Fridrih Direnmat FIZIČARI

Komedija u dva čina 

Prevod: Dragoslav Andrić 

LICA: 

(uključujući i statiste) 

HERBERT GEORG BOJTLER, zvani NJUTN, pacijent 

ERNST HAJNRIH ERNESTI, zvani AJNŠTAJN, pacijent 

JOHAN WILHELM MEBIJUS, pacijent 

Gđica dr MATILDA FON CAND, šef sanatorijuma za nervne bolesti 

RIHARD FOS, policijski inspektor 

MARTA BOL, glavna sestra 

MONIKA ŠTETLER, bolničarka 

UVE SIVERS, nadzornik 

MAK ARTUR, čuvar 

MURILO, čuvar 

OSKAR ROZ, misionar 

Gđa LINA ROZ, njegova žena, bivša Mebijusova žena 

ADOLF FRIDRIH, 16-godišnjak, sin Line Roz iz njenog braka sa Mebijusom 

VILFRID KASPAR, njegov brat, 15-godišnjak 

JERG LUKAS, 14-godišnjak, njihov brat 

SUDSKI LEKAR 

GUL, policajac 

BLOHER, policajac 

MESTO RADNJE: Salon udobne, mada malo zapuštene vile, privatnog sanatorijuma

»Višnjik«. Bliža okolina: ranije prirodna, zatim dozidana jezerska obala sa kasnije izraslim

gradićem. Nekad prijatno gnezdašce, sa svojim malim zamkom i starim delom grada,

sada je »ukrašeno« groznim zgradurinama Osiguravajućeg društva i živi prvenstveno od

skromnog Univerziteta sa Teološkim fakultetom i letnjim jezičkim kursovima, zatim od

jedne Trgovacke i jedne Zubotehničke škole, dalje, od Devojačkog pansionata i od neke

lake industrije jedva vredne pomena, te tako stoji po strani od opštih kretanja. I sam

pejsaŽ umiruje nerve, što je zaista sasvim suvišno. Tu su i planine, pošumljeni brežuljci i

poveće jezero, a sasvim blizu je i široka ravnica koja se uveče puši; nekad je to bila

sumorna močvara, a sadje ispresecana kanalima i vrlo plodna. Negde je i kaznionica sa

pridodatim privrednim preduzećem, tako da se svuda mogu videti ćutljive siluete

prestupnika koji kopaju i riju u grupama i grupicama. Ali ta okolina, u stvari, ne igra

nikakvu ulogu; ona se ovde spominje samo radi preciznosti, jer ni jednog trenutka

nećemo napustiti pomenutu vilu u krugu ludnice (eto, rekosmo i tu reč). Tačnije, nećemo

napustiti čak ni salon, jer smo rešili da se čvrsto držimo jedinstva mesta, vremena i

radnje. Radnji koja se odvija medu ludacima - priliči samo klasična forma. Dakle, da

predemo na stvar. Što se tiče te vile, u njoj su nekad bili smešteni svi pacijenti vlasnice

sanatorijuma, gospođice doktor Matilde fon Cand: ćaknuti aristokrati, bivši političari koji

pate od arterioskleroze, nedotupavni milioneri, piscišizofreničari, veliki industrijalci koji

pate od manija, odnosno depresija, i tako dalje - jednom rečju, čitava duhovno

poremećena elita bar jedne polovine Zapadne Evrope. Jer, gospođica doktor je čuvena, i

to ne samo zato što ta grbava stara devojka - koja se nikako ne razdvaja od svog belog

lekarskog mantila - potiče iz moćne, nezavisne porodice, čiji je ona poslednji izdanak, već

i zato što je filantrop i što je veoma cenjena - može se slobodno reći: cenjena u celom

svetu - kao psihijatar (upravo je objavljena njena prepiska sa K. G. Jungom). Ali več

poodavno su ugledni i ne uvek ugodnipacijentiprebačeni u novu, elegantnu i svetlu

zgradu; za dobre pare čak i opaki zaborav postaje pravo zadovoljstvo. Ta nova zgrada se

širi na južnoj strani prostranog parka i ima više paviljona (kao i kapelu sa mozaikom)

okrenutih prema ravnici, dok se poljana ispred vile, prošarana drvećem, spušta

premajezeru. Duž obale pruža se kameni zid. U salonu sada slabo nastanjene vile borave

uglavnom tri pacijenta, koji su slučajno fizičari - odnosno ne baš sasvim slučajno, jer u

sanatorijumu važe humani principi, te su pacijenti razmešteni tako da budu medu onima

u čiju sredinu spadaju. Oni žive odvojeno, svaki utonuo u svoj zamišljeni svet, obeduju

zajedno, u salonu, vode povremeno razgovore o svojoj nauci ili mirno i ukočeno gledaju

pred sebe, bezopasni, simpatični ludaci, krotki, poslušni i skromni. Jednom rečju, bili bi to

zaista uzorni pacijenti da se nedavno nije desilo nešto tugaljivo, u stvari, užasno: jedan od

njih je pre tri meseca zadavio bolničarku, a sada se isti slučaj ponovo desio. Zato su sad

policajci u toj zgradi, te u salonu ima više Ijudi nego obično. Bolničarka leži na podu, u

tragičnoj poslednjoj pozi, više u pozadini, da publika ne bi morala nepotrebno da se

užasava. Ali vidi se da je bilo borbe. Nameštaj je primetno ispreturan. Stojeća lampa i dve

stolice leže napodu, a levo, napred, prevrnut je okrugli sto, i to tako da su mu noge

okrenute gledaocima. Preobraćanje te zgrade u ludnicu (vila je nekad bila letnjikovac

Candovih) ostavilo je u salonu žalosne tragove. Zidovi su u visini čoveka premazani

higijenskom masnom bojom, tako da je jedva šta ostalo vidljivo od gipsa i gipsanih

radova, kojim su zidovi bili obloženi. Troja vrata u pozadini, koja iz malog hola vode u

bolesničke sobe fizičara, tapacirana su crnom kožom i numerisana od jedan do tri. Levo,

kraj hola, nalazi se vrlo ružan radijator, a desno je lavabo sa ubrusima na jednoj šipki. Iz

sobe br. 3 (one u sredini) čuje se violina uz klavirsku pratnju. Betoven, Krojcerova sonata.

Zgrada je levo okrenuta prema parku, prozori su visoki, a počinju gotovo od parketa, koji

je prekriven linoleumom. Levo i desno od prozora su teške zavese. Dvokrilna vrata vode

na terasu, čija se kamena ograda ocrtava prema parku i relativno sunčanom

novembarskom pejsažu. Desno, iznad nepotrebnog kamina pred kojim je postavljena

rešetka, visi portret nekog starca šiljaste bradice, u teškom zlatnom ramu. Desno,

napred, su teška hrastova vrata. Ispod mrkog plafona visi teški luster. Nameštaj: kraj

okruglog stola nalaze se tri stolice, belo obojene kao i sto. Ostali nameštaj je malo

dotrajao; iz raznih je epoha. Desno napred je sofa sa stočićem, kraj koga su dve manje

stolice. Stojeća lampa, normalno, treba da bude iza sofe. Sve u svemu, prostorija uopšte

nije pretrpana nameštajem. Malo je šta potrebno za opremu pozornice na kojoj se, za

razliku od starijih komada, satirska igra pretpostavlja tragediji. Sad - možemo početi. 

PRVI ČIN 

(Oko leša posluju kriminalisti u civilu, spokojne dobričine koji su već popili svoju

uobičajenu količinu belog vina, što se na njima i vidi. Mere razdaljine, traže otiske prstiju,

itd. Na sredini salona stoji kriminalistički inspektor Rihard Fos, u mantilu i sa šeširom na

glavi; levo je glavna sestra Marta Bol, odlučna, korpulentna žena. Desno, na stolici, sedi

jedan policajac i stenografiše. Inspektor uzima cigaru iz mrke kutije.) 

INSPEKTOR: Može li da se puši? 

GLAVNA SESTRA: To ovde nije običaj 

INSPEKTOR: Izvinite. (Vrati cigaru u kutiju) 

GLAVNA SESTRA: Hoćete li šolju čaja? 

INSPEKTOR: Bolje jednu rakiju. 

GLAVNA SESTRA: Zaboravljate da se nalazite u sanatorijumu. 

INSPEKTOR: Onda ništa... Možeš da napraviš snimke, Bloheru. 

BLOHER: Odmah, gosn inspektore. (Snimanje, blicevi.) 

INSPEKTOR: Kako se zvala ta bolničarka? 

GLAVNA SESTRA: Irena Štaub. 

INSPEKTOR: Godine starosti? 

GLAVNA SESTRA: Dvadeset i dve. Rodom iz Holvanga 

INSPEKTOR: Ima li rodbine? 

GLAVNA SESTRA: Ima brata u istočnoi Švajcarskoj. 

INSPEKTOR: Je li obavešten? 

GLAVNA SESTRA: Telefonski. 

INSPEKTOR: Ime ubice? 

GLAVNA SESTRA: Zaboga, gospodine inspektore, taj jadni čovek je bolesnik... 

INSPEKTOR: Dobro - ime izvršioca? 

GLAVNA SESTRA: Ernst Hajnrih Ernesti. Zovemo ga - Ajnštajn. 

INSPEKTOR: A, tako. (Obraća sepolicajcukoji stenografiše.) Beležite li ove podatke? 

GUL: Beležim, gosn inspektore. 

INSPEKTOR (sudskom lekaru): Znači, doktore, zadavljena je? 

SUDSKI LEKAR: Očigledno. Gajtanom stojeće lampe. Ti ludaci katkad ispoljavaju čudesnu

snagu. 

INSPEKTOR: Je lte?... E pa onda je, čini mi se, vrlo neodgovorno dopuštati da o njima vode

brigu bolničarke. Ovo je već drugo ubistvo... 

GLAVNA SESTRA: Ali molim vas, gospodine inspektore... 

INSPEKTOR:...već drugi nesrećni slučaj za poslednja tri meseca u sanatorijumu »Višnjik«.

(Vadi beležnicu) Drugog avgusta, izvesni Herbert Georg Bojtler, koji veruje da je veliki

fizičar Njutn, zadavio je bolničarku Doroteju Mozer. (Stavi beležnicu u džep) I to se desilo

u ovom salonu. Da se pazilo, slučaj se ne bi ponovio. 

GLAVNA SESTRA: Mislite? Sestra Doroteja Mozer bila je članica Ženskog rvačkog društva,

a sestra Irena Štraub prvakinja Nacionalnog džudo saveza. 

INSPEKTOR: A vi? 

GLAVNA SESTRA: Ja se takmičim u dizanju tereta. 

INSPEKTOR: Mogu li da vidim ubicu? 

GLAVNA SESTRA: Zaboga, gospodine inspektore... 

INSPEKTOR: Hoću da kažem - izvršioca. 

GLAVNA SESTRA: On sada svira. 

INSPEKTOR: Kako to - svira? 

GLAVNA SESTRA: Čujete i sami. 

INSPEKTOR: Onda... molim neka prestane. (Glavna sestra ne reaguje.) Moram da ga

saslušam. 

GLAVNA SESTRA: To nećete moći... 

INSPEKTOR: Zašto ne? 

GLAVNA SESTRA: Ne možemo to da dozvolimo - iz zdravstvenih razloga. Gospodin Ernesti

mora sada da svira. 

INSPEKTOR: Ali taj veselnik je ipak udavio jednu bolničarku... 

GLAVNA SESTRA: Nije on nikakav veselnik, kako kažete, gospodine inspektore, nego

bolesnik koji treba najpre da se smiri. A pošto misli da je Ajnštajn, umiruje ga samo

sviranje na violini. 

INSPEKTOR: Da nisam možda ja lud? 

GLAVNA SESTRA: Niste. 

INSPEKTOR: Kao da je sve naopako... (Briše znoj.) Ala je ovde vrućina... 

GLAVNA SESTRA: Naprotiv. 

INSPEKTOR: Sestro Marta, zovnite, molim vas, glavnu lekarku. 

GLAVNA SESTRA: Ni to nije moguće. Gospođica doktor prati Ajnštajna na klaviru. Ajnštajn

se smiruje samo kada ga prati gospođica doktor. 

INSPEKTOR: A pre tri meseca morala je gospođica doktor da sa Njutnom igra šah da bi ga

umirila. Nećemo više tako, sestro Marta. Kako bilo da bilo, moram da govorim sa glavnom

lekarkom. 

GLAVNA SESTRA: Molim, onda je pričekajte. 

INSPEKTOR: Koliko će još svirati? 

GLAVNA SESTRA: Možda još četvrt sata, možda sat. Zavisi. 

INSPEKTOR (jedva se savlađuje): Molim. Čekaću. (Viče.) Čekam! 

BLOHER: Gotovi smo, gosn inspektore. 

INSPEKTOR (muklo): Ja nisam te sreće. (Ćute. Inspektor briše znoj.) Možete odneti leš. 

BLOHER: Odmah, gosn inspektore. 

GLAVNA SESTRA: Pokazaću gospodi put do kapele, kroz park. (Otvara dvokrilna vrata.

Odnose leš, kao i instrumente. Inspektor skine šešir i sedne, izmožden, na stolicu levo od

sofe. Još se čuju violina i klavir. Onda iz sobe br. 3 dolazi Herbert Georg Bojtler u kostimu

s početka XVIII veka i s perikom.) 

NJUTN (predstavlja se): Ser Isak Njutn. 

INSPEKTOR: Kriminalistički inspektor Rihard Fos. (I dalje sedi.) 

NJUTN: Milo mi je. Zaista, veoma se radujem. Čuo sam neku lupu, neko ječanje i

hroptanje, pa onda kao da su mnogi dolazili i odlazili... Smem li da pitam šta se to ovde

dešava? 

INSPEKTOR: Zadavljena je sestra Irena Štaub. 

NJUTN: Prvakinja Nacionalnog džudo saveza? 

INSPEKTOR: Baš ta. 

NJUTN: Užas! 

INSPEKTOR: Zadavio ju je Ernst Hajnrih Ernesti. 

NJUTN: Zaboga, pa on svira! 

INSPEKTOR: Mora da se nekako umiri. 

NJUTN: Pa da, nije to mali napor. A čime ju je... ? 

INSPEKTOR: Gajtanom stojeće lampe. 

NJUTN: Gajtanom stojeće lampe. Da, da, može se i tako. Eh, taj Ernesti... Zaista mi je žao.

Neizmerno mi je žao zbog njega. A i zbog prvakinje. Nego, izvinite. Moram sve to malo da

sredim. 

INSPEKTOR: Izvolite. Već su uzeti podaci. (Njutn stavlja sto, a zatim i stolice na pravo

mesto.) 

NJUTN: Nikako ne podnosim nered. Uostalom, samo zato što toliko volim red, ja sam i

postao fizičar... (Ispravi stojeću lampu) da bih prividni nered u prirodi pretvorio u jedan

viši red... (Pripali cigaretu) Da li vam smeta što pušim? 

INSPEKTOR: Naprotiv, ja... (Hoće da uzme cigaru iz svoje kutije.) 

NJUTN: Izvinite, ali kad je već reč o redu: ovde smeju samo pacijenti da puše, posetioci ne

smeju. Inače bi se salon začas sav usmrdeo. 

INSPEKTOR: Shvatam, shvatam. (Vraća kutiju u džep.) 

NJUTN: Da li bi vam smetalo ako bih uzeo čašicu konjaka? 

INSPEKTOR: Samo izvolite. (Njutn vadi bocu s konjakom i čašu; to je bilo skriveno iza

rešetke kamina.) 

NJUTN: Ah, taj Ernesti... To me je zbilja ošamutilo. Kako je samo mogao da je zadavi!

(Sedne na sofu i sipa konjak) 

INSPEKTOR: Pa i vi ste zadavili jednu bolničarku. 

NJUTN: Ja? 

INSPEKTOR: Sestru Doroteu Mozer. 

NJUTN: Onu rvačicu? 

INSPEKTOR: Dvanaestog avgusta. Gajtanom za zavesu. 

NJUTN: Ali, gospodine inspektore, pa to je nešto sasvim drugo! Jer - ja nisam lud... U vaše

zdravlje! 

INSPEKTOR: U vaše zdravlje. 

NJUTN (pije): Sestra Dorotea Mozer... Kad se samo setim... Bila je plavusa... Neobično

snažna. I gipka - iako je bila pokrupnija. Volela me je, a i ja sam je voleo. Tu dilemu sam

mogao rešiti samo gajtanom za zavesu. 

INSPEKTOR: Kakvu dilemu? 

NJUTN: Moj zadatak je da razmišljam o gravitaciji, a ne da volim neku ženu. 

INSPEKTOR: Da, da, razumem. 

NJUTN: Pa onda, ta razlika u godinama... 

INSPEKTOR: Razume se. Već davno ste napunili dvesta godina. 

NJUTN (zbunjeno ga gleda): Kako mislite? 

INSPEKTOR: Pa, ako ste Njutn... 

NJUTN: Jeste li vi pri sebi? Ili se, možda, šalite? 

INSPEKTOR: Slušajte... 

NJUTN: Zar stvarno verujete da sam Njutn? 

INSPEKTOR: Pa to vi sami verujete. 

NJUTN (nepoverljivo se obazire): Smem li da vam otkrijem jednu tajnu, gospodine

inspektore? 

INSPEKTOR: Naravno. 

NJUTN: Ja nisam ser Isak Njutn. Tako se samo predstavljam. 

INSPEKTOR: A zašto? 

NJUTN: Da ne bih Ernestija doveo u strašnu nedoumicu. 

INSPEKTOR: Ništa ne razumem. 

NJUTN: Nasuprot meni, Ernesti je zaista bolestan. Uobražava da je Ajnštajn. 

INSPEKTOR: Kakve to ima veze s vama? 

NJUTN: Kad bi Ernesti saznao da sam u stvariya Ajnštajn, bilo bi svašta! 

INSPEKTOR: Hoćete da kažete... 

NJUTN: Dabome. Taj slavni fizičar i osnivač teorije relativiteta - to sam ja. Rođen 14.

marta 1879, u Ulmu. 

INSPEKTOR (ustaje, prilično ošamućen): Milo mi je. 

NJUTN (ustaje): Zovite me prosto - Alberte. 

INSPEKTOR: A vi mene - Riharde. (Rukuju se.) 

NJUTN: Možete biti sigurni da bih ja lično svirao Krojcerovu sonatu sa mnogo više poleta

nego Ernst Hajnrih Ernesti. Taj andante svira prosto primitivno. 

INSPEKTOR: Ništa se ne razumem u muzici. 

NJUTN: Nego, da sednemo... (Odvede ga do sofe i stavi ruku na inspektorovo rame.)

Riharde... 

INSPEKTOR: Molim, Alberte? 

NJUTN: Je lte da se ne lIjutite što nisam uhapšen? 

INSPEKTOR: Zaboga, Alberte... 

NJUTN: Kad bi tako bilo, da li bih bio uhapšen zato što sam zadavio tu bolničarku ili zato

što sam omogućio da se proizvede atomska bomba? 

INSPEKTOR: Zaboga, Alberte... 

NJUTN: Kad okrenete prekidač pored vrata, Riharde, šta se onda desi? 

INSPEKTOR: Pa, upali se osvetljenje. 

NJUTN: Uspostavi se električni kontakt. Razumete li se malo u elektricitetu, Riharde? 

INSPEKTOR: Nisam fizičar... 

NJUTN: I ja se u tome razumem isto tako slabo kao i vi. Ali ipak, na osnovu posmatranja

same prirode razrađujem izvesnu teoriju o njoj. Tu teoriju izlažem jezikom matematike, i

tako dolazim do izvesnih formula. Ali onda dolaze tehničari. Njih interesuju samo te

formule. Postupaju sa snagom elektriciteta kao podvodač s nekom devojčurom:

iskorišćavaju je. Prave mašine, a jedna mašina je upotrebljiva samo ako više ne zavisi od

znanja koje je dovelo do njenog pronalaska. Te tako, danas svaki magarac može da upali

sijalicu ili da izazove eksploziju atomske bombe. (Potapše inspektora po ramenu.) I zato

sad hoćete da me uhapsite, Riharde. To nije fer. 

INSPEKTOR: Ali ja neću da vas uhapsim, Alberte. 

NJUTN: Samo zato što smatrate da sam lud. A ipak se ne ustežete da upalite osvetljenje,

iako se ne razumete u elektricitetu. Vi ste pravi zločinac, Riharde. Ali sad moram da

sakrijem ovaj konjak, inače će se sestra Marta razbesneti... (Vrati bocu iza rešetke

kamina, ali ne i čašu.) E pa, do viđenja. 

INSPEKTOR: Do viđenja, Alberte. 

NJUTN: Treba samog sebe da uhapsite, Riharde! (Odlazi u sobu br. 3, iz koje je i došao.) 

INSPEKTOR: Sad ću, valjda, moći da popušim jednu... (Odlučno vadi iz kutije cigaru, pali je

i počinje da puši. Dolazi Bloher kroz dvokrilna vrata.) 

BLOHER: Možemo da krenemo, gosn inspektore. 

INSPEKTOR (lupi nogom o pod): Ja čekam! Glavnu lekarku! 

BLOHER: Molim, gosn inspektore. 

INSPEKTOR (malo se primiri pa dodaje mrzovoljno): Ti se vrati s ljudima u grad. Ja ću

docnije. 

BLOHER: Razumem, gosn inspektore. (Bloher ode. Inspektor puši, ustaje, nervozno se

šetka po salonu, zastaje pred portretom iznad kamina i gleda ga. U međuvremenu je

prestalo sviranje u violinu i klavir. Otvaraju se vrata sobe br. 2, iz koje izlazi gospođica

doktor Matilda fon Cand. Ima oko pedeset godina. U belom je mantilu, nosi stetoskop.) 

Gđica DOKTOR: To je moj otac, tajni savetnik August fon Cand. Stanovao je u ovoj vili dok

je nisam pretvorila u sanatorijum. Bio je to veliki čovek, pravi muškarac. Mrzeo me je kao

kugu, a i čitavo čovečanstvo mrzeo je iz dna duše. Nije ni čudno jer, kao velikan privrede,

bio je odvojen od ljudi pravom provalijom, koja za nas psihijatre ne postoji, jer ćemo mi,

nervni lekari, večno ostati neizlečivi čovekoljupci. 

INSPEKTOR: Pre tri meseca visio je ovde neki drugi portret. 

Gđica DOKTOR: To je bio portret mog ujaka, političara: kancelara Joahima fon Canda.

(Stavi note na stočić ispred sofe.) Dobro je, Ernesti se najzad smirio. Bacio se na postelju i

odmah zaspao, kao odojče. Mogu, najzad, da odahnem. Već sam se uplašila da će početi

da svira i treću Bramsovu sonatu. (Sedne na stolicu levo od sofe.) 

INSPEKTOR: Izvinite, gospođice doktor fon Cand, što ovde pušim iako je to zabranjeno,

ali... 

Gđica DOKTOR: Samo vi mirno pušite, inspektore. I ja moram odmah da zapalim cigaretu,

ma šta rekla sestra Marta. Hoćete li da mi pripalite? (Inspektor joj pripali cigaretu. Ona

puši.) Grozno. Jadna sestra Irena. Bilo je to slatko devojče, čisto kao ljiljan. (Primeti čašu.)

Njutn? 

INSPEKTOR: Imao sam zadovoljstvo da se s njim upoznam. 

Gđica DOKTOR: Bolje da sklonim tu čašu. (Inspektor sam prilazi i stavlja čašu iza rešetke

kamina.) Znate, zbog glavne sestre... 

INSPEKTOR: Sasvim vas razumem. 

Gđica DOKTOR: Znači, razgovarali ste s Njutnom? 

INSPEKTOR: Već sam nešto otkrio. (Sedne na sofu.) 

Gđica DOKTOR: Čestitam. 

INSPEKTOR: Njutn, u stvari, misli da je Ajnštajn. 

Gđica DOKTOR: To on svakome priča. U stvari, ipak misli da je Njutn. 

INSPEKTOR (zabezeknut): Jeste li sigurni? 

Gđica DOKTOR: Ja lično ocenjujem šta moji pacijenti uobražavaju. Poznajem ih mnogo

bolje nego što sami sebe poznaju.

INSPEKTOR: Možda. Ali onda treba i da nam pomognete, gospođice doktor. Vlasti traže da

se slučaj preda sudu. 

Gđica DOKTOR: Državni tužilac? 

INSPEKTOR: Prosto besni. 

Gđica DOKTOR: Uostalom, šta me se tiče. 

INSPEKTOR: Dva ubistva... 

Gđica DOKTOR: Zaboga, inspektore... 

INSPEKTOR: Dobro, dva nesrećna slučaja... za tri meseca. Morate priznati da mere

predohrane u vaŠem sanatorijumu ne zadovoljavaju. 

Gđica DOKTOR: Ali kako zamišljate te mere predohrane, inspektore? Ja rukovodim

zdravstvenom ustanovom, a ne robijašnicom. Ne mogu se, valjda, ubice hapsiti pre nego

što dođe do ubistva. 

INSPEKTOR: Nije reč o ubicama nego o ludacima, a oni, tako reći, svakog trenutka mogu

nekog da ubiju. 

Gđica DOKTOR: Mogu i zdravi, koji to mnogo češće i čine. Kao, recimo, moj ded, Leonidas

fon Cand, generalfeldmaršal koji je izgubio rat. Šta mislite, u kojoj eri živimo? Je li

medicina napredovala ili nije? Da li nam stoje na raspolaganju nova sredstva ili ne stoje,

imamo li lekove koji od besnih pasa prave pitome jaganjce? Treba li da nervne bolesnike

opet strpamo u samice i da im vežemo i ruke i noge, kao nekad, kad nismo bili u stanju

da razlikujemo opasne pacijente od bezopasnih? 

INSPEKTOR: To merilo je sasvim podbacilo u slučaju Bojtlera i Ernestija. 

Gđica DOKTOR: Na žalost. To i jeste ono što me uznemiruje, a ne taj vaš razbesneli

državni tužilac. (Iz sobe br. 2 dolazi Ajnštajn sa svojom violinom. Suvonjav je, kosa mu je

bela kao sneg, ima brkove.) 

AJNŠTAJN: Probudio sam se. 

Gđica DOKTOR: Znate, profesore... 

AJNŠTAJN: Jesam li već svirao? 

Gđica DOKTOR: Božanstveno, profesore. 

AJNŠTAJN: Da li je sestra Irena Štaub... 

Gđica DOKTOR: Ne mislite više na to, profesore. 

AJNŠTAJN: Idem opet da spavam. 

Gđica DOKTOR: Dabome, profesore. (Ajnštajn se vraća u sobu. Inspektor je skočio.) 

INSPEKTOR: Znači, to je on! 

Gđica DOKTOR: Ernst Hajnrih Ernesti. 

INSPEKTOR: Ubica... 

Gđica DOKTOR: Zaboga, inspektore. 

INSPEKTOR: Izvršilac koji sebe smatra Ajnštajnom. Kad su vam ga doveli? 

Gđica DOKTOR: Pre dve godine. 

INSPEKTOR: A Njutna? 

Gđica DOKTOR: Pre godinu dana. Obojicu kao neizlečive. Inspektore, bog mi je svedok da

u svom poslu nisam početnica, a i vi to znate, kao i državni tužilac, koji je uvek cenio

moje mišljenje. Moj sanatorijum je poznat širom sveta, a zato je i skup. Ne smem praviti

greške niti dopuštati slučajeve zbog kojih mi policija dolazi u kuću. Ako je neko ovde

podbacio - podbacila je medicina, a ne ja. Ti nesrećni slučajevi nisu se mogli predvideti. I

vi i ja mogli smo isto tako da zadavimo te bolničarke. Za to što se dogodilo - ne postoji

nikakvo medicinsko objašnjenje. Neka stoga... (Prekida rečenicu, uzimajući opet cigaretu.

Inspektor joj je pripaljuje.) Zar vam ne pada nešto u oči, inspektore? 

INSPEKTOR: U kome smislu? 

Gđica DOKTOR: Mislim na tu dvojicu bolesnika. 

INSPEKTOR: Pa? 

Gđica DOKTOR: Obojica su fizičari. Bave se nuklearnom fizikom. 

INSPEKTOR: I šta onda? 

Gđica DOKTOR: Niste baš mnogo pronicljivi, inspektore. 

INSPEKTOR (razmišlja): Gospođice doktor... 

Gđica DOKTOR: Da, inspektore? 

INSPEKTOR: Mislite da... 

Gđica DOKTOR: Obojica proučavaju radioaktivne materije. 

INSPEKTOR: Pretpostavljate da to ima neke veze? 

Gđica DOKTOR: Samo konstatujem, ništa drugo. Obojica su poludeli, obojici je stanje

počelo naglo da se pogoršava, obojica su postali opasni po društvo, obojica su zadavili

bolničarke. 

INSPEKTOR: Mislite da je zbog radioaktivnosti došlo do izvesnih... promena u njihovom

mozgu? 

Gđica DOKTOR: Na žalost, moram uzeti u obzir i tu mogućnost. 

INSPEKTOR (obazire se): Kuda vode ova vrata? 

Gđica DOKTOR: U hol, u zeleni salon i na drugi sprat. 

INSPEKTOR: Koliko ovde imate pacijenata? 

Gđica DOKTOR: Tri. 

INSPEKTOR: Samo tri? 

Gđica DOKTOR: Ostali su odmah posle prvog nesrećnog slučaja preseljeni u novu zgradu,

koju sam, srećom, blagovremeno podigla, zahvaljujući novcu bogatih pacijenata, kao i

mojih rođaka, koji su u međuvremenu poumirali. Većinom ovde. Tako sam ih sve

nasledila. Šta ćete, inspektore - sudbina. Moja porodica je toliko stara da je gotovo malo

medicinsko čudo što se ja lično mogu smatrati relativno normalnom osobom, mislim što

se tiče mog duševnog zdravlja. 

INSPEKTOR (razmišlja): Ko vam je treći pacijent? 

Gđica DOKTOR: Takođe jedan fizičar. 

INSPEKTOR: Čudno - zar ne nalazite? 

Gđica DOKTOR: Ni najmanje. Tako ih raspoređujem. Književnici sa književnicima, krupni

industrijalci s krupnim industrijalcima, milionarke sa milionarkama, a fizičari sa

fizičarima. 

INSPEKTOR: Kako se taj zove? 

Gđica DOKTOR: Johan Vilhelm Mebijus. 

INSPEKTOR: Je li se i on bavio radioaktivnim materijama? 

Gđica DOKTOR: Nije, nikad. 

INSPEKTOR: Da li bi i on mogao da... 

Gđica DOKTOR: Ovde je već petnaest godina. Potpuno je bezopasan. Inače, njegovo

psihičko stanje ostalo je nepromenjeno. 

INSPEKTOR: Gospođice doktor, nema druge - morate dovesti čuvare. Državni tužilac to

kategorički zahteva. 

Gđica DOKTOR: Ima i pravo. 

INSPEKTOR (uzima šešir): E pa lepo, milo mi je što i sami to uviđate. Dosad sam dvaput

bio u ovom vašem sanatorijumu. Nadam se da neću morati ponovo da dolazim. (Stavi

šešir na glavu i ode levo, kroz dvokrilna vrata, na terasu, pa se udalji kroz park.

Gospodica doktor Matilda fon Cand zamišljeno gleda za njim. Zdesna dolazi glavna sestra

Marta Bol i zastaje, s negodovanjem mirišući vazduh u salonu. Nosi nekakav dosije.) 

GLAVNA SESTRA: Gospođice doktor, zaboga... 

Gđica DOKTOR: Oh, izvinite. (Ugasi cigaretu.) Je li sestra Irena Štaub stavljena na odar? 

GLAVNA SESTRA: Da, ispred orgulja. 

Gđica DOKTOR: Stavite oko nje sveće i vence. 

GLAVNA SESTRA: Već sam izdala nalog. 

Gđica DOKTOR: Kako je moja tetka Zenta? 

GLAVNA SESTRA: Nešto je nemirna. 

Gđica DOKTOR: Udvostručite dozu. A čika Urlih? 

GLAVNA SESTRA: Kao i obično. 

Gđica DOKTOR: Na žalost, sestro Marta, moram prekinuti jednu tradiciju ovog

sanatorijuma. Dosad sam uzimala samo bolničarke, ali sutra će ovu vilu morati da

preuzmu čuvari. 

GLAVNA SESTRA: Gospođice doktor, ne mogu dopustiti da mi se otmu moja tri fizičara. To

su moji najinteresantniji slučajevi. 

Gđica DOKTOR: Moja odluka je definitivna. 

GLAVNA SESTRA: Zanima me samo gde ćete naći te čuvare, kad vlada tolika nestašica

radne snage. 

Gđica DOKTOR: Tu brigu prepustite meni. Je li dosla ta Mebijusova žena? 

GLAVNA SESTRA: Čeka u zelenom salonu. 

Gđica DOKTOR: Neka izvoli ući. 

GLAVNA SESTRA (pružajući dosije): Evo istorije njegove bolesti. 

Gđica DOKTOR: Hvala. (Glavna sestra joj daje dosije, i hoće da izide kroz desna vrata, ali

se ipak još jednom osvrne.) 

GLAVNA SESTRA: Ali... 

Gđica DOKTOR: Molim vas, sestro Marta, molim vas... (Glavna sestra odlazi. Gospođica

doktor fon Cand otvara dosije i studira ga za okruglim stolom. Glavna sestra uvodi,

zdesna, gospođu Roz i tri dečaka, od kojih jedan ima četrnaest, drugi petnaest, treći

šesnaest godina. Najstariji nosi đačku torbu. Povorku završava misionar Roz. Gospođica

doktor ustaje.) 

Gđica DOKTOR: Draga gospođo Mebijus... 

Gđa ROZ: Roz, treba da mi kažete: gospođo Roz. To će vas strašno iznenaditi, gospođice

doktor, ali pre tri nedelje udala sam se za misionara Roza. Istina, sve je išlo, možda, malo

prebrzo, jer smo se upoznali u septembru, na nekom skupu. (Pocrveni i pomalo nespretno

pokaže svog novog muža) Oskar je bio udovac. 

Gđica DOKTOR (rukuje se s njom): Čestitam, gospođo Roz, čestitam od sveg srca. A i

vama, gospodine, želim sve najbolje. (Klimne mu glavom.) 

Gđa ROZ: Imate razumevanja za naš korak? 

Gđica DOKTOR: Kako da ne, gospođo Roz. Život mora teći dalje. 

MISIONAR ROZ: Kako je ovde tiho i prijatno! U ovoj kući vlada pravi božji mir, baš kao što

se kaže u psalmima: »Jer bog sluša sirotinju i ne zaboravlja svoje sužnje.« 

Gđa ROZ: Znate, gospođice doktor, Oskar je izvrstan propovednik. (Pocrveni.) A ovo su

moji dečaci. 

Gđica DOKTOR: Dobar dan, deco. 

TRI DEČAKA: Dobar dan, gospođice doktor. (Najmlađi podigne nešto s poda.) 

JERG LUKAS: Neki gajtan za lampu, gospođice doktor. Bio je tu, na podu. 

Gđica DOKTOR: Hvala, mladiću. Divnu decu imate, gospođo Roz. Možete s poverenjem

gledati u budućnost. (Gospođa Roz sedne desno, na sofu, dok gospođica doktor sedne

levo, za sto. Iza sofe su tri dečaka, a na stolici, desno - misionar Roz.)

Gđa ROZ: Gospođice doktor, nisam svoje dečake dovela bez razloga. Oskar preuzima

jedan misionarski centar na Marijanskim ostrvima. 

MISIONAR ROZ: U Tihom okeanu. 

Gđa ROZ: Zato sam mislila da bi bilo lepo ako bi moji dečaci, pred polazak na put, videli

svoga oca. Prvi i poslednji put. Bili su još sasvim mali kada se razboleo, a sad bi se možda

zauvek oprostili od njega. 

Gđica DOKTOR: Možda bih se, gospođo Roz, kao lekar donekle i dvoumila, ali sa čisto

ljudskog gledišta potpuno shvatam tu vašu želju i rado dajem pristanak da se ostvari taj

porodični susret. 

Gđa ROZ: Kako je moj mali Johan Vilhelm? 

Gđica DOKTOR (prelistava dosije): Naš dragi Mebijus niti napreduje niti nazaduje, gospođo

Roz. Prosto se šćućurio u svoj svet. 

Gđa ROZ: Da li još tvrdi da se pred njim pojavljuje kralj Solomon? 

Gđica DOKTOR: Da, još uvek... 

MISIONAR ROZ: Kakva žalosna zabluda. 

Gđica DOKTOR: Ne bih očekivala od vas takvu ocenu, gospodine Roz. Kao teolog morali

biste, ipak, i čuda uzeti u obzir. 

MISIONAR ROZ: Razume se - ali ne kad je reč o duhovno obolelima. 

Gđica DOKTOR: Da li ono što se njima priviđa jeste ili nije stvarno, dragi moj gospodine

Roz, to psihijatrija ne može da sudi. Ona može da se bavi samo nečijim psihičkim

stanjem, i stanjem njegovih nerava, a u tom pogledu, na žalost, naš dobri Mebijus stoji

vrlo slabo, iako se njegova bolest ispoljava u blagoj formi. I šta sad? Priznajem, mogli

bismo učiniti pokušaj sa kurom insulina, ali pošto su se ostale kure pokazale

bezuspešnim, nisam je primenila. Na žalost, gospođo Roz, ja nisam svemoguća i ne mogu

našeg dragog Mebijusa da izlečim nekakvim čarobnim štapićem, a neću ni da ga mučim. 

Gđa ROZ: Zna li da sam se... hoću da kažem - da li zna za naš razvod? 

Gđica DOKTOR: Obavešten je. 

Gđa ROZ: Da li me shvata? 

Gđica DOKTOR: On se gotovo uopšte ne interesuje više za spoljni svet. 

Gđa ROZ: Trebalo dobro da me razumete, gospođice doktor. Ja sam pet godina starija od

Johana Vilhelma. Upoznala sam se s njim u kući svog oca, gde je kao petnaestogodišnji

gimnazist iznajmio sobicu u potkrovlju. Bio je sam na svetu, i go kao crkveni miš. Ja sam

mu omogućila da maturira i da potom studira fiziku. Venčali smo se na njegov dvadeseti

rođendan, protiv volje mojih roditelja. Radili smo danonoćno. On je pisao diplomski rad, a

ja sam se zaposlila u nekom transportnom preduzeću. Posle četiri godine rodio se Adolf

Fridrih, naš najstariji sin, a onda i druga dva naša dečkića. Kad se, najzad, ukazala

mogućnost da dobije mesto profesora, i kad smo poverovali da ćemo moći da odahnemo,

Johan Vilhelm se razboleo. Njegova bolest je počela da guta silan novac. Da bismo mogli

nekako da izguramo, zaposlila sam se u jednoj fabrici čokolade. Kod Toblera. (Obriše

jednu suzu.) Čitavog života samo sam dirinčila. (Svi su tronuti.) 

Gđica DOKTOR: Gospođo Roz, zbilja ste hrabra žena. 

MISIONAR ROZ: I dobra majka. 

Gđa ROZ: Dosad sam, gospođice doktor, omogućavala Johanu Vilhelmu da ostane u

vašem sanatorijumu. Troškovi su daleko premašivali moja sredstva. Ipak, bog nam je

uvek pomagao. Ali sad sam već finansijski sasvim propala. Neću više moći da dajem svoj

novčani doprinos. 

Gđica DOKTOR: Sasvim razumljivo, gospođo Roz. 

Gđa ROZ: Bojim se, pomislićete da sam se udala za Oskara samo zato da više ne bih

morala da se staram o Johanu Vilhelmu. Ali nije tako, gospođice doktor. Sad sam u još

težem položaju. U našu novu porodicu, Oskar dovodi šest dečaka. 

Gđica DOKTOR: Šest? 

MISIONAR ROZ: Šest. 

Gđa ROZ: Šest. Oskar je predani otac, ali ipak, sada treba hraniti devetoro dece; on sam

je veoma nežne konstrukcije, a plata mu je premalena. (Plače.) 

Gđica DOKTOR: Nemojte tako, gospođo Roz, nemojte plakati. 

Gđa ROZ: Sama sebi strašno prebacujem što svog jadnog malog Johana Vilhelma

ostavljam na cedilu. 

Gđica DOKTOR: Ne treba zbog toga da se sekirate, gospođo Roz. 

Gđa ROZ: Sad će moj jadni Johan Vilhelm sigurno biti prebačen u državnu bolnicu. 

Gđica DOKTOR: Ta ne, gospođo Roz. Naš dobri Mebijus ostaće ovde, u ovoj vili. Dajem

vam reč. Navikao se na ovu sredinu i našao simpatične prijatelje. Nisam ja nečovek. 

Gđa ROZ: Toliko ste dobri prema meni, gospođice doktor. 

Gđica DOKTOR: Ni govora, gospođo Roz, ni govora. Samo, postoje razna zavestanja i

zadužbine. Opelov fond za obolele naučnike, pa Zadužbina doktora Štajnemana... Ima

novca na sve strane, a ja sam, kao lekarka, dužna da nešto iščačkam i za vašeg dragog

Johana Vilhelma. Možete mirne duše krenuti na Marijanska ostrva. (Odlazi pozadi i otvori

vrata sobe br. 1. Gospođa Roz ustane, uzbuđena.) Imate posetu, dragi Mebijuse. Hodite,

iziđite iz tog svog kabineta za fiziku. (Iz sobe br. 1 izlazi Johan Vilhelm Mebijus, pomalo

smeteni četrdesetogodišnjak. Nesigurno se obazire, gleda gospođu Roz, pa decake i,

najzad, misionara Roza. Kao da ništa ne shvata, ćuti.) 

Gđa ROZ: Johane Vilhelme. 

DEČACI: Tatice. (Mebijus ćuti.) 

Gđica DOKTOR: Dragi moj Mebijuse, nadam se da ste, valjda, prepoznali svoju ženu. 

MEBIJUS (ukočeno gleda gospođu Roz): Lina? 

Gđica DOKTOR: Znači, puklo vam je pred očima, Mebijuse. Naravno da je to vaša Lina. 

MEBIJUS: Zdravo, Lina. 

Gđa ROZ: Mali moj Johane Vilhelme, dragi moj, dragi Johane Vilhelmčiću. 

Gđica DOKTOR: Tako. To je sad, dakle, u redu. Gospođo Roz, gospodine Roz, ako budete

želeli da još malo sa mnom porazgovarate, stojim vam na raspolaganju preko puta, u

novoj zgradi. (Ode levo, kroz dvokrilna vrata.) 

Gđa ROZ: Tvoji dečaci, Johane Vilhelme. 

MEBIJUS (ustukne od čuđenja): Trojica? 

Gđa ROZ: Pa naravno, Johane Vilhelme. Trojica. (Predstavlja mu dečake.) Adolf Fridrih,

tvoj najstariji... 

MEBIJUS (rukuje se s njim): Milo mi je, Adolf Fridrih, moj najstariji... 

ADOLF FRIDRIH: Zdravo, tatice. 

MEBIJUS: Koliko imaš godina, Adolfe? 

ADOLF FRIDRIH: Šesnaest, tatice. 

MEBIJUS: I šta želiš da budeš? 

ADOLF FRIDRIH: Sveštenik, tatice. 

MEBIJUS: Sećam se. Jednom sam te vodio za ruku preko Trga svetog Jozefa. Sunce je

blistalo, a senke kao da su bile nožem obrezane. (Obrati se sledećem dečaku.) A ti si... ? 

VILFRID KASPAR: Zovem se Vilfrid Kaspar, tatice. 

MEBIJUS: I imaš... Četrnaest godina? 

VILFRID KASPAR: Petnaest. Voleo bih da studiram filozofiju. 

MEBIJUS: Filozofiju? 

Gđa ROZ: Vrlo je rano sazreo. 

VILFRID KASPAR: Već sam čitao Šopenhauera i Ničea. 

Gđa ROZ: Ovo ti je najmlađi, Jerg Lukas. Ima četrnaest godina. 

JERG LUKAS: Zdravo, tatice. 

MEBIJUS: Zdravo, sine. 

Gđa ROZ: On najviše liči na tebe. 

JERG LUKAS: Hoću da budem fizičar, tatice. 

MEBIJUS: (pogleda ga užasnut) Fizičar? 

JERG LUKAS: Da, tatice. 

MEBIJUS: To ne smeš, sine, ne, ni govora. Izbij to iz glave. Ja - ja ti to zabranjujem! 

JERG LUKAS (zapanjeno): Ali i ti si fizicar, tatice... 

MEBIJUS: Nije trebalo to da budem, nikako nije trebalo. Sad ne bih bio u ludnici... 

Gđa ROZ: Ali zaboga, Johane Vilhelme, varaš se, nisi u ludnici nego u sanatorijumu. Prosto

imaš slabije nerve, to je sve. 

MEBIJUS (odmahuje glavom): Ne, Lina. Svi me smatraju ludim. Čak i ti, i moji dečaci. Zato

što mi se priviđa kralj Solomon. (Svi zbunjeno ćute. Gospoda Roz predstavlja misionara

Roza.) 

Gđa ROZ: Dozvoli, Johane Vilhelme, da ti predstavim Oskara Roza. Mog muža. On je

misionar. 

MEBIJUS: Tvoj muž? Ali ja sam tvoj muž. 

Gđa ROZ: Više nisi, mali moj Johane Vilhelme. (Pocrveni.) Jer mi smo se razveli. 

MEBIJUS: Razveli? 

Gđa ROZ: Pa znaš, valjda. 

MEBIJUS: Ne znam. 

Gđa ROZ: Gospođica doktor fon Cand te je obavestila. Sasvim sam sigurna. 

MEBIJUS: Možda. 

Gđa ROZ: Onda sam se udala za Oskara. On ima šest sinčića. Bio je sveštenik u Jelovoj

Gori, a sad je prihvatio službu na Marijanskim ostrvima. 

MEBIJUS: Na Marijanskim ostrvima? 

MISIONAR ROZ: U Tihom okeanu. 

Gđa ROZ: Prekosutra krećemo brodom, iz Bremena. 

MEBIJUS: Tako, dakle. (Ukočeno gleda misionara Roza. Svi su zbunjeni.) 

Gđa ROZ: Da, da, tako ti je to. 

MEBIJUS (klimne glavom misionaru): Milo mi je, gospodine, što sam imao prilike da se

upoznam sa novim ocem mojih dečaka. 

MISIONAR ROZ: Prigrlio sam ih svim srcem, gospodine Mebijuse, svu trojicu. Bog će nam

pomoći. Kako se to kaže u psalmima: »Gospod je pastir moj, ni u čem neću oskudevati.« 

Gđa ROZ: Oskar zna psalme naizust. Davidove psalme, Solomonove psalme... 

MEBIJUS: Radujem se što su moji dečaci našli valjanog oca. Ja se kao otac nisam dobro

pokazao. 

DEČACI (protestuju): Jesi, tata, jesi. 

MEBIJUS A i Lina je našla dostojnijeg muža. 

Gđa ROZ: Nemoj tako, Johane Vilhelme, mali moj. 

MEBIJUS: Čestitam, od srca. 

Gđa ROZ: Moramo već da krenemo. 

MEBIJUS: Na Marijanska ostrva. 

Gđa ROZ: Da se oprostimo... 

MEBIJUS: Zauvek. 

Gđa ROZ: Dečaci su ti vanredno muzikalni, Johane Vilhelme. Vrlo lepo sviraju u flautu.

Hajdete, deco, odsvirajte tatici nešto, na rastanku. 

DEČACI: Dobro, mama. (Adolf Fridrih otvara torbu i daje braći flaute.) 

Gđa ROZ: Sedi da slušaš, Johane Vilhelme. (Mebijus sedne za okrugli sto. Gospođa Roz i

misionar Roz sednu na sofu. Dečaci stanu na sredinu salona.) 

ADOLF FRIDRIH: Jedan, dva, tri. (Dečaci sviraju u flaute.) 

Gđa ROZ: Malo više srca, deco, malo više srca. (Dečaci sviraju s više srca. Mebijus skoči.) 

MEBIJUS: Bolje nemojte! Nemojte, molim vas! (Dečaci zbunjeno prestanu da sviraju.)

Nemojte više da svirate. Molim vas. Za ljubav Solomona. Nemojte više da svirate. 

Gđa ROZ: Ali, Johane Vilhelme... 

MEBIJUS: Molim vas, nemojte više. Molim vas, nemojte više. Molim vas, molim vas. 

MISIONAR ROZ: Ali, gospodine Mebijuse, kralj Solomon bi baš rado slušao svirku ove

nevine dece. Setite se samo: Solomon je pisao psalme, Solomon je pevao svete pesme... 

MEBIJUS: Ja odlično poznajem Solomona, gospodine. On više nije veliki, zlatni kralj koji je

opevao Sulamit i srndaće kako pasu među ružama, jer on je zbacio sa sebe svoj purpurni

ogrtač (pred zastrašenom porodicom, Mebijus priskoči vratima svoje sobe i naglo ih

otvori) i nag i kužan šćućurio se u mojoj sobi kao zlehudi kralj istine, a psalmi su mu

užasni. Čujte ih zato, misionare, vi bar volite psalme, saslušajte ih pažljivo, naučite i njih

naizust. (Odlazi levo, do okruglog stola, izvrne ga i sedne u naopako postavljen sto.)

Jedan Solomonov psalm - koji pevaju kosmonauti: 

Otiskujemo se u vasionu, 

U pustinju svetova ogrezlih u sopstveni prah 

I bezglasno lipsalih. 

Neki su još uvek tu, ali se većina, 

Skuvana u olovnoj pari Merkura, 

Rastvorila u uljanim lokvama Venusa. 

I čak na Marsu satiraše nas Sunce 

Gromovito, radioaktivno i žuto. 

Jupiter je zaudarao, 

Ta strelovito uzvitlana gasovita kaša, 

Preteći je visila nad nama, 

Tako da se izbljuvasmo na Ganimedu. 

Gđa ROZ: Ali, Johane Vilhelme... 

MEBIJUS: Saturn smo obasuli kletvama. 

To što se zatim dešavalo nije vredno pomena 

Uran, Neptun 

Posiveli, sleđeni. 

Iznad Plutona i Transplutona padoše poslednji 

Neprilični vicevi. 

Već davno pobrskasmo Sunce sa Sirijusom 

Sirijus sa Kanopusom. 

Odapeti jurnusmo u bezdan 

Ka nekim belim zvezdama, 

Do kojih ipak nikada ne stigosmo. 

Već davno su se mumije u našem vasionskom brodovlju 

Skorile od prljavštine. 

U toj grozoti nema spomena 

Na Zemlju koja je nekad disala. 

GLAVNA SESTRA: Zaboga, gospodine Mebijuse! (Glavna sestra ulazi u salon zdesna, sa

sestrorn Monikom. Mebijus kruto sedi u izvrnutom stolu; lice mu je kao maska.) 

MEBIJUS: Tornjajte se sad na Marijanska ostrva! 

Gđa ROZ: Johane Vilhelmčiću... 

DEČACI: Tatice... 

MEBIJUS: Tornjajte se! I to što pre! Na ta ostrva! (Ustane, preteći. Porodica Roz je

strahovito zbunjena.) 

GLAVNA SESTRA: Hajdete, gospođo Roz, gospodine, hajdete, deco. Treba da se umiri, to

je sve. 

MEBIJUS: Napolje, svi! Napolje! 

GLAVNA SESTRA: Ima lakši napad. Sestra Monika će tu ostati, umiriće ga. To je samo lakši

napad. 

MEBIJUS: Gubite se! Zauvek! Samo što dalje! 

JERG LUKAS: Zbogom, tatice! Zbogom! (Predstravljenu, uplakanu porodicu glavna sestra

odvodi napolje, desno. Mebijus mahnito viče za njima.) 

MEBIJUS: Neću više nikad da vas vidim! Uvredili ste kralja Solomona! Prokleti da ste! Nek

vas sa čitavim Marijanskim ostrvima proguta taj Tihi okean, pa istrulite u njegovoj

najdubljoj rupi, jedanaest hiljada metara ispod površine, zaboravljeni i od boga i od ljudi! 

SESTRA MONIKA: Sami smo. Vaša porodica vas više ne čuje. 

MEBIJUS (začuđeno i ukočeno pogleda sestru Moniku, i kao da najzad dolazi k sebi): A,

tako... Pa da. (Sestra Monika ćuti. On je pomalo zbunjen.) Bio sam malo naprasit? 

SESTRA MONIKA: Prilično. 

MEBIJUS: Morao sam da kažem istinu. 

SESTRA MONIKA: Naravno. 

MEBIJUS: Uzbudio sam se. 

SESTRA MONIKA: Samo ste se pretvarali. 

MEBIJUS: Prozreli ste me? 

SESTRA MONIKA: Negujem vas već dve godine. 

MEBIJUS (ide tamoamo, a onda zastane): Pa dobro, priznajem. Izigravao sam umobolnika. 

SESTRA MONIKA: A zašto? 

MEBIJUS: Da bih se oprostio od žene i dece. Zauvek. 

SESTRA MONIKA: Na tako grozan način? 

MEBIJUS: Na tako human način. Kad je neko već u ludnici, najbolje će izbrisati prošlost

ako se ludački i ponaša. Sad moja porodica može mirne duše da me zaboravi. Ovakav moj

nastup ubio im je volju da me ikad ponovo vide. Nije važno kakve posledice to može imati

u odnosu na mene, važan je samo život koji teče izvan sanatorijuma. Ludilo staje para.

Petnaest godina plaćala je dobra moja Lina užasne sume, i jednom je ispod svega toga

morala da se povuče crta. Trenutak je bio povoljan. Solomon mi je otkrio ono što je imao

da mi otkrije, sistem svih mogućih otkrića je razrađen do kraja, poslednje stranice su

izdiktirane, a moja žena je našla drugog muža, bogougodnog misionara Roza. Možete biti

spokojni, sestro Monika. Sve je sada u redu. (Hoće da ode.) 

SESTRA MONIKA: Postupili ste planski. 

MEBIJUS: Nisam uzalud fizičar. (Okrene se ka svojoj sobi.) 

SESTRA MONIKA: Gospodine Mebijuse. 

MEBIJUS (zastane): Molim, sestro Monika? 

SESTRA MONIKA: Imala bih s vama nešto da razgovaram. 

MEBIJUS: Izvolite. 

SESTRA MONIKA: Reč je o nama dvojima. 

MEBIJUS: Što ne sednete? (Sednu - ona na sofu, on na stolicu levo.) 

SESTRA MONIKA: I mi moramo da se rastanemo. 

MEBIJUS (prepadne se): Napuštate me? 

SESTRA MONIKA: Tako mi je naređeno. 

MEBIJUS: Šta se desilo? 

SESTRA MONIKA: Prebacuju me u glavnu zgradu. Sutra čuvari preuzimaju nadzor.

Bolničarke više neće imati pristupa u ovu vilu. 

MEBIJUS: Zbog Njutna i Ajnštajna? 

SESTRA MONIKA: Na zahtev državnog tužioca. Glavna lekarka se pobojala komplikacija,

pa je morala da popusti. (Ćute. On je sav utučen.) 

MEBIJUS: Ne znam šta da vam kažem, sestro Monika. Već sam zaboravio kako se izražava

ono što čovek oseća, jer čisto tehnička razmena misli s dvojicom bolesnika kraj kojih

provodim dane - teško da se može smatrati razgovorom. Izgubio sam moć govora, sav

sam preplašen. Ali treba da znate da je za mene sve postalo drukčije otkako vas

poznajem. Nekako podnošljivije. Ali sada je i to prošlo. Prošle su i te dve godine, kada

sam bio nešto srećniji nego inače. Jer sam, zahvaljujući vama, sestro Monika, našao

hrabrosti da se pomirim s večitom izdvojenošću i sa... sudbinom ludaka. Zbogom ostajte!

(Ustane i hoće da se rukuje s njom.) 

SESTRA MONIKA: Gospodine Mebijuse, ja ne mislim da ste ludi. 

MEBIJUS (nasmeje se i opet sedne): Ni ja ne mislim. Ali to ne menja moj položaj. Imam tu

nesreću da mi se priviđa kralj Solomon. Ništa nije tako nezgodno kao čudo u svetu

nauke. 

SESTRA MONIKA: Gospodine Mebijuse, ja verujem u to čudo. 

MEBIJUS (zbunjeno i ukočeno je pogleda): Verujete? 

SESTRA MONIKA: U kralja Solomona. 

MEBIJUS: U to da se pojavljuje preda mnom? 

SESTRA MONIKA: Da se pojavljuje pred vama. 

MEBIJUS: Svakoga dana, svake noći? 

SESTRA MONIKA: Svakoga dana, svake noći. 

MEBIJUS: I da mi diktira tajne prirode? Povezanost svih stvari? Sistem svih mogućih

otkrića? 

SESTRA MONIKA: Verujem u to. I kad biste ispričali da se pred vama pojavio kralj David,

sa svojom dvorskom svitom, i to bih poverovala. Prostonaprosto, znam da niste bolesni.

Osećam to. 

(Tišina.) 

MEBIJUS (skoči): Idite, sestro Monika! 

SESTRA MONIKA (i dalje sedi): Ostaću. 

MEBIJUS: Neću više nikada da vas vidim. 

SESTRA MONIKA: Ja sam vam potrebna. Nemate nikog drugog na svetu. Nikoga svog. 

MEBIJUS: Vera u kralja Solomona može da bude smrtonosna. 

SESTRA MONIKA: Volim vas. (Mebijus je gleda, ukočeno i bespomočno, pa opet sedne.

Ćute.) 

MEBIJUS (tiho, utučeno): Srljate u propast. 

SESTRA MONIKA: Ne bojim se za sebe, bojim se samo za vas. Njutn i Ajnštajn su vrlo

opasni. 

MEBIJUS: Ipak izlazim s njima na kraj. 

SESTRA MONIKA: I sestra Dorotea i sestra Irena izlazile su s njima na kraj. Ali to ih je stalo

glave. 

MEBIJUS: Sestro Monika. Priznali ste mi da mi verujete i da me volite. Prinuđen sam zato

da i ja vama kažem istinu. I ja vas volim, Monika. (Ona ga pogleda.) Više nego svoj život.

Ali baš zato ste u opasnosti. Zato što se volimo. (Ajnštajn izlazi iz sobe br. 2 pušeći na

lulu.) 

AJNŠTAJN: Opet sam se probudio. 

SESTRA MONIKA: Ali, gospodine profesore... 

AJNŠTAJN: Najednom sam se setio. 

SESTRA MONIKA: Ali, gospodine profesore... 

AJNŠTAJN: Zadavio sam sestru Irenu. 

SESTRA MONIKA: Nemojte misliti na to, gospodine profesore. 

AJNŠTAJN (posmatra svoje ruke): Da li ću ikad više biti u stanju da sviram violinu? 

MEBIJUS (ustane kao da hoće da zaštiti Moniku): Pa i posle toga ste svirali. 

AJNŠTAJN: Je li bar bilo podnošljivo? 

MEBIJUS: Svirali ste Krojcerovu sonatu. Dok je ovde bila policija. 

AJNSTAJN: Krojcerovu sonatu. Bogu hvala. (Lice mu se razvedrilo, ali se opet natmuri.) A

baš ne volim da sviram, a ni lulu ne volim. Grozno smrdi. 

MEBIJUS: Onda je ostavite. 

AJNŠTAJN: Ne mogu. Zato što sam Albert Ajnštajn. (Oštro pogleda njih dvoje.) Volite li se? 

SESTRA MONIKA: Volimo se. (Ajnštajn zamišljeno odlazi pozadi, gde je ležala zadavljena

bolničarka.) 

AJNŠTAJN: I sestra Irena i ja - voleli smo se. Bila je spremna sve da učini za mene, ta

sestra Irena. Upozoravao sam je. Izdirao sam se na nju. Postupao sam s njom kao sa

psom. Preklinjao sam je da beži. Uzalud. Ostala je. Htela je da odemo da živimo na selu. U

Kolvangu. Htela je da se uda za mene. Čak je već imala i pristanak gospođice doktor fon

Cand. Onda sam je zadavio. Jadna sestra Irena. Kako samo žene mogu da se tako slepo

žrtvuju. Ništa na svetu nije luđe od toga. 

SESTRA MONIKA (prilazi mu): Idite da legnete, profesore. 

AJNŠTAJN: Možete mi kazati: Alberte. 

SESTRA MONIKA: Alberte, budite pametni... 

AJNŠTAJN: Budite vi pametni, sestro Monika. PosluŠajte svog ljubljenog, i bežite! Inače ste

izgubljeni. (Opet krene ka sobi br. 2.) Idem opet da spavam. (Uđe u sobu br. 2.) 

SESTRA MONIKA: Jadni, izgubljeni čovek. 

MEBIJUS: On treba da vam bude živi dokaz da ne treba da me volite. 

SESTRA MONIKA: Ali vi niste ludi. 

MEBIJUS: Bilo bi pametnije ako biste me smatrali ludim. Ohladite se i bežite! Bez

predomišljanja! Inače ću i ja morati da postupam s vama kao sa poslednjom kučkom. 

SESTRA MONIKA: Bolje postupajte sa mnom kao sa voIjenom ženom. 

MEBIJUS: Hodite, Monika. (Dovodi je do stolice, sedne preko puta nje, dohvati joj ruke.)

Slušajte me. Napravio sam veliku grešku. Odao sam svoju tajnu, nisam prećutao

pojavljivanje Solomona. Zato me on sada i tera da ispaštam. Doživotno. U redu. Ali ne

treba zato da i vi budete kažnjeni. U očima sveta vi volite duhovno obolelog čoveka. Time

samo izazivate nesreću. Bolje idite iz sanatorijuma i zaboravite me. Tako je najbolje za

nas oboje. 

SESTRA MONIKA: Da li me želite? 

MEBIJUS: Zašto me to pitate? 

SESTRA MONIKA: Hoću da spavam s vama, hoću s vama da imam decu. Znam, treba da

se stidim što tako govorim. Ali zašto, prosto, nećete da me gledate? Možda vam se ne

sviđam? Priznajem, ovaj moj bolnički mantil je zbilja grozan. (Skine kapicu sa kose.)

Mrzim svoj poziv! Već pet godina negujem bolesnike, u ime ljubavi prema bližnjima. Nikad

se nisam oglušila, uvek sam bila na licu mesta, večito sam se žrtvovala. Ali sad hoću

samo jednog da dvorim, samo za jednog da se žrtvujem, neću više za sve. Hoću da

dvorim onoga koga volim. Da, vas. Sve ću da činim što od mene budete zahtevali, radiću

za vas i danju i noću, samo me ne smete terati od sebe! Jer ni ja više nemam nikog na

svetu osim vas! I ja sam sama! 

MEBIJUS: Moram da vas teram, Monika. 

SESTRA MONIKA (očajnički): Zar me nimalo ne volite? 

MEBIJUS: Volim vas, Monika. Gospode, volim vas, mada je to prava ludost. 

SESTRA MONIKA: Zašto me onda ostavljate na cedilu? I to ne samo mene? Tvrdite da se

pred vama pojavljuje kralj Solomon. Zašto izdajete i njega? 

MEBIJUS (zgrabi je, strahovito uzbuđen): Monika! Možete sve da mislite o meni, možete

me smatrati slabićem. To je vaše pravo. Nisam dostojan vaše ljubavi. Ali Solomonu sam

ostao veran. Upao je u moj život najednom, nepozvan, zloupotrebio me i upropastio, ali

ga nisam izneverio. 

SESTRA MONIKA: Jeste li sigurni? 

MEBIJUS: Zar sumnjate? 

SESTRA MONIKA: Čini vam se da morate ispaštati zato što niste prećutali da se on

pojavljuje pred vama. Ali možda ispaštate zato što se niste založili za ono što vam je

otkrio. 

MEBIJUS (pušta da nastavi): Ne - ne razumem. 

SESTRA MONIKA: On vam diktira sistem svih mogućih otkrića. Da li ste se borili da mu se

oda priznanje? 

MEBIJUS: Ali - smatraju me ludim... 

SESTRA MONIKA: Zašto ste toliko malodušni? 

MEBIJUS: Hrabrost bi u mom slučaju bila - zločin. 

SESTRA MONIKA: Johane Vilhelme. Govorila sam sa gospođicom doktor fon Cand. 

MEBIJUS (ukočeno je gleda): Govorili ste? 

SESTRA MONIKA: Slobodni ste. 

MEBIJUS: Slobodan sam? 

SESTRA MONIKA: Možemo se venčati. 

MEBIJUS: Gospode. 

SESTRA MONIKA: Gospođica doktor fon Cand je već sve uredila. Istina, smatra vas

bolesnim, ali i bezopasnim. I nasledno neopterećenim. Kazala mi je, smejući se, da je ona

sama sigurno luđa od vas. 

MEBIJUS: To je lepo od nje. 

SESTRA MONIKA: Zar nije sjajna? 

MEBIJUS: Kako da ne? 

SESTRA MONIKA: Johane Vilhelme! Primila sam se dužnosti opštinske bolničarke u

Blumenštajnu. Imam i nešto ušteđevine. Ne treba da se brinemo. Treba samo da se i dalje

volimo. (Mebijus je ustao. Salon se postepeno zamračuje.) Zar to nije divno? 

MEBIJUS: Sve je to nekako neočekivano. 

SESTRA MONIKA: Još sam nešto učinila. 

MEBIJUS: Šta to? 

SESTRA MONIKA: Razgovarala sam sa slavnim fizičarem - profesorom Šerbertom. 

MEBIJUS: Bio mi je učitelj. 

SESTRA MONIKA: Dobro vas se seća. Kaže da ste mu bili najbolji dak. 

MEBIJUS: I o čemu ste to s njim razgovarali? 

SESTRA MONIKA: Obećao mi je da će vaše spise proučiti bez ikakvog predubeđenja. 

MEBIJUS: Jeste li mu rekli da je njihov autor, u stvari, Solomon? 

SESTRA MONIKA: Naravno. 

MEBIJUS: I? 

SESTRA MONIKA: Smejao se. Kaže da ste uvek bili šaljivčina. Johane Vilhelme, ne smemo

misliti samo na sebe. Jer vi ste izabrani. Solomon se pred vama pojavio, otkrio vam se u

punom sjaju, nebeska mudrost pala vam je u deo. Sada morate ići, nepokolebljivo, putem

kojim vas čudo upućuje, makar on vodio kroz porugu i smeh, kroz nevericu i podozrenje.

Ali taj put vodi odavde, iz ovog sanatorijuma, Johane Vilhelme, on vodi u javnost, ne u

samoću, taj put vodi u borbu. Ja sam tu da ti pomognem, da se borim uz tebe, jer nebo

koje ti je Solomon poslao - poslao je i meni. (Mebijus ukočeno gleda kroz prozor.)

Najdraži. 

MEBIJUS: Ljubljena? 

SESTRA MONIKA: Zar se ne radujeŠ? 

MEBIJUS: Radujem se. 

SESTRA MONIKA: Sad moramo da spakujemo tvoje kofere. Voz polazi uosam i dvadeset.

Za Blumenštajn. 

MEBIJUS: Nemam mnogo stvari. 

SESTRA MONIKA: Već pada mrak. 

MEBIJUS: Sad se rano smrkava. 

SESTRA MONIKA: Upaliću osvetljenje. 

MEBIJUS: Pričekaj malo. Hodi. (Ona mu priđe. Sad se još vide samo dve siluete.) 

SESTRA MONIKA: Imaš suze u očima? 

MEBIJUS: I ti. 

SESTRA MONIKA: To su radosnice. (On trgne zavesu i prebaci je preko nje. Kratka borba.

Siluete se više ne vide. Onda - tišina. Otvaraju se vrata sobe br. 3. Zrak svetlosti prodre u

salon. Njutn stoji na vratima, u kostimu svog veka. Mobijus se ispravlja.) 

NJUTN: Šta se dogodilo? 

MEBIJUS: Zadavio sam sestru Moniku. (Čuje se kako Ajnštajn poćinje da svira u sobi br.

2.) 

NJUTN: Onaj Ajnštajn, eno, opet svira. Krajslera. Ljubavnu pesmu. (Prilazi kaminu i uzima

konjak.) 

ZavesaС Креста не сходят, а снимают

Upravnik

Site Admin

 

Postovi: 657

Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Vrh

Re: Fridrih Direnmat - Fizičari

od Upravnik » 18 Dec 2010, 15:03

DRUGI ČIN 

(Jedan sat kasnije. Ista prostorija. Napolju je noć. Tu je opet policija. Opet meri, beleži,

fotografiše. Samo se sad pretpostavlja da se leš sestre Monike, nevidljiv za publiku, nalazi

pozadi levo, ispod prozora. Salonje osvetljen. Svetli luster, kao i stojeća lampa. Na sofi

sedi gospođica doktor Matildafon Cand, potištena, utonula u razmišljanje. Na stočiću pred

njom je kutija za cigare; na stolici desno policajac Gul sa blokom za stenografske beleške.

Inspektor Fos, u mantilu i sa šeširom na glavi, odmiče se od leša, i dolazi napred.) 

Gđica DOKTOR: Hoćete li »havanu«? 

INSPEKTOR: Ne, hvala. 

Gđica DOKTOR: Rakiju? 

INSPEKTOR: Kasnije. (Ćute.) Bloheru, možeš sad da napraviš snimke. 

BLOHER: Odmah, gosn inspektore. 

INSPEKTOR: Kako se zvala ta bolničarka? 

Gđica DOKTOR: Monika Štetler. 

INSPEKTOR: Starost? 

Gđica DOKTOR: Dvadeset pet godina. Rodom iz Blumenštajna. 

INSPEKTOR: Ima li rodbine? 

Gđica DOKTOR: Nema. 

INSPEKTOR: Sve ste zapisali, Gule? 

GUL: Jesam, gosn inspektore. 

INSPEKTOR: I ova je udavljena, doktore? 

SUDSKI LEKAR: Nesumnjivo. I to opet s divovskom snagom. Samo, ovaj put gajtanom za

zavesu. 

INSPEKTOR: Kao pre tri meseca. (Umorno sedne na stolicu, napred desno.) 

Gđica DOKTOR: Da li biste želeli da vidite ubicu? 

INSPEKTOR: Zaboga, gospođice doktor... 

Gđica DOKTOR: Hoću da kažem - izvršioca? 

INSPEKTOR: I ne mislim na to. 

Gđica DOKTOR: Ali... 

INSPEKTOR: Gospođice doktor fon Cand. Ja vršim svoju dužnost... vodim zapisnik,

pregledam leš, nadgledam pravljenje snimaka i omogućujem našem sudskom lekaru da

stvori svoj sud o tome. Nemam potrebe da pregledam i Mebijusa. Njega prepuštam vama.

Zauvek. Kao i druge radioaktivne fizičare. 

Gđica DOKTOR: Šta kaže državni tužilac? 

INSPEKTOR: Ne besni više. Kao da nešto sprema. 

Gđica DOKTOR (briše znoj): Toplo je ovde. 

INSPEKTOR: Naprotiv. 

Gđica DOKTOR: Ovo treće ubistvo... 

INSPEKTOR: Zaboga, gospođice doktor... 

Gđica DOKTOR: Ovaj treći nesrećni slučaj... Samo mi je još to trebalo! Sad slobodno mogu

da likvidiram sanatorijum. Monika Štetler bila mi je najbolja negovateljica. Razumela je

bolesnike. Umela je da saoseća s njima. Volela sam je kao svoju kćer. Ali njena smrt još

nije ono najgore. Reč je o mom lekarskom ugledu. 

INSPEKTOR: Povratićemo ga, ne bojte se. Bloheru, napravite još jedan snimak odozgo. 

BLOHER: Odmah, gosn inspektore. (Desno dva čuvara džinovska rasta guraju unutra

pokretni stočić sa posuđem i jelom. Jedan od tih čuvara je crnac. Za njima ulazi nadzornik,

takođe džinovskog rasta.) 

NADZORNIK: Večera za naše drage bolesnike, gospođice doktor. 

INSPEKTOR (poskoči): Uve Sivers? 

NADZORNIK: Da, ja sam, gosn inspektore. Uve Sivers, nekadašnji bokserski prvak u teškoj

kategoriji. Sad sam nadzornik u ovom sanatorijumu. 

INSPEKTOR: A kakve su ovo grdosije? 

NADZORNIK: Murilo, prvak Južne Amerike, takođe u teškoj kategoriji, i Mak Artur (pokaže

crnca), prvak Severne Amerike u srednjoj kategoriji. Namesti sto, Mak Arture. (Mak Artur

namešta sto.) Stavi stolnjak, Murilo. (Murilo stavlja beli stolnjak.) Sada porculan, Mak

Arture. (Mak Artur razmešta posuđe.) Srebrnariju, Murilo. (Murilo stavlja srebrni pribor za

jelo.) Kašiku za supu - na sredinu, Mak Arture. (Mak Artur stavlja na sto kašiku za supu.) 

INSPEKTOR: A šta su to servirali za naše drage bolesnike? (Visoko podigne poklopac činije

za supu.) Supa sa knedlama od džigerice... 

NADZORNIK: Pile na žaru, pohovani mozak... 

INSPEKTOR: Fantastično. 

NADZORNIK: Prvoklasno. 

INSPEKTOR: Ja sam službenik četrnaestog razreda, zato se slabo gostim kod kuće. 

NADZORNIK: Sve je spremno za večeru, gospođice doktor. 

Gđica DOKTOR: Možete otići, Siverse. Pacijenti će se sami poslužiti. 

NADZORNIK: Gosn inspektore, zahvaljujemo na pažnji. (Trojica se klanjaju i odlaze desno.

Inspektor gleda za njima.) 

INSPEKTOR: Bogamu... 

Gđica DOKTOR: Zadovoljni ste? 

INSPEKTOR: Zavidim vam. Kad bismo mi u policiji imali takve ljudeskare... 

Gđica DOKTOR: Plate su im astronomske. 

INSPEKTOR: Lako je vama dok ima ćaknutih barona i multimilionarki. Ove momčine će

definitivno umiriti državnog tužioca. Njima niko neće umaći. (Čuje se kako Ajnštajn svira u

sobi br. 2.) Opet taj Ajnštajn. Svira li, svira. 

Gđica DOKTOR: Krajslera. Kao i obično. Ljubavnu pesmu. 

BLOHER: Gotovi smo, gosn inspektore. 

INSPEKTOR: Onda iznesite leš. (Dva policajaca podižu leš. Mebijus istrci iz sobe br. 1.) 

MEBIJUS: Monika! Ljubljena moja! (Policajci zastanu s lešom. Gospođica doktor

dostojanstveno ustaje.) 

Gđica DOKTOR: Mebijuse! Kako ste mogli to da učinite? Ubili ste moju najbolju, moju

najnežniju, moju najslađu bolničarku! 

MEBIJUS: Strašno mi je žao, gospođice doktor. 

Gđica DOKTOR: Žao vam je... 

MEBIJUS: Kralj Solomon je tako naredio. 

Gđica DOKTOR: Kralj Solomon... (Ona opet sedne. Umorno. Bleda je) Njegovo veličanstvo

vam je naložilo da je ubijete. 

MEBIJUS: Stajao sam kraj prozora i piljio u mrak. Onda je kralj doleteo iz parka, preko

terase, i prošaptao mi naredbu kroz okno. 

Gđica DOKTOR: Izvinite, inspektore. Znate, moji nervi... 

INSPEKTOR: Ništa, ništa... 

Gđica DOKTOR: Nije lako raditi u ovakvom sanatorijumu. 

INSPEKTOR: Mogu da zamislim. 

Gđica DOKTOR: A sad, dozvolite da se povučem. (Ustane.) Molila bih vas samo, gospodine

inspektore, da državnom tužiocu izrazite moje žaljenje zbog svih tih slučajeva u mom

sanatorijumu. Može da bude siguran da je sad sve u redu. Gospodine inspektore,

gospodo, laku noć. (Ode najpre pozadi levo, svečano se pokloni pred lešom, onda pogleda

Mebijusa, pa iziđe levo.) 

INSPEKTOR: Tako. Sad možete, najzad, da odnesete leš u kapelu, kraj sestre Irene. 

MEBIJUS: Monika! (Kroz vrata koja vode u vrt odlaze dva policajca sa lešom, kao i ostali sa

aparatima. Za njima ide i sudski lekar.) Moja ljubljena Monika! 

INSPEKTOR: (prilazi stočiću kraj sofe): Sad će mi zbilja prijati jedna »havana«. Bogme, i

zaslužio sam je. (Vadi iz kutije ogromnu cigaru i posmatra je.) Moćna stvar. (Odgriza vrh

cigare i zapali je) Dragi moj Mebijuse, iza rešetaka toga kamina ser Isak Njutn je sakrio

bocu konjaka. 

MEBIJUS: Molim, gospodine inspektore. (Inspektor ispušta dim, dok Mebijus uzima bocu

konjaka i čašu.) Smem li da naspem? 

INSPEKTOR: Izvolite. (Uzme čašu i pije.) 

MEBIJUS: Još jednu? 

INSPEKTOR: Još jednu. 

MEBIJUS (opet sipa): Gospodine inspektore, moram da vas zamolim da me uhapsite. 

INSPEKTOR: A zašto, dragi moj Mebijuse? 

MEBIJUS: Pa zato što sam sestru Moniku... 

INSPEKTOR: Pa sami ste priznali da ste tako postupili po narađenju kralja Solomona. Kad

već ne mogu njega da uhapsim, ostaćete i vi slobodni. 

MEBIJUS: Ali... 

INSPEKTOR: Nema tu »ali«. Naspite mi još jednu. 

MEBIJUS: Molim, gospodine inspektore. 

INSPEKTOR: A sad opet sakrijte taj konjak, inače će ga popiti čuvari. 

MEBIJUS: Odmah, gospodine inspektore. (Skloni konjak.) 

INSPEKTOR: Znate, svake godine uhapsim, u gradu i okolini, nekoliko ubica. Ne mnogo.

Jedva pola tuceta. Neke hapsim sa zadovoljstvom, a drugih mi je žao, ali ipak moram da

ih uhapsim. Pravda je pravda. A sad se desilo to s vama i dvojicom vaših kolega. Prvo sam

se ljutio što ne smem da se mešam, ali sad odjednom vidim da prosto mogu da uživam.

Našao sam trojicu ubica koje mogu, čiste savesti, da ostavim na slobodi. Pravda se prvi

put odmara - nemate pojma, prijatelju, koliko je to prijatno osećanje. Jer, znate, pravda

strahovito iscrpljuje čoveka, u službi se prosto propada, i zdravstveno i moralno.

Apsolutno mi je bila potrebna pauza. Za to zadovoljstvo, dragi moj, imam da zahvalim

vama. Ostajte zbogom. Pozdravite mi Njutna i Ajnštajna od sveg srca, a Solomonu - moje

poštovanje. 

MEBIJUS: Zbogom, gospodine inspektore... (Inspektor ode. Mebijus je sam. Sedne na sofu;

pritiska šakama slepoočnice. Iz sobe br. 3 dolazi Njutn.) 

NJUTN: Šta to imamo za večeru? (Mebijus ćuti. Njutn podigne poklopac sa činije.) Aha,

supa sa knedlama od džigerice. (Zagleda ostala jela na pokretnom stočiću.) Pile na žaru,

pohovani mozak. Čudno. Obično nam spremaju laku i skromnu večeru. (Sipa sebi supu.) A

vi, zar niste gladni? (Mebijus ćuti.) Shvatam, shvatam. Posle onog mog slučaja sa

bolničarkom, i ja sam izgubio apetit. (Sedne i počne da jede. Mebijus ustane i hoće da ode

u svoju sobu.) Čekajte. 

MEBIJUS: Ser Isače? 

NJUTN: Imao bih s vama da razgovaram, Mebijuse. 

MEBIJUS (stoji): Molim? 

NJUTN (pokazuje jelo): Zar ne biste ipak mogli da probate ovu supu? Vanredno je ukusna. 

MEBIJUS: Ne mogu. 

NJUTN: Dragi moj Mebijuse, više nas neće negovati bolničarke, nego će na nas motriti

čuvari. Prave ljudeskare. 

MEBIJUS: To je sasvim svejedno. 

NJUTN: Za vas možda i jeste, Mebijuse. Vi očigledno želite da doživotno ostanete u ludnici.

Ali meni nije sasvim svejedno. Jer ja bih hteo da se izvučem odavde. (Ispraznio je tanjir.) A

sad, da pređemo na pile. (Služi se.) Ti čuvari me nateruju da delam. I to još danas. 

MEBIJUS: To je vaša stvar. 

NJUTN: Ne samo moja. Da se razumemo, Mebijuse, ja nisam lud. 

MEBIJUS: Naravno da niste, ser Isače. 

NJUTN: Ja nisam ser Isak Njutn. 

MEBIJUS: Znam, vi ste Albert Ajnštajn. 

NJUTN: Koješta. Nisam ni Herbert Georg Bojtler, kao što se ovde veruje. Moje pravo ime je

Kilton, mladiću moj. 

MEBIJUS (preneraženo ga pogleda): Alek Džesper Kilton? 

NJUTN: Sasvim tačno. 

MEBIJUS: Osnivač teorije podudarnosti? 

NJUTN: Upravo taj. 

MEBIJUS (prilazi stolu): Namerno ste se ovamo uvukli? 

NJUTN: Da, izigravajući ludaka. 

MEBIJUS: Da biste me špijunirali? 

NJUTN: Da bih otkrio razlog vašeg ludila. Nemački jezik sam ovako besprekorno naučio u

jednoj bazi naše tajne službe. To su bile muke! 

MEBIJUS: A kad je jadna sestra Dorotea otkrila pravu istinu, vi ste je... 

NJUTN: Jesam. Veoma žalim zbog toga. 

MEBIJUS: Shvatam. 

NJUTN: Naređenje je naređenje. 

MEBIJUS: Razume se. 

NJUTN: Nisam imao drugog izbora. 

MEBIJUS: Naravno. 

NJUTN: Došlo je u pitanje izvršenje moje misije - tog najpoverljivijeg poduhvata naše tajne

službe. Morao sam da je ubijem ako sam hteo da izbegnem svaku sumnju. Sestra Dorotea

me više nije smatrala ludim, a glavna lekarka - samo lakše obolelim. Zato je trebalo

jednim ubistvom definitivno dokazati da sam lud. Nego slušajte, ovo pile je zbilja

izvanredno ukusno. (Iz sobe br. 2 čuje se Ajnštajnova violina.) 

MEBIJUS: Ajnštajn opet svira. 

NJUTN: Bahovu gavotu. 

MEBIJUS: Ohladiće mu se večera. 

NJUTN: Samo pustite tog ludaka neka svira. 

MEBIJUS: Naređujete mi? 

NJUTN: Neizmerno vas cenim. Bilo bi mi veoma žao ako bih morao energičnije da

postupim. 

MEBIJUS: Dat vam je nalog da me otmete? 

NJUTN: Ako se ispostavi da su pretpostavke naše tajne službe opravdane. 

MEBIJUS: Kakve pretpostavke? 

NJUTN: Naša tajna služba slučajno smatra da ste vi - najgenijalniji fizičar današnjice. 

MEBIJUS: Samo sam težak nervni bolesnik, Kiltone, i ništa drugo. 

NJUTN: Naša tajna služba ima o tome drukčije mišljenje. 

MEBIJUS: A šta vi o meni mislite? 

NJUTN: Ja, prostonaprosto, smatram da ste najgenijalniji fizičar svih vremena. 

MEBIJUS: Kako mi je vaša tajna služba ušla u trag? 

NJUTN: Zahvaljujući meni. Slučajno sam pročitao vaš rad o osnovima jedne nove fizike. U

prvi mah, vaše teorije su mi izgledale neozbiljne. A onda kao da mi je puklo pred očima.

Shvatio sam da sam naišao na najgenijalniji rad iz oblasti novije fizike. Počeo sam da

tragam za autorom i došao do mrtve tačke. Onda sam obavestio tajnu službu, i ona je

krenula s mrtve tačke. 

AJNŠTAJN: Niste samo vi pročitali taj rad, Kiltone. (Došao je, neprimećen, iz sobe br. 2, s

violinom ispod pazuha i s gudalom u ruci.) Naime, ni ja nisam lud. Dozvolite da se

predstavim. Ja sam takođe fizičar i saradnik jedne tajne službe, ne baš te iste. Zovem se

Jozef Ajzler. 

MEBIJUS: Pronalazač »Ajzlerovog faktora«? 

AJNŠTAJN: Upravo taj. 

NJUTN: Koji je nestao hiljadu devetsto pedesete? 

AJNŠTAJN: Dobrovoljno. 

NJUTN (najednom vadi revolver): Smem li vas zamoliti, Ajzleru, da se licem okrenete

zidu? 

AJNŠTAJN: Molim lepo. (Ajnštajn polako došeta do kamina, stavi svoju violinu na kamin i

iznenada se okrene, s revolverom u ruci.) Dragi moj Kiltone. Pošto obojica, kako

pretpostavljam, umemo vešto da baratamo oružjem, možda bi ipak trebalo da izbegnemo

dvoboj, šta mislite? Rado ću ostaviti svoj »brauning« ako i vi ostavite svoj »kolt«. 

NJUTN: Važi. 

AJNŠTAJN: Iza kamina, pored konjaka. Za slučaj da iznenada naiđu čuvari. 

NJUTN: U redu. (Obojica stavljaju revolvere iza rešetke kamina.) 

AJNŠTAJN: Poremetili ste mi planove, Kiltone. Mislio sam da ste doista ludi. 

NJUTN: Tešite se: i ja sam vas smatrao ludim. 

AJNŠTAJN: Uopšte, neke stvari su ispale naopako. Uzmite, na primer, slučaj sa sestrom

Irenom, danas popodne. Počela je da sumnja i samim tim potpisala svoju smrtnu presudu.

Veoma žalim zbog toga. 

MEBIJUS: Shvatam. 

AJNŠTAJN: Naređenje je naređenje. 

MEBIJUS: Razume se. 

AJNŠTAJN: Nisam imao drugog izbora. 

MEBIJUS: Naravno. 

AJNŠTAJN: Došlo je u pitanje i izvršenje moje misije - tog najpoverljivijeg poduhvata naše

tajne službe. Da sednemo? 

NJUTN: Da sednemo. (Sedne za sto, levo, a Ajnštajn desno.) 

MEBIJUS: Pretpostavljam, Ajzleru, da i vi sad hoćete da me naterate... 

AJNŠTAJN: Zaboga, Mebijuse... 

MEBIJUS:...da me nagovorite da odem u vašu zemlju. 

AJNŠTAJN: Znate, i mi vas smatramo za najvećeg od svih fizičara. Ali sad me pre svega

interesuje ova večera. Pa ovo je pravi oproštajni banket. (Sipa supu.) Još nemate apetita,

Mebijuse? 

MEBIJUS: Imam. Najednom. Sad kad ste vas dvojica sve otkrili. (Sedne za sto između njih

dvojice, pa i on sipa supu u tanjir.) 

NJUTN: Hoćete malo burgundskog vina, Mebijuse? 

MEBIJUS: Samo naspite. 

NJUTN (sipa): Ja ću sad da se prihvatim ovog pohovanog mozga. 

MEBIJUS: Samo se vi služite. 

NJUTN: Prijatno. 

AJNŠTAJN: Prijatno. 

MEBIJUS: Prijatno. (Jedu. Zdesna dolaze tri čuvara; nadzornik drži nekakvu beleŽnicu.) 

NADZORNIK: Pacijent Bojtler! 

NJUTN: Ovde. 

NADZORNIK: Pacijent Ernesti! 

AJNŠTAJN: Ovde. 

NADZORNIK: Pacijent Mebijus! 

MEBIJUS: Ovde. 

NADZORNIK: Nadzornik Sivers, čuvar Murilo, čuvar Mak Artur. (Vrati beležnicu u džep.) Po

nalogu vlasti, preduzeće se izvesne mere sigurnosti. Murilo, spusti rešetku. (Murilo spusti

šalone na jednom prozoru. Prostorija najednom počinje da liči na zatvor.) Mak Arture,

zaključaj je. (Mak Artur zaključava šalone.) Da li gospoda još nešto žele za ovu noć?

Pacijent Bojtler? 

NJUTN: Ne. 

NADZORNIK: Pacijent Ernesti? 

AJNŠTAJN: Ne. 

NADZORNIK: Pacijent Mebijus? 

MEBIJUS: Ne. 

NADZORNIK: Gospodo, stojim vam na raspolaganju. Laku noć. (Trojica čuvara odlaze.

Tisina.) 

AJNŠTAJN: Životinje. 

NJUTN: U parku ima i drugih grdosija koje motre na nas. Dugo sam ih posmatrao kroz

prozor. 

AJNŠTAJN (ustane i pokuša da otvori rešetku): Vrlo je solidna. Sa specijalnim katancem. 

NJUTN (prilazi vratima svoje sobe, otvara ih i gleda unutra) I na mom prozoru najednom je

iskrsla rešetka. Prava čarolija! (Otvara i druga, pa onda i treća vrata u pozadini.) I na

Ajzlerovom. I na Mebijusovom. (Priđe desnim vratima.) Zaključana su. (Opet sedne. I

Ajnštajn sedne.) 

AJNŠTAJN: Spetljali su nas. 

NJUTN: Logično. Zbog onih bolničarki. 

AJNŠTAJN: Sad se iz ove ludnice možemo izvući samo ako radimo zajednički. 

MEBIJUS: Ja uopšte neću da bežim. 

AJNŠTAJN: Mebijuse... 

MEBIJUS: Ne vidim za to ni najmanjeg razloga. Naprotiv. Zadovoljan sam svojom

sudbinom. (Svi ćute.) 

NJUTN: Ali ja nisam zadovoljan, što je prilično važna okolnost, zar ne? Svaka čast vašim

intimnim osećanjima, ali vi ste genije, i kao takav - vi ste opšte dobro. Prodrli ste u nove

oblasti fizike. Ali nauka nije vaš monopol. Vaša je dužnost da nama koji nismo genijalni

otvarate nove vidike. Zato pođite sa mnom, i za godinu dana obući ćemo vam frak,

prebacićemo vas u Stokholm i tamo ćete dobiti Nobelovu nagradu. 

MEBIJUS: Vaša tajna služba je zbilja nesebična. 

NJUTN: Priznajem, Mebijuse, da je ona, pre svega, zaokupljena pretpostavkom da ste rešili

problem gravitacije. 

MEBIJUS: Rešio sam. (Tišina.) 

AJNŠTAJN: I to tako mirno kažete? 

MEBIJUS: Pa šta bi drugo trebalo da kažem? 

AJNŠTAJN: Moja tajna služba pretpostavlja da ste stvorili jedinstvenu teoriju o

elementarnim česticama... 

MEBIJUS: I vaša tajna služba može da bude spokojna: pronađena je jedinstvena teorija

polja. 

NJUTN (servijetom briše znoj sa čela): Drugim rečima - formulajsveta! 

AJNŠTAJN: Divota. Čitavi čopori dobro plaćenih fizičara, u ogromnim državnim

laboratorijuma, godinama uzalud pokušavaju da pomere fiziku s mrtve tačke, a vi ste

rešili taj problem tako reći uzgred, za pisaćim stolom, u ludnici. (I on obriše servijetom

znoj sa čela.) 

NJUTN: A šta je sa sistemom svih mogućih otkrića, Mebijuse? 

MEBIJUS: I on postoji. Formulisao sam ga prosto iz radoznalosti - kao praktičnu razradu

mojih teorijskih radova. Zar je trebalo da se pravim naivan? Naša razmišljanja imaju

prakticne posledice. Bio sam dužan da proučim posledice koje bi mogla imati moja teorija

polja, kao i moje učenje o gravitaciji. Zaključak je porazan. Nove, nezamislive energije bile

bi oslobođene, što bi omogućilo takav razvoj tehnike koji bi svaku fantaziju učinio prosto

smešnom - ako bi moji radovi pali ljudima u šake. 

AJNŠTAJN: To se teško može izbeći. 

NJUTN: Pitanje je samo - ko će prvi toga da se dokopa. 

MEBIJUS (nasmeje se): Vi biste tu sreću poželeli svojoj tajnoj službi, Kiltone, i generalstabu

koji stoji iza nje? 

NJUTN: Zašto ne? Da bih najvećeg fizičara svih vremena vratio u krug njegovih kolega,

dobrodošla mi je pomoć bilo kog generalštaba. Reč je o slobodi naše nauke, ni o čem

drugom. Potpuno je svejedno ko tu slobodu garantuje. Služiću svakom režimu ako me taj

režim ostavlja na miru. Znam, danas se mnogo govori o odgovornosti fizičara. Sad

odjednom treba da vodimo računa o tuđem strahu, i da budemo moralni. To je obična

besmislica. Mi moramo obaviti svoj pionirski posao, i gotovo. Da li će čovečanstvo uspeti

da krene putem koji mu trasiramo, to je stvar čovečanstva, a ne naša. 

AJNŠTAJN: Slažem se, moramo obaviti pionirski posao. To je i moje mišljenje. Ali ne

možemo se otarasiti odgovornosti. Jer mi čovečanstvu predajemo u ruke ogromnu moć.

To nam daje pravo da postavljamo određene uslove. Baš zato što smo fizičari, moramo se

baviti politikom raspodele te moći. Moramo odlučiti u čiju ćemo korist upotrebiti svoje

znanje. Ja sam već doneo tu odluku. A vi ste, Kiltone, samo kukavni esteta. Zasto ne

priđete nama, kad vam je već stalo isključivo do slobode nauke? Ni mi, već odavno, ne

možemo sebi dopustiti da popujemo fizičarima. I nama su, pre svega, potrebni rezultati. I

naše političko uređenje mora fizičarima da se udvara. 

NJUTN: Oba naša društvena uređenja, Ajzleru, moraju sad, pre svega, da se dodvore

Mebijusu. 

AJNŠTAJN: Naprotiv. On mora nas da sluša, jer ga obojica držimo u šahu. 

NJUTN: Mislite? Bogme, pre bih rekao da nas dvojica držimo jedan drugog u šahu. Naše

tajne službe su, na žalost, došle na istu ideju. Nemojte se, stoga, zavaravati. Pomislite

samo u kakav smo nemoguć položaj dospeli. Pođe li Mebijus s vama, ma šta ja pokušao -

vi biste to omeli. A ni vi ne biste mogli ništa da učinite ako bi se Mebijus opredelio za

mene. Samo on može tu da bira, a ne mi. 

AJNŠTAJN (svečano ustaje): Onda - da uzmemo revolvere. 

NJUTN (takođe ustaje): Da se borimo. (Uzme oba revolvera iza rešetke kamina i dd

Ajnštajnu njegov.) 

AJNŠTAJN: Žao mi je što će cela stvar imati krvav završetak. Ali moramo pucati. Jedan na

drugog i na čuvare - u svakom slučaju. A po potrebi i na Mebijusa. Makar on bio najvažniji

čovek na svetu - njegovi rukopisi su još važniji. 

MEBIJUS: Moji rukopisi? Pa ja sam ih spalio. (Mrtva tišina.) 

AJNŠTAJN: Spalili? 

MEBIJUS (zbunjeno): Maločas. Pre no što su se policajci vratili. Da bih bio siguran. 

AJNŠTAJN (očajnički se nasmeje): Spalili ste ih. 

NJUTN (besno viče): Plodove petnaestogodišnjeg rada! 

AJNŠTAJN: Pa to je da čovek poludi! 

NJUTN: Zvanično smo već ludi. (Obojica stave revolvere u džep i poraženo sednu.) I tako,

sad smo zauvek prepušteni vama, Mebijuse. I zato sam ja morao da udavim onu

bolničarku, i još da naučim nemački jezik. 

AJNŠTAJN: A mene su učili da sviram u violinu, što je za jednog totalno nemuzikalnog

čoveka pravo pravcato mučenje. 

MEBIJUS: Zar nećemo više jesti? 

NJUTN: Izgubio sam apetit. 

AJNŠTAJN: Šteta za pohovani mozak. 

MEBIJUS (ustane): Nas trojica smo fizičari. Upravo kao fizičari i moramo doneti neophodnu

odluku. Moramo naučno da postupimo. Naša odluka ne sme biti zasnovana na

subjektivnim mišljenjima, već na logičnim zaključcima. Moramo se potruditi da utvrdimo

šta bi bilo najpametnije. Naše rasuđivanje mora da bude besprekorno, jer bi pogrešan

zaključak doveo do katastrofe. Polazna tačka je jasna. Sva trojica imamo isti cilj pred

očima, ali nam je taktika različita. Taj cilj je - napredak fizike. Vama je stalo samo do

naučničke slobode, Kiltone, dok se odričete odgovornosti. Vi, Ajzleru, naprotiv,

obavezujete nauku u ime političke odgovornosti svoje zemlje. Ali kako stvari odista stoje?

O tome moram, pre svega, da budem obavešten, ako treba da se odlučim. 

NJUTN: Čekaju vas neki od najpoznatijih fizičara. Položaj i plata - idealni, podneblje

ubistveno, ali su klimatski uređaji izvrsni. 

MEBIJUS: Jesu li ti fizičari slobodni? 

NJUTN: Dragi moj Mebijuse, ti fizičari su izjavili da su spremni da rešavaju naučne

probleme koji su od odlučnog značaja za odbranu zemlje. Zato moraju uvideti... 

MEBIJUS: Dakle, nisu slobodni. (Obraća se Ajnštajnu.) Jozefe Ajzleru. Vi se bavite i

politikom. Politika traži moć. Imate li tu moć? 

AJNŠTAJN: Niste me razumeli, Mebijuse. Moja politika se upravo i sastoji u tome što se

odričem svoje moći u korist određene partije. 

MEBIJUS: Da li možete usmeriti tu partiju u pravcu koji vam nalaže vaša lična odgovornost

ili ste, pak, u opasnosti da vam partija daje smer? 

AJNŠTAJN: Nemojte biti smešni, Mebijuse. Ja, naravno, mogu samo da se nadam da će

partija prihvatiti moje savete, i ništa više. Bez takve nade - nema ni političkog stava. 

MEBIJUS: Jesu li bar kod vas fizičari slobodni? 

AJNŠTAJN: Pošto i oni, radi odbrane zemlje... 

MEBIJUS: Čudno. Obojica se zalažete za drukčije teorije, a, u stvari, nudite mi isto: da

budem vaš zarobljenik. Zato više volim ovu ludnicu. Tu sam bar siguran da me niko neće

iskorišćavati. 

AJNŠTAJN: Sa izvesnim opasnostima čovek se, na kraju krajeva, mora pomiriti. 

MEBIJUS: S nekim opasnostima čovek nikada ne sme da se pomiri: propast čovečanstva je

jedna takva opasnost. Znamo šta svet može da učini s oružjem kojim već raspolaže, a

možemo zamisliti šta bi mogao učiniti s oružjem koje moji radovi omogućavaju. Upravo

tim saznanjem sam se i rukovodio. Bio sam siromah. Imao sam ženu i troje dece.

Univerzitetska karijera obećavala je slavu, a industrija - novac. I jedan i drugi put izgledali

su mi suviše opasni, jer bih morao da objavim svoje radove. Posledice bi bile: prevrat u

našoj nauci i slom privrednog sistema. Osećanje odgovornosti nateralo me je da krenem

drugim putem. Digao sam ruke i od akademske karijere i od privrede, a svoju porodicu

prepustio sudbini. Izabrao sam ludačku kapu. Stao sam da tvrdim da viđam kralja

Solomona, i ubrzo su me strpali u ludnicu. 

NJUTN: I to mi je neko rešenje! 

MEBIJUS: Razum je nalagao taj korak. U našoj nauci doprli smo do krajnjih granica onoga

što se uopšte može saznati. Znamo neke lako shvatljive zakone, poznata nam je

uzajamna zavisnost nekih neshvatljivih pojava, i to je sve. Štošta ostaje tajna, umu

nedostupna. Došli smo do kraja svog puta. Ali čovečanstvo još nije dotle doprlo. Prodrli

smo daleko napred, još nikog nema za nama, zapali smo u prazninu. Naša nauka je

postala strašna, naša istraživanja su opasna, naša saznanja smrtonosna. Nama,

fizičarima, preostaje samo to - da kapituliramo pred stvarnošću. Ona nam nije dorasla, ali

nas upropašćuje. Moramo se odreći svoga znanja, i ja sam ga se odrekao. Ne postoji

drugo rešenje. Ni za vas. 

AJNŠTAJN: Šta hoćete time da kažete? 

MEBIJUS: Morate ostati u ludnici, sa mnom. 

NJUTN: Mi? 

MEBIJUS: Obojica. (Ćutanje.) 

NJUTN: Ne možete, Mebijuse, očekivati od nas da večno... 

MEBIJUS: Imate li tajni radiootpremnik? 

AJNŠTAJN: Da, pa šta? 

MEBIJUS: Obavestite svoje naredbogavce da ste se prevarili, i da ste stvarno ludi. 

AJNŠTAJN: Onda bismo ovde ostali doživotno. Niko ne haje za propale špijune. 

MEBIJUS: Samo tako mogu ostati neotkriven. Samo smo još u ludnici slobodni. Samo još u

ludnici možemo da razmišljamo. Na slobodi je naše razmisljanje - eksploziv. 

NJUTN: Ali mi nismo ludi. 

MEBIJUS: Ali smo zato ubice. (Oni ga zabezeknuto pogledaju.) 

NJUTN: Protestujem! 

AJNŠTAJN: To niste smeli da kažete, Mebijuse. 

MEBIJUS: Ko ubija - taj je ubica, a mi smo ubijali. Svaki od nas je ovamo došao iz

određenih razloga. Svaki od nas je ubio svoju bolničarku sa određenim ciljem. Vas dvojica

- da ostvarenje vaše tajne misije ne bi bilo ugroženo; ja - zato što je sestra Monika

verovala u mene. Smatrala je da sam nepriznati genije. Nije shvatala da je danas dužnost

genija da ostane nepriznat. Ubistva su nešto strašno. Ali ja sam je ubio da ne bih izazvao

još strašnija ubistva. Sad ste se vi isprečili. Vas ne mogu da odstranim, ali možda mogu

da vas ubedim? Treba li da naŠa ubistva postanu besmislena? Jer, ili smo te bolničarke

žrtvovali ili smo ih ubili. Ili ćemo ostati u ludnici ili će svet postati ludnica. Ili ćemo mi

nestati iz tuđeg pamćenja ili će svet nestati. (Ćutanje.) 

NJUTN: Mebijuse! 

MEBIJUS: Molim, Kiltone? 

NJUTN: Pomislite samo na ovu ludnicu. Na te grozne čuvare. Na onu odvratnu lekarku. 

MEBIJUS: Pa? 

AJNŠTAJN: Drže nas u kavezu, kao divlje zveri! 

MEBIJUS: Mi i jesmo zveri. Ne smeju nas pustiti među ljude. (Ćutanje.) 

NJUTN: Zar stvarno nema drugog izlaza? 

MEBIJUS: Nema. (Ćutanje.) 

AJNŠTAJN: Johane Vilhelme Mebijuse. Ja nisam rđav čovek. Ostaću. (Ćutanje.) 

NJUTN: I ja ostajem. Zauvek. (Ćutanje.) 

MEBIJUS: Hvala vam. Samo tako će svet još imati šansu, ma kako malu, da se nekako

izvuče. (Podigne čašu.) Za naše bolničarke! (Svi svečano ustaju.) 

NJUTN: Ispijam ovu čašu za Doroteju Mozer. 

DRUGA DVOJICA: Za sestru Doroteju! 

NJUTN: Morao sam da te žrtvujem, Doroteja! Za tvoju ljubav ja sam ti dao - smrt! Sad

hoću da pokažem da sam bio dostojan te ljubavi! 

AJNŠTAJN: Ispijam ovu čašu za Irenu Štaub! 

DRUGA DVOJICA: Za sestru Irenu! 

AJNSTAJN: Morao sam da te žrtvujem, Irena! Urazumio sam se - da bih mogao da hvalim i

uzdižem tebe i svoju žrtvu! 

MEBIJUS: Ispijam ovu čašu za Moniku Štetler. 

DRUGA DVOJICA: Za sestru Moniku! 

MEBIJUS: Morao sam da te žrtvujem, Monika! Neka tvoja ljubav blagoslovi prijateljstvo

koje smo nas trojica fizičara sklopili u tvoje ime. Daj nam snage da kao ludaci predano

čuvamo tajnu svoga znanja. (Ispiju čaše pa ih spuste na sto.) 

NJUTN: Preobrazimo se, stoga, ponovo u ludake. Izigravajmo opet Njutna. 

AJNŠTAJN: Svirajmo opet Krajslera i Betovena. 

MEBIJUS: Neka se opet pojavi kralj Solomon. 

NJUTN: Budimo ludi, ali mudri. 

AJNŠTAJN: Zatočeni, ali slobodni. 

MEBIJUS: Fizičari, ali nevini. (Mahnu jeda drugome glavom, i sva trojica odu u svoje sobe.

Salon je za trenutak prazan. 

Zdesna dolaze Mak Artur i Murilo. Sad su obojica u crnoj uniformi i imaju revolvere.

Raspremaju sto. Mak Artur odvozi pokretni stočić sa posuđem napolje, desno. Murilo

premesti okrugli sto do desnog prozora, pa na njega stavi izvrnutu stolicu, kao kad se

posprema gostionica. Onda i Murilo izide desno. Prostorija je opet prazna. Onda, zdesna,

dolazi gospođica doktor fon Cand, kao i obično, u belom lekarskom mantilu i sa

stetoskopom. Obazire se. Najzad, dolazi i Sivers; i on je u crnoj uniformi.) 

NADZORNIK: Šefe. 

Gđica DOKTOR: Sliku, Siverse. (Mak Artur i Murilo donose nekakav veliki portret u teškom

zlatnom ramu; slika predstavlja nekog generala. Sivers skida portret koji je dotle visio na

zidu i veša novi.) General Leonidas fon Cand ovde će se osećati bolje nego među onim

ženama. Nema šta, sjajno izgleda ta stara junačina, i pored Bazedove bolesti. Voleo je

junačke pogibije, a u ovoj zgradi ih je već bilo. (Posmatra očevu sliku.) A tajni savetnik

neka ide u žensko odeljenje, među milionarke. Stavite ga zasad u hodnik. (Mak Artur i

Murilo odnose sliku desno.) Da li je došao generalni direktor Freben sa svojim

glavešinama? 

NADZORNIK: Čekaju u zelenom salonu. Da li da pripremim šampanjac i kavijar? 

Gđica DOKTOR: Nisu oni tu da loču i da žderu, nego da rade. (Sedne na sofu) Dovedite

Mebijusa, Siverse. 

NADZORNIK: Razumem, šefe. (Ide do sobe br. 2 i otvara vrata.) Mebijus - ovamo!

(Pojavljuje se Mebijus. Kao da je sav ozaren.) 

MEBIJUS: Divna noć. Tamnoplava, pobožna, smerna. Noć moćnog kralja. Njegova bela sen

odvaja se od zida. Oči mu blistaju. (Ćutanje.) 

Gđica DOKTOR: Mebijuse. Po naređenju državnog tužioca mogu s vama da razgovaram

samo u prisustvu nekog čuvara. 

MEBIJUS: Shvatam, gospođice doktor. 

Gđica DOKTOR: Ono što imam da vam kažem, tiče se i vaših kolega. (Mark Artur i Murilo

su se vratili.) Mak Arture, Murilo. Dovedite onu dvojicu. 

MURILO i MAK ARTUR (otvaraju vrata br. 1 i 3): Ovamo! (Njutn i Ajnštajn izlaze, takođe

ozareni.) 

NJUTN: Tajanstvena noć. Beskrajna, veličanstvena. Kroz rešetke na mom prozoru sijaju

Jupiter i Saturn, otkrivaju zakone vasione. 

AJNŠTAJN: Srećna noć. Utešna, dobra. Zagonetke sad ćute i odgovori su nemi. Mogao bih

da sviram i nikad da ne prestanem. 

Gđica DOKTOR: Alek Džesper Kilton i Jozef Ajzler, imam s vama da razgovaram. (Njih

dvojica je zapanjeno pogledaju.) 

NJUTN: Zar - znate? (Obojica hoće da izvuku revolvere, ali ih Murilo i Mak Artur

razoružaju.) 

Gđica DOKTOR: Vaš razgovor je, gospodo, bio prisluškivan; već odavno sam počela da

sumnjam. Mak Arture, Murilo, donesite Kiltonov i Ajzlerov otpremnik. 

NADZORNIK: Ruke na potiljak, sva trojica! (Mebijus, Ajnštajn i Njutn dižu ruke na potiljak,

dok Mak Artur i Murilo odlaze u sobe br. 2 i 3.) 

NJUTN: Pa ovo je prava smejurija! (Nasmeje se. Sam, avetinjski.) 

AJNŠTAJN: Ne znam... 

NJUTN: Da pukneš! (Opet se nasmeje, pa zanemi. Mak Artur i Murilo se vraćaju s

otpremnicima.) 

NADZORNIK: Spuštaj ruke! (Fizičari se pokoravaju. Ćutanje.) 

Gđica DOKTOR: Reflektore, Siverse. 

NADZORNIK: Okej, šefe. (Podigne ruku. Reflektori spolja obaspu fizičare zaslepljujućom

svetlošću. Sivers je istovremeno unutra ugasio osvetljenje.) 

Gđica DOKTOR: Vila je opkoljena čuvarima. Besmisleno je pomišljati na bekstvo.

(Čuvarima) Izlazite, vas trojica! (Tri čuvara odlaze iz salona, odnoseći oružje i otpremnike.

Ćutanje.) A sada treba da čujete moju tajnu. Jedino vi. Jer sad već više i nije važno da li

ćete to znati. (Ćutanje. Ona objavi, svečano.) I preda mnom se pojavljivao zlatni kralj

Solomon. (Njih trojica je zabezeknuto pogledaju.) 

MEBIJUS: Solomon? 

Gđica DOKTOR: Već godinama. (Njutn se tiho smeje. Ona nastavi, ne zbunjujući se.)

Najpre u mojoj sobi za rad. Jedne letnje večeri. Napolju je još bilo sunce, a u parku je

kljucao detlić, kad je odjednom doleteo zlatni kralj. Kao neki ogromni anđeo. 

AJNŠTAJN: Poludela je. 

Gđica DOKTOR: Saznala sam istinu. Solomon je ustao iz mrtvih. Otkrio je svoju mudrost

da bi u njegovo ime Mebijus vladao svetom. 

AJNŠTAJN: Njoj je mesto u ludnici. Treba je zatvoriti. 

Gđica DOKTOR: Ali Mebijus je izdao zlatnog kralja. Uplašio se. Prećutao je šta je saznao, i

zato je bio odbačen. Jer ono što mu je zlatni kralj otkrio - nije bilo nikakva tajna. Zato što

se moglo zamisliti. Sve što se može zamisliti - jednom mora da se izmisli. Sad ili u

budućnosti. Zlatni kralj samo nije hteo da to neko drugi izmisli. To je trebalo da bude

njegovo delo, put ka uspostavljanju njegove svete vlasti nad zemljom. I zato je potražio

mene, njegovu sluškinju. 

AJNŠTAJN (prodorno): Ona je luda! Čujete li je, poludela je! 

Gđica DOKTOR: Poslušala sam njegovo naređenje. Bila sam lekarka, a Mebijus je bio moj

pacijent. Mogla sam s njim da činim sve što sam htela. Godinama sam ga opsenjivala i

pravila fotokopije beleški zlatnog kralja, sve do poslednje stranice. 

NJUTN: Udarena je! Potpuno je poludela! Ta uhvatite je već jednom! (Tiho) Svi smo mi

udareni... 

Gđica DOKTOR: Tiho sam vršila svoju dužnost. Podigla sam ogroman kombinat - fabrike

su nicale jedna kraj druge - zasnovala sam moćni trust. Iskoristiću sve mogućnosti koje

pruža taj sistem svih mogućih otkrića. 

MEBIJUS (prodorno): Gospođice doktor Matilda fon Cand, vi ste bolesni. Solomon, u stvari,

ne postoji. Nikad mi se nije ni priviđao. 

Gđica DOKTOR: Lažete. 

MEBIJUS: To sam izmislio samo zato da bih prikrio svoje pronalaske. 

Gđica DOKTOR: Odričete ga se. 

MEBIJUS: Urazumite se, zaboga. Shvatite da ste ludi. 

Gđica DOKTOR: Nimalo, kao ni vi. 

MEBIJUS: Onda moram svetu da doviknem istinu. Godinama ste me bestidno iskorišćavali.

Čak ste dopuštali da moja jadna žena sve plaća. 

Gđica DOKTOR: Ništa vi ne možete učiniti, Mebijuse čak i kad bi vaš glas prodro u svet,

ljudi vam ne bi verovali. Jer vi ste za javnost - samo opasan ludak. Zato što ste ubili...

(Njih trojica shvate istinu.) 

MEBIJUS: Moniku. 

AJNŠTAJN: Irenu? 

NJUTN: Doroteju? 

Gđica DOKTOR: Samo sam iskoristila mogućnost koja mi se ukazala. Solomonova tajna

morala se sačuvati, a vaša izdaja morala je da bude kažnjena. Morala sam da vas učinim

bezopasnim. Pomoću tih vaših ubistava. Sama sam podgovorila te tri bolničarke. Znala

sam kako ćete postupiti. Bili ste providni kao automati, a ubijali ste kao dželati. (Mebijus

hoće da se okomi na nju, ali ga Ajnštajn zadrži.) Nema nikakvog smisla, Mebijuse, jurišati

na mene. Kao što nije imalo nikakvog smisla paliti rukopise kojima sam već raspolagala.

(Mebijus se okrene od nje.) Vas ne okružuju više zidovi ludnice. Ova kuća je riznica moga

trusta. Ona krije tri fizičara koji jedini osim mene znaju istinu. Ne drže vas ovde u zaptu

oni što čuvaju ludake: Sivers je komandir moje fabričke policije. Sami ste prebegli u svoj

zatvor. Solomon je mislio pomoću vas i radio pomoću vas, a sad vas uništava pomoću

mene. (Ćutanje) Ali ja preuzimam njegovu moć. Ja se ne bojim. Sanatorijum je pun mojih

umobolnih rođaka, sa nakitom i ordenjem. Ja sam poslednji normalni član porodice. Njen

završetak. Neplodna sam, upućena samo na ljubav bližnjih. Zato se Solomon sažalio na

mene. On, koji ima hiljadu žena, odabrao je mene. Sada ću postati neuporedivo moćnija

od mojih očeva. Moj trust će preuzeti svu vlast, osvojiće zemlje i kontinente, iskoristiće

čitav sunčani sistem, dopreće do Andromedinih zvezdanih maglina. To je obračun. Istina,

ne u korist sveta, ali zato u korist jedne stare, grbave usedlice. (Pozvoni ručnim

zvoncetom. Zdesna dolazi nadzornik.) 

NADZORNIK: Šefe? 

Gđica DOKTOR: Hajdemo, Siverse. Sednica Uprave treba već da počne. Počinje svetski

poduhvat, produkcija je u punom zamahu. (Iziđe desno, sa nadzornikom. Tri fizičara su

sami. Ćute. Sve je proigrano. Tišina.) 

NJUTN: Gotovo je. (Sedne na sofu.) 

AJNŠTAJN: Svet je pao u šake jednom ludom neuropsihijatru. (Sedne kraj Njutna.) 

MEBIJUS: Ono što se jednom izmisli, ne može se više povući. (Mebijus sedne na stolicu

levo od sofe. Ćute. Ukočeno gledaju pred sebe. Onda stanu da govore, sasvim mirno, kao

da je to nešto što se samo po sebi razume, predstavljajući se publici.) 

NJUTN: Ja sam Njutn. Ser Isak Njutn. Rođen 4. januara 1643. u Vulstorpu kraj Grantama.

Predsednik sam Kraljevskog društva. Ali to nikog ne treba da zbunjuje. Napisao sam delo:

Matematički osnovi prirodnih nauka. Rekao sam: Hypoteses non fingo. U

eksperimentalnoj optici, u teorijskoj mehanici i u višoj matematici moji radovi nisu

nevažni, ali sam pitanje suštine gravitacije morao da stavim otvorenim. Pisao sam i

teološke knjige: komentare proročanstva svetog Danila i viziju svetog Jovana. Ja sam

Njutn. Ser Isak Njutn. Predsednik sam Kraljevskog društva. (Ustane i ide u svoju sobu.) 

AJNŠTAJN: Ja sam Ajnštajn. Profesor Albert Ajnštajn. Rođen 14. marta 1879. u Ulmu.

Hiljadu devetsto druge postao sam stručnjak Švajcarskog patentnog ureda u Bernu. Tamo

sam postavio svoju specijalnu teoriju relativiteta, koja je izmenila čitavu fiziku. Onda sam

postao član Pruske akademije nauka. Kasnije sam postao emigrant. Zato što sam Jevrejin.

Od mene potiče formula E = mc2, ključ za pretvaranje materije u energiju. Volim ljude i

volim svoju violinu, ali na moju preporuku načinjena je atomska bomba. Ja sam Ajnštajn.

Profesor Albert Ajnštajn. Rođen 14. marta 1879, u Ulmu. (Ustane i ode u svoju sobu. Onda

se začuje kako svira. Krajslera. Ljubavnu pesmu.) 

MEBIJUS: Ja sam Solomon. Ja sam siroti kralj Solomon. Nekad sam bio bezmerno bogat,

mudar i bogobojažljiv. Moja moć je naterivala i silnike da drhte. Bio sam kralj mira i

pravde. Ali moje znanje je uništilo moju pobožnost, a pošto se boga više nisam bojao,

moja mudrost je uništila i moje bogatstvo. Sada su mrtvi gradovi kojima sam vladao,

pusto je sada carstvo koje mi beše povereno, to je sad samo pustinja što plavičasto

treperi, dok negde, oko neke male, žute, bezimene zvezde, kruži, večito, besmisleno,

radioaktivna Zemlja. Ja sam Solomon, ja sam Solomon, ja sam siroti kralj Solomon. (Odlazi

u svoju sobu. Salon je sada prazan. Čuje se jos samo Ajnštajnova violina.) 

Zavesa 

DVADESET I JEDNA TAČKA O »FIZIČARIMA« 

1. Ja ne polazim od jedne teze, već od jedne priče. 

2. Ako se polazi od priče, ona mora biti zamišljena do kraja. 

3. Priča je zamišljena do kraja ako je dovedena do najgoreg mogućeg obrta. 

4. Najgori mogući obrt ne može se predvideti. On nastupa slučajno. 

5. Veština dramskog pisca sastoji se u tome da slučaj učini funkcionalnim u odnosu na

radnju. 

6. Nosioci dramske radnje su ljudi. 

7. Pod slučajem u jednoj dramskoj radnji podrazumeva se: kad, ko, koga i gde slučajno

susreće. 

8. Ukoliko ljudi više planski postupaju, utoliko će slučaj biti efektniji. 

9. Ljudi koji planski postupaju, hoće da postignu određeni cilj. Slučaj ih najgore pogađa

onda kad njime postižu ono što je suprotno njihovom cilju: ono 6ega su se bojali, i što su

hteli da izbegnu. 

10. Ovakva priča je, istina, groteskna, ali ne apsurdna (besmislena). 

11. Ona je paradoksalna. 

12. Kao ni logičari, ni dramatičari ne mogu izbeći paradokse. 

13. Kao ni logičari, ni fizičari ne mogu izbeći paradokse, 

14. Drama o fizičarima mora biti paradoksalna. 

15. Ona ne može imati za cilj sadržinu fizike, već samo njeno dejstvo. 

16. Sadržina fizike tiče se fizičara, a njeno dejstvo tiče se svih ljudi. 

17. Ono što se svih tiče, samo svi mogu rešavati. 

18. Svaki pokušaj nekog pojedinca da sam za sebe reši ono što se tiče svih - mora

propasti. 

19. Stvarnost se ogleda u paradoksima. 

20. Onaj ko se suprotstavlja paradoksima, suprotstavlja se stvarnosti. 

21. Dramaturgija može navesti gledaoca da se suprotstavi stvarnosti, ali ga ne može

naterati da joj odoli ili da je čak savlada. 

Fridrih Direnmat