem individualni pripadnici društva obitavaju, obuhvata kako ono što se naziva prirodom, tako i pojave društvenog karaktera stvorene ljudskom delatnošću.

8 Termini ustanova i institucija se u radu koriste kao sinonimi a upotreba jednog ili drugog termina uslovljena je ili jezičkim izrazom i kontekstom, ili razlozima prigodnosti, kao kada je reč o prevodima tekstova klasika: čini se bližim i karakteru autora ali i teksta govoriti o Dirkemovom izučavanju ustanova,a Nortovom proučavanju institucija.

19

relativno stabilne) strukture, karakteristične za neku kulturu. Na taj način se komparacija

među kulturama može staviti u drugi plan, a pažnja se usmeriti na prirodu uređenja jedne

kulture kroz utvrđivanje odnosa samih kulturnih elemenata koji je čine.

Ovo podrazumeva i pokušaj davanja odgovora na pitanje kako je tržište kao jedan od

mehanizama organizacije ekonomskog života društva pozicioniran, odnosno na koji deo

aktivnosti ima nekakvu vrstu monopola, gde su ograničenja, i zašto je to tako. Uloga

znanja kojim društvo, u ovom slučaju srpsko, raspolaže ne može se obići jer kulturne

norme, vrednosti, stavovi i obrasci ponašanja, kao i individualni i kolektivni interesi

svojstveni srpskom društvu predstavljaju manifestaciju ali i sam korpus tog znanja. Kao

(društvene) činjenice to znanje se manifestuje kroz same institucije, njihovu strukturu,

ulogu i statuse koje propisuje akterima, i odnos pripadnika društva prema instituciji. To je

model kako sebi ali i drugima srpski građanin opravdava i legitimiše konkretan vid tržišta,

obrazac svojine, ili karakter države. Konačno, kakav smisao imaju tržište i svojina kao

kulturno-identitetske odrednice u kulturnom kontekstu.

2.1. Društvene činjenice, institucionalizacija i legitimacija – kultura i znanje društva

Kao artikulacije kulture od strateškog značaja za društvo i konkretan društveni poredak,

institucije transcendiraju individualnu egzistenciju pripadnika društva i istorijski (individua

ga zatiče rođenjem i ostavlja nakon smrti), i fizički (deo su činjeničnog tkanja stvarnosti).

U sociologiji pojam institucija obuhvata širok spektar različitih društvenih fenomena

kojima je zajednička karakteristika da konkretan tip habitualizovane akcije X povezuje sa

tipom aktera X i obrnuto. Pošto su habituacija, tipifikacija i strukture relevantnosti

proizvod ponavljanja aktivnosti X, kao konačni rezultat institucije imaju istoričnost,

odnosno, određenu prošlost i kontrolu, pošto akteru nalažu poželjan ili obavezujući model

ponašanja9. Pomenute pojave, habituacija, tipifikacija i strukture relevantnosti kako su

označene u sociologiji znanja, označavaju kulturne fenomene, dešavaju se u nekakvom

kulturnom kontekstu, a i same ga čine. Zašto je, međutim, osvrt na institucije iz sociologije

9 O pomenutim procesima više u knjizi Bergera i Lukmana, Socijalna konstrukcija stvarnosti (Berger, Luckman, 1991:79).

20

znanja značajan? Osnovni razlog je metodološke prirode, jer sva pomenuta određenja

postavljaju ograničenja koja proizilaze iz elemenata definicija: određenja institucija

uglavnom ističu set pravila, definisane aktere, pravila ponašanja, društvene funkcije i

sankcijske mehanizme. Svaki od ovih elemenata, iako ima naglašenu kulturnu dimenziju,

samo posredno usmerava istraživanja institucija na samu kulturu društva. Sa druge strane,

pregled istraživanja koja se bave ekonomskom kulturom neposrednije prodiru u samu

kulturu proučavanih društava, a kulturne razlike izvodi iz grupe atributa ili pojava koje kao

faktori imaju najznačajniji uticaj na posmatrani fenomen. Problem sa ovim pristupima je:

veza između kulture i institucija je uopšteno i nedovoljno precizno opisana i objašnjena, a

što je možda i najbolje ilustrovano Hofstedeovom kategorijom muževnosti i ženstvenosti

kao kulturne ili institucionalne karakteristike, kategorije koja koristi pojmove čije je

značenje često upitno čak i u okviru jedne kulture.

Iz tog razloga, analitičko-kategorijalni aparat iz sociologije znanja i socijalnog

konstrukcionizma može da ponudi nešto drugačiju i u isto vreme analitički preciznu

alternativu sa jasnim težištem na kulturnim temeljima institucija. Polazeći od elementarnog

nivoa Džon Serl (John Searle) svrstava činjenice u dve grupe: institucionalne i grube

(brute). Institucionalne činjenice su u potpunosti zavisne od dogovora ljudi pa je tako

pobeda u sportu jedan takav primer, jer je konstruisana oko dogovora po pitanju pravila i

kriterijuma kojima se utvrđuje rezultat kao pobeda. Sirove činjenice, bez obzira na način

na koji su interpretirane, postoje nezavisno od ljudi, što je slučaj sa, na primer,

pograničnim kamenom, koji kao kamen postoji bez obzira da li u nekom društvu označava

granicu teritorije ili ne. Tkanje sirovih i institucionalnih činjenica predstavlja socijalnu

stvarnost koja je nezavisna od svih reprezentacija stvarnosti koje pojedinci ili grupe unutar

društva mogu imati (Searl, 1996:190-191). Institucije pak predstavljaju kolektivno

prihvaćen sistem pravila kroz procedure i prakse u formi: X važi za Y u C: „gde je objektu,

osobi, ili stanju stvari X pripisan specijalan status, status Y, tako da novi status omogućava

osobi ili objektu da obavlja funkcije koje ne bi mogao da obavlja samo iz okvira svoje

fizičke strukture, već zahteva kao neophodni uslov pripisivanje statusa“ (Searl, 2005). Čin

pripisivanja statusa je istovremeno i čin davanja značenja objektu ili pojavi što je zapravo,

ako napustimo apstrakti kategorijalni aparat konstruktivističke teorije znanja, autentični

kulturni fenomen.

21

Ono što socijalni konstrukcionizam nudi u izučavanju institucija iz perspektive kulture je

određenje institucija kao više ili manje kompleksnih tvorevina, sklopova, institucionalnih

činjenica, stvorenih na osnovu sistema pravila. Ovo minimalističko određenje institucije

omogućava nam nekoliko važnih stvari: prvo, određenjem institucije kao skupa

institucionalnih činjenica, pitanje formalnih i neformalnih institucija postaje irelevantno iz

teorijske perspektive, jer institucionalne činjenice koje karakteriši instituciju mogu

pripadati i nekakvom formalnom, kao i neformalnom poretku; drugo, institucija izražena

kroz skup institucionalnih činjenica omogućava preciznu komparativnu analizu

manifestacija jedne institucije u različitim kulturama kroz analizu razlika na nivou

institucionalnih činjenica koje čine konkretnu instituciju; treće, omogućava analizu

istorijske evolucije institucije izučavanjem promene u skupu institucionalnih činjenica,

koje obuhvata u različitim vremenskim periodima; i konačno, omogućava različite nivoe

analize – institucije kao monolitnog entiteta u odnosu prema drugim institucijama u

sistemu, ili institucije kao skupa elemenata od kojih svaki opisuje neku dimenziju odnosa

institucije prema drugim institucijama ili elementima kulture. Ovaj koncept institucije

temelj je analize tržišta i svojine u Srbiji koja čini drugi deo ovog rada.

Analiza strukture institucija tržišta i svojine samo je jedna strana interesovanja ovog rada.

Druga strana je istraživanje pozicije ovih dveju institucija u okviru institucionalnog

sistema kojem pripadaju, a posebno, nad kojim delom aktivnosti građana Srbije pomenute

institucije imaju monopol. Institucionalna teorija [...] se fokusira prvenstveno na

institucionalno okruženje organizacije. [...] Može se najbolje opisati kao teorija traženja

legitimacije (GLOBE 81). Institucionalni svet, kome tržište i svojina pripadaju, u jednom

trenutku se nađe pred potrebom da bude objašnjen i opravdan, odnosno podleže

legitimaciji. Legitimacija je deo stvarnosti koja je istorijske prirode, a novim generacijama

dolazi kroz socijalizaciju kao kognitivna i normativna interpretacija (Berger & Luckman,

1991:79). Kao rezultat, legitimacija povezuje individualne institucije i integriše ih u jedan

sistem.

Prvi nivo legitimacije podrazumeva izjave ili potvrde tipa: to je tako (kum je rod, na

primer), koje treba da važe kao samoevidentne u konkretnom okviru. Drugi nivo obuhvata

22

teoretske propozicije u rudimentarnoj formi, povezujući više elemenata u nekakav sistem.

Treći nivo sadrži eksplicitne teorije kojima se legitimiše institucionalni sektor kao posebno

znanje. Ovaj nivo predstavlja prilično sveobuhvatne okvire znanja o institucionalnim

aranžmanima. Konačno, četvrti nivo je simbolički univezum, koji integriše različite

provinijense značenja i obuhvata institucionalni poredak u simboličkom totalitetu. (Berger,

Luckmann 1991:112-113)

Kako se i kojim kanalima legitimacija odvija? Serl tvrdi da je jezik osnovna društvena

institucija bez koje ostali institucionalni fenomeni ne bi bili mogući, što je konzistentno sa

zapažanjem koje se može naći i kod Vivien Bur (Burr, 2003), da se jezik javlja kao

preduslov mišljenja. Sledstveno ovome Bur ide i dalje, tvrdeći da jezik nije samo

reprezentacija stavova, verovanja, emocija i memorija, već i njihova manifestacija. Naučni

radovi10 koji se dotiču odnosa jezika i kulture kao i teorijsko-istraživački pristupi u samoj

sociologiji značajna su građa iz koje se može analizirati odnos između jezika, kulture i

institucija društva na različitim nivoima apstraktnosti. Bur u svojoj knjizi predstavlja

teorijski pristup koji se, uopšteno gledajući, od Bergera, Lukmana i Serla razlikuje najviše

po perspektivi iz koje pristupa predmetu: ljudi se u svakodnevnom životu oslanjaju na

interpretativne repertoare, odnosno, očigledne grozdove termina, opisa i govornih figura

često sastavljenih ili okupljenih oko žive figure i slike; oni predstavljaju dostupne resurse

neophodne za evaluaciju, konstruisanje faktualnih verzija i izvođenje akcija (Burr,

2003:60). Bur ide i dalje od tvrdnje da se ne radi samo o izgovorenoj ili pisanoj jezičkoj

formi, već da se sve ono što se može „čitati“ u potrazi za značenjem može smatrati

„tekstom“ (Ibid., 66). U tom smislu treba razlikovati i dva pojma diskurs-analize: mikro

(diskurs u interakciji); i makro, diskurs u strukturi, ili kao sama socijalna struktura. U

kontekstu odnosa institucija i kulture, relevantna uloga jezika je, dakle, dvojaka: on služi

da bi nešto institucionalizovao, odnosno dodelio status činjenice i povezao više takvih

činjenica u jedan sklop sa jedne, i da bi legitimacijom pozicionirao specifičan

institucionalni sklop u širi kulturni okvir i institucionalni sistem društva, sa druge strane.

U tekstu Jezici legitimacije: strukturišući značaj za individualna polja strateških tvrdnji o

znanju (Maton, 2000) Karl Maton objedinjava analizu legitimacijskih mehanizama i jezika

10 Videti: Risager (2006), Kramsch (1998), Byram (1997), Pinker (1999)

23

kroz analizu formiranja i održavanja znanja u obrazovnom sistemu. Maton u svom

analitičkom pristupu postavlja, prema kriterijumu ciljane publike, različite legitimišuće

jezike na dve ravni. Po jednoj, razlikuje interni legitimišući jezik, usmeren na kolege u

okviru intelektualnog polja, i eksterni, koji se obraća akterima izvan polja. Po drugoj ravni

razlikuje diskurzivni legitimišući jezik koji se obraća polju proizvodnje znanja u samom

višem obrazovanju, i socijalni, koji se obraća institucionalnom polju reprodukcije (Maton,

2000:152)11. S obzirom da se ovde bavimo legitimacijom kao mehanizmom institucionalne

integracije u (srpskom) društvu u celini, Matonov istraživački pristup, iako samo delimično

relevantan, je značajan, jer ukazuje da se fragmentacija institucionalnog prostora javlja kao

rezultat dešavanja vezanih za aktere znanja, gde se zapravo javlja problem kreiranja i

održavanja diskretnog institucionalnog prostora. Kod Matona se mogu uočiti dve vrste

problema koji se kroz institucije prelamaju i manifestuju: jedna je – pitanje društvene moći

kao dominantnog kolektivnog ili individualnog aktera a koji deluje u kolektivnom

kapacitetu; druga – pitanje monopola koji institucija ima nad delom socijalne stvarnosti.

Međutim, ni upotreba konstrukcionizma u proučavanju društva (gde i institucionalni

pristup pripada) ne mora biti bez problema, kako Piter Berk ukazuje. Problem kulturne

konstrukcije se ogleda prvenstverno u tri tačke: 1. ko izvodi konstrukciju; 2. sa kakvim se

ograničenjima sreće; 3. i iz čega konstruiše kulturu (Berk, 2010:144). Stoga on predlaže

novu kulturnu istoriju12 nasuprot socio-kulturne istorije kako bi se prevazišla ograničenja

konstrukcionizma. Rešenje navedenih problema Berk vidi u fleksibilnom metodološkom

pristupu, gde sam predmet istraživanja diktira metod i po potrebi upućuje na korišćenje

više metoda kako bi se posmatrana pojava korektno istražila. Sa druge strane, uz korišćenje

više metoda važno je akcenat staviti na mentalitete, pretpostavke i osećanja a ne na ideje i

sisteme mišljenja. Zanimljivo je da Berk ovim postavlja stanovište koje se čini suprotnim

stanovištu Bergera i Lukmana ali ne uspeva da jasno i konsekventno izvede zaključak i

dokaz da za proučavanje mentaliteta i pretpostavki nisu važni sistemi mišljenja ili ideje.

Pogotovo što se stvarnost zdravog razuma kod Berka javlja kao kulturni kanon, odnosno

opšta količina znanja i asocijacija koju svi kompetentni članovi društva poseduju, a što je u

11 Samo znanje se javlja dvojako, kao znanje o samom predmetu kao epistemička relacija sa jedne, i izmeđuznanja i autora sa druge strane, što predstavlja socijalnu relaciju. Autor insistira da je ovo razlikovanje analitičke prirode pošto se ove dve grupe relacija javljaju simultano – kao znanje o svetu i kao znanje autora, a koji od ova dva prinicipa ima prevagu, zavisi od konkretnog konteksta.

12 Kao novu paradigmu za koju se zalaže, a koju karakteriše oslanjanje na antropološko određenje kulture tese može govoriti i o susretu istorije i antropologije (Berk 2010:39-40, 65)

24

isto vreme i pretpostavka kulturne homogenosti (Berk 2010:177). Iako se tri problema

kulturne konstrukcije čine sasvim validnim kada je reč o nekoj društvenoj grupi i akterima

koji učestvuju u stvaranju konstrukcije, oni su manje relevantni za istraživača koji utvrđuje

šta je i kakav je konstrukt. Tri pitanja/problema su od sekundarnog značaja naročito u

slučajevima kada je cilj utvrditi kakva je struktura znanja, a ne i zašto je takva kakva jeste.

Ipak, povezivanje kulturnih struktura sa konkretnim grupama-nosiocima tih kulturnih

struktura je poduhvat koji pruža mnogo dublje razumevanje posmatranog društva i procesa

kojima je izloženo.

U upravo pomenutom smislu Meri Daglas nudi vrlo zanimljiv pristup institucijama, a

osnovna ideja vodilja je rasvetljavanje uloge kognicije u stvaranju društvene veze (Fardon,

1999: 304). Daglas u knjizi Kako institucije misle izlaže pristup institucijama kao

strukturama koje sadrže informacije na koje se ljudi oslanjaju kako bi smanjili polje

neizvesnosti (Douglas, 1986: 48), što istovremeno ima efekat konformisanja ponašanja

ljudi u skladu sa institucionalnom matricom. Ljudi zapravo, pristajući na funkcionisanje u

okviru institucija, pristaju da se deo razmišljanja i donošenja odluka izmesti iz

individualnog u kolekivno, a kako se mišljenje ipak odvija unutar individue, veliki deo

institucija ostaje kompletno nevidljiv. Internalizovani mehanizmi i metode mišeljenja i

ponašanja u skladu sa institucionalnim normama vodi ka iluziji da su individualne odluke

stvarno individualne, a ne rezultat kolektivne tvorevine. Institucije se javljaju kao skupovi

ideja oko kojih se individue okupljaju nastojeći da takav skup ideja promovišu, legitimišu

ili nametnu i ostalim grupama kao valjan, istinit ili validan. One su platforma za

utvrđivanje, konsolidaciju, reprodukciju i širenje ideja koje su zajedničke većem broju

ljudi.

2.2 Socijalno pozicioniranje ekonomije kao definisanje kulturnih normi i vrednosti

Ekonomija kao oblast društvenog života podrazumeva pored kulturnih obrazaca i

konkretne društvene norme i vrednosti. Kako su ekonomske aktivnosti neophodne za

fizičku reprodukciju društva, podrazumevane društvene norme i vrednosti koje se smatraju

25

delom ekonomije takođe poprimaju status neophodnosti i doživljavaju se kao temeljne

pretpostavke opstanka društva. Stoga značajne promene u kulturno-ekonomskom segmentu

najčešće imaju veoma dramatičan karakter, kako na individualnom tako i na kolektivnom

nivou. Čak i u slučajevima kada promene nisu značajne, posledice najčešće, na srednji i

duži rok, jesu. Ekonomska nauka i ekonomisti, koji svoju profesionalnu i društvenu ulogu

temelje na autoritetu koji crpu iz naučnih temelja ekonomije kao akademske discipline, u

isto vreme su i činilac reprodukcije, i promocije određenog pogleda na svet, i vrednosnog i

kulturnog obrasca.

Pregled liste dobitnika Nobelove nagrade za ekonomske nauke pokazuje da je značajan

broj nagrada dodeljen za dostignuća u interdisciplinarnim oblastima, uključujući istoriju,

institucije, političke nauke, psihologiju. Među njima, dva autora, Gunar Mirdal (Gunnar

Myrdal), nagrađen 1974. (zajedno sa Fridrih fon Hajekom (Friedrich von Hayek)), i Gari

Beker (Gary Becker), nagrađen 1992, svoj doprinos su dali kombinovanjem ekonomske

analize i teorije sa sociologijom. Mirdal je svojim metodom „uzajamne uslovljenosti“,

kako ga je sam nazvao, demonstrirao kako socijalne, ekonomske i političke sile

međusobno deluju stvarajući često „vicious or virtuous circles“. Beker je, fokusirajući se

na ponašanje individua u porodici (ono što je do tada uglavnom ostajalo izvan polja

interesovanja ekonomista), pokazao kako ekonomski razlozi utiču na individualne izbore i

kako socijalna interakcija izvan tržišnih sistema utiče na tržišno ponašanje (Lindbeck

2007). Ovi autori svakako nisu i jedini koji ukazuju na činjenicu da stvarno razumevanje

ekonomije podrazumeva poznavanje šireg konteksta u kojem se ekonomske aktivnosti

odvijaju, i sa kojim imaju odnos obostranog uticaja.

Međutim, u kontekstu ekonomije kao oblasti društvenog života i mesta gde se definišu i

promovišu kulturne vrednosti i norme, zanimljivija je i pozadine ove nagrade. Nagrada je

ustanovljena 1968. godine pod imenom Nagrada u ekonomskim naukama Švedske banke u

sećanje na Alberta Nobela (The Sveriges Riksbank Prize in Economic Sciences in Memory

of Alfred Nobel), a prvi put uručena sledeće godine Ragnaru Frišu (Ragnar Frisch) i Janu

Tinbergenu (Jan Tinbergen). Intervjui, izjave i komentari akademika, a i samih dobitnika,

26

ukazuju i na političku dimenziju ove nagrade13. Filip Mirovski14 (Philip Mirowski) u

jednom od intervjua15 tvrdi da je nagrada rezultat socijalnih i političkih dešavanja u

Švedskoj tokom šezdesetih godina XX veka i, kako se pokazalo, uspešnog pokušaja

Švedske centralne banke da se izbori za političku nezavisnost od demokratske

odgovornosti. Ka tom cilju bilo je potrebno ustanoviti nešto što bi ekonomskoj nauci

obezbedilo naučni kredibilitet prirodnih nauka, koje svoj legitmitet nisu temeljile na

političkoj podršci (bar ne u onoj meri i na onaj način koji je bio karakterističan za

ekonomsku nauku). Jezik i argumenti neoklasične teorije efikasnog tržišta u to vreme su u

javnosti doživljavane kao ono što jesu, pokušaj da se kontrola ekonomskih datosti premesti

sa demokratskih institucija u ruke velikih poslovnih interesa. Tako je ova nagrada tokom

vremena dodeljivana teoretičarima, (među kojima su svakako najpoznatiji Hajek i

Fridman), zagovornicima onoga što se zove neoliberalizam a, karakteriše ga uporno

insistiranje da svaka intervencija države u ekonomskoj sferi nanosi samo štetu.

Osporavanja nagrade Švedske banke/Nobelove nagrade za ekonomiju16, međutim, nije

karakteristično samo za protivnike neoliberalizma i familiju Alfreda Nobela, već i za

dobitnike ovog priznanja17. Hajek i sam u svom govoru18 na banketu kojim je obeležena

dodela Nobelovih nagrada 1974. godine, kada je i dobio ovu nagradu kaže, da je kojim

slučajem bio konsultovan o ustanovljenju ove nagrade, sigurno bi se tome protivio zbog,

između ostalog, uverenja da takva nagrada ima tendenciju da težište postavlja na naučnu

modu, pre nego na samu nauku. Mirdal, koji je nagrađen zajedno sa Hajekom, ekonomiju

13 Pozadina ove nagrade nije čini se preterano interesovala istraživače iz društvenih nauka pa temu, koliko je autoru poznato, karakteriše praktično nepostojanje relevantnog materijala, a evidencija je, sa druge strane uglavnom raštrkana po marginama medijskih sadržaja.

14 Profesor ekonomije i istorije i filozofije nauke na Univerzitetu Notr Dam u Ilinoisu, SAD.15 http://ineteconomics.org/video/30-ways-be-economist/philip-mirowski-why-there-nobel-memorial-prize-

economics16 Više o ovome može se naći na sledećim adresama:

http://www.theguardian.com/commentisfree/2009/oct/08/economics-nobel-women-bailout-stockmarket; https://www.evernote.com/shard/s1/sh/ebbca597-42ab-4e8a-ba11-1120c53d3769/c761a720b35084f1dec0939d4c90f7d5?noteKey=c761a720b35084f1dec0939d4c90f7d5&noteGuid=ebbca597-42ab-4e8a-ba11-1120c53d3769; http://www.thelocal.se/20050928/2173 Published: 28 Sep 2005 12:24 GMT+02:00, pristupljeno 5. marta 2014. godine.

17 U vezi sa ovom temom vredi pogledati tekst o švedskim ekonomistima, uključujući Mirdela, koji je izašao u Econ Journal Watch, Volume 3, Number 3, September 2006, pp 511-550 pod naslovom Knut Wicksell, Gustav Cassel, Eli Heckscher, Bertil Ohlin and Gunnar Myrdal on the Role of the Economist inPublic Debate, od autora Benny Carlsom i Lars Jonung.

18 "Friedrich August von Hayek - Banquet Speech". Nobelprize.org. Nobel Media AB 2013. Web. 4 Mar 2014. <http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/economic-sciences/laureates/1974/hayek-speech.html>

27

je okarakterisao kao suviše meku da bi se mogla nazvati naukom, a svoju je kritiku

pojasnio i izjavom da je time što je dodeljena reakcionarima poput Hajeka (i kasnije

Fridmana) izgubila smisao kao nagrada za doprinos ekonomiji19.

Ova priča o najprestižnijoj svetskoj nagradi iz oblasti ekonomije značajna je, prvenstveno

kao ilustracija, iz nekoliko razloga. Prvo, ukazuje da, iako to možda nije i jedini razlog

ustanovljavanje nagrade, nesumnjivo predstavlja vid legitimacije ekonomije kao

nearbitrarne, na čvrstim činjenicama utemeljene nauke, pritom praćen pokušajem da se

distancira kroz poziciju značajne različitosti i posebnosti od drugih društvenih nauka.

Drugo, sugeriše da se kroz nagradu manifestuju i odnosi moći različitih interesnih grupa

koje pripadaju jednoj ili drugoj političkoj orijentaciji, a koje svoj program temelje na

jednoj od ekonomskih teorijskih provinijencija. Da je takvim pozicioniranjem pokušano

izuzimanje ekonomske nauke i ekonomske prakse iz etičkih i vrednosnih sudova društva i

svrhe ekonomskih aktivnosti u ljudskom društvu – drugim rečima, da se monopol na

interpretaciju i određenje ekonomije ostavi gotovo isključivo najmoćnijim ekonomskim

akterima kroz upotrebu naizgled čisto tehničkih ekonomskih instrumenata. I konačno, kako

iz prethodnog sledi, da se afirmacijom određene teorije opravdava određeno tumačenje

ekonomske prakse, kao i kulturnih obrazaca iz kojih takva praksa potiče. Odnos Mirdala

prema Hajeku to naročito dobro ilustruje.

U Pingvinovom rečniku ekonomije (The Penguin Dictionary of Economics) pod

odrednicom „ekonomija“ stoji da ekonomisti nikada nisu bili zadovoljni određenjem

predmeta sopstvene nauke i da je „proučavanje proizvodnje, distribucije i potrošnje dobara

u ljudskom društvu“ određenje dobro, kao i bilo koje drugo koje se može naći u stručnoj

literaturi (Bannock, Baxter, Davis eds. 1998:122). Nešto drugačije određenje kaže da se

ekonomija bavi proučavanjem alokacije oskudnih resursa između konkurentskih strana

(Pirs pr. 2003:91). Ovo zahteva odluke o prizvodnji, dodeli (assignment, pr. aut.) i razmeni.

Sistem mora da odluči šta je napravljeno – pitanje proizvodnje; i ko to dobija – pitanje

dodele, a razmena uspostavlja vezu između proizvodnje i dodele (Kay 2004:65), odnosno,19 Ovaj svoj stav je izneo u pismu dnevnom listu Dagens Nyheter a ovde je navedeno prema: The Financial

Times 19/12/03, http://www.samuelbrittan.co.uk/text172_p.html, Reading Eagle. Wednesday, April 20, 1977, str. 13, Nobel for Friedman hit by Irene Corbally Kuhn (http://news.google.com/newspapers?nid=1955&dat=19770420&id=O9whAAAAIBAJ&sjid=V6AFAAAAIBAJ&pg=5824,6345365)

28

ponude i potražnje. Zajedničko pomenutim određenjima ekonomije je model koji se sastoji

od tri elementa: gde se na jednoj strani nalaze dobra, proizvodi ili resursi, na drugoj

potrebe koje treba zadovoljiti, a između njih mehanizmi odnosno sistem kojim se proizvodi

alociraju. Savremeni kapitalizam daje centralni značaj tržištu kao mehanizmu regulisanja

ponude i potražnje, a u postsocijalističkim zemljama se tržište uspostavlja kao jedina

funkcionalna i superiorna alternativa prethodno postojećoj plansko-komandnoj ekonomiji.

Iako se ovakav model pokazao funkcionalnim kad su u pitanju problemi kojima se

ekonomska nauka bavi, jer pažnju fokusira na ponudu, tražnju i čin razmene kojim se

ponuda i tražnja realizuju, izostavlja veliki deo konteksta u kome se i ponuda i potražnja a i

razmena odigravaju. Jedan od osnovnih problema sa svakim modelom je apstrakcija,

izostavljanje detalja zarad opisa i objašnjenja principa koji su upotrebljivi i primenjljivi

samo u specifičnim situacijama i slučajevima. U svojoj kolumni20, Džon Kej u osvrtu na

knjigu Džona Grinspana ukazuje upravo da brojni ekonomisti zapravo imaju problem

razumevanja i prihvatanja pomenute činjenice, manifestujući zavist prema fizici i

fizičarima, za koje smatraju da raspolažu modelima koji opisuju svet kakav stvarno jeste.

Ukratko, Kej tvrdi da značajan broj ekonomista okrivljuje stvarnost kada mapa odnosno

model ne radi kako je predviđeno, što, imajući u vidu ulogu i pozicije koje ekonomisti

zauzimaju, često ima dramatične posledice kao rezultat pomenutog nerazumevanja ili

kognitivne dispozicije. U svakom slučaju, svaki od (na početku pasusa pomenuta) tri

elementa ima svoje uporište i u kulturi: proizvodnja je rezultat materijalne kulture i

tehnologije društva, kao i znanja da se nešto napravi; tražnja zavisi od osnovnih ljudskih

potreba, ali i životnih stilova društvenih grupa kao izraza kultura i podkultura; konačno, i

sama razmena, iako na prvi pogled prost čin, oblikovana je kao interakcija kulturnim

normama i obrascima ponašanja. Izlaganje koje sledi detaljnije obrađuje upravo odnos

ekonomskih fenomena, posebno iz perspektive razmene i posedovanja, institucionalizaciju

u ova dva aspekta, i odnos sa kulturnim kontekstom čiji su i sami deo.

20 Financial Times, 12 March 2014.

29

2.3 Ekonomija i kultura – kultura ekonomije

Protestantska etika i duh kapitalizma Maksa Vebera je svakako najpoznatija sociološka

studija koja se bavi nastankom jednog ekonomskog poretka iz ugla kulture društvene

grupe. Veber u Protestantskoj etici ne tvrdi da uzroci nastanka kapitalizma leže u

protestantskoj etici. On međutim ukazuje na povezanost etičkih principa inspirisanih

religijom, kalvinizmom prvenstveno, i kapitalističkog načina privređivanja. Duh

kapitalizma, kao racionalna težnja i potraga za ekonomskom dobiti, profitom, dobila je

svoju artikulaciju u kalvinističkoj ideji poziva: put do spasenja jeste rad, sistematski i

neumoran rad kao smislena ovozemaljska aktivnost i manifestacija je prave vere i,

posredno, pokazatelj da li je osoba 'izabrana'. Koncept poziva, koji je po Veberu

karakterističan za kalvinizam, promoviše ideju po kojoj je rad put samopotvrđivanja i

afirmacije individue (a ne muka neophodna radi pukog preživljavanja) i sredstvo

postizanja duhovnog cilja. U izvesnom smislu, protestantizam je uspeo da jednu specifičnu

formu i pristup radu utemelji kao religijski ritual sa svim društvenim funkcijama koje ritual

ima, i sa svim konsekvencama koje tako propisan odnos prema radu proizvodi. Dobrobit

koju rad donosi jeste individualna, ali i kolektivna, jer afirmiše božje zakone na zemlji, u

svetovnom životu individue i uspostavlja društvo uređeno prema konkretnoj božijoj

zamisli.

Da li, i ako jeste, u kojoj meri je protestantska etika dovela do razvoja kapitalizma, ostaje

otvoreno pitanje. Moguće je da su i kapitalizam21 kao socijalni i ekonomski sistem22 (kroz

svoje dve osnovne institucije, privatnu svojiue i tržište) i protestantizam u pomenutim

aspektima prizvod sličnog ili bliskog skupa ideja, i da su istorijskim procesima nastali

simultano – da su rezultat samoreplicirajućih ideja. Ričard Dokins je ovakve ideje nazvao

meme u svojoj knjizi Sebični gen (Dawkins 1989:189-201). Utvrđivanje uzročno-

posledične veze imeđu nastanka kapitalizma i etičkih normi je po svoj prilici uzaludan

21 Videti knjigu Branka Horvata Politička ekonomija socijalizma.22 Ovde se prvenstveno ima u vidu određenje po Makmilanovom rečniku moderne ekonomije koje kaže da

je kapitalizam politički, društveni i ekonomski sistem u kome je većina imovine u posedu i pod kontrolom privatnih lica. Ovakvo određenje implicira da pored striktno ekonomskih, i političke, (uključujući i ideološke, poput individualnih sloboda) odrednice definišu kapitalizam. Kapitalistička društva su u stvarnosti mešovita, pošto se država uvek u većoj ili manjoj meri javlja kao vlasnik preduzeća.

30

posao, jer je premisa postojanja uzročno-posledičnih veza, u najmanju ruku problematična

iz prvenstveno jednog razloga - predstavlja preteranu simplifikaciju fenomena na koji se

odnosi. U svakom slučaju, Veber je svojom raspravom utemeljio jedan od značajnih

pravaca istraživanja, i u izvesnom smislu, postavio standard koji ni danas ne gubi na

aktuelnosti.

Treba imati u vidu da Veber nije jedini iz tog perioda koji je doveo u vezu protestantizam i

kapitalizam. Sasman, govoreći o periodu prelaska iz devetnaestog u dvadeseti vek, o

puritanstvu kaže da predstavlja: 1. veru koje je uzdizala samokontrolu i kontrolu nad

apetitima i emocijama; 2. zajedništvo, osećanje zemaljskog reda i zakona, saradnju u

uspostavljanju društvenog sistema, podređivanje volje pojedinca dobrobiti društva (a za

neke grupe i suprotnost, odnosno, prisilu, kontrolu, netoleranciju); 3. čvrsta i teška pravila

etike (za neke pozitivna stvar, za neke besmislen moralizam postavljen odozgo); 4. niz

stavova prema uspehu u materijalnom smislu, sa znakom spasenja, kao što su vrednoća,

štedljivost, sticanje bogatstva. Takođe, dodaje da je nastajućoj novoj klasi profesionalaca i

stručnjaka, (radi se o XIX-XX veku) puritanizam predstavljao sve nazadno i prepreku

razvoju (Sasman, 1987:94-95). Ovaj autor upućuje na stav Adamsa Bruksa da u svetu

kome vlada Ekonomični čovek, ne može biti istinski dobrog društva, ni umetnosti vredne

svog imena, ni kulture (Ibid., 102), ukazujući da je Adams deceniju pre Vebera uzrok

nastanka i propasti kapitalizma video u protestantskoj etici. Ovo naravno ne umajnuje

značaj Veberovog rada, već ga, naprotiv, sa stanovišta izbora teme, pristupa, i zaključaka

istraživanja dodatno afirmiše i potvrđuje.

Knjiga Rusko-pravoslavna tradicija i modernost (Bus, 200323) Andreasa Busa predstavlja

pokušaj rekonstrukcije pristupa Maksa Vebera, izloženog u Protestantskoj etici i duhu

kapitalizma. Posebnu zanimljivost u ovom slučaju predstavlja predmet interesovanja,

odnosno rusko-pravoslavna tradicija u svetlu raspada socijalizma i tranzicionih promena, a

intrigantan je sam pristup, jer uključuje rekonstrukciju onoga što je Veber napisao o Rusiji i

onoga što se na osnovu dostupnih podataka da posredno zaključiti.

23 The Russian-orthodox Tradition and Modernity / by Andreas E. Bus, Brill, Laiden, 2003

31

Knjiga se sastoji iz tri dela i ukupno sedam poglavlja. U prvom poglavlju i ujedno prvom

delu autor iznosi i problematizuje Veberovu fascinaciju Rusijom i istočnim prvoslavljem

nasuprot zapadnoj civilizaciji. Prvo poglavlje nosi naslov Maks Veber i Lav Tolstoj o

društvu i kulturi. Maks Veber je smatrao da se zapadna civilizacija našla u jednoj vrsti

ćorsokaka, jer uprkos nauci i visokoj racionalizaciji kroz birokratizaciju nije uspela da

stvori ništa više od gvozdenog kaveza za modernog čoveka. Problem, po Veberu, nije samo

visok stepen organizacije drušva, već i to što je modernizacija nošena naukom dovela do

toga da je svet za čoveka izgubio čari i tajnovitost. Osnovno pitanje na koje pozitivna

nauka nije u stanju da pruži odgovor je pitanje koje postavlja i Lav Tolstoj: Šta mi treba da

radimo i kako treba da se ponašamo? Razlog za ovo, po Veberu, leži u činjenici da je

tokom istorije nauka izgubila osnovni razlog postojanja, potragu za smislom. Sa širenjem

racionalizacije širi se i polje iracionalnog ili neizvesnosti. Druga stvar koja se dešava je da,

racionalizacija koja objašnjava sve više sveta, ujedno stvara i sve komplikovanije aspekte

racionalnosti, da bi na kraju u brojnim aspektima sam smisao ostao skriven od savremenog

čoveka ali i od samih istraživača i naučnika. Kao što kapitalizam sa institucionalizacijom

postaje samodovoljan i nezavistan od duha i vodi ka gvozdenom kavezu, tako i nauka može

biti zarobljena u sopstvenom kavezu. Izlaz iz takve situacije Veber je video izvan Evrope, u

Americi, ali prvenstveno u Rusiji, zato što je upravo u Rusiji evropski uticaj i nauka novost

i stoga u mogućnosti da izbegne greške zapadne Evrope. Rusko hrišćanstvo kao nosilac

etike se, po Veberu, karakteriše bratskom ljubavlju koja ne samo da ima socijalne efekte

već daje smisao životu.

Kod Vebera se može uočiti pravac razmišljanja koji ukazuje na vezu između kvaliteta24

međusobnih odnosa pripadnika grupe i socijalne pozicije ili situacije u kojoj grupa živi.

Ova ideja, u savremenoj sociologiji poznata kao socijalni, ili kulturni kapital, kod Vebera

je prepoznatljiva i kada piše o klasama i reprodukciji klase i klasnog položaja, na delu ne

funkcioniše kao apsolutna determinanta. Razlog tome može se naći u Veberovoj analizi

klasa među kojima on raspoznaje tri vrste klasa (posednička, poslovna i društvena) koje su

i unutar sebe fragmentisane (Veber 1976:244), pa ne mogu predstavljati celine i

jedinstvene društvene aktere. Inače, konceptualizacije kulturnog, socijalnog i ljudskog

24 U neutralnom, tehničkom smislu, kao atribut. U svakom slučaju, rasprava o socijalnom kapitalu nije od velikog značaja za ovaj rad (iako se veza sa kulturnim kapitalom verovatno može pronaći) pošto pripada drugačijoj konceptulno-terminološkoj provinijenciji.

32

kapitala su brojne (videti na primer: Fukujama 1997, Bourdieu 2012, Putnam 1993) a neke

od njih i problematične kao sociološke odrednice, kao što je i sama upotreba reči kapital

bliska generalnom kapitalističkom kategorijalnom aparatu i ideološkom obrascu.

Veberova fascinacija Tolstojem se po Busu posebno odnosi na Tolstojevo shvatanje da

prosti ljudi i seljaci bolje vide istinu jer im percepcija nije ometena teorijama. Veber se

često pozivao na Tolstoja kada je hteo da pokaže besmisao zapadne civilizacije. Ovo

poređenje zapada sa jedne i istoka sa druge strane dovelo ga je i do dve alternative koje se

baziraju na dve vrste vrednosti: kulturne i etičke, koje međusobno nisu, odnosno ne moraju

da budu povezane. Etičke vrednosti se odnose na individuu, a kulturne na kolektiv – nauka

spada u kulturne vrednosti a religija, po Veberu, u etičke. Praveći distinkciju između

navedene dve vrste vrednosti, Veber razvija koncept dve vrste etike: etiku ubeđenje i etiku

odgovornosti. Ipak, kako Bus zaključuje, izgleda da je Veber pogrešio što je etiku

ubeđenja, onako kako je sam definisao, pripisao Tolstoju, čija su uverenja ipak proizilazila

iz drugačje perspektive i shvatanja sveta.

Autor zaključuje prvi deo knjige tvrdnjom da je Veber izgleda bio raspet između svoje

želje za razumevanjem značenja i smisla sa jedne strane, i onoga što je smatrao svojom

obavezom prema nauci sa druge. Ono čemu se Veber nadao da će pronaći nije se javilo

nakon revolucije 1905, tako da je ostao uskraćen za potvrdu mogućnosti socio-kulturne

alternative zapadnoj civilizaciji.

U drugom delu knjige, Ekonomska etika rusko-pravoslavnog hrišćanstva, u tri poglavlja

Bus analizira deo onoga što naziva orijentalno Hrišćanstvo, odnosno rusko pravoslavno

hrišćanstvo, sledeći Veberovu metodu, oslonjenu prvenstveno na Protestantsku etiku i

Veberove beleške vezane za planove istraživanja koje je napravio nakon objavljivanja

pomenute knjige. Bus skreće pažnju na određenje ekonomske etike kakvo je Veber koristio

u svojim istraživanjima, jer se nije oslanjao na etičko učenje prisutno u religijskim

tekstovima, već je u centru njegove analize bila takva vrsta etike na koju religijski kontekst

kao celina postavlja psihološke sankcije, internalizovane od pojedinaca. Ovakve sankcije

mogu biti poprilično različite od onoga što je teološka doktrina. Otuda se postavlja

osnovno pitanje: na koji način je rusko-pravoslavno hrišćanstvo usmeravalo ljudske

33

stavove prema svetu i na koji način je uticalo na ekonomske aktivnosti. Bus ovom prilikom

takođe ne propušta da skrene pažnju na jednu činjenicu – da je upotreba ovakvog pristupa

etno ili kulturo-centrična, s obzirom da je produkt zapadne civilizacije.

Kada su u pitanju zaključci vezani za predmet istraživanja, odnosno rusko društvo, Bus

zaključuje da se duh ruskog hrišćanstva sastojao uglavnom od magijsko-tradicionanih,

ritualnih, i mističnih aspekata, zadržavajući mnoštvo prehrišćanskih elemenata. Stoga

rusku pravoslavnu kulturu treba posmatrati kao mehaničku kombinaciju harizme i

monasticizma, i takođe kao integraciju zvanične crkve i cezaro-papističke patrimonijalne

države. Ovakva pravoslavna, uglavnom unificirana, kultura (bez buržoazije, nezavisnog

plemstva ili hijerarhije, bez nauke i pravnog sistema i etičke strane) nije bila u stanju da

prizvede institucionalnu ili duhovnu snagu koja bi promenila snažnu patrimonijalnu

državu. Na osnovu Busove analize može se zaključiti da je razvoj ekonomskih institucija u

ruskom društvu bio uslovljen nepostojanjem socio-strukturne raznolikosti, kao i etičkim i

kulturnim elementima koji u značajnoj meri integrišu rad u svakodnevicu većeg dela

populacije.

U knjizi Duh kineskog kapitalizma Reding (Redding, 1993) se, takođe inspirisan

Veberovim radom bavi kulturom "prekomorskih Kineza". Svoj pristup problemu ovaj autor

definiše formulisanjem tri pitanja na koja istraživanje treba da pruži odgovor i rasvetli

odnos između ekonomske prakse i rezultata: prvo, kakva vrsta poslovnih ljudi i poslova

funkcioniše u posmatranom regionu i koje je razlike moguće uočiti u odnosu na druge

regione; zatim, kako te organizacije uspevaju da stvore takvu efektivnost i efiksnost; i

konačno, šta još pored menadžerskog ponašanja mora da se ima u vidu pri objašnjavanju

rezultata (Ibid., 1). U osnovi, traganje za odgovorima na pomenuta pitanja počiva na

razumevanju organizacije kao kulturnog artefakta, što neminovno ukazuje na

kompleksnost, a rezultat je dveju činjenica: broj mogućih uticaja na ekonomsku praksu i

organizaciju je vrlo veliki; i veza među svim identifikovanim (pa i neidentifikovanim)

uticajima ne omogućava laku interpretaciju i donošenje zaključaka (Ibid., 6).

Reding takođe skreće pažnju na činjenicu da sama upotreba termina uzrok donosi jedan

fundamentalan problem: "Društvena nauka nije fizika, a čak i da jeste, fizika nije šta je bila

34

u jednostavnim danima uzroka i posledice" (Redding, 1993, 6). Stoga su istraživači u

društvenim naukama najčešće prisiljeni da odbace principe mehaničkog uzroka i suoče se

sa ogromnim mrežama povezanih elemenata od kojih nijedan nije dominantan, ali je

nesporno značajan za fenomen. Na pomenutim osnovama Reding određuje ekonomsku

kulturu kao vezu između socio-kulturnih vrednosti i ekonomskog ponašanja, a koja čini

svojstvenu i jedinstvenu konstelaciju obeležja na određenoj teritoriji, koja se može

identifikovati određenim ekonomskim karakteristikama i rezultatima, i preklapajućim

društvenim vrednostima (Ibid, 7). Iz ukratko postavljene sheme Veberovog pristupa

problemu – ne postoji kapitalistički razvoj bez preduzetničke klase; ne postoji

produzetnička klasa bez moralnog koda; ne postoji moralni kod bez religijskih premisa –

autor svoje istraživanje fokusira na prekomorske Kineze, odnosno populaciju u raseljenju.

Tačnije, uverenja kineskih preduzetnika kao kolektivne karakteristike ove grupe kroz koju

se može iščitati duh kineskog kapitalizma, kao i ulogu koju prvenstveno konfučijanizam,

ali i taoizam i budizam igraju u oblikovanju tog duha.

U zaključku knjige Reding sumira ekonomsku organizaciju i praksu prekomorskih Kineza

u nekoliko tačaka. Za grupu kakvu je posmatrao uobičajena forma je mala, a ne velika

organizacija, kakva je recimo karakteristična za Japan. Koordinacija se odvija preko

interpersonalnih veza poverenja i preko ključnih osoba, uz kombinaciju fleksibilnosti i

pouzdanosti, ali bez hijerarhije. Umesto rigidne strukture, ekonomske organizacije Kineza

karakteriše labav i promenljiv obrazac veza uzajamne korisnosti (ili čak i koristoljubivosti)

između aktera. Ovaj model je u velikoj meri u suprotnosti, kako autor navodi, sa

zapadnom teorijom menadžmenta (Redding, 1993:237). Organizacije koje Kinezi stvaraju

su u osnovi humanističke čak i u izuzetno kompetitivnom svetu, a upravo ta karakteristika,

po mišljenu autora, daje im kompetitivnu prednost. Kompletirajući analizu, autor dodaje da

moralni kod počiva na religijskim principima konfučijanizma kao religije koja stremi

stabilnosti i smislu društvenog života. Odnos dece i roditelja, koji se može opisati kao

najdublje poštovanje, ljudskost, paternalizam, razumnost, kompromis, uljudnost i

moralnost u društvenim odnosima, u Kineskom slučaju su religijski principi. I upravo ti

principi su oličeni u tipično kineskoj formi porodičnog biznisa.

35

Na osnovu pomenutih radova bilo bi pogrešno zaključiti da Dirkem ili Marks i Engels nisu

dali značajan doprinos izučavanju i razumevanju ekonomske kulture. Ono što Veberov rad

izdvaja i čini ga posebno pogodnim polazištem za savremena istraživanja je artikulisan

metodološki pristup, fokusiran na odnos između društvene grupe, kulture i etičkih normi i

ekonomske prakse, primenjene i potkrepljene na konkretnom primeru zapadnog

kapitalizma. Radi razumevanja interesovanja sociologa za odnos između ekonomije i

kulture, treba se ipak, makar ukratko, osvrnuti i na radove Dirkema i Marksa i Engelsa.

Dirkem u Podeli društvenog rada polazi od pretpostavke da je kolektivna svest jača od

individualne, odnosno da kolektivna svest ima dominantnu ulogu u ponašanju pojedinca.

Takva kolektivna svest rezultat je različitog načina grupisanja ljudi, a ovaj autor

klasifikacije grupisanja izvodi iz osnovne paradigme o mehaničkoj i organskoj solidarnosti

i načina na koji je jedno društvo integrisano (Dirkem, 1972:27). Karakteristično za

Dirkema je da posmatranje svih tipova društvene integracije zahteva dubinski postupak,

odnosno analizu pravnih, moralnih, religioznih oblika sa aspekta socijalnog jedinstva i

kolektivne svesti pripadnika neke zajednice. Naročito snažna stanja zajedničke svesti u

nekoj društvenoj grupi dobijaju religijsko obeležje, ali u tom kretanju organizacije neke

zajednice iz mehaničke ka organskoj solidarnosti religija obuhvata sve manju oblast

društvenog života. Glavni osnov kohezije postaje sama podela rada koja dovodi do

segmentiranja društva na međusobno zavisne grupe i strukture. Jedan od posebnih

društvenih problema i koncepata kojima se Dirkem bavio jeste i pojam anomije. U

kontekstu ekonomije društva anomije se javljaju prvo u privrednom sistemu (podela rada i

privredni razvoj dovode do segmentiranja društva, a ne obratno), a zatim se prenose na

društvo u celini. Uzrok anomije nije podela rada, već nedostatak novih grupa ljudi koje bi

formirale grupnu svest i čija bi se pravila poštovala u okvirima koje podela rada nalaže

(Dirkem, 1972:34-35).

Marks u Prilogu kritici političke ekonomije (Marks, 1972) iznosi osnove istorijskog

materijalizma kao teorijske paradigme iz koje analizira društvo. Istorija je rezultat procesa

uslovljenih radom i razvojem oruđa za rad, manifestuje se kao specifičan odnos između

proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, a kao pokretačka snaga društvenog razvoja javlja

se klasna borba. Tako se istorijski materijalizam može u kratkim crtama skicirati kroz četri

36

glavne odlike: univerzalni istorijski determinizam; društveno biće određuje društvenu

svest; primarnost ekonomske osnove u društvenom životu; i konačno klasna borba i njene

posledice. Iz navedenog sledi stav da su u razvoju društva bitni specifični istorijsko-

ekonomski odnosi u proizvodnji, što je sažeto u često navođenom citatu da društveno biće

(kao baza) određuje društvenu svest (kao nadgradnju), a ne obratno25. Kada je pak o religiji

reč, Marks ovu društvenu pojavu vidi isključivo kao manifestaciju ljudske istrgnutosti ili

udaljenosti od stvarnog sveta, kao manifestaciju ljudske samoobmane. Prema Marksu, se

dakle, ekonomska kultura javlja kao rezultat entiteta, oličenih u društvenoj strukturi koja je

vezana za tehnologiiju, dostupnu u određenom istorijskom trenutku, što nalaže formiranje

određene kolektivne svesti i kulture.

Uprkos značajnim teorijskim i idejnim, ali i ideološkim razlikama između Dirkema i

Marksa, oba autora kolektivnu svest i kulturu u dinamičkom društvenom kontekstu

pozicioniraju kao rezultat odnosa u privredi, odnosno u ekonomskoj sferi, sugerišući kao

primarni izvor stratifikacije i strukturisanja društva tehnološki stadijum na kome se društvo

nalazi. Takođe, i Marks i Dirkem pretpostavljaju, u teorijskom smislu, linearnost društvene

dinamike i razvoja: u jednom slučaju kao promenu društvene solidarnosti od mehaničke ka

organskoj, a u drugom u procesu koji vodi ka konačnoj diktaturi proletarijata. Najzad,

religiju i jedan i drugi autor vide kao isključivo ljudsku i društvenu tvorevinu. Međutim, tu

se sličnosti uglavnom završavaju, jer dok Dirkem religiju smatra jednim od osnovnih

mehanizama društvene integracije i organizacije, za Marksa je ona „opijum naroda“26 koji

zadovoljava potrebe za eskapizmom iz surove stvarnosti, a manifestacija je ljudske

samoobmanutosti, odnosno tek površni odraz stvarnog sveta. Sa druge strane, Marksovoj

koncepciji klase (na kojoj on temelji teoriju klasne borbe) suprotstavljen je Veberov

koncept, koji klase ne posmatra kao jedinstvene i homogene entitete, već uvodi tri različite

vrste klasa prema primarnim principima ineresa, koje su onda dalje fragmentirane u

zavisnosti od specifičnih i konkretnih okolnosti u kojima se nalaze grupe koje klasu čine.

Otuda Veber, za razliku od Marksa, tvrdi da pojedina klasa može pokrenuti revoluciju, ali

da bi to bilo rezultat spcifičnih okolnosti i situacije, a nikako stvar determinizma i

neumitnosti. Veber, među trojicom socioloških klasika, zauzima posebno mesto u

25 Marks je u poznijim godinama ublažio ovaj stav uvažavajući međusobnu zavisnost baze i nadgradnje i uticaj koji može biti u oba smera.

26 Objavljeno 1843. godine u Marksovom žurnalu Deutsch-Französische Jahrbücher, u saradnji sa Arnold Ruge-om.

37

sociološkom izučavanju ekonomije iz prvenstveno dva razloga: objašnjava razvoj

kapitalizma kao društveno-ekonomske formacije iz ugla kulture i kao, makar delimičan,

rezultat delovanja specifičnih i konkretnih kulturnih obrazaca i vrednosti; opisuje dve

društvene pojave, religijsko-etički kulturni obrazac sa jedne, i obrasce ponašanja,

karakteristične za kapitalističku privredu sa druge strane, u osnovi nezavisno od socijalne

strukture društva o kome je reč. Preciznije, kada je u pitanju drugi razlog, bavio se,

uslovno rečeno, samo onim delom društvene strukture koja karakteriše pripadnost

protestantizmu. U svakom slučaju, sva tri pomenuta autora dele stanovište da svakom

ekonomskom poretku odgovara nekakav kulturni sistem i da veza između to dvoje nije

proizvoljna, te se tako može vrlo konkretno govoriti o kulturi neke ekonomije ili

konkretnog ekonomskog poretka, odnosno o ekonomskoj kulturi.

Iako gore navedena tvrdnja ne zahteva posebno objašnjenje pošto je očigledna, iole

pažljivijem posmatraču vredi pomenuti nekoliko primera koji u punom svetlu ukazuju na

organsku povezanost kulture i specifičnog oblika ekonomske organizacije društava.

Hampden-Turner i Trompenars navode da, dok Amerikanci doživljavaju organizacije kao

platformu za nadmetanje menadžera pružajući jednaku šansu za uspeh i napredak, Francuzi

ih doživljavaju kao hijerarhije relevantnih kvalifikacija koje treba da deluju kao racionalna

sila u promeni sveta (Hampden-Turner, Trompenaars, 1993:360). Ova tvrdnja potkepljena

je i empirijskim rezultatima, gde se na skali individualističkog isticanja sa jedne i

uklapanja u tim, sa druge strane, Amerika nalazi na krajnjoj poziciji individualističkog

izdvajanja, a Francuska (zajedno sa Švedskom, Japanom i Singapurom) na strani timske

orijentacije pristupa poslu (Ibid, 56-57). O meri u kojoj je ekonomska praksa ukorenjena u

kulturu još bolje govori problem sa kojim su se pomenuti istraživači sreli u Japanu.

Polazeći iz sopstvene kulturne provinijencije, autori su upitnik sastavili kao niz situacija sa

ponuđenim alternativnim odogovorima između kojih bi ispitanici trebalo da se opredele.

Na pitanje da li prijatelja koji je zadužen za bezbednost na poslu, a koji je pio pivo u

trenutku dok se jedan od radnika povredio, treba prijaviti ili stati na njegovu stranu, većina

ispitanika se nije dvoumila opredeljujući se za jednu ili drugu opciju. Japanski su se, pak,

menadžeri našli neprijatno iznenađeni jer nijedna od opcija za njih zapravo nije nudila

realnu opciju i obrazac ponašanja u datoj situaciji, jer je japanski model zapravo neka vrsta

kombinacije dve ponuđene opcije. Dok je za američki i evropski kulturni obrazac

38

karakterističan pristup ustanovljavanja univerzalnih principa, istina i pravila kojima se

pojedinačni slučajevi imaju voditi tim principima, u Japanu je situacija obrnuta: duh

intimnosti i poverenja između pojedinaca je moralni cement društva iz koga se opšta

pravila izvode (Ibid., 105). Sa duge strane, kao alternativu dominantnom zapadnom

ekonomskom modelu koji je izrazito sklon krizama, Loreta Napoleoni ukazuje na

šerijatsku ekonomiju i islamski bankarski i finansijski sistem. Osnovna karakterisika ovog

sistema je utemeljena u kulturnim i etičkim principima islama koji zabaranjuje zelenašenje

i investiranje u čisto finansijske i spekulativne oblasti: „novac ne može da stvara novac“

(Napoleoni, 2009:276). Islamski model se temelji i na etosu u kome i zajmodavac i

pozajmljivač učestvuju u deobi rizika investicije, što u zapadnoj ekonomiji nije slučaj.

Krah azijskog tržišta 1997. godine ukazao je na alternativu brzim oporavkom Malezije,

koja se nakon kraha oslonila na islamske etičke principe i ekonomske institucije na njima

temeljene tako da je sopstvenu ekonomiju brzo postavi na zdrave noge zaobilazeći

Međunarodni monetarni fond i Svetsku banku (Ibid., 282 i dalje).

Konačno, vrlo zanimljivo svedočenje o zarobljeničkim ratnim kampovima u drugom

svetskom ratu i ekonomijom koja se razvila u ovim mikro sredinama solidno je polazište za

posmatranje odnosa ekonomskih modela i kulturnih obrazaca. Radford, i sam zarobljenik

tokom drugog svetskog rata, svoja je iskustva i zapažanja zabeležio u tekstu Ekonomska

organizacija kampa ratnih zarobljenika, objavljenog 1945. godine. Pomenuti kampovi

predstavljaju žive primere jednostavne ekonomije od prvenstveno sociološkog značaja

(Radford, 1945:190). Teza koju autor u radu iznosi je suprotna kulturalističkom pristupu,

jer Radford smatra da su ekonomske institucije, nastale u kampovima ratnih zarobljenika,

potvrda njihove univerzalnosti koja proisitče iz istih potreba i uslova u kojima se javljaju.

Jedan od problema sa ovakvim tumačenjem, a koji se iz samog teksta da iščitati, je da je

Radfordovo iskustvo prvenstveno definisano u odeljku kampa i grupi kojoj je pripadao te

da se generalizacija koju on predlaže ne može uzeti kao utemeljena – čitaocu nedostaje

uvid u to kako su druge nacije, poput recimo Francuza ili Amerikanaca organizovale

institucije razmene, i na koji su način te institucije povezane sa principima poželjnog i

prihvatljivog modela distribucije i raspodele. Pravedno formirana i fiksirana cena cigarete,

kao monete razmene, rezultat je konsenzusa grupe kojoj je on pripadao, ali nam takvi uvidi

39

nedostaju za druge grupe prisutne u kampovima. Postoje indicije da27 čak i naizgled vrlo

slična društva poput američkog, britanskog i australijskog, predstavljaju temeljno različite

modele, od egalitarnog etosa, preko klasnog poretka do individualističkog „preživljavanje

najboljih“ pristupa – a na osnovu različitosti modela i ekonomske institucije koje su

svakom od modela odgovarale28.

Uslovno rečeno, problem sa istraživanjima korelativnosti kulture i ekonomije jeste i u

raznolikosti pristupa, a koja se javlja i kao posledica različitih teorijskih i istraživačkih

pozicija autora. Definisano područje naučnog istraživanja često se kreće unutar širokog

kruga mogućeg sadržaja pojma kulture. U osnovi, autor koji odluči da se bavi ovom temom

nalazi se pred dilemom kako da operacionalizuje pristup, i da, krećući se u okviru šire

definicije pojma, ne izneveri ni ono što je njeno osnovno značenje, ni ono što je za

odabranu temu bitno. Pregled jednog broja najznačajnijih i često navođenih radova, i ako

nešto manje poznatih, ali po pristupu interesantnih, stoga je neophodan kako bi se

ilustrovao pomenuti problem ali i ukazalo na neke mogućnosti za njegovo prevazilaženje.

Zanimanje za ekonomsku kulturu kod savremenih istraživača i teoretičara ima više

podsticaja, a jedan od značajnijih jesu istraživanja vezana za rukovođenje i organizaciju

rada u različitim kulturama. Jedan od najznačajnijih autora na ovom polju, Gert Hofstede

(Geert Hofstede) razvio je svoj istraživački i teorijski okvir, radeći za IBM29 istraživanja o

vrednostima zaposlenih ove velike kompanije širom sveta, sa primarnim ciljem istraživanja

interkulturne komunikacije i razlike u kulturi među državama, ali i među organizacijama.

Ogromna baza podataka i raspoloživi resursi omogućili su Hofstedeu da, oslanjajući se na

rezultate faktor analize desetine hiljada pojedinačnih slučajeva, ustanovi inicijalno četiri, a

27 Ova tvrdnja se bazira na skici rada Bena Maninga sa New South Wales Univerziteta dostupnoj na: http://citation.allacademic.com//meta/p_mla_apa_research_citation/1/0/5/2/2/pages105225/p105225-1.php Videti i (Whitecross 2000: 199-200 - Whitecross, R. (2000), Slaves of the Son of Heaven: a personal account of an Australian P.O.W., 1942-1945, second edition, Kangaroo Press, Sydney) i (Nelson1985:185 - Nelson, H. (1985). Prisoners of War: Australians Under Nippon. Sydney, ABC Enterprises)

28 „Imajući u vidu zajedničke uslove, zanimljivo za ovu studiju je veoma različito ponašanje karakteristično za različite nacionalnosti, i različite institucije koje je svaka nacionalna grupa razvila. Ukratko, Australijanci su bili skloni egalitarnom etosu i kodu ponašanja baziranog na „prijateljstvu“, što se odslikalo na komunitarističke/communitarian/ ekonomske institucije. Britanci su zadržali striktnu hijerarhiju i bazirali njihove institucije ekonomske distribucije na klasnom principu. Amerikanci su bili individualisti i preferirali naglašeno tržišnu ekonomsku distribuciju“ (Manning, str 4-5).

29 Sam Hofstede u predgovoru knjige Kulture i organizacije (britansko izdanje iz 2003.) pominje da je često od strane drugih autora navođeno da je IBM istraživanje rađeno samo sa menadžerima, što zapravo nije tačno, jer su u istraživanje bili uključeni svi zaposleni bez obzira na pozicije koje zauzimaju u firmi.

40

od nedavno šest dimenzija po kojima se kulture razlikuju. Iako je originalno istraživanje

rađeno iz psihološke perspektive, jer se radi o individualnim kulturnim vrednostima i

stavovima, metod, rezultati i primenljivost podataka daleko nadilaze okvire pojedinačnih

društvenih disciplina.

Jedan od ključnih koncepata na kome Hofstede gradi svoj pristup je mentalni program30

koji je rezultat karakteristika uočljivih na tri nivoa: individualnom, kolektivnom i

univerzalnom31. Mentalne programe koji karakterišu individue nije moguće direktno

posmatrati, već samo kroz ponašanje, reči i dela individua (Hofstede 2001:2). Tako

dolazimo do dva ključna konstrukta koji opisuju mentalne programe – vrednosti i kulturu.

Vrednost, kao trajno uverenje koje se aktivira u konkretnim situacijama i orijentiše

individualnu akciju ili stav je u osnovi osećanje binarnog karaktera, pozitivno ili negativno

prema određenoj pojavi ili fenomenu (Ibid., 5-6). Iako se često, kad su u pitanju vrednosti,

meri i intenzitet ova se karakteristika može meriti samo kao relativna prema nekoj drugoj

pojavi ili fenomenu, naročito ako su dve pojave u konfliktu. Takođe, Hofstede skreće

pažnju i na distinkciju vrednosti kao željenog, važno ili nevažno individui, i vrednosti kao

poželjnog, koje izražava generalno slaganje ili neslaganje. Ova distinkcija je posebno

značajna kod prikupljanja podataka, a istraživanja vrednosti se uglavnom bave onim što je

individui važno, odnosno željeno. Najčešće korišen pristup je takozvani provocirani

odgovor gde se od ispitanika traži da se odrede prema setu termina ili koncepata što, kako

Hofstede navodi, stvara distorziju. Drugi pristup koji je mnogo precizniji i bez distorzije

kao rezultata samoopisivanja ispitnaika oslanja se na zapažanje da je naša percepcija

obojena našim vrednostima, pa se od ispitanika traži da opišu konkretne treće osobe (Ibid.,

9).

Polazeći od antropološkog koncepta kulture, Hofstede dolazi do pet dimenzija kulture32 na

osnovu kojih je moguće utvrditi tipove i uporediti konkretna društva prema tipu kulture

kojoj pripadaju, kao i segmente odnosno dimenzije u kojima su slična ili se, pak, razlikuju.30 Hofstede navodi da je koncept mentalnog softvera ili programiranja blizak konceptu habitusa Pijera

Burdijea.31 Univerzalni nivo karakterišu biološke osobine ljudske vrste, kolektivni nivo odslikava kulturu grupe kojoj

pojedinac pripada, i konačno, individualni nivo predstavlja jednistvenu karakteristiku svakog od nas pojedinačno, kao specifičan i jedinstven genetski sklop.

32 Za detaljan opis i obrazloženje metodologije treba pogledati Hofstedeovu knjigu Culture's Consequences:Comparing Values, Behaviours, Institutions, and Organizations Across Nations, drugo izdanje iz 2001. godine.

41

Hofstedeov rad zauzima posbno mesto u oblasti ekonomske kulture zbog činjenice da je

predložen model empirijski potvrđen33, kao i da su istraživanja bilo kao replike već

urađenog ili inspirisane ovim radom brojne, značajno doprinoseći razumevanju nacionalne

kulture i ponašanja pripadnika društvenih grupa, posebno u ekonomskom kontekstu.

Osnovna, i ne beznačajna, kritika na Hofstedeov rad je usmerena na konceptualni okvir jer

on sobom nosi značajna ograničenja koja se ne tiču toliko rezultata (jer rezultati očigledno

bivaju potvrđeni ponovljenim istraživanjima), već samog instrumenta i interpretacije

značenja korišćenih koncepata, odnosno dimenzija kulture.

Svođenje kultura na pet34 dimenzija po kojima se one razlikuju i po kojima ih je moguće

tipifikovati predstavlja svojevrsnu simplifikaciju predmeta. Ova vrsta simplifikacije je u

potpunosti opravdana jer naučni pristup nalaže utvrđivanje opštih i generalnih

karakteristika i atributa predmeta izučavanja, a teorijsko polazište zato služi da nužnu

simplifikaciju i apstrahovanje nadomesti uputstvima za interpretaciju podataka. U slučaju

Hofstedeovog rada naravno da ništa od ovoga ne nedostaje, ali se postavlja pitanje da li

sam instrument, osmišljen da zahvati fiksiranih pet kategorija zapravo, iscrpljuje predmet

istraživanja – odnos vrednosti, ponašanja, institucija i organizacija i konsekvence po

ekonomsko ponašanje ljudi.

Alternativno pitanje koje se ovde može postaviti glasi: da li pristup koji nije ograničen i

opterećen prizmom dimenzija kulture može da pruži potpuniju sliku i interpretaciju

nacionalnih kultura? Hofstedeovo uvođenje novih dimenzija kulture govori u prilog

argumenta da je ograničavanje kulture dimenzijama problematično, jer se čini da izostavlja

bitne elemente, važne za posmatrane fenomene. Osnovni problem ovde zapravo jeste

zatvaranje heurističkih potencijala teorije, jer je pažnja usmerena prevashodno na

33 Videti između ostalog i rad, istraživanje o uticaju nacionalnih kultura na ponašanje potrošača i zaposlenih u turističkom sektoru (Nedeljković, Koković, Nedeljković, 2010) koji predstavlja zanimljivu primenu pomenutog pristupa uz tumačenje rezultata u kontekstu odnosa u sektoru turizma, te kako identifikovane karakterisitke utiču na potrošačke dispozicije i poželjne izbore sa jedne, i na osmišljavanje turističke ponude sa druge strane.

34 U najnovijim radovima reč je o šest dimenzija, te sama činjenica da je broj kategorija uvećan sa originalna četiri na šest govori u prilog tvrdnji da ova vrsta pristupa kulturi nameće previše rigidan istraživački okvir koji u interpretativnom smislu ne zahvata sve relevantne nijanse kultura. Ako je za utehu, dodavanje novih kategorija ne zahteva bitne promene teorijsko-istraživačkog pristupa koji potvrđuje svoju robusnost; interpretacija je upotpunjena novom dimenzijom.

42

predefinisani set dimenzija i indikatora koji ove dimenzije formiraju. GLOBE istraživanje

verovatno je najbolji pokazatelj upravo iznesenih argumenata.

Istraživanje GLOBE35 oslanja se na postojeće i bogato iskustvo u istraživanjima o odnosu

kultura i socijalnog i organizacionog ponašanja. Podaci prikupljeni u okviru projekta po

rečima autora, sadrže dovoljno podataka da ponove Hofstedeovu studiju, ali i da ispitaju

neke aspekte i odnose koji prevazilaze pomenuti rad (GLOBE 2004 xxv). GLOBE

instraživanje se prvenstveno bavi pitanjima vazanim za liderstvo, u pokušaju da pruži

odgovore na pitanja: da li postoje liderska ponašanja, atributi ili organizacione prakse

univerzalne za sve kulture; da li postoje liderska ponašanja, atributi i organizacione prakse

prisutne u samo nekim kulturama; kako atributi socijetalne i orgnaizacione kulture utiču na

prihvatanje ili neprihvatanje specifičnog ponašanja lidera. Drugi set pitanja na koji je tim

tražio odgovor uključuje: kako atributi socijetalne i organizacione kulture utiču na neke

organizacione prakse; kako utiču na ekonomsko, fizičko i fiziološko blagostanje pripadnika

posmatranih društava; i konačno, kakav je odnos između socijetalnih kulturnih varijabli i

međunarodne kompetitivnosti društava (GLOBE 2004:10).

Na osnovu navedenih istraživačkih interesovanja i pitanja GLOBE tim je došao do devet

glavnih atributa, odnosno dimenzija kulture:

Izbegavanje neizvesnosti, kroz oslanjanje na postojeće socijalne norme, rituale i

birokratske prekse;

Kolektivizam I, kao institucionalni kolektivizam, kao mera u kojoj institucionalne prakse

podstiču kolektivnu distribuciju resursa i kolektivnu praksu;

Kolektivizam II, unutargrupni kolektivizam, stepen u kome individue izražavaju ponos,

lojalnost i kohezivnost u pogledu svojih organizacija i familija;

Rodni egalitarizam;

Asertivnost, kao mera u kojoj su individue u kolektivnim situacijama asertivne, agresivne

ili spremne na ulazak u konfrontaciju;

Orijentacija ka budućnosti, kao mera u kojoj su današnje akcije usmerene na postignuća u

budućnosti;

Distanca moći, slaganje sa stratifikovanim modelom koji moć pozicionira na vrhu;

35 Culture, ledaership, and organizations: The LOBE study of 62 societies, edited by Robert J. House et.al., Sage Publications Inc. 2004.

43

Orijentacija ka performansama, kao mera uvažavanja pripadnika grupe koji unapređuju

postignuće i izvrsnost;

Humana orijentacija, mera podsticanja altruizma, prijateljstva, pravednosti, brige i dobrote

prema drugima (Ibid., 12-13).

Iako je prvih šest dimenzija inspirisano Hofstedeovim, samo prve tri odslikavaju originalne

dimenzije kojima su inspirisane, a kritikujući konstrukciju originalnog koncepta

muževnost/ženstvenost GLOBE autori uvode dve preciznije i adekvatno merljive

dimenzije kao rodni egalitarizam i nametljivost, dok se pokazalo da koncept

individualizma zapravo ima dva posebna faktora te je predstavljen kao unutargrupni i

organizacioni. Pored ovoga, autori navode i šest tipova ponašanja lidera ali je to oblast koja

izlazi iz okvira ovog rada.

Definicija kulture koju koristi GLOBE istraživanje oslanja se na dve posebne grupe

kulturnih manifestacija: a) zajedništvo (dogovor) među članovima kolektiva u odnosu na

gore navedene psihološke atribute; i b) zajedništvo uočenih i prijavljenih praksi entiteta

poput porodica, škola, radnih organizacija, ekonomskih i pravnih sistema i političkih

institucija (Ibid., 16). Manifestacije ovako definisane kulture grupisane su u dve grupe

pokazatelja. Modalne prakse, kroz odgovore na pitanja šta je ili šta su ponašanja,

institucionalne prakse i uputstva, što pretpostavlja da su kulturne i institucionalne prakse

ono što se može iščitati iz interpretacije pripadnika grupe. Modalne vrednosti, ustanovljene

pitanjima tipa šta bi trebalo i koje odgovaraju kontekstualizovanim vrednostima pre nego

apstraktnim vrednostima vezanim za opšte pojmove poput pravde i slično (GLOBE

2004:16). U svakom slučaju, GLOBE, činjenicom da je se radi o kolaborativnom projektu

uključujući saradnike iz društava koja su predmet istraživanja i procedurama za proveru i

validaciju instrumenata za prikupljanje i analizu podataka značajno umanjuje efekat

pristrasnosti (bias).

Verovatno najzanimljiviji nalaz istraživanja jeste negativna korelacija između kulturnih

vrednosti i praksi kod sedam od devet dimenzija, ukazujući na problem nedostatnosti

samog modela korišćenog u istraživanju, ali i upućuje na pitanja i probleme koje treba

obuhvatiti ubuduće: problem vrednosti i praksi je nelinearan i kompleksniji nego što

postojeći modeli pretpostavljaju (ibid., 730). Drugim rečima, vrednosti koje pripadnici

44

jednog društva naglašavaju u upitnicima ne moraju nužno biti osnova njihovog ponašanja u

konkretnim situacijama i kontekstima, a da razlikovanje vrednosti kao željenog i kao

poželjnog (koje se kod Hofstedea može naći) ne predstavlja zadovoljavajuću osnovu iz

koje se izvodi empirijsko istraživanje, orijentisano na aktivnosti i ponašanja pripadnika

socijalnih grupa.

Nešto drugačiji pristup, koji ne podrazumeva dimenzije kulture, ali govori o vrednostima

izložen je u knjizi Sedam kultura kapitalizma. Čarls Hampden-Tarner i Alfons

Trompenars36 na početku svoje knjige iznose stav da je stvaranje bogatstva čin koji svoj

izvor ima u moralu: "U svakoj kulturi, duboka struktura verovanja jeste nevidljiva ruka

koja reguliše ekonomske aktivnosti. Ova kulturna preferiranja, ili vrednosti, jesu kamen

temeljac nacionalnog identiteta i izvor ekonomske snage – i slabosti" (Hampden-Turner,

Trompenaars, 1994:4). Razumevanje uticaja kulturnih vrednosti na ekonomske izbore i

praksu autori temelje na osnovu sedam procesa37 kao sedam dilema u kojima društvo

formuliše sopstveni vrednosni i kulturni profil:

1. Univerzalizam nasuprot partikularizmu – u slučaju nepostojanja koda ili pravila

da li na slučaj primeniti najbliže pravilo, ili ga tretirati kao jedinstven slučaj bez

obzira na pravilo;

2. Analiziranje nasuprot integrisanju – da li se fokusirati na delove, ili na obrasce i

celine;

3. Individualizam nasuprot komunitarizmu (zajedništvu) – da li dati prednost

balgostanju jedinke ili kolektiva;

4. Unutrašnja nasuprot spoljašnjoj orijentaciji – da li sopstvene akcije rukovoditi

unutrašnjim porivima ili spoljašnjim zahtevima;

5. Vreme kao sekvenca nasuprot vremenu kao sinhronizaciji – da li je važnije posao

završiti u najkraćoj sekvenci ili sinhronizovati tako da je završetak istovremen;

6. Dostignut status nasuprot dodeljenom statusu – da li status treba da zavisi od

ličnih postignuća ili od nekog drugog kriterijuma;

36 The Seven Cultures of Capitalism: Value systems for Creating Wealth in the United States, Japan, Germany, France, Britain, Sweden, and the Netherlands, Currency Doubleday, (1993), Charles Hampder-Turner, Alfons Tropmenaars

37 Izbor ovih sedam procesa ili dilema kako se u knjizi navodi, bazira se na konsenzusu sociologa i antropologa o fundamentalnosti pomenutih procesa, nažalost bez ijedne reference, iako se može govoriti io nekoj vrsti savremenog naučnog standarda koji ne zahteva posebno obrazloženje.

45

7. Jednakost nasuprot hijerarhiji – da li bolje rezultate daje tretiranje zaposlenih kao

jednakih, ili insistirati na proceni autoriteta prema hijerarhijskom obrascu

organizacije (ibid., 11).

Ove dileme su, po mišljenju autora, zapravo mesto gde se javljaju prave razlike među

nacijama i to ne u samim odlukama, već u temeljima na kojima pripadnici društva

pokušavaju da reše dileme (ibid., 23). Ovaj stav definiše i metodologiju kojom su podaci

prikupljeni, pa je od ispitanika, oko 15.000 menadžera iz sedam kapitalističkih zemalja,

traženo da izberu stranu, kao slaganje ili neslaganje, na niz stavova koji nude alternativu u

nekoj konkretnoj situaciji. U svakom slučaju, ovakav pristup pokazao se više nego

adekvatnim i to u dva aspekta: da na osnovu sedam kriterijuma pokaže relativni odnos,

razlike i sličnosti sedam posmatranih društava sa jedne strane; i da obuhvati i opiše

specifične vrednosne sisteme i kulture kao jedinstvene i karakteristične sklopove koji se

manifestuju sa nedvosmislenim uticajem na ponašanje pripadnika društava, sa druge

strane. Značaj ovog istraživanja je i u činjenici da o kapitalizmu ne govori kao o jednoj

jednistvenoj pojavi, koja ili karakteriše neko društveo ili ne, već argumentovano ukazuje

na postojanje velikog spektra razlika unutar pomenutog socijalnog i ekonomskog poretka.

Kada je pak reč o vrednostima kao jednom od konstituenata nacionalnog identiteta i

ekonomske snage ili slabosti, pada u oči da se radi o preferencijama koje se, prvo,

manifestuju u konkretnim situacijama, i drugo, deo su morala. Ne radi se, dakle, o

nekakvim opštim i apstraktnim principima i kategorijama, već o principima i pravilima

koja služe kao uputstva za rešavanje vrlo konkretnih problema svakodnevice, a budući da

su deo morala, implicitno podrazumevaju standard ili normu i nekakav sistem sankcija38. I

sama podela vrednosti na postojeće, željeno i poželjno (Koković, 2005:125) ukazuje da

pojam vrednosti obuhvata više različitih stvari, ali se generalno mogu uočiti tri stepena

rigidnosti kada je u pitanju pridržavanje normativnog aspekta onoga što vrednost sugeriše

(striktno pridržavanje, kontekstualno pridržavanje, i aspirativno pridržavanje vrednosti, uz

odgovarajuću gradaciju sankcija koje ova tri stepena prate39). Određenje vrednosti kao

konkretnih pravila i principa koji orijentišu akcije pojedinaca, ali to čine sa različitom

38 Uporediti sa razlikovanjem instrumentalnih od ciljnih vrednosti (Koković, 2005:127-128).39 Ovu podelu treba shvatiti kao uslovnu jer se i rigidnost primene neke vrednosti može tokom vremena

menjati, što je proces postepenosti a ne kvantnih skokova iz stanja u stanje. Striktno pridržavanje podrazumeva gotovo neizbežnu primenu sankcija, kontekstualno je podložno interpretacijama, a za aspirativno se najčešće i ne može reći da postoje sankcije u pravom smislu reči.

46

snagom uticaja, posebno je značajno sa stanovišta empirijskih istraživanja jer apstraktnu

kategoriju vrednosti približava konkretnim i vidljivim pojavama. Jedna primedba koja se

ovde može izreći je da vrednost definisana na ovaj način, kao uput za donošenje odluke i

pripadajuća potencijalna sankcija, previše podseća na ono što pojam institucija označava.

Primedba je u isto vreme i tačna i netačna: ne postoji institucija koja nema svoje vrednosno

utemeljenje, a najvažnije vrednosti za koje se zahteva striktno pridržavanje manifestuju se

u svom institucionalizovanom obliku; institucija, sa druge strane, obuhvata pored vrednosti

i druge elemente, o čemu će biti više reči kasnije u tekstu.

Konačno, ne može se izbeći osvrt na još nekoliko naučnih i istraživačkih inicijativa koja se

bave problemom kulture a imaju snažan empirijski fokus. Reč je o Evropskoj studiji

vrednosti, Svetskom istraživanju vrednosti, Eurobarometru, i Evropskom socijalnom

istraživanju, i autorima poput Ronalda Inglharta, Kristijana Velcela i Šaloma Švarca40.

Posebna vrednost ovih projekata je, pored prikupljenih podataka o društvima koja su

istraživanjima obuhvaćena, i dostupnost podataka javnosti. Činjenica da su podaci dostupni

zainteresovanim istraživačima ima dva značajna rezultata: validaciju teorijskog i

metodološkog utemeljenja istraživanja; i proveru rezultata, kao i dodatne analize i

dobijanje novih informacija kao rezultat obrade postojećih podataka iz spečifičnih

teorijskih i istraživačkih perspektiva. Eurobarometar je ujedno i jedan od glavnih

instrumenata Evropske komisije u procenjivanju javnog mnjenja i implementaciji politike.

O međusobnom odnosu pomenutih istraživanja zanimljiv podatak izneo je Kristijan

Velcel41, ukazujući na činjenicu da iako su Inglehart i tim pristupili izučavanju nacionalnih

kultura iz politikološke perspektive, uočen je trend konvergencije rezultata sa

Hofstedeovim istraživanjem koja se ogleda u postojanju sličnih ili istih faktora koji

predstavljaju temelje grupisanja kultura, kao i uporedivih rezultata – odnosno

koincidenciju pojedinih kulturnih i psihičkih obrazaca i profila sa ekonomskim statusom

društva.

40 Pomenuta istraživanja dostupna su na: http://www.europeanvaluesstudy.eu, i http://www.gesis.org/en/services/data-analysis/survey-data/european-values-study, za evropsku studiju vrednosti; http://www.worldvaluessurvey.org, za svetsko istraživanje vrednosti; http://ec.europa.eu/public_opinion/index_en.htm za eurobarometar; i http://www.europeansocialsurvey.org za evropsko socijalno istraživanje.

41 Kristijan Velcel (Christian Weltzel), jedan od najbližih saradnika Ronalda Inglharta (Ronald Inglehart, WVS), na predavanju Zašto je važno proučavati ljudske vrednosti na Državnom univerzitetu u Tbilisiju (TSU) u Gruziji, 23. januara 2009.

47

Bogatstvo koje sociološki/antropološki koncept kulture nosi za veliki broj ekonomista je

pre uzrok nelagode nego bilo šta drugo. Razlog te nelagode je, kada je u pitanju odnos

ekonomije i kulture, činjenica uvođenja enormne kompleksnosti koju pojam kultura

implicira. Pred tom kompleksnošću svaka ekonomska analiza koja polazi iz tradicionalnih

okvira ekonomske nauke znatno je otežana, ako ne i u potpunosti onemogućena42.

U potrazi za prihvatljivim rešenjem koje bi pomirilo kompleksnost sa jednostavnošću

ističu se modeli koji se temelje na većem ili manjem broju binarnih, jednodimenzionalnih

atributa. Jedan od takvih izlaže Grondona u tekstu Kulturna tipologija ekonomskog razvoja

(u Harrison, Huntington, eds. 2000). Profil jednog društva i njegov odnos prema razvoju

može se iščitati iz dvadeset pojmova: religija, da li se oslanja na siromašne poput

katolicizma ili na bogate poput protestantizma; individualno poverenje, prema pojedincima

u okviru društva a ne (samo) prema zajednici; moralni imperativ, i da li postoji harmonija,

ili čak i realna mogućnost, između etike za koju se društvo deklarativno zalaže i stvarne

socijalne prakse; koncept bogatstva koji se u društvima otpornim na razvoj prvenstveno

sastoji od onoga što postoji, u drugim se društvima sastoji od onoga što ne postoji, već ga

treba stvoriti; pogled na kompeticiju, a tipično je da društva koja se protive kompeticiji

obično pokazuju i niži stepen kooperacije; shvatanje pravde, kao princip distribucije,

imajući u vidu buduće generacije, što nije karakteristično za društva otporna na razvoj;

vrednost rada, gde ekonomski progresivna društva više vrednuju produktivne aktivnosti a

manje titularne (intelektualce, političare, religijske ili vojne lidere); uloga hereze, samo

intelektualni pluralizam vodi prosperitetu; obrazovanje nije ispiranje mozga, a u društvima

otpornim na razvoj obrazovanje služi prenosu dogmi, a ne slobodnom i inovativnom

mišljenju; vrednost upotrebljivosti, kako u pogledu teorija tako i u pogledu proizvoda,

veliki planovi daju prednost konkretnim i skromnim proizvodima u ekonomski

prosperitetnim kulturama; male vrline, napredna društva cene male vrline a ne velike, što

je takođe indikator boljeg odnosa prema drugima; vremenski fokus, kao prošlost,

sadašnjost, neposredna budućnost i daleka budućnost; racionalnost, kao zadovoljstvo

nastalo sumom malih postignuća i završenih poslova na kraju svakog dana; autoritet,

zakon, ili moćne osobe; pogled na svet, u razvijenim kulturama svet je mesto za akciju;

42 Lorens Harison u uvodu knjige Kultura je važna. Korišćeno je izdanje na engleskom jeziku: Culture matters: how values shape human progres. Lawrence E. Harrison and Samuel P. Huntington, Basic Books, 2000.

48

pogled na život, kroz pitanje da li ja kreiram događaje ili se događaji dešavaju meni;

spasenje u ili od sveta; dve utopije, kao dva pristupa utopiji, sada što je nedostižno, ili

nekada u budućnosti, dok se u međuvremenu bavimo tekućim pitanjima; priroda

optimizma, izvor u sreći ili proviđenju, nasuprot izvora u sopstvenim akcijama koje će

dovesti do poželjnog ishoda; vizije demokratije, kao date od strane vladara, nasuprot one

stvorene konsenzusom individua. (ibid., 44-55).

Kako sam Grondona navodi, ovih dvadeset atributa ne predstavlja rigidni recept za analizu

i izučavanje, već set koji svoju svrhu ima u detaljnijem obuhvatu karakteristika i sličnosti

društava. Lista, u zavisnosti od cilja, može biti redukovana ili proširena. Ovakva

konceptualizacija kulture, odnosno ekonomske kulture, pogodna je jer je jednostavna za

operacionalizaciju, a pritom i daje rezultate koji imaju smisla – omogućava da se društva

razvrstaju kao sklona ili nesklona ekonomskom progresu. Međutim, kao i u slučaju

Hofstedeove paradigme i ovde su uočljiva i čak naglašenija dva problema. Da li lista od

dvadeset atributa zaista i može da obuhvati kompleksnost ekonomske kulture i objasni (a

eventualno i predvidi) pravac i dinamiku razvoja društva? Čini se da je ovakva lista pre

prilagođena simplifikovanim ekonomskim paradigmama, a ne samom fenomenu na koji se

primenjuje. Drugi problem je ozbiljniji jer neki od pojmova omogućavaju ili čak i

pretpostavljaju „učitavanje“ značenja iz ideološkog ili teorijskog stanovišta istraživača koji

se ovim pristupom služi. Problem nije u samom učitavanju, jer svako istraživanje se i

oslanja na nekakve ideološke i teorijske osnove; problem je što je to oslanjanje ispod praga

teorije: na primer, šta je kriterijum upotrebljivosti i ko određuje upotrebljivost? Odnos

između upotrebljivog i neupotrebljivog znanja, izuma ili proizvoda daleko je od

jednostavnog i zavisi od kulturnog konteksta i vrednosti jednog društva ili grupe, ali i od

trenutnih okolnosti i istorijskog trenutka koji na površinu mogu iznenada izbaciti ideju ili

proizvod koji je do tada tavorio na društvenim marginama.Konačno, i sam pojam

prosperiteta je problematičan jer je kontekstualno osetljiv; ideja i ideal prosperiteta se

razlikuju kako od osobe do osobe, tako i od jedne društvene grupe do druge, pa je

pretpostavka da je prosperitet nekakva objektivna kategorija u samom korenu pogrešna43.

43 Odnosno, verovatno je tačnije reći da svako društvo u institucionalni sistem inkorporira i prosperitet – jedino što se ideja prosperiteta među društvima razlikuje.

49

Ovo razumevanje prosperiteta kao univerzalne i objektivne kategorije i činjenice posebno

se može uočiti u Porterovom tekstu gde on tvrdi da sile nove ekonomije deluju tako snažno

da se može reći da ekonomska kultura više nije stvar izbora (Porter u Harrison,

Huntington, eds., 2000:27) – društva će prihvatiti nove vrednosti, stavove i obrasce milom

ili silom. Prema ovom autoru, danas svedočimo pojavi nekakvog jezgra nove međunarodne

ekonomske kulture koja preseca tradicionalne kulture i ima tendenciju poništavanja razlika

u cilju povećanja produktivnosti. Ovo naravno ne znači i nestajanje kulturnih razlika, već

integraciju tih razlika u globalniji sistem produktivnosti (Ibid., 28). Prvo što pada u oči je

kontradikcija između tvrdnje o prisilnom prihvatanju novih vrednosti, stavova i obrazaca,

gde je poništavanje razlika zapravo proces integracije razlika u globalni sistem. Međutim,

ideje i koncepti i mogu sadržavati i kontradiktornosti ili nekozistentnosti, tako da globalna

„uravnilovka“, koja to zapravo nije, može predstavljati platformu za postavljanje

istraživačkih i analitičkih pitanja. Drugo, povećanje produktivnosti, odnosno sama

produktivnost i šta se pod ovim misli i podrazumeva – koja funkcija se pridaje i u kakav se

kontekst koncept produktivnosti smešta na prvi pogled je tehničko pitanje. Međutim,

produktivnost nije ispražnjena od nekog posebnog smisla ili vrednosti, niti je vrednost

sama po sebi, već joj je to mesto dodeljeno u okviru referentnog okvira koji kultura

uspostavlja i gde se ta pozicija mora nekako i opravdati44.

Kada je reč o samoj kontekstualizaciji, bitan zaključak se može izvesti iz izlaganja Džefrija

Saksa u istoj knjizi koji tvrdi da kulturološka objašnjenja moraju biti testirana u okvirima

koji dozvoljavaju drugim elementima društva da pokažu svoju ulogu (Sachs u Harrison,

Huntington, eds., 2000:42-43). Ovakva interpretacija ukazuje na jedan od čestih problema

u percepciji same kulture u ekonomskom kontekstu, kao da se radi o potpuno odvojenom

sistemu ili varijabli koju je moguće uporediti sa drugim varijablama, a i prenebregava već

pomenutu činjenicu da je društvo prepoznatljivo po kulturi i da svi ti drugi elementi

društva koji se pominju zapravo imaju i kulturni aspekt koji im se ne može uskratiti.

44 U vezi sa povećanjem produktivnosti, koja kao pojava i ne mora biti problematična naročito u nerazvijenim društvima u kojima povećanje treba da dovede do potpunijeg zadovoljenja postojećih potreba ljudi i zajednica, koncept nužnog ekonomskog rasta je naročito nakon poslednje finansijske krize došao u žižu interesovanja. Postavlja se pitanje da li je ideja koja je došla sa nastankom kapitalizma i danas održiva kao putokaz ekonomskih aktivnosti gde sa jedne strane imamo ograničene resurse uključujući i samu fizičku veličinu zemlje, a sa druge inerciju po kojoj ekonomski rast mora biti konstantan, i danas funkcionalna ili je potrebno tragati za nekom novom konceptualizacijom koja bi poslužila kao osnova buduće globalne ekonomije.

50

U ovom kontekstu vredi se osvrnuti i na organizacionu kulturu kao polje interesovanja jer

je jedna od najproučavanijih tema, kako u teoriji tako i u praksi (Mojić 2010: 108), a od

posebnog su značaja proučavanja odnosa nacionalnih i organizacionih kultura. I u ovoj

oblasti primetna je konceptualna i pojmovna raznolikost. Mojić navodi tri opšta pristupa

fenomenu organizacione kulture: definisan u odnosu na vođstvo; uravnotežen ili

višefaktorski, koji karakteriše razmatranje više jednako značajnih faktora na karakter i

odnos organizacione kulture naspram nacionalne; i konačno, Hofstedeovo stanovište, koje

definiše organizacionu kulturu kao programirani um. Definišući je kao praksu, postavlja je

nasuprot nacionalnoj kulturi kojoj je središnji pojam vrednost. Pitanje koje se kao važno

nameće je kakav je odnos nacionalne i organizacione kulture. Jasno je da postoji

povezanost, ali ona nije ni apsolutno preklapajuća, ni sveobuhvatna (takva da, na primer,

nacionalna kultura uključuje i organizacionu, ili preciznije organizacione kulture). Mojić

(2010: 121) navodi da pored različitih stavova autora koji se ovim problemom bave,

postoji izvesno slaganje oko tri osnovna činioca koji predstavljaju izvore organizacione

kulture i to su: nacionalna kultura, karakteristike privrednog sektora i specifična istorija

organizacije. Ono što je izvesno je da organizacije zapravo predstavljaju poseban i vrlo

specifičan predmet izučavanja u odnosu na sam odnos ekonomije, kulture i institucija.

Veza između karakteristika ekonomije sa jedne i kulture društva sa druge strane je realnost

koju danas ne treba posebno dokazivati. Problem, kao što se iz prethodnog izlaganja može

zaključiti, leži na drugom mestu: kakva teorijska i empirijska postavka zapravo najbolje

zahvata i taj deo društvene stvarnosti, i kojim pristupom fenomen možemo najbolje opisati

i analizirati? Neka od pomenutih istraživanja i radova sugerišu da je zapravo svejedno iz

koje se perspektive polazi te da rezultati, pored ukazivanja na međuzavisnost ekonomije i

kulture, takođe govore u prilog tezi da postoji nekakav skup kulturnih karakteristika koje

se dovode u vezu sa snažnim, otpornim i prilagodljivim ekonomijama. Ne treba smetnuti

sa uma i da pomenuti radovi svoje uporište uglavnom imaju u antropološkom određenju

kulture, što predstavlja i polaznu tačku u operacionalizaciji istraživanja. Ta činjenica bi

mogla, makar delimično, da objasni konvergenciju zaključaka pomenutih empirijskih

istraživanja, ali to svakako ne bi trebalo shvatiti kao jedini razlog istih ili sličnih rezultata.

Naprotiv, radi se o validaciji izabranog teorijsko-metodološkog pristupa.

51

Primedba se, zapravo može uputiti na način kojim je operacionalizacija i konceptualizacija

pojmova izvedena, jer tu leže i ograničenja. Dimenzije kulture, kako ih većina ovde

pomenutih savremenih autora vidi, predstavljaju u osnovi skup binarnih kategorija

suprotstavljenih pojmova (Ovo je naročito uočljivo kod autora okupljenih u knjizi Kultura

je važna). Tako se dolazi do opisa kulture koji podrazumeva postojanje ili nepostojanje

pojedinog atributa ili grupe atributa. Ovi opisi dozvoljavaju obuhvatanje veoma velikog

broja varijacija, ali se uglavnom tiču manifestacije, odnosno onoga što sa površine može

iščitati o kulturi društva. Za to, naravno, postoji puno opravdanje sa stanovišta

upotrebljivosti i razumljivosti rezultata iz perspektive nekoga ko sa određenom kulturom

ima kontakata – omogućava se jasnije viđenje u kojim segmentima je neka kultura

drugačija u poređenju sa nekom drugom. U krajnjem slučaju, ukazuje se na konkretne

obrasce razumevanja sveta i obrasce ponašanja ljudi iz posmatranih kultura. Povezivanjem

skupova kulturnih atributa sa određenim ekonomskim statusom uspešno opisuje koji i

kakav ekonomski status je praćen kojim kulturnim obrascima – što svedeno na banalni

nivo ukazuje da je neko društvo tu gde jeste zato što je takvo kakvo je. Ono što nedostaje

ovoj vrsti znanja je jači fokus na to kojim mehanizmima neko društvo povezuje kulturne

obrasce za ekonomsku praksu, te da li i kako se te veze mogu transformisati.

Pitanje kulture kao koncepta i aspekta društvenog života je, kako Cvejić (Cvejić 2011:99)

primećuje, najintrigantnije u komunikaciji između ekonomije i ekonomske sociologije.

Pažnja savremenih autora je uglavnom usmerena na to kako kultura reguliše ekonomske

odnose, ali ne i kako utiče na konstituisanje ovih odnosa. Ovo prenebregavanje uslova i

procesa konstituisanja ekonomskih odnosa ima kao posledicu zamagljivanje ekonomskih

aspekata koji su ljudska tvorevina, kao i isključivanje celog jednog evidencionog sloja iz

ekonomske analize. Cvejić još navodi da u vezi međusobnih efekata kulture i ekonomije

moramo precizno odrediti na koji se aspekt kulture misli i koji je vremenski i prostorni

doseg naših zaključaka. A u ovom ključu treba posmatrati sva tri glavna ekonomska

područja: proizvodnju, razmenu i potrošnju (ibid., 103-104).

Analizirajući relacije ekonomija – kultura Beugelsdijk i Maseland (2014) ukazuju na tri

vrste tenzija: sociologija (kao glavni proponent kulturološkog pristupa ekonomiji) vezuje

ponašanje za strukture, dok se u ekonomiji ponašanje vezuje za individualno donošenje

52

racionalnih odluka, a to stvara tenziju koja se može opisati kao struktura nasuprot akteru;

dok kultura predstavlja kolektivno, i obraća se makro nivou, ekonomija se bavi

individualnim, mikro ekonomskim ponašanjem pa se druga tenzija javlja kod povezivanja

kolektivnog i individualnog, odnosno agregacije; konačno, ekonomisti se fokusiraju na

univerzalne principe, dok kultura ističe raznolikost pa se treća vrsta tenzije javlja između

principa partikularnosti i univerzalnosti. Ove tenzije ipak, kako autori navode, nisu

postojale pre stotinak godina.

Do prvih decenija XX veka granice između antropologije, sociologije i ekonomije bile su

mnogo mekše, a polje preklapanja mnogo veće. Veber je na logičkom nivou, razlikujući

racionalnost i moral, imao značajnu ulogu u uklanjanju pitanja kulture iz ekonomije i na

pozicioniranje gde ekonomija proučava racionalnost a sociologija empirijski specifične

vrednosti. Ulogu je, u praktičnom smislu, imao i uspeh marksizma u Rusiji pa se u

zapadnim demokratijama svako odstupanje od tržišnog fundamentalizma tretiralo kao

poziv na rušenje kapitalizma i poretka razvoja. Dalji razvoj ekonomije, sada oslobođene od

kulture, obeležen je uvođenjem sve kompleksnijih kvantitativnih metoda i tehnika, što je

kao konsekvencu imalo sužavanje problema kojima se bavi (kako bi novi matematički

modeli bili primenljivi). Ipak, ova redukcija ekonomije na metod i na samo jedan tip

pitanja kojim se bavi postala je i jedan od uzroka (ponovnog) interesovanja ekonomista za

pitanja šireg kulturnog konteksta: empirijska istraživanja, teorija igara, razvoj azijskih

zemalja uprkos nepraćenju zapadne ekonomske dogme, ukazale su na nemogućnost

ekonomije da pruži zadovoljavajuće odgovore iz postoječće perspektive. Takođe, pad

socijalizma (komunizama, kako ga autori nazivaju) ukazao je, sada kada je distinkcija

socijalizam-kapitalizam nestala, da u okviru samog kapitalizma postoje mnoge razlike i

velike varijacije. Primena ekonomskih principa na prošireno polje pojava i fenomena

ukazala je na vrlo limitaran doseg tih metoda i na potrebu preispitivanja metoda i prinicipa

u samoj ekonomiji, uključivanjem saznanja iz psihologije, sociologije i nauka koje se bave

kulturom (Beugelsdijk i Maseland, 2014:42-65). Ipak, problem koji i dalje opstaje a koji je

posledica odvojenog razvoja sociologije i ekonomije ponajviše je metodološke prirode, jer

kvantifikacija koja čini ekonomiju čini se da nema puno smisla u antropologiji i istoriji

(Ibid., 148), dok je sa sociologijom situacija ipak nešto bolja.

53

Konačno, pomenuti autori se osvrću i na konceptualizaciju ekonomije i kulture kao dve

pojave koje funkcionišu na dve odvojene ravni, što je u stvari osnovni uzrok tenzija u

debati o odnosu ekonomije i kulture. Jedan od načina da se ova situacija prevaziđe je da se

ekonomskoj misli pristupi ne samo kao opisu ekonomije, već i kao proizvodu aktivnosti

zajednice ekonomista unutar njihovog socijalnog konteksta. Uz to, kao deo socijalnog

okruženja, ove aktivnosti tako i oblikuju to okruženje. Norme, simboli i značenja koje

uspostavljaju kulturu ekonomije su takođe predmet interesovanja društvenih nauka, koje

pokazuju da pored perspektiva ekonomija-i-kultura, ekonomija-kao-kultura, i kultura-kao-

ekonomija, ekonomija sama jeste deo kulture (Beugelsdijk i Maseland, 2014:116).

Iz sociološke perspektive, ključni pojam u vezi sa odnosom ekonomije i kulture je kulturni

obrazac kao bitan činilac specifično sociološkog pristupa ekonomiji. Kao društveno

omeđeno polje u kome se kreće svest i ponašanje pojedinca, kulturni obrazac predstavlja

ustaljeni i uopšteni način ponašanja karakterističan za neko društvo, i ne treba ga mešati sa

načinom života, koji je uži, institucionalizovani oblik kulturnog obrasca (Koković 2005:

118). Specifičnost koju sociološka perspektiva nudi u odnosu na ekonomiju je: veći fokus

na kulturne i nacionalne specifičnosti, a manji na (jednim značajnim delom problematične)

univerzalne ekonomske zakonitosti. U izvesnom smislu, sociološko interesovanje za

kulturne obrasce, kao skupove svih elemenata definicije kulture koji govore o tome kako

neko društvo čini neke aktivnosti (ibid. 121), može se posmatrati kao dopuna i korektiv

usko ekonomskom pristupu. Dopuna, zato što se bavi širim kontekstom u kome se

ekonomija dešava, a korektiv zato što identifikujući socio-kulturne aspekte ekonomskih

aktivnosti i pravila, izdvaja ih kao specifične ili partikularne pa tako ono što preostane

ukazuje i na aspekte ekonomije koji imaju univerzalniji karakter.

Konačno, kroz kulturne obrasce se ogledaju i društvene i kulturne promene kao „stepen

izmena u osnovnoj strukturi, stepen modifikacije osnovnih kulturnih institucija u

određenom vremenskom periodu“ (Koković 2005: 228). Kako kulturni obrasci kao

ustaljeni načini ponašanja predstavljaju relativno stabilne pojave, oni predstavljaju i temelj

institucionalizacije – kada se takva ponašanja nađu u okviru većih koherentnih celina

prerastaju u institucionalizovano ponašanje, učestvujući u izgradnji institucije. U odnosu

na pristup kojim se kultura posmatra kao skup elemenata koji se zatim pobrajaju zarad

54

pružanja opisa i objašnjenja ekonomskih fenomena, posmatranje kulturnih obrazaca i

institucija upućuje i na posmatranje inherentnih struktura i odnosa, praktično

onemogućavajući uprošćavanje i simplifikaciju kulture kakva se može videti kod nekih od

napred navedenih autora.

Takođe, isticanje postojećih obrazaca i struktura ne zahteva pretpostavku ili prethodno

definisanje dimenzija ili elemenata koji bi kulturu opisali – identifikovani obrasci i

strukture su delimično samoobjašnjavajući, a drugim delom objašnjeni kontekstom

problema kojim se istraživanje bavi. Bez unapred definisanih kulturnih dimenzija ili liste

binarnih indikatora, rizik učitavanja smisla ili značenja u posmatrani fenomen je značajno

manji. Takođe, nedostatak unapred pripremljenih kategorija ili dimenzija ne izlaže nas

opasnosti sabijanja ili rastezanja rezultata kako bismo popunili kategorije. Izbegavanje

korišćenja pripremljenih kategorija ima svoju cenu koja se prvenstveno ogleda u traganju

za obrascima u samoj evidneciji, a zatim i proveru korektnosti i validnosti rezultata, pa tek

onda i tumačenje. Takav pristup nalaže usmeravanje pažnje prvenstveno na manifestacije

ekonomske prirode u određenom segmentu društvenih aktivnosti pa osnovni teorijsko-

metodološki fokus mora biti na konkretnoj oblasti društvenog delanja kao posmatranom

segmentu, i osnovnim fenomenima kao jedinicama posmatranja koji taj segment

karakterišu. U ovom slučaju institucije tržišta i svojine određuju koji je i koliki segment

društvene stvarnosti obuhvaćen analizom, a legitimacijski mehanizmi kao jedinice

posmatranja objašnjavaju i opisuju pomenuti deo društvene stvarnosti. U tim okvirima

treba tražiti prednosti koje ovakav pristup nosi, kao i nedostatke, a o tome će podrobnije

biti reči u delu teksta koji sledi.

2.4. Institucije i kultura

Institucije se mogu razumeti kao posebne konfiguracije interesa i socijalnih relacija,

koje su tipično od takvog značaja da su sankcionisane zakonom (Swedberg, 2003:1)

55

Pojam kulture45 obuhvata tako razuđen skup elemenata da pripadnik društva ne može

posedovati potpuno znanje o kulturi koje je i sam deo. Ovo je možda najbolje objasnio

Karl Manhajm u Ideologiji i utopiji (Mannheim, 1968), ukazujući da je sve saznanje (i

znanje) u društvu „egzistencijalno uslovljeno“, odnosno zavisi od relativne pozicije koju

individua zauzima u društvu. Drugim rečima, vidokrug individue zavisi od pozicije iz koje

se posmatra. Iako je individualno saznanje određeno relativnom pozicijom, ono je i u

relacionom odnosu sa ostalim pozicijama u jednom društvu, sa kojima čini saznajni

potencijal ili vidokrug jednog društva. Iako se Manhajm bavi mogućnostima znanja u

društvu, ovaj, može se reći intelektualni, zahvat se odnosi na konkretne delove kulture i sa

njima korespondira – naročito ako kulturi pristupimo kao strukturisanom skupu elemenata,

počev od individua i socijalnih grupa, pa do sistema vrednosti i obrazaca aktivnosti kojima

se čovek kao pripadnik konkretne kulture hvata u koštac sa sopstvenim okruženjem. Ovi

sistemi vrednosti i obrasci najbolje se očitavaju u institucijama46 društva kao specifičnim

artikulacijama kulture kojima se uređuju najbitniji aspekti života društva, odnosno:

„kulture, naročito nacionalne kulture su ekstremno stabilne tokom vremena. [...] ova

stabilnost može biti objašnjena kroz samopotvrđivanje (reinforcement) kulturnih obrazaca

od strane institucija koje su i same proizvod dominantnih kulturnih vrednosnih sistema“

(Hofstede, 2001:34).

Institucionalni pristup proučavanju društvenih fenomena zapravo afirmiše kulturološki

pristup posebno ako se ima u vidu šta se pod pojmom institucija podrazumeva u

sociologiji. Nije preterivanje reći da socijalne institucije, kao jedan od fenomena kojima se

sociologija bavi, i kao polje proučavanja, doprinose legitimitetu i profilu sociologije kao

nauke. Ovaj aspekt sociologije uočljiv je i kod Marksa, Dirkema i Vebera, a svaki od ovih

autora naglašava spečifičan aspekt institucija u skladu sa svojim teorijskim i istraživačkim

opredeljenjima. Nekoliko navoda iz originalnih tekstova to najbolje ilustruje:

“Čudan je način na koji ekonomisti postupaju. Za njih postoje samo dvije vrste

ustanova: vještačke i prirodne. U tome oni liče na teologe, koji takođe razlikuju

dvije vrste religija. Svaku religiju koja nije njihova izmislili su ljudi, dok je njihova

45 O teškoćama definisanja u okvirima sociologije, kao i o mnogoznačnosti pojma dobar pregled daje Antonjina Kloskovska u Sociologiji kulture, strana 8 i dalje.

46 Termini institucija i ustanova se u radu koriste kao sinonimi.

56

vlastita religija otkrovenje gospodnje. Kad ekonomisti kažu da su sadašnji odnosi –

odnosi buržoaske proizvodnje – prirodni, oni time daju na znanje da su to odnosi u

kojima se stvaranje bogatstva i razvijanje prizvodnih snaga vrši po prirodnim

zakonima. Prema tome, sami ti odnosi su prirodni zakoni nezavisni od uticaja

vremena. To su vječiti zakoni koji će uvijek vladati društvom. To će reći da je

istorije bilo, ali da je više nema. Istorije je bilo zato što su postojale feudalne

ustanove i što u tim feudalnim ustanovama nalazimo odnose proizvodnje potpuno

različite od odnosa u buržoaskom društvu, koje po želji ekonomista ljudi treba da

smatraju kao prirodne i stoga vječite” (Marx, Engels, tom 7., 1977b:112).

Marks ustanove smešta u središte borbe za ideološku dominaciju u kapitalizmu, pritom

ukazujući na implikacije koje je mnogo kasnije Frensis Fukujama promovisao (u izvesnom

smislu i afirmišući Marksovu tvrdnju) knjigom Kraj istorije i tvrdnjom da liberalna

demokratija i tržišna ekonomija predstavljaju kraj ljudske socijalne evolucije. U

navedenom se citatu takođe može uočiti tendencija ekonomista, kako Marks kaže,

legitimacije ekonomije kao discipline temeljene na prirodnim ustanovama iako se, podela

na prirodne i ljudske/društvene ustanove zapravo ne može braniti izvan ideološke ravni.

Dirkem je kao funkcionalista posebno zainteresovan za funkcionalni apsekt institucija,

koje zapravo predstavljaju manifestaciju strukture, odnosno nekakve stabilne funkcije koja

zadovoljava nekakvu društvenu potrebu:

„Naročito kada je reč o društvu ispravno je reći da struktura pretpostavlja funkciju i

iz nje proizilazi. Ustanove se ne uvode dekretom, već ishode iz društvenog života i

samo ga spolja izražavaju vidljivim simbolima. Struktura je učvršćena funkcija,

dejstvo koje je postalo navika i kristalizovalo se. Ako, dakle, ne želimo da vidimo

stvari u njihovom najpovršinskijem vidu, ako težimo da ih zahvatimo u njihovim

korenima, treba pre svega da prionemo na izučavanje funkcija“ (Dirkem, 2007:36)

„Zato sirovina svake društvene svesti stoji u tesnom odnosu s brojem društvenih

elemenata, načinom na koji su oni grupisani i raspoređeni itd., to jest s prirodom

supstrata. No, jednom kada se na taj način uspostavi početna zaliha predstava, one

57

postaju, s razloga koje smo naveli, delimično samostalne stvarnosti koje žive

sopstvenim životom. Imaju moć da se međusobno prizivaju, odbijaju, da obrazuju

svakojake sinteze koje su determinisane njihovim prirodnim naklonostima a ne

stanjem sredine u čijem se okrilju razvijaju. Prema tome, ista je takva i priroda

novih predstava koje su plod tih sinteza: njihovi neposredni uzroci su druge

kolektivne predstave, a ne ovo ili ono svojstvo društvene strukture. Najupečatljiviji

primeri te pojave nalaze se, možda, u razvoju religije“ (Dirkem, 2007:80).

U skladu sa svojim razumevanjem društvenih činjenica Dirkem ukazuje da se ustanove,

iako ljudske tvorevine, pripadnicima društva javljaju kao delimično nezavisne od ljudi,

naročito kada je u pitanju interakcija sa drugim institucijama i rezultati koje to može da

ima.

Konačno, Veber možda nejpreciznije određuje ustanovu i poistovećuje je sa grupom koja

se temelji na nekom planskom poretku. Ovaj poredak pretpostavlja kriterijume koji

određuju individue obuhvaćene ustanovom i one koje su isključene, da pored grupe ljudi

podrazumevaju i fizičku teritoriju na koju se odnose, da su po prirodi spoljašnje u odnosu

na individuu i da uključuju i primenu sile u svom postojanju i dejstvu:

“2. Udruženje i ustanova su grupe sa racionalno (planski) uspostavljenim porecima.

Ili tačnije: ukoliko jedna grupa ima racionalno uspostavljene poretke, treba je

nazvati udruženjem ili ustanovom. Ustanova je pre svega država, zajedno sa svim

njenim heterokefalnim grupama, a to je i crkva, ukoliko su njeni poreci racionalno

uspostavljeni. Poreci jedne ustanove pretenduju na to da važe za svakog ko

zadovoljava određene kriterijume (rođenje, boravak, korišćenje određenih

institucija), bez obzira da li je dotična osoba lično prisutna, kao što je slučaj kod

udruženja, i, uz to, da li je učestvovala u njihovom uspostavljanju. Oni su, dakle, u

sasvim specifičnom smislu nametnuti poreci.

3. Suprotnost između udruženja i ustanove je relativna. Poreci udruženja mogu

uticati na interese trećih osoba i u tom slučaju njima se može nametnuti priznavanje

punovažnosti tih poredaka, i to uzurpacijom i primenom sile samog udruženja kao i

58

pomoću zakonski uspostavljenih poredaka (npr. akcionarsko društvo) (Veber

1976:37).

Argument koji je posebno interesantan kod Vebera je ukazivanje na sferu uticaja koju

konkretna institucija kao poredak ima, odnosno oblast ljudskog života koji uređuje, i nad

kojim implicitno ostvaruje monopol47:

„Ustanovom treba nazivati grupu čiji se uspostavljeni poreci (relativno) uspešno

nameću, u granicama određene sfere uticaja, svakom delanju koje se može odrediti

prema određenim svojstvima“ (Veber 1976:36-37)

Dati ukratko definiciju institucija ili ustanova svakog od gore pomenuta tri autora je

svakako nezahvalan zadatak, ako ni zbog čega drugog onda zbog činjenice da se određenja

nalaze u različitim delovima tekstova, gde kontekstualno služe konkretnoj svrsi i

argumentu pa, iako su generalno saglasne određenju ustanove koju autor zastupa,

kontekstualno donose i dodatni aspekt ili dimenziju. Pobrojavanje svih varijacija bi nas

zapravo odvelo u suprotnom pravcu od nekakve definicije ili operacionalnog određenja.

Stoga se treba fokusirati ne na ono oko čega se Marks, Dirkem i Veber u intelektualnom

smislu slažu (Marks i zbog perioda u kome je živeo nije mogao direktno komunicirati sa

Veberom ili Dirkemom), već na specifičnosti koje su rezultat istraživačkih i teorijskih

interesa autora a zajedno doprinose potpunijem razumevanju fenomena društvene

ustanove, odnosno institucije.

Karl Marks: Institucije su deo pogleda na svet jednog društva; Institucije, između ostalog,

igraju važnu ulogu u socijalnoj kontroli.

Emil Dirkem: Institucije su kodifikovana i sankcionisana pravila; Postoje ovlašćeni

predstavnici zaduženi za poštovanje pravila koja ustanove propisuju; Ustanove su proizvod

društvenog života; Ustanove su često ujedno i simboli.

47 Argument institucije kao monopola na određenu sferu socijalne aktivnosti ili života je jedan od centralnihproblema kojima se ovaj rad bavi i o čemu će više reči biti kasnije.

59

Maks Veber: Sankcije za nepoštovanje institucija su kako negativne, tako i pozitivne;

Institucije su u svojoj suštini racionalni poredak; Institucije propisuju i ko je obuhvaćen

onime što same propisuju; Razlikuje se vrsta i stepen prinude: neodobravanje, fizičke i

psihičke sankcije; Postoji aparat prinude.

Kao sinteza gore navedenog može se ustvrditi da su institucije racionalni poredak i sastoje

se od kodifikovanih i sankcionisanih pravila. Ova pravila se oslanjaju na aparat prinude,

odnosno ovlašćene predstavnike koji se brinu da se pravila ne krše i imaju moć da

sprovode sankcije. Sankcije mogu biti kako pozitivne, tako i negativne, i mogu se

razlikovati po vrsti i stepenu prinude. Institucije su u svojoj suštini društvene grupe i

propisuju ko je deo institucije, odnosno ko ima obavezu poštovanja pravila. One su

proizvod društva i rezultat socijalnih dešavanja u prošlosti. Ustanove imaju i svoju

simboličku dimenziju i čine deo društvene predstave o svetu. Jedna od opštih karakteristika

institucija je da one predstavljaju mehanizam socijalne kontrole, direktnom, pa i fizičkom

prinudom, ali i preko kontrole predstava o svetu.

Kada je reč o savremenim autorima jedan od najčešće pominjanih autora koji se bavi

odnosom ekonomskog ponašanja i organizacija i kulture, Hofstede, o institucijama kaže:

„Socijetalne norme su dovele do razvoja i održavanja obrazaca institucija u društvu

sa određenim strukturama i načinom funkcionisanja. Ove uključuju porodicu,

obrazovni sistem, politički sistem i zakonodavstvo. Ove institucije, jednom

etablirane, učvršćuju socijetalne norme i ekološke uslove koji su doveli do njihovog

ustanovljavanja. (...) U relativno zatvorenim društvima, takav sistem će teško biti

uopšte i promenjen. Institucije mogu biti promenjene, ali ovo ne utiče nužno na

socijetalne norme; i kada one ostanu nepromenjene, stalan uticaj većinskog

vrednosnog sistema strpljivo glača nove institucije dok se njihove strukture i načini

funkcionisanja ne prilagode opet socijetalnim normama“ (Hofstede 2001:11).

Uz ovo, veća je verovatnoća da će elite kao grupni akteri biti u boljoj poziciji da formiraju

institucije koje održavaju kulturu, nego neelite (Ibid. 14). Konačno, u metodološkom i

konceptualnom smislu važno pitanje o odnosu instutucija i kulture za ovog autora je

60

pitanje poput onog o kokoški i jajetu (Ibid. 20). Shvatanje da je podela institucije nasuprot

kulturi lažna implicira da institucije predstavljaju jedan vid jake društvene artikulacije

kulture i da je sa tog stanovišta opravdano govoriti o formalnim i neformalnim

institucijama, gde bi formalne pripadale delu državnog institucionalnog sistema, a

neformalne drugim vidovima socijalnog organizovanja i autoriteta.

Mark Granovetter, govoreći o “novim institucionalnim ekonomistima” tvrdi da oni svoju

snagu troše na odvraćanje analize institucija od sociološke, istorijske i pravne

argumentacije, umesto čega nude viđenje institucija i njihovog nastanka kao rezultat

efikasnog rešenja ekonomskih problema. Ovaj autor navodi da je detaljna analiza socijalne

strukture ključ razumevanja postojećih institucija i načina na koji su nastale (u Biggard ed.

2002:88). Ovakvo viđenje takođe ukazuje na činjenicu da institucije (formalne)

predstavljaju kristalizaciju fenomena koji su i širi i kompleksniji nego što same institucije

mogu sugerisati. U kontekstu proučavanja ekonomskih fenomena Neil Fligstein (Ibid. 198)

vidi formaciju tržišta kao deo izgradnje države, gde moderne države izgrađuju institucije u

kojima bi tržišta bila stabilna. U svom pristupu on polazi od utvrđivanja koje su to

institucije osporavane i vidi njihovo konstruisanje kao politički projekat preduzet od strane

moćnih aktera. Ovakav pristup opet naglašava potrebu za uključivanjem u analizu šireg

konteksta društva i struktura moći u kome formalne institucije egzistiraju. Nicole Woolsey

Biggart i Mauro F. Guillen ukazuju na tri važne tačke u tradiciji institucionalnog

istraživanja: prvo, institucionalne arene gde su firme ili države izraz društvenog poretka i

impliciraju spektar mogućih legitimnih akcija; drugo, industrijska „najbolja praksa“ može

opstati samo ako je konzistentna sa postojećom institucionalnom logikom firme ili zemlje i

ne postavlja nelegitimne zahteve pred aktere; treće, organizacione logike nisu samo

ograničenja socijalne akcije, već i repozitorijumi mogućnosti ili sposobnosti koje firmama

dozvoljavaju da slede određene aktivnosti u određenim okvirima (Ibid. 235-236). Pristup

problemu na način na koji gorenavedeni autori (i ne samo oni) to čine vodi ka legitimnom

pitanju: po čemu bi se onda institucionalna ekonomija razlikovala od sociologije. Hodgson

tvrdi da se ovde delom radi o pitanju definicije, te da ako je predmet

studiranja/proučavanja ekonomija, onda je institucionalni pristup, jasno obrađujući

problem analize ekonomskih sistema, i sam deo ekonomije. Predmet interesovanja i

61

istraživanja je ono što čini neki pristup pripisanim jednoj ili drugoj nauci, a ne sam metod

(Smelser, Swedberg 1994:68-69).

U knjizi Institutional Design in Post-communist Societies grupa autora institucije vidi kao

izraz „konsolidovanog“ socijalnog i političkog poretka, kojim se, pored sankcija i

ograničenja, garantuju prava socijalnim akterima (Elster, Offe, Preuss 1998:4). Aspekt

konsolidacije poretka je ovde posebno naglašen jer ukazuje na dinamičku dimenziju

institucija, odnosno činjenicu da su institucije rezultat socijalnih (političkih, istorijskih)

procesa. Naime, autori koriste izraz institucijalizovano posredništvo (agency), koji ukazuje

na to ko su glavni socijalni akteri, kao i na to kakvim tokom ili procedurama se ovi akteri

služe da bi ostvarili uticaj i postigli očekivane rezultate. U situacijama u kojima se

dešavaju radikalne društvene promene a stari poredak više ne može da zadovolji potrebe

glavnih i najuticajnijih društvenih aktera, dolazi do utvrđivanja novih pravila igre: „Što se

društvene moći tiče, sve se svodi na, u nedostatku efektivnih institucionalnih i pravnih

parametara, ko, zajedno sa kim drugim, je sposoban da upotrebi kakve resurse da bi

zaštitio sebe i i iskoristio prednost nad drugima“ (Ibid. 26). Izrazi konsolidacija i

institucionalizacija se koriste kao sinonimi i označavaju stanje u kojem su pravila po

kojima se odvijaju konflikti unutar društva na taj način uređena da teško mogu postati

predmet samog konflikta (Ibid. 28). Institucionalizacija, odnosno konsolidacija sledi nakon

što je utvrđena nova konstelacija moći društvenih aktera. Tako konsolidacija ima dve

dimenzije: vertikalnu, koja ukazuje na to koje vrste odluka se mogu doneti na kom nivou i

u kakvom hijerarhijskom odnosu moći stoje pojedinačni, individualni ili kolektivni akteri; i

horizontalnu, koja označava stepen međusobne izolovanosti, nezavisnosti, institucionalnih

sfera (Ibid. 29-30). U kontekstu promena prošlost je bitna, jer utiče na više načina na

dešavanja u sadašnjosti: 1. oblikuje vrednosti, verovanja, navike i okvire ljudi; 2. izbori iz

prošlosti mogu postavljati ograničenja političkim akterima; 3. prošli režimi mogu

predstavljati model za nova institucionalna rešenja; 4. prošlost pruža repertoar argumenata

koji mogu da se upotrebe u političkom diskursu (Ibid. 60). Ovakav konceptualni pristup,

stavljajući težište na društvene aktere i prošlost, odnosno vremensku dimenziju, a

podrazumevajući poredak kao inherentnu osobinu institucija, prilagođen je bavljenjem

institucijama u nestabilnim i dinamičnim društvima.

62

Još jedan često navođeni autor kada su u pitanju institucije i naročito ekonomski razvoj,

Daglas Nort, takođe navodi da se promene u formalno-institucionalnoj sferi dešavaju tek

kada se pojave akteri sa dovoljnom pregovaračkom snagom da dogovore nova pravila koja

kao rezultat imaju redefinisanje institucionalnog okvira (North 2002:68). North, polazeći

od tvrdnje da „ne postoji analitički okvir koji integriše institucionalnu analizu u ekonomiju

i ekonomsku istoriju“ (Ibid. :3), predlaže teoriju institucija koja je konstruisana od teorije

ljudskog ponašanja kombinovane sa teorijom transakcionih troškova (Ibid. 27). Za Norta

su institucije kao bilo koja vrsta ograničenja (pa i ona koja akterima dozvoljavaju,

omogućavaju ili ih čak i podstiču), stvorena sa namerom da modifikuje ljudsku interakciju.

Institucije takođe mogu biti i formalne i neformalne. Prve su pravila, postavljena od strane

konkretnih aktera, druga su konvencije i pravila ponašanja, nastale spontano u

kolektivitetima. Takođe, neformalna pravila su ekstenzije institucija koja imaju za cilj da

smanje troškove transakcija, razmene i proizvodnje. Bazirajući institucionalnu analizu na

individualnim izborima aktera, moguće je smanjiti jaz između ekonomije i ostalih

društvenih nauka, smatra ovaj autor. Treba jedino imati u vidu razliku između osnovnih

pravila sa jedne, i strategije aktera, sa druge strane, prilikom institucionalne analize

društava (Ibid. 5). Iako Nort ne uspeva da razvije u potpunosti i detaljno definisan

konceptualni/teorijski okvir, njegov rad čini značajan korak u povezivanju znanja i

koncepata iz ekonomije sa ostalim društvenim naukama.

Sudeći po Ledenevoj, sama konceptualna jasnoća i podela na formalne i neformalne

institucije ne nudi potpun teorijski okvir za institucionalnu analizu. Ona zato uvodi pojam

„nepisana pravila“ kao idiom, a ne u doslovnom značenju48, nepisana pravila kao

metapravila ili pravila o pravilima. Poznavanje ovih metapravila implicira nekoliko stvari:

Nepisana pravila su znanje potrebno za navigaciju između formalnih i neformalnih pravila,

i između pravila i njihove primene. Nepisana pravila definišu načine obilaženja

ograničenja i izbegavanja negativnih sankcija tako što akteri kombinuju odabrane elemente

pravila igre na kreativan način (Ledeneva 2001:6). Ako napravimo razliku između

organizacija kao zaduženih za poštovanje primene formalnih ograničenja, i društvenih

48 Često se kao jedna od dimenzija razlikovanja formalnih od neformalnih institucije navodi i to da li se radio pisanim ili o nepisanim pravilima, ali se autorka u pomenutom radu ne bavi tim aspektom. Ovde je pre reč o „čitanju između redova“ šta u kojoj konkretnoj situaciji specifično pravilo znači, odnosno, kako se prema pravilu odnositi.

63

mreža kojima odgovaraju neformalna ograničenja, nepisana pravila regulišu načine na koje

organizacije i mreže obavljaju interakciju, i kao rezultat deformišu obe (Kreativnost ovde

označava pojavu koja podrazumeva da i neformalne mreže i organizacije propisuju ceo set

pravila za odrađenu situaciju, a ovde se dešava da akteri ne koriste ceo set pravila, već

samo deo seta vezan za određenu situaciju u kombinaciji sa delom seta iz druge, formalne

ili neformalne oblasti). Nepisana pravila postoje u svim društvima, ali su predominantna u

onima gde primena i prinuda, a i formalna i neformalna pravila, nisu sinhronizovana i ne

nude koherentna pravila igre. Drugim rečima, ako akteri ne mogu pratiti formalni i

neformalni set pravila na koherentan način, ova dva seta će biti spojena, javiće se

alternativni obrasci, odnosno, nepisana pravila.

Problemu formalnih i neformalnih pravila Barbara Mistal pristupa kroz tri stila

interakcione prakse. „Sistemi gde su ljudi slobodni da upravljaju sobom, što znači gde im

civilnost (civility)49 dozvoljava da sačuvaju međusobno poštovanje, gde mogu da koriste

socijalne mreže (socijabilnost) da ograniče snagu formalizovanih struktura, gde postoji

dovoljno prostora za individualnu autonomiju i razvoj intimnosti, može da osigura

dobrovoljno slaganje sa pravilima kooperacije. Kooperacija će biti u punoj snazi tamo gde

su uslovi pogodni za razvoj civilnosti, socijabilnosti i intimnosti, odnosno, tri stila

interakcionih praksi, koje izražavaju optimalnu ravnotežu između neformalnih i formalnih

elemenata u različitim tipovima interakcijskih okruženja“ (Misztal 2000:127). Ovakvim

pristupom autorka ukazuje da se efekat i formalnih i neformalnih institucija ogleda kroz

interakciju individua i da treba imati u vidu tri različite vrste situacija, okruženja, odnosno

konteksta u kojima se interakcija obavlja.

Iako je fenomen institucija u konceptualnom i teorijskom pogledu bio, i još uvek je, u

centru pažnje većeg broja autora, o čemu svedoči značajan korpus znanja, primetan je

problem prilikom operacionalizacije i primene ovog znanja u empirijskim istraživanjima i

praktično-političkim (ova sintagma označava pojam policy iz engleskog jezika)

aktivnostima. Radi se o tome da je ovo znanje često na takvom nivou opštosti i

fragmentiranosti (u nekim segmentima to znanje nije jednako detaljno kao u drugim) da to

otežava postavljanje jasnih okvira i hipoteza koje bi mogle biti testirane istraživanjem ili

49 U ovom slučaju ne kao imenica koja označava društvenu grupu ili kategoriju, već kao odrednica specifičnog načina na koji se ljudi međusobno jedni prema drugima odnose.

64

političkim intervencijama. Tako, recimo, u jednoj publikaciji OECD-a (2007:13) koja se

bavi neformalnim institucijama, priređivači jasno stavljaju do znanja da ne nude odgovore,

već radije postavljaju važna pitanja, te ne insistiraju na striktnoj definiciji neformalnih

institucija, već ih vide u okviru širokog polja tradicija, običaja i socijalnih normi. Ovakvo

određenje karakteristično je i izraz je problema sa kojima se susreću praktičari u pokušaju

da neke teorijske koncepte i saznanja primene na konkretne situacije i rešavanje problema.

To je delom rezultat činjenice da su pažnja i vreme praktičara usmereni na individualne i

konkretne probleme, što u mnogim situacijama vodi do marginalizacije šire slike i opštijih

ciljeva ili rezultata aktivnosti, ali ne treba potceniti ni teorijsku i konceptualnu

nedorečenost koja ne pruža dovoljno jasnih veza između teorijskog koncepta i konkretnih

socijalnih situacija i pojava.

U pokušaju da premoste očigledan jaz između teorija i empirije Helmke i Levicki polaze

od određenja formalnih institucija „kao pravila koja su otvoreno kodifikovana, u smislu da

su ustanovljena i funkcionišu kroz kanale koji su široko prihvaćeni kao zvanični. Nasuprot

tome, neformalne institucije su društveno deljena pravila, obično nepisana, koja su

kreirana, funkcionišu, i pod mehanizmima su prinude koji su izvan zvanično

sankcionisanih kanala“ (Helmke, Levitsky 2004:727). Korak dalje u razlikovanju

neformalnih institucija jeste određenje šta one nisu: a) ne treba ih mešati sa slabim

formalnim institucijama, b) nisu neformalne bihevioralne pravilnosti za koje ne postoji

spoljna sankcija, c) moraju biti razlikovane od šireg pojma kulture jer su određene

zajedničkim očekivanjima pre nego zajedničkim vrednostima, i konačno, d) nisu

neformalne organizacije, mada ove organizacije mogu inkorporirati institucije (treba

razlikovati igrače od pravila). Autori takođe određuju neformalne institucije u odnosu

prema formalnim, gde postavljaju četiri različita odnosa: komplementarni, pomažući,

zamenjujući i suprotstavljen. Svaki od ovih odnosa određuje stepen otpora, odnosno

efikasnost sa kojom formalne institucije ispunjavaju ciljeve zbog kojih postoje. U smislu

nastanka, neformalne institucije su reaktivne, nastale kao reakcija na formalne institucije, i

spontane, nastale nezavisno od formalnih institucija50. I pored ovako detaljnog analitičkog

okvira, autori naglašavaju problem identifikacije neformalnih institucija naročito u tri

50 U kontekstu ekonomskih institucija pomenuti autori navode da su institucije koje imaju značajne distributivne efekte ranjivije u procesima socioekonomskih promena nego institucije koje imaju za cilj da regulišu i rešavaju probleme koordinacije.

65

aspekta: razumevanje pravila igre relevantnih aktera treba da ukaže na to da li se radi o

neformalnim institucijama ili samo o neformalnim bihevioralnim obrascima; treba

ustanoviti zajednicu na koju se neformalna pravila primenjuju; i koji su mehanizmi

odobravanja i prinude kojima se neformalna pravila sprovode. Ne treba posebno

naglašavati da svaka od ove tri tačke nosi sa sobom metodološke probleme, uključujući

pitanje kako iz postojeće empirijske evidencije identifikovati pokazatelje i kako, sa druge

strane, dizajnirati instrumente za prikupljanje relevantnih pokazatelja neformalnih

institucija.

Konačno, u ovom pregledu se ne može zaobići knjiga Zašto narodi propadaju Asemoglua i

Robinsona (2014). Među hipotezama za koje autori tvrde da ne objašnjavaju stvarnost,

makar ne onu koja se tiče blagostanja (ili izostanka istog) naroda, dovodi se u pitanje

mogućnost da kultura može uspešno objasniti stanje. Razlog zašto u nekim slučajevima

kultura može objasniti razlike u blagostanju naroda, prema autorima, počiva na činjenici da

se norme sporo i teško menjaju i ponekad doprinose institucionalnim razlikama. Međutim,

aspekti koji se često ističu, religija, nacionalna etika, vrednosti, nisu značajne za to kako

smo tu došli i zašto razlike opstaju. Drugi aspekti, poput poverenja i spremnosti na

saradnju, uglavnom jesu značajni ali zavise od institucija, iako im nisu uzrok (Ibid., 70). U

osnovi teorijskog pristupa ova dva autora je razlikovanje ekstraktivnih i inkluzivnih

političkih institucija. Političke institucijekoje su u dovoljnoj meri centralizovane i

pluralističke su inkluzivne, a one koje ne ispunjavaju bilo koji od ova dva uslova jesu

ekstraktivne (Ibid., 94). Ukratko, ekonomske institucije imaju ključnu ulogu u određivanju

da li je neka zemlja siromašna ili ne, ali političke institucije i politika određuju kakve

ekonomske institucije ima neka zemlja. Otuda siromašne zemlje i jesu siromašne zato što

elite na vlasti svesno donose odluke koje stvaraju siromaštvo (Ibid., 81). Iako se pod nekim

okolnostima institucije mogu brzo menjati, njih karakteriše dugo trajanje i

samoreprodukcija, tako da ekstraktivne institucije stvaraju ukletu spiralu siromaštva, a

inkluzivne spiralu blagostanja. Ipak, mehanizam samorepliciranja ne označava istorijski

determinizam, jer presudnu ulogu u promenama igraju ključne istorijske skretnice,

odnosno događaji koji društvo gurnu u nekakav novi kontekst na koji postojeći

institucionalni sistem ne može da se prilagodi, pa dolazi do korenitih promena.

66

Ovakvom je objašnjenju teško suprotstaviti neki kontra argument, pogotovo što krajnji

zaključci nisu pesimistični, odnosno ne sugerišu da je neka karakteristika naroda presudna

za ekonomsko blagostanje. Treba ipak imati u vidu da se u objašnjenima autori oslanjaju

na kritične događaje kao važne istorijske skretnice institucionalnih transformacija, koje

imaju dovoljnu snagu prinude da društvo promeni sopstvene institucije. Postavlja se pitanje

čemu služi kultura društva ako položaj društva zavisi od institucija? Čini se ipak da je

glavni uzrok nemogućnosti da se vidi odnos kulture i institucija oslanjanje na teorijski

model koji sadrži dve velike opšte kategorije, inkluzivnu i ekstraktivnu, te da na takvom

nivou opštosti sva lepeza odnosa kulture i institucija jednostavno nije vidljiva – provlači se

kroz krupno tkanje teorijske mreže. Bez obzira na ovu primedbu, pomenuti rad nudi jasnu i

argumentovanu teoriju društvenih promena i razvoja koja dopunskim osvrtom na kulturne

aspekte može biti samo upotpunjena.

Generalni zaključak iz prethodnog pregleda je da, iako se određenja institucija kod autora

razlikuju uočljiv je, ekspilicitno ili implicitno prisutan, jedan broj odrednica koji opisuje

institucije, odnosno instituciju kao socijalni fenomen. Kao prvo, radi se o setu pravila čiji

je nosilac konkretna društvena grupa i individue koje joj pripadaju. Zatim, taj set pravila

obavezuje pripadnike grupe na određeno činjenje ili nečinjenje, pod pretnjom sankcija

ukoliko je takva mera potrebna. Suština institucije je ostvarivanje monopolskog položaja u

uređenju društvenih odnosa u tačno specifikovanoj situaciji (ovo posebno dobro ilustruje

studija Ledeneve, gde u jednoj situaciji važe formalna a u drugoj neformalna pravila

poslovanja) na nekoj teritoriji. U nešto širem kontekstu, institucije su trajne društvene

tvorevine i nadilaze vremensku egzistenciju individue, odnosno imaju istorijsku dimenziju

pošto su rezultat istorijskih procesa u jednom društvu – zbog toga se pripadnicima društva

institucije javljaju prvenstveno kao spoljna i zatečena činjenica a tek sekundarno kao

ljudska tvorevina. Takođe, institucije odslikavaju društvenu strukturu i odnose i na taj

način učestvuju u promociji i očuvanju postojećih odnosa u društvu, uključujući i

dominantnu ideologiju. Iz tog se ugla može govoriti i o manifestnim i latentnim funkcijama

institucija, u smislu u kojem je govorio Robert Merton:

„razlika između manifestnih i latentnih funkcija je izvršena da bi se sprečilo

nemarno brkanje, često prisutno u sociološkoj literaturi, između svesnih

67

motivacija za društveno ponašanje i njegovih društvenih posledica“ (Merton,

1979:127).

Ljudi, kao socijalni akteri prateći svoje lične interese, vrlo često nisu svesni ove latentne

dimenzije sopstvenog društvenog ponašanja, kojim zapravo reprodukuju socio-kulturna

ograničenja i socijalni „pejzaž“ u kome se kreću. Stiven Pinker navodi zanimljiv primer

koji ilustruje prethodnu tvrdnju. Tabui hrane, kao etnički marker često zabranjuju omiljenu

hranu susednog plemena, te na taj način onemogućavaju zbližavanje pripadnika

suparničkih grupa preko trpeze (savezi se formiraju, između ostalog i zajedničkim

ručkovima i gozbama). Međutim, skrivena funkcija svakog tabua hrane, pored eventualnih

etičkih ili higijenskih razloga, često se navodi kao opravdanje, jer sprečavanje defetizma te

kršenje tabua pripadajuća zajednica doživljava kao ozbiljan slučaj nepokornosti (Pinker,

1999:385). Sankcije jasno na to ukazuju: u slučaju kršenja tabua sankcije prvenstveno

treba očekivati od strane grupe kojoj prekršilac pripada, a ne od strane suparničke grupe

(koja čak i ne mora da bude svesna postojanja takvog nekog tabua). Jedan tabu naravno ne

čini ideologiju, ali ako se obrati pažnja, videće se da sva društva karakteriše grupu zabrana

koje „udomljuju“ određenu ideologiju, a pojedinačno imaju banalna objašnjenja ili

manifestne funkcije.

Konačno, institucije predstavljaju deo opšte kulture društva, i kao što je već naglašeno,

zapravo su artikulacije kulture jer se odnose na uređenje važnih delova života socio-

kulturne zajednice – svojom rigidnošću predstavljaju skelet-nosilac društvene kulture. U

kontekstu postsocijalističke tranzicije i posebno njenog ekonomskog dela, ovo znači da

institucionalne promene donose drugačiju konfiguraciju skeleta ekonomske kulture

društva, koja (konfiguracija) ne mora biti i pogodan nosilac postojećeg kulturnog tela51.

Dve institucije koje se stoga javljaju kao centralne u ekonomskom aspektu tranzicije su

institucija svojine, i institucija tržišta, kao dve tačke u kojima se najočiglednije susreću

razlike između socijalizma i kapitalizma.

51 Analogije sa biologijom u sociologiji često nisu najbolje rešenje, ali se u ovom konkretnom slučaju čini pogodnim, posebno zato što ne isključuje obostran uticaj, kulture uopšte na razvoj institucija, i institucija na promenu kulturnih obrazaca i vrednosti.

68

2.5. Svojina i tržište, institucionalno i kulturno poprište ekonomske tranzicije

Postsocijalistička tranzicija u ekonomskom smislu obuhvata u osnovi dve promene, prva je

drugačije određenje svojinskih normi i prava, odnosno preuređenje institucije svojine, a

druga je uvođenje tržišta kao jednog od osnovnih mehanizama uređenja ekonomskih

odnosa nacionalne ekonomije. Umesto monopola (ili makar dominantne uloge) države u

smislu raspolaganja i upravljanja svojinom sa jedne, i koordinacijom ekonomskih

aktivnosti u oblasti razmene sa druge strane, javlja se dominacija privatne svojine kroz

drugačije norme i oblike raspolaganja i upravljanja njome, kao i širenje monopola tržišta

na uređenje većeg broja ekonomskih aktivnosti koje je prethodno kontrolisala neka od

državnih institucija. Iako se može reći da regulativnom ulogom država i dalje zadržava

monopol nad ekonomskim aktivnostima, taj uticaj je u značajnoj meri drugačiji jer je niz

odluka koje se tiču usklađivanja ponude i potražnje prepušten drugačijim mehanizmima od

onih koje karakteriše centralno-planska ekonomija.

U nešto potpunijem i širem smislu tranzicija predstavlja simultano ugovaranje

institucionalne, ekonomske, kao i tranzicije stavova, a svaka od ove tri dimenzije je i sama

složena. Tako se institucionalna dimenzija odnosi na pravne, socijalne i obrazovne

institucije, a stavovi se moraju prilagoditi novim socijalnim relacijama, strukturi i

nejednakostima, identitetu, i međunarodnom položaju (Drajzek, Holms, 2003:352). Pored

specifičnih i pojedinačnih problema, pitanje simultanosti promena čini se presudnim za

tranziciju: političke institucije, ekonomske institucije, i kulturni obrasci moraju biti

usklađeni da bi društvo na duži rok održalo stabilnost. Svaki nesklad između tri pomenute

oblasti izvor je tenzija unutar društva, a na institucionalnom nivou uzrok je lošeg

funkcionisanja institucija, što dodatno hrani postojeće unutardruštvene tenzije. Prihvatanje

tržišta i novih svojinskih odnosa sa većom ulogom privatne svojine stoga nije samo

uspostavljanje demokratskog sistema koji garantuje slobode individui, već i mogućnost

uvećanja lične svojine u meri u kojo je to ranije bilo nezamislivo. Neophodno je imati ljude

koji žele takvu vrstu slobode zajedno sa rizicima koje sobom nosi, kao i ljude koji su

52 Ovo istraživanje je posebno zanimljivo iz jednog razloga: autori se ne bave pitanjem sistemskih i strukturnih promena i efekata već onim šta ljudi u trinaest zemalja misle o demokratiji, odnosno kako je konceptualizuju i šta demokratija za njih znači.

69

spremni da prihvate nove socijalne odnose i stratifikacijske obrasce, bazirane na novim

pravilima sticanja ličnog materijalnog bogatstva.

Termin centralno-planska ekonomija označava situaciju gde se odluke o planiranju

proizvodnje donose na jednom mestu, za razliku od tržišne gde se takve odluke donose na

više mesta, odnosno gde svako ko se na tržištu javlja sa ponudom, zapravo donosi takvu

odluku. Implikacije koje ova dva pristupa imaju dalekosežne su i tiču se delegacije

socijalnih očekivanja i zaduženja: sa jedne strane je dužnost države, a sa druge dužnost

učesnika na tržištu. U suštinskom smislu komandno-planska proizvodnja (kao način

privređivanja) slobodi pretpostavlja jednakost, a preduzetništvo se tako javlja kao

alternativa modelu koji planska privreda promoviše ali ni samo preduzetništvo nije bez

mana. Kao najozbiljnija je „kvarenje“ ukoliko se ne uvedu mehanizmi kontrole koji bi to

sprečili (Milošević, 2007, 191). Takođe, tržišna privreda ima i značajne nedostatke iz ugla

društvenih posledica: manjkavost u ostvarivanju socijalne pravde; nastanak monopola; i

ograničene mogućnosti razrešavanja društvenih konflikata među tržišnim akterima (Ibid,

2007:194). Od pomenute tri posledice prva, socijalna pravda, je relativan pojam, relativan

u odnosu na kulturne i etičke standarde društva, a često izbija u prvi plan kada se govori o

ekonomskoj politici. Kulturne norme i obrasci ponašanja koji odgovaraju specifičnim

očekivanjima i zaduženjima nisu ništa manje u suprotnosti nego što su to dva pomenuta

formalno-institucionalna sistema. Suprotnosti o kojima je reč izraz su prilagođenosti

individua i društvenih grupa postojećim sankcionišućim autoritetima, i eksplicitnim i

implicitnim ciljevima koje autoriteti, tržište ili nekakva državna agencija za ekonomsko

planiranje53, otelovljuju. Otud, kao tačka prelamanja, institucije svojine i tržišta zahtevaju

posebnu pažnju.

2.5.1. Institucija tržišta

„Tržišta nisu nezavisna od kulture, i tržišne sile, kao vremenski sistemi, imaju

preovlađujuće vetrove i znane struje. Ostaviti tržišnim silama nije predati se

53 Teorijska rasprava naravno počiva na idelano tipskim konstruktima centralno-planske i tržišne ekonomije,dok se u stvranosti radi o mešovitim ekonomijama gde jedan ili drugi princip imaju dominantnu ulogu.

70

nepersonalizovanom mehanizmu alokacije, već silama kulture“ (Hampden-Turner,

Trompenaars, 1994:5).

Mekmilanov rečnik moderne ekonomije definiše tržište kao bilo koji kontekst u kome se

odvija prodaja i kupovina roba i usluga. Tržište takođe ne zahteva nikakav fizički entitet

koji bi ga predstavljao jer se generalno gledano transakcije mogu obavljati nevezano za

bilo koju fizičku lokaciju ili konstekst (Pirs, ur. 2003:507). Pingvinov rečnik ekonomije

(The Penguin Dictionary of Economics) tržište određuje kao skup homogenih transakcija.

Tržište se kreira kad god potencijalni prodavci roba ili usluga stupe u kontakt sa

potencijalnim kupcima i kada su sredstva razmene (novac ili barter) raspoloživa (Bannock,

Baxter, Davis 1998:262). Oba rečnika sugerišu da postoje mnogobrojne klasifikacije tržišta

po raznim kriterijumima, uključujući one nastale unutar same ekonomske nauke ali i druge,

kao na primer pravne. Sociologija sa ekonomijom deli zajedničko određenje tržišta

(Marshall, ur. 1998; Mimica, Bogdanović ur. 2007).

Tržište kao apstraktni konstrukt ne počiva, makar ne eksplicitno, na nekakvom konceptu

kulture ili kulturnih obeležja društva, sugerišući da ono što tržište predstavlja nema

dodirnih tačaka sa kulturnim normama i vrednostima. Kako se ipak radi o apstrakciji

pojave koja je više nego izvesno prisutna u društvenoj stvarnosti i svakodnevici, kroz

brojne interakcije koje svaki pojedinačni pripadnik društva svakodnevno obavlja, dve

stvari sa stanovišta kulture i institucija je potrebno imati u vidu: ono šta koncept uključuje,

i ono na čemu taj koncept počiva, bez obzira da li je to u samom konceptu/modelu prisutno

ili ne. Ove dve stvari pružaju uvid u tržište kao društvenu instituciju koja usmerava ljudsko

delanje sa jedne, i širi kulturni kontekst kao mesto u kome je tržište, i to ne samo

institucionalno, utemeljeno. Položaj tržišta u jednom društvu kao institucionalnom sistemu

može se opisati metaforom činije i klikera. Kliker koji je pušten u činiju kretaće se sa jedne

na drugu stranu ili ukrug u sve kraćim intervalima dok konačno ne stane na dnu činije u

nekakvom ekvilibrijumu. Kada se činija okrene naopako i kliker pusti na vrh, kliker će uz

ubrzanje otići u nepredvidljivom pravcu. „Skup pozicija koje lopta može da zauzme nije

više konveksan: lopta dobija na brzini i beži u nepredvidljivom pravcu. Oblik prostora

upravlja dinamikom procesa“ (Kay 2004:166). Ova metafora zapravo ukazuje da tržište

predstavlja samo jedan deo mnogo kompleksnije tvorevine koja proističe iz konkretne

71

kulture i njene institucionalne manifestacije te da ga kao takvo ne karakteriše inherentna

stabilnost.

Drugim rečima, tržište54 se javlja kao institucija u institucionalnom kontekstu sa jedne

strane, i kao deo kulture na kojoj počiva, sa druge strane. Ekonomska istorija demonstrira

superiornost tržišne ekonomije nad centralno-planskim režimima, ali ne uspeva da

demonstrira superiornost bilo kog specifičnog modela tržišne ekonomije (Kay 2004: 311).

Tržišno orijentisana ekonomija je dakle moguća u različitim institucionalnim okvirima, ali

svaki od takvih institucionalnih okvira mora biti takav da podržava tržište kao instituciju

od autoriteta u ekonomskim odnosima, odnosno ne postavlja prepreke koje bi taj autoritet

dovele u pitanje. Logično je zapitati se šta tržište kao institucija jeste i gde su mu granice,

jer to predstavlja i deo odgovora kako je moguće da tržište postoji u različitim

institucionalnim sistemima i kulturama. Ukratko, minimalističko i iz perspektive ovog rada

najfunkcionalnije određenje tržišta je da je reč o institucionalizovanom mehanizmu

koordinacije ponude i potražnje; drugim rečima, radi se o instrumentu koji obavlja

društvenu i ekonomsku funkciju distribucije kao razmene, a ne redistribucije ili

reciprociteta (Swedberg 2003:104). Gde i kako se pak taj instrument koristi, zavisi od

kulture.

U suštinskom smislu ova kulturna uslovljenost se javlja na dva nivoa. Prvi nivo tiče se

pitanja gde i šta, kao deo društvenih aktivnosti u institucionalnom domenu, tržište kao

dominantni autoritet reguliše. Na koji način neko društvo postavlja ograničenja ili

omogućava nesmetano tržište, zavisi od mnogih faktora uključujući kako prirodu predmeta

koji se razmenjuju tako i ideoloških, ili odnosa moći u društvu55. Često se uvođenje tržišnih

institucija susreće sa otporom političkih grupa i organizovanih grupa kapitalista (Fligstein,

54 Može se čuti komenar da je tržište inherentno surovo. Takva se ocena doduše teško može braniti jer je surovost osobina živih bića pa je ono što je u vezi sa tržištem surovo proizvod kulture, odnosno rezultat ili prakse pojedinih aktera na tržištu (koji pripadaju nekom kulturnom krugu) ili rezultat pozicioniranja tržište gde su efekti tržišta po neuspešne pojedince takvi da se mogu opisati kao surovima - kada neko izgubi sve i ostane u dugovima a za isplatu dugova mora da rasproda svu sopsvenu imovinu ostajući bukvalno na ulici. Ovakvi ishodi počivaju na vrednosnim strukturama koje promovišu određeni etos koji odbacuje društvenu solidarnost a promoviše preživljavanje najsposobnijih.

55 Često se može naići na tvrdnju da postsocijalističku tranziciju karakteriše transformacija političke u ekonomsku moć, odnosno da su individue ili grupe na pozicijama moći u socijalističkom sistemu tu moć iskoristile da bi u procesu privatizacije i preraspodele društvenih resursa osigurale kontrolu ili vlasništvo nad njima. Ta transformacija moći zapravo samo prati transformaciju legitimacijskih obrazaca koji društvenu moć i uticaj makar delimično premeštaju iz političke u ekonomsku sferu.

72

2001:49). Tako se oni resursi koje društvo smatra strateškim često nalaze pod striktnijom

kontrolom i uređeni su posebnim pravilima koja treba da onemoguće monopolizaciju ili

dogovorno podizanje cena. Snabdevanje hlebom ne zahteva posebnu regulaciju, pošto

proizvodnja i plasman ne tržište ne postavljaju komplikovane tehnološke ili organizacione

zahteve pa su, u teoriji makar, brojni pripadnici društva u mogućnosti da uđu na tržište kao

proizvođači. Sa druge strane, snabdevanje vodom ili strujom mora biti posebno regulisano,

kako tržišno poslovanje ne bi dovelo do monopola, jer su alternative proizvodnje i

distribucije praktično nepostojeće u pogledu vode, ili vrlo limitirane kad je u pitanju

električna energija, a tehnologija zahteva kompleksnu organizacionu i profesionalnu

strukturu. Društva svoje prioritete postavljaju različito pa prema tome pozicioniraju tržišta

kako bi na najbolji način te prioritete i institucionalno legitimisali i ojačali.

Drugo, sam pojam tržišta podrazumeva i atribute, koji imaju svoje temelje u kulturi, da bi

se uopšte moglo govoriti o tržištu. Dva atributa bez kojih nema tržišta jesu pluralizam, što

se ogleda u većem broju tržišnih aktera, kako sa strane ponude tako i sa strane potražnje, i

kompeticija koja između aktera, naročito na strani ponude, postoji. Da bi tržište

funkcionisalo kao trajna socijalna institucija potreban je, pored zakona, čitav skup

kulturnih normi i obrazaca koji se manifestuju kroz prisustvo pozitivnog odnosa u društvu

prema pluralizmu i kompeticiji. U bogatim tržišno orijentisanim državama, takav skup

normi i obrazaca jeste proizvod stoleća koevolucije civilnog društva, politike i ekonomskih

institucija, koevolucije koju mi samo delimično razumemo i ne možemo je transplantirati

(Kay, 2004:378). Tržišni pluralizam ima mnogo socijalnih izvorišta: na strani potražnje

može biti kompleksna socijalna struktura sa brojnim potkulturama koje zadovoljenje svojih

potreba traže u nekoj konkretnoj varijaciji proizvoda (recimo, u specifičnom žanru muzike,

kao delu muzičke industrije), generacijske razlike ili geografska razuđenost tržišta koja

uslovljava drugačije uslove korišćenja robe; na strani proizvođača se takođe nalaze

specifične potrebe delova tržišta gde proizvođači vide svoju šansu, ali i tehnološka i

naučna osnova i znanje, koje omogućava zamišljanje i proizvodnju nekog predmeta ili

usluge; institucionalni obrasci, politička kultura, ili kultura koja je prijemčiva za inovacije

ili pak sopstveno preispitivanje, ako promovišu norme koje obuhvataju varijacije odnosa ili

viđenja pojedinačnih pitanja ili fenomena – sve predstavljaju temelje tržišnog pluralizma.

Pluralizam kao kulturna karakteristika zajednice ipak ne bi bio dovoljan faktor ukoliko ne

73

bi obuhvatio i nekakvu normu ravnopravnosti ili jednakih uslova za sve učesnike na

tržištu56. Bez takvog kulturnog koncepta i normi kompeticija ne bi bila moguća.

U literaturi se može naići na ocenu da kulturni pluralizam pretpostavlja i zahteva

demokratska načela, pravila i procedure (Koković 2005:218), što je u saglasnosti sa stavom

da tržišna ekonomija pretpostavlja demokratiju kao politički poredak. Tu međutim treba

biti oprezan, jer kao što su uspešna tržišta moguća i u nedemokratskim sredinama (naravno

uz institucionalni okvir koji bi u usko ekonomskoj sferi nadomestio nedostatak

demokratskih institucija kao opšteg političkog okruženja) ni kulturni pluralizam nije nužno

vezan za demokratiju, o čemu najbolje svedoče imperije57 koje su dominirale na svetskoj

sceni do Prvog svetskog rata. Tri vrste pluralizma – vlasništva (uz zahtev za nekakvim

balansom između privatnog i državno/javnog), tržišta (gde cene regulišu tržište kroz

interakciju brojnih aktera učesnika) i politike (ibid.) – ipak generalno predstavljaju dobar

indikator o tome da li neko društvo pripada više tržišnom ili centralno-planskom tipu.

U svakom slučaju, čak i ako se tržište odredi kao skup društveno stvorenih struktura tržišta

proizvoda, kapitala i rada i kao proizvod različitih načina organizovanja vlasničkih prava,

struktura vlasti i pravila razmene (Fligstein 2003:65), mogu se izdvojiti dva aspekta

značajnosti institucije. Jedna počiva na pomenutoj ulozi koju tržište ima kao osnovni

autoritet u regulaciji i uređenju dela ljudske i društvene aktivnosti. Ta aktivnost predstavlja

deo društvene stvarnosti koja se može opisati kao funkcionalna sfera tržišta koje definiše

institucionalne mehanizme. Drugi aspekt značajnosti je vezan za potrebne norme i obrasce

ponašanja kako bi tržište moglo da predstavlja stabilan institucionalni sklop u

institucionalnom sistemu društva. Pomenuta dva aspekta značajnosti odgovaraju

sociološkom uglu gledanja na datost i ukazuju na osnovnu razliku u odnosu na ekonomiju.

Homo oeconomicus je čovek koji svoju odluku u ekonomskom ponašanju temelji na

potpunoj informisanosti i potpuno racionalno. Iako se takva osoba ne može naći u

svakodnevnom iskustvu, pojam se ekonomistima pokazao veoma korisnim. „Sve u svemu,

56 Barijere za ulazak na tržište su poseban problem, a društva, tamo gde barijere nisu prirodno prisutne, institucionalizuju i ograničavaju ko se i pod kojim uslovima može pojaviti na tržištu. Nacionalne ekonomije to recimo regulišu uvoznim carinama, tarifama i kvotama, ako je reč o proizvodima iz drugih ekonomskih sistema ili posebnim dozvolama za bavljenje nekim poslom ako je reč o domaćim akterima.

57 Tvorevine kojima je princip ujedinjenja vladar, a ne etnički ili nacionalni identitet.

74

činjenice privrednog života potvrđuju teorije ekonomiste“ (Dahrendorf 1989:83). Homo

sociologicus, sa druge strane, ponaša se tako da ispunjava predefinisane socijalne uloge u

skladu sa situacijama i kontekstima u kojima se nalazi kad god su ove uloge socijalne u

svojoj suštini58. Homo sociologicus, osnovna jedinica sociološke analize, opisan je sa dva

pojma koja ujedno označavaju na koji način se vrši posredovanje između pojedinca i

društva: položaj i uloga. Svaka je uloga kompleks ili skup očekivanja u vezi sa

ponašanjem. Položaj gimnazijskog profesora podrazumeva uloge koje se mogu podeliti na

segmente – odnose nastavnik-učenik, nastavnik-roditelj, nastavnik-uprava škole i slično

(Ibid. 106-107). Upotreba homo oeconomicus-a je po svoj prilici jedan od razloga zbog

koga, kako Hampden- Tarner i Trompenars (Hampden-Turner, Trompenaars, 1994:5) tvrde

da ekonomija nije inspirisala kreatore bogatstva (jer se čini da jeste) ispražnjena od

vrednosti. Ta ispražnjenost od vrednosti je posledica već pomenute apstraktnosti modela,

ali tvrdnja da kreatori bogatstva nisu inspirisani ekonomijom ukazuje na takođe već

pomenutu činjenicu da vrednosni stavovi i norme stoje iza upotrebe konkretnih

ekonomskih mehanizama, uključujući i tržište, jer upravo stavovi i norme definišu

kolektivne i individualne aspiracije i ciljeve kao osnovne motive pokretače individua da se

late ekonomskih aktivnosti. U slučaju protestantske etike racionalno ponašanje nije imalo

za cilj zadovoljenje forme koju kapitalističko privređivanje i tržište nalažu, već je

funkcionalno pripadalo domenu religije kao manifestacija propisanih etičkih principa.

Konceptualizacija tržišta isključenog iz vrednosti i etike ne bi bila moguća bez prenosa ili

utemeljenja vrednosnih sudova i etičkih principa negde drugde. Oni (tržište i moral), kako

kaže Kej, jesu komplementarni, ali se bave različitim problemima: slediti sopstveni interes

nije isto što i pohlepa, iako se pohlepa često uzima za moto takozvanog američkog

poslovnog modela; žaliti se da tržište ne obavlja dobar posao pri distribuciji blagostanja je

odraz ponešto promašenog cilja – tržište je decentralizovan mehanizam efikasne razmene

roba i usluga, a ne mehanizam pravedne razmene roba i usluga. Međutim, upotreba teorije

igara59 u ekonomiji pokazala je da, iako tržište možda nije mehanizam pravedne raspodele,58 Socijalne situacije nisu samo one u kojima individua stupa u odnose sa drugim ljudima, već i situacije

koje se, u svesti pojedinca, odvijaju na društvenoj pozornici bez obzira da li je u tom trenutku u okolini neko ko može da vidi samo ponašanje ili ne. Imaginarna publika u ovakvim situacijama ima jednaki status kao i prava, fizički prisutna publika. Homo economicus se inače vezuje za John Stuart Mill-a i 19. vek, a homo sociologicus za Ralfa Darendorfa, koji je ovaj koncept obradio u istoimenoj knjizi.

59 Od alata kojima se ekonomisti služe da bi testirali hipoteze i proverili aksiomatske stavove naročito u kontekstu mikrointerakcija u tržišnim situacijama posebno značajna jeste teorija igara. Jedan od eksperimenata pokazao je između ostalog, delimično kontradiktorno tvrdnji Keja, da: [...] „što je veći

75

upotreba tržišnih mehanizama ima i svoju etičku dimenziju, naročito kada se radi o tržištu

kao socijalnoj interakciji gde se kao ključni pojmovi javljaju kooperacija i poverenje.

Akselrod smatra da osnova kooperacije nije poverenje, već trajnost odnosa. Da li akteri na

duže staze veruju jedni drugima manje je važno od toga da li su uslovi zreli za njih da bi

izgradili stabilan obrazac kooperacije među sobom. On tvrdi da je ključ kooperacije „senka

budućnosti“, odnosno obećanje nastavka kooperacije u sledećoj prilici, a vredi napomenuti

i da se u njegovom modelu individue ponašaju, generalno gledajući, u skladu sa

tradicionalnom ekonomskom paradigmom koja pojedince vidi kao racionalna i usko ličnim

interesima vođena bića (Axelrod 1990). Mogući odgovor na pitanje kako tržište kao jedan

depersonalizovan mehanizam dovodi do kooperacije kada ne postoji verovatnoća da će se

akteri ponovo sresti, može da leži u procesu konceptualizacije tržišta koje, između ostalog,

ima i atribute koji garantuju, makar u svesti ljudi, da se tržišnim akterima može verovati

iako ih ne znamo. Iskustvo takvog tržišta je najbolji način da se poverenje usadi u svest

ljudi. I Kej i Suroviecki iznose tvrdnju/pitanje da je društvo, čini se, uveliko definisano

time kako ljudi tretiraju one koje ne poznaju, a ne kako tretiraju one koje lično poznaju.

Poseban značaj teorije igara za sociološku analizu leži u činjenici da tržište posmatra kao

socijalnu interakciju koja, ispostavilo se, ima mnogo dublje značenje od usko definisanog

sebičnog ponašanja aktera. Ono što Surovijecki naziva prosocijalnost, a Akselrod

kooperacija i poverenje, ukazuje na čvrstu socijalnu i institucionlanu utemeljnost tržišta u

smislu koji se iz apstraktne ekonomske definicije ne može iščitati. Iskustvo stabilnog

tržišta kao interakcije koja se u svakom trenutku može sa velikim stepenom predvideti, na

šta ukazuje Akslerod, implicitno potvrđuje potrebu da se tržište mora analizirati i kao

institucija utemeljena u konkretnoj kulturi, kroz socijalne norme, uloge i obrasce

ponašanja: adaptivno ponašanje proističe iz socijalnog, kulturnog i institucionalnog

okruženja u kome individua obitava, i takvom okruženju je prilagođeno. Adaptivno

stepen u kome je kultura integrisana sa tržištem, veći je nivo prosocijalnosti (prosociality). Ljudi iz više tržišno orijentisanih zemalja nudili su veće ponude u diktatorskoj igri i u igri ultimatuma, sarađivali u igri javnih dobara, i pokazali jak reciprocitet kada su imali priliku za to. Tržište ne uči ljude da imaju poverenje, ali im sigurno pomaže u tome“ (Surowiecki 2005:155-156). Dobar uvod u teoriju igara i primenu u različitim naukama predstavlja knjiga Lasla Meroa (Laszlo Mero), Moral Calculations, Game Theory, Logic and Human Frailty.

76

ponašanje60 često nije u skladu sa ekonomski racionalnim ponašanjem, ali je racionalno sa

stanovišta pravila koja definišu grupu, i funkcionalno u okviru same grupe, utemeljeno je u

definiciji stvarnosti karakterističnoj za grupu. Ova tvrdnja je u suprotnosti sa

tradicionalnom ekonomskom teorijom (gde je racionalnost definisana isključivo kroz

kriterijum ekonomske efikasnosti61, prenebregavajući socijalne ili psihološke kriterijume,

na primer) ali se pokazalo da su često korišćeni koncepti racionalnosti i kooperacije

uveliko nejasni da bi bili stvarno primenjivi u ekonomskim naukama (Mero 1998:65).

Ispostavlja se tako da je samoregulišuće tržište moguće samo u specijalnim uslovima pa,

da bi u dužem vremenskom periodu bilo stabilno, mora imati podršku drugih institucija,

mehanizama i kulturnih obrazaca: zaštita konkurencije i antimonopolski zakoni, reputacija,

društveni konsenzus o oblicima svojine i pravima raspolaganja i slično62.

2.5.2. Institucija svojine

Kategorija svojine spada u jednu od ključnih pravnih kategorija u svim tipovima

ekonomije. Klasa kao i status su najuže vezani za svojinu. Međutim, sam fenomen svojine

ne javlja se kada neka osoba prisvoji nešto samo za sebe, u tom trenutku još uvek se radi

samo o polaganju prava na objekat; tek kada je to pravo prenosivo na naslednike,

60 Adaptivno ponašanje objašnjava sutiaciju u kojoj su socijalne norme i poslovne vrednosti okruženje kojem se individue prilagođavaju. Ovaj pojam je mnogo bliži sociološkom, ukoliko nije i potpuno sociološki, nego ekonomskom objašnjenju tržišnog ili ekonomskog ponašanja.

61 Efikasnost je socijalno konstruisana pre nego konstruisana od strane tržišta i mogu postojati mnogi načini da se organizuje efikasno (Fligstein, 2001:190).

62 O tržištu kao integralnom delu kapitalizma Branko Horvat piše: „Kapitalizam je zasnovan na konkurenciji i neprekidno proizvodi monopol. Utemeljen je na tržištu i neprekidno pokušava uništiti tržište, privatizirati sve tržišne odluke. Korporacije teže vertikalnoj integraciji da bi kontrolirale cijene i druge uvjete opskrbe. Horizontalna integracija provodi se da bi se spriječila konkurencija na prodajnim tržištima. Visok stupanj samofinanciranja – po mogućnosti 100 posto – osigurava nezavisnost od financijskih tržišta. Intenzivna reklama koristi se za oblikovanje preferencija potrošača, čak i za stvaranje potreba koje se inače nikad ne bi pojavile. Prijavljivanje ekskluzivnih prava na patente, zamorne parnice na sudu i specijalni zajednički popusti sprečavaju ulazak drugih u proizvodnju. Stalno rastuće korporacijenastoje internalizirati sve odluke o proizvodnji, kupovini, prodaji i financiranju. To zapravo znači totalno planiranje. Međutim, iako dvije stotine poduzeća upravlja cijelom privredom, te iako se u svakom od njih racionalno planira, nešto još nedostaje. Privreda nije planska. Ništa u sistemu ne jamči dostatnost ukupne potražnje, stabilnost cijena i, shodno tome, odsutnost povremenih kriza. (...) Država je morala nastupiti i ispuniti prazninu u procesu planiranja“ (Horvat 1984c:27).

77

pojavljuje se svojina, a kada se to pravo može slobodno prodati ili kupiti radi se o

slobodnoj svojini (Swedberg 2003:202-203). Ova generalna formula ima mnogo

specifičnih oblika u zavisnosti od društva u kome se prava definišu, ekonomske oblasti gde

se konkretni objekti svojine koriste, ili nekih drugih okolnosti. Fligstajn, ukazujući na

neophodne strukture za postojanje tržišta, pominje svojinu kao pravo na raspolaganje

nekom stvari, uključujući i prenos tog prava na neku drugu osobu i omogućavajući na taj

način stvaranje tržišta (Fligstein 2002:33). Za tržišno društvo, navodi dalje ovaj autor,

pravo na raspolaganje je osnov tržišne ekonomije, jer omogućava deobu prava, kao i

prisvajanje prihoda nastalih po nekom (od socijalno prihvatljivih i pravno regulisanih)

principa. Svojina takođe ima još jednu značajnu funkciju kada je u pitanju tržište – dobro

uređeni svojinski odnosi, prava na raspolaganje i razmenu, stabilizuju tržište time što

ukazuje na pozitivno i negativno sankcionisane aktivnosti koje se na tržištu mogu sprovesti

ili očekivati.

U ekonomskom kontekstu sloboda se definiše kao privatna svojina (Madžar u Ekonomija i

sociologija, 2007:22). Madžar takođe iznosi shvatanje, tipično za veliki deo ekonomista, da

svojina, privatna naročito, poseduje nekakvu sposobnost regulisanja privrede. U osnovi

ovakvkog stanovišta, čini se, stoji ubeđenje da postoji neki optimalan oblik svojine koji bi

zakon trebalo da sankcioniše tako da se ta optimalnost ne umanji. Ovde dolazi do izražaja

ubeđenje ekonomista da se zapravo bave nekim kategorijama koje su u jednakom rangu sa

prirodnim ili fizičkim pojavama, a ne socijalnim konvencijama. Iako predmet pravnog

prometa nisu stvari već prava uspostavljena nad tim objektima (Ibid., 31). Vukićević u

tekstu u istom zborniku ukazuje na razliku između svojine i vlasništva, tvrdeći da se

svojina javlja samo u kontekstu zajednice, čini zajednicu i obuhvata objekte neophodne za

individualno i zajedničko bitisanje. Vlasništvo se javlja tek iz institucionalizovanih odnosa

svojine kao diferencirajući/individualizovan aspekt svojine. Na tome zapravo i počiva

suština svojine i vlasništva; ona je isključivo socijalna kategorija i ne postoji bez grupe.

Svaka institucionalizovana forma i uređenje vlasništva postavljena je u definisanom

kolektivnom i kulturnom okruženju, a ne u odnosu na živi ili neživi svet prirode.

78

Svedberg, kao što je rečeno, kao prvu od ključnih pravnih institucija koje zauzimaju

centralno mesto u modernoj kapitalističkoj ekonomiji navodi svojinu. Da bi svojina

postojala, odnos mora da bude zatvoren – drugi ljudi moraju biti isključeni – što

dozvoljava da akter monopoliše korišćenje X za sebe (Swedberg, 2003:202). S obzirom da

se radi o pravnoj kategoriji, vrste vlasništva, definicije i prava raspolaganja ili otuđenja

mogu se menjati, što se često dešava kada se u cilju zaštite tržišta donose antimonopolski

zakoni ili kada je usled razvoja tehnologije neophodno regulisati intelektualnu svojinu na

drugačiji način. Ovaj autor smatra da bi proučavanje kategorije i vidova svojine bilo

značajno kako za ekonomske sociologe tako i za sociologe koji se bave društvenom

stratifikacijom.

Koncept vlasništva je, iako se ne slažu svi ekonomisti oko toga, prvenstveno socijalni

konstrukt, jer postoji mnogo načina na koje se ova prava definišu i alociraju među

individuama, domaćinstvima i firmama (Kay 2004:317), a legitimizacija vlasničkih prava

rezultat je različitih istorijskih iskustava raznih društava. Kao pravo smešteno u širi

institucionalni okvir, vlasništvo je definisano zakonima i međunarodnim ugovorima. Jedan

od takvih pravnih dokumenata je Evropska konvencija o ljudskim pravima, gde se u članu

1 Protokola br. 1 građanima država potpisnica Konvencije garantuje pravo na poštovanje

imovine (dokument je dostupan na internet lokaciji: www.echr.coe.int). U dokumentu se

posebno ističu dva pitanja: definisanje prava na imovinu i ograničenje uživanja prava na

imovinu. Definisanje prava na imovinu podrazumeva da fizička i pravna lica imaju,

između ostalog, pravo da poseduju, raspolažu, pozajmljuju, zalažu, koriste, te unište

imovinu. Pitanje ograničenja podrazumeva da država može pod izvesnim okolnostima da

ograniči, oduzme ili kontroliše imovinu koja joj ne pripada, a da bi ovo ostvarila, tri uslova

moraju da budu zadovoljena63: da su ti slučajevi predviđeni i definisani zakonom; da takav

63 Slučaj Skolo (Scollo) protiv Italije ilustruje deo problema u vezi sa pravom na raspolaganje imovinom u kontekstu zaštite i ravnoteže, sa jedne strane, javnog društvenog interesa i interesa individue, sa druge strane. Gospodin Skolo je kupio stan u kome je već dugo vremena živela osoba koja je za taj stan plaćala najam. Od 1983. godine, kada je zatražio od stanara da se iseli, do 1995, kada je stan konačno bio oslobođen, proteklo je 12 godina. Zakupac stana je ostao u stanu tokom tog perioda oslanjajući se na pravna sredstva kada su mu bila dostupna da bi najam stana produžio, i odbijanje da stan napusti čak i kada je policija dolazila (koja tokom tog perioda nije bila ovlašćena da koristi silu), kada nije imao pravnog osnova za ostanak. Osnovni uzrok situacije u kojoj su se tužilac i tuženi našli je veliki deficit stambenog prostora u Italiji. Tržišni mehanizmi rezultovali bi visokim stanarinama, čiju cenu verovatno najveći broj pogođenih ljudi i porodica ne bi mogao ekonomski da podnese, što bi dalje dovelo do značajnih socijalnih tenzija i problema. „Da bi izašla na kraj sa ovim problemom italijanska vlada je usvojila seriju vanrednih mera sa namerom da prvo kontroliše povećanje renti za stan kroz zamrzavanje, olakšanih njihovim povremenim povećanjem, i drugo, da produži važenje postojećih ugovora o

79

postupak služi nekom legitimnom cilju ili opštem interesu; i da je takvo ometanje od strane

države neophodno u demokratskom društvu i u proporciji sa ciljem kojem se teži (da

uspostavi pravičnu ravnotežu između interesa zajednice i interesa individua, definišući

garantovana individualna prava, ali i obaveze pojedinca)64. Država u svakom trenutku

zadržava pravo naplate poreza na imovinu ili drugih potraživanja prema vlasniku preko

imovine. Detalji vezani za samo vlasničko pravo ostavljeni su državama potpisnicama

Konvencije, ali se podrazumeva da nacionalna zakonodavstva moraju biti u skladu sa

njom.

Vlasnička prava i njihova podela nalaze se u središtu tržišno orijentisanih društava.

Neophodna su jer određuju odnos između vlasnika i svih ostalih. Kao posledica, ovo utiče

na stabilnost tržišta jer jasno ukazuje na to ko šta rizikuje i ko na šta ima pravo u

konkretnoj tržišnoj situaciji (Fligstein, 2001:33). Fligstajn takođe ukazuje na dve stvari

koje su posledica vlasništva: upravljačka prava koja se odnose na opšta pravila

organizacije firme, kompeticije i kooperacije; i pravila razmene koja uređuju ko sa kim

može da stupi u transakciju i pod kojim uslovima (Ibid., 34). Kako stabilnost modernog

kapitalizma zavisi od stabilnosti tržišta, društva pribegavaju mehanizmima kontrole koja su

u stvari opšte ideje ili razumevanje o poretku stvari, a i u isto vreme su pogled i na svet

koji omogućava interpretaciju akcija drugih ljudi i razumevanje strukture tržišta. Odatle

sledi da zemlje koje tek ustanovljavaju moderni kapitalizam imaju problem kontrole, jer

kako ne poseduju jasne i precizno formulisane upravljačke strukture, vlasnička prava i

pravila razmene, ne mogu kreirati stabilne ideje i predstave kontrole (Ibid., 35-36).

Problem nestabilnosti naročito uočljiv kod postsocijalističkih zemalja naglašen je

situacijom gde se tržište uvodi u oblasti ekonomskog života, dok se u isto vreme državna

kontrola iz tih istih oblasti povlači, ostavljajući vakuum u pogledu izvesnosti i očuvanja

iznajmljivanju. Situacija u Italiji je postala kompleksnija kada je industrijalizacija velikih gradova na severu usisala ljude iz najnerazvijenijih regiona i iz ruralnih krajeva uopšte“ (za detalje videti pomenuti dokument). U svakom slučaju, Evropski sud za ljudska prava zaključio je da su mere italijanske vlade bileu okvirima prihvatljivosti (margin of appreciation) kada je u pitanju raspolaganje vlasništvom, jer je na prihvatljiv način regulisala ravnotežu izmeđi interesa zajednice i interesa pojedinaca. Kontrola stanarina postoji takođe u mnogim drugim evropskim zemljama, a o pravu na raspolaganje imovinom može se više videti u Short guide to the European Convention on Human Rights (Gomien 2002:79 i dalje). Sud je presudio u korist gospodina Scollo, naloživši državi Italiji da mu isplati kompenzaciju, s obzirom na nanetu štetu ne obezbedivši da u njegovom slučaju reaguje u razumnom roku, što je rezultiralo dodatnim troškovima za pomenutog čoveka i njegovu porodicu.

64 Ovaj primer se oslanja na radno iskustvo autora i materijal korišćen u OEBS misiji na Kosovu u Odeljenju za ljudska prava za trening i obuku službenika u javnim službama.

80

tržišnih principa i kontrole svojinskih prava, što je ilustrovano u ranije pomenutom radu

Ledeneve. Ukoliko država ne transformiše svoju ulogu iz upravljačke u regulativnu i kroz

primenu pravnog sistema podrži novi svojinsko-tržišni poredak, uvođenje tržišta ne može

biti uspešno – nedostatak „iskustva tržišta“, kako kaže Akselrod, ukazuje da ne postoje

neformalni institucionalni i kulturni obrasci koji bi omogućili funkcionisanje te institucije i

transformaciju društva u tržišno kapitalističko.

2.5.3. Tržišta i svojine – institucionalna međuzavisnost

Iz prethodnog izlaganja pomaljaju se dva pitanja vezana za odnos tržišta i kulture. Prvo

pitanje je kako tržište upotrebljavati, odnosno, koja pravila tržište podrazumeva da bi

socijalno ponašanje ili interakcija mogla da se nazove tržišnom? Odgovor na to tiče se

konceptualizacije institucije tržišta u konkretnoj kulturi, odnosno za to koje karakteristike i

atribute neko društvo pripisuje tržištu. Polazište u ovom slučaju, čak i ako se prihvati usko

ekonomsko određenje, jesu pojmovi kompeticije i pluralizma. Kao što je već pomenuto,

svaki od ova dva pojma objedinjuje čitav skup kulturnih definicija, formalnih i

neformalnih institucija, kulturnih obrazaca i obrazaca ponašanja koji treba da uspostave

funkcionalno tržište sredstvima kojima konkretna kultura raspolaže, i na način koji je datoj

kulturi najsvojstveniji65. To se posebno manifestuje kroz formalno ili neformalno

institucionalizovane uloge i obrasce ponašanja ljudi u tržišnim interakcijama. Drugo

pitanje je: gde se tržište upotrebljava? Ovo se, nezavisno od samih aktera, tiče pozicije

tržišta u institucionalnoj strukturi društva i države – tiče se odnosa institucije tržišta sa

svim ostalim institucijama sa kojima je u vezi i sa kojima čini nekakav insitucionalni

sistem ili sklop. Odnosi o kojima je reč su formalno-institucionalni (kada je reč o državi),

neformalno-institucionalni (na što upotreba termina društvo treba da ukaže), ali impliciraju

i druge kulturne relacije neinstitucionalne prirode. Ukratko, dve su dimenzije manifestacije

kulture kad je u pitanju tržište, kroz uloge i obrasce ponašanja u tržišnim situacijama sa

65 Specifičnosti istorijskog razvoja kulture društva, uključujući i institucionalni razvoj, postavljaju ograničenja ili, bolje rečeno, smernice poželjne konstrukcije pojmova: na primer, da li recimo politički pluralizam isključuje žene, ili je iz kompeticije isključen čitav socijalni sloj ili grupa. Ovaj aspekt posebno dolazi do izražaja ako se institucije razumeju kao posebne konfiguracije interesa i socijalnih relacija, kako ih Svedberg vidi, koje su tipično od takvog značaja da su sankcionisane zakonom (Swedberg, 2003:1)

81

jedne, i učešće u institucionalnoj strukturi društva sa druge strane. Ove dve dimenzije se

manifestuju kroz specifičan socijalni prostor (kao apstraktna oblast ili situacija) u kome

tržište kao skup uloga, funkcija i očekivanja ima dominantnu ulogu.

Sa druge strane, pitanje svojine, kao izraz težnje čoveka za izvesnošću kroz obezbeđivanje

stabilne kontrole nad nekakvim resursima, iako na prvi pogled neproblematično,

predstavlja zapravo mesto sukoba temeljnih socijalnih ideja i koncepcija. Na

individualnom planu pravo pojedinca na posedovanje se ne spori, ali iz perspektive

zajednice ili društva stvari nisu tako jednostavne. Način na koji su razni oblici svojine

organizovani, kroz definisanje titulara i prava raspolaganja u konkretnim situacijama, kao i

eventualna ograničenja, implicira nekakvu normu svojine koju društvo prihvata, kao i

koncept i ideju odnosa između individue i grupe, odnosa dužnosti i obaveza sa jedne, i

prava sa druge strane. A kroz ovaj odnos zapravo se odslikava temelj etike jednog društva,

kao i odnosi moći koji proisitču ili svoju manifestaciju imaju kroz specifične svojinske

norme i oblike.

Institucije tržišta i svojine zajedno definišu institucionalni ekonomski sistem savremenog

društva, značajan deo socijalnog poretka i pružaju jedan od osnova legitimacije struktura

moći u društvu. Javljaju se kao manifestacije socijalne strukture i odnosa moći u društvu.

Iako vrlo značajno iz istraživačke perspektive, ovo je od sekundarnog značaja za same

pripadnike društva:

Teorijska misao, 'ideja', Weltanschauungen, nisu toliko važne u društvu. Iako svako

društvo sadrži ove fenomene, oni su samo deo zbira onoga što važi kao 'znanje'.

Samo veoma mala grupa ljudi u bilo kom društvu se angažuje na teoretisanju, na

poslu 'ideja', i na konstrukciji Weltanschauungen. Ali svako u drušvu učestvuje u

tom 'znanju' na jedan ili drugi način. Drugačije rečeno, svi žive u nekakvom svetu,

ali se samo nekolicina bavi teorijskom interpretacijom tog sveta (Berger,

Luckmann 1991:26-27).

Ključni termin u navedenom citatu je teorijska interpretacija koji označava više ili manje

kompletan model svet/društva (konkretan svet, kao slika sveta, uvek je deo konkretnog

82

društva). Većina ljudi svet doživaljava kroz ogroman broj činjenica prema kojima

orijentišu svoje delanje.

Razmatranja o prirodi institucija tržišta i svojine neophodan su istraživački korak u bližem

određenju fenomena kojima se ovaj rad bavi. Međutim, manifestacije tih fenomena u

društvu su ono što svaki pripadnik društva ima pred sobom, i dužan je da ih i sam

proizvodi kroz razne uloge, bez obzira da li u konkretnoj manifestaciji i onome što radi

prepoznaje neku instituciju ili ne66. Stoga su manifestacije, s obzirom da se pripadnici

društva prema njima upravljaju, od primarnog istraživačkog interesa kada je u pitanju

društveno ponašanje – što važi i za kontekst teorijske interpretacije, a i sveta kao skupa

činjenica.

2.6. Teorijsko-metodološki nacrt istraživanja

Prethodno izlaganje pruža solidan temelj na kome se može postaviti teorijsko-metodološki

okvir istraživanja institucija svojine i tržišta u Srbiji. U tehničkom smislu takav okvir ima

dva nivoa: jedan opšti, koji se odnosi na institucije generalno, a drugi konkretni koji je

primena opšteg okvira na problem ekonomske kulture i institucija u tranzicionoj Srbiji.

Opšti nivo teorijsko-metodološkog okvira počiva na zapažanju da institucije predstavljaju

artikulacije kulture koje se odnose na specifične oblasti ljudskog života i aktivnosti.

Institucije nisu monolitne tvorevine, već se sastoje od većeg ili manjeg broja kulturnih

elemenata. Najvažniji skup kulturnih elemenata koji čine institucije predstavljaju, kako ih

Serl naziva, institucionalne fenomene jer im je značaj, funkcija i značenje rigidno

uspostavljeno pripisivanjem jasnog i nedvosmislenog statusa – pripisan im je precizan

smisao u kulturi kojoj pripadaju. Struktura institucije, koja se iščitava iz elemenata koji je

čine, društveno je i vremenski specifična: ista institucija može se značajno razlikovati od

društva do društva; institucija u jednom društvu može imati drugačiji karakter i strukturu

kroz različite istorijske periode. Sa druge strane, institucija kao celina i sama je deo šireg

66 Kako je Meri Daglas ukazala, insitucije postaju nevidljive.

83

institucionalnog i kulturnog okruženja kome pripada. Kao deo šireg konteksta odnosi se na,

konkretnu oblast društvenog života i ljudskih aktivnosti, preko uloga koje propisuje, i nad

njima ima monopol. Osnovni mehanizam koji institucije strukturiše i pozicionira u

okruženju je legitimacija koja se može pročitati kroz narative, pripisivanje statusa i

dovođenje u relacije sa okruženjem.

Ovaj okvir, primenjen na ekonomsku kulturu u Srbiji, ekonomsku kulturu iz perspektive

institucija svojine i tržišta ipak se ne može uniformno primeniti na obe institucije. Iako i

tržište i svojina imaju sopstvene strane društvene funkcije, postoji bitna razlika između ove

dve institucije: tržište kao apstrakcija procesa predstavlja mehanizam (jedan od

alternativnih) razmene svojinskih prava, i u krajnjoj instanci kao ekonomski mehanizam

koordiniše ponudu i potražnju, te se na osnovu toga može govoriti o oblasti društvenog

života na koji se tržište primenjuje ili gde ima monopol (u odnosu na druge alternativne

mehanizme razmene); sa druge strane, institucija svojine kao potpun socijalni konstrukt

nema specifičan domen, jer privatna, javna, kolektivna i individualna svojina obuhvata sve

svojinske vidove i tu ne postoji alternativa, pa i upotreba termina monopol gubi svaki

smisao. Kao konsekvenca, za obe institucije legitimacija upućuje na strukturu i položaj u

ekonomskoj kulturi Srbije. Kada je u pitanju monopol na oblast ekonomskog života,

tranzicione zemlje se u ekonomskoj sferi susreću sa ranije pomenutim problemom odnosa

uloge države sa jedne i tržišta sa druge strane. Država se takođe kao najznačajniji akter

javlja kada je svojina u pitanju, a kako postavlja i opšti formalno-institucionalni okvir,

istraživano polje mora biti situirano u trouglu svojina-tržište-država.

Legitimacija novog poretka je primarni zadatak političara zato što oni mora da opravdaju

nekako nove obrasce nejednakosti (videti prilog autora Wesolowski i Wnuk-Lipinski u

Connor and Ploszajski eds., 1998). Uspeh legitimacije političkog sistema imao je veliki

uticaj na ekonomske reforme zato što su promene u ekonomiji došle kao izraz političke

volje. Takođe, ekonomske promene, tačnije transformacija vlasništva, uključuje duboke

socijalne promene koje rezultiraju konfliktom između različitih ideja i koncepata (Mujzel u

Connor and Ploszajski eds. 1998). Problemi koji su se javili sa uvođenjem novih institucija

dali su jasan signal da je veoma važna uloga dubljih strukturnih i kulturnih neusaglašenosti

između stare i nove institucionalne situacije.

84

U slučaju Srbije posebno obeležje razvoja daje činjenica da su promene formalno-

institucionalnog poretka bile autentične, javljale se kao rezultat unutardruštvenih

dešavanja, a ne nametnute od spolja kao u zemljama bivšeg istočnog bloka, sugerišući da

je za razumevanje odnosa razvoja tržišta i svojine značaj socijalne strukture i njenog

kulturnog izraza primarno izvorište. Već postavljeno pitanje je kakvo društvo, odnosno

kakav kulturni obrazac (ili obrasci) je svoj izraz mogao da nađe i u kapitalizmu i u

socijalizmu? Sama društvena struktura, dominantne društvene grupe i kultura koja ih

karakteriše uspostavljala je formu svojine i strukturu tržišta legitimacijskim mehanizmima

i usklađivala ih sa formom države uz koju se konkretne forme javljaju. Ova uporedna

evolucija nalaže korišćenje bar dva pristupa: jedan koji se oslanja na istorijsku građu u

tradicionalnom smislu, a drugi koji koristi postojeću naučnu evidenciju, prikupljenu nekim

od istraživačkih instrumenata, a koja nudi dovoljno informacija da se strukture i veze

institucija tržišta i imovine međusobno i u odnosu prema državi mogu utvrditi. Međutim,

pre nego što se u analizu i istraživanje krene, ostao je još jedan aspekt institucija koji nije

detaljnije obrađen, a važan je za razumevanje institucionalne evolucije i legitimacije – reč

je o faktorima socio-kulturnih promena i istorijskom kontekstu.

2.7. Istorija i dinamika promena

U proučavanju dinamike društvenih procesa iz ugla znanja kojim neko društvo raspolaže,

Mokir (Mokir, 2007) postavlja zanimljiv argument kroz analizu odnosa između

propozicijskog (episteme) i preskriptivnog (techne) znanja. Razlika između ove dve

kategorije znanja je da propozicijsko predstavlja opšte i apstraktno znanje koje sadrži

principe, dok je preskriptivno znanje sadržano i u objektima67. Drugim rečima,

preskriptivno znanje ima direktnu praktičnu primenu, dok propozicijsko znanje ne

poseduje takav kvalitet (Ibid., 22). Međutim, ono što propozicijsko znanje omogućava jeste

stvaranje preskriptivnog znanja. Upravo se iz dinamike znanja između onoga što

67 Propozicijsko znanje, odnosno njegovi konkretni delovi, će opstati kao takvi sve dok ima članova društva koji to znanje smatrju tačnim; sa druge strane preskriptivno znanje svoju očiglednost pokazuje u praktičnoj primeni.

85

propozicijsko znanje omogućava i ono što je iz takvih mogućnosti ostvareno kroz

preskriptivno znanje može objasniti razvoj društava. Iako u proizvodnji znanja učestvuju

malobrojni68, efikasnost i efekat na društvo određen je okolnostima i mehanizmima koji

omogućavaju da se to znanje proširi i na ostale pripadnike društva. Mokir stoji na

stanovištu da je znanje samoorganizujući sistem sa sopstvenom unutrašnjom logikom, što

konkretne ishode u nauci, umetnosti i književnosti čini mogućim ali ne i nužnim – nešto se

nije moralo dogoditi, ali se nije moglo dogoditi bilo šta (Ibid., 294).

Interesovanje za strukturu institucija, u ovom slučaju tržišta i svojine u kontekstu

nacionalne države, i kroz vremenske periode ne implicira primenu teorije uslovljenosti

puta (path-dependancy). Prvi i osnovni razlog je teorijske prirode: utvrđivanje postojanja

nekih kulturnih i institucionalnih obrazaca tokom vremenskog perioda je samo to – lista

pojava ili karakterirstika koje su postojale ili ne u određenom vremenskom periodu.

Determinizam koji teorija uslovljenosti puta sugeriše zahteva teorijski okvir koji jasno

definiše kriterijume i uslove pod kojima jedna pojava ili okolnost vodi do druge. U tekstu

Path dependence in historical sociology Mahoni iznosi argument da „uslovljenost puta

karakteriše specifično one istorijske sekvence u kojima zavisni događaji pokreću

institucionalne obrasce ili lance događaja koji imaju determinističke osobine“ (Mahoney,

2000:507). Ovo podrazumeva utvrđivanje veze nekog ishoda sa istorijskim događajima, i

dokaza da se ti istorijski događaji očitavaju u svom ishodu, ali se ne mogu objasniti na

osnovu prethodnih istorijskih uslova. Kako isti autor navodi, često se u ovoj oblasti koriste

dva dominantna tipa istorijskih sekvenci: samoosnažujuće sekvence koje karakteriše

formacija i dugoročna reprodukcija nekog institucionalnog obrasca (čemu ekonomisti često

pribegavaju u okviru teorije „rastućeg povraćaja“ increased returns); reaktivne sekvence,

kao niz vremenskih događaja od kojih je svaki potonji reakcija na prethodni. Doprinos

istorijskih sociologa je posebno važan jer se ovi često bave uslovima i mehanizmima koji

podupiru reproduktivne procese poput funkcionalnih, mehanizama moći ili legitimacijskih

mehanizama (Ibid 508-509). Kao što je prethodno sugerisano, ovaj rad se ne bavi

utvrđivanjem uslovljenosti puta (path dependency) a osnovni razlog je metodološke

prirode. Istorijski kontekst, koji je tema sledećeg poglavlja predstavlja istorijsku pozadinu

ekonomske kulture okupljene oko institucija svojine i tržišta jer je, prvo, posmatrani period

68 Stav se podudara sa onim što Berger i Lukman tvrde o društvenom znanju.

86

previše dug da bi se moglo tvrditi da je današnja manifestacija kao rezultat uzrokovana

nekom pojavom od pre dva veka, i drugo, dug vremenski period znači da dostupni podaci i

informacije nisu takve prirode i kvaliteta da bi mogli biti uniformno analizirani u kontekstu

kauzalnih veza. Konačno, sam fenomen, ekonomska kultura, čak i ako je definisana kao

kulturni sklop okupljen oko institucija tržišta i svojine u okvirima sukcesivnih nacionalnih

država, previše je razuđen pojam da bi dozvolio striktnu kauzalnu analizu.

Ipak, treba imati u vidu da su uzroci institucionalne reprodukcije različiti od procesa koji

su doveli do nastanka institucija što naročito dolazi do izražaja iz perspektive uslovljenosti

puta – jer institucije opstaju i bez činilaca koji su doveli do njihovog nastanka (Mahoney,

2000:515). Iako Mahoni nudi pregled socioloških teorijskih pravaca koji koriste ili se

oslanjaju na analizu uslovljenosti puta, teško da se može reći da su teorijski pravci

korektno prezentovani. Konkretno, tek su pojedinačni slučajevi uzeti za ilustraciju, što kao

konsekvencu ima nepotpuno određenje teorijskog pravca. Kod teorijskih pravaca u

sociologiji koji se koriste analizom legitimacijskih mehanizama, Mahoni tvrdi da su

legitimacijski mehanizmi subjektivne prirode, što svakako ne važi za sve autore. Ovde već

pomenuti autori (Berger, Lukman i Serl, kao najznačajniji za ovaj rad) ukazuju da su

mehanizmi legitimacije objektivne činjenice za mnoge ili za većinu pripadnika društva, a

za sociologa ti mehanizmi ne mogu biti ništa drugo do socijalne činjenice i, kao takve,

objektivne pojave koje se eventualno mogu javiti kao subjektivno izražen stav. Takođe,

mehanizmi legitimacije kao socijalne činjenice zahvataju u široko polje kulture,

uključujući socijalnu strukturu, odnose moći i slično, pa se ne mogu posmatrati mimo toga.

Ne pripadaju individui, iako se kroz individuu manifestuju, već su deo institucije. Bez

obzira na ovaj nimalo beznačajan problem teorija uslovljenosti puta koju pomenuti autor

predlaže ima značajan istraživački i analitički potencijal ukoliko se fokusira na specifične i

jasno ograničene pojave koje se dešavaju tokom kraćeg vremenskog perioda. Razlikovanje

između geneze institucije ili institucionalnog sklopa i kasnije autoreprodukcije tog sklopa

značajno je naročito u kontekstu promena socio-ekonomskih poredaka kakav je tranzicija,

ili kod drugih ključnih momenata na vremenskoj ravni koje donose društvenu promenu.

Najzad, ukazivanje na nužne preduslove neke savremene pojave deo je svakog naučnog

objašnjenja u društvenim naukama koje pokušava da utvrdi poreklo i uzrok nekog stanja.

Tvrditi da se istorijska analiza razvoja kulturnih obrazaca i institucija ne oslanja na

87

nekakav koncept razvojnog puta je u najmanju ruku netačno. Osnovno pitanje je zapravo

koliki stepen determinizma nam teorijski okvir nalaže. Stvaranje uslova da se nešto može

dogoditi ne znači da se to mora dogoditi, naročito u društvenim naukama. Stoga je uputno

razmatrati šta se iz postojećeg kulturnog okvira može dogoditi, sa jedne strane, kao i šta, iz

perspektive institucija, nedostaje da bi se nešto desilo ili se uspostavilo neko stanje (poput

jake tržišne ekonomije).

Konačno, kada je o istoriji reč, vrlo važan fenomen vezan za nastanak i održavanje

institucija jeste uklapanje kulture i istorije kako bi služile nekom političkom i ideološkom

cilju. „Ta čudna zbirka pretpostavki, stavova i ideja koju smo nazvali "pogledom na svet"

uvek sadrži i više-manje specifičan pogled na prirodu istorije“ (Sasman, 1987:45).

Sasmanovo viđenje istorije može se, uz sve što simplifikacija donosi, sažeti u nekoliko

tačaka: Istorija nastaje u društvima zasnovanim na ugovoru i organizovanom udruživanju;

Istorija može razumno objasniti prirodu i funkciju raznih institucija i njihovo uzajamno

delovanje; Istorija uvodi red ali i deluje ideološki, međutim, zato što je svima dostupna i

otvorena za istraživanje i preispitivanje, ne može dugo biti monopolisana od bilo koje

pojedinačne grupe (Ibid, 46-47). Rasprava oko interpretacije istorijskih činjenica nije samo

stvar slaganja ili razmomilaženja istoričara, već i deo javne rasprave kroz koju različite

grupe u društvu pokušavaju da ubede ostale u ispravnost sopstvenog viđenja, ili da unište

alternative (ibid,. 91), gde u takvoj borbi sama reč kultura može postati oružje. Sasman,

savim ispravno, skreće pažnju na činjenicu da same pojmove istorija i kultura treba

posmatrati i iz ideološe i vrednosne perspektive jer je istorija, osim što je skup

selektovanih činjenica, kao interpretacija69 izraz konkretnih vrednosnih sistema i nekakve

ideologije.

Tri pomenuta autora koje na prvi pogled jedino spaja interesovanje za društveni razvoj u

istorijskom kontekstu, jasno ukazuju da je problem istorijskog razvoja društva i njegovih

institucija vrlo kompleksan i prostire se na različitim ravnima, obuhvatajući pitanja nužnog

i uslovljenog puta institucionalnog razvoja, odnos različitih vrsta znanja kojima društvo

raspolaže i posledice po razvoj, kao i pitanja interpretacije istorije u cilju smeštanja u

konkretan kulturni kontekst kao, svesno ili nesvesno, ideološki program neke društvene

69 Čovek istoriju, odnosno znanje o bližim i daljim vremenskim periodima već zatiče učeći vrlo konkretnu interpretaciju tokom odrastanja i školovanja.

88

grupe70. Opšti zaključak koji se iz pomenutog može izvući, i na koji se ovaj rad oslanja,

jeste da je razvoj nekog društva uslovljen znanjem koje društvo raspolaže. To znanje ne

postavlja imperative u smislu pravca i razvoja društva, već pre definiše izgledno polje

mogućnosti, u kome društvo uzima konkretan pravac razvoja. Takav pravac razvoja je

uslovljen faktorima koji su u odnosu na društvo spoljne prirode, a na koje društvo ipak

reaguje, kao i unutrašnjim faktorima i među i unutargrupnom dinamikom koja utiče na

selekciju i interpretaciju raspoloživih činjenica i znanja u svrhu postizanja nekog cilja.

* * *

Ovim poglavljem je postavljen i obrazložen teorijsko-metodološki okvir rada. U nastavku

sledi poglavlje o istorijskim okolnostima u kojima su se institucije svojine i tržišta razvijale

u modernoj srpskoj državi od devetnaestog veka naovamo, i poglavlje koje analizira tržište

i svojinu u savremenoj (post)tranzicionoj Srbiji. Institucije svojine i tržišta kao specifične

artikulacije srpske ekonomske kulture tema su, kao što je već naglašeno, koja zahteva

dvojak pristup: utvrđivanje savremenog stanja stvari, i utvrđivanje stanja stvari kroz

istorijske periode razvoja srpske države, kao opšteg institucionalnog okvira u kome su i

svojina i tržište dobile tipično srpsku strukturu u kulturnom smislu. Ovo podrazumeva i

pokušaj davanja odgovora na pitanje pozicioniranja tržišta kao jednog od mehanizama

organizacije ekonomskog života društva – odnosno na koji deo aktivnosti ima nekakvu

vrstu monopola, gde su ograničenja, i zašto je to tako. Uloga znanja kojim društvo, u ovom

slučaju srpsko društvo, raspolaže ne može se prenebregnuti, jer kulturne norme, vrednosti,

stavovi i obrasci ponašanja, kao i individualni i kolektivni interesi svojstveni srpskom

društvu predstavljaju manifestaciju ali i sam korpus tog znanja. To znanje se kao društvena

činjenica, manifestuje kroz same institucije. Preciznije, kroz njihovu strukturu, ulogu i

70 „Istorija je sirov materijal za nacionalističke, etničke ili fundamentalističke ideologije, kao što su čaure maka sirov materijal za heroin. Prošlost je bitan, možda čak suštinski elemenat za ove ideologije. Ukolikonema pogodne prošlosti, ona se može izmisliti. (...) Prošlost legitimizuje. Ona pruža veličanstvenu pozadinu za sadašnjost, koja nema, sama po sebi, mnogo šta da ponudi. Prisećam se da sam negde video studiju o antičkoj civilizaciji gradova doline Inda sa naslovom Pet hiljada godina Pakistana. O „Pakistanu“ se nije ni mislilo pre 1932-33. godine, kada su ime stvorili neki studentski militanti. Nije postao predmet ozbiljne političke težnje sve do 1940. Kao država postoji tek od 1947. godine. Nema nikakvog dokaza o nekoj većoj vezi između civilizacije Mohenja Dare (Mohenjo Daro) i sadašnjih vladalaca u Islamabadu, ništa veće nego što je veza između Trojanskog rata i sadašnje vlade u Ankari, koja, trenutno, polaže pravo na povratak, makar samo za prvo javno prikazivanje, Šlimanovog blaga kralja Prijama od Troje. Ali, pet hiljada godina Pakistana zvuči nekako bolje nego četrdeset i šest godina Pakistana“ (Hobsbaum, 1996:212).

89

konkretne statuse koje akterima propisuje, kao i kroz odnos pripadnika društva prema

instituciji. Tako sebi, ali i drugima, srpski građanin opravdava i legitimiše konkretan vid

tržišta, obrazac svojine ili vrstu države. Konačno, radi se o tome kakav smisao u kulturnom

kontekstu imaju tržište i svojina kao kulturno-identitetske odrednice.

90

3. Istorijski osvrt na kulturne obrasce i institucionalne karakteristike društvenog

uređenja u Srbiji

Sve, i samo vreme, sa kojim se sve menja, i ono se izmenilo. Od onog starog,

dobrog, našeg, vremena, postalo je ovo novo, kosmopolitsko, srednje-evropsko,

vreme. Izmenilo se vreme; izmenili se ljudi; izmenila se odeća; izmenili se običaji;

sve se izmenilo. Oni što su „u jedan sat po akšamu“ išli na onaj otmeni bal o kojem

je reč u pozivnici, u svemu su bili drukčiji od nas. Oni su bili odeveni u lepo i

živopisno odelo, oni što su vreme računali po akšamu i po ićindiji; ljudi, sa vezenim

jelecima, sa podvezicama i pačalucima, i sa tranbolosima, poneki, možda, i sa

silanom i sa srebrnjacima...; ženskinje, u vistanima, sa bajaderima i škurteljkama, i

sa zlatali pušćulom na vesiću, a preko grudi čedno prebačena svilena lipiska

marama, - sve pravo, trajno, gospodstveno, i sve srpsko. A mi, kulturnim varnom

premazani epigoni zdravog i mužestvenog pojasa, mi smo, gospoda, u crnom

salonskom odelu, sa frakom sumnjiva kroja, s lakovanom obućom, s klakom u ruci,

- poneki i sa lepezom; a ženskinje, utegnute, u lakom, vazdušastom odelu, golih

pleća i razdrljenih grudi - lipisku maramu zamenilo je dekote71 (Privredni glasnik

1901:63).

Promene koje su zadesile populaciju na teritoriji koja je tokom devetnaestog i ranog

dvadesetog veka obuhvaćena srpskom državom bile su više nego dramatične. Promena

okolnosti, od potčinjene hrišćanske raje, gotovo u potpunosti ruralne po stanovanju i

privredi, i nepismene, do naroda sa sopstvenom državom, i svešću o tome, podrazumevale

su radikalne socijalne i kulturne promene. Bez namere ulaženja u iscrpnu analizu

dešavanja i ocena istorijskih tokova72, na ovom mestu su u centru pažnje prvenstveno

demografske karakteristike i promene koje su, uzrokovane iznutra ili izvana, zadesile

srpsko društvo. Otuda i osnovni razlog ovog osvrta na istoriju nije utvrđivanje uzročno-71Autor teksta iz Privrednog glasnika iz 1901. godine, čiji je deo ovde naveden, kao predtekst je koristio pozivnicu za bal iz 40-ih godina devetnaestog veka, vremena pre svog rođenja.72 U središtu ovog pregleda su pre svega demografske karakteristike i socijalna struktura društva, kao i

kultura vezana za ekonomsku reprodukciju srpskog društva. Cilj je utvrditi poreklo, odnosno preteče kulturnih i institucionalnih obrazaca, karakterističnih za savremeno srpsko društvo.

91

posledičnih veza u posmatranim vremenskim okvirima, već otkrivanje objektivnih

okolnosti i kulturnih karakteristika – njihovo postojanje ili nepostojanje – koje su

relevantne sa stanovišta teorijske konceptualizacije i problematike kojom se rad bavi. Iz

tog razloga su kulturne i institucionalne karakteristike vezane za ekonomiju uopšte, a

konkretno tržišne i svojinske karakteristike u kontekstu države koje odgovaraju

strukturnim i demografskim karakteristikama srpskog društva tokom obrađenih perioda od

posebnog interesa.

Dva su osnovna pitanja ovde poslužila kao vodilje: kako je srpsko društvo bilo

konstituisano, odnosno, koji se slojevi ili grupe u okviru generalne populacije mogu

identifikovati, uključujući njihovu relativnu socio-kulturnu snagu uticaja u konstituisanju

karaktera srpskog društva uopšte, sa jedne; i osnovne kulturne karakteristike dominantne ili

dominantnih grupa, sa druge strane. Ova dva pitanja su naravno formulisana iz perspektive

ekonomske kulture i institucija, odnosno, sa jedne, i države kao opšteg institucionalnog

okvira sa druge strane. Iz vremenske, odnosno istorijske perspektive, pregled je podeljen

na tri osnovna perioda: prvi, period samostalne Srbije, od oslobađanja od turske vlasti do

Prvog svetskog rata; drugi period, Jugoslavija između dva svetska rata; i konačno,

socijalistička Jugoslavija. Ova tri perioda pored istorijski sukcesivnih, predstavljaju tri

različita institucionalna poretka, uređenja sveta, u kojima su pripadnici srpskog društva

obitavali. Konačno, glavno interesovanje za istorijski razvoj i kontekst u kome se

ekonomska kultura i institucije tržišta i svojine kreću i nalaze jeste utvrđivanje postojanja

specifičnih kulturnih i obrazaca ponašanja i, posredno, raumevanje u kojoj meri se može

govoriti o kulturno-institucionalnom kontinuitetu i evoluciji, karakterističnoj za srpsko

društvo. Krenulo se sa stanovišta da, kad je u pitanju ekonomska praksa srpskog društva,

postoji konstanta kulturnih obrazaca i vrednosti koje iza tih obrazaca stoje, koje su sva

društveno-politička uređenja koje je srpsko društvo iskusilo morale da inkorporiraju i

oslone se na njih. Ovo naravno znači da su i pored svih razlika između, na primer,

Kraljevine Jugoslavije i socijalističke Jugoslavije, sličnosti u samom kulturnom obrascu

mnogo veće nego što se to na prvi pogled može reći: odnos prema radu, shvatanje svojine i

odnos političkih naspram ekonomskih faktora kao definišućih u razvoju društva i

ekonomije, samo su neki vredni pomena.

92

3.1. Prvi period, do I svetskog rata

Broj stanovnika Beograda je od 1921. do 1981. godine porastao sa 111.739 na 1.087.915

stanovnika. Porast broja stanovnika tokom ovog perioda, iako nešto naglašeniji nakon

Drugog svetskog rata, bio je relativno ujednačen73. Ovakav porast je svojim najvećim

delom bio posledica migracija i urbanizacije, koja je dobila na zamahu nakon pomenutog

rata. Beograd, sa stanovišta kretanja stanovništva, odslikava situaciju u celoj Srbiji. Srbija

je krajem devetnaestog veka imala preko 2.300.000stanovnika, od čega je nešto preko

300.000 živelo u varošima. Najznačajnija promena s početka devetnaestog veka je da su

varoši sada bile dominantno naseljene stanovništvom srpske etničke pripadnosti

(pravoslavci slovenskog porekla) nasuprot pređašnjoj situaciji: „Srpski narod u Turskoj bio

je upravo sav seljak. Najimućniji trgovci i nahijski knezovi živeli su po selima. U varošima

su živeli samo turske ulizice i narodne globadžije. Pravi Srbin bežao je što dalje od varoši

u šume i gudure“ (Marković, 1972:12-13). Od ukupne populacije, preko 1.900.000 ljudi

izdržavala je poljoprivreda, a nešto manje od 400.000 osoba izdržavano je

nepoljoprivrednim poslovima. Ukupan broj nepismenih bio je gotovo dva miliona. Broj

nepismenih i u varošima i u selima bio veći od broja pismenih; u varošima je odnos bio

bliže 4:6, dok je u selima bilo 1:10 u korist nepismenih74. Već na prvi pogled očigledne

razlike između varoši75 i sela – način privređivanja (u gradu je tek svaka šesta osoba

zavisila od poljoprivrede, nasuprot selima gde je broj onih koji nisu direktno zavisili od

poljoprivrede zanemarljiv), i stepen obrazovanja, odnosno pismenost – treba posmatrati u

kontekstu veličine populacije vezane za zemljoradnju i ruralni način života nasuprot

urbanoj populaciji, a taj odnos je na prelasku vekova bio gotovo 9:1 u korist ruralnog.

Treba se stoga pozabaviti pitanjem kako je, i u kakvom svetu, taj seljak živeo. Zadruga (i

komuna, odnosno opština kao širi oblik organizacije na selu) bila je osnovna forma

socijalnog uređenja kojoj je individua pripadala i koja je činila selo kao upravnu i sudsku

jedinicu: „za prestupe počinjene na teritoriji sela odgovarala je cela zajednica“

73 Navedeno prema statističkom godišnjaku Jugoslavija 1918-1988, strana 52.74 Statistika Kraljevine Srbije 189875 Srbija u to vreme nije imala nijedno naselje koje bi se moglo okarakterisati kao grad u smislu u kojem su

to bili gradovi u razvijenim delovima Evrope.

93

(Zundhausen 2009). „Zadruga je bila ekonomska, a opština politička jedinica“ (Marković

1972:29) koju osmanska vlast nije dovodila u pitanje već se na nju i oslanjala, kao što ni

opstanak hrišćana nikada nije dovođen u pitanje pošto nije postojala prisilna islamizacija.

Naime, ovaj neislamski sloj je imao finansijske obaveze prema Porti i tako predstavljao

izvor prihoda. U publikaciji sa preliminarnim rezultatima popisa iz 1895. može se naći

komentar da trendovi pokazuju nestajanje porodične zadruge kao organizacione forme

života u Srbiji76. Ovo i jeste logična posledica promene uslova života, proistekla iz

formalnog i pravnog statusa srpske populacije, ali tu činjenicu ne treba pogrešno tumačiti.

Bez obzira što je veliki deo stanovništva prestajao da živi u zadruzi, zadružni pogled na

svet, kulturni obrasci i vrednosti nisu automatski nestajali. Naprotiv, oni su i dalje činili

deo živog i neposrednog iskustva i identiteta obnovljene nacije.

O zadruzi je puno pisano kao, po svojim karakteristikama, patrijarhalnoj ustanovi gde su

mlađi bili potčinjeni starijima, a žene muškarcima (Marković 1972:13). Svetozar Marković

ističe nekoliko bitnih ekonomskih karakteristika zadruge. „S ekonomskog gledišta zadruga

je prvobitna asocijacija za proizvodnju i potrošnju u isto vreme. Ali ima jedna ekonomska

crta, kojom se zadruga odlikuje od sviju suvremenih družina za proizvodnju i potrošnju a

to je: zadruga proizvodi sama sve svoje potrebe. Ono što zadruga nabavlja kupovinom sa

strane, to je tako neznatno, da nije vredno ni govoriti o tome. (...) Podela rada u

suvremenom značaju, gde jedan čovek proizvodi samo jedan proizvod, a sve ostale dobija

u razmenu kupovinom i prodajom, u prvobitnom društvu ne postoji“ (Ibid. 17). Sa

stanovišta upravljanja, starešina zadruge ima pre svega moralnu, a ne ekonomsku ulogu:

ekonomske aktivnosti se odvijaju prema utvrđenim tradicionalnim pravilima, te svaka

osoba postupa prema naučenim ulogama (ne dovodeći u pitanje organizaciju ili tehnologiju

rada). Prihod u zadruzi „se meri potrebom svakog člana a ne njegovom ličnom zaradom“

(Ibid. 22). Jedina bitna ekonomska kategorija koja je bila predmet razmene jeste rad, i to

kroz institucije mobe, pozajmice i sprega77 (Ibid. 19). Konačno, još jedna bitna

karakteristika zadruge jeste nepostojanje individualnog vlasništva nad nekretninama, svi

članovi zadruge imali su pravo vlasništva dok god su bili deo zadruge, te nisu mogli uzeti

svoj deo imovine u zajednici ukoliko bi se odlučili da je napuste, odvoje se. Ova institucija

76 Prethodni resultati popisa stanovništva u Kraljevini Srbiji 189677 Ovde treba dodati i instituciju pobratimstva, odnosno kumstva kod Srba, nastala prvenstveno kao

mehanizam kojim se obezbeđuje pomoć u situacijama koje karakteriše povišen bezbednosni rizik po opstanak familije ili zadruge.

94

kolektivnog vlasništva je bila regulisana i zakonom (Građanski zakonik iz 1844.). Treba

reći i to da je zakon ipak dozvoljavao mogućnost podele velike porodice i zemljišta, što je

omogućilo ubrzavanje već započetog procesa raspada porodičnih zadruga (Čalić 2004:37).

Agrarna reforma koja se odvijala tridesetih godina devetnaestog veka u Srbiji ipak je

prvenstveno bila vođena idejom oslobođenja Srba od osmanske vlasti, a u mnogo manjoj

meri transformacijom koja je trebalo da odgovori na modernizacijske tokove u

poljoprivredi onoga vremena (Ibid. 39). Srpsko stanovništvo (imajući u vidu ruralni

karakter društva) u devetnaestom veku gotovo da nije poznavalo robnonovčanu privredu,

odnosno tržište kao temelj sopstvene ekonomije. Individualna svojina u ekonomskom

smislu bila je gotovo nepoznata do polovine veka, a model kolektivne svojine teško da je

bilo moguće brzo promeniti, uprkos institucionalnim reformama.

Dva su faktora koja su definisala odnos i shvatanje rada u zadruzi: način – rad se izvodio u

skladu sa tradicionalnim pravilima oličenim u hijerarhijskom feudalnom sistemu zadruge; i

cilj rada – usmeren samo na zadovoljenje kolektivno definisanih potreba članova zadruge.

Zadruga kao ekonomska i moralna jedinica društva nije podsticala na ličnu inicijativu u

smislu u kojem to tržišna ekonomija čini, jer su individualni interesi uvek podređeni

autoritetu individue na čelu zadruge, a u funkcionalnom smislu individua nije mogla bitno

popraviti svoj položaj zato što sistem zadruge to jednostavno nije ustanovljavao ili

definisao kao mogućnost. Individualne uloge su se menjale samo sa protokom vremena,

dolaskom mlađih generacija i starenjem ili zasnivanjem porodice, a ne u bitnom smislu –

radom78. Uostalom, „širom Balkana, individualizma u smislu poimanja pojedinca kao

osnovne jedinke društvene organizacije gotovo da nije ni bilo sve do druge polovine

devetnestog veka. Čak i među Grcima, koji su se u antičko doba približili shvatanju

individualnosti, pojam nezavisne ličnosti je sredinom XX veka bio u fazi ponovnog

pomaljanja… U svakodnevnom govoru Južnih Slovena do pred kraj XVIII veka nije bilo

reči koja bi označavala osobu ili pojedinca. Bugarski monah Pajsije pozajmio je latinsko

persona, ali u značenju visokog čoveka ili čoveka karakterističnih fizičkih osobina. Ni kod

Srba i Hrvata nije bilo termina koji bi označavao pojedinca. U tu svrhu su u XIX veku iz

78 Ovo ne znači da individua nije mogla imati poseban ugled zbog svojih radnih sposobnosti, već naprotiv da samo rad nije bitnije uticao na položaj u zadruzi; da osim emotivnog i moralnog značaja i priznanja nije postojalo nikakvo individualno dobro kojim bi se istakao status pojedinca baziran na uspehu u radu.

95

ruske i češke književnosti pozajmili reč osoba.“79 Ove konstatacije naravno zahtevaju i

objašnjenje. Nepostojanje koncepta individue na znači da pripadnici društva ne vide

pojedince, već se to nepostojanje javlja i kao posledica statusa, odnosno nepostojanja

potrebe, ili čak nemogućnost, da se društveni odnosi definišu i na ravni individua –

kolektiv. Otomansko zakonodavstvo je Srbima pirpisivalo prava i obaveze samo kao

pripadnicima konkretne specifične socijalne grupe. Pravni status u sprezi sa autarhičnom

kulturom grupe objašnjava zašto se koncept individualnosti kasno javlja.

U primitivnim zajednicama potrebe su uglavnom bazične: hrana i odeća, i sredstva za

njihovu proizvodnju, i prokreacija. Materijalna kultura srpskog stanovništva nije

obuhvatala značajnije pokućstvo, čak često ni krevete, a najčešće se jelo iz zajedničke

posude. Ovakav rudimentaran nivo potreba nije mogao biti generator novih ekonomskih

aktivnosti, jer jednostavno nisu nastajale nove potrebe koje je trebalo zadovoljiti. Stoga,

nije ni postojao individualni podsticaj da se uvode novine radi veće produktivnosti.

„Porodična ekonomija počivala je na jednoj vrsti ravnoteže rada i potrošnje, u okviru koje

se težilo da se uspostavi jedan odmeren odnos između teškoća zalaganja na radu i zahteva

za obezbeđenjem egzistencije“ (Čalić 2004:99). Takvo shvatanje srpske populacije

zabeležila je i anketa Saveza zemljoradničkih zadruga iz 1910/1912. koja je pokazala da u

srpskoj porodici žene (sledeći tradicionalni patrijarhalni model podele rada) rade cele

godine, dok muškarci od 20 do 45 godina starosti godišnje rade u proseku 160 dana (Ibid.

80). Takođe, ovaj sistem ni od spolja nije bivao upitan jer su vezanost za jedno mesto i

socijalna autarhičnost značile da su kontakti sa drugačijim kulturnim obrascima drugačijih

društava bili tek sporadični. Nije postavljan nikakav adaptivni podsticaj ka razvoju

mehanizama za ophođenje sa individuama koje ne pripadaju porodici ili užem krugu

suseda, naročito ako ne postoji sličnost po ekonomskom privređivanju, odnosno, ako se

radi o grupama koje imaju drugačije ekonomske temelje i na njima bazirane kulturne

karakteristike.

Sa druge strane, glavna latentna funkcija ovog obreda je efikasno objedinjavanje celokupne

seoske zajednice, odnosno simbolično potenciranje jedinstva odgovarajuće društvene

grupe. Litijski ritual je pre Drugog svetskog rata predstavljao glavni seoski obred u

79 Trajan Stojanović, Balkanski svetovi. Prva i poslednja Evropa, Equilibrium, Beograd 1997. str. 72-73. Navedeno prema Jovanović, 2007: 353-354.

96

mnogim delovima srpskog etničkog prostora, jer je na najuočljiviji način mobilisao

celokupnu zajednicu, koja je na dan litijskog praznika posećivala i resakralizovala sva

važnija kultna mesta seoskog prostora. Na ovaj dan je organizovana i opšta proslava takvih

razmera kakve nije dostizao ni jedan drugi seoski praznik. Uostalom, i niz manjih obrednih

postupaka koji su pratili litijski ritual i ulazili u njegov sastav takođe su potencirali

zajedništvo i solidarnost: na primer – klanje zajedničkog žrtvenog jagnjeta i slično. Isto

tako, osim podele na manifestne i latentne funkcije (na osnovu kriterijuma svesnosti

zajednice), prilikom analize rituala litijskog ophoda treba apostrofirati i njegovu agrarnu,

zaštitnu, sakralnu i socijalnu funkciju (na osnovu primarnih društvenih potreba kao

klasifikacionog kriterijuma).

Osim toga, jedna od funkcija litija bila je i strogo utvrđivanje (odnosno potvrđivanje)

granica seoskog atara“ (Todorović 2007: 47-48). Žetelačke pesme, kao deo kulture naroda,

pratile su, na primer, instituciju mobe, ali i to predstavlja specifičan obrazac, vezan za

prirodne cikluse, koji su sa stanovišta dinamike ljudskog društva konstante, odnosno

nepromenljive datosti. Kao motiv se tu ne javlja borba za obuzdavanjem prirode i prirodnih

sila i prilagođavanjem okruženja sebi i sopstvenim potrebama, ili ovladavanjem

tehnologijom i znanjem koje bi tome pripomoglo. Jedini aktivni čin svodio se na

umoljavanje prirode da proizvede okolnosti za koje zajednica poseduje efektivno znanje i

tehnologiju. U književnosti postoje mnoga dela koja tretiraju ovaj problem (verovatno

najpoznatija jeste priča Laze Lazarevića Prvi put s ocem na jutrenje). Takođe, ovom

temom se bavi i socijalna literatura, a karakteristična je i za realizam u srpskoj književnosti

s kraja XIX do druge polovine XX veka.

Dominantni način privređivanja srpskog društva nije bio jedini snažan faktor koji je uticao

na tok društvenih promena – društvena elita tog doba imala je (i morala je imati s obzirom

da populacija nije imala gotovo nikakav koncept državnosti ili državotvornog nacionalnog

identiteta koji je nadilazio težnju oslobođenja od Turaka) sopstvene ideje o tome kako

srpsko društvo treba da izgleda. „Stvaranje države i nacije, kao i implementacija onoga što

je obećavalo da će nacionalnoj državi dati snagu i prestiž, ostvareno je odozgo uz pomoć

uspostavljenog državnog aparata i uz snažan otpor većine stanovništva koja je odvajkada

državu doživljavala kao protivnika, te nije znalo šta da počne s konstruktom nacija;

97

kapitalističku privredu, pak, doživelo je kao napad na tradicionalnu jednakost i solidarnost

u društvu, a rimsko pravo kao karikaturu sopstvene predstave o pravu i pravednosti“

(Zundhausen 2009:79). U Privrednom glasniku pod rubrikom pabirci štampana je i sledeća

anegdota:

„Nek ima malo i oduške.“ - Kad su se seoski u prisajedinjenome okrugu pirotskom

1878 god. uvodili u dužnost, pozvati su da svi ujedno polože zakletvu, da će se pri

suđenju pridržavati zakona. Tom prilikom padne jednom u oči da jedan kmet iz

okoline Visočke Ržane, za vreme zakletve ne beše dobro spustio sva tri prsta ne

Evanđelje, pa mu po svršenoj zakletvi primeti: „More ti se ne zakle tvrdo...“? -

„Ćuti, molim te ne kazuj to više nikome“ - odgovori mu ovaj u poverenju – ostavio

sam nek ima malo i oduške, ko će mu sve potreviti po zakonu!“ (Privredni glasnik

1901).

Ova anegdota, iako se ne može uzeti kao precizan empirijski podatak, kao svedočanstvo

vremena i kulture interesantna je iz dva razloga. Ukazuje na probleme primene zakona, što

je uveliko posledica nerazumevanja opštih principa koje zakon treba da ustanovi i štiti, kao

i ideala koje predstavlja, i kao pitanje alternativa gde se, kroz opredeljenje za konkretnu

društvenu vrednost, uspostavlja zakon, kao moderna tvorevina. Srpsko društvo, u biti

tradicionalno, nije imalo opšte principe prema kojima bi osmišljavalo sopstveno bitisanje i

razvoj, već izrazito neupitne norme duboko usađene u kolektivno. Drugi je problem u

samoj konceptualizaciji države među srpskim stanovništvom, odnosno vezan je za pitanje

šta konkretno srpska država podrazumeva i šta znači. Oba ova problema mogu se

prepoznati u sukobu na relaciji država-narod oko jednog od osnovnih etičkih principa

društvenog poretka - sankcionisanja prokreacije.

„Ne mogavši da reši ovaj problem drastičnim kaznama, sud je pokušao da

preventivno deluje i osigura da se cela porodica i seoske starešine potrude da trudna

devojka rodi dete. Osuda i prezir seoske sredine prema devojkama-majkama bila je,

međutim, teža kazna od sudske, pa su devojke ipak pokušavale da sakriju trudnoću

i da se reše neželjenog deteta. Roditelji su se, uprkos kazni koja ih je očekivala,

ponašali u skladu da opšteprihvaćenim stavom – da je za devojku najgore da rodi

98

dete. Iz ispita-saslušanja devojaka na sudu vidi se da su roditelji trudnu ćerku terali

iz kuće, jer ih je osramotila i ukaljala im čast. Nagovarali su je, čak i naredili da

krije trudnoću i pomagali joj da ubije dete, ili pak nisu primetili da je trudna sve

dok nije izvršila čedomorstvo, a onda su joj pomogli da sakrije dokaze. Ubrzo je

vlast shvatila da strogim kaznama ne može da reši ovaj problem, pa je pokušala da

blažim kaznama umiri, odnosno zaleči problem i stvori uslove za nastanak i

nastavak porodičnog života. Kao primer poslužiće presuda za ubistvo deteta, doneta

u Kragujevcu avgusta 1831. godine:

Slavni Sude Nahije Valjevske. Priloženo ovde rešenije nad Marijom, pastorkom

Stojana Stefanovića iz Crvene Jabuke N. Vaše, Vama, pošiljući, preporučujemo da,

pomenuto rešenije po preinačenju Njiove Svetlosti učinjenom, izvršite. Sirječ

Mariji 50 kamdžija, a njenom preljubniku Marinku 50 štapa udariti i nastojte, da

Marinko, ako se do sad oženio nije, Mariju sebi za ženu uzme. - Sud Narodni

Srbski. U Kragujevcu, 27. Avgusta 1831.“ (Divac, Z. 2006:225-226).

Autorka dalje navodi: „Ovakve odluke koje se ne oslanjaju ni na običajno, ni na crkveno

pravo, niti na građanski zakonik, odlično se uklapaju u opšteprihvaćeni stav da svi članovi

seoske zajednice treba da stupe u brak i zasnuju porodicu. Na taj način se zajednica štiti od

mnogih problema, pre svega po pitanju morala, ali i po pitanjima imovinske prirode.

Odstupanje od pravnih i crkvenih propisa, sa namerom da se zadovolje pravde a i opšti

interesi sela, češće je u godinama stvaranja državnog aparata.“80 (Ibid. 231)

Može se diskutovati do koje mere je situacija u kojoj zajednica sprovodi sopstvena pravila

posledica dugog življenja pod uređenjem koje je percipirano kao strano, a koje je bez

sumnje imalo za posledicu da je populacija održavala distancu u odnosu na formalne

državne institucije. One (institucije), naravno, nisu mogle biti doživljene ili percipirane kao

izraz naroda i iz njega ponikle, što je već na samom početku postavljalo pitanje

institucionalne legitimacije države kao institucionalnog sistema (nasuprot države kao

monolitnog simbola nacije ili grupe). Sa velikom dozom sigurnosti može se zaključiti da je

takav stav, koji je po svoj prilici bila preovlađujuća percepcija stanovništva, ostao suviše

80 Prvi Građanski zakonik u Srbiji donet je 1844. godine, tako da konstataciju autorke treba posmatrati u širem vremenskom kontekstu, a ne isključivo vezanu za navedeni primer iz 1931. godine.

99

duboko ukorenjen, sprečavajući ljude da formalnu državnu tvorevinu dožive u potpunosti

kao svoju, čak i nakon oslobođenja od Turaka. Zanimljivo je, međutim, da su pomenuti

problemi delom imali uzrok i u onima koji bi trebalo te zakone da sprovode i štite, a sami,

bar u anegdotama, pokazuju dozu nonšalantnosti ili nemogućnosti i nesposobnosti da

zakon primenjuju – te da novoj državi tako daju pun legitimitet i snagu.

Antagonizmi nastali sa promenama u Srbiji tokom devetnaestog veka isplivali su na

površinu na dramatičan način tokom Timočke bune. Sociolog Dragoslav Janković se u

svom tekstu pozabavio prvenstveno socijalnim uzrocima i posledicama ove bune (Janković

1940). Uzroke bune treba tražiti u socijalnim i ekonomskim činiocima: socijalni činioci se

mogu svesti na ogromnu razliku između vrlo malog vladajućeg sloja u varošima, sa jedne, i

dominantnog po broju seljaštva, sa druge strane. Ideje i reprezentacija interesa oličenih u

novoj državi nisu uključivale seljaštvo u meri u kojoj je to sam seljački sloj to smatrao

pravednim ili nužnim. Otuda seljaštvo novu državu nije doživljavalo kao svoju. Krupni

socijalni i ekonomski preobražaji, vođeni iz varoši i od strane malog vladajućeg sloja nisu

omogućili seljaštvu da se pripremi i obezbedi minimalne uslove, kapital i znanje, za

prelazak na robnonovčanu ekonomiju, što je vodilo ka siromaštvu. Kao posledica, varoš se

počela doživljavati kao suprotstavljena selu, neprijatelj seljaka, neprijatelj kao

administrativni centar, ali i kao socijalna zajednica. „Ono malo varošana i građana sjede

među Turcima, drukčije se od naroda nose i žive, i s njim se ne miješaju ni u kakijem

narodnijem poslovima; zato se među narod gotovo i ne broje.“81

U tom kontekstu je zanimljivo i Jankovićevo zapažanje o Beogradu kao prestonici, gde

poredeći ga sa Parizom kaže: „S Beogradom je, izgleda, obratan slučaj [misleći na to da je

Pariz predvodio i intelektualne i socijalne revolucije u Francuskoj]. Dok je unutrašnjost

Srbije često bila napredna, lakše pokretljiva, dinamična, Beograd je skoro uvek ostajao

konzervativan i reakcionaran“ (Ibid. 101). To otuda što je u prestonici najveći broj

nameštenika, nezavisnih intelektualaca i inteligencije gotovo da nije ni bilo, a birokratija je

od strane timočkih seljaka bila doživljena kao jedan od glavnih izvora njihovog lošeg

životnog položaja. Seljaštvo artikulaciju svojih osećanja i interesa pronalazi u Radikalnoj

stranci Nikole Pašića. U stvari, ne radi se o slaganju sa ideologijom ili programom stranke,

81 Vuk St. Karadžić, Srbi svi i svuda, u: Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona [u Beču, u štampariji Jermenskoga manastira, 1849], u: Crna Gora i Boka Kotorska, Nolit, Beograd, 1975, str. 122.

100

već slaganje sa njenim radikalizmom (što je jedna od naslednih karakteristika u srpskoj

seljačkoj porodici) u nameri da promeni režim i uspostavi seljačku državu.

Timočka buna je ugušena, a da se nije pojavio ni nagoveštaj da bi se seljaci u zapadnoj

Srbiji mogli da pridruže Timočanima, ni kao izraz solidarnosti. Jankovića je ova činjenica

navela na zaključak da su se seljaci timočkog kraja razlikovali od seljaka iz ostatka Srbije

jer se protiv nameta bore, pokazujući solidarnost sa svojom zajednicom, dok ostatak Srbije

na namete gunđa ali im se povinuje. Konačno, u političkom smislu Timočka buna je

pokazala da između vođstva stranke i njene baze ne postoji više jedinstvo pogleda i rada –

vođstvo ne odgovara potrebama, željama i raspoloženju mase82 (Ibid. 106). Može se takođe

iz ovog prikaza i analize zaključiti i da je ovakav odnos vođa stranke prema bazi dodatno

unazadio ionako lošu percepciju institucija države (a naročito političke partije i sistem) kod

šire populacije i umanjio spremnost populacije da formalne institucije prihvati kao

autentično svoje, a ne nametnute od spolja ili odozgo.

Kada je u pitanju modernizacija i uvođenje tržišne ekonomije, uopšteno gledano, dva su

faktora igrala veliku ulogu. Jedan je nepostojanje resursa neophodnih da se ulože u

projekat modernizacije i industrijalizacije, usled čega su ove u Srbiji kasnile, a drugi je

nedostatak političke spremnosti, delom od strane vladajućeg sloja u zemlji, a delom od

strane velikih sila, a prvenstveno Austro-Ugarske monarhije. Ozbiljniji uslovi za

industrijalizaciju javili su se tek izgradnjom pruge Beograd-Niš 1884. (ubrzo produžena do

Vranja, Kragujevca i Pirota) jer pre toga nije postojala komunikaciona i prometna

infrastruktura neophodna za razvoj. U svakom slučaju, kraj devetnaestog veka stvorio je

sloj od tek nešto preko 160 hiljada ljudi koji su zavisili od zanimanja u industriji (podaci u

popisu uključuju ne samo zaposlene, već i lica koja ovi zaposleni izdržavaju). Uključujući

trgovinu i ostala nezavisna zanimanja, taj broj se penje na oko 240 hiljada. Značaj ove

činjenice, da je tek oko deset posto populacije izvan ruralnog načina privređivanja, ne

može se prenaglasiti, jer je uprkos relativnoj socijalnoj i kulturnoj snazi varoških slojeva

srpsko društvo u ekonomskom, i još važnije u kulturnom smislu, generisalo iz seljaštva.

Domet, napori i aktivnosti vladajućeg sloja ostali su ograničeni socijalnom strukturom

82 Dok je vođstvo Radikalne stranke zagovaralo prevrat i smenu vlasti, kada se seljaštvo konačno pokrenuloi krenulo u bunu, mnogi partijski članovi odjednom su promenili stav i ponašali se u najmanju ruku rezervisano, ne želeći da uzmu učešća, što je od strane timočkog seljaštva doživljeno kao krajnje dvolično.

101

društva jer „materijalna prozvodnja života“ sa sobom nosi i karakterističnu svest. Drugi

faktor jeste zakonskom regulativom artikulisana politička volja, koja je otežavala razvoj

tržišne ekonomije.

Srpski zakon o zanatima iz 1847. godine regulisao je ko i pod kojim uslovima može da se

bavi zanatima na način koji je osiguravao zaštitu interesnih grupa i esnafskih udruženja na

štetu individualnih zanatlija, onemogućavajući razvoj zanatstva u Srbiji. Druga, možda još

značajnija posledica ovakve regulative je i otežavanje i obeshrabrivanje individualne

inicijative i preduzetništva i, posredno, ekonomskog individualizma u zemlji. Kada je

trgovina u pitanju, u prvoj polovini devetnaestog veka zakonom je bilo regulisano da svaki

od 17 okruga ima po jedan panađur godišnje. Zakonodavstvo koje je u Srbiji devetnaestog

i ranog dvadesetog veka regulisalo trgovinu kretalo se između potreba na selu i pritisaka

zanatlija i gradskih trgovina da zaštite svoje uglavnom monopolske interese. Krajem

devetnaestog veka noževi, viljuške i cipele, na primer, mogli su samo na intervenciju

ministarskog saveta da pređu sa liste luksuzne robe na listu standardne potrošne robe i tako

se nađu u prodaji u seoskim prodavnicama. U to vreme je bilo regulisano šta se sme, a šta

ne sme prodavati na selu, pod pretnjom novčane kazne (Čalić 2004:127 i dalje). Pored ove

dve prepreke, ograničenja trgovine i ograničenja bavljenja zanatima, koja su imala direktan

uticaj na sve one koji bi se okušali u navedenim ekonomskim aktivnostima, ograničavanje

tržišne ponude rezultiralo je i sprečavanjem razvoja materijalne kulture na selu. Efekti ovih

ograničenja na razvoj srpskog društva i ekonomije se teško mogu u potpunosti sagledati

bez temeljne analize, ali ostaje činjenica da bez bogate materijalne kulture ne postoji ni

duhovna kultura – u krajnjem slučaju, fizički predmeti koje društvo proizvodi i

svakodnevno koristi jesu materijalizacija i izraz duhovne i intelektualne kulture jednog

društva.

Konačno, činjenica da je po pomenutom popisu iz 1895. godine u Srbiji bilo gotovo

2.300.000 pravoslavnih lica, zavređuje jedan osvrt na religiju kao potencijalni faktor

ekonomskog statusa i prakse društva. Odnos između religioznosti i kulturnih obrazaca vrlo

često biva iznova aktuelizovan. U tekstu Pravoslavni duh i etika kapitalizma83 su u

polemičkom tonu u dva dela izložena stanovišta vladike Irineja Dobrijevića i Irene Ristić,

83 Reč je o polemici objavljenoj u časopisu Ekonomist, broj 335 i 336 iz 2006. godine.

102

iz Instituta za društvene nauke. Nažalost, ovaj polemički pregled i sam ilustruje suštinu

problema o odnosu pravoslavne dogme i svetovnog života – na strani Irineja Dobrijevića

stoji vera, a evidencija na strani Irene Ristić. Tvrdnja Dobrijevića da osnovne veberovske

postavke nikada nisu bile primenjivane na proučavanje religijskog nasleđa istočne Evrope i

Rusije netačna je, ako ni zbog čega drugog, onda zbog već pomenute knjige Rusko-

pravoslavna tradicija i modernost autora Andreas E. Busa iz 2003. godine. Dakle, Veberov

metod jeste korišćen za istraživanje pravoslavlja.

Irena Ristić u svom tekstu kaže: „Dok protestantizam zagovara aktivizam i bogaćenje,

pravoslavlje zagovara kontemplaciju i siromaštvo, što je dvostruko nekorisno za razvoj

kapitalizma“. Takođe, Istočna crkva nije imala prilike da se odvoji od države i postane

autonomna (politička) institucija, pa je svoj položaj vezanih ruku proglasila, nolens volens,

vrlinom. Autorka u nastavku tvrdi da, kako pravoslavna crkva ima odbijajući stav prema

materijalnim dobrima, ona ne predviđa nikakvu socijalnu namenu eventualno stečenog

bogatstva pojedinca, pa tako podstiče nastajanje takozvanog avanturističkog kapitalizma,

koji ne poznaje moralnu obavezu da plodovi tog bogatstva služe i zajednici. U prilog

tvrdnjama navedene autorke može se navesti primer Vasilija Kačavende, episkopa

zvorničko-tuzlanskog, koji je sebi sagradio rezidenciju koju, zbog luksuza u njoj, nazivaju

Bijeljinski Luvr. Inače, njegova rezidencija i manastir Vasilija Ostroškog u Bijeljini, u

samom centru grada, izgrađeni su nakon eksproprijacije zemlje na kojoj je srušeno 12

bošnjačkih kuća. Na prigovore, episkop odgovara da rezidencija pripada bogu i narodu, a

on je samo čuva. Ovo nije i jedini takav primer, te tako misticizam i materijalizam bivaju

pomešani, dovodeći do kognitivnog nereda i nemogućnosti da se uspostave bilo kakve

uzročno-posledične veze na relaciji takozvanog duhovnog, moralnog i materijalnog.

Ukratko, deo crkvenih velikodostojnika promoviše ciljeve koji su nekonzistentni, odnosno

suprotstavljeni, i nalažu istovremeno stremljenje ciljevima koji se međusobno isključuju.

Ne treba ulaziti u razloge ovakve kognitivne nejasnoće – da li je reč o nekompetentnosti ili

nečem drugom kod onih koji poruku šalju, pada u senku očiglednosti da propovedani

misticizam ipak vodi sticanju svih blagodeti koje je stvorio materijalistički Zapad.

Indikativan je i stav, karakterističan za pravoslavne zajednice, da se ostvarenje Božje volje

na Zemlji nalazi u spasenju duše svakog pojedinca, pri čemu svaki pojedinac treba da se

103

brine o sebi bez obaveze prema drugima i zajednici. Ovakav stav implicira niži nivo

socijalne solidarnosti u pravoslavnim društvima, uz naglašeni kolektivizam84. Ekonomista

Branislav Mitrović (Mitrović, 2000:189 i dalje) navodi da je orijentacija Srba ka

kolektivizmu utemeljena u pravoslavlju, odnosno u sabornosti porodične zadruge.

Egalitarizam, uravnilovka i zavist prema uspešnima i bogatima su karakteristike srpskog

mentaliteta, koje svoje uporište imaju u pravoslavlju, pa je tako, prema Mitroviću,

pravoslavlje jedan od bitnih razloga zbog kojih se preduzetništvo nije razvilo u Srbiji u

onoj meri u kojoj je to slučaj u protestantskim ili katoličkim zemljama. Ove ocene, viđenja

i komentari o vezi pravoslavlja i ekonomskih aktivnosti možda deluju kao proizvoljni i

paušalni, međutim, ne može se odbaciti logička utemeljenost argumenta (dobrim delom

empirijski uočljiva i bez elaborirane metodologije) koja se može naći u literaturi (Lazić, ur.

2000:242), a po kojoj asketizam unutrašnjeg sveta deprivira sekularni svet njegove

važnosti. Asketizam, nalažući pojedincu da sekularni svet posmatra kao manje vredan,

omogućava lakše podnošenje ropstva, ali i promoviše generalnu nezainteresovanost za

postignuće u materijalnom smislu – argument za koji se u istoriji Srbije može naći potvrda.

Iako u ovom radu nije cilj bavljenje ulogom pravoslavlja u ekonomskoj kulturi Srbije,

osvrt na pravoslavlje kao deo konteksta u kome se kulturni obrasci pojavljuju je neophodan

u meri u kojoj konkretni kulturni obrascei pripisani pravoslavlju karakterišu i srpsko

društvo. U kojoj meri i da li su ovi kulturni obrasci potekli iz pravoslavlja ili su ipak u

njega inkorporirani, od sekundarnog je značaja za ovaj rad – eventualno postojanje veze

između pravoslavlja i konkretnih kulturnih obrazaca je činjenica od interesa ovde, u meri u

kojoj se iz te veze mogu identifikovati neki aspekti legitimacije institucionalnog, a u

osnovi ekonomskog, sklopa koji karakteriše srpsko društvo.

Za kraj ovog osvrta na religijsku dimenziju kulture i saznanja, treba ukazati na zaključak iz

teksta Elizabet Prodromu: „Identifikacija pravoslavlja sa nacionalnom kohezijom i

implicitno sa teritorijalnim integritetom nacionalne države jasno ilustruje ambivalentnost

pravoslavlja prema pluralizmu kao organizacionom principu baziranom na različitosti i

konkurenciji“ (Prodromu 2010:177). U drugom tekstu Piter Berger tvrdi da ga ništa, u

situacijama u kojima je pravoslavlje u istoriji egzistiralo, nije pripremilo za mogućnost

84 Dostojevski je tvrdio da je pravoslavlje ruski socijalizam, a u tom smislu je indikativno da je socijalizam (odnosno vulgarizovana verzija ideje svedena na kolektivizam sa upitnim idealom solidarnosti) u Evropi kao autohtona forma društvenog uređenja karakteristična za pravoslavne države, počev od Grčke, preko Srbije, do Rusije.

104

funkcionisanja na način dobrovoljnog udruženja (Berger 2010:160). Tako se pitanje

različitosti, dobrovoljnosti, pa i prisile nikada nije ni postavljalo jer se problem koji bi to

inicirao nije ni javio kao značajan – pravoslavne crkve se jednostavno nisu susrele sa

problemom utvrđivanja koja individua svakoj od njih pripada. Autokefalnost uglavnom

počiva na etnonacionalnom principu, pa je tako individua samim činom rođenja u nekoj od

pravoslavnih društvenih zajednica automatski pripisana srpskoj, bugarskoj, rumunskoj ili

nekoj drugoj pravoslavnoj crkvi. Težnje novonastalih postjugoslovenskih nacionalnih

država, Makedonije i Crne Gore, da dobiju i svoje autokefalne crkve to samo potvrđuju.

Razvoj Srbije do Prvog svetskog rata je kao period značajan, jer predstavlja period u kome

su se u oslobođenoj Srbiji utemeljile i afirmisale društvene vrednosti i kulturni obrasci čiji

se tragovi i danas mogu „pročitati“ u srpskom društvu. Istorija od početka devetnaestog

veka naovamo je zapravo proživljena istorija građana Srbije – deo živog kolektivnog

iskustva koje karakteriše i današnje generacije85. Berend navodi: „neuspeh u modernizaciji

zadesio je Balkan, koji je ostao skoro u potpunosti poljoprivredni region, sa 75 do 80%

radne snage zaposlene u poljoprivredi, dok je samo 10% radnika radilo u industriji. Strani

kapital koji je imao presudnu ulogu u modernizaciji evropske periferije koristio se pretežno

za uspostavljanje novog državnog aparata, vojske i izgradnju glamuroznijih glavnih

gradova s reprezentativnim državnim zdanjima. Drugim rečima, korišćen je, barem jednim

delom, za 'simboličnu modernizaciju'“ (2009:47). U Srbiji je od novca iz inostranstva 40%

iskorišćeno za plaćanje vojske i pokrivanje deficita (Ibid. 50). Sa ovakvom investicionom

politikom Srbija nije mogla stvoriti snažnu ekonomsku osnovu sopstvenog finansiranja, ali

ni promenu društvene strukture koja bi sledila iz novih načina privređivanja. Prvi svetski

rat doneo je sa sobom razaranja ionako nejake privrede i gubitak oko četvrtine

stanovništva. Iz tog rata Srbija je izašla kao pobednica, ali i deo šireg entiteta, Kraljevine

Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije preimenovane u Kraljevina Jugoslavija, što je u velikoj

meri promenilo ideloški/idejni i socijalni kontekst u kome se svakodnevni život odvijao.

85 Nasuprot istoriji srednjevekovne Srbije, koja je pre simbolički intelektualno-emotivni konstrukt, i ne spada u kolektivno proživljeno iskustvo u poput recimo života pod otomanskom vlašću.

105

3.2. Period između dva svetska rata

Metafora beogradskog čoveka poslužila je Velmar-Jankoviću da opiše osobu koja je nakon

Prvog svetskog rata, odnosno između dva rata, oličavala tipično srpsku nacionalnu kulturu,

vrednosti i pogled na svet: beogradski čovek nije samo Beograđanin već i iz unutrašnjosti

ako je beogradske životne orijentacije (Velmar-Janković 1992:50). Ta orijentacija rezultat

je borbe više prošlosti, geografija itd. Jedan od velikih problema sa kojima se Srbin

suočavao je prebacivanje svesti iz rajetinske u državotvornu (Ibid. 89), što je održavalo

tenziju u odnosu prema sopstvenoj državi kroz pobunu protiv državne svemoći, jer mu je

pojam narod bliži od pojma države (Ibid. 142). Velmar-Janković primećuje i da je

oslobodiocima Beograda, Karađorđu i Obrenoviću, bitno bilo skidanje turskog barjaka, a

ne uređenje života, te je tako Beograd postao meta ili sredstvo političko-nacionalne, a ne

ekonomske misli. Posebna zanimljivost je osvrt ovog autora na odnos Srbije i Evrope:

nismo ni po društvenoj strukturi evropejci pa stoga njene probleme i opasnosti ne osećamo

kao svoje (Ibid. 140). U kulturnom pogledu duh srpskog društva je suviše brzo gurnut u

razvoj i podstaknut na otvaranje, a da bi se mogao aktuelizovati u materijalnom smislu,

odnosno u materijalnoj kulturi društva, već je ta materijalna kultura uvezena, rezultirajući

kulturnom površnošću, i što je mnogo ozbiljnije, sprečavajući da se autentična srpska

kultura eventualno materijalizuje.

Period između dva svetska rata je za Srbiju označio proširenje teritorija, uključujući

populaciju koja nije pripadala srpskom etničkom krugu. Promena organizacije teritorijalnih

jedinica, koja je imala za cilj da oblasti gde je srpsko stanovništvo u manjini pripoji

teritorijama gde bi činili većinu, otežala je pregled i poređenje statističke evidencije.

Popis86 iz 1921. beleži nešto preko 4,8 miliona stanovnika, dok popis iz 1931. beleži porast

na preko 5,7 miliona. Prosečna veličina porodice u tom periodu iznosila je oko pet članova,

a ovaj opadajući trend se nastavio, tako da je 1981. godine prosečno domaćinstvo imalo

3,43 člana (Jugoslavija 1918-1988 1989:40). Ako je između dva rata i ostalo nešto

porodičnih zadruga, one su, konačno, bile institucije na izdisaju. Ovaj trend smanjenja

veličine porodice praćen je i smanjenjem proporcije poljoprivrednog stanovništva, što je

trend karakterističan za celu Jugoslaviju: 1921 – 79%; 1931 – 76%; 1948 – 67%; 1953 –

86 Podaci su preuzeti iz navedenog statističkog godišnjaka, a o problemima korišćenja statističke evidencije i poređenja perioda pre i nakon Drugog svetskog rata videti uvod pomenute publikacije.

106

61%; 1961 – 50%; 1971 – 38%; 1981 – 20%. (Ibid. 202) Kad je obrazovanje u pitanju, tek

se tridesetih godina dvadesetog veka broj nepismenih u Srbiji približio (smanjio) udelu od

50% (Čalić 2004:282).

Nastanak Jugoslavije, pored mnogi drugih problema, obeležen je nestabilnošću vlada, što

je kao rezultat dovelo do problema sa stručnim i personalnim kontinuitetom institucija čiji

je zadatak bio da postave temelje nove države. Pored ovoga, nedostatak znanja i

stručnjaka, kao i velika razlika između delova i regiona sada jedne zemlje, dovelo je do

neodgovarajućih intervencija i neadekvatnog planiranja – neodgovarajućeg, jer se nova

država sastojala od stanovništva koje nije više bilo etnički i religijski homogeno sa jedne, a

u različitoj meri obuhvaćeno modernizacijskim procesima sa druge strane, pa razvojni

planovi i uređenje nisu svuda ni mogli niti je trebalo da budu isti (Čalić, 207). U svakom

slučaju, ekonomski i industrijski razvoj nakon Prvog svetskog rata odvijao se u najvećoj

meri bez ikakvog reda: preduzimači su počinjali i vodili posao mimo propisa i saveta, bez

kvalifikovanih i stručnih ljudi koji bi posao organizaciono i tehnički postavili i vodili, i

često na zastareloj ili neupotrebljivoj opremi. Loše vođena ekonomija značila je i nejednak

razvoj industrije i tržišta, te se nakon 1925. godine javio problem nemogućnosti tržišta da

absorbuje novonastalu ponudu proizvoda (Ibid. 215). U isto vreme, poljoprivredna

ekonomija je ostala primitivna i sa vrlo niskom produktivnošću.

Zakon o okućju, relikt iz devetnaestog veka u Srbiji je, uz izvesne modifikacije, ostao na

snazi do početka Drugog svetskog rata. Njime je dramatično bila umanjena mogućnost za

društvenu pokretljivost, jer su seljaci ostali vezani za mesto stanovanja (Čalić 2004:234).

Socijalna posledica ovakve politike je da u Srbiji nije došlo do kreiranja kritične mase

bezemljaša koji bi svoj izvor prihoda morali da traže na tržištu rada. Postojanje ovakve

kritične mase bi na vladajući sloj vršilo pritisak da, zarad očuvanja mira, poretka i vlasti,

promeni ekonomsku politiku i državne prioritete. Kako to nije bio slučaj, održavala se

ravnoteža siromaštva, stanje u ekonomskom smislu ne toliko loše da dovede do radikalnih

promena, ali ni u kom slučaju dovoljno dobro da omogući značajan ekonomski i socijalni

razvoj. Takođe, državno uređenje koje je održavalo takvo stanje i blokiralo mogućnost

promene je u isto vreme održavalo i tenzije između malog broja bogatih i velikog broja

domaćinstava sa malo zemlje koja se nisu mogli nadati boljem, stvarajući situaciju u kojoj

107

bogatstvo nije moglo biti aspiracija, već povod resantimana i izvor antagonizama u

društvu.

Jedna od uloga moderne države jeste i u definisanju i regulisanju mehanizama socijalne

zaštite i „sigurnosnih mreža“. Činjenica je da je socijalna politika u Srbiji počela kasno i

nepotpuno da se sprovodi. Jedan od razloga tome jeste i struktura porodice. Proširena

porodica i veće domaćinstvo je u Srbiji uvek imalo dovoljno resursa da se brine o onima

kojima je zbrinjavanje bilo neophodno (Čalić 2004:220). Čak i u slučajevima kada su

resursi nedovoljni, tradicija i moral nisu dozvoljavali da članovi najuže zajednice budu

zanemarivani. Postojanje ovakve neformalne institucije rodbinskih struktura značilo je da

je pritisak za uspostavljanjem formalnog sistema zaštite bio nedovoljan za značajnije

angažovanje državnih resursa po ovom pitanju.

Period između dva rata karakterističan je i po nastajanju domaćinstva koje je ostalo

zaglavljeno između poljoprivrednog i industrijskog. Kuća i okućnica su uglavnom uspevali

da obezbede preživljavanje, ali je za većinu to ujedno bio i maksimum, za ostalo je bilo

potrebno zasposlenje. Oni koji od sopstvenog imanja nisu mogli da podmire ni osnovne

životne potrebe, morali su tragati za stalnim poslom. Takva situacija je postavila uslove za

raslojavanje na one koji u svako doba mogu računati na obezbeđen egzistencijalni

minimum i one koji u potpunosti zavise od hirova tržišta rada, ali su ovi potonji činili, po

svoj prilici, vrlo mali deo društva. Ovaj proces raslojavanja je, usled ograničenih

individualnih sloboda, čiji razlozi leže u državnom uređenju87 ali i u tradicionalnim

kulturnim obrascima srpskog društva, tekao vrlo sporo, da bi bio prekinut Drugim

svetskim ratom i novim dramatičnim promenama koje su nakon toga usledile.

Ekonomska politika između dva rata bila je u ogromnoj meri ograničena i dvama

značajnim faktorima: protekcionizam i nacionalna konsolidacija. Nacionalna konsolidacija

značila je da je primat u ekonomskoj politici u Srbiji imala ideologija iskorenjivanja

anacionalnog, konkretno u Vojvodini nesrpskog stanovništva, i jačanje nacionalne svesti ili

promovisanje lojalnih državljana. Tako su postojala ograničenja za strane kvalifikovane

radnike, odnosno izdavanje dozvola za rad strancima, iako Srbija sama nije imala

87 Šestojanuarska diktatura uvedena je 1929. godine uz promenu naziva zemlje u Kraljevina Jugoslavija i označila je suspenziju ustava i višestranačkog sistema.

108

stručnjake koji bi ih nadomestili88. Primat je davan lojalnima, a ne stručnima (Čalić

2004:290). I pored ovakve politike iza koje su stajale pojedine institucija i interesne grupe,

uloga stranaca u industrijalizaciji bila je velika, jer Srbija nije sama uspevala da generiše ni

znanje ni kapital, potreban za transformaciju ka industrijskom društvu. Visoke carinske

stope uvedene dvadesetih godina dvadesetog veka imale su namenu zaštite i obezbeđivanja

uslova za jačanje domaće proizvodnje. Međutim, protekcionizam je takođe doveo i do

eliminisanja strane robe koja je cenom i kvalitetom bila konkurentnija, čime je uklonjen

jedan od podsticaja za racionalizaciju proizvodnje. Carinska opterećenja su prebačena na

krajnjeg korisnika, tj. kupca, a formiranje kartela dalje je umanjilo konkurenciju i

kompeticiju na unutrašnjem tržištu, vodeći ka monopolima (Ibid. 275 i dalje). Ovakvo

okruženje je u velikoj meri ograničilo razvoj i funkcionisanje tržišta kao društvene

institucije.

Period između dva rata doveo je do stvaranja, ili bar do začetka, mešovitih domaćinstava i

pojave kategorije radnika-seljaka – kategorije koja se održala do kraja dvadesetog veka89. U

tom smislu je i ruralna ekonomija imala primat kao ishodište i osnovu iz koje se iskoračuje

ka industrijskoj profesionalizaciji, ali kojoj se uvek može vratiti ukoliko situacija na tržištu

rada ili gubitak posla to nalaže. Kao konsekvenca, individualni identitet nije isti kao kod

profesionalnog radnika koji raspolaže jedino veštinama koje ga identifikuju i poslom koji

obavlja za platu. S obzirom da je egzistencija ostala vezana za selo i poljoprivredu, ostale

su i karakteristične radne navike. Čini se da nisko iskorišćenje radne snage i lenjost nije

jednako prisutna ili se možda ne manifestuje na isti način u svim krajevima Srbije, pa se

čini opravdanom mogućnost značajnijih razlika između Šumadije, istočne Srbije, juga

Srbije, od Niša naniže, i Vojvodine, koja je pripadala distinktivnom kulturnom krugu

nasleđenom iz Austrougarske monarhije90. Kao ilustracija karakterističnih radnih navika i

radne kulture može se naći informacija da jedno seosko domaćinstvo, da bi obavilo sve

88 Postoji teza po kojoj bi društva sa zakasnelom industrijalizacijom mogla da imaju koristi od toga što su druga društva već prošla taj put pa se iz toga mogu izvući neke pouke. Ovde međutim presudni faktor jeste takozvana sposobnost absorpcije, odnosno sposobnost društva da koristi napredna znanja. Problem leži u činjenici da društvo mora biti na potrebnom tehnološkom, institucionalnom ili obrazovnom nivou, da bi se okoristila postojećim iskustvima.

89 Više o posledicama postojanja jednog takvog sloja videti u: Cvetković – Social changes and changing role of mixed households in Serbia u časopisu Sociologija br. 2, 2002.

90 O lenjosti jugoslovenskog tipa i problemu sa kratkom pažnjom pisao je i Vladimir Dvorniković u Karakterologiji Jugoslovena (Dvorniković 1990:654 i dalje), ali se ovi zaključci danas teško mogu uzeti kao naučno valjani.

109

poslove treba da zaposli svoje članove jedan ili dva meseca godišnje, a da ostalo vreme

predstavlja ili lenčarenje, ili nekakvo „petljanje“, ili nadničarenje (Čalić 2004:232). Ovako

tradicionalno nisko opterećenje radom, pritom još i uslovljeno sezonom i primitivnom

tehonologijom, nije moglo dovesti do spontanog razvoja radnih navika, neophodnih u

uslovima rada visokog intenziteta ili racionalnosti, a višak slobodnog vremena na to

upravo i ukazuje.

Protekcionizam je usporio industrijalizaciju (bilo da se radi o stranom kapitalu kome je

uveliko sprečen ulazak na tržište, ili domaćem koji, pored činjenice da je bio nedovoljan,

bez konkurencije i uz esnafske monopole nije imao spoljnih podsticaja za ekonomsku

racionalizaciju) i onemogućio pun razvoj tržišta. U kontekstualnom smislu nije

uspostavljeno tržište kao nezavisni i depersonalizovan, apstraktni ekonomski autoritet

prema kome bi stanovnici Srbije upravljali svoje ponašanje. Zaštita i garantovanost

okućnice i minimalnog zemljišnog poseda su, posebno eliminacijom rizika gubitka

imovine usled loših ekonomskih odluka, ograničila domete modernizacijiskih procesa u

socijalnom smislu. Kognitivna nejasnoća proistekla iz dvojakog položaja, vezanost za

okućnicu i u većoj ili manjoj meri poljoprivrednu aktivnost sa jedne, i potrebu da se izađe

na tržište rada u potrazi za poslom, sa druge strane, omogućilo je preživljavanje i

prenošenje ruralnih i netržišnih obrazaca ponašanja u nove ekonomske kontekste i

aktivnosti. Usled generalno velikog procenta neobrazovane populacije, (što je delom

rezultat nedovoljnih državnih resursa posvećenih obrazovanju, ali i proizvod aktivnog

stava ruralnog mentaliteta prema učenju i promeni), tradicionalni obrasci ostali su u velikoj

meri neosporavani u, po brojnosti, dominantnom delu populacije.

Jugoslaviju pre Drugog svetskog rata, pa samim tim i Srbiju obeležila je i politička kultura

u kojoj je neprijatelj svako ko drugačije misli (Čalić, 2013:115). Uvođenje šestojanuarske

diktature stoga nije zahtevalo totalitarnu ideologiju; moglo se osloniti na administrativni

aparat koji je iz interesa održavao diktaturu, čime je održavano i narodno jedinstvo,

oslanjeno na konzervativne vrednosti i patrijrhalnu kulturu. Čuvalo se postojeće kao

provereno na uštrb promena i modernizacije (Ibid. 145). U socijalno-strukturnom i

kulturnom pogledu, između intelektualne gradske elite, kakve god da su je vrednosti

karakterisale, i seljaštva, odnosno većine Srbije, nije postojalo mnogo dodirnih tačaka a

110

razlike u svakodnevnom iskustvu, pored kulturnih dispozicija, nisu omogućavale da se

tradicionalni kulturni obrazac obogati uticajima iz urbanih sredina. U odnosu prema

ostalim etničkim grupama u zemlji, kako Čalić primećuje, „u kontekstu diktature i

ekonomske depresije mnogima je izgledalo uverljivije tumačenje razlika na naizgled

očiglednom polju istorije, jezika i vere, nego na polju nedokučivih ekonomskih i političkih

suprotnosti interesa“ (Čalić, 2013:151). Vuković u tumačenju ovog perioda nudi nešto

drugačiji zaključak, tvrdeći da su etničke tenzije kao rezultat imale ekonomske koncesije

vlada u Beogradu, a na štetu Srbije91. U svakom slučaju, unutrašnjim tenzijama su

doprinele i verske zajednice koje su negovale simboliku, rituale i kulturu sećanja, što je

potkopavalo jugoslovensko društvo. Sveštenici su u ruralnim sredinama bili najuticajnije

ličnosti (Čalić, 2013:141) formirajući pogled na svet i sprovodeći politički program

sopstvenih verskih zajednica. U takvim okolnostima, gde su najveće etničke grupe tvrdile

da su u zajednici na sopstvenu štetu i gde su prvenstveno isticane kolektivne razlike,

zajednička država nije ni mogla steći status potpune legitimnosti.

3.3. Druga Jugoslavija i socijalistička modernizacija

Kraj Drugog svetskog rata doveo je do promene društveno-političkog poretka, ograničenja

prava na individualnu svojinu, ali i, kao deo nove socijalističke doktrine, planove da se

zemlja brzo industrijalizuje. Rezervoar radne snage za industrijsku ekspanziju bio je

ruralno stanovništvo, koje je činilo više od dve trećine ukupne populacije. Kako je novo

uređenje promovisalo državnu, pa potom društvenu svojinu nad sredstvima za rad,

individue su u ekonomskom smislu zapravo raspolagale samo svojim radom. Promene u

obrascima ponašanja u Srbiji odvijale su se u okvirima radničkog upravljanja (od 1953.

samoupravljanja) kao ekonomske prakse, koncepta društvene svojine i svojine uopšte, kao

i tržišta, koje je u svom ograničenom obliku, kao tržište roba, ipak postojalo i razvijalo se

(Mitrović 2000:40). Već 1947. su proizvod i produktivnost prema većini ekonomskih

pokazatelja premašili nivoe iz 1938. ali pritom nije vođeno puno računa o maksimizaciji

rezultata koje je moguće ostvariti iz postojeće baze resursa, već je fokus uglavnom bio na

91 Ovaj, kao i jedan broj sličnih zaključaka u knjizi, ne može se direktno proveriti jer iznešena argumentacija i podaci to ne dozvoljavaju.

111

agregatnom proizvodu (Allcock 2000:71). Brza industrijalizacija i u seljaštvu identifikovan

potencijal rezervne radne snage iz koga je, tempom koji je industrijalizacija nalagala,

moglo da se zahvata, označila je i stvaranje uslova za značajniju promenu društvene

strukture kroz promenu načina privređivanja.

Nije samo način privređivanja uticao na promene u strukturi društva. Čalić (2013) tvrdi da

je posleratna obnova i radne akcije (i na dobrovoljnoj i na prinudnoj bazi) imala i funkciju

rituala integracije, dajući ljudima zajednički cilja izgradnje boljeg društva i države.

Stvaranje alternative kapitalizmu sledilo je klasična sovjetska sredstva: opšte ukidanje

privatne svojine, državno planiranje i upravljanje privredom, i širenje socijalističkih

predstava, vrednosti, normi i prakse (Ibid. 228). Međutim,ispostavilo se da promovisanje

zdravlja, obrazovanja, blagostanja i socijalne sigurnosti kao ideala, i vrednosti poput radne

etike, discipline, tačnosti, preciznosti i efikasnosti ne pripada komunističkoj ideologiji, već

se radi o idealima evropske industrijske moderne (Ibid. 231). Ekonomski rast i porast

blagostanja doveli su do značajnih promena, pa je uz opšte kretanje stanovništva iz

ruralnog u urbano, liberalizacija i otvaranje zemlje prema Zapadu (što je uticalo i na

političku kulturu i ideje) dovelo i do kritičke samorefleksije u vidu želje za promenom,

koja se pretvorila od elitne u masovnu pojavu tokom šezdesetih godina (Ibid. 253). Srbija

se konačno, čak i u okvirima jednopartijske države i ograničenih ekonomskih sloboda,

modernizovala i u tehnološkom, i u socio-kulturnom pogledu.

Pregled ustava iz 1946. i 1963. i ustavnog zakona iz 1953. navodi na zaključak da promene

koje je socijalizam doneo možda i nisu bile u onoj meri dramatične u kojoj se to obično

smatra: favorizovanje narodnih i zadružnih organizacija, bar na nominalnom nivou, nije

bila novost. Ustav iz 1946. zajamčuje privatnu svojinu i privatnu preduzimljivost, ali ne na

štetu narodne zajednice, a zemlja pripada onima koji je obrađuju, s tim što ne može biti

velikih privatnih poseda (članovi 18 i 19). Garantovano pravo na posedovanje zemlje, koje

je između dva rata bilo neprikosnoveni ekonomski resurs kojim je obezbeđivan

egzistencijalni minimim, imalo je negativan uticaj na pokretljivost radne snage. U novoj

Jugoslaviji zemljišni agrikulturni posed nije bio obavezan, ali je bio garantovan svima koji

su to želeli ili mogli sebi da priušte. Socijalizam je, ne obavezujući seljaka da ostane na

svom posedu, otvorio mogućnost veće pokretljivosti u potrazi za radnim mestom, ali je u

112

isto vreme zadržao važan mehanizam koji je, u slučaju potrebe, mogao da kompenzuje i

ublaži socijalni pritisak u slučaju rasta nezaposlenosti u industriji, pogotovo što se radilo o

populaciji koja je potekla iz ruralne ekonomije, pa se u nju bez ikakvih problema mogla

vratiti. Član 32 postavlja jedan od etičkih prinicipa u vezu sa radom: svaki građanin dužan

je da radi po svojim sposobnostima; ko ne daje zajednici, ne može od nje ni primati.

Ustavni zakon iz 1953. detaljnije definiše društveno uređenje, postavljajući društvenu

svojinu nad sredstvima za proizvodnju i samoupravljanje za dva temeljna oslonca

institucionalnog poretka. Ustav iz 1963. promoviše maksimu „Svako prema sposobnostima

– svakome prema njegovom radu“, i u uvodnom delu (osnovna načela, u delovima II i III)

naglašava kolektivni karakter ekonomije:

Svaki oblik upravljanja proizvodnjom i drugim društvenim delatnostima i svaki

oblik raspodele koji – u vidu birokratske samovolje i privilegija zasnovanih na

monopolističkom položaju, ili u vidu privatno-sopstveničke sebičnosti i

partikularizma – izopačava društvene odnose zasnovane na ovakvom položaju

čoveka, suprotan je pojedinačnim i opštim interesima čoveka i

društveno-ekonomskom i političkom sistemu utvrđenom u ovom ustavu.

Polazeći od toga da niko nema pravo svojine na društvena sredstva za proizvodnju,

niko – ni društveno-politička zajednica ni radna organizacija ni pojedini radni

čovek – ne može ni po kojem pravnosvojinskom osnovu prisvajati proizvod

društvenog rada, ni upravljati i raspolagati društvenim sredstvima za proizvodnju i

rad. Niti samovoljno određivati uslove raspodele. Rad čoveka je jedini osnov

prisvajanja proizvoda društvenog rada i osnov upravljanja društvenim sredstvima.

Društvena svojina sredstava za proizvodnju je osnova sopstvenim radom stečene

lične svojine koja služi zadovoljavanju ličnih potreba i interesa čoveka.

Članovima 21 i 22 se definiše i garantuje pravo građana da poseduju sredstva za

proizvodnju, u slučaju poljoprivrede maksimalno 10 hektara zemlje, i da se bave privatnim

preduzetništvom ili poljoprivredom, u okviru ograničenja nametnutih dominantnim

kolektivističkim socijalno-ekonomskim modelom. Ustav iz 1974. dalje utvrđuje

113

kolektivističku stranu uređenja i artikuliše mogućnost da se revidiraju ekonomske

aktivnosti ukoliko se proceni da su protiv interesa samoupravnog naroda, odnosno da se

privatna inicijativa u određenim oblastima ekonomije jednostavno zabrani. Ovaj ustav

dodatno integriše privatni posao u kolektivistički sistem. Samoupravljanje kao važna

komponenta poretka odnosi se na radničko odlučivanje o raspodeli, ali i o proizvodnji i

planovima. Paralela između ustavnih rešenja i tradicionalne srpske porodične zadruge se,

čini se, sama ističe u bar dve tačke: kolektivistički duh i polaganje prava na kolektivnu

svojinu koju je nemoguće otuđiti, odnosno individualizovati; i učešće u odlučivanju o

raspodeli obaveza, dobiti i rada (bar u onom smislu u kojem to pominje Svetozar

Marković). Ovu paralelu treba, ipak, uzeti sa rezervom, pošto je do pred Drugi svetski rat

porodična zadruga uglavnom već gotovo nestala, naročito kao dominantan socijalno-

ekonomski model, te se tako ne može tvrditi da je socijalizam samo transformisao

postojeće insitucije. Nevezano za teorijske principe na kojima počiva, u krajnjem slučaju,

morao uzeti u obzir i izvestan broj već postojećih empirijskih činjenica, poput već započete

industrijalizacije i već razvijenu percepciju privrede kao robnonovčane i vezane za

modernizaciju (u prethodnoj Jugoslaviji sporu ali ipak prisutnu), ali je morao računati i na

recidive tradicionalne ruralne kulture kolektivizma i problematičnog statusa koji su u

javnosti imale i privatna svojina i bogate individue92. Olkok (Allcock) ukazuje na obrazac

državne kontrole nad privredom, koji je postao naročito dominantan nakon uvođenja

diktature 1929. godine, kao i da je taj obrazac i struktura na kojoj je počivao samo poslužio

kao infrastruktura na koju se socijalistička država sasvim lepo „primila“ – državni

centralizam, kooperativa i intervencionizam u ekonomiji. Dakle, nije uveden sa

socijalizmom već je i pre postojao (Allcock 2000:68).

Druga paralela koju je moguće povući je i ona između samoupravnog preduzeća kao

ekonomske jedinice društva i opštine kao političke i administrativne jedinice, što odgovara

funkcijama i ulogama zadruge i opštine za vreme otomanske vlasti. Takođe, što i Olkok

navodi (Allcock 2000:78), samoupravljanje je inhibiralo stvaranje pravog tržišta rada jer je

vezalo radnike za preduzeća koja su pak bila teritorijalno, preko opština, inkorporirana u

sistem. Ono što je u pomenutoj dimenziji minimalni zemljišni posed u predratnoj

92 Olkok navodi da je država Južnih Slovena nasledila inklinaciju da interveniše u radu ekonomskih institucija koja je pre bila regulatorna kontrola nego moderan koncept vlade kao katalizatora ekonomskograzvoja (Allcock 2000:58). Ovaj autor navodi, po Bićaniću, da je država u ovom periodu najveći ekonomski ili privredni agent koji presudno kontroliše gotovo celokupnu ekonomiju zemlje.

114

Jugoslaviji činio u pogledu razvoja tržišta rada, preuzelo je samoupravno preduzeće. Ova

duboka integracija ekonomsko-političke funkcije i kontrole se naročito očitavala u ustavu

iz 1974. i dve godine mlađim zakonom o udruženom radu. Time je, na čemu Olkok

insistira, pretnja tehnokratije i menadžerijalizma postavljena kao ključ rešenja problema

zemlje, te je bilo neophodno vratiti radničku klasu nazad u sedlo (Ibid. 90-91).

Drugačije viđenje značaja istog perioda i događaja – donošenja pomenutog ustava – kao

svedok i učesnik nudi Latinka Perović:

„Srbi su bili konstitutivan narod u Hrvatskoj i Bosni, apsolutno su vladali Bosnom,

dominirali su u vlasti na Kosovu, to je uvek bilo pod kontrolom, a odavde se svaki

zahtev za autonomijom tumačio kao separatizam, kao iredentizam. To ne može da

gubi iz vida istoričar kada analizira strukturu političkih zatvorenika u dugom

periodu u drugoj Jugoslaviji. Prvo i drugo mesto delili su Hrvati i Albanci. Znači,

moralo se težiti jednoj politici koja će druge relaksirati, koja će ih osloboditi straha

da budu apsorbovani. Istovremeno, kad se vratite u šezdesete godine, a ja sam se

jako mnogo vraćala ovog leta razmišljajući o razgovoru sa Vama, vidite da je

prisutna velika mobilnost stanovništva, imate milion ljudi koji rade napolju, imate

poboljšan standard, imate – što je za mene jako važno – već obrazovanu elitu, u

privredi više nemate „crvene“ direktore, nemate ljude koji su došli zbog ratnih

zasluga pa se tu tek priučili, to su ljudi koji su se obrazovali, imate dosta ljudi koji

su se školovali napolju, imate masu ljudi koji su uživali Fulbrajtovu stipendiju,

engleski jezik je postao široko rasprostranjen, imate nivo univerziteta koji je

respektabilan za svetske standarde, znači, imate kritičnu masu da učinite korak

napred. I šta vas ograničava? Ograničava vas politički monopol partije, koja,

uzgred-budi-rečeno ima 2,2 miliona članova i imate ličnu vlast čoveka koji stari, u

čijoj senci već počinju borbe za nasleđe. Kako je onda moguće da se – mrzim tu reč

jer je postala jako frekventna, ali trenutno ne mogu da nađem bolju – da se sav taj

kapacitet, da se sav taj kapital ne iskoristi da učinite korak dalje, nego poništite

rezultate, koji jesu podložni preispitivanju, i pitate – šta bi bilo da je drukčije bilo?

Ali nije bilo, mi imamo pred sobom ono što se stvarno događalo! Sve to poništite i

vratite se na nacionalističke atavizme koji vas predstave kao narod koji je silovan u

115

toj državi! Mislim da ono što srpska istorijska nauka mora sebi da postavi kao

pitanje je zašto smo se mi, još jedanput u istoriji, imajući taj kapital o kome

govorim – a to su egzaktne stvari i svako ko napolju o tome piše postavlja to pitanje

– zašto smo se sunovratili? Ja to objašnjavam nepomirenošću sa Jugoslavijom kao

složenom državom, Srbi su se sa njom identifikovali. Upravo sam pročitala jednog

istoričara koji je napravio rezime srpske istoriografije o Jugoslaviji i to se jasno

vidi, vi ste sa tim identifikovani, vi ste svaki zahtev za autonomijom, ne u

formalnom smislu, nego za većom samostalnošću, tretirali kao separatizam, kao

iredentizam, kao razbijanje Jugoslavije“ (Latinka Perović u Milosavljević 2010:54-

55).

Jer dešavanja koja su prethodila tom ustavu i sam ustav Perović vidi kao korak napred, kao

modernizaciju. Iako na prvi pogled izgleda paradoksalno, zaključci Olkoka i Perovićeve

nisu kontradiktorni. Oni su samo evaluacije na dva različita nivoa. „Sve te reforme, Ustav

1974, sve je to čitano u jednom ključu, ovde kao antisrpsko, tamo kao unitarističko, ali to

tek čeka neka svoja istraživanja i tu će biti vrlo zanimljivih otkrića (Ibid. 44). Perovićeva

na to gleda pre svega kao na kompromis koji je imao potencijal za političku i ideološku

modernizaciju, dok, ono na šta Olkok posebno obraća pažnju, sa stanovišta tržišne

ekonomije to institucionalno rešenje nije išlo dovoljno daleko, ili je u potpunosti

zapostavilo taj aspekt.

Jedno od objašnjenja socijalizma koje ukazuje na strukturalne nedostatke koji dovode do

njegovog sloma može se naći kod Mladena Lazića, koji socijalizam opisuje kao statičan

sistem: „Relativno anticipirajuća grupacija (partija) je mogla srušiti staru vlast, pa i

celokupan sistem odnosa, tako što se oslonila na ogromnu masu seljaštva koju je

mobilisala kao svoju udarno/odbrambenu snagu a zatim ga prepustila njegovoj prirodnoj

letargiji“ (Lazić 1994:46-48). Sličnost sovjetske i jugoslovenske revolucije, gde se prvih

godina beleži veliki privredni rast i industrijalizacija a zatim nastupa usporavanje i

stagnacija (i kao nesposobnost sitema da se prilagodi promenama tehnološke, političke i

socijalne prirode), s obzirom da je u Jugoslaviji u prvim godinama novog poretka

zabeležen rast koji je nadmašio postignuća države prethodnice, čini se indikativnom. Lazić

tvrdi da se taj inicijalni rast treba shvatiti samo kao stvaranje preduslova za konsolidaciju i

116

obezbeđivanje uslova za funkcionisanje novog poretka, koji nakon toga ostaje

nepromenljiv . Ustavne promene koje se tiču društveno-ekonomskog uređenja, detaljnijeg i

iscrpnijeg definisanja društvene svojine i samoupravljanja u cilju održavanja primata nad

privatnom inicijativom, od 1946. naovamo čini se podupiru ovu tvrdnju. Politizacija

ekonomije, realizovana kroz formu samoupravljanja, predstavljala je kočnicu

modernizaciji, ili je bar ograničavala formu i pravac, doduše, u nešto drugačijem obliku

nego što je to bio slučaj u ostalim zemljama socijalističke privrede:

„Procesi rekonstrukcije započeti u doba krutog centralno-planskog sistema odvijaju

se i u kasnijem samoupravnom socijalistickom poretku, ali poprimaju izvesna

specifična obeležja u odnosu na restrukturaciju istočnoevropskih društava.

Samoupravni put modernizacije iznedrio je, između ostalog, policentrično

odlučivanje o društveno-ekonomskom razvoju federalnih jedinica, slobodnije

delovanje tržišta i veću autonomiju «organizacija udruženog rada» u oblasti cena i

interne raspodele dohotka. Novine u organizovanju poslovanja i raspodeli dohotka

reflektovale su se, kako na promene materijalnog standarda, tako i na ponašanje i

očekivanja zaposlenih. Lična potrošnja dobija prevagu nad investicionom

potrošnjom, materijalni standard raste, a racionisano snabdevanje putem bonova i

tačkica polako se prepušta zaboravu (Allcock 2000:69).“

U periodu od tri decenije (1955 – 1985) ove su promene, zajedno s izdašnom finansijskom

pomoći Zapada, uticale na formiranje stratifkacionog obrasca koji se, u izvesnoj meri,

razlikovao od onih u drugim socijalističkim društvima. Karakterisali su ga viši materijalni

standard pripadnika urbanih slojeva, ispotprosečna disperzija ličnih dohodaka u radnim

organizacijama i natprosečne granske i regionalne razlike, što je rezultiralo upadljivom

socijalno-ekonomskom fragmentacijom klasnih i profesionalnih grupacija. „Opšte konture

su odgovarale strukturama srednje razvijenih industrijskih društava" (Lazić ed. 2000:239).

Ovakva socijalna struktura Jugoslavije, i Srbije u njenom okviru, ukazuje na činjenicu da

sam poredak nije bio monolitan i neupitan iznutra – omogućavao je razvoj pojedinih

elemenata karakterističnih za tržišnu ekonomiju, ali je u isto vreme zadržavao neke druge,

u osnovi antitržišne elemente. Iako je u institucionalnom smislu Jugoslavija nominalno bila

društvo socijalističke demokratije, ograničenja koja su poticala iz ideologije stvorile su

117

prepreku za razvoj stvarne demokratije, u praksi čestim onemogućavanjem povezivanja

prava sa odgovornostima.

Paradoks koji proističe iz ideološke ravni ogleda se možda najbolje kod radničkih štrajkova

(videti naročito Jovanov 1979:40-41). Kuriozitet je da štrajk nije bio institucionalno

uređen, nije postojao kao zakonska mogućnost, što i jeste dosledno izvedena posledica iz

sistema zasnovanog na radničkom samoupravljanju: radnički štrajk bio bi usmeren jedino

prema samim radnicima. Ipak, kao najčešće pominjani razlozi za štrajkove u SFRJ do

1969. godine jesu zahtevi za preraspodelom i povećanjem dohotka (Jovanov 1979:62). Na

prvi pogled ovo govori dosta o mentalitetu radnika koji su, čini se, više zainteresovani za

zarade, a manje za rad i stvaranje dobiti. Međutim, čini se legitimnim ustvrditi i da je

ovakav stav radnika rezultat specifičnih okolnosti93: samoupravljanje, iako institucionalno

uređeno i sankcionisano, nije u potpunosti funkcionisalo u stvarnosti, pa su štrajkovi viđeni

kao jedini način da se glas radnika čuje – da se premosti jaz između proklamovanog i

faktičkog. Prevlast rukovodilaca i stručnjaka u formalnim centrima odlučivanja viđena je

kao pretvaranje vlasti nad tehnologijom i organizacijom rada u vlast nad radnicima (Ibid.

83).

Nekonzistentnost sistema koji se nalazio između socijalističke samoupravne demokratije

(samoupravaljanja), socijalističkog/birokratskog etatizma i neoliberalne politike privredne

efikasnosti uz naglašenu regulativnu ulogu države94 nije mogao dovesti do konzistentnog

kognitivnog modela i kulturnog obrasca pre rešavanja osnovnih velikih protivrečnosti,

naročito između formalno-institucionalno proklamovanog i svakodnevne prakse.

„Štrajkovi u proizvodnim radnim organizacijama su u neposrednoj vezi sa relativnim

odnosima ekonomskih snaga i strukturom svojinskih odnosa koji su na štetu reproduktivne

sposobnosti proizvodnje i materijalne osnove samoupravljanja u njoj. Dominacija od

proizvođača i samoupravljanja otuđenog i osamostaljenog finansijskog (bankarskog),

državnog i trgovinskog kapitala nad proizvodnjom i samoupravljanjem neposredno je

uticala da dođe do štrajkova u proizvodnim radnim organizacijama“ (Ibid. 185). Činjenica

da su radnički štrajkovi bili karakteristični za razvijenije oblasti u Jugoslaviji95 (Slovenija i

93 O uzrocima videti detaljnije u pomenutoj knjizi, str. 100-102.94 Navedeno prema: Jovanov 1979:9395 Oblasti koje su prednjačile u modernizaciji i suočavale se sa problemima koji u nerazvijenijim delovima

zemlje nisu još „došle na red“ odnosno, pojavile se kao problem, bio on socijalno-demografske,

118

Hrvatska su prednjačile) ukazuje da sistem nije mogao da obezbedi ni funkcionalan i

konzistentan ekonomski sistem, ni jake i univerzalne legitimacijske mehanizme socijalno-

ekonomskog poretka.

Pojava uticajnog tehnokratskog sloja96 krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih u

Jugoslaviji i u Srbiji, stoga, predstavlja samo rezultat konkretne primene formalno-

institucionalnog uređenja i okolnosti koje su tokom prethodne dve decenije omogućile

takav put društvenog razvoja. Upravo tim problemom se bavi i Luka Marković (1978) u

knjizi Klasna borba i koncepcije razvoja, gde se problemu razvoja u Jugoslovenskom

društvu pristupa sa stanovišta ekonomije. U pokušaju da pruži legitimaciju sistema

opterećenog ekonomskim problemima, Marković navodi da marksistička teorija i praksa

treba da budu utemeljene u savremnom društvu, pošto je marksizam u izvornom obliku

izraz sopstvenog vremena, a ono se bitno razlikuje od današnjice, pa otuda i vidi

mogućnost za uključenje marginalizovane buržoazije (one koja je u jednom trenutku bila

na vrhu moći, a sada je zamenjena novom buržoazijom) u socijalnu revoluciju. Kao na

jedan od mogućih pravaca razvoja društva, autor ukazuje na prihvatanje tehnokratije kroz

njeno smeštanje u širi legitimacijski kontekst socijalističke revolucije, odnosno šireg

društvenog razvoja, kako bi ekonomskom razvoju pružio smisleni kontekst i legitimaciju

(što u krajnjem slučaju znači subordinaciju tehnokrata u odnosu prema političarima,

odnosno potčinjenost ekonomije politici, što je i promovisano ustavom iz 1974. godine).

Na individualnom nivou, problem legitimacije znači da pravila igre nisu jednoznačna i da u

razuđenoj socijalnoj i ekonomskoj strukturi kakva je bila SFRJ, pa i Srbija, jedna pravila

mogu biti iskustveno potvrđena jednoj grupi, a druga pravila drugoj grupi ekonomskih

aktera (pojedini delovi ekonomije su izloženi tržišnim mehanizmima, dok su drugi u većoj

meri deo centralno-planske ekonomije, što i ne bi bio problem da se ova podela zasniva na

ekonomsko-tehnološkim, a ne na političkim ili ideološkim kriterijumima). Dominacija

politike u ekonomiji, iako ne u meri u kojoj je to bio slučaj u Sovjetskom Savezu,

omogućila je razvoj samo fragmenata tržišne ekonomije, potpuno izostavljajući neke od

temeljnih pretpostavki ekonomske racionalizacije, poput jasne i nedvosmislene veze

ekonomske ili ideološke prirode.96 Najbitnija karakteristika tehnokrata je ovde shvaćena kao insistiranje na ekonomskoj racionalnosti, a čiji

je promoter bio sloj tehnokratskih rukovodilaca odnosno, savremenim rečnikom rečeno, menadžera.

119

između rezultata rada i količine prihoda koji se mogu deliti organizacijama udruženog

rada.

Argument koji se ovde nameće je da je socijalizam doneo neke značajne modernizacijske

elemente, dok sa druge strane nije uklonio oslonac nasleđenim socijalnim i ekonomskim

mehanizmima koji su nastavili da egizistiraju kao prepreka socijalnom i ekonomskom

razvoju. Ovo se možda najbolje prelama u značajnom sloju radnika-seljaka (kao nosioca

specifičnih kulturnih i institucionalnih obrazaca ponašanja, sloja pozicioniranog između

ruralne i urbane ekonomije, a koji je svoju vitalnost u Srbiji pokazao i tokom i neposredno

nakon raspada SFRJ) sa jedne strane, i institucije samoupravljanja kao kolektivnog

preduzetništva, sa druge strane. Josip Županov, analizirajući krajem šezdesetih podatke iz

Hrvatske (a sa izvesnom dozom opreza ovi se rezultati mogu smatrati indikativnim za celu

Jugoslaviju, pa i Srbiju), tvrdi da osnovni problem zbog koga se preduzetnički duh nije

razvio jeste nespremnost radnika samoupravljača na rizik: radnik samoupravljač se nikada

nije našao u situaciji da poseduje bilo šta što bi rizikovao – svojina je bila kolektivna,

radno mesto gotovo zagarantovano, a nisu postojali institucionalizovani mehanizmi koji bi

snažno povezali raspodelu dohotka sa ekonomskim postignućem97. Proklamovana

samoupravna organizacija zapravo nikada u stvarnosti nije odmakla dalje od oligarhijske

organizacije: „Oligarhijski obrazac distribucije [moći], socijalna stratifikacija moći i

neodgovornost moćnih čini se da predstavljaju invarijante našeg društvenog sistema“

(Županov 1985:10). Antitehnokratska kampanja nakon 1971. reafirmisala je rukovodnu

funkciju kao političku, a menadžere vratila u poziciju „mlađeg partnera“ političke

birokratije (Ibid. 13). Politizacija i ideologizacija ekonomije u socijalizmu omogućila je i

jačanje norme egalitarne raspodele koju Županov vidi kao deo šireg egalitarnog

normativno-vrednosnog kompleksa. S obzirom da je, kako autor navodi, preduzetničko

ponašanje sasvim novi oblik ponašanja koji nema oslonca u socijalnom iskustvu pojedinca

niti u kulturi društva – socijalna iskustva socijalističkih radnika formirala su se u ruralnoj

naturalnoj ili polunaturalnoj privredi u kojoj preduzetništvo, i socijalne razlike koje iz

preduzetništva proističu, ne postoji kao koncept ili ideja – izgleda da je socijalistička

ideologija egalitarizma plodno tle našla upravo u kulturnim matricama koje su već bile

97 Podsetimo se, u tradicionalnoj zadruzi svojina nije bila lična, radno mesto je bilo zagarantovano, a proizvodilo se prema principu zadovoljanja potreba, a ne maksimizacije proizvodnje bazirane na definisanim resursima.

120

prisutne. Podaci na koje se Županovljev rad oslanja pokazuju da osim rukovodilaca i

stručnjaka koji delimično odstupaju, ostale grupe u ekonomskim jedinicama nemaju

izgrađena stav prema riziku, odnosno smatraju da ukoliko kao posledica riskantnog

okruženja ekonomska jedinica trpi gubitke, samo rukovodioci treba da snose posledice –

radnik treba da bude plaćen po satnici za vrstu rada bez obzira da li proizvod njegovog

rada ima prođu na tržištu ili ne. U vezi sa ovim stavom jesu i nalazi o nivou aspiracije kod

različitih slojeva koji sugerišu da postoji „norma društvene egalitarnosti“98 i da ona nije

proizvod društvene strukture, već deo šireg kulturnog kompleksa, prisutna ne eksplicitno

već implicitno, i da je karakteristična za celokupno jugoslovensko društvo.

3.4. Istorijsko izvorište srpske ekonomske kulture – rezime

Ovaj sumarni i fokusiran pregled srpske istorije opredeljen je pristupom koji ukazuje na

prisutnost i postojanje specifičnih procesa i karakteristika srpskog društva. Te

karakterisitke se mogu identifikovati kroz posmatran vremenski period, i njima se može

objasniti stanje u kome se to društvo i danas nalazi. Na taj način ostvaren je nešto širi

kontekst za nalaze i analizu koja čini ostatak ovog rada. Stoga, kako bi se mestimično i

naizgled nepovezane celine opisa i analize srpskog društva u bližoj istoriji povezale i

istakla njihova značajnost u kontekstu ekonomskog ponašanja, neophodno je izdvojiti i

naglasiti nekoliko osnovnih tačaka.

Populacija Srbije je do polovine dvadesetog veka bila izrazito ruralna i u smislu

proporcionalne strukture društva bez značajnijih naznaka pomaka ka urbanom (ekonomija

koja ne zavisi od obrade zemlje) načinu života. Uz to, relativno jednostrana i usmena

duhovna kultura koju prati siromaštvo materijalne kulture (uočljivo i kroz vrlo ograničen

broj predmeta koji je bio u upotrebi u svakodnevnom životu domaćinstava) nije

predstavljala razuđenu osnovu iz koje bi društvo moglo da formuliše alternative

sopstvenog razvoja. Nagla urbanizacija nakon Drugog svetskog rata otvorila je mogućnosti

98 Koja ukazuje da ni nivo obrazovanja, ni nivo zarade, ni položaj na profesionalnoj lestivici ni drugi faktorikoji se u „normalnim“ društvima mogu povezati sa nivoom aspiracija individua ne utiču na povećanje nivoa aspiracije ispitanika, opširnije kod Županova (1985:329 do 361).

121

promene društvene strukture, ali nije sprečila preživljavanje starih kulturnih obrazaca,

neprimerenih industrijskom društvu.

Drugo, status svojine, a naročito privatne, nije bio individualizovan u smislu

konsekventnosti rezultata sopstvenog ekonomskog izbora ili okolnosti. Drugim rečima,

rizik u ekonomskim aktivnostima nikada nije obuhvatao samu egzistencijalnu osnovu

domaćinstva, stan i okućnicu u Kraljevini Jugoslaviji, ili drugu individualnu svojinu u

SFRJ koja nikada direktno nije učestvovala u ekonomskim aktivnostima individua. Ovde je

naravno reč o dominantnom obrascu ili stanju u društvu, pošto su postojali i nešto drugačiji

slučajevi i obrasci, ali njihova zastupljenost i pojavnost nije bila takva da se mogu smatrati

dominantnim. Dve su osnovne konsekvence ovakvog stanja: koncepcija svojine, privatne i

javne (državne, društvene), i pravo i ograničenja raspolaganja imovinom nisu mogli

odmaći mnogo dalje od faktičkih okolnosti na kojima su počivale, te se ambivalentnost

pomenutog stanja mora odslikati i zapaziti u svesti i stavovima pojedinaca i, generalno

gledano, u kulturnom obrascu vezanom za svojinu; verovatno i važnije od upravo

navedenog je i činjenica da ekonomske aktivnosti, sa stanovišta privatne svojine, nisu

imale karakter situacije „sve ili ništa“ (pošto je pravo na minimalnu svojinu bilo

garantovano bez obzira na okolnosti). Na taj način je zamagljivan i relativiziran odnos

između uzroka i posledica, odnosno, akcije i rezultata u ekonomiji, te tako određujući i

kulturni obrazac koji iz toga proizilazi. Kako dominantan način privređivanja u ruralnoj

ekonomiji u Srbiji nije zahtevao veliki broj radnih dana, a u velikoj meri je zavisio i od

prirodnih, prvenstveno vremenskih prilika, utvrđivanje preciznih veza između količine

rada i egzaktnog rezultata se nikada nije nametnulo kao pitanje koje je bilo potrebno rešiti

kao društveno pitanje od univerzalnog značaja.

Treće, odnos prema radu razvio se na premisama od kojih su najvažnije upravo pomenute:

ruralni mentalitet i način privređivanja vođen idejom zadovoljenja minimalnih potreba, a

ne racionalizacijom i povećanjem proizvodnje i efikasnosti, specifičnost statusa privatne

svojine, subordiniranost ekonomije politici i ideologiji. Ove premise ne ukazuju na

eventualna ograničenja, jer ko je hteo, mogao je da pokuša i ostvari više u ekonomskom

smislu. U pitanju je nedostatak spoljnjeg podsticaja i to takvog koji bi najdirektnije doveo

u vezu egzistenciju i rad na način koji bi odgovarao neruralnom radnom etosu. Drugim

122

rečima, svest da za obezbeđivanje egzistencije i osnovnih potreba nije potrebno raditi pet,

šest ili sedam dana svake ili skoro svake sedmice u godini čini se da je uvek postojala kao

alternativna opcija svakodnevnom radu. Tome se može dodati da dominantan religijski

kontekst (govorimo o društvu nevelike intelektualne, umetničke i materijalne kulture, a

religija ima dominantnu ulogu tumačenja svakodnevice) ne dovodi u vezu aktivnost i rad u

materijalnom svetu sa spasenjem duše. Stoga, iako rad u simboličkom smislu ima važnu

ulogu u održanju zajednice (kao vid kolektivne prakse mobe i pozajmice, na primer,

pomažući grupnu koheziju), sa aspekta individue ne predstavlja jednu od okosnica opšteg

simboličkog sistema.

Četvrto, ekonomija je gotovo konstantno bila pod uticajem političkih koncepcija i ideja,

odnosno njima podređena (tržišna ekonomija nikada nije predstavljala značajan faktor i

izvorište u definisanju i artikulaciji političkih interesa). U socijalizmu je to bio model

socijalističke samoupravne privrede, a u prethodnim periodima je to bio model

kontrolisane nacionalne privrede koja nije smela iskoračiti izvan ideoloških okvira,

korišćenih u definisanju i konsolidovanju etno-nacionalne koncepcije države i društva. U

oba slučaja ekonomske koncepcije su svoju inspiraciju crple iz ideja sa malo razumevanja

za tržišne principe, već iz onih okrenutih monopolima, protekcionizmu i intervencionizmu.

U novi, XX vek, ulazilo se bez iskustva tržišta i svojine koja se temelji na individualnoj

slobodi. Uz ograničenjavezana za slobodnu trgovinu u ruralnim oblastima, u većoj ili

manjoj meri prisutna do tridesetih godina dvadesetog veka, i slab industijski razvoj koji

nije mogao dovesti do razvoja snažnog i stabilnog tržišta rada, kultura srpskog društva je

ostala uveliko netržišna i ruralna. Životno iskustvo i okolnosti nisu omogućili značajniji

iskorak iz tog kruga, što je kao posledicu imalo problem vezan za legitimitet nove države.

Nastala kao deo brobe za slobodu, nezavisnost i ujedinjenje srpske populacije, legitimacija

države je u tom segmentu bila snažna i oslanjala se kako na simbole tako i na neposredno

iskustvo oslobodilačkih ratova. Problem se, kao što pomenuti slučaj čedomorstva ilustruje,

javio u onom segmentu koji treba da prepozna šta je nova država i kako je organizovati. Iz

nerazvijene političke svesti većine populacije, uz vrlo mali objektivni uticaj obrazovanih

elita, većina populacije nije mogla da prihvati ili stvori solidan koncept moderne države i

njene uloge u organizovanju ekonomskog života i instuticija svojine i tržišta.

123

Peto, kolektivizam i egalitarizam predstavljaju značajne društvene norme koje svoje

korene prvenstveno imaju u ruralnoj kulturi i praksi, a zatim su svoje mesto našle u

nacionalnoj ideologiji tokom izgradnje i konsolidacije srpske države, i dalje, u periodu

nakon Drugog svetskog rata, predstavljajući eksplicitno ili implicitno osnovu pravednosti i

jedan od legitimacijskih mehanizama.

Konačno, tek je sa industrijalizacijom, porastom životnog standarda, stope pismenosti i

pratećih promena u načinu života koje su došle sa jugoslovenskim konceptom socijalizma,

uprkos ograničenjima, došlo do snaženja i konsolidovanja potrošačkog mentaliteta

karakterističnog za kapitalistička društva.

Na osnovu svih navedenih tačaka može se zaključiti da je ekonomska kultura u Srbiji u

velikoj meri fragmentirana i nekozistentna, odnosno, u isto vreme sadrži elemente koji su

funkcionalni u netržišnim uslovima privređivanja, ali i elemente i obrasce ponašanja

karakteristične za tržišnu privredu. Problem sa ovakvim stanjem je da vrednosne i kulturne

matrice, karakteristične za srpsko društvo, ne poseduju konzistentnost neophodnu za

efikasno funkcionisanje tržišta i tržišno orijentisane privrede. Ova nekonzistentnost,

ukoliko su zaključci na osnovu istorijskog materijala korektno izvedeni, i s obzirom da se

radi o relativno trajnim društvenim pojavama, može se identifikovati i danas. Analiza

rezultata empirijskih istraživanja sprovedenih u poslednji dvadesetak godina pružiće

odgovor na to pitanje.

124

4. Karakteristike ekonomske kulture u Srbiji nakon 2000

Prvi višestranački izbori u Srbiji održani su decembra 1990. godine, što je, bez obzira na

okolnosti i karakter tog događaja, označilo tranziciju političkog sistema zemlje99. Period

koji je usledio nakon toga, obeležen ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije, međunarodnim

sankcijama uvedenim Srbiji, migracijama stanovništva, ovu tranziciju karakteriše kao

zamrznutu. I pored toga što tranzicija nije praćena i potrebnom transformacijom, bar ne u

smislu koji bi predstavljao značajne korake ka demokratskoj konsolidaciji i evoluciji

ekonomskih institucija, poslednja decenija dvadesetog veka donela je korenite promene.

Okolnosti u kojima se srpsko društvo našlo tokom tog perioda uveliko su odredile pravac

promena i specifične crte društva u prvim decenijama dvadeset prvog veka. Ova dešavanja

i faktori koji su prolongirali prelaz iz socijalizma u kapitalizam mogu se svrstati u tri

grupe: Politička tranzicija, uvođenje višepartijskog sistema i kontrola medija kao

političkog i ideološkog instrumenta; ekonomska tranzicija kao promena svojinskih odnosa

i privatizacija, kao i pad ekonomske proizvodnje i zarada građana; i konačno, kontekst u

kome se tranzicija dešavala – ratovi na prostorima bivše Jugoslavije, međunarodne

političke i ekonomske sankcije, koje iniciraju i migracije i demografske promene,

uključujući i emigraciju preduzimljivih, obrazovanih i stručnih. Kontekst i priroda

političkih i ekonomskih promena obuhvataju kritične oblasti u kojima su se iskustvo i

razumevanje sveta razvijali u svesti građanina savremene Srbije, te je stoga neophodno

ukratko se osvrnuti na to kako su pomenute oblasti uticale na smer socijalnih i kulturnih

promena i životnog iskustva ljudi.

99 Iako Srbija do 2004 godine konačnim otcepljenjem Crne Gore nije i formalno postala samostalna, politički i ekonomski život u Srbiji se i pre toga uveliko odvijao kao u samostalnoj državi.

125

4.1. Politička, ekonomska i socijalna tranzicija u Srbiji

Uvođenje demokratije u političku sferu društva pretpostavlja uspostavljanje principa i

pravila koja omogućavaju da se različitim interesnim grupama u društvu omogući učešće u

političkom životu i odlučivanju. U idealnom slučaju to se postiže tako što pravila definišu

prostor u kome se politički akteri pozicioniraju, legitimišući se kao zastupnici interesa

pojedinih grupa u društvu, i predlažući poželjan pravac društvenog razvoja. Vladajuća

politička grupa, koja je to mesto nasledila iz jednopartijskog sistema, paralelno je delovala

u dva pravca. Sa jedne strane je podržavala višepartijsku demokratiju, a sa druge je ulagala

napore kako bi politički prostor organizovala prema sopstvenim interesima, tako da taj

prostor sa jedne strane eliminiše ili marginalizuje alternative, a sa druge strane stvori samo

jednu dominantnu političku poziciju, definisanu tako da je ne može okupirati nijedna od

novonastalih stranaka. Pogrešno je smatrati da raspad starog sistema u Srbiji nije bio

praćen izgradnjom novog, jer upravo pomenute intervencije u političkoj sferi tranzicije

ukazuju suprotno. Kako je novi sistem zahtevao artikulaciju i uspostavljanje kognitivnih

elemenata koji bi političko polje uredili na pomenuti način, politička tranzicija se u Srbiji

ne može odvojiti od medijskog delovanja100.

Slučaj Jugoslavije i Srbije je za tranzicione prilike specifičan s obzirom da je cenzura

postala mnogo raširenija i dublja nakon sloma zemlje nego pod socijalističkim uređenjem

(videti više u Thompson, 1994). Ovo je sa stanovišta demokratizacije imalo upravo ulogu

kompenzacije promena, nastalih uvođenjem višepartiskog sitema u cilju održanja na vlasti

već ustoličene političke nomenklature. Paradigmatičan slučaj i ilustracija položaja i uloge

medija u Srbiji krajem osamdesetih i početkom devedesetih izložen je u zbirci materijala iz

rubrike dnevnog lista Politika poda nazivom Vreme kada je narod govorio (Mimica,

Vučetić 2008). Rubrika Među nama pomenutog lista je početkom jula 1988. godine sa

politički neutralnih postala rubrika za teme visoke politike (ibid. 15). Kako sami autori

kažu, Politika je dozvolila da čitaoci (navodno) spontano obave najprljaviji deo posla na

indoktrinaciji javnog mnjenja sa pogubnim rezultatima (Ibid. 7). Štaviše, ova

indoktrinacija je kontekstualizovana, odnosno prezentovana i uveliko prihvaćena u javnosti

100 U svim tranzicionim zemljama mediji su igrali značajnu ulogu u promociji novog poretka, ali je uloga medija mnogo izraženija u situaciji gde postoji namera da se političko polje strukturiše tako da ne dozvoljava pozicioniranje političkih aktera, veća da ih samo pozicionira u predefinisanu poziciju.

126

kao deo demokratizacije i povratka glasa narodu o najznačajnijim pitanjima budućnosti

nacije. Tako su tri funkcije obavljane istim mehanizmom: legitimacija politike aktuelne

vlasti; izmeštanje odgovornosti za političku akciju i smer koji se sa političkih institucija i

nosilaca preusmerava na neformalne mehanizme političkog delovanja, i diskreditacija ideje

reprezentativne demokratije, delom je predstavljajući kao plebiscit koji se očitava u

medijima, delom kroz diskreditaciju individua koje promovišu alternativne ideje i

vrednosti, čime postaju potencijalna pretnja političkoj kontroli; i konačno, kroz delimično

izmeštanje demokratskih mehanizama iz formalnih u neformalne institucionalne strukture,

što značajno ometa transparentnost političkih procesa.

Ovakva medijska inicijativa ne bi imala značajnijeg efekta da je bila i jedini mehanizam

uticaja na medije. Pored jasno politički i ideološki opredeljenih novinara, deo njih je

delovao pod autocenzurom, kao individualnom odlukom novinara da se određena tema ili

pristup jednostavno zaobiđu i ne obrađuju. „Novinari će tretirati sopstvenu autocenzuru

kao stvar realizma ili pragmatizma ili igranja po pravilima (Parenti 1993:41).“

Autocenzura tako nalazi svoje uporište u novinarovoj percepciji i tumačenju okoline i

stvarnosti, odnosno u razumevanju kako, po kojim pravilima, svet kao i neposredno

okruženje funkcionišu. Novinar u sopstvenim očima zadržava nezavisnost jer ne dobija

instrukcije sa neke konkretne strane, a zapravo radi u korist postojeće hijerarhije, očitovane

u informativnom polju društva. Kao rezultat, autocenzura postaje deo kulture, formirajući

komunikacijsku praksu u društvu. U slučaju Srbije, referentni okvir stvarnosti je jasno

uspostavljen i individualnim slučajevima maltretiranja i ubistava novinara koji bi se usudili

da iz takvog referentnog okvira izađu i ponude mu alternativu101.

Analiza izveštavanja medija takođe otkriva i specifičan pravac i utemeljenje tranzicije u

Srbiji. Dnevni list Politika102, kao glavni štampani medij zvanične politike Srbije, o Rusiji i

Kini izveštava gotovo isključivo u pozitivnom kontekstu, dok tradicionalno tržišna i

demokratska društva zapadne Evrope mahom opisuje negativnim atributima. Takođe,

izveštaji i vesti o bilo kakvoj saradnji sa zemljama Zapada su retka, a posebnu formu

izveštavanja predstavljaju vesti o diplomatskim aktivnostima i razgovorima zapadnih

101 Ubistvo novinarke Dade Vujasinović koje je do danas ostalo nerazjašnjeno i novinara Slavka Ćuruvije, verovatno su najbolja ilustracija navedenog.

102 Ovaj deo se bazira na istraživanju urađenom tokom izrade magistarskog rada na Centralnoevropskom Univerzitetu.

127

zemalja i Rusije a koji se tiču Srbije/Jugoslavije. Ovakvi događaji predstavljani su gotovo

isključivo kroz zvaničnu reakciju i stav Rusije, što tu državu promoviše kao najznačajnijeg

agenta interpretacije stvarnosti, makar kad je pitanju međunarodna diplomatija i politika. U

saglasnosti sa ovim je i tretman srpskih opozicionih partija o kojima se izveštava kao o

ispostavama zapadnih država i službi, čijim se delovanjem objašnjavaju i loša ekonomska,

i bezbednosna i politička situacija u zemlji. Konačno, Zapad i njihove političke ispostave u

Srbiji su, kako je to kroz izveštavanje Politike predstavljeno, glavna pretnja srpskim

nacionalnim interesima i kulturi. Ovakvim izveštavanjem, čak i pod uslovom da je

institucionalna reforma koherentna i sprovedena u potpunosti, postavlja se referentni okvir

stvarnosti i nameću mehanizmi legitimacije koji demokratiju, a i tržišnu ekonomiju,

povezujući ih sa Zapadom, uveliko diskredituju pošto ih doživljavaju kao pretnje

nacionalnom interesu i kulturi.

Slučaj medija je posebno značajan jer ilustruje na koji je način demokratizacija društva

zapravo sprečavana. Uvođenje višepartijske parlamentarne demokratije je samo jedan nivo

demokratizacije društva. Argument koji je u ovom radu više puta naglašen je da pored

formalnih institucija izuzetno veliki značaj imaju one neformalne kao mnogo bliže

autentičnim kulturnim obrascima date društvene grupe. Parlamentarna demokratija je

formalizovan vid reprezentativne demokratije, ali participativna demokratija je autentična i

temeljna pretpostavka demokratske kulture društva. Ona je vid samoorganizovanja građana

u interesne grupe u kojima se artikulišu razni interesi, važni pre svega za ljude koji se

međusobno prepoznaju kao slični ili sa sličnim pogledima na život i sličnim interesima.

Može se tvrditi da je demokratizacija zapravo donela manje demokratije

onemogućavanjem stvaranja formalnih mehanizama103 koji bi građanima olakšali

okupljanje i učestvovanje u javnom životu, osim preko kontrolisanih medija. Ne samo

formalno, već i u smislu podsticanja i podrške razvoju demokratske kulture. Naravno,

tržišne ekonomije nisu isključivo demokratske, ali su u postsocijalističkim zemljama one

programski išle zajedno pa se ni ovde ne mogu posmatrati kao nepovezane pojave.

Kada je reč o glasanju, tipičnom ritualu višepartijskih sitema, nivo učešća građana na

prvim slobodnim izborima 1990. godine od svih zemalja bivše Jugoslavije najniži je bio

103 U socijalizmu je, uz sve svoje nedostatke i kritike koje se mogu uputiti, mesna zajednica bila formalizovani mehanizam građanske participacije.

128

upravo u Srbiji. Relativno visoka stopa apstinencije, imajući u vidu društveni i istorijski

značaj izbora, ima više objašnjenja. Nespremnost građana na političke promene, odnosno

jaka privrženost socijalizmu je jedan od razloga koji je potvrđen i empirijskim

istraživanjima. Drugi razlog može se tražiti u činjenici da je vlast odugovlačila sa

održavanjem izbora, pritom ne omogućavajući opozicionim partijama jednake izborne

uslove, što je uticalo na eroziju građanskog uverenja da su izbori fer i smisleni i u datom

društvenom kontekstu. Konačno, kao treći razlog nameće se zaključak da građani Srbije

pokazuju veliki otpor prema svakoj vrsti političke promene, odnosno visok stepen

inertnosti i konformizma sa postojećim sistemom, kakv god on bio (Goati 2001:25-26).

Zaključak je da su i politička elita i većina populacije našli zajednički prostor u otporu

promenama i očuvanju značajnog dela kulture i vrednosti na kojima je počivao

socijalistički sistem. Rezultat ovih prvih izbora je nastavak vladavine istih političkih aktera

koji su te pozicije zauzimali i u prethodnom periodu – izbori su potvrdili kontinuitet vlasti,

i promociju suštinski nedemokratske104 političke kulture koja je samo dobila novi

formalno-pravni okvir. Kao epilog, opozicione partije organizovale su velike demonstracije

1991. i 1992. zahtevajući, između ostalog, promenu političkog sistema koji bi omogućio

ravnopravnije učešće partija, sa posebnim naglaskom na promenu upravljanjem državnim

medijima koji su praktično bili instrument vladavine (Ibid.).

Sledeći izbori u Srbiji (i SRJ) za republički parlament obeleženi su prvenstveno

insistiranjem političkih aktera na nacionalnim pitanjima, a tek u vrlo maloj meri na

ekonomskim i socijalnim pitanjima i problemima društva (Goati 2001:62). Bez ulaženja u

detalje i karakteristike idejnog i ideološkog definisanja nacionalnih pitanja glavnih

političkih aktera, jasno je da se usmeravanjem javnog mnjenja na pitanje nacije, a ne na

ono najvažnije – pitanja ekonomije i društva, društveni resursi usmeravani sa tranzicionih

problema na predtranzicione. A kako tranzicija zahteva, ako ne konsenzus političkih aktera,

a onda bar jasno usmerenje vodećih društvenih snaga ka realizaciji ekonomskih i političkih

promena, pitanja identiteta nacije i postavljanja makar osnovnih nacionalnih interesa

morala su biti već rešena i neupitna. Snaga konsenzusa oko nacionalnog identiteta i

strateških interesa direktno se odslikava na pravac i karakter tranzicije – kognitivna

104 Ili u najboljem slučaju samo delimično demokratske.

129

disonanca u pogledu interesa i identiteta ne može pružiti solidno uporište tranzicionim

procesima.

Lokalni izbori novembra 1996. godine su nepriznavanjem izbornih rezultata od strane

vlasti doveli do višemesečnih uličnih protesta građana. Rasplet, kome je pored ostalog

vodilo i učešće patrijarha SPC koji je manifestovao javnu podršku studentima u Beogradu,

bilo je konačno priznavanje rezultata izbora. Međutim, ovi izbori u političkom i

institucionalnom smislu imaju mnogo veći značaj od prostog prihvatanja volje građana.

Prvi razlog tome je način na koji su rezultati priznati. Umesto jednostavnog priznavanja

rezultata kao realnosti, za ovu je priliku napravljen specijalni zakon (Lex Specialis) kojim

su faktički svi počinitelji krivičnih dela, a koji su mahom bili pripadnici vladajućih partija,

abolirani svake zakonske odgovornosti. Drugo, promena izbornog zakona, kao i promena

nadležnosti lokalnih vlasti, uveliko umanjuje faktičku moć lokalnih koalicija i izglede da

opozicija na nekim budućim izborima osvoji vlast. Povrh svega, politička koalicija koja je

stala iza protesta i čiji su pripadnici bili oštećena strana ubrzo se nakon preuzimanja

lokanih vlasti raspala, ostavljajući građane u uverenju da, iako aktuelna politika ne

predstavlja dobro rešenje, prave alternative još uvek nema. Konačno, lex specialis je i

formalno potvrdio da pripadnici vlasti u političkom sistemu Srbije mogu sebi dozvoliti i

kršenje zakona jer se naknadnim intervencijama u pravnom sistemu krivična dela

počinjena u konkretnoj situaciji naknadno legalizuju. Obrazac na koji je ovakav ishod

ukazivao je da društvena pravila, a posebno zakon, nemaju univerzalno važenje i ne

odnose se na sve građane Srbije podjednako. Najznačajnija konsekvenca pomenutog

slučaja je zapravo potvrda da pravni sistem, uključujući i ustanovu ugovora kao jednog od

temelja ekonomskih odnosa, ne može na adekvatan način poduprti razvoj tržišne

ekonomije i privatne svojine105.

Konačna politička tranzicija tako je zapravo završena tek izborima u septembru (na

saveznom nivou) i decembru (na republičkom nivou) 2000. godine, što takođe nije prošlo

bez jakog pritiska građana i opozicije na vladajuće partije. Nakon višednevnih protesta

vlast je preuzeta silom petog oktobra iste godine pa je predsednik SRJ prvi put postao

predstavnik iz opozicionih partija. Mali paradoks je činjenica da je ova pobeda donela

105 Za svojinske odnose je posebno paradigmatičan slučaj brojnih privatizacija koje su na kraju poništene.

130

promenu na saveznom nivou, tako da je volja građana bila manifestna u zajednici sa

Crnom Gorom, ali ne i u rezultatima u samoj Srbiji. Izbori u decembru doveli su čak i do

ubedljivije pobede opozicione koalicije, označivši definitivan diskontinutitet političke

vlasti i afirmaciju višepatijske demokratije (Goati 2001:264). Prvi korak tranzicije –

politička promena slobodnim izborima neophodnim za smenu starog režima (Rose, Harper,

1998:13) čini se da se konačno desio i u Srbiji; na scenu su mogle da stupe nove političke

snage voljne da promene ceo socijalni i ekonomski sistem. Problem sa transformacijom

koja je usledila očitavao se u simptomima koji su se manifestovali u političkom životu

Srbije i tokom prethodne decenije, odnosno, nepostojanjem konsenzusa političkih opcija

koje su stajale nasuprot autoritarnom režimu. Konsenzusa, koji bi građanima jasno

ukazivao na makar osnovni pravac evolucije srpskog društva i vrednosti kojima bi razvoj

bio vođen.

Ekonomska tranzicija u Srbiji tokom devedesetih bila je vrlo ograničena, pre svega

održavanjem, čak i jačanjem starih odnosa ekonomskih i političkih struktura, kao kontrola

ekonomskih resursa u državnom vlasništvu od strane političkog establišmenta, zatim

međunarodnim ekonomskim sankcijama i ratovima. Dva aspekta ekonomske tranzicije su

posebno značajna sa stanovišta odnosa institucinalnog sistema i građana Srbije: promena

svojinskih odnosa i privatizacija sa jedne, i pad ekonomske proizvodnje i standarda

građana sa druge strane.

U socijalističkoj Jugoslaviji su postojala tri vida svojine, državni, društveni i privatni. Prva

privatizacija počela je 1989. godine promenom Zakona o preduzećima što je

institucionalizovalo mogućnost prometa društvenog kapitala i preciziralo postojanje

različitih tipova preduzeća106. Ovaj program se temeljio na više modela privatizacije

omogućivši da radnici postanu deoničari preduzeća u kojima su zaposleni ili drugih

preduzeća u društvenoj svojini. Već 1991. godine Srbija donosi novi zakon (Zakon o

uslovima i postupku transformacije društvene u druge oblike svojine) koji je otežao

privatizaciju, a takođe je urađena i revizija dela privatizacija po prethodnom zakonu. Jedna

karakteristika ove privatizacije bilo je ponovno snaženje pozicija države kroz povećanu

106 Programi privatizacije u Jugoslaviji i Srbiji, u daljem tekstu Programi, dostupno na: http://www.ekof.bg.ac.rs/nastava/ekonomika_tranzicije/2012/12%20programi%20privat%20u%20jug%20i%20srb.doc

131

kontrolu, pretvarajući investiciono preduzeće u državnoj svojini zaduženo za sprovođenje

privatizacije, u državni fond. Veliki deo društvenog kapitala vraćen je pod direktnu

kontrolu države, što je ovaj aspekt tranzicije praktično vratio unazad (Programi; Efekti

2011:12). Hiperinflacija je do 1994. godine omogućila privatizaciju preduzeća

povlašćenim pojedincima pod uslovima u kojima bi plaćena vrednost, kad bi stigla za

otplatu, bila praktično beznačajna. Na predlog opozicije država je izvršila revalorizaciju

vrednosti akcija, što je kao efekat imalo praktično poništavanje privatizacija po prethodnim

zakonima (Efekti 2011:12). Konačno, 1997. godine pokrenut je novi program privatizacije

koji je, međutim, do kraja 2000. godine imao relativno mali učinak. Nakon izbora 2000.

godine kreiran je novi program privatizacije koji je stupio na snagu 2001. godine i

predstavljao je diskontinuitet sa dotadašnjim projektima, oslanjajući se prvenstveno na

tržišnu privatizaciju, odnosno prodaju (Ibid.).

Proces privatizacije u Srbiji zapravo na najbolji način ilustruje zašto se ovaj period može

nazvati zaglavljenom tranzicijom. Sukcesija donošenja zakona, sprovođenja privatizacija i

njihovih potonjih revizija i faktičkih poništavanja označili su period institucionalne

nestabilnosti i sa njom vezane idejne i ideološke nejasnoće u pogledu institucije vlasništva.

U kombinaciji sa značajnim padom životnog standarda, privatizacija u Srbiji je u javnoj

sferi dobila negativnu konotaciju, kao deo društvenih procesa koji su doveli do masovnog

individualnog osiromašenja sa jedne i velikog bogaćenja nekakve elite sa druge strane.

Visok stepen ideologizacije i oslanjanja na nacionalizam kao politički program tokom

devedesetih godina, u sprezi sa marginalizacijom ekonomskih i socijalnih tema neposredno

važnih za svakodnevni život građana takođe su sprečili bilo kakvu javnu diskusiju ili

proces koji bi ekonomskim pitanjima pristupio sa stanovišta ekonomije ili društva –

odbrana nacionalnih interesa u postsocijalističkom svetu nije ostavljala mesta za detaljnije

definisanje ekonomskih interesa nacije, niti konzistentne politike koja bi interese

zadovoljavala.

Do kraja osamdesetih godina dvadesetog veka slobodnije delovanje tržišta u SFRJ i

relativna autonomija organizacija udruženog rada u formiranju cena i politike dohodaka

doveli su do značajnog poboljšanja materijalnog standarda populacije urbanih sredina.

Značajne razlike u regionima i privrednim granama dovele su i do socijalno-ekonomske

132

fragmentacije socijalnih grupa tako da je jugoslovensko, uključujući i srpsko društvo

odražavalo strukturu srednje razvijenih industrijskih zemalja (Račji hod 2000:239).

Početkom devedesetih se ova situacija u Srbiji značajno menja. Problem sa preciznom

procenom kretanja društvenog proizvoda leži u činjenici nepostojanja pouzdane evidencije,

ali su procene da se tokom prvih nekoliko godina devedestih proizvod smanjio na nekih

25% u odnosu na 1989. godinu, ako posmatramo indeks industrijske proizvodnje. U

pogledu stepena razvijenosti kao referenca može poslužiti Slovenija. Srbija se 2001.

godine našla na oko 25% nivoa koji je u odnosu na ovu republiku imala 1989. godine

(Grupa autora, Konkurentnost privrede Srbije 2003:18-19). Prosečne zarade su odražavale

ovaj trend a najveći gubitnik u smislu socijalnih grupa je bila urbana, ili preciznije ne-

agrarna populacija, odnosno sloj koji nije imao dostupne nikakve zemljišne ili

poljoprivredne resurse.

Kao poseban socijalni sloj u ovoj situaciji izdvojio se sloj mešovitih domaćinstava čiji

članovi ostvaruju prihode formalnim zaposlenjem u neagrarnim granama, ali i formalnim

ili neformalnim prihodima ili proizvodnjom u agrarnoj ekonomiji. Uprkos ekonomskoj

depresiji, mešovita domaćinstva su čak u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka

osetila uspon na lestvici ekonomskog bogatstva u odnosu na čisto tehnička, profesionalna

ili radnička domaćinstva. Kako se sve ovo dešavalo u vreme ekonomske i socijalne krize

mešovita domaćinstva su imala interes u očuvanju takvog socijalnog statusa i, posredno,

takve situacije (Cvetković, 2002).

U prilog navedenom govori i izmeštanje ekonomije iz formalnih u neformalne strukture

gde je siva ekonomija po nekim procenama 1992. godine činila 40% BNP107. Značajan deo

učesnika u neformalnoj i ilegalnoj ekonomiji činili su pripadnici mešovitih domaćinstava,

spremnih da se uključe u takve aktivnosti (Mrkšić, 1995:39). Ovakva diverzifikovana

ekonomska strategija mešovitih domaćinstava, (formalno zaposlenje, prihodi iz agrara, i

prihodi iz neformalne ekonomije), omogućila je da ova domaćinstva ostvare i uštedu u

situaciji kada neagrarna domaćinstva nisu mogla ništa da uštede (Grupa 17, 2000). Tako je

tokom jednog dela devedesetih godine sloj društva mešovitih domaćinstava imao značajnu

ne samo ekonomsku već i socijalnu i političku moć, naročito kada se ima u vidu da je to

107 Podatak za Jugoslaviju.

133

sloj sa najizraženijom autoritarnom kulturnom matricom, što je u političkom smislu bio

idealan oslonac partija na vlasti u Srbiji tokom devedesetih (Cvetković 2002). Etos i

svetonazori mešovitih domaćinstava bili su uveliko zajednički sa ruralnom populacijom

koju karakteriše odsustvo impulsa za promenama jer imaju obezbeđenu hranu, relativno

niske životne troškove i nerazvijene kulturne i druge potrebe (Pešić, 1998). Oslanjajući se

populističkom politikom na ovaj sloj, kao i dozvoljavanjem razvoja sive ekonomije,

politička elita Srbije je tokom devedestih je zapravo razgradila postojeće ekonomske

mehanizme i institucije, a da pritom nije stvorila alternativu nekakvim novim

institucionalnim sistemom.

4.2. Ratovi, izolacija i demografske promene

Raspad SFR Jugoslavije desio se 1991. godine a počeo je proglašenjem nezavisnosti

Hrvatske i Slovnije i kratkim oružanim sukobom u Sloveniji koji je kao rezultat imao

povlačenje JNA iz ove republike. Eskalacija sukoba Srbije sa Hrvatskom, i rat koji je

uključio i podeljenu Bosnu i Hercegovinu trajao je do novembra 1995. godine. Ovi sukobi,

za razliku od vojne intervencije NATO alijanse 1999. godine nisu se odvijali na teritoriji

Srbije ali su imali presudan uticaj na zbivanja u zemlji. Pored ekonomske cene učešća u

ratu, u jednoj ili drugoj formi, i uništenje imovine i infrastrukture tokom bombardovanja

1999. značajnije su sa stanovišta ekonomskog razvoja bile socijalne promene i resursi

zemlje koji su bili usmereni na podršku ratnoj propagandi i ideologiji a ne na stvaranje

kulturne klime koja bi olakšala tranziciju i ekonomski razvoj. Tokom ovog perioda SRJ i

Srbija kao dominantni deo Jugoslavije insistirala je na politici kontinuiteta sa SFRJ po

svaku cenu. Apsurdnost ove situacije najbolje je ilustrovana reakcijom ondašnjeg

guvernera Narodne banke Jugoslavije i autora ekonomskog programa iz 1994. Dragoslava

Avramovića koji je u pokušaju da političku elitu ubedi u nužnost uvažavanje ekonomskih

činjenica sa parlamentarne govornice prilikom svoje smene rekao da „kontinuitet se ne

jede, ovoj zemlji su potrebne pare i povratak u međunarodne finansijske organizacije“108.

108 Dostupno na: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/10/15/srpski/P00101402.shtm

134

Zemlje evropske zajednice i SAD, Kanada, Japan i Novi Zeland uvele su novembra 1991.

godine ekonomske sankcije bivšim jugoslovenskim republikama, uključujući i Srbiju.

Međunarodna zajednica ih je sledila uvođenjem sankcija SR Jugoslaviji maja 1992. kao

reakciju za učešće i podršku ratu u BiH. Posle potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu

sankcije su prvo suspendovane a zatim godinu dana kasnije i ukinute, iako nisu sve zemlje

spustile uvedene barijere. Sankcije su ponovo uvedene 1998. zbog krize na Kosovu, da bi

bile ukinute tak nakon izbora 2000. godine. Procene Instituta ekonomskih nauka su da je

uvođenje sankcija dovelo do pada industrijske proizvodnje za 40% u odnosu na period

neposredno pred uvođenje sankcija (Jefferson Institute, 2003:17). Druga i verovatno

značajnija posledica sankcija u kombinaciji sa padom standarda stanovništva je socijalno

izopštenje i izolacija, što je referentni okvir stvarnosti svelo na socijalne, političke i

kulturne okvire unutar zemlje i medijski posredovane i filtrirane informacije iz šireg

međunarodnog okruženja.

Ratovi, sankcije i pogoršanje ekonomske situacije tokom devedestih dovele su do dva

procesa sa značajnim posledicama na socijalnu strukturu srpskog društva. Oba ova procesa

u stvari su migracije stanovništva, ali se javljaju kao različiti po motivima i

karakteristikama. Priv proces je emigracija stanovništa, odnosno onaj njen segment koji se

često naziva odliv mozgova. Drugi proces je imigracija odnosno priliv stanovništva iz

bivših jugoslovenskih republika kao rezultat fizičkog i prisilnog proterivanja sa teritorija i

napuštanja sopstvene imovine.

Ne postoje pouzdani podaci o takozvanom odlivu znanja (ovo uključuje pripadnike društva

koji su ili obrazovani ili ih karakteriše samoinicijativa pa tako predstavljaju potencijalni

preduzimački i profesionalni sloj društva), ali procene nadmašuju 300.000 emigranata

tokom desetak godina, uglavnom iz političkih i ekonomskih pobuda. Struktura ove

emigracije je uglavnom obrazovani sloj a destinacije su obično zapadne razvijene zemlje

koje su imigracionom politikom gotovo eliminisale priliv imigranata bez višeg i visokog

obrazovanja. Ti imigranti su „deo balkanskog odliva mozgova, fenomena koji je počeo

1991. egzodusom mnogih jugoslovenskih profesionalaca i intelektualaca“109. Prema nekim

109 Navedeno prema: http://cjonline.com/stories/063099/kan_serbrefugee.shtml

135

procenama110 od ukupnog broja emigranata, oko 30.000 je onih sa najvišim obrazovanjem,

koji sa ekonomskog stanovišta predstavljaju resurs koji povećava kompetitivnost zemlje i

značajno učestvuje u stvaranju društvenog bogatstva. Iz instituta Vinča je tokom poslednjih

deset godina, od 1994., otišlo u inostranstvo oko 800 stručnjaka (Danas, petak, 2. jul

2004). Uprkos nedostatku informacija, oslanjajući se na procene, problem emigracije

znanja jedan je od značajnih faktora ne samo ekonomskog razvoja nego i same

transformacije srpskog društva111. Iako vlast tokom devedesetih nije direktno podsticala

ovu vrstu emigracije, svakako nije to doživljavala kao problem, čemu je verovatno razlog i

kulturni profil ljudi koji ovu, uslovno rečeno, grupu čine. Prvenstveno se radi i ljudima

kojima je ekonomski, a zatim i profesionalni motiv u životu važniji od nacionalne

ideologije, te su kao takvi predstavljali potencijalnu tačku otpora političkoj eliti u tom

periodu.

Prema zvaničnim podacima Vlade Republike Srbije iz 2001. godine112 u Srbiji je tada

zabeleženo preko 450.000 raseljenih osoba, od kojih samo manji deo nije ispunjavao

uslove za zakonsko regulisanje svog statusa. Ovaj broj je rezultat ratova na teritoriji bivše

Jugoslavije, gde su raseljena lica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine mahom migrirala u

Vojvodinu i Beograd, a lica sa Kosova u gradove uže Srbije. Ovde se ne radi samo o

individuama već o celim porodicama kao socijalnim jedinicama, a najveći deo njih se

opredelio za takozvanu integraciju u SRJ, njih oko 60%. Radi se o značajnom prilivu

stanovništva koje prihvatajuće zajednice u velikom broju slučajeva nisu mogle da

absorbuju i asimiliraju, odnosno integrišu bez većih ili manjih posledica po sopstvene, već

postojeće, socijalne strukture. Ove promene nisu bile samo socijalnog već i kulturnog

karaktera, jer su pridošlice sa sobom donosile vrednosti, kulturne obrasce i modele kao i

poglede na svet iz sredina iz kojih su došli, a gde je moguće uočiti razlike između

doseljenika iz Hrvatske i BiH i onih sa Kosova. Ove promene kako u samoj fizičkoj

strukturi drušvenih grupa tako i u nematerijalnom idejnom i kulturnom aspektu pored svih

već pomenutih turbulencija unele su još jednu dozu nestabilnosti i neizvesnosti u već

poljuljan i u pitanje doveden socijalno uslovljen referentni okvir srpskog društva. Iako je

110 Olga Nikolić, dostupno na: http://www.aimpress.ch/dyn/pubs/archive/data/200102/10222-009-pubs-beo.htm

111 Nešto više o ovome može se naći u publikaciji Grupe 484 Odliv mozgova iz Srbije - problemi i moguća rešenja , dostupno na www.grupa484.org.rs

112 Podaci su dobijeni istraživanjem Komesarijata za izbeglice Republike Srbije u saradnji sa UNHCR-om, dostupni na http://www.arhiva.srbija.gov.rs

136

uticaj migracija imao različite efekte u različitim delovima zemlje, svima je zajednička crta

brza i prisilna promena socijalne i kulturne strukture sa kojom su građani Srbije morali da

se nose u bilo kom kraju zemlje da žive.

4.3. Efekti poslednje decenije XX veka

Reakcija srpskog društva u celini na sve što se dešavalo tokom devedesetih godina XX

veka se, iz perspektive ekonomske kulture, sa pravom može oceniti kao regresija i

verovatno je najbolje sažeta u zaključku jednog istraživanja113 koje, kao rezultat sinergije

nacionalizma, autoritarnosti, tradicionalizma i egalitarizma, ukazuje na dominaciju

kulturnog i političkog kolektivizma. Manifestacije ovih zaključaka stoga bi morale biti

prisutne i u ekonomskoj kulturi u Srbiji kao specifične norme, razumevanje i stavovi

grupisani oko institucija svojine i tržišta, ili tačnije, kao nedostatak pomenutih, kao

posledica prisilnog restrukturisanja društva, koja još nije uspelo da ustanovi stabilne

socijalne, kulturne i ekonomske odnose unutar sebe. U tom kontekstu vredi se osvrnuti i na

dva istraživanja koja se bave vrednosnim orijentacijama i socijalnom strukturom sa jedne, i

odnosom prema svojini sa druge strane.

Odnosom između socijalne strukture i vrednosnih orijentacija bavio se, između ostalih

Mladen Lazić (Lazić, 2011) upoređujući rezultate istraživanja iz 1989. i 2003. godine.

Posebno su zanimljivi Lazićevi zaključci i nalazi koji se odnose na perod posle 2000.

godine. Povezanost društvenih struktura i vrednosnih orijentacija ukazuje na tri

karakteristike kao značajna obeležja srpskog društva. Prva karakteristika je normativno

vrednosna disonanca, odnosno nekonzistentnost vrednosnih orijentacija koje je u većoj ili

manjoj meri prisutna kod tri velike klase građana – sloja radnika i poljoprivrednika,

srednjeg sloja i elite. Druga karakteristika je autoritarni kolektivizam, a treća

redistributivni etatizam.

113 Đokica Jovanović, Jasmina Petrović, Saša Madić, Parodija tragičnog, kič kao konstituens politiške ikulturne ideologije, Filozofski fakultet, Kosovska Mitrovica; Instititut za filozofiju i društvenu teoriju,Beograd; Istraživačko-analitički centar, Niš, 2002. videti str. 205-217.

137

Pomenuto istraživanje konkretnije se bavi prisustvom liberalnih stavova kod tri sloja

populacije, i to liberalnih stavova u političkom i ekonomskom segmentu srpske kulture.

Generalni rezultat analize ukazuje da je disonanca posebno naglašena u odnosu između

političkog i ekonomskog liberalizma, gde se politički liberalizam manifestuje u značajnijoj

meri, a ekonomski liberalizam je uglavnom odsutan.

Pripadnici političke i ekonomske elite pokazuju relativno uočljivu sklonost ka prihvatanju

društvenih nejednakosti kao rezultata delovanja tržišta, kroz otpor intervenciji države ka

smanjenju ovako nastalih razlika (Lazić, 2011: 198). Ovaj nalaz međutim dobija znatno

drugačiji smisao kada se sa nivoa opštih društvenih normi postavi u kontekst velikog broja

„gubitnika tranzicije“ i njihove zaštite u Srbiji, pa po mišljenju Lazića, prelazi u većinski

redistributivnu vrednosnu orijentaciju. Ova disonanca kod elitnih slojeva društva

objašnjava se činjenicom da veliki deo elite čini deo stare nomenklature koja još uvek ima

interesa u održavanju starih vrednosnih orijentacija ili to čini po nekakvoj inerciji, odnosno

nesposobnosti da prihvati neke nove kulturne modele. Ocena je da ovako podeljena elita ne

može kreirati jasan vrednosni kognitivni obrazac koji bi vodio jednom cilju, a ta se pojava

može očekivati kao izraženija kod srpskog društva u celini. Ova disonanca se čak javlja

kao konfuzija gde su neki liberalni stavovi najpristuni kod elita, a manje kod srednjeg

sloja, a drugi kod srednjeg pa potom radničkog sloja, a u najmanjoj meri kode elite (Ibid.

243). Zaključak je da je sa jedne strane uočljiv porast liberalne orijentacije u političkoj

sferi kod svih slojeva srpskog društva, ali sa druge strane podrška redistributivnoj ulozi

države ne opada. Verovatno je još interesantnije da nije uočena veza između vrste

društvenih resursa kojima sloj raspolaže i vrednosnih orijentacija koje su karakteristične za

taj sloj (Ibid, 253).

U vezi sa ovom analizom treba ukazati na tri činjenice: ako institucionalni sistem

posmatramo kao hijerarhijsku strukturu (mada se hijerarhije kao prioriteti menjaju u

odnosu na kontekst) tržišno liberalni stav se pojavljuje kao subordiniran državnom

inervencionizmu; veliku važnost za tumačenje rezultata, a i manifestacije veza i

legitimacijskih odnosa, ima razlikovanje individualnog i kolektivnog konteksta; ono što se

javlja kao institucionalno relevantna činjenica na individualnom, ne mora da važi i na

kolektivnom nivou; vrednosne orijentacije u Srbiji, bar one koje se tiču tržišno temeljene

138

ekonomije i raspolaganjem resursima (uključujući i svojinu) nemaju jasnu i nedvosmislenu

artikulaciju ni u pojedinim društvenim slojevima (naročito ako se posmatra zajedno sa

vrednosnom orijentacijom u sferi politike) ni na nivou društva u celini, odnosno ne postoji

sistem koji bi takvu formu društvnog organizovanja „stabilno reprodukovao" (Ibid 200).

Sa stanovišta privatizacije i poželjnih oblika svojinskih odnosa u Srbiji, vredi se osvrnuti

na rad Vere Vratuše u zborniku Društvo rizika. Ova autorka navodi podatak da je

istraživanje iz 2003. godine utvrdilo da gotovo četvrtina isptanika u potpunosti odbacuje

privatizaciju, sa različitim modalitetima u zavisnosti od oblasti, krećući se od izražene

podrške apsolutnom protivljenju privatizaciji u sektorima poput struje i zdravstvene zaštite,

do prihvatanja privatizacije 49% udela firmi kod 22% ispitanika (Vratuša, 2008:140). U

ovom kontekstu, ali sa stanovišta raspolaganja vlasništvom, posebno je zanimljiv stav

apsolutne većine ispitanika, koja smatra da treba da bude konsultovana pri donošenju

poslovnih odluka. O nemogućnosti da se različiti stavovi i iskustava situiraju ili vežu za

konkretne socijalne slojeve i grupacije, govori i podatak iz teksta da se dvopetinska većina

ispitanika sa teritorije Beograda, oblasti koja se generalno gledano može smatrati

dobitnikom tranzicije, izjašnjava za učešće zaposlenih u odlučivanju u svim preduzaćima

bez obzira na svojinski status. Sa druge strane, populacija izvan Beograda, deo Srbije koji

se može, uz manje izuzetke, smatrati tranzicionim gubitnikom114, protivi se učešću radnika

u odlučivanju u preduzećima (Ibid., 141-142). Ovaj nalaz je posebno zanimljiv jer ukazuje

da je kolektivizam i, verovatno, samoupravni kulturni obrazac najprisutniji upravo u

najvećoj urbanoj sredini u Srbiji, u najuticajnijem kulturnom, ekonomskom i političkom

centru.

Na nacionalnom nivou nezadovoljstvo privatizacijom je izrazilo preko 60% ispitanika, što

Vratuša interpretira kao potvrdu nelegitimnosti privatizacije. Ova ocena se ipak čini

neutemeljenom, jer nezadovoljstvo privatizacijom ne mora biti izraz protivljenja uvođenju

privatne svojine, već reakcija na način i konkretne rezultate modela privatizacije

sprovedene u Srbiji, što su dve značajno različite stvari, a u radu nisu navedeni podaci koji

114 Ova generalizacija koja uključuje velike delove populacije podrazumeva i velike varijacije u odnosu na status dobitnika ili gubitnika tranzicija, varijacije koje se mogu uočiti u više nivoa, od geografske oblasti ili sektora privrede, do obrazovnog statusa. Generalizacija počiva na činjenici da se Beograd u odnosu na ostatak Srbije izdvaja po stopi zaposlenosti i proseku primanja, što u relativnim okvirima ima veliki značaj.

139

bi ovu nedoumicu rešili. Jedino što se sa sigurnošću može ustvrditi je da većina ispitanika

smatra nelegitimnim samo konkretan model privatizacije koji je na delu u Srbiji.

Nedovršenost tranzicije kao i rezultati pomenuta dva istraživanja sugerišu dve, za analizu

koja sledi, bitne stvari: kulturni obrasci vezani za institucije tržišta i svojine u Srbiji su

veoma razuđeni pa ne treba očekivati da će dodatne analize utvrditi značajniju

koherentnost kulturnih obrazaca koji se odnose na različite aspekte ekonomskog života i

uređenja društva; eventualni pojedinačni kulturni obrasci nemaju svoje uporište u jasno

definisanim socijalnim slojevima i strukturama, već su u izvesnom smislu relativno

jednako prisutni među značajno različitim segmentima srpskog društva. Takođe, kada je u

pitanju odnos države prema ekonomskim institucijama, treba očekivati veću prisutnost

kulturnih obrazaca koji favorizuju snažniju ulogu države kako u regulisanju tako i

direktnom intervenisanju u ekonomskoj sferi i na individualnom ali i na kolektivnom

nivou. Na ova pitanja uslediće osvrt nakon analize podataka Evropske studije vrednosti i

Istraživanje društava jugoistočne Evrope, a u kontekstu opštih pitanja kojima se ovaj rad

bavi.

4.4. Srpska ekonomska kultura – uvod u predstavljanje i analizu podataka

Polazno opredeljenje koje čini okosnicu ovog rada je da se ekonomska kultura, u ovom

konkretnom slučaju srpska, može sagledati kroz dva aspekta: institucije i mehanizme

legitimacije. Veza i priroda međusobne uslovljenosti dva pomenuta aspekta ovog složenog

konstrukta se manifestuje kroz dve vrste legitimacijskih mehanizama: prva je ona koja

ukazuje na strukturu institucije, odnosno na elemente od kojih se institucija sastoji,

povezujući konkretnu instituciju sa akterima, ulogama (obrascima ponašanja), simbolima i

normama; druga vrsta legitimacijskih mehanizama povezuje instituciju kao celinu u širi

kulturno-institucionalni sistem društva, pozicionirajući je u odnosu na druge institucije u

okruženju i na delove društvenih praksi nad kojima ima delimičan ili apsolutni monopol.

Ove dve vrste legitimacija se radi jednostavnosti u daljem izlaganju nazivaju strukturna i

poziciona.

140

Legitimacijski mehanizmi kao prosti jezički iskazi koji govore o institucionalnoj strukturi i

relacijama mogu se čitati iz praktično bilo koje građe, uključujući, što je ovde slučaj, i

upitnike već izvedenih empirijskih istraživanja. Treba imati u vidu da korišćenje već

postojećih upitnika, pored značajnih prednosti (metodološka utemeljenost, kvalitet

upitnika, uzorak i kontrola podataka i slično), nosi i ozbiljne probleme. Osnovni problem,

do koga oslanjanje na postojeća istraživanja može dovesti, potiče iz istraživačkog pristupa

iz koga je upitnik konstruisan, i problema koji treba da obuhvati. To kao rezultat može

imati upitnik koji ne sadrži pitanja ili stavove pogodne za analizu, bilo da je reč o

formulaciji ili potpunom izostanku legitimacijskih mehanizma i kulturnih obrazaca. Dobra

operacionalizacija teorijskog okvira je stoga od presudnog značaja, jer najpre treba da reši

problem selekcije upotrebljivih iskaza iz upitnika, zatim i klasifikaciju, jasno ukazujući na

to kojoj vrsti legitimacije pripadaju. Konkretno, na koji deo strukture ili odnosa sa drugim

institucijama se odnosi, i konačno, koliki segment posmatranog fenomena i koliko detalja

će moći da pruži analiza raspoloživih.

Sa druge strane, i mimo pitanja identifikacije legitimacijskim mehanizmima (odnosno, čak

i kada su oni identifikovani) dolazimo do problema izbora najpogodnije metode i pristupa.

Analiza kulturnih obrazaca pretpostavlja utvrđivanje stavova i normi koji predstavljaju

manifestaciju konkretnih obrazaca, a što se čita iz legitimacijskih mehanizama. Kada se

radi o analizi temeljenoj na postojećem materijalu, potrebno je utvrditi na šta se materijal

konkretno odnosi i koji deo kulturnog obrasca može da osvetli. U stvari, ovde je korektnije

reći na kom nivou opštosti se utvrđeni kulturni obrazac nalazi, kao i na koji se deo

posmatranih fenomena prostire, odnosno, na koji deo ekonomskih aktivnosti i ekonomske

kulture se takav obrazac odnosi. Kao ustaljeni i uopšteni obrazac, on počiva na većem

broju stavova, vrednosti, normi i kroz njih se takođe delimično manifestuje. Tako kulturni

obrazac možemo prepoznati kao skup stavova izraženih kroz odgovore ili izjave u vezi sa

konkretnim životnim situacijama, pojavama i ljudima. U principu, analiza grupe pitanja iz

upitnika bi trebalo da ukaže da li postoji obrazac ili obrasci odgovora koji karakterišu celu

posmatranu populaciju/uzorak ili delove populacije – odnosno, da li postoje grupe ljudi

koje na veći broj pitanja daju slične odgovore.

141

S obzirom da je cilj ovog istraživanja utvrđivanje kulturnih obrazaca kao složenih

kulturnih sklopova bilo je potrebno identifikovati pristup koji bi omogućio sledeće:

utvrđivanje postojanja karakterističnih kulturnih sklopova kao multudimenzionalnih grupa

(gde se grupe identifikuju kao slične po većem broju parametara, atributa ili indikatora); i

utvrđivanje karakterisitka identifikovanih sklopova. Klaster analiza, skup algoritama koji

treba da ukažu na sličnosti između pojedinačnih ispitanika i grupišu ih na osnovu

međusobne sličnosti i na osnovu razlike u odnosu na druge identifikovane grupe,

nametnula se kao teorijski pogodan izbor. Iako je klaster analiza osmišljena kao tehnika

koja treba da pokaže na koji način su entiteti „objektivno“ grupisani, uopšte ne treba

potceniti ulogu teorije, posebno pri izboru varijabli (Aldenderfer, Blashfield 1984, 20).

Naročito ne treba potceniti ulogu obrazloženja izbora varijabli kao implikaciju ili uputstvo

na koji način će rezultati biti interpretirani i tumačeni.

Klaster analiza, kao metoda kojom se utvrđuje upravo unutrašnja logika i struktura samih

podataka čini se najprikladnijim pristupom za analizu kulturnih obrazaca. Ovakva analiza

omogućava identifikaciju obrazaca na osnovu više odgovora i svrstavanje ispitanika u

grupe koje su slične po više parametara. Na taj način se dobijaju grupe koje se dalje mogu

analizrati prema atributima koji svaku grupu čine posebnom u odnosu na ostale u

ispitivanoj populaciji. U konkretnom slučaju atributi o kojima je reč su pozicija ispitanika

u odnosu na stavove o državi, tržištu i svojini. Iz ovako skupnog čitanja rezultata se mogu

utvrditi različiti kulturni obrasci prisutni u populaciji, relativna veličina populacije kod

koje se pojedini obrasci manifestuju, kao i sama struktura obrazaca.

Sama klaster analiza obuhvata veliki broj različitih algoritama za grupisanje individualnih

slučajeva po osnovu sličnosti ili razilke u odnosu na ostale pripadnike posmatrane

populacije. Kako se radi o heurističkom pristupu, odnosno, kako sam metod ima za cilj

otkrivanje struktura, relacija i obrazaca koji se na prvi pogled ne mogu, ili bar ne

jednostavno ustanoviti, osnovno pitanje je da li rešenja koja klaster analiza zaista pruža

imaju realno utemeljenje. Ovaj problem je naglašen zato što su korišćeni algoritmi osetljvi

na inicijalni poredak zapisa u bazi podataka. Izračunavanja sličnosti ili različitosti najčešće

počinju od jednog broja arbitrarnih tačaka kao centara grupa koje se zatim iteracijom

koriguju dok se ne ustanovi nivo diskriminacije i nivo sličnosti i homogenosti pronađenih

142

grupa. U praktičnom smislu to znači da samom promenom redosleda slučajeva u

korišćenoj bazi podataka isti podaci mogu dovesti do različitih rezultata. Ovde korišćena

dvostepena klaster analiza (two step cluster analysis) spada u algoritme osetljive na

inicijalnu poziciju pa je stoga bilo neophodno testirati više polaznih pozicija.

Istraživanja, odnosno upitnici korišćeni u ovom radu, Evropska studija vrednosti i

Istraživanje društava jugoistočne Evrope (u daljem tekstu navođene kao skraćenice na

engleskom jeziku, EVS i SEESSP) sadrže pitanja formulisana kao iskaze institucionalne

legitimacije. Korišćene baze podataka, ZA4800_v3-0-0.sav za EVS i SEESSP Master

Merge Data Dist 1 29_09_06.sav za SEESSP i upitnici na osnovu kojih su podaci

prikupljeni se u značajnoj meri razlikuju, kako po broju i formulaciji pitanja, tako i po vrsti

skala. Obrazloženje izbora selektovanih varijabli je stoga specifično za svaku od baza

podataka, ali je obrada obe baze u jednom značajnom delu bila skoro istovetna, o čemu će

biti reči pre iznošenja i interpretacije rezultata analize.

Prvi korak u pripremi podataka obuhvatio je selekciju i izdvajanje podataka koji se odnose

samo na Srbiju. Zatim su varijable kodirane tako da su sve vrednosti koje ne spadaju u

odgovor, odnosno kodiranu vrednost koja korespondira vrednostima skala, kodirane kao

sistemski nedostajuće. I konačno, kada je u pitanju priprema podataka za analizu, kreirano

je po devet novih varijabli, popunjenih nizovima slučajnih brojeva. Ovaj poslednji korak je

bio neophodan radi verifikacije i optimizacije rezultata analize: osetljivost klaster analize

na inicijalni poredak podataka uslovila je testiranje iste procedure na deset različitih

inicijalnih poredaka (zapisi su sortirani prema inicijalnim brojevima upitnika, a zatim i

prema novim slučajnim varijablama) što je trebalo da pokaže u kojoj meri je rezultat

konzistentan; kao i da otkrije rešenje sa najboljim vrednostima kohezije i separacije sa

jedne, i najvišim vrednostima relevantnosti (1 ili približna vrednost) za varijable korišćene

u klaster analizi sa druge strane.

Kada je u pitanju broj varijabli korišćenih za klaster analizu, generalni princip je bio uraditi

preliminarnu analizu sa svim selektovanim varijablama a zatim ih, u skladu sa rezultatima,

deliti na manje grupe kod kojih su rezultati ukazivali na visoke vrednosti odnosa kohezije i

separacije, kao i visok značaj svih varijabli za formirane klastere. Za EVS ovo nije bio

143

veliki problem pošto je korišćeno samo pet varijabli koje su nakon pomenute procedure

podeljene u dve grupe od tri i dve varijable. Kada je u pitanju SEESSP, broj varijabli je bio

značajno veći pa je, pored preliminarnih rezultata klaster analize, pri odlučivanju kako

grupisati varijable korišćena i njihova srodnost po više kriterijuma, tako da je dobijeno šest

grupa, o čemu će više biti reči u delu koji obrađuje SEESSP rezultate.

Oslanjajući se na navedeni pristup, provera valjanosti rezultata klaster analize obuhvatila

je:

1. Testiranje na deset slučajnih poredaka podataka treba da pokaže, makar u teoriji,

optimalan ili bar preovlađujući broj klastera kada parametri analize podrazumevaju

da SPSS sam ponudi rešenje (naknadno testiranje sa zadatim, odnosno

predefinisanim, većim ili manjim brojem klastera dozvolilo bi istu ovakvu potvrdu

validnosti);

2. Proveru stepena korelacija između rešenja sa različitim polaznim porecima podataka

koja nude isti broj klastera, s obzirom da visoke vrednosti korelacije ukazuju na

validnost dobijenog rešenja;

3. Treći nivo validacije je utvrđivanje karakteristika klastera, da bi se videlo da li

dobijena rešenja nude smisleno objašnjenje dobijenih grupa;

4. I sam proces gde je cilj bio dobiti rešenja karakteristična po višim vrednostima

silueta, odnosa između kohezije među pripadnicima dobijenih klastera i stepena

separacije od ostalih klastera, predstavlja validaciju rezultata;

5. U idealnom slučaju rešenja bi trebalo da ukažu i na neke pravilnosti kada se dobijene

varijable, odnosno klasteri uporede sa nekim od demografskih pokazatelja. Ovo

međutim ne mora da bude slučaj jer, kako je na par mesta u ovom radu već

pomenuto, može se desiti da se pojedini kulturni obrasci ne mogu vezati za samo

jedan demografski profil ispitanika.

6. Konačno, dobijeni klasteri su analizirani kao kulturni obrasci, pa je iz aspekta

sličnosti kulturnih obrazaca razmatrana mogućnost da se dva ili više klastera u

interpretaciji tretiraju kao varijacija jednog kulturnog obrasca.

144

Podela na strukturne i pozicione legitimacijske mehanizme nije isto što i podela na grupe

klastera. Iskazi, odnosno varijable korišćene za analizu u okviru jedne grupe klastera mogu

biti i strukturni i pozicioni, odnosno, neke od varijabli koje definišu klaster mogu ukazivati

na norme ili vrednosti koje utiču na uređenje neke oblasti društvenig života, dok druge

mogu ukazivati na dominantnu ulogu institucije, što važi i za institucije države i tržišta.

Nešto je drugačija situacija sa institucijom svojine koja neposredno ima normativni

karakter, kao željeni dominantni vid i formu raspolaganja materijalnim i nematerijalnim

stvarima. Kako norme pripadaju konkretnim kulturnim obrascima koji mogu pridavati

veću ili manju ulogu individuama, državi ili tržištu kao temelju uređenja ekonomskih

odnosa i prakse društva, one implicitno ili eksplicitno ukazuju i na taj odnos. Imajući ovo u

vidu, analiza koja sledi ima tri koraka: prvi korak je opis i obrazloženje selektovanih iskaza

uz objašnjenje kakvu vrstu legitimacije predstavljaju; drugi korak je opis dobijenih klastera

za svaku grupu varijabli, na šta se konkretno odnose i kakve su karakteristike dobijenih

klastera, odnosno kakvi su rezultati analize; konačno, u trećem koraku je urađena

interpretacija rezultata utvrđivanjem veze između dobijenih klastera i kulturnih obrazaca,

odnosno kakvi se kulturni obrasci iz dobijenih klastera mogu identifikovati u srpskom

društvu.

Postupak izložen ovde počiva na terminološkom i konceptulanom razlikovanju

legitimacijskih elemenata. Prvi element čine legitimacijski iskazi kao individualne tvrdnje,

u ovom slučaju pitanja u upitnicima. Drugi element jesu legitimacijski mehanizmi, koji

predstavljaju skup legitimacijskih iskaza iz upitnika, iskaza čije su međusobne veze i

odnosi objašnjeni, i logika koja od njih čini celinu jasno izložena. Treći element jesu

legitimacijski obrasci koji se javljaju kao klasteri u okvirima legitimacijskih mehanizama.

Legitimacijski obrasci ukazuju na koji način neka društvena grupa koristi društveno

raspoložive legitimacijske mehanizme, odnosno kako, koristeći te mehanizme, pozicionira

sebe, svoje pripadnike i fenomen u društvenom polju u kome se kreće. Konačno, između

legitimacijskih obrazaca i kulturnih obrazaca postoji direktna podudarnost pa se iz jednih,

legitimacijskih, mogu čitati drugi, kulturni, obrasci, i obratno.

145

146

Legitimacijski iskaz

Legitimacijski mehanizam

Legitimacijski obrazac

Institucija

Kulturni obrazac

Šematski prikaz 1: Koraci u analizi EVS i SEESSP baza podataka.

Pošavši od činjenice da se rad bavi ekonomskom kulturom iz ugla institucija

svojine i tržišta konkretni odnosi koji nas ovde zanimaju su institucije i njima

pripisani kulturni obrasci. Institucije su poslužile kao polazište pri selekciji

legitimacijskih iskaza. Zatim su legitimacijski iskazi grupisani u legitimacijske

mehanizme, dva za EVS i šest za SEESSP. Konačno, primenom klaster analize

dobijeni su legitimacijski obrasci u okviru svakog od legitimacijskih mehanizma.

Ovi legitimacijski obrasci su, kao manifestacija kulturnih obrazaca, analizirani

kao deo ekonomske kulture i kulturnih obrazaca u Srbiji. Tri koraka u

osenčenom polju ukazuju na deo procedure koja je specifična za analizu

empirijskih podataka.

Legitimacijski iskazi i varijable prema EVS i SEESSP upitnicima

Upitnik Evropske studije vrednosti115 sadrži pet varijabli o institucionalnom aspektu

ekonomske kulture kao pet skala sa po deset podeoka na relaciji suprotstavljenih iskaza.

115 Korišćena je ZA4800_v3-0-0.sav baza podataka iz koje je selektovan set za Srbiju i snimljen u poseban fajl, nakon čega je dodato deset novih varijabli popunjenih slučajnim brojevima kako bi rezultat klaster analize mogao da bude testiran na različitim porecima slučajeva.

147

Iskazi koji se odnose na instituciju države, kao set varijabli za klaster koji se odnosi

na pozicione legitimacijske mehanizme kroz poželjnu normu uticaja države na

ekonomiju obuhvataju:

A. (v194)

Ljudi treba da preuzmu više odgovornosti da se brinu sami za sebe. (vrednost1)

Država bi trebalo da preuzeme više odgovornosti da svako ima ono što mu je potrebno. (vrednost 10)

D. (v197)

Država bi trebalo da pruži više slobode preduzećima. (vrednost 1)

Država bi trebalo više da kontroliše preduzeća. (vrednost 10)

F. (v199)

Treba jačati privatno vlasništvo nad preduzećima. (vrednost 1)

Državno vlasništvo nad preduzećima trebalo bi povećati. (vrednost 10)

Pozicioniranje države kao ekonomskog arbitraNavedeni parovi iskaza116 upućuju na

kulturne obrasce koji ili ustanovljavaju državu kao dominantnu ekonomsku instituciju, ili

prednost daju individualnim i privatnim akterima, implicirajući potrebu za dominantnijom

ulogom tržišta.

Svojina u kontekstu kompeticije

Od tri iskaza koja se odnose na državu i institucije tržišta i svojine, jedan set stavova

govori o relaciji sa tržištem u oblasti preduzeća kao kolektivnih ekonomskih aktera, drugi

set govori o odnosu državnog i privatnog vlasništva, odnosno ulozi i pravima koja

vlasnička struktura daje ili ograničava u pogledu upravljanja preduzećima, a treći set o

odnosu države i tržišta posredno, kao poželjne pozicije na skali individualizam-

kolektivizam (državni).

116 Dve oznake iznad iskaza označavaju kako su pitanja obeležana u upitniku, veliko slovo, i kako su kao varijable, kombinacija slova i brojeva, označene u bazi podataka.

148

Iskazi koji se odnose na instituciju svojine (norma distribucije, prihvatljivih

materijalnih razlika), i na instituciju tržišta (kompeticija), uključuje i strukturne i

pozicione legitimacijske mehanizme.

E. (v198)

Treba smanjiti razlike u platama kako bi svi imali podjednako. (vrednost 1)

Treba povećati razlike u platama kako bismo povećali zalaganje pojedinaca. (vrednost 10)

C. (v196)

Takmičenje je dobro. Ono podstiče ljude da rade više i da razvijaju nove ideje. (vrednost 1)

Takmičenje je štetno. Ono budi ono najgore u ljudima. (vrednost 10)

Set stavova koji se odnosi na svojinu je nešto kompleksniji jer na suprotnim stranama ima

dve različite stvari: sa jedne strane tu je stav o razilici u prihodima odnosno mera

poželjnog materijalnog egalitarizma, dok je sa druge strane stav da zalaganje pojedinca

zavisi od nejednakosti u prihodima117. Veza nejednakosti u prihodima sa motivacijom na

prvi pogled može ukazivati da se radi o regulaciji tržišta gde veći stepen regulacije treba da

dovede do ravnomernije materijalne distribucije, a ono što bi nazvali slobodnim tržištem

do bolje motivacije individua. Problem koji se kod ovakvog tumačenja javlja je

pretpostavka na kojoj počiva, odnosno da se u netržišnoj ekonomiji ne javljaju velike

materijalne razlike, i da jedino kulturni model koji počiva na razlikama uspešno motiviše

ljude. Ovakva situacija je iz kulturološke pespektive problematična jer motivaciju svodi na

jednu dimenziju, diskvalifikujući kompleksne kultune obrasce kao eksplanatorne faktore.

U svakom slučaju, na osnovu formulacije pitanja u upitniku nemoguće je nedvosmisleno

utvrditi da li se odgovor odnosi na normu vezanu za razlike u prihodima ili na odnos

motivacije i razlika u prihodima. Pri interpretaciji rezultata stoga obe ove dimenzije moraju

biti uzete u obzir i razmatrane kao deo odgovora. Klaster analiza u ovom slučaju

omogućava da se baci dodatno svetlo na razumevanje odgovora ispitanika jer iskaze na

pomenutoj ravni dovodi u vezu sa kompeticijom i pozitivnim ili negativnim individualnim

osobinama.

Kada je reč o iskazima A, D, F legitimacija je temeljena na normama koje ispitanici

smatraju poželjnim, E, kao što je već pomenuto sa jedne strane nudi normu vezanu za

poželjan stepen materijalnih nejednakosti a sa druge insistira na materijalnim

nejednakostima kao preduslovu određenog obrasca ponašanja, dok sa druge strane C

legitimiše stav prema kompeticiji u odnosu prema individualnim osobinama koje utiču na

obrasce ponašanja.

117 Dve su različite stvari ovde u pitanju, egalitarizam kao model društvene distribucije bogatstva sa jedne, i nejednakost kao motivacioni faktor sa druge strane. Ovakvo pozicioniranje stavova zapravo prisiljava ispitanike da nejednakosti u prihodima poistovete sa pozitivnom motivacijom, što je u kognitivnom pogledu vrlo problematično. Ispravnije bi bilo dilemu postaviti kroz iskaze tipa: veće razlike u prihodima utiču povoljno na zalaganje pojedinaca, nasuprot čega bi trebalo da stoji veće razlike u prihodima nemaju značajan uticaj na zalaganje pojedinaca. Ili, sa druge strane: razlike u platama ne bi smele biti prevelike kako bi svi imali podjednako, nasuprot stavu da su bilo kakve razlike u platama prihvatljive.

149

SEESSP istraživanje izvedeno je korišćenjem dva upitnika, verzije A i B, koji se delimično

razlikuju, a kao se rezultat dobijena baza podataka može analizirati kao jedinstven skup, ili

kao podskup A ili B. Analiza SEESSP podataka urađena je na poduzorku A pošto je upitnik

za ovaj poduzorak (o odnosu na poduzorak B) orijentisan više ka ekonomskim pitanjima i

nudi veći broj varijabli iz kojih se mogu čitati legitimacijski mehanizmi. Sva obrađena

pitanja iz ovog upitnika sastoje se od iskaza, Likertovih skala, na koje su ispitanici davali

odgovore na skali od 1 do 5, gde vrednost 1 odgovara stavu potpuno se slažem, vrednost 5

stavu u potpunosti se ne slažem, a vrednost 3 neodlučnom stavu ispitanika.

Norma prihoda i materijalnlih razlika kao strukturna odrednica kulturnog modela

150

Strukturni mehanizmi legitimacije, koji ukazuju na socio-kulturne norme sadržani su

u sledećim varijablama.

V069 Razlike u prihodima u Srbiji su prevelike.

A010 U našoj zemlji ne bi trebalo ograničavati visinu prihoda građana.

A014 Najpravedniji način raspodele bogatstva i prihoda bio bi da svi dobijaju

jednako.

Strukturni mehanizmi legitimacije, koji ukazuju na šire socio-kulturno utemeljenje,

odnosno kontekst, sadržani su u sledećim varijablama.

V068 Velike razlike u prihodima su neophodne za napredak Srbije

A009 Osnovne ljudske potrebe su jednake, prema tome, pošteno bi bilo i da su prihodi jednaki.

A012 Izjednačavanje zarada je u suštini nepravedno, jer ljudske sposobnosti nisu jednake.

Varijable118 korišćene za analizu kulturnih obrazaca vezanih za prihode i materijalne razlike

podeljene su u dve grupe tako da se jedna grupa odnosi na legitimaciju stava u odnosu na

normu, a druga grupa u odnosu na širi kontekst, poput napretka zemlje, i na percipirane

individualne atribute. U izvesnom smislu može se govoriti o normativnom utemeljenju

izraženom i u drugoj grupi, pošto dve varijable govore o shvatanju ispitanika o

standardnim individualnim potrebama i sposobnostima u kontekstu grupe. Kako je

međutim reč o legitimacijskim iskazima koji su vezani za konkretan socijalni kontekst i

objašnjavaju zašto se ispitanici opredeljuju za konkretne odgovore, ova grupa indikatora je

analizirana posebno, nasuprot čisto normativnoj. U prilog ovoj odluci je i činjenica da

indikatori podeljeni na dve grupe daju jasne i kvalitetne klastere uz maksimalan značaj

svih varijabli kod formiranih klastera.

Država nasuprot tržišta

118 Oznaka ispred svakog od iskaza je naziv varijable u bazi podataka.

151

Poželjna norma materijalnih nejednakosti i uloga države kao mehanizma regulacije i

održanja normativnog aspekta distribucije materijalnih dobara.

V008 Vlada treba da preduzme mere za smanjivanje razlika u prihodima.

V070 Vlada je odgovorna za to da se smanje razlike u visini prihoda između onih sa visokim i onih sa niskim prihodima.

V071 Vlada bi trebalo da osigura posao za sve koji ga žele.

Odnos prema državi kao mehanizmu uređenja ekonomskih odnosa u društvu.

V007 Što vlada manje interveniše u ekonomiji, to bolje za Srbiju.

V074 Država bi trebalo da interveniše u ekonomiji da bi se zaštitili privatni preduzetnici, kapitalne investicije i sprečili štrajkovi.

Nasuprot onome na šta nam analiza normativnih aspekata distribucije materijalne svojine

ukazuje, ovaj set iskaza se direktno odnosi na poželjnu ulogu vlade, odnosno države u

održavanju društveno prihvatljivog normativnog standarda. Iskaz u vezi sa poslom, iako se

tiče tržišta rada, svrstan je u ovu grupu jer je zaposlenje u Srbiji, kao i u socijalističkoj

Jugoslaviji, prvenstveno viđeno kao sredstvo regulisanja materijalnih nejednakosti. Na to

ukazuje i klaster analiza koja jasno izdvaja pomenute tri varijable kao relevantne za

pomenutu grupu klastera. Dva iskaza iz kojih se može zaključiti poželjna pozicija države u

ekonomskom životu pretpostavljaju i alternativni mehanizam organizovanja ekonomskog

života društva, implicitno ukazujući na tržište. Problem se, na prvi pogled javlja sa

pominjanjem štrajka, što ne predstavlja tržišni mehanizam. Međutim, iskaz u pitanju

sugeriše da bi država intervencijom trebalo da omogući funkcionisanje ekonomskih

mehanizama, uključujući i tržište.

Socijalni pluralizam kao moguća osnova tržišne ekonomije

Ova grupa iskaza sa jedne strane postavlja društvo, odnosno narod, kao identitetsku

odrednicu ispitanika koje strukturnim legitimacijskim mehanizmima dovodi u vezu sa

individualnim i kolektivnim formama pluralizma sa druge strane. Iz ovih se iskaza može

razumeti kakav ideal društva, odnosno nacije kojoj pripadaju, ispitanici zastupaju: kao

interesno, kulturno i socijalno homogenu grupu sa jedne, ili kao heterogenu i kompleksnu

grupu sa druge strane.

152

Iskazi koji se odnose na odnos ispitanika prema socijalnoj i kulturnoj segmentaciji i

odnos prema partikularnim nasuprot nacionalnim kolektivnim interesima.

V033 Potpuna sloboda govora danas vodi u dezorganizaciju društva.

A004 Neki intelektualci svojim mudrovanjima samo unose zbrku i zabunu u narod.

A005 Boreći se za posebne interese, društvene grupe štete interesima čitavog naroda.

Svojina, privatna nasuprot državne

Kroz navedeni set iskaza privatno vlasništvo se postavlja u tri distinktivne ekonomske

relacije: sa preduzećima kao ekonomskim akterima; kao osnove pružanja javnih usluga; i

konačno, kao preduslov društvenom napretku. Kao set legitimacijskih iskaza koji

eksplicitno propituju percipiranu i poželjnu ulogu privatne svojine, oni takođe propituju i

poželjnu ulogu države u ekonomiji. Preko vrste vlasništva kao poželjne dominantne norme,

takođe se mogu iščitati pozicioni legitimacijski mehanizmi, prvenstveno vezani za državu,

a tek posredno za tržište. Iako se tržište ni u jednom od tri iskaza ne pominje, kontekst nam

govori da se kroz pomenute iskaze može zaključivati o pozicionom sukobu države i tržišta

kao arbitara ekonomskog života društva.

* * *

Detaljna analiza prirode podataka, kada na stranu stavimo raznolikost iskaza iz kojih se

legitimacija može čitati, ukazuje ipak na manji broj grupa u kojima se legitimacijski

mehanizami javljaju. Ove grupe ukazuju na oblasti društvenog života i odgovarajućeg dela

kulture u kojima se na istom prostoru javljaju različiti i čak sukobljeni legitimacijski

mehanizmi. Izrazi oblast i polje ovde se koriste kao sinonimi, a obuhvataju, za razliku od

153

Iskazi o ulozi privatne svojine.

A003 Društveni napredak će uvek počivati na privatnom vlasništvu.

V047 Bez privatizacije preduzeća bi bila u još goroj situaciji nego što su sada.

V048 Sve vrste javnih usluga bi bolje funkcionisale da su privatizovane.

Burdijeovog termina polje ili Kokovićevog određenja119, vrlo specifičan i ograničen

fenomen. Polja, odnosno oblasti o kojima je ovde reč, definisana su i obuhvaćena

instrumentima za prikupljanje podataka, pa su kao takva konstruisana u postupku

konstruisanja i samog upitnika. Eventualna polja koja nas u ovom radu zanimaju

predstavljaju samo opštu oznaku za upitnikom obuhvaćenu oblast društvenog života u

kojoj se kulturni obrasci javljaju, te osim toga nemaju konkretniju metodološku ili

teorijsku ulogu.

Za EVS istraživanje je karakteristično da su se na osnovu pet varijabli izdvojile dve

oblasti, kroz legitimacijske mehanizme u kojima se formiraju i artikulišu legitimacijski

obrasci, odakle se stiče uvid u kulturne obrasce. Jedna oblast obuhvata državu, preduzeća,

svojinu i upravljačke nadležnosti kao složen institucionalni okvir sa jedne i poziciju

individue u tom okviru i prema državi posebno, sa druge strane. Druga oblast kroz

legitimacijske mehanizme povezuje materijalne razlike i kompeticiju sa individualnim

ponašanjem, relevantnim u ekonomskim odnosima.

Kod SEESSP istraživanja situacija je nešto složenija, delom zbog većeg broja analiziranih

iskaza, a delom zbog vrsta iskaza. Kao rezultat izdvojile su se četiri oblasti legitimacijskih

mehanizama, a dve obuhvataju po dve podgrupe. Prva oblast tiče se materijalnih razlika i

sadrži legitimacijske mehanizme koji se odnose na norme vezane za distribuciju

materijalnih dobara sa jedne, i kontekstualno utemeljenje i opravdanje stavova prema

nejednakostima sa druge strane. Druga oblast se tiče odnosa države i tržišta kao

mehanizama regulacije ekonomskih aktivnosti i sadrži legitimacijske mehanizme koji

implicitno ukazuju na normativne standarde individualnih materijalnih razlika u društvu i

ulogu države kao institucionalnog mehanizma regulacije materijalnih razlika (i implicitno

tržištu kao alternativi) i, sa druge strane, na poželjnu ulogu države u ekonomsko

institucionalnom okviru društva. Treća oblast obuhvata stepen pluralizma u društvu i,

posredno, kulturni obrazac koji bi se mogao opisati kao sposobnost ili nesposobnost da

119 Kod Burdijea polje se manifestuje kao formalna racionalizacija društvene oblasti u kojoj su svi akteri upućeni ne samo na razumna sredstva već i na krajnje ciljeve ekonomske akcije (Bourdieu, 2012:8), a kodKokovića polje je definisano kulturnim obrascem kao ustaljenim i uopštenim ali neinstitucionalizovanim načinom ponašanja karakterističnim za neko društvo (Koković 2005: 118).

154

unutar sebe kreira alternative. Konačno, četvrta oblast ukazuje na društveno prihvatljive

vidove svojine i legitimacije konkretnog obrasca.

Pregled grupa i legitimacijskih mehanizama u okviru svake od grupa korak je ka analizi

dobijenih podataka. Klasteri koji se u okviru legitimacijskih mehanizama javljaju, i njihov

međusobni odnos unutar oblasti društvenog života, indikatori su kulturnih obrazaca. Tek na

osnovu identifikovanih i interpretiranih legitimacijskih mehanizama i obrazaca može se ići

u dalju analizu i interpretaciju kulturnih obrazaca, što je poslednji korak, kako bi se

legitimacijski mehanizmi kao manifestacije kulturnih obrazaca koji pripadaju posebnim

oblastima ekonomskog života doveli u međusobni odnos u cilju utvrđivanja karaktera

ekonomske kulture u Srbiji. S obzirom da je korišćeni empirijski materijal prikupljen u dva

različita vremenska perioda, i mada sličnom ne i jednakom metodologijom, direktno

poređenje legitimacijskih mehanizama i obrazaca između EVS i SEESSP je nemoguće.

Ono što je moguće i što je deo analize je poređenje identifikovanih kulturnih obrazaca na

osnovu i jednog i drugog seta podataka kako bi utvrdili stepen sličnosti dva seta podataka,

odnosno podudarne kulturne obrasce.

S obzirom na složenost legitimacijskih obrazaca, analiza se sastoji od dva dela. U prvom

delu su predstavljene tabele i izneti rezultati. Ovi rezultati obuhvataju broj klastera koji se

pojavio u svakom legitimacijskom mehanizmu, njihovu relativnu veličinu, odnosno

proporciju ispitanika koje karakteriše pojedinačni legitimacijski obrazac i, konačno,

karakterisitke dobijenih klastera-legitimacijskih obrazaca. Drugi deo analize obuhvata

interpretaciju podataka iz prvog dela, povezivanje legitimacijskih obrazaca sa kulturnim

obrascima, na osnovu čega sledi kontekstualizacija i ukazivanje na (moguća) objašnjenja

rezultata.

155

4.4.1. Analiza podataka – predstavljanje rezultata i opis legitimacijskih obrazaca

Analiza dobijenih klastera oslanja se na tri vrste podataka: kvalitet dobijenog rešenja

(ponuđenih klastera), odnosno, mere kohezije i separacije, i uloge varijabli u

identifikovanju klastera, kao potvrde valjanosti rezultata; relativne veličine dobijenih

klastera; i konačno strukture odnosno obeležja klastera. Za samu pak analizu i

interpretaciju od primarne važnosti su veličina klastera i njihova struktura, pa su tabele i

grafikoni koji sadrže pomenute podatke deo integralnog teksta, podrazumevajući

zadovoljavajući kvalitet rešenja i uloge varijabli. Jedan od izazova koje klaster analiza

nameće je označiti ili imenovati dobijene klastere na odgovarajući i smislen način. Osim u

slučajevima gde sami klasteri sugerišu naziv, klasteri će ovde biti navođeni pod brojem pod

kojim ih je softver za obradu podataka predstavio. Takođe, treba imati u vidu i da je

maksimalan broj klastera koje je moguće prikazati u grafikonu ograničen na pet, tako da u

slučajevima sa više od pet klastera najmanji nisu prikazani. Interpretacija podataka

prvenstveno se oslanja na vizuelnu prezentaciju i grafikone, pre nego na preciznije

numeričke vrednosti. Ovakav izbor je rezultat analitičkog fokusa na opredeljenje ispitanika

za jedan ili drugi stav (u slučaju EVS) ili za, ili protiv stava (u slučaju SEESSP), i

neutralna vrednost.

EVS Pozicioniranje države kao ekonomskog aktera

procenti frekvencije klaster

24.9 351 1

23 324 4

17.7 250 6

14.2 200 3

10.8 152 2

9.4 133 5Tabela 1: država kao institucionalna okosnica ekonomije

Rešenje sa šest klastera ukazuje da se kod približno četvrtine ispitanika, klaster 1, javlja

legitimacijski obrazac koji nedvosmisleno državu pozicionira izvan sfere direktnog uticaja

na ekonomiju a institucionalne mehanizme ekonomskog života temelji na individualizmu,

156

firmama kao nezavisnim ekonomskim akterima i dominantnoj ulozi privatne svojine.

Druga, klaster 4, gotovo jednaka po veličini grupa je po ovim pitanjima gotovo u

potpunosti neopredeljena. Konačno, kod treće po veličini grupe, klaster 6, ističe se

legitimacijski obrazac koji državu vidi kao apsolutni autoritet u ekonomskoj sferi života ali

i potpunu dislokaciju ekonomskih obaveza od individua na državu. Ove tri grupe

obuhvataju dve trećine rezultata i počivaju na tri vrlo različita legitimacijska obrasca.

Najsličniji klasteru 6 je legitimacijski obrazac izražen u klasteru 5 koji, pored nešto manje

ekstremnih stavova po pitanju državne kontrole i ekonomskih obaveza države prema

pojedincima, karakteriše uglavnom neodlučan odnos prema vlasničkoj strukturi firmi kao

osnovnih ekonomskih aktera.

Konačno, klasteri 3 i 2 ukazuju na legitimacijske obrasce koji se u normativnim aspektima

u pogledu državne kontrole firmi i naglaska na individualne ekonomske odgovornosti i

obaveze, gotovo u potpunosti podudaraju. Razlika između dva legitimacijska obrasca je u

odnosu prema svojini. Klaster 3 ukazuje na obrazac koji se oslanja na državno vlasništvo

firmi, dok klaster 2 uključuje pretežno privatno vlasništvo privrednih subjekata. Pitanje

svojine na prvi pogled može da ukazuje na značajne razlike kulturnih obrazaca koji se

očitavaju u pomenuta dva legitimacijska obrasca. Međutim, ovaj legitimacijski mehanizam

definiše kontekst u kome je pitanje svojine određeno kao pitanje jednog od načina kontrole

ili upravljanja ekonomijom, odnosno, postavlja svojinu samo kao jedan od načina da se

poželjno viđenje ekonomskog organizovanja primeni. U nekim okolnostima samo pitanje

svojine, odnosno titulara može biti irelevantno, dok je mnogo važnije šta titular može sa

svojinom učiniti. Mogu se, makar kao misaoni eksperiment, zamisliti dva modela: jedan u

kome je privatna svojina na takav način uređena da je pravno i faktički podređena državi

kao centralnom ekonomskom autoritetu, i drugi, utemeljen na državnoj ili društvenoj

svojini koja funkcioniše u takvom pravnom okviru koji omogućava i podstiče kompeticiju i

difuzno odlučivanje. Značenje i širu kontekstualnu ulogu koju ispitanici pripisuju svojini

treba u ovom slučaju pretpostaviti najčešćim tumačenjima koja privatnu svojinu dovode u

vezu sa tržištem i kompeticijom, a o tome će biti reči kasnije u delu o kulturnim obrascima.

157

Ako na stranu stavimo značajnu grupu ispitanika okupljenih u klasteru 4 kod kojih

legitimacijski mehanizam u sve tri dimenzije ukazuje na legitimacijsi obrazac

neopredeljenosti, tačnije, na kognitivne nejasnoće, rezultate možemo generalizovati u tri

grupe. Prvu i jasno izdvojenu grupu karakteriše legitimacijski obrazac (klaster 1) koji

158

Grafikon 1a: Država kao ekonomski akter, pet najvećih klastera.

Grafikon 1b: Država kao ekonomski akter, pet klastera bez neutralnog.

možemo nazvati ekonomski individualizam i liberalizam120 ili tržišni individualizam, drugu

grupu karakteriše državni antiindividualizam prisutan u klasterima 5 i 6 i konačno,

poslednju grupu možemo okarakterisati kao državni individualizam izražen u klasterima 2

i 3.

EVS Svojina u kontekstu kompeticije


21.6 312 1

19.6 283 5

19.5 281 2

16.6 239 3

13.2 190 6

9.5 137 4Tabela 2: Kompeticija i materijalne nejednakosti.

Prvo što pada u oči je da najzastupljeniji legitimacijski obrazac, klaster 1, karakteriše stav

prema kompeticiji kao izuzetno pozitivnoj praksi uz istovremeno insistiranje na

materijalnoj jednakosti. Ovakav legitimacijski obrazac ukazuje da ispitanici ne dovode

rezultate kompeticije u vezu sa materijalnim statusom, odnosno prihodima, što može biti

značajan indikator anti-tržišnog obrasca. Sa druge strane obrazac, klaster 6, koji takođe

karakterišu gotovo maksimalne vrednosti, dovodi u pozitivnu vezu kompeticiju,

materijalne nejednakosti i motivaciju. Ovaj legitimacijski obrazac jedini je koji

nedvosmisleno pozitivno ocenjuje materijalne nejednakosti. Kada je reč o izuzecima,

klaster 2 je jedini kod koga se kompeticija negativno ocenjuje. Pored klastera 5 koji

ukazuje na neodlučnost i javlja se kod petine ispitanika, zanimljivi su klasteri 3 i 4 kao

legitimacijski obrasci kod kojih je teško utvrditi da li ispitanici dovode u vezu kompeticiju

i materijalne nejednakosti. Kod pomenuta dva klastera za jedan od iskaza – kompeticija za

klaster 3 i nejednakosti za klaster 4 – ispitanici su davali neutralne odgovore, što po svoj

120 Nazivi klastera su sažeti i približni opisi, odnosno skraćenica čije značenje treba tumačiti jedino iz strukture legitimacijskih obrazaca. U ovom konkretnom slučaju individualizam se odnosi na individualnu ekonomsku odgovornost a liberalizam na nezavisnost ekonomskih aktera od države, dakle ne u vezi sa ekonomskim konceptom neoliberalizma ili pojmom liberalizam u engleskom jeziku gde je to sinonim za političku levicu.

159

prilici svedoči o nemogućnosti da se u kognitivnom smislu utvrde uzroci i posledice

kompeticije i nejednakosti.

Rezultati ukazuju na postojanje dva specifična legitimacijska obrasca. Obrazac izražen u

klasteru 1 može se okarakterisati kao kompetitivni materijalni egalitarizam, i izražava ga

nešto preko petine ispitanika. Obrazac u klasteru 6, sa druge strane, koji je zabeležen kod

manje od 15% ispitanika, može se okarakterisati kao materijalnim nejednakostima

uslovljena kompetitivnost. U kontekstu tržišta kao institucionalnog konstrukta, gde se

dobra kompetitivna pozicija manifestuje boljim prihodima i materijalnim položajem, od

svih identifikovanih klastera jedino se klaster 6 može oceniti kao tipično tržišno povoljan

legitimacijski obrazac. Iako je od preostala tri klastera samo klaster 2, kao jasno naglašeno

anti kompetitivni i anti tržišni, svi ipak pripadaju netržišnom obrascu. Ostaje otvoreno

pitanje da li su obrasci u klasterima 3 i 4 bliži pro tržišnim ili netržišnim obrascima,

odnosno da li podatak da više od polovine ispitanika smatra da je kompeticija dobra,

možemo na jednostavan način protumačiti.

160

Grafikon 2a: Svojina u kontekstu kompeticije, pet najvećih klastera.

Nešto drugačiji uvid u legitimacijske obrasce, s obzirom na raspoložive iskaze i strukturu

legitimacijskih mehanizama, nudi SEESSP istraživanje. Podaci iz SEESSP, sa svojih šest

legitimacijskih mehanizama, omogućavaju da se proveri da li i u kojoj meri rezultati

upućuju na iste ili slične zaključke kao i rezultati EVS, ali i da pruže uvid u neke aspekte

koji su EVS istraživanju ostali izvan dosega. Stoga se ova dva istraživanja mogu

posmatrati i kao komplementarna.

SEESSP Prihodi i razlike – normativna legitimacija


32.7 447 4

32.1 439 5

13.4 184 1

12.1 166 2

9.7 133 3Tabela 3: Prihodi i materijalne razlike – normativna legitimacija.

Klaster 4 može se okarakterisati kao obrazac ograničenih nejednakosti, s obzirom da

raspon razlika u prihodima u Srbiji smatra prevelikim ali i odbija materijalni egalitarizam.

Gotovo jednako raširen legitimacijski obrazac, klaster 5, može se nazvati minimalističkim

obrascem nejednakosti s obzirom da uključuje stav da visinu prihoda treba ograničiti, ali

prihode ne treba apsolutno izjednačiti. Ova dva klastera obuhvataju dve trećine ispitanika.

161

Grafikon 2b: Svojina u kontekstu kompeticije, pet klastera bez neutralnog.

Treći po veličini klaster, označen brojem 1, predstavlja maksimalistički egalitarni obrazac,

jer ne postavlja ograničenje visine prihoda, već samo njihove ujednačenosti. Legitimacijski

obrazac koji se može označiti kao apsolutni antiegalitarizam uočava se kod 12% ispitanika,

a minimalistički egalitarizam, koji za razliku od klastera 5 (sa kojim je najsličniji)

najpravednijim načinom raspodele smatra jednakost, kod nešto manje od 10% ispitanika.

Iz navedenih rezultata proističe da se prihvatljiva norma materijalnih nejednakosti može

opisati kao ograničeni antiegalitarizam koji je prisutan kroz dva legitimacijska obrasca (4 i

5) kod dve trećine ispitanika. Na suprotnim stranama ovakvog obrasca nalaze se manje

prisutan obrazac apsolutnog antiegalitarizma sa jedne, i gotovo duplo prisutniji

egalitarizam u dve varijante, klasteri 1 i 3, sa druge strane.

SEESSP Prihodi i razlike - kontekstualizacija


29.8 405 5

21.8 297 3

16.9 230 1

15.9 216 4

15.7 213 2Tabela 4: Prihodi i materijalne razlike – kontekstualna legitimacija.

162

Grafikon 3: Prihodi i materijalne razlike - normativna legitimacija1

Nasuprot prethodnog legitimacijskog mehanizma koji se bavi normativnom strukturom,

ovaj mehanizam upućuje na kontekst u kome su društvene nejadnakosti i svojinski odnosi

utemeljeni. Posle legitimacijskog obrasca, klaster 5, koji karakteriše gotovo trećinu

ispitanika i nejednakost opravdava isključivo nejednakostima individualnih sposobnosti,

pada u oči da klasteri 3 i 1 ukazuju na nekonzistentan obrazac koji u zavisnosti od

kriterijuma, individualne sposobnosti ili potrebe, opravdava materijalne nejednakosti ili

jednakosti. Kako se radi o gotovo dve petina ispitanika, može se dovesti u sumnju

tumačenje da je ovo rezultat greške pri odgovoru. U svakom slučaju ovakav rezultat

isključuje mogućnost utemeljene interpretacije, jer je nemoguće ustanoviti šta je uzrok

pomenute protivrečnosti. Sa druge strane dva najmanja klastera, gotovo jednake veličine,

pozicionirana su na suprotnim polovima, jer klaster 4 predstavlja obrazac konzistentne

legitimacije jednakosti prema jednakim potrebama (sa implikacijom da se društvo percipira

kao sastavljeno od jednakih individua), dok klaster 2 nudi obrazac legitimacije

nejednakosti nejednakim ljudskim sposobnostima i pozitivnim uticajem na razvoj zemlje.

163

Grafikon 4: Prihodi i materijalne razlike – kontekstualna legitimacija.

SEESSP Država nasuprot tržišta i monopol nad ekonomijom


34.5 486 4

31.8 448 1

12.9 182 2

9.2 129 3

6.1 86 6

5.5 77 5Tabela 5: Pozicioniranje države i institucionalni autoritet u ekonomiji.

Dva najveća klastera, 4 i 1, izražavaju uveliko identične legitimacijske obrasce a jedina

razlika je u intenzitetu slaganja sa stavom. U oba slučaja se, dakle, radi o obrascu koji

vladu, odnosno državu, pozicionira kao osnovni institucionalni mehanizam uređenja

ekonomskih odnosa i uspostavljanja i održavanja normi vezanih za materijalni status i

razlike građana sa jedne i tržište rada sa druge strane. Takav obrazac karakterističan je za

dve trećine ispitanika. Od preostala četiri klastera jedino klaster 6 sa šest procenata

ispitanika nudi značajno drugačiji legitimacijski obrazac koji karakteriše nemešanje države

u obuhvaćen segment ekonomskih odnosa u društvu.

164

Grafikon 5a: Pozicioniranje države kao ekonomskog aktera. Pet najvećih klastera.

Grafikon 5b: Pozicioniranje države kao ekonomskog aktera. Najveći klaster izuzet.

SEESSP Pozicioniranje države kao ekonomskog aktera – legitimacija pozicije121.


36.4 484 1

24.4 324 4

24.1 320 3

15.1 200 2Tabela 6: Pozicioniranje države – legitimacija pozicije.

Intervencija države u ekonomiju je za više od trećine ispitanika u Srbiji potpuno opravdana

i kao mehanizam zaštite privatnih ekonomskih aktera ali i prema poziciji kao primarni

ekonomski arbitar, kako sugeriše legitimacijski obrazac klastera 1. Kod gotovo četvrtine

ispitanika, klaster 4, uočava se obrazac legitimacije državnog intervencionizma samo u

slučaju potrebe zaštite uslova poslovanja. Ista proporcija ispitanika održava legitimacijske

obrasce apsolutnog nemešanja države u ekonomiju i ekonomske odnose. Konačno,

najmanji klaster, koji se može okarakterisati kao radnički protekcionizam, predstavlja

legitimacijski mehanizam državnog ekonomskog intervencionizma, osim kada je cilj

zaštita privatnih poslova ili sprečavanje štrajkova.

SEESSP Pluralizam


27.7 365 6

13.2 174 7

12.1 159 8

11.2 147 4

10.5 138 5

9.8 129 3

9.2 121 1

6.3 83 2Tabela 7: Pluralizam.

Dominantan legitimacijski obrazac, klaster 6, prisutan kod nešto više od četvrtine

ispitanika, ukazuje da je kolektivni pluralizam doživljen kao društveno štetan, ali se

121 Posebni termini su ovde korišćeni kako bi se kao i u slučaju društvenih nejednakosti i raspodele bogatstvarazlikovale specifičnosti u okviru legitimacijskih mehanizama; u slučaju pozicioniranja države kao ekonomskog aktera radi se o jednoj vrsti norme ili poželjnog standarda, a u slučaju legitimacije pozicije otkriva se gde je ta norma utemeljena.

165

Grafikon 6: Pozicioniranje države kao ekonomskog aktera – legitimacija pozicije.

individualna sloboda izražavanja mišljenja ne doživljava kao pretnja društvu. Klaster 8

obuhvata dve petine ispitanika i ukazuje na isti legitimacijski obrazac, samo nešto

drugačijeg intenziteta. Drugi po veličini, klaster 7, kao i klaster 4 (razlika između njih je

takođe stepen intenziteta), kojima je obuhvaćena gotovo četvrtina ispitanika, nude nešto

ekstremniji legitimacijski obrazac tvrdnjom da i posebne interesne grupe, i intelektualci, ali

i individue slobodom delovanja i govora imaju negativan efekat na srpsko društvo.

Nasuprot ove dve široke grupe antipluralističkih obrazaca je 10% ispitanika, klaster 5, koji

zastupaju potpuno pluralistički legitimacijski obrazac. Kod najmanje grupe, klaster 2, se ne

može pouzdano utvrditi neki jasan legitimacijski obrazac, a situacija je slična i sa

klasterom 1 (gde je eventualno moguće utvrditi samo odbojnost prema intelektualizmu,

kako god da ispitanici doživljavaju i koje atribute pripisuju intelektualcima kao grupi).

Gotovo 10%, klaster 3, ukazuje na legitimacijski obrazac koji pluralizam u formi javnog

izražavanja opravdava, ali ne i akciju koja bi od artikulacije stava kao interesa vodila ka

njegovom ostvarenju.

Generalni zaključak je da se u dobijenim legitimacijskim obrascima ispoljava značajan

anti-pluralistički karakter srpskog društva, a manifestovani obrasci posebno ukazuju na dve

vrste razlika: individualni i kolektivni pluralizam kao prvo, i slobodu govora i izražavanja

naspram artikulacije partikularnih interesa i njihovog ostvarivanja. Individualni pluralizam

je opravdan i poželjan, dok je kolektivni doživljen kao destruktivan. Ovo je naročito važno

u vezi sa individualnom i kolektivnom identifikacijom, o čemu će kasnije biti više reči. Sa

druge strane, a u saglasnosti sa pomenutim je i otvorenost za slobodu govora, ali ne i za

slobodu interesa.

166

SEESSP Svojina


21.6 276 1

17.8 228 8

14.9 190 5

14.8 189 4

9 115 6

8.9 114 3

6.8 87 7

6.3 80 2Tabela 8: Svojina, privatna nasuprot državne.

Prvo na šta treba obratiti pažnju je da klasteri 5 i 6, koji obuhvataju oko petine ispitanika

predstavljaju neopredeljene, mada je kod klastera 6 karakteristična skepsa prema

mogućnosti da privatna svojina omogući bolje javne usluge. Najveća grupa, klaster 1,

predstavlja zagovornike dominantne uloge privatnog vlasništva kao temelja organizovanja

društva. Vrlo sličan legitimacijskom obrascu klastera 1 jeste klaster 4 kod koga se javlja

167

Grafikon 7a: Pluralizam. Pet najvećih klastera.

Grafikon 7b: Pluralizam. Pet najmanjih klastera.

neodlučnost u pogledu ideje da privatna svojina može pružiti bolje javne usluge. Klaster 2 i

3, iako ukazuju na legitimaciju u kojoj je dominantna privana svojina poželjna, ipak takav

vid svojine ne vide kao apsolutno efektivan mehanizam poboljšanja stanja društva ili

statusa preduzeća (ovde treba imati u vidu da su tri korišćena iskaza tumačena od strane

ispitanika koji sa jedne strane imaju iskustvo neuspešene ekonomske tranzicije, a sa druge

dominaciju političke elite nad državnim resursima). Nausprot klasteru 1 je drugi po veličini

klaster 8 koji nedvosmisleno predstavlja konzistentnu legitimaciju društvene ili državne

svojine kao poželjne dominantne forme. Upitno je da li se klaster 7 može tumačiti kao

blizak klasteru 8 pošto privatnu svojinu legitimiše kao poželjno dominantnu u kontekstu

društvenog razvoja, ali (što može biti posledica pomenutog iskustva), privatizaciju ne

legitimiše kao instrument poboljšanja rada javnih usluga ili državnih firmi.

168

Grafikon 8a: Svojina. Pet najvećih klastera

4.4.2. Analiza podataka – interpretacija rezultata; klasteri kao manifestacije

kulturnih obrazaca savremene Srbije

Rezultati dobijeni klaster analizom, primenjenom na legitimacijske mehanizme (skupove

legitimacijskih iskaza) upućuju na nekoliko zaključaka. Prvo, na ovaj način moguće je

iskoristiti već postojeća istraživanja sa ograničenim i neoptimalnim podacima kako bismo

dobili informacije o strukturi, poziciji i relevantnom kontekstu za konkretne institucije.

Drugo, čak i kad nisu idealni, podaci otkrivaju značajan stepen varijacija u okviru

identifikovanih legitimacijskih mehanizama. I treće, interpretacija bazirana na

primenjenom pristupu je slojevita i predstavlja sled analitičkih nivoa od legitimacijskih

iskaza koji čine legitimacijske mehanizme, preko legitimacijskih obrazaca, konačno do

kulturnih obrazaca koji se iz legitimacijskih obrazaca mogu iščitati. U delu koji sledi

identifikovani legitimacijski mehanizmi i obrasci biće obrađeni kao deo šireg

institucionalno-kulturnog okvira radi utvrđivanja obrazaca koji karakterišu srpsko društvo i

pripadajuću mu ekonomsku kulturu.

169

Grafikon 8b: Svojina. Pet najmanjih klastera.

Podaci iz EVS istraživanja na osnovu pet legitimacijskih iskaza otkrivaju dva

legitimacijska mehanizma. Prvi se tiče države kao ekonomskog aktera i sastoji se od iskaza

koji ukazuju na položaj i ulogu države u ekonomskim aktivnostima društva, odnosno

pripadaju pozicionoj legitimaciji. Identifikovani legitimacijski obrasci ukazuju na tri

kulturna obrasca relativno jednake zastupljenosti od 25%, dok se u četvrtini slučajeva ne

može govoriti o postojanju obrasca. Radi se o grupi koju karakterišu odgovori oko

neutralne vrednosti, na jednakoj udaljenosti od dve ponuđene opcije.

Tržišni individualizam, kao prvi kulturni obrazac, predstavljen u klasteru 1, pozicionira

državu kao institucionalnog aktera izvan ekonomske sfere društva, sugerišući postojanje

drugih institucionalnih mehanizama uređenja pomenute oblasti društvenog života. Iz

raspoloživih se podataka ne može direktno zaključiti koji su to obrasci. Ipak, alternativa

državi kao institucionalnom monopolisti u uređenju ekonomskog života društva može se

skicirati u tri tačke: individualna odgovornost i sloboda, dominantna uloga privatne svojine

i firme koje imaju slobodu nezavisnog delovanja. Sve ove tri tačke ukazuju na kulturni

obrazac koji se ne oslanja na nekakav centralizovani autoritet, konkretno na autoritet

države u uređenju ekonomskog života društva. Kroz dominantnu ulogu privatne svojine i

individualne slobode i odgovornosti, može se sa sigurnošću tvrditi, manifestuje se kulturni

obrazac u kome dogovor između slobodnih ekonomskih aktera pri razmeni svojinskih

prava ima dominantnu poziciju nad drugim vidovima ekonomske prakse. Stav da firme

moraju biti nezavisne od države dodatna je potvrda ovakvog zaključka. Konačno, situacija

u kojoj su ekonomski akteri autonomni i slobodni da stupaju u ekonomske odnose ukazuje

na veliku sličnost sa konceptom tržišta kao mehanizma koji karakteriše veliki broj

nezavisnih aktera, povezanih u međusobne transakcione odnose na bazi pisanog ili

nepisanog dogovora između strana u pitanju. Ovakav kulturni obrazac podrazumeva

konceptualizaciju ekonomije kao društvene oblasti uređene decentralizovanim

mehanizmom. Može se diskutovati da li rezultati analize dozvoljavaju zaključak da je

kulturni obrazac u pitanju tržišni, i u kojoj meri počiva na apstrakciji okarakterisanoj kao

mentalna predstava tržišta, kao institucije sa nekakvim skupom pravila ponašanja i ulogom

170

u uređenju društvenog života. Ali, svakako je izvesno da identifikovan kulturni obrazac

nije u suprotnosti sa principima tržišne ekonomije i kulture.

Drugi kulturni obrazac – državni antiindividualizam – karakteriše pozicioniranje države

kao osnovnog ekonomskog aktera. Ispitanici kod kojih se ovaj obrazac manifestuje

identifikuju očekivane mehanizme ekonomskog uticaja i u državnoj kontroli

institucionalizovanih i kolektivnih ekonomskih aktera, odnosno firmi, i preko vlasničke

strukture. Ovaj kulturni obrazac posebno je zanimljiv u pogledu uloge, odnosno pozicije

koju pripisuje individualnom građaninu. Pozicionirajući državu kao osnovni institucionalni

mehanizam preko koga treba zadovoljiti individualine potrebe, ovakav kulturni obrazac

izražava naglašen antitržišni stav, s obzirom da individualna inicijativa i odgovornost (za

posledice sopstvenih akcija ili izostanka akcija) predstavljaju jedan od temelja tržišne

ekonomije. Kombinovni klasteri 5 i 6 koji zajedno pripadaju ovom kulturnom obrascu

karakteristični su sa preko 27% za najveću pojedinačnu grupu ispitanika.

Konačno, treći kulturni obrazac koji je uočljiv kod klastera 2 i 3, karakteriše stav da država

mora biti dominantan ekonomsko-institucionalni akter na kolektivnom nivou. Na

individualnom nivou odgovornost za sopstveni socio-ekonomski položaj je na svakom

građaninu ponaosob. Aspekt u kome se klasteri 2 i 3 razlikuju je poželjni dominantni vid

svojine, privatni za obrazac 2, i državni za obrazac 3. Ova razlika na prvi pogled ukazuje

da je reč o dva, u značajnoj meri različita, kulturna obrasca gde je jedan bliži tržišno

orijentisanoj ekonomskoj kulturi, a drugi centralističkoj ekonomskoj kulturi. Međutim,

činjenica da oba obrasca počivaju na individualnoj odgovornosti i ekonomskoj dominaciji

države ukazuje na nešto drugo. Prvo moguće objašnjenje je da se pomenuta dva kulturna

obrasca ne razlikuju značajno, osim na konceptualnoj ravni, u segmentu razumevanja,

odnosno definicije privatne svojine i implikacija koje imaju na karakter ekonomije,

posebno kao pojedinačni mehanizmi uticaja. Jedan od ovih pretpostavljenih obrazaca bi se

oslanjao na privatno vlasništvo pošto ono ne predstavlja presudan resurs niti prepreku

državnoj kontroli, jer je država ionako opšti formalno-pravni okvir te je samim tim državna

kontrola neupitna. Sa druge strane je obrazac koji inkorporira shvatanje da i kroz svojinski

odnos država manifestuje svoj uticaj i kontrolu. Bez obzira da li ovo (ili neko treće

171

alternativno tumačenje122) objašnjenje korektno odražava pomenute kulturne obrasce,

zajednička im je karakteristika individualna inicijativa kao obrazac ponašanja, pozicioniran

u ekonomskom okruženju koje je prvenstveno uređeno na principu kontrole iz jednog

centra. Ključnim za razumevanje ove varijacije kulturnih obrazaca je upravo razumevanje

individualne odgovornosti i šta se pod time u pomenutim okvirima podrazumeva. Ne treba

isključiti mogućnost da individualna odgovornost i implicirana lična inicijativa počivaju na

legitimacijskim obrascima koji ih vezuju za doprinos kolektivu, a ne za individualni

dobitak kao konačni cilj i vrednost, te tako predstavlja alternativu individualnoj

odgovornosti i ličnoj incijativi tržišno-kompetitivnom kulturnom obrascu.

Zaključak koji se na osnovu analize može izneti je da u Srbiji 2008. godine, kada je EVS

sprovedena na terenu, uočljivo je nepostojanje dominantnog obrasca ekonomske kulture u

pogledu temeljnog ekonomsko-institucionalnog poretka. Od četiri u velikoj meri jednako

pristuna obrasca, samo jedan upućuje na tržišno orijentisanu kulturu, dok dva kulturna

obrasca državu pozicioniraju kao instituciju sa dominantnom ulogom u uređenju

ekonomskog života društva, ali su na individualnoj ravni toliko različiti da se ne mogu

oceniti kao bliski.

Drugi legitimacijski mehanizam na koji EVS ukazuje odnosi se na vezu kompeticije kao

pojma i principa na kome se individualno ponašanje može temeljiti sa poželjnim ili

prihvatljivim stepenom materijalnih razlika uslovljenih ličnim zalaganjem. Od šest

identifikovanih legitimacijskih obrazaca u petini slučajeva, klaster 5, nemoguće je govoriti

o bilo kakvim kulturnim obrascima123. Uz to, klasteri 3 i 4 koji obuhvataju preko 36%

slučajeva, ukazuju na nepotpun obrazac pa se ni veza između kompeticije124 i materijalnih

122 U konkretnom slučaju Srbije objašnjenje se može predložiti i iz perspektive posledica neposrednog životnog iskustva formiranog u uslovima neuspele ekonomske tranzicije gde je privatizacija dovela do izmeštanja centra ekonomske regulacije sa države na neformalne grupe koje su uz to ostale opskurne i izuzete od bilo kakve demokratske društvene ili tržišne kontrole. I u takvom kontekstu jedan kulturni obrazac može počivati na (grupno artikulisanoj i konstruisanoj) činjenici da je država privatizacijom izgubila mehanizam kontrole, a drugi obrazac je zasnovan na istoj takvoj činjenici da državna kontrola nezavisi ili ne sme zavisiti od vlasničke strukture.

123 Može se, zapravo, konstatovati da je utvrđena neopredeljnost velikog dela populacije po pitanjima efekatakompeticije, i materijalnih prihodovnih nejednakosti.

124 U konkretnom slučaju kompeticija je pozitivno ocenjena, klaster 4, ali je to informacija koja nam jedino govori da je pozitivan stav prema kompeticiji praćen neodlučnošću u pogledu materijalnih nejednakosti. Klaster 3 predstavlja obrnutu situaciju gde bi potencijalni obrazac bio egalitarniji ali nemogućnost da se

172

nejednakosti ne može utvrditi. Čini se da je osnovna prepreka formiranju koherentnih

kulturnih obrazaca kognitivna nejasnoća u pogledu efekata materijalnih nejednakosti ili

kompeticije. U ovu grupu se može svrstati i klaster 2, koji karakteriše izrazito negativna

ocena efekata kompeticije.

Najzad, preostala dva klastera otkrivaju dva značajno različita kulturna obrasca. Sa jedne

strane je kompetitivnost uparena sa visokim stepenom materijalnih nejednakosti kao

motivacionim faktorom. Sa druge strane je visoko vrednovanje kompetitivnosti usklađeno

sa naglašenim materijalnim egalitarizmom. Zanimljiva je činjenica da se ova dva klastera,

kao manifestacija artikulisanih kulturnih obrazaca koji u vezu dovode kompetitivnost i

materijalne ne/jednakosti, javljaju sveukupno tek u nešto više od trećine slučajeva.

Ekonomsku kulturu u Srbiji prema analizi EVS podataka obeležava nekoliko

karakteristika. Prva od njih se manifestuje kao problem utvrđivanja dominantnog kulturnog

obrasca, što je delimično slučaj kod pozicioniranja institucija u ekonomskoj sferi društva,

ali je posebno naglašeno kod obrazaca koji se temelje na kompeticiji i materijalnom

statusu. Razlika na koju prva i druga grupa legitimacijskih mehanizama ukazuje je takođe

značajna: tek kod oko četvrtine ispitanika se ne može utvrditi bilo kakav pozicioni

legitimacijski obrazac u pogledu odnosa države i tržišta, dok oko dve trećine ispitanika ne

vidi nikakvu ili makar nejasnu vezu između kompeticije (kao ekonomske kategorije) i

materijalnog statusa. Nemogućnost da se utvrde legitimacijski i kulturni obrasci kod ovako

velikog dela uzorka ukazuje da srpsku ekonomsku kulturu karakteriše delimična

kognitivna nejasnoća kada je u pitanju poželjni institucionalni okvir i principi na kojima se

temelji (dominacija državne kontrole). Sa druge strane, ova nejasnoće ili neodređenost je

dominantna crta kada su u pitanju jasne predstave o uzrocima i posledicama ekonomskih

aktivnosti i rezultata, posebno na nivou distribucije materijalnog bogatstva društva. Jasnost

predstava o kojima je reč ne odnosi se na vrednosno opredeljenje ili konkretan kulturni

model, već samo na jasan legitimacijski obrazac koji u vezu dovodi elemente

legitimacijskog mehanizma, bilo kao deo tržišno, bilo kao deo netržišno orijentisane

efekti kompeticije vrednosno ocene ostavlja nas bez elementa koji je neophodan za bilo kakav zaključak u pogledu kulturnog obrasca.

173

ekonomske kulture. Takve jasne predstave su u ovom slučaju tek u manjoj meri prisutne u

srpskoj populaciji.

U delu u kome se može govoriti o postojećim legitimacijskim obrascima, srpsku

ekonomsku kulturu kartakteriše dominantna ekonomska pozicija države, dok se stvarno

tržišno orijentisani kulturni obrasci javljaju tek u četvrtini slučajeva. Ipak, ovaj

centralistički obrazac, kao što je već pomenuto, nije jedinstven. Iz ugla pozicije, odnosno

institucionalnog autoriteta koji predstavlja logiku ekonomskog uređenja društva, a u

okvirima nacionalne ekonomije, obrazac koji je označen kao državni individualizam se

javlja kao kontekstualno uslovljen. Ova uslovljenost počiva na vezi individua-svojina-

država125 kao polaznoj osnovi za donošenje odluka i planiranje aktivnosti. U zavisnosti od

toga koji se od pomenuta tri elementa u nekoj situaciji javlja kao presudan, ispoljeni

kulturni obrazac može biti tržišni ili anti tržišni. Ako je, recimo, fokus na odnosu prema

individualnoj odgovornosti, državno individualistički obrazac može biti više naklonjen

tržištnom obrascu nego državnom. Konačno, ova analiza ukazuje da se materijalni

egalitarizam javlja kao norma kod značajnog dela populacije – prema podacima kod oko

trećine ispitanika, dok su obrasci koji počivaju na materijalnim nejednakostima tek u

manjoj meri prisutni.

Iako SEESSP istraživanje, pošto je sprovedeno na zimu 2003-2004. godine, vremenski

prethodi EVS istraživanju, podaci su relevantni za isti istorijski period, odnosno prvu

deceniju XXI veka. Sa stanovišta promene kulturnih obrazaca, koji su tema ovog rada,

vremenska distanca od četiri godine između dva istraživanja ne čini se dovoljnom da bi u

značajnoj meri mogla da utiče na rezultate. Razlog da se obrade i predstave prvo rezultati

novijeg a zatim starijeg istraživanja su isključivo praktične prirode. EVS sa svojih pet

selektivanih legitimacijskih iskaza kroz dva mehanizma legitimacije nudi i jednostavniju

sliku ekonomske kulture u Srbiji i to u dve tačke: kroz poziciju države i tržišta u ekonomiji

zemlje, i kao odnos prema svojini i materijalnim razlikama. Sa druge strane, SEESSP

istraživanje omogućava analizu većeg broja legitimacijskih iskaza, pa se tako iz

125 Kod građana se ovo manifestuje kroz odnos prema individualizmu, poželjnoj dominantnoj formi svojine, i mestu koje pridaju državi ili tržištu u ekonomskim okvirima.

174

sedamanest iskaza izdvaja šest legitimacijskih mehanizma koji obuhvataju četiri oblasti.

Pored delimičnog poklapanja, naročito po pitanju pozicija države i tržišta u ekonomiji, dva

istraživanja su i komplementarna. U delu u kome se istraživanja poklapaju rezultati treba

da otkriju u kojoj meri su posmatrani kulturni obrasci slični. Ovde ne treba očekivati

apsolutnu identičnost rezultata već sličnost, s obzirom da legitimacijski mehanizmi dva

istraživanja ne počivaju na identičnim legitimacijskim iskazima, ali se odnose na istu

oblast ekonomske kulture društva. To u praksi znači da identifikovani preovlađujući

kulturni obrasci treba da u opštim crtama ukazuju na jedan broj istih kulturnih

karakteristika. U drugom delu i kome se dva istraživanja ne podudaraju, rezultati su

interpretirani kao komplementarni, obuhvatajući širu oblast ekonomske kulture u Srbiji.

Dva legitimacijska mehanizma ukazuju na kulturne obrasce koji se odnose na prihode i

materijalne razlike. Jedan mehanizam se odnosi na norme materijalnih nejednakosti, a

drugi na to kako se te norme uklapaju u širi socio-kulturni kontekst. Obrasci manifestovani

u klasterima 3 i 1 ukazuju na kulturni obrazac materijalnog egalitarizma kao najpravednije

forme distribucije društvenog bogatstva i kakterističan je za nešto manje od četvrtine

ispitanika. Ipak, za gotovo dve tećine, karakterističan je kulturni obrazac koji upućuje na

normu ograničenih materijalnih nejednakosti, klasteri 4 i 5. Za obe ove grupe

karakteristično je da se klasteri koji ih čine razlikuju samo po dimenziji ograničenja visine

prihoda, što je u krajnjem slučaju irelevantan podatak, jer obrasci ograničenih materijalnih

nejednakosti bez ograničenja maksimalne zarade i obrasci ograničenih materijalnih

nejednakosti sa ograničenim maksimalnim zaradama važe u relativnim okvirima koji mogu

biti uspostavljeni bilo opštim bogatstvom, bilo opštim siromaštvom – „uravnilovka“ u

siromaštvu ili u bogatstvu je ipak samo uravnilovka. Ograničen raspon materijalnih

nejednakosti je važeća norma u oba pomenuta okvira. Konačno, tek se kod nešto više od

13% ispitanika javlja kulturni obrazac apsolutnog antiegalitarizma.

Ovi podaci ne znače mnogo bez uvida u legitimacijsko utemeljenje normi materijalnih

razlika u kulturu društva. Prvo što pada u oči je postojanje dva ambivalentna legitimacijska

obrasca, klasteri 3 i 1 koji obuhvataju gotovo 39% ispitanika, i koji u isto vreme

opravdavaju i materijalne jednakosti, pravdane jednakim potrebama, i materijalne

175

nejednakosti, opravdane različitim sposobnostima. Podatak sugeriše značajnu prisutnost

kulturnih obrazaca koji počivaju na suprotstavljenim legitimacijskim principima, ukazujući

na značajan stepen kognitivne disonance sa jednim zanimljivim efektom. Pomenuti

kulturni obrasci ne mogu biti univerzalno primenljivi, pošto im konačna funkcija i cilj

zavise od konkretnog principa koji na koji se u nekom trenutku treba osloniti. Stoga se čini

da je ekonomska kultura u Srbiji, iz ugla socijalne/materijalne jednakosti, u jednom

značajnom delu obeležena visokim stepenom ambivalentnosti.

Pored pomenuta dva kulturna obrasca uočljiva su još dva: jedan koji objedinjava

nejednakosti, neophodne za razvoj Srbije, sa različitim individualnim sposobnostima pri

čemu individualne potrebe ne predstavljaju relevantan faktor; i drugi, gde društveni

napredak ni u kom slučaju ne zavisi od velikih materijalnih razlika, a jednakosti su

utemeljene u jednakim potrebama, što ne može dovesti u pitanje ni eventualna razlika u

sposobnostima126 individua. Konačno najveći klaster, broj 5 sa 30%, ukazuje na kulturni

obrazac materijalnih nejednakosti koji počiva na shvatanju da individualne sposobnosti

nisu jednake. Ovaj obrazac, međutim, sugeriše i da velike materijalne razlike nisu poželjne,

odnosno nepotrebne su, makar sa stanovišta napretka srpskog društva. Iako ovi podaci ne

dozvoljavaju da se kulturni obrasci interpretiraju na osnovu jednog kriterijuma, ipak

ukazuju na pitanje da li je dominantan legitimacijski obrazac u Srbiji dvostruko vezan,

odnosno uslovljen sa dva nivoa – individualnog i kolektivnog. Pitanje koje bi u takvom

okviru trebalo postaviti je da li je norma nejednakosti utemeljena na individualnom nivou,

a raspon (ograničenje) te nejednakosti utemeljen na kolektivnom nivou? Takvo pitanje ima

smisla jer veliki broj ispitanika smatra da individue nisu jednakih sposobnosti, ali

pripadaju društvu u kome razlike nisu ili ne smeju biti velike.

U svakom slučaju, pored značajnog udela ambivalentnih kulturnih obrazaca kada je u

pitanju norma svojine, izdvaja se obrazac ograničenih materijalnih nejednakosti, utemeljen

na individualnim razlikama i kolektivnim potrebama (društveni razvoj ne počiva na

126 Ne može se sa sigurnošću utvrditi kako su ispitanici tumačili pitanje i da li su odgovarali imajući u vidu da su sposobnosti ljudi u osnovi jednake, ili da razlike u sposobnostima ne mogu biti osnova društvenih nejednakosti. Ipak, oba ova tumačenja dovode do istog stava, tako da su na pojavnoj ravni jednaki.

176

velikim materijalnim nejednakostima). Jedno od mogućih tumačenja postojanja ovakvog

obrasca je što počiva na neposrednom životnom iskustvu iz perioda SFRJ.

Sledeći set legitimacijskih mehanizama tiče se uloge države u ekonomiji. Od dva

legitimascijska mehanizma jedan je strukturni i ukazuje na očekivanu i poželjnu ulogu

države u ekonomiji, a drugi je legitimacijski i objašnjava zašto i kako je država

pozicionirana na postojeći način. Dominantni kulturni obrazac, prisutan kod klastera 4 i 1

sa obuhvatom dve trećine ispitanika je centralistički i antitržišni budući da pozicionira

državu kao osnovni institucionalni mehanizam uređenja ekonomskih odnosa. Na

suprotnom kraju, potpuno tržišni kulturni obrazac prisutan je tek kod 6% ispitanika.

Legitimacijski mehanizam na osnovu dva iskaza ipak daje nešto drugačiju sliku

prvenstveno većim, od četvrtine ispitanika sugerisanim udelom kulturnog obrasca

nemešanja države u ekonomiju. Sa druge strane dominantan je kulturni obrazac državne

ekonomije koji se opravdava zaštitom ili stvaranjem povoljnih poslovnih i ekonomskih

uslova, ili tačnije, ocenom da to vodi boljitku Srbije (ili kombinacijom oba)127. Jedan od

razloga zašto legitimacijski mehanizmi sugerišu veću prisutnost tržišno orijentisanog

kulturnog obrasca u odnosu na pozicione može počivati u strukturi legitimacijskog

mehanizma. Tačnije, moguće je da analizirani iskazi ne obuhvataju kontekst strukturnog

mehanizma legitimacije na najbolji način .

Kada je reč o pluralizmu, dominantan kulturni obrazac specifičan za srpsko društvo se

može okarakterisati kao antipluralistički, a u okviru ovog opšteg obrasca uočavaju se i

neke varijacije gde se kriterijumi raslojavanja nalaze u konceptualizaciji i distinkciji

između individualnog i kolektivnog nivoa, i distinkciji između slobode govora i slobode

artikulacije sopstvenog interesa. Na šta zapravo ovakvi rezultati ukazuju? Mehanizmi

individualne identifikacije su prihvatljivi isključivo preko jednog kolektiva, naroda ili

nacije128. Ova pripadnost koja je, čini se, automatski pripisana svakoj individui predstavlja i

osnov individualnog prava na slobodu govora. Iz legitimacijskih obrazaca se takođe može127 Značajna prisutnost obrasca koji državu uspostavlja kao dominantnog ekonomskog aktera zajednička je

tačka oba istraživanja.128 Radi se o obrascu koji se može opisati logikom: svi mi individualci pripadamo jednoj grupi i otuda

imamo iste interese i potrebe – ukoliko neka grupa ima interese koji su mi strani, znači da ja kao pojedinac ne pripadam toj grupi.

177

zaključiti i da je struktura kolektivnog identiteta obeležena prvenstveno vrlo rigidnim

interesnim jedinstvom. Nacija nije viđena kao skup više različitih interesnih grupa, već

višestruki interesi služe da se legitimiše diskvalifikacija i derogacija skupa pojedinaca

kojem se takvi interesi pripišu. Ovakav odnos prema pluralizmu naravno ne ukazuje na

nemogućnost ustanovljavanja tržišne ekonomije jer se tržišta formiraju u datim socio-

kulturnim okvirima kakvi god da su.

Posledice antipluralističkog kolektivizma su zapravo nešto šire jer definišu okvire i

ograničenja u kojima se tržišta mogu javiti. Kulturna raznolikost i bogatstvo počivaju na

razuđenoj socijalnoj strukturi koja je, između ostalog, određena i mogućnošću grupa da

artikulišu sopstvene interese koji traže zadovoljavanje, a okviri i ograničenja u kojima bi se

eventualni ekonomski aspekt nekog grupnog interesa u Srbiji zadovoljio (recimo potreba

koja je uslovljena stilom života grupe) su vrlo svedeni. Drugim rečima, radi se o činjenici

da društvo koje ima aktivan antipluralistički stav u socijalnom pogledu već poseduje

kulturni obrazac koji može preneti sa socijalne sfere na socio-ekonomsku. Ako ova tvrdanj

spada u spekulaciju ili nagađanje, ograničenja koja srpsko društvo stavlja pred sopstvenu

socijalnu i kulturnu raznolikost, ograničenja koja se uspostavljaju kontrolom interesa

ukazuju na postojanje nerazuđene osnove iz koje se razvija materijalna kultura društva129,

što svakako ne može biti bez posledica po ekonomsku kulturu i obrasce. Kulturna

ujednačenost ne može voditi fragmentaciji tržišta koje bi trebalo da odgovori na nekakve

parcijalne interese i potrebe, te je fragmentacija i diverzifikacija tržišta vrlo ograničena.

Konačno, legitimacijski obrasci koji se odnose na svojinu otkrivaju da značajan deo

ispitanika, oko 20%, ne raspolaže jasnim i artikulisanim legitimacijskim obrascima. Skup

klastera, u kojima se manifestuje kulturni obrazac privatne svojine kao poželjne, obuhvata

nešto preko polovine ispitanika. Međutim, varijacije se kreću od obrasca koji konzistentno

uspostavlja privatno vlasništvo kao dominantnu formu, ključnu za društveni razvoj i

ekonomski uspeh, do obrasca koji, iako preferira privatno vlasništvo, ipak ga ne doživljava

kao pogodan instrument za postizanje pozitivnih ekonomskih ili socijalnih ciljeva. Jasno

129 Velmar Janković je smatrao da deo srpske elite između dva rata nije bio u stanju da proizvede ništa autentično u kulturnom u materijalnom pogledu, već da se kulturna interakcija sa razvijenom Evropom svodila uglavnom na puko oponašanje trendova iz Evrope bez autentičnog doprinosa sa srpske strane.

178

je, dakle, da se legitimacija privatne svojine u ekonomskim odnosima temelji na više od

jednog kriterijuma, jer kako inače objasniti prisutnost obrasca koji ne može da dovede u

vezu privatno vlasništvo sa ekonomskim učinkom, ako nije ekonomski učinak osnova na

kojoj se temelji pravo svojine. To pravo mora biti utemeljeno negde drugde, a pripadnost

političkoj zajednici predstavlja solidnu osnovu. Sa druge strane, gotovo petina ispitanika

podržava model državnog vlasništva kao dominantnog, a legitimacija tog kulturnog

obrasca je konzistentna i upućuje na zaključak da je džavno vlasništvo ekonomski

mehanizam koji obezbeđuje dobru i funkcionalnu ekonomiju.

4.4.3. Ekonomska kultura u Srbiji na početku III milenijuma - zaključci na temelju

EVS i SESSP podataka

U prethodnom delu predstavljeni su rezultati klaster analize uz pokušaj da se legitimacijski

mehanizmi i obrasci na jednostavan način imenuju i okvalifikuju. Međutim, svođenje

složenih društvenih tvorevina na jednostavnije kategorije, i njihovo izražavanje kroz kraće

kvalifikacije povlači sa sobom i gubitak uvida u sve detalje i specifičnosti pojave na koju

nam rezultati ukazuju. Ova konstatacija je i jedan od razloga zašto je analiza podataka

podeljena na prezentaciju legitimacijskih mehanizma i obrazaca sa jedne, i analizu i

interpretaciju kulturnih obrazaca sa druge strane. Jer je u ovom radu utvrđivanje

legitimacijskih mehanizma i obrazaca u funkciji identifikacije kulturnih obrazaca, te tako

samo korak ka glavnom cilju. Stoga legitimacijski mehanizmi i obrasci predstavljaju prvi,

opštiji sloj analize koji skicira okvire u kojima se kulturni obrasci nalaze. Za potrebe

interpretacije rezultata i konkretne analize kulturnih obrazaca kreirane su dve tabele, jedna

sa EVS a druga sa SEESSP podacima i one sadrže najrelevantnije detalje vezane za

kulturne obrasce koji se iz legitimacijskih mehanizama mogu iščitati. SEESSP istraživanje

iako, sprovedeno na zimu 2003-2004. godine, (vremenski prethodi EVS istraživanju)

relevantno je za isti istorijski period, odnosno prvu deceniju XXI veka. Sa stanovišta

promene kulturnih obrazaca koji su tema ovog rada, vremenska distanca od četiri godine

179

između dva istraživanja ne čini se dovoljnom da bi u značajnoj meri mogla da utiče na

rezultate. Razlog da se obrade i predstave prvo rezultati novijeg a zatim starijeg

istraživanja su isključivo praktične prirode. EVS sa dva mehanizma legitimacije nudi

jednostavniju sliku ekonomske kulture u Srbiji u dve tačke. Sa druge strane SEESSP

istraživanje omogućava analizu većeg broja legitimacijskih iskaza pa su tako i pored

delimičnog poklapanja, naročito po pitanju pozicija države i tržišta u ekonomiji, dva

istraživanja i komplementarna. Deo koji sledi bavi se intrepretacijom i objašnjenjem

kulturnih obrazaca oslanjajući se na pomenute dve tabele.

I Pozicioniranje države

klaster veličina opis

1 24,9% Sloboda firmi, individualna odgovornost, veće privatno vlasništvo

4 23% Neodlučni

6 17,7% Kontrola firmi, državna odgovornost za individue, državno vlasništvo

+ 5 9,4% Kontrola firmi, državna odgovornost za individue, neodlučni u pogledu

vlasništva

3 14,2% Kontrola firmi, individualna odgovornost, državno vlasništvo

+ 2 10,8% Kontrola firmi, individualna odgovornost, veće privatno vlasništvo

II Svojina i kompeticija


1 21.6% Kompeticija dobra, ujednačiti prihode

5 19.6% Neodlučni

2 19.5% Kompeticija dobra, neodlučni u pogledu nejednakosti

3 16.6% Neodlučni u pogledu kompeticije, ujednačiti prihode

6 13.2% Kompeticija dobra, nejednakost je podsticaj razvoju

4 9.5% Kompeticija loša, neodlučni u pogledu nejednakosti

Tabela 10: pregled klastera za EVS

Za EVS istraživanje karakteristično je da se kod oba mehanizma, onog koji se tiče pozicije

države kao i onog koji se tiče kompeticije i nejednakosti, javlja šest kulturnih obrazaca.

Takođe, u oba slučaja uočljivi su relativno veliki obrasci koji ukazuju na neodlučnost u

pogledu obrađenih društvenih pitanja kod značajnog dela srpske populacije, petine u

jednom i četvrtine u drugom slučaju. Pomenuta neodlučnost je apsolutna u smislu da je

manifestovana u odnosu na sva pitanja, odnosno legitimacijske iskaze koji obrazac čine.

180

Ovako velika proporcija neopredeljenih ispitanika sugeriše da se najverovatnije radi o

tipičnom tranzicijskom sindromu kognitivne nejasnoće u pogledu važećih, funkcionalnih, i

poželjnih društvenih aranžmana. Pitanja poput poželjne forme svojine u ekonomskim

odnosima kao i odnos između oblika svojine sa jedne, i društvenog napretka sa druge

strane, svakako se tiču temeljnih odrednica ekonomskog uređenja i reprodukcije društva.

Nemogućnost velikog broja ispitanika da se jasno odredi prema pomenutim pitanjima

takođe kazuje da značajan deo populacije u Srbiji ima tendenciju ka ekonomskoj

pasivnosti. O tome svedoči vrednosna i funkcionalna neutralnost, što se manifestuje kroz

odnos prema normi prihvatljivih materijalnih razlika, i kroz shvatanje uzročno-posledičnih

veza poput veze svojine i društvenog napretka. Ekonomska pasivnost o kojoj je ovde reč

ne znači da deo populacije koji potpada pod ovaj kulturni obrazac nije ekonomski aktivan,

jer se svakako ekonomski angažuje kako bi obezbedio egzistenciju. Pasivnost o kojoj je reč

tiče se društvenih promena i pravca u kome srpsko društvo treba da ide, u smislu vizije i

ekonomskih temelja i principa na kojima počiva, te se može očekivati da za većinu

promena u ekonomskom uređenju društva ovaj kulturni obrazac ne bi postavljao nikakvu

prepreku, ali isto tako ni podršku.

Drugo pitanje na koje EVS klasteri mogu da pruže odgovor je: Kako kulturni obrasci utiču

na pozicioniranje države u ekonomskim odnosima i praksi? Pored već pomenutog obrasca

neopredeljenosti, najznačajniji i najrašireniji obrazac, karakterističan za četvrtinu

populacije, može se opisati kao liberalni model koji u ekonomiji ne vidi neko značajno

mesto za državu. Ovaj obrazac povezuje u celinu nezavisnost kolektivnih (firme,

preduzeća, organizacije) i individualnih (građana) ekonomskih aktera sa dominantnim

prisustvom privatne svojine, te tako predstavlja utemeljenje koherentnog saznajno-

akcionog obrasca: jasno identifikuje i pozicionira ekonomske aktere, a isključuje državu ne

samo kao arbitra u ekonomskim aktivnostima već i kao titulara svojine. Ovaj kulturni

obrazac se može okarakterisati kao tržišni, i predstavlja solidan oslonac politici koja ima za

cilj uspostavljanje ekonomsko-institucionalnog sistema u kome tržište ima centralnu

poziciju. U vezi sa pomenutom konstatacijom mogu se postaviti dva pitanja. Prvo je, u

kojoj meri je ovaj obrazac rezultat novijeg razvoja srpskog društva, odnosno, da li se ipak

radi o tekovini specifično jugoslovenske socijalističke privrede? Drugo pitanje je, da li

ovaj kulturni obrazac podrazumeva neka specifična određenja privatne svojine kroz prava

181

na raspolaganje i razmenu? Ovo drugo pitanje je izuzetno značajno sa stanovišta

konstrukcije konkretnog tržišnog modela, jer je sloboda firmi kao i individua ograničena

propisima koji uređuju oblik privatne svojine u društvu. U krajnjoj instanci, pravo na

raspolaganje i uslovi pod kojima se svojinsko pravo može preneti na drugoga, definiše i

samo tržište kao mesto gde se ova prava razmenjuju. Na prvo pitanje ćemo se vratiti u

zaključku ovog rada, ali zato makar delimičan odgovor na drugo pitanje možemo dobiti

pogledom na kulturne obrasce dobijene analizom kompeticije i svojine. Pre toga, treba

videti šta ostali kulturni obrasci iz ove grupe otkrivaju.

Sledeći proporcionalno najrasprostranjeniji kulturni obrazac, klaster 6 je potpuna

suprotnost identifikovanom liberalnom kulturnom obrascu. Karakteriše ga shvatanje prema

kome država (treba da) ima dominantnu ulogu u ekonomiji. Ovakav kulturni obrazac se

najadekvatnije može opisati kao ekonomija je država, s obzirom da su sve tri instance –

kolektivni i individualni akteri i svojina – izuzete od bilo kojih mehanizma kontrole ili

odlučivanja koji počivaju izvan države. Naravno, ne treba sumnjati da u ovom kulturnom

obrascu počiva i najsnažniji otpor institucionalne transformacije srpskog društva ka

dominantnoj tržišnoj ekonomiji. Pored značajne rasporostranjenosti ovog obrasca, poseban

razlog za to (kao i u slučaju tržišnog obrasca) nalazi se u činjenici da je ovaj država-kao-

ekonomija obrazac kompletan i koherentan, te kao takav ne ostavlja niti jednu mogućnost

da tržište, ili nekakav drugi mehanizam, preuzme ulogu arbitra, makar u delu ekonomskog

života društva. Pitanje, na koje nažalost rezultati ne uspevaju da pruže odgovor je da li je

reč o aktivnom netržišnom obrascu, gde bi deo populacije koji mu pripada aktivno

učestvovao u procesima institucionalizacije130 sa ciljem da umanji ulogu tržišta u

nacionalnoj ekonomiji. Ili se ipak radi o pasivnom obrascu koji karakteriše subverzivno

delovanje u formalnim, i posebno neformalnim ekonomskim situacijama, delovanje koje

onemogućava funkcionisanje tržišta kao institucije. Manifestacije takvog ponašanja u

Srbiji se mogu videti kada je u pitanju tržište rada, mada tu tvrdnju treba uzeti sa rezervom

s obzirom da je to tržište u Srbiji ozbiljno dovedeno u pitanje, ako ne političkim uplivom,

onda činjenicom da postoji ogromna neravnoteža između ponude rada, sa jedne, i ponude

radnih mesta sa druge strane. Druge situacije u kojima se pomenuto ponašanje može javiti

je na primer kroz nereagovanje na državne programe čiji je cilj jačanje preduzetništva, ili

130 Kao suprotna strana dominantnom političkom opredeljenju za liberalnu, tržišnu ekonomiju.

182

kroz politički proces, kao podršku političkim opcijama koje naglašavaju jaku i dominantnu

državu131. Uz neodlučnost u pogledu poželjnog oblika svojine vrednosti i norme ovog

obrasca u ekonomskoj kulturi Srbije prisutne su i u klasteru 5, tako da u naglašenoj ili

nešto ublaženoj formi obuhvata četvrtinu populacije Srbije.

Konačno, poslednja četvrtina kulturnih obrazaca obuhvata dominantnu ulogu države na

nivou kolektivnih, ali ne i individualnih aktera, a podeljena je po pitanju odnosa prema

poželjnom vidu svojine. Odnos prema svojini je upravo tačka u kojoj se pomenuti obrazac

deli, a i razlog zašto je problematično posmatrati ova dva obrasca kao varijaciju jednog.

Odnos prema svojini, kao što je već bilo reči, ima višestruk uticaj na strukturisanje

ekonomskih institucija, kao i pozicioniranje države i tržišta u segmentima alokacije resursa

i distribucije društvenog bogatstva. Takođe, moguće je postaviti i pitanje kako su ispitanici

konceptualizovali kontrolu firmi od strane države, odnosno, na kom nivou se ta kontrola

manifestuje, regulatornom ili dirketno upravljačkom. Uprkos ovim legitimnim pitanjima i

nedoumicama, ne treba izgubiti iz vida da se radi o obrascima koji podržavaju neku vrstu

državnog intervencionizma na nivou kolektivnih ekonomskih aktera.

Kada se osvrnemo na karakteristike u kojima se klasteri preklapaju, odnosno koje kulturne

obrasce dele, stav prema kontroli firmi je i jedino pitanje po kojem se liberalni, tržišni

kulturni obrazac izdvaja od svih ostalih (ako izuzmemo neodlučne). Kulturni obrasci iza

kojih stoji 50% srpske populacije počivaju na normi neke vrste državne kontrole

kolektivnih ekonomskih aktera. Sam legitimacijski mehanizam koji ukazuje na pomenute

kulturne obrasce ne nudi dovoljno informacija da se zaključi u čemu bi se konkretno ta

državna kontrola sastojala, ali neke zaključke u tom pravcu moguće je doneti na osnovu

legitimacijskog mehanizma svojine i kompeticije. Na osnovu ovih kulturnih obrazaca se sa

sigurnošću ipak može zaključiti da je dominantna karakteristika srpske ekonomske kulture

otpor institucionalno-ekonomskom uređenju u kome država nema kontrolu nad

ekonomijom, već glavnu reč vode drugi ekonomski akteri. Ovakav kulturni obrazaca ne

mora nužno da bude i isključiv prema tržišnoj organizaciji nacionalne ekonomije, jer

131 Zanimljivo bi bilo ispitati i da li individue koje pripadaju ovom država-kao-ekonomija obrascu poverenje na izborima daju političkim opcijama koje promovišu jaku državu uopšte, ili traže konkretnu političku artikulaciju navedenog ekonomsko-kulturnog obrasca. Drugim rečima, da li se pravi razlika između jake države uopšte sa jedne, i države dominantne u specifičnim i konkretnim delovima ekonomije sa druge strane ili ne.

183

država u ekonomiji može da deluje kao vlasnik, menadžer, regulator ili kontrolor. Ključno

pitanje u slučaju Srbije dakle, nije da li srpski kulturni obrazac uspostavlja državu kao

dominantnog ekonomskog aktera, jer je odgovor potvrdan. Pitanje je u kom vidu i na kom

nivou država (trebalo da) ima dominantnu ulogu.

Prethodna tvrdnja dobija na snazi kada se ima u vidu da polovina kulturnih obrazaca,

odnosno polovina populacije Srbije odgovornost za zadovoljenje individualnih potreba

smešta na individualnu ravan, a ne na kolektivnu. Sa druge strane, nešto preko četvrtine

populacije od države ipak očekuje zbrinjavanje, što grubo korespondira sa relativnom

veličinom država-kao-ekonomija kulturnog obrasca, pa se može govoriti i o (u značajnoj

meri prisutnom mada ne i dominantnom) kolektivističkom kulturnom obrascu. Zanimljivo

je osvrnuti se na ovu karakteristiku individualizma koju deli132 deo kulturnih obrazaca.

Individualna odgovornost za sopstvenu materijalnu poziciju i iz toga izvedena lična

inicijativa koja je potrebna za individualno ekonomsko pozicioniranje (radno mesto,

profesija, reputacija kroz kvalitet rada i slično) ne leži isključivo u institucionalno-tržišnim

okvirima, već je u jednakoj meri prisutan i kod obrazaca koje karakteriše državna

ekonomija. Značajan deo srpskog društva, prema ovome, motivaciju za svoj ekonomski

angažman ne nalazi u individualističkoj tržišnoj ekonomiji, već u kolektivističkom

institucionalnom okruženju.

Erozijom ideološkog obrasca socijalizma i tranzicionim institucionalnim promenama

narušen je i oslonac i utemeljenje ovog individualno odgovornog kolektivizma. Neka

alternativa koja bi eventualno nadomestila potrebu za kolektivnom svrhom koju ovaj

kulturni obrazaca nameće nije stvorena. Ni srpski nacionalizam, ali ni etnički identitet, koji

se dakle odnosi samo na etničke Srbe kao najbrojniju grupu građana Srbije, ne upućuju na

neki kulturno-ekonomski obrazac izvan sabornosti i jedinstva. Koliko je ovo uticalo da na

nacionalnom nivou bude kompromitovana ideja ekonomije u kojoj rad i individualni

učinak imaju i šire društvene pozitivne posledice? Ne leži li tu uzrok grabež-ekonomije

koju karakteriše isključivo lična korist i nepostojanje bilo kakve vremenske perspektive,

praćene stavom da sve što se u ekonomiji može dobiti sada i odmah treba momentalno

132 Jedna od svrha prezentacije podataka u tabelama sa osnovnim opisom klastera je i bolji pregled individualnih atributa ili karakteristika identifikovanih kulturnih obrazaca. Tako je moguće prostim sabiranjem procenata zastupljenosti kulturnih obrazaca koji imaju traženu karakteristiku dobiti procenat populacije koji se na konkretno pitanje izjasnio na određen način.

184

iskoristiti, pošto ne postoji kontekst za širu i dugotrajnu konceptualizaciju individualnog

napora? Čini se ipak da to nije slučaj, jer prisustvo pomenutih kolektivističkih obrazaca

koji su preživeli deceniju i po tranzicije govori u prilog tvrdnji da je u Srbiji ipak

dominantan kulturni obrazac koji je kolektivno orijentisan.

Najzad, kada je reč o pozicioniranju države treba se u kratkim crtama osvrnuti na

vlasništvo. Rezultati ukazuju da je institucija svojine polje u kome je nepostojanje

društvenog konsenzusa najprisutnije. Tri grupe kulturnih obrazaca koje je moguće

identifikovati prema kriterijumu poželjne forme svojine, nedlučni, oni koji preferiraju

privatnu, i oni koji preferiraju državnu svojinu kao dominantan oblik, su prilično

ujednačene veličine. Nepostojanje društvenog konsenzusa ili makar dominantnog

kulturnog obrasca sugeriše da se u Srbiji još uvek nisu stekli uslovi da se tranziciono

kretanje stabilizuje na nekoj tački balansa između državne intervencije ili regulacije

ekonomije i čisto liberalno-tržišnog modela. Sukobljenost koncepata svojinskih prava, kao

i odgovarajućih legitimacijskih principa, ne može da iznese jasan model sticanja i

gubljenja svojinskih prava, kao i uslova pod kojima se to može dogoditi, uključujući i

aktere koji se u tim odnosima mogu ili ne smeju pojaviti. Bez takve izvesnosti teško da se

mogu postaviti principi na kojima bi se ekonomski akteri, uključujući i državu,

pozicionirali u ekonomskom institucionalnom sistemu društva na nekoj tački širokog

spektra između državno dirigovane i tržišno fundamentalističke pozicije. U tom segmentu

srpski kulturni obrazac (obrasci) nije polazište iz koga bi mogao da se definiše i artikuliše

javni ekonomski stav. U procesu institucionalne konsolidacije volja i sklonost dominantnih

političkih lidera će izgleda imati presudnu ulogu u nekoj budućoj artikulaciji društveno

prihvatljivog oblika svojine u Srbiji.

Drugi legitimaicjski mehanizam na koji su EVS podaci ukazali povezuje ocenu

kompeticije u odnosu na prihodovne razlike. Radi se o etičkom sudu koji efekte

kompeticije ocenjuje kroz dobre ili loše atribute individue. Pod pretpostavkom da je

kompeticija sinonim za tržište, nameće se pitanje u kojoj meri je tržište prihvatljiv

mehanizam alokacije materijalnih dobara i uređenja materijalnih nejednakosti. Međutim,

ovo pitanje je direktno povezano sa pitanjem šta je kompeticija i šta je njen konačni

rezultat. Iako je u izvesnoj meri problematično pretpostaviti da je kompeticija u srpskoj

185

kulturi sinonim za tržište, analizirani legitimacijski mehanizam nam svakako pruža makar

delimičan uvid u ulogu kompeticije u alokaciji materijalnih dobara i uticaj na društvene

nejednakosti. Dva od tri (jedan je neutralan), najrasprostranjenija kulturna obrasca,

relativno jednakog obuhvata a zajedno obuhvataju tri petine ispitanika, tvrdi da je

kompeticija dobra. Zajedno sa trećim kulturnim obrascem koji na isti pozitivan način

ocenjuje kompeticiju obuhvataju oko 55% kulturnih obrazaca u Srbiji.

Posebno je zanimljiva distribucija odnosa između kompeticije i nejednakosti. Kod

najvećeg kulturnog obrasca pozitivan stav prema kompeticiji povezan je sa relativnim

materijalnim egalitarizmom; sledeći, gotovo u jendakoj meri prisutan obrazac izražava

neodlučnost prema distribuciji svojine, dok treći i najmanji obrazac odlučno povezuje

koristi kompeticije i materijalnih nejednakosti kao preduslov društvenog razvoja. Što se

više udaljavamo od norme materijalnih jednakosti, opada i podrška oceni kompeticije kao

dobre. Gotovo je izvesno da je najmanji kulturni obrazac u potpunoj saglasnosti sa

liberalnim tržištem, i čak tržišnim fundamentalizmom gde je kompeticija (kao esencijalni

atribut tržišta), dobar diskriminacioni mehanizam u skladu sa principom pozitivnog

motivaciong efekta naglašenih materijalnih nejednakosti. Ipak, udeo ovakvog kulturnog

obrasca je, i po veličini ali i po uticaju u srpskom društvu, daleko od dominantnog ili čak i

značajnog.

Svakako uočljiv kao značajan jeste dominantan udeo kulturnih obrazaca koji pokazuju

neodlučan stav o odnosu prema materijalnim nejednakostima i posledicama istih. Ovo je

prisutno i kod obrazaca koji pozitivno ocenjuju kompeticiju, ali i kod jedinog obrasca koji

kompeticiju ocenjuje kao negativnu. Šta se iz ovoga može zaključiti? Prvenstveno da

kompeticija u srpskoj kulturi nije mehanizam diskriminacije koji vodi ka društveno

prihvatljivoj normi materijalnih ne/jednakosti. Nažalost, informacija o tome za šta, u čemu

konkretno, i u kojim efektima ili rezultatima je kompeticija dobra ostaju izvan vidokruga

koji nam podaci otvaraju. Neodlučnost u pogledu efekata materijalnih nejednakosti u

izvesnom smislu korespondira pomenutom nepostojanju društvenog konsenzusa u pogledu

poželjnog dominantnog modela svojine. Čini se da je nepostojanje veze kompeticije sa

distribucijom bogatstva i diskriminacijom, nemogućnost da se proceni efekat nivoa

materijalnih nejednakosti na razvoj društva, i nepostojanje poželjnog modela svojine deo

186

istog kompleksa, ili jednog šireg kulturnog obrasca koji srpsko društvo, u trenutku kada je

istraživanje sprovedeno, ostavlja na ničijoj zemlji, otvoreno stihijama ideoloških i

političko-ekonomskih dešavanja u samoj zemlji ali i globalnom okruženju. Nedostatak

pomenutih relacija i uzročno-posledičnih veza indikator je jednog šireg kulturnog

kompleksa kojem nedostaje sposobnost da uočenu ekonomsku realnost proceni na neki

definitivan način, te u skladu sa tim artikuliše odgovarajuću ekonomsku akciju ili aktivnost

prema definisanom cilju.

Konačno, može se zaključiti da u srpskoj ekonomskoj kulturi anti-tržišni obrazac ima tek

marginalnu ulogu. Sa druge strane, ni liberalno tržišni obrazac nije u značajnoj meri

prisutan. Ono što jeste karakteristika srpskog društva je dominantan kulturni obrazac koji

je tek delimično tržišno orijentisan. Delimično, zato što je tržišna orijentacija sa jedne

strane ograničena normom relativno egalitarne raspodele bogatstva, a sa druge strane

dominantnom ulogom države u ekonomiji, pa i u sferi distribucije i usklađivanja ponude i

potražnje, makar kada je u pitanju zaposlenje. Takođe, u velikoj meri su prisutni i obrasci

koje možemo okarakterisati kao kognitivno neinformativne ili nepovezujuće, u smislu

upravo pomenutih relacija i uzročno-posledičnih veza, karakterišući srpsko društvo, iz

perspektive ekonomske kulture, kao zaglavljeno u tranziciji. Prethodni kulturni obrazac je

uveliko razgrađen, ali njegovo mesto nije zauzeo novi. Analiza SEESSP istraživanja koja

sledi trebalo bi da baci dodatno svetlo na ove nalaze.

I Prihodi i razlike – norma


4 32,7% Neograničena visina prihoda, nepravedno izjednačavanje prihoda,

prihodovne razlike prevelike

5 32,7% Ograničena visina prihoda, nepravedno izjednačavanje prihoda,

prihodovne razlike prevelike

1 13,4% Neograničena visina prihoda, izjednačavanje prihoda, prihodovne razlike

prevelike

2 12,1% Neograničena visina prihoda, nepravedno izjednačavanje prihoda,

prihodovne razlike dobre

3 9,7% Ograničena visina prihoda, izjednačavanje prihoda, prihodovne razlike

prevelike

187

II Prihodi i razlike – legitimacija


5 29,8% Nepravedno izjednačavanje jer su sposobnosti nejednake, nepošteno

izjednačavanje zarada prema potrebama, nisu neophodne velike razlike u

primanjima za razvoj

3 21,8% Nepravedno izjednačavanje zarada prema sposobnostima, pošteno

izjednačavanje zarada prema potrebama, nisu neophodne velike razlike u


1 16,9% Nepravedno izjednačavanje zarada prema sposobnostima, pošteno

izjednačavanje zarada prema potrebama, neophodne velike razlike u


4 15,9% Pravedno izjednačavanje zarada prema sposobnostima, pošteno

izjednačavanje prihoda zbog jednakih potreba, nisu neophodne velike

razlike u primanjima za razvoj

2 15,7% Nepravedno izjednačavanje jer su sposobnosti nejednake, nepošteno

izjednačavanje zarada prema potrebama, neophodne velike razlike u


III Država vs tržište – monopol


4 34,5% Vlada treba da obezbedi posao svima, smanji razliku kod najvećih i

najmanjih primanja, smanji razlike u prihodima


najmanjih primanja, smanji razlike u prihodima, (u odnosu na klaster 4

razlika samo stepen intenziteta)


najmanjih primanja, ne treba da smanji razlike u prihodima

3 9,2% Vlada treba da obezbedi posao svima, neutralno u vezi sa razlikama kod

najvećih i najmanjih primanja, smanji razlike u prihodima

6 6,1% Neodlučni u vezi sa odgovornošću za obezbeđivanja posla, vlada nije

odgovorna da smanji razliku kod najvećih i najmanjih primanja, ne treba da

smanji razlike u prihodima

5 5,5% Neodlučni u vezi sa odgovornošću za obezbeđivanja posla, smanji razliku

kod najvećih i najmanjih primanja, smanji razlike u prihodima

IV Država vs tržište – legitimacija


1 36,4% Država treba da interveniše da zaštiti poslodavce i spreči štrajkove, nije

dobro za Srbiju da država smanji uticaj na ekonomiju

4 24,4% Država treba da interveniše da zaštiti poslodavce i spreči štrajkove, dobro

za Srbiju da država smanji uticaj na ekonomiju

188

3 24,1% Država ne treba da interveniše da zaštiti poslodavce i spreči štrajkove,


2 15,1% Država ne treba da interveniše da zaštiti poslodavce i spreči štrajkove, nije


V Pluralizam


6 27,7% Grupe štete narodu boreći se za posebne interese, intelektualci unose

zbrku u narod, sloboda govora ne vodi dezorganizaciji društva


zbrku u narod, sloboda govora ne vodi dezorganizaciji društva (razlika u

odnosu na klaster 6 samo u intenzitetu)


zbrku u narod, sloboda govora vodi dezorganizaciji društva


zbrku u narod, sloboda govora vodi dezorganizaciji društva (razlika u

odnosu na klaster 7 samo u intenzitetu)

5 10,5% Grupe ne štete narodu boreći se za posebne interese, intelektualci ne

unose zbrku u narod, sloboda govora ne vodi dezorganizaciji društva

1 9,2% Neodlučni u pogledu interesnog angažmana društvenih grupa, intelektualci

unose zbrku u narod, sloboda govora ne vodi dezorganizaciji društva

2 6,3% Neodlučni u pogledu interesnog angažmana društvenih grupa, intelektualci

unose zbrku u narod, neodlučni u pogledu slobode govora

VI Svojina


1 21,6% Bez privatizacije preduzeća gora, društveni napredak počiva na privatnom

vlasništvu, bolje privatizovati javne usluge

4 14,8% Bez privatizacije preduzeća gora, društveni napredak počiva na privatnom

vlasništvu, neodlučnost u pogledu javnih usluga

3 8,9% Bez privatizacije preduzeća gora, neodlučnost u pogledu privatnog

vlasništva i napretka, bolje privatizovati javne usluge

2 6,3% Preduzeća ne bi bila gora bez privatizacije, društveni napredak počiva na

privatnom vlasništvu, bolje privatizovati javne usluge

8 17,8% Preduzeća ne bi bila gora bez privatizacije, društveni napredak ne počiva

na privatnom vlasništvu, javne usluge ne privatizovati

7 6,8% Preduzeća ne bi bila gora bez privatizacije, društveni napredak počiva na

privatnom vlasništvu, javne usluge ne privatizovati

5 14,9% Neodlučni

6 9% Neodlučni kao i klaster 5 osim po pitanju privatizacije javnih usluga.

Tabela 11: pregled klastera za SEESSP

189

Šest legitimacijskih mehanizama koje je analiza podataka prikupljenih SEESSP

istraživanjem identifikovala obuhvata pitanja: prihoda i razlika kao društvene norme, i u

okviru konteksta; zatim odnos države i tržišta u pogledu monopola nad delom ekonomske

prakse društva, zatim i iz ugla legitimacije; odnos prema pluralizmu; i konačno, pitanja

svojine. Ovi legitimacijski mehanizmi svrstani su u četiri grupe: odnos između države i

tržišta u smislu dominacije u ekonomskoj sferi, gde imamo dva mehanizma, pitanje

prihoda i materijalnih razlika sa takođe dva mehanizma, i plualizam i svojina sa po jednim

legitimacijskim mehanizmom.

Prva grupa kulturnih obrazaca koji se odnose na prihode i razlike ukazuju na norme

materijalnih razlika koje potiču iz zaposlenja i obavljanja posla. Dva najrasprostranjenija

kulturna obrasca sa po 37,2%, nedvosmisleno ukazuju da je u Srbiji prisutna ili za zemlju

karakteristična egalitaristička matrica ali i nude suviše pojednostavljenu sliku. Srpski

kulturni obrazac nesumnjivo ukazuje na dominantne egalitarističke tendencije kod

populacije. Ipak iz nešto drugačije perspektive ta egalitaristička tendencija se zapravo

manifestuje kao otpor ekstreminm materijalnim razlikama, i takav stav je karakterističan za

kulturne obrasce koji obuhvataju gotovo devet desetina populacije. Među tih 90%

izdvajaju se dva obrasca koje karakteriše stav da je izjednačavanje prihoda pravedno. Ta

dva obrasca na koje otpada četvrtina ispitanika zapravo predstavljaju manifestaciju prave

egalitarističke kulture i, kao što se može videti, ona nije dominantna u Srbiji.

Ovo naravno otvara pitanje: kakav je onda dominantan kulturni obrazac u vezi sa

materijalnim nejednakostima? On svakako nije ni anti-egalitaristični, o čemu svedoči

kulturni obrazac manifestovan u klasteru 2, koji predstavlja pravi anti-egalitarizam, a

zauzima tek 12% u ukupnom pejsažu srpske kulture. Najtačnija kvalifikacija je da se u

Srbiji radi o labavom egalitarizmu ili, tačnije o normi ograničenih materijalnih razlika. Ovu

poželjnu tačku između apsolutne jednakosti i nejednakosti je teško ustanoviti, a neizvesno

je i da li je moguće dati nekakvu kvantifikovanu meru u smislu: najveća plata ne sme biti

šet puta veća od najniže. U svakom slučaju, stepen prihvatljivih materijalnih razlika za

srpsko društvo je problem na koji treba usmeriti pažnju, jer može doneti mnogo korisnije

rezultate od proste generalne ocene da srpski kulturni obrazac karakteriše egalitarizam (da

190

li je ovaj stepen univerzalan ili postoje razlike kada se radi o plati sa jedne ili nekretninama

sa druge strane; da li za pojedine slojeve društva, poput seljaka, važi drugačija norma, itd.).

U prilog ovoj tvrdnji ide i zapažanje da se balans između kolektivnog i individualnog

interesa, kao i individualnih obaveza u kontekstu šire društvene zajednice, prelama u

pitanju: na koliki deo ukupnog bogatstva nacije pojedinac može polagati pravo?

Odgovor na ovo pitanje uveliko zavisi od konteksta i shvatanja ekonomije. Ako je

dominantno razumevanje ekonomije kao igre nultog bilansa, gde neko može uvećati

sopstveno bogatstvo samo tako što će prisvojiti od drugog, a količina ukupnog bogatstva

ostaje ista bez obzira na ekonoske aktivnosti, norma može biti mnogo rigidnija i niže

postavljena, naročito u egalitarističkim društvima. U kulturi gde je ekonomija viđena kao

put ka uvećanju bogatstva društva norma prihvatljivih ekstrema materijalnih razlika

verovatno neće biti rigidna, s obzirom da bogatstvo nema ograničenja već je nešto što je

moguće stvoriti. Razlika između ova dva viđenja ekonomije133 je na kognitivnom nivou

vrlo značajna. Ideja ekonomije nultog zbira pažnju ljudi usmerava na druge individue, s

obzirom da te druge individue polažu pravo na deo bogatstva i jedino oni mogu biti od

interesa svakome ko želi uvećati sopstveno bogatstvo, prisvajanjem od drugog. Sa druge

strane, ekonomija kao aktivnost pozitivnog, odnosno rastućeg bilansa pažnju usmerava ka

uvećanju bogatstva, a ne preraspodeli. Podaci na koje se ova analiza oslanja ne pružaju

direktan uvid u to koja vrsta razumevanja ekonomije je u Srbiji na delu, ali pitanje

nesumnjivo ima veliki značaj u kontekstu ekonomske kulture u Srbiji. Uređenje svojinskih

prava i obaveza i pozicioniranje institucije svojine kao pitanja ekonomskih temelja društva,

uslovljeno je opšte prihvaćenim, ili tačnije, društveno važećim principima koji ukazuju na

ono najbitnije: da li je društvo usmereno na preraspodelu ili na stvaranje bogatstva.

Koherentni institucionalni sistem teško da može istovremeno da odgovori na oba ova

zahteva. Rezultati ovog istraživanja sugerišu da je dominanti kultuni obrazac u Srbiji

usmeren na preraspodelu a ne na uvećanje te, posredno, da je na delu manifestacija

shvatanja ekonomije kao igre nultog bilansa.

Kada su u pitanju principi na kojima počivaju kulturni obrasci materijalnih razlika, drugi

identifikovan legitimacijski mehanizam nudi tri: individualne sposobnosti, individualne

133 Ovde su predstavljene dve ekstremne situacije kako bi se bolje ilustrovala tvrdnja.

191

potrebe, i društveni razvoj. Obrasci koji zauzimaju dve krajnosti, potpuni egalitarizam sa

jedne i potpuni antiegalitarizam sa druge strane, prisutni su kod gotovo trećine ispitanika.

Ostatak otpada na pozicije koje se nalaze negde između dva ekstrema, što grubo

korespondira prethodno pomenutim rezultatima i obrascu ograničenih nejednakosti.

Uprkos dominantom slabom egalitarizmu, čak jedna trećina kulturnih obrazaca inkorporira

viđenje da su velike materijalne razlike neophodne za razvoj društva. Tri moguća odgovora

na ovakvo stanje su: radi se o kognitivnoj disonanci, odnosno o nekoherentnom134

kulturnom obrascu; deo populacije Srbije zastupa egalitarnije društvo uprkos stavu da to

usporava ili sprečava razvoj, i konačno, stepen razlika sa kojim se ispitanik slaže spada u

dovoljno velike da bi omogućile razvoj. I u vezi sa ovim, zaključivanje onemogućava

nedostatak informacija. Međutim, treba obratiti pažnju na činjenicu da se u dva velika

kulturna obrasca (od kojih je jedan na stanovištu da su velike materijalne razlike

neophodne za razvoj) manifestuje sukob legitimacijskih principa. Izjednačavanje zarada je

istovremeno i pravedno i nepravedno, u zavisnosti od principa na kome se procena temelji.

Ova činjenica ide u prilog oceni da je odnos građana Srbije prema nejednakostima uveliko

obeležen kognitivnom disonancom, odnosno delimično je nekoherentan. Ostaje pitanje u

kojoj meri je to rezultat tranzicije; ne čini li se logičnim rezultatom prolongiranog procesa

prelaska iz socijalizma u kapitalizam; ili je pak rezultat nekih drugih kulturnih crta na koje

dostupni podaci nisu mogli da ukažu.

O odnosu države i tržišta podaci takođe otkrivaju dva mehanizma legitimacije. Prvi

mehanizam ukazuje na poziciju koju država, odnosno tržište ima u ekonomskom sistemu

Srbije, konkretno, na tržištu rada i u regulisanju materijalnih nejednakosti. Dva klastera

koja obuhvataju dve trećine ispitanika identična su prema iskazanim stavovima, a razlikuju

se samo u intenzitetu, što potvrđuje dominaciju kulturnog obrasca koji prvenstvo

ekonomske arbitracije daje državi jer tu prepoznaje mehanizam koji treba da donese

ekonomski i društveno poželjne rezultate. Slaganje u stavu da je obaveza vlade da

obezbedi posao prisutna je u još dva kulturna obrasca koja se od prva dva obrasca razlikuju

u pogledu odnosa prema materijalnim razlikama. Zanimljivo je da nijedan kulturni obrazac

134 Ovde u smislu da istu stvar drugačije ocenjuje u zavisnosti od toga na čemu se ocena temelji. Može se reći i da ovaj fenomen odražava kulturni relativizam, jer nudi alternativne, čak suprotstavljene istine (u smislu socijalno konstruisanog znanja) o istoj stvari.

192

ne oslobađa vladu od obaveze poslodavca što, makar u toj konkretnoj oblasti, sugeriše da u

srpskoj kulturi rad nije nešto što pripada tržištu, već mora institucionalno biti uređeno na

način koji bi isključivao neizvesnost. Kulturnim obrascima, doduše u nešto manjoj meri,

dominira i stav da je odgovornost vlade da sprečavanje prevelikih prihodovnih razlika,

opet ukazujući na nepoverenje većeg dela populacije u mehanizme tržišta i da ono može

doneti društveno poželjan i pravedan model distribucije bogatstva.

Otkuda ova dominacija kulturnih obrazaca koji diskvalifikuju tržište a uspostavljaju

državu135 kao dominantog ekonomskog aktera? Jedan od čestih argumenata je da je to

posledica dugog života u socijalističkom društveno-ekonomskom uređenju. Suspenzija

tržišta rada, status zaposlenja kao, između ostalog, institucije socijalnog zbrinjavanja i

ograničavanje privatne inicijative i sektora, tipično za period socijalizma, čini se da nude

potpuno objašnjenje. Takav zaključak, iako već na prvi pogled validan, nije i potpun. koji

Ovde obrađeni podaci prikupljeni su nakon decenije i po tranzicije, što je svakako dovoljno

dug period da se ne ke posledice promena moraju manifestovati. Izgleda da je upravo

apsolutna većina kulturnih obrazaca državne dominacije u ekonomiji rezultat tranzicije. Sa

nekoliko neuspešnih pokušaja privatizacije, koja se u većini slučajeva može nazvati

predatorskom; interes kupca je da jeftino kupi državno preduzeće, a zatim ga rasparča i

proda, dakle bez planova za budućnost kao i bez brige za zaposlene (ovakva praksa vodi

samo ka gašenju postojećih radnih mesta, a ne i otvaranju novih), realnost upućuje građane

Srbije na zaključak da tržište ne radi. Ono što je vidljivo može se opisati kao konverzija

političkog u ekonomski kapital, odnosno konverzija monopola nad srpskom ekonomijom

iz jednog vida u drugi. Na nacionalnom nivou se pojavilo previše gubitnika, a premalo

dobitnika tranzicije. Iskorak u ono što se u postsocijalističkoj Srbiji predstavljalo kao

tržišna ekonomija (uprkos činjenici da tržišne ekonomije u pravom smislu nije ni bilo),

uverio je mnoge da je državna kontrola ekonomije superiorna u odnosu na tržište kao

regulator: ipak je bila u stanju da obezbedi relativno pravedan sistem raspodele, i naročito

pristojan životni standard. Paradoksalno ili ne, nedostatak prave ekonomske liberalizacije i

uvođenja tržišta, odnosno zadržavanja državnog ali sada ne partijskog već partijskih

monopola nad ekonomijom je, čini se, bio najbolji anti-tržišni argument.

135 U interpretaciji se ne pravi razlika između vlade i države, već se ova dva naziva tretiraju kao različite pojave istog fenomena – kolektivnog autoriteta kojem svi pripadnici društva pripadaju ali su mu i podređeni. Ovakva interpretacija podložna je kritikama, ali već na više mesta izneti argumenti u ovom radu sugerišu da, iako možda nema univerzalnu validnost, svakako važi za srpsko društvo.

193

U kojoj meri, kroz drugi legitimacijski mehanizam koji se odnosi na državu i tržište,

identifikovani kulturni obrasci potvrđuju gore iznesene zaključke? Teško je dati pouzdan

odgovor na osnovu četiri kulturna obrasca koja se u ovom slučaju pojavljuju. Najviše zato

što distribucija, odnosno relativni udeo obrazaca u kulturi, ne odgovara distribuciji

identifikovanoj u prethodnim rezultatima. Legitimacijski mehanizam o kome je ovde reč

obuhvata pitanje protekcionizma u specifičnom segmentu, odnosu radnika i poslodavaca, i

problem državnog intervencionizma uopšte, na nacionalnom nivou. U takvoj postavci

liberalni kulturni obrazac, koji isključuje protekcionizam i mešanje države u ekonomiju

zauzima četvrtinu, dok intervencionistički kulturni obrazac obuhvata nešto više od trećine

ispitanika. Uz ova dva pojavljuju se još dva suprotstavljena obrasca koji impliciraju

podršku intervencionizmu u cilju zaštite poslodavaca sa jedne, i podršku zaštiti radnika sa

druge strane.

Ako pogledamo da li se javljaju neke karakteristike koje presecaju, odnosno zajedničke su,

nekim kulturnim obrascima, vidimo da je obrazac državne kontrole nacionalne ekonomije

u blagoj prednosti u odnosu na liberalniji obrazac. Ipak, ovde se ne može govoriti o

dominantnom shvatanju, već o kulturnom rascepu i potencijalnom konfliktu unutar kulture,

s obzirom da se radi o samo dve jasno izdvojene i na suprotnim stranam pozicionirane

kulturne pozicije. Sa druge strane, intervencionizam u zaštiti poslodavaca i sprečavanju

štrajkova javlja se kao karakterističan za dva kulturna obraca i u značajnoj meri je

dominantan na nivou celog uzorka. Svakako iznenađuje podatak da je intervencionizam u

cilju sprečavanja štrajkova većinsko opredeljenje ispitanika, noročito u kulturi koja je dugo

bila obeležena negovanjem kulta radnika i socijalističkog rada. Tu se verovatno i krije deo

odgovora, jer je u socijalističkom sistemu pitanje radničkog organizovanja i štrajka bilo po

prirodi obeleženo kontradikcijom: protiv koga radnici štrakuju u radničkoj državi?

Karakteristično za Srbiju je i da je radničko organizovanje bilo više deo folklora, a manje

izraz autentične potrebe za artikulacijom političkog izraza i stava, kao i borbe za interese

grupe kojoj se pripada. Iz takve perspektive, pitanje je i da li su sindikati nakon početka

tranzicije imali snažan kredibilitet, kao recimo u Poljskoj, pa je vremenom erodirao ili tog

kredibiliteta uopšte nije ni bilo. Na osnovu rezultata, a imajući u vidu pluralizam kao

značajan faktor ističe se da je radničko organizovanje kroz sindikate doživljeno kao

194

artikulacije grupnog interesa koji može biti u suprotnosti sa interesom društva kao celine.

Konačno, to se manifestuje ili kao nezainteresovanost opšte populacije za pitanja štrajkača,

kao nedostatak solidarnosti, a u gorem slučaju i kao negativan odnos prema grupi koja

štrajkuje.

U isto vreme, u situaciji visoke nezaposlenosti koja prati tranziciju u Srbiji, svaka pretnja

zaposlenju (a poslodavci su eksponenti ovoga) može se tumačiti kao zaštita temelja

socijalnog zbrinjavanja preko radnog mesta. Ipak, u tom slučaju nekoliko pretpostavki

moramo prihvatiti kao izvesne, poput one da ispitanici doživaljvaju poslodavce kao

korektne, ili da će država uticati na to da poslodavci budu korektni, što nas dovodi u polje

spekulacija, a ne evidencijom potkrepljenih zaključaka. Kada je reč o pretpostavkama,

jedna se posebno nameće iz činjenice da drugi legitimacijski mehanizam koji se

neposredno tiče uloge države u ekonomiji, a posredno i odnosa sa tržištem, ukazuje na

veće prisustvo liberalnijih kulturnih obrazaca nego prvi legitimacijski mehanizam. Razlog

tome verovatno treba tražiti u onim delovima ekonomije koje legitimacijski mehanizmi

obuhvataju: tako je manji stepen ili marginalna pojava liberalizma karakterističan za

pitanja sigurnosti posla i materijalnih nejednakosti, a veći stepen liberalizma kada je

ekonomija predstavljena kao distancirana od stvari koje se lično i intimno tiču ispitanika.

Kada je reč o pluralizmu, dominantan kulturni obrazac karakterističan za srpsko društvo se

može okarakterisati kao antipluralistički, a u okviru ovog opšteg obrasca uočavaju se i

neke varijacije gde se kriterijumi raslojavanja nalaze u konceptualizaciji i distinkciji

između individualnog i kolektivnog nivoa, i distinkciji između slobode govora i slobode

artikulacije sopstvenog interesa. Na šta zapravo ovakvi rezultati ukazuju? Mehanizmi

individualne identifikacije su prihvatljivi isključivo preko jednog kolektiva, naroda ili

nacije136. Ova pripadnost koja je, čini se, automatski pripisana svakoj individui u pitanju,

predstavlja i osnov individualnog prava na slobodu govora. Iz legitimacijskih obrazaca se

takođe može zaključiti i da struktura kolektivnog identiteta, obeležena prvenstveno vrlo

rigidnim interesnim jedinstvom. Nacija nije viđena kao skup više različitih interesnih

grupa, već višestruki interesi služe da se legitimiše diskvalifikacija i derogacija skupa

136 Radi se o obrascu koji se može opisati logikom: svi mi individualci pripadamo jednoj grupi i otuda imamo iste interese i potrebe – ukoliko neka grupa ima interese koji su mi strani znači da ja kao pojedinacne pripadam toj grupi.

195

pojedinaca kojem se takvi interesi pripišu. Ovakav odnos prema pluralizmu naravno ne

ukazuje na nemogućnost ustanovljavanja tržišne ekonomije, jer se tržišta formiraju u datim

socio-kulturnim okvirima kavi god da su.

Posledice antipluralističkog kolektivizma su zapravo nešto šire, jer definišu okvire i

ograničenja u kojima se tržišta mogu javiti. Kulturna raznolikost i bogatstvo počivaju na

razuđenoj socijalnoj strukturi koja je, između ostalog, određena i mogućnošću grupa da

artikulišu sopstvene interese koji bi zahtevali zadovoljenje. Ovo su okviri i ograničenja u

kojima bi se eventualni ekonomski aspekt nekog grupnog interesa u Srbiji zadovoljio

(recimo, potreba koja je uslovljena stilom života grupe) i vrlo su svedeni. Drugim rečima,

ovde se radi o činjenici da društvo koje ima aktivan antipluralistički stav u socijalnom

pogledu već poseduje kulturni obrazac koji sa socijalne sfere može preneti na ekonomsku.

Ako upravo pomenuto spada u spekulaciju ili nagađanje, ograničenja koja srpsko društvo

stavlja pred sopstvenu socijalnu i kulturnu raznolikost, ograničenja koja se uspostavljaju

kontrolom interesa, ukazuju i na ograničavanje same osnove iz koje se razvija materijalna

kultura društva137, što svakako ne može biti bez posledica po ekonomsku kulturu i obrasce.

Potrebe koje se javljaju u nekom društvu izraz su kulturnih obrazaca koje to društvo

karakterišu, a u Srbiji su to ujednačenost i sličnost kolektivnih i individualnih interesa.

Slaba kulturna diverzifikacija teško da može voditi razvoju tržišnih podsektora ekonomije,

jer za tim srpsko društvo nema potrebe.

Analizirajući iskaze koji presecaju više kulturnih obrazaca, možemo uočiti hijerarhiju

socijalnih aktera u smislu socijalno prihvatljivog nivoa pluralizma i obrnuto srazmernog

nivoa pretnje po društvo. Od navedene tri vrste socijalnih aktera, grupe (neimenovane i

nespecifikovane), intelektualci (takođe kao neki kolektivni entitet, ali manifestovan kroz

individuu) i individue; ubedljivo najlošiju raputaciju, u 90% slučajeva, imaju intelektualci.

Za njima sa stopom prisutnosti 65% u pogledu negativne reputacije slede (neimenovane)

grupe, koje se bore za parcijalne interese, drugačije od jedinstvenih narodnih interesa. Dok

je individualna sloboda govora doživljena kao problem samo kod dva kulturna obrasca,

137 Velmar Janković je smatrao da deo srpske elite između dva rata nije bio u stanju da proizvede ništa autentično u kulturnom i materijalnom pogledu, već da se kulturna interakcija sa razvijenom Evropom svodila na uglavnom puko oponašanje trendova iz Evrope bez autentičnog doprinosa sa srpske strane.

196

odnosno, kod četvrtine ispitanika. Kao što je već pomenuto, dominantna karakteristika

kulturnih obrazaca u Srbiji u pogledu društvenog i interesnog pluralizma se može opisati

kao unitarizam: na pluralizam se pozitivno gleda samo kao individualno pravo, koje pak ne

postoji kada su u pitanju grupe.

Konačno, legitimacijski obrasci koji se odnose na svojinu otkrivaju da značajan deo, oko

20%, ispitanika karakterišu kulturni obrasci koji ne nude jasnu procenu i artikulaciju

poželjnog oblika svojine. Skup klastera, u kojima se manifestuje kulturni obrazac privatne

svojine kao poželjne obuhvata nešto preko polovine ispitanika. Međutim, varijacije se

kreću od obrasca koji konzistentno uspostavlja privatno vlasništvo kao dominantnu formu,

ključnu za društveni razvoj i ekonomski uspeh, do obrasca koji, iako preferira privatno

vlasništvo, ne prepoznaje ga kao pogodan instrument za postizanje pozitivnih ekonomskih

ili socijalnih ciljeva. Jasno je, dakle, da se legitimacija privatne svojine u ekonomskim

odnosima temelji na više od jednog kriterijuma, jer kako inače objasniti prisutnost obrasca

koji ne može da dovede u vezu privatno vlasništvo sa ekonomskim učinkom, ako nije

ekonomski učinak osnova na kojoj se temelji pravo svojine. To pravo mora biti utemeljeno

negde drugde, a pripadnost političkoj zajednici (poput naroda ili nacije) predstavlja solidnu

osnovu. Sa druge strane, gotovo petina ispitanika podržava model državnog vlasništva kao

dominantnog, a legitimacija tog kulturnog obrasca je konzistentna i artikuliše stav da je

državno vlasništvo ekonomski mehanizam koji obezbeđuje dobru i funkcionalnu

ekonomiju.

U kojoj meri su rezultati EVS i SEESSP podudarni, odnosno, u kojoj meri ukazuju na iste

kulturne obrasce? Kao prvo, uočljiva je zastupljenost kulturnih obrazaca koji naglašavaju

dominantnu ulogu države u ekonomiji, naročito nad kolektivnim ekonomskim akterima

preduzećima i drugim organizacijama. Država se javlja kao dominantan ekonomski akter

na nacionalnom nivou; naročito kada se radi o zaposlenju jer je tu monopol države umesto

tržišta rada legitiman po mišljenju većine; a i kao mehanizam kojim se obezbeđuje

društveno prihvatljiv nivo materijalnih ne/jednakosti. U hipotetičkom smislu, kada bi

kompleksan institucionalni sitem nacionalne ekonomije nastao na opštim principima

dominantnih kulturnih obrazaca, on bi u Srbiji bio ili tržišni socijalizam, ili socijalni

kapitalizam. Sa dominantom ulogom države i ograničenom i pažljivo pozicioniranom

197

institucijom tržišta. Ovo ograničenje i pozicija bili bi dodatno definisani uslovom da ne

dovode do drastičnijh materijalnih razlika, niti da utiču na sticanje ili gubljenje zaposlenja.

Tako, kada je reč o tržištu, veće prisustvo liberalnog tava u kulturnim obrascima je uočljivo

u delovima ekonomije koji su udaljeni od materijalnog standarda i zapošljavanja.

Kad je u pitanju institucija svojine, treba ipak krenuti od norme poželjnih materijalnih

nejednakosti u srpskom sruštvu. Oba istraživanja ukazuju da se kroz identifikovane

kulturne obrasce, kao dominantna, provlači norma ograničenih nejednakosti, ili relativni

materijalni egalitarizam. Norma materijalnih nejednakosti, kako SEESSP istraživanje

ističe, praćena je i delimičnom kognitivnom disonancom, odnosno sukobom tendencije ka

jednakostima, uz istovremenu tendenciju ka nejednakostima, jer se legitimacijski principi

individualnih potreba i sposobnosti uzimaju kao izolovani jedan od drugog, odnosno jedan

princip nema primat nad drugim. Kao što je ranije u tekstu pomenuto, norma poželjnog

nivoa materijalne nejednakosti u društvu je važna jer utiče na način uređivanja svojine i

svojinskih odnosa – ako su institucije koje definišu svojinu autentična artikulacija kulture

vodiće ka održavanju društveno poželjnog i prihvatljivog nivoa ne/jednakosti. Kod EVS

istraživanja ne postoji dominatan kulturni obrazac povezan sa privatnom ili državnom

imovinom. SEESSP podaci takođe ukazuju na relativno visok stepen neopredeljenosti ali i

primat privatne svojine. Međutim, ova sklonost privatnoj svojini nije jednoznačna jer je

praćena odsustvom socio-ekonomskih konsekvenci. Mogući odgovor na nepostojanje

dominantnog kulturnog obrasca na kome bi institucija svojine počivala verovatno leži u

nekoliko razloga: nepostojanje društvenog konsenzusa po pitanju nejednakosti;

kontradiktorni legitimacijski principi koji su posledica neodumiranja starih kulturnih

elemenata u novim socijalnim i tehnološkim okolnostima; negativno tranzicionon iskustvo.

Šta ovo znači? Većina kulturnih obrazaca koji ističu privatnu svojinu kao dominantnu ipak

u njoj ne vide bitan ekonomski pokretač ili faktor društvenog napretka. Imajući u vidu

dominantnu poziciju države u ekonomiji, ovaj rezultat sa velikom izvesnošću možemo

tumačiti kao manifestaciju kulturnog obrasca koji se odnosi na privatnu i individualnu ili

porodični svojinu, a ne svojinu kao ekonomsko-tržišnu kategoriju. Pogotovo ako se ima u

vidu da ekonomski učinak nije jedini princip koji u srpskoj kulturi pruža legitimacijski

198

temelj svojinskih prava – država kao otelovljenje kolektivnog identiteta tu ipak ima

dominatnu ulogu,.

Pored značajnog udela kognitivno disonantnih i neinformativnih kulturnih obrazaca, kao i

fragmentacije nacionalne kulture na veći broj obrazaca (koji kao što je to recimo slučaj sa

dominantnim oblikom svojine, onemogućavaju društveni konsenzus) javljaju se i dve bitne

karakteristike, prisutne u većem broju kulturnih obrazaca. Odnos između kolektivizma

(koji se može opisati kao interesni unitarizam) i pluralizma (koji se javlja kao norma na

individualnom nivou) bez sumnje ima značajan uticaj na ekonomsku kulturu Srbije. Ovaj

sukob na liniji unitarizam-pluralizam i kolektiv-individua se po svoj prilici odražava na

institucionalno uređenje i poželjnu dominantnu formu svojine, i koji onemogućava

harmonizovanje dva suprotstavljena koncepta u jednu univerzalnu kognitivnu matricu i

kulturni obrazac. Ovaj rezultat će, zajedno sa prethodnim, biti stavljeni u istorijski kontekst

kako bi u zaključnom razmatranju odgovorili na pitanja postavljena u uvodu, ona koja su

ovaj rad usmeravala, kao i neka od pitanja koja su kroz tekst i analizu otvorena.

199

5. ZAKLJUČAK

Pitanje ekonomske kulture u Srbiji deo je šireg pitanja nacionalne kulture uopšte. Na

početku istraživanja neophodno je bilo zapitati se da li nešto što se naziva nacionalna

kultura uopšte postoji, a u slučaju da je odgovor pozitivan, šta takvu kulturu karakteriše.

Kako je kultura fenomen koji opisuje društvene grupe, ukazujući na karakteristike koje

pripadnici grupe dele, kao i na specifičnosti prema kojima se grupe međusobno razlikuju

odgovor je nužno morao uzeti u obzir koncept nacije kao društvene grupe. Odgovor nas

upućuje na odnos između institucija i kulture i pitanje izneto u uvodu: Ako se ne može u

svim slučajevima govoriti o institucijama kao artikulacijama kulture, da li je moguće

govoriti o nacionalnoj kulturi? Odgovor je, naravno, da. Jer država je okvir u kome se

nacija definiše kao jedna više ili manje homogena grupa, pod okriljem formalno-

institucionalnog državnog sistema. U slučaju savremene Srbije razvoj tog formalno

institucionalnog sistema se može pratiti od početka XIX veka sa početkom borbe za

oslobođenje od turske vladavine, kao proces koji je većem broju društvenih zajednica,

prisutnih na teritoriji obuhvaćenoj državom, ponudio jedinstven pravni okvir. Ukratko, u

ovom radu je ukazano da, bez obzira na eventualne teorijske i empirijske probleme,

fenomen nacionalne kulture nije samo puki apstraktni koncept već jasna društvena

činjenica koju karakteriše upravo jedinstven institucionalni okvir oličen u državi.

Kako je dinamika između kulture i formalnih institucija istorijski proces u kome se u

uzajamnoj sprezi delovi kulture i institucionalnog sistema međusobno potvrđuju i jačaju, ili

kroz konflikt menjaju, nije se moglo zaobići ni pitanje društvenih aktera kao nosilaca

kulture i specifičnih kulturnih obrazaca. Tako je pitanju postsocijalističke tranzicije

pristupljeno kao delu šireg istorijskog konteksta i kao, između ostalog, kulturnih i

200

institucionalnih procesa rezultat kojih je savremeno srpsko društvo. Kao što je u uvodnom

delu napomenuto, istorijski kontekst o kome je reč obuhvata i period pre socijalističkog

društvenog uređenja, jer se pošlo od pretpostavke da se delovi institucionalnih rešenja i

kulturni obrasci koji jugoslovenski i srpski socijalizam karakterišu mogu identifikovati i u

periodima koji mu prethode. Tako su društveni akteri i definisani iz perspektive nosilaca

institucionalinih i kulturnih obrazaca, pa se sa jedne strane javlja država kao kolektivni

akter prvenstveno na formalno-institucionanoj strani, i populacija kao skup strukturnih

elemenata, odnosno društvenih grupa, na strani neformalnih institucija i kulturnih

obrazaca. Ovakav pristup omogućio je uvid u srpsku ekonomsku kulturu kroz odnos

između institucionalnih sa jedne i kulturnih obrazaca sa druge strane.

1.

Šta nam, dakle, rezultati govore? Da li u srpskom kulturnom obrascu država kao institucija

ima dominantnu ulogu u uređenju ekonomskih odnosa ponude i potražnje, kao i

distribucije društvenog bogatstva? Kratak i jednostavan odgovor bi bio – da. Međutim,

odgovor na to pitanje zavisi i od toga koji deo ekonomskog života nacije je u pitanju.

Empirijski podaci koji se odnose na prvu deceniju XXI veka ukazuju na značajan stepen

kulturne fragmentacije, otkrivajući sliku ekonomske kulture ne kao monolitne, već kao

relativno kompleksne tovrevine. Preovlađujući kulturni obrasci vezani za distribuciju

materijalnog bogatstva, posebno kada je u pitanju zapošljavanje, gotovo da isključuju

potrebu za bilo kakvim tržišnim mehanizmima. Oni upućuju na državu kao institucionalni

mehanizam upravljanja ekonomijom u pomenutim sektorima, kako bi se došlo do

društveno poželjnog rezultata. Značajan deo objašnjenja dominacije državnog

intervencionizma kao ekonomskog mehanizma leži u relativnom materijalnom

egalitarizmu koji je kao norma prisutan u većini identifikovanih kulturnih obrazaca. Sa

druge strane, u trenutku prikupljanja EVS i SEESSP podataka, Srbija je već imala

tranziciono iskustvo duže od jedne decenije, pa treba razmotriti da li je i na koji način to

iskustvo uticalo na rezultate.

201

Pođimo od pitanja da li je nezadovoljstvo političkim monopolom nad ekonomijom i

nezadovoljstvo ograničenjima koja su se odnosila na svojinska prava, privatno

preduzetništvo i ekonomsku inicijativu bilo dovoljno za potpunu delegitimaciju

socijalističkog ekonomskog sistema na kome je srpsko društvo počivalo? Sudeći prema

empirijskim podacima, to uopšte nije bio slučaj, naprotiv, veći deo populacije je u

kapitalizmu zadržao kulturne i legitimacijske obrasce koji su u velikoj meri primereni

socijalističkom privređivanju. Prva decenija tranzicije obeležena je redefinisanjem

nacionalnih ciljeva, gde se, pogotovo u uslovima ratnih sukoba, nije pojavljivala jasna

perspektiva na to kakvi ekonomski temelji nove države treba da budu. Izostanak tog

odgovora značio je da srpsko društvo, nije pre svega sebi, postavilo pitanje kulturnih normi

i socijalne pravde a koje bi trebalo da budu temelj novog ekonomskog uređenja. Zapravo,

ta su se pitanja s vremena na vreme pojavljivala u javnosti, ali gotovo uvek kao reakcija na

neki događaj, poput sporne privatizacije ili korupcijske afere, pa se kao deo

dnevnopolitičkog dekora brzo i gubila iz sfere javnosti. Spoljni podsticaj za promenom

kulturnih i legitimacijskih obrazaca je izostao.

Dominantni kulturni obrasci u Srbiji nisu, kako istraživanja sugerišu, tranziciju percipirali

kao korenito novu situaciju koja zahteva drugačiji pristup, i eventualno otvaranje nekih od

temeljnih pitanja vezanih za ekonomiju, već su pokazali značajan stepen inercije kroz

lagodniju autoreprodukciju. Iako tržišna ekonomija uveliko ograničava monopol države u

ekonomiji, a u tranziciji upućuje i na pitanje čega smo spremni da se odreknemo da bi smo

iskoristili dobre strane tržišta, to je pitanje uveliko ostalo marginalizovano. Ako pokušamo

da takav razvoj događaja objasnimo iz perspektive samih kulturnih obrazaca vezanih za

ekonomiju, može se ustvrditi da ekonomska kultura u srpskom društvu nije bila izvor

socijalnih tenzija i frustracija koje bi tranziciju videle kao način da se takva situacija

prevaziđe. Tako je tranzicija ostala gotovo isključivo politički projekat.

Sa druge strane, ni spoljni faktori, odnosno nove okolnosti nisu bile od pomoći u smislu

ukazivanja na smer i potrebu promene kulturnih obrazaca. Ne ulazeći u motive i razloge

202

političkih elita138 zašto su institucionalne promene išle tim tokom, kao krajnji rezultat, nove

institucije ekonomskog sistema očigledno nisu bile u stanju da donesu individualno i

društveno blagostanje koje je bilo deo tranzicijskih očekivanja. Postsocijalistička

institucionalna rešenja nisu imala povoljne ekonomske rezultate, umesto investiranja

resursa u razvoj preduzetništva i privatnog sektora subvencionisana su državna preduzeća

koja prave gubitke. Ekonomska praksa društva uspostavljena na takvim temeljima ne može

da ponudi nova, tržištu primerenija, pravila na kojima bi drugačiji obrazac ekonomske

kulture počivao. Takođe, neusklađenost ekonomskih institucija sa dominantnim kulturnim

ambijentom u Srbiji, pogotovo kroz pravne nedorečenosti i nedostatak podzakonskih akata,

značajan je faktor koji otežava funkcionisanje institucija. Tamo gde je formalno-

institucionalni okvir nedovršen on se nužno oslanja na postojeće kulturne norme i

konvencije, što može da dovede do željenih rezultata jedino ako su i formalne institucije i

socijalne konvencije deo iste legitimacijske sheme, odnosno, počivaju na istim principima i

vode ka istom cilju. Ako to nije slučaj, konflikt na relaciji kulture i institucija je

neminovan. Kako ekonomska kultura u Srbiji nije iznedrila impuls za tranzicione promene,

formalno-institucionalna nedovršenost, kao rezultat projekta smišljenog i primenjenog

„odozgo“, u ekonomskoj sferi se neminovno manifestuje kroz neefikasnost institucija i

kognitivno disonantne kulturne obrasce a njih je moguće shvatiti i kao potragu za novim

modusima socijalne akcije koja bi bila prilagođena novoj situaciji. Podaci ukazuju da

ekonomsku kulturu u Srbiji karakteriše upravo značajan udeo kognitivno nejasnih ili

nekomplentih kulturnih obrazaca, u nekim slučajevima između jedne petine i jedne

četvrtine.

Najzad, ne treba u potpunosti isključiti ni specifičan rezultat privatizacije u Srbiji, kao

delimičan uzrok značajnog udela kulturnih obrazaca, neprilagođenih u potpunosti tržišnoj

ekonomiji. Dve su konverzije ovde igrale glavnu ulogu: konverzija društvenog vlasništva

(nejasno definisana priroda društvenog vlasništva , naročito u odnosu prema državnom, je

samo doprinela netransparentnosti procesa) u državno vlasništvo, što je u nekim

138 Pitanje motiva političkih aktera ovde nije ni bilo predmet istraživanja. U najboljem slučaju, moglo nas je interesovati kakve su motive srpska javnost i pojedinačne gupe pripisivale institucionalnim promenama ilidešavanjima važnim za ekonomiju jer bi se na osnovu takve procene formirao stav i reakcija društvenih grupa na promene. To je pitanje ipak ostalo izvan razmatranja ovog rada jer, striktno govoreći, ne spadaju u domen kulture, već u domen političkih ili psiholoških teorija.

203

slučajevima značilo faktički prenos vlasništva nad preduzećem sa kolektivnog vlasnika,

bilo građana ili zaposlenih u firmi o kojoj je reč139 na državu, a i potom u privatno

vlasništvo; i sa ovim vezana konverzija političkog u ekonomski kapital, kroz privatizacije

od kojih su i danas neke predmet sudskih procesa. Kao rezultat ove dve konverzije, politika

kao oblast društvenog života i politička elita kao socijalni sloj, i dalje su definisale osnovni

kontekst u kome se nacionalna ekonomija odvija, afirmišući shvatanje da politika dominira

ekonomijom, odnosno, ekonomska pozicija zavisi od političke, a ne obrnuto. Partokratija

je zauzela poziciju zbog koje je Komunistička parija u socijalizmu kritikovana, tako da do

prave tržišne i ekonomske liberalizacije nije ni došlo, već su politički monopoli pretvoreni

u monopolske mreže koje stoje kao prepreka liberalizaciji. U takvom socio-političkom i

ekonomskom kontekstu smisao potreba za promenom kulturnih obrazaca, koji su već u

saglasnosti sa jednom vrstom monopola140, dovedena je u pitanje.

Postsocijalističku Srbiju, dakle, karakteriše dominacija kulturnih obrazaca u kojima država

ima centralnu ulogu, a koji su naročito istaknuti u oblastima raspodele materijalnog

bogatstva i zapošljavanja. Ekonomska kultura nije bila izvor socijalnih tenzija i frustracija

iz kojih bi se tranzicija videla kao način da se takva situacija prevaziđe, već je tranzicija

bila za najveći deo populacije Srbije pre svega politički projekat. Institucionalne promene

nisu stvorile okolnosti radikalno drugačije u odnosu na socijalizam, i koje bi zahtevale više

tržišno orijentisane kulturne obrasce. Naprotiv, može se naći utemeljenje i za zaključak: u

situaciji politizovane vlasničke transformacije, odnosno privatizacije, odbijanje da se

tržišnim mehanizmima prepusti ekonomija društva je racionalna reakcija. Reakcija koja iz

individualne perspektive ima za cilj zaštitu privatnog ekonomskog interesa prosečnog

građanina Srbije. Tržište se, makar u meri u kojoj je deo formalno-institucionalnog

sistema, javlja kao mesto u ekonomiji na koje je ovako transformisan politički monopol

izmešten i u tom procesu prenesen iz domena kolektivnog na domen individualnog

interesa. Država tako predstavlja mesto koje je još uvek predmet demokratske kontrole i

institucija kojima je osnovni zadatak zaštita građana koji čini državu kao kolektiv.

139 Neke od osnovnih organizacija udruženog rada su i funkcionisale po principu radnika/vlasnika/deoničara,pa se se na kraju obračunskog perioda odlučivalo o višku prihoda, da li će biti investiran ili podeljen kao bonus zaposlenima. Ima slučajeva gde su radnici učestvovali kao investitori da bi kasnije bili svedoci prisvajanja imovine od strane države i naredne privatizacije, bez ikakve kompenzacije.

140 Reč je o državno-političkom monopolu u socijalističkoj privredi.

204

2.

U kojoj meri je tačna tvrdnja da je istorijskog karaktera primat države nad tržištem kao

mehanizmom usklađivanja ponude i potražnje i distribucije materijalnog bogatstva i da se

može pratiti od prve polovine XIX veka naovamo? Kontinutet koncepcije koja u

nacionalnoj kulturi primat daje državi nasuprot tržištu, i kroz državu uopšte političkim, a

ne ekonomskim mehanizmima kontrole ekonomije može se ustanoviti i na formalno

institucionalnom ali i na socio-kulturnom nivou. Još od ograničavanja trgovine

propisivanjem broja godišnjih vašara u pojedinim okruzima, kao i vrste robe dostupne

najvećem delu stanovništva, a zatim uspostavljanjem i zaštitom monopola u mnogim

oblastima ekonomije tokom prve polovine dvadesetog veka i, konačno u socijalizmu

efektivnom suspenzijom tržišta rada, pošto se praktično pojavila kao jedini poslodavac,

država se pozicionirala kao dominantan ekonomski akter. Višegeneracijsko životno

iskustvo predstavljalo je povoljno tle za preživljavanje egalitarnih i kolektivističkih

kulturnih obrazaca na osnovu kojih je i izveden koncept države kao dominatnog

ekonomskog aktera.

Ratovi koje je Srbija vodila čini se nikada nisu imali dimenziju zaštite ekonomskih interesa

ili konkretnog institucionalnog poretka, već se uglavnom radilo o ostvarivanju težnji etno-

nacionalne prirode. Naravno, etno-nacionalne težnje nisu same po sebi indikator izostanka

perspektivne ekonomije u životu nacije. Naprotiv, ostvarenje etno-nacionalnih težnji

najčešće jeste i preduslov ekonomskog razvoja i transformacije društva, ali samo ako se

takve težnje rukovode principom društva kao i ekonomske a ne samo političke zajednice.

U slučaju Srbije se ipak ne može prenebregnuti činjenica da u sadržaju tih interesa

ekonomska i institucionalna pitanja nisu bila od velikog značaja. Izuzetak je delimično

socijalistička Jugoslavija u kojoj je koncept socijalističke privrede i ekonomske etike

zauzimao značajno mesto i u javnom životu. Ipak, odbacivanje socijalističkog nasleđa

označilo je okretanje nekim drugim istorijskim uzorima i referencama kojima, čini se iz

današnje perspektive, nedostaje jasan ekonomsko-institucionalni oblik. Odnosno, nedostaje

205

i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu sadržaj koji bi bio na nacionalnom nivou

legitimna alternativa socijalizmu.

3.

Konačno, da li norme svojine prisutne u ekonomskoj kulturi Srbije, kao i na njima

temeljena praksa, otežavaju prihvatanje tržišnih mehanizma u ekonomskom životu srpskog

društva?

Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga koji deo ekonomskog života imamo u vidu. Kao

mehanizam usklađivanja ponude i potražnje, tržište omogućava zadovoljavanje nekakvih

potreba razmenom. Već je bilo reči da je kultura, naročito u savremenom društvu,

najznačajniji generator potreba, a srpsko društvo u tom pogledu deli mnoge karakteristike

sa razvijenijim društvima Evrope. Potrošački ukusi i potrebe su i u vreme socijalizma

formirani pod uticajem masovne kulture, ali i obrazovne produkcije kapitalizma:

otvorenost prema Zapadu predstavljala je otvorenost prema prvenstveno potrošačkom

tržištu; zatim veliki broj ekonomskih emigranata predstavljao je otvoren kanal, i u ovom

slučaju ka pretežno potrošačkom tržištu; najzad, značajan deo obrazovne i dokumentarne

produkcije dolazio je sa Zapada141, što možda nije imalo direktan uticaj na razvoj

potrošačkih potreba, ali je doprinosilo kulturnoj razmeni sa društvima tržišne ekonomije

kao i prihvatanju dela kulturnih orijentacija, interesovanja i vrednosti.

Sa druge strane, ako tržište posmatramo kao instituciju sa ključnom ulogom u afirmaciji

etičkih principa društva, ne čudi što u srpskom društvu tržište ima relativno marginalnu

ulogu, čak i u ekonomskoj kulturi. Kulturni obrasci iz prve decenije XXI veka ukazuju da

postoji legitimacijski deficit kad je u pitanju tržište. Tržište nije doživljeno kao mehanizam

pogodan za distribuciju bogatstva, odnosno, većina kulturnih obrazaca ne pozicionira

141 Čini se da je u tom programu dominantan bio britanski uticaj, kroz uvezenu TV produkciju ali i rad Timoti Bajforda kao autora nekih od najpopularnijih dečijih serija od sedamdesetih godina prošlog veka naovamo.

206

tržište kao dobar kriterijum regulacije materijalnih nejednakosti. Takođe, iako većinu

kulturnih obrazaca karakteriše preferencija privatne svojine, norma koja je vezana za pravo

na akumulaciju i raspolaganje svojinom je izraz etičke norme srpskog društva. Na osnovu

rezultata se, iako posredno, sa sigurnošću može tvrditi da se etička norma relativnog

egalitarizma u funkcionalnom (kao najpogodniji mehanizam kroz koji se norma

manifestuje i reprodukuje) i legitimacijskom smislu (uspostavljanjem odnosa

institucionalne međuzavisnosti) oslanja na instituciju države, a ne tržišta. Pitanje je kakva

bi institucionalno-normativna organizacija svojine mogla da dovede do tržišta koje bi

proizvodilo relativno egalitarističke rezultate, i da li je to uopšte moguće.

Odnos prema svojini se u srpskoj kulturi formirao u specifičnim uslovima. U socijalizmu je

materijalno nagrađivanje bilo legitimacijskim mehanizmima vezano za rad. Međutim,

socijalistički legitimacijski mehanizmi, iako su uspostavljali uzročno-posledičnu vezu

između rada i polaganja prava na materijalnu naknadu, uspostavili su, iz perspektive

tržišta, i dva problema. Prvi je efektivno nepostojanje tržišta rada, a drugi je nepostojanje

legitimacije koja bi kroz rad uvela diskriminatorne kriterijume materijalnih nejednakosti.

Ne radi se o činjenici da takvi mehanizmi nisu postojali, nego da su bili u sukobu sa

zvaničnom, egalitarističkom ideologijom pa je primat uvek davan političkim ili socijalnim

mehanizmima preraspodele koji su imali za cilj sprečavanje tendencije koje bi mogle da

dovedu do značajnih materijalnih razlika na nivou društva kao celine. To je delimično

činjeno i nepostojanjem tržišta rada kroz politiku punog zapošljavanja, gde je pravo na rad

u nekim slučajevima bilo zapravo pravo na socijalnu pomoć. Dodavanje uloge socijalnog

zbrinjavanja instituciji posla (kao zaposlenja) komplikovalo je odnos između zaposlenja i

rada, uvodeći dvostruki i uveliko protivrečan legitimacijski mehanizam: zaposlenje kao

pravo koje se manifestuje i afirmiše radom individue sa jedne, i zaposlenje kao pravo na

egzistenciju koje se afirmiše obavezom države da kroz zapošljavanje materijalno zbrine

pojedinca. Ovakvo formalno-institucionano rešenje je čini se glavni izvor kulturnih

obrazaca u savremenoj Srbiji koji se odnose na rad.

Međutim, istorijski pregled ukazuje da nije samo socijalizam uticao na kognitivno

disonantne kulturne obrasce vezane za rad. I u periodima pre socijalizma deo lične svojine

207

bio je Zakonom o okućju izmešten izvan domena tržišta. Rad se pojavljivao na dve ravni:

institucionalizovan kao zaposlenje, a u slučajevima kada zaposlenja nije bilo, rad na

sopstvenom posedu kao egzistencijalna nužnost smeštena izvan tržišno-ekonomske sfere

društva142. Predsocijalističko i socijalističko srpsko društvo obeležava značajan stepen

sličnosti u pogledu ekonomske kulture, a i u pogledu okolnosti u kojima su isti ili slični

kulturni obrasci bili funkcionalni. Institucionalni sistem u presocijalističkoj Srbiji je

uspostavio koncept rada koji je pripadao dvema sferama, tržištu i socijalnom zbrinjavanju,

ali nijednoj sferi ekskluzivno. Za razliku od radnih kuća u Engleskoj gde su siromašni

mogli da nađu, često u zamenu za vrlo težak rad, utočište ali i školovanje, državljani Srbije

su ostvarivali pravo na imovinu, ali u isto vreme bili istisnuti iz društveno-ekonomskog

sistema. Ambivalentna uloga rada koji nije nužno bio tržišna kategorija tako je dovela do

situacije gde su kulturni obrasci morali da se obrate i radu kao tržišnoj kategoriji, ali i radu

kao socijalnoj kategoriji van ekonomije države/društva. Nažalost, analizirani istorijski

podaci ne pružaju dovoljno materijala da se ova tvrdnja potkrepi i egzaktnim rezultatima,

već se mora uzeti kao rezultat posrednog zaključivanja.

Kada je reč o radu, u srpskoj kulturi treba se osvrnuti i na podatke koji ukazuju da se u

prvoj deceniji XXI veka rad i posao gotovo ne dovode u vezu sa bilo čime, osim

finansijskom naknadom – jedina funkcija posla, kao zaposlenja, je plata. Nekoliko se

razloga može izneti kao objašnjenje zašto je to tako. Jedno objašnjenje je postojanje sloja

radnika-seljaka, ili polutana kako su u pežorativnom smislu bili nazivani. Reč je o čitavom

sloju stanovništva koji je u pogledu radnih obaveza i prioriteta balansirao između privatnog

poljoprivrednog poseda i rada, i profesionalnog zaposlenja, često na štetu formalnog

zaposlenja. Vrlo često je ishodište logike takve ekonomske pozicije bio stav, idem na

posao da bih dobijao platu, a kući idem da radim. Međutim, ovaj sloj stanovništva, iako je

činio značajan deo radništva, nije i jedini. Značajan udeo su činili i zaposleni bez

zemljišnog poseda, a u slučaju profesija koje podrazumevaju značajnu profesionalnu

obuku ili dugotrajno obrazovanje, ulaganje je bilo preveliko da bi se zaposlenje olako

smeštalo u aktivnost koja je isključivo izvor zarade, već je ugrađeno u lični identitet i stil

života.

142 Uz podsetnik da je ovakvo rešenje proizašlo iz potrebe da se socijalno zbrinu slojevi stanovništva u situaciji kada država nije imala sredstava ni fondova da to drugačije uradi.

208

Socijalna stratifikacija ne mora nužno da se poklapa i sa prostiranjem kulturnog obrasca,

jer jedan obrazac može biti prisutan u više društvenih slojeva ili, pak u delovima dva ili

više društvena sloja, što se često pojavljuje u vidu geografske razlike među pripadnicima

jednog nacionalnog ili etničkog kolektiviteta143. Uostalom, ni sloj radnika-seljaka nije

predstavljao homogenu i kompaktnu grupu, već pre sloj koji se izdvaja kada primenimo

kriterijum porodičnog zemljišnog poseda; drugim rečima, i u ovoj grupi pojedinci su

iskazivali veći ili manji stepen profesionalne identifikacije. Osnovni razlog ipak počiva na

činjenici da je, sa početkom tranzicije i institucionalnog raspada, nestala većina

ekonomskih struktura koje su bile izgrađene oko specifičnih profesija, izvesnosti

zaposlenja i karijere. Nove socio-ekonomske okolnosti iznudile svođenje zaposlenja

gotovo isključivo na izvor zarade. Kao pozitivna strana pomenutog, očigledno je da je

profesionalna identifikacija u vrlo kratkom periodu uveliko istisnuta iz srpske ekonomske

kulture, ali da se isto tako brzo može i vratiti ako bi institucionalni i ekonomski kontekst za

to stvorio pogodne uslove.

Konačno, logično se postavlja pitanje kakav tržišni ekonomski sistem ima izglede na uspeh

u postsocijalističkoj Srbiji?

Prvo, i najmanje vezano za kulturne obrasce, tržišni sistem, koji će značajno smanjiti stopu

nezaposlenosti, jer bi to bila najbolja demonstracija funkcionalne tržišne ekonomije. Kako

je zapošljavanje u srpskoj ekonomskoj kulturi gotovo isključivo obaveza države, tržištem

vođeno zapošljavanje bi efektivno ukazalo da postojeći kulturni obrasci i legitimacijski

mehanizmi ne odgovaraju u potpunosti realnosti, te da postoji potreba za stvaranjem novih

obrazaca. Ovaj scenario, međutim, spada u domen teško ostvarivih želja jer zapravo ne

zavisi od implementacije i instrumentalizacije tržišta u ekonomiji Srbije već je deo mnogo

složenijeg problema. Drugi impuls koji bi u većoj meri vodio ka inkorporiranju tržišta u

143 Drugačiji kriterijum utvrđivanja društvene strukture može se oslanjati na kriterijume koji su u potpunosti kulturna obeležja u kom slučaju bi takav obrazac društvene strukture odgovarao i posmatranom kulturnom obrascu. U osnovi, radi se o tome koji kriterijumi društvene strukture se koriste, i dok generalno upotreba i nekih “objektivnih” kriterijuma poput visine prihoda može biti indikator pripadnosti grupi sa posebnim kulturnim karakteristikama, to zapravo i ne mora biti slučaj.

209

kulturne obrasce, a koji se čini verovatnijim je da nemogućnost države da zadovolji

ekonomska očekivanja građana Srbije sa jedne, i politički monopoli preneseni u ekonomiju

sa druge strane, bude percipiran u javnosti upravo kao posledica nedostatka tržišnih

mehanizama.

Ovaj proces je možda već i počeo u trenutku kada su očekivanja od tranzicije jednostavno

nestala kao posledica dugotrajnosti i tranzicijske iscrpljenosti, a politički sistem u javnosti

prihvaćen kao stabilizovan. Kao početak političke stabilizacije treba uzeti izbore 2000.

godine, jer su ovi izbori pokazali da je smenjivost političkih aktera moguća, a ta smena je

takođe makar i u simboličkom smislu, kraj trošenja društvenih resursa na ratove i, makar

deklarativno, okretanje Evropskoj uniji. Što se tiče tranzicijske iscrpljenosti, ona se javila

tek kasnije, i mada je teško utvrditi tačno kada, izvesno je da se radi o nekoliko godina

nakon 2003. i ubistva premijera Zorana Đinđića. Dobar indikator zamora tranzicijom

(zamora kao shvatanja da problemi koji se tranzicijom pravdaju predugo traju, a sama

tranzicija gubi privlačnost jer ne dovodi dovoljno brzo do očekivanih rezultata) je nivo

optimizma koji građani iskazuju i trendovi ekonomske emigracije koji direktno govore o

tome da li građani procenjuju da je u Srbiji vredno živeti. Jedan broj istraživanja iz tog

perioda ukazuje da je društveni optimizam sa samog početka decenije u samo par godina

nakon 2003. drastično opao, a da je emigracija od strane velikog dela srpske populacije

ponovo viđena kao način poboljšanja sopstvenog ekonomskog položaja.

U isto vreme kada je politički sistem u Srbiji dobio stabilnost kao dominantu karakteristiku

percipiranu u javnosti, desile su se još dve promene: kristalizacija tranzicijske izvesnosti sa

jedne, kao i prihvatanje izostanka ekonomskog poboljšanja u društvu sa druge strane. Iako

delom negativna, ova izvesnost postavila je nove okvire realnosti i produžila vremensku

prespektivu, ili distancu pogleda u budućnost, na kojima je konačno moguće preispitati

adekvatnost i opravdanost postojećih kulturnih obrazaca i ideja o institucionalnom

uređenju srpskog društva. Najzad, kada je reč o formalnim ekonomskim institucijama, čini

se da politički establišment ne dela dovoljno u pravcu eliminacije nefunkcionalnih

institucionalnih rešenja i aranžmana, kao ni kognitnivno nejasnih ili protivrečnih delova

institucionalizovanih ekonomskih odnosa i prakse nasleđenih iz prošlosti. Na prvi pogled

210

paradoksalno, upravo se ova situacija može transformisati u spoljne, kontektualne

podsticaje da prvo pojedini delovi socijalne strukture Srbije, a zatim i veći delovi društva

krenu u preispitivanje sopstvenih procena, očekivanja i mogućnosti u cilju stizanja do

odgovora na kakvim ekonomskim osnovama društvo želimo i kakav nam je institucionano-

kulturni aparat potreban da bi se dotle došlo.

Problemi i pitanja kojima sam se u ovom radu bavio nisu novi, ali je i pored velikog broja

radova na slične teme analitički prstup ostao uskraćen za perspektivu na srpsko društvo iz

ugla legitimacijskih i kulturnih obrazaca. Jedan od zadataka ovog rada je stoga bio:

predložiti teorijsko-metodološki okvir koji bi demonstrirao istraživanje ekonomske kulture

i njenih institucija, oslanjajući se na legitimacijske strukture kojima društvo raspolaže. U

svetlu dobijenih rezultata može se zaključiti da je taj deo zadatka uspešno urađen. Problem,

kao što je više puta naglašeno, leži u vrsti korišćenih podataka, koji iako daju odgovore, u

jednakoj meri otvaraju nova pitanja. Ova nova pitanja delom se odnose na to kako prikupiti

odgovarajuće podatke, ali se u još značajnijoj meri odnosi na pojave karakteristične za

srpsku kulturu i veze između kulturnih elemenata koji čine kompleksnu mrežu raznorodnih

elemenata, a koje jednim imenom nazivamo kultura. Možda pristup predstavljen u ovom

radu nije dovoljan da bi objasnio značajne aspekte srpske ekonomske kulture danas, kao i

gde su joj koreni, ali je svakako neophodan korak u tom pravcu.

211

LITERATURA

(1988) Opća enciklopedija Jugoslavenskog leksikografskog zavoda [1. izd. 1977.]. Zagreb

: Jugoslavenski leksikografski zavod.

(1989) Jugoslavija 1918-1988. Statistički godišnjak. Beograd : Savezni zavod za statistiku.

(2006) Religija i ekonomija vs. Srbija. Pravoslavni duh i etika kapitalizma. Ekonomist

Online 335-336/ 23. i 30.10.2006. Dostupno na: www.ekonomist.co.yu

[pristupljeno: 15.05.2010]

Allcock, J. B. (2000) Explaining Yugoslavia. London : Hurst & Company.

Arandarenko, M. (2011), Pomoćne strategije za oporavak od krize u jugoistočnoj Evropi .

Studija procene: Srbija. Međunarodna organizacija rada, Tim za tehničku podršku

dostojanstvenom radu i Kancelarija za centralnu i istočnuEvropu. – Budapest:

ILO.

Asemoglu, D. Robinskon Dž. A. (2014) Zašto narodi propadaju : poreklo moći,

prosperiteta i siromaštva. Clio : Beograd (Subotica : Rotografika)

Axelrod, R. (1990) The Evolution of Cooperation. Wiltshire, Great Britain : Penguin

Books.

Babbie, E. (2002) - 2nd ed. The Basics of Social Research. Belmont : Wadsworth.

Bannock, J. Baxter, R. E. Davis, E. (1998) The Penguin Dictionary of Economics. London

: Penguin Books.

Begen, F. (pr.) (2004) Psihologija u marketingu : pristupi i razmatranja. Beograd : Clio.

212

Berend, I. T. (2009) Ekonomska istorija Evrope u XX veku : Ekonomski modeli od

laissez-faire do globalizacije. Beograd : Arhipelag

Berger, P. (2010) Pravoslavlje i globalni pluralizam. Teme, časopis za društvene nauke, g.

XXXIV, br. 1. Niš : Univerzitet u Nišu.

Berger P., Huntington, S. P. (eds.) (2003) Many globalizations : cultural diversity in the

contemporary world. New York : Oxford University Press.

Berger P. L., Luckman T. (1991) The Social Construction of Reality. A Treatise in the

Sociology of Knowledge. London : Penguin Books.

Berns, D. S. (1993) Politički ideali. Niš : Gradina.

Beugelsdijk, S., Maseland, R. (2014). Culture in economics : history, methodological

reflections and contemporary applications. Cambridge University Press,

University Press, Cambridge, UK.

Biggart, N. W. (ed.) (2002) Readings in Economic Sociology. Oxford : Blackwell

Publishers.

Bolčić, S. (1994) Tegobe prelaza u preduzetničko društvo. Beograd : Insitut za sociološka

istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Bolčić, S. (pr.) (2002) Društvene promene i svakodnevni život: Srbija početkom

devedesetih. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta.

Bolčić, S. Milić, A. (pr.) (2002) Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i

svakodnevni život. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog

fakulteta.

Bourdieu, P. (2012) The Social Structures of the Economy, Polity Press, Cambridge.

Bourdieu, P. (1989). Social Space and Symbolic Power. Sociological Theory, Vol. 7, No. 1.

Bruno, G. (1959) O uzroku, principu i jednom. Beograd : Kultura.

213

Burr, V. (2003) Social Constructionism. London and New York : Routledge.

Bus, A. E. (2003) The Russian-Orthodox Tradition and Modernity. Leiden-Boston : Brill.

Chang, H-J. (2008) Bad Samaritans: The Guilty Secrets of Rich Nations and the Threat to

Global Prosperity. Random House Books.

Cvetković, V. (2002) Social changes and changing role of mixed households in Serbia.

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIV, No 2 April-Jun 2002. Beograd : ISI.

Cvetković, V. (2006) Serbian Society and Gun Culture. SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII, N° 2

April-Jun. Beograd : ISI.

Cvijić, J. (1991) – 2. izd. Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje. Beograd : Srpska

akademija nauka i umetnosti: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Književne

novine.

Čalić, M-Ž. (2004) Socijalna istorija Srbije 1815-1941. Beograd : Clio.

Dahrendorf, R. (1989) Homo sociologicus. Niš : Gradina.

Dawkins, R. (1989) The Selfish Gene. New York : Oxford University Press.

DFID (2003) Promoting Institutional and Organizational Development: A Source Book of

Tools and Techniques. DFID. London : Department for International

Development.

Dirkem, E. (1997) Samoubistvo. Beograd : BIGZ.

Dirkem, E. (2007) Društvo je čoveku bog; izbor prevod i pregovor Aljoša Mimica. 1. izd. -

Beograd : Filozofski fakultet, Institut za Sociološka istraživanja.

Divac, Z. (2006) Porodične i bračne (ne)prilike u Srbiji. Glasnik Etnografskog instituta

SANU LIV. Beograd : Etnografski institut SANU.

Douglas, M. (1986) How Institutions Think. Syracuse University Press, New York.

214

Drajzek, Dž. S. Holms, L. T. (2003) Post-komunistička demokratizacija: politički diskursi

u trinaest zemalja. Niš : Punta, Istraživačko analitički centar.

Dujšin, U. (1989) Teorija novog socijalizma J. K. Galbraitha, Zagreb, Globus

Durkheim, É. (1963) Pravila sociološke metode. Beograd : Savremena škola (Prosveta).

Đorđević, M. (1999) Sloboda i spas. Hrišćanski personalizam. Beograd : Republika,

biblioteka „Res Publica“.

Đordano, K. (2001) Ogledi o interkulturnoj komunikaciji. Zemun : Biblioteka XX vek ;

Beograd : Čigoja štampa.

Drakulić D. Josifidis K. Pilić-Rakić V. 1992 Globalizacija svetske ekonomije,

politekonomski ogledi. Novi Sad, Savez ekonomista Vojvodine (Novi Sad: Futura

publikacije)

Đurić, M. (1987) SOCIOLOGIJA Maksa Vebera. Zagreb : ITRO “Naprijed”.

Đurović, B. (1999) Orthodox Christianity and the Development of the Serbs in the

Eighteenth Century. Facta Univesitatis Vol. 2, No 6/2. Niš : Univerzitet u Nišu.

Džunić, M. (2010) Istraživanje efekata socijalnog kapitala u postsocijalističkim

ekonomijama. Doktorska disertacija. Niš : Univerzitet u Nišu.

Efekti privatizacije u Srbiji (2011) priredilo Stalno radno telo Socijalno-ekonomskog

saveta Republike Srbije za ekonomska pitanja. Beograd.

Ekapija (2010) Koliko nam znači "made in Serbia". eKapija i Klub privrednih novinara.

Dostupno na: http://www.ekapija.com/website/sr/page/311984

Ekonomija i sociologija, zbornik (2007). Urednik, Veselin Vukotić et. al. Beograd : Centar

za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka, (Zemun: Kuća štampe)

Elster, J., Offe, C., Preuss U. K. (1998) Institutional Design in Post-communist Societies,

Rebuilding the Ship at Sea. Cambridge : Cambridge University Press.

215

http://www.ekapija.com/website/sr/page/311984

EVS (2011): European Values Study 2008: Integrated Dataset (EVS 2008). GESIS Data

Archive, Cologne. ZA4800 Data file Version 3.0.0, doi:10.4232/1.11004

European and World Values Surveys four-wave integrated data file, 1981-2004,

v.20060423, 2006. Surveys designed and executed by the European Values Study

Group and World Values Survey Association. File Producers: ASEP/JDS, Madrid,

Spain and Tilburg University, Tilburg, the Netherlands. File Distributors:

ASEP/JDS and GESIS, Cologne, Germany.

Fardon, R. (1999) Institucije misle? U: Časopis za književnost i kulturu i društvena pitanja.

Br. 57, str. 299-334

Ferguson, N. (2002) The Cash Nexus; Money and Politics in Modern History, 1700-2000,

Penguin.

Fligstein, N. (2001). The Architecture of Markets: An Economic Sociology of Twenty-

First Century Capitalist Societies by Neil. Princeton, N.J.: Princeton University

Press.

Fox, K. (2006) Watching the English. London : Penguin Books.

Galbraight, J. K. (1988) The Great Crash 1929. Boston : Houghton Mifflin Company.

Golubović, N. (2009) Teorija kapitala i racionalni izbor. SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009),

N° 2. Beograd : ISI.

Golubović, Z. Kuzmanović, B. Vasović, M. (1995) Društveni karakter i društvene promene

u svetlu nacionalnih sukoba. Beograd : Institut za filozofiju i društvenu teoriju,

Filip Višnjić.

Goati, V. (2001) Izbori u SRJ od 1990. do 1998.:Volja građana ili izborna manipulacija.

Centar za slobodne izbore i demokratiju. Beograd.

216

Gomien, D. (2002) Short guide to the European Convention on Human Rights. Strasbourg

Cedex: Council of Europe. Dostupno na: www.coe.int/T/E/Human_rights/h-

inf(2002)5eng.pdf

Góralczyk, B. Kostecki, W. Žukrowska, K. (eds.) (1995) In pursuit of Europe:

transformations of post-communist states 1989-1994. Warsaw : PAN ISP.

Gordi, E. (2001) Kultura vlasti u Srbiji: nacionalizam i razaranje alternativa. Beograd :

Samizdat B92.

Graeber, David. (2012) Debt: the first 5,000 years. Melville House Publishing, Brooklyn

NY.

Grupa autora Jefferson Instituta, (2003), Konkurentnost privrede Srbije 2003, Jefferson

Institut, Beograd.

Hacking, I. (1999) The Social Construction of What? Cambridge, MA: Harvard University

Press.

Harrison E. L. Huntington, P. S. (eds.) (2000) Culture Matters: How Values Shape Human

Progress. New York : Basic Books.

Hayek, F. A. (1998) Poredak slobode. Novi Sad : Global Book.

Helmke, G., Levitsky, S. (2004) Informal institutions and comparative politics: A research

agenda. Working Paper #307 U: Perspectives on Politics. Vol.2/No.4 Dostupno na:

http://www.wcfia.harvard.edu/sites/default/files/883__informal-institutions.pdf

[Pristupio 15.06.2010]

Hobsbaum, E. (2002) Izmišljanje tradicije. Beograd : XX vek.

Hobsbaum, E. (1996) Nacije i nacionalizam od 1780: Program, mit, stvarnost. Beograd :

Filip Višnjić.

Hofstede, G. (2001) --2nd ed. Culture's Consequences: Comparing values, behaviours,

institutions, and organizations across nations. London : Sage Publications.

217

Horvat, B. (1984) Kapitalizam. U – Politička ekonomija socijalizma. Zagreb: Globus.

Horvat, B. (1984) Jugoslavenska privreda 1953-1983: prognoze i kritike. Ljubljana :

Cankarjeve založbe.

Horvat, B. (1984) Jugoslavenska privreda 1965-1983: prijedlozi i rješenja. Ljubljana :

Cankarjeve založbe.

House J. R. et. al. (2004) Culture, Leadership and Organizations: The GLOBE Study of 62

Societies. London : SAGE Publications.

Ian, H. (1999). The Social Construction of What? Cambridge, MA: Harvard University

Press.

Isić, M. (2006) Neuspeh osnovnoškolskog sistema u Srbiji za vreme kraljevine Jugoslavije.

Tokovi istorije 4/2006. Beograd : INIS.

Janković, D. (1940) Timočka buna – sociološka analiza. U: Arhiv za sociologiju,

specijalna i kulturna izučavanja (ur. Miroslav Đorđević), serija I. Beograd.

Jovanov, N. (1979) Radnički štrajkovi u SFRJ. Beograd : Zapis.

Jovanović, Đ. (1995) Sunovrat u Zajednicu: politička stvarnost jugoslovenskog društva i

stilovi života. Niš : Gradina.

Jovanović, Đ. Petrović, J. Madić, S. (2002) Parodija tragičnog: istraživanje dominantnih

političkih stavova i kulturnih preferencija u Srbiji: kič kao konstituens političke i

kulturne ideologije. Niš : SVEN.

Jovanović, Đ. (2007) Serbiens selbstauferlegte Isolierung. Thesen über den serbischen

Nationalismus, u: Totalitarismus und Demokratie / Totalitarianism and

Democracy (TD), str. 353-354, 4/2007. Dresden : Hannah-Arendt-Institut.

Jovanović S. (2009) Kulturni obrazac - jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog

karaktera - Stubovi kulture.

218

Karadžić, V. (1969) Geografičeskoe-statističko opisanie. Sabrana dela, knjiga 8.

Katalog periodike 1827-1945. (2007) Niš: Narodna biblioteka Stevan Sremac.

Kay, J. (2004) The Truth About Markets: Why some nations are rich but most remain poor.

London : Penguin Books.

Koković, D. (2000) Kultura kao činilac tranzicije i modernizacije. Teme, br. 1-2, 2000: 47-

64.

Koković D. (2002) Procesi integracije, regionalizam i očuvanje kulturnog identiteta. U:

Sociološki pregled, vol. 36, br. 1-2, str. 163-171, 2002

Koković, D. (2005) Pukotine kulture. Novi Sad: Prometej

Koković, D. (2008) Kulturni i etnički identitet. U: Sociološki godišnjak (Nacija i moderno

društvo) Časopis sociološkog društva Republike Srpske. Broj 3, 117–129. ISSN

1840-1538

Koković, D. (2009a). Društvo i obrazovni kapital. Novi Sad: Mediterran publishing.

ISBN:978-86-86689-30-6

Koković, D. (2009b). Naličje takmičenja. Novi Sad : Prometej.

Koković, D. Nedeljković, S. Nedeljković, M. (2010). Uticaj nacionalnih kultura na

ponašanje potrošača i zaposlenih u turističkom sektoru – primena teorije

Hofstedea, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, br. 130, 43-61.

Koković, D. (2014) Kultura u krizi i kriza kulture: slučaj Srbije. Tekst saopštenja.

Kuljić, T. (2007) „Problem generacija“: nastanak, sadržaj i aktualnost ogleda Karla

Manhajma. SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3. Beograd : ISI.

Kuljić, T. Izmišljanje prošlosti na Zapadnom Balkanu. Dostupno na:

http://www.kczr.org/download/tekstovi/todor_kuljic_izmisljanje_proslosti_na_zap

adnom_balkanu.pdf

219

Kuzmanović, B. Petrović, N. (2008) Vrednosni ciljevi kao činioci političkih stavova i

mnenja mladih. SOCIOLOGIJA, Vol. L (2008), N° 2. Beograd : ISI.

Lazić, M. (1994) Sistem i slom. Raspad socijalizma i struktura jugoslovenskog društva.

Beograd : Filip Višnjić.

Lazić, M. (ur.) (2000) Račji hod. Beograd : Filip Višnjić.

Lazić, M. (2004) Autoritarnost i nacionalizam kao mobilizacijske pretpostavke sukoba na

području Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Dijalog povjesničara -

istoričara 9 Vršac, 5.-7. studenoga/novembra 2004. Dostupno na:

www.cpi.hr/dowload/links/hr/7308.pdf

Lazić, M. (2010) Slom socijalizma učvrstio je ideološko samozadovoljstvo zapadnih

društava. Danas 22-23 maj: IV-V

Ledeneva, A. (c.) (2001) Unwritten rules: How Russia really works. London : Centre for

European Reform (CER).

Lindbeck, A. (18 April 1999 (updated in December 2007)) The Sveriges Riksbank (Bank

of Sweden) Prize in Economic Sciences in Memory of Alfred Nobel 1969-2000.

Dostupno na:

http://nobelprize.org/nobel_prizes/economics/articles/lindbeck/index.html

[Pristupio 15.06.2010].

Lošonc, A. (2007) Postoji li mogućnost instaliranja socijalnog kapitalizma u

post-socijalističkoj tranziciji. SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 2. Beograd :

ISI.

Mahoney, J. (2000) Path Dependence in Historical Sociology. Theory and Society, Vol. 29,

No. 4. (Aug., 2000), pp. 507-548.

Malešević, M. (2006) Pravoslavlje kao srž „nacionalnog bića“ postkomunističke Srbije.

Beograd : Etnografski institut SANU.

220

Mannheim, K. (1968) Ideologija i utopija. Beograd: Nolit (Subotica : Birografika).

Manning, B. (2006) Comparative Moral Economies: A Case Study of Prisoner of War

Camps. University of South Wales. Sydney. Dostupno na:

http://www.allacademic.com/meta/p_mla_apa_research_citation/1/0/5/2/2/pages10

5225/p105225-1.php

Manning, B. (2006) Irrational Prisoners or Homo Sociologicus in Captivity: A Natural

Experiment in Economic Behaviour. Paper presented at the annual meeting of the

American Sociological Association, Montreal Convention Center, Montreal,

Quebec, Canada. Dostupno na:

http:://www.allacademic.com/meta/p105225_index.html

Marković, L. (1978) Klasna borba i koncepcije razvoja. Zagreb : Naprijed.

Marković, S. (1972) Srbija na istoku. Niš : Gradina

Marshall, G. (ed.) (1998) A Dictionary of Sociology. Oxford : Gordon, Oxford University

Press.

Marx K. - Engels F. (1997a) Dela, tom 7. Beograd : Izdavačko preduzeće Prosveta, i

Institut za izučavanje radničkog pokreta.

Marx, K. - Engels, F. (1997b) Dela, tom 6. Beograd : Izdavačko preduzeće Prosveta, i


Marx, K. - Engels F. (1997c) Dela, tom 21. Beograd : Izdavačko preduzeće Prosveta, i


Maton, K. (2000). Languages of Legitimation: the structuring significance for intellectual

fields of strategic knowledge claims. British Journal of Sociology of Education,

Vol. 21, No. 2.

221

Medić, S. Popović, K. Milanović, M. (2008) Nacionalni izveštaj o razvoju i stanju

obrazovanja i učenja odraslih Srbija. Dostupno na:

www.mp.gov.rs/userfiles/vesti/stare/3416b.pdf

Mekdonald, M., Ijan, D. (2003) Segmentiranje tržišta : od analize do profita. Beograd :

Clio.

Mero, L. (1998) Moral Calculations, Game Theory, Logic and Human Frailty. New York :

Copernicus.

Mihajlović, S. (pr.) (2000) Javno mnenje Srbije. Između razočarenja i nade. Beograd :

Centar za proučavanje alternativa, UGS Nezavisnost.

Milić, A. (ed.) (2005) Transformation and strategies: everyday life in Serbia at the

beginning of the 3rd millenium. Beograd : Institute for Sociological Research,

Faculty of Philosophy.

Milić, V. (1996) Društvena struktura i pokretljivost Jugoslavije. Novi Sad : Filozofski

fakultet, Katedra za sociologiju.

Milosavljević, O. (2010) Činjenica i tumačenja. Dva razgovora sa Latinkom Perović.

Beograd : Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Milošević, B. (2007) Sociologija i savremeni svet. Filozofski fakultet, Novi Sad.

Mimica, A. (ed.) (2007) Emil Dirkem, društvo je čoveku bog. Beograd : Institut za

sociološka istraživanja.

Mimica, A. Bogdanović, M. (pr.) (2007) - 1. izd. - Sociološki rečnik. Beograd : Zavod za

udžbenike.

Misztal, B. A. (1999) Informality: social theory and contemporary practice. London and

New York : Routlege

222

Mitrović, B. (2000) Tranzicija postsocijalističkih privreda, primer Jugoslavije. Niš :

Prosveta.

Mojić, D. (2003) Stilovi vođstva menadžera u Srbiji. Beograd : Institut za sociološka

istraživanja Filozofskog fakulteta.

Mojić, D. (2007) Organizacije i nacionalna kultura. SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N°

4. Beograd :ISI.

Mrkšić, D. (1995). “The Dual Economy and Social Stratification”, In: Society in Crisis.

Edited by Mladen Lazić. Belgrade. Filip Višnjić.

North, D. C. (2002) Institutions, Institutional Change and Economic Performance.

Cambridge : Cambridge University Press.

Offe, C. 1994. Designing Institutions for East European Transitions. Institut für Höhere

Studien Reihe Politikwissenschaft. Dostupno na:

www2.warwick.ac.uk/fac/soc/law/pg/.../offe_designing_institutions.pdf

OECD. (2007) Informal Institutions: How Social Norms Help or Hinder Development.

OECD Publishing.

Pallant, J. (2009) SPSS priručnik za preživljavanje. Beograd : Mikro knjiga.

Pavlović, Z. (2009) Is There a Sociodemographic Model of Acceptance of Postmaterialist

Values? The Case of Serbia. SOCIOLOGIJA, Vol. LI (2009), N° 2. Beograd : ISI.

Perović, L. (2003) Srpski liberali 70-tih godina XX veka. Dijalog povjesničara - istoričara

8. Zadar, 26.-28. rujna/septembra 2003. Dostupno na:

www.cpi.hr/download/links/hr/7273.pdf

Perović, L. (pr.) (2003) Marko Nikezić: srpska krhka vertikala. Beograd: Helsinški odbor

za ljudska prava u Srbiji.

223

Petrović, D. (2007) Od društvenih mreža do umreženog društva: jedan osvrt na makro

mrežni pristup u sociologiji. SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 2. Beograd :

ISI.

Petrović, Lj. (2003) Diskriminacija invalida u jugoslovenskom društvu 1918 - 1941.

godine. Oblici socijalne represije nad osobama sa invaliditetom. Tokovi istorije, 3-

4/2003. Beograd : INIS.

Pešić, J. (2006) Persistence of Traditionalist Value Orientations in Serbia. SOCIOLOGIJA,

Vol. XLVIII, N° 4. Beograd : ISI

Pickering, A. (ed.) (1998) Science as Practice and Culture. Chicago : The University of

Chicago Press.

Pinker, S. (1999) How the Mind Works. London : Penguin Books.

Pirs, D. V. (pr.) (2003) Moderna ekonomija: Makmilanov rečnik. Beograd : Dereta.

Popović Obradović, O. (2002) Jedan koncept Srbije u Jugoslaviji. Peščanik. Dostupno na:

http://www.pescanik.net/content/view/1067/142/ [Pristupljeno 09.06.2010].

Post-Conflict Economic Recovery, enabling local ingenuity. (2008) Crisis prevention and

recovery report 2008. New York : United Nations Development Programme,

Bureau for Crisis Prevention and Recovery (BCPR).

Prethodni resultati popisa stanovništva u Kraljevini Srbiji, 31. decembra 1895. godine.

(1896) Beograd : Iz statističkog odeljenja Ministarstva narodne privrede.

Privredni glasnik (1901) Godina I, sveska za juli. Beograd : Službeni list Ministarstva

narodne privrede Kraljevine Srbije.

Prodromu, E. (2010) Ambivalentni pravoslavci. Teme, časopis za društvene nauke, g.

XXXIV, br. 1. Niš : Univerzitet u Nišu.

224

Programi privatizacije u Jugoslaviji i Srbiji, dostupno na:

http://www.ekof.bg.ac.rs/nastava/ekonomika_tranzicije/2012/12%20PROGRAMI

%20PRIVAT%20U%20JUG%20I%20SRB.doc

Radonjić, O. (2008) Ograničenja savremene mikroekonomske teorije potrošača: sociološka

perspektiva. SOCIOLOGIJA, Vol. L, N° 3. Beograd : ISI.

Redding, G. S. (1993) The spirit of Chinese capitalism. Berlin; New York : de Gruyter.

Searle, J. (2005a) The Phenomenological Illusion. Preuzeto sa:

http://socrates.berkeley.edu/~jsearle/PhenomenologicalIllusion.pdf.

Searle, J. (2005b) What is an Institution? Preuzeto sa:

https://socrates.berkeley.edu/~jsearle/EconomistsJOIE,10Jan05.doc

Searl, J. R. (1996) The Construction of Social Reality. London : Penguin Books.

Selinić, S. (2005) Urbanizacija socijalističkog Beograda: Istorijski pogled na neke aspekte

urbanizacije Beograda 1945–1970. Tokovi istorije 3-4/2005. Beograd : INIS.

Schwartz, S. H. (2008) Basic Human Values: An Overview. Jerusalem: Hebrew University.

Dostupno na: http://www.fmag.unict.it/Allegati/convegno%207-8-10-

05/Schwartzpaper.pdf

Shirin, E. (2006) Iran Awakening. London : Ryder.

Smelser N. J., Swedberg R. (eds.) (1994) The Handbook of Economic Sociology.

Princeton, N.J : Princeton University Press.

Smith, A. (1998) Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda. Novi Sad : Global Book.

Sorman Gi (1997) Velika tranzicija. Novi Sad:Sremski Karlovci. Izdavačka knjižarnica

Zorana Stojanovića (Novi Sad: Budućnost)

South East European Social Survey Project (SEESSP), Albert Simkus, direktor, finansirano

od strane Western Balkan program of the Research Council of Norway.

225

Statistika Kraljevine Srbije, knjiga XII. (1898) Beograd : Ministarstvo narodne privrede –

statističko odeljenje

Stojanović, D. (2004) Problemi demokratije na Balkanu. Dostupno na:

http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=688 [pristupljeno 15.06.2010]

Stojanović, D. (2009) Kaldrma i asfalt: urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914.

Beograd : Čigoja štampa.

Stojković, D. (2010) Šta to beše – radnik. Republika br. 278-279.

Surowiecki, J. (2005) The Wisdom of Crowds, Why the Many Are Smarter Than the Few.

London : Abacus.

SUS (2009) Istraživanje studentske populacije 2009. Beograd: Savet Evrope, Kancelarija u

Beogradu : Studentska unija Srbije.

Svift, Dž. (2002) Guliverova putovanja. Sremski Karlovci, Novi Sad : Izdavačka

knjižarnica Zorana Stojanovića.

Šušnjić, Đ. (1995) Otpori kritičkom mišljenju. Beograd : Čigoja štampa.

Todorova, M. (1999) Imaginarni Balkan. Zemun : Biblioteka XX vek ; Beograd : Čigoja

štampa.

Todorović, I. (2007) Rezultati istraživanja obreda litija, dopunski osvrt. Beograd : Zbornik

Etnografskog instituta SANU.

Tomanović, S. (pr.) (2006) Društvo u previranju. Sociološke studije nekih aspekata

društvene transformacije u Srbiji. Beograd : Institut za sociološka istraživanja

Filozofskog fakulteta.

Tomanović, S. (2008) Families and social capital in Serbia: some issues in research policy.

SOCIOLOGIJA, Vol. L, N° 1. Beograd : ISI.

226

Tompson, M. (2000) Proizvodnja rata: mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Beograd : Medija centar, Free B92.

Tripković, M. (priređivač) (2006) Socijalni kapital i društvena integracija. Novi Sad,

Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju (Beograd: Goragraf)

Turner-Hampden, C. Trompenaars, A. (1993) The seven cultures of capitalism: value

systems for creating wealth in the United States, Japan, Germany, France, Britain,

Sweden and the Netherlands. New York : Currency and Doubleday.

Varadi, T. (2010) Postmoderno vlasništvo. Republika br. 478-479.

Vasiljević, J. (2011) Citizenship and belonging in Serbia: in the crossfire of changing

nationhood narratives. The Europeanisation of Citizenship in the Successor States

of the Former Yugoslavia (CITSEE). CITSEE Working Paper Series 2011/17.

Edinburgh, Scotland, UK. [www.law.ed.ac.uk/citsee/workingpapers]

Veber, M. (1976) Privreda i društvo, Tom 1. Beograd : Prosveta.

Velmar-Janković, V. (1992) Pogled sa Kalemegdana – Ogled o beogradskom čoveku.

Vujović, S. (ur.) (2008) Društvo rizika: promene, nejednakosti i socijalni problemi u

današnjoj Srbiji. Beograd : Institut za sociološka istraživanja Filozofskog

fakulteta.

Vuković, D. (2005) Migrations of the labour force from Serbia. SEER - South-East Europe

Review for Labour and Social Affairs, issue: 04 / 2005, pages: 139-150. Dostupno

na: www.ceeol.com.

Vuković, S. (1994) Pokretljivost i struktura društva. Beograd : Institut za kriminološka i

sociološka istraživanja.

Weber, M. (1946) From Max Weber: Essays in Sociology of Culture. [Translated, edited,

and with an introduction by: H. H. Gerth and C. Wright Mills]. New York : Oxford

University Press.

227

Weber, M. (1989) Metodologija društvenih nauka. - 2. izd. - Zagreb : Globus (Biblioteka

Novi svijet).

Weber, M. (1989) Protestantska etika i duh kapitalizma. Sarajevo : Veselin Masleša,

Svjetlost.

Weber, M. (1997) Sabrani spisi o sociologiji religije. T. 3. Sremski Karlovci : Izdavačka

knjižarnica Zorana Stojanovića.

Weiss, N. A. (2002) - 6th ed. Introductory statistics. United States: Addison-Wesley.

Ziziulas, J. (2010) Identitet Crkve. Dostupno na: www.spc.rs

Zundhausen, H. (2009) Istorija Srbije od 19. do 21. veka. Beograd : Clio.

Zvorniković, V. (1990) Karakterologija Jugoslovena. Beograd-Niš : Prosveta.

Županov, J. (1985) Samoupravljanje i društvena moć. Zagreb : Globus.

228

Documents

Ekonomska kultura u Srbiji: kulturni obrasci, institucije ... · PDF fileDatum odbrane: DO Članovi komisije: ... U teorijsko-metodološkom pogledu pokazalo se da su legitimacijski