Srđan

9788663

510005

ISBN 978-86-6351-000-5

crna plava 100C 50M

Srđa

n Sr

dić Satori

Espirando

SrdićVeličanstven je Srdićev roman, kako u tematskom zamahu,

tako i u jezičkoj realizaciji.Vladimir Arsenić

Srdić iznova slavi povratak modifi cirane modernističke poetike u književnost koja s njom nije raskrstila na pravi način.

Davor Beganović

Autor Mrtvog polja i Espiranda dragocen je novi glas u našoj savremenoj prozi i rekao bih najtalentovaniji autor koji se na

sceni pojavio nakon generacije iz antologije Saše Ilića Pseći vek.Goran Lazičić

Srðan Srdiñ

EspirandoPesme na smrt

Beograd2011.

UreðujePredrag Markoviñ

OpremaDuãan Ãeviñ

5

Na koricamaBogdan Petrov Espirano, 1999.

KOMARCI

I Had a DadHe Was Big And Strong1

Perry Farrell

203: Ništa raid. Ništa autan. Ništa ne pomaže. Ništa.

201: Nežna sazvučja. More. Harmonična pro-stirka za nabreklo sunce. Hodža zaneseno nariče. Ja ga čujem na taj način, kao trenodiju. Sony Ericsson T230 kaže da je 05:01. Rojevi komaraca uzdigli su se iz prljavog plićaka i zarivaju se u moj trbuh čitave noći. Nisam ni pokušao da ih poubijam. Ništa ne vredi. Baš ništa.

203: Već prvog dana su mi se smučili. Te nji ho-ve nasmejane njuške, nametljiva lju baznost, sve je neprirodno. Smrde, ja tvrdim da smr-de, a nigde na internet forumima nisam

1 Imao sam tatu. Bio je veliki i jak.

©„Stubovi kulture”

prodavnica smrti, tržište smrti, smrt... Da li tada postoje i smrti različitog kvaliteta? Ko-ja je cena smrti? Čime je kupujemo za sebe? Sigurno škripi to Mert dok ga oni izgova-raju. Kroz borove zraci razjarenog sunca trljaju gola leða pogurene devojčice. Voleo bih da se sve one zovu Anðela. Sve one.

203: Na plaži je predivno. Talasi, travuljina, ðubre sa brodova, tip koji vuče kamilu za sobom i traži pet lira da bi se neko slikao sa njom, kamila koja bazdi i vuče se za tipom koji joj je nakačio torbu pod šupak da se ne bi iseravala i ispišavala po plaži, bitange koje kradu kukuruz, peku ga i kuvaju u nekakvom ðavoljem loncu pa ga prodaju za dve jebene lire, žvalavi Turčin sa kamenim ðevrecima tri puta skupljim nego u pro-davnici, debeli ološ koji nerazgovetno urliče i nosi nešto na glavi, u tom nečemu su valjda dagnje, pederčić obrijanih nogu koji mi svakog dana uzme po pet evra za raskli-matane ležaljke sa trulim suncobranima, neprekidno se smeška Veri i smara pričama o Marmarisu, gde je, navodno, radio pet godina, boli me sve i da jeste, pun mi je ciganije i uličnih mudraca, tu su i neke pro-

7

pronašao tu informaciju, i šta sad? Šta sad? Dve nedelje u smradu. Viču, dobacuju, my friend2, ma jebem ti mater, ja ti nisam pri-jatelj.

201: Čovek iz susedne sobe izgleda potišteno. Još u putu sam primetio da ne gleda u svoju ženu dok joj se obraća. Jutros je vodio decu na plažu i krvnički pretukao sina. Šutirao ga je i udarao papučom. Dečko je želeo gume-nog krokodila koji je, pokriven prašinom, preživao pred malenom prodavnicom; po-kušao sam da ga podignem, onako zgrčenog i pribijenog uz žičanu ogradu ekskluzivnih apartmana na obali. Ugrizao me je, pljunuo i nastavio dalje sam. Posmatrao sam de-vojčicu kako postiðeno podiže tešku torbu s peškirima i hranom i kreće za njim. Voleo bih da se zove Anðela. Zamahnuo sam ka njoj tim imenom kroz omamljujuću jaru. Nisam je pogodio.

Na oštećenoj limenoj reklami pred pro dav-nicom ispisano je Mert Market. Mert, Mo-rt... Tražio sam zajednički koren. Možda je

2 Prijatelju.

6

Irish people3. Pitao sam ga kolike su cene za pse. Pažljivo nas je osmotrio i rekao Ali, gos-podine, gde je Vaš pas?

201: Dečko koji naplaćuje ležaljke me svakog jut ra obavesti kako sam njegova prva mu-šterija, te kako od mene zavisi da li će nje-gov radni dan biti srećan.

203: Kaže Vera, idemo na Long Beach. Kao da

smo u Majamiju, jebote.

201: Jurodivi čistač plaže ima ritual. Uðe u more do ramena i dlanovima udara po površini vode. S vremena na vreme zagnjuri lice. Ne prekidno peva istu pesmu. Samo aaa-aaaaaaaa, samo to čujem. Simulira. Želi da nas uveri kako zna da pliva. Verovatno svi to radimo. Samo, njegova je simulacija umetnički uspešnija.

203: Na debelim jastucima punim peska ležala je matora Engleskinja. Nepomična. Satima. Mislio sam da je umrla i da sam jedini ja toga svestan. Zadovoljno sam se smeškao. Na kraju je ipak ustala.

3 Irce.

9

stakuše s juga Srbije, sve jedna ružnija od druge, traže sebi partnere za parenje, blago njihovim retardiranim roditeljima, dve–tri pijane Turkinje koje samo leže, poručuju jeftino tursko pivo i proždiru neka sranja sa paradajzom, jedna od njih se pre neki dan ispovraćala u more, umila i izašla na obalu ozarena kao da se ništa nije do godilo, beo-gradska fuksa i njeno razmahano dupe pred očima nagojenog, debilnog tipa punog love i njegovih antipatičnih pajtaša koji drmusaju glavurdama u ritmu muzike za belosvetsku pederastiju, pripadnici Al–Kaide sa svojim ženama mumificiranim u šljašteće prnje koje im je Alah lično poslao da se u njima operu u ovoj svojoj močvari. Super je. Odu-ševljen sam. Život je lep. I sunce sija na ma. I svakog dana cveta jorgovan.

201: Sanjao sam kako dodirujem cveće posle ki-še. San je mirisao.

203: Sumnjivi ćelavac mi je sinoć konspirativno prišao i objasnio kako su u njegovom resto-ranu cene za Srbe daleko niže od onih za

8

isceri i stavi ruku na usta. Bolje je u njegovoj šupi sa Osmanlijama nego pored hotelskog bazena sa sopstvenom ženom i decom. Omer me je ispratio, a ja sam otišao do mora i skin-uo sve sa sebe. Plivao sam. Hteo sam da izaðem iz ograðenog dela. Za tvorio sam oči, a izmeðu nogu me je stezalo nešto ledeno i prijatno u isto vreme.

201: Ostao sam poslednji na plaži. Tamo, sa za-pada, čeličnim kukama vuku sunce na dole. Ostane nešto što nije obična noć. Ostane nešto što je neprolazno.

203: Sad su svi tu. Krenuo sam da izbacim smeće i pred kontejnerom sreo grupu Aboridžina. Deci sam rekao da beže od njih glavom bez obzira ukoliko žele da sačuvaju guzice. Lepo sam im objasnio da je njih toliko zato što će vremenom jedni da jedu druge, tačnije, da su ovi mlaði hrana za starije. Vera me je žalosno gledala. Kao da je htela nešto da kaže. Srećom po nju, to se nije de-silo. A popodne su pristigli Drakulini po-tom ci, direktno iz Evropske unije. Čopor neuhranjenih tinejdžera koji nikada do sad nisu videli more i u skladu sa tim se pona-

11

201: Dohvatio sam šarenu loptu i vratio je ruž-njikavoj mlaðoj ženi. Iz Srbije je. Malo sam teže govorio zbog višednevnog ćutanja. Preko čata je upoznala Brazilca zaposlenog u hotelu Fantasia. Došla je samo zbog njega i kaže da ga voli.

203: Svi normalni uplatili su letovanja ženi i deci. Da ih iznenade. Ja ne mogu ove godine, dušo, posao, znaš, važno je da deca budu na moru, zbog zdravlja, znaš, lepo se provedite.

201: Ja vidim. Devojka sa kateterom na nozi. Sta rica razjedenog lica, sa šavovima po ogo-leloj lobanji, sunča grudi unakažene aler-gijama. Obrijana stomačina zadriglog Škota u koju je utisnuto nasmejano lice turskog mladića. Ja se plašim. Bolest je.

203: Reći ću mu. Vera! Vera! Vera! Provlači moje ime izmeðu potamnelih zuba. Melje ga njima. Sinoć je negde nestao, a ja sam po-vraćala. Reći ću mu, sad znam. Sad sam si-gurna.

203: Gadno sam se napio ovog njihovog piva kod Omera. Kad ga tako nazovem on se glupavo

10

203: Neprekidno ubijanje komaraca poteralo me je u toalet. Tamo im je centrala. Komar-cima. Ne znam odakle ulaze. Proverio sam mreže na prozorima i nisam pronašao ni-kakve rupe na njoj. Vera se umotala u iskr-zani prekrivač i hrče. Deca već satima sa njaju neka svoja sranja. Ne mogu da pre brojim otoke posle ujeda tih letećih beštija. Mrzim ih. Neću zaspati sve dok i poslednjeg ne za-lepim za zid. Neću zaspati ni bez njih, s ob-zirom da su podivljali Aboridžini počeli da vrše neke svoje obrede dole niz hodnik. Užas no se znojim već da nima. Kao groz-nica...

201: Lepe su dok ulaze u more. Tada uopšte nisu svesne sebe. Uopšte, ono što ja vidim u nji-ma one nikada neće. Niko neće, nikada. Zbog toga sva jeza. Komšija je jutros napao njihovog nastavnika; stegao ga je za vrat i psovao mu majku rumunsku u hodniku. Ovaj je jedva uspevao da izgovori nešto kao nu, ili nuj, nisam siguran. Učinilo mi se da mu oči napuštaju duplje od siline stiska, da će iscureti pod staklima zamazanih naočara. Rumun je samo želeo da ih probudi, ali je prenaglio sa kucanjem. Voleo bih da ja mo-

13

šaju, njihove nastavnice koje kao da su up-ravo obile sopstvene mrtvačke sanduke, kao i voða puta, foto–robot većine serijskih ubi-ca. A po hodnicima hotela se neprekidno šunja gad iz susedne sobe, plav, visok, ćosav, sve nas prati sa strane, po rukama mulja neko blokče i knjigu koja se zove Smrt u Veneciji. I to je došlo iz Srbije... Sam čovek došao na more. Zapisuje nešto. Misli. U njegovim godinama ja sam letovao po jav-nim kućama... Lepo društvo imamo, u tri pičke materine.

201: Neobični su. Neobično uporni. Napadaju te po cenu sopstvene smrti. Da li zaista mo-gu toliko da uživaju u našoj krvi? Toliko da postane vredno njihovog života?

203: Aboridžinski poglavica me podseća na Sa-dama Huseina. I na Staljina. Malo i na Va-jtu. Takav je neki, majke mu ga.

201: Ima ih dvadesetak, a smestili su ih u dve sobe. Recepcioner im je nešto govorio, a oni su mu odgovarali na izlomljenom engleskom. Tu su deca stara oko pet godina, dečaci različitog uzrasta, jedna devojka, on i žena.

12

budeš vodio Ivanu u vodu i tamo ću kakiti. Pa šta? Niko me neće videti.

203: Vidim, stigla je nova tura seljobera iz Sr-bije. Još samo devet dana da izdržim. Svako nosi po dvanaest torbi. Valjda vuku za sobom Karneksova gotova jela. Direktno iz Ostružnice, crkli dabogda!

201: Žena iz sobe 205 se žalila recepcioneru na ljude sa kraja hodnika. Nije videla da je gle-dam sa zajedničke terase. Sjurila se dole bosa u prozračnoj, kratkoj spavaćici i ja sam video da ima stopala šumske vile. Raskošna i neobuzdana žena.

211: U nedelju uveče, rekao je, svi moramo da budemo spremni, obučeni u najlepše stvari koje imamo, da ponesemo zastavu koju smo kupili u gradu i idemo u centar. Rekao je i kako smo samo zbog toga došli, da vi-dimo kako će nam vratiti našu zemlju.

203: Prskali su komarce da bi ovi još više povile-nili. Vajta se šepurio u drečavom dresu me-ni nepoznate fudbalske reprezentacije i ur-likao kao da se raspada od tri tumora. Vera

15

gu umesto njega. Nežno. Kao manje od do-dira. Kao lahor.

205: Rekla sam mu da ja razumem ljude na leto-vanju, opuštenost, alkohol, ali da ne mogu da dozvolim da me neko tri noći neprekid-no zlostavlja. Lupaju vratima, dovikuju se, trče po hodniku, ispuštaju životinjske krike. Taj mutavac sa recepcije je samo potreseno klimao glavom i govorio this Turk people?4 Rekla sam da su to ti ljudi, samo zato što je menadžeru hotela saopštio da je problem u sobama 211–212. Meni oni ne liče na Turke. Koga će on sutra opomenuti, ne znam. Ako uopšte to uradi.

211: Čekali smo da se on probudi. Niko nije smeo, pa sam položila ruku na njegovu ko-su i rekla, Papa...

203: Svako jutro mi se kaki, baš svako jutro! I ne smem da ti kažem, tata, ne smem i ne smem! Ti ćeš se ljutiti, vikaćeš i tući ćeš me pred svima. Mama samo spava i pije svoje lekove. I plače, kad ti nisi tu. A meni se kaki. Sakriću se iza one kućice na plaži dok

4 Ovi Turci?

14

Obučeni kao za proslavu, muškarci u lakim košuljama razigranih boja, raskopčani i snažni, većina sa tvrdim bradama boje uglja ili oštro zašiljenim brkovima. Raščupana deca koja se divlje osmehuju i sapliću o nisko grmlje. Uspravno hodaju žene ponosnih lica. Zauvek nema majka sa otvorenim crnim kišobranom u sitnoj šaci, pogleda prigušenog u sparnoj senci. S leve strane je ona. Ne mo-gu dobro da je osetim. Preplavljen sam njom, ali je nedovoljno. Ja sam nedovoljan. U njen-im velikim očima ja ne mogu da budem. Ni gadan ne mogu da budem. Ništa ne mogu. Premazala je blago otkrivene grudi svojom tugom, posula se njom i predala je suncu. Jedan od starijih sinova vuče za sobom kofer u kom su peškiri. Berkan je metar ispred svih. Njegove žile pucaju. Ispljuvci nečistog plamena iz njegovih mahnitih, bolesnih očiju. Berkan je lav. Strašan lav.

205: Noću hotel ječi kao ukleta kuća. Onaj naj-stariji se dernjao: Edgar, Rud, Džimi, Frank. Bog sveti zna šta su radili.

203: Utrljavao sam Veri i deci mleko za sunčanje po leðima. Odlična stvar, Sun Block faktor,

17

je pizdela i tuširala se svakih pet minuta, a ja sam se živ ismejao. Još kada su pijani, zrikavi Rumun kog sam umalo zadavio i recepcioner pored bazena zapevali u pola noći na rumunsko-turskom hit ki, ki, ki, ki, kii, kii – o, o, o, o, oo, oo, oduševio sam se. Šteta što ovakve stvari ne prijaju od po-četka.

201: Konačno sam uspeo da izvučem, koštalo je, recepcioner se pozivao na diskreciju gostiju, ali morao sam da saznam. Berkan Boblanli, tako se zove. Turčin iz Holandije. Tamo je upoznao i oženio ženu poreklom sa Suri-nama i otišao za njom. Kaže da se vratio da pomogne.

211: Htela sam da odem sama na plažu, ali mi nije dozvolio. Ošamario me je, uhvatio za kosu i odveo pred ogledalo. Pribio mi je lice uz staklo i vikao: Ti da ideš sama! Ti da ideš sama! Pogledaj kakva si! Da te gledaju tamo samu? Da li misliš da sam ja lud?

201: Slika je ukočena u tamnoj dubini. Prelaze ledinu izmeðu kontejnera i Ulice ruža. Usi-jana prašina im obavija gole nožne članke.

16

smo bez kuće. A on je toliko radio. I ništa nije vredelo. Spavali smo u podrumu kad je ušao s novinama. Bilo je jutro, ali to u podrumu ništa nije značilo. Uopšte, za vre-me našeg života u podrumu malo toga je nešto značilo. Svečanim glasom nam se ob-ratio i rekao kako će nam vratiti zemlju. Da se spremimo, uzmemo sav novac, i krenemo da dočekamo svoju zemlju kako dolikuje. Ja znam, dok ga slušam, da je lud. Lud od sreće. Od nade u sreću. U nedelju, rekao je, slavimo roðendan. Veliki, zajednički ro-ðendan. To čekam. Kad sve proðe, pobeći ću. Biću s njim dok bude plesao od radosti, to mu neću uskratiti. A kada tama bude naj teža, kada me pritisne i polegne na slani pesak, pobeći ću. Hoću.

205: Surinam (Wikipedia)

203: Jedan ili stotinu, svejedno je. Taj jedan po-nekad me više iznervira, sam je, lukav, pod-mukao, ne mogu da ga pronaðem, a počne da zuji čim ugasim svetlo. Pronašao sam im leglo, mamicu im jebem. Tamo, prema plaži, malo ispred buržujskih apart mana, ima jedan kanal. Po trsci se gegaju šugave patke na koje

19

namažeš i sunce ne može ni da ti priðe. Pro-izvoðač pouzdan, čuvena američka kom panija Fruit of the Earth, cena prava sitnica, pet lira, inače su oko petnaest. Vera se malo bunila kada sam ga kupovao, ja joj kažem, šta ima veze, to i američki vojnici utrljavaju u guzice dole u Iraku, pa šta im fali? Ame ričke svinje. Američke nakaze. Sjebaće vas sida.

201: Teško ih je naterati da govore o politici. Neće da priznaju da su i oni dospeli u našu situaciju. U nedelju će i oni glasati protiv nečega. Overiće priznanje da više ne veruju ni u šta. A već danas im se groza zbog tog saznanja nakuplja po desnima.

211: Papa nas je sve skupio u jednu sobu i vikao. Otkad smo došli ovde, ponaša se kao pro-povednik. Znam da nas niko ovde ne voli. Svima smetamo. Žale se na nas. A on mora, samo ja znam da mora. Mora da bude tu kada se to desi. Njega su uvredili, toliko toga ružnog su mu rekli. Tamo, u Holandiji. Rekli su mu da je pas i terorista. Da su mu deca pacovi. Ni tamo nas niko nije voleo. I tamo smo svima smetali. I tamo su se žalili na nas. I srušili su skvot, na kraju, ostali

18

bratija sa uživanjem leži i piša. I to sve sa talibanom iz Engleske i njegovom u Betme-na maskiranom ženom. Sa Švabom koji je u stvari Italijan, koji se smeje i bez prestanka govori o nemačkom obrazovnom sis temu i video-kamerama. Tu je i za opelo spre man Irac stegao svoju babu za ruku, imaju svako svoj ajpod i svom se dušom unose u reči koje izgovaraju omiljeni im izvoðači no-tornih baljezgarija. Ali, to nije kraj, stigla je i istetovirana krmača koja je na skrnavom engleskom živčano komentarisala kako je autobus prepun Srba i nemačkih nacista. A, da, i živopisni vodič, koji je više puta pružao oznojanu ruku svima i upoznavao se, Hello, my friend, I am Masun, how are you?6 Sad sam dobro, bolje mi je čim sam tebe video. Pa kaže, lekovito blato, valjajte se u njemu svi vi idioti, pa Kleopatrino kupatilo, a u njemu autentična žabokrečina i dlakave domaćice iz istočnog bloka. Stefana sam zalepio za zemlju, zverao je okolo i ispao mu je sladoled koji sam platio dva evra, e nećeš sine, ili ćeš biti normalan čovek, ili ću te ubiti. Ja sam te napravio, ja ću te i ubiti.

6 Zdravo, prijatelju, zovem se Masun, kako si?

21

neprekidno laje olinjala psina. Čitav kanal zaudara na samo srce kanalizacije i odnosi lavinu govana u ne poznatom pravcu. Smem da se kladim da se ista ta govna ulivaju u more. Pre ili kasnije sve završi u moru. Sutra šaljem razlednicu: Pozdrav iz šahta! Draga mama, lepo se provodimo u Septičkoj Jami... Tu se kote, prija im miris. Ljudska govna ili krv, sve je to isto.

209: Razumite vi mene, gospodine, ovo se ni-kada ne bi dogodilo u Ukrajini. Naravno da se i ostali žale. Sad vi zamislite kako je nama dvema, pa mi smo im najbliže, soba do sobe. Mi ćemo vas prijaviti, da, da, hoćemo, ovo vaše ruglo od hotela u kom je divljacima dozvoljeno da maltretiraju poštene goste. Kako sam rekla šta? Ne, white people, wild people.5 Wild people, da li ste vi gluvi?

203: Kako sam mogao da budem toliko glup? Mene da namesti odvratni Bekir iz putničke agencije? Mene? Turčin da me namagarči? Bože blagi... Tri sata do ispražnjenih kreč-njačkih bazenčića u kojima polupijana ruska

5 Ne belci, divljaci.

20

zovu, udaljavaju se od obale, čak i one koje ne plivaju dovoljno dobro. Gaðenje je ono što ostaje. Želim da ih dodirujem, ali se pla-šim gliba ispod kože. Oni smeliji ih privlače, ne dozvoljavaju im da se odmaknu, znajući kako one to i ne žele. Čekaju noć da skinu papuče i tiho se upute po stazama od jefti-nog hotelskog tepiha, tražeći jedni druge, prislanjajući se uz tapacirane zidove hodnika, nespretno ukrštajući vapijuće jezike. Jutro posle imaće ukus tuðe pljuvačke i krvi isisane iz tuðih izgriženih usana. Kao komarci.

I ja ne znam gde ću stići kada krenem odavde u ponedeljak. Da li uopšte mogu negde da stignem? Da li postoji mesto na koje želim da stignem? Ili je neophodno da ga napišem. Kao i sve što pišem. Sav svoj život. Da li i dalje želim da se izdižem iz sopstvenih reči, da se dovikujem njima, da otpozdravljam njima? Da volim njima. Da umirem njima?

Anðela napregnuto pamti horizont. Po us-nicama prevlači crvenu lizalicu.

205: Onaj iz dvestatrojke je urlikao na sina: Ne diraj tog pacova slepče, vidiš da je mrtav, ne diraj crkotinu!

23

Vera je ćutala. Imam mutavu ženu, jebote, da li sam ja najsrećniji čovek na svetu? Ne-ma veze, proðe i petak. U utorak uveče ja sam u Železniku, pijem pivo sa komšijama na klupi i jebem ale. Nema više sehir merkezi, nema više indi bindi, nema više sahil sitelleri, nema više. Nikad više.

201: Vetar je odneo dan, kao i nekoliko prethod-nih. Zbog vetra ne znamo da gorimo. Zas-pao sam na plaži i sanjao neplivače. Kada sam se probudio, oni su bili tu. Svi do jed-nog. U snu sam, ipak, mogao da vidim i sebe.

211: Iskrala sam se iz sobe oko tri sata po ponoći. Pored bazena je sedeo mladić iz sobe 201. Spavao je. Čist. Kao tek poroðen. Oterala sam komarce sa njegovih ruku i podigla mu knjigu sa zemlje. Volela bih da znam njegov jezik. Njega boli. Poljubila sam ga u čelo. Kada se probudi osetiće da je imao nešto.

201: Nimfe. Puno more njih. Teško mi je bilo danas. Da gledam neke od njih kako se tr-ljaju o koščate dečake. Kako nameštaju svoje osmehe, kako ih kvare za njih, mame ih,

22

malih bubnjeva koje prodaju na svakom mestu u gradu.

203: Sutra, sutra ću mu reći.

203: Stalno sanjam kako tata viče na nas. Ja ne volim to da sanjam. Volela bih da sanjam nešto drugo. Volela bih da sanjam belog zeca.

203: Romania is shit! You are shit! Omer! Omer! A beer for my friend from Romania!8

211: Htela sam da skinem haljinu, tamo na terasi, pred njim. I da mu kažem da sam nje gova. Da me uzme zato što je dobar. I da me ima. Da se venčamo na obali baš sad, zato što su talasi puni mesečine. Da me poljubi. I da odemo. Htela sam.

206: But, sir, we are in European union. Do you understand? European union!9

8 Rumunija je sranje! Ti si sranje! Omere! Omere! Pivo za mog rumunskog prijatelja.9 Ali, gospodine, mi smo u Evropskoj uniji. Da li razumete? Evropskoj uniji!

25

211: Papa je kupio bubanj. Kaže da ćemo večeras da pevamo, zato što je sutra nedelja koju smo čekali zbog svih onih nedelja koje ćemo tek doživeti.

203: Za sat vremena interneta platio sam dva evra lopinama iz hotela. Situacija je zaje-bana, tako bar kažu okupatori sa B92. Tem-perature u Srbiji oko pedeset stepeni, stalni požari, moguće vanredno stanje. Ubistva, Kosovo, zajebancije. Sutra izbori u Turskoj. CHP, AK, DP, strah od ekstremizma i nadiruće islamizacije. Neka, neka. Samo na-pred, braćo Turci, svi u džihad, tu je Bag-dad. Ustaše iz UEFA izbacile Partizan na godinu dana. Zlo je.

205: Znači, nabavili su i instrumente. Majko mila.

211: Papa, ssshhhhhhhhh! Please Papa, don’t be that loud. Please…7

201: Plakala je i izašla na terasu. Čuo sam njenog oca kako jarosno udara u jedan od onih

7 Tata, pssssssssssst! Molim te, tata, nemoj biti toliko gla-san. Molim te…

24

ra flautu. Popeli su je na sto, Rumun nešto nerazgovetno nareðuje. Dete izgleda kao tek probuðeno i ne do kraja svesno šta mu se dešava. Anðelin otac joj zadiže suknjicu i ljubi noge, a ona pišti kroz usnik flaute. Ru-mun joj se uneo u lice i prska znojem njene drhtave prste.

203: Ajmo, Drakula, ki, ki, ki, ki, kii, kii, o, o, o, o, oo, oo, pevaj vampirčino! Zube

na sunce! Sing, sing my friend!12

211: Za mene je. To iz flaute. Za mene je.

201: Za mene je. To iz flaute. Za mene je.

203: Vajta je sve pokvario. Spustio onu malu i poslao je u hotel, počeo da nam preti, bar mislim da je to radio, ništa ga nisam razu-meo. Drakula je otišao do toaleta i ostavio me samog sa uroðenikom. Tu je Omer ispao najprisebniji, pa nam je obojici doneo po pivo i iskezio se ljubazno vičući: It’s free, it’s from me.13 Odnekud se stvorili i Vajtini

12 Pevaj, pevaj prijatelju!13 Besplatno je, ja častim.

27

203: Ti, ćoravi? Ma nemoj! Ma nemoguće! Vi ste zoološki vrt Evropske unije, znaš ćoro? Ti i tvoja ćorava deca. Imaš ti dece? Nu? Šta ti je to, ne? Aha, ti si impotentni pavijan u tom zoološkom vrtu. No, no, I was telling you how happy I am for meeting someone from European union. I am not angry, no, no. Drink, my European friend, drink.10

211: Moja usta su puna komaraca noćas.

203: Slušaj me pažljivo, pičko rumunska, sada ćemo popiti jednu za Drakulu i za ovog junaka na mojoj majici. Ma, slušaj me, gde sad gledaš majku ti žvalavu, za Drakulu iz Rumunije i ovog junaka, on ti je kao Drakula iz Srbije, this hero is Serbian Dracula, do you under-stand me?11

201: Čovek iz sobe 203 i nastavnik iz Rumunije dovukli su jednu malu Rumunku u zapu-štenu kafanu pored hotela i teraju je da svi-

10 Ne, ne, samo sam govorio koliko sam srećan što sam up-oznao nekoga iz Evropske unije. Nisam ljut, ne, ne. Pij, moj evropski prijatelju, pij.11 Ovaj junak je srpski Drakula, razumeš?

26

isto to želi i za ručak i večeru jer želi dobro da se najede kebaba, s obzirom da mu je ovo poslednji dan u Turskoj. Rekla sam mužu kako ne bi bilo loše da zamolimo devojku iz turističke agencije da nam rezerviše sedišta koja su u suprotnom delu autobusa od njihovih. Ne mogu da trpim tog čoveka još dvadeset i četiri sata.

201: Vazduh se zgrušao oko svih nas. Nemamo više neograničen prostor za unapred smiš-ljena činjenja. Vazduh se pretopio u vreme. Krećemo se u nečemu što je konačno, u nečemu što je definisano neumitnim krajem. Na nama je da ga izaberemo. Sa koliko svesti se opredeljujemo? Sa koliko volje bi-ramo? Čija istina je njihova istina? Čija sm-rt će biti moja smrt? Ko je Bog?

203: Vera je odvela decu na plažu a ja sam ostao u hotelu. Glava mi je bila iskidana bolovima mamurluka i nisam mogao ponovo da zas-pim pa sam se spustio do hola. Rano tog jutra Rumuni su otišli kući i bilo je ne-uobičajeno tiho.

201: Činilo mi se da se masivni, mermerni zidovi tope od sunčevog pritiska.

29

sinovi, njih stotinu, čini mi se, posedali po uglovima kafane kao u iščekivanju daljih nareðenja. Jedan od njih, mršav, ali ne-zgodnog pogleda, doneo je bubanj i stavio ga pred oca. Dok je matori gledao ponoćne vesti na turskoj televiziji, pitao sam malog da li su iz Australije. Sadam se naglo okre-nuo ka meni, ne ispuštajući limenku iz ruke i izgovorio, kao da hoće da me pljune o oči, We were from Surinam. We were from Hol-land. From this moment, i uperio je prst ka plastičnom zidnom satu na kom je pisalo Kušadasi, we have our own country and we are from Turkey.14

211: Brzo sam se spakovala dok su spavali. Torbu sam gurnula pod krevet. Izbacila sam ruku kroz prozor da zahvatim malo jutra za sebe. Sutra će sve biti moje. Pogledala sam more i razmišljala o venčanici.

205: Prostački se nalaktio na šank i tražio do ru-čak. Kada su ga pitali šta želi, cinično je iz-govorio kebab. Nešto kasnije je dodao kako

14 Bili smo iz Surinama. Bili smo iz Holandije. Od ovog trenutka imamo sopstvenu zemlju i mi smo iz Turske.

28

211: Večerali smo kada je ustao. Isključio je televizor i polako krenuo. Srećom, torbu sam iznela i prikrila iza zida koji je delio hol i trpezariju. Slagala sam sebe o njemu, jer nisam imala dovoljno snage da ga sačekam. Išao je ka liftu, obučen u majicu koju mu je poklonio čovek iz sobe 203. Na njoj je bila fotografija namrgoðenog vojnika ispod koje je pisalo Serbian hero.15 Čovek iz sobe 203 mu je objasnio da je to veliki junak i pri-jatelj svih prijatelja Alaha.

201: Majka je držala Anðelu za ruku. Anðela je ukrala majčin osmeh. Pogledao sam ka nji-ma i šapnuo, idem ja sad.

203: Prvo je Vajtina mala odnekud izvukla kofer, nekoliko puta se osvrnula i nestala. Onda je nesrećnik iz dvesta jedinice zaboravio svoju Smrt na stolu ispred recepcije. Pomislio sam kako je najbolje da krenem za njim i za Vajtom da ih obavestim o pretrpljenim gu-bicima. Menadžer hotela se blesavo smeškao i pratio rezultate izbora. Bin Laden, rekao sam. No, democracy.16 Jebi ga, šta ćeš...

15 Srpski heroj.16 Ne, demokratija.

31

203: Vreme. Nikako nije prolazilo.

201: Ležala je pokraj bazena. Okretala se, na le-ða, ponovo na stomak, a ja sam je voleo.

203: Svideo mi se. Imao je stila i ideja. Dovukao je čitavu porodicu iz Holandije i obećao im. Kao Isus. Ili njegov usrani Muhamed. I svi ga slušaju, bez pogovora.

211: Gleda mene i nešto zapisuje. Gledam ga i zovem.

203: Stefan mi je rekao da mu se kaki. Odvela sam ih oboje do toaleta. Kasnije ću im ku-piti sladoled.

203: Od dvanaest do osam se nije udaljio od televizora. Sve vreme je pratio tok izbora, kao što mi je sinoć objasnio, došao je da vi di kako mu vraćaju zemlju. Čekao je svog Alaha, svog Muhameda, svog Bin Ladena da pobedi, pa da se povampire turski sul-tani, da se ponovo krene na Kosovo, na čitav svet. Na Mars. Da naprave džamiju na vrh Marsa. On i njegovi sinovi, sa imenima starih fudbalskih lisaca iz Holandije.

30

kama, Berkan Boblanli je isticao iz sebe. Sa konopaca u prizemlju sam skinuo peškir i prekrio ga. Još uvek je disao, ali nisam smeo da dozvolim da ga ona vidi. Želeo sam ja da joj kažem. Da je zagrlim i da joj kažem.

211: Želela sam da još jednom zagrlim more. Skinula sam se, složila stvari na kofer i ušla.

203: Želeo sam sve da joj ispričam. Sedela je na krevetu i grlila decu. Osećao sam da me je čekala. Da me je dugo čekala.

201: Uzeo sam još jedan peškir da oteram ko-marce sa lokve krvi.

203: Ja sam trudna. Dete je tvoje. Razvodimo se čim stignemo u Srbiju. Deca ostaju sa mnom.

211: Čujem kako more udara o kamenu sirenu na obali. More udara o moje golo telo. Ja sam mrak.

203:

211: More, more...

211: ... ne možeš mi ništa.

33

205: Širila sam peškire oko devet sati. Komarci su me potpuno iskasapili. Na terasi sobe 201 stajao je onaj povučeni dečko koji se ni sa kim nije sprijateljio. Ušla sam u sobu po autan, mada ovde ne pomaže, kad je sve po-čelo, ako je to prava reč. Prvo sam pomislila da ga je ona bitanga iz sobe pored naše napala. Obojica su vikali, dečku je jedna noga već bila prebačena preko zida terase, ali ovaj je jači, srećom. Bacio ga je na jednu od plastičnih stolica na terasi i dreknuo: Sedi, sunce ti šašavo jebem i nekoliko puta ga udario nekom knjigom po glavi. Ugledao je mene i nasmejao se. Taman sam pomislila kako će početi sve da okreće na one svoje glupe šale, kada je nešto udarilo sa desne strane. Utrčala sam u sobu i rekla mužu da ne pušta dete na terasu ni za živu glavu.

203: Dok sam se ja snašao, mali mi pobeže. Pomislio sam, ko ga jebe, čovek dole leži, ovom je valjda dosta ubijanja za večeras. Kako sam se spustio na travnjak ispod terase, mali već plače iznad Vajte. Kad je pre stigao, ni sad mi nije jasno.

201: Znam da sam se sabrao i da sam mu govo-rio da pozove policiju. Dole, na mojim ru-

32