UDC 821.163.41-4.09 Crnjanski M.821.163.41-95

ESEJI MILOA CRWANSKOG O SRPSKIMROMANTIARIMA

Gorana Raievi

SAETAK: U radu se predstavqaju eseji koje je Milo

Crwanski posvetio srpskim romantiarskim pesnicima: Jova-

nu Jovanoviu Zmaju, Petru Petroviu Wegou, uri Jakiu

i Lazi Kostiu, a pomiwe se i esej pisan o stogodiwici

roewa velikana romantiarske epohe lingviste ure Dani-

ia.KQUNE REI: esej, Milo Crwanski, srpski roman-

tizam, J. J. Zmaj, P. P. Wego, Laza Kosti, . Danii

Kada 1923. godine poiwe wegova vra saradwa sa beogradskimdnevnim listovima Politika i Vreme, Milo Crwanski se sve vieposveuje urnalizmu. Zapoiwui putopisnim reportaama iz Vojvo-dine, odnosno Banata, Hortijeve Maarske",1 Rijeke, Dalmacije i sajadranskih ostrva, ili opisujui svoja putovawa avionom iznad Srbije,Crwanski se u meuratnom periodu nakon to je angaovan kao ata-e za tampu pri naem poslanstvu u Berlinu i kasnije u Rimu svevie bavi dnevnopolitikim temama. U tom periodu buknule su i triwegove velike polemike: 1929. sa Markom Carom i Srpskom kwiev-nom zadrugom, zbog negativne recenzije putopisa Qubav u Toskani (kojie se pojaviti u obliku kwige tek 1930, dakle devet godina nakon to jenapisan), sa Milanom Bogdanoviem, povodom teksta Mi postajemo ko-lonija strane kwige (Vreme, 9. mart 1932), i sa Miroslavom Krleom polemika inicirana tekstom Crwanskog Oklevetani rat (Vreme, 16.mart 1934). Crwanski takoe pie o pozoritu, umetnikim temama,ak i jedan tekst sa naslovom Mogunost filma kod nas (Vreme, 20. ju-ni 1929), nekoliko predgovora izdawima stranih pisaca (Flober, Ro-

1 Preokupaciju Crwanskog nebom argumentovao je Petar Xaxi pomiwui tekstNaa nebesa, objavqen u Vremenu 2326. aprila 1927, koji ovaj autor smatra vrstom lir-sko-putopisnog" eseja, jednom od nenadmano upeatqivih varijacija na temu neba, sup-stance bez supstance" (Xaxi, 1993: 230). Pri tom ne treba zaboraviti ni tekst pisan iznebeske" perspektive objavqen u Putopisima (1995) pod naslovom Nadzemaqska lepotaSrbije, koji ine fragmenti est reportaa objavqivanih u Politici 1923. i Vremenuoktobra 1925.

stan) i jedan obiman tekst o ekspirovim sonetima (SKG, 1930,HHH, 1).

U Letopisu Matice srpske izlaze 1929. wegova literarna seawa naposleratnu kwievnost, a o srpskim piscima pie prigodnim povodi-ma: o godiwicima i jubilejima. Otuda se moe uiniti kao sticajokolnosti to to je Crwanski u ovom periodu nekoliko tekstova po-svetio pesnicima romantizma. Meutim, kako smo ve pokuali da po-kaemo, interesovawe posleratnih modernista, stvaralaca avangard-nih, ekspresionistikih opredeqewa kojima je pripadao i mladibuntovnik, moderni Odisej iz Lirike Itake za romantiarsku tra-diciju imalo je jedan drugaiji i dubqi znaaj. Ono je pre svega znailopotragu za preteama avangardistiko poricawe tradicije bilo je osim u sluajevima najradikalnijeg samoporicawa zapravo prevred-novawe prolosti, izbor onih vrednosti koje e odgovarati novom pe-snikom senzibilitetu. I pesniki pokret koji je posle velikog rata uBeogradu imao sva obeleja revolucionarnog zbivawa, traio je svojauporita u prolosti; odbacujui neposredne prethodnike, pesnikezlatnog doba prve srpske moderne mladi pobuwenici opredelilisu se za onu tradiciju ija neobuzdanost i razbaruenost nije odgova-rala kritiarskom ukusu jednog Jovana Skerlia.2 Trebalo je vratitisvrgnute heroje u jednom revizionistikom postupku o kojem je govorioTodor Manojlovi, jedan od pripadnika ove generacije, u svom tekstu oLazi Kostiu: Svaka revolucija je nuno revizionistika; ona se ukrajwoj analizi svodi uvek na ukopavawe neke nove ideje u lanac isto-rijskog kontinuiteta putem prevazilaewa wenog porekla, wenog izvo-ra, wenih mahom nepravedno, nasilno svrgnutih pretea i prvoboraca ijom se borbenom reafirmacijom i sveanim vaspostavqawem da-kle, jednim revizionistikim postupkom motivie i osvetqava re-volucionarni in" (Manojlovi, 1997: 413).

Milo Crwanski, koji je pored svojih savremenika Todora Manoj-lovia i Rastka Petrovia napisao najvie tekstova o srpskim roman-tiarima, nije se sluajno oglaavao povodom wihovih jubileja i godi-wica. To su bili pesnici koje je sm voleo i to je bila tradicija zakoju se i sm svesno opredelio, udei za novim stihom i novim sadr-

28

2 Poznato je da je Skerli u poeziji Branka Radievia video poeziju dosta obi-ne ulnosti, bez pravih, dubokih, intimnih oseawa, bez irokih umnih vidika koji i-ne veliinu pravih pesnika" (Skerli , 1971: 115), a da e Laza Kosti, kao mrtav" pe-snik, sa neto talenta i puno tatine" ostati u wegovoj viziji istorije srpske kwi-evnosti zabeleen samo kao na prvi pisac koji je poeo pisati ivim jambom umestotromog srpskog troheja, i kao jedan od osnivaa umetnike drame srpske" (Skerli ,1971: 167). Osim to ga je iritirala hipertrofija oseawa" u omladinskih pesnika,ustremio se Skerli posebno na alkoholizam" kao stalan motiv srpske romantiarskepoezije" (Skerli , 1971: 85), koji pronalazi i kod Branka, i kod ure Jakia, i LazeKostia. Na ove delove Skerlieve rasprave o romantizmu kod Srba Omladina i wenakwievnost Milo Crwanski je bio posebno osetqiv uvek iznova ukazujui nauiwenu nepravdu: Uprqalo se doba naeg romantizma. Zmaj, Jaki, Laza, Branko po-stadoe, pod kritikom, preanski pijanci" (Mrtva Sent-Andreja u Putopisi, : 95), iliu jednom intervjuu iz 1929: Pre rata, itavo jedno sjajno doba nae kwievnosti, ro-mantizam, proglaeno je kao doba alkoholiarske poezije" (E, : 448).

ajima nakon jednog velikog istorijskog i duhovnog preloma u istorijioveanstva kakav je bio Prvi svetski rat. U svojim literarnim sea-wima Posleratna kwievnost, koja su izlazila u Letopisu Matice srp-ske, pisac eksplicitno iznosi ta je wegovoj generaciji znaio taj po-vratak romantizmu: Jedan nov stih u naoj kwievnosti, novu prozu,sasvim nove intencije, razliite od predratnih. to je najboqe: po-vratak svome, pouzdawe u sebe, u svoje izvore (otuda simpatija za naromantizam), u nae kwievne razloge, ne traei jednako zapadne ka-lupe (esto plagijate), a nosei u sebi equ za kwievnim radom, bezakademskih marifetluka" (E, : 102).

Vraawe romantizmu znailo je vraawe izvornoj tradiciji: onojkoja je u originalnosti traila vrednost pesnikog stvarawa i koja jekao takva odgovarala mladima i wihovom tragawu za novim nainima daizraze svoju duu. Otuda i eseji Miloa Crwanskog o srpskim roman-tiarima imaju i jednu drugu teinu i ne mogu se itati iskquivo kaoprigodni lanci pesnika koji se u ovom periodu (19221940) modanajintenzivnije bavio novinarstvom.

Razliiti su povodi o kojima je Crwanski pisao o pesnicima srp-skog romantizma. Kada su 1925. Wegoeve moti vraene sa Cetiwa naLoven, on e o ovom pesniku pisati dva puta; Jovanu Jovanoviu Zmajuposvetie ak tri teksta, po jedan uri Jakiu i Lazi Kostiu. Mo-da iznenauje iwenica da Crwanski nije napisao poseban esej oBranku Radieviu, budui da je, jo od mladalake drame Maska, a na-roito imajui u vidu krug dela strailovskog kompleksa", bio dubokofasciniran kako linou i traginom sudbinom tako i poezijom ovograno umrlog pesnika. Pa ipak, oma Branku Radieviu uinio je jed-nom i zvanino Milo Crwanski i to povodom stogodiwice pesni-kove smrti (1924), u izdawu na kojem je saraivao sa svojim kolegama,pesnicima nove posleratne generacije. Bio je to Almanah Branka Radi-evia ili, kako je stajalo u podnaslovu ovog izdawa, Pomen devetoricebeogradskih pesnika povodom stogodiwice Brankovog roewa.

Almanah je u neku ruku bio i oblik promovisawa mladih pesnika,moglo bi se rei uglavnom ekspresionistike orijentacije ili baremzagovornika novih pesnikih pravaca. Posleratni modernisti, izdaju-i ovu kwiicu, uinili su jedan gest opredeqivawa: odajui poastromantiaru Branku Radieviu, pokazali su zapravo kojoj se tradici-ji svojevoqno priklawaju. Umesto impresionistike parnasosimboli-stike predratne poezije oni biraju mnogo vie ekstatinu, ekspresiv-nu poeziju romantiara, dokazujui tim izborom da ona nikako ne pri-pada kwievnoj istoriji, kako ju je video Jovan Skerli, ve da pred-stavqa jednu ivu i ivotorodnu tradiciju. Kao hommage pesniku srp-skog romantizma Branku Radieviu svaki od devetorice koautora (pred-stavqenih u ovoj publikaciji fotografijom i kratkim biobibliograf-skim podacima) ponudio je po jedan kratak tekst o poetikim pitawimai nekoliko pesama. Iako se ova nevelika kwiica moe smatrati labu-dovom pesmom beogradskog ekspresionistikog kruga, iz onoga to suwegovi pesnici rekli o poeziji, kao i uvidom u poetske priloge, stie

29

se utisak o koherentnosti jedne poetike ili ak jednog pesnikog pro-grama, koja moe da opovrgne svaku sumwu u postojawe ekspresionizmakao pokreta.3 U stavu Siba Miliia da poezija nije vie igrakaukusa ve, malo po malo, postaje izraz jednog pogleda na svet", da setrae novi putevi smisla u spoznaji da jedan lini, sluajni dogaajnije mnogo, ako se ne uporedi sa celokupnim" tako da samo u vezi sasvim, svako oseawe gubi od svog trenutnog i dobija odbleske jedne sve-opte istine" prepoznajemo istorizam Crwanskog i wegovu sumatrai-stiku viziju sveopte povezanosti. Slinosti su tolike da Sibe, po-put svog prijateqa, trai od modernog pesnika takav konstruktivanduh" koji se moe nai u italijanskom 13. veku ili koji su imali onina poetku prolog stolea" kako bi se sve to se primi kroz emoci-ju podelilo, istesalo, konstruisalo i tako sazidalo u jednu vrstu zgra-du".4 Stanislav Vinaver u svojoj pesmi u slavu Branka zida Hramove/ U vodama, na oblacima / Na ostrvima dalekim" Ranko Mladenoviuzvikuje: Lirika je ekstaza", dok Todor Manojlovi objawava: Midanas traimo, a ve i znamo, imamo jednu poeziju koja, daleko sa onestrane svih kolskih estetika, pravila i shema, potie jedino, iz duei kazuje, jedino, duu" (Almanah, 1924: b. p.). Kao da i nije vieglasje,kao da je to jedan jedini glas pesnika koji je izaao iz iwela vojnikavelikog rata.

Milo Crwanski se u Almanahu, osim pesmama Blagovesti, Devojkai Povorka, oglasio kratkom belekom o poeziji, koja na prvi pogled neodgovara veliini" inspiracije koju je od Branka Radievia crpao:I naa lirika dobie tajanstvenu mo, koju imaju lirike istonihnaroda, ako budemo umeli vezati najlepa i najstarija mesta Viwia,preko Wegoa i Branka sa naom kubistikom slikom Karadaga, Dal-macije, Srema, u kojoj su i nai likovi. Ko zna, koliko planina i ma-nastira duva kroz naa tela, u ovo stolee. Jo jednom nas eka ogrom-nom sudbinom na 14. i 15. vek. Sva su pesnitva jedno more oko ze-mqe i bog ivotvorni talasa se po wemu od naroda do naroda. Kopajte,i na kamenu Hercegovine eno ekaju rei, u Staroj Srbiji oblici, a

30

3 Almanah koji je okupio devetoricu posleratnih pesnika, modernih, avangardnihnazora i ekspresionistike inspiracije (Sibe Milii, Stanislav Vinaver, Tin Uje-vi, Ranko Mladenovi, Milo Crwanski, Todor Manojlovi, Gustav Krklec, RastkoPetrovi i urednik Boidar Kovaevi), kao publikacija mladih" izazvao je uglavnomnegativne ocene konzervativne kritike: osim Sime Pandurovia i Vladimira VelmaraJankovia, negativno se o wemu izrazio ak i Milan urin, pesnik koji se u srpskojkwievnosti javio kao promotor slobodnog stiha. Kritiari nisu propustili da ukauna to koliko je nedopustiva intencija nove poezije da se vee sa takvom jednom pesni-kom tradicijom kakva je romantiarska, ali i na promaenu i neuspostavqenu komuni-kaciju sa duhom romantiarske lirike" (Tei, 1991: 104).

4 Radovan Vukovi u svojoj studiji Poetika hrvatskog i srpskog ekspresionizma vi-di u ovom periodu tzv. konstruktivistike tendencije, koje tumai potrebom za prevazi-laewem ratnog i posleratnog anarhistikog destruktivizma". Navedene rei, koje pri-padaju Sibu Miliiu, uklapaju se u ovakvo viewe srpskog ekspresionistikog pokreta,koji 1924. godine, nakon Almanaha, poiwe da se rastae. U svetlu ideje o konstruktivi-zmu mogao bi se tumaiti i zaokret" Crwanskog u kritici Otkrovewa R. Petrovia(1923).

vanredne zemqe pomoi e nam. Raawa i bludi, patwe i ponosi pro-pevae. Biemo divni i udni igrai nad visoravnima i morima, vid-ni na daleko, do Azije i Afrike i igraemo od qubavi" (E, : 51).

Rekli bismo da je ova prozna minijatura, objavqena u publikacijikoja predstavqa vrhunac srpskog ekspresionistikog i avangardisti-kog posleratnog pokreta, u isto vreme i zamirui glas Crwanskog kaoavangardnog pesnika koji veruje u mo poezije da mewa svet i utie nabudunost. Napajajui se nevidqivim uticajima ne samo umetnosti vei davnih qudskih egzistencija sa ukupnou wihovih ivotnih sadr-ina, intelektualnih ali i emocionalnih: bolovima, smehom, qubavqui smru, pesnik je prenosilac i tvorac energija koje preusmeravaju to-kove istorije. Svrhovitost svega postojeeg, u sveoptoj povezanosti,uteha je pesnikova u nazirawu opteg smisla traginih sudbina pojedi-naca i itavih naroda. Umetnost koja sublimira prolost i hrani sena woj treba samo da oslukuje govor zemqe: Stare Srbije, Hercegovi-ne, ali i onih zemaqa u kojima je duh radosti mnogo postojaniji. Trebavezati prolost sa sadawou i to za doba romantizma: doba Viwi-a i ustanikog ciklusa, Wegoa i wegovih metafizikih zamaha i,naravno, za lirizam Branka, jedinog srpskog pesnika koji nas doekujes osmehom na licu" (Kaanin, 2001: 15). Ako se to uradi na pravi na-in, veruje Crwanski, poezija moe dobiti tajanstvenu, mistinu moobnove, pretvarajui narod koji vekovima u umetnost nije mogao da uz-die nita drugo osim patwe, u divne i udne igrae koji e igrati odqubavi.

Crwanski je, kao to je to pokazao u eseju o Vasi ivkoviu, po-sebnim momentom u istoriji jednog naroda smatrao trenutak prelaza saepike na liriku. To se u srpskoj kwievnosti dogodilo tek u romanti-zmu, wenom najlepem dobu", kako ga je nazivao. Tek u prelazu sa ep-skih motiva i epskog naina pevawa, kao sutinskog izraza kolektivi-teta kolektivnih svesnih i nesvesnih sadraja jedne etnike ili na-cionalne grupacije na lirske, individualistike preokupacije, kaona originalan, specifian glas pojedinane qudske jedinke i wenihduhovnih, emocionalnih i intelektualnih sadraja, naslutio je Cr-wanski, krije se kqu koji jednom narodu otvara put u kwievnu iumetniku zrelost.5 Srpska kwievnost stekla je svoju duhovnu i umet-niku zrelost, prema pesniku Strailova, upravo u eposi romantizma,a srpski narod je, zahvaqujui toj kwievnosti, mogao da se stavi rameuz rame sa evropskim narodima.6 Srpski romantizam je, prema Crwan-

31

5 Kako je to formulisao Veqko Petrovi: ini se da se za sluawe i itawe lir-ske poezije iziskuje osobita duevna dispozicija, neka vrsta aperceptive duevne obda-renosti kao i za sluawe sloenije muzike" (Petrovi, V., 1969: 290). Za ovog pesnikalirika je vazda mera mogunosti pojedinih jezika" (Petrovi, V., 1969: 261).

6 U eseju koji je nastao posle Drugog svetskog rata i godina stranstvovawa Crwan-skog u Londonu, gde se na pesnik izmeu ostalog bavio i izuavawem engleske kwiev-nosti, zapaa se da se ovaj prelom, izlazak iz epskog sveta Beovulfa, u ovoj velikojevropskoj literaturi dogodio jo u 13. veku sa prodorima francuske epske poezije i u 14.stoleu, kada ivi i radi Xefri oser: Promene u tu mranu, krvavu, epsku, teutonsku,poeziju, unela je francuska, epska poezija, koja je preneta u Englesku, kad su je osvojili

skom, doneo duh obnove, oivotvorewa, bio je srpska renesansa. Iakomoda izgleda paradoksalno, ali romatniarski pesnik nije za Crwan-skog samo onaj ekscentrini usamqenik, izdvojen iz svog kolektiva inezainteresovan za wegove tewe. Duh romantiarskog pesnika uvek jeduh oduevqewa itavim narodom". Pa ipak, vezanost ove kwievno-sti za borbe za nacionalno osloboewe nije Crwanski tumaio u neka-kvoj uzrono-posledinoj povezanosti politikih prilika kod Srba sawihovim duhovnim uzletima. Dosledan u svom idealizmu, veri u primatideje nad materijom,7 Crwanski tragove ivotvornog duha nalazi u do-menu nepoznatog i nevidqivog": Vreme sve mewa: zasluge, dodeqenamesta, i presude. A kwievnost sama, samo je ogroman imboraso papi-ra i moqaca. Ali ivot, duh koji oivqava, dolazi iz nepoznatog i ne-vidqivog" (O stogodiwici Vase ivkovia, u E, : 33).

Oivotvorujui duh nije meutim isijavao samo iz poezije srpskihromantiara. U eseju o Vasi ivkoviu Crwanski je izloio tezu oneizbenom i ak dubqem i postojanijem uticaju ukupnog simbolinogsadraja Strailova kao hronotopa,8 kao svete zemqe koja uva duh ranoumrle mladosti, personifikovane u linosti Branka Radievia, a ko-ju je opet najavqivao u svojoj poeziji panevaki prota. Mo kwievno-sti u koju je avangardni pesnik, svestan svoje misije, morao da veruje ikoja se ispoqavala uvek kada je u saglasnou s avangardnom poetikomimao u vidu pesnitvo svoje generacije, kao nain aktivnog uea usvetu i wegovog mewawa, jewavala je svaki put kada je trebalo prihvati-ti i priznati uticaje iz prolosti. Uticaj ivota uvek je u takvim mo-mentima dobijao primat, a to se naroito iskazivalo u interesovawimakoja je Milo Crwanski pokazivao prema linostima i ivotu srp-

32

francuski Normani, u H stoleu. Prvo se ula pesma o Rolandu, zatim o Tristanu iIzoldi, kraqu Arturu, Karlu Velikom, ali lirske poezije i lirskih pesnika ima, tek uH veku. Ti pesnici su anonimni. Prvi, poznati, veliki, poet Engleske rodio se tek uH stoleu, a umro, jedanaest godina posle Kosovske bitke, 1400. To je oser (Chaucer)"(E: , 158).

7 U svoja dva eseju o Karaoru kao tvorcu srpske drave (1932. i 1934) Crwanskiuzroke jednog istorijskog dogaaja kao to je Prvi srpski ustanak ne vidi u konstelacijisocijalnih i istorijskih prilika u Srbiji poetkom 19. veka: Seqak Beogradskog paa-luka pred Ustanak, stoar pre svega, uopte nije krenut nekim agrarnim nemirima, nitiglau, niti materijalnim nedaama. On je krenut duom. I voqom voa" (E: 189). Duatog seqaka uvala je, uprkos vekovnom ropstvu, ideju srpske dravnosti, a Karaorevalinost i wegova voqa kao sile koje su u pogon stavile eqe itavog naroda, taktikowegovo znawe", napoleonovska brzina" i neobino geografsko poznavawe Srbije" osta-ju i za Crwanskog i za svakoga tajna". Uzrok srpskog ustanka nije, po Crwanskom, biostomak" ve ideja, a odakle su voi tog ustanka crpli snagu i vrline potrebne za wegovoostvarewe, pitawe je na koje nema odgovora. Neka bude to biti ne moe" mistinije princip ne samo nae istorije, jer po Crwanskom prolost se ne zna", ne samo zatoto je prekrivena talogom vremena ve zato to qudskoj racionalnosti i svetu vidqivogizmiu povezanosti koje premreuju zemaqske prostore u vremenskom proticawu.

8 O Strailovu kao kompleksnom pesnikom simbolu i wegovoj teini" pisao jeKaanin u svom eseju o Branku: Nema, posle Kosova, komada srpske zemqe koji je naimpesnicima bio toliko svet i mio, ni o kome su oni toliko pevali kao o Frukoj gori,koja je ne samo ouvala rake lavre i penate, nego ih i odenula u evropsko odelo. Ni ma-we Srba, ni vie srpstva, niti mawe gore, a vie pesama! U kwievnosti se planine nemere stopama, ve qubavqu sa kojom joj pevaju pesnici" (Kaanin, 2001: 9).

skih romantiarskih pesnika, u prvom redu ivotima i linostimaBranka Radievia i Petra Petrovia Wegoa. Wegova avangardisti-ka vera u mo umetnosti da obnavqa i mewa svet izgleda da je najveiudarac doivela kada ga je, posle Strailova i wegove neogranienevere u zvezdu zorwau", na Krfu 1925. godine ekao susret sa Serbiom,zemqom kojoj je, da bi je doveo do radosti, podario sve svoje stihove, akoja mu se tada ukazala tako strana i tua. U trenutku kada ga je bolnanesaglasnost sawanog i vienog otrgnula od snova o sveoptoj duhovnojobnovi, ini se da je fenomen samog ivota poeo, u mislima Crwan-skog, na raun umetnosti, da zauzima sve vie mesta. Vera u nevidqivumo i vezu proivqenih ivota sa sadawou, vidqiva jo od su-matraistikih i strailovskih tekstova, izgleda je hipertrofirala uokupiranost pesnikovu qudskim ivotima i sudbinama i wihovom taj-nom", a koja je u Crwanskom ivela postojano do kraja. Tu opsesiju is-kazivao je Crwanski na razliite naine: priajui prie o traginimsudbinama temivarskih Srba9 ili otkrivajui svoju zanesenost ivo-tima velikih qudi: umetnika, vladara filozofa: Mikelanela, Tasa,Tiberija, Sokrata, Tesle, Direra, Wegoa Ovakva posveenost, koja jekod kritiara dela Crwanskog inicirala pre svega raspravu o pie-vom fatalizmu, odnosno o verovawu u ovekovu egzistenciju predodre-enu sudbinskim, kulminirala je moda u jednoj epizodi isprianoj ukomentarima za Liriku Itake, koju e Crwanski zakquiti reima:ivot e uvek biti neto vie od literature" (P: 224).10

Interesovawe Crwanskog za qudske sudbine moe se, meutim, po-smatrati i sa stanovita romantiarskog koncepta umetnosti kao iz-

33

9 Na primer, tekst Na Temivar (Politika 68. januar 1925) sav je saiwen odsudbina temivarskih Srba kojih vie nema: U gimnaziji, staroj katolikoj ruevinipijarista, u onoj istoj u kojoj je i Branko Radievi uio, retko je koji svrio. Kolikoaka mladih i lepih, posledwih iz tih krajeva, udne i zbrkane sudbine. Jednog se svinajvie seaju; bio je rod prof. Tanezevia, kome nije mogao doi. Sedeo je satima zagle-dan u aru Ravanice, objavqenu na Antologiji. Upola jo deko, odvuen je u vojsku. Sasvih frontova stizala su wegova pisma, u wima je bila uvek samo Srbija. Poginuo je takostrano raskomadan. Sestra wegova, najlepa devojka, poludela. Otac ne doeka da povra-te Modo, gde su pre stanovali, isui se i umre. Svud neto stendalsko, patetino, me-lodramsko u tim iznemoglim porodicama. Uiteq skae sa treeg sprata, u avliju srpskecrkvene optine i izdie na kamenu, isti onaj dan, kad novine donose da je Vasi iza-ao iz Bitoqa. Svo to srpstvo mirie na tamjan, na ploama temivarske pijace, okokoje su sve trgovine nekad bile srpske" (Putopisi, : 112).

10 U ovoj epizodi Crwanski opisuje mesto svog boravka u Parizu 1920/21. godine,ulicu u kojoj je za vreme Drugog svetskog rata, u pucwavi protiv okupatora", kako kaeCrwanski, poginuo jedan na sunarodnik". Taj in ini se Crwanskom vredniji odstvaralakog, davawe ivota za ideju, vie je od umetnosti:

Skidam mu kapu.Posle trideset i dve godine, kad sam tamo bio, ja sam stajao zagledan u prozore iza

kojih sam nekad iveo.Ne mogu da naem u svemu tome nikakav smisao.Meutim, to ne znai da elim da dam neki naroiti smisao tome da sam uao u li-

teraturu. Naprotiv, veliko je to da oseam da diu oni koji za nama idu, i da e ih uvekbiti, koji su gotovi da poloe ivot, tako, na nekom oku.

ivot e uvek biti neto vie od literature" (P: 224).

raza velikih dua, velikih genijalnih qudi. Todor Manojlovi, savre-menik Crwanskog i jedno vreme blizak prijateq, bio je sklon da ovakvozanimawe za linost pisca izrazi u nekoj vrsti etikog, antilarpur-lartistikog, antiesteticistikog kqua kojim su avangardisti izra-avali potewe pevawa iz due" i doslednost kojom pravi pesnikcrpi iz sebe: Svaka velika pesnika reputacija predstavqa, u svojojpravoj sutini, vie jedan etiko-oveanski no estetiki presti i u intimnoj, dubqoj saglasnosti, komplementarnosti pesnika i oveka,dela i doivqaja ima da se trai posledwi, najsigurniji kriterijumpesnike vrednosti" (Manojlovi, 1997: 391). I u vezi sa ovom proble-matikom (o kojoj e jo biti rei jer otvara znaajna pitawa o odnosupesnikovog ivota i wegove umetnosti) moe se traiti srodnost Cr-wanskog sa romantizmom, koji je pesnik Strailova bio sklon da po-smatra ne kao kwievnu epohu ogranienu istorijskim vremenom vekao univerzalni kwievni model stvarawa kojem se i sm priklawao.Koliko je to zaista bilo pievo uverewe, vidi se iz jednog intervjuas kraja 1926. godine koji je Crwanski dao Branimiru osiu (i koji jekasnije objavqen u osievoj kwizi Deset pisaca deset razgovora):

Naoj je kwievnosti potreban pre svega jedan dubok romantizam.To znai vraawe weno kwievnicima, od sociologa, filologa i uakoji su avansovali u poznavoce potreba srpskog naroda.

Romantizam, koji je uostalom sad na dnevnom redu i na Zapadu ikoji ne znai ono, to je nekad znaio. Romantizam velikih gradova,udesnih maina, putovawa, svetskih veza, oboavawa kosmosa, vere,napora sportskih i neobinih. Pesnik i kwievnik neka ne preza niod ega. Neka se die i sputa u vrhunce humanosti i ponore nasiqa.Zato ja preporuujem kao prethodnu kolu svakog kwievnika: tuinu.U tuini se smiruje i postaje ist. U tuini se naui teiti visokomi zaboravqa na sitne domae bede i karijere, na veitu svakidawicurealizma, kako ga ele nai kwievni politiari.11 Naoj je kwiev-nosti potreban taj romantizam, koji se moe uostalom i nastaviti nanajlepi period nae kwievnosti: romantizam Vuka, Branka, Kosti-a, i zbog nacionalizma, jer predratna naa kwievnost izgledala jesmena u svom majmunisawu Pariza i parnasovaca i Fagea. Bez tog ro-mantizma, pod ijom se silinom mora previti prut nae zatajane kwi-evne teorije, naa bi kwievnost ostala uska, dosadna, sva u okvirubednih naih prilika".

Sa naom rasom, meutim, sa kojom su izvedena tolika velika delavojnika, sa naim jezikom, tako divnim u Hercegovini, u Zagorju, unarodnim pesmama, zato se i kwievnici ne bi krenuli u velike

34

11 Sasvim su, meutim, drugaiji stavovi Crwanskog prema boravku u tuini posledugih godina stranstvovawa: Pisac, kao Antej, postaje snaan samo kad dodirne svoju ze-mqu U tuini se gubi voqa za radom, tuina uvek smawuje ostvarenu koliinu rada"(E, : 486), kae Crwanski u jednom intervjuu iz 1965, dok u Komentarima za LirikuItake ak izrie negativno miqewe o kolovawu naih aka u 19. i poetkom 20. vekau evropskim univerzitetskim centrima: Ja mislim da je u tuini mnogo naih mladiapropalo" (P: 194).

avanture, gde ekaju pobede, van hrabrosti nae male i uplaene filo-logije" (E, : 445).

Izmeu romantizma i prave, istinske, velike kwievnosti, oi-gledno, prema Crwanskom, moe se staviti znak jednakosti. IsidoraSekuli u jednom svom tekstu iz 1922. sa naslovom Oko naeg romana, ukojem raspravqa o navodnoj anacionalnoj orijentaciji poratnih eks-presionista, u itakom protestu i odbacivawu prolosti vidi inisto romantiarskog bunta:

Kraj sveg prezirawa zastarelih juerawica i glupe sredwevekov-tine, alarm i juri danawe nae umetnosti nije drugo do romanti-arska otkinutost od priprostog zadatka naeg jo za dugo vreme, sim-patian viteki stav, ali ne mnogo vie od toga, pred prastarom, fa-talnom istinom da se prema nekome ili prema neemu uvek i ipak osta-je nacionalan" (Sekuli, I., 1964, , 105).

Koliko je Isidora Sekuli imala malo razloga da se brine za ver-nost Crwanskog nacionalnom principu (a to je i sama izrazila ne-dugo potom u tekstu Nemiri u kwievnosti), otkriva se u jednom iromshvatawu romantinog, upravo onakvog kakvog ga je video Crwanski, kaoindividualistikog ali i duboko nacionalnog duha u kwievnosti. Ro-mantizam za koji se Crwanski svojevoqno opredelio, kao vraawe na-cionalnim korenima, nasuprot parnasosimbolistikom podraavawuZapada, uvek je, i po reima samog pisca, bio sinonim onog pesnikogstvarawa koje je u isto vreme i vrsta nacionalne dunosti.12

Dve godine kasnije, kada nastavqa da pie o posleratnom sukobustarih i mladih" u pomenutom tekstu Nemiri u kwievnosti, Isidoraje sasvim sigurna u takav romantizam Crwanskog, uprkos pesnikovojpozi ovejanog skeptika i cinika". Ironija i samoironija uvek su tukada treba videti mane svoga naroda, to ovog mladog buntovnika neini mawe posveenim romantinom opredeqewu. tavie, bez plitkepatetike romantizam Crwanskog, prema Isidori, dobija odlike velikebogomdane umetnosti koja (sic!) dolazi iz praha davno proivqenih i-vota: A ne umeju da pogode ti qudi da je Crwanski, po svojoj poetskojosetqivosti, jedan duboko sentimentalni pesnik naih umiruih gra-dova i naih uzaludnih ivota. Utoliko sentimentalniji, i gori, iromantiniji, to za bolove stare Vojvodine niko ne mari, i to mno-gim wenim bolestima i ludostima nema leka pa je najboqe ponositoutati i sakriti muku i stid, a kad doe da mora da se rikne, onda boqeprsnuti u smej, nego briznuti u pla. I zato, to tea situacija, Cr-wanski je sve veseliji Pjero u crnom kostimu. Moda je on u osnovi

35

12 U intervjuima koje je davao po povratku u zemqu 1965. godine Crwanski ne pro-uta da ustvrdi da kwievnik koji ne sauestvuje u sudbini svog naroda, nije pravikwievnik" (E, : 477). Svaki pisac, po Crwanskom, ak i u lirici, uvek je angao-van: Cela lirika antike Grke je angaovana ne moe biti stranije angaovana.Spartanac je bio Spartanac, Atiwanin je Atiwanin, ak i Safo je bila angaovana"(E, : 503). Romantizam je preduslov pesnikog stvarawa uopte jer, kae Crwanski,poeziju uopte smatram kao neto to se ne moe pisati bez toga to je na romanti-zam bio: to oduevqewe, ta veza sa itavim jednim narodom, sa itavim jednim krajem"(E, : 521).

svojoj zbiqa skeptik, ali onda wegov skepticizam nije bez defekta kadpie o narodu i zaviaju. Jer, zna se, one ivopisno glupe i smenefigure gomila Crwanski pred itaoce naroito onda kad negde u buxa-ku ima nekoj dragoj i roenoj starudiji konano da izleti dua O, da,bez romantizma nema naroda, nema istorije, nema junatva, nema poro-dice, nema ideala, pa nema ni talenata. Kroz onu malu crkvicu je do-la Crwanskom pesnika dua iz praha starodavne neke bake koja je je-dino kroz tu bogomoqu optila sa Nevidqivim i Duhovnim" (Sekuli,1964, , 160161).

Avangardni pesnik Crwanski, koji je novu umetnost video van kuleod slonovae, umeo je da ceni aktivizam romantiarskih pesnika, ak ikada su oni bili ekscentrici i estete. Svoju zanesenost Lazom Kosti-em, o kojem je u Parizu trebalo da napie doktorat, objawavao jemnogo kasnije Crwanski i Kostievom politikom delatnou, nacio-nalnim angamanom.13 Mnogo kasnije, u Hiperborejcima, pisae on oKjerkegorovoj podeli umetnika na estete i romantiare. Od svoje avan-gardne faze Crwanski nije naputao svoje duboko opredeqewe za ovudrugu vrstu umetnika.14 Isprva avangardistiki angaovano, wegovo de-lo, ipak, kretalo se uvek u srenim" granicama umetnosti, tavieiste lirinosti ak i u proznim vrstama, nikada ne rizikujui da bu-de unieno, ni na tren, direktnom, eksplicitnom tendencioznou;Crwanski umetnik uspeo je da ostavi po strani svoj angaman poli-tikog oveka. I dok su wegove nade i aspiracije na ovom poqu bilemnogo vee od onoga to mu je doputala stvarnost, nepokolobqiva ve-ra u idealistiki, nematerijalni princip ustrojstva sveta, i nesnaa-lewe u zakonima koje je nalagala preraspodela moi,15 dela kwievnaCrwanskog su, ini se, crpla vrednosti iz onih tenzija qubavi i od-bijawa oprenih emocija pesnikovih prema rodnoj grudi i svom na-rodu, u kojima se rastrzan kree inidividualistiki princip, roman-tiarsko pesniko ja u procepu svojih eqa i stvarnosti sa kojom sesudara. Za Crwanskog je, ini se, romantizam objediwavao tri kvalite-

36

13 Iako je ba Laza Kosti, za razliku od Zmaja, mogao da simbolie pesnika eks-centirka, usamqenog i neprihvaenog genija izdvojenog iz zajednice, Crwanski je voleoda istie onu angaovanu stranu velikog srpskog pesnika. U svojim posleratnim inter-vjuima on je nekoliko puta ponovio iwenicu da je Laza Kosti drao u svom xepu, kodkue, peat Udruene omladine za koju bi bila smrtna kazna u Austriji izreena"(E, : 534). ak i Branko nije za Crwanskog samo poet qubavi" ve i omladinac kogaje beogradski policajac, Nikole, pratio i proterao iz Beograda", a wegov pamflet, ustihu, protiv mrawaka u naoj literaturi, dokaz je, da Radievi nije samo idilian"(E, : 518).

14 Biti romantik za Crwanskog znailo je biti za slobodu" (E, : 558).15 Razoaran svojim zanosima, stvarima politike i drave koja je kad se stvara za

svakog ko je muko najvea opojnost", Crwanski se u trenutku iskrenosti ispoveda Kaa-ninu u pismu iz Rima 18. maja 1939. godine: Nikoga nemam s kim da razgovaram, i ivimpotpuno usamqen. Mislim da smo mi jedna generacija koja je dola iz haosa i koja eopet otii u haos. Uvek sam eleo da vodim akciju. Sudbina je sad reila tako da sam po-stao posmatra i izveta (kurz. G. R.). Trudim se da taj posao vrim dobro i poteno,objektivno. Nisam ni malo pesimist, samo sam svestan da mi nita ne postizavamo lako.Pa mi je ao da su se qudi razili" (Treakov, 1993: 8485).

ta koja jesu sui generis obeleja velike poezije: lirizam kao vrhunskiglas individualiteta, veza sa nacionalnim kao sublimirani izraz ko-lektivnog i nuni preduslov pesnike originalnosti, i udwa za me-tafizikim. Ova tri momenta personifikovana su u tri linosti srp-skog romantizma: Branku Radieviu, Jovanu Jovanoviu Zmaju i PetruPetroviu Wegou. Zanimqivo je, pomenuli smo ve, da je o svojimivotnim preokupacijama Branku i Lazi Kostiu Crwanski naj-mawe rekao u nekoj posebnoj esejistikoj formi. Prilika je naravnobilo: Almanah bi podneo" i tu vrstu lirske esejistike" u kojoj je Cr-wanski bio najreitiji. O Lazi Kostiu, dodue, postoji itav esej uvidu predgovora izdawu iz 1935. godine Laza Kosti Pesme i mislio poeziji, koje je priredio sam Milo Crwanski, ali je taj tekst tolikomalo lian da se ini da ga je mogao da napie bilo koji prosean po-znavalac. Nita od onog istog esejistikog diskursa u kojem je Cr-wanski bio najvie svoj. Eseji o Zmaju, Wegou i uri Jakiu ukazu-ju nam se, meutim, kao izuzetno vani sa stanovita poetike Crwan-skog: o Zmaju kao pesniku kolektiviteta, glasnogovorniku nacije, o We-gou kao duhovnosti usredsreenoj ka istoj ideji, ka metafizikom, io uri Jakiu kao oliewu entuzijastikog pesnika, pesnika inspi-racije, koji, iako siromatvom prikovan za duhovnu provinciju zemaq-skih toposa, bogatstvo vizija dobija sa drugaijih, duhovnih putovawa.

Jovan Jovanovi Zmaj

O Zmaju je Crwanski pisao tri puta: dva teksta datiraju iz 1929.godine, kada se obeleavala dvadesetpetogodiwica wegove smrti (Vre-me i SKG), a jedan iz 1933 pisan o proslavi sto godina od pesniko-vog roewa (Vreme). U svojim esejima o Zmaju Milo Crwanski se pre-utno ukquuje u raspravu koja je u srpskoj kwievnosti, odnosno srp-skoj kwievnoj kritici, zapoela osporavawima Zmajevih pesnikihvrednosti iz pera Qubomira Nedia, a u koju se ukquuje i Kwiga oZmaju Laze Kostia, i tekstovi velikog kritiarskog tandema moderneBogdana Popovia i Jovana Skerlia. Iako moda moe izgledati neo-ekivano, na posleratni ekspresionista, avangardni pesnik kome jepoezija bila nain protesta, i koji je pozdravqao hotiminu nepopu-larnost nove literature, nije se priklonio Nedievom sudu da u Zmajanema ili ima vrlo malo prave poezije, da je zanatlija i stihotvoracnatkrilio iskrenu pesniku inspiraciju, niti je sledio Kostievomiqewe da su kod pesnika ulia najlepe one pesme koje nisu i-roko poznate i popularne i da su pravu poeziju u ovom pesniku ubiliustupci prigodnosti i prijemivosti svakom duhu. Takoe, nije Cr-wanski uporite svojih tvrdwi o vrednosti Zmaja kao pesnika potra-io u stihovima intimne inspiracije ulia i ulia uvelaka (tobi se uklapalo u wegovu romantiarsku i ekspresionistiku estetiku oiskreno proivqenom oseawu kao preduslovu velike poezije), iju jelepotu i oseajnost umeo da oseti i jedan strogi esteta poput Bogdana

37

Popovia. Moda se ini paradoksalno, ali Crwanski je pesnika Jo-vana Jovanovia Zmaja cenio upravo zbog wegove popularnosti wegovemoi da svoj glas tako savreno usaglasi sa kolektivnom sveu ras-paranog, ali u politikim tewama jedinstvenog srpskog naroda udrugoj polovini 19. veka. Dok pie o Zmaju, iz Crwanskog progovaraonaj romantiarski zaqubqenik u vlastiti narod, ukazujui potovaweprema pesnicima koji bez sebinosti ekscentrinih usamqenika verujuda tom narodu slue. Iako je moda sm izgubio veru u mo poezije dautie na puteve kojim se narodi u istoriji kreu, Milo Crwanski jeumeo da takvom jednom pesniku uzvrati s potovawem i zahvalnou.Zmaj kao srpski Berane nije onaj izgnanik iz sveta, on je bez ledenelepote velikih pesnika, neshvatqivih, bqeteih, dalekih i sumor-nih" (E, : 85), on je glas svoga naroda i svoga vremena, u poeziji sa-uvano jedno doba i wegov duh, i zato ga treba ceniti podjednako kao ionog prvog:16

Doi do zanosnog pojma o neprolaznom, ma pod kojim imenom gaizrekli, najvii je stepen pesnitva. Usamqen pesnik, bez ikakvihobzira prema svojoj okolini, svome dobu, okrenut licem prema beskraju,kao sneg je, u zori, na planini. Ali, zar treba omalovaavati one peva-e, to svojom groznicom zanesu itav jedan narod, to se nadnose nadsve wegove ivote i spuste u drutva kraj glavnog puta, punim srcemsvojim?" (E, : 78).

Nesporno je da je Jovan Jovanovi Zmaj dosegao svojim pesnitvomtu neprolaznost i to, kako Crwanski kae, ne kao samo pesnik" vejedan od vaspitnih, drutvenih, nacionalnih velikana." (E, : 79)Ono to za wim ostaje, vie od minijaturnih bravura intimne lirike,jeste za Crwanskog poetinost" Zmajeva pre nego wegova poezija".ta time zapravo Crwanski hoe da kae? Nasuprot Lazi Kostiu, ko-ji je isticao da je politiko, prigodno, satirino stihotvorstvo upro-pastilo Zmajevu poeziju, da je, kako to zvui u uvenom Kostievom ka-lamburu, zmaj pojeo slavujat",17 Crwanski ukazuje na uticaje sasvimobrnutog pravca i pozitivnog predznaka: ivot nije profanisao Zmaje-vu poeziju ve je Zmajeva poezija poetizovala ivot: Izvesno je da jeZmaj, na poziv Miletiev, postao politiki pesnik svoga doba; onoto je, meutim, nezaboravno, pri tome, bilo je to to je nainio poe-

38

16 Ova podela koja se moe prepoznati u Hiperborejcima citiranoj Kjerkegorovoj po-deli na estete" kao pesnike odeqene od sveta i romantiare", borce ili, kako e je na-zvati u eseju o Zmaju, razlika izmeu zanosnog pesnitva uma i poetinosti ivota iokoline", nije za Crwanskog u poeziji nova. Nai e je on gde pre nego u poeziji starihGrka i Rimqana, koju je upoznao jo kao ak temivarskog pijaristikog liceja: Misaoto bludi svemirom, nad grkim morima, pevao je Mezomed, ali su qupkije i nezaborav-nije i samo nekolike rei Bahilidove, o Woj, kako mu je jedno jutro prila. Sa Lukreci-jem, pesnikom filozofom, sveznajuim, ni jedan se latinski pesnik ne moe meriti. Paipak, u Horacijevim strofama, daleko mawe uzvienim, igra lepota nezaboravna i vid-na, isto toliko kao i sneg na vrhu otre Sorakte" (E, : 82).

17 Dragia ivkovi tvrdi da je dihotomiju izmeu slavuja i zmaja u stvari prviformulisao Jakov Igwatovi u jednom pismu Zmaju iz 1879. godine (ivkovi, 1994, :221).

tinim, sve, to je dodirnuo i ega god se takao. Vie nego to je po-stao on politiki pesnik, postala je sama politika tada poezija" (E,: 84).

Veze umetnosti i ivota nisu uvek realistiko-mimetike u onomsmislu u kojem umetnost uvek tei savrenstvu stvarnosti: vajldovskiesteticizam i avangardistika vera u mo umetnosti da usmerava doga-aje sjediwuju se u dubokom potovawu Crwanskog prema najomiqenijemsrpskom pesniku. Ipak, neprolaznost koju je ta poezija dosegnula, pre-ma Crwanskom, ne izvire iz prigodnih, satirinih ili rodoqubivihpesama, ali ni iz razloga koje je nalazio Laza Kosti.18 Za Crwanskogtrajnost ovakvih pesama ograniena je trajnou seawa i pamewaistorijskih dogaaja i istorijskih linosti: hercegovakih ustanaka,Miletia i wegovog tamnovawa i umatovakih anaca, kako ih poi-mence nabraja na pesnik. Zaboravie se sve to, i zato e mnoge Zmaje-ve pesme, satirine, politiko-prigodne, postati, ako ve nisu, nera-zumqive, prekrivene talogom vremena: Sa wima, poplavie vode zabo-rava i one bezbrojne linosti romantine, iji nas tamni pogled pra-ti meu pesmama Zmajevim, kao i sen wegove mlade ene i trag prvihkoraka tolike male dece, to su uz wegove stihove odrasla" (E, : 81).

Pisac istorijskog romana Seobe, koji je kritika nazvala lirskimzato to je kontekst u koji je situiran samo okvir ivotne drame kojamoe da se dogaa uvek na svakom podnebqu i u svakom vremenu do-sledan je i ovde u svom shvatawu istorije, koje e najeksplicitnije iz-raziti mnogo kasnije u anrovski kompleksnom delu Kod Hiperborejaca:da se prolost ne zna, da je zatvorena u korice vremena. Istorijske do-gaaje, politike borbe, drutvena kretawa, institucije, prema Cr-wanskom, moi emo uvek da razumemo samo iz vlastite ogranieneistorijske perspektive, uitavajui znaewa koja zapravo nisu imali.Jedino to ostaje uvek isto jeste svet privatnih, malih" qudi: poro-dica, qubav majke i deteta, mua i ene, tuga naputenih Oseawa suuvek ista. Tako i Zmajeva poezija u svojoj romantinoj poetinosti",zadivqujuoj neposrednosti uva obrise tog obinog, prepoznatqivogivota. Biti tako neposredan i uspeti u tome velika je umetnost zaCrwanskog: Neprolazna pak, svakako, ostae ta neposrednost Zmajeva,nedostignutog pesnika porodinih radosti i alosti, jedan ist dodirpesniki iz prolosti, koji e se moi osetiti onda kad sve ostalotog pesnitva bude ve utonulo i nestalo, zauvek. Zmajev dah, to za-

39

18 Crwanski nije video Kostievu Kwigu o Zmaju onako kako su je videli savreme-nici: kao zlonamerni pamflet motivisan nepesnikim razlozima. Za ovu raspravu, kojuje kao prouavalac Laze Kostia sigurno detaqno poznavao, on kae da je izvikana". Ia-ko priznaje neprijatan nain izlagawa" Kostiev, Crwanski je u Kwizi o Zmaju videoono to su kasnije u woj videli izmeu ostalih i Anica Savi-Rebac, Milan Kaanin iDragia ivkovi: zrelu i strunu, nemilosrdnu ali ne i zlonamernu kritiku, tamo gdeje kritika zaista kritika, i znalako isticawe poetskih kvaliteta Zmajevih, uz izrazenajdubqeg divqewa tamo gde on to zasluuje, jednom rei remek-delo kritikog diskursa:U toj obimnoj studiji, neprijatnog naina izlagawa, ima pravog bisera kritikog pri-kaza lepote Zmajevih ulia, naroito Uvelaka, wegovih Snohvatica i poezije uopte"(Laza Kosti u E, : 269).

greva i to, uvek, ima u sebi mo prenoewa oseawa, kao to qubavbude i umeju da kau, esto i obine, drhui reene, rei, vie odmisli najuzvienijih i stihova najzanosnijih. Zmaj, bez ledene lepotevelikih pesnika, neshvatqivih, bqeteih, dalekih i sumornih, pe-snik drug, kome su, pola stolea, itavo Srpstvo, toliko gorki i umor-ni ivoti, govorili: 'Pevaj, brate' " (E, : 81).

Pevati ono to ne umeju da iskau drugi, bliwi, iskazati wiho-ve ideale i wihove muke, pevati ono to su svi oseali za Crwan-skog je neka vrsta rtve.19 I dok je bavqewe politikom, onako kako ju jevidela Isidora Sekuli, koje je zato to politika a priori ne podno-si samoodricawe u korenu lieno svake vrline, dotle je rtvovawelinog glasa, zarad glasa kolektiva, herojski in: Nita ne kazuje bo-qe: koliko se Zmaj, tuno, ali i brzo, svesno, odricao ambicija lite-rarnih, i artistikih, mentalnih, duboko uveren u svoju sudbinu poet-sku, prividno tako jednostavnu i zavidnu, osetiv tajanstvenu vrednostne samo venosti ve i trenutno zanosnog, prolaznog, kao sve to se nezamisli, ve doivi" (E, : 81). Ima neeg herojskog, ali monakiherojskog u tom podvinitvu i potiskivawu svojih linih ambicijaradi posveivawa drugima, a to herojstvo ima dvostruko lice. Za Sker-lia ono je zalog Zmajeve veliine, za Kaanina simbol wegove tragi-ke.20 Za Crwanskog, po bezazlenosti i nesebinosti, bezuslovnosti togpredavawa, Zmaj je besprekoran u istoti doivqaja i istoti zdrueno-sti sa svojim vremenom" (E, : 81). Todor Manojlovi, kolega pesnikCrwanskog i prisni saradnik iz beogradske Grupe umetnika", tvrdioje u svom eseju o Zmaju (koji je po osnovnom tonu i idejama saglasan eseju

40

19 U savremenoj kwievnoj teoriji zagovornici tzv. novog istorizma, na primerStiven Grinblat, iznose tezu da je za nastanak najmonijih umetnikih dela nije presud-na inspiracija koju pripisujemo numinoznom autoritetu" ve upravo skup kolektivnih,drutvenih energija" koje se razmewuju izmeu totalnog autora" i totalizujueg dru-tva". Stvarawe je, po Grinbaltu, u neku ruku uvek kolektivan in", a ulogu pesnika onporedi sa ulogom renesansnog monarha: Na nekom nivou mi savreno znamo da je moprinca u velikoj meri kolektivan pronalazak, simboliko otelotvorewe eqe, zadovoq-stva i nasiqa hiqada subjekata, instrumentalna ekspresija kompleksne mree zavisnostii straha, zastupnika umesto stvaraoca socijalne mo" (Greenblat, 1998: 10).

20 Za Skerlia Zmaj nije bio iskquivo umetnik, poklonik 'umetnosti radi umet-nosti' povuen u 'kulu od slonovae', kao kakav Alfred de Viwi, no i iroka blagorodnadua, zaqubqena u sve to je lepo i dobro, smeo ovek od akcije koji je plovio maticomivota, rasipnik koji je svoj veliki pesniki talenat raskovao u sitan novac i obilatoga troio na dnevne potrebe svoga naroda. On je za srpsku kwievnost ono to je ViktorIgo bio za francusku, koji je, po reima Renanovim, 'zvonio svaki as naega veka, ote-lotvorio svaki na san, dao krila svakoj naoj misli'. Iako ima protiv sebe estete,snobove i starovoqe svake vrste, za wega e uvek biti qudi koji veruju u vii zadatakkwievnosti, nesebina omladina koja ima ideala i viih shvatawa ivota, ceo srpskinarod u svima staleima i svima krajevima, za kojega je ime Zmajevo postalo sinonim po-ezije, i koji svojim zdravim i nepogrenim instinktom gleda u wemu jednoga od najveih,najblagorodnijih i najzaslunijih sinova svojih" (Skerli, 1971, : 159160). Za Kaa-nina opet: Zmaj je sluio drugima, ne drugi wemu, sluio idejama nacionalnim, de-mokratskim, antiklerikalnim sluio 'voama', svom narodu, tuoj deci, vanbranojeni, srodnicima, redakcijama, itaonicama, pevakim udruewima. Najmawe je sluiosebi, unutrawem ivotu, poeziji, misli. Wemu se inilo da vodi druge, a uistinu sudrugi vodili wega" (Kaanin, 2001: 62).

Crwanskog da je u vezi s ovim pesnikom i wegovim narodom bilo ne-eg elementarnog i fatalnog'': Bard fascinira masu, ali i on sam ni-je slobodan, i on sam je fasciniran i ne moe da preinai ni jedanmoment svoga ivota, ni jedno slovo poezije" (Manojlovi, 1997: 410).21

Meutim, za Crwanskog kvalitet tog odnosa izmeu naroda i wego-vog barda bio je u istoriji nacionalne kwievnosti neto sasvim no-vo. Pesnik koji je pri kraju ivota sav smisao kwievnog rada shva-tio kao beskrajnu skromnost pesme za decu" (E, : 85) prvi je u srpskojkwievnosti uspostavio lirski odnos prema kolektivnom i prvi je uime tog kolektiva pevao lirskim glasom. Zmaj je za Crwanskog pesnikivota, bezvremene ivotnosti ili veite sadawosti koja je uvekista, a ne pesnik epskog, istorijskog, kolektivnog seawa. I u tomeCrwanski vidi ogroman korak unapred u odnosu na epsku poeziju, ijugigantsku vrednost ne odrie kao to ne porie ni ulogu koju je ovaimala u uvawu nacionalne svesti i duhovnih vrednosti srpskog kolek-tiviteta ali ije je vreme prolo.22 Lirski odnos prema svetu aki kad se pesnik posveuje onome to Anica Savi-Rebac naziva i-

41

21 Mora se pomenuti da je po svojim esejima o Zmaju, Branku Radieviu, uri Jak-iu, Lazi Kostiu, Todor Manojlovi vrlo blizak Crwanskom i wegovim esejistikimpogledima. Ove slinosti proistiu, ini nam se, pre svega iz poetikog miqea posle-ratne avangarde, iz kojeg su obojica pesnika potekli; to se d videti pre svega po doi-vqenoj poeziji, na kojoj insistira i Manojlovi, ak i kada govori o specifinostimarealizma Jae Igwatovia (Samo stvarno proivqena realnost moe u literaturi dadeluje kao takva, samo prisni i neposredni lini doivqaj prua pravog pesnikog ma-terijala", 1997: 406), ali i po etikom merilu koje se, ravnopravno uz estetsko, ukquu-je u vrednovawe poezije. Upravo na ovom etikom merilu zasnovao je Manojlovi i svojuodbranu Zmaja: Vano je jedino to da je Zmaj bio pravi, istinski pesnik ako imativere, qubavi i nepokolebqive odanosti prema idealu, zbiqa znai biti pravi i istin-ski pesnik.

Pesnika vrednost je etika vrednost; ona se ne daje uhvatiti, oceniti estetikimmerilom kome uvek izmie ba ono to je u pesnika najboqe, najdragocenije, najbitnije upravo cela wegova tajna" (Manojlovi, 1997: 411).

22 Sa iwenicom da srpski narod jo nije izaao iz epskih vremena suoio se Cr-wanski 1925. godine, kada je kao novinar Vremena dobio zadatak da izvetava sa takmie-wa guslara kod Alipainog mosta. U dva teksta koja je posvetio ovom dogaaju itamo, sjedne strane, nekakvu zebwu i strah za sudbinu naroda koji hramqe" u vremenu i ne da seprobuditi iz jednog okotalog istorijskog i duhovnog stawa: Jedan zaboravqen straani ozbiqan lik naeg naroda gledao nas je, kroz mrak, krvav i uasan, daleko od nae sa-dawice, lik koji i ne znamo, a koji je sudbonosan i nepromewen, kraj svih naih pari-skih uticaja i varoi. Da guslari silaze sa planina, sa svih strana, to ne moe ostatibez posledica. Svaki narod neka snosi svoju sudbinu i neka je ne izbegava" (E, : 63).

S druge strane, opet, Crwanski ne moe da skrije svoje divqewe ili boqe reitragiko proiewe istovremenog uasa i oduevqewa pred ovim arhainim, iskon-skim krikom, stranim i naivnim u isti mah, koji postoji jo samo u wegovom narodu:To je autentian, stari nain guslarske pesme. Glas mu jei, zavija kao vuk. Ruke su mustrane, mogao bi wima zdrobiti kamen. Straan je, naivan i dirqiv. Mi i ne znamo,ta se krije po naim planinama, kakav bol i kakva odseenost od celoga sveta. Utisakpesme ovako, neotesano, pevane, grozan je. Zaista nema naroda koji ovo ima, ovu prastaruumetnost, arhainu toliko da izgleda donesena iz pustiwa azijskih, ili ak iz Poline-zije. Kad je Jovo Klei zavrio pesmu o narodu koji durat vie ne moe", i digao pr-ste sa crnim noktima sa strune, mi smo bili svi zapaweni i van sebe. Jauk gusala bio jegrozan i kao neizbean, uz wegov lik, hod, celog oveka. Nikada me nijedan veliki umet-nik peva nije ovoliko potresao" (E, : 68).

votnim slojem due",23 kao to to ini Zmaj, ili krilatim duhom letika visinama poput Laze Kostia i Wegoa, lirski umetniki izraz ko-ji je doneo romantizam, znaio je da se duhovnost itavog naroda popelajedan stepen vie".

U tom svetlu moe se sagledati i odnos Crwanskog prema drugomgorostasu srpskog romantizma Petru Petroviu Wegou, odnos koji sesada iskazuje najmawe u potovawu epskih zamaha Gorskog vijenca i svihonih mesta u delu vladike Rada iz kojih govori kolektivni duh CrneGore. Wego je Crwanskog oarao kao vra i mag", kao poeta vates, pe-snik i prorok, ali u isto vreme i kao romantiarski, bajronovski po-buwenik, koji se usudio da razgovara sa beskonanim.

Petar Petrovi Wego

U Srpskom kwievnom glasniku iz 1925. godine (br. 7, kw. 16), kojije u celosti posveen Wegou, pored mnogih drugih tekstova JovanaCvijia, Slobodana Jovanovia, Pavla Popovia, Pere Slijepevia,Rastka Petrovia i drugih velikih majstora pera razliitih vokacija iinteresovawa, naao se i tekst Razmiqawa o Wegou, najvaniji esejod tri, koliko ih je Crwanski napisao o Vladiki Radu. O Wegou, ko-ji je bio i pesnika inspiracija Crwanskog,24 pisao je srpski avangar-dista i kao novinar Vremena, evocirajui svirepu uspomenu iz dobaokupacije" 1916. godine, kada su se austrougarske vlasti latile blasfe-minog posla uklawawa vladikinih kostiju s Lovena. Oba ova tekstanapisana su godine 1925, prilikom ponovnog prenosa Wegoevih mo-tiju sa Cetiwa na strani vrh Lovena, meu oblake muwobdije nadsiwim i debelim Jadranskim morem, najlepim morem na svetu" (E,: 52). U Vremenu Crwanski dramatski opisuje kako je ovaj in izvelavojska to je uvek zaudarala grobarski i ije su uniforme imale uvekneeg grobarskog" i to, kako Crwanski kae, nema od straha. Ovaj inoskrnavqewa, izveden na tragu ideje o porobqavawu naroda ruewemwegovih mitova, kao i iluzije da se mitovi rue zatirawem materijal-

42

23 Objawavajui razliku izmeu Laze Kostia, kao pesnika duha i logosa, duhovnedue", i odnos wegove prema Zmajevoj poeziji, Anica Savi-Rebac govori, u duhu apoteo-ze Crwanskog, o posveenosti ove lirike ivotu i svim wegovim manifestacijama kao ojednom drugaijem traewu boga i boanskog u oveku: Duevni sloj iz koga polazi poe-zija Zmajeva, i pesnika mo koja je formira, prikazuje nam se kao tajna ba u svojoj jed-nostavnosti, a moda se tako prikazuje najvie samim pesnicima drugih duinih sloje-va. Vasionska tewa, eros, ostala je u Zmaja u sloju due koji bismo mogli nazvati istoivotnim; ona je i tu qubavna tewa ka oveku i bogu, ali se kree u duinim isto i-votnim funkcijama, omeena je wima, a kad dodiruje nebo i venost, dodiruje ih noenazemnom qubavqu i tugom" (Laza Kosti, 1960: 258).

24 Jo 1918. u zagrebakom Savremeniku (H, 330) i 1919. u zbirci Lirika Itake,kao pesma iz ciklusa Nove senke pojavila se pesma Wego. Ponovo je objavqena u Vremenu1925. godine (20. H, , 1348). U Sabranim delima (1966) pesma je dobila naslov Wego uVeneciji i pogreno je vezana za 1920. godinu. Pesma ima dve varijante (onu iz Savreme-nika i Lirike Itake, pa je zbog razliite metrike i po upotrebi rima zanimqiva za is-traivae poezije Crwanskog.

nih tragova postojawa, opisao je Milo Crwanski, odajui potovaweLazaru Matkoviu, Srbinu, a austrijskom oficiru, koji je sauvao ra-sute vladiine kosti: Vrh Timora, meu oblacima, danas e nositi,zaslugom i ovog oveka, potpun kostur pesnika nad pesnicima, to jeteko bolan tuda prolazio s divnim Mqecima u oima, stasom lepimod svih mukih u naem narodu i duom bezmernom i oblanom kaonebo iznad Lovena, da poivaju i utiu na nas, za navek" (E, : 54).

Drugi tekst objavqen istim povodom u Srpskom kwievnom glasnikuspada u najlepe eseje koje je Crwanski napisao. Za razliku od Andri-a, koji u svom uvenom eseju o Wegou kao traginom junaku kosovskemisli" istie pre svega delo Vladike Rada kao izraz naeg osnovnogi najdubqeg kolektivnog oseawa" (Andri, 1997: 15),25 Crwanskog in-teresuje individualnost Wegoeva, wegovi uzleti u metafiziko i sveto je tragizam wegove istorijske uloge u Wegou kao oveku uguio:lirizam i humor. Ponovo u Wegou, kao i u Vasi ivkoviu i Branku,vidi on granicu i novi poetak, izvor koji je nastao udarcem u stenu.Wegoeva linost i wegova poezija zasijali su u istoriji srpskog na-roda kao prava izviiskra i poveli ga u svetlost. Posle vekova epskogbezdana", u kojem se smrt i raawe ciklino smewuju bez ikakvog pra-vog smisla, po prostim zakonitostima materijalne egzistencije, u kojemse ne razabiru individualnosti, pojavio se dostojni naslednik Lazarai wegovog lirskog opredeqewa.26 Sam Wego je svetlo, lua i Crwanski

43

25 Andri je svoj tekst o Wegou napisao deset godina posle Crwanskog, a izloioga je kao predavawe na Kolarevom narodnom univerzitetu. (Posle toga objavqen je u SKG,kw. 45, br. 5, 348365.) Andri vidi Wegoa kao traginu linost, iji su ivot i sve-ukupna misao bili odreeni jednim zadatkom osloboewem naroda, borbom i pobedom:Ta borba se vodi pod jedinstenom oajnikom devizom koja lii na apsurd a koja je u stva-ri ivotna istina sama: Neka bude to biti ne moe! Nigde u poeziji sveta ni u sudbi-ni naroda nisam naao stranije lozinke. Ali bez tog samoubilakog apsurda, bez toga,da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga upornog negirawa stvarno-sti i oevidnosti, ne bi bila mogua ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I utome je Wego potpuno izraz naeg osnovnog i najdubqeg kolektivnog oseawa, jer podtom devizom, svesno ili nesvesno, voene su sve nae borbe za osloboewe, od Karaorapa do najnovijih vremena" (Andri, 1997: 15).

Taj kosovski zavet odredio je, po Andriu, sutinski i Wegoevo delo odbaenoje sve to nije sluilo konanom ciqu: To je poezija visinskog vazduha i velikih, slo-bodnih perspektiva, sa onoliko ukrasa samo koliko je moglo da bude doneseno u jedanzbeg. Sve to nije moglo stati u arku spasa posle kosovskog potopa, sve je odbaeno. Otudu tom delu nedostaju itavi komleksi oseawa. Ali otud je i sve ono to je u wemu sadr-ano razvijeno do jednog intenziteta i raspaqeno do jednog ara kakvih je malo u svet-skoj kwievnosti. Kao umetnik, Wego je najvei u tim hijeratikim scenama i invoka-cijama, kad je najblii kolektivnom udesu" (Andri, 1997: 23).

26 U svom tekstu o Wegou u istom broju Srpskog kwievnog glasnika Rastko uoava,slino Crwanskom, da vladikino delo stoji na granici izmeu kolektivnog i individu-alnog oseawa sveta i da mu to daje posebnu vrednost: Pri tom je Gorski Vijenac modatano na granici izmeu posledwe primitivne, skoro paganske, epike, i nove poezije,individualnosti i velike sensibilnosti. Tako on jednom svojom stranom znai netoto i pevawe Poetka Bune na Dahije; drugom on nosi onaj veliki problem osamqenostijedne linosti prema celome kosmikom poretku. To ogromno odstojawe izmeu optegoseawa ivota i linoga suewa wega, stvara svu tu udnu plastiku ovoga speva, wegovuizvanrednu i zahuktalu lepotu. Da je Gorski Vijenac samo snano pevawe opteg ili na-cionalnog doivqaja, pa ma koliko ovaj bio veliki, on ne bi ni iz daleka ovoliko delo-

ga vidi usamqenog i uzvienog: on je prva svest" koja je jedan narodizvela pred Boga, pokazavi mu da negde postoji zemaqsko i neprola-zno". Ali nasuprot onima koji su Wegoevu duhovnost i putovawa uoblast metafizikog objawavali hrianskom ortodoksijom crkvenogvelikodostojnika, Crwanski je Wegoev odnos prema Bogu tumaio kaolirski", koji nema nikakve veze sa hrianstvom:27 itam Gorski vi-jenac, sa miqu da ga je pesnik nazvao Izviiskrom. Dajem mu znaaj iz-vora to je potekao pod udarcem, iz stene. Do Wegoa, nad nama seoblaci tmure, patwa je opta, i razliva se beskrajno, bez smisla. Sveje epsko, sivi bezdan kud pogledam. Smrt i brak ponavqaju se, u tolikobezbrojnih odnosa, da ni jedan nije vidan; smueni su kao more. Vizan-tijski aneli pare se, nad bezbrojnim leinama, to ne znam zato sumrtve; wina tuga, a i blud, prolazni su i stidni. irim, uasnut, ze-nice, i ne mogu dno da sagledam. Uini mi se da ga vidim, kad beli La-zar bira izmeu carstva zemaqskog i nebesnog i polazi nebu: prvi lir-ski momenat. Zatim opet to grozno more prolaznog i besmislenog kla-wa. U tom epskom bezdanu nema biqa, ni klijawa: gusta i mokra maglapada na sve to vidim. U posledwim asovima iznemoglosti tek, javese bolne i slatke radosti, nad vojvodom Rajkom i starim Vujadinom,osetim telo i misli, kao u mraku zimskom kad zatrepere zvezde.

Tad, kao zavesa, spadaju nebesa, i Loven se pojavi. Lirski taj od-nos prema Bogu, velika je novost, posle Kosova. Wego sja usamqen, usuncu, nad morem. Izlazi iz tame, prva svest. Veliki kao i Eshil, me-wa nas, izvodi pred Ono to je nepoznato i nevieno, svemogue i svudprisutno, neshvatqivo i neprolazno.

Sa wim smo izali pred Boga, na rukama sa ubistvom. U wemu sejavqa udwa za novom sudbinom i smislom naeg postojawa na svetu.Ubistvo vie, i smrt, ne stiava: on drugo gleda sa Lovena, ogromani sveznajui.

44

vao. Trebalo je stvarno besprimernog duevnog uznemirewa jednoga Vladike Danila, is-pred ove ogromne paganske zatalasanosti plemenskih poglavica, pa da sav onaj mranitempo cele prirode, i sve ono herojsko dizawe neumitnosti zakona, bude tako prisno ioveanski baeno na nas. Mi ovde imamo posledwi put za pozadinu jedno monumentalnopevawe narodno, ispred kojeg su bolna i uzrujana i krvavo svetla pitawa Danilova, prvaduboko lino-oveja pitawa naoj poeziji" (Petrovi, R. 1925: 531).

27 Isidora Sekuli u svojoj studiji o Wegou ubedqivo je pokazala, citirajuiMajstera Ekharta, da je kod Wegoa jo od mladih dana prisutna stvarnost Boga, a nereligija" (Sekuli, 1961: 120), Bog kao um, s kojim je ovek u srodstvu i sarauje s wim,umesto da mu je skrueno potiwen. Za razliku od Miltona koji je otro polemiki,svakim obrazovawem naoruan protestantski teoloki mislilac", vladika je bezopasani neaktivan pesnik otpadnik od ortodoksije, pesnik duboke religioznosti, ali indi-vidualne religioznosti i nikakve religije" (kurz. G. R.) (Sekuli, 1961: 222). Za Isido-ru, kao i za Crwanskog, vladika nije bio ni bibliski ni crkveni hrianin. Bio jesmesa od troga: panteist, iji Bog-umetnik je istovetan sa prirodom; bio je vrsta hri-anina mistika, koji ima individualnu religiju; bio je vrsta gnostika hrianskoga,koji u hriansko uewe unosi primese metafizike" (Sekuli, 1961: 237238). Gno-stiki uticaj, kojeg Wego verovatno nije bio svestan (vladika sigurno nije imao pojmada je i on malice gnostik", 247), pokazuje ubedqivo Isidora, dolazio je mnogo vie odPlatona nego od Origena, kako je to pretpostavio Alojz maus.

U svetlom zraku caruje neto qubiasto i nadzemaqsko. U nesvestisu slatke i sve mogunosti. To je momenat, po drugi put, kao Lazarev,nepovratan. as svesti, sjajan kao pun mesec nad Jadranom. Negde po-stoji nadzemaqsko i neprolazno; Wego vidi.

Nikakve veze to nema sa hrianstvom, i prepredeno je hteti odWegoa praviti sveca.

Odmah, sa tim u vezi, vidim i Strailovo, meke i blae, i ul-nost Branka. Daleko od epskog, ubor alosti i ud za stapawem, lir-ske stihove. Zvezdu zorwau" (E, : 55).

Wego je taj prelaz sa epike na liriku izveo kao pesnik u smisluu kojem pesnika vidi platonistika i neoplatonistike tradicije: onje onaj odabrani koji moe da vidi drugaijim, duhovnim oima, i kojina svojim duhovnim putovawima stie do onog neprolaznog i neobja-wivog. U Wegou je vra i mag" (E, : 57).

Genijalnost oveka Wegoa, koja se ne moe objasniti bilo ka-kvim uticajima i koja zadivqujue odaje svoje iskonske, varvarske kore-ne, tajna je koja se ne otkriva ili se moe nazreti u onome to je Cr-wanskog interesovalo mnogo vie od same vladiine poezije a to jebio wegov ivot.28 Drei se svoje teze iz eseja o Vasi ivkoviu da nevidqivi uticaj pesnikog ivota ima dubqu mo, dubqu od wego-vih napisanih dela", Crwanski pokazuje interesovawe za ono to je uvelikom pesniku neiskazano, prikrivano ak ugueno, i to zahvaqujuiistorijskim ulogama koje je morao da odigra ovek zadivqujue snanogi lepog, ali ipak krhkog i boleu rawenog tela. Wego je personi-fikacija romantiarske izuzetne linosti, i po fizikom izgledu ipo duhovnosti tajnovitog porekla ponikloj misteriozno u surovojoskudnosti crnogorskog kra i osuenoj na kratkovekost zemaqskog pu-ta. Pesnik Lirike Itake pre nego to bi posegao za tumaewem filo-zofskim mogunosti mnogih wegovih folklornih mesta", koja nisu ni-ta drugo do zbir crnogorskih poslovica", radije bi se glavake za-dubio" u taj ivot, tajnoviti ivot Wegoev, u tragawe za pupanomvrpcom duhovnosti.29 Wega zanima onaj dvojnik Wegoev koji postoji is-pod maske stvorene za lice sveta, i kojeg e kasnije, povodom Mikelan-ela, Crwanski pronalaziti u svakom pravom umetniku.30 Rad o Direru

45

28 Intrigirani Wegoevim ivotom bili su i drugi pesnici, poput Gustava Kr-kleca, jednog od saradnika Almanaha iz 1924, koji sada 1925. u tekstu Posle zvanine pro-slave u istom broju SKG pie: Oko wegovog besmrtnog lika ostalo je utawe hladno kaosmrt. Ostalo je nemo divqewe i velika dela./ Niko, do danas, nije otkrio zagonetni i-vot wegove due; niko nije prodro u dubine wegovih otkrovewa; niko u virove krvi iborbe sa samim sobom" (Krklec, 1925: 562563). Kao i Crwanski i Krklec veruje da jenajzanimqivije ono to je u Wegou ostalo ugueno. Zadivqena poput Crwanskog miste-rijom Wegoevog ivota, Isidora Sekuli e citirati engleskog romantiara Kitsa,koji u ivotu genija vidi alegoriju: ivot oveka od vie vrednosti sama je alegorija,i malo oiju mogu sagledati misterij tog ivota" (Sekuli, 1961: 209).

29 Crwanski kae doslovno: Svakako, da mogu, glavake bih se zadubio u tragaweonog, u Wegoa, to je Klod Bernar nazvao la rescherche du cordon ombilical des esprits,pre nego to bih se bavio tumaewem filozofskih mogunosti mnogih wegovih folklor-nih mesta, koja su, za mene bar, samo zbir crnogorskih poslovica" (E, : 56).

30 Ja mislim da u svakom velikom umetniku postoji takav dvojnik koji se kreepred svetom i onaj koji se od sveta krije" (M: 68).

koji je Crwanski napisao povodom svoje posete izlobi velikog nema-kog slikara i grafiara u Nirnbergu i koji je prvobitno objavqen uwegovoj Kwizi o Nemakoj (1931) sav je zasnovan na nasluivawu nekakveumetnikove tajne.

Meutim, iako kao prevladavajue oseamo interesovawe Crwan-skog za skriveno u ivotu, naeg pisca okupiraju i sami pojavni obli-ci ivota, tokovi sudbine" koja oveka tera da kao svoj ostane skri-ven. Interesovawe Crwanskog za sudbinu i sudbinsko u ovekovom i-votu, koje se najee iskazuje kao kob, kao udes (to je neizbeno po-krenulo rasprave o pievom fatalizmu") blisko je ideji o qudskimsudbinama kao svojevrsnim znakovima, porukama, iz sveta nedosegqivog.Ovoga puta poklapa se ona na dosledno sumatraistiki nain Crwan-skog, sa velianstvenom vizijom Wegoevom u kojoj se Bog pre svegapojavquje kao kreativna snaga.

Ovo isticawe ivota umetnika o kojima je pisao, interesovawe zaono to bi se u teoriji kwievnosti nazvalo prevazienim, determi-nistikim biografskim metodom, reziduumom pozitivne nauke, otvaras druge strane i jedno veliko pitawe o povezanosti umetnosti i egzi-stencije. Crwanski je prvi put o ovome progovorio jo u jednom tekstusroenom povodom ankete asopisa Misao (1920, , 3, 394395), u kojemurednik Velimir ivojinovi Massuka trai miqewe o tome da sepoezija i proza objavquju anonimno, nepotpisane. Crwanski u svom od-govoru, koji pre svega istie prednosti ovakvog naina objavqivawazbog loeg stava kritike koja je esto usmerena na linost pisaca sa-vremenika nego na wihovo delo, priznaje: Od asa kad je umetniko de-lo uzeto od wega, linost umetnika postaje apsolutno indiferentna, asamo umetniko delo poiwe svoj zaseban ivot i pod raznim uticaji-ma vremena, drutva itd. postaje sasvim tue za samog umetnika" (E, :16). Ipak, za Crwanskog linost pesnikova, odnosno wegov ivot krozkoji se ta linost razvija, ne moe se u potpunosti zanemariti: Ipakje nemogue sasvim odeliti delo od linosti po kad-kad; ima dela zakoja treba da se zna ko im je kreator. Vi ste svakako primetili da li-nost Dantea, Beranea itd. daje wihovim delima neocewive osobine. Anajzad kraj svih dubokih i delikatnih estetskih uzroka, koji govore zadelewe linosti od dela, ja esto npr. kod rodoqubivih, revolucionar-nih itd. pesnika rado vezujem delo za linost" (E, : 16).

Svestan estetskih zakona koji izmiu simplifikovanim svoewi-ma na ivot kao uzrok i delo kao posledicu, Crwanski ipak, i to na-roito kada postoji pristojna istorijska distanca, ne moe da izbegnevezivawe dela i umetnika. I to je postupak koji e na pesnik dosled-no sprovoditi ne samo kada pie o Wegou. (Ne treba zaboraviti dase Crwanski u svojim esejima retko ili gotovo uopte nije bavio in-terpretacijom pojedinanih kwievnih dela izuzetak je esej o ek-spirovim sonetima.) ekspir, Flober, Taso, Direr, Mikelanelo sa-mo su neki od umetnika (iji je ivot kompleksan skup oseajnosti iduhovnosti u wemu sadran) na koje je Crwanski primewivao tzv. bio-

46

grafski metod. Komentari uz Liriku Itake (Itaka i komentari, 1959),sastavqeni iskquivo od autobiografskih pria koje treba itaocu dadoaraju kontekst u kojem su pesme iz ove zbirke nastale, samo su jo je-dan od argumenata koji idu u prilog tezi da se miqewe Crwanskog outicaju" ivota na umetnost nije mewao.31 U svetlu wegovog u sutiniromantiarskog shvatawa umetnosti kao duboko line i proivqene, akoje je, kao to smo videli, iznosio od najranijih esejistikih zapisa,ovakva interesovawa postaju mnogo jasnija. Navodne nekoherentnosti ukoje je ulazio postae opet jasnije u kontekstu naglaavawa platoni-stikog elementa u pesnikom stvaralatvu, a koje e se otkriti kaonajdominantnije i najuoqivije u esejima o Mikelanelu. O pesniku,umetniku koji je nikad samo svoj", koji je instrument" boanskog bi-e vie rei u poglavqu o Mikelanelijani". Takva vrsta nadlinog,koja izmie nasilnom svoewu poezije na zemaqske stvari i uzroke",posluie Crwanskom kao iskorak ka wemu svojstvenom ponirawu u du-bqe i nevidqive, dakle nematerijalne veze, neuhvatqive qudskom oku, ikao spas od svakog pojednostavqivawa. Determinizam biografije kojauslovqava umetnost zapravo nikada kod Crwanskog nije imala poziti-vistike konotacije. Ne treba pri tom zaboraviti ni povratan uticajumetnosti, o kojem je bilo rei u eseju o Zmaju. Spiritualizam veza is-prepletanih izmeu ivota i umetnosti bio je za Crwanskog isto takotajnovit kao i ono to je ostalo skriveno iza tih qudi i wihovih dela.

Tako nevidqiva i neopipqiva bila je za Crwanskog uvek i mreakwievnih uticaja o kojima govori i povodom Wegoa, a koji ni u komsluaju ne ograniavaju originalnost, neponovqivost i jedinstvenostvladikinog dela. U pesnika koji se, bezbroj puta, u toku deseterca, se-ti bezbroj sitnica iz stranih povesti i pesnitva, ne moe biti danema traga proitanim kwigama" (E, : 58). Pre svih uticaj SimeMilutinovia Sarajlije; ako Crwanski i nije bio prvi koji je ukazaona vanost uticaja ovog mahnitog" pesnika, nain na koji je istaknutaosobenost tog uticaja jedinstvena je u svemu to je do sada o Wegounapisano. Sima Milutinovi je, prema Crwanskom, pokazao Wegouput kojim poezija vodi do boanskog.

Tom magu naeg romantizma dugujemo vraarsku ar Wegoevihlirskih mesta, a ono to nije natprirodno u pesnitvu, i ne zanimame. Taj atlet slavenofilstva, koji se pewao po hridinama, po suncu i

47

31 Crwanski se, dodue, u Komentarima za izdawe koje je sm uredio opravdava"politikom prirodom svoje rane poezije: Kad bi ova antologija obuhvatala samo senti-mentalne pesme, ne bi bili potrebni uz wu nikakvi komentari. U antologijama takozvaneiste poezije ('la posie pure') pesnik ostaje sen koja nije vidna.

Meutim, poto ova zbirka obuhvata i politike pesme jednog, prolog, vremena,pesnik je miqewa da e itaoca zanimati neto podataka iz ivota pesnikovog i ne-to komentara o tim prolim vremenima.

Dante, Igo, Hajne, Majakovski, da spomenem nekoliko velikih pesnika, jo su in-teresantniji u svojim politikim stihovima ako se zna neto biografskih podataka owima.

Pesnik smatra da to vredi i za politike pesme mawih pesnika.Pesnik se zato reio da itaocima doda, uz Itaku, i neto komentara" (P: 105).

po kii, jedini je koji od naih pesnika lii malo na Pika, Kaval-kantija, Albertija, Leonarda, makar iz daleka, i on je Wegou dao hra-brost, uzbunu, da pogleda u prostore u kojima se 'zvezde tie' " (E, : 57).

Vidi daqe on i antiki uticaj, i to uticaj antikih tragedija, jeri za Crwanskog Wegoevi epovi jesu zapravo drame ne samo zbog dija-loga i karaktera, glumaki venih, i zato to ih sam naziva sobitija,nego i zato to su scenarija, nain upotrebe mase i lica, nain kakogovore svoje monologe, kako odlaze, pa senka pokoqa iza scene, i ponekakola, duboko bahina i psiholoka, protivna epskom, a protkana sti-hom koji, kroz crnogorski ep i poetiku Sarajlije, podsea na mikenskiritam" (E, : 57).

Uzaludna su, za Crwanskog koji u Wegou vidi najmawe hri-anskog pesnika poreewa Lue sa Danteom i Miltonom, a takvaparalela kao to je paralela Wego Petrarka prava je kojetari-ja". Pravi uticaj Italije bio je opet skriveni i potisnuti uticajmletake pozornice", iz kog proviruje i ugueni ekspirovski hu-mor. Koliko je vladiina duhovnost barokna i srodna Crwanskom (toe se u pravom svetlu pokazati tek u Hiperborejcima, gde autor i glavnijunak luta po venom gradu u kojem je traga svog ostavio i Wego), vidise iz ovog opaawa Crwanskog: O smrti pie, u svom pismu lekaruMarinkoviu, kao to Sokrat pred osudu govori: smrt je ili tihisan" (E: 58).32

Potpuno izvorni, bez traga kwikih uticaja, za Crwanskog su sti-hovi Wegoeve qubavne poezije, iz kojih probija seta monaha. Nije tosvila lamartinske sete" koju su mu pripisivali, najvie zbog vladi-kinog prevoda ovog francuskog pesnika. Najsnaniji romantiarskiuticaj za Crwanskog je uticaj Bajronov, iji je portret visio u vladi-inoj sobi u Biqardi: Ako iko, Bajron je, vie nego forma, jedna mu-zika i crni jaha koji se izdaleka uje i razlikuje. Kaina i Manfredauini mi se da uh po negde, pod desetercem, ali bie da je i to samoigra misli, u tiini, priitawu" (E, : 58).

Isidora Sekuli takoe je videla Bajronov uticaj na Wegoa i totamo gde je vladika nalazio bunt; smela pitawa; veliku i slobodnure, juri snanoga uma i vatrenoga srca", ali su wihove due bilerazliite: Sasvim je drukiju duu nosio u sebi Vladika, a drukijuBajron. Vladiin romantizam je sav bio u unutrawem ivotu, a tamonema ni poze ni isto fonetike grmqavine. Unutrawi ivot Vladi-in, to je bio wegov manastir i zavet; iz tih zidova nikada on nije iz-lazio. Vladika se o sudbini oveka pitao sa svojim tekim brigama o-veka stradalnoga. U venu iskru u oveku verovao je on ushieno i gre-vito, po jednoj nunosti koja ga je pekla u grudima kao ivo ugqevqe,gonila ga da qude wome potei i uzdigne. Bajron, postavqao je velikapitawa sa visine aristokratske; sem jednoga poroka, Bajron je bio sav

48

32 Parafraza Crwanskog u originalu zvui malo drugaije: Moja je ideja meu ne-besima i grobnicom smjelo leela i ja sam smrt ovako razumjeo: Ili je tihi vjeni sankoji sam boravio pree roewa, ili lako putovawe iz svijeta u svijet i priislewe be-smrtnom liku, i vjeito blaenstvo" (Andri, 1997: 28).

aristokrat, u geniju, dui i srcu. 'Divan, ponosit talent!' Geteovesu rei o Bajronu. Vladiku je religiozno oseawe hranilo i onda kad je,u tekom pesimizmu, nizao uase ivota, i onda kad je plamteo u idejida dua oveka, svakoga oveka 'jeste besamrtna'. Bajron je svoju genial-nost utroio u jednu velianstvenu romantiku, a tu romantiku ispevao,nada sve, u slavu genija" (Sekuli, 1961: 243).

O jo jednom geniju srpskog romantizma, kojem vreme i mesto nakojem se rodio i iveo nisu dali da se razvije u pravoj meri i da upotpunosti izrazi svoj talenat, pisao je Crwanski 1932. godine. TekstBiserni stihovi o Veneciji pisan povodom pripreme da se pretstavom'Jelisavete, knegiwe crnogorske' proslavi stogodiwica ure Jaki-a" objavio je Crwanski kao stalni saradnik Vremena 5. novembra 1932.godine.

ura Jaki

ivot ovog srpskog romantiara, kojeg je, dodue, kritika viehvalila nego napadala, model je tragine sudbine neshvaenog pesnika,neprilagoenog oveka, pobuwenika, u egzaltiranom revoltu sukobqenogsa okolinom i savremenicima. Za Crwanskog ovaj ivot sluio je ne-retko kao alibi jednoj licemernoj teoriji: da velika kwievna dela na-staju iz qudske bede i nesree, dok ako se i najmawe razmisli o pe-snitvu, seti slikarstva, najuvenijih skulptura, muzikih dela itd.vidi se, da su najvii momenti umetnosti posledice isto toliko akone i vie, vedrine, bezbrinosti i radosti" (E, : 149). Za Crwan-skog ura Jaki muenik (kako ga je u svom eseju nazvao Milan Ka-anin) upravo je primer pesnika ije je delo, ako ne upropastio, a onobarem naeo i osiromaio nesrean i bedan ivot. U tome Jaki ni-je bio usamqen: Naa kwievnost, to je dobrim delom eminentnokwievnost neispuwenih nada, gorkih, vanrednih fragmenata, titan-skih uzvika, priguenih brzo" (E, : 150).

Jelisaveta je mogla ispasti savreno delo da je pomenuta teorijatana: kao uiteq, dok je pisao, potucao se ura po Poarevcu, Kragu-jevcu, u osnovnoj koli u Sabanti, i najposle u Rai", a i wena kasni-ja sudbina nije bila nita boqa: odbijena je u Kolarevoj zadubini1868, a i Laza Kosti ispreskakao je svog siromanog sabrata svoj-ski". Nabio mu je na glavu, sve prekore koji se, pedantno, mogu uini-ti, s obzirom na neizgraenost karaktera glavne junakiwe." A kad jedrama konano izvedena u Novom Sadu, Antonije Haxi uzeo je sebislobodu da je 'skrati' i 'popravi' " (E, : 150).

Crwanski je svoj tekst o Jakiu napisao s namerom da pokae ko-liko bi takav talenat i vizija mogli da daju da je pesnik iveo druga-ije. On koji nije poznavao ni scenu, ni glumu" pokazao je u Jelisave-ti prvi put equ da se dobro radi svoj zanat", equ da radi i stvara,pa ak i da je itao ekspira". Poiwe Jelisavetu vanredno, radi upoetku ozbiqno, posle klone i aqkavi Za razmiqawa, za izradu ce-

49

line, za krize pri stvarawu, nije imao ni izdrqivosti, ni okoline,ni vremena" (E, : 151).

Ali sam poetak drame zadivquje Crwanskog, a iznad svih stihovasu biserni stihovi Venecijanke Jelisavete, puni venecijanskih slika,asocijacija, nezaboravnih i toliko preciznih da ih italac, kad zna daih to pie ua u Sabanti, bez kola, bez znawa, koji Veneciju nije nivideo (sem, moda, na slikama Kanaleta, u Beu), mora itati s divqe-wem" (E, : 152).

Navodi zatim Crwanski stihove koje e ponavqati jo nekolikoputa istim povodom: zadivqen i zauen pred vidovitou pesnika ko-ji je, osim svoje provincije, video samo Be:

Ne to nije moja Venecijanevesta plava mora zelenog.

Iako u originalu drugi stih glasi nevesta sjajna mora zelenog",Crwanski se uporno drao svoje verzije. I toliko godina kasnije kadau Embahadama govori o sastanku ana i Stojadinovia u Veneciji, ukojoj se te 1938. po dunosti naao, pria je mawe-vie ista: Priposledwoj svetlosti, koja dolazi sa mora, posle zalaska sunca, javqa mise u mislima i onaj moj zemqak, Jaki, koji je ivotario po sr-bijanskim palankama, bio uiteq crtawa, pun dugova, a koga je seoskikmet tukao, koga je i policija tukla, a mafija generala, pretukla. Seamse wegove reenice, koju ponavqam: 'Daleko mi je Banat, crna kouqa'.

Sedei tako, pre veere, i pre nego to u otii da vidim, kakopredsednik i grof ano igraju, iznenada mi se, u seawu, javqaju i pr-va dva stiha Jakieva o Veneciji, iz wegove drame Jelisaveta:

Ne to nije moja VenecijaNevesta plava mora zelenog

Iako ta uvertira nije nastavqena, tako fantastinom snagom, krozsvu dramu, taj poetak jedne drame toliko frapira, da se nikad ne zabo-ravqa (pamti se vie-mawe tano). Pitam se onda: otkud u tom siro-tom, namuenom, ponienom, pesniku mog zaviaja, ta, tako divna, vi-zija Venecije? Je li dolazio do Venecije, iz Bea? Ili je samo sluaoo woj? Je li video Veneciju, u snu?

Otkud je znao, da se Jadran nigde ne zeleni tako, kao pred Veneci-jom, a da je najlepa crta, koja se moe ovde, rei, za nevestu, da je plava.

Sluio sam Stojadinovia, ali sedeo sa senkom Jakia.Jaki me je u Veneciji gledao i posmatrao tunim, turobnim,

oima" (Embahade: 13, 345).33

50

33 uru Jakia pomiwao je Crwanski vie puta u svojim intervjuima, a u jednomgovoru u Udruewu kwievnika Srbije (Vidici, Beograd, 14. H 1970) ponavqa gotovoistu priu: Setite se ure Jakia. ura Jaki, koji se danas smatra za jednog velikogi finog slikara, sem to je bio i veliki pesnik, za wegovo doba. Kao to znate, potucaose po Srbiji, i kmet ga je tapom po glavi zviznuo, a general Alimpi izgleda da ga je

Kako je to Jaki znao" zeleno more venecijansko, piui svojudramu kao murei, dok je uiteqevao u Poarevcu i Sabanti, uz ra-kiju" (E, : 151), Crwanski ne daje odgovor, ali italac zna da uraJaki nije morao da putuje do Venecije da bi video weno zeleno more,jer ne treba putovati nogama jer one uvek odnose od jedne zemqe dodruge; ne treba ni kowska kola ni nekakav brod da pripremi; odbacisve to, nemoj gledati ve zatvori oi, promeni ih i probudi (oi) kojeima svako ali se malo wih wima slui" (Plotin, 1984, 8: 2227).

Iako svom uewu nikada nije dao eksplicitno objawewe, Cr-wanski vidi uru Jakia kao inkarnaciju, kao model" platonisti-kog pesnika, sa silovitou talenta i ekstatinim zanosima koji pro-bijaju i kroz najtee ivotne okolnosti, iju oskudicu naalost nisumogli da savladaju: ura Jaki, pun srca, due, i sam je, zaista, saobala gledao bezgranije pesnitva, i nije kriv svakako, to se sve za-vrilo onim wegovim omiqenim: Koliko apostola, toliko aa."(E, : 153).

Laza Kosti

Posledwi pesnik srpskog romantizma o kome je Crwanski pisaobio je Laza Kosti. Iako se od svih srpskih romantiara Crwanskinajvie bavio Kostiem, do nas je dospeo samo jedan rad o wegovoj poe-ziji i linosti, iz godine 1935. Crwanski je kao urednik i prireivakwige Laza Kosti: Pesme i misli o poeziji" (Lua", biblioteka Za-druge profesorskog drutva, 1935) napisao predgovor koji je obuhvataoi pesnikov ivot i wegova dela. Iz Komentara uz Liriku Itake sazna-jemo da je ovaj pesnik izazvao pawu Crwanskog jo neposredno poslerata, kada je na beogradskom univerzitetu sluao predavawa BogdanaPopovia: Kad smo se upoznali, u kui jednog politiara, on je izne-naen mojom odbranom Laze Kostia i to je bio poetak naih dugihdiskusija. Popovi je bio pristalica diskusija, na papiru, bez uvreda,i ja sam ga onda ispitivao otkud kod wega ta unost, kad govori o ra-

51

tako udesio, da je od toga umro. Vie ili mawe, to je tano. Taj ura Jaki, koji je mo-rao po selima, sa qudima nepismenim, rakixijski da ivi, on ima, na primer, u mompamewu stihove, kojih sam se setio kad sam, bavei se drugim poslom, bio na vanimsastancima politikim, u Veneciji. Ja sam sedeo tamo i gledao onu crkvu, Santa Marijadela Salute, i sluajno se setio ta je ura Jaki napisao o Veneciji:

Ne, to nije moja Venecija,nevesta plava mora zelenog

i pitao se, kako je mogue da jedan ua, koga kmet seoski bije, i koga vijaju, i mue, kakoje mogue da on zna da je najlepe za nevestu rei, u Veneciji, da je plavua, plava cela umetnost venecijanska je to. Otkud je to znao? Kako je znao da je to more zeleno? Pa,on ga nije ni video. Ima nekih koji misle da je iz Bea nekako stigao do Venecije. Nemadokaza. Bio je u Srbiji, u selima, i to u selima koja nisu bila u to doba u mogunosti daimaju kole i kolovane qude. Znai, jedan fini umetnik, jedan veliki pesnik" (E, :534).

du Laze Kostia. Otkud ta hajka, koja je pratila, kao psea, Kostia, ce-log ivota?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .Popovi, koji mi je dao ocenu najviu meu ocenama, savetovao mi

je sa svoje strane da treba da radim tezu doktorata, o poeziji Laze Ko-stia. Wegova teza bila je da je Kosti sam kriv, to se wegova karije-ra, u literaturi, tako tragino zavrila.

Ja sam onda ponovo traio da mi Popovi protumai u emu je bi-la ta pogreka Kostieva.

Popovi mi je, tada, ispriao, najzad, zato je wegova kritika oprevodima Kostia tako negativna.

Veli, braa Popovii, vraali su se jednom, iz Novog Sada, a u tajisti vagon uao je i jedan krupan, razbaruen ovek, iz Karlovaca.Uao je u kupe brae Popovia.

Pogledao ih je, priao je Bogdan Popovi, svojim krupnim oimaludaka, okrenuo glavu, sve do Beograda, i nije ih udostojio ni pozdrava.

Bogdan je onda priao je on sam kad je idui put pisao o pre-vodima Kostia, reio 'da pritisne pero', piui o ekspiru Kosti-a. Tog neuqudnog oveka.

Ja nikad nisam rekao svom starom profesoru zato sam odustao oddoktorata kod wega" (P: 197).

Da li su zaista pravi razlozi interesovawa, pa onda odustajawa,od doktorske teze o Kostiu bili ovakvi kako ih je Crwanski izloio,od kojih i jedan i drugi dolaze izvan literature, pitawe je na koje nemoemo sa sigurnou odgovoriti. Ipak, Crwanski, boravei u Pari-zu 1920. i 1921. godine, izgleda se osim to prouava i prevodi ki-nesku i japansku liriku, i Kazanovine memoare bavi najvie srp-skim romantizmom i Lazom Kostiem. U pismu izdavau Cvijanoviu15. februara 1921. kae: Vano je, i tu sam gotov na sve rtve, da mibudete na pomoi da nabavim sve o Lazi Kostiu. Ja uzimam ozbiqno tustvar i jako sam vam zahvalan na dosadawim poiqkama. Pisao samgi Anici Savi o toj stvari, wen otac ima zaostavtinu L. Kostia.Kad ve nije to obelodanio, poteno bi bilo da dopusti da ih upotre-bqujem u opem interesu" (Popovi, R., 1993: 51).34

Ove ozbiqne namere Crwanskog ipak se nisu ostvarile. Od svegaostao je pomenuti predgovor. Moda je upravo funkcija i forma ovogateksta35 uticala na to da Milo Crwanski napie o Lazi Kostiu je-dan od najmawe linih eseja posveenih srpskim romantiarima. U dvaodeqka Wegov ivot i Wegova dela saeo je Crwanski sve to je o Ko-stiu znao i smatrao najvanijim. Pribegavawe biografskom metodu

52

34 tavie, Radovan Popovi u svojoj Dokumentarnoj biografiji Crwanskog tvrdida je jedan od kqunih razloga wegovog odlaska u Pariz bila upravo eqa da uradi dokto-rat: Namera mu je, kako je govorio bliskim prijateqima, da 'obrsti narodnu biblioteku,sa trista kwiga o romantizmu', da uradi doktorsku tezu o Lazi Kostiu i tek onda da sevrati u Beograd" (Popovi, R., 1993: 49).

35 Na kraju teksta, objawavajui svoj uredniki i prireivaki posao, Crwanskinapomiwe iri, popularni zadatak ove biblioteke" (E, : 270).

obrazloio je istorizmu naklowen avangardni pesnik: dok ukupnostkwievnog dela Kostievog nosi tragove ideja cele druge polovine 19.veka i poetka 20, dotle su lini ivot Kostiev, wegova duhovnost sva obojena oseajnou i wegovim zanosima samo u wegovim pesma-ma: Druga polovina HH stolea sa zavretkom od peset predratnihgodina naeg veka, ivot Laze Kostia, potpuno je tu, idejno, u wego-vim kwievnim delima. Prvo oduevqewe, samo u zbirci wegovih pe-sama.

Te pesme, iako na wima ima ponegde traga stranog uticaja, tolikosu originalne, toliko posledice wegovog ivota, da u naoj kwiev-nosti jedva ima takvog primera potpune misterije poezije i pesnikogivota" (E, : 26).

Insistirajui na vezi izmeu ivota i poezije, Crwanski se ustvari i u sluaju Laze Kostia drao svoje rano iznesene teze o iskre-no proivqenoj emociji kao jamcu pesnike vrednosti, o poeziji kaoizrazu jedne nadasve originalne i izuzetne duhovnosti, ili kako je onto govorio due: Sa iskrenou i neobuzdanou romantiara, bezkabinetskog doterivawa, te pesme su u strasti, u bolu, u oaju napisane,izreene. U wima nae omladinsko pesnitvo dostie vrhunce i nekepesme, i mnogi stihovi meu tim pesmama, najistija su i najvia na-a poezija" (E, : 269).

Piui o Kostievom ivotu, Crwanski nee propustiti da kri-tiki odmeri pesnikov izlet u materijalizam, ali takoe ni wegovupolitiku aktivnost motivisanu ciqevima vezanim za slubu svom na-rodu, a koja nije bila mawe znaajna od one koju je imao u naoj kwi-evnosti" (E, : 267).

Ono to je Crwanski smatrao kwievno vrednim kod Kostia nijesamo wegova poezija, ni wegove drame, od kojih je Pera Segedinac naj-ozbiqniji rad u dramskoj kwievnosti naeg romantizma" (E, : 268),ve su to i wegove literarne polemike, wegovi eseji i pozorinekritike", a naroito ono to je pisao o ekspiru i Ilijadi. Svojimprevodima ekspira stvorio je Laza Kosti kult ekspira i pravopozorite naeg romantizma", a esetetike rasprave Osnova lepote usvetu i Osnovno naelo, iako nedovrene i zaboravqene, odaju da jepisac, po naitanosti, znawu ne samo literarnom, nego i filolokomi prirodwakom, daleko nad svojim savremenicima i sasvim neobian"(E, : 268).

Ali privrenost Crwanskog Kostiu moda se najsnanije iska-zuje jednom reenicom iz Komentara, u kojima se itaki pesnik seaAntologije Bogdana Popovia i wenog uticaja na predratnu mlade: Jase, iz te antologije, seam pesme Spomen na Ruvarca i smatram tu pesmu,i sad jo, za najlepu pesmu HH veka" (P: 119).

* * *

U okviru radova o pesnicima srpskog romantizma treba, verujemo,pomenuti i jedan tekst o oveku ija delatnost, iako ne pesnika, upotpunosti pripada, i vremenski i duhom i svrhom, ovom razdobqu

53

srpske kwievne istorije. U radu o velikom srpskom filologu uriDaniiu Crwanski je varirao pitawe koje kao ponornica izbija krozcelokupno wegovo delo, i koje je u poraavajuem oseawu stida izne-drilo Serbiu.

Kako se nacija, kolektiv oduuje svojim velikanima, tuno i gorkoodjekuje i u tekstu povodom 25-godiwice smrti Jovana Jovnovia Zma-ja, objavqenom 1929. u Vremenu. Crwanski u wemu upozorava da je svogvelikog pesnika Srpstvo brzo zaboravilo i da ga se opomiwe samo uz-gred. Te 1933. godine wega iritiraju kao neukusni odbori za proslavustogodiwice Zmajevog roewa, kao i neprimerene ideje o izgradwimauzoleja to bi mogao ispasti neko neukusno udovite" ili spome-nika: Bilo bi najlepe, ipak, kad bi bar Zmaja ostavili na miru i nesadili mu glavu, kao kakav lonac, na neki pijedestal od nadgrobnihspomenika" (E, : 86). Kako nai meru koja e zadovoqiti Crwanskogkada je re o oduivawu duga"?

itav jedan esej o jo jednoj velikoj linosti romantiarske epo-he, o uri Daniiu, koji nije bio pesnik, ali je poput Zmaja, kao jedanod nacionalnih velikana svojim delom zaduio i srpsku kwievnost iSrpstvo uopte, intoniran je melanholinim tonom ogorewa zbog ne-zahvalnosti i nemara onih koji mu duguju barem seawe. Dok e s jednestrane naunici i akademici slaviti stogodiwicu Daniievog ro-ewa (1925) u crkvi, na sveanom aju, i na sveanoj predstavi u Pozo-ritu" (E, : 60), grob Daniiev, usamqen i okruen najniim tra-govima materijalnosti ivota, odaje samo to da je smrt tuna i od-vratna i tu" (E, : 61). Jaz izmeu oduivawa duga kao promenade ta-tina ivih, i iskrene, duboke posveenosti delu onih koji zaslunipoivaju, ogroman je Nain na koji je Crwanski pisao o Daniiu uovih nekoliko redova, svedoanstvo je o potovawu koje jedan velikiovek ukazuje drugom: Koliko lepih mogunosti igre duha na wegovimstudijama o bogumilstvu, nad wegovim upornim premetawem zakona oaksanu u naem jeziku i nad wegovim pognutim profilom nad kwigamaStarog i Novog Zaveta. Koliko lepih mogunosti duhovitih hipoteza naraun wegovog straha od ena, uz ampaw, posle sveanog ruka i mut-nih, lepih poreewa na raun wegovog sladostrasnog stila i za jevrej-ske tekstove. Najposle itav dekor Maarske Bune i romantike zagre-bake, iza tog finog stasa jednog suhog filologa, koji lii na muzia-ra. Mogunost jedne velike studije, igre duha, mogunost dokaza o jed-nom jeziku, duboke lepote Balkana" (E, : 60).

Veliina Crwanskog, i kao pisca i kao oveka, meutim, neretkoje za wegovog ivota dovoena u pitawe: prave svoje namere kompromi-tovao je on esto svojim, reklo bi se, senzacionalistikim nastupima ujavnosti. U osnovi jednog takvog sluaja, ili tanije nesporazuma Cr-wanskog sa drutvom u kojem je iveo, sa svojim kolegama kwievnici-ma, bilo je upravo uverewe koje ga je inicijalno i opredelilo za ro-mantizam kao kwievnu tradiciju. Ako je, po vlastitim reima Crwan-skog, vraawe romantizmu znailo povratak svome, pouzdawe u sebe usvoje izvore" (E, : 102), i ako je ono znailo raskid sa kwievnim

54

praksama ugledawa na strane uzore, uzmicawe od uticaja kojem su seonako tedro preputali pesnici moderne, onda se kao problematinootvara pitawe o odnosu pievom prema stranim kwievnostima i pi-tawe u kojoj meri je wegova tewa za originalnou odreivala wegovstav prema piscima koji nisu pisali na wegovom materwem jeziku. Ujednom trenutku izmeu dva rata Crwanski je svojim pamfletskim tek-stom Mi postajemo kolonija strane kwige (Vreme, Beograd, 9. 1932) iserijom odgovora koji su usledili u polemici sa Milanom Bogdanovi-em (a koja se daqe vodila u Politici) uspeo da okrene protiv sebe go-tovo itavu kwievnu javnost. Apel svima javnim radnicima" U od-branu kwievnog posla, a koji je trebalo da ujedini sve kwievnike uprotestu protiv stavova koje je zastupao Milo Crwanski, potpisalisu, pored Marka Ristia i Velibora Gligoria, i Niko Bartulovi,Milo uri, Milan Kaanin, Desanka Maksimovi, Veqko Petro-vi, Svetislav Stefanovi i Branimir osi. Ne osvrui se punona ono uverewe po kojem je jedno od najnesumwivijih merila prave du-hovne i etike superiornosti ba odlunost i nepokolebqivost, sa ko-jima jedan ovek afirmira i brani svoje iskreno lino ubeewe, svojunajsvetiju veru protivu miqewa mnoine",36 kao ni na ona mesta upomenutom tekstu u kojima se kae da mi, razume se, ne mislimo, ni dase ogradimo kineskim zidom od stranih kwievnosti, niti da traimofavorizovawe svake banalnosti samo ako je naa" (E, : 377), savre-menici su raspeli Crwanskog, branei naelo otvorenosti" kwiev-ne umetnosti sa mnogo v