Fejt Kolins - Izmedju Dva Sveta

8/18/2019 Fejt Kolins - Izmedju Dva Sveta

http://slidepdf.com/reader/full/fejt-kolins-izmedju-dva-sveta 1/63

http://www.jackpotcitycasino.com/?s=wgs15169&a=bfpadid70111&mid=79833



Zvončica

~1~

Bocca

Fejt Kolins

IZMEĐU DVA SVETA

1000 € BONUS

http://www.spinpalace.com/eu/?s=wgs15169%26a=bfpadid70111%26mid=4911




Zvončica

~2 ~

Bocca

Let za Big River bio je otkazan u poslednjem trenutku. Zbog toga jeLoren Doson bila primorana da odleti u Poston, a odatle da uzme maliprivatni avion do mesta Kroford, i time već ionako dugačko putovanjeproduži za još četiri sata. Da nevolja bude veća, nije mogla da se sastane sapredstavnikom Biroa za indijanska pitanja sa kojim je bilo dogovoreno da jesačeka na aerodromu u Big Riveru. Na prvom sletanju pozvala je OskaraMaksvela.

- Ne brini, dušo - uveravao je. - Ni let preko Kroforda nije loš. Pozvaćutamošnji aerodrom i pobrinuću se da te neko sačeka. A kad budeš stigla doParkera, ja ću biti tamo.

Hteo je da kaže još nešto, ali su preko razglasa pozivali putnike da uđu uavion i ona je prekinula vezu. Kada je posle nekoliko sati njen avion sleteona privatni aerodrom, poruka je već čekala. Pratilac će doći po nju u dvasata posle podne.

- Dovraga! - uzviknula je očajnički. Na putu je još od jedan sat ujutru isada treba da čeka još dva sata. Ali, bar će imati pratnju.

- Odmoriću se malo - rekla je službeniku i pokazala ka suprotnom krajuprostorije. - Ako me neko traži recite mu gde sam.

Mladić u sivoj uniformi nasmešio se ljubazno. - Imali ste naporan let? - Nepodnošljivo dugačak - uzvratila mu je osmehom. Iz jednog ormarića izvadio je mali jastuk. - Izvolite, gospođice Doson.

Samo se vi odmorite. Bilo ko da dođe reći ću mu gde ste.

Noseći torbu preko ramena otišla je u udaljeni ugao gotovo praznečekaonice. Nekoliko sekundi kasnije bila je opružena na tvrdoj drvenoj klupii čvrsto spavala.

Posle izvesnog vremena njen miran san prekinulo je nečije prisustvo.Budila se polako, osećajući bol u leđima. Proklinjala je onoga ko je probudio,ma ko to bio. Zaklonivši rukama oči, okrenula se i ugledala par mišićavihnogu obučenih u farmerke.

Spustila je noge na pod i povukla se malo unazad da bi malo boljeosmotrila ovog visokog čoveka. Oko uskog struka bio je opasan pohabanikaiš o koji su bile okačene isto toliko iznošene rukavice od teleće kože.

Karirana košulja i otkopčani prsluk od teksasa, više su otkrivali negoskrivali njegove široke grudi.

Zagledala se u tamno, lepo lice boje bakra, a zatim pogled zaustavila natamnosmeđim očima iz kojih se ništa nije moglo pročitati.

- Vi treba da me povezete? - Ukoliko idete u Parker. Bez reči je klimnula glavom i pružila ruku. - Ja sam Loren Doson. - Rasel Noris - nije primetio, ili se samo pretvarao da ne vidi ruku koju je

ispružila u znak pozdrava. - Imate li prtljag?






Zvončica

~3 ~

Bocca

- Samo to. Ostatak će stići kasnije - pokazala je rukom jednu torbupretrpanu stvarima i drugu koja je bila manja.

Uzeo je jednu torbu u ruke. Ona se setila da treba da vrati jastuk. - Čekajte. Moram da vratim ovo - nesvesno ga je dotakla za mišicu.

Pogledao je prvo u nju, a zatim u ruku koja je lagano počivala nanjegovoj. Naglo se odmakao. Ovakvo ponašanje je zbunilo i ona jepocrvenela. Okrenula se i otišla do mesta gde je stajao službenik.

- Čuvajte se ovog čoveka, gospođice. Zna da bude vrlo neprijatan. Loren nije na to ništa rekla, već je samo pružila jastuk i zahvalila se. - Koliko traje vožnja? - upitala je kad se ponovo našla pored svog

pratioca. - Oko tri sata. - Sasvim dovoljno da se upoznamo. Pogledao je tek kada su izlazili iz

aerodromske zgrade. - Korisno je poznavati svog neprijatelja. - Nisam znala da smo neprijatelji. - Bio sam protiv toga da vas prime, ali vi ste ipak tu. - Zaista? I zbog čega niste uspeli u svojoj nameri? - na usnama joj je

titrao blagi osmeh. Slegnuo je ramenima. - Kraj školske godine je blizu, a vi ste bili jedini

prijavljeni kandidat - pogledao je iskosa. - Pitam se zbog čega ste prihvatiliovaj posao. Kako to da u ovo doba godine niste zaposleni. Sve mi je to vrločudno.

Pošto ona na to nije ništa rekla, on je nastavio. - U svakom slučaju, mislim da će mi poći za rukom da do jeseni nađem

nekog boljeg. Loren je bila ljuta. - Šta imate protiv mene? - Ne verujem da možete da budete prijatelj mom narodu. - Zar bih došla da sam neprijatelj? - I drugi kao i vi nisu dolazili sa najboljim namerama. Kada bi dobili ono

što im je bilo potrebno, oni bi odlazili. - Ja nisam kao moji prethodnici - rekla je tobože mirno, ali bila je veoma

ljuta. - Vi ste sada ovde novi, ali se ne razlikujete od ostalih. Svi ste vi isti -pogledao je pravo u oči.

- Grešite! - odgovorila je oštro. Prošavši pored njega stala je na ivicu trotoara i duboko udahnula

vazduh. Naizgled je bila mirna, ali je u njoj sve kuvalo. - Hajdemo - rekao je prišavši joj. Bio je prijatan, sunčan aprilski dan. Džip je čekao na parkiralištu. Pomalo užurbano ostavili su Lorenine

torbe, seli u kola i privezali pojaseve, ne progovorivši ni reči. Loren jerazmišljala o tome šta je dalje čeka. Ovaj čovek bi mogao umnogome da joj

oteža ili olakša boravak u rezervatu. On je očigledno izabrao ono prvo. - Zašto imate tako loše mišljenje o meni kada me i ne poznajete?

1000 € BONUS





Zvončica

~4 ~

Bocca

- Dosta toga znam. - Između ostalog i da prebrzo donosite zaključke. - Znam šta mogu da očekujem od vas. - Ne valja biti toliko samouveren.

- Dobro, recite šta sve znate o mom narodu - izgovorio je to takvimtonom kao da očekuje da ona o njegovom narodu ništa ne zna.

Loren je želela da ga razuveri, pa je odmah počela da priča. - Vaš narod pripada plemenu Navalio. To pleme je izvorno bilo nomadsko

pleme sve dok nisu naišli na dolinu okruženu planinama i ugledali reku kojaprotiče kroz bogate pašnjake i odlučili da tu i ostanu. Vaš narod je zadržaoautonomiju, zahvaljujući oštroumnosti vođa plemenskog veća itradicionalnih poglavica čiji ste vi direktni potomak. U stvari, vođe većaretko se obraćaju Birou za indijanska pitanja, osim u izuzetnim slučajevima,kao što je ovaj - zastala je za trenutak. - Šta se u stvari dogodilo?

- Vaš prethodnik Deril King potpisao je trogodišnji ugovor, koji je pre dvameseca raskinuo i otišao u Kinu. Kada školski odbor nije mogao da nađezamenu, obratili su se Birou za indijanska pitanja. To je sve što znam. Zapojedinosti možete da se obratite Oskaru.

Loren je klimnula glavom. - Da nastavim. Školski odbor se sastoji od petčlanova i u osnovi je samostalan. Plemensko veće broji deset članova. Uslučaju jednakog broja glasova, vi imate odlučujući glas, pošto ste, u stvari,tradicionalni poglavica. Učestvovali ste u dobrovoljnom radu gde ste biliobučeni za lekara. Čula sam da ste veoma dobar iscelitelj - nasmešila se.

Pošto je primetila da on hoće da se buni zbog toga, brzo je nastavila

priču. - U rezervatu ne postoji policija pošto vaš narod živi mirno. Bilo je

nekakvih incidenata, uključujući susedni grad Krid. Ako se nešto i dogodi,šerif je za to nadležan - zamislila se za trenutak. - Šta još hoćete da kažem?

- Dobro, ovo je dovoljno za početak. - Zar nisam rekla da sam drugačija? - Samo ste pametniji od ostalih i ništa više. Loren ga je samo ljutito pogledala ne progovorivši ni reč. Svu pažnju je

usredsredila na put. Posmatrala je okolinu i pokušavala da zapamti kudaidu. I Rasel je ćutao. Putokaz je pokazivao da idu prema zapadu, i tomeđunarodnim putem. Bio je to autoput sa četiri trake, koji je ličio nabaršunastosivu prugu pod plavim nebom. S obe strane puta pružala seprerija. Loren se osečala usamljenom. Što su se više približavali rezervatu,sve je više osećala nesigurnost. Ako je ovaj kraj izgledao negostoljubivo, šta je tek mogla da očekuje od ljudi?

- Zaustavićemo se u gradu - njegov glas prekinuo je njene misli.Okrenula se ka njemu kao u polusnu.

- Izvinite, nisam čula šta ste rekli. - Oskar vas čeka u gradu. Odvešću vas do njega, a zatim vas dvoje

možete zajedno do Parkera. - Dobro! - uzviknula je ravnodušno.






Zvončica

~5 ~

Bocca

Četrdesetak minuta kasnije, zaustavili su se pred malim restoranom idošli do ulaza gde je punačak, sredovečan čovek u sivom odelu i šeširupodigao ruku u znak pozdrava. Pošto je upoznao sa Oskarom, Rasel jeotišao.

- Da preskočimo formalnosti i odmah pređemo na ti. Šta misliš oRaselu? - upitao je odmah Oskar.

- Arogantan, ohol, tvrdoglav i netrpeljiv. - Baš imaš lepo mišljenje o njemu - pogledao je pravo u oči. - Ali, budi

uverena da grešiš. Ima on svojih dobrih osobina koje još nisi stigla da uočiš ikojima bi se divila. Jednom ću ti pričati o njemu.

- Drago mi je što si me dočekao. Pomalo se plašim prvog susreta saškolskim odborom.

- Nismo mogli da dozvolimo da sama dođeš ovamo. Ne treba da se plašiš.Imaš dobre preporuke i iskustva sa indijanskom decom u Njujorku. Kada

budu shvatih da voliš ovaj narod i da želiš da im pomogneš, zavoleće te. Prošli su kroz kapiju rezervata pred sumrak. Lorenine ruke bile suvlažne i hladne. Nervozno je prošla prstima kroz svoju gustu kosu i dubokouzdahnula.

Parkirali su se uz drvenu kuću sa ogradom i tremom, uzdignutu četiristepenika od ulice. Iznad ulaznih vrata i u sobi, gorelo je svetio.

- Ovo je kuća Suni Noris, Raselove majke. Ume da bude veoma dobarprijatelj onome za koga smatra da to zaslužuje. Iskrena je i voli pravičnostviše nego njen sin, za koga si i sama primetila da ima predrasude o belomčoveku. Osećam da ćete se vas dve sprijateljiti.

U tom trenutku ulazna vrata se otvoriše. - Učinilo mi se da čujem nekeglasove. Zašto nisi kucao, Oskare? - Dobro veče, Suni. Upravo sam krenuo da to učinim, ali si me ti

preduhitrila. - Uđite! Kafa je već na stolu.

Oskar Maksvel je propustio Loren, a zatim su oboje pratili stariju ženudo kuhinje. Loren se osvrnula po prostoriji. Zidovi su bili krem boje, aormari od hrastovine, kao i pod. Na sredini kuhinje nalazio se veliki drvenisto sa stolicama prekriven stolnjakom boje lana.

Kada se Loren okrenula ka Suni Noris, ona je otvoreno posmatrala. To

isto, učinila je i Loren. Suni je bila visoka i vitka žena obučena u majicu ifarmerke. Njena crna kosa bila je skupljena u rep koji je padao preko desnogramena. Slepočnice su joj bile prošarane sedim vlasima, ali iznad širokih, jagodica tamnosmeđe oči blistale su mladalačkim sjajem. Imala je okopedeset godina. Smešila se vragolasto što je i kod Loren izazvalo osmeh.

- Dobro nam, došla! - Hvala vam, gospođo Noris. - Zovi me Sum, a ja ću tebe... - Loren!

Suni je na to klimnula glavom i brzim pokretima izvukla dve stolice. - Sedite. Moramo da razgovaramo. Loren je pogledala zbunjeno Oskara.

1000 € BONUS





Zvončica

~6 ~

Bocca

- Suni je upravo htela da ti ponudi gostoprimstvo dok se tvoj stan nedovede u red.

Loren je posmatrala Suni kako na sto iznosi hladnu piletinu, domaćihleb i kafu. Kada je sve iznela na sto, sela je na stolicu i počela daobjašnjava Loren kako pored škole postoji jedna zgrada namenjenanastavnom osoblju.

- Tu kuću sam sama namestila i uredila. Poslednjem učitelju nije bilovažno kako izgleda, ali kada sam čula da dolazi žena, smatrala sam da ćemožda poželeti da bude nešto lepše uređena.

- Veoma ste pažljivi. Da li ste sigurni da ima mesta kod vas? Suni je uzdahnula tužno. - Moje dve starije kćeri udate su u Big Riveru.

Dve mlađe stanuju odvojeno nekoliko kuća dalje. Tu smo samo moj sin i ja.On većinu vremena provodi van kuće. Učinila bi mi uslugu kada bi ostala.

- Pa onda, kako da odbijem? - nasmešila se Loren.

Zadovoljna, Suni se obratila svojim gostima. - Hajde, poslužite se. Mora da ste gladni posle napornog putovanja. Za vreme jela razgovor su vodili samo Sum i gospodin Maksvel dok ih je

Loren pažljivo slušala. Dok je Suni dolivala i drugu šolju kafe, vrata su seotvorila.

- Dobro veče - začuo se duboki, baršunast muški glas. Rasel je prišaostolu i spustio poljubac na Suninu kosu. - Dobro veče, majko. Kako si?

- Dobro sam, sine. Imamo goste. Rasel nije obratio pažnju na Loren i Oskara već je iz ormarića izvadio šoljicu, usuo kafu i naslonio se nasudoperu prekrstivši noge. Svesna činjenice da ga netremice posmatra,

Loren je pokušala da odvrati pogled, ali joj to nije pošlo za rukom, jer je onuhvatio njen pogled. Loren je mirno nastavila da proučava njegovo lice.

Duboko usađene tamnosmeđe, gotovo crne oči posmatrale su je dok jeona pogledom prelazila preko markantnog nosa, kosih jagodica i isturenebrade.

Na uglovima njegovih usana titrao je osmeh. - Pa, šta to vidite na meni? - prek inuo je tišinu. Kako je lep, pomislila je. - Pogodite - bilo je sve što je rekla.

Rasel je uhvatio sebe da sa divljenjem posmatra ovu izuzetno privlačnuženu koja poseduje neverovatni smisao za humor. Znao je da će biti veomateško da je smatra za neprijatelja.

Njena glava sa gustim uvojcima bila je uzdignuta visoko, a plavozeleneoči prošarane zlatnim pegama i uokvirene gustim crnim trepavicama koje sublistale na preplanulom licu gledale su ga iskreno i sa poverenjem.

Blede senke iznad njenih visokih jagodica odavale su umor, ali čvrstabrada i tvrdoglavo zabačena ramena doprinosila su opštem utisku snage.

Pitao se da li zna da njene pune, pomalo drhtave usne govore o njenojranjivosti i čine je još privlačnijom.

- A šta vi kažete? - upitala je kroz smeh. - Na vama je da odlučite.






Zvončica

~7 ~

Bocca

Prišao je i pružio joj ruku. - Pre nego što se nastavi naše neprijateljstvo,dozvolite mi da vam poželim dobrodošlicu.

- Odlučili ste da otvoreno vodimo rat? - upitala je ljutito. - Ovo su verovatno poslednje učtive reči koje upućujemo jedno drugom,

gospođice Doson. - Dobro, ali da znate da sa mnom nećete tako lako izaći na kraj. - U to ne sumnjam, ali ću ja ipak izaći kao pobednik. - Rasele! - ljutila se Suni. - Ne dozvoljavam takav razgovor u mojoj kući! - U pravu si. Sve što želim da kažem protiv nje, to mogu da učinim na

sastanku odbora. Okrenuo se i klimnuo glavom Loren i Oskaru. - Videćemo se sutra -

rekao je tiho, a zatim izašao iz kuhinje. Loren je bila ljuta i tužna u isto vreme. Zatim je osetila Sunin pogled na

sebi i okrenula se ka njoj. - Žao mi je zbog onoga šta je Rasel rekao. - On se samo vodi svojim osećanjima. Potpuno ga razumem. - Zar nisi ljuta? - To ne poričem - tiho se nasmejala. - Sa njim čovek ponekad teško izlazi na kraj. Pripazi se sutra na

sastanku školskog odbora. - Zašto tako govorite o svom sinu, Suni? - Ne bih volela da pomisliš da sam loša majka. Volim svog sina, ali mi

nešto govori da možeš da budeš od velike koristi ovome narodu i ne želim da

njegova netrpljivost to pokvari. Da li me razumeš? - Da! - Loren je potvrdno klimnula glavom. - Hoćeš li da se raskomotiš? - Želim prvo da vam pomognem da raspremite sto. - Ovaj put ću ja to da uradim - okrenula se ka Maksvelu. - Ostaješ li,

Oskare? Imam slobodnu sobu za tebe. - Ne, hvala. Idem u grad, ali ću sutra da dođem na sastanak odbora. Suni ga je ispratila, a zatim odvela Loren uz stepenice do sobe na kraju

hodnika. Mala stona lampa bacala je prijatnu svetlost po sobi. Braon kreveti

bih su prekriveni velikim šarenim prekrivačima pored kojih su se nalazili noćni ormarići. Stočić za ulepšavanje stajao je ispod prozora nasuprotkrevetima, a stolica za ljuljanje i komoda uklapale su se u ostali nameštaj.

- Ova soba pripadala je Fler i Mansi, mojim najstarijim kćerima. Sada jetvoja dokle god ti to želiš.

Suni je poravnala krevet i Loren se umorno spustila na krevet. - Oskar kaže da si iz Njujorka. Otkud to da si došla čak ovamo? Loren se zamislila za trenutak. - Zanimljiv je to grad i tamo može lepo da se živi, ali nije za mene.

- Zbog čega?

1000 € BONUS





Zvončica

~8 ~

Bocca

- Tamo ima previše ljudi, žurbe, buke, a malo otvorenog prostora. Osimtoga, za Njujork me vežu loše uspomene.

- Možda ćeš jednog dana da mi ispričaš o tome. - Verovatno - slegla je ramenima.

- Imaš li rođake? - Nemam. - A neku trajnu vezu? - Više ne, zbog čega pitaš? - gorko se nasmejala. - Želela sam da znam da li te tamo neko čeka. - Imam samo nekoliko prijateljica i kolega, i to je sve. - Kupatilo je na drugom kraju hodnika. Dan ovde počinje veoma rano, a

ja ustajem pre pet. Ako me nema u kuhinji uzmi šta hoćeš za jelo - govorila je Suni dok je stajala na vratima sobe, a zatim tiho izašla i ostavila Lorensamu.

Previše umorna da bi se presvlačila, samo se uvukla pod pokrivač iutonula u čvrst san.

* * *

Napolju je još uvek vladao mrak, kada je Loren sa peškirom prebačenimpreko ramena krenula kroz neosvetljen hodnik ka kupatilu. Bila je još uvekpospana i nije primetila čoveka koji je upravo izlazio iz kupatila sve dok senije s njim sudarila. Čelom je udarila u vrh njegove brade i dok jepokušavala da održi ravnotežu zateturala se i udarila potiljkom o dovratak.

- Da li vam je dobro? - upitao je nervozno jedan poznati glas. I pre negošto je imala prilike da odgovori, snažne ruke podigle su je i odnele u njenusobu, a zatim lagano spustile na krevet.

- Lezite mirno - naredio je odsečno. - Doneću hladan oblog. Loren je učinila kako joj je naređeno. On se brzo vratio, a njegov hladan

glas slagao se sa ledenim oblozima koje je položio na njeno čelo i potiljak.Kada je počela da drhti nežno je podigao i uvio u čaršav sačekavši da jojbude toplije.

- Da li vam je sada bolje?

- Mnogo bolje, doktore Norise - zadirkivala ga je. - A kako je vaša brada? - U redu je. I, molim te, zovi me Rasel. Laskanje mi ne godi. Loren je osetila kako je pocrvenela i on se na to nasmešio. - Boja ti se povratila u obraze. Opipao je njen puls, srećan što ona ne

može da primeti kako je njegov puls bio ubrzan. Zatim je skinuo oblog sapotiljka i video čvorugu koja je iskočila, dok je prstima lagano trljao modricena čelu.

- Izvini - rekao je pošto se Loren namrštila. - Nisam hteo da te povredim.Otekline i modrice potrajaće još nekoliko dana. Ozledila si se malo.

- Mislim da je to učinila tvoja brada. Pogledao ju je oštro, ali pošto se ona smešila i sam joj je uzvratio osmehom.






Zvončica

~9 ~

Bocca

- Recimo da smo oboje tome doprineli - rekao je blago. Suviše je otvorena i prijateljski raspoložena, razmišljao je Rasel. - Eto,

vidiš šta može da se dogodi kad nepazimo. Ne gubi vreme pokušavajući dase sprijateljiš sa mnom - osmeh sa njegovog lica je nestao. - Videćemo se nasastanku školskog odbora - izašao je užurbano iz njene sobe.

Biće zaista teško s njim, pomislila je. Polako je ustala iz kreveta iuvidevši da je sve u redu uzela je peškir i uputila se ka kupatilu.

* * *

U jedanaest časova Loren i Oskar Maksvel su ušli u zgradu gde je bioodbor i kroz kratak hodnik došli do kancelarije gde su se nalazili svi članovi.

Zastala je pred vratima, udahnula vazduh i tek tada klimnula glavomOskaru koji je tiho pokucao na vrata.

Sa druge strane vrata začuo se odgovor i njih dvoje su ušli u prostoriju ukojoj je dominirao dugačak sto za kojim su sedela četvorica muškaraca i jedna mlada žena otprilike Loreninih godina. Čovek koji je sedeo u sredinipružio je ruku prvo Oskaru, a zatim Loren.

- Dobro jutro, Oskare. Našoj novoj učiteljici želim dobrodošlicu. Loren se ubrzo našla u živom razgovoru sa Članovima odbora. - Sigurna sam da pretpostavljate da će se svakako pojaviti izvesne

poteškoće, ali ja ću marljivo raditi i doprineću uspehu. Bila bih vam veomazahvalna na podršci i strpljenju. Ovo su moje preporuke. Možda biste želelida ih malo bolje proučite - pružila je koverat Džonu Nolanu.

U tom trenutku začulo se kratko kucanje i pažnja svih prisutnih prenelase na vrata koja su se otvorila. Loren nije bila nimalo iznenađena kad jeugledala Rasela Norisa. Uostalom, obećao je da će da prisustvuje sastanku.

Bilo je očigledno da je došao sa nekog napornog posla i da se umio iobukao u žurbi. Jakna mu je visila preko jednog ramena, košulja je bilavlažna i nemarno uvučena u farmerke. Kosa na slepoočnicama bila mu jevlažna. Bilo je nekog šarma u njegovom nemarnom izgledu i da su se srelipod drugim okolnostima, svakako bi Loren izmamio osmeh, ali ona sada nijepokazivala šta misli i oseća.

- Izvinite što kasnim. Imao sam nekih poteškoća s placem - prošao je

prstima nervozno kroz kosu. - Jesam li mnogo propustio? - Nisi. Razgovarali smo o problemima na koje gospođica Doson očekujeda će naići. I gledali smo ovo. - Džon je podigao Lorenina svedočanstva ipreporuke. - Hoćeš li da pogledaš?

- To je samo prazno parče papira. Njene preporuke moraju biti dobre,inače je Oskar ne bi doveo ovamo. To me ne brine.

Tu smo, dakle, razmišljala je Loren i pripremila se za napad za koji jeznala daje neizbežan.

Muškarac koji joj je predstavljen kao Edgar Spenser nagnuo se malonapred. - Zašto vas dvoje ne sednete? Rasele, ti nisi član odbora, i ti naravno

ne možeš da glasaš, ali poštujemo tvoje mišljenje i imaš pravo da se izjasniš.

1000 € BONUS





Zvončica

~10 ~

Bocca

- Postoji jedan problem o kome ona nije ni razmišljala, a vi ste suvišeučtivi da ga pomenete, a to je da je ona belkinja. Njen narod nas je prognaou rezervate i ostavio da umremo bez dostojanstva. Kada smo nekako uspelida opstanemo, oni su našu decu oterali u škole gde su se nadali da će dazaborave svoju kulturu i da prihvate njihovu. Kažnjavani su što govore

maternji jezik i od njih se očekivalo da izgledaju i ponašaju se kao belci -dok je govorio sedeo je nepokretno. Zatim je ustao i počeo polako da šetakao da daje oduška nekom snažnom osećanju koje je pretilo da eksplodira.

- I nemojte mi samo reći kako je ranije radila sa indijanskom decom. Tosu deca koja su odrasla u gradu i čiji su roditelji više zainteresovani za to dase stope sa belcima nego da zadrže svoju kulturu. Mi moramo našu decu daučimo kako da opstanu u svetu belog čoveka, a da ne izgube svoj identitet.Ne znam kako nam ona u tome može pomoći kad ne poznaje dušu našegčoveka. Ne poznaje način našeg razmišljanja, ne zna šta osećamo. Više bihvoleo da našu decu uči neko od naših, na primer, Nituna.

Sve oči su sada bile uprte u Loren. - Ne bih raspravljala sa gospodinom Norisom o istoriji - okrenula se ka

njemu. - Jedino što želim da kažem to je da moje poreklo i boja moje koženemaju nikakve veze s mojim uverenjima. Deca koju sam podučavala bila sudrugačija, ali ne iz razloga koji je gospodin Noris naveo. Za razliku od vašedece koja žive u rezervatu i koju je lakše zaštititi, ta deca žive dva života uisto vreme. Dok sam ih ja učila kako da se snađu u svetu belog čoveka, onisu kod kuće učili religiju, istoriju i kulturu svog naroda. Davali smo immogućnost da biraju između ova dva načina života. I bez obzira kako suodlučili, bar su imali izbor. Uprkos svim negativnim uticajima koje bih

mogla da prenesem na vašu decu, mogu im ipak pomoći kao Što sampomagala i drugima. Mogu ih naučiti da shvate svet van ovoga u kome žive ida ih pripremim da se u njemu snađu. Mogu da im pokažem da oni imajušta da biraju. Uz pomoć vaših starijih možemo biti sigurni da stari načinživota za njih neće biti izgubljen ako odu jednoga dana odavde, a i akoostanu to će biti njihov izbor. Ne znam šta više možete da očekujete od jednog učitelja ma koje on rase bio? - Vi često upotrebljavate reč „izbor",gospođice Doson. Šta biste radili da ta reč ne postoji?

- Znam dobro, gospodine Norise, kako izgleda kad vam se stalno govori,a nemate pravo da i vi sami nešto kažete - okrenula se ostalima. - Ako medeca budu prihvatila i ako mi vi na pravi način pomognete možda im se ovo

što sam malopre rekla i neće dogoditi. Moramo im uliti poverenje u sebesame.

Još jednom se okrenula svom protivniku, obuzeta potrebom da seodbrani. Bila je svesna toga da on sumnja u njene reči.

Ona svakako govori ispravno, mislio je. Ali, da li je iskrena? - To je zaista ono što nam je potrebno, jedan dobar radnik koji je

dovoljno lud da se upusti u ovako nešto. Lorenino dobro raspoloženje odjednom se povratilo i ona se nasmešila. - Tražila sam pravi izraz da opišem ovu avanturu. Sada ste mi dali ideju.

Nazvaću je „Lorenin pohod". - „Lorenina glupost" je naziv koji bi mu više odgovarao.






Zvončica

~11~

Bocca

- To mi se čak više sviđa - glasno se nasmejala. - Mogu li da gaupotrebim?

- Slobodno - klimnuo je glavom svim prisutnima i izašao isto tako naglokao što je i došao.

Potpuno zbunjena, Loren se okrenula ljudima za stolom, ne znajući štada radi. Nituna Grejs joj se nasmešila i time je ohrabrila.

- Verovala ili ne, dobila si ovu rundu - rekla joj je Nituna zadovoljno. - Da li biste želeli da još razgledate dokumenta ili da se sastanemo

nekom drugom prilikom? - upitala je Loren. Posle kraćeg dogovora odbor je odlučio da se sastanu kroz nekoliko

nedelja. Nituna je ustala, a to su isto učinili i ostali članovi školskog odbora.Pošto su se rukovah sa Oskarom i Loren, ovo dvoje krenulo je polako kaSuninoj kući.

- Dobro si se držala - rekao je Oskar veselo.

- Hvala. Očekivala sam od njega mnogo gore ponašanje. - Dobro sam ga upoznao tokom godina. Njega retko šta može da uplaši,

pa se sada i nije uplašio onoga što si mu rekla, mada si bila veomaubedljiva. Ali, reći ću ti kako možeš da mu se dopadneš ako to želiš.

Loren je bez reči klimnula glavom. - On ima nekoliko slabosti, a jedna od njih je njegov narod, ili tačnije,

narod njegove majke - zastao je da zapali cigaretu. - Da li si znala da jenjegov otac bio belac?

- Nisam - rekla je očigledno iznenađena.

- Da, došao je u ovaj kraj da vrši geološka istraživanja za Ministarstvounutrašnjih poslova i nikada se nije vratio kući. Zaljubio se u ovaj kraj, unačin života ovih ljudi i nije slučajno što je ostao sa Suni. Rasel je plodmešovitog braka.

- Kako si uspeo da održiš prijateljstvo s njim kad on belom čoveku neveruje.

- Ne laskam sebi da je njegova vera u mene potpuna. Veruje mi koliko biverovao i bilo kom drugom službeniku vlade. Mislim da je najvažnije udanašnjem razgovoru s njim to što si uspela da ga zainteresuješ. Ne uklapašse u sliku koju je stvorio o tebi. I to je dobro. Što se tiče školskog odbora onće čekati tvoje rezultate. To ne treba da te brine. - I ne brine me. Dokazaćuim ko je Loren Doson.

* * *

Sutradan, posle doručka, Suni je predložila Loren da odu do Parkera urazgledanje. Bilo je prijatno subotnje jutro. Šetajući, stigle su do zgrade sadrvenom tablom na kojoj je pisalo da je to škola grada Parkera.

Kada su otvorile vrata, osetio se ustajao vazduh u učionici. Sunčevi zraciteškom mukom su se probijali kroz prljave prozore i obasjavali prašinu kojase kovitlala i ponovo padala na klupe i stolice.

- O, Suni, kako je ovde prljavo. Ne mogu da dopustim da se deca vrate uovakvu učionicu.

1000 € BONUS





Zvončica

~12 ~

Bocca

- Za tri sata sve ovo može ponovo da zablista. - Hoćete li da mi pomognete? - Metla i četke nalaze se u ormanu u susednoj prostoriji. Počistile su učionicu, oprale prozore, obrisale prašinu i izglancale

nameštaj, a zatim su otišle do zgrade koja je bila namenjena učiteljima. Loren je posmatrala zgradu. To je trebalo da bude njen dom dokle godostane u rezervatu. Sveže okrečeni zidovi blistali su na suncu, a u čistimprozorima ogledalo se nebo. I ova, kao i kuća Norisovih bila je uzdignutanekoliko stepenica iznad ulice i imala je ogroman trem.

- Zašto su vaša i ova kuća drugačije sagrađene od ostalih koje smo videleu Parkeru?

- Većina naših kuća ima zemljane podove kao u vreme kada smo živeli udolinama. Moj muž sagradio je ove dve kuće po uzoru na one van rezervata,kako ih se sećao iz detinjstva.

Loren je potvrdno klimnula glavom i njih dve su ušle u prostranudnevnu sobu. Zidovi okrečeni u belo, slagali su se sa podom od hrastovine, aplafon obložen drvenim daskama i prozorske daske bih su premazanibezbojnim lakom. Kraj jednog zida nalazila se polica sa knjigama. Blizu njestajala je jedna mala polica na kojoj je bila zbirka rukotvorina. U zadnjemredu, bila je figura dečaka koji vodi ponija. Oko čela imao je zavezanuukrasnu traku od kože dok mu je kosa bila raščupana. Loren je netremiceposmatrala tu figuru. Figura je bila lepa, ocrtavalo se jasno vitko telo i mišićidečaka koji se tek počeo razvijati u odraslog čoveka.

Crte lica bile su joj poznate. Okrenula se prema Suni upitno.

- Da, to je Rasel - potvrdila je Suni. I Loren je klimnula glavom i nastavila razgledanje. Jedna stara kožna

sofa i dve pohabane fotelje stajale su uz drugi kraj zida. Odmah uz dnevnu sobu bila je kuhinja sa stolom i stolicama u uglu. Na

kraju kratkog hodnika nalazilo se kupatilo, a udobna spavaća soba skaminom, odmah pored kupatila.

- Kao što vidiš, kuća nije velika, ali je čista i moći ćeš da je urediš posvom ukusu.

- Kuća je divna, Suni. Uživaću u tome da joj udahnem život. Tog istog dana, Rasel im se pridružio za večerom koja je bila postavljena

ispred velikog prozora u dnevnoj sobi. Malo kasnije, Loren i Rasel lenjo suposmatrali zalazak sunca.

- Kako mogu da nabavim konja? - Loren je prekinula tišinu. - A šta će jednoj dami konj? - Rasel se tiho nasmejao. Bila je suviše dobro raspoložena da bi se naljutila. Samo se lenjo izvila i

nasmešila. Raselu se ovaj njen pokret učinio dražesnim. - Isto što i mladiću sa sela. - Ko će da te nauči da jašeš? - upitao je prezrivo. - Nađi mi dobrog konja i moći ću u svako doba da se s tobom takmičim.

- Nemaš šanse, moja damo - pogledao je pravo u oči.






Zvončica

~13 ~

Bocca

- Ne bih baš bila toliko sigurna da sam na tvom mestu. - U redu! Sutra te vodim na jedan ranč. Dobićeš dobrog konja, a kroz

nedelju dana ćemo otići u preriju da vidimo ko je bio u pravu. - A nagrada za pobednika? - nasmešila se.

- Otome ćemo kasnije - pogledao je ispod oka lukavo.

* * *

Loren je probudilo uporno kucanje. Otvorila je vrata pospano i naslonilase na dovratak.

- Hteo sam samo da ti kažem da je kupatilo slobodno - rekao je Raseltiho. - Ali, ti se izgleda još nisi probudila.

- Jesam - odgovorila je pospanim glasom. Na njegovom licu titrao je lenji osmeh od koga su je prošli žmarci.

Odjednom je bila potpuno budna. - Ali mi je ipak potreban hladan tuš. - Dobro je - osmehnuo se vragolasto. - Ionako nema tople vode. -

Pogledao je niz hodnik u svoju sobu, a zatim se ponovo okrenuo ka njoj. -Ako ne požuriš poješću i tvoj doručak.

Pošto je otišao u svoju sobu, Loren je uzela peškire i stvari koje jeprethodne večeri ostavila na fotelji. Dok je stajala pod tušem, pitala se zbogčega je najednom tako dobro raspoložen. Jedino što je mogla da zaključi bilo je to daje verovatno siguran u pobedu.

- Pitam se da li će biti veseo i sledeće nedelje ako budem pobedila - rekla

je glasno dok joj se mlaka voda slivala niz lice. Petnaestak minuta kasnije, sedela je za stolom i posmatrala Rasela kako

doručkuje. - Da li si videla da neko više jede? - upitala je Suni. - Ne znam gde mu to

sve stane. Rasel se zavalio u stolicu, a na licu mu je zaigrao dečački osmeh. - Sve

se to pretvara u mišiće. - To govoriš još od svoje petnaeste godine - nasmejala se Suni. Loren ga je posmatrala preko šoljice za kafu. Upoređivala ga je sa

figurom koju je prethodnog dana videla. Sa petnaest godina bio je visok imršav. Još nije počeo da se razvija. Imao je stidljiv osmeh i vragolaste očikojima je sigurno zavodio devojke.

S druge strane stola, Rasel je posmatrao Loren. Njena kosa bila je jošuvek mokra i u nepravilnim uvojcima padala preko ušiju i čela. Lice joj jebilo rumeno, a kosa glatka. Nije bila našminkana sem ruža za usne koji jestavila više radi zaštite nego da bi izgledala lepo. Odjednom se namrštila,kao da se setila nečeg neprijatnog. Njene zelenoplave oči napuniše sesuzama. Rasel je prvo pogledao u nju, a zatim u svoju majku koja je samoodmahnula glavom.

Loren je odsutno počela da rasprema sto, zatim da pere sudove. Duboko je uzdahnula, rukavom obrisala oči i kao da se ništa nije dogodilo, upitala.

1000 € BONUS





Zvončica

~14 ~

Bocca

- Da li sve kuće imaju vodovod? - Uglavnom - odgovorio je Rasel, srećan što je taj tako teški trenutak

prošao. - Sve je to delo mog oca. Kada je vodio geološka istraživanja dubokoispod površine, pronašao je vodu. Poslednje što je uradio pre nego što senastanio ovde bilo je to da izgradi vodovod sa grupom inženjera. I to je jednaod malobrojnih pozitivnih stvari koje su beli ljudi ikada uradili za nas.

- Dosta! - Suni je ljutito pogledala sina. Rasel je prošao prstima kroz kosu i uzeo jaknu sa čiviluka. - Idem da dovezem džip. Ti dođi kad budeš spremna - rekao je odsečno i

izašao napolje. Loren je ostavila krpu i počela da se sprema.

* * *

Sunce je već bilo izašlo kad su napustili rezervat i stigli na mali ranč.Rasel je zaustavio džip ispred velike drvene kuće koja je pre ličila na višerazličitih ali povezanih soba, nego na celovitu građevinu.

- Krajem prošlog veka, bila je to mala koliba. Pošto je porodica rasla,dograđivali su sobe. Tu sada živi samo Timoti sa svojom majkom i kćerkomKeti - objasnio je Rasel dok su izlazili iz džipa. - Hajde da se upoznaš s njim.

Otvorio je vrata i promolio glavu. - Ima li koga? - Da! - začuo se odgovor na lokalnom dijalektu. Osmeh zadovoljstva prešao je preko Raselovog lica. - A sada ćeš da upoznaš najbolju kuvaricu na svetu. U tom trenutku u sobu je ušla tamnoputa žena prefinjenih crta lica. I

njoj je bilo drago što je ugledala Rasela. Loren je primetila senkuradoznalosti u njenim očima.

Rasel je snažno zagrlio. - Kako si mi nedostajala! - Zašto te tako dugo nije bilo? - Pa, znaš kako je - Raselu je bilo neprijatno. Tužno je odmahnula glavom. - Znam. Ti si jedan vetropir - okrenula se

ka Loren. - Ali, ako je ova ljupka dama tvoja devojka, znam da za tebe ima još nade.

- Nemam ja nikoga sem tebe - nasmešio se. - Hoćeš li da me upoznaš s gošćom, Rasele? - Kimami Posala, ovo je naša nova učiteljica Loren Doson. Loren je

potreban konj, a pošto Timori ima najbolje konje, došli smo kod vas. - Razumeš se u konje? - obratila joj se žena. - Da, prilično. - Vrlo dobro - potapšala je Loren po ramenu. U tom trenutku vrata se zalupiše i koraci su se začuli. - Ko je to, Kimami? - upitao je jedan duboki glas. Kimami nije ni stigla

da odgovori, a jedan visok i krupan muškarac ušao je u sobu. Bio je viši irazvijeniji od Rasela. Loreni se učinilo da vidi sličnost između njih dvojice.






Zvončica

~15 ~

Bocca

Njegov glas bio je nežan i topao, kao i njegov osmeh dok se pozdravljao saRaselom.

- Ovo je moj rođak Timoti Voker - rekao je Rasel Loreni. Timoti joj se nasmešio i Loren je ugledala svetio koje je igralo u njegovim

plavosivim očima. Kako su slični, pomislila je, a ipak tako različiti. - Dobro došli na ranč Timotija Vokera, gospođice Doson! - Hvala vam, gospodine Vokere - pogledala je obojicu. - Mnogo ličite. - Zovi me Timoti. Naši očevi bih su rođaci. Moj je došao nešto pre

njegovog i ovde se nastanio. - Tražimo konja za Loren - objasnio je Rasel. - Dobro. Hajdemo odmah. Konji su na pašnjaku, nedaleko odavde. Išli su preko ozelenele livade obasjane ranim jutarnjim suncem. Loren je

išla u sredini i slušala pažljivo njihov razgovor. Najzad su stigli do vrha proplanka i Rasel je pokazao na dolinu koja se

pružala pred njima. Krdo konja mirno je paslo kao da nije marilo za njihovoprisustvo.

- Kako ih držiš na okupu? - upitala je Loren. - Zagradio sam pašnjak sa obe strane. Odavde se ta ograda ne vidi. Da li

ti se neki posebno dopada?

- Odavde ne mogu dobro da vidim. Možemo li da priđemo bliže? - Dobro. Pet metara dalje je drvena ograda. Ići ćemo do tamo i ni korak

dalje. Loren je pogledom prelazila od jednog konja do drugog, tako da je već

počela da uočava detalje. Većina je bila lepa. Ali, ona je želela nešto više,nešto posebno. A to nije mogla da nađe. Iznenada se začulo rzanje i izudaljenog kraja pašnjaka pojavio se brz i snažan sivi konj. Dlaka mu sepresijavala, kao srebro na sunčevim zracima. Zabacio je glavu, a griva sezatalasala kao svila.

- Hoću onog sivog! Timori je odmahnuo glavam. - Ne želim da povredim tvoja osećanja, ali

taj konj nije za tebe. Nije dovoljno pitom. - Kako da siđem? - upitala je odlučno. Kako Timoti nije odgovorio, ona se osvrnula oko sebe, krenula desno, a

zatim levo i pronašla stazu. Pre nego što je bilo ko od njih dvojice mogao da je zaustavi spustila se u dolinu. Bez straha se probijala kroz krdo i prišlasasvim blizu konju kog je izabrala. Polako je ispružila ruku i pomilovalanjegov vrat obrastao gustom dlakom. Zatim mu je pružila dve kocke šećera,koje je on uzeo mekim, vlažnim ustima. Sigurnim i nežnim pokretimanamestila mu je ular dok su mu mišići nervozno podrhtavali, a zatim gadovela do mesta gde su stajali Rasel i Timoti.

- Kako da ga izvedem odavde? - upitala je smešeći se.

* * *

1000 € BONUS





Zvončica

~16 ~

Bocca

Kimami je insistirala da ostanu na ručku. Pred kraj obroka Timoti jeupitao.

- Gde si naučila da tako postupaš s konjima? - Kao dete letnji raspust sam provodila na farmi.

- To ne može da se nauči. Za to treba biti rođen. Skidam ti kapu, Loren. Tako nešto nisam nikad video - rekao je Rasel sasvim ozbiljno. Loren je na to samo klimnula glavom. Znala je da jedan mali kompliment

ne znači i primirje. - Bilo je divno to posmatrati - dodao je Timoti. - Da, lep je to konj - složila se Loren. - Nisam mislio na konja. Napolju se začulo divlje rzanje. - To je moj sivac

- rekla je sa zadovoljstvom. - U stvari, tek treba da bude, čim se dogovorimoza cenu, Timoti.

- Ne želim da uzmem novac, Loren. To ne bi bilo pošteno. Pre svega zato

što imaš dara za konje, a i zato što ti on savršeno odgovara. - Baš si romantičan, Timoti. - Samo vidim stvari onakve kakve jesu. - Drago mi je što je tako. Možda ću jednoga dana moći da ti se

revanširam za ovo. - Nadam se - Timoti se nasmešio.

* * *

- Šta misliš o Timotiju? - upitao je Rasel kada su se toga dana vraćalikući. - Prijatan i duhovit. Sviđa mi se. - I ti se njemu dopadaš. - Verovatno isto koliko i on meni - pogledala ga je vragolasto. - Zbog

njega ti je bilo neprijatno. - To je cena koju plaćam što imam starijeg brata - odgovorio je uz tužan

osmeh. - Cena nije prevelika, jer imaš nekoga kad si u nevolji. - Bilo je nekad tako. Sada se retko viđamo. - Zbog čega? - Ne odlazim tamo. - Trebalo bi da se potrudiš. Porodica je porodica. - Govoriš kao moja majka. - Bar znaš da sam u pravu - nasmejala se slatko.

* * *

U ponedeljak, u osam sati ujutro, Loren je ušla u učionicu u kojoj jevladao potpuni tajac. Svi učenici su sedeli pognutih glava, poređani po

visini.






Zvončica

~17 ~

Bocca

- Dobro jutro - rekla je prijatnim glasom. Nije bilo nikakvog odgovora.Ona ga nije ni očekivala. Okrenula se tabli i zapisala svoje ime.

- Zovem se Loren Doson. Možete me zvati gospođica Doson ili Loren,kako vam je prijatnije. A sada na parčetu hartije napišite svoje ime.

Osvrnula se po razredu i videla poneki smešak na licima učenika. Ostalisu pisali pognute glave.

Ono što nije mogla da vidi sa mesta na kome je sedela bio je Rasel koji jestajao u senovitom predvorju, koje je zgradu delilo u dve zasebne celine. Onošto sada radi ne može da se nazove ni posmatranje, a ni razgledanje,razmišljao je Rasel. Ovo je pravo špijuniranje.

Slušao je kako Loren pažljivo pomaže učenicima da savladaju teškoće ineprijatnost pri prvom susretu. Brzo je pamtila njihova imena, pa su decabila slobodnija. Upravo se spremao da ode, kada je video Loren kako senaginje nad malom Anetom koja je imala poteškoća oko pisanja svog imena.

Neće uspeti odmah da ih pridobije, mislio je, ali je za početak na pravomputu da to i postigne. Napustio je zgradu, veoma pažljivo zatvorivši vrata zasobom.

Lorenin konj bio je smešten u štali Norisovih. Nazvala ga je Starlajt.Svako poslepodne provodila je s njim po nekoliko časova. Tako je, jednogdana, dok je radila u štali, ugledala Rasela.

- Hoćeš li da ga probaš?

- Da. - Možda želiš da odložimo trku? - Ne znam. Sve zavisi kako danas budem jahala.

Loren je uzela uzde, palako stavila noge u uzengije i oslonivši se o rogsedla graciozno je uzjahala. Sedela je držeći u jednoj ruci uzde, a drugommilovala konja po vratu. Znajući da je Rasel posmatra, počela je da tepaStarlajtu na uho. Posle nekoliko trenutaka se uspravila, povukla uzde inaterala konja u galop. Rasel je pošao za njom i posle kraćeg vremena jesustigao. Neko vreme, Starlajt kao da je bio zadovoljan što ide uporedo saRaselovim konjem, ali se kasnije videlo da je navikao da ide ispred ostalih.Loren ga je pustila da ide punom brzinom.

- Prokleta žena - uzviknuo je Rasel ljutito. Poterao je konja u galop unameri da je sustigne, ali je Starlajt bio suviše daleko.

- Pobedili smo, Starlajte - usporila je da bi dala Raselu vremena da ihstigne.

- Kada ćemo da održimo trku? - upitao je kada su bili već sasvim blizu. - Sutra - rekla je odlučno.

* * *

Sledećeg jutra, već sa izlaskom sunca, osedlali su konje i odjahali sve dokapije rezervata. Raselov konj je bio lep, veći i snažnije građe od Starlajta.Imao je crnu dlaku prošaranu belom na grivi i repu.

Došli su do mesta obeleženog živicom. Nebo je bilo svetloplavo i skoro bez oblaka. Blagi jutarnji povetarac talasao je travu.

1000 € BONUS





Zvončica

~18 ~

Bocca

- Tamo će nam biti cilj - Rasel je pokazao glavom u pravcu drveća. Vratili su se do kapije i malo bolje namestili u sedlima. - Da li si spremna? - pogledao je Loren. Krenuli su istovremeno. Jahali su prašnjavim putem poput vihora. U

početku niko nije vodio. Starlajt je iz sve snage pokušavao da stekne nekuprednost, ali drugi konj se nije predavao. Loren se nagla i počela da šapućeStarlajtu na uho.

- Drži se, pobedićemo! Ali kad se Loren okrenula, videla je Raselovog konja kako prolazi ispred

njih. Starlajt je na cilj stigao drugi. Iako je trka bila okončana i dalje su jahali. Ovoga puta Starlajt je

pretekao Raselovog konja koji je već bio iscrpljen. Loren ga je sačekala, pasu nastavili da jašu jedno pored drugog, a zatim se okrenuli i ušli u rezervatpored potoka koji je blistao na jutarnjem suncu. Loren je sjahala i pružila

Raselu ruku. - Čestitam! Prihvatio je njenu ruku i sjahao skonja. Ona je sad pokušala da izvuče

ruku iz njegove, ali je on čvrsto uhvatio. - Šta kažeš za Munju? - Divan je. Dobro je građen. Zbog čega to pitaš? - Munja je Starlajtov otac. On je iz Timotijeve ergele. Nijedan konj ne

može da ga pobedi na kraće staze, ali na duže ne može da izdrži do kraja.Zato sam ja odredio dužinu staze da Starlajt ne bi mogao da pobedi. Varaosam.

- Zašto mi to sve govoriš? - Ne znam ni sam. Dlanovima je polako prelazio preko njenih ruku sve do ramena. Gledao

je blago. Bes što je prevarena mešao se sa privlačnošću koju je počela daoseća prema njemu. Zadrhtala je iznenada.

- Imaš pravo da se ljutiš. Bio je to prljav trik - prstom je prelazio prekonjene brade. Ćutali su dugo posle ove Raselove opaske. Loren je čekala daon prvi predloži nagradu za pobednika. Osećala je toplinu njegovih ruku.Bez ikakvog objašnjena poveo je do velikog kamena, uhvatio oko struka i

podigao na gotovo ravni vrh. Sedeli su i posmatrali konje kako zadovoljnopasu kraj potoka. - Prvo, želeo bih da znam, šta bi ti zahtevala od mene da si pobedila. Odgovorila je bez oklevanja. - Zamolila bih te da mi pokažeš svoju zemlju

i da me naučiš da se krećem po njoj. I... - Iznenada zbunjena, okrenula jeglavu da drugu stranu.

- I? - uhvatio je ispod brade i zagledao se u njene oči. - I... zamolila bih te da budeš moj prijatelj. - To nije tako teško. Pogledala ga je sumnjičavo. - Za nekoga ko među belcima nema

prijatelja, suviše se lako predaješ. Da te možda ne grize savest?






Zvončica

~19 ~

Bocca

- Da sam igrao pošteno morao bih da ispunjavam tvoju želju. - A šta ja treba da uradim? - O tome ćemo neki drugi put. Važi? - ispružio je ruku. - Važi! - nasmešila se.

* * *

Loren je na sve načine pokušavala da prevlada strah kod učenika, koji jei dalje postojao. Jednog jutra za doručkom, obratila se Raselu za pomoć.

- Možeš li da mi pozajmiš kamionet na jedan dan? - Zbog čega? - Želim da izvedem decu iz učionice. Promena bi im prijala i možda

pomogla da se opuste i postanu malo slobodniji. - Pretpostavljam da je „Lorenina glupost" pravo ime za ovakav

eksperiment. - Dozvoli mi da uradim onako kako mislim da je najbolje. - A gde ih vodiš? - Odluku ću da prepustim njima. - Da li će sami da odluče i ko će da ide pešice? Loren ga je zbunjeno pogledala. - Da li zaista misliš da dvadesetoro dece može da stane u taj kamionet? - Osamnaestoro - ispravila ga je i prkosno zabacila glavu. Posmatrao je

kako joj se čelo nabralo i kako je zamišljeno stiskala usne tražeći rešenje.

Prosto se divio tome što je zaista odlučila da svoju zamisao sprovede u delo. Odjednom se nečeg setila. - Mora da u blizini postoji još jedan kamion. - Isti takav, ne veći. - Onda uzimamo i njega. Problem je rešen. - Nije. Nemaš vozača - nastavljao je Rasel. - Može neko od starijih dečaka da vozi ako ima dozvolu. - Ne dolazi u obzir. Oči joj se suziše od besa i zlatne dubine zasijaše čudnim sjajem. Blago

rumenilo ozarilo joj je lice, a usne se razvukle u zbunjeni osmeh.

Pitao se kako bi izgledala kada bi ih poljubio. - Ne mogu da dozvolim da sama, sa dva kamioneta puna dece ideš kroz

preriju. Pronaći ću drugi kamion i sam ću da ga vozim. - Zar nemaš neka pametnija posla? Kao na primer, da ideš na posao. - Ovo mesto je moj posao. - Nemoj mi reći da te plaćaju da mi zagorčavaš Život. Ili ti to radiš iz

zadovoljstva? - Veće me plaća da se brinem o tome da li se svi poslovi obavljaju kako

treba i za dobrobit našeg naroda. A to bih radio i da ne dobijem nikakav

novac, pa stoga to što ti zagorčavam život spada u čisto zadovoljstvo.

1000 € BONUS





Zvončica

~20 ~

Bocca

- Kuda idemo? - upitao je neko od đaka dok je Rasel otvarao zadnjuogradu kamioneta, a Loren proveravala da li je sve dobro zaključano.

- Kuda biste želeli da idete? Prvi izbor pao je na Vokerov ranč. Rekli su joj da su tamo pozvani kad

god to zažele. Pogledala je Rasela. - Je li to istina? Klimnuo je glavom. - Danas ćemo ići na neko drugo mesto. Moraću prvo da razgovaram sa

gospodinom Vokerom. Ovoga puta većina je glasala da se ide u Parker. Deca su se veselo popela u kamionet. Za vreme vožnje do Parkera Loren

je bila koncentrisana na vožnju. Trudila se da prati Raselov kamion. Rasel,koji je put znao napamet, primetio je kako razmišlja o njoj, kako se sećanjenog tužnog lica za doručkom, pre nekoliko dana u sećanje mu se urezaonjen glas. njena odlučnost da izvede ono što je zamislila. Ni sam nije znao

zbog čega. Zaustavili su se u podnožju jednog uzvišenja i izašli tražeći najlakši put

do visoravni. Rasel, Hauard i Terens Koraan, nosili su mlađe na ramenimauz strmu padinu. Loren i ostali đaci su ih pratili.

Kada su najzad stigli do vrha, Loren je zastala, stavila ruke na bokove iosvrnula se. Deca su sedela na velikim zaobljenim stenama koje su bilerazbacane naokolo. Svuda oko nje vladala je tišina koju je remetila jedinograja dece. Nije se čuo cvrkut ptica niti je bilo daška vetra koji bi zatalasaooskudnu travu ili žbunje koje je ipak uspelo da se održi na toj neplodnojzemlji. Ugledala je Rasela kako sedi naslonjen o drvo sa čudnim sjajem u

očima. Prošla je pored njega, ne osvrnuvši se i pridružila se grupi deceokupljene oko logorske vatre. Igrali su se prepričavanja starih legendi.Došao je red na Loren. I mada niko nije očekivao od nje da učestvuje, ona jepočela da priča.

Odjednom je osetila da neko seda pored nje. Na slučajan dodir ruke,osetila je kako su joj telom prošli žmarci. Pogled joj je bio prikovan zalogorsku vatru dok je slušala kako Rasel završava priču koju je onazapočela. Kada je priča bila završena Loren je pogledala u decu. Kao da im jebilo neprijatno što se njihov vođa nalazi pored njih.

- Hvala vam što ste mi dozvolili da vam se pridružim. Već dugo nisam

sedeo pored logorske vatre i prepričavao legende. Rekavši to, ustao je i otišao, dok je Loren dugo gledala za njim.

* * *

U nedelju ujutru, pošto je pomogla Suni u svakodnevnim kućnimposlovima, osedlala je Starlajta i otišla na ranč Timotija Vokera. Kimami jeotvorila vrata i uvela je u kuhinju.

- Sedi. Hoćeš li kafu dok ne nahranim malenu? - klimnula je glavom upravcu šestogodišnje devojčice koja je veselo gledala Loren svojim krupnim

plavim očima boje različka. Loren je sela nasuprot nje i nasmešila se. - Da li si ti Keti?






Zvončica

~21~

Bocca

Dete je i dalje gledalo ne progovorivši ni reči. - Ne može da govori. Nekada je znala, ali je zanemela otkako joj je majka

umrla pre dve godine. Devojčica je podigla glavu i počela da jede kašu. Trag sunca osvetlio je

njene zlatne uvojke koji su joj padali na ramena. - Kako imaš divnu kosu! Keti je pogledala sa čudnim izrazom na licu koji Loren nije mogla da

pročita. Zatim je podigla parče kolača sa tanjira i ponudila ga Loren koja ga je prihvatila.

- Hvala, otkud si znala da sam gladna? Sačekaću da pojedeš kašu, paćemo onda zajedno da jedemo kolače i pijemo kafu.

- Zbog čega si, zapravo, došla? - upitala je ljubazno Kimami. - Da vidim Timotija. - Drago mi je što si isto toliko oduševljena gospodinom Vokerom koliko i

on tobom. - Veoma mi je drag, ali, na žalost, nisam lično zainteresovana za njega.

Bar ne kako vi mislite. - Ako nisi došla da me vidiš, zbog čega si onda tu? - upitao je Timori

veselo dok je stajao naslonjen na dovratak. - Svakako ne da ti se udvaram. Nasmejao se od srca, a zatim uzeo šolju i

seo između Loren i Keti. - Dobro jutro, malena. Kako si danas? - sagnuo se i poljubio svoju

kćerku u kosu. Njegove oči su zablistale kad je smestio devojčicu u krilo i

zagrlio je. Loren je osetila da su se njene oči napunile suzama dok jeposmatrala kako se grle, začuđena koliko je ovaj krupan čovek, u stvari, bionežan. Žena koju bi on zavoleo mogla bi se smatrati srećnom.

Keti je zatim počela da se vrpolji i otišla je do Kiraami. - Šta je posredi? - upitao je, otpivši malo kafe. - Đaci su mi rekli da imaju dozvolu da posete ranč kad god to budu

hteli. Ako misliš da mogu svi odjednom da se smeste, dovela bih ih jedandan. Juče smo išli na izlet u Parker. Prvi put sam ih videla opuštene inadam se da će takvi da budu na časovima.

Timoti se okrenuo prema Kimami.

- Da li bi mogla da pripremiš ručak za decu? - Kako da ne. Bilo bi mi pravo zadovoljstvo. - Dobro, onda dolazimo u petak. - Loren se prijatno nasmešila. Za večerom, Rasel je pomenuo izlet. - Čuo sam da vodiš decu na Timotijev ranč? - A od koga? - Imam svoje izvore informacija. - Dobro si obavešten. Mogu li da računam na tvoju pomoć? - Ne - rekao je odsečno, dok mu je lice bilo skriveno u velikom oblaku

dima.

1000 € BONUS





Zvončica

~22 ~

Bocca

Osetio je njen pogled na sebi dok je gasio cigaretu i sklanjao tanjire sastola. Čekala je neko objašnjenje, ali on nije mogao da ga da ili, tačnije, nijesmeo da prizna da je bio ljubomoran na Timotija. Bez obzira što će izmeđunjih biti deca, Kimami i radnici, njih dvoje će ipak biti zajedno i to je bilo onošto ga je plašilo. Pogledavši je za trenutak, i dok mu je srce snažno udaralo,

prošao je pored nje, uzeo jaknu sa čiviluka i izašao napolje. Pozvala ga je, alise on nije osvrnuo. Čim je bio na otvorenom osećao se mnogo mirnije. Seo jena ogradu verande. Čuo je kako se vrata otvaraju, a zatim kako ga doziva.

- Tu sam - odgovorio je. Loren je ugledala svetlost upaljene cigarete. Prišla je sasvim blizu. -

Zašto si došla? - Da vidim zbog čega se ljutiš. - Ne ljutim se. Počeo je da duva snažan vetar. Loren je izašla bez jakne. Počela je da

drhti. - Dođi ovamo - pozvao je nežno. Kada je prišla sasvim blizu raskopčao je jaknu i privukao je tako da je grejao svojim telom. Dugo su tako stajalipriljubljeni jedno uz drugo dok najzad ona nije progovorila.

- Nisi odgovorio na moje pitanje. - Pusti sad to - rekao je blago. Nije želeo da se taj divan trenutak završi. Loren je bila zadovoljna što stoji tu ogrnuta njegovom jaknom dok je nje

gove ruke grle a glava leži naslonjena na njegovo rame. Osetila je kako mu srce snažno udara. A krv u njenim venama počela je

brže da teče.

- O Čemu razmišljaš? - upitala je tiho pogledavši ga u oči. Zagrlio je jače. - Mislim da je bolje da uđemo - rekao je promuklim

glasom. Nemo je klimnula glavom, zagolicavši mu obraz svojom kosom. Spustio

je poljubac na njeno teme. Ušli su u kuću. Prostoriju je obasjavala vatra koja je gorela u kaminu. Loren je stajala

leđima naslonjena na vrata, gledajući ga pravo u oči. Rasel je skinuo jaknu ibacio je na stočić u hodniku, a zatim ruke oslonio na zid, zarobivši Loren.Ona je čekala poljubac za kojim su oboje žudeli i plašili ga se u isto vreme.

Podigao joj je bradu, posmatrajući netremice njene oči, lice, usne.Spustila je ruke na njegov struk i prišla bliže, želeći da oseti njegovo čvrsto,toplo telo. Spustio je svoje usne na njene. Bile su meke i nežne. Loren jegorela od želje za njim. Uplela je prste u njegovu kosu. On je počeo da jojljubi oči, vrat.

- Sad je već dosta - prošaptao je iznenada. Odgurnuo je dok su mu ruke drhtale na njenom ramenu. Teško je disao.

Oči koje su je posmatrale bile su ispunjene žaljenjem zbog ovoga što sedogodilo među njima. - Idi na spavanje!

Želela je da se buni, ali nije imala snage. Plamičci vatre koji su goreli u

kaminu kao da su se ogledali u njenim očima. Podigla je glavu i tiho prošlapored njega. Osvrnula se tek na stepenicama. Gledao je za njom, a zatim






Zvončica

~23 ~

Bocca

otišao u dnevnu sobu i seo na kauč. Drhteći od tek probuđene želje koju nijezadovoljila otišla je u svoju sobu i tiho zatvorila vrata za sobom, uverena daneće moći da zaspi. Bila je u pravu.

Sledećeg jutra Rasel se nije pojavio za doručkom. - Otišao je u planine da razmišlja - objasnila je Suni. - Čudno - dodala je. - Nije ništa okusio. - Oklevala je dok je posmatrala

kako je Loren odgurnula tanjir i jedva popila nešto kafe. - Izgleda da danasniko nije pri apetitu.

* * *

Bio je prekrasan dan kasnog proleća. Loren je stajala kraj prozorakancelarije školskog odbora. Nebo je bilo tamnoplavo, a prozirni oblačićiplovili su nebom terani blagim povetarcem. Mlada trava i pupoljci blistali suna suncu, a vazduh je mirisao na novi život Gde li je sada Rasel i i da liprimećuje ovu lepotu? Nema ga već tri nedelje i niko ne zna gde je otišao,razmišljala je.

Članovi odbora ušli su i zauzeli svoja mesta. Loren je stajala nasredprostorije dok se sa njima pozdravljala.

- Imaš li kakvih problema? - upitao je Džon Nolan. - Vi svakako znate da sam pre nekoliko nedelja vodila decu do Vokerovog

ranča. Još uvek razgovaramo o tome šta su tamo doživeli. Zbog toga bihvolela da napravim plan izleta do kraja školske godine. Pokazalo se da sudeca imala od toga izuzetne koristi.

- A kako im ide učenje? - začulo se pitanje. - Ovo može da se smatra kao podsticaj da naporno rade da bi izvesnovreme provela van učionice - umešala se Nituna.

- Ponovo ću da uradim plan i program u koji ću da dopišem ono Što bitrebali da vide na tim izletima,

- To će vam zadati veoma puno dodatnog posla. Da li ćete zbog toga datražite i povišicu? Da li zahtevate da vam se to posebno plati?

Loren je pogledala čoveka koji je postavio to pitanje. Imao je okočetrdesetak godina, obučen u plavu košulju i uredno odelo, a na licu mu seogledao neprijateljski osmeh. Oslonjen o naslon stolice, Dvajt Salminger

čekao je da Loren odgovori na njegovo provokativno pitanje. Loren je pocrvenela od besa. Stala je tačno ispred njega, nagnula se

napred i pogledala ga pravo u oči. - Nisam mislila da to zatražim, ali pošto ste bih tako dobri i podsetih me

na to... - rekla je ljubazno. Nasmešila se. - Imate li još neko pitanje? Odbor je prihvatio Lorenin plan. Bila je to još jedna dobijena bitka. Njihovi izleti pokazali su se veoma korisni i bih su pravi uspeh. Dobili su

vozača i školski autobus koji je nekada prevozio decu u školu u susednomgradu. Sada je bio popravljen i prerađen za njihovu upotrebu. U jednom odpisama koje je upućivala Oskaru bilo je napisano da je njen odnos sa decom

bolji nego što je zamišljala. U toku njihove prepiske zatražila je sredstva da

1000 € BONUS





Zvončica

~24 ~

Bocca

kupi opremu, naglasivši da Odbor verovatno nema novca. Oskar joj je izašaou susret i odgovorio joj da će joj uskoro poslati novac.

Rasel je došao u školu jednog kasnog popodneva dok je ona proučavalaprogram za narednu sedmicu. Stajao je na vratima i posmatrao kako onačita. To ga je podsetilo na njihov poslednji susret. I sama pomisao na tonaterala mu je krv u žilama da struji brže. Posmatrao je njen profil dok muse pogled zaustavio na njenim usnama. Pomislio je kako bi bilo da ih ponovopoljubi. Do vraga, pomislio je. Nisam došao u školu da zavirujem kao kakavđačić.

Osetivši njegovo prisustvo, Loren se okrenula i videla ga kako stojinaslonjen na dovratak. Setila se topline njegovih ruku obavijenih oko njenogstruka i njegovog snažnog tela. Kada je pogledala u njegove oči odmah jeznala da dolazi zbog loših vesti.

Prišao joj je i bacio tabak hartije na sto. - Šta je to? - upitala je iznenađeno. - Školski odbor dobio je ček na pet hiljada dolara od Biroa za indijanska

pitanja, ali se u pismu navodi da ne mogu da ih potroše bez tvog odobrenja.Došao sam da saznam zbog čega.

Loren je podigla pismo. U njemu su bile navedene stvari koje suodobrene za kupovinu, kao što su kompjuter i sportska oprema. Dok jepogledom prelazila preko redova, postala je sve ljuća.

- Ko je ovo napisao? - pogledala je potpis nepoznatog službenika iodahnula srećna što to nije bio Oskar.

- Ovo je neka greška, Rasele.

- Da li bi želela da mi kažeš o čemu se radi? Bilo je to naizgled bezopasno pitanje, ali izgovoreno takvim tonom da je

Loren počela da se trese od straha. Sećanje na njihov prethodni susretpotpuno se izbrisalo iz njene svesti.

- Došao sam da ti kažem da si u velikoj opasnosti i bolje da mi odgovorišna pitanje.

Ustala je, držeći se na odstojanju. Sto se nalazio između njih. Pogledalaga je u oči. Bio je ljut.

I on je nju posmatrao. Na neki način, bilo mu je drago što je tolikoborbena, što ne želi da popusti. - Želim da znam istinu - prišao je bliže. -

Otkad imaš kontrolu nad novcem? Prebledela je. Znači, tu smo. - Misliš da želim da ga ukradem? - poželela

je da glasno viče. Umesto toga samo mu je mirno objasnila. - Pisala samOskaru, zatraživši od njega novac da kupim opremu za školu. Rekao je da ćeOdbor da dobije ček i naravno, da će im biti rečeno da se o tome dogovore samnom. Razumela sam da odluka o nabavci treba da bude njihova. Ne znamzbog čega je taj Toper to napisao - sevala je očima ljutito.

- U pismu piše da jedan deo novca ide tebi. Zar nisi zadovoljna platom? Loren ga je samo ljutito pogledala. - Nisi odgovorila na moje pitanje?






Zvončica

~25 ~

Bocca

- Više neću da odgovaram ni na jedno tvoje pitanje - rekla je tiho i pošlaka vratima.

Dok je prolazila pored njega uhvatio je za ruku i privukao je. Njene očigorele su vatreno, a obrazi bili obliveni rumenilom. Pokušala je da se odvojiod njega, ali je on jače privukao i snažnije zagrlio.

- Pusti me - bunila se, dok su se njene oči ispunile suzama. Spustio jesvoje usne na njene. Ona je najzad popustila i obavila ruke oko njegovogstruka. On je osećao njene grudi, čvrsto priljubljene uz njegove. Polako jeotkopčavao njenu svilenu bluzu, a zatim rukom prelazio preko njene glatkekože. Ona je tiho uzdahnula i rukama mrsila njegovu gustu crnu kosu.

Znao je da je želi iako je došla ovde samo iz koristoljublja. Nije mogao da joj odoli. Kako je samo želeo.

Odjednom se izvukla iz njegovog zagrljaja. - Kuda ćeš?

- Da telefoniram. Išli su do zgrade odbora, ne progovorivši ni reči. Bilo je divno veče.

Sunce je upravo zalazilo. Ali njih dvoje su bili toliko ljuti jedno na drugo danisu primećivali lepotu prirode oko sebe.

- Oskare, ovde Loren. Rasel ima da ti postavi neka pitanja u vezi sačekom. Hoćeš li s njim da razgovaraš? - i ne dočekavši odgovor, pružila jeRaselu slušalicu.

Kada je izašla napolje suze su počele da joj teku niz obraze. Krenula jeka školi, dok se mrak polako spuštao. Zastala je za trenutak na ulaznimvratima, a zatim ušla u kuću za nastavnike. Dok je stajala kraj prozora bila

je već noć. Osećala se usamljenom, bez igde ikoga. Neke stvari se nikada neće promeniti, mislila je. A ljudi su svugde isti,

nepoverljivi, nesposobni da prihvate ono što je dobro, a odmah prihvatajuzlo.

Odjednom je čula kako se vrata otvaraju. Sklonila se u mrak. - Loren? - zvao je Rasel. - Jesi li tu? Ćutala je. Pozvao je ponovo, malo

tiše, kao da je znao da se krije od njega. - Tu sam - rekla je bolno i okrenula u pravcu zvuka. Jedva je nazirala

njegovu ogromnu priliku obasjanu mesečnom. - Idi odavde. - Hoću da razgovaramo. - Nisam raspoložena za razgovor. - Dobro - stao je uz nju. - Najbolje da ti kažem otvoreno. Pogrešno sam te

ocenio. Žao mi je zbog toga. Često su nas izigrali, pa je bilo lakše poverovatiu to ponovo nego u tebe. Sve je bilo onako kako si mi rekla.

- A da li ti je rekao zbog čega je jedan deo novca namenjen meni? Raselu je bilo neprijatno i ona je u tome uživala. - To ti je vraćeno ono što si dala za troškove izleta iz svog džepa. Slušaj,

hajde da objavimo primirje. - Posle onoga što si mi rekao? - zavrtela je glavom, njen gorak smeh

odzvanjao je u praznoj sobi. - Kako se samo usuđuješ? Prišla je i unela mu se u lice. - Smesta da si izašao!

1000 € BONUS





Zvončica

~26 ~

Bocca

Sutradan, Loren je pokupila svoje stvari i uselila se u kuću za nastavnoosoblje, na Sunino veliko nezadovoljstvo.

* * *

Jednoga dana, Hauard je došao pijan u školu. Loren je bila primoranada izbaci dvojicu njegovih drugova koji su ga doveli u učionicu. Ona i Terensodveli su ga kod nje kući i stavili pod hladan tuš. Zatim mu je skuvala jakucrnu kafu. Dok mu je sipala još kafe on je samo odmahnuo rukom i zavaliose na naslon stolice. Koža mu je bila mlitava, a ispod očiju imao je tamnekolutove.

- Da li to često radiš? - upitala je. - Ništa vi ne znate - gledao je poluotvorenih očiju. Loren je počela da razgovara sa njim prijateljski. To je trajalo satima, i

zahvaljujući pažnji koju mu je posvetila, Hauardu se vratila boja u obraze iprvi put se osećao kao dečak kome treba pomoć, ljubav i razumevanje,

- Ne bi trebalo da ih ponovo primite u školu. Oni su propalice. - A zbog čega se onda družiš s njima, Hauarde? - Jedan od njih, onaj visoki, moj je rođak. Nas dvojica smo odrasli

zajedno, ali je njegova majka umrla i on se odselio. Više se ne viđamo takočesto.

- Zašto je danas došao u školu? - Samo da pravi nered. U tom trenutku vrata su se otvorila i Rasel je ušao.

- Došao sam da pregledam Hauarda. Posle kratkog pregleda ustanovio je da je s njim sve u redu. - Hoću sutra da te vidim u zgradi Odbora, da li ti je jasno? Mladić je potvrdno klimnuo glavom. Kad je Hauard otišao, Rasel se

obratio Loren. - Deca su mi rekla šta si uradila. Nije baš mudro. Pogledala ga je začuđeno. - Ne pravi se naivna. Otkud tako da se postaviš prema njima? - Imala sam i ranije sličnih slučajeva. Ne plašim se.

- Znam - namrštio se. - To me i zabrinjava. Imaš više sreće nego pameti. Loren se nasmešila. Uprkos svemu što se dogodilo među njima znala je

da je njegova briga iskrena, pa se nije uvredila. Kada je izašao pokušala jeda ga shvati. Nije joj bilo jasno šta on oseća prema njoj, niti je bila sigurnaza svoja osećanja.

* * *

Jedne večeri, nekoliko dana kasnije, ostala je nešto duže u školi. Kad jeizlazila, duvao je jak vetar i ona je podigla okovratnik jakne. U jednom

trenutku, dok je bila sasvim blizu kuće nečija ruka je povukla u senku,






Zvončica

~27 ~

Bocca

držeći je čvrsto. Osetila je hladnu čeličnu ivicu noža i zadah muškarca koji je mirisao na alkohol.

- Dobro veče, učiteljice. Vratili smo se. Ovoga puta da razgovaramo svama.

Pokušala je da se oslobodi, ali je oštrica noža jače pritisla. - Kevine, ostavi je! - začuo se glas sa ulice. Loren je osetila kako je njen napadač malo posrnuo i brzim pokretima ga

je laktom udarila u stomak, a drugim udarcem u leđa oborila na zemlju.Brzo je otrčala do Hauarda koji je stajao u blizini. - Pazi, ima nož - rekla jeuplašeno.

- Idite vi u kuću. Neće on mene da napadne, jer mi je rođak. - Neću da te ostavim samog s njim - bila je uporna. - Uradi kao što kaže, Loren. Uđi u kuću. Mi ćemo već s njim da se

nagodimo - naredio je Rasel koji se odjednom stvorio u blizini.

Loren ga je poslušala. Stajala u mračnoj sobi kraj prozora. Nije moglaništa da vidi, samo je čula kako se napolju nešto događa. Pitala se šta će sedesiti na kraju. U ušima su joj odzvanjale grube Raselove reči. Da li je unjima osetila bes, srdžbu ih možda strah? Naravno ne zbog Hauarda ilinjega, već zbog nje. Na vratima se začulo kucanje.

- Otvori, Loren, mi smo! Vrata su se otvorila i Rasel je uveo u sobu dva mladića. - Kevin želi da vam se izvini - rekao je Hauard. Loren ih je redom pogledala. Lica mladića bila su umazana krvlju.

Ljutito se obratila Raselu. - Zar nisi mogao da ih sprečiš? Kako si mogao dadozvoliš da se toliko povrede? Kada ga je pogledala učinio joj se isto tako mlad kao i ta dvojica mladića.

- Hoćeš ti da im pružiš prvu pomoć ili da ja to uradim? - Ja ću. Posle toga Kevina vodim kod šerifa. Spustio je ruku Hauardu na rame i uveo ga u kupatilo. Pitajući se otkud Rasel zna kuda treba da ide, odvela je Kevina u

kuhinju i naredila mu da sedne za sto. Pokvasila je peškir i počela da brišeposekotine i rane koje je zadobio prilikom tuče. Povremeno bi se namrštio,ali je sve podnosio bez reči. Najzad je prekinuo tišinu.

- Umete da se tučete, učiteljice. - Opomenula sam te onoga dana kada si došao u školu. - Ne znam zbog čega ste tako dobri prema meni? Nisam zaslužio tako

nešto. Žao mi je što sam ovo uradio. Bio sam ljubomoran. Hauard je stalnopričao o vama i ja sam se uplašio... - nije dovršio misao.

- Obećavam da ga nećeš izgubiti - spustila je ruku na njegovo rame. - Jeste li vas dvojica zaista rođaci?

- Naše majke su rođene sestre. Moja je umrla, a oca nikada nisamupoznao. Njih dvoje nisu bih venčani - ispričao je tužno.

- Imao si zaista nesrećno detinjstvo. - Ne želim da me svi sažaljevate. Mogu i sam da vodim računa o sebi.

1000 € BONUS





Zvončica

~28 ~

Bocca

- Imaš li posao? Ćutao je. - Jesi li završio školu? Da li znaš nešto bolje da radiš nego da

se subotom uveče napiješ? Bio je ljut. Kada je hteo da ustane, Loren ga je samo gurnula na stolicu i

on je seo. - Ostani tu. Nisam još završila s tobom. - Vi nemate pravo ništa da mi kažete. - A da li imam pravo da te tužim što si potegao nož na mene? Šta više

voliš - šerifa, plemenski savez ili mene? Pogledao je ljutito i nije ni rečiprogovorio, a zatim spustio pogled. - Koliko si razreda završio? Koliko imašgodina?

Nije bilo odgovora. Slegla je ramenima. - U redu, nije važno. Imaš linekoga na koga bi mogao da se osloniš?

- Nemam. U tom trenutku ušao je Rasel i naredivši Kevinu da ustane i pođe s njim,

prekinuo njihov razgovor. Loren je otišla u dnevnu sobu i započela razgovorsa Hauardom. Nekoliko trenutaka kasnije Rasel i Kevin su se vratili.

- Ovaj mladi gospodin i ja idemo na jedan mah razgovor sa šerifom. - Možemo li nas dvoje pre toga da razgovaramo nasamo? - upitala je

Loren. Rasel je naredio Kevinu da se ne pomera i pošao za njom u spavaću

sobu. Kada je upalila svetio, Rasel je ugledao njen prostrani krevet izamisliti kako ona leži na njemu.

- Molim te, nemoj da ga vodiš šerifu - pogledala ga je dok su joj se obrazizarumeneli.

- Molim? - bilo je to poslednje što je mogao da očekuje od nje. - Da liznaškoliko je on opasan?

- Možda i nije. Već dugo niko o njemu ne vodi računa. Sam je i uplašen. Još uvek je on dečak kome treba uteha i zaštita.

Tanka crvena linija označavala je mesto gde je Kevinov nož ozledio ispodvrata, a ona se zalaže za njega, razmišljao je Rasel. Njena požrtvovanost je unjemu izazvala strahopoštovanje.

- Šta, zapravo, hoćeš da učinim? - Nađi mu posao i stan.

- Ima puno nezaposlenih ljudi. Zašto bismo morali da izlazimo u susret jednom otpadniku?

- Zato Što je u nevolji. Ako mu ti ne pomogneš, ko će? Neko treba da sebrine o njemu dok još ima nade da se popravi - oči joj se napuniše suzama.

- Zašto ti je toliko stalo da mu pomogneš? Okrenula se i otišla do kamina, gledajući tužno u ostatke vatre koji su

ležali u njemu. Želela je da mu poveri ono što još nikom nije. A na to jenagnala potreba da pomogne Kevinu.

- Imamo puno toga zajedničkog - rekla je bolno. - I on je kao i jaodrastao bez oca, a još u ranom detinjstvu, smo izgubili majku. I tako smolutali, tražeći mesto pod suncem.






Zvončica

~29 ~

Bocca

Duboko je uzdahnula. On je ćutao. - Ipak, ja sam imala gde da odem, a o njemu se niko ne brine. Pomozi

mu. Bar mu pruži priliku da se popravi. - U redu. Videću šta mogu da uradim.

Nasmešila se u znak zahvalnosti. Bio je ljut. Nije mogao da se bori protivnje. Za sve što je radila imala je jake argumente. Neki unutrašnji glas, kojimu je zadavao tolike muke pitao se da li on uopšte i treba da se bori protivnje?

* * *

Školska godina bližila se kraju. Plan i program bih su već ispunjeniuprkos tome što su deca imala još dva izleta. Loren je sada imala viševremena da se posveti uređenju kuće.

Iz kofera koje su kasnije doneli, izvadila je stvari koje je sa ukusompoređala u kući i koje su doprinele toplini i udobnosti njenog doma.

Kipare u toplim bojama prekrivale su podove i sofu, a zavese od muslinaboje kafe bile su okačene o mesingane garnišne. Njeni omiljeni grnčarskipredmeti stajali su na stočićima na kojima je držala zelenilo i suvo cveće. Napolicama su se nalazile knjige, a na zidovima umetničke slike. U kuhinju jedonela svoje pokućstvo. Sada je bila zauzeta oko skidanja farbe sa stolica.Ostalo joj je da uredi kupatilo i spavaću sobu, ali se već sada osećalapromena. Njena kuća ličila je na pravi dom.

Uveče bi radila sa Kevinom koji je bio uporan i veoma bistar i lepo jenapredovao u učenju. Za vreme vikenda išla bi u istraživanje okoline sve dogranice rezervata.

Otkrila je lepe brežuljke, prostrane livade prošarane poljskim cvećem, jaruge i močvare, koje se u proleće pune vodom koja se slivala sa planina.Što je putovala dalje od Parkera teren je postajao sve stenovitiji. Približavalase Šip Roku, svetinji za pleme Navaho.

U južnom kraju rezervata, stajala je mala stena kao da čuva stražu.Loren je odlučila da je malo bolje razgleda. Sjahala je s konja, zavezala ga iobišla krug, tražeći ulaz za koji je bila sigurna da postoji, vekovima, kiša ierozija klesali su ovu stenu i stvarali uzan prolaz koji je Loren odmahpronašla, čim je ušla u stenovitu padinu koja se dizala iznad pošumljene

oblasti, osvrnula se oko sebe i učinilo joj se da stoji na ivici starogvulkanskog kratera. Dok je strana na kojoj je stajala bila gotovo bezvegetacije, suprotna padina bila je obrasla drvećem i raznim žbunjem.Spustila se i polako ušla u šumu dok je slušala cvrkut ptica. Kad je prešlašumu i čistinu koja se nalazila ispred, naišla je na malo jezero u koje seulivala voda koja je padala s vodopada. Sa leve strane jezera nalazio se velikipljosnati kamen. - Popela se i nagnula, posmatrajući vodu i ribe koje suplivale po jezeru. Iznad površine vode izdizala se trska.

- Kamo sreće da sam malo bolje učila biologiju. Sada bih mogla darazumem svu ovu lepotu - rekla je glasno, misleći da niko ne može da je

čuje.

1000 € BONUS





Zvončica

~30 ~

Bocca

- A šta bi to želela da razumeš? - začula je ljutiti glas. Okrenula se iugledala Rasela. - Šta tražiš ovde? Da me nisi, možda, pratila?

- A zašto bih to radila?

- Kako si onda pronašla ovo mesto? Niko sem mene ne zna da onopostoji - popeo se na kamen i seo pored nje.

- Sasvim slučajno, budi uveren. Moja radoznalost me je dovela čakovamo.

- Žao mi je što nisam ispunio svoje obećanje da ti pokažem okolinu. - Nije važno. Nisam tako nešto ni očekivala od tebe. - Zbog čega? - Zbog toga što me mrziš. Mrziš ono što radim, mrziš me zbog toga što

nisam onakva kakva bi želeo da budem. Stoga je prirodno da me izbegavaškad god je to moguće. Potpuno te razumem - pogledala ga je pravo u oči.

- Ne mrzim te - priznao je, osećajući se nelagodno. Istina je, priznao je i

sam sebi. Ne mrzim je. -A zbog čega se stalno svađamo? Zašto svaki put kad mi se približiš

osetim kako si ljut na mene? - pogledala ga je tužno. - Sad znam da se ljutišsamo zato što sam pronašla tvoje skrovito mesto - ustala je i otresla prašinusa sebe. - Bolje da idem.

Okrenula se da siđe, ali je on preduhitrio i ispružio ruke. - Hajde,pridržacu te.

- Tvoja pomoć mi nije potrebna - odmahnula je glavom. Ali je u sebipomislila da zapravo ne želi da oseti njego ve ruke na sebi.

Pre nego što je mogao da je sprečiokrenula se ka suprotnoj stranikamena, sisla i krenula niz obalu jezera. - Loren, stani - dozivao je. Želela je da može da stane i mirno s njim razgovara. Ali, znala je da to

nije moguće i nastavila je da trči. - Loren, čekaj! Ponovo je ljut, pomislila je. Nije mogla da promeni njegovo ponašanje i

zbog toga je najednom uhvatila panika. Povećala je brzinu boreći se speskom koji joj je ulazio u cipele. Stigao je tek kada je došla do čistine kojavodi ka šumi. Uhvatio je za članak i povukao sa nasipa na koji je upravo

počela da se penje. Uhvatila se za jedan mali žbun, ali on je bio jači i ona seprevrnula i pala na leđa. On je svojim rukama obuhvatio tako da je bilapotpuno prikovana za zemlju. Sevala je besno očima dok je pokušavala da seoslobodi, ali u tome nije uspevala.

U toku borbe niko od njih nije progovorio ni reč. Oboje su se trudili dasteknu prednost nad onim drugim. Lorenini obrazi bih su zajapureni, a naoči su joj navirale suze. Puls je jače počeo da joj kuca. Njegove oči gutale sunjenu divlju lepotu. Niz obraze tekle su joj suze. Nežno je poljupcima obrisaonjene suze. Otvorila je oči. Odjednom je postala ustreptala od želje za njim.

- Izvini, Loren. Nisam želeo da te povredim.

Polako je svojim usnama prešao preko njenih, a zatim je milovao njenočelo, slepoočnice i obraze nežnim poljupcima. Ona je obavila ruke oko






Zvončica

~31~

Bocca

njegovog vrata, a zatim uplela svoje duge prste u njegovu gustu kosu.Poželela je da oseti njegovu kožu, da oseti njegovo telo sasvim uz njeno.Spustio je svoje usne na njene i one su se spojile u strasni poljubac. Vremekao da je stalo za njih dvoje.

- Rasele, molim te pusti me. Ne mogu da dišem - rekla je iznenada. On je otvorio oči i malo se pomerio, zagledavši se u udaljenu obalu

jezera. Žalio je što je izgubio kontrolu i podlegao želji za njom. A da nisuprekinuli, ne bi se sve završilo samo na poljupcima. - Mislim da je bolje daideš - rekao je nestrpljivo.

- Zašto? Odgovora nije bilo. Osetila je čudno zadovoljstvo što je ponovo bio ljut. Bio je mnogo

bezopasniji nego kad njime vlada strast. - U mom životu nema mesta za tebe!

* * *

Jedne subote, dok je bila zauzeta skidajući boju sa jednog starogdrvenog sanduka, čula je kucanje na ulaznim vratima. Otvorila je vrata iugledala Rasela kako stoji na stepenicama. Izgledao je vitak i lep ufarmerkama i jednostavnoj košulji. Njeno srce je zaigralo od sreće kada ga jeugledala.

- Šta radiš ovde? - upitala uz osmeh. - Moja majka te poziva na porodični skup.

- Zar i ja moram da budem prisutna? - Bolje je da dođeš, jer bi majka sve redom zvala da te nagovaraju -

nasmešio se vragolasto. - U pravu si. Jednostavnije je da odem. Ali, ne mogu ovako. Idi, i reci

Suni i ostalima da ću da dođem čim se presvučeni. - Ne, čekaću te ovde. Loren se vratila nešto kasnije obučena u haljinu tirkizne boje sa tankim

bretelama koje su otkrivale njena glatka ramena. Ima savršene noge,pomislio je. Biće najlepša na zabavi.

- Mogu li ovako da idem? - Naravno - odgovorio je kratko. Dnevna soba Norisovih bila je puna ljudi, Loren se iznenada uplašila i verovatno bi pobegla da Rasel nije biopored nje. Suni joj je prišla i prebacila ruku preko njenog ramena i povela jeka ostalima. - Ovde su moja deca i neki rođaci. Želim da ih sve upoznaš.

- Ne volim da smetam. - Ja sam im već rekla da te smatraju našom - Suni je prvo prišla jednom

mladom čoveku. - Ovo je moj zet Ben, suprug moje najstarije kćeri Fler. I on je belac kao i ti, ali smo ga ipak primiliu porodicu - šalila se Suni.

Loren je na to ljubazno klimnula glavom i nasmešila se, a to isto uradio

je i on. Krajičkom oka pogledala je Rasela i osetila kako mu je biloneprijatno.

1000 € BONUS





Zvončica

~32 ~

Bocca

Kako su se ona i Rasel našli za stolom jedno pored drugog, Loren nijebilo poznato. Ali, i pored toga nisu puno razgovarali sem što su izmenilinekoliko učtivih fraza.

Njegova porodica je očigledno prihvatila, i to je Rasela mučilo i više negošto je smatrao da je bilo potrebno. Slušao je razgovor koji je vodila sanjegovom najmlađom sestrom Pegi. Iako se baš nisu u svemu slagale izgledada su našli zajednički jezik.

Kada je večera bila završena, društvo se razišlo u nekoliko grupa. Suni je sa svojim kćerima bila okupljena oko Flerine bebe. Loren je

neopaženo izašla na terasu da posmatra zalazak sunca. Bilo je dobro pobećiod ljudi i uživati u tišini.

- Šta tu radiš sama? - upitao je Timoti. - Ne snalazim se dobro u ovakvim prilikama. - U to ne verujem. Kad god sam te pogledao izgledalo je da se lepo

zabavljaš. Svi te vole. - I ja njih volim. Ah, mislim da je nevolja u meni. - Smešno. Ti si jedna izuzetna osoba. Kako možeš da misliš tako nešto o

sebi. - Izvini, Timoti, cenim tvoju pažnju, ali ipak bih želela da budem sama. - Jesi li sigurna u to? - uhvatio je za ramena. Klimnula je glavom, ne primetivši priliku koja ih je posmatrala sa

prozora iz dnevne sobe. Timoti je izašao ostavivši Loren samu. Loren je stajala napolju. Osećaj usamljenosti ponovo je obuzeo otkako je

sa ovom porodicom. Briga i pažnja jednih za druge samo su pojačah njenonespokojstvo. Osećala je da je sama na svetu. - Bila je to dirljiva scena! - rekao je Rasel cinično. - Zašto to radiš? - bila je ljuta. - A šta to? - upitao je tobože naivno. - Stalno me napadaš. Od sada ću žestoko da se branim. Čvrsto je stegao za ruku. - Zašto si tako ohola? Da li se osećaš snažnom

zato što si pridobila celu moju porodicu? - To ti se ne sviđa? Ljut si što su me prihvatili. To znači da si možda

pogrešio u proceni - izvukla je ruku iz njegove a zatim krenula unutra. - Ti

to, uostalom, nikad ne bi ni priznao. Dnevna soba bila je prazna. Sela je na najbližu stolicu i posmatrala

plamičke vatre kako gore u kaminu. Odjednom joj se pridremalo. Zabacila jeglavu i zatvorila oči uzdahnuvši.

Iz sna je prenuo slabašan glasić. Nečija mala ruka je povukla za haljinu.Loren je otvorila oči i ugledala Keti kako stoji pored nje i plače. Podigla jedevojčicu u krilo i čvrsto je zagrlila. Tepala joj je na uvo i milovala nežneraščupane uvojke. Ketin glasić bio je pun bola i straha.

- Zašto plačeš, mila?

- Mislila sam da si... umrla.






Zvončica

~33 ~

Bocca

- Izvini što sam te uplašila, ali drago mi je što si progovorila. Sviđa mi setvoj glas.

Keti se privila uz Loren jače. Loren je jako zagrlila, osetivši kako njenosrce ubrzano kuca. Zatvorila je oči.

Rebeka bi sada bila ista kao i Keti, pomislila je. I sada bi nju isto takodržala u naručju. Ali, nje više nema. Ja sada tešim tuđe dete i dajem mu svusvoju ljubav.

Loren je podigla Keti i odnela je u trpezariju gde su pili kafu. Predala je dete ocu i krenula nazad nesvesna da je Rasel posmatra. Keti je obavila rukeoko očevog vrata i prošaptala mu nešto na uho. Osmeh je ozario njegovolice. Lorenine oči se napuniše suzama i ona je okrenula glavu na drugustranu.

Želela je da izađe, ali joj je Rasel preprečio put. Dok su joj se suzekotrljale niz lice prebacio je ruku preko njenog ramena i izveo je napolje.

Hodali su jedno pored drugog ćuteći. - Hoćeš li da svratimo negde na kafu? - upitao je. Klimnula je glavom zamišljeno. - Keti je progovorila tvojom zaslugom. Zar nisi srećna zbog toga? - upitao

je dok su se vozili džipom. - Jesam - rekla je ravnodušno. Kako je mogla da ispriča nekome kao što

je Rasel svoju tužnu priču iz detinjstva o tome kako je imala sedamnaestgodina kada je išla u potragu za svojim ocem i kako je on odbacio.

Dvadesetak minuta kasnije zaustavili su se ispred jednog restorana koji je bio udaljen čitav blok od centra grada.

- Nisam sigurna da bi mi sada prijala gužva. - Bojiš se da će te videti sa mnom u društvu? - Iako si pametan mladić možeš ponekad i da ispadneš glup. Krenula je

ka ulazu sačekavši da joj se pridruži. Došao je do nje, uhvatio je pod ruku is njom zajedno ušao u punu salu.

- Izvini, zaboravio sam da je subota uveče. Pronašao je jedan sto u uglu. - Hoćeš li kafu ili nešto žestoko? - Samo kafu - odgovorila je, gledajući parove kako igraju uz zvuke

muzike sa džuboksa i ljude koji sede za barom. - Hoćeš li da plešemo? - upitao je Rasel, pošto je doneo kafu iz bara.

Loren je odmah ustala i pošla za njim do podijuma. Igrali su ćuteći u ritmumuzike.

- Imaš divan stas - rekao je tiho. - I ja to mislim za tebe - nasmejala se slatko. Jedna ruka je u tom trenutku potapšala Rasela po ramenu. Jedan

mladić s bradom stajao je pored njih. - Otkud tako lepa devojka da nađe ovako ružnog mladića? - obratio se

Loren. - Sigurno možeš da nađeš nešto bolje?

1000 € BONUS





Zvončica

~34 ~

Bocca

- Pazi kako razgovaraš s damom. - Rasel je dohvatio mladića zaokovratnik i gurnuo ga u pravcu stola gde su sedeli njegovi drugovi. Loren jeprebledela. Rasel je otišao do bara, ostavio novac i uzeo Loren za ruku ikrenuo ka izlazu.

- Zašto ne ostaviš bele žene na miru? - začuo se isti glas. Rasel je u dva koraka prešao salu i udario pesnicom mladića. On se

odmah srušio na pod. Rasel je uhvatio Loren za ruku i izašao ne pogledavšičoveka na podu.

Kada su bili u džipu, Loren je još bila u šoku. - Da li ti se ovakve stvari često događaju? - upitala je tiho. - Prilično. Bila si dosta uplašena. Očekivao sam da ćeš biti smirenija. - Videla sam ja i gore stvari. - Zašto si se onda uplašila? - Šokirala me sama pomisao na to da se to dogodilo. - Ovakve stvari slušam od svoje petnaeste godine otkako sam napustio

rezervat. Trebalo bi da sam na to već navikao. - Znači li to da se još nisi navikao? - Normalan čovek nikada ne može da se navikne na tako nešto. - I zato si se vratio u rezervat, jer si znao da će tamo da te prihvate? - Da me prihvate? Ne budi naivna! Nisu me baš tako lako prihvatili.

Celog mog života su me pažljivo posmatrali. Mislim da nikada i neću znatišta ta reč zapravo znači.

* * *

Sledeće subote Loren je u kuhinji pripremala sendviče kada je začulakako se otvaraju ulazna vrata, a zatim kako je Rasel doziva.

- Šta sam to zgrešila? - zastala je na kuhinjskim vratima. Nije je video nedelju dana i shvatio je koliko mu je nedostajala. A ipak,

stideo se toga. - Šta ta deca rade napolju? - upitao je mirno. - Zašto su tamo bačene

četke? Da li je zamisao o jeftinom radu tvoja? - A šta bi ti predložio? Kako da okrečim školu?

- Sama! - Počela sam da krečim, pa mi deca nisu dozvolila. Sama su se ponudila

da mi pomognu. Ne vidim u tome ništa loše. - Treba da rade nešto drugo. Zar nemaju obaveze kod kuće? - Subota je, Rasele. Da li neko od đaka koji su ovde ima da pomaže

roditeljima? I da li su se možda oni žalili da im odvlačim decu od posla? Stajali su licem u lice. Loren je bila ljuta. Rasel se pitao kako da je

ućutka, uzme u naručje i poljubi. Sumnjao je da je to pravi razlog zbog čega je tu.

- U redu - rekao je tiho. - Šta to znači?






Zvončica

~35 ~

Bocca

- Da si u pravu - uzeo je u naručje i spustio poljubac na njene usne,ugušivši svaki protest u njoj. Oboje su uživali u tom poljupcu i znali da ćeposle oboje zažaliti zbog toga.

Čvrsto se privila uz njega, želeći da oseti njegove čvrste mišice. Ovakopripijeni jedno uz drugo predstavljali su jedno biće. Zavukla je ruku ispodnjegove košulje, želeći da oseti toplinu njegovog tela i kože.

Kada su se razdvojili Loren je otišla do prozora i zagledala se kroz prozor.Rasel je pripalio cigaretu i zagledao se u Loren.

- Da li te ovo plaši? Ona je samo klimnula glavom. - I mene plaši - potvrdio je Rasel. - A zbog čega? - upitala je tiho. - Ne mogu da dozvolim da budem s tobom, a veoma teško mi pada da se

toga odreknem - zagledao se u njene lepe oči. Ona je pocrvenela i oborila pogled. On kao da je optuživao zbog toga,

pomislila je. On je još jednom poljubio. Naslonila je glavu na njegovo rame, azatim počela da mu ljubi vrat.

- Umeš lepo da miluješ. - Jedan vidar me je tome naučio. - Ne znaš koliko uživam u tome - sklopila je oči. - Očemu razmišljaš, Loren? - upitao je nežno. - Otome kako si lep! - Muškarac ne može da bude lep. - Može, pravoj ženi.

- Molim te, prestani da pričaš takve stvari - namrštio se i pomeriounazad. - Nisam onakav kakav bi želela da budem. Ne želim da me voliš nitida misliš da između nas može nešto da bude.

- Voleti znači mnogo više od običnog fizičkog kontakta - rekla je odsečnoi prkosno podigla glavu.

Rasela su pogodile ove reci, ali je samo klimnuo glavom. - Da, i ja tako mislim.

* * *

Dok je prolazila kroz selo, Loren je često nailazila na grupe deceokupljene oko nekog starijeg čoveka kako s pažnjom uče stare zanate, darezbare, prave lule ili da izrađuju predmete od jelenske kože. Zadovoljnasvojim radom, deca bi rukotvorine donosila u školu i ukrašavala ormariće ipolice u njihovoj učionici. Loren je bila zadovoljna što kod dece postojiljubav prema tim starim zanatima.

Svoje slobodno vreme provodila je uređujući stan i nastavila je daistražuje okolinu. Često je posećivala ranč, išla na izlete s decom i naporodična okupljanja kod Suni. Tako je leto prolazilo mirno, sve do jednenoći...

Nije znala šta je probudilo u jedan sat posle ponoći i zašto je otišla doprozora koji gleda ka školi. Kada je razvukla zavesu i pogledala napolje

1000 € BONUS





Zvončica

~36 ~

Bocca

primetila je da u školi gori svetio. Brzo je otišla po baterijsku lampu i izašlanapolje. Svetio se ugasilo. Loren je sačekala malo, misleći da će neko daizađe, pa pošto nikoga nije bilo, oprezno je ušla u školsku zgradu. Na poduu učionici ležala su dva dečaka. Pored njih bila je bačena kutija keksa kojusu uzeli iz nastavničke fioke. Kada se sagnula da ih malo bolje vidi,

ustanovila je da su to dva brata Rajan i Tomi, mirni dečaci sa kojima Lorennije imala problema.

Otac im je bio veoma nadaren za slikanje u mladosti, ali nikada nijeiskoristio taj svoj talenat. Njegova porodica bila je na granici siromaštva idobijala je socijalnu pomoć. Njihova majka Rejčel povremeno bi radila ufabrici u gradu, ali posao je uvek bio sezonski.

Da li su toliko siromašni da kradu hranu, čudila se Loren i pitala sezašto ne spavaju kod kuće. Nežno je položila ruku na Rajanovo rame i on jeotvorio oči, stavila je kažiprst na usne i rukom mu pokazala da je prati dostola.

- Da li biste želeli da prespavate kod mene i da ujutru zajednodoručkujemo?

- Ne ljutite se na nas? - upitao je dečak. - Ne, ne ljutim se - nasmešila se. - Dobro, da probudimo Tomija? - Ne, ja ću da ga podignem. Loren je namestila krevet za Tomija ali je

Rajan insistirao da spava na podu sa svojim bratom, pa ga je ona smestila uvreću za spavanje, a zatim prekrštenih nogu sela pored njega na pod.

- Zašto ste krali?

Pogledao je tužno tarnnim očima koje su izgledale ogromne na mršavomi ispijenom licu. Položila je ruku na njegovu mišicu. - Želim da vampomagnem, ali to ne mogu da učinim ako i vi meni ne pomognete. Reci mišta se to dogodilo s vama?

Saznala je da su im roditelji otišli od kuće da nađu posao i njih ostavilida sami vode računa o sebi. To se često i ranije događalo. Ovoga puta nije ihbilo pet dana.

- A sada, na spavanje - rekla je nežno kad je Rajan završio svoju priču. - Gospođice Loren - pozvao je dečak. - Hoće li moji roditelji da budu

kažnjeni zbog ovoga? Nemojte, molim vas, da ih kaznite! Oni nisu krivi!

- Sigurna sam da nisu. A sada mirno spavaj. Međutim, Loren nije mogla da zaspi. Celu noć je razmišljala. Svi su oni

živeli kao jedna porodica gde su deca bila zajednička briga. Nijednom detetunije moglo da se dogodi da bude gladno i bez krova nad glavom. Šta se sadadogodilo? Došla je do zaključka da ovoga puta jedino školski odbor može dadonese odluku. Ujutru ih je dobro nahranila, zatim otišla do njihove kuće daspakujte stvari, pa ih je odvela do džipa koji je bio parkiran ispred Suninekuće.

- Kuda idemo? - upitao je Tomi. - To je iznenađenje.






Zvončica

~37 ~

Bocca

- Vodite nas u internat? Tata nam je rekao da nikome ne govorimo da suoni otišli, jer će nas smestiti u internat, a mi tamo ne želimo da idemo.

- Vodim vas na ranč gospodina Vokera da posetite Anetu i Keti. Možetetamo da ostanete sve dok vam se roditelji ne vrate, tamo ima puno životinja idosta hrane i nećete morati da spavate na podu.

- Pa... u redu. Ali samo dok se ne vrate mama i tata - složio se Rajan. Pošto je predala dečaka Timotiju i Kimami, Loren se vratila u Parker da

razgovara sa članovima odbora o tome šta dalje da urade sa dečacima. - Pravilno si postupila. Svi znamo da Džek, njihov otac, pije i da se Rejčel

bori da očuva porodicu, ali nikada nije bilo ovako teško - namrštila seNituna. - Treba im naći posao, a dok se to ne sredi, dečaci neka ostanu naranču ukoliko se Timoti s time složi.

Posle sastanka Loren je krenula kući. Zamišljena, nije primetila Raselakako joj se približava.

- Šta se to dešava, Loren? - Očemu to pričaš? - upitala je iznenađena. - Gde si odvela Rejčeline dečake? Neko mi je rekao da ih trpaš u džip.

Ako si ih smestila u internat, pobrinuću se da zažališ zbog toga. Ljuta što je uvek bio u stanju da pomisli najgore o njoj, a i na samu sebe

što je izazvala nesporazum, rekla je prvo čega se setila. - Tačno, odvela sam ih u internat u Kroford. Jesi li zadovoljan? Loren je odmah otrčala do kuće Norisovih i iz štale izvela Starlajta i

osedlala ga. Rasel je sve vreme pratio.

- Šta zamišljaš, ko si ti? I ko ti daje za pravo da izigravaš svemogućeg?Mešaš se u tuđe stvari. Ako ta porodica i ima nekih problema, mi smo tu daim pomognemo - prošao je rukama kroz kosu. - Uostalom, kako i mogu daočekujem da sve ovo razume neko ko nikada nije imao porodicu?

Loren ga je posmatrala širom otvorenih očiju. Prvo što joj je palo napamet bilo je da što pre ode odatle, ali su joj ruke i noge bile teške. Naterala je Starlajta u galop. Jahala je u pravcu ranča gde su bih ljudi koji su jevoleli i koji će je dočekati sa dobrodošlicom.

Na kapiji ranča ugledala je Timotija na konju. - Kako si znao da dolazim? - nije se trudila da sakrije iznenađenje.

- Rasel mi je javio. Želeo bi sa tobom da razgovara. - Setila sam se da nešto treba da uradim - i bez ikakvog daljeg

objašnjenja okrenula Starlajta prema Parkeru, ostavivši Timotija dazačuđeno gleda za njom.

Pošto je već bila daleko, usporila je. Nije razmišljala više ni o čemu.Posmatrala je zalazak sunca, koje je svojim odsjajem pretvaralo nebo ubronzanu boju, a oblake u boju tamnog zlata. Posle izvesnog vremena sve jepostalo mračno, a zatim je počela da pada kiša. U početku su kapi kišepadale ravnomerno, a zatim su munje počele da paraju nebo praćenegrmljavinom, a vetar da duva u snažnim naletima. Grom je udario u zemlju

tačno ispred nje. Starlajt je zarzao od straha i počeo da galopira u nadi da ćeda pobegne. Preskočio je jedan plitki potok, a Loren je u strahu ispustila

1000 € BONUS





Zvončica

~38 ~

Bocca

uzde, izgubila ravnotežu i pala u vodu. Nije mogla da ustane. Uhvatila se zaneku granu, ali je ubrzo izgubila svest.

* * *

Loren je došla sebi tek kad je svanulo. Kiša je još uvek padala, ali ona tonije osećala. Polako je otvorila oči pokušavajući da razazna gde se nalazi.Sedela je u vodi držeći se za jednu granu.

- Moram što pre da izađem odavde - šaputala je. Uspela je da dođe do druge obale potoka ali nije mogla dalje. Legla je na

stomak previše umorna da se pokrene. - Hajde, Loren, vreme je da ustaneš. Otvorila je oči i ugledala Rasela

kako stoji iznad nje. - Šta radiš tu? - upitala je slabašnim glasom.

- Celu noć te tražim! Mislio sam dasi krenula ka jezeru, pa kad tenisamtamo našao, krenuo sam nazad. Upravo sam hteo da promenimpravac kad sam čuo kako vičeš.

- Toga se ne sećam. - Bilo je to jedino pametno što si mogla da uradiš otkako si sinoć otišla.

To ti je možda spasio život. A sad da vidim da li se osećaš dobro. Da nisimožda nešto povredila?

Nežno je pregledao sve vreme govoreći nešto nerazgovetno. - Molim? - Pitam se, da nisi htela da se ubiješ možda? - Zašto si baš ti morao da me nađeš? - A koga bi ti htela?

- Bilo koga ko zna pristojno da se ponaša.

Uzeo je njenu ruku i nežno prislonio dva prsta na njen puls. Uhvatila ga je snažno za članak.

- Šta ti je? - upitao je zabrinuto. - Ponovo mi se vrti u glavi. Ne ostavljaj me! Plašim se!

- Polako, Loren. Tu sam s tobom i neću dozvoliti da ti se išta dogodi. Probudila se na dodir njegove ruke. Pregledao joj je koleno. Primetila je

da se sada nalazila u pećini.Oko njenog kolena bio je obmotan toplizavoj, natopljen vrelom vodom

pomešanom sa nekom mirišljavom tečnošću. Kada se zavoj ohladio, skinuoga je i nežno masirao koleno.

- Šta mi to radiš? - Da li baš sve moraš da znaš? - Zar to nije moja noga? - Ti nemaš poverenje u mene! - Navedi mi bar jedan razlog zbog koga bih mogla da ti verujem.

- Sa tvoje tačke gledišta ne postoji nijedan. Ali pustimo sada to. Bićuiskren, Loren. Slomljeno ti je nekoliko rebara, a koleno ozleđeno. Moguće je








Zvončica

~40 ~

Bocca

koje nikome u svom životu nisam poverila, osim tebi. Kako sad mogu da tiverujem?

- Znam da imam puno toga da naučim. - Nemoj da se učiš na meni. Već sam bila toliko puta pdvređena u životu.

Nisam sigurna da to mogu još jednom da podnesem. Spavala je čvrstim snom cele noći, a sledećeg dana se odmarala

povremeno razgovarajući s Raselom. - Kako je izgledalo tvoje detinjstvo? - upitala je. - Bilo je lepo dok smo bih mali i nismo znali šta nas čeka u životu. Lovili

smo, jahali do planina, pecali. Stvari su počele da se menjaju kad nismomogli da dođemo do učitelja i kad smo morali da idemo u školu u gradu. Teksam tada počeo da shvatam koliko nas ne vole.

Tako su celo veče pričali. Sledećeg jutra, Loren se probudila i ugledalaRasela kako leži nešto dalje od nje i bunca u snu. Prišla je i stavila ruku na

njegovo čelo. Bilo je vlažno od znoja, a njegovo telo treslo se od hladnoće.Dodala je nešto drva na vatru tako da je vrlo brzo u pećini bilo toplo. Sada je mogla malo bolje da ga pogleda. Njegove grudi kupale su se u

znoju, a kosa je bila potpuno mokra. Dohvatila je košulju koja je ležala nazemlji pored njega i nežno obrisala znoj sa njegovog čela i grudi. Njen dodirkao da ga je umirio. Prestao je da viče. Posmatrala ga je sa puno nežnosti.Izgledao je tako mlad i ranjiv, kao da mu je potrebna uteha i puno pažnje inežnosti. Nagnula se i nežno poljubila njegove usne. Njegoveoči sadugačkim, gustim trepavicamapolako su se otvorile. U njihovim tamnimdubinama Loren je videla strah i bes. Osećala je potrebu da ga zaštiti.

- Loren? Jesi li tu sa mnom? Beži... Znala je da još uvek sanja. Nežno ga je pomilovala po obrazu, a on je tada polako počeo da se budi. - Drago mi ješto si tu - prošaputao je. - Stalno sanjam isti san. Ali ovoga puta sam sanjaoi tebe.

- Ispričaj mi. - Ne želim. Suviše bi se potresla. - Uvek je bolje kad sa nekim podeliš nevolju. Uhvatio je za ruku i počeo da priča. - Ovoga puta i ti si bila u mom snu. Čuo sam kako me zoveš da pođem s

tobom. Što sam bio bliži tebi ti bi bila sve dalje. Kada sam uspeo da te

dodirnem, osetio sam bol i bes. Iznenada si postala stvarnost... Loren je bila srećna što joj se poverio. Znala je da ga je uhvatila kada

nije bio na oprezu i da više nikada neće imati prilike da doživi tako nešto.Zato je njegove reči smestila u skrovit deo svoga srca. Da li i njena ljubavprema njemu koja je svakim danom postajala sve veća može da se sačuva natom skrovitom mestu?

* * *

Kada se Loren probudila sledećeg jutra osetila je miris pržene slanine i

kafe. - Dobro jutro, pospana glavo. Danas imamo puno toga da uradimo.






Zvončica

~41~

Bocca

Nešto kasnije, odneo je do džipa, pomažući joj da uđe na zadnja vratagde je mogla da nesmetano ispravi nogu. Pre nego što su krenuli kućisvratili su u bolnicu, gde su načinili rendgenski snimak kolena i rebara.

- Pa, mlada damo, niste baš dobro prošli. Tri čista preloma. Treba dazarastu za četiri do pet nedelja ako budete mirovali - rekao je doktor Makinlikoji je pregledao.

- Ne znate s kim imate posla. Ni trenutak ne može da sedi mirno. - Prilično ste dobro uradili posao, Rasele. Ni sam ne bih mogao bolje -

izvadio je rendgenske snimke i stavio na svetlo da ih bolje vidi. - Hrskavica je netaknata, a takođe i ligamenti, međutim, došlo je do

istezanja i kidanja vlakana. Nekoliko sledećih nedelja koleno mora damiruje. Terapija posle toga povećaće elastičnost i pokretljivost.

- Neće biti operacije? - upitao je Rasel. - Bilo bi bolje da to prirodno zaraste, zato što je povreda relativno laka.

Nema jahanja, trčanja, plivanja sve dok ne izvršim kontrolu za trinedelje. Koristićete se štakama koje ću da vam dam i držite nogu izdignutukad god je to moguće - potapšao je Loren po ramenu.

Kada su stigli u kuću Norisovih, Suni ih je dočekala na verandi. Ona jeinsistirala da Loren bude tu dok se ne oporavi.

- Tu je Rasel da ti pomogne da siđeš i da se popneš do svoje sobe naspratu - pogledala je u jedno, a zatim u drugo. - Neće mu biti teško, sigurnasam u to.

* * *

Danima po Loreninom povratku kuća je bila puna gostiju. Svi sa Timotijevog ranča došli su da je obiđu, a takođe njeni učenici, pojedinačno iu grupama, njihovi roditelji i članovi školskog odbora. Loren je bilo posebnodrago što su Rejčel i Džejk našli vremena da dođu i izraze zahvalnost zapomoć koju je pružila dečacima.

Suni je bila neprekidno zauzeta i uživala je u svakom trenutku. Loren jenaučila da se služi štakama, čak je i bol u rebrima bivao manji svakimdanom.

Jedne nedelje posle ručka, sedela je na sofi i uživala u razgovoru sa

Nitunom, Timotijem i Kimami. Pridružila im se i Suni na Loreninoinsistiranje. Rasel je stajao naslonjen na dovratak i posmatrao ih, uživajućiu Loreninoj živahnosti i povraćenoj snazi. Smejao se zajedno sa ostalima dok je veselo prepričavala svoje dogodovštine one olujne noći kada joj se dogodilanesreća. Tada je telefon zazvonio i Rasel je podigao slušalicu.

- Međugradska veza, za tebe, Loren. - Halo - rekla je Loren tiho. - Zdravo, ovde Mark. - Kako si me pronašao? - Raspitivao sam se svuda sve dok nisam pronašao broj gospodina

Maksvela. Njegova sekretarica me je uputila na tebe.

- Mogla bih da zatražim da je otpusti.

1000 € BONUS





Zvončica

~42 ~

Bocca

- Nisi izgubila smisao za šalu - smejao se. - Šta hoćeš? - upitala je odsečno. - Želim da te vidim. - Ja ne želim da vidim tebe.

- Ne ostavljaj me na cedilu, molim te, Loren. - A zašto da te poštedim kada si ti mene i Rebeku ostavio. - Kako je ona? Toliko mi nedostaje, Loren. Danima je Loren smišljala šta da kaže Marku kada ga bude videla. Sada,

kada je imala priliku za to bila je prilično uzdržana. - Ona je mrtva, Mark. Umrla je pre sedam meseci od upale pluća. Nastala je pauza. Čula je kako je duboko uzdahnuo. - Nisam znao. - Kako si i mogao da znaš? Otišao si, a da nikome nisi rekao kuda ideš,

tako da nije bilo načina da te pronađem. Izgledalo je kao da želi da spusti slušalicu. - Čekaj, Loren, ne spuštaj slušalicu. Dozvoli mi da dođem da ispravimo

ono što još može da se ispravi. - Poslednji put ti kažem, ne. I ako budeš hteo da dođeš ja neću hteti da

te vidim. Zato uštedi sebi putovanje - zamislila se za trenutak. - Mark, slušajme, ono što je bilo između nas, umrlo je pre Rebeke. Njena smrt jezapečatila jače našu vezu nego što su zvanična dokumenta to učinila. Zatobilo bi najbolje da se držiš podalje od mene.

Nije se čuo nikakav odgovor. - Čuješ li me, Mark?

- Da, čujem. Neću ti više dosađivati. Zbogom. Spustili su slušalicu istovremeno. Loren je sela na stepenice koje su

vodile na sprat, preslaba da se pomeri i previše tužna da bi jasno mogla darazmišlja. Markov glas joj je odzvanjao u ušima, a slike stajale pred njenimsklopljenim očima.

Želela je da plače, ali nije mogla. Umesto toga sedela je tužno, obgrlivširukama kolena.

Ostali u dnevnoj sobi čekali su Loren da se vrati. Pošto je dugo nije bilo,Rasel je došao po nju.

- Loren, šta se dogodilo? Ko je bio taj čovek? Nije odgovorila. Nežno je uhvatio za ruku. Okrenula se ka njemu svauznemirena. - Rasele, odvedi me kući, molim te.

Pomogao joj je da siđe niz stepenice i zadržao ruke oko njenog struka.Ona se očajnički uhvatila za njega.

- Dozvoli da te ponesem. - Potrebna mi je šetnja. - Čak si i sada tvrdoglava. Kada su stigli do njene kuće Rasel je otvorio vrata i oni uđoše u sobu.

- Otvori prozore, Rasele. Zagušljivo je ovde. Stajali su pored prozora i gledali u daljinu.






Zvončica

~43 ~

Bocca

- Ko je to bio, Loren? - Moj bivši muž. - A Rebeka? - Naša kći.

- Žao mi je - uhvatio je za ruku. - Da li si čuo ceo razgovor? - Uglavnom. - Da li hoćeš još nešto da saznaš? - Samo ako budeš htela da mi kažeš. Zatvorila je oči. Rasel je nemo

posmatrao. Lice joj je bilo bledo i iscrpljeno. Čak ni posle nesreće nijeizgledala tako loše. Poželeo je da je uzme u naručje i da je uteši, ali jeistovremeno bio ljut na samog sebe zbog toga.

- Dođi - pozvao je.

- Tvoje ruke su mi kao uteha. - Znam. Dugo su tako stajali bez reči. Njeno srce i puls počeli su brže da udaraju.Boja se vratila u njene obraze, i kada joj je pogledao oči, blistale su novimsjajem. Podigao je u naručje.

- Kuda me nosiš? - Odmor ti je neophodan - odneo je do spavaće sobe i spustio na krevet -

Spavaj, Loren. - Hoćeš li ostati sa mnom? - Mislim da to nije pametno. - Molim te. - Jesi li sigurna? - Nisam, ali ipak ostani. Legao je pored nje na prostrani ležaj i čvrsto je držao sve dok nije

zaspala. Loren se probudila nešto posle ponoći. Pri mesečevoj svetlostiposmatrala je njegovo pomalo egzotično lice i pitala se da li je on zaista biolep ili se to njoj samo činilo, zato što ga voli? Da, ona ga zaista voli. Sada jebila potpuno sigurna u to. Nežno je dodirnula njegove usne svojim i on seprobudio.

- Nemoj, Loren. Nemoj ponovo da počinješ... nisam siguran da imam

toliko snage da odolim. Loren ga nije poslušala već ga je strasno poljubila. - Najviše volim kad siu polusnu - šaputala je. - Suviše si slab da se boriš sa mnom.

Povukla se unazad i zagledala se u njegove oči, a zatim spustila poljubacna njegove usne zahtevajući odgovor. Duboko je uzdahnuo i polako rukamapočeo da prelazi po njenom vitkom telu.

- Ne znaš šta govoriš - rekao joj je oštro. - Znam ja vrlo dobro šta pričam - rekla je isto tako odsečno. Međutim,

Rasel je znao da više ne može da se bori protiv nje. Milovao je njeno telo svedok nije razbuktao strast u njoj. Želela ga je toliko da je osećala gotovo

fizički bol. Njena ruka kliznula je ispod njegove pamučne košulje i klizila sve

1000 € BONUS





Zvončica

~44 ~

Bocca

niže dok nije osetila njegove čvrste mišiće pod svojim dlanom. Kada je njenaruka krenula niže, uzdrhtao je i uhvatio je za ruku.

- Loren, sad je stvarno dosta. - Zašto ne uzmeš ono što želim da ti pružim?

Okrenuo se bez reci i pogledao u mesec koji je već zalazio. Nije još biospreman da joj da odgovor koji će ih zauvek rastaviti. - Kada si razgovarala telefonom pomenula si zvanična dokumenta. Da li

to znači da ste razvedeni? - Da - uzdahnula je. - Zbog čega ste se rastali? - Rebeka je rođena sa fizičkim nedostatkom. To nije mogao da podnese i

jednoga dana jednostavno je otišao. Bilo je neko vreme prilično teško svedok nisam dobila dobar posao i našla ženu koja je brinula o Rebeki. Mislilasam da bismo nas dve mogle lepo da živimo. Međutim, ona je dobila upalu

pluća i umrla. - Nisi imala baš puno sreće u životu - nežno joj je dodirnuo obraz. - Mislim da nisam. Nisam razmišljala o tome. Ali Rasel je o tome dosta razmišljao. I nije bilo pošteno od njega da bude tako blizak sa njom kada za njih

nema budućnosti. Bolje je sad da se povučem pre nego što ona počne daoseća nešto više prema meni, razmišljao je.

- Moram da idem - rekao je tiho. - Naravno, idi ako hoćeš. Ništa mi ne duguješ.

- Ne ljutiš se? - Naravno da se ne ljutim. Jedino što osećam je umor. Rasel je pošao ka vratima, a zatim se okrenuo da je još jedanput

pogleda. Čula je kako se vrata zatvaraju. Suze su joj se slivale niz lice dok se

osvrtala po sobi koja joj je najedom bila tako prazna.

* * *

Deca su je i dalje posećivala donoseći joj novosti iz škole. Sve je lepo išlo

sa izradom figurica. Škola je bila okrečena i spremna za novu školskugodinu. Nituna je predložila da nastave sa izradom rukotvorina i da ihkasnije prodaju ako je to moguće.

- Sjajna zamisao - složila se Loren. - Imam drugaricu u Njujorku kojaprodaje sve vrste rukotvorina. Videću da li može da otkupi ovo što ste viizradili. Šta kažete na to?

Svi su bih uzbuđeni zbog ovoga i pre nego što su deca otišla ugovorila jeposao sa Ejpril.

- Sastaćemo se za nedelju dana da vidimo kako napredujete. Loren je često rane jutarnje časove provodila slikajući. Jednoga dana

Rasel je iznenadio svojom posetom.






Zvončica

~45 ~

Bocca

- Zdravo - čučnuo je ispred nje i zagledao se u njeno lice. - Izgledaš divno- primetio je uz osmeh.

Njegova kosa porasla je od njihovog poslednjeg susreta. Njeno srce svakiput bi brže zakucalo kada bi ga ugledala. Zbog toga je samu sebeproklinjala. Želela je da može da zaboravi uspomene koje su joj se stalnovraćale u misli. Poželela je da može da prestane da voli ovoga čoveka, kojinju očigledno nije voleo. Želela je da mu kaže kako joj nedostaje, kako noćune može da zaspi, jer stalno misli na njega. Želela je da ga pita zašto nemože da uzvrati njenu ljubav.

- I ti lepo izgledaš - bilo je sve što je rekla. Rukom je prešla prekonjegovog obraza. - Treba da se ošišaš.

Podigao je i odneo do džipa i položio na zadnje sedište. - Idemo na kontrolu kod doktora Makinlija. Prilikom pregleda Makinli je ustanovio da je sve u redu, pa su odmah

krenuh kući. Rasel je otišao da kupi malo hrane da ručaju u prirodi iproslave Lorenino ozdravljenje. Loren je sedela naslonjena na drvo i posmatrala Rasela kako sklanja

ostatke hrane. Kad je to završio, seo je pored nje. - Dugo te nisam videla. - Razmišljao sam o svom narodu... i o tvom... - Ali, to je i tvoj narod - podsetila ga je. - Samo ako ja to hoću. - To znači da se odričeš svoga oca. Pričaj mi o njemu.

Sklopio je oči, da bi mu bilo lakše da svog oca dozove u sećanje. - Bio jekrupan kao i Timoti, samo mnogo nežniji. Mogao si da mu pričaš i da budešsiguran da te pažljivo sluša. Svi su ga voleli i verovali mu od samog početka.Kada je umro mislio sam da je trebalo da ga sahrane kao poglavicu nanekom uzvišenju zajedno sa svečanom opremom, kopljem i štitom.Godinama nisam hteo da priznam koliko ga volim.

U tom trenutku bio je opušten kao nikada do tada. Bio je kao u zanosu.Bore su nestale s njegovog lica.

Ustao je, podigao Loren i odneo je do džipa. - Vreme je da se vratiš kući. - Šta je to s tobom, Rasele? Izgledaš drugačiji. Da li se plašiš da si rekao

suviše? - Još nisam - odgovorio je kratko, a zatim izašao ne okrećući se.

* * *

Školska godina ponovo je počela i Loren je bila veoma zauzeta. Pošto jesada imala veći broj učenika i nije mogla svakome da posveti dovoljnopažnje, odlučila je da zatraži od odbora još jednog učitelja. Konsultovala sesa Pegi, Raselovom mlađom sestrom i od Oskara dobila odobrenje da onamože da radi u školi. Pegi je preuzela mlađe učenike, koristeći se Loreninimgodišnjim planom. Što je školska godina više odmicala, Pegi je postajala svesposobnija i sigurnija u sebe. Bila je prirodna i opuštena i zbog toga su jeđaci zavoleli.

1000 € BONUS





Zvončica

~46 ~

Bocca

Suni je bila zadovoljna zbog promene koju je videla na svom najmlađemdetetu i znala je da za to treba da zahvali Loren. Čak je i Rasel to primetio. Jednoga dana zustavio je Loren na ulici. Videla ga je kako se približava ipoželela je da pređe na drugu stranu. Umesto toga, prkosno se ispravila irešila da bude hladna i odbojna prema njemu. Kako ga mrzim, mislila je, i

kako ga želim. - Drago mi je što te vidim - rekao je nemarno. - Želim da ti zahvalim za

ono što si učinila Pegi. Postala je potpuno sigurna u sebe. - I treba da bude samouverena. Pametna je i može da bude od koristi

svom narodu - pogledala ga je hladno i bez daljeg razgovora krenula kući.Rasel je gledao za njom kako odlazi i proklinjao sebe zbog toga.

Često su se viđali u prolazu ali je Loren bila uvek vrlo rezervisana. Rasel je bio čas opušten, čas ljut, pa opet zbunjen. Želeo je da ona ode iz njegovogživota i tako je i bilo. Zašto su mu onda dani bih tako prazni, a noćibeskrajno duge?

* * *

Jedne večeri Loren se vratila kući posle duge šetnje i zatekla Rasela kakosedi na stepenicama. Nije joj bilo drago što je tako blizu, jer nije verovalasebi da može da mu odoli.

- Šta tražiš ovde? - upitala je hladno, plašeći se odgovora. - Želim te - rekao je tužno. Ustao je i pratio je sve do vrata. Ne smem da uđem, pomislila je. Ali, on je podigao, otvorio vrata i uneo je

u dnevnu sobu. Bio je mrak. Zatim je brzim pokretima odneo do spavaćesobe i spustio na prostrani ležaj.

Osetio je kako mu krv u venama brže teče, a srce snažno udara. Zatrenutak je uhvatio njen pogled i shvatio koliko joj je bilo drago što je on tusa njom. Kao da je znala da je dugo čekao na ovaj trenutak. Ona je zatimzažmurila, uživajući u njegovom dodiru.

- Ne - šaputao je. - Ne zatvaraj oči. Prelazio je rukama preko njenog lica. - Očemu razmišljaš? - upitao je. - Otome kako mi je lepo s tobom - uzdahnula je. Rasel se na te njene reči nasmejao zadovoljno. Nije ti tako lepo kao što je

meni s tobom, pomislio je. Spustio je poljubac na njene usne. Bile su meke itople. Milovao je njeno telo i probudio u njoj strast. - Kako si lepa! - Šaputao je, a zatim se predao toplini njenog zagrljaja.

* * *

Probudila se pre svanuća, još uvek u njegovom naručju. Rasel je spavaomirno, kao dečak. Ali, sinoć dok su vodili ljubav nije ličio na dečaka,razmišljala je. Pažljivo je pomerila njegovu ruku i ustala iz kreveta. Dok jeišla ka prozoru podigla je stvari koje su ležale razbacane na podu. Tužno je

gledala kako sviće novi dan i nestaje onaj koga će se sećati celog života.Osetila je Raselov pogled na sebi i okrenula se.






Zvončica

~47 ~

Bocca

- Voleo bih da mi svaki dan počinje ovako. - Čudi me što si još tu. - Šta si time htela da kažeš? - upitao je ljutito. - Mislim da je vreme da odeš, kao što si to dosad radio.

- Da li možda znaš šta mi je značila prošla roć? - Otkuda bih ja to mogla da znam? Ustao je, prišao joj, rukama obuhvatio njeno lice i nežno je poljubio. -

Video sam te u snovima još mnogo ranije nego što sam te upoznao, i sadastalno sanjam o tebi. Nisam bio ni sa jednom drugom ženom otkako tebeznam.

Zatim se zamislio. Loren je znala da on vodi neku unutrašnju borbu. -Ali, zbog tebe ne mogu da promenim svoj stav, mišljenje. Ako to ikaduradim, biću izgubljen za sva vremena.

- Ne razumem šta hoćeš da kažeš, ali znam da neću da te prisiljavam ni

na šta. Sve zavisi od tebe - poljubila ga je lako u obraz i krenula ka kupatilu.- Moram da se spremam za školu. Kafa je na šporetu. Posluži se.

Kada se vratila, njega više nije bilo.

* * *

Jednog izuzetno toplog jesenjeg dana Loren je džipom otišla do Raselovogskrovitog mesta. Na predlog doktora Makinlija, koji joj je savetovao da pliva,svakoga dana je dolazila do malog jezera. Toga dana želela je da se odmori, jer je bila angažovana oko izbora rukotvorina koje su poslali njenoj

prijateljici Ejpril u Njujork. Uzdahnula je zadovoljno, osetivši mir i spokojstvo. Skinula je šorts i

majicu i zaronila u bistru i hladnu vodu. Plivala je polako, a zatim sve brže.Nije primetila da je Rasel posmatra. Uživao je da gleda kako ravnomernimpokretima zaseca glatku površinu vode. Kada je došla do vodopada,primetila ga je. Za trenutak se iznenadila, a zatim krenula ka njemu.

Posmatrao je sa nepodnošljivim bolom, znajući da je ovako gledaposlednji put. Kako mogu da je se odreknem? Da više nikada ne dodirnemnjeno telo? Najednom je osetio njene ruke oko svog struka.

Okrenuo se i njene usne su se spustile na njegove. Nije mogao da joj

odoli. Obavio je ruke oko njenog vitkog struka. Koža joj je bila glatka. Želeo je da taj trenutak zauvek potraje.

- Obuci se, moramo da razgovaramo. - Zar ne možemo i ovako da razgovaramo? - nasmešila se vragolasto. - Imam nešto važno da ti kažem. Ovako ne bi bilo zgodno. Osmeh je nestao s njenog lica. - Šta to imaš da mi kažeš? - rekla je

hladno, već obučena. Otišao je do obale i stao okrenut leđima i posmatrao mirnu površinu

jezera. Pokušavao je da sredi misli. Sela je na stenu pored njega, spustivši

mu ruku na rame.

1000 € BONUS





Zvončica

~48 ~

Bocca

- Pre dve godine, kada je umro moj stric, obećao sam mu da ću daposvetim život ovom rezervatu i svom narodu. Nisam tako lako dao obećanje.Znao sam da nikada neću moći da živim kao i drugi ljudi, da neću imatiženu i decu da naslede moje ime i da mi daju utehu u starosti. Ali, stric mi je govorio da imam naročitu misiju pošto pripadam i jednom i drugom svetu.

Mogu da proniknem dušu belog Čoveka i da shvatim o čemu on razmisija.Rekao je da moram da čuvam zemlju i tradiciju - bržo je pogledao i video daona mirno sluša, pa je nastavio. - Neću da poričem da sam bio u iskušenjuda od svega odustanem i da se okrenem tebi. Ti si privlačna žena i možeš dazadovoljiš moju maštu. Puno sam razmišljao i došao do zaključka da nemanade za nas.

- Pogledaj me, Rasele - rekla je tiho. - Da li me voliš? - Ne. - Nimalo? Zar ti nije bar malo stalo do mene? - Želim te više nego što sam ikada želeo jednu ženu. I spavao bih sa

tobom u bilo koje doba. Ali se nikada ne bih oženio tobom. - Da li zbog toga što sam belkinja? Okrenuo je glavu na drugu stranu,

nevoljan da izgovori reči koje će uništiti njenu ljubav. - Da. - Ako možeš da pronikneš u dušu belog čoveka, zašto ne pogledaš u

moju? Zašto u njoj ne vidiš ljubav za tvoje ljude? Zašto ne poveruješ u to daih nikada ne bih povredila, niti izdala?

Otišla je do obale i zaplivala. Nije bila u stanju da razmišlja o bilo čemu. Tople suze slivale su joj se niz lice. Bila je ljuta i razočarana.

Uzela je vazduh i zaronila, kao da želi da pobegne od onoga što je bilo

iznad vode. Kroz misli joj je prošlo sve što se do tada dogodilo u njenomživotu. Nije bila u stanju da pruži ljubav jedinom čoveku koji joj je značiomnogo. Poželela je da umre. Palo joj je na pamet da bi bilo tako jednostavnoda se preda i prepusti vodi.

Ali, umesto toga, isplivala je na površinu. Osetila je bol. Ali, počela je dapliva sve snažnije i bolje nestao.

Rasel je ne voli i ne želi da bude deo njenog života. Pa neka tako i bude.Ona ima svoj posao, prijatelje i dovoljno vere u sebe da može da živi i beznjega.

Rasel je video kako izranja. Znao je da će posle ovoga postati još

hrabrija. Osetio je neku prazninu. Verovatno će bolje da se snađe bez mene, nego

ja bez nje, razmišljao je gorko.

* * *

Sledeće nedelje, Suni je došla u posetu. Kada je Loren otvorila vratadodala je mladoj ženi veknu domaćeg hleba, sveže ubrano cveće i teglumeda.

- Drago mi je što ponovo možeš da hodaš - rekla je ušavši u dnevnu

sobu. - Zašto nisi toliko dugo dolazila?






Zvončica

~49 ~

Bocca

Loren je otišla u kuhinju da ostavi hleb i med i potraži vazu za cveće,razmišljajući sve vreme šta da odgovori. Najzad, pošto nije mogla da izbegneSunino pitanje vratila se u dnevnu sobu, pogledavši svoju prijateljicu u oči.

- Zaljubila sam se u vašeg sina. To je, naravno, bila velika greška. Istina je da jedrio drugo privlačimo, ali sve se završava na tome. Znala sam da onsebi ne bi dozvolio da se u mene zaljubi i trebalo je na vreme da o tomevodim računa. Sada je kasno, ali pokušavam da budem što dalje od njega.

- Ne želiš da se boriš za njegovu ljubav? - Ne - rekla je jednostavno.

* * *

Prolazile su nedelje. Rasel i Loren se nisu viđali. Jednoga dana kada ješkolska godina već poodmakla, Rejčel i dve starije žene došle su Loren uposetu.

- Drago mi je što vas vidim. Kako mogu da vam pomognem? - Marija Sanders kaže da joj je dosadilo da je stalno varaju u prodavnici.

Želi da nauči da čita i računa. To isto želi i gospođa Salivan. Hoćete li naćislobodnog vremena da ih podučavate? To bi im puno značilo.

Loren je odmah pristala, bez razmišljanja. Bila je srećna što joj jeukazano toliko poverenje.

Bilo je ukupno šest žena i sastajale su se u školi tri puta nedeljno. Učilesu da čitaju i pišu. Matematika im je išla malo teže, pa je uvela još nekolikododatnih časova.

Sledećeg ponedeljka, u sedam sati uveče, Loren je otišla u školu navečernje časove kao i obično i ušla u prepunu učionicu. - Izgleda da se naša grupa malo proširila. - Nismo došli na čas, gospođice Loren - objasnio je Kris. - Cilj našeg

dolaska bio je da vas odlikujemo. - Ne razumem - pogledala je zbunjeno. - Dame su došle da zahvale na pomoći. Decu ste naučili da se snađu u

svetu belog čoveka i da mogu ravnopravno da razgovaraju sa ostalima.Naučili ste ih da se ponose onim što su. Kada budu otišli iz ovog kraja bićeravnopravni sa ostalima. Niko neće moći da im se ruga.

- Sami ste preuzeli na sebe zadatak da učite naše žene bez ikakvenaknade.

Dva čoveka su prišla sa drvenom pločom koju su okačili o tablu na kojoj je pisalo: „Škola Loren Doson".

Oči joj se napuniše suzama. - Da vas nismo možda uvredili? - Naravno da niste, ali to je suviše velika čast za mene. Ja to nisam

zaslužila. - Veoma ste skromni. Učinili ste više od bilo koga ko je bio ovde kao

učitelj. Vaše ime stajaće na ovoj ploči dugo pošto napustite ovaj kraj. Svako

1000 € BONUS





Zvončica

~50 ~

Bocca

ko bude došao posle vas znaće da je imao vrednog prethodnika. I narod ćese dugo sećati tako dobre i plemenite osobe kao što ste vi.

Kada je svečanost bila završena, svi su izašli, ostavivši Loren samu.Odjednom je bila jako umorna i iznemogla. Naslonila je glavu na tablu,pustivši suze da joj lagano klize niz lice. Najzad su je prihvatili. Za tim ječeznula i to priželjkivala otkako je došla. Našla je mesto gde pripada. Našla je ljude koji su je smatrali svojom. Ipak, ovoliku čast nije zaslužila.

- Ne plači, Loren. - Začuo se poznati nežni glas. Jedna ruka spustila sena njeno rame, kao da je teši. A zatim je blago pomilovao po kosi.

Njeno srce kao da je prestalo da kuca. Znala je da nije vredelo to što jepokušala da se drži što dalje od njega, da bi ga zaboravila. Bio je dovoljansamo dodir njegove ruke, pa da se stara osećanja vrate.

- Dobila si sve što jedan čovek može da poželi. To zaista nije razlog zaplakanje.

Okrenula se prema njemu i pogledala ga u oči. U njima je videlazadovoljstvo i ponos. Možda je ipak bilo nade za nas, mislila je. Nežno ga jepomazila po obrazu.

- Da li sam pridobila i tvoju naklonost? Da li je ovo priznanje uticalo natvoje mišljenje?

Svetio je nestalo iz njegovih očiju i time njen tračak nade. Tužno jepogledao.

- Čestitam - bilo je sve što je rekao, a zatim tiho izašao.

* * *

Tri nedelje kasnije, javila se Ejpril. - Ono što ste ti i tvoji đaci poslali veoma je lepo. Poslala sam ček ispisan

na osam stotina dolara. To je tačno koliko je dobijeno od prodaje umanjenoza dvadeset procenata, što predstavlja moj udeo. Da li je to u redu?

- Naravno, svi će se jako radovati Imaš li prilike da još nešto prodaš? - Da. Poslala sam spisak onih rukotvorina koje su se dobro prodavale.

Kada će stići sledeća isporuka? Mislim da ću moći odmah da prodam velikekoličine.

- Čini mi se da ona neće biti skoro, pošto je školska godina u punom

jeku i deca imaju malo slobodnog vremena. - U redu! Sačekaću. - Hvala na lepim vestima, Ejpril. U želji da s nekim podeli radost otišla je do Pegine kuće, ali niko nije

otvarao vrata. Uputila se ka Sum. - Pazi! - Rasel je uhvatio za ruku da se ne bi spotakla o kofer koji je

stajao pored vrata. Suni je sedela na kauču, a do nje njene kćerke podbulih lica. - Šta se dogodilo?

- Moj zet Ben je poginuo u nesreći na radnom mestu. Idemo ranim jutarnjim vozom za Big River - rekla je Suni.






Zvončica

~51~

Bocca

- Mogu li da pomognem? - Nema tu posla za tebe. Jedino možeš da pripaziš na kuću i zaliješ

cveće, dok smo mi odsutni. Dugo su svi ćutali, a zatim je Loren ustala i pozdravila se sa ženama.

- Ostanite koliko god je potrebno. Biće sve u redu. Suni je ustala i izašla napolje sa svojim kćerima. - Je li dobro? - upitala je Rasela. - Suni? Ona je najjača žena koju po znajem - Rasel je za trenutak

zaćutao. - Postoji još jedna žena koja je veoma slična njoj. Loren se pravilada nije ništa čula, a Rasel nije hteo da nastavlja priču. Čudio se zbog čega jesama došla kod Norisovih.

- Zašto si zapravo došla, Loren? - Želela sam da sapštim jednu radosnu vest Pegi, ali sada to više nije

važno. - Reci meni. - Ne, mislim da nije važno. - Molim te! - Telefonirala mi je drugarica iz Njujorka i rekla da je dobro prodala

rukotvorine koje smo poslali. Zaradili smo osam stotina dolara. Želi da jojisporučim još robe. Mislila sam da bi Pegi bilo drago da to čuje. Sada višenije važno.

- Grešiš. Veoma je važno. Deca su naše najveće bogatstvo i tvoj rad sanjima naša je najveća nada za budućnost. U stvari, mislim da ti dugujem

izvinjenje - prošao je rukama kroz kosu. - Stvarno tako misliš? - Da. Ti si učinila da se ljudi lepše osećaju. To još niko od učitelja nije

postigao do sad. Kao kruna svega, zaradili su i novac i imaju prilike da jošviše zarade.

- Drago mi je što si zadovoljan - rekla je ironično. - Loren, ja... - Ne govori ono što ne misliš. Naglo se okrenula i pošla ka vratima. Želela je da okonča razgovor i ode

što dalje od njega. - Stani! Otpratiću te. Zastala je na stepenicama i okrenula se. - Nemoj da se trudiš oko mene - rekla je hladno. Sišla je niz stepenice i

izašla na nepopločanu ulicu. Osećala je zemlju pod nogama i čula njegovkorak iza sebe. Džemper koji je bio prebačen preko njenog ramena sada jeobukla drhteći od hladnoće. Zvuk njegovih koraka prolazio je kroz njenenesređene misli. Krenula je brže u nadi da će da poveća razdaljinu izmeđunjih. Kada je čula da je i on krenuo brže, potrčala je.

Stigao je tek na ulaznim vratima. Pri svetlosti koja je dopirala iz njene

dnevne sobe video je suze koje su se slivale niz njeno lice. Zatvorila je oči iokrenula glavu na drugu stranu ali je on spustio ruku na njeno rame.

1000 € BONUS





Zvončica

~52 ~

Bocca

- Hajde da razgovaramo. Pogledala ga je. U njenim očima je video bol. Tonije mogao da podnese. Sve drugo mogao je da podnese, ali bol ne. Snažno je privukao i prošaputao na uho.

- Loren, žao mi je zbog svega ovoga što se dešava. - Toliko ti je žao da ništa ne možeš da promeniš? Posmatrala je njegovo lice i znala je da se bori sam sa sobom. Dugo nije

mogao da odgovori. - Ne mogu. - Ne možeš ili ne želiš? Oklevao je, a zatim bez reči otišao.

* * *

Prošlo je nekoliko dana. Jedne večeri, začula je kucanje na ulaznimvratima i zatekla Rasela kako stoji naslonjen na dovratak.

- Zdravo! - Zdravo - odgovorila je naizgled mirno. - Jesam li te probudio? Loren je stajala u prozirnoj spavaćici, spremajući se upravo da uđe u

kadu sa toplom vodom. Raselu nije bilo potrebno puno mašte da zamislinjeno vitko telo pod tom tankom tkaninom.

- Ne, samo sam se odmarala. - Mogu li da uđem? Posle trenutka razmišljanja stala je u stranu i propustila ga unutra.

Seli su na sofu, svako sa suprotne strane. Vladala je neprijatna tišina. - Hoćeš li kafu? - upitala samo da bi mogla da izađe iz sobe i smiri se. - Bilo bi to lepo, hvala. Čuo je kako posluje po kuhinji i odjednom shvatio da on tu nema šta da

traži. Znao je da nije trebalo da dođe, trebalo je da se uzdrži od želje da jevidi, čuje njen glas...

Vratila se i pružila mu šoljicu. - Kada si došao u Parker? - Pre pola sata. Dovezao sam devojke i svratio kod tebe. Mislio sam da

želiš da čuješ kako su. - Baš sam lažov, mislio je, dodirnuvši njen obraz.Pitao se da li je prozrela njegovu priču.

- Kako je Fler? - Dobro. Mada sam tek kasnije video koliko joj je bilo teško. Ali,

preboleće, siguran sam u to. - Da li se vraća kući? - Ne. Kaže da joj je dobro tamo gde je. Kompanija je otkupila njihovu

kuću i dala joj posao u kancelariji. Moja druga sestra će brinuti o njenojbebi. Ima nešto novca od osiguranja. Mislim da će joj biti dovoljno.

Čudno je gledao. Kao da se dvoumi da li da ostane ili odmah krene. - Jesi li večerao?

- Nisam.






Zvončica

~53 ~

Bocca

- Spremiću nešto za večeru. Pobegla je u kuhinju, izvadivši činiju sasirom i hladnim mesom iz frižidera. Kad je počela da seče tanke kriškeparadajza, osetila je njegove ruke oko svog struka. Srce je počelo snažno da joj kuca.

- Nemoj to da mi radiš, molim te. - Potrebna si mi, Loren - šaputao je. Izvila se iz njegovog zagrljaja, pa

otišla u dnevnu sobu i ostavila tanjir na sto. Otišla je zatim do kamina izapalila vatru. Njeno telo je već gorelo nekom unutrašnjem vatrom i poželela je da tako ne bude.

Oteraj ga kući, govorio je neki unutrašnji glas. Ne, sledio je odgovor.Želim da budem s njim, još samo ovaj put. I dokle tako, ponovo se javiounutrašnji glas.

- Loren? Još jednom je zagrlio. Okrenula se i pogledala čoveka koga je neizmemo

volela. Na njegovom licu očitavala se čežnja za njom. Njegove usne našle sunjene dok je držao oko struka. Želja za njim potpuno je obuzela. Snažno se privila uz njega. Njihova

srca su kucala kao jedno. Izvila se iz njegovog zagrljaja i otišla u udaljeni ugao sobe, uzevši krzneni

ogrtač. Ugasila je svetio. Sobu je sada obasjavala vatra koja je gorela ukaminu.

- Hoćeš li da dodaš još malo drva na vatru? - upitala je nežno. Skinula jeogrtač i bacila ga na pod, osetivši kako joj srce snažno udara, a zatim jeprišla prozoru i navukla zavese.

Kao u snu, krenula je ka njemu i otkopčala spavaćicu, pustivši da padnena pod pored nje. Njegove oči žudno su prelazile preko njenog tela. Posmatrala je kako se njegove grudi ravnomerno podižu i spuštaju. U

njegovim očima videla je čežnju i poznati osećaj poraza. Kao da je hteo dakaže da nije mogao da joj odoli. I bilo joj je drago zbog toga.

Uzela je dva ukrasna jastučeta sa kauča i spustila ih ispred kamina na jedan kraj krznene prostirke, napravivši krevet za njih dvoje.

Posmatrala je njegovo telo i uživala u njegovoj lepoti. Ispružila je ruku idodirnttla njegove mišice. Pogled mu je bio blag. Očigledno se sećao njihovogposlednjeg susreta.

Spustio se na kolena i uzeo je u naručje. Osetio je njeno telo blizu svog.Znala je da više nije sam. Nestalo je njegove teskobe koja ga je pritiskalaotkako su se poslednji put videli.

Nežno je spustio na pod, a zatim položio na prostirku. Dugo su seposmatrali, ćuteći. Dodirnuo je njenu kosu, usne, ramena. Njegov dodir bio je nežan uprkos snazi koju je odavalo njegovo telo.

Čula je kako šapuće nežne reči nalik na šuštanje lišća na blagomletnjem povetarcu.

Osetila je svoje telo blizu njegovog i zaboravila na sve sem dodiranjegovih usana, toplih dlanova i bure osećanja koju je u njoj izazivao.

Provukla je prste kroz njegovu gustu crnu kosu.

1000 € BONUS





Zvončica

~54 ~

Bocca

A za njega ništa nije postojalo sem njenog divnog tela za kojim je čeznuoposlednjih nedelja. Dodirivao je toplu, glatku kožu, razbuktavši strast u njoj.

Sada je znao zbog čega je njegov život bio tako prazan, zašto nije mogaoda nađe utehu u stvarima koje su mu obično pričinjavale zadovoljstvo.

- Hoćeš li da me voliš, Loren, iako ne mogu ništa drugo da ti pružim semovog?

Čula je njegovo pitanje i s porazom shvatila da ne može da ga voli svimsvojim srcem i da bude s njim. Ona je želela nešto mnogo više. Počela je daplače.

Spustio je svoje usne na njene i lagano je milovao njeno lice. - Sada je prekasno - šaputao je promuklo. - Otišli smo suviše daleko. Pošto nije mogla da odoli, njihova srca su zakucala kao jedno... Nekoliko trenutaka kasnije, ležali su tiho i mirno, zagrljeni. Niz Lorenine

obraze tekle su suze. Okrenula je glavu na drugu stranu. Rasel je uhvatio za

bradu i okrenuo lice ka sebi. - Šta ti je, Loren? Zar me ne želiš isto koliko i ja tebe? - Želim te, ali to mi nije dovoljno i ne želim da se pretvaram. Znam da si

me večeras poželeo, a možda će to da se desi i sutra, ali šta će se dogoditikada tvoja glad za mnom bude zadovoljena? Da li treba da spustim glavu iponovo da čekam kada ćeš zakucati na moja vrata? Da li zaista očekuješ daću mirno moći da sedim u kući i čekam da dođeš? Da mi ništa ne ostanesem uspomena?

Ogrnula je kućnu haljinu i stavila još malo drva u vatru. Kad seokrenula on je već bio obučen. Oči koje su je posmatrale bile su tamne i

vlažne. - Dobila si sve što mogu da ti pružim. Šta još hoćeš? - Želim da me neko prihvati i voli onakvu kakva sam. Nekoga ko će svoj

život da podeli sa mnom, nekoga ko se ne stidi da mi kaže da me voli. To jeono što želim, a ništa od toga ti ne možeš da mi pružiš. Ti se samopojavljuješ s vremena na vreme u mom životu i bacaš mrvice, izbacuješ meiz ravnoteže i ne dozvoljavaš da zaboravim koliko te volim i koliko me to boli- oči joj se napuniše suzama.

Prišao je bliže. - Voleo bih da mogu da ti pružim ono što želiš, ali ne mogu - rekao je

tužno, dodirnuvši joj ramena. I Loren je bila tužna. Već duže vreme osećala je da joj nije dobro. U školi,

dok su joj dodeljivah priznanje, prvi put je bila sigurna šta je uzrok njenimtegobama.

- Ja sam u drugom stanju - rekla je tiho. - Venčaćemo se! - rekao je posle duge pauze. - Neću da se udam za tebe - pogledala ga je iskosa. - Zbog čega? - Zato što ti to ne želiš. Da nisam u drugom stanju svakako to ne bi

učinio. - Ti nameravaš da rodiš to dete?






Zvončica

~55 ~

Bocca

- Naravno - nasmešila se. Kako sam i mogao da pomislim drugačije. Izgubila je već jedno dete i

voljenog čoveka. - Hoćeš li da odeš odavde?

- Sve zavisi od školskog odbora. Ostaću ako mi budu dozvolili. - Od čega ćeš živeti, ako odeš? - Vratiću se u Njujork i radiću sve dok se ne porodim. Imam i nešto

ušteđevine. Snaći ću se nekako. - Imam i ja nešto ušteđevine, uzmi sve - rekao je držeći je za obe ruke. - Nije potrebno, Rasele. Nervozno je prošao rukama kroz kosu. - Ne mogu da verujem da sam ti naneo toliko zla. - Ne vidim tu nikakvo zlo. - Video sam kuda sve ovo vodi. Mogao sam na vreme da se povučem.

- Mislim da tada nisam bila spremna za to. - A sada? - Mislim da jesam. Nesvesno, spustila je ruku na stomak i njene oči iznenada zablistaše.

Bilo joj je drago što ga toliko voli da želi njegovo dete. Želi da ga rodi ipodigne čak i bez njega.

- Nisam te zaslužio i nikada neću biti dostojan tvoje ljubavi. Otišao je do vrata, okrenuo se da je još jednom pogleda i izašao, kao što

je to često činio.

* * *

Loren i Suni sedele su za kuhinjskim stolom. - Kada treba da se porodiš? - Početkom leta. - Da li moj sin zna za to? Zar neće da preuzme odgovornost na sebe? - Ponudio se, ali sam ja odbila. - Zašto si to učinila? - Znam šta radim. - Jesi li sigurna? Onda mi daj nekakvo objašnjenje. - Želim ovo dete isto koliko sam želela njegovog oca. Da se Rasel oženio

sa mnom bilo bi to samo zato što se oseća obaveznim, a ne zbog toga štoostatak života želi da provede uz mene i dete. To nije razlog za ženidbu, bartako ja mislim. Sada je moja glavna briga kako da to saopštim o dboru.

- Šta ako ti ne dozvole da i dalje radiš? - Vratiću se u Njujork. - Ne želim da izgubim svoje unuče. - A ja želim da moje dete zapamti svoju baku.

Loren je stavila svoju ruku na Suninu. - Ne treba sada o tome dabrinemo.

1000 € BONUS





Zvončica

~56 ~

Bocca

Sutradan, Loren se sastala sa školskim odborom. - Kada sam zatražila ovaj sastanak, planirala sam jednostavno da dam

otkaz i odem odavde. Sada baš nisam sasvim sigurna u to. - Šta se to desilo, Loren?

- U drugom stanju sam! Oskar je samo klimnuo glavom i sačekao da ona nastavi. - Kada sam saznala da sam u drugom stanju, shvatila sam da mogu da

poslužim kao loš primer deci, naročito posle onakve počasti koju ste miukazali. Ali, istina je da ja ne želim da odem odavde.

Otišla je do prozora i naslonila se na dasku. Nituna joj se nasmešila. -Vezala sam se za decu. Tu su životi ljudi koji su me ganuli. Bojim se da ćemoj odlazak da otvori neke stare rane i ne želim da zbog toga budem kriva.

- Postoji još nešto. Deca i ja smo govorili o preuzimanju odgovornosti zapostupke, o vođenju brige za porodicu i zajednicu, o tome da se treba suočiti

sa. životom umesto da se od njega beži i nalazi uteha u alkoholu i drogi. Akoodem, pogaziću ono čemu sam ih naučila. Ali, tu je i novi život koji nosim,što će uskoro svi da primete i ako će zbog toga da vam bude neprijatno i akomislite da ću da budem loš primer vašoj deci recite mi na vreme da mogu daplaniram svoju budućnost, a vi da na vreme nađete novog učitelja.

- A da li postoji mogućnost da se otac tvog deteta i ti venčate? - upitao jeOskar.

- Ne - odmahnula je glavom. - Da li nameravaš da rodiš? - Da li mogu manje da se brinem o svom detetu nego što sam vodila

računa o vašoj deci? - Loren, ako odeš, to će ih ubiti - rekao je Dvajt Salminger. Iz njenih očiju potekoše suze i ona se nije trudila da ih sakrije. - Znam -

rekla je jedva čujno. Nituna joj je prišla i spustila ruku na njeno rame. - Jesi li dobro? Loren je klimnula glavom i obrisala oči maramicom koju joj je ona

pružila. - Moramo da razmislimo, Loren. Pozvaćemo te za koji dan.

* * *

Tih nekoliko dana učinili su joj se kao večnost. Ipak, uspela je da se bavisvakodnevnim stvarima. Članovi odbora došli su kod nje dva dana kasnije iLoren se uplašila da će to možda biti loš znak.

- Želimo da ti kažemo da bi naša deca možda više naučila od tebe akoostaneš ovde nego kad bi otišla - saopštio je Dvajt.

- Ako budeš mogla da držiš nastavu, mi nemamo ništa protiv da ostaneš. Pošto su otišli, iz starog sanduka je izvadila nekoliko haljina koje su

davno izašle iz mode, ali koje će joj u sledećih nekoliko meseci dobroposlužiti.






Zvončica

~57 ~

Bocca

Stala je pred ogledalo. Bilo je još suviše rano da se primeti da je udrugom stanju, ali sama pomisao da nosi novi život razgalila joj je dušu.

* * *

Sutradan, Loren je završila časove nešto ranije i naslonila se na ivicukatedre. Đaci su već znali da ima nešto važno da im saopšti.

- Želim da ovo čujete od mene, a ne glasine koje će sigurno uskoro početida se šire. Imaću bebu, ali otac deteta i ja nećemo se venčati. Ovo nijenajbolje rešenje. Detetu su potrebna oba roditelja, ali ovo vam govorim zbogtoga da se i vama slično ne dogodi. Ali, znamo da se ne dešava uvek kako miželimo. Sledećih nekoliko nedelja, biće mi potrebna vaša podrška.

Na licima dece videla je izraz odobra vanja.

* * *

Loren je bila zahvalna što joj je dopušteno da ostane u Parkeru. Dani su joj lepo prolazili. Deca su pokazivala razumevanje i to joj je bilo veomadrago.

Više nije tako često maštala o Raselu, nije joj bilo ni tako bolno da se sanjim susreće.

Poneki put, kao i večeras, večerala bi kod Suni ne plašeći se da će da sesusretne s njim.

Stajala je kraj sudopere i pomagala oko pripreme večere, kada su seulazna vrata otvorila i čula je poznati korak. Njeno srce počelo je jače dakuca i uhvatila se za ivicu sudopere da ne bi pala. Zatim je nastavila da čisti

krompir. Rasel je išao ka svojoj sobi kada je primetio Loren u kuhinji. Ušao je,uzeo šoljicu, nasuo sebi kafu i stao pored prozora da je bolje vidi.

Njena figura izgubila je vitkost. Pošto joj je glava bila spuštena, njegovpogled počivao je nesmetano na njenom gracioznom vratu, a zatim sespuštao sve niže. Poželeo je da dodirne njen stomak i da još jedanput osetitoplinu njenog tela.

- Jesi li išla kod lekara? - Ne - odgovorila je. - Morala bi. Naročito zbog toga što je tvoje prvo dete bilo rođeno s

nedostacima. Primetio je kako joj se tresu ruke. - Ovo dete će biti drugačije. - U to ne možeš da budeš sigurna. - Znam to - pogledala ga je pravo u oči. Spustila je ruku na stomak i

nasmešila se blago. Lepša je nego ikad, pomislio je. Obrazi su joj se popunili pa je izgledala

mlađe. Grudi su joj bile jedrije, a stomak nešto veći nego obično. - Poznata mi je ta haljina.

- Tvoja majka mi je dala.

1000 € BONUS





Zvončica

~58 ~

Bocca

Klimnuo je glavom, setivši se da je i njegova majka bila tako obučenakada je nosila Pegi.

- Dobro izgledaš! - Tako se i osećam.

Zaista se tako osećam, mislila je. - To je u redu, ali moraš da se opredeliš za nekog lekara. - Koga mi preporučuješ? - Makinlija. On će verovatno i da te porodi. - Verovatno - rekla je podsmešljivo. Pogledao je oštro, spustio šolju u sudoperu i pošto je bio blizu nje osetio

je miris njenog parfema i toplinu njenog tela iako se nisu dodirnuh. Njihovipogledi su se susreli.

Želim je isto kao i pre, pomislio je. Da li ću ikada prestati da je želim?

Stao je pored vrata i okrenuo se. - Znam da nemaš nikakvog razloga dame poslušaš, ali učini onako kako sam rekao. Ostavio je, u nadi da nije primetila njegovo užurbano povlačenje.

* * *

Loren je poslušala Raselov savet iako je razdaljina od rezervata do gradabila suviše velika za jednu trudnicu. Ako bi bolovi počeli bez ikakvognagoveštaja kao što se to desilo sa Rebekom, bolnica bi bila suviše daleko.Pa ipak, morala je da ide na redovne preglede. Prijavila se kod doktoraMakinlija.

Počeli su da pristižu i pokloni za bebu, neki u školu, a neki u kućuNorisovih, što je navelo Loren da sumnja u to da je svima poznato ko je otacnjenog deteta. Ali, to joj i nije bilo važno. Svi pokloni su bili smešteni unjenu spavaću sobu u čijem uglu je namestila kutak za bebu.

Njen najdraži poklon bila je kolevka, koju je Kevin isklesao od drveta ikoja je bila ukrašena rezbarijama u obliku životinja i cveća.

Prema kalendaru, proleće je već uveliko vladalo, ali kada je Lorenpogledala kroz prozor znala je da zima još nije prošla.

Ušla je u školu i zatekla decu kako već sede u klupama. Uz osmeh,

započela je prvi čas. Na kraju je zadala domaći zadatak i pustila ih kući.Raspremala je svoj sto kada je prišao Hauard. - Nešto nije u redu? - upitala je, videvši uznemiren izraz njegovog lica. - Možete li da dođete kod mene kući i pogledate moju majku? Čovek sa

kojim živi sinoć je istukao. Nisam mogao da nađem Rasela. Ne znam šta daradim.

Loren je zgrabila pončo i užurbano izašla napolje sa dečakom. - Idi kod Suni i nađi Raselovu torbu sa medicinskim priborom. Ispričaj

joj šta se dogodilo i sačekaj me kod svoje kuće. Stigao je gotovo istovremeno kad i Loren. Skinula je zavoj sa glave žene

koja je ležala.






Zvončica

~59 ~

Bocca

- Upali baterijsku lampu i donesi mi tople vode - naredila je Hauardu. U kući nije bilo struje, ali je baterijska lampa bila dovoljna da vidi lice

žene svo u modricama i umrljano krvlju koja se već osušila. Jedno oko jebilo natečeno, a donja usna rasečena.

- Gospođo Filmor? Da li znate ko sam ja? Otvorila je jedno oko i lagano klimnula glavom. - Vi ste učiteljica moga sina. - Volela bih da vam pomognem, ako mi dozvoljavate. - Nije mi potrebna pomoć. Tada se na vratima pojavila tamna prilika. Bio je to Sten, čovek koji je

živeo sa Hauardovom majkom. Iza njega stajao je Kevin. Odakle se on tustvorio? Lorenino srce je pretrnulo od straha kad je ugledala tog čoveka.Njegove oči sevale su besno dok je ruke stegao u pesnice, spreman za borbu.Bio je visok, krupan i zao. Prišao je korak napred.

- Zašto gurate nos tamo gde vam nije mesto? - izvadio je nož. Ali, umesto da pobegne, ona je kročila napred. Pre nego što je mogla bilo

šta da uradi ih kaže Kevin je prošao pored Stena i postavio se između njega iLoren. Sten je u tom trenutku zario nož u Kevinov bok.

Kevin je odmah pao. Loren je klekla i njegovu glavu stavila u svoje krilo.Pokušala je da zaustavi krvarenje, ali nije mogla dovoljno jako da stegne.Pogledala je u Hauarda.

- Idi i vidi da li se Rasel vratio - rekla je šapatom. Dok je posegla za Raselovom torbom, Sten je već izašao iz kuće. Pocepala

je Kevinovu košulju i time zaustavila krvarenje. Zamotala je delove košuljeoko njegovog stomaka i čvrsto privezala. Kevinovo lice bilo je bledo a pulsneravnomeran, ležao je bez svesti.

Hauard je ušao sav zadihan i rekao da Rasel još nije stigao. Izašao je zakrdom pripremajući se za predstojeću oluju i nisu ga očekivali još nekolikosati.

- Hauarde, idi u moju kuću i nađi ključeve. Vise iznad kuhinjskih vrata.Dovezi džip i ne zaustavljaj se ni zbog čega.

Kevinove oči se otvoriše. - Hauarde, jesi li dobro? Jeste li vi dobro? Lorense steglo grlo.

- Svi smo dobro, samo ti lezi. Odnećemo te u bolnicu. - Sprema se oluja. Ne smete.... - Pst... kiša neće pasti još nekoliko sati. Bar se nadam, mislila je. Kad je Hauard dovezao džip podigli su Kevina zajedno sa ćebetom i

položili ga na zadnje sedište i poduprli ga jastucima i ćebadima. Hauard seponudio da vozi.

- Ne - odgovorila je oštro. - Pozovi bolnicu i reci da uskoro dolazimo.Zamoli ih da pošalju kola hitne pomoći, da izađu pred nas i odgovaraj nanjihova pitanja što bolje možeš. Pozovi šerifa i reci šta se dogodilo. Ponovoprobaj da nađeš Rasela i reci mu gde da dođe.

1000 € BONUS





Zvončica

~60 ~

Bocca

Prve pahuljice snega počele su da padaju kada je Loren sela u džip.Kada su se uključili na put koji povezuje rezervat sa autoputem, sneg je već jako padao, što je znatno smanjilo vidljivost.

Pogledala je na brzinomer. Išli su samo trideset kilometara na sat. Pri tojbrzini put do bolnice trajao bi čitavu večnost, ali nije mogla natrag. Čvrsto jepovukla volan osetivši da su se točkovi okliznuli o tanak sloj leda ispodsnežnog pokrivača.

Bila je srećna što džip ima pogon na sva četiri točka i što nema vetra,inače bi se sigurno prevrnuo.

Međutim, iznenada je nešto udarilo u levu stranu džipa. Udarac je biosnažan, ali ona nije izgubila kontrolu nad volanom. Iznenada je vozilo počeloda klizi po kolovozu tako da su prednji točkovi udarili u jarugu. Nije moglada ide dalje. Izgubila je kontrolu nad volanom i čula jak udarac. Džip sezaustavio na drugoj strani kanala.

Spustila je glavu na volan. Suze su počele da joj se shvaju niz lice.Okrenula se i pogledala kako je Kevin. Ležao je zatvorenih očiju dok su muse grudi ravnomerno dizale i spuštale.

Pogledala je na časovnik. Prošao je jedan sat otkako su krenuli, a bili suna pola puta, možda ni toliko. Sumnjala je da će ambulantna kola doći čakdotle. Svakih nekoliko minuta proveravala je kako je Kevin i stalno jenameštala ćebad da mu bude toplo. Prošao je još jedan sat. Nije mogla višeda čeka.

Izašla je iz džipa i počela polako da ide peške prema gradu. Bolela su jeleđa, ali ona je obraćala pažnju samo na put ispred sebe. Toliko se bilazanela da nije čula kola koja su se približavala niti zvuk kočnica a ni sirenu.

Međutim, čula je poznati glas kako je doziva. - Loren? Okrenula se i pala u Raselovo naručje naslonivši glavu na njegove grudi. - Zašto me nisi čekala? Mogla si da pogineš - prošaputao je, zagrlivši je

snažno. Zagledao se u njeno lice. Nos joj je bio crven, oči umorne, a jamice na

obrazima kao da su se produbile. Nešto mu je zastalo u grlu. Malo je faliloda je izgubi.

- Hvala što si brinuo za mene.

- Ja ne brinem. Ja sam ljut. - Naravno. Uvek se naljutiš kad si zabrinut. Ne možeš više da me

prevariš. Spustio je svoje usne na njene. Taj poljubac ih je oboje ugrejao. Požurili su ka džipu kako bi Kevina što pre odvezli u Urgentni centar. U bolnici, Kevina su zadržali na odeljenju za hitne slučajeve dok je Loren

smeštena u drugo krilo bolnice. Doktor Makinli bio je dežuran i odmah jepregledao Loren. Ustanovio je da je dobro, ali da je veoma iscrpljena i da jenajbolje da ostane u bolnici jednu noć.

- Ne smete nikuda da idete po ovakvom vremenu. Ujutru ću da obavimpreostale preglede. Najvažnije je da se dobro odmorite.






Zvončica

~61~

Bocca

Pošto je doktor izašao iz sobe, Rasel je seo na ivicu kreveta. Gledao jepun brige i ljubavi.

- Učini mi uslugu, Rasele. Idi i pogledaj kako je Kevin. Kada se Rasel vratio Loren je već bila zaspala. Probudila se u šest časova

ujutru kada je počela dnevna rutina u bolnici. Otvorila je oči i videla Rasela kako sedi na stolici u uglu sobe. - Šta tu radiš, Rasele? - ustala je i poljubila ga u obraz. - Zašto te nisu

isterali odavde? Naravno, meni je drago što si tu. Nasmešio se. Uzvratila mu je osmehom. Doktor Makinli je još jednom pregledao i potpisao otpusnu listu. Pre

nego što su napustili bolnicu posetili su Kevina. Dobro se osećao i brzooporavljao na Lorenino i Raselovo zadovoljstvo.

Jedno vreme su se vozili ne progovorivši ni reči, zatim je Rasel pogledao

u njeno umorno lice. - Jesi li raspoložena za razgovor? Samo je potvrdno klimnula glavom. - Uhvatili su Stena i uhapsili ga. To mi je Hauard ispričao. Jako sam se

uplašio za tebe. I za bebu - dodao je. - Mogao sam da te izgubim, a da nisamokusio život s tobom. Želim da život provedem s tobom. Želim da zajednopodižemo našu decu. Želim da imam pravo da brinem o tebi, a ti to isto dačiniš za mene. Sada znam zbog čega si odbila da se udaš za mene kada samti to predložio. Ostalo ću ti reći kada budemo došli kući.

- Danas baš puno pričaš - nasmešila se.

- Jeste. Želim da kažem sve što mislim odjednom i da se na to više nikadu životu ne vraćam. Loren se tiho nasmešila i zatvorila očisve dok se nisu zaustavili pred

njenom kućom. Izašao je iz kola, otvorio njena vrata i uzeo je u naručje.Doneo je do ulaznih vrata, otključao ih i spustio Loren u sobu. Doneo jeosvežavajuće piće i nastavio da priča ono što mu je ležalo na srcu.

- Otac me je naučio da imam ono što je najbolje od oba sveta kojima sampripadao. U to sam verovao sve dok je on bio živ, jer sam verovao u njega.Kada sam otišao odavde i krenuo u svet, shvatio sam da greši, da nisamdobrodošao ni u jednom. Kada sam obećao stricu da ću štititi naš narod,nikada nisam ni slutio da ću morati da biram između voljene žene i naroda.I mada mi možda nećeš verovati, znao sam od prvog trenutka kada sam tevideo kako spavaš na klupi na aerodromu u Krofordu, da si žena koju samčekao celog života.

- Kada si mi rekla da si u drugom stanju i kada si odbila da se udaš zamene, naterala si me da malo bolje razmislim o sebi samom. Svojomljubavlju od rastrzanog čoveka stvorila si snažnog i sigurnog u sebe. Premamom narodu bila si strpljiva, marljiva i odana. Ti voliš moj narod i on isto tooseća prema tebi. Ti si sada deo ovog kraja, kao da si i rođena ovde. Timešto te volim ja ne kršim svoj zavet, već naprotiv, ja ga ispunjavam.

Seo je pored nje i uhvatio je za ruke. - Udaj se za mene, Loren, i to

odmah!

1000 € BONUS





Zvončica

Čula je njegove reči, ljubav i žudnju koja se krila iza njih, i znala je dagovori istinu.

- Hoćeš li odmah? - Čim otopli.

- Dobro - odgovorila je krotko. - To znači da pristaješ? - Da. - To je najlepša reč koju sam čuo - smejao se zajedno s njom.

KRAJ

http://casino.rubyfortune.com/rfc/22420-rfc.aspx?s=wgs15169&a=bfpadid70111&mid=80464

Documents

Fejt Kolins - Izmedju Dva Sveta