ПРИПРЕМА ЗА НАСТАВНИ ЧАС

Наставни предмет: Српски језик и књижевностРазред: IНаставно подручје: Језички систем и науке које се њиме бавеНаставна јединица: Фонетика и фонологија; појам фонема; глас и фонема; прозодијаНаставне методе: Метода запажања и показивања, дијалошка метода, монолошка метода Тип часа: Обрада новог наставног садржаја

Наставни циљеви:

Образовни: Упознавање ученика са основним принципима изчавања српског језика. Проширивање знања о језику као уређеном систему знакова, о организацији језичког система, елементима који га сачињавају и дисциплинама које језички систем проучавају. Укратко поновити знања о артикулацији гласова и њиховој подјели. Приближити ученицима предмет и задатке фонетике и фонологије, организовати постојећа ученичка знања у свјетлу ових дисциплина. Упутити ученике на материјајлну базу језика као средства комуникације и начин на који наука проучава материјалну страну језика. Објаснити појам глас као јединицу говора лишену значења и начин како глас доприноси значењу. Уз појам гласа увести појм фонема, и покушати приближити ученицима схватање фонеме као апстрактне јединице, а гласа као њене конкретне реализације. Укључити и појам алофон, али не претенциозно, него као занимљиву вјежбу која може објаснити однос фонема – њена реализација глас. Представити појам прозодија, упутити ученике на одређену посебност акценатског система српског језика, као и на начин на који акценат уноси разлику значење ријечи.

Функционални: Стицање и развијање способности ученика да језичку организацију и њено функционисање сагледавају као уређен систем, као структуру. Развијање моћи апстракције језичког система и моћи конкретизовања таквог знања као културне говорне праксе. Откривање структурних односа међу елементима фонолошког система у циљу успјешне ортоепске, дикцијске и акценатске реализације језика.

Васпитни: Пажљиво развијати свијест ученика о важности доброг познавања основних језичких норми у циљу развијања језичке културе. Истаћи важност коректне артикулације гласова, поштовања правилне акцентуације и интонације исказа за културног говорника српског језика.

Ситуирање наставне јединице(Приступни разговор)

Чему служи језик, и како би људско друштво функционисало без њега?Да ли се језик кроз вријеме развијао, или је увијек био онакав каквог сада

познајемо? И нека друга жива бића могу производити звукове – да ли су ти звукови организовани по неким правилима? Да ли сви звукови које производи човјек имају

комуникативну функцију? Да ли нешколовани људи говоре, ријечи, реченице, исказе према неким правилима? Да ли су та правила у природи језика или су сва прописана

од стране стручњака? Ако је нешто организовано према правилима и има елементе који га сачињавају, како зовемо такву организацију?Која је функција

језика?

Језик је најуниверзалније средство комуникације. Настао је у процесу рада из потребе људи да међусобно комуницирају. Људско друштво не може без језика, али ни језик не може опстати без људске заједнице. Језик је друштвена појава, живи и развија се заједно са друштвом и опстаје све док служи комуникацији. Због тога све у језику има комуникатвну функцију.

Саопштења која људи међусобно размјењују морају имати такав облик да их је могуће примати чулима, тј, морају бити материјална. Вид материје који се користи је битан, а то могу бити: тактилна, аудитивна и визуелна средства. Најпогодније је коришћење звучне материје. Управо фонетика се бави том звучном материјом.

Језик је уређен систем, тј. скуп елемената повезаних узајамним односима. То значи да се елементи језика морају употребљавати по тачно одређеним правилима. Број елемената једног система мора бити ограничен, а елементи се међусобно морају разликовати по одеђеним особинама. То значи да је гласовни систем српског језика ограничен ( 30 гласова), и да сви његови говорници могу српске гласове са лакоћом препознати и артикулисати.

Језички систем има своју структуру, тј. унутрашњу организацију која се манифестује кроз међусобне односе међу елементима система. То значи да гласови српског језика могу ступати у међусобне односе и творити ријечи, да ријечи српског језика могу сачињавати реченице, а реченице текст. Онда кажемо да је језик сложен систем и да је сачињен од неколико подсистема: фонолошки, морфолошки, прозодијски, лексички и синтаксички.

Дакле, елементи једног подсистема, или једног ранга, служе као материјал за стварање елемената вишег ранга. Тако од тридесет гласова можемо добити неколико стотина хиљада ријечи и практично неограничен број реченица.

Предмет фонетике. Аспекти проучавања гласова.

Како се зове граматичка дисциплина која проучава гласове? Покушајте самостално објаснити шта је то артикулација. Каква је разлика између

артикулисаног и неартикулисаног звука? Који служи комуникацији? Како се зове област у физици која проучава физичке особине звука, негово преношење и

особине? Ако је за комуникацију неопходно најмање двоје људи, да ли научнике који се баве језиком интересује како наш саговорник прима говорну поруку и како је

разумије? Колико заједничких послова и интересовања фонетика дијели са другим наукама (физика, биологија, анатомија, психолохија)? Ако фонетику интересују само гласови који служе за образовање говора, али не и зијевање, кашљање и др.

физиолошки процеси, хоће ли она бити чисто лингвистичка дисциплина?

Фонетика (према грчком phone – глас, звук) обично се дефинише као наука о гласовима људског језика. Поред појединачних гласова, фонетика изучава и слог, акценат, однос према проблемима писма и правописа, правила коректног изговора и сл.

Предмет фонетике као научне дисциплине чине:

1) гласови2) гласовни састав слога и ријечи3) акценат и интонација4) ортоепија (правила коректног изговора)

Људи у чину говорења и комуницирања производе говорне гласове. Они настају радом говорних органа, а тај процес се зове артикулација гласова. Како у говорном чину учествује најмање двоје људи, задатак саговорника је да поруку прими, тј. да је чулно перципира (чује) и препозна гласове који чине један исказ, односно да препозна акустичку страну говора. Дакле, постоје барем два аспекта изучавања гласовних средстава језика:

а) артикулациони аспект, физиолошки, који се бави говорним органима и начином изговарања гласова и

б) акустички аспект који проучава физичку структуру изговорених гласова и начин реаговања уха на њих.

Приликом изговарања и препознавања гласова неопходна је и психичка активност, тј. интелектуална дјелатност и зато се фонетика бави и овим психичким процесима. Коначно, фонетику не интересују различити шумови и физиолошки процеси као што су зијевање и дисање. Фонетика је чисто лингвистичка дисциплина која проучава изговор, акустичку и перцептивну природу говорних гласова, те утврђује методе за њихов опис и класификацију.

Фонетика се разликује од свих других лингвистичких дисциплина по томе што изучава оне језичке јединице чија је природа материјална.

Која је основна јединица фонетике? Како настаје глас? Да ли ми испуштамо ваздух док изговарамо гласове? Покушајте произвести глас а да удишете ваздух.

Који органи учествују у артикулацији гласа? Да ли појединачно изговорени (изоловани) гласови имају значење?

Основна јединица фонетике је глас. Он је уједно и најмања фонетичка јединица. Глас је артикулисани звук у говору. Фонетика, дакле, даје опис и класификацију говорних гласова – њиховог произвођења (артикулациона фонетика), преношења кроз звучне таласе (акустичка фонетика), и пријема, тј. препознавања (аудитивна фонетика).

Говор се ствара произвођењем, потискивањем, обликовањем и испуштањем ваздушне струје. Овај уобичајени ток зове се егресија (ријетко се у неким језицима гласови производе обрнутим путем, тј. усисавањем спољног ваздуха, што је ингресија).

Говорни органи дијеле се према мјесту на коме се налазе и путу којим иде фонациона струја на три скупине:

1. апарат за дисање - плућа (скупљање ваздуха), мишићи и дијафрагма (потискивање) и душник (спровођење),

2. гркљан са гласним жицама (у коме се ствара зучна енергија), 3. супраглотичка шупљина (ждреона, усна и носна дупља, са улогом

резонатора).

Глас је производ друге и треће скупине говорних органа. Протицање фонационе (ваздушне) струје из субглотичког у супраглотички простор зове се фонација. Фонација може бити тонална (гласне жице трепере), и атонална ( гласне жице мирују). Активност гласних жица препознајемо као звучност гласа.

[Према функцији коју врше, говорни органи дијеле се на генераторе гласа и модулаторе. У генераторима разликујемо индукторе и фонаторе, а у модулаторима артикулаторе и резонаторе.

Индуктори: плућа и душник.Фонатори: гркљан са гласницама.Артикулатори: језик, задње и предње непце, алвеоле, зуби и усне, тј. они који производе гласове покретом ( гласнице, језик и усне), или на којима се стварају гласови ( непца, алвеоле, зуби) – тзв. прави говорни апарат.Резонатори: ждреона, носна и усна дупља.]

Сви гласови српског језика се стварају у фази експирације. Гласови који настају ингресијом зову се кликови.

Артикулацијом називамо рад говорних органа приликом стварања појединих гласова.

Говорни гласови немају значење.

Како се гласови дијеле према мјесту творбе?

1. уснени: а) двоуснени (билабијални): б, п, м б) зубно-уснени (лабио-дентални): в,ф

2. језични: а) зубни (дентални): т, д, с, з, ц б) алвеоларни: л, р, н в) предњонепчани (палатални): ш, ж, ч, џ, ћ, ђ, њ, љ, ј г) задњонепчани (веларни): к, г, х

Како се гласови дијеле по начину творбе?

По начину творбе гласове ( без вокала) дијелимо на сонанте (гласнике) и консонанте ( сугласнике). Сонанти настају тако што ваздушна струје заобилази препреку коју у устима праве говорни органи. Сви сонанти су звучни гласови.Консонанти настају тако што ваздушна струја савладава препреку и потпуно је уклања стварајући пролаз кроз њу.

Могу ли се самогласници подијелити према положају говорних органа?

Језик се може кретати хоризонтално и вертикално. Према томе самогласнике дијелимо на високе, средне и ниске, и предње, средње и задње.

предњи средњи задњи високи и у средњи е о ниски а

На које гласове се односе сљедеће карактеристике?

а) тонови без шумова: вокалиб) тонови са слабим шумовима: сонантив) шумови са тоновима: звучни сугласнициг) шумови без тонова: безвучни сугласници

У српском језику постоје три групе звучних гласова. То су:

вокали, сонанти и звучни консонанти.

Фонологија. Појам фонема. Глас и фонем.

Да ли можемо изговорити мањи сегмент него што је глас? Да ли сваки говорник српског језика може да ниже гласове по распореду који сам изабере, тј.

произвољно? Да ли можемо правити комбинације гласова а да не водимо рачуна могу ли се једни поред других изговорити? (нпр. жкћо, лкфх) Замијените К у низу жкћо да тај низ постане ријеч која нешто значи. Да ли један глас у низу гласова може да промијени значење? Да ли глас У који сте додали има значење сам по

себи? Покушајте од низа лкфх замјеном гласова напревити низ који ми можемо изговорити (лефа)? Да ли тај низ има значење у српском језику? Да ли гласови

поредани у низ који можемо изговорити могу таквом низу дати значење? Замијените Ф са гласом П. Да ли гласови могу промијенити, унијети значење у

ријеч?

Рекли смо да је глас најмања јединица фонетике. То значи да говорници не могу изговорити мањи дио ( сегмент) ријечи него што је глас. Гласови у изговореној ријечи распоређени су према неким правилима. Правила подразумијевају и нека ограничења. То значи да постоје правила расподјеле гласова у ријечи, али и нека ограничења. У том смислу се издвојила посебна дисциплина која изучава како гласови функционишу унутар ријечи, по којим принципима се гласови организују и начин на који се говорници једног језика служе избором између свих гласова које би они иначе могли произвести. Та дисциплина зове се фонологија. Осим наведеног, посебно је важно рећи да фонологија истражује како се одређеним избором гласова у једној ријечи саопштава значење.

Као што је основна јединица фонетике глас (фон), основна јединица фонологије је фонема. Јасно је да глас, као физичка појава, нема значење. Слично је и са фонемом; фонема сама за себе нема значење, али пресудно утиче на значење ријечи. Ми не изговарамо фонеме. Изговарамо гласове. Ево како фонеме утичу на значење:

У ријечима д-у-г-а и т-у-г-а слушалац јасно препознаје двије различите ријечи српскога језика. Разлика у значењу наведених ријечи је садржана у фонемама које се налазе на почетку. Осим почетних фонема, ријечи туга и дуга су по свему другоме идентичне. Дакле разлика између фонема /d/ и /t/ је најмања могућа разлика, али ипак сасвим довоњна да унесе разлику међу ријечима.

Покушајте на сегмент ?-у-г-а додати још неке фонеме који уносе разлику у значењу, тј. да добијете још неке ријечи српског језика.

в-у-г-а (птица), р-у-г-а (Ругала се руга...)

На истин начин могу се замијенити и неке од осталих фонема у наведеним ријечима, нпр; д-у-ш-а, д-у-д-а; т-у-п-а, т-у-ђ-а.

На који начин су фонеме уносиле значење у изведеној вјежби? Тако што су њихове реализације различите и лако препознатљиве свим

говорницима, дакле имају фонолошку вриједност.

Двије ријечи могу да се разликују на више начина:

а) сви гласови могу бити различити – ред : сат

б) могу имати различит број гласовних јединица с тим да се већина поклапа - луг : плуг

в) јединице могу бити исте али је ред појављивња различит – рад : дар, бор : роб, пут : туп, мит : тим

г) могу се разликовати само у једном елементу - рад : ред, пар : бар

Наставимо вјежбу (фонолошку анализу) на сличан начин!

Умјесто фонеме /b/ ставите фонему /p/ у сљедећим ријечима:

бара – (пара)боб – (поп)бук – (пук)бан – (Пан)

Видимо да фонеме /b/ и /p/ уносе разлику у значењу иако су по свему (по свим обиљежјима) исте осим у једном. Чујете ли разлику између гласова [b] и [p]? Разлика је у звучности. Звучност је обиљежје ових гласова које их ставља у опозицију. Такво обиљежје зове се дистинктивно обиљежје.

Разликовање гласова по звучности је говорницима српског језика веома важно, док за Нијемце та разлика није толико битна. За Русе је на сличан начин важно разликовање (не)палатализованости суглсника, а за нас није. У једном малом језику у Азербејџану, у лезгинском језику, важно је обиљежје лабијализованости сугласника. Нпр, они веома јасно чују разлику између изговора фонеме /s/ у сљедећем контексту: седам и с(j)утра. За нас је фонема /s/ у оба примјера иста, тј. не чујемо разлику, док је у лезгинском та разлика толико очигледна као што је за нас то разлика између /b/ и /p/.

Дакле, ми разлици између реализације фонеме /s/ и седам и сутра не придајемо важност. Ипак ту разлику можемо осјетити ако обратимо пажњу на, рецимо, положај језика при изговарању. Покушајте!

Без обзира што примјећујемо разлику, те двије реализације не утичу на значење ријечи чак и када бисмо могли да их међусобно замијенимо.

Свака реализација гаса се помало разликује у зависности од бројних утицаја: расположење, ситуација у којој се налазимо, старосно доба, здравствено стање.

Међутим, као што смо видјели, неке реализације гласова се изразитије разликују и то је условњено гласовним окружењем. Такве реализације називају се алофони.

Алофони су такве реализације фонема које су условљене гласовним окружењем (контекстом).Примјери алофонских реализација који би ученицима могли бити очигледни:

кила (палатално) : кућа ( веларно)банка (назално) : новине (алвеоларно)Ја бих дошла. (озвучавање у сандхију) : хотел (веларно)Стриц би дошао. (озвучавање у сандхију) : ципела ( зубни, безвучни)

Да ли фонеме можемо рашчланити на мање дијелове који се могу изговорити?НЕ.

Да ли фонеме /b/ и /p/ у ријечима бара и пара можемо ставити у опозицију по звучности?ДА. Један је звучни, други безвучни.

Да ли је звучност/безвучност конститутивно обиљежје наших гласова?Јесте.

Да ли је разлика по звучности Србима довољна да два гласа, која су по свему осталом истовјетна, чују као различите фонеме?ДА. Разлика по звучности је релевантна.

Да ли фонеме /b/ и /r/ у ријечима боб и роб можемо ставити у опозицију по звучности?НЕ. Оба су звучна.

Да ли ми различите реализације једне фонеме (алофоне) доживљавамо као различите гласове?НЕ. Не могу правити разлику у значењу. Нису различите фонеме.

Да ли замјена само једне фонеме у ријечи неком другом од преосталих 29 може да промијени њено значење?МОЖЕ. Фонема може да промијени значење ријечи.

Дефинишимо фонему водећи рачуна о њеној фукцији:

Фонема је најмања јединица гласовног система која може самостално да разликује ријечи.

Фонема се у говору реализује као глас.

Прозодија

Шта у сљедећим ријечима врши дистинктивну функцију?

град : градвлада : владажена : женасоли : солипара : параналагати : налагати

Ове ријечи истог фонемског састава а различитог значења зову се хомоними.

Дистинктивну функцију у наведеним примјерима има акценат.Акценат је саставни дио гласовног састава ријечи.Прозодијски чиниоци ( акценат и квантитет), чине посебан подсистем српског језика – акценатски систем.

Колико акцената има књижевни српски језик?

Четири. Наш систем је четвороакценатски.

Који су то акценти и како се обиљежавају?

краткосилазни [ ] кућа, пас, лав, поље, пријатељкраткоузлазни [ ] вода, нога, капетан, играти, шарендугосилазни [ ] мајка, кост, суша, кажем дугоузлазни [ ] прозор, рука, гладан, радити

Правила акцентовања: а) Једносложне ријечи могу имати само силазне акценте, и кратке и дуге.

наш, ваш, пасзуб, зид, гас

б) Код вишесложних ријечи силазни акценти могу бити само на првом слогу.жалостан, никакав

радимо, зубив) Узлазни акценти могу бити на било којем слогу вишесложне ријечи, осим на посљедљем слогу. капетан

генерацијаПостакценатску дужину налазимо:

- у ген. свих врста именица: ученика. ливада, ствари- код одређеног вида придјева: добри, добра, добро- у презенту глагола: читам, читаш, чита- у имперфекту глагола: мишљах, мишљаше итд.

Литература:

1. Стевановић, М., Савремени српскохтватски језик, Научна књига, Београд, 1970.

2. Станојчић, Ж. – Поповић, Љ., Граматика српског језика, Завод за уџбенике, Београд, 2010.

3. Симић, Р. – Остојић. Б., Основи фонологије српскохрватскога књижевног језика, Никшић, 1989.

4. Баотић, Ј. - Ковачевић, М. – Окука, М. – Ребић. Ч., Наш језик за други разред средњег усмјереног образовања, Свјетлост, Сарајево, 1990.