Fuko Opasna individua

8/3/2019 Fuko Opasna individua

1/9

Opasna individua

Miel Fukoeleo bih da zaponem osvrtom na kratku scenu koja se odigrala pre nekoliko dana u pariskomKrivinom sudu. Sudilo se oveku koji je optuen za pet silovanja i est pokuaja silovanja izmeu februarai juna 1975. godine. Optueni jedva da je govorio. Pitanje predsedavajueg sudije:"Da li ste pokuali da razmotrite

svoj sluaj?".Tiina."Zato su vas, budui da imate dvadesetdve godine, obuzeli tako nasilniki nagoni? Morate da uinite napor i dasebe analizirate.Vi imate klju za vaa vlastita dela. Objasnite sebe.Tiina."Zato biste to uinili ponovo?".Tiina.U tom trenutku, porotnik je uzeo re i viknuo: "Za ime Boga, branite se!".Ovakav dijalog, ili pre, ovakav ispitivakimonolog, nije ni najmanje izuzetak. Bez sumnje, moe se uti u mnogim sudovima, u mnogim zemljama. Ali vien udrugaijem svetlu, moe samo da podstakne zapanjenost istoriara. Ovde imamo pravosudni sistem koji je ureen tako daustanovi prekraje, da utvrdi ko ih je poinio i da sankcionie ova dela ustanovljavanjem kazni koje jepropisao zakon. U ovom sluaju imamo injenice koje su ustanovljene, individuu koja ih priznaje i koja, prema tome,prihvata kaznu koju e dobiti. Sve bi trebalo da se rei na najbolji nain, u najboljem od svih moguih pravosudnih

svetova. Zakonodavci, autori pravnih kodeksa u kasnom osamnestom i ranom devetnaestom veku, nisu mogli ni dasanjaju o istijoj situaciji. Ipak, deava se da se mainerija pokvari, da se zupanici zaglave.Zato? Zato to optueni uti. uti o emu? O injenicama? O okolnostima? O nainu na koji su seodigrale? O neposrednom uzroku dogaaja? Ne, nikako. Optueni izbegava pitanje koje je sutinsko u oimamodernog tribunala, ali koje bi zvualo udno pre 150 godina: "Ko si ti?".Dijalog koji sam upravo naveo pokazuje da nije dovoljno da na ovo pitanje optueni odgovori: "ja sam poinilac zloinakoji su pred vama, taka. Sudijo, budui da morate, osudite me ako elite". Od njega se oekuje mnogo vie. Osipriznanja mora da postoji ispovest, samo-ispitivanje, objanjenje samog sebe, otkrivanje onoga to nekojeste. Krivina maina ne moe vie da funkcionie samo sa zakonom, nasiljem i odgovornomstranom. Potrebno joj je neto drugo, materijal koji prua potporu. Sudije i porotnici, advokati takoe, kao i odsekjavnog tuilatva, ne mogu uistinu da odigraju svoje uloge ukoliko im nije obezbeen drugi tip diskursa, onaj kojioptueni daje o sebi, ili onaj koji on ini moguim za druge, kroz ispovesti, seanja, intimna razotkrivanja, itd. Ukoliko sedogodi da ovaj diskurs izostane, predsedavjui sudija je neumoljiv, porota je uznemirena. Oni teraju, oni primoravaju

optuenog, on ne igra igru. On se ne razlikuje od onih osuenih osoba koje moraju da budu odnete na giljotinu ili naelektrinu stolicu, jer im se noge vuku. Oni zaista treba da malo hodaju sami, naravno, ukoliko hoe da budu pogubljeni.Oni zaista treba da malo govore o sebi, ako hoe da im se sudi. Sledei argument, koji su esto koristili francuski advokatiu sluaju kidnapovanja i ubistva deteta, jasno ukazuje da pravosudna scena ne moe da radi bez ovog dodatnogelementa, da nijedna presuda, nijedna osuda nije mogua ukoliko on nije obezbeen, na ovaj ili onaj nain.Iz brojnih razloga ovaj sluaj je stvorio veliku pometnju, ne samo zbog ozbiljnosti zloina, nego i stoga to je uovom sluaju bilo razmatrano pitanje umanjenja kazne i oslobaanja od smrtne kazne. U albi koja je pre bila usmerenaprotiv smrtne kazne nego u korist samog optuenog, advokat je naglasio stanovite da se o optuenom zna vrlomalo i da je na njegovu prirodu 'baen' tek kratak pogled tokom ispitivanja i psihijatrijskih pregleda. I uputio je ovuzapanjujuu primedbu (citirau priblino): "Moe li se osuditi na smrt osoba koja se ne poznaje?".Ovo verovatno nije nita vie nego obina ilustracija dobro poznate injenice koja se moe nazvatizakonom treeg elementa, ili Garofalovim (Garofalo) principom, budui da je Garofalo bio taj koji ga je formulisao sasvimjasno: "Krivini zakon je poznavao samo dva termina, prekraj i kaznu. Nova kriminologija poznaje tri, zloin,zloinca i sredstva represije". Velikim delom, razvoj, ako ne krivinog sistema, onda bar svakodnevne krivine prakse, umnogim zemljama odreen je, postepenim pojavljivanjem, tokom devetnaestog veka, ovog dodatnog obeleja. Najpre kaobledi fantom koji je korien da bi regulisao krivicu za zloin koju je odredio sudija, ovo obeleje postepeno postajesve supstancijalnije, mnogo vre i mnogo realnije, sve dok konano zloin ne bude izgledao kao senka koja senadvija nad zloincem, senka koja se mora ukloniti da bi se se otkrila, sada jedino vana stvar, zloinac.Pravosue danas mora da se bavi, najmanje, koliko zloincima toliko i zloinima. Ili, jo preciznije, dok ve dugovremena zloinac nije bio nita vie nego osoba kojoj bi se zloin mogao pripisati i ko bi stoga morao bitikanjen, danas zloin ima tendenciju da ne bude vie od dogaaja koji signalizira postojanje opasog elementa to e rei, manje ili vie opasnog u drutvenom telu.Od samog poetka ovog razvoja, pribegavanje zloincu, preko i iznad zloina, bilo je opravdavano dvostrukim interesom:naime, da se uvede vie racionalnosti u krivinu praksu i da se opte klauzule zakona i pravnih kodeksablie usklade sa drutvenom realnou. Verovatno nije bilo shvaeno, barem ne u poetku, da dodavanje

pojma psiholoke simptomatologije opasnosti pojmu zakonske odgovornosti za zloin nije znailo samo ulazak uekstremno opskurni lavirint, ve i lagani izlazak iz pravnog sistema koji se postupno razvijao od svog roenja tokomsrednjevekovne inkvizicije. Moglo bi se rei da teko da su veliki reformatori zakona u osamnaestom vekudovrili sistematinu kodifikaciju rezultata evolucije koja se odvijala, i teko da su razvili sve njenemogunosti, kada je poela da se pojavljuje nova kriza u pravilima i regulativama zakonskog kanjavanja. "ta semora kazniti i kako?", to je bilo pitanje na koje je, kako se verovalo, konano bio pronaen racionalan odgovor; a onda se

Zenske studie i komunikacije

http://www.zenskestudie.edu.rs Ovaj sajt pokree Joomla! Generisano: 25 June, 2011, 17:38


2/9

pojavilo novo pitanje koje je unelo konfuziju u ovaj problem: "koga mislite vi da kanjavate?".U ovom razvoju, psihijatrija i psihijatri, kao i pojam "opasnosti", igrali su stalnu ulogu. Hteo bih da skrenem panju na dvastupnja onoga to bi se moglo nazvati na psihijatrizacijom opasnog zloinca.Intervencija psihijatrije u polje zakona dogodila se poetkom devetnaestog veka, povodom niza sluajeva iji je obrazacbio isti, a koji su se dogodili izmeu 1800. i 1835. godine.Sluaj o kojem izvetava Mecger (Metzger): penzionisani oficir koji ivi usamljenikim ivotom zbliava se sadetetom svoje gazdarice. Jednog dana, "apsolutno bez ikakvih motiva, u odsustvu svake strasti, kakve su bes, ponos, iliosveta", on napada dete i udara ga dvaput ekiem, ipak ne fatalno.

Sluaj Selestat: u Alzasu, tokom izuzetno teke zime 1817. godine, kada je pretila glad, jedna seljanka koristipriliku dok je njen mu odsutan zbog posla i ubija njihovu malu kerku, odseca joj nogu i kuva je u supi.U Parizu, 1827. godine, Anrijeta Kornije, sluavka, odlazi kod suseda svojih poslodavaca i insistira da susetka na nekovreme ostavi svoju kerku sa njom nasamo. Susetka najpre okleva, potom se sloi, da bi, kada se vrati po devojicu,videla da ju je Anrijeta Kornije upravo ubila i odsekla joj glavu, koju je izbacila kroz prozor.U Beu, Katarina Cigler ubija svoje vanbrano dete. Na sasluanju objanjava da je njen in bio rezultatneodoljive sile. Osloboena je optube po osnovu bezumlja. Putena je iz zatvora. Ali izjavljuje da bi bilo bolje daje tamo zadre, jer e ona to uiniti ponovo. Deset meseci kasnije, ona raa dete koje odmah potom ubija, a na suduizjavljuje da je ostala trudna jedino zato da bi mogla da ubije svoje dete. Osuena je na smrt i pogubljena.U kotskoj, izvesni Don Hovison ulazi u kuu u kojoj ubija staricu koju jedva da je poznavao, naputakuu a da nita nije ukrao, i ne krije se. Nakon to je uhapen, porie injenicu koja je protivnasvim dokazima; ali odbrana tvrdi da je to zloin ludaka budui da je to zloin bez materijalnog motiva. Hovison jepogubljen, a njegov komentar upuen nekom zvaniniku prilikom pogubljenja, da osea da bi ga ubio, smatran je

retrospektivno dokazom koji potkrepljuje ludilo.U Novoj Engleskoj, negde na otvorenom, Abraham Preskot ubija pomajku sa kojom se oduvek dobro slagao. Odlazi kui,poinje da plae pred pooimom koji ga ispituje. Preskot voljno priznaje svoj zloin. Kasnije objanjava da je biopreplavljen iznenadnom i akutnom zuboboljom i da se niega ne sea. Istraga e ustanoviti da je svoje roditelje ve napaotokom noi, in za koji se verovalo da je rezultat mesearenja. Preskot je osuen na smrt, ali je porota takoe preporuilasmanjenje kazne. Bez obzira na to, on je pogubljen.(Psihijatri tog perioda, Mecger, Hofbauer, Eskirol i ore, Vilijam Elis, i Endru Komb, neumorno su se vraali ovim idrugim sluajevima iste vrste.)Od svih poinjenih zloina, zato su se posebno ovi inili znaajnim; zato su bili predmet rasprava izmeulekara i pravnika? Pre svega, mora se primetiti da oni predstavljaju veoma razliitu sliku o neuraunljivosti od one koju jedo sada konstituisala jurisprudencija zloinca. Uopte uzev, do kraja osamnaestog veka pitanje neuraunljivostipostavljalo se u graanskom zakomiku ili u kanonskom pravu, to e rei, kada se pojavljivalo ili u formi demencije iimbecilnosti, ili u obliku mahnitosti. U oba sluaja, bilo da je ona bila stvar permanetnog stanja ili prolaznog ispada,

neuraunljivost se manifestovala preko brojnih znakova koje je bilo dovoljno lako prepoznati, do tog stupnja da seraspravljalo o tome da li je lekar zaista neophodan da bi ih potvrdio. Vana stvar je ta da se kriminolokapsihijatrija nije razvila iz suptilnog redefinisanja tradicionalnog pitanja o demenciji (to e rei, u raspravama o njenompostepenom razvoju, njenom optem ili deliminom karakteru, njenom odnosu prema uroenim nesposobnostimaindividua) niti putem blie analize simptomatologije mahnitosti (remisiji, vraanju, njenom ritmu). Svi ovi problemi, uzrasprave koje su se nastavile godinama, bili su zamenjeni novim problemom, onim o zloinima kojima nije prethodio, nitiih je pratio, niti je iz njih sledio bilo koji od tradicionalnih, priznatih, vidljivih simptoma neuraunljivosti. U svakom od ovihsluajeva naglaeno je da nije bilo prethodne istorije poremeaja u miljnju ili ponaanju, da nijebilo delirijuma; niti je bilo ikakve namere ni vidljivog poremeaja kakva je mahnitost; uistinu, zloin se mogao pojaviti izonoga to bi se moglo nazvati nultim stepenom neuraunljivosti.Druga zajednika odlika previe je oigledna da bi se njom nadugako bavili. Zloini koji su u pitanju nisu manjiprekraji ve ozbiljni zloini, gotovo svi su ubustva ponekad praena udnim okrutnostima (kanibalizam, u sluajuene iz Selestata). Vano je napomenuti da se psihijatrizacija delinkvencije dogodila u izvesnom smislu "odozgo". To je

takoe naputanje osnovne tendencije prethodne jurisprudencije. to je zloin bio ozbiljniji, to je bilomanje uobiajeno postavljanje pitanja neuraunljivosti (tokom dugog perioda, ono nije uzimano u razmatranje usluajevima koji su ukljuivali svetogre i uvredu kraljevskog visoanstva). injenica da postoji velika oblast preklapanjaizmeu neuraunljivosti (bezumlja) i bezakonja bila je odmah priznata u sluajevima manjih prekraja malih dela nasilja, skitnje i protiv ovih dela se preduzimala, bar u zamljama kao to je Francuska,protivrena mera pritvora. Ali to nije bio sluaj u zoni definisanoj kao zona bolesti, kod svakodnevnih poremeaja prekokojih je psihijatrija bila u mogunosti da punom snagom prodre u krivino pravosue.Jo jedna zajednika odlika ovih velikih ubistava jeste ta da su se ona dogodila u domaem okruenju. To suporodini zloini, zloini u domainstvu, ponajvie zloini u susedstvu roditelji koji ubijaju svoje potomke,deca koja ubijaju svoje roditelje ili staratelje, sluge koje ubijaju svoje poslodavce ili 'decu svojih suseda', itd. Kaoto moemo da vidimo, ovo su zloini koji okupljaju uesnike iz razliitih generacija. Parovi dete-odrasli, iliadolescent-odrasli, prisutni su gotovo uvek. U to vreme takvi odnosi starosnih doba, mesta, srodstva, smatrani suistovremeno najsvetijim i najprirodnijim, takoe i najnevinijim. Od svih odnosa, ovo su bili odnosi koji treba da budunajmanje optereeni materijalnim motivima ili strau. Pre nego zloini protiv drutva i njegovih pravila, tosu bili zloini protiv prirode, protiv onih zakona za koje se smatralo da su upisani direktno u ljudsko srce i koji povezujufamilije i generacije. Na poetku devetnaestog veka, forma zloina u pogledu kojeg se moglo postaviti pitanjeneuraunljivosti, bio je, dakle, zloin protiv prirode. Individua u kojoj su se neuraunljivost i zloinstvo susrele na takavnain da su podstakle strunjake da postave pitanje o njihovom odnosu, nije bio ovek malih svakodnevnih poremeaja,




3/9

bleda silueta koja se kree na ivici zakona i normalnosti, ve pre veliki monstrum. Kriminoloka psihijatrija sebe jeprva proglasila patologijom monstruoznog.Konano, svi ovi zloini bili su poinjeni bez razloga, hou da kaem, bez dobiti, bez strasti, bez motiva, bili su zasnovaniak na poremeenim iluzijama. U svim sluajevima koje sam pomenuo, psihijatri svoju intervenciju opravdavajuinsistiranjem na tome da izmeu dva glumca u drami nije postojao odnos koji bi pomogao da se zloin uini razumljivim. Usluaju Anrijete Kornije, koja je odsekla glavu kerke svoje susetke, bilo je paljivo ustanovljeno da ona nije bila ljubavnicaoca devojice i da nije delovala iz osvete. U sluaju ene iz Selestata, koja je skuvala butinu svoje kerke, jedan od vaelemenata u raspravi bio je: "Da li je u to vreme postojala pretnja gladi ili nije? Da li je optuena bila siromana ili

nije, da li je gladovala ili nije?". Javni tuilac je rekao: "Da je bila bogata mogla bi biti smatrana poremeenom, ali, ona jebila na udaru gladi; bila je gladna; kuvanje noge sa kupusom bilo je interesno ponaanje; stoga, ona nije bilaneuraunljiva".U vreme kada je nova psihijatrija bila uspostavljana, i kada su principi krivine reforme bili primenjivani skoro svuda uEvropi i Severnoj Americi, veliko monstruozno ubistvo bez razloga, bez umiljaja, iznenadna provala neprirodnogu prirodu, bilo je jedinstvena i paradoksalana forma koju je ispunila neuraunljivost zloinca, ili patoloki zloin.Kaem paradoksalna, budui da nije postojao pokuaj da se zahvati jedan tip poremeaja koji se manifestovaosamo u trenutku i u liku zloina, poremeaj koji ne bi imao drugi simptom osim zloina samog, i koji bi mogao nestati tadakada je zloin poinjen. I obratno, ova forma je za sobom povlaila identifikovanje zloina iji je razlog, iji je poinilac, "zakonski odgovorni zastupnik", tako da kaemo, deo subjekta koji je s one strane svoje odgovornosti; to znai,neuraunljivost koja se u njemu krije i koju on ne moe da kontrolie budui da je najee nije svestan.Psihijatrija u devetnaestom veku izumela je potpuno fikcionalnu stvar, zloin koji je neuraunljivost, zloin koji nijenita drugo nego neuraunljivost, neuraunljivost koja nije nita drugo nego zloin. Vie od pola

veka ova stvar nazivana je homicidalna monomanija (manija ubistva). Ne nameravam da ulazim u teorijskupozadinu ovog pojma, niti da pratim brojne rasprave koje je on izazvao izmeu ljudi od zakona i lekara, advokata i sudija.elim naprosto da istaknem ovu neobinu injenicu da su psihijatri vrlo uporno nastojali da zauzmu svoje mesto upravosudnoj maineriji. Svoje pravo da interveniu nisu opravdavali time da istrauju hiljade slabo vidljivihznakova ludila koji mogu da prate najobinije zloine, nego insistiranjem na tome protivno zdravom razumu da postoje neke vrste neuraunljivosti koje se manifestuju samo u neobuzdanim zloinima, i ni na koji druginain. Takoe bih eleo da istaknem injenicu da su sudije, uprkos svim rezervama u pogledu prihvatanja ovog pojmamonomanije, kada su u to vreme konano prihvatile psihijatrijsku analizu zloina, to uinile na osnovu istog ovog pojmakoji im je bio tako stran i tako neprihvatljiv.Zato je ova velika fikcija o maniji ubistva bila kljuni pojam u predistoriji kriminoloke psihijatrije? Prvaskupina pitanja koje bi trebalo postaviti verovatno je sledea: na poetku devetnaestog veka, kada je zadatak psihijatrijebio da definie svoju specifinost u polju medicine, i da meu ostalim medicinskim praksama osigura priznavanjesvog naunog karaktera, u taki, dakle, kada se psihijatrija uspostavljala kao medicinska specijalizacija (prethodno je bila

jedan aspekt pre nego jedna oblast medicine), zato je ba tada htela da se umea u oblast gdeje do sada intervenisala vrlo diskretno? Zato su lekari toliko eleli da, kao neuraunljive, opiu i, dakle,oderde, one ljude iji status pukih zloinaca do tada nije bio dovoen u pitanje? Zato se oni mogu pronai u takomnogo zemalja, denuncirajui medicinsko neznanje sudija i porotnika, zahtevajui izuzee ili umanjenje kazni za izvesneosuenike, traei pravo da ih sudovi sasluaju kao strunjake, objavljujui stotine izvetaja i studija kakopokazali da je ovaj ili onaj zloinac ludak? emu ovaj krstaki pohod u ime "patologifikacije" zloina, pod zastavomnita manje, nego manije ubistva? Ovo je tim vie paradoksalno, jer su kratko pre toga, na krajuosamnaestog veka, prvi ljudi koji su prouavali neuraunljivost (naroito Pinel) protestovali protiv prakse, koju susprovodili mnogi centri za pritvor, da se delinkventi i mentalno bolesni smetaju zajedno. Zato bi nekoeleo da obnovi srodstvo u odnosu na koje se neko drugi pomuio da bi ga raskinuo?Nije dovoljno pozvati se na neku vrstu imperijalizma psihijatara koji su u potrazi za svojim novim domenom, ili naunutranju dinamiku medicinskog znanja koje pokuava da racionalizuje konfuzno polje u kome semeaju ludilo i zloin. Zloin postaje vano pitanje za psihijatre jer ono to je u pitanju manje je polje

znanja koje bi trebalo osvojiti, a vie oblik moi koju bi trebalo osigurati i opravdati. Ako je psihijatrija postala tolikovana u devetnaestom veku to nije bilo naprosto zato to je na mentalne poremeaje, ili poremeaje uponaanju, primenjivala novu medicinsku racionalnost, to je bilo i zato to je funkcionisala kao neka vrstajavne higijene.U osamnaestom veku, razvoj demografije, urbanih struktura i problema industrijskog rada doveo je do toga da se, ubiolokom i medicinskom smislu, postave pitanja o ljudskoj "populaciji", o uslovima u kojima ona opstaje, onavikama, ishrani, stopi raanja i smrtnosti, patolokim pojavama (epidemijama, endemskim bolestima, smrtnostikod dece). Drutveno "telo" prestalo je da bude prosta juridiko-moralna metafora (kao ona u Levijatanu) i postalaje bioloka relanost i polje za medicinsku intervenciju. Lekar, stoga, mora da bude tehniar drutvenogtela i da odrava javnu higijenu. Na poetku dvadesetog veka, psihijatrija postaje autonomna disciplina i stie takavpresti, upravo stoga to je sposobna da se razvija u okvirima medicinske discipline koja je osmiljenakao reakcija na opasnosti koje su inherentne drutvnom telu. Lekari tog perioda imali su beskrajne rasprave oorganskom ili psihikom poreklu mentalnih bolesti; mogli su da predloe fizike ili psihike terapije. Ipak, uz sve razlikekoje su meu njima postojale, bili su svesni da tretiraju drutvenu "opasnost", bilo zato to im je izgledaloda je neuraunljivost povezana sa uslovima ivota (prenaseljenost, guva, gradski ivot, alkoholizam, razuzdanost), bilozato to su je smatrali izvorom opasnosti za same sebe, za druge, za svoje savremenike, kao i za potomke,preko nasleivanja. Psihijatrija devetnaestog veka bila je medicinska nauka, kako za drutveno telo, tako i zaduu pojedinca.




4/9

Moe se videti zato je za psihijatriju bilo vano da dokae postojanje neeg ekstravagantnog kao to jemanija ubistva. Moe se videti zato su pola veka postojali kontinuirani pokuaji da se uini da taj pojamdeluje uprkos svojoj slaboj naunoj opravdanosti.Ukoliko postoji, manija ubistva pokazuje:- prvo, da je u nekim od svojih istih, ekstremnih, intenzivnih manifestacija, neuraunljivost u potpunosti zloin,nita osim zloina to znai, bar u krajnjim granicama neuraunljivosti, postoji zloin;- drugo, neuraunljivost moe da proizvede ne samo poremeaje u ponaanju, nego apsolutni zloin, zloin koji jtransgresija svih zakona prirode i drutva; i- tree, da, ak iako neuraunljivost moe da bude izuzetno intenzivna, ona ostaje nevidljiva sve dok ne eksplodira; to je

razlog to ona ne moe da se predvidi uprkos velikom iskustvu i izvebanom oku. Ukratko, samo specijalista moda uoi monomaniju. Kontradikcija je mnogo vie oigledna nego realna kada lekari eventualno definiumonomaniju kao bolest koja se manifestuje samo u zloinu, dok u isto vreme zadravaju pravo na znanje o tome kako dautvrde njene predznake i preduslove.Dakle, manija ubistva je opasnost neuraunljivosti u formi koja nanosinajvie zla; maksimum posledica, minimum upozorenja. Najvie efekata uz najmanje znakova. Manijaubistva nuno zahteva intervencjiu medicinskog oka koje mora da urauna ne samo oigledne manifestacije ludila nego ijedva primetne tragove koji se pojavljuju nasumice, na mestima gde su najmanje oekivani, i koji predskazuju najgoreeksplozije. Mislim da takav interes za velike zloine "bez razloga" ne ukazuje na elju psihijatrije da se bavikriminalitetom, ve na elju da opravda svoju funkciju: kontrolu opasnosti koja je skrivena u ljudskom ponaanju.Ono to je u igri u ovom velikom pitanju manije ubistva jeste funkcija psihijatrije. Ne sme se zaboraviti da je uveini zapadnih zemalja psihijatrija nastojala da ustanovi svoje pravo da nad mentalno bolesnim osobama uspostaviterapeutski tretman. Uostalom, moralo se pokazati da je ludilo po svojoj prirodi, ak u svojim najdiskretnijimmanifestacijama, bilo prebivalite apsolutne opasnosti, smrti. Funkcionisanje moderne psihijatrije povezano je sa

ovom srodnou izmeu ludila i smrti, koja nije nauno ustanovljena, ve pre simboliki predstavljena u figurimanije ubistva.Meutim, mora se postaviti jo jedno pitanje, ovoga puta sa stanovita sudija i sudskog aparata.Zato su oni zaista prihvatili, ako ne ba pojam monomanije, ono barem probleme koje je on izazvao?Verovatno e se rei da je velika veina sudija odbila da prizna ovaj pojam koji je omoguio transformaciju zloinca uludaka ija je jedina bolest bila injenje zloina. Velikom upornou i, moglo bi se dodati, sa izvesnim stepenomrazboritosti. Uinili su sve to su mogli da uklone ovaj pojam koji su im lekari predloili, a koji su advokatispontano koristili u odbranama svojih klijenata. Ipak, preko ovih kontraverzi u pogledu monstruoznih zloina, zloina "bezrazloga", ak i unutar sudskih institucija uspostavila se ideja o moguoj srodnosti izmeu ludila i delinkvencije.Zato je dolo do ovoga, i to relativno lako? Drugim reima, zato je krivina institucija, koja jemogla da dela bez medicinskog uplitanja toliko mnogo vekova, koja je bila sposobna da sudi i osudi i bez postavljanjaproblema ludila, osim u nekolikoo oiglednih sluajeva, zato se, dakle, ova krivina institucija tako spremnookrenula medicinskom znanju od 1820. godine? Jer, nema nikakve greke u pogledu injenice da su engleske,

nemake, italijanske, i francuske sudije toga doba veoma esto odbijale da prihvate zakljuke lekara. Odbijali su mnogepojmove koje su im lekari predlagali. Uostalom, lekari ih nisu ni prisiljavali na to. Oni sami zastupali su sledeizakone, pravila, jurisprudenciju koji se razlikuju od zemlje do zemlje dosadno formulisani savet psihijatara, izastupali su ga posebno u vezi sa tim uvenim zloinima "bez razloga". Zato? Da li je to bilo zbog togato su novi kodeksi, napisani i primenjivani poetkom devetnaestog veka, uzeli u obzir psihijatrijskovetaenje, ili su dali novi naglasak problemu patoloke neodgovornosti? Uopte ne. Ovi novizakoni, tavie, jedva da su i modifikovali prethodnu situaciju. Veina zakonika zasnovanih nanapoleonosvkom modelu inkorporisala je stari princip po kome stanje mentalnog poremeaja nije kompatibilno sazakonskom odgovornou i time je imuno na uobiajene zakonske posledice. Veina zakonika takoe jeinkorporisla tradicionalne pojmove demencije i mahnitosti koji su bili u upotrebi u starijaim pravnim sistemima. Ni velikiteoretiari, poput Bekarije (Beccaria) i Bentama (Bentham), niti oni koji su zapravo pisali nove krivine zakone, nisupokuali da elaboriraju ove tradicionalne pojmove, niti da uspostave nove odnose izmeu kanjavanja ikriminoloke medicine, osim to su, na veoma uopten nain, potvrdili da krivino pravo mora da

izlei ovu bolest drutva, to e rei, zloin. Prodor psihijatrijske medicine u krivini sistem nije se desio "odozgo",putem pravnih prpisa odnosno teorijskih principa. Naprotiv, to se desilo "odozdo", preko mehanizma kanjavanja i prekotumaenja koje mu je dato. Meu novim tehnikama kontrole i transformisanja individua, kanjavanje je postalo sistemprocedura oblikovanih u cilju reformisanja prekrilaca zakona. Zastraujui primer torture ili egzilaproterivanjem nije vie mogao da zadovolji drutvo u kome je praktikovanje moi impliciralo razumnutehnologiju koja je primenjivana na individue. Oblici kanjavanja kojima su se pridruili svi reformatori s krajaosamnaestog i zakonodavci s poetka devetnaestog veka to znai, pritvor, prinudni rad, konstantni nadzor,delimina ili potpuna izolacija, moralna reforma svi oni upuuju na to da se kanjavanje odnosi na samogzloinca, a ne na zloin, to znai, na ono to ga ini zloincem, na njegove razloge, motive, njegovuunutranju volju, njegove namere, instinkte. U starijim sistemima trebalo je da uas kanjavanja reflektuje veliinuzloina; otuda je uinjen pokuaj da se modaliteti kanjavanja prilagode prirodi zloinca.U ovakvim okolnostima vidi se zato su veliki zloini bez motiva postavili teak problem pred sudije. Uprolosti je, da bi se uspostavila kazna za zloin samo bilo potrebno pronai poinioca zloina, i bilo je dovoljno daon nema nikakav izgovor i da nije u stanju demencije ili mahnitosti. Ali kako se moe kazniti neko iji su razlozi nepoznati iko uti pred svojim sudijama, osim to priznaje injenice i slae se da je bio potpuno svestan onoga to jeinio? ta bi trebalo uraditi kada se pred sudom pojavi ena poput Anrijete Kornije, ena koja je ubila dete kojejedva da je poznavala, erku ljudi koje nije mogla ni voleti ni mrzeti, koja devojici odseca glavu, ali nije sposobna da pruini najmanje objanjenje, koja ni za trenutak ne pokuava da prikrije svoj zloin i koja se ipak pripremala




5/9

za svoj zloin, odabrala je trenutak, obezbedila je no, predano je traila priliku da bude na trenutak nasamo sa rtvom?Tako se kod osobe koja ne pokazuje nijedan znak ludila javlja jedan in koji je dobrovoljan, svestan, i razuman to znai, sve to je potrebno za osudu prema uslovima zakona a ipak nita, nikakvog razloga,nikakvog motiva, nikakvih zlih namera, koje bi omoguile da se utvrdi ta bi trebalo kazniti kod okrivljene ene.Jasno je da bi trebalo da postoji osuda, ali je teko razumeti zato bi trebalo da bude kanjena, osim,naravno, zbog spoljanjeg, ali nedovoljnog razloga davanja primera. Sada, kada je razlog zloina postaorazlogom kanjavanja, kako se moe kanjavati ako je zloin bez razloga? Da bi neko bio kanjen potrebno je znati prokrivljene osobe, njenu tvrdokornost, stepen u kome je zla, njene interese i sklonosti. Ali, ako ne postoji nita

drugo osim zloina s jedne strane, i poinioca s druge, ista i jednostavna sudska odgovornost formalno autorizujekanjavanje, a ipak, ne doputa da se u tome vidi ikakav smisao.Moe se videti zato su ovi veliki zloini bez motiva, koje su psihijatri imali razloga da istaknu, bili takoe, ali izsasvim razliitih razloga, veoma vani problemi za sudski aparat. Javni tuioci uporno su se pozivali na zakon: nemademencije, nema mahnitosti, nema prepoznatljivih znakova poremeaja; naprotiv, savreno organizovana dela;stoga, zakon mora biti primenjen. Bez obzira na trud koji su uloili nisu mogli da izbegnu pitanje motivacije, budui da suvrlo dobro znali da e od sada, u praksi, sudije povezivati kanjavanje makar delimino sa utvrivanjem motiva. Moda jAnrijeta Kornije bila ljubavnica oca devojice i traila osvetu; moda je, budui da je morala da napusti sopstvenu decu,bila ljubomorna na srenu porodicu koja ivi u susedstvu. Sve optube pokazuju sledee da bi mehanizamkanjavanja delovao, realnost prekraja ili osobe kojoj se on moe pripisati nisu dovoljni; mora se ustanoviti imotiv, to znai, psiholoki razumljiva veza izmeu ina i poinioca. Sluaj Selestat u kome je ena pogubljena zbkanibalizma, stoga to je mogla da bude gladna, ini mi se veoma znaajnim.Lekare koje su u normalnim sluajevima pozivali samo da bi ustanovili demenciju ili mahnitost, sada su poeli da pozivaju

kao "strunjake za motivaciju"; oni su morali da procene ne samo razloge subjekta, nego takoe i racionalnost ina, itavsistem odnosa koji povezuje in sa interesima, planovima, karakterom, sklonostima i navikama subjekta. Iako su sudijeesto odbijale da prihvate dijagnozu monomanije kojoj su lekari bili tako skloni, bili su primorani da razmotre skupproblema koje je ovaj pojam proizveo: to e rei, malo modernijim terminima, integraciju ina u globalnoponaanje subjekta. to je ova integracija vidljivija, to je lake kazniti subjekta. to jeintegracija manje vidljiva, to se vie ini kao da je in provalio u subjekta kao iznenadni i nepotisnuti mehanizam,a odgovorna strana se pojavljuje kao manje kanjiva. A sud e se onda saglasiti da ne moe da nastavi sluaj budui dsubjekt neuraunljiv i predae ga psihijatrijskom ispitivanju.

Iz ovoga se moe izvui nekoliko zakljuaka:- Prvo, intervencija psihijatrijske medicine u sistem kanjavanja, koja poinje u 19. veku, nije ni posledica ni prosti razvojtradicionalne teorije o neodgovornosti onih koji pate od demencije ili mahnitosti.- Drugo, ovo nuno proizlazi iz regulisanja dva fenomena, prvo iz funkcionisanja medicine kao javne higijene, drugo iz

funkcionisanja zakonskog kanjavanja kao tehnike transformisanja individue.- Tree, ova dva nova zahteva povezana su sa transformacijom mehanizma moi preko koga se, od osamnaestog veka,uspostavila kontrola drutvenog tela u industrijskim drutvima.- etvrto, monstruozni zloin koji je kako protivprirodan, tako i iracionalan, predstavlja taku u kojoj se susreu medicinskukazivanje na to da je ludilo naposletku uvek opasno i nemogunost suda da odredi kaznu za zloin a da nije utvrdiomotive zloina. Bizarna simptomatologija manije ubistva uspostavljena je u taki konvergencije ova dva mehanizma.- Peto, na ovaj nain, tema opasnog oveka upisana je kako u institucije psihijatrije tako i u institucije pravosua. Udevetnaestom i dvadesetom veku raste tendencija da praksa kanjavanja i teorija kanjavanja od opasne individuenaprave metu intervencije kazne. U devetnaestom veku psihijatrija e pokazati, takoe, rastuu tendenciju da traipatoloka obeleja koja mogu da markiraju opasne individue: moralnu neuraunljivost, instinktivnu neuraunljivost,i degeneraciju. Ova tema opasne individue dovee, s jedne strane, do pojavljivanja antropologije zloinca, kao uitalijanskoj koli, i s druge strane, do teorije o odbrani drutva koja je prvi put predstavljena u belgijskojkoli.

- esto, jo jedna vana posledica jeste ta da e postojati znaajna transformacija starog pojma krivineodgovornosti. Ovaj pojam, barem u izvesnom smislu, bio je blizak graanskom pravu. Na primer, da bi se nekomepripisalo nasilje bilo je nuno da je on slobodan, svestan, da ne pati od demencije, da je netaknut bilo kakvom krizom ilimahnitou. Sada odgovornost nee vie biti ograninena na ovaj oblik svesnosti, ve na inteligibilnost isa osvrtom na to kako je sproveden, na karakter i dogaaje iz prolosti individue. to je delo viepsiholoki odreeno, to se vie poinilac smatra odgovornim pred zakonom. to je zloinvie, tako da kaemo, neopravdan i neodreen, postoji vea tendencija da se on oprosti. Ovde postoji paradoks:zakonska sloboda subjekta dokazana je injenicom da se njegov in posmatra kao neizbean, odreen; manjak njegoveodgovornosti dokazan je injenicom da se njegov in posmatra kao neizbean. Ovim neodrivim paradoksom monomaniji monstruoznog ina, psihijatrija i krivino pravo uli su fazu neizvesnosti iz koje mora da se izae; igra izmeukrivine odgovornosti i psiholokog determinizma postala je krst zakonoskog i medicinskog miljenja.Sadbih voleo da se okrenem jednom periodu koji je bio naroito plodonosan za odnos izmeu psihijatrije i krivinog zakona:poslednjim godinama devetnaestog veka i prvim godinama dvadesetog veka, od prvog kongresa o Kriminolokojantropologiji (1885) do Princovog (Prinz) objavljivanja Odbrane drutva (1910).ta se dogodilo izmeu perioda na koji sam se prethodno ukazao i ovog o kojem sada elim da govorim? Presvega, u okviru discipline psihijatrije u strogom smislu ovog termina, pojam monomanije bio je naputen nesasvim bez oklevanja i rezervi, neto pre 1870. godine. Naputen je iz dva razloga: prvo, zato toje sutinski negativna ideja delimine neuraunljivosti, koja se odnosila samo na jednu taku i bila neobuzdana




6/9

samo u izvesnim momentima, postepeno zamenjivana idejom da mentalna bolest nije nuno bolest miljenja ilisvesti, nego da moe da napadne emocije, instinkte, spontano ponaanje, ostavljajui forme mmiljenjazapravo nedirnutim. (Ono to je nazivano moralna neuraunljivost, instinktivna neuraunljivost, poremeajinstikata, i konano, perverzija, odgovara ovom objanjenju, iji je omiljeni primer, negde oko 1840. godine, biodevijacija u seksualnom ponaanju). Ali, postojao je jo jedan razlog za naputanje monomanije;to e rei, ideje mentalne bolesti, ija je evolucija sloena i polimorfna i koja moe da predstavi jedan ili drugi posebansimptom, na jednom ili drugom stupnju svoga razvoja, ne samo na nivou individue, ve na nivou nekoliko generacija;ukratko, ideja degeneracije.

Zbog injenice da se ova velika evolutivna ravanja mogu definisati, nije vie nuno praviti razliku izmeu velikihmonstruma i misterioznih zloina koji se mogu pripisati neprihvatljivom nasilju ludila i manjim delinkvencijama, toje suvie esto, suvie poznato, da bi se povratak na patoloko uinio nunim. Od tada, bilo damoramo da se bavimo nerazumljivim masakrima ili manjim prekrajima (koji imaju veze sa svojinom iliseksualnou), u svakom sluaju moramo da sumnjamo na manje ili vie ozbiljnu perturbaciju instinkta ilistupnjeva u jednom neprekinutom procesu. Tako se u polju zakonske psihijatrije pojavljuju nove kategorije, kaoto je nekrofilija, oko 1840. godine, kleptomanija, oko 1860. godine. egzibicionizam, 1876. godine, a isto tako iprikljuivanje, od strane pravne psihijatrije, ponaanja kakva su pederastija ili sadizam. Sada postoji, barem unaelu, psihijatrijski i kriminoliki kontinuitet koji doputa postavljanje pitanja u medicinskom smislu na bilokom nivou krivine skale. Ovo psihijatrijsko pitanje nije vie povereno nekim velikim zloinima; ak i ako mora dadobije negativan odgovor, ono mora da bude postavljeno preko itavog niza prekraja.Ovo ima znaajne posledice na pravnu teoriju odgovornosti. U konceptu monomanije, sumnje u pogledu patologijepojavljivale su se upravo onda kada nije bilo razloga za in: na neuraunljivost se gledalo kao na uzrok onoga to

nije imao smisla, i zakonska ne-odgovornost bila je ustanovljena u odnosu na ovu nekonzistentnost. Ali iz ovih novihanaliza instinkta i emocija, bie mogue obezbediti kauzalnu anlizu za sve vrste ponaanja, bilo da sudelinkventna ili ne, i bilo koji da je stepen njihovog kriminaliteta. Otuda beskonani lavirint u kome se pravni i psihijatrijskiproblem zloina nalazi. Ukoliko je in odreen kauzalnim lancem, da li se moe smatrati da je slobodan? Ne upuuje li naodgovornost? I da li je nuno, da bismo mogli nekoga da osudimo, da ne bude mogua rekonstrukcija kauzalneinteligibilnosti njegovog ina?Sada, kao pozadinu ovog novog naina postavljanja problema moram da napomenem nekoliko transformacija koje su,bar jednim delom, bile uslov da to bude mogue. Prvo, intenzivni razvoj policijske mree koji je doveo do novog mapiranjai blieg nadziranja urbanog prostora, i takoe, do mnogo sistematinijeg i efikasnijeg gonjenja manjih prestupa. Mora sedodati da su drutveni konflikti, klasne borbe i politike konfrontacije, oruane pobune od razbijaamaina sa poetka veka do anarhista iz poslednjih nekoliko godina veka, ukljuujui nasilnike trajkove,revolucije iz 1848. godine, i Komunu iz 1870. godine podstakli one na vlasti da tretiraju politikeprekraje na isti nain kao i obine zloine a u cilju njihovog diskreditovanja. Malo po malo, poela je da se

izgrauje slika neprijatelja drutva koji je mogao biti kako revolucionar tako i ubica, budui da, naposletku, svirevulucionari ponekad ubijaju. U vezi sa ovim, tokom itave druge polovine veka razvila se "literatura o kriminalu",koristim ovu re u najirem smislu, ukljuujui razliite vesti (i ak, popularne novine), kao i detektivske romane isve romantizovane spise koji su se razvili oko zloina transformacija zloinca u heroja, moda, ali, isto tako, ipotvrivanje toga da je stalno prisutan kriminal pretnja drutvenom telu u celini. Kolektivni strah od zloina,opsesija ovom opasnou koja deluje kao da je neodvojiva od samog drutva, tako su se neprekidnoupisivali u svest svake individue.Ukazujui na 9000 ubistava zabeleenih u Evropi, ne raunajui Rusiju, Garofalo je u predgovoru prvom izdanju svog delKriminologija (1887), rekao: "ko je neprijatelj koji je unitio ovo tlo? Da li je misteriozni neprijatelj nepoznat istoriji;njegovo ime je: zloinac".Ovome se mora dodati jo jedan element: stalni neuspeh sistema ispovesti i pokajanja o kojem seizvetavalo veoma esto. San reformista iz osamnaestog veka, zatim filantropa u periodu koji je sledio, bio je dautamnienje, ukoliko je bilo osigurano da je voeno razumom, moe da poslui kao istinska kaznena terapija. Rezultat je

trebalo da bude popravljanje zatvorenika. Ubrzo je postalo jasno da je zatvor imao upravo suprotan efekat, da je, u celiniuzev, bio kola za delinkvenciju i da su rafiniranije metode policijskog sistema i zakonskog aparata bile daleko odtoga da su osiguravale bolju zatitu protiv zloina, upravo doprinosile jaanju kriminalnog miljea putem samogzatvora.Iz razliitih razloga situacija je bila takva da je postojao veoma jak drutveni i politiki zahtev kako za reakcijom nazloin tako i za njegovom represijom. Ovaj zahtev bio je u vezi sa kriminalitetom koji je u svom totalitetu morao da budepromiljan u pravnim i medicinskim terminima, a ipak, kljuni pojam institucije kazne jo od srednjeg veka,to e rei, odgovornost pred zakonom, delovao je krajnje neadekvatno u smislu konceptualizacije ovog irokog inetransparentnog domena medicinsko-pravnog kriminaliteta.Ova neadekvatnost postala je oigledna kako na pojmovnom tako i na institucionalnom nivou, u konfliktu izmeutakozvane kole Kriminoloke antropologije, i Asocijacije za internaciju krivinog zakona, oko 1890.-ihgodina. U pokuaju da izae na kraj sa tradicionalnim principima krivinog zakonodavstva, italijanskakola (Kriminoloki antropolozi) pozivala je, nita manje nego na ostavljanje zakonitosti po strani istinsku "ne-kanjivost" zloina, uspostavljanjem aparata potpuno drugaijeg tipa od onog koji su obezbeivalizakoni.Za 'kriminoloke antropologe', to je znailo potpuno naputanje pravnog pojma odgovornosti, a kao glavniproblem nije postavljeno pitanje stepena slobode individue, ve stepen opasnosti koju ona predstavlja za drutvo.tavie, nita nije znailo ako je optueni, kome je zakon priznao neodgovornost jer je bio




7/9

bolestan, neuraunljiv, rtva vie sile, bio upravo najozbiljnije i neposredno opasan. 'Kriminolokiantropolozi' naglaavali su da ono to se naziva "kaznom" ne mora da bude kanjavanje, ve premehanizam za odbranu drutva, i zato su tvrdili da relevantna razlika nije ona izmeu zakonski odgovornihsubjekata za koje se utvrdi da su krivi i zakonski neodgovornih subjekata koji bi trebalo da budu osloboeni, nego izmeuapsolutno i definitivno opasnih subjekata i onih koji su prestali da budu opasni i kojima je bio obezbeen izvestantretman. Zakljuili su da bi trebalo da postoji tri glavna tipa drutvenih reakcija u odnosu na zloin, ili pre, naopasnost koju predstavlja zloinac: definitivna eliminacija (smru ili zatvaranjem u instituciju), privremena eliminacija(tretmanom), i manje vie relativna i delimina eliminacija (sterilizacijom ili kastracijom).

Moe se videti itava serija zaokreta koje je antropoloka kola zahtevala: od zloina ka zloincu; od delakoje je zapravo poinjeno, do opasnosti koja je potencijalno inherentna individui; od moduliranog kanjavanja okrivljenestrane, do apsolutne zatite drugih. Svi ovi zaokreti sasvim jasno su implicirali beg iz univerzuma krivinogzakona koji se stalno vraa na delo, sa mogunou da de jure bude pripisano subjektu, zakonsku odgovornostpotonjeg i kanjavanje koje je proporcionalno teini dela kako je utvreno zakonom. Ni "kriminalitet" individue, ni stepen ukome je ona opasna, ni njeno potencijalno ili budue ponaanje, ni celokupna zatita drutva odovih moguih opasnosti, nita od ovoga nisu, niti bi mogli biti, pravni pojmovi u klasiom smislu termina. Oni bimogli da funkcioniu na racionalan nain samo u okviru sistema tehnikog znanja, sistema znanja koji omoguavakarakterizaciju idividue zloinca u njemu samom i u tom smislu, nezavisno od dela koje je poinio; sistem znanja kojiomoguava da se odmeri stepen opasnosti koja je prisutna u individui; sistem znanja koji moe da ustanovizatitu koja je potrebna u svetlu takve opasnosti. Otuda ideja da zloin treba da bude odgovornost, ne sudija, vestrunjaka u psihijatriji, kriminologiji, psihologiji, itd. Zapravo, ovaj ekstremni zakljuak nije bio esto formulisan na ovakoeksplicitan i radikalan nain, nesumnjivo, zbog praktine razboritosti. Ali on je implicitno sledio iz svih teza

'kriminoloke antropologije'. Na drugom skupu ove asocijacije (1889), Puljeze (Pugliese) ga je izneo jasno iotvoreno. Moramo, rekao je, da obrnemo staru izreku: sudija je strunjak nad strunjacima; naprotiv, strunjak treba dabude sudija nad sudijama. "Komisija medicinskih strunjaka kojima prosuivanje treba da bude povereno ne bi smela dase ogranii na izraavanje svojih elja; naprotiv, trebalo bi da donese stvarnu odluku".Moe se rei da je taka preloma dostignuta. Kriminologija, koja se razvila iz starog pojma monomanije, reflektujui,to je esto sluaj, odnos sa krivinim zakonom, bila je u opasnosti da iz njega bude iskljuena kao krajnjeradikalna. To bi dovelo do situacije sline onoj izvornoj; sistem tehnikog znanja koji nije kompatibilan sa zakonom,opseda ga spolja i onemoguava ga da se uje. Budui da pojam monomanije moe da bude upotebljen na taj nain daludilom pokrije zloin bez oiglednih razloga, pojam degenercije, dakle, u izvesnoj meri, omoguio je da se najbeznaajnijikriminalci dovedu u vezu sa opasnou patolokih dimenzija za drutvo, i eventualno, za celuljudsku vrstu. itavo polje prekraja moglo je da se dri na okupu u smislu opasnosti, a time i zatite kojubi trebalo obezbediti. Zakon je trebalo samo da dri jezik za zubima. Ili da zaepi ui i odbije da slua.Uobiajeno je rei da su osnovne tvrdnje 'kriminoloke antropologije' prilino brzo diskvalifikovane iz brojnih

razloga: zato to su bile povezane sa jednim oblikom scientizma, sa izvesnom pozitivistikom naivnoukoju je sam razvoj nauka u dvadesetom veku preuzeo pokuavajui da se od nje izlei; zato to su bilipovezani sa istorijskim i drutvenim evolucionizmom koji je sam sebe vrlo brzo diskreditovao; zato to sunali potporu u neuropsihijatrijskoj teoriji degeneracije koju su, kako neurologija tako i psihoanaliza, brzoodbacile; i zato to nisu bili u mogunosti da postanu operativni u okviru domena krivinog zakonodavstva izakonske prakse. Doba 'kriminoloke antropologije', sa svojom radikalnom naivnou, ini se da jenestalo sa devetnaestim vekom; borbu su izgleda preuzeli mnogo suptilnija psiho-sociologija delikvencije i mnogoprihvatljiviji krivini zakon.ini mi se da, barem u svojim najoptijim crtama, 'kriminoloka antropologija' nije potpuno nestala, kakoneki govore, i da se jedan broj njenih osnovnih teza, esto onih potpuno stranih tradicionalnom pravu, postepenoukorenio u krivnino miljenje i praksu. Ali ovo se nije moglo dogoditi samo na temelju istine o ovoj psihijatrijskojteoriji zloina, ili pre, samo putem sile njene ubedljivosti. Uistinu, postojala je znaajna mutacija u okviru prava. Kadakaem, "u okviru prava", verovatno kaem previe, budui da je, osim u nekoliko izuzetaka (kao to je

norveki zakon, koji je, uostalom, pisan za novu dravu), i ako ostavimo po strani neke projekte koji suzaboravljeni (kao to je vajcarski plan za krivini zakon), krivino zakonodavstvo u velikoj meri ostalonepromenjeno. Zakoni koji su se odnosili na suspenziju presude, recidivizam, ili prosleivanje, predstavljali suprincipijelne modifikacije koje su, uz prilino odlaganje, napravljene u francuskom zakonodavstvu. Ovo nije mesto gdevidim znaajne mutacije, ve ih pre vidim u vezi sa elementom koji je u isto vreme i sutinski i teorijski, naime, sapojmom odgovornosti. Bilo je mogue modifikovati ovaj pojam ne toliko zbog pritiska nekog unutranjeg potresa,nego uglavnom stoga to se tokom ovog perioda dogodila znaajna revolucija u oblasti graanskog prava. Mojahipoteza je da je graasnko pravo, a ne kriminologija, ono to je omoguilo da krivini zakon izmeni dva ili tri svojanajvanija stanovita. Graansko pravo je omoguilo da se na krivino pravo nakaleme sutinski elementikriminolokih teza iz tog perioda. Moe biti da bi se, bez preformulacije koja se dogodila najpre u graanskompravu, pravnici pravili gluvi u pogledu osnovnih stavova kriminoloke antropologije, ili da nikada ne bi posedovaliodgovarajue orue za njihovo integrisanje u pravni sistem. Na neki nain, koji isprva moe delovati udno, graanskipravo je ono to je omoguilo artikulaciju pravnih propisa i nauke u krivini zakon.Transformacija u graanskom pravu odvija se oko pojma nesrenog sluaja i zakonske odgovornosti. Na veomauopten nain, vredi naglasiti znaaj koji je pojam nesrenih sluajeva imao ne samo za zakon nego, takoe, zaekonomiju i politiku, posebno u drugoj polovini devetnaestog veka. Na ovo bi se mogla staviti primedba, budui da suplanovi za osiguranje u esnaestom veku pokazali koliko je ideja rizika ve postala vana. Ali, s jedne strane,osiguranje se bavilo samo manje vie individualnim rizikom i, s druge, ono je u potpunosti iskljuivalo zakonsku




8/9

odgovornost zainteresovane strane. U devetnaestom veku su razvoj plata, industrijske tehnike, mehanizacije, transporta,urbanih struktura, doneli dve vane stvari. Prvo, rizicima je bila izloena trea strana (poslodavac je izlagao zaposlenepovredama na radu; transportne kompanije su nesrenim sluajevima izlagale ne samo svoje putnike nego i ljude koji bise tu sluajno zadesili). Zatim, injenica da bi ovi nesreni sluajevi esto mogli biti u vezi sa nekom vrstom grek ali manje greke (nepanje, manjka opreza, nemara) koju je poinio neko ko zbog toga nije mogao dasnosi graansku odgovornost i nije mogao da plati odtetu. Problem je bio u tome kako da se u zakonu ustanovipojam odgovornosti bez-krivnje. To je bila tenja zapadnih zakonodavaca, naroito nemakih pravnika, koji su bili poduticajem zahteva bizmarkovskog drutva drutva za koje je bila karakteristina kako disciplina

tako i svest o sigurnosti. U ovoj potrazi za odgovornou bez-krivnje, zakonodavci su naglaavali izvestanbroj vanih principa:- Prvo, odgovornost mora da bude ustanovljena, ne u skladu sa serijom greaka koje su poinjene, nego uskladu sa lancem uzroka i posledica. Odgovornost je na strani uzroka, vie nego na strani krivice. Na ovo sunemaki pravnici mislili kad su govorili o Causahaftung.- Drugo, ovi uzroci su iz dva poretka koji se meusobno ne isljuuju: lanac preciznih i pojedinanih injenica od kojih jesvaka indukovana prethodnom; i stvaranje rizika koje je svojstveno za delanje, opremu, poduhvat.- Tree, budui da su prihvaeni, rizici se moraju umanjiti na najsistematiniji i najrigorozniji mogui nain. Meutim, osigurno nee nestati; nita to je karakteristino za delovanje modernog drutva nije bez rizika.Kao to je Salej (Saleilles) rekao: "kauzalni odnos povezan sa isto materijalnom injenicom koja se u sebipojavljuje kao avanturistika injenica, koja u sebi nije neregularna, niti oprena obiajima modernog ivota ve prezrivaspram tog ekstremnog opreza koji paralizuje delovanje, u harmoniji je sa delovanjem koje je danas imperativ i stogananosi poraz mrnji i prihvata rizike, to je zakon ivota danas, to je opte pravilo, a zakon je napravljen da bi

reflektovao ovaj savremeni pojam due, u smislu njegove uspene evolucije".- etvrto, budui da je ova odgovornost bez-krivnje povezana sa rizikom koji nikada u potpunosti ne moe biti eliminisan,odteta nije zamiljena da bi je sanskcionislala, kao neka vrsta kanjavanja, nego da popravi njeneposledice i takoe ima tendenciju da na asimptotiki nain eventualno umanji njene rizike. Eliminisanjem elementa krivnjeu okviru sistema odgovornosti graanski zakonodavci su u zakon uveli pojam kauzalne verovatnoe i rizika i sproveli suideju sankcije ija je funkcija bila da brani, da zatiti, da izvri pritisak na neizbene rizike.Na prilino udannain, ova depenalizacija graanske odgovornosti konstituisala bi model krivinog zakona na temelju osnovnih stavovakoji su formulisani u 'kriminolokoj antropologiji'. Uostalom, ta je "roeni zloinac" ili degenerisana, ilizloinaka osoba, ako ne neko ko prema uzronom lancu, koji je teko rekonstruisati, nosi posebno visok stepenverovatnoe za zloin, a time i rizik zloina? Dakle, kao to se moe utvrditi graanska odgovornost bezustanovljavanja krivice, nego samo procenom nastalog rizika, i protiv kojeg je neophodno izgraditi odbranu, (iako onnikada ne moe biti eliminisan), na isti nain se pojedinac moe smatrati odgovornim pred zakonom, a da ne mora da seodredi da li je on delovao slobodno, i stoga, da li je bilo krivice, nego pre povezujui poinjeno delo sa rizikom zloinstva

koje sainjava samu njegovu linost. Pojedinac je odgovoran budui da samim tim to postoji on jeste tvoracrizika, iako nije u krivnji, jer nije na osnovu svoje vlastite slobodne volje izabrao zlo pre nego dobro. Svrha sankcije,stoga, nee biti da kazni pravni subjekt koji je voljno prekrio zakon; njena uloga e biti da smanji, koliko je godmogue ili eliminacijom, ili iskljuivanjem, ili razliitim restrikcijama, ili terapeutskim merama rizik zloinakoji je predstavljen u individui koja je u pitanju.Glavna ideja Odbrane drutva, kako je to izloio Princ (Prinz) poetkom dvadesetog veka, razvijala se transferomformulacija koje su svojstvene novom graanskom pravu na krivino pravosue. Istorija konferencija o'kriminolokoj antropologiji' i konferencija o krivinom zakonu, na prelasku u dvadeseti vek, hronika konflikataizmeu pozitivistikih naunika i tradicionalnih pravnika, i iznenadni dtente koji se dogodio u vreme Lista (Liszt), Saleja iPrinca, ubrzani nestanak italijanske kole nakon toga, ali takoe i smanjenje otpora koji su pravnici prualipsiholokom pristupu kriminalu, uspostavljanje relativnog slaganja oko kriminologije koja bi bila pristupanapravu, i sistema sankcija koji bi uzeo u obzir znanje iz kriminologije sve ovo je, ini se, ukazivalo da je traenimomenat "naglog obrata" upravo pronaen. Ovaj "obrat" jeste kljuni pojam rizika koji zakon asimilie preko ideje

odgovornosti bez-krivnje, i koji antropologija, ili psihologija, ili psihijatrija, moe da asimilie preko idejenakanjivosti bez slobode. Termin, "opasno bie", koji je od tada sredinji, verovatno je uveo Princ, na sedniciMeunarodne Unije za Krivino Pravo, u septembru 1905. godine.Ja ovde neu da navodim brojne zakonske propise, pravila, i uredbe, koji su stavili na snagu, na ovaj ili onaj nain, ovajpojam opasnog stanja individue u kaznenim institucijama irom sveta. Dopustite mi samo da naglasim nekolikostvari.Prvo, od velikih zloina bez razloga u ranom devetnaestom veku, rasprava se, zapravo, nije vodila toliko oko slobode,iako je to pitanje bilo uvek prisutno. Stvarni problem koji je svuda bio na snazi, bio je problem opasne individue. Da lipostoje individue koje su uroeno opasne? Na osnovu kojih znakova se one mogu prepoznati i kako bi trebalo reagovatina njihovo prisustvo? Tokom prolog veka, krivini zakon se nije razvio iz jedne etike slobode u nauku opsihikom determinizmu; naprotiv, on je uveao, organizovao i kodifikovao podozrivost prema opasnim individuama injihovo licemerje, od retke i monstruozne figure monomanijaka do uobiajene svakodnevne figure degenerisanog,perverznjaka, konstitucionalno poremeenog, nezrelog, itd.Takoe se mora primetiti da se ova transformacija dogodila ne samo od medicine ka zakonu, kao pritisak racionalnogznanja na starije proskriptivne sisteme; ve da se ona takoe vrila preko kontinuiranog mehanizama saimanja iinterakcije izmeu medicinskog i psiholokog znanja i institucije suda. Ovo drugo nije ono koje je podleglo. itavniz stvari i pojmova roen je na granici izmeu njih i iz njihove razmeneOvo je taka koju bih eleo da naglasim, jer, ini se da je veina tako formiranih pojmova operativna u zakonskoj medicini




9/9

ili u psihijatrijskoj ekspertizi po pitanju zloina. Ali, nije li jo neto uvedeno u zakon osim neizvesostiproblematinog znanja naime, osnovni elementi jo jednog tipa zakona? Jer moderni sistem sankcija najupeatljivije od Bekarije (Beccaria) daje drutvu pravo na individue samo zbog onogato one ine. Samo in, koji je u zakonu definisan kao krenje, moe da rezultira sankcijama koje seusklauju, naravno, prema okolnostima i namerama. Ali, donosei sve vie u prvi plan ne samo zloinca kaopoinioca dela, ve i opasnu individuu kao potencijalni izvor dela, ne daju li se drutvu prava nad individuom natemelju onoga to ona jeste? Naravno, ne vie na temelju onoga to ona jeste po zakonu (kaoto je bio sluaj u drutvima pod Ancien Regime), ve na temelju onoga to je ona po prirodi, u

skladu sa svojom konstitucijom, karakternim crtama, ili svojim patolokim karakteristikama. Forma pravde kojaima tendenciju da bude primenjena na ono to neko jeste, to je ono to je neuveno kada se misli okrivinom pravu o kakvom su reformisti u osamnaestom veku sanjali, a koji je imao nameru da sankcionie, napotpuno egalitaran nain, prekraje unapred jasno definisane zakonom.Na ovo bi se mogla staviti primedba da je uprkos ovom optem principu ak i u devetnaestom veku pravo nakanjavanje bilo primenjivano i variralo je na temelju, ne samo onoga ta su ljudi inili, nego i na osnovu togata su, ili ta se pretpostavljalo da oni jesu. Teko da su veliki moderni zakonicii bili ustanovljenikada su pravljeni pokuaji da se oni ublae zakonodavstvom, kao to su zakoni koji se baveolakavajuim okolnostima, recidivizmom, i uslovnim oslobaanjem. To je bila stvar uzimanja u obzir poiniocanezavisno od dela koja su poinjena. A potpuna i uporedna studija zakonskih odluka bez sumnje e lako pokazati da suna krivinoj sceni prekrioci prisutni barem koliko i njihovi prekraji. Forma pravde koja bi bila primenjenasamo u odnosu na ono to neko ini, verovatno je isto utopijska i nije nuno poeljna. Ali bar od osamnaestogveka, ona je konstituisala rukovodei princip, juridiko-moralni princip koji sprovodi moderni sistem sankcija. Stoga nije

postojalo pitanje, i koje jo uvek ne moe postojati, o tome da se on iznenada ostavi po strani. Samo neprimetno,polako, i u tom smislu odozdo i fragmentarno, sistem sankcija se oblikuje na temelju onoga ta neko jeste. Bilo jepotrebno skoro sto godina da bi pojam "opasne individue", koji je potencijalno bio prisutan u pojmu monomanije prvihpsihijatara bio prihvaen u sudskom miljenju. Nakon sto godina, iako je ovaj pojam postao sredinjatema u psihijatrijskoj ekspertizi (u Francuskoj, psihijatri, koji se smatraju strunjacima, govore o opasnosti individuemnogo vie nego o njenoj odgovornosti), pravo i zakon odbijaju da mu daju mesto. Revizija krivinog zakona,koja je sada na snazi u Francuskoj, jedva da je uspela u tome da stari pojam demencije (koji poinioca dela ne smatraodgovornim), zameni pojmovima razboritosti i kontrole koji su, na posletku, samo jo jedna verzija iste stvari kojagotovo nimalo nije modernizovana. Ovo moda ukazuje na slutnju o groznim opasnostima koje su inherentneovlaenju zakona da intervenie protiv individua zbog onoga to one jesu; iz toga moe nastatizastraujue drutvo.Meutim, na funkcionalnom nivou, sudije sve vie imaju potrebu da veruju da sude oveku kakav jeste i u skladusa onim to on jeste. Scena koju sam opisao na poetku svedoi o tome. Kada ovek doe pred svoje sudije bez

ieg drugog osim svojih zloina, kada nema nita drugo da kae osim "ovo sam ja uinio", kada o sebi nemata da kae, kada sudu ne ini uslugu ispovedajui mu neku vrstu tajne vlastitog bia, tada sudska mainprestaje da funkcionie.

Sa engleskog prevela Tatjana Popovi(Michel Foucault, The Dangerous Individual, Michel Foucault:Politics, Philosophy, Culture, ed. by Lawrence D. Kritzman, Routledge, New York & London, 1990, pp. 125 - 151)



Documents

Fuko Opasna individua