И РБРОЈ: 20521. новембар 2018.

ГОДИНА XII

ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА - ВУКОВАР

ЗВОПУПОВАЦ У ВУКОВАРУ:

ОПШТИНА ЕРДУТ ПРОСЛАВИЛА СВОЈ ДАН

НАУЧНИМ СКУПОМ СКЦ ОБЕЛЕЖИО СТОТУ ГОДИШЊИЦУ ОД КРАЈА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

ДРАЖЕН МАТОВИЋ 13 ГОДИНА БЕЗ ДРЖАВЉАНСТВА

“ОВИМ ШТО ЧИНИМО СТВАРАМО ПРЕТПОСТАВКЕ ДА ИМАМО БОЉЕ ОДНОСЕ”

2 21.11.2018. / ИЗВОР 205АКТУЕЛНО

ПРОСЛАВЉЕН ДАН ОПШТИНЕ ЕРДУТ И ДАН ПОТПИСИВАЊА ЕРДУТСКОГ СПОРАЗУМА

ОПШТИНА ЕРДУТ - ВЕЛИКО ГРАДИЛИШТЕСвечаном седницом Oпштинског већа 12.

новембра прослављен је Дан општине Ердут. У Дому културе у Даљу начелник општине

Југослав Весић присутним мештанима и бројним гостима, представио је својеврсни годишњи извештај. Презентација је и ове године обухватила много тога, од реализованих пројеката до нових циљева и планова. За ову локалну самоуправу на истоку хрватске била је ово веома успешна година. - Општина Ердут је поново била једно велико градилиште на ком смо реализовали велике пројекте. Можда је најбитнији пројекат водоснабдевања, у склопу кога смо након што смо добили дозволе за радове успешно пустили све објекте у функцију. Овом инвестицијом у вредности од 23 милиона куна решен је проблем водоснабдевања подручја целе општине. Значајан је и пројекат рециклажног дворишта које смо изградили у веома кратком року и на веома квалитетан начин. Можда мени најдражи пројекат је проширење Дечијег вртића „Мали принц“ у Даљу. Већ дуже време један број наше деце је на листи чекања за упис у вртић и било је неопходно повећати капацитет ове установе. На овај начин дуплирали смо број расположивих места и тиме ћемо у будућности имати одговарајући капацитет вртића - прича начелник општине Ердут Југослав Весић.

У проширење вртића које је у току улаже се 1.300.000 куна, а рок за завршетак радова је 30. март следеће године. Веома заначајан био је и пројекат „Зажели“ кроз који је запослено 25 жена старијих од 50 година, које би да он није покренут тешко пронашле запослење. Оне тренутно брину о више од 130 старих и немоћних особа.

Руководство општине Ердут било је веома

активно и када је у питању улагање у туризам, за овај делокруг припремљен је велики број пројеката. Један од најважнијих је „Зелене стазе Дунава и Драве“ којим ће се повећати атрактивност туристичке понуде целог ердутског подручја. Вредност овог пројекта, на коме је партнер град Белишће, је приближно 13 милиона куна.

УЛАГАЊА КОНАЧНО ДОНОСЕ РЕЗУЛТАТЕ

Начелник Весић истиче да су сви помаци, улагања и креирање нових планова остварени захваљујући раду доброг тима, људи у општинској управи, Већу те општинским предузећима KП „Чворковац“ и Предузетничко-развојног центра. Само у

2018. години одобрени су значајни пројекти у вредности близу 21 милион куна. Руководство општине Ердут константно улаже у привредни развој пре свега у покретање малог и средњег предузетништва, ови напори коначо су показали прве, дуго ишчекиване резултате. Пословна зона у Бијелом Брду је попуњена, а и у остале две смањују се расположиви капацитети. Због нових радних места, сматра начелник, десило се оно за чим жуди цела Хрватска. - Изузетно смо поносни на то што се веома квалитетно ради у привредном сектору. Наше пословне зоне су активне, граде се нови објекти, хале за бављење пољопривредом, воћарством, виноградарством и мањи објекти попут уљаре која је изграђена у зони Бијело Брдо. На тај начин привлачимо инвеститоре и привреднике. Драго нам је да нам се полако враћају наши суграђани који су пре пар година отишли путем Ирске, Енглеске и Немачке. Није то у великом броју, али у једном моменту почели су људи да се враћају, што значи да има некакве перспективе и наде. То и јесте наш циљ, да створимо предуслове за отварање нових радних места, могућност за долазак инвеститора, али исто тако да се и наши људи почну бавити одређеним послом. Желимо да се активирају, крену као мали привредници, јер мислим да је ово крај препун могућности да се привредом бавимо у свим њеним гранама, изјавио је начелник Југослав Весић.

ЕРДУТСКИ СПОРАЗУМ ОМОГУЋИО БОЉИ ЖИВОТ ИСТОКА ХРВАТСКЕ

Судећи према начину обележавања, или боље речено

Југослав Весић

ИЗВОР 205 / 21.11.2018. 3

необележавања датума потписивања Ердутског споразума, он је значајан само представницима српске заједнице. Међународни документ потписан 12. новембара 1995. године у Ердуту означио је крај рат и почетак процеса мирне реинтеграције што је био и почетак улагања у нови живот оних који су остали на простору Славоније, Барање и западног Срема. – Овде је потписан споразум којим је стао рат, убијање и све што је било ружно и кренуло се у нешто што је пуно боље. Мисија УНТАЕС-а је завршена 1998. године и од тада општина Ердут живи један живот који је посве другачији. У задњих десетак година ти проблеми су потпуно иза нас,

говорим за целокупно становништво општине Ердут, овде је већинско српско становништво иза тога су према бројности Хрвати па Мађари са неких 4 одсто. Овде не постоји подељеност, него људи који живе једни с другима и заједно деле проблеме - рекао је председник општинског већа Јово Вуковић, који истиче да општина улаже максималне напоре у циљу покретања привредног развоја и сектор пољопривреде те при томе на прво место постављају оне пољопривреднике који живе и раде на подручју општине. - Општина Ердут је међу 15 највећих општина у РХ и по броју становника и по површини и постиже одређене успехе. Нажалост, ово што се дешава

целој Хрватској, а то је одлазак људи, је нешто што ми сами не можемо да зауставимо. Трудимо се да учинимо све што је у нашој моћи, чули сте да је пословна зона у Бијелом Брду распродата и у зони у Даљу се граде нови погони. Отворени смо за све инвеститоре, сваки дан у свако време, јер свако радно место је веома битно. Желим да нагласим да смо веома квалитетно, пре десетак година, одрадили расподелу пољопривредног земљишта. Одрађено је то онако како треба, земљиште припада онима који ту живе. ОПГ-ови и одређена трговачка друштва која се баве пољопривредом сада запошљавају у општини Ердут близу 150 људи, то је велика ствар. У новој расподели пољопривредног земљишта трудићемо се, да колико год је то у законским оквирима могуће, земљиште добију грађани наше општине како би овде остали и опстали - истакао је Вуковић.

На свечаној седници Општинског већа поводом Дана општине Ердут представљени су резултати живота у заједништву те марљивог рада и упорности политичких представника Срба који су на челу ове локалне самоуправе од њеног настанка. Међу гостима били су присутни многобројни представници друштвеног, политичког и верског живота Срба, Хрвата и Мађара. Међу њима генерални конзул РС у Вуковару Милан Шапић, председник ЗВО-а Срђан Јеремић, саборска заступница СДСС-а Драгана Јецков, председник скупштине СДСС-а и учесник мирне реинтеграције др Војислав Станимировић, епсикоп осечкопољски и барањски Херувим, заменици жупана Осјечко-барањске и Вуковарско-сремске жупаније, Радомир Чаврковић и Ђорђе Ћурчић и многи други.

Јадранка Јаћимовић-Иван

4 21.11.2018. / ИЗВОР 205АКТУЕЛНО

ПРЕДСТАВНИЦИ ЗВО-А СЕ САСТАЛИ СА ПРЕДСЕДНИЦОМ ГРАБАР – KИТАРОВИЋ

РАЗГОВОР О АКТУЕЛНИМ ТЕМАМА ИЗ ЖИВОТА СРБА У ХРВАТСКОЈ

Председница Републике Хрватске Kолинда Грабар – Kитаровић и саветник председнице за унутрашњу политику Мате Радељић

примили су 6. новембра делегацију Заједничког већа општина коју су чинили председник ЗВО-а Срђан Јеремић, заменик жупана Вуковарско–сремске жупаније Ђорђе Ћурчић, заменик жупана Осјечко–барањске жупаније Радомир Чварковић

те председник Одбора за људска права ЗВО-а Јован Влаовић.

Делегација ЗВО-а изразила је забринутост због раста говора мржње и израза нетолеранције према Србима, као и због непотпуног спровођења закона којима се регулишу права националних мањина. Такође, изнесено је виђење положаја српске националне мањине у Хрватској, посебно на

подручјима обухваћеним мирном реинтеграцијом, пре свега мислећи на проблеме запошљавања, преноса оснивачких права за школе на општине и мањка инвестиција на овим подручјима.

Председницу је занимала целокупна проблематика српске заједнице у Хрватској као што су Уставни закон о правима националних мањина, запошљавање, образовање, културна и просветна аутономија, поштовање захтева и сарадња са властима у Републици Хрватској.

Председница је изразила уверење како поједини проблеми произлазе из неповољног привредно – демографског стања који погађају све становнике и које треба решавати сарадњом локаних и државних власти.

Такође, председница је напоменула да нерешена питања из недавне прошлости још увек оптерећују живот те да је потребно истражити све ратне злочине, за које нема застаре ни аболиције, при чему не сме бити колективне стигматизације јер је одговорност увек лична. Уједно је за укупан напредак од највеће важности наставак међудржавног дијалога између Хрватске и Србије, посебно заједнички рад на решавању проблема проналаска свих несталих особа.

Извор

НА МЕСНОМ ГРОБЉУ У БОРОВУ ПОНОВО ОСКРНАВЉЕНА КАПЕЛА ПОРОДИЦЕ ШОШКОЋАНИН

УСТАШКИ СИМБОЛ И ПОЗДРАВ ПОНОВО ИСПИСАНИ НА МЕСНОМ ГРОБЉУ У БОРОВУ

Скрнављење капеле Вукашина Шошкоћанина непримереним усташким графитом и поздравом примећено је у понедељак ујутро када су

радници комуналног предузећа “Еко Дунав” обављали своје редовне послове на одржавању

гробља о чему су одмах обавестили свог начелника општине Зорана Баћановића.- Kада сам дошао на месно гробље видео сам да је на капели, са све четири стране, исписано велико слово “У” и “ЗДС”, о чему сам обавестио полицију. Из полиције су ми рекли да је то још током претходног дана пријавио њихов полицијски службеник приликом обиласка терена и да су о томе већ направили

службену забелешку. Тражио сам да се обави увиђај. Речено ми је да су “папири” прослеђени у Општинско државно тужилаштво у Вуковар и да ће бити покренута некаква процедура или поступак – рекао је у изјави за Радио Борово

начелник Зоран Баћановић, изразивши сумњу да ће починилац бити пронађен.– Нажалост, врло је вероватно да ни овога пута неће бити пронађен починилац или починиоци. То је случај по ко зна који пут да се на овом или сличним местима пишу графити непримереног садржаја и да долази до скрнављења споменика. Све у свему, један ружан и непотребан догађај, који ничему не може допринети нити је у складу са било каквим људским или моралним нормама. Видећемо да ли ће полиција успети да нешто направи, али, понављам, према досадашњим искуствима, не могу да будем превелики оптимиста – закључио је Баћановић.

С. Б.

Капела Вукашина ШошкоћанинаФото: Радио Борово

ИЗВОР 205 / 21.11.2018. 5

ДАН УОЧИ СЛУЖБЕНЕ КОМЕМОРАЦИЈЕ У ЗНАК СЕЋАЊА НА ПАД ВУКОВАРА, КОЈА СЕ ОБЕЛЕЖАВА 18. НОВЕМБРА, ОВАЈ ГРАД ПОСЕТИО ЈЕ ПРЕДСЕДНИК СРПСКОГ НАРОДНОГ ВЕЋА И САМОСТАЛНЕ ДЕМОКРАТСКЕ СРПСКЕ СТРАНКЕ МИЛОРАД ПУПОВАЦ

„НИТИ ЋЕ СВИ СРБИ РАЗУМЕТИ МОЈ ДОЛАЗАК, НИТИ ЋЕ СВИ ХРВАТИ ПРИХВАТИТИ ПОРУКЕ КОЈЕ ШАЉЕМ“

Неколико дана уназад у медијима се спекулисало о томе хоће ли председник СДСС-а Милорад Пуповац доћи и поклонити се жртвама у

Вуковару током службене комеморације, али он се на крају одлучио да у Вуковар дође дан раније и заједно са председницом Удружења српских жртава „Против заборава“ Марицом Шеатовић положи венац на два места у граду Вуковару.

Њих двоје су у пратњи других политичких представника Срба најпре бацили венац у Дунав код веслачког клуба у Вуковару које је место на којем се српска заједница присећа својих погинулих, а које није обухваћено у службеној комеморацији у организацији града Вуковара као и бројна друга места на којима су страдавали Срби током вишемесечних борби 1991. године. На обали Дунава Пуповца је из безбедносних разлога пратила полиција.

Милорад Пуповац и Марица Шеатовић потом су се упутили до Меморијалног гробља на другом делу града где су положили венац и одали почаст хрватским жртвама рата. Део грађана који су се у том тренутку затекли на гробљу окренули су им леђа.– Данас смо са најдубљим осећајем пијетета према вуковарским жртвама и са најдубљим саосећањем са свима који их се сећају положили венац, како за страдале грађане Вуковара хрватске националности, тако и за грађане Вуковара српске националности. Учинили смо то због тога што је то израз наших

најдубљих моралних осећаја, упркос поделама које о томе постоје у овом граду и упркос поделама које око тога постоје у овој земљи. Мислимо да је то наша дужност и смер у којем сви требамо ићи. Као што гробнице оних чије смо гробове видели на градском гробљу почивају тамо у миру са различитим верским обележјима и различитим писмима и презименима, наша је жеља да у граду и целој овој земљи почнемо стварати комеморативне политике и политике сећања

које неће бити извор страхова, оптужби и наставка мржње, него које ће бити повод за изражавање поштовања, пијетета и осећаја солидарности – рекао је Пуповац.– Говорим то као представник народа који је у 20. веку иза себе оставио многе жртве. Говорим то као представник народа који није без осећаја солидарности за страдање других. Говорим то због тога што и данас чујемо гласове који тај простор за приближавање желе сузити и да га нема – додао је Милорад Пуповац.

Након веслачког клуба и Меморијалног гробља Милорад Пуповац и Марица Шеатовић посетили су и православну цркву Светог оца Николаја у центру града где су их дочекали епископ осечкопољски и барањски Херувим и локални парох Саша Кузмановић и где су запалили свећу.

Ово није био први пут да председник СНВ-а и председница Удружења „Против заборава“ долазе у Вуковар на комеморацију, јер су долазили и претходне две године. Пуповац је окупљеним новинарима испред православне цркве рекао да је разлог због којег је ове године дошао дан раније да може на миру положити венце и исказати пијетет.– Хтели смо данас да то направимо у миру без икаквог осећаја да би то некоме могло сметати и без икаквог осећаја да сам дошао на место на које неко не жели да дођем.

Данас сам дошао и због тога да ми се не догоди оно што ми се догодило у претходна два пута, а то је да немам прилику да на основу мог најдубљег односа према жртвама положим венац онако како те жртве заслужују – рекао је Пуповац.

Окупљени новинари питали су Милорада Пуповца о изјавама градоначелника Вуковара Ивана Пенаве и заменика градоначелника из реда припадника српског народа Срђана Милаковића који нису благонаклоно гледали на његов долазак у Вуковар ове године.– Није ме то спречило да данас будем овде и направим оно што сматрам да је добро и за Србе и Хрвате и што сматрам да је резултат нашег најдубљег моралног осећаја. Тај осећај је јачи од било чијих коментара. Нити ће сви Срби разумети долазак, нити ће сви Хрвати прихватити поруке које шаљем, али политика и у оваквим стварима мора водити људе према нечему што је боље од онога што имамо данас. Уверен сам да са овим што чинимо радимо боље претпоставке да имамо боље односе и да чувамо мир који смо створили 1997. године и да градимо односе у граду и земљи јер нам је то потребно – рекао је Пуповац.

Сутрадан је у Вуковару одржана и званична комеморација на којој је присуствовало више десетина хиљада људи уз читав државни врх укључујући премијера Андреја Пленковића, председника Сабора Гордана Јандроковића и председницу Колинде Грабар-Китаровић.

Н.М. и С.Б.

На обали Дунава код Веслачког клуба

На гробљу у Вуковару

6 21.11.2018. / ИЗВОР 205ПРЕДАВАЊА

СKЦ ИЗ ВУKОВАРА ОРГАНИЗОВАО ЈЕ 9. И 10. НОВЕМБРА НАУЧНИ СKУП ПОСВЕЋЕН СТОГОДИШЊИЦИ ОД ЗАВРШЕТKА ПРВОГ СВЕТСKОГ РАТА И СТВАРАЊА KРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА

ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ: ЗАЈЕДНИЧKИ ЦИЉ ЈУЖНОСЛОВЕНСKИХ НАРОДА

У години када се навршава сто година од завршетка Првог светског рата и исто толико од стварања уједињене државе јужнословенских

народа, Српски културни центар се упустио у захтеван посао организације научног скупа са намером да обележи ова два јубилеја. На научном скупу учествовало је 14 историчара из Београда, Новог Сада, Загреба и Вуковара.- Сасвим је разумљиво било да ове године тема стручног скупа историчара буде на тему ова два јубилеја. Сматрамо да на овај начин улазимо у ред бројних институција које су обележиле ове значајне датуме, али истовремено могу да потврдим да смо једни од ретких у Републици Хрватској који ће обележити крај Првог светског рата и стварање Kраљевине СХС – рекао је директор Српског културног центра Срђан Секулић.

Током претходне четири године на разне начине су широм Европе и света обележавана збивања из ратних година, а овај период увек је занимљив и самим историчарима који новим сазњима на свој начин доприносе обележавању ових значајних јубилеја. Ови догађаји посебно су занимљиви српској историографији истиче члан Научног одбора скупа и асистент на Правном факултету у Новом Саду др Урош Станковић.

- То занимање за Први светски рат се додатно појачало од 2014. године од када видимо многе научне скупове, чланке, монографије и зборнике радова, а Први светски рат је био инспирација и за

многа књижевна дела, филмове и документарне емисије различите вредности. Но, колико год ми о њему говорили и изучавали га, увек има нешто ново да се каже и увек може да се пронађе неки нови извор и понуди неко ново тумачење – сматра Урош Станковић.

Учесници научног скупа су хронолошки обрадили теме од сарајевског атентата до свих оних догађаја који су били важни за крај рата и

стварање заједничке државе с посебним нагласком на дешавања у Срему и Славонији. Др Милан Гулић из београдског Института за савремену историју позабавио се управо темом доласка српске војске на подручје Срема, Славоније и Барање и успоставом југословенске власти на овим просторима 1918. године.- Покушао сам да за овај скуп направим једно истраживање како је на овим просторима нестајала аустроугарска власт, а рађала се власт нове југословенске државе. Све ове три области имале су другачији улазак у ту државу иако је читав тај простор српска војска ставила под своју контролу у року од 13 дана, од 5. до 18. новембра, дакле управо у овим данима пре сто година. Срем је свој пут тражио самостално, Барања заједно са Бачком и Банатом, а Славонија у оквирима државе СХС. Тај међупериод је био у фокусу мог истраживања, а нарочито важно место ту припада Вуковару који као дунавска лука тада добија велики стратешки значај – истиче Милан Гулић.

Kада је реч о стварању Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, са ове временске дистанце када знамо коначни исход тог уједињења, увек се намеће и питање да ли је до те државе уопште требало да дође. Историчар Урош Станковић сматра да се по том питању морамо покушати ставити у тадашњи временски и политички контекст.- Било је јако тешко у оно време проценити да

Модератори скупа Урош Станковић и Милан Гулић

ИЗВОР 205 / 21.11.2018. 7

У ВУКОВАРСКОМ СРПСКОМ КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА И ПРЕДАВАЊЕ ПОСВЕЋЕНО СТОГОДИШЊИЦИ ОД ЗАВРШЕТКА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

„ВУКОВАР И ОКОЛИНА У ВЕЛИКОМ РАТУ“

Вуковар и околина у Великом рату назив је изложбе отворене 7. новембра у сали Српског културног центра у Вуковару. Изложба на

технички скроман, али садржајно веома добар начин говори о околностима, догађајима, положају и животу Срба у овом делу тадашње Аустроугарске у периоду између 1914. и 1918. године. Иако се о Великом рату данас зна много више историја се уопште гледано мало бавила животом Срба на овом простору тог времена. - Ова изложба је припремљена у циљу промовисања научног скупа који је заказан за 9. и 10. новембар јер смо сматрали да и на овом нашем простору има ствари које вреди показати. Између осталог, ту је можда и највреднија прича о Дрвеном Бечу, односно великој аустроугарској војној болници у Бршадину. Прича је самим тим вреднија с обзиром да ће на овај скуп углавном доћи историчари из Србије који са збивањима тога времена у овом крају нису били толико упознати. Ово је можда најбољи начин, кроз слике и документе, да стекну увид у живот у Вуковару и околини тих ратних година – објашњава један од аутора ове изложбе историчар Вељко Максић.

Вуковар је, рекао је Максић, имао привилегију да не осети ратна разарања и да им не буде изложен, али ратне последице ипак није могао да избегне. - Када је реч о Србима били су изложени понижењима, затварани су, али и стрељани или вешани чак и због изговорених речи против Аустроугарске а у корист Србије. Био је то тотални рат и он је захтевао да у њему учествују сви, практично

ли је до стварања заједничке државе требало да дође и нама је са ове временске дистанце исто тако тешко да уђемо у размишљање политичких чинилаца оног доба. Чињеница је да у оно време јужнословенски народи под Аустроугарском јесу имали заједнички интерес да се од ње ослободе, али када је до тог ослобођења дошло, онда су ти интереси касније почели да дивергирају – каже Станковић.

Био је ово први научни скуп у организацији Вуковарског српског културног центра, а организатори најављују да ће се слични скупови, на различите теме одржавати и убудуће.

Никола Милојевић

од деце у школама па до оних најстаријих. У њему су на разне начине учествовале и жене, које су, што је помало и апсурдно, баш у том рату доживеле велику еманципацију јер су, с обзиром да је мушки део становништва био мобилисан и послат на ратишта, преузеле њихов посао у индустрији и другим активностима које су тада биле подређене ратној економији, а пре тога су биле резервисане само за мушкарце. Све то

забележено је у тадашњим „Сремским новинама“ које су редовно пратиле вуковарску свакодневицу, тако да су оне врло вредан извор зазнања о том времену – истиче Максић.

Са животом Срба онога времена и данашњице могуће је повући доста паралела. У време Великог рата ћирилица, али и српски језик били су изложени тоталној забрани. То се веома јасно види и из објава и писања Сремских новина.- Иако је забрана ћирилице било и раније, за време Марије Терезије, најдрастичнији пример догодио се управо за време Првог светског рата. Већу августу или септембру 1914. године Аустроугарска монархија је декретом забранила ћирилицу. То се врло јасно види и у Сремским новинама које су до те забране све што је било везано за Србе писале ћирилицом, а након тога ћирилице више нема ни у траговима као што није било ни неких позитивних вести о самим Србима. Латиница је први пут у Србију и ушла са аустроугарским топовима и тамо се задржала до данашњих дана – прича директор СКЦ-а Срђан Секулић који је иницијатор и организатор не само ове изложбе него и научног скупа који ће бити одржан 9. и 10. новембра.

Документи и фотографије за ову изложбу њени аутори сакупили су из приватних извора, разних архива и уз помоћ вуковарског градског музеја. Након предавања присутна публика поставила је ауторима бројна питања што само по себи говори да је интересовање за Први светски рат као тему све веће.

С. Бубало

*Огњен Kарановић (Нови Сад): Сарајевски атентат 1914. године – принцип нашег опстанка*Милан Мицић (Нови Сад): Српски добровољци у Великом рату (1914-1918) – мотиви, очекивања, употреба*Игор Дрвенџија (Загреб): Развој Солунског бојишта, његов пробој 1918. године и посљедице тог пробоја за Државу СХС*Александра Kолаковић (Београд): Распад Хабзбуршке монархије и стварање државе Јужних Словена: прилог проучавању улоге Француза у развоју идеје југословенства*Срђан Граовац (Нови Сад): Сједињене америчке државе и стварање Југославије*Драган Теодосић (Београд): Уједињење Јужних Словена у контексту дипломатске борбе за Банат између Kраљевства СХС и Kраљевине Румуније 1918-1919.*Биљана Стојић (Београд): Станислав Kраков и стварање Kраљевине СХС*Зоран Јакшић (Трпиња): Светозар Прибићевић*Филип Шкиљан (Загреб): Kрај Првог свјетског рата у Хрватској и Славонији – дезертерство и зелени кадар између прољећа и јесени 1918. године*Урош Шешум (Београд): Василије Трбић, од хиландарског јерођакона до српског великог војводе*Срђан Секулић (Пачетин): Војна болница „Дрвени Беч“ у Бршадину за време Првог светског рата*Вељко Максић (Вера): Мобилизација школства – активности просветних радника и ученика током Првог светског рата у западном Срему*Јереј Марко Шукунда (Трпиња): Српски јерарси у Великом рату*Милан Гулић (Београд): Ступање српске војске на подручје Срема, Славоније и Барање и успостава југословенске власти 1918. године

УЧЕСНИЦИ НАУЧНОГ СКУПА:

8 21.11.2018. / ИЗВОР 205ИНТЕРВЈУ

ФИЛИП ШКИЉАН, ИСТОРИЧАР

ИСТОРИЈОМ ТРЕБА ДА СЕ БАВЕ ИСТОРИЧАРИ

Koлико је Први светски рат као тема присутан у Хрватској? Да ли су ове јубиларне године када се обележавала стогодишњица од

његовог почетка и завршетка добиле заслужену пажњу?- Од 2014. године када је почело обележавање стогодишњице његовог почетка па до 2018. када се обележава 100 година од његовог завршетка поприлично се на томе радило. До тада је Први светски рат као тема био јако слабо заступљен, слабо истраживан и мало се о томе знало. Увек је у првом плану био Други светски рат, а нарочито овај последњи док је Први светски рат, због чега су га називали и „заборављени рат“, био скрајнут. Сада је коначно и он почео да се истражује. Регионални музеји, архиви, библиотеке и научни институти су организовали научне скупове на тему Првог светског рата и мислим да ће он сада бити пуно боље обрађен него што је то био у досадашњем раздобљу. Скуп који је организовао вуковарски Српски културни центар је постао део целе те приче тако да је заправо у тренду европских и светских тежњи да се тај период квалитетно истражи и обради јер је потпуно незаслужено

био запостављен.Како неком ко је припадник већинског народа

изгледа рад на проучавању живота националних мањина?- То је у суштини један врло занимљив посао. Без обзира што припадају мањинама ти људи су у ствари већ вековима на овим просторима, или бар већи део њих. Они су потпуно уклопљени у хрватску свакодневицу, али поред тога имају и своје специфичности и то су заправо посебне вредности, јер што су те специфичности веће мањине су занимљивије за проучавање. Проучавао сам Русине на овом подручју, Мађаре, Немце у Барањи и Србе на Банији, Горском котару и Подравини и све те мањине имају своје специфичности које су врло занимљиве. У својим истраживањима користим архивску грађу локалних архива и музеја, грађу Хрватског државног архива, матичне књиге из којих се доста тога сазна и користим усмене исказе. Обилазим места у којима мањине живе и са њима радим интервјуе који могу бити историјског карактера или су везани за питања идентитета као што су језик и писмо, вероисповест или неки други елементи.

Доста дуго сте радили на прикупљању грађе о православним црквама у Хрватској. Која су Ваша запажања у вези с тим?- Урадио сам један попис српскоправославних цркава који свакако није коначан, али сам на подручју целе Хрватске пописао 637 објеката СПЦ-а. Класификовао сам их у неких седам или осам категорија. Од цркава које су потпуно нестале и више не постоје, или су срушене, или спаљене или су једноставно пропале због небриге, до оних које су у рушевинама још од времена Другог светског рата или након њега, па све до оних које су страдале у овом последњем рату и коначно оних које су након рата обновљене или поново саграђене.

Шта из свега тога може да се закључи?- Најпре то да је ово подручје изузетно бурно и да је двадесети век био један веома буран период у ком је судбина многих грађевина, као уосталом и људи, била несрећна. Чак и у мирнодопско време, рецимо у време социјализма, мештани су сами рушили своје цркве. Прегледао сам један фонд који се зове Комисија за односе са верским заједницама Социјалистичке Републике Хрватске

Филиф Шкиљан спада међу хрватске историчаре млађе гарде, али је врло плодоносан и марљив што потврђује и велики број публикација које носе његово ауторство. Докторирао је 2009. на Одсеку за историју Филозофског факултета у Загребу с темом „Политичка опредељивања у Хрватском загорју 1941. – 1945. Тренутно је запослен у Институту за миграције и народности, а пре тога био је запослен у Спомен-подручју Јасеновац и до 2010. године у Архиву Срба у Хрватској. У фокусу његовог рада тренутно се налазе националне мањине у Хрватској, а како сам каже, када стигне бави се и истраживањем Другог светског рата. С њим смо разговарали током његовог боравка у Вуковару и учешћа на међународном научном скупу у организацији вуковарског СКЦ-а посвећеном стогодишњици од завршетка Првог светског рата.

Филип Шкиљан у средини

ИЗВОР 205 / 21.11.2018. 9

и ту има око 150 кутија које се односе само на појединачне цркве. Ту су и исламска заједница, и евангелисти, и православни и римокатолици од 1945. до 1990. године. Занимљиво је, а ја то нисам знао док нисам наишао на те документе, да су мештани сами рушили своје цркве које су након Другог светског рата знале бити и читаве како би и на тај начин показали добру вољу према новом поретку. Та појава је врло честа била у Лици, на Кордуну нешто мање, где је било и страшног отпора обнови цркава на пример у местима Доњи Будачки и Блатуша. У тим местима се СПЦ годинама, а у Блатуши и деценијама борила да се црква обнови. Карловачка епархија је хтела да је обнови, имала је чак и новац, а мештани су где год су могли подметали клипове и то нису дозвољавали. У Блатуши се на обнову цркве која је у селу зјапила као рушевина чекало скоро три деценије.

Можда су Срби своје страдање повезивали са постојањем тих цркава јер су у њима убијани и спаљивани?- То је тачно. Срби су врло често кривили своје свештенике да нису остали са њима када им је било тешко, али то заправо није тачно. Један део српског свештенства је одмах 1941. године страдао односно био је физички ликвидиран. О томе постоје бројни документи. Многи од њих су били и присилно исељени о чему сам и сам писао у својој књизи „Организована присилна исељавања Срба из НДХ“. Из свега тога се види да је свештенство била прва циљана група која је већ у седмом месецу 1941. присилно исељавана у Србију док су они који су то одбили углавном страдавали.

ЖРТВЕ ЈАСЕНОВЦА МОРАЈУ ДОБИТИ И СВОЈ ИДЕНТИТЕТ

Знамо колико је ова последња поставка у Јавној установи Спомен-подручје Јасеновац изазвала полемике у јавности. Шта мислите о томе?- Ја мислим да су кустоси који су радили попис жртава радили најбоље што су могли.

Није споран само попис?- Мени се чини да је то најважнији део јер оно што су могли у двехиљадитима да направе они су направили. Било је прекасно да се иде од села до села и да се испитује људе, није било више ни живих сведока који би могли да кажу ко је страдао. На томе је радило двоје људи, Ђорђе Миховиловић и Јелка Смрека и урадили су најбоље што су могли с тим пописом. Мислим да је тај попис основа за оно што се даље још може истражити и да се то може даље надограђивати. Ја мислим да је жртвама важно дати предност, да се њихове приче испричају, да се каже ко су оне биле, да су и пре тога имале свој живот који им је тамо одузет. Важно је тим људима дати име и презиме, а то је тежак посао, нарочито када су у питању Роми који углавном нису преживели холокауст у Хрватској.

На чему тренутно радите?- Управо сам у сарадњи са проф. Хрвојем Петрићем објавио књигу „Срби у Загребачкој жупанији“. Професор је обухватио период негде до половине 19. века, а ја сам радио на 20. веку до данас. Издавач је ВСНМ Загребачке жупаније, а иста таква књига изашла је и за Вараждинску жупанију док је у припреми за Копривничко-крижевачку жупанију. Све су то крајеви у којима

данас има јако мало Срба, a и они који јесу Срби врло често то не говоре него за себе кажу да су православци. То је један вид мимикрије јер је људима из различитих разлога неугодно да се национално изјашњавају. Наравно, један од основних разлога је страх. Други пројекат на коме радим зове се „Нестала села“. Ради се о 150 напуштених села која према задњем попису из 2011. године имају нула становника. Обилазим та села, снимам их и на крају покушавам да пронађем људе који у њима некада живели како бих о њима што више сазнао. Ради се о селима Пожештине, има их пуно, а многа од њих су српска, неким селима у Лици и Горском котару, а једно од тих пустих насеља из Вуковарско-сремске жупаније је Грабово. Циљ истраживања је да се покаже како су та некада велика насеља изграђена и како је дошло до њиховог пражњења, а разлози су вишеструки, од економских до ратних миграција односно присилног напуштања појединих, углавном српских, села. Постоје и хрватска села у која се након што је становништво из њих протерано 1991. године нико није вратио. На глинском подручју има пет-шест таквих насеља.

Историчари су данас доста медијски експонирани. Да ли је то добро или не?- Мислим да историчари првенствено треба да се баве писањем књига, научних радова и то на основу свих доступних извора и да свако историјско раздобље сагледавају у правилном контексту. На тај начин ће поштено одрађивати свој посао. Историју треба оставити струци, а они који нису историчари историјом не би требали ни да се баве.

С. Бубало

10 21.11.2018. / ИЗВОР 205КРОЗ ГРАДОВЕ И ОПШТИНЕ

ДОПРИНОС БАРАЊАЦА СТВАРАЊУ КРАЉЕВИНЕУ ДАРДИ ОДРЖАНО ПРЕДАВАЊЕ И ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ СТО ГОДИНА ОД КРАЈА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

У сали парохијског дома, бившој згради Српске вероисповедне школе у Дарди, у организацији Већа српске националне мањине општине

Дарда и Српског културног центра из Вуковара, одржано је предавање и изложба поводом сто година од краја Првог светског рата, али и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Повод за овакав скуп јесте и обележавање такође стогодишњег јубилеја од одржавања седнице Српског православног парохијског звања у Дарди, која је одржана 23. новембра 1918. године, а на којој је одлучено да ће Дарду на Великој народној скупштини у Новом Саду, на којој су Бачка, Банат и Барања припојени Краљевини Србији, одржаној два дана касније, представљати Теодор Чварковић.

О тим догађајима окупљенима је говорио историчар Перо Матић, иначе и сам из Дарде.- На овој седници одредио се редослед рада, једна једина тачка је била избор посланика за Велику народну скупштину и тај свештеник Светозар Панић који је био и записничар каже на крају да је једногласно донета одлука да Теодор Чварковић буде посланик и општине дарђанске на овој Скупштини. Иако су ти одбори били састављени од Срба и Шокаца, у Дарди то није био случај јер у то време овде није било ни Шокаца ни Хрвата, односно биле су свега две хрватске породице, док је Срба било 980, а остало су били претежно Немци и нешто мање Мађари – истакао је Матић.

На поменутој Скупштини учешћe је узело 757 делегата из овa три региona од чега је из Барање било њих 17 и то из следећих места:

Бели Манастир, Болман, Брањина, Бремен, Дарда, Јагодњак, Липова, Мохач и Поповац.

Централна фигура барањских представника био је свакако брањински прота Стеван Михалџић који је уједно био члан председништва Велике народне скупштине касније и учесник Мировне конференције у Паризу.

- Прота Михалџић је једна изузетно значајна личност, веома образован свештеник и нека врста просветитеља за свој крај. По избијању рата он је интерниран, али имао је одређену слободу кретања и тада је истражио документе о Србима на простору Барање што је претворио у шест свезака и та књига је веома утицала на одлуке

мировне конференције. Он је био и у делегацији Велике народне скупштине која је однела одлуке Скупштине регенту Александру Карађорђевићу о присаједињењу Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији. Његова личност је круцијална што се тиче Барање и његова је огромна заслуга што је Барања постала део Краљевине СХС, касније Југославије, а данас Хрватске. Нажалост, протин гроб је зарастао, нити га обилазе Срби, а Хрвати још мање – нагласио је Матић.

На скупу одржаном у Дарди, поред Матића о догађајима и личностима на простору источне Славоније, Барање и западног Срема из периода од пре једног века говорио је и директор Српског културног центра из Вуковара Срђан Секулић, а присутнима се обратио и садашњи заменик жупана Осјечко-барањске жупаније Радомир Чварковић, који је иначе потомак Теодора Чварковића, учесника Велике народне скупштине у Новом Саду. - Изузетно сам поносан на ту чињеницу да ми је чукундеда био учесник ове Скупштине. Знао сам то и раније да је деда Тошо, како смо га звали у породици, али како су га звали и сви Дарђани, био учесник овог историјског и значајног догађаја. Он је био одборник, домаћин и земљорадник, а подршку на поменутој седници добио је једногласно, што се може видети и из копије записника коју поседујемо – напоменуо је Чварковић.

Након предавања посетиоци су имали прилику да погледају и изложбу Српског културног центра из Вуковара која је везана управо за поменути период, односно обухвата догађаје и личности са простора источне Славоније, Барање и западног Срема, а чији су аутори Срђан Секулић и Вељко Максић. С. С.

ИЗВОР 205 / 21.11.2018. 11

НА ДАН КАДА СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СЛАВИ ПРЕПОДОБНОГ ЈОАНИКИЈА ВЕЛИКОГ И СВЕТОГ МУЧЕНИКА НИКАНДАРА, ЕПИСКОП ХЕРУВИМ СЛУЖИО ЈЕ СВЕТУ АРХИЈЕРЕЈСКУ ЛИТУРГИЈУ И ОСВЕШТАО КРСТ КОЈИ ЋЕ КРАСИТИ ОБНОВЉЕНИ ТОРАЊ ЦРКВЕ ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГ ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА У БОРОВУ

ОСВЕШТАН КРСТ ЗА ЦРКВУ У БОРОВУЊегово преосвештенство епископ

осечкопољски и барањски Херувим освештао је у суботу 17. новембра Часни

крст који ће красити обновљени торањ боровске цркве Св. Стефана која је такође у обнови.

Епископу Херувиму саслуживали су настојатељ манастира Осовице (Епархија бањалучка) протосинђел Теофил, протојереји – ставрофори Слободан Блажић и Саша Кузмановић, јереј Марко Шукунда и ђакон Срђан Лукић.

Епископ Херувим изразио је задовољство великим бројем верника који се окупио у Борову.– Ово је једна велика духовна радост која се овде излила приликом освећења светог крста који ће бити украс и понос овога места и који ће као што то и молитве током чина освећења кажу бити заштита од свих видљивих и невидљивих непријатеља. Велика је радост данас што се у цркви сабрао велик број деце и народа. Деца су се причестила и то је заиста велики благослов и печат на овој заједници и на овом народу овде у селу Борову, а савакако и за целу нашу епархију. Борово је наше најмногољудније село и својеврстан носилац духовног живота у нашој епархији – рекао је након свечаности освећења крста епископ Херувим.

Јереј Драган Сердар, други парох боровски, истиче да је реч о историјском догађају за Црквену општину Борово, али и за целу заједницу, јер се такав величанствен догађај у историји ретко дешава.

- Обнова храма је благослов за генерацију коју је Бог удостојио да буде почаствована тиме што обнавља свети храм. Ми смо и даље у фази радова, али је ово прекретница када узношењем крста, који смо данас освештали, показујемо да је овај храм жив, да је овај народ сабран и свестан свог идентитета и припадности. Зато је много важно да смо се данас у великом броју сабрали у овом храму, како бисмо могли да наставимо с даљим радовима. Да то буде један нови подстрек, да овај крст када буде засијао на нашем звонику обасјава наше место и греје наше душе – истакао је јереј Сердар.

Сердар је најавио да ће радови на обнови храма бити настављени и након што крст буде подигнут на торањ који је сада виши него што је то био до сада. Наиме, торањ цркве је враћен на своју првобитну висину. Он је услед ратних дејстава током Другог светског рата био оштећен и постављен је привремени који је све до сада био на цркви.- Овај данашњи је реплика тог првобитног торња коју смо урадили на основу сачуваних фотографија. Он је сада виши за неких седам метара. Освећење Часног крста појачало је наш ентузијазам и расположени смо за рад, а такође и наш народ што нас веома радује. Надамо се да ћемо их наставити следеће године и да ће

обнова цркве бити што пре завршена – рекао је други парох боровски јереј Дарган Сердар након свечаности у боровском храму.

ВЛАДИКА СВАКОДНЕВНО ОБИЛАЗИ ЕПАРХИЈУ

По преузимању дужности епископ Херувим је веома активан и сваки дан обилази епархију.– Треба видети које су потребе и треба се упознати са животом и стањем наших верника у епархији. Треба обићи све храмове и видети у каквом су стању и обновити црквени живот у неким парохијама у рубним деловима епархије које су нажалост исељене и стање у њима је веома тешко. Надамо се да ћемо уз Божју помоћ успети да сачувамо те наше светиње које су сведоци нашег постојања овде. То нам је и нада и утеха и помаже нам да издржимо све, без обзира на тежину наше пастирске мисије. На то смо позвани и треба да се угледамо на Христа као на пастира и сви ми, и владика и свештеници увек треба да будемо уз свој народ – рекао је епископ Херувим.

За обнову храма и општина Борово издвојила је у 2018. години значајна средства. У буџету је обезбеђено пола милиона куна, да би се обнова привела крају, а радови ће бити настављени следеће године. С. Бубало

12 21.11.2018. / ИЗВОР 205ДРУШТВО

ПУЧКА ПРАВОБРАНИТЕЉKА ПОСЕТИЛА ШИБЕНСКО – КНИНСКУ ЖУПАНИЈУ

ДУБРОВЧАНИН ДРАЖЕН МАТОВИЋ 13 ГОДИНА ЧЕКА ДА РЕШИ СВОЈ СТАТУС У ХРВАТСКОЈ

Народна правобранитељка, Лора Видовић, са сарадницима боравила је у Шибенско-книнској жупанији од 13. до 16. новембра, како би се

детаљније упознала с проблемима становника на овом подручју. Током тродневне посете обишла је Шибеник, Тисно, Кистање, Цивљане, Кијево и Книн, те се састала са грађанима, представницима удружења, локалних акцијских група, жупаном, градоначелницима и начелницима, члановима жупанијске Координације за људска права, председником ВСНМ-а у жупанији, представницима центара за социјалну помоћ и месних одбора који делују на острвима.

Сви они који сматрају да су им прекршена људска права или да су дискриминисани, о свом проблему могли су да разговарају са саветницима правобранитељке у Шибенику, Тисном и Книну.

Током посете Книну, правобранитељку је примио градоначелник Книна, Марко Јелић, са сарадницима док је за то време у просторијама градске Управе уступљен простор у којем су њени саветници могли да прикупљају притужбе грађана.

Како нису били овлаштени за давање званичних изјава незванично сазнајемо да им се у Книну обратило око десетак грађана који су још увек у потрази за реализацијом својих права.

РОЂЕНИ ДУБРОВЧАНИН ОСТАО БЕЗ ДОМОВИНЕ

Једног од њих, који више од деценије тражи само оно што му по закону припада, затекли смо по

повратку са разговора. Његово име је Дражен Матовић који, иако је рођен у Дубровнику и поседује сву документацију која о томе сведочи, не може да оствари статус држављанина РХ.

- По ко зна који пут обраћао сам се тражећи помоћ да се реше моја статусна питања. Тринаеста година је већ како се борим са тешким кривотворинама и лажима које се обрћу у круг, а ништа се не решава. Mој статус је сада никакав, односно ја сам апатрид којег не желе да прихвате, иако сам у овој држави рођен и живео све до рата - почиње Дражен.

Дражен је рођен 1976. године у Дубровнику, од оца Љубише и мајке Мирјане, где је и провео своје детињство, имао податке о пребивалишту, а о чему сведоче и сви документи које је, годинама уназад, прикупљао. За време рата завршио је у Србији, тачније општини Ариље, и ту стекао статус избеглог лица са пријавом боравишта у месту Богојевићи.

- Тачно пре тринаест година одлучио сам да се вратим у Хрватску. Одрекао сам се избегличког статуса у Србији и преко УНХЦР-а дошао назад у Хрватску. Све је то ишло кроз програм повратка Владе Републике Хрватске, а уз помоћ УНХЦР-а, где ми је речено да ћу привремено боравити у организованом смештају „Стрмица“ код Книна. Ту сам остао читаву деценију све док ме нису брутално избацили - препричава Дражен.

Дражен Матовић

ИЗВОР 205 / 21.11.2018. 13

ЗБОГ ШТРАЈКА ГЛАЂУ ТРЕТИРАЛИ ГА КАО УМНО ПОРЕМЕЋЕНОГ

Како каже, за то време поднео је захтев за стамбено збрињавање у Дубровнику на који никада није добио одговор. Тражио је да му се врати статус држављанина али му ни то никада није регулисано. Једини начин да обрати пажњу на себе видео је у томе да почне штрајк глађу, али је тиме себи направио још већи проблем.- Одговор за стамбено збрињавање писмено никада нисам добио. На захтев да регулишем свој статус и прописно добијем сву документацију, написано је да држављанство не могу добити јер сам држављанин Републике Србије. Тражио сам потврду из Србије на којој јасно пише да нисам њихов држављанин већ да сам тамо боравио у статусу избеглице. Нисам могао да се пријавим на биро за запошљавање нити да регулишем здравствено осигурање. Одлучио сам тада да штрајкујем глађу али су ме само покупили, сместили на психијатрију и прогласили лудаком. Четрдесет дана сам провео здрав међу људима који имају озбиљних психичких проблема. Доктор Пудар, који ме примио, дословно ми је овако рекао: “Дражене, од мене се тражи да те задржим и лечим, али ја не знам од чега тебе да лечим.“ Ето под каквом сам заштитом био. Ни Влада ове државе ни УНХЦР не да нису урадили ништа да ми помогну, већ су урадили све да ми се онемогући статус који сам већ имао. Поред оригиналних докумената које имам, ту су и сви фалсификати који су ми овде издати са низом нелогичности, а за то нико није одговарао. На крају, када се пре 2-3 године затворило прихватилиште у Стрмици, а ја избачен са једином могућношћу да ме уселе у стан у Книну, отишао сам приватно да станујем и плаћам своје трошкове радећи физичке послове

по селима. За ове три године нико ме није обишао са намером да види да ли сам уопште жив. Да барем признају да сам апатрид имао бих право пресељења у трећу земљу, али и даље тврде да сам држављанин Србије и Црне Горе. Чак сам тражио и да ме депортују у Србију, ако је већ тако како тврде, али је то немогуће кад знају да ме на граници не би пустили јер то није тачно

- каже Дражен.На стан у Книну није пристао јер, како

објашњава, ту није рођен, никада ту није живео нити види у Книну било какву перспективу. Стандард живота у овом граду, у односу на место његовог рођења, не могу се поредити, а из Книна одлазе и они који су у њему рођени.

Дражен тренуто нема ни личну карту ни здравствену исказницу али се због заштите УНХЦР-а води као легалан мигрант. Од стамбеног збрињавања је, истиче, одустао али од права да оствари статус није и не може. Уколико се то оствари, пробао би бар негде отићи у потрази за послом. Иако је сада и здрав и физички способан, свестан је да неће тако моћи до старосне границе за пензију којој се не може ни надати.

Управо о свему овоме разговарао је са саветницима народне правобранитељке, а какав ће бити исход тог разговора остаје му да чека. Нада се, много мање него што је чекао до сада.

Дан пре тога, о проблемима грађана разговарало се и у општини Кистање. Након разговора са начелником Кистања, Гораном Рељићем, његовим заменицима и прочелником, Лора Видовић састала се и са председником жупанијског Већа српске националне мањине Бориславом Шарићем, који ју је ближе упознао са свим проблемима и положајем српске заједнице у жупанији.

Васка Радуловић

14 21.11.2018. / ИЗВОР 205УКРАТКО

СУСРЕТ ФОЛКЛОРНИХ ДРУШТАВА У ОСТРОВУ У ОКВИРУ 21. „ДАНА КУЛТУРЕ СРБА ИСТОЧНЕ СЛАВОНИЈЕ, БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ СРЕМА”

НАСТУПИЛО ДЕВЕТ ДРУШТАВАУ Острову је 3. новембра одржан сусрет

фолклорних друштава у оквиру манифестације 21. „Дани културе Срба источне Славоније,

Барање и западног Срема”. Ова манифестација одржава се у организацији регионалног Kоординационог одбора Српског културног друштва „Просвјета” са седиштем у Вуковару, а ове године траје у периоду од 20. октобра до 8. децембра.

Поред домаћина и организатора програма, фолклорне секције Српског културног друштва „Просвјета” Пододбора Острово, у програму су учествовала и културно-уметничка друштва „Љубомир Ратић - Бубо” из Вере, „Бекрија” из Негославаца, „Младост” из Трпиње, „Васо Ђурђевић”

из Бршадина, „Ђоко Патковић” из Боботе и „Живојин – Жико Мандић” из Kнежевих Винограда, Српска културно-уметничка друштва „Јован Лазић” из Белог Манастира и „Јован Јовановић Змај” из Бијелог Брда и фолклорна секција Просвјетиног пододбора у Маркушици.

Последњи програм и свечано затварање „Дана културе Срба источне Славоније, Барање и западног Срема” биће у суботу, 8. децембра у 19 часова, у Хрватском дому у Вуковару, када ће бити додељена и Годишња награда „Бранимир Kуруцић”.

Награда носи име по оснивачу ове манифестације која је једна од најстаријих и најмасовнијих коју одржава Српско

културно друштво „Просвјета” из Загреба, а која се одржава још од 1998. године и то уз подршку Савета за националне мањине Владе Републике Хрватске. С.Б.

БЈЕЛОБРДСКИ ВАТРОГАСЦИ ПРОСЛАВИЛИ ЈУБИЛЕЈ

ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА БДЕЊА НАД СЕЛОМБјелобрдски ватрогасци прославили су 17.

новембра деведесету годишњицу од оснивања прве ватрогасне јединице у свом месту.

Прослава је започела окупљањем и свечаним мимоходом застава, настављена службом Божјом у цркви, а затим крунисана Свечаном седницом ДВД Бијело Брдо.

Предсједник бјелобрдског ДВД–а Саша Попадић на седници је прочитао новински чланак из 1956 године те госте упознао са радом друштва у протеклих 90 година постојања и рада. Након тога командир Александар Марјановић је уручио повеље и захвалнице почевши од спонзора, ветерана, деце, активних ватрогасаца и наравно неизоставних

кувара, конобара и редуша. Представник Ватрогасне заједнице

Осијек командир Ален Грубљешић уручио је активним члановима ДВД-а бронзане медаље, а председник Жупанијске заједнице Никица Мужевић уручио је ДВД-у плакету и повељу, честитајући му успешан рад.

Седници су присус твовали представници осамнаест добровољних ватрогасних друштава из Ватрогасне заједнице Осијек као и представници ДВД Борово.

С. Б.

„ЂЕРАМ“ ОДРЖАН И БИЈЕЛОМ БРДУ

ДОМАЋЕ СНАГЕ ПОЈАЧАЛА ДЕЦА ИЗ ВОГЊАМеђународни фестивал дечјег фолклора

„Деца чувари традиције - Ђерам“ након Борова одржан је 10. новембра и у Бијелом

Брду, али у нешто другачијем саставу. Овога пута наступила су деца из Даља, Бијелог Брда, Негославаца и њихови гости из Вогња који се налази у општини Рума у Сремском округу у Републици Србији.

Свако друштво представило се различитим кореографијама. Домаћини из Бијелог Брда одиграли су две и то кореографијом „ Ја Брдом “ и играма са планине Ртањ. И Негославчани су два пута излазили на сцену са сплетом дечјих игара и

играма из околине Београда. Привилегију да наступе два пута имали су и малишани из Вогња са влашким и шопским играма док су Даљци за посетиоце одиграли игре из Лесковца.

Манифестацију за чије одржавање се побринуо Пододбор СКД „Просвјета“ из Бијелог Брда пратило је око 250 гледалаца. Иначе, ова манифестација заживела је у Србији одакле се проширила и на просторе Хрватске на којима у већем броју живе Срби. Замишљена је тако да у њој учествују деца од вртића па до петог разреда основне школе јер током године деца овог узраста имају најмање наступа. С. Бубало

ИЗВОР 205 / 21.11.2018. 15

ДОБРА ВЕСТ

ЗБОГ ВЕЋЕГ БРОЈА БЕБА ДОГРАЂУЈУ ВРТИЋ

Општина Ердут потписала је 6. новембра уговор о почетку грађевинских радова на реконструкцији и доградњи зграде Дечјег

вртића „Мали принц” у Даљу. Пројекат чија је вредност милион и тристо хиљада куна одобрило је Министарство за демографију, породицу, младе и социјалну политику. - Прошле године смо се јавили на конкурс

Министарства за демографију, породицу, младе и социјалну политику и одобрена су нам средства од око 950 хиљада куна. Радићемо проширење односно доградњу постојећг објекта, са још две собе и пратећим просторијама. Верујемо да ћемо тада имати довољно простора за сву децу јер капацитет постојећег објекта је педесетак малишана због чега констатно имамо листе чекања. Поред деце

из Даља у овај вртић долазе и деца са подручја Аљмаша и Ердута, каже начелник општине Ердут Југослав Весић.

За радове адаптације и доградње нових просторија вртића из општинског буџета биче издвојено 350 хиљада куна. Уговор о извођењу радова потписали су начелник општине Ердут Југослав Весић и директор фирме „Планум грађење“ из Вуковара Ђуро Бамбурач. Рок за завршетак радова је 30. март идуће године, а сем доградње неопходних просторија предвиђено је и уређење дворишта.

Опремање новог простора вртића била би следећа фаза и нови посао општине којим би се обезбедили бољи услови за рад и боравак деце. Доградњом просторија и адаптацијом постојеће зграде вртић би задовољио потребе боравка од 80 до 100 малишана и услове за одвијање предшколског програма.

Да се на ново улагање одлучило из задовољства општине и мештана и да је доградња вртића била неопходна говоре подаци о броју новорођене деце, ове године рођено је 40 беба, што је за 15 више у односу на 2017. годину.

Јадранка Јаћимовић-Иван

ЗДРАВСТВЕНА ПРЕДАВАЊА У ОРГАНИЗАЦИЈИ УДРУЖЕЊА ПЕНЗИОНЕРА „ВУКОВАР НОВИ“

„ВИШЕ ЗНАЊА-ВИШЕ ЗДРАВЉА“

Здравље је нешто чему људи у годинама по природи ствари посвећују велику пажњу. Како би подигло ниво знања својих чланова

о болестима и превенцији за њихово спречавање Удружење пензионера „Западни Срем“ редовно одржава здравствена предавања у оквиру свог програма „Више знања-више здравља“. Предавања

одржавају у сарадњи са вуковарским здравственим радницима, а ове године прво такво предавање одржано је 25. октобра на тему болести вена. На другом предавању које је 9. новембра одржао др Ненад Чекић, хирург у вуковарској болници, тема је била превенција и рано откривање злоћудних болести код људи старијег животног доба.

На оба предавања чланови удружења, њих око 150, имали су прилику да изврше контролу шећера у крви и провере крвни притисак. Контроле је вршила медицинска сестра Зорица Игић. Након одржаних предавања присутни су имали прилику да предавачима поставе бројна питања на која су они стрпљиво одговарали. Оба предавања одржана су у вуковарском ресторану „Морнар“.

С.Б.

16 21.11.2018. / ИЗВОР 205РЕПОРТАЖА

НА МИТРОВДАН 8.НОВЕМБРА ОБЕЛЕЖЕНА ХРАМОВНА СЛАВА И СЛАВА ВЕЋА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ ОПШТИНЕ ОКУЧАНИ

УСКОРО КРЕЋЕ ОБНОВА УНУТРАШЊОСТИ ХРАМА

Свету литургију у храму Светог Димитрија у центру Окучана предводио је епископ славонски Јован уз саслужење свештенства

из ове епархије.Прославе попут ове прилика су да се велики број

мештана окупи и заједно прослави храмовну славу. Српска православна црква и локално општинско те жупанијско Веће српске националне мањине једини су носиоци културних и друштвених активности Срба на овом подручју. Због тога су овакви догађаји веома значајни, не само за Окучанце, већ и за Србе из околних места.– Ових дана ће започети обнављање парохијског дома, завршавање фасаде храма и полако уређење унутрашњости, између осталог и кречење зидова како би овај храм био много светлије место, а не таман као што је сада – каже епископ славонски Јован.

Епископ је задовољан развојем догађаја у својој епархији, највише због доласка верника на службе те прославама попут ове у Окучанима.– Хвала Богу, овде у западној Славонији је у порасту долазак народа на богослужења, поготово на велике празнике. Имамо једну потпуно нову, позитивну ситуацију. Догађа се једна потпуна обнова храмова, највише у важнијим местима епархије. Та места су древно средиште епархије Пакрац, затим Јасеновац који је познат као велико стратиште нашег народа, Кућанци родно место патријарха Павла и манастир Ораховица –прича епископ Јован.

Владика је подсетио и на недавни проналазак

православних фресака из 16. века у оближњем манастиру Ораховица.– То је најзападније налазиште касновизантијске уметности у средњој Европи. Хрватски конзерваторски завод креће са рестаурацијом која ће трајати неколико година – закључује епископ.

Осим храмовне славе, исти дан је обележена и слава Већа српске националне мањине општине Окучани.– Уз српску православну цркву, заслужни смо за

обнову нашег храма као и за добијање потребне документације за изградњу парохијске сале која би користила верницима за разне прославе. Једно од капиталних успеха нашег већа је увођење православне веронауке и српског језика у школу пре шест година – каже председник ВСНМ-а општине Окучани и заменик начелника ове општине Синиша Мартиновић.

Настава се у овдашњој основној школи одвија по моделу Ц (модел по којему се настава изводи на хрватском језику уз додатних два до пет школских часова намењених учењу језика и културе националне мањине) јер нема потребан број српских ђака како би се успоставила настава по Б или чак А моделу.– Мислим да је тај „страх“ код нашег народа да своју децу уписују по моделима образовања националних мањина постао само нека врста изговора. Имамо децу која иду на православну веронауку и немамо никаквих проблема због тога. Сматрам да би сви Срби из општине Окучани своју децу требали уписати на наставу по моделу Ц – прича Мартиновић.

ИЗГУБИЛИ СЕЛА, АЛИ ЧУВАЈУ ОБИЧАЈЕ

Околна села на подручју Окучана су била већином насељена српским становништвом. Након војне операције „Бљесак“ дошло је до насилног исељавања српског становништва и тада је демографска слика овог дела Славоније значајно промењена. Српско становништво данас чини 22,7 одсто од укупног броја становника на подручју целокупне општине.

Епископ славонски Јован

ИЗВОР 205 / 21.11.2018. 17

– Враћамо крсне славе у наша села. У Рогољима смо вратили месну крсну славу Покрова пресвете Богородице, у Бодеграј и Лађевац Велику Госпојину, у Окучане светог великомученика Димитрија, а радимо на томе да крсне славе постепено вратимо и у друга околна села. Однос локалне самоуправе према српској заједници је након локалних избора 2017. године бољи. Надамо се да ће тај однос бити још бољи. Имамо своје представнике у општинском већу испред СДСС-а, тако да решавамо проблеме у ходу, али се увек деси неки склоп околности па се све то успори. Циљ је да се у овом мандату реши већина проблема која се тичу наше заједнице – закључује Синиша Мартиновић.

Након свете литургије, програм обележавања крсне славе храма и већа настављен је у просторијама локалног дома културе где је уприличен културно-уметнички програм у којем су наступили певачи ансамбла народних игара и песама „Веселин Маслеша“ из Бањалуке. Пре почетка уметничког дела програма, окупљенима су се обратили председник Већа српске националне мањине и заменик начелника општине Окучани Синиша Мартиновић, председник Већа српске националне мањине Бродско-посавске жупаније Душан Ногић и председник Заједничког већа општина из Вуковара Срђан Јеремић.

Литургији и свечаном програму су, између осталих, присуствовали и заменик жупана Вуковарско-сремске жупаније Ђорђе Ћурчић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару Милан Шапић, начелник општине Окучани Аца Видаковић те остали званичници с подручја Славоније, али и гости из Републике Српске.

ПРИМЕТАН ЈЕ МАЊАК МЛАДИХ ЉУДИ

Осим становника Окучана, већином старије животне доби, светој литургији и свечаном програму

присустовавали су и становници оближњих места, али и Окучанци у расејању – од Републике Српске па све до Аустралије. Један од припадника млађе генерације с подручја западне Славоније који се радо одазива на догађаје у организацији српске заједнице је млади агроном из Нове Градишке Горан Ногић.– Ово је највећи скуп Срба у западној Славонији.Манифестације попут ове су прилика да становници који су се иселили с овог подручја дођу и да сви заједно покажемо већинском народу да је српска заједница жива, да не одустајемо, да се трудимо сачувати наш идентитет и пренети га на млађе генерације те да остајемо овде и не идемо нигде. Оваква окупљања опстају на селима, али је у градовима ситуација другачија. У Новој Градишци и Славонском Броду су порушене православне

цркве па се службе одвијају у импровизованим просторима и зато овакви скупови нису физички могући управо због недостатка простора – прича Горан.

Младих Срба је остало веома мало на овом простору, али је суживот с већинским народом бољи него што је био раније.– Међу младима нема већих проблема. Увек има неких екстремних случајева, али они су у мањини. Проблеми настају приликом запошљавања јер млади Срби не добијају послове због истицања припадности српском народу приликом пријаве за послове. Незапосленост је највећи проблем међу младима јер самим тим нису у могућности да се осамостале и формирају породицу. Суживот није толики проблем јер су се људи током година навикли једни на друге и схватају да морају коегзистирати на истом простору – закључује Горан причу из перспективе младе особе са подручја Западне Славоније.

Храм светог великомученика Димитрија је трећи православни храм на подручју Окучана. Први храм је био посвећен светим архангелима Михаилу и Гаврилу и сазидан је почетком 17. века, а други који је носио име светих апостола Петра и Павла саграђен је 1752. године, али је срушен у Другом светском рату 1942. године. Садашњи храм светог великомученика Димитрија саграђен је 1969. године.

Општина Окучани налази се у Бродско-посавској жупанији подно горе Папук, изнад долине реке Саве и чини га 17 насеља. Позната је по великим страдањима у последњем рату и војној акцији „Бљесак“ након које је иселило српско становништво које се углавном никада није вратило у свој завичај.

Душан Велимировић

18 21.11.2018. / ИЗВОР 205ГОДИШЊИЦЕ

ЈУБИЛЕЈ ОСЈЕЧКИХ СРБА

ОБЕЛЕЖЕНA СТОПЕДЕСЕТА ГОДИШЊИЦА ОД ОСНИВАЊА СРПСКЕ ЧИТАОНИЦЕ У ОСИЈЕКУ

Српска читаоница у Осијеку основана је 26. октобрa 1868. године, од тада све до рата 1941. године, када је иста угашена, била je

место окупљања многобројних угледних грађана Осијека. Одлуку о оснивању читаонице донели су осјечки Срби, али међу бројним члановима били су и припадници осталих народа. Читаоница се налазила у Доњем граду у просторијама данашње црквене општине Осијек, а њено оснивање и отварање сматра се значајним доприносом осјечкој култури, а посебно култури српског народа у овом граду. Данас, иако она више не постоји, осјечки Срби чувају сећање на прву српску читаоницу.

У свечаној сали црквене општине 17. новембра обележено је 150 година од оснивања читаонице. Свечаност поводом значајног јубилеја организовали су Српско културно друштво „Просвјета” подобор Осијек, градско Веће српске националне мањине и црквена општина Oсијек. - Читаоница је радила са прекидима 73 године и више не постоји. Према подацима које имамо била је смештена у Доњем граду, али према неким информације постојала је и у Горњем граду. Данас обележавамо 150 година од њеног оснивања из разлога што је реч о великој годишњици, али и зато што крећемо у реализацију пројекта оснивања Српског културног центра у Осијеку. Основан је иницијативни одбор при градском Већу српске национална мањине и радимо на реализацији идеје Српског културног центра Осијек – изјавио је председник пододбора СКД Просвјета Осијек Зденко Чикара.

Иницијатор свечаног обележавања 150 година од оснивања српске читаонице је председник

осјечког Већа српске националне мањине Милорад Мишковић. Због здравствених проблема он у суботу 17. новембра није присуствовао окупљању у Парохијском дому СПЦ Осијек. Присутнима се у име Већа српске националне мањине обратила потпредседница Данијела Јовчић која је прочитала писмо и део из брошуре о Српској читаоници који потписује Мишковић.- Од великог је значаја ово подсећање да је управо у овом простору, где смо вечерас, била смештена српска читаоница. Задње окупљање било је поводом обележавања њених 60 година рада, а пре тога Срби су обележили једино 40 година рада читаонице. Оно што је по мени јако битно је то да су поред оснивача, грађана српске националности, међу члановима били и припадници других националности и угледни грађани нашег града, професори, доктори и тадашњи директори гимназија. Оно што је веома важно је то да се на овим просторима треба што више неговати наша култура и писмо, чувати идентитет и зато је покренута иницијатива за оснивање Српског културног центра у Осијеку. Ми овде немамо простор где би организовали манифестације, обележавали значајне датуме и окупљали се и зато сматрамо да би било потребно да се обнови и да настави са радом српска читаоница која је овде већ постојала - изјавила је потпредседница Јовчић.

Обележавању значајне годишњице у Осијеку присуствовао је епископ осечкопољски и барањски Херувим који је благословио скуп и у својој поздравној речи истакао да је језик једна од најзначајнијих карактеристика сваког народа те

ако се језик изгуби, онда је и тај народ изгубљен.- Наши преци су то добро знали и овај наш скуп као и целокупна наша историја је сведок томе. Ово окупљање и обележавање значајног јубилеја, од чак 150 година, сведочи да смо ми неговали своју културу и свој језик. Сачувати веру и језик сведочи о нама да разумемо свој како духовни тако и национални етос. Веома је важно нагласити, а у контексту језика, и Свето Писмо кога нам преводе Вук Караџић и Ђура Даничић, преко којих ми на нашем језику можемо читати и разумевати светописамске истине - рекао је епископ Херувим упозоривши на чињеницу да се данас губи култура читања и да је требамо што више неговати.

Први председник српске читаонице у Осијеку био је парох Лазар Поповић који је по доласку у ову парохију уочио да у граду нема читаонице те се залагао за њено оснивање. Након оснивачке скупштине 1868. године и избора првог председника упућена је молба Српској православној црквеној општини осјечкој да уступи у својим просторијама две собе за читаоницу. Молба је прихваћена и читаоница је 8. новембра отворена у просторијама данашњег Парохијског дома. Број чланова је варирао, прве године било их је 52, а најмање 1882. године када је читаоница бројила само 17 чланова, док је највише 140 чланова било 1920. године.

У програму обележавања 150 година од оснивања Прве српске читаонице у Осијеку учествовао је Мешовити камерни хор Српског вуковарског певачког друштва „Јавор”. Свечаном скупу су присуствовали и конзул Републике Србије у Вуковару Људмила Остојић, заменица градоначелника града Осијека Жана Гамош, свештеници и бројни грађани Осијека.

Јадранка Јаћимовић-Иван

ИЗВОР 205 / 21.11.2018. 19КУЛТУРА

финансијска средства да присуствујете тим предавањима. Уз помоћ Заједничког већа општина организујемо семинаре и јако ми је драго да је професорка Ранковић овде. Њена искуства су драгоцена тако да верујем да ћемо данас научити пуно тога - изјавио је водитељ групе KУД-а „Слога“ Вуковар, Зоран Новоселац.

Заједничко веће општина током године организује неколико манифестација значајних за неговања културног аматеризма српске заједнице. Школа фолклора је семинар којим се жели помоћи и унапредити рад културно-уметничких друштава. - Ово је трећи семинар који је замишљен као помоћ и облик усавршавања људи који раде у културно-уметничким друштвима. Желимо да обезбедимо квалитетне предаваче који ће пренети своја знања и вештине и на тај начин изађемо у сусрет нашим људима са овог подручја, јер одлазак на семинаре у Србији захтева одређене трошкове. Зато квалитетне и еминентне сручњаке доводимо овде како би створили прилику да се чланови KУД-ова стручно усавршавају у областима у којима раде - објаснио је председник Одбора за културу ЗВО-а Небојша Видовић.

Одлука организатора да омогући бесплатне едукације фолклораша веома је добро прихваћена, показало је то велико интересовање за семинар у Вуковару. Током два дана на „Школи фолклора“, која је одржан у просторијама KУД-а „Слога“ у Вуковару, присуствовали су чланови десетак културно - уметничких друштава са простора Славоније, Барање и западног Срема.

Јадранак Јаћимовић-Иван

ОВОГОДИШЊЕ ТЕМЕ СРПСКО ТРАДИЦИОНАЛНО ПЕВАЊЕ И НЕМАТЕРИЈАЛНО КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕЧланови српских културно-уметничких друштава

са простора истока Хрватске имали су, и ове године, прилику да унапреде свој рад

те усаврше уметничке кореографије и уметничке наступе. Семинар који организује Заједничко веће општина под називом „Школа фолклора“ одржан 10. и 11. новембра омогућио је учесницима нова сазнања и практичан рад из области примене традиционалног певања у кореографисаном фолклору те српских вокалних дијалеката и нематеријалног културног наслеђа. Предавач је била познати етномузиколог и професор на Факултету музичких уметности у Београду др Сања Ранковић. - Бавили смо се доминантно певањем Срба који су се иселили из Хрватске у Србију са подручја Баније, Kордуна и западне Славоније. Бавили смо се и темама презентације певања на сцени те српским вокалним дијалектима на српском етничком простору. Певање је битно, јер пре свега одржава језик народа. Овде у региону је лакше, јер сви са простора бивше Југославије говоре сличне језике, али је много теже са Србима у дијаспори. Ту се певање показује као значајан фактор одржања пре свега језика и културног идентитета. По мом мишљењу певање па и сама игра су јако битни за психофизички развој човека, јер врло је важно да човек сам музицира, а не само да буде конзумент културе у шта смо се генерално сви претворили - изјавила је професорка Сања Ранковић.

ЗВО ЖЕЛИ ОЛАКШАТИ И ПОБОЉШАТИ РАД СРПСКИХ КУЛТУРНО – УМЕТНИЧКИХ ДРУШТВА

Веза са матичном државом је неопходна у раду KУД-ова који су чувари нематеријалног наслеђа мањинског народа. Срби у Хрватској немају много могућности за усавршавање из области етнологије и управо зато семинар назван „Школа фолклора“ је лепа и јединствена прилика онима који желе да напредују и побољшају квалитет рада. - Углавном се семинари организују у Републици Србији и уколико имате воље морате имати и

У ВУКОВАРУ ОДРЖАНА ТРЕЋА ШКОЛА ФОЛК ЛОРА У ОРГАНИЗАЦИЈИ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА

Сања Ранковић

20 21.11.2018. / ИЗВОР 205ФЕЉТОН

ФУДБАЛСКИ К ЛУБОВИ ИСТОЧНЕ СЛАВОНИЈЕ, БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ СРЕМА (16)БРАТСТВО ИЗ ЈАГОДЊАКА ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈСТАРИЈИХ К ЛУБОВА У БАРАЊИ КОЈИ ЈЕ ОВЕ ГОДИНЕ НАПУНИО 91 ГОДИНУ ОД ОСНИВАЊА

КЛУБ СА ТРИ ИМЕНА

Фудбал у Барањи почео је да се игра још пре Првог светског рата и то у Кнежеву где су се младићи из овог места са фудбалском игром

упознали учећи занат у другим срединама. Већ након рата, 1919. године, у овом месту је основано спортско друштво у којем је фудбал био носилац активности, а фудбалски клуб регистрован у оквиру

Печујског фудбалског савеза. Касније ће овај клуб понети име „Беље” и такмичиће се са осјечким клубовима „Грађанским”, „Славонијом”, „Макабијем”, боровским „Батом”, винковачком „Цибалијом”, а два пута биће домаћин и београдском БСК-у.

Након „Беља” оснивају се и друге екипе као што су РСК из Дарде (1920), беломанастирска „Шпарта” (1924), батински „Напредак” (1924), „Борац” из Кнежевих Винограда (1926) и други. Међу првим клубовима који су тих двадесетих година прошлог века основани на територији

Барање која је припала Краљевини СХС је и клуб из Јагодњака који је тада понео име „Соко”.

„Соко” је основан 1927. године иако се поуздано зна да се фудбал у Јагодњаку играо још 1923. године. Међу првим јагодњачким фудбалерима који су играли за „Соко” били су: Ферика Песов, Светозар Марић, Срето Дворнић, Наход Ђермановић, Светозар Мишљеновић, Ђоко Мартић, Бела Бухвалд, Бранко Коларевић, Влајко Терзић, Недо Стиховић, Наум Марјановић, Војо Јовановић, Ново Терзић, Стојан Поповић, Ранко Шалајић, Љубо Стиховић, Мирко Татарин и други.

Клуб тих година игра пријатељске и турнирске утакмице, махом по Барањи, а активан је чак и за време Другог светског рата када по окупацији 1941. године мења име у „Невен”.

- Клуб пре рата није имао своје фудбалско игралиште, а играчи су се окупљали због развијања моторике, стицања кондиције и због рекреације – каже данашњи члан управе клуба Синиша Тот.

СТАБИЛАН БАРАЊСКИ ЛИГАШ

Већ након Другог светског рата 1946. године поново се покреће рад фудбалског клуба у овом месту, али сада под именом „Братство” које носи све до наших дана. Иако је основан годину након рата, у званично такмичење „Братство” се укључује тек 1950. године.

У тим првим послератним годинама за клуб из Јагодњака наступали су: Барбир, Бухвалд, Ивичић, Марић, Петровић, Бертић, Рибић, Тривановић, Ђекић, Штрбац, Бранко и Никола Саркањац и други. Прве такмичарске сезоне „Братство” је у Другом рангу такмичења у конкуренцији са још пет клубова. Већ од следеће сезоне такмичи се у Првом рангу уз још девет клубова где је све

Пише: Срђан Секулић

Невен Јагодњак 1941. г.Вредан запис о фудбалу и фудбалским клубовима у Барањи оставио је Боривој Боро Новаковић из

Каранца, дугогодишњи играч и фудбалски функционер, у својој књизи „50 година ногомета у Барањи“. Новаковић у овој књизи обухвата период од 1947. до 1997. године и доноси хронолошки преглед по барањским лигама као и по лигама у којима су играли клубови из Барање. Поред тога описује и доноси историјат многих клубова са овог подручја. Тако овде помиње и „Братство” из Јагодњака које он за наведени период ставља на 20. место на ранг листи клубова по успешности, док је на бодовној ранг листи клуб из Јагодњака заузео 10. место. Из његове анализе и статистике видљиво је да је „Братство” у поменутом периоду било активно 44 године.

КЊИГА О ФУДБАЛУ У БАРАЊИ

Соко Јагодњак 1927.г.

ИЗВОР 205 / 21.11.2018. 21

до сезоне 1954/55. када престаје да се такмичи и прави паузу од две године.

Од сезоне 1957/58. поново се такмичи и то у Првом рангу, а ту остаје све до 1966. године када се формира Барањска лига и „Братство” постаје члан те лиге. Овде игра само једну сезону, а након тога испада у Барањски први разред. Наредних сезона игра са променљивим успехом и прелази из лиге у лигу.

Тако је све до сезоне 1972/73. када постаје део Барањског подсавеза где се такмичи све до последњег рата, односно 1991. године. У том периоду клуб ће уписати и неколико успеха, два пута ће играти финале барањског купа (последњи пут 1990. године), 1989. године заузима треће место у лиги, док јуниори у оквиру исте лиге освајају прво место, а 1991. године „Братство” осваја другу позицију на табели, у конкуренцији 14 клубова, са само два бода заостатка у односу на водећи „Полет” из Каранца. Омладинске селекције ће у неколико наврата освајати титуле у првенствима као и у куп такмичењу на нивоу Барање, али и шире регије, тако да су елиминисали и клубове као што су „Осијек” и „Белишће”.

По избијању рата, у лигама тадашње Републике Српске Крајине, „Братство” у сезони 1992/93. наступа у оквиру Прве лиге – група Барања, а у истој лиги такмичи се и следеће сезоне. По формирању јединствене лиге Исток (источна Славонија, Барања и западни Срем) 1994/95. „Братство” се такмичи у том највишем рангу и у конкуренцији од 16 клубова заузима 14. место. Након тога такмичи се у Квалитетној барањској лиги када заузима последње место и од сезоне 1996/97. члан је Барањске лиге.

ГОСТОВАЊЕ НА СТАДИОНУ „ЈНА“

Након реинтеграције клуб се укључује у Трећу жупанијску фудбалску лигу Осјечко-барањску, група Бели Манастир, где се такмичи све до 2007.

године када осваја прво место у лиги и постаје део Друге жупанијске лиге у којој игра и данас. Најбољи пласман у овом последњем периоду „Братство” је остварило у сезони 2010/11. освајањем трећег места у лиги. -У овој актуелној сезони тренутно смо трећи. Поред сениорске селекције у оквиру нашег клуба активне су и три омладинске, а то су петлићи, пионири и кадети – истакао је Тот.

Клупске боје фудбалског клуба „Братство” из Јагодњака су црвено-плаве што је видљиво и на грбу овог клуба који је у неколико наврата модификован. Своје игралиште клуб добија након Другог светског рата, односно 1946. године, а касније ће на њему бити изграђене клупске просторије које ће током деведесетих година прошлог века бити реновиране, а изграђен је и помоћни терен за тренинге и утакмице млађих селекција.

Неколико играча који су поникли у „Братству” играће касније и у клубовима који су по рангу боље пласирани од њиховог матичног клуба. Велику

Братство 80-тих година

Братство 2000. г.

О успесима омладинских селекција „Братства” током осмадесетих година прошлог века писали су

бројни листови. Доносимо скраћени текст из Бељског листа из 1985. године. „Тај аматерски ногометни колектив у својој богатој и бурној прошлости доживљавао је бројне успоне и падове. Мо, оно што је посебност ове читаве приче о ногомету у Јагодњаку јесте да се ту увијек водила брига о властитом играчком кадру, а што се очитује посљедњих неколико година. Резултати говоре понајбоље сами за себе, а омладинска селекција „Братства” протекле две године првак је НСО Бели Манастир, а као такви наступили су и у завршним натјецањима за назив најбољег омладинског клуба Славоније и Барање. У досадашњем натјецању чак и пионири држе убедљиво прво мјесто на разини опћинског ногометног натјецања.“

АКЦЕНАТ НА МЛАЂИМ СЕЛЕКЦИЈАМА

помоћ у раду овај клуб имао је својевремено од стране Пољопривредне задруге „Наше село“, а данас се финансира махом из буџета општине Јагодњак. Овај клуб организатор је и турнира у малом фудбалу који се одржава у јулу сваке године, а организатор је и Бербене забаве као и забаве за Дан жена.

Ривали овог клуба долазе из околних места из Барање, а како истичу највећи ривал у последњих неколико година им је „Динамо” из Барањског Петровог Села. У својој дугој прошлости „Братство” је играло и са бројним клубовима изван Барање, а свакако вредно помена је гостовање фудбалском клубу „Партизан” 1993. године који је тада био и првак Југославије.

22 21.11.2018. / ИЗВОР 205СПОРТ

СЕДАМДЕСЕТПЕТОГОДИШЊИ СИЛАШАНИН СЛАВКО ВОЈВОДИЋ У ЗАДЊИХ СЕДАМ ГОДИНА ИСТРЧАО ПРЕКО ПЕДЕСТ МАРАТОНСКИХ ТРКА

СЛАВКО ВОЈВОДИЋ, НЕКАДАШЊИ АТЛЕТСКИ РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ ЈУГОСЛАВИЈЕ, ПРКОСИ ГОДИНАМА И РЕДОВНО УЧЕСТВУЈЕ НА МАРАТОНСКИМ ТРКАМА И СВАКОДНЕВНО ТРЕНИРА ПРЕТРЧАВАЈУЋИ КИЛОМЕТРЕ И КИЛОМЕТРЕ СВОЈИХ АТЛЕТСКИХ РУТА

О Славку Војводићу из Силаша писали смо у нашим новинама, сада већ давне, 2009. године. Рођен је у Бенковцу пред крај Другог

светског рата, а у Силаш је доселио након њега 1947. године и ту је и остао. И те 2009. године било је чудно да неко у његовим годинама, а тада је имао 65, истрчава километарске деонице и учествује на полумаратонима и маратонима, али сазнање да он и данас трчи и то с још већим жаром је просто невероватно. Готово десет година старији чика Жућо, како га зову његови сумештани, свакодневно тренира и претрчава бар десет километара.- Има већ седам година како сам поново почео да трчим. Осетио сам некакав налет снаге, енергије и воље тако да сам у тих седам година истрчао педесетак полумаратона и један маратон. На дeведесет одсто тих трка освојио сам прво место или сам био међу првима. Трчао сам на полумаратонима у Сомбору, Палићу, Апатину, Осијеку, на барањском полумаратону, бањалучком, у Нашицама и Београду. Ја без трчања једноставно не могу да живим. Трчим сваки дан. За мене нема ни Нове године ни празника и просто морам да трчим, да трчањем нахраним своје тело. То ми причињава задовољство и чини ме здравим – прича данас седамдесетпетогодишњи Славко ишчуђавајући се својим млађим колегама које се стално жале на повреде.- Кажу, Жућо позајми ми своја колена, неки кажу да им позајмим ногу и тако. То је зато што троше своје тело трчећи на бетону на коме због тврде подлоге страдају колена, кукови, односно зглобови који су на то осетљиви. Ја, хвала Богу, ништа од тога не осећам и код мене је воља још увек веома јака. Волим да трчим и побеђујем. Не волим поразе и увек сам волео да ако и не победим бар будем међу првима. Не волим млитавост и безвољност, једноставно, такав сам – истиче Жућо свој животни став.- У Риму сам ове године истрчао маратон, 42 километра и 145 метара, и када сам прешао тридесети километар видео сам око себе младе људе како падају јер не знају да распореде снагу. То су масаже, хитне помоћи, све у свему неописиво и то човек треба да доживи. Са својих 75 година, нећу да кажем да сам тај маратон с лакоћом

истрчао, али сам већ сутрадан опет ишао на трчање. Нисам био ни убијен ни истрошен – каже чика Жућо.

Славко је члан осјечког Удружења „Здраво трчање“ које га и финансијски помаже. Када трчи у Србији тамо му нико и не наплаћује стартнину јер га сви већ од раније познају. Наиме, популарни Жућо био је 24 пута државни репрезентативац Југославије. Члан југословенске националне селекције постао је 1969. године када је на државном првенству у Цељу у циљ утрчао одмах иза чувеног Данета Корице. Поред победе на првенству Балкана најдражи резултат му је онај са 6. атлетског Купа Југославије 1970. године када је у трци на 3.000 метара са препонама освојио прво место. Редовно тренира и истрчава километре којих се не би постидео ни добар аутомобил, а камоли човек његових година.- Пензија је мала и ја та моја такмичења једва покривам, али не могу без тога. То је мој живот. Редовно тренирам и месечно претрчим између 400 и 500 километара плус што истрчим те маратоне. Имам и неколико млађих које тренирам и са мном сви воле да трче јер ја трчим у природи, а не по асфалту. Трчим у шуми где је ваздух чист и где

нема аутомобила. Моје тело тамо дише, пулс ми је нормалан и трчим колико ми он дозвољава. Не носим са собом ни штоперице, ни никаква пића, само трчање – прича чика Жућо.

И средина у којој живи Славка је одувек подржавала. На свакој приредби, манифестацији или забави поклањају му пажњу. Како и не би када се и у тим, за многе позним, годинама он и даље бави оним што је његов живот одредило још од самог детињства.

И можда је баш у том детињству садржана сва тајна живота и дуговечности, јер што дуже човек у себи сачува дух дечака то му је и живот дужи, бољи, здравији и лепши. Зато и она чувена изрека „у здравом телу здрав дух“ у ствари треба да гласи: „У здравом духу здраво тело“, јер не може тело да буде здраво и јако ако је човеков дух слаб. Чика Жућо је прави пример јаког и здравог духа, а његовом телу то је довољно.

Атлетика није једина његова љуба, бавио се Жућо и фудбалом и то пуних 18 година, а са сваке утакмице кући се враћао трчећи, није користио превоз. То је право спортско срце које га и данас одлучно служи. Нека тако и остане.

С. Бубало

ИЗВОР 205 / 21.11.2018. 23

РАДОЈЕ КУКИЋ

Црта: Вујадин Лукић Vulle Текст: Душан Велимировић

ИМПРЕСУМ

Број 205

ГОДИНА XIIВуковар, 21. новембар 2018.

Издавач:Заједничко веће општина, Вуковар

За издавача:Срђан Јеремић,председник ЗВО-а

Главни уредник:Славко Бубало

Редакција:Вуковар; Никола Милојевић, Срђан Секулић, Јадранка Јаћимовић-Иван, Душан Велимировић; Бели Манастир; Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка Радуловић Фотографија:Срђан Секулић, Дарко Ковач, Душан Велимировић,Зоран Поповић, Никола Милојевић, Срђан Рончевић

Графичка припрема:Срђан Рончевић

Штампа:“Glas Slavonije” d.d. OsijekУлица Хрватске Републике 20

Адреса редакције:Еугена Кватерника 1, Вуковар Тел: 032/416-667Факс: 032/422-755

е-mail: urednik.izvor@gmail.comIzvor.zvo@gmail.comweb: www.tvprodukcija-zvo.com

Лист суфинансирају:Савет за националне мањине Владе Републике Хрватске, Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама АП Војводине

Дистрибуција за АП Војводину:Press internationalПроф. Грчића 1V, Нови Сад

Излази сваких 14 дана

Тираж:8000

Насловна страна: Илустрација

И РЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА - ВУКОВАР

ЗВО Слике из живота

... У просеку један пословни документ се копира око 19 пута.

… све бебе су далтонисти када се роде.… деца расту брже у пролеће него у било

које друго годишње доба.… људи се рађају са 350 костију у телу, међутим

када особа доживи зрелу доб има само 206 костију, јер се многе од њих спајају и формирају једну кост.

... Леонардо да Винчи је имао дислексију и често је писао уназад.

... на свету има око 6.800 језика.

... интерпункција није постојала све до 15. века.

... деца се смеју око 400 пута на дан док се

одрасли у просеку смеју само 15 пута дневно.

... кокосов орах је највеће семе на свету.

... у семенкама јабуке има цијанида.

... када бисте узели око 450 грама паукове мреже, развукли је, окружили бисте цео свет.

... када би сви људи у Kини стали на столицу и скочили у исто време то би Земљу избацило из њене оси.

... кртица може ископати око 90м тунела за једну ноћ.

... симболи + и - су се почели да се употребљавају 1489. године.

... површина плућа је отприлике исте величине као тениско игралиште.

... у просеку људи који су дешњаци живе дуже 9 година од оних који су леворуки.

... плави кит има срце величине малог аута и његова крвна жила је тако пространа да би човек могао да плива кроз њу.

... због ротације Земље, можете даље бацити лопту на запад него на исток.

... дрвећа производе природни „антифриз“ – хемикалију која их чува од смрзавања и на температурама нижим од -40 степени Фаренхајта.

ЈЕСТЕ ЛИ ЗНАЛИ ДА?

24 21.11.2018. / ИЗВОР 205СПОРТ

Следећи број Извора излази у среду 5. децембра 2018.Нову Хронику Славоније, Барање и западног Срема гледајте у петак 30. новембра на РТРС у 12:30,

у суботу 1. децембара на РТС-сат у 12:30 и у понедељак 3. децембра на РТВ 1 у 14:30.

У ОКВИРУ ДРУГЕ ХРВАТСКЕ ФУДБАЛСКЕ ЛИГЕ ФУДБАЛЕРИ БСК-A ИЗ БИЈЕЛОГ БРДА НА ДОМАЋЕМ ТЕРЕНУ ОДИГРАЛИ 2:2 ПРОТИВ ДРУГОГ ТИМА СПЛИТСКОГ ХАЈДУКА И 1:1 ПРОТИВ ЗАГРЕБАЧКЕ КУСТОШИЈЕ У ГОСТИМА

БСК ДВАПУТ РЕМИЗИРАОУ недељу 11. новембра фудбалери БСК-а из

Бијелог Брда на свом терену су ремизирали резултатом 2:2 у утакмици дванаестог кола

Друге хрватске фудбалске лиге против другог тима сплитског Хајдука, а шест дана касније освојен је први гостујући бод, у ремију против загребачке Кустошије резултатом 1:1.

Против Хајдука 2, домаћини су боље започели утакмицу и повели већ у осмом минуту сусрета поготком Јосипа Чиквара који је лопту „закуцао под пречку“ из веома тешке позиције. На самом старту другог полувремена, гости изједначују након што је голман БСК-а Никола Илинчић одбранио шут који се одбија до најбољег стрелца Хајдука 2 Ивана Делића, а овај лагано лопту упућује у гол.

После гола гостију, видимо много бољи БСК који је стварао шансе па чак и погодио оквир гола. Награда за сав труд стиже у 81. минуту сусрета када након фаула над Небојшом Поповићем унутар 16 метара судија досуђује пенал за домаћина који у погодак претвара најбољи стрелац БСК-а ове године Миран Хорват. Голман Хајдука Давор Матијаш је био на лопти, али је ударац био прејак да би га и одбранио. Само четири минуте је трајало славље домаћина. Пенал је овога пута свиран за госте, након неопрезног старта Иштванића, а погодак забија Мишел Шего.

Шест дана касније, у последњем колу пред зимску паузу, Бјелобрдци су одиграли на гостовању у загребачком предграђу Кустошији 1:1 против истоименог противника. Све најважније што се одиграло на утакмици је стало у пет минута, од 12. до 17. минута. БСК је повео у 12. минуту голом Јосипа Чиквара, а Фудбалски клуб Кустошија изједначава пет минута касније голом Чакаруна.

БСК Бијело Брдо се након ове две утакмице налази на предзадњем 12. месту Друге хрватске фудбалске лиге са 13 бодова из исто толико кола са бодом мање, али и утакмицом више од једанаестог Дугопоља. Само три бода их дели од деветог Лучког, али имају само два бода више од задњепласираног Солина.

Хајдук 2, тим којег чине углавном млади играчи сплитских „Билих“ који се кроз други тим боре за место у славном клубу с Пољуда, се тренутно налази на петом месту са 20 бодова, док је Кустошија осма са три бода мање од Хајдука 2.

Овим утакмицама је готов први део сезоне и клубове чека зимска пауза. Следеће 14. коло,

Фото: БСК

ПОЗИЦИЈА К ЛУБ ОДИГРАНИХ СУСРЕТА ГОЛ РАЗЛИКА БОДОВИ

1 Шибеник 12 11 27

2 Динамо 2 13 10 25

3 Осијек 2 13 7 244 Вараждин 13 0 225 Хајдук 2 13 2 206 Сесвете 13 2 177 Задар 13 -2 178 Кустошија 13 -3 179 Лучко 13 -2 16

10 Међимурје 13 -7 1511 Дугопоље 12 -1 1412 БСК Бијело Брдо 13 -5 1313 Хрватски драговољац 13 -5 1214 Солин 13 -7 11

односно прво коло пролећног дела сезоне, почиње од другог марта следеће године, а БСК очекује тешко гостовање у Вараждину. Д.В.

БСК – Хајдук Два 2:2 (1:0)

Место играња: Бијело Брдо. Гледалаца: 500. Судија: Жељко Фрковић. Помоћници: Миодраг Плантак и Марин Ћосић. Стрелци: Јосип Чиквар (БСК) у 8. минуту, Иван

Делић (Хајдук 2) у 48. минуту, Миран Хорват (БСК) у 81. минуту и Мишел Шего (Хајдук 2) у 85. минуту.БСК: Илинчић, Рамић (од 54. Иштванић), Мајтанић, Метер, Ковачић, Жигри (од 66. Пачар), Хорват, Крајчек, Поповић, Периша, Чиквар (од 90. Дорић). Тренер Денис Крстановић.Хајдук 2: Матијаш, Релота (од 66. Радић), Вушковић, Нејашмић, Крековић (од 46. Пртајин), Пасаричек, Делић, Шего, Шуто, Скоруп (од 73. Пршир), Батарело. Тренер Синиша Орешчанин.