FORMALNI ASPEKTI RUSOOVIH ISPOVESTI

Jo su u staro doba Platon i Aristotel pokazali interesovanje za podelu celokupnog umetnikog stvaralatva. U skladu sa formama koje dominiraju, oni zakljuuju da postoji mimezis (podraavanje, gde autor govori kroz usta nekog drugog), i dijegezis (jednostavno prianje koje autor vri u svoje ime). Uglavnom, antiki teoretiari nastoje da postojee oblike knjievnog govora svrstaju u dve velike celine. Dramsku (dijalog) i epsku (prialaku).

Meutim u antici nema govora o anru koji se zove roman. Teorijsko promiljanje pojma roman poinje tek u XVI veku. Prvo znaajno delo o romanu je Ogled o poreklu romana, opata Ijea, iz 1670. Sam pojam roman potie iz Francuske, iz XII veka, i pod tim se podrazumevalo delo na narodnom jeziku (lingua romana), koje je bilo inferioran oblik u odnosu na dela pisana na latinskom (lingua latina). U XIII veku pojam roman slui da oznai fiktivnu povest u prozi. Tek u XVII veku iz Francuske pojam roman prelazi u druge zemlje Evrope. Npr. u Engleskoj do tada se koristi pojam novel (od ital. "nesto novo").

Romanu je teko odrediti tanu, jedinstvenu definiciju s obzirom na ogromnu lepezu tema, stilova, osobenosti, naina na koji se konstituie. Roman nema "kanon kao druge vrste", te ga najee odreujemo kao "prozno delo velikog opsega". Roman je slobodan oblik, otvorena stuktura koja se "odupire svakoj dovrenosti".

Tek u doba baroka roman je zaista obrazloen i teorijski, ali tek od XX veka moe se govoriti o stvarnoj teoriji romana kakve daju npr. Luka, Kajzer, But, tancl, ili ruski teoretiari Tomaevski i klovski. Prema Geteu, roman je "subjektivni ep". U okviru svoje knjievne tradicije Kajzer i drugi nemaki teoretiari dele roman na roman zbivanja, likova, prostora, vremena... Za Kajzera roman je "slikanje sveta u dui jednog fiktivnog pripovedaa". Ruski teoretiari roman klasifikuju na osnovu istraivanja o fabuli i sieu. Tomaevski u svojoj teoriji proze govori o sklopu siea, i roman klasifikuje kao delo sa fabulom. klovski klasifikuje romane u zavisnosti od sklopa siea koji se u njima javlja, (prstenasti, stepenasti, paralelni).

Na osnovu teorije proze Franca tancla moe se jasno ilustrovati postupak koji je koristio Ruso prilikom knjievnog uobliavanja svojih Ispovesti. On se sluio tehnikom ICH FORM, i napisao delo na nain koji do tada nije bio ba poznat. Napisao je svoj autoportret. Stil kojim se slui malo je nasilno izmenjen, muan za one koji uivaju u istoti i uglaenosti. Nove su ideje koje iznosi, te mu je bio neophodan i nov nain uobliavanja tih ideja. SentBev smatra Rusoov jezik prvom lastom koja najavljuje novo prolee jezika.

Franc tancl e za roman rei: "Mogunost romana da na svoj osoben i jedinstven nain bude knjievnost ne lei u prikazivanju nekog posebnog podruja spoljanjeg sveta, neke posebne grae, nego u jezikom formiranju i pripovedakom uobliavanju neke grae". Roman prevazilazi pokuaje da istinski prikae stvarnost, jer to je datost za drutvene nauke. (Rusoove Ispovesti ne samo to prevazilaze pokuaj da prikau stvarnost, one prevazilaze stvarnost samu.) Za tancla knjievno oblikovana stvarnost tei da prevazie istiorijsku ili empirijsku stvarnost. To knjieno oblikovanje stvarnosti se odigrava u autorovoj "stvaralakoj imaginaciji", a imaginacija kojom se Ruso slui kad govori o sopstvenom ivotu gotovo je neprevaziena u knjievnoj istoriji. On pred itaoca iznosi jednu perspektivu sa skladnim delovima i smislom.

Naime, tanclova teorija o prozi (romanu) zasniva se na uvoenju pojma "pripovedaka situacija", koja je zapravo "konkretan izraz" posrednosti izmeu pripovedaa i itaoca. Pripovedaka situacija (drugde shvaena) predstavlja instancu koja se odnosi na: 1) pisca narativnog dela (novele ili romana); 2) lika koji radnju iskazuje u celini (takvo pripovedanje moe biti homodiegetiko i heterodiegetiko). Ruso je lik koji radnju iskazuje u celini, homodiegetiki.

tancl poznaje tri tipine pripovedake situacije. Auktorijalnu, personalnu i roman u prvom licu. Auktorijalna je situacija u kojoj se pripoveda i autor razlikuju. Pripoveda je medij koji autor koristi kao bi stvorio fiktivni svet u kome se junci pojavljuju. Personalna pripovedaka situacija autora stavlja iza likova. Tei objektivizovanju sa to veom dozom autentinosti. Jedan junak je osnovni "personalni medij".

Pripovedaka situacija koja vodi do forme kojom se slui Ruso je roman u prvom licu. To je oblik pripovedanja koji se koristio ve u homerskom epu (Odisejevo prianje), i u antikom romanu (Apulej). Uglavnom se pripovedanje svodi na izvetaj o dogaajima kojima je autor sam prisustvovao, ili ima veoma pouzdane informacije od oevidaca. Kod Rusoa re je vie o opisivanju doivljenog, manje se opisuju sami dogadjaji.

Kod ovakve vrste romana postoji problem "vremena u pripovedanju". Vano je razlikovati vremensku ravan iz koje se vri pripovedanje (npr. memoarista ili hroniara), od ravni koja obuhvata zbivanja u delu. Tako moemo doi do retrospektivnog govora ili "fiktivnog ovde i sada u postupku dramatizovane take gledanja (point of view)". tancl navodi da pripovedako Ja homodiegetikog pripovednog postupka "svoju egzistenciju zasniva u istom vremenu i prostoru kao likovi koji uestvuju u radnji". Pisanje o sopstvenom ivotu podrazumeva uestvovanje u vremenu i prostoru u kome se nalaze i svi drugi likovi o kojima je re. Ispriano vreme u sluaju autoportreta je ceo ivot autora. Kada Ruso pie o prvim godinama svog ivota on to radi na osnovu predpostavke, ne na osnovu seanja. "Ne seam se ta se sa mnom zbivalo do moje pete ili este godine. Ne seam se ni kad sam nauio da itam".

Za roman u prvom licu od kljunog su znaaja pojmovi istinitost, subjektivnost i reminiscencija. Istinitost jer "poistoveivanje autora sa likom u romanu daje za pravo da se pretenduje na istinitost svoje prie". Kada Ruso pie o sebi on podrazumeva da pie istinu. Ta istina je samo njegova, iskljuivo iz njegove perspektive. On itaocu daje subjektivnu istinu. "Ispovest romana u prvom licu ponovo se doivljava kroz seanje". Tada je re o reminiscenciji.

Naime, pojmovi koje tancl uvodi, a nama su od vanosti za tumaenje Ispovesti, jesu doivljajno ja i pripovedako ja. To su dve linosti sadrane u jednoj (naime u autoru). Oba JA pripadaju istom svetu, ali su okolnosti uticale da se doivljajno ja menja, i dostigne ono to je pripovedako ja. Pripovedako ja sa vremenske distance komentarie, osuuje, apologizuje doivljajno ja. Izmeu njih postoji tesna veza, "dijalektiki odnos", jer pripovedako osea na sebi posledice svog doivljajnog ja. Zapravo, doivljajno ja dramatizovano je od strane pripovedakog kroz in pripovedanja. Pripovedako ja govori i o samom procesu pisanja, podsea itaoca da ono egzistira. Ponekad to podseanje moe imati i negativnu konotaciju, kao kod Somerseta Moma: "Vie bih voleo da ovu knjigu nisam zapoeo u prvom licu... nije mnogo prijatno kad ovek mora da otkriva kakva je budala nekad bio".

Ruso ezdesetogodinjak nee sebe kritikovati, ali svakako e se braniti. Pred itaocem i pred samim sobom. Njegovo pripovedako ja vie je u odnosu sa samim sobom, manje u odnosu sa doivljajnim ja. To je posebno izraeno u drugom delu Ispovesti, u kome se govori o godinama ne toliko udaljenim od trenutka pisanja. Prvi deo, rezervisan za detinjstvo i mladost, pun je pretpostavki. Ton je blai, umereniji, jer govori o periodu koji je mogue ulepati matom. Izmeu ostalog i zato to govori o g-i de Varan. Prva knjiga napisana je od strane nekoga ko je ve prolost. Kroz drugi deo moe se posmatrati tegoba koja ga snalazi. Doivljajnom ja bilo je lako da pie o detinjstvu. Pripovedako ja teko govori ak i o doivljajnom koje pie.

Moda bi za prihvatljiviju recepciju Ispovesti trebalo uvesti pojam itaoevo ja. Takvo ja bi svaki pojedinac prisvojio kada se upusti u prouavanje Rusoa. itaoevo je poseduje injenice kojih u samim Ispovestima nema. One koje daju npr. Dijalozi i Sanjarije usamljenog etaa. Ove dva dela zapravo upotpunjuju Rusoov autoportret dat u Ispovestima, one su njegov organski nastavak. Tek na osnovu sva tri dela kritiar moe pokuati da pravilno protumai Rusoa. Ogranii li se samo na jedno od ovih, vrlo lako moe upasti u zamku koju postavlja autor. To nas dovodi do pitanja koje postavljaju Velek i Voren: "Da li svako delo stoji u tako bliskoj knjievnoj vezi s drugim delima da njegovom prouavanju pomae prouavanje ostalih dela (istog autora)?" U sluaju Ispovesti moglo bi biti tako.

Prvo lice je oblik pripovedanja koji slui za pisanje autobiografije, koja nije isto to i autobiografski roman. Autobiografija u irem smislu je: "Opis sopstvenog ivota od roenja do trenutka pisanja, ili samo odreenih etapa ivota." Arhetip takvog naina pripovedanja su Ispovesti Svetog Avgustina, u kojima autor pokuava da odgovori na pitanje "KO SAM JA?", da sebe shvati i definie. Autor se mora pripremati za pisanje autobiografije, tako to e prikupiti materijal koji e mu pomoi da se priseti odreenih detalja iz svog ivota koje eli da spomene (memoari, dnevnici, pisma). Najvaniji je problem verodostojnosti autobiografskih dela.

Ruso ne pie autobiografiju, ve autobiografski roman kroz koji konstituie svoj autoportret. Evo kako je pojam autoportreta definisan u Reniku knjievnih termina: "Opis vlastite linosti i duhovnog ivota u delima autobiografskog ili memoarskog karaktera" (str. 63). To je delo u kome se panja posveuje doivljaju, pievom duhovnom ivotu, na raun injenica i pojedinosti iz samog dogaajnog ivota. "... uvek podrazumeva vlastitu zamisao... koja se stvara sa odreene stajne take (point of view), kao i pitanje da li pisac opisuje vlastiti ivot ili iluziju o vlastitom ivotu" (str. 63/64). Rusoove Ispovesti jesu primer koji je dat kao aprioran za autoportret. Veliko je pitanje da li Ruso skicira sopstveni ivot, ili ono to bi eleo da njegov ivot bude u oima jednog itaoca.

enevski kritiar an Ruse, u delu Narcis romanopisac, razmatra pitanje mogunosti da se oslika jedan knjievni autoportret. Pita se koliko on moe biti verodostojan. Zamislimo na primer oveka koji sebe posmatra u ogledalu i u ruci dri kiicu. Nakon dugog truda i pokuavanja verodostojnog prikaza, samoljublje i narcisoidnost umetnika e prevladati. Autoportret e oslikati osobu fiziki lepu od one koja stoji pred ogledalom. Postojae, svakako, i predstavljanja sebe u gorem svetlu nego to je realno, ali je ta opcija manje verovatna kada je re o umetnicima. Zamislimo sad pisca, u poznim godinama, koji sedi u svojoj radnoj sobi, u ruci dri pero, elei sebe da napie. Tek ovde se javlja problem uvek prisutnog krivog ogledala. Da li je istinskije sebe opisati distancirajuci se od dobrih ili zlih namera objektivne slike koju bi mogao dati posmatra? Ili traiti nepristrasnog, ako postoji? U takvoj situaciji umetnik je "jedan od onih koji pokuavaju da pobegnu od sebe da bi sebe izrazili na prikriven ili zaobilazan nain". Svaki pokuaj da sebe prikaemo boljima nego to jesmo preti da postane nesnosno hvalisanje. Kuditi sebe svodi se na to da je bolje mane ispravljati nego ih predoavati. U svakom sluaju oveku je izgleda nemoguno da sagleda sebe onako kakav zaista jeste.

Meutim, Ruso se ne bi sloio sa ovom tvrdnjom. On je ceo svoj ivot proveo sam sa sobom, tako da je neminovno da sam sebe najbolje poznaje. U Ispovestima se osea nota ubedljivosti. itaocu su potrebne i injenice koje stoje izvan njih, kako im ne bi u potpunosti poverovao. an ak je, poput Larofukoa, "dovoljno sebe izuavao da bi sebe dobro upoznao". Postoji mnotvo optimistikih tvrdnji da ono to ovek "misli o sebi nije mnogo daleko od onoga to jeste". Tako misli i Ruso. Ali kako je mogue jednom oveku da sebe sagleda kroz niz svih promena koje doivi? Kako je to mogue jednom umetniku, koji nije dvadeset i etiri asa dnevno umetnik? S obzirom na promene koje doivljava on je u trenutku pisanja "sasvim trenutno bie", koje "ne moe da stekne o sebi celovitu sliku..." U okviru Avgustinove slike sveta jedino bi Bog mogao imati celokupnu sliku o nama samima. Po Avgustinu introspekcija je nemoguna.

Ruso na samom poetku Ispovesti kae: "elim da prikaem blinjima oveka u punoj svetlosti istine, i to samog sebe." On e kroz taman i kaljav lavirint rei sve o sebi, priznati najmranije tajne. Pozivae se uvek na istinitost. Kada napravi prvi korak ka samoobnaivanju, za njega vie nema prepreke, moi e itaocu da prizna sve. On e otkrivati zablude i istine o sebi samom. Stvorie sliku koja toliko lii da se moe dobiti odgovor na pitanje KO JE AN AK RUSO?

Niko ne moe da pie o ivotu jednog oveka osim njega samog.

an ak Ruso

... nikad ne znamo da li je Ruso koji nam se obraa Ruso pripoveda ili linost o ijem se ivotu pripoveda.

or Pule

ISPOVESTI

Ako nisam bolji od ostalih, bar sam razliit od njih.

Roen "gotovo mrtav" Ruso je morao nai naina da sebe oivi. Nain je video u tome da da povest svoje due, itaocu na sud. Suditi o njemu ne znai misliti, razmatrati ve oseati i matati. Jer, mata se iri bez pomoi razmiljanja. Ispisati sopstvenu duu i dati da se o njoj sudi nije poduhvat uobiajen za doba u kome Ruso ivi. Njegova je ideja originalna. I tipina za prirodu poput njegove. Od Svetog Avgustina Ruso je lukavo preuzeo naslov za delo koje ima za zadatak da oslika neku ljubav. Kod Avgustina re je o ljubavi prema Bogu, kod Rusoa re je o ljubavi prema onome to je "simply myself". Autoportret je najvernija slika oveka, ak i ako portret ne lii. U Dijalozima Ruso kae da "spoznaj samog sebe" sa hrama u Delfima nije ono to on primenjuje u svojim Ispovestima. On kroz delo ne upoznaje sebe, ve se otkriva pred drugima.

ta, u krajnjoj liniji, predstavljaju Ispovesti an ak Rusoa? Kakva je svrha njegove autobiografije kad on nije ni "plemi poput Montenja, ni episkop poput Aurelija Avgustina"? Zato onda on pie Ispovesti i sva ostala dela koja danas itamo pod njegovim imenom? Sigurno ne zbog slave i novca. Pre zato to mu je potrebno da uini neto to niko do tad nije smeo. On e pisati iz strasti, njegov dar potie iz ara njegove due. Njegov je rad as izvanredan, as besadrajan, on pie samo uz pomo uzleta njegovog genija, nikako uz pomo vetake obrazovanosti. Njegovi savremenici piu uglavnom radi koristi i slave, a on e povodom takvog naina pisanja rei: "Nita snano, nita veliko ne moe proistei iz pera koje se prodaje".

udesni pisac kakav je Ruso buni se protiv umetnosti pisanja, kao da samo eka da mu "pero ispadne iz ruku". Umetnost pisanja nije neto sa ime se ovek raa, to je neto to se stie tokom ivota. U njegovom stilu moe se primetiti nedostatak obrazovanja. Njegov jezik je uvek zadravao neto od ravog tona njegove rane mladosti. On pie na francuskom stvorenim izvan Francuske. Nikako uenim jezikom, ve onako kako to od njega zahtevaju mata i trenutak.

Ruso uiva u svojim matanjima, on voli da razmilja spontano, pod uticajem prirode. Budui da mu je razmiljanje mrsko, on mora svoje telo da stavi u pokret, kako bi mata bila pokrenuta. Potrebna mu je imaginacija, bezgranini svet uobrazilje koji se iri na raun realnosti. On voli da sanjari dok hoda. Tako e prijatne misli ulaziti u njegov um. Nikada brilijantne ideje ne mogu oiveti u statinosti sedenja. "Ja gotovo ne mogu da mislim kad mirujem. Da bi se misli pokrenule, treba i telo da mi je u pokretu." Ruso je prvi koji na ovakav nain stvara umetnost. Sanjarenje i etnja su njegova otkria, "njegova Amerika", on uvodi ove novine u knjievnost.

etnja za an aka predstavlja transpoziciju iz sveta ljudi u svet prirode. Priroda je ta koja omoguava kontemplaciju uz pomo kretanja. S vremenom, hodanje postaje "automatizovano i prelazi u nekakvo hipnoidno stanje". Evo nekoliko misli ana Starobinskog, koje ovu tezu savreno objanjavaju: "U potpunosti mobilisano ritmom hoda, telo e se uneti u jednu dinamiku pravilnost, pri emu e se udeo razlone svesti ograniiti na nekakvo blaeno odsustvo. Na toj pozadini odsustva izgledae da se slike sanjarenja spontano proizvode, da se bezrazlono predaju i bez ikakvog napora." Starobinski takoe navodi da sanjarenje na ovakav nain ne mora imati srenu posledicu. "Mata nudi arhetipove, apriorne uzore koji se teko mogu dostii." To moe da dovede do bezumlja. Kao obrazloenje Starobinski daje rei jednog Rusoovog poznanika iz njegovih poznijih godina: "... izgledalo je da njegovi pogledi zahvataju celokupnost prostora, a njegove oi kao da su gledale sve jednovremeno; ... on bi se okrenuo na svojoj stolici, i prebacivao bi ruku preko naslona. Ta ruka, koja je tako visila, kretala se ubrzano kao klatno... kad bih ga video da zauzima taj poloaj prilikom mog dolaska, meni bi se srce stezalo, pa sam oekivao najbezumnije izjave; nikada se nisam prevario u tom iekivanju..."

Kako bilo, sreni trenuci njegovog sanjarenja neminovno su prevagnuli u njegovom opusu. uma Monmoransija, njegov "radni kabinet", omoguavala je da se glava an-aka stavi u pokret sa nogama. Ona je bila mesto inspiracije. On vie voli da uiva u svojim hodajuim mislima nego da ih zapisuje. "Uostalom zar sam nosio sa sobom hartije i pera? Da sam mislio na sve to nita mi ne bi ni padalo napamet. Ja nisam predviao da u imati neke ideje; one dolaze kad se njima svia, ne kad ja to hou." Ba iz tog napada ideja koje dolaze kad one hoe, potie njegova tekoca da pie. Rukopisi su mu "precrtavani, nejasni, zamreni, neitki". Svaki je morao biti prepisivan po nekoliko puta. I same Ispovesti imaju nekoliko objavljenih verzija. Ruso ima potrebu da doteruje i uobliava svoj tekst. Nikada nije u potpunosti zadovoljan svojim delom. Nije mu moguno da pie za stolom, sa perom u ruci. Bela hartija ga plai i izaziva. "Da sam umeo u poetku da se strpim i ekam, pa potom dam u svoj njihovoj lepoti stvari koje sam imao u sebi, malo bi me pisaca prevazilo".

an ak trai povlasticu da ne mora da pie da bi bio shvaen, ali pisanje je neophodno da bi ga ljudi videli onkvog kakav jeste, jer samo tako oni e mu pomoi da postane ono sto eli. "Ko god ima hrabrosti da izgleda kao to jeste, postae kad - tad ono to treba da bude." (Opta prepiska). On smatra da ini dobro delo piui o sebi.

Rusoovo telo prilagoeno je da u njemu boravi an akova dua. On je ovek koji se otvara, ovek ija je dua prozirna. an-ak je kristal, o njemu se "ve sutradan ne moe saznati nita novo". Pisanje svoje due je jo jedan nain da se otvori. Njemu su Ispovesti potrebne. On smelo koraa putem potenja, razoruava svoje neprijatelje svojom iskrenou. Zato mu je i dovoljno da se pojavi i privue, kako sam kae, panju celog sveta. Njemu e, skromnome, biti dovoljna panja nekolicine, na neki nain "oslobaa svet i zadovoljva se manjim". On suvie voli sebe da bi mogao da mrzi bilo koga. Dakle, moe se, u sluaju an ak, govoriti o narcisoidnsti, egocentrinosti, uobraenosti. Ali sa kolikom simpatijom nas on navodi na takvo miljenje... Koliko su ljupka i nena njegova hvalisanja. On je toliko iskren u svojim ushienjima, u opisima svoje posebnosti.

Prve znake uobraenosti kod sebe je video u ranom detinjstvu. U svojim poznijim godinama, sa sve vie dela ostavljenih za sobom, ova uobraenost postaje nametljivija, napadnija. Lepo je Starobinski uoio da je potrebno umeti proitati, naporom velike simpatije, to jedinstvo karaktera. Takoe, Starobinski upuuje na uberovu napomenu u kojoj ima doze ironije: "Ruso je reima dao utrobu i dojke". Moda je ba ova uberova izjava afirmisanje Rusoove elje da se na nekakav nain oivi. Njegova dela imaju linost. Ispovesti moda imaju najjai karakter.

ta to an ak kod sebe nalazi kao osobeno i jedinstveno? Mogli bismo navesti gomilu reenica iz Ispovesti koje daju odgovor. Uostalom, ve prva dva pasusa dela su potvrda narcisoidnosti. "Smejaete se to ovako skromno govorim o sebi kao udu od deteta." On misli da je skromno za sebe rei da je kao dete mislio na nain odraslih. Skromno je rei da veruje da je najbolji od svih ljudi, i da nema ljudske unutranjosti koja bi bila preista (osim njegove). A da pritom ni ne pocrveni! On jednostavno hoe da bude jedinstvena linost - an ak, i taj univerzalni obrazac - ovek prirode. Pa, nije on kriv "to je Bog reio na njemu da polomi kalup"!

Potreban mu je nain da iskae sebe kao bie bezvremeno, najbolje od svih bia. Autoportret je idealan nain za to. Iako sam tvrdi da njegova sutina ne lei u tuim pogledima, on mora da bude vien, da govori, da sebe opravdava, da itaoca ubeuje. Kroz itave Ispovesti on pokazuje ono to je shvatio da jeste. Ako se odrekne sebe nee vie biti ono osobeno i najbolje bie od svih. Mora dokazati da je u pravu kada govori da je poseban. Ispovesti su zapravo jedan od pokuaja da dokae svoju izuzetnost. Ve u prvoj knjizi se nalazi sav an-ak. Njegov ponos, klica nesree, ali i prvi opis prolea i zelenila.

On je pojedinaan i donekle usamljen u svojoj pojedinanosti. Samoa je za njega dovoljnost, biti sam znai biti sam sebi dovoljan. Bitno mu je da kroz svoje delo dokae da je razliit. Njemu je neophodna jedna otvorena mogunost (koju mu, dodue, niko ne uskrauje, nego on to uobraava). Da se povue dalje od sveta i da pie. Da dri pero u ruci, kada ga ve nema u ustima. Kada bi bio prisutan nikada se ne bi otkrila njegova vrednost i veliina. Jedino e putem oduzimanja sebe svetu, on svetu pomoi sa shvati. an ak je potreban oveanstvu. "Da bi ovek nauio da sebe ceni, nastojau da on bar bude u mogunosti da ima neki uzor za poreenje; to u biti ja. Da, ja, samo ja..."

Ima ljudi koji ne podnose istinu, onih iz kojih je istina odsutna odsutni an ak je ta odsutna istina. On je istina koja se sakriva i pie. "Skrivati se a ne pisati, znailo bi nestati. Pisati a ne skrivati se znailo bi odustati od obznanjivanja svoje razliitosti." Drugi moraju spoznati istinu kroz njega da bi sebe bolje upoznali. Zato on eli da da povest svoje due.

Pisae zarad sebe i drugih, sebi i drugima. On rauna na nekakvo "raspoloenje due" u koje upada italac dok "ga" ita. Evo ta e rei u Dijalozima: " Da bih sudio o stvarnom cilju knjiga... razmatrao sam u kakva su me duevna raspoloenja one dovodile... smatrajui da je to najbolji nain da prodrem do duevnog stanja u kome se autor nalazio dok je pisao te knjige, i da shvatim utisak koji je on eleo da proizvede." Ipak, nee se on truditi da Ispovesti konstituie kao primer. On nije svestan da e njegovo delo u budunosti biti posmatrano kao arhetip za jednu knjievnu vrstu. On e samo hteti da proizvede nekakvo "stanje due", da prui uivanje i opravda sebe.

S pravom Starobinski kae da je an ak "prvi i jedini koji e pruiti o sebi potpun portret. Prvi put e jedan ovek opisati sebe kakav jeste... Ruso se uzima kao izuzetak... jer kod njega se sentimentalizam ni na koji nain ne suprotstavlja racionalizmu veka prosveenosti".

Postoji problem koji se javlja u protivrenosti Ruso - an ak. On kao da je podvojena linost. Jedan tragiki lik koji poiva na suprotnostima. Uvek se moemo uhvatiti za jednu njegovu stranu, ali to je onda samo jedan deo celine, to je onda samo Ruso ili an ak. Ruso je koegzistentan sa an akom, ali ujedno je Ruso iskljuen iz an aka, i tako celina gradi svoj autoportret. Ta celina je ono to ostaje bezvremeno. Simpatija koju izaziva javlja se kroz nain na koji je autoportret izgraen. Gotovo sve njegove rei su iste i duboke. Zanesene poletom duha, opijajue. udom simpatije Ruso se iri u prostoru i vremenu. Za nas on moe biti ovek koji ivi sada i ovde. Kroz nas.

On eli stanje "gde vreme ne predstavlja nita za duu, gde sadanjost stalno traje, a da ipak ne obeleava svoje trajanje..." (Sanjarije). Kroz vreme se otkriva nedovoljnost, nedostatak, bol i patnja. Njemu je potrebno da pie, kako bi ostao bezvremen. To mu namee potrebu da se sakupi u sebi, da otkrije svoju unutranjost. Jer on je uvek traio unutranji zanos, a zanos izazvan oivljavanjem prolosti nije nita slabiji od zadovoljstava koje donosi veni trenutak. Budunost je vreme nesree, ono to je nepoznato i strano ulima. iveti u budunosti znailo bi udaljiti se od samospoznaje, odstraniti lepotu sadanjosti koja eli da ivi u prolosti. Jer osvajanje budunosti zahteva da se na neki nain odreknemo sadanjosti.

Svakom je oveku neophodno da ivi u svojoj sadanjosti, jer je nemogue potpuno se iskljiiti iz drutva (iako bi Ruso to jako eleo). Kidajui odnose sa svetom, doao bi do zadovoljstva, do konane sree. Do svoje samoe i do sebe samog. Ruso, kada govori o dokolici i usamljenosti, nije u potpunosti dosledan. Dokolica je, u jednom trenutku, ista drutvena nesrea kao i usamljenost. Ali kada zatreba: "Dokolica skupova je tegobna, jer je nuna; dokonost usamljenosti je divna, jer je slobodno izabrana i voljna." I dalje: "Roen da mislim u dokolici usamljenitva, nisam bio stvoren za dranje govora, za rad, za voenje poslova meu ljudima".

iveti u sadanjosti znai iveti u samo jednom trenutku naeg postojanja, iveti u "neutralnoj oblasti koja se kree". Kretanje sadanjosti usmereno je ka smrti. Ali Ruso se smrti ne boji nikako, ak je prieljkuje. Brine ga samo to e ostati neupoznat od strane svojih blinjih, jer nee stii da osete njegovu vrednost. Zato e ostaviti svoje delo za sobom. "Nita me ne mami ka budunosti, mogu mi biti samo draga vraanja u prolost." an ak eli da se vrati stanju fetusa, i da nikada ne nastane nesrea koja je on sam. Ve na prvim stranicama Ispovesti, kad govori o onima koji su ga zaeli, on tvrdi da je njegovo roenje njegova najvea nesrea. U poslednjoj knjizi kae da "ovde poinje delo tame". Moda bi ove rei bilo prikladnije staviti na poetak prve knjige.

itave Ispovesti su ispunjene tegobom. Kada govori o svojoj doivljenoj srei, moe se uoiti da to pie ovek koji je duboko nesrean. Njegovo pripovedako ja pati. Ali Ruso nije bez nade. "Potrebno je samo hteti biti srean da bi to postao." Stvarajui slike u svojoj mati u njemu se javlja oseanje. Takoe, oseanje koje se ponovo javi posle izvesnog vremena moe u mati stvoriti sliku. Tu je Ruso majstor. On vrlo ivo opisuje dogadjaje koji su proli. U njemu se javljaju "zakasnele reakcije" na osnovu kojih se javlja afektivno seanje. Tako gradi slike koje odiu trenutkom. Emocija esto kasni za senzacijom. Njegova mata poetizuje seanje, neki izmiljeni detalji grade se saobrazno emociji u trenutku pisanja. "Fikcija koju stvara o sebi je nain da se ja oivi, da se izgradi MIT RUSO. Opinjen je sopstvenim mitom do te mere da vie nije u stanju da sebe razdvoji od mita i vie ne osea sopstveno dvojstvo".

Ruso pie na osnovu poleta svog genija, uplivavanjem u matarije. "Naa misao ne ide dalje od naih oiju, a na razum se iri samo onoliko koliko i prostor koji odmerava." S obzirom na uroenu manu koju an-ak ima, ovaj stav je opravdan, jer on je kratkovid i zato se mora prepustiti svojim oseanjima. Njegov se svet ne moe prostirati dalje od pogleda, a ako je kratkovid, da li e njegov svet biti skuen? Nipoto, on posedue dar za matanje. Stvara svet koji je umnogome lepi od realnog. On nikada nije usamljen u svom imaginarnom pozoritu. U fiktivnom svetu on moe da uiva u svojoj dokolici, i tako da opravdanje za tu "drutvenu nesreu".

Ruso ivi u svojoj imaginaciji, i kroz svoje delo omoguava drugima da borave u njoj. On se potpuno otkriva uz pomo nebrojenih signala i sugestija koje daje itaocu. Navodi na miljenje koje je porebno da bi iveo u vekovima koji slede. Stvara jezik neposredniji od jezika. Kod njega postoji magija koja sama po sebi govori. On eli da komunicira putem znakova, da mu to bude tajni jezik.

Da bi mu bilo moguno da govori takvim jezikom, potrebno je da kae i one stvari koje nisu prikladne. Kao da nema oseaj morala" u sebi, on govori gadosti, pominje rei kojih bi se estit ovek odrekao bez razmiljanja. Detaljno e opisati scene kada se povlai u najtamnije delove parka, da bi enama iz daleka pokazivao sraman predmet". Toliko sam bio uznemiren, da sam bio prinuen da se umirujem na najodvratnije naine, budui da mi je bilo nemogue da zadovoljim elje." Jedan aristokrata se nikad ne bi ovako otvorio. Ruso iskoriava anr koji je izmislio da bi rekao svaku svoju najtamniju tajnu. Povlai se u dubinu svojih Ispovesti, kao to se povlai u tamu parka.

Ve u prvoj knjizi Ruso itaoca uvodi u svoju prirodu. Govori o ljubavi prema muzici i knjgama. Muzika je memorativni znak koji ga podsea na detinjstvo. Njegova tetka je volela da peva i zauvek mu usadila svoje melodije u srce. One ga mogu vratiti prolosti koju toliko prieljkuje. Muzika ga podsea da on postoji, ona oarava ula. Ruso je Akademiji dao predlog o novom sistemu znakova u muzici. Ideju je izloio u Disertaciji o savremenoj muzici. Predlog je neposredno odbijen od strane Akademije. an ak, u vreme pisanja Ispovesti, i dalje duboko razoaran, kae: "Ako ponekad naunici imaju manje predrasuda od ostalih smrtnika, oni ih se jo vre dre od onih koji u predrasudama ive".

Druio se sa Muzama radije nego sa svojim vrnjacima. Rano mu se javlja mogunost da pribegava imaginarnom, rano poinje da ita, i ita sve to mu padne pod ruke. U estoj godini ita romane, koji su zaostavtina njegove majke. Svaki put kada pominje svoju umrlu majku, ton je obojen griom savesti. Gotovo da priznaje da je njen ubica. Knjige je poeo da voli zato to su njene. Na spisku literature su Plutarh, Lesier, Ovidijeve Metamorfoze, Labrijer, Fontenel... an-ak postaje lik o kome ita. Dok je na repertoaru Plutarh, an-ak je Grk ili Rimljanin. Kada je postao zanatski egrt, itanje mu je bilo onemogueno. To je period u kome se njegova nenost izvitoperila. Da su mu knjige bile dostupne tada njegov bi izraz bio istiji, ovako u njemu ima doze nasilnosti. Ruso pati kada pie da nije mogao da ita. Ton postaje veseliji kad pominje Tribi, koja se pojavila u trenutku deficita knjiga. Ruso likujui opisuje kako je kriom itao, i kupovao knjige od nje. Koliko se on unosio tada, ljubav prema itanju je rasla to su je vie suzbijali. Njegovo se itanje poelo pretvarati u maniju. Postao je zavistan od doivljaja o kojima ita, meao ih je, vezivao, premetao, inio ih sadrajem sopstvenog ivota. Ljubav prema francuskoj literaturi oformila je u njemu ljubav prema francuskom narodu. Strast prema francuskoj knjievnosti privlaila ga je francuskim piscima i njihovoj zemlji.

U kasnijim godinama je postao jo strasniji uivalac knjievnosti, kada mu je de Guvon pokazao kako ne treba da guta sve, ve treba da ita sa vie razumevanja. Ruso kao da mu zahvaljuje putem Ispovesti, jer tek tada je poeo da obraa panju na to kako je neto napisano i da se interesuje za jezik. Napisao je i Ogled o poreklu jezika.

an-ak je u mnogim pravcima usmeravao svoje znanje, ali sudbina je htela da se ni jedno ne dovri (osim umea pisanja, ali kod njega to dolazi iz due). Radio je mnogo stvari odjednom, a upravo je to i bio nain da ni jednu ne uradi kako treba. Zanimala ga je hemija, fizika, muzika, botanika, jezik, ah, golubovi, pele... mnotvo sitnih stvari koje donose sitna zadovoljstva. Priznaje da se za najmanju stvar zagreje preko svake mere, bez obzira na beznaajnost predmeta. "Ma kakvom se glupou oduevio, u nju sam uvek unosio isti nain umovanja." To je tano, on svaku pojedinost opisuje kao da je najbitnija stvar u njegovom ivotu.

Takav je i kad govori o enama koje su prole kroz njegov ivot. Svaka je prva i poslednja. Ipak su najljupkije strane posveene gospoi de Varan, koja je najbolje odigrala ulogu majke. Javlja se kod an-aka neka udna vrsta Edipovog kompleksa. Poetak druge knjige, u kojoj se ona pojavljuje, obojen je sveinom. Ruso umekava svoj ton da bi je oslikao. Ta slika deluje veoma uverljivo. U skladu sa svojim stavom da prema enama ima lino potovanje (kao kompenzaciju za invektive od strane njegovog roda), on se prema de Varanovoj odnosio sa vie drai i nenosti nego prema nekom prijatelju. Sa vie drai on nju i oslikava u Ispovestima, u odnosu na opise drugih ena. Imao ih je mnogo, ali ni jednu u potpunosti.

Bio je, u pogledu Majice, veran ljubavnik. U njoj je video sve one likove svog imaginarnog sveta. Sve one junakinje romana koje je itao u detinjstvu. Nju je, u ulnom smislu, posedovao imaginarno, jer nije eleo na taj nain da je ima i u realnosti. Posedovao je putem svog pisanja. Tako je ona uvek prisutna. "Ljubavna srea nije u posedovanju, nego u intenzitetu prisustva." an ak je suvie voleo g-u de Varan da bi ulno udeo za njom. Ona je bila iznad niskih strasti. Puna vrlina i "...kad je Sokrat mogao ceniti Aspaziju, on bi sigurno uvaavao i gospou de Varan".

Bio joj je zahvalan to ga je otrgla od elje da poseduje druge, svako drugo bie koje bi se nalo izmeu njih bilo mu je mrsko. Osim jednog. Re je o njenom starijem slugi, Klodu Aneu, koji je igrao ulogu oca u trojnom braku. "Ljubav u troje uvek podrazumeva opijenost". Jedna od njenih vrlina je i to to silinom ljubavi prema blinjima ini da se i oni meusobno zavole. Tu osobinu je an-ak preuzeo od nje. Kasnije e sam sebe osuivati zbog toga. Posredstvom njene ljubavi on je voleo Kloda Anea (latentna homoseksualnost). Ali za nju se vezao svojim sutastvom, svojim biem, ne umom, polom, ili lepotom. Takva vezanost ne moe nikad prestati, i kad pie o njoj kao da se i dalje nalazi u njenom krilu.

Vreme koje su proveli pod okriljem sree i lucidne situacije jo vie ulepavaju stranice o Majici. Rusou je bilo mogue da ispolji svoju pravu prirodu. "Jednom dok smo bili za stolom, kad je stavila zalogaj u usta, uzviknuh da vidim dlaku: ona vrati zalogaj u tanjir, a ja ga doepah i progutah".

Kada govori o njenoj veri, ton je ozbiljniji i donekle zvanian. Ona je "dobra katolkinja". Ne moe "svojom verom da vlada, ali moe svojom voljom". Nije verovala u pakao, u istilite svakako. "Katolik je duan da primi odluku koja mu se saoptava, protestanta je potrebno ubediti da treba da je prihvati".

an-ak je esto odlazio i vraao joj se. Uivao je u radosti povratka, ali i tokom odsustva on ju je oboavao i potovao je. On je opsednut njom i kada, sa vremenske distance, pie o njenim arima. Imao je potrebu da se uvek vrati ba njoj. Bilo mu je potrebnije da je potuje nego da je poseduje. an-ak je ipak postupio u skladu sa drugim svojim naelom; da je najvei zloin prema jednoj eni ne preduzeti nita ako je moe imati. Sa tekoom priznaje svoj greh, ali kada je poeo govoriti on se zanosi i detaljie.

Jednom prilikom svog najavljenog povratka, zatekao je vrata zatvorena, a Majicu hladnu prema njemu. Prosto boli taj govor odsutnosti, negacije svega to je ona nekad bila. Gospoa de Varan (ne vie Majica) dobila je novog slugu. Ruso mora u Ispovestima da opravda svoje ponaanje u tim danima, koje je tako tipino za njega. Ignorisati problem - i on e nestati. Poinje da imaginira da deak ne postoji, neka e via sila da otkloni deaka-prepreku, i oni e ponovo biti sjedinjeni u savrenstvu. Ruso kao i uvek mata. Jer, mata je sposobna da sve prepreke ukloni i da mu magijski otvori beskrajan prostor. Ruso lako pribegava magijskom ponaanju.

Poslednji povratak Majici je za njega bio gotovo poguban. Uvideo je da mora nestati zauvek. Iezla je blaena budunost koju je slikao u svojoj glavi. I poto ga je sudbina liila srca koje je za njega bilo sazdano, on se sa tim morao pomiriti. Otiao je zauvek, da se nikad vie ne vrati. Stranice posveene poslednjem povratku kao da su mokre od njegovih suza.

Drugi deo Ispovesti posveen je Terezi i progoniteljima. Tereza mu nikad nee biti sagovornik u dijalogu, ve pomonica u materijalnom ivotu. Ona je nepismena slukinja. Veza sa njom je jo jedna protivrenost koja se otkriva u Ispovestima. U prvom delu Ruso pored sebe zamilja gospoice, ipak su ga dostojne i sobarice. Obmanjivao je samog sebe, da bi se kasnije razotkrio pred hartijom. ivot sa njom je povoljno tlo za njegov rad. Tereza e mu omoguiti da postoji sam u sebi. Ona je dodatak, odgovarajua zamena za Majicu. Kada je prevari on joj priznaje, ona mu oprata. "Kad neko pred onim koga voli neto zataji, uskoro vie nema obzira da sve pred njim prikriva." Ruso voli one koji e voleti njegova dela, on pred itaocem ne prikriva ni najnedostojnije tajne svog ivota.

Zato je i spreman da prizna da je svu svoju decu ostavio Domu za nahoad. Razlog da ostavlja svoju decu an-ak ne moe da kae, jer bi tada rekao previe. Jedino priznaje da nije hteo biti izopaeni otac koji bi podigao probisvete i lutalice. "Ne moe se s istom ljubavlju voleti dete koje raste pred njegovim oima i ono koje je dato dadilji. Majinska i oinska ljubav se, usled odvojenosti, potiru." Ruso izbegava da govori o toj deci, jer bi onda morao biti samokritian, a to mu je teko, jer je narcisoidan.

U danima kada je morao beati pred "celim svetom" on je bio u rukama drugih, nije se mogao brinuti sam za sebe. Bio je kamenovan, osuivan, prevaren od strane najbliih. Tada zemlja nije bila stvorena za svet koji je naseljava. "Koliko je ovek podloan tome da svoj sud donosi na osnovu varljivih naela, ak i u susretu sa istinom." Zavera koja ga okruuje odlian je izgovor za beg u slobodu. Dok je progonjen on je nevin, slobodan da pie svoje Ispovesti, kako bi ispravio tue zablude. Na alost Ispovesti e izai na videlo tek kada on, i svi ljudi o kojima je tu re, budu bivi. Ruso u svom delu govori sve ono to ljudska pakost moe da iskoristi protiv njega; nee je udostojiti toga da neto preuti i tako ostavi otvorenu mogunost neistinite nadgradnje.

Ko su, zapravo, ti ljudi koji ga gone i koje je bio, protiv svoje volje, primoran da mrzi? Lani prijatelji koji mrze velike istine o kojima se Ruso usudio da pie. Didro, Dalamber, Grim, Volter... ima ih mnogo o kojima Ispovesti piu.

Didro, zasluan za to to je ak-ak uopte i poeo da se bavi knjievnom delatnou, kasnije ga je optuivao to se povukao na selo da pie. Rekao je, u svom delu Vanbrani sin, da je: "Jedino zao ovek sam!" an-ak je bio spreman da svoje srce izlije u njegovo. Didroova dua je bila ta kija se povukla u sebe. Takva dua "nema svoju teritoriju. Svuda je spoljanjost. Svuda se prua ono to ona nema, ono to ona nije. Svuda se prua prostor u kome ona moe da bude". Sjedinjene, ove dve due bi se uzdigle u venom prijateljstvu. Ruso je kivan zbog nesrenog ishoda, i Didroa uvek opisuje sa dozom saaljenja i cinizma.

Grim je Rusou postao neprijatelj samo zato to mu se tako prohtelo. On je bio "uvar" svih an-akovih tajni, a ni jednu svoju mu nije poverio. an-ak je Grimu rekao za svoju decu, i ubrzo su svi znali tu strogo uvanu tajnu. Odeljci koji govore o Grimu su dugaki i pomalo nejasni. Grim je nadmen, hvalisav, glupak, zamlata, tat i prazan. Kada bi mogao Ruso bi Grima nazvao najprostakijim imenima, ali delo ima svoju cenzuru, tako da e se zadovoljiti samo ironijom. "Dobriina Grofkur... prilino duhovito Grima naziva Nabeljeni gajtan".

Ipak, onaj ko najvie mui Rusoa je Volter, o kome se jako malo govori u samim Ispovestima. Ruso daje u svom delu uvid u prepiske izmeu njega i "velikog Voltera", ali kao da se ne usuuje da ga javno kritikuje. Svestan je Ruso da je Volter omiljen u drutvu i da vodi glavnu re u salonima. Volter nije imao svoj manir, njegova re je brza, tena, ali obina. Ruso jezik podvrgava revoluciji, unosi u njega novine. "Vi nalazite da se izraavam dosta jasno, pie Volter, ustvari, ja sam kao potok koji je bistar zato to nije mnogo dubok." Ovo je poluistina koju ovek u ali izrie sam o sebi. Volter ima "previe duha i duhovitosti da bi kod njega bilo dubine".

Najvei sukob izmeu dva velika uma prosvetiteljstva javlja se kada je re o pozoritu. Ruso tvrdi da je pozorite "kola ravih naravi", izvor zla jer laska ukusu publike, koja je ionako dovoljno iskvarena. Volter je voleo pozorite moda vie nego to ga je Ruso mrzeo.

U Ispovestima se moe uoiti Rusoovo nezadovoljstvo zbog nerazumevanja od strane Voltera. Uniavajui sebe u oima itaoca, Ruso pokuava da proizvede odbojnost prema Volteru. Koliko je Volter sarkastian kad mu u jednom pismu govori, povodom Rasprave o nejednakosti: "Nikada niko nije upotrebio toliko otroumnosti u elji da nas uini ivotinjama; oveku se prohte da ide etvoronoke kad ita vae delo." Toliko je i Ruso sarkastian u odgovoru: "Ne pokuavajte da poete etvoronoke, niko na svetu ne bi uspeo u tome manje od vas. Vi nas i suvie dobro podiete na nae dve noge, da biste sami prestali stajati na svojima".

Ruso nije naivan protivnik. Njegov trijumf sadran je u samo jednoj reenici iz Ispovesti: "Volter naizgled veruje u boga, zapravo je jedino verovao u avola". S obzirom na to da Ruso svoj autoportret gradi kako bi sebe opravdao, morae, ma koliko nevoljno i lano, Volteru priznati pobedu u zamiljenom dvoboju. "Ne volim vas gospodine, vi ste mi stvorili nedae koje su mi mogle biti najbolnije, meni, svom ueniku i svom oduevljenom pokloniku... Ja Vas, ustvari, mrzim jer ste tako Vi hteli; ali ja Vas mrzim kao ovek koji bi bio jo dostojniji da Vas voli da ste hteli".

Kao da su mu svi ti ljudi koji ga "proganjaju" potrebni da bi sebe oiveo. Ruso bi se pred progoniteljima povukao u samou, na neko pusto ostrvo. Vidimo notu "robinzonizma" u njegovom karakteru. Nije bilo potrebno ii ba toliko daleko. Neprijatelji su bili tu, izazvani, mata je ta koja ih je umnoila i dala im snagu. Pod pritiskom zavera on e nai naina da bude slobodan. Nain su upravo njegove Ispovesti.

Dok ovo piem, nemoan i skoro ezdesetogodinjak, smrvljen bolovima svake vrste... u okrilju (sam) najistinskije sree." Kako ovek moe biti srean pod okolnostima kakve Rusoa okruuju? Kako moe biti srean usled svesnosti o sopstvenoj bolesti? Iako ne poznaje injenice psihologije kojima mi danas raspolaemo, Ruso je svestan da su fizike bolesti, koje ga bacaju u postelju, zapravo posledica njegove ogromne moi imaginacije. Postoji hipohondrija rusoovske vrste. I kad je ve svakakve stvari priznao itaocu, nije mu problem da prizna da je vrlo teko da takva glava dopusti telu da bude zdravo. Sent - Bev nalazi da je jedina Rusoova bolesna strana to to ima suvie ara, povezanog sa neradom i dokolicom, prevlast mate i oseajnosti koje se zatvaraju u sebe i same sebe prodiru.

Bilo bi suvie lako Rusoa odrediti kao osobu neuravnoteenog raspoloenja, sa ogromnim talentom za knjievnost. Nije "problem Ruso" ba tako jednostavan. Kod njega postoji nekakva "misterija bolesti", koja se nikada nee u potpunosti razreiti. "Misterija Ruso" ostaje otvorena ka novim reenjima.

Zaista je lepo uoio an Starobinski kada je rekao da je potreban neizmeran napor simpatije da bi se doprlo do jedinstva Rusoovog karaktera; da je Ruso "usamljena re" koja jo uvek eka da bude protumaena; i konano, da biti svoj, u rusoovskom smislu, nije ba tako lako kao to na prvi pogled deluje. U svakom sluaju, Ruso u potpunosti opravdava stav da "svaki ovek od vrednosti predstavlja sistem sreno udruenih kontrasta".

Na kuici u kojoj su stanovali Ruso i gospoa de Varan, postavljena je ploa sa sledeim zapisom:

Kuice, u kojoj stanovae an-ak

ti me podsea na njegov genije,

na njegovu usamljenost i gordost,

na njegove nedae i ludilo.

Slavi, istini,

usudi se da posveti ivot,

i veito bi proganjan

il' sam sobom, il' zavidljivcima.

Moda je u ovim stihovima upotrebljena svaka re koja je potrebna i dovoljna da se opie jedan duh.