7/27/2019 Ervin Panofski, Rezime

1/2

Ervin Panofski, Ikonoloske studije, Beograd 1975, uvodRezime:

Ikonografija je grana istorije umetnosti koja se bavi sadrinom ili znaenjem umetnikih dela.

Postoji razlika izmeu sadrine ili znaenja i forme. Ono to vizuelno opaamo je forma, im toidentifikujemo (kao predmet ili dogaaj), ulazimo u prvi sloj znaenja. Naime Panofski jerazlikovao tri sloja znaenja, koji se mogu primeniti i na umetniko delo.

1. Primarna ili prirodna sadrina, podeljena na faktualnu i ekspresivnu otkrivamo jeidentfikovanjem istih formi, njihovih uzajamnih odnosa kao dogaaja izapaanjemekspresionalnih osobina. Manifestuje se u umetnikim motivima.

2. Sekundarna ili konvencionalna sadrina povezivanje umetnikih motiva i njihovihkombinacija sa temama ili idejama. Ako su motivi predstave, a kombinacije motiva prie ialegorije. Identifikovanje tih predstava, pria i alegorija je uloga ovog sloja.

3. Sutinsko znaenje ili sadrina - otkrivamo ga utvrivanjem osnovnih principa kojipokazuju sutinski stav jedne nacije, perioda, klase, religiozne ili filozofske vereaizraavaju se u jednoj linosti, ili pak delu. Ove elemente tumaimo kao simbolikevrednosti.

Pitanje tanosti ovih analiza?

(1.)Predikonografska deskripcijaidentifikujemo na osnovu praktinog iskustva. Meutim,ponekad predmet ne moemo prepoznati, tada nae praktino iskustvo ne garantuje tanost. Tada,praktino iskustvo podvrgavamo istoriji stila.

(2.)Ikonografska analiza u uem smislu pretpostavlja poznavanje specifinih tema ili sadraja,koji se prenose putem literarnih izvora.Nae poznavanje literarnih izvora moemo da korigujemoispitivanjem istorije tipova.

(3.) Ikonografija u dubljem smislu za ovaj sloj potrebna nam je sintetika intuicija. Kao iprethodna dva, i ono se mora kontrolisati. Ovde je u pitanju istorija kulturnih simptoma ili

simbola.

Renesansaobnavljanje klasinih starina. Meutim na nizu primera moemo uvideti razdvajanjeklasinih motiva sa neklasinim znaenjem i klasinih tema izraenih neklasinim likovima u

neklasinom ambijentu. Odgovor za ovu neloginost pronalazimo u razlici izmeu likovne iliterarne tradicije. Preko literarne tradicije se poznavanje klasinih tema, a naroito mitologijeprenosilo u srednji vek, a potom i renesansu.

Kada je mitologija u pitanju: grki filozofi su bogove tumaili kao personifikacije prirodnih silaili moralizatorskih osobina, a hrianiski oci su su pak tvrdili da su iluzije ili opaki demoni.Tokom srednjeg veka, klasine teme prenoene su preko enciklopedija, srednjovekovnihkomentara na klasine i pozno-antike tekstove, kao i preko specijalnih spisa iz mitologije

7/27/2019 Ervin Panofski, Rezime

2/2

najznaajnije delo Mitograf III. U periodu neposredno pre Petrarke, bogovi su nedvosmislenovezivani za hriansko verovanje. uveno je delo- Moralizovani Ovidije, zasnovano naMitografu III. Potom, ovani Bokao u delu Genealogija Deorum se vraa antikimizvorima. U vreme Petrarke, aktivno zanimanje za klasine motive deava se na severu Evrope,dok je u vreme rensense sredite Provansa i Italija.

Kontrast izmeu likovne i literarne tradicije ne moe da objasni neobinu dihotomiju izmeuklasinih motiva i klasinih tema, koja je karakteristika umetnosti zrelog srednjeg veka. Naime, urukopisima iz karolinkog doba, predstave su verno, mada esto nespretno kopirane. Dakle,razdvajanje klasinih tema. i klasinih motiva odigralo se i uprkos likovnoj tradiciji. A odlikarenesanse sastoji se iz toga da je izvrila reintegraciju klasinih temema sa klasinim motivima

U srednjem veku niko nije bio u stanju da antiku civilizaciju posmatra kao zaseban celovitfenomen koji pripada prolost. Ta nesposobnost da se shvati sutinska jedinstvenost klasinihtema i klasinih motiva, moe se objasniti emocionalnom nepodudarnou izmeu hrianskog

srednjeg veka i paganske antike. Rentegracija klasinih tema i klasinih motiva je humanistika,ali i humana pojava. I ona nije mogla biti prost povratak klasinoj prolosti.