Gabrijel Garsija Markes - Jesen Patrijarha

8/12/2019 Gabrijel Garsija Markes - Jesen Patrijarha

1/242

Gabrijel Garsija Markes

Jesen patrijarha

bojana888

1


2/242

1

Potkraj nedelje leinari se ostrvie na balkone predsednikog dvora,

raskljuvae iane mree razapete po prozorima i krilima uzmutie vreme

ustajalo iza zidina, a u razdanje ponedeljnika pirkajui i mlak povetarac sa

velikog mrtvaca i trule veliine prenu grad iz vievekovnog mrtvila. Tek se tada

osmelismo ui, ne kidiui na razrovane oburvine kamenog utvrenja, kao to

su eleli oni najodvaniiji, niti istavljajui volovskom zapregom vratnice

glavnog ulaza, kao to su tamo neki predlagali, jer dovoljan bee ovlaan dodir

pa da popuste baglame tih oklopijenih kapija koje su u junana vremena

dvorska odolevale lubardama ilijema !ejmpera."# nama se uini kao da tog

trena kroismo u stanite iz nekog davnog doba, jer vazduh bee razreeniji u

urvinama zagrcnutim krevinom od prostranih utoita vlasti, muk je bio

prepotopski, a stvari teko razaznatljive u iileloj svetlosti. $irom prvog

dvorita, ije su ploe podlegle podzemnom nasrtaju korova, ugledasmo dodatni

odred strae u rasulu i razbegu, ugledasmo oruje pobacano po ostavama i dugu

trpezu od grubo tesanih dasaka pretrpanu tanjirima sa ostacima nedeljnog ruka

prekinutog prestravljenjem, ugledasmo nadstreenu daaru u polusenci gde su

svojevremeno bile smetene javne slube, videsmo jarkobojne peurke i blede

ljiljane prorasle kroz predstavke i molbe ije je reavanje trajalo due od ma

kog tavoreeg ivota, pa nasred dvorita smotrismo abrastu krstionicu iz koje

je uz ratnika priea pokrteno vie od pet narataja, u dnu spazismo

nekadanju konjunicu vicekraljeva pretvorenu u spremite za koije, a kroz

kamelije i rojeve leptirova ugledasmo karuce iz burnih vremena, zatim %urgon

za kunike, kola iz godine prolaska komete, pogrebne koije iz doba napretka

1 ilijem !ejmper & engleski moreplovac iz '(( veka. & Prim. prev.

2


3/242

nastalog blagodarei zavedenom redu, mesearski sablaznu limuzinu iz prvog

stolea mira, a sve to bee u dobrome stanju prekriljeno pranom pauinom i

obojeno bojama dravne zastave. ) narednom dvoritu, iza gvozdenih reetaka,

bujali su ruinjaci osneeni meseinastim prhutom, a u njihovom hladu su za

dinih dvorskih vremena kunjali gubavci, te su se zaputeni ruinjaci tako

razrasli da nije bilo kutka u koji se nije zavlaio zapah rua izmean sa pomor&

bazdom od kokoinjca iskraj vrta, sa smradom balege i uzvitale mokrae

vojnika i krava iz kolonijalne bazilike pretvorene u talu za muu. Provlaei se

kroz to zaguljivo grmlje, ugledasmo zasvoeno predvorje sa saksijama

karan%ila, bokorima astromelije i ljubiice koji su zaklanjali nalonike barake,a po silesiji svakojakih domaih otpadaka i mnotvu ivaih maina dokonasmo

da je tu moglo iveti vie od hiljadu ena sa oporom svoje golotrpadi,

ugledasmo kuhinje u ratnom neredu, rublje u legenima sagnjilo na suncu,

videsmo zinulu jamu zajednikog nunika za vojnike i nalonice, u dnu

spazismo vavilonske vrbe dopremljene iz *ale #zije u golemim staklenim

batama pomorskim, ive ivcate, sa tamonjom zemljom, sokovima isuzorosjem, a tamo iza vrba ugledasmo ogromni i turobni predsedniki dvor

kroz ije su se raspukle prozorske kapke neprestance uvlaili leinari. +ismo

morali provaljivati silom, kao to smo kanili, jer se inilo kao da se glavna vrata

otvaraju ve pri pukom aptaju, pa se popesmo na prvi sprat kamenim

stepenitem zastrvenim operskim tepisima koje su zdrobili kravlji papci, te od

prvog predvorja pa do spavaih odaja ugledasmo niz kancelarija i slubenihprostorija po ijim su razvalama tumarale bezone krave vaui somotske

zavese i grizui saten sa stolica, videsmo viteke slike svetaca i ratnika

razbacane meu polomljenim pokustvom i sveom kaom kravlje balege,

videsmo trpezariju koju su krave potamanile, muziku dvoranu koju su

trupkanjem obeastile, ispremetane stoie za domine, videsmo da su krave

popasle travnjake bilijarskih stolova, a u jednom uglu spazismo naputenu

3


4/242

mainu za vetrove koja je krivotvorila svaku pojavu u etiri kvadranta rue

vetrova da bi dvorski itelji mogli odoleti enji za nestalim morem, ugledasmo

posvud izveane ptije kaveze sa navlakama za spavanje koje nisu skidane jo

od neke noi prethodne sedmice, kroz nebrojene prozore ugledasmo pruenu

ivotinju grada koja je jo bezazleno spavala u rasvit istorijskog ponedeljnika

kada e oiveti, a tamo podalje iza grada, dokle pogled see, spazismo mrtve

kratere sa oporim meseevim pepelom niz beskrajnu ravnicu koja je zijala tamo

gde je nekada bilo more. ) tom nedostupnom prebivalitu koje je uspela da

upozna samo aica povlaenika, prvi put osetismo vonj leine koji je mamio

leinare, naslutismo njihovu hiljadugodinju sipnju, njihov zloslutni nagon ipovodei se za zadahom truljenja to ga je nanosio lepet njihovih krila,

nabasasmo u dvorani za primanja na rascrvane kravlje leine ija su se enska

podreplja neumorno udvajala u velikim ogledalima, pa tek tada, odgurnuvi

bona vrata to su vodila u kabinet prikriven u zidu, ugledasmo njega, u

platnenoj uni%ormi bez inova i u kamanama, sa zlaanom mamuzom na levoj

potpetici stariji od svih stvorenja ljudskih i svih drevnih gmazova vodenih ikopnenih, bee se pruio potrbuke po podu, sa desnom miicom ispod glave

umesto jastuka, kao to je bio obiknuo da spava iz noi u no, tokom svih

bogovetnih noi u predugom svom ivotu samotnog despota. Tek kada ga

okrenusmo da mu vidimo lice, uvidesmo da ga nije moguno prepoznati mada

ga leinari ne behu raskljuvali, jer njega niko nikada video nije, iako mu je

pro%il bio uslikan na kovanom novcu s obe strane, na potanskim markama,nalepnicama za lekove to proiavaju krv, potpasaima za kilu, skapularima i,

mada je njegova uramljena litogra%ija sa dravnom zastavom preko grudi i

zmajem domovine bila izloena svagda i svugde, znali smo ipak da su to samo

kopije ve kopiranih portreta koje niko nije smatrao za verodostojne jo od

vremena komete, kada su nai oevi znali da to bee on glavom, jer su im tako

kazali njihovi oevi, a njima opet njihovi, pa su nas od malih nogu navikavali na

4


5/242

verovanje kako on jote ivi u kui vlasti, zato to je neko video da se u

prazninoj noi pale lampioni, neko je priao, video sam tune oi, video sam

blede usne, brinu ruku koja je u prazno otpozdravljala kroz bogoslune urese

predsednikih karuca, zato to je jedne nedelje pre toliko godina bio u dvor

uveden slepi skitnica koji je za pet groa deklamovao stihove zaboravljenog

pesnika -ubena !arija, a iz dvora bio ispraen presrean sa uncom suvog zlata

kojom su ga darivali za deklamovanje izvedeno iskljuivo za njega, a njega

video nije, naravno, ne zato to je bio slep, nego zato to njega nijedan smrtnik

nije video jo od vremena ute groznice, a ipak smo znali da je on tamo, jer svet

je i dalje postojao, ivot je tekao, pisma su stizala, optinski svirci su svakesubote svirali papazjaniju bedastih valcera ispod pranjavih palmi i kiljavih

%enjera na Trgu oruja, a pomrle muzikante su zamenjivali oni koji su i sami bili

ve jednom nogom u grobu. Poslednjih godina, kada iz dvora vie nije dopirao

nikakav ljudski glas ni ptiiji poj, a okovane se kapije zanavek zatvorie, znali

smo da unutra ima nekoga, jer su se nou videle svetlosti kroz mnoge prozore

okrenute moru, nalik plovidbenim svetlima, pa oni koji se usudie da pristupeblie, zaue ubitano trupkanje papaka i stenjanje krupne ivotinje iza

utvrenih zidina, a jednog januarskog popodneva ugledasmo kravu na

predsednikom balkonu, posmatrae sunce na zalasku, zamislite pobogu, krava

na balkonu otadbine, kakva li samo grozota i kakva li samo govnovita zemlja,

a toliko su pritom nagaali zar je moguno da se krava popne na balkon, bar je

to svima znano da se krave ne penju stepenitem, osobito ne kamenimstepenitem, a ni za ivu glavu ako je zastrveno tepisima, tako da najposle

nismo ni bili naisto jesmo li vaistinu videli kravu na balkonu ili smo jednog

popodneva prolazei Trgom oruja samo sanjali u hodu da smo videli kravu na

predsednikovom balkonu gde se nita nije vialo niti se godinama imalo ta

videti, sve do u rasvit prolog petka kada stadoe da doleu prvi leinari uzleteli

sa krovnih venaca uboita, gde su vazda kunjali, nagrnue ak i iz unutranjosti

5


6/242

zemlje, u uzastopnim naletima sjatie se sa obzorja kojim se ljuljkalo more

praine namesto negdanjeg mora i povazdan estarie ponad kue vlasti, sve

dok jedan kralj, rumenog groceta i u enidbenom perju ne izdade neujnu

zapovest i tog trena nastade lomljava prozorskih okana, dunu vetar iz velikog

mrtvaca, kroz prozore poee da uleu i izleu grabljivice, to se moe sluiti

samo u kui bez gospodara, tako da i mi reismo da uemo i u opustelom

svetilitu nabasasmo na ostatke veliine, raskljuvano truplo, devojaki glatke

ruke sa prstenom vlastodrja na kosti prstenjaka, a po itavom telu behu se

raspupeli majuni liajevi i parazitska gamad sa morskog dna, naroito ispod

pazuha i u preponama, platnenim potpasaima bee utegnuto njegovookilavljeno mudo, to su mu leinari jedino i potedeli, iako je bilo krupno kao

volujski bubreg, svejedno, ni tada se ne usudismo da poverujemo da je umro, jer

je i ranije ve jednom bio naen u tom kabinetu, sam samcit, odeven i po svoj

prilici umro prirodnom smru pri spavanju, ba kao to su pre mnogo godina

predskazale svevidovne vodice u aniima proroica. ada ga prvi put naoe

mrtvog, poetkom njegove jeseni, narod je bio jo dovoljno io, te ga je pretnjasmrti stignula ak i u samoi njegove spavae odaje, to mu nije smetalo da

vlada, kao da se uzdao u neku boju promisao koja ga je predodredila da nikada

ne umre, pa je predsednikova kua liila manje na dvor a vie na trnicu po

kojoj se morao kriti put izmeu bosonogih posilnika to su po hodnicima

stovarivali sepete pune povra i ivine sa magaraca, moralo se preskakati preko

blebetavih kumica i njihove izgladnele kumadi dok su spavale sklupane postepenitu ekajui udo zvaninog milosra, valjalo je izbei potoie prljave

vodurine to su je svatoreke nalonice prosipale, dok su u vaze stavljale

dnevno cvee umesto nonog i ribale podove pevajui pesme o varljivim

ljubavima, sve u ritmu mlaenja suvim granjem kada su tresle ilime po

doksatima, i uz sve to jote izdrati sablanjavanje doivotnih inovnika im bi

natrapali na kokoke koje su nosile jaja po ladicama pisaih stolova, valjalo je

6


7/242

izdrati tiskanje kurvotija i vojnika po nunicima, kretanje ptica i krvljenje

pasa lutalica kad banu dok traje primanje, jer niko nije znao ko je kome rod ni

pomozi bog u tome dvoru irom otvorenih kapija u ijem se raspameujuem

rusvaju nije dalo ustanoviti gde se nalazi vlada. +e samo da je domain kue

sudelovao u tom vaarskom rasulu, nego ga je ak podstrekavao i predvodio

time to je, im se jo pre prvih petlova udije svetlo u njegovoj spavaoj odaji,

predsednika garda svojim sviranjem budnice objavljivala novi dan oblinjoj

kasarni onde, ova bi ga ponovila bazi /an 0eronimo, a ova opet lukoj

tvravi, dok ga je ova ponavljala za est eta izredom koje su trubljenjem budile

najpre sam grad, a potom svekoliku zemlju, dok je on dubokoumno razmiljaona nokiru, upinjui se da dlanovima ugui zunzaranje u uima koje je tada

poinjalo da ga kinji, i blenui u promicanje brodskih svetiljki po hirovitom

topaznom moru koje je u ta slavna vremena jo bilo vidljivo sa njegovih

prozora. /vakoga bogovetnog dana, otkad je preuzeo vlast, on je nadgledao

muu u talama da svojom rukom izmeri koliko e se mleka natovariti na troja

predsednikih kola i isporuiti gradskim kasarnama, uzimao bi u kuhinji oljucrne ka%e i kola od manioke, ne znajui naisto ta e mu dunuti u glavu i kuda

e se denuti tog dana, osetljiv na torokanja posluge, jedinih itelja u dvoru s

kojima je imao zajedniki jezik i ija je iskrena ulagivanja ponajvie potovao a

due ponajbolje razumevao, pa bi se neto pre devet sati natenane kupao u vodi

sa poparenim liem, u granitnoj kupelji postavljenoj u hladovini bademovih

kroanja sred njegovog privatnog dvorita i tek posle jedanaest uspevao bi daobuzda strepnje od ranog jutra i da se suoi sa svime to stvarnost

nepredvidljivo nosi. -anije, u vreme okupacije marinaca, zatvarao se u svoj

kabinet da sa zapovednikom desantnih trupa odlui o sudbini otadbine i

svakojake zakone i ukaze potpisivao palcem, jer tada itati ni pisati nije znao,

ali kada su ga ponovo ostavili nasamo sa otadbinom i sopstvenom vlau, nije

sebi trovao krv morama pisanog zakona, nego stade vladati usmenom reju i

7


8/242

prisustvom linim u svako doba i na svakom mestu sa prepotopskom krtou,

ali i sa hitrinom neshvatljivom za njegove godine, dok ga je saletala rulja

gubavaca, slepaca i uzetnika koji su vapili so ozdravljenja iz njegove ruke,

zatim opor veleuenih politiara i besramnih udvorica koji su ga proglaavali

vrhovnim ispravljaem zemljotresa, pomraenja, prestupnih godina i drugih

bojih pogreaka, vukao je po kui svoja golema stopala poput slona u snegu,

izlazei na kraj sa dravnim poslovima isto tako jednostavno kao kada bi

naredio maknite mi ova vrata odavde i namestite ih tamo, vrata bi bila maknuta,

vratite ih ponovo gde su bila, vraali su ih, usporite sat na tornju, neka ne

odzvanja dvanaest tano u dvanaest nego dva sata docnije kako bi ivotizgledao dui, usporavali su, bez trunke oklevanja, bez prestanka, izuzev u asu

samrtnog zatija sijeste, kada bi potraio utoite u polutami kod nalonica, pa

ne asei birao neku od njih i trtio je ne svlaei ni sebe ni nju, ak ni vrata ne

zatvorivi i tada bi se kuom razlegalo bezduno dahtanje mua smandrljavka

na brzaka, poudno zasoptao zveket zlatne mamuze, njegovo psee cvilenje,

strahotna preneraenost ene koja je sve to svoje vreme za ljubavisanje trailanastojei da izbegne prljave poglede golotrpadi, njeno dernjanje bre tornjajte

se odavde, idite i igrajte se u dvoritu, jer ovo deca ne treba da gledaju, inilo se

kao da nekakav aneo prelee nebesima otadbine, glasovi bi jenjavali, ivot

zamirao, a svi se kamenili s kaiprstom na usnama, zaustavljajui dah,

umuknite, general opaljuje, ali oni koji su ga bolje poznavali nisu iole verovali u

predah ovog svetog trenutka, jer je vazda 1izgledalo da se on umnoava, videlisu ga da igra domine u sedam uvee i u tom istom trenutku kako raspiruje

vatricu od kravlje balege da dimom rastera komarce iz dvorane za primanja, pa

se niko nije zanosio nadanjima sve dok u poslednjem prozoru ne utrne svetlost i

ne odjekne zveket tri zvekira, tri zasuna, tri krauna predsednike spavaonice, a

potom tup udar tela to od iznurenosti pada na kameni pod, zatim disanje

oronulog deteta koje biva sve dublje to plima vie nadolazi, sve dok none

8


9/242

har%e vetra ne zaglue zrikavce u njegovim uima, a silan talas zapenjenog mora

ne prelije starinski grad vicekraljeva i gusara, sune niz ulice pa provali kroz sve

prozore u gradsku kuu, kao jedne strane avgustovske subote kada su lupari2

narastali u ogledalima, pa dvoranu za primanja prepusti na milost i nemilost

mahnitanju morskih pasa, te nadvisi i najpropetije valovlje prepotopskih

okeana, pa se izlije preko lica zemaljskog, preko prostora i vremena, a potedi

jedino njega da potrbuke pliva po meseinastoj vodi svojih snova samotnog

davljenika, u platnenoj uni%ormi obinog vojnika i sa kamanama, zlatnom

mamuzom i desnicom rukom ispod glave umesto jastuka. To da se u isto vreme

pojavljivao na svim mestima tokom tegobnih godina koje su prethodile njegovojsmrti, to uspinjanje dok je silazio, to ushiivanje morem dok je roptao u

zlosrenim ljubavima, sve to nije bila njegova prirodna vrlina, kao to su

izjavljivali laskavci, niti sveopte bunilo, kao to su tvrdili klevetnici, nego je

imao ludu sreu da se moe pouzdati u svoje nepodmitljive slube i u pseu

odanost Patrisija #ragonesa, svog savrenog dvojnika, kojeg su pronali mada

ga niko nije traio, kada su prispeli sa veu da generale moj neka lanapredsednika koija krstari indijanskim selima i unosno tuguje predstavljajui

se lano, viene su ak i utljive oi u mrtvakoj polutami, viene su ubledele

usne, viena je ruka nevestinski velikoduna u satenskoj rukavici kako usrdno

baca ake soli na bolesne koji su kleali po sokacima, a iza koije videe kako

dva lana zvaninika jau na konjima i suvim zlatom naplauju milodar za

ozdravljenje, zamislite samo, generale moj, kakvo svetogre, a on tada nijeizdao nikakvo nareenje o kanjavanju varalice, nego je zapovedio da ga kriom

dovedu u predsedniki dvor s jutenom vreom navuenom preko glave, da ih

sluajno ne pobrkaju, a onda je doiveo ponienje kada je u njemu video svoju

sliku i priliku, edagajebem zar sam ja zaista taj ovek, ree, a zacelo bee ba

tako kao da je to on glavom i bradom, izuzev odlunosti u glasu, koju onaj drugi

2 3upar & vrsta koljke. & Prim. prev.

9


10/242

nee uspeti nikada da oponaa, i osim razgovetnosti linija na dlanu gde se

krivulja ivota neprekidno nastavljala oko korena palca, te ga nije ucmekao

istog trena, ne zato to je kanio da ga zadri kao zvaninog dvojnika, to e

uiniti neto docnije, nego zato to je sujeverno strahovao da su znaci njegove

sopstvene sudbine moda ispisani ba na dlanu varalice. ada se uverio da je to

uobraenje ista besmislica, Patrisio #ragones je bio ve preiveo est atentata a

da mu ni dlaka s glave nije otila i stekao naviku da vucara stopala zaravnjena

udarcem malja, zunzaralo mu je u uima, a kila mu pevala u zimske uranke,

nauio je da skida i nameta zlatnu mamuzu te je izgledalo da petlja oko nje

samo da dobije u vremenu prilikom primanja, dok je gunao sebi u bradu e jebiga boe, ove kopice to ih kuju %lamanski kovai nisu ni za krivi moj, pa je od

nekadanjeg veseljaka i prialice, kakav bee dok je duvao boce u oevoj

staklari, postao zamiljen i natmuren, nije obraao panju na ono to mu govore,

nego je pomno ispitivao tamu njihovih oiju ne bi li dokuio ba ono to mu ne

govore, nikada nije odgovarao na pitanje a da sam ne priupita, ta vi o tome

mislite, te je od lenjivca i sladostrasnika, kakav je bio dok je trgovao udima,postao marljiv do iznemoglosti, neumorni peak, postao podmukao i grabeljiv,

odavao se ljubavisanjima daj ta da, spavao na podu, posve odeven, potrbuke i

bez jastuka, okanio se mladalakih bubica da postane neko i neto, batalio

zlatno porodino zanimanje sitnog duvaa boca, suoavao se sa najstranijim

opasnostima vlasti, postavljao kamen temeljac tamo gde ga vie nijedan majin

sin postaviti nee, presecao poasne vrpce u neprijateljskim oblastima, morilasu ga mnoga izneverena nadanja i priguivani uzdisaji zbog neostvarivih sanja o

buljuku jednodnevnih a ipak nedostinih kraljica lep4te koje je krunisao ne

taknuvi ih ni prstom, jer se zanavek pomirio sa dubinom da ivi tu a ne svoj

ivot, to opet nije uinio ni iz ubeenja niti iz pohlepe, nego zato to mu je on

potedeo ivot pod uslovom da prihvati doivotno zaposlenje kao zvanini

dvojnik sa mesenom platom od pet stotina pesosa i povlasticom da ivi kao

10


11/242

kralj a pritom poteen bude sree da kralj zaista i bude, e pa brajko, ta e

vie. 5va zbrka oko toga ko je ko, nastala jer behu do u dlaku slini, dostigla je

vrhunac jedne noi dok duvae jugo kada on zatee Patrisija #ragonesa kako

uzdie zurei ka moru, utonuo u sladunjav miris jasmina, te ga upita, iskreno

zabrinut, da mu nisu sipali otrovni jedi u hranu pa je pomerio pameu, kao da

je na sugreb stao, a Patrisio #ragon6s e mu na to, ama ni govora, moj generale,

ljui je otrov kanut u moju duu, prole subote sam krunisao jednu kraljicu

karnevala i sa njom odigrao prvi valcer, pa sada ne mogu nikako da je sebi

izbijem iz glave, jer je to najlepa ena na svetu, jedna od onih to nisu za svaku

%ukaru, generale moj, samo da je vidite, a ovaj na to odahnu s olakanjem e jebiga, brale, te ludorije spopadnu oveka ako nema pri ruci neto ensko da svojski

natrti, pa mu predloi da je otmu, kao to je ve postupio sa tolikim enskicama

vrdaljkama koje su se najpre nekale a posle mu postale nalonice, ima da ti je

silom strmeknem u krevet a etiri vojniine da je dre za ruke i noge dok joj

bude zakrkavao ludoja, ima da je rasturi, jebo te blagi bog, da zna da se one

uskopiaste najpre nogetaju i besne a posle te preklinju i bogorade, ne ostavljajme ovako, moj generale, kao jadnu rainu jabuku sa skliskim semenkama, ali

Patrisio #ragones nije imao tolike elje, bolje reeno, imao je on mnogo vee,

eleo je on da bude voljen, jer ta enska zna znanje, videete ta ima da vidite

kada je budete videli, moj generale, a ovaj mu radi umirenja pokaza none staze

to vode pravo u odaje njegovih nalonica i ovlasti ga da se poslui njima, ba

kao i on to je inio, iz zaleta i na brzu ruku, ne svlaei se, te Patrisio #ragonespun vere zaroni u tu movaru pozajmljenih ljubavi uzdajui se da e u njoj

utoliti svu silinu svojih udnji, ali su ga enje dovodile do bezumlja da je

katkada zaboravljao na uslove pozajmice, pa se radi zabave raspojasavao,

uputao se u golicave pojedinosti, neoprezno dosezao do skrivenih biljura

najdimrijskijih ena, izmamljivao im uzdisaje, izazivao ih da se u mraku

kikou od divljenja, kakva ste vi mangupska paljevina, generale moj, uorile

11


12/242

su mu, postajete nenadjebljivi pod stare dane, te od tog dana nijedan od njih

dvojice a bogme nijedna od nalonica nisu znali koje je dete ije, ko ga je kojoj

nainio, jer su se deca Patrisija #ragonesa, ba kao i generalova, raala u

sedmom mesecu. 7to tako Patrisio #ragones postade jaki ovek vlasti, ova

kojeg su najvie voleli ali ga se i najvie pribojavali, tako da je generalu ostajalo

vie vremena da se pozabavi oruanim snagama sa istom revnou kao na

poetku svog mandata, ne zato to su oruane snage bile oslonac njegove

vladavine, kao to smo svi mislili, nego naprotiv zato to su bile njegov

najstraniji prirodni neprijatelj, pa je stoga jedne o%icire ubeivao da ih drugi

o%iciri uhode, mrsio im ivotne pute ne bi li ih spreio da kuju zavere protivnjega, od deset metaka isporuenih kasarnama vazda je bilo osam oraka, slao

im je barut pomean sa morskim peskom, dok je istovremeno lino raspolagao

zamanim arsenalom oruja uvek ua dohvatu ruke, u jednom spremitu

predsednike palate, a kljueve tog skladita je nanizao na alku u ostalim

jedinim postojeim kljuevima od vrata koja je samo on mogao otvoriti, tien

spokojnom senkom mog doivotnog pajtaa, generala -odriga de #gilara,artiljerca od zanata koji je, izmeu ostalog, bio njegov ministar odbrane,

zapovednik dvorske garde, naelnik slube za dravnu bezbednost i jedan od

retkih smrtnika kome je bilo dozvoljeno da ga pobedi u dominama, a tu ast je

stekao izgubivi desnu ruku dok je sa jednog tapina podmetnutog dinamita

uklanjao upalja samo na koji asak pre nego to je predsednika koija imala

stii na mesto predvienog atentata. 5seao se u toj meri siguran pod zatitomgenerala -odriga de #gilara i u prisustvu Patrisija #ragonesa da poe

zanemarivati mere bezbednosti i sve ee se pojavljivati na javnim mestima,

ak se drznu da obinim karucama bez oznaka eta gradom u pratnji samo

jednog autanta, posmatrajui kroz zastore kaiperno nadmenu katedralu od

pozlaenog kamena, koju je ukazom proglasio za najlepu na svetu, razgledao je

stare kamene kue sa tremovima gde vreme spije i suncokretima okrenutim

12


13/242

moru, zatim kaldrmisane ulice sa vonjem nagorelog %itilja u predgrau

vicekraljeva i bledunjave devojurke dok, neodoljivo smerne, vezu ipke meu

saksijama karan%ila i cvastima ljubiice na osunanim balkonima, zurio je u

crno&bele ploe baskijskog manastira odakle je svakodnevno u tri posle podne

dopirao zvuk iste one etide za glasovir kojom je proslavljen prvi prolazak

komete, probijao se kroz vavilonski koloplet trnice, kroz njenu ubistvenu

vrevu, izmeu razlepezanih sreaka, kolica sa piem od eerne trske, nizova

jaja od iguane, arapskih drangulija izbeljenih suncem, pored jezivog prizora

ene koja se prometnula u korpiju jer je bila neposluna prema roditeljima,

zatim se zaputio niz kukavni sokak ena bez mukaraca, koje su s veeri izlazilegole na ulicu da kupe plave karpine i ruiaste pagare i da psovkom pomenu

piljarkama majicu milu, dok im se rublje sui po rezbarenim drvenim

doksatima, osetio je zadah ukvarene ribe, opazio svakidanji sjaj pelikana

odmah iza ugla, arolik nered crnakih daara po breju oko zaliva i iznenada

evo nje, evo luke, ah luko, evo i drvenog gata obraslog sunerima, eno stare

oklopnjae marinaca due i mranije od istine, a tu je i drusna crnkinja koja sesuvie dockan uklonila da propusti izbezumljene karuce te je osetila kako ju je

sama smrt dotaknula iz te utvare sutonskog starca koji posmatrae luku

najalostivnijim pogledom na svetu, to je on, prestraeno ciknu, iveo nam

delija, viknu, neka nam ivi, vikali su mukarci, ene i deca istravajui iz

kineskih gostionica i brloga, neka ivi, uzvikivali su i oni to su srljali konjima

pod kopita i ustavljajui koiju samo da stegnu ruku vlasti, ta ujdurma je bilatako nagla i nepredviena da je on jedva stigao da autantu odgurne ruku sa

oruja korei ga siktavim glasom, ne budite pizdoser, porunice, pustite ih da

me vole, toliko ushien tim izlivom ljubavi, kao i slinim izlivima sledeih

dana, da je generala -odriga de #gilara stajalo truda da mu izbije iz glave taj

prokleti naum o etnji otvorenim kolima kako bi domoljubima domovine pruio

priliku da me vide od glave do pete sunac mu boji, jer on nikada nije ni

13


14/242


15/242

ivim tapirom skakali u reku, video je jams8golem kao slonovsku noga, koaru

sa divljim patkama spremljenim za predsedniki sankoo,9 pa je u svetenoj

polutami svoje kabine uzdisao duboko ganut, pogledajte kako dolaze, kapetane,

pogledajte kako me vole. ) decembru, kada svet ariba izgleda kao sazdan od

biljura, on se uz stenovite staze znao dolomatati koijom do kue pri vrhu

grebena a tamo je provodio popodneva igrajui domine sa bivim diktatorima iz

drugih zemalja sa kontinenta, svrgnutim oevima drugih otadbina, kojima je

pruio utoite za mnogo godina, a oni su sada starili u polusenci njegovog

milosra i u stolicama na terasi snatrili o nestvarnom brodu kojim bi se jo

jednom doepali vlasti, govorili sami sa sobom, umirali ionako ve mrtvi uodmaralitu koje je za njih sagradio na zaravni ponad mora, poto ih je sve

redom primio kao da je u pitanju jedan te isti, jer su se svi pojavljivali u cik zore

sa sveanom uni%ormom naopako navuenom preko piame, s koveiem

novca koji su zdipili iz dravne blagajne, ko%eretom u kome su bili jastue sa

ordenjem, iseci iz novina zalepljeni u stare raunovodstvene knjige i jedan

album sa slikama koje su mu poturali pod nos prilikom prvog primanja, kao dasu im to akreditivna pisma, jer jedina isprava svrgnutog predsednika mora da

bude njegova umrlica, govorio je, sa istim omalovaavanjem sluao njihove

cvrkutancije kao eto ja prihvatam vae plemenito gostoljublje samo na dan&dva

dok narodna pravda ne doe glave uzurpatoru, uvek isti obrazac detinjaste

gordosti koji bi malo kasnije primeivao i kod uzurpatora i kod uzurpatorovog

uzurpatora, kao da mekomudi ne razabiraju da to tako biva u mukimposlovima, ko padne taj se ne die, pa je svima otvarao vrata predsednike kue

na nekoliko meseci dok ih na dominama ne opeljei do poslednjeg groa, a tada

bi me odveo do prozora okrenutog prema moru i drei me pod ruku saoseao

sa mnom jer je ovaj kurvanjski ivot samo retkima med i mleko, pa bi me teio i

3 :ams 1name, p.; & vrsta tropske biljke jestivog korena. & Prim. prev.4 /ankoo 1sancocho, p.; & jelo od mesa, banana i povra. & Prim. prev.

15


16/242

zamazivao oi, pogledajte ono tamo, onu golemu kuu nalik na prekookeanski

brod nasukan na hridinama, idite tamo, imaete sunanu sobu, dobru hranu i

vremena na pretek da sve zaboravite u drutvu ostalih drugara po nevolji, sa

divnom terasom prema moru, gde je rado sedeo za decembarskih poslepodneva

ne toliko radi uivanja u igri domina sa tim jatom kukavnika koliko da

dimrijski likuje to nije u njihovoj koi i da sebe posmatra u pounom ogledalu

njihove nesree, dok je sam gacao po ogromnoj movari sree, usamljeno

sanjario i poput zle primisli uljajui se saletao podane mulatkinje koje su u

rasvit mele predsedniki dvor, njuio je njihov vonj od javnih spavaonica i

je%tinog briljantina, vrebao je priliku da neku od njih ukeba nasamo i da je tucnekao petao iza kancelarijskih vrata, a one bi se kikotale u prisenku, pa vi ste

popaljeni razbojnik, generale, takva veliina a takav nezasitan pizdoljubac, no

on je posle svakog takvog ljubavisanja ostajao tuan i, tamo gde ga niko ne

uje, pevao ne bi li se uteio, oj mesee sjajni januarski, pevao je, pogledaj me

ko da zginuh na stratitu tvog prozora, pevao je, tako ubeen u ljubav svog

naroda tih oktobara bez ravih predznaka da je iznosio mree za ljuljanje udvorite predgradske vile u kojoj je ivela njegova majka


17/242

devet dugmadi na potpasau i pokazao mu ogromnu kilu, poruite mu da me

ratosilja ove nakaze, rekao je, ali mu je nuncije usrdno i mirno bdeo nad duom

i nastojao ga ubediti da sve to je istinito, ma ta god kazali, potie od !uha

svetoga, a on ga je uz prve veernje svetlosti ispraao do vrata pucajui od

smeha, to je inae retko inio, ne prdite u vetar, oe, ta vam je napelo da me

preobraate, do avola, kada ionako inim sve to vam je po volji. To ustajalo

spokojstvo iznenada je pomutila borba petlova na nekoj udaljenoj ledini kada je

jedan krvoedni petao odrubio glavu protivniku, raskljuvao je i prodrao

naoigled gledalaca izbezumljenih od silne krvi i naljoskanih muzikanata koji

su tu grozotu slavili veselim pesmama, a samo on shvati taj predznak nesree,prokljuvi ta se to kuva te kriom zapovedi svojim vojnicima da uhapse jednog

od sviraa, onoga, e ba onoga to svira tamo bas trubu, te kod njega kasnije

pronaoe puku sa skraenom cevi i on pod mukama priznade kako je smerao

da puca na njega u gunguli na izlazu, naravno, bilo je jasno kao dan, objasni on,

ja sam gledao u svakoga, svi su blenuli u mene, samo se ovaj rogonja od trubaa

nije usudio nijednom da me pogleda, jadan ova, pa ipak je znao da u tome nelei klica njegovog nespokojstva, jer ga je taj nemir spopadao nou u

predsedndkom dvoru, svejedno to bi mu sluba dravne bezbednosti

dokazivala da nema nikakvih razloga za zabrinutost, generale moj, sve je u

redu, pa se priio za Patrisija #ragonesa elei maltene da postanu jedno otkad

je shvatio na ta sluti ona borba petlova, prisiljavao ga je da s njim jede istu

hranu i istom kaikom kusaju med, ne bi li makar imao tu vajnu utehu da eobojica odapeti ukoliko je neko sipao otrov, pa su se unjali kao begunci po

zaboravljenim odajama gazei jedino po tepisima da niko ne uje njihove

pritajene korake velike kao u sijamskih slonova, plovei zajedno po sevajuoj

svetlosti sa svetionika koja se svakih trideset sekundi udevala kroz prozor i u

zeleno kupala odaje ispunjene dimom od kravlje balege i alobnim piskom

nonog brodovlja koje zaplovijuje usnulim morima, provodili su duga

17


18/242

popodneva zurei u kiu i brojei lastavice dok se irila amotinja

septembarskih sutona, nalik na dva odrtavela ljubavnika tako odvojena od sveta

da on nije shvatao kako ta oajnika tenja da se dvaput ivi samo podjaruje

protivno verovanje da je njega svaki put manje, pa je tada tonuo u mrtvilo,

strae su udvostruavane i nikome nije bilo doputeno da ue ili izie iz

predsednikog dvora, ipak je neko uspeo da doskoi tom gustom reetu i da vidi

ptice onemele u kavezima, krave kako piju iz krstionice, gubavce i uzetnike

kako donjaju po ruinjacima, u podne je izgledalo kao da svi iekuju svitanje

jer je umro prirodnom smru u snu prema predskazanju proroanskih inijica,

mada su vie vlasti preduzimale sve samo da se vest ne prouje dok njihovanegdanja trvenja ne budu krvavo razreena. +e znajui nita o ovim glasinama,

on je ipak bio svestan da se neto u njegovom ivotu ima desiti svakog trena, pa

je prekidao spore partije domina i pitao generala -odriga de #gilara kako stoji

stvar sa ovim naim sranjem, burazeru, situacija je u naim rukama, generale, u

zemlji je zaveden mir, lovio je proroanska znamenja u pogrebnim lomaama

od kravlje balege zapaljenim po hodnicima, lovio ih je u ustajalim bunarskimvodama i, ne nahodei utoljenja zebnji svojoj, odlazio im pripeka popusti u

predgradsku vilu kod svoje majke


19/242

straara koji su ga pozdravljali sa nema nita novo, moj generale, ali on je znao

da to nije tano, da su ga ve po navici obmanjivali a iz straha lagali, znao je da

ba nita nije istina u toj pogibeljnoj neizvesnosti koja mu je, od one zlehude

veeri sa borbom petlova, zagoravala slavu i gasila vajkadanje elje za vlau,

pa je, muen nesanicom do poznih nonih sati a praen potrbuke po podu,

sluao kroz prozor otvoren prema mora one daleke bubnjeve i alostive gajde uz

ije su zvuke svetkovali neku sirotinjsku svadbu sa istim ushienjem kojim bi

proslavili i njegovu smrt, zauo je pisak nekog gusarskog broda koji je u dva

sata isplovio bez kapetanovog odobrenja, uo je papirnati umor rua to se

rascvetavaju u praskozorje, oblivao ga je studen znoj, nevoljno je uzdisao, nenalazei ni aska spokojstva, nekim ivotinjskim nagonom predoseajui kako

se neumitno pribliava ono predveerje kada se vraao iz predgradske vile i bio

iznenaen meteom svetine na ulicama, otvaranjem i zatvaranjem prozora,

prestravljenim lastavicama po prozirnom decembarskom nebu, pa je malice

razmakao zavese na koiji da vidi ta se deava i rekao sebi, to je ba ono,

majko, to je ono, rekao sebi s nekim uasnim oseanjem olakanja kada je ponebu ugledao raznobojne balone, balone crvene i zelene, balone ute kao velike

plave narande, bezbrojne balone lutalice to su lebdeli kroz prestravljenje

lastavica, lelujali asak u biljurnoj svetlosti u etiri po podne, a potom se naglo

rasprskavali uz priguen i jednoglasan prasak te se ponad grada uskovitlae

hiljade i hiljade papiria, pravcata oluja pogrdnih spisa razletelih na sve strane,

to koija iskoristi da se iskobelja iz pijanog metea a da niko ne prepoznakoiju vlasti, jer su se svi otimali za papirie iz balona, moj generale, dernjajui

se izvikivali su sa balkona ono to pisae na papiriima, ponavljali naizust, dole

ugnjetavanje, vikali su, smrt tiraninu, ak su i straari po hodnicima

predsednike palate uglas itali, ujedinjenje svih bez klasnih razlika protiv

vekovnog despotizma, izmirenje rodoljuba protiv korupcije i osionosti vojnih

glaveina, dosta je bilo prolivanja krvi, vikali su, neemo pljaku, itava zemlja

19


20/242

se budila iz vekovne umalosti ba u trenutku kada je on ulazio na vrata

spremita za koije i saznao stranu vest da su, generale moj, Patrisija

#ragonesa smrtno ranili otrovnim kopljem. *nogo godina ranije, jedne noi

kada su se sporekali, predloio je Patrisiju #ragonesu da se kockaju u ivot,

glava ili pismo, ako je glava umire ti, ako li je pismo umirem ja, ali ga je

Patrisio #ragones upozorio da e odigrati nereeno i oba glave izgubiti, poto

svi novii imaju sa obe strane utisnut isti lik, njihov, na ta mu ovaj predloi da

pokuaju sa dominama, da odigraju dvadeset partija pa gine ko dobije, to

Patrisio #ragones prihvati, ast mi je velika i zadovoljstvo osobito, moj

generale, pod uslovom da mi podarite tu povlasticu da vas mogu pobediti, aovaj pristade, u redu, elem odigrae jednu partiju, odigrae i dve, odigrae

bogme i svih dvadeset, a Patrisio #ragones dobi svaku, bolje reeno samo je on

pobeivao jer je bilo zabranjeno da izgubi, zapodenue dug i bespotedan okraj

te stigoe do poslednje partije a on ne pobedi nijednom, i Patrisio #ragones

obrisa znoj rukavom koulje, uzdahnuvi, veoma alim, moj generale, ali ne

gorim od elje da umrem, na ta ovaj stade skupljati domine i reati ih u drvenukutijicu govorei kao kakav ua koji vergla lekciju da ni on nema posebnog

razloga da pogine na stoiu za domine, neka to bude na sudnjem mestu i u

sudnjem asu, dakle prirodnom smru dok bude spavao, ba kao to su na

poetku njegove vladavine predskazali anii proroica, a moe biti ni tako

ako zrelo razmislim, na kraju krajeva mene


21/242

sami bejahu u odaji, svojom rukom mu je iz kaiice davao lekove za umirenje

bolova, a Patrisio #ragones ih je gutao bez blagodarnosti i posle svake kaiice

govorio, ja vas samo nakratko ostavljam sa tim vaim govnarskim svetom, moj

generale, jer mi srce kazuje da emo se ubrzo susresti u bezdanima pakla, ja

usukaniji od jegulje usled ovog otrova, a vi s glavom pod mikom zverajui

kuda da je denete ii makar moje rei zvuale bez trunke potovanja, generale

moj, sada vam mogu priznati da vas nikada ni voleo nisam, kao to ste umiljali,

nego da jo od onih davnih gusarskih vremena kada me je zadesila zla srea te

dopadoh aka vaim pajtaima molim boga da vas ucmekaju, makar i uljudno,

samo da vam se naplatim za ovaj ivot sirotanski kakav mi nametnuste ponajpretime to ste mi rvnjem zaravnili tabane da postanu noobdijski poput vaih, pa

time to ste mi muda buili obuarskim ilom da mi kuljne kila, potom time to

ste me prisiljavali da pijem terpentin kako bih zaboravio da itam i piem, a

koliko je moju majku ubilo jada dok me tome nauila, a mene dok sam

zaboravio, i naposletku time to ste me vazda prisiljavali da obavljam one javne

dunosti od kojih ste punili gae, ne zato to ste otadbini potrebni ivi, kao totrtljate, nego zato to bi se i najveem kurajliji usukala muda dok krunie one

kurvotije od lepotica, a ne zna s koje e ga strane bapnuti smrt, jeste da

govorim bez iole potovanja, generale moj, ali njega nije kosnula drskost nego

neblagodarnost Patrisija #ragonesa kome sam uinio da kraljevski u palati ivi,

dao sam ti bre to niko nikome na svetu dao ne bi, ak sam ti i svoje ene

pozajmljivao, no deder da o tome i ne govorimo, moj generale, jer je bolje bitiutuen maljem nego povaljivati te bakutanere i uz to se jo praviti da igoe

junice, poto te kukavne kopilue bez srca ne oseaju gvoe niti se bacakaju

niti se propinju niti se otimaju kao junice, niti im bije dim iz guzova, niti smrde

na osmueno meso, to je ponajmanje emu se od valjane enske ima nadati,

nego raepe svoju telesinu kao krepale krave dok ti ne otalja svoje, pri tome

ne prestajui da ljute krompir i dovikuju svojim drugama draknite u kuhinju

21


22/242

dok ja smandrljam ovo ovde, pripazite da mi pilav ne zagori, jedino vi moete

verovati da to sranje predstavlja ljubav poto za bolje i ne znate, moj generale,

jeste da govorim bez dole potovanja, ali mi se hoe da vam skreem u brk,

onda on poe da ga preklinje, umukni za ime boga, sunce ti jarko, zaepi ve

jednom gubicu ili e mi krvavo platiti, ali Patrisio #ragones je i dalje govorio

ne hajui, zato da umuknem, nita vam krvavije platiti ne mogu nego da me

ubijete, a ve me ionako ubijate, stoga vam je bolje da iskoristite trenutak i

pogledate istini u oi, moj generale, jer znajte ve jednom da vam nikada niko

nije kazao ono to zaista misli, nego vam govore u lice samo ono to vam godi

da ujete, dok se pred vama duboko klanjaju, iza lea vam rade o glavi,zahvalite srenoj zvezdi to sam ovek koji vas najvie na svetu saaljeva, jer

jedino ja liim na vas, jedino sam ja toliko poten da vam kaem u oi ono to

svi o vama uokolo zuckaju da ste niiji i nikakav predsednik, da presto ne

dugujete svojim topovima nego 7nglezima koji su vas na nj posadili, a docnije

vas #meri titili i podrali svojim dvomudim oklopnjaama, oima sam svojim

gledao kako ste bubavabarili levo&desno ne znajui u strahu odakle da ponetevladati, pa kad su vam #meri doviknuli, ostavljamo te ovde sa tvojim crnakim

jebarnikom pa da vidimo kako e se, bratko, snai bez nas, niste otada sjahali

sa te stolice niti ikada kanite maknuti dupe ne zato to ne elite nego to ne

moete, priznajte, jer vam je savreno jasno da bi se na vas ostrvili kao kerovi

istog trena im bi vas ugledali na ulici odevenog u odeu obinog smrtnika, da

vam se naplate to ste poinili pokolj kod /anta *arija del #ltar i tozatvorenike bacate u opkop oko luke tvrave da ih kajmani ive rastrgnu, te to

ih ive derete pa im kou aljete porodicama da im nauk bude, govorio je,

izvlaei iz bezdanog bunara svojih zaostalih pizmi mnotvo okrutnih sredstava

njegovog beasnog reima, sve dok vie nije mogao da zbori, jer mu neka

uarena eagija iskida utrobu, srce mu omeka, pa zacvile gotovo moleivo i

ne elei da vrea, ozbiljno vam velim, moj generale, iskoristite to umirem i

22


23/242

umrite sa mnom, niko nije pozvaniji od mene da vam to kae, jer nikada nisam

teio da liim na ma koga niti da budem velikodostojnik otadbine, nego sam

eleo da budem jadni duva stakla, da pravim boce poput oca svojega, stisnite

petlju, generale moj, smrt ne boli koliko se ini, a sve to kaza s takvom vedrom

iskrenou da ovoga ne obuze bes da mu odgovori, nego krenu da ga pridri na

stolici kad vide kako poinje da se skljokava i hvata rukama za drob, jecajui u

suzama bola i srama, o kakav jad i beda, generale moj, ja se usrah, to ovaj

shvati da govori u prenosnom smislu kao da mu eli rei kako umire od straha,

ali ga Patrisio #ragones razuveri, ma kojeta, hou rei da sam se usro, ba

naisto usro, generale moj, a on stade da ga bogoradi, uzdri se, Patrisio#ragones, ne daj se sokole, mi generali otadbine moramo umirati kao ljudi,

makar nas to i ivota stajalo, ali sve bee suvie dockan kazano, jer se Patrisio

#ragones strovali potrbuke preko njega bacakajui se u strahu, govnima i

suzama. ) kancelariji pored dvorane za primanja morao je da trlja le sapunom i

kostretnom krpom ne bi li sa njega uklonio odurni zadah smrti, potom mu obue

odedu koju je i sam oblaio, utegnu ga lanenim potpasaem za kilu, nazu mukamane i zlaanu mamuzu namesti na levu potpeticu, oseajui iz dna due

kako postepeno postaje najusamljeniji ovek na svetu, naposletku ukloni sve

tragove te lakrdije i do u dlaku udesi svaku pa i najsitniju pojedinost ba kako je

svojim oima video da one izgledaju u aniima prorokih vodica, tako da

sutradan ranom zorom dvorske istaice nau le, a one ga bogme i naoe,

leao je potrbuke na podu kancelarije, prvi put umro lanom prirodnom smruu snu, u lanenoj uni%ormi bez inova i sa kamanama, te sa zlatnom mamuzom

na levoj potpetici i desnom miicom ispod glave umesto jastuka. +i ovog puta

vest se ne prou istog trena, kao to je oekivao, nego protekoe mnogi sati u

opreznom domiljanju, poverljivim proveravanjima i tajnim nagodbama izmeu

naslednika reima koji su pobijanjem svakojakih oprenih glasina o smrti

nastojali da dobiju u vremenu, ak i mater njegovu


24/242

izvukoe na trgovaku ulicu da svi vidimo da joj nema ni traga alosti na licu,

obukoe mi nekakvu haljinu na cvetie, kao da sam lucprdaljka, gospodine moj,

naterae me da kupim eir s papagajskim perjem da svi vide koliko sam srena,

nagnae me da pokupujem sve to zatekosmo u duanima, iako sam

kukumavila nemojte, gospodine, nije vreme za kupovanje no je vreme za

korotovanje, jer sam i ja bila ubeena da je pokojnik zaista moj sin, ali oni su

me terali da se silom osmehujem dok me %otogra%iu od glave do pete, jer je

vojnim glaveinama bilo dunulo u glavu da je tako neto potrebno otadbini, a

za sve to vreme on se u svom skrovitu pitao zbunjeno, ta li se to dogodilo kad

se lanom smru njegovom nita na belom svetu promenilo nije, kako jemogue da je sunce izgrejalo kao i svakog drugog dana, pa se bez zastoja pelo

nebeskim irom, zato se ini da je nedelja, majko, emu ova uobiajena

vruinina iako sam umro, pitao se zapanjen, ali tog asa iznebuha zagrmee

topovi sa luke tvrave, razlee se zvonjava glavnih zvona sa katedrale, a u

predsedniki dvor provali razularena rulja koju je iz vekovne obamrlosti

probudila najvea novost na svetu, tada on odkrinu vrata od spavae odaje,gvirnu u dvoranu za primanja i na odru ugleda sebe lino, mrtvijeg i nakienijeg

od svih mrtvih papa hrianskih, prenerazi ga i postide sopstveno telo krnog

junaine oprueno u cveu, lice olovno&modro od pudera, narumenjene usne,

ruke grube kao u neustraive devojke, skrtene na grudima koje behu oklopljene

ratnim ordenjem, u suludo nagizdanoj sveanoj uni%ormi sa deset veernjih

sunaca generala svemira, kako ga je neko posmrtno naimenovao, sa sabljomherca&kralja koju nikada nije potegao iz kanije, u lakovanim kamanama sa dve

zlaane mamuze, golemim imetkom vlasti i alosne ratne slave svedene na

ljudske razmere njegovog nepominog pederskog tela, do avola, nije mogue

da sam ovo ja, ree besno u sebi, pa to nije ni pravedno, kakva pizdarija, ree u

sebi, posmatrajui pogrebnu povorku oko svog lea, pa na asak smetnu s uma

zamrena pravila te lakrdije i oseti kako ga je okrutnost smrti ponizila i srozala

24


25/242

pred velianstvenou vlasti, ugleda ivot bez sebe, ugleda malice ganut kako

izgledaju ljudi lieni njegovog okrilja, a donekle uznemiren ugleda one koji su

doli samo zato da se uvere je li to zaista on ili nije, ugleda kako ga neki starac

pozdravlja masonskim pozdravom iz vremena %ederalnog rata, ugleda nekog

oveka u crnini kako mu celiva prsten, ugleda jednu srednjokolku kako mu

polae cvetak na odar, ugleda ribarku koja, ne mogavi se pomiriti sa istinom da

je mrtav, ispusti koaru svee ribe na tle, baci se na namirisani le ridajui i

nariudi, to je on, o blagi boe, ta li emo bez njega, naricala je, jer to je bio

on, vikali su to je on, povika i svetina smlavljena sunanom jarom na Trgu

oruja, a tada posmrtno zvono umuknu i glavna zvona sa katedrale i sva zvonasvih crkava obnarodovae utorak svetkovanja, zapratae uskrnje rakete,

petarde radosti i bubnjevi osloboenja, a on ugleda kako buljuci napadaa

provaljuju kroz prozore uz preutnu saglasnost dvorske strae, ugleda

razbesnele voe kako toljagama razgone pogrebnu povorku i obaraju na tle

ucveljenu ribarku, ugleda kako neki kidiu na le, osmorica ljudi ga istrgoe iz

njegovog vajkadanjeg stanja nestvarnog vremena povijue i suncokreta, te gaodvucae niz basamake, ugleda one koji prosue creva tom raju izobilja i zle

sree, uvereni da e ga zanavek unititi unitavajui utoite vlasti na vjeki

vjekov, obarajui dorske kapitele od mlevenog kartona i vavilonske stubove

ovenane alabasterskim palmolistom, parajui barunaste zavese, izbacujui

kroz prozore kaveze sa pticama, vicekraljevski presto i klavir, ugleda one to

razbijaju grobne kripte sa pepelom neznanih velikana i cepaju goblene sdevicama usnulim u gondolama razoarenja i paraju goleme portrete biskupa i

drevnih ratnika i slike nezamislivih pomorskih bitaka i satiru svet da u seanju

buduih narataja ne ostane nikakvog traga od tog prokletog soja vojnikoga, a

onda kroz upljine na aluzinama osmotri ulicu da proceni razmere pustonog

izbacivanja kroz prozore i u tren oka ugleda vie neblagodarnosti i beaa

nego to sam svojim oima video i oplakao od roenja, majice moja, ugleda

25


26/242

svoje razdragane udovice kako naputaju dvor kroz vrata za poslugu, na povocu

odvodei krave iz mojih tala, raznosei vladino pokustvo i upove meda iz

tvojih konica, majice moja, ugleda svoju nedonoadiju kako poput veselih

sviraa lupaju po kuhinjskom posuu, kristalnim aama i sveanom stonom

priboru pevajui besprizorno, umro nam je ale ivela sloboda, a na Trgu oruja

ugleda lomau od zvaninih portreta i litogra%ija iz kalendara to su se mogli

videti svagda i svugde od poetka njegovog reima, spazi svoje sopstveno telo

kako se vue po kaldrmi, a za njim ostaje otkos medalja, epoleta, dugmadi sa

dolame, gajtana, brokatnih irita i rojti, kao i kianki sa sablje karatne, te deset

tunih sunaca kralja svemirskoga, majice moja, pogledaj kako su me nagrdili,govorio je, oseajui na sopstvenoj koi svu tu pogrdu ispljuvaka i bolesnikih

nokira koje su na njega prosipali sa balkona, uasnut pomilju da bi mogao biti

rastrgnut i svaren u pseim ili leinarskim utrobama uz pomamne urlike i

vatrometno praskanje karnevala prireenog da se proslavi moja smrt. ada je to

raspomamljenje minulo, on je nastavio da slua daleku muziku mirnog

predveerja, da ubija komarce pokuavajui da istim udarcem ucmeka izunzarala u uima od kojih nije imao mira niti je mogao da misli, i dalje je

posmatrao rumen poara na horizontu i svetionik to ga je svakih tridesetak

sekundi tigrasto brazdao zelenom svetlou kroz upljine na aluzinama,

oslukivao prirodno disanje svakodnevnog ivljenja koje je bivalo sasvim

svakodnevno ukoliko je njegova smrt postajala napokon samo jedna smrt vie

poput mnogih preanjih, osetio je da ga nezadriva bujica stvarnosti nosiprema niijoj zemlji samilosti i zaborava, do avola, jebe i tu govnarsku smrt,

povika i izie iz skrovita ozaren saznanjem da je kucnuo njegov veliki as pa

se stuti kroz izdumbusane salone, vukui trutasta stopala poput sablasti koja je

banula meu ostatke svog ranijeg ivota iz mrklina sa vonjem mrtvakog cvea

i ukopnog voska, gurnu vrata dvorane ministarskog saveta i kroz dimljiv vazduh

zau saaptavanja oko dugog orahovog stola, a kroz dim ugleda da su na okupu

26


27/242

ba svi redom koje je eleo da tu i zatekne, liberali koji su prodali %ederalni rat,

konzervativci koji su ga kupili, generali iz vrhovne komande, trojica njihovih

ministara, nadbiskup primas i ambasador /nontner, svi upecani na isti mamac

da pozivaju na sveopte ujedinjenje protiv vekovnog despotizma, samo da

njegovu smrt, kao ratni plen, podele meu sobom na ravne delove, tako ogrezli

u neutaive lakomosti da niko nije ni opazio da se to predsednik glavom pojavio

nepokopan, zviznuo pesnicom o sto i razdrao se aha, to je bilo vie nego

dovoljno, jer tek to je podigao pesnicu sa stola, oni su ve bili bezglavo klisnuli

i u praznom salonu ostae samo prepune pepeljare, oljice za ka%u, isprevrtane

stolice i doivotni pajta moj, general -odrigo de #gilar u ratnoj uni%ormi,omalen, priseban, jedinom svojom rukom razgonei dim da ga upozori leite,

generale moj, ima sada da bude prpa, pa se obojica bacie na pod u asu kada

pred kuom zapoe mitraljesko kliktanje smrti, krvolono likovanje

predsednike garde koja je sa velikim uivanjem i osobitom au, generale

moj, izvravala okrutnu zapovest da niko od zaverenike klike izdajnika ivu

glavu ne izvue, te mitraljeskim ra%alima pokosie one koji su smerali kidnutikroz glavnu kapiju, poskidae kao vrapce sve one to su se uljali niz prozore,

%os%ornim bombama prosue creva onima koji su uspeli da mugnu kroz obru i

da se domognu oblinjih kua, dotukoe ranjenike delei predsednikovo

uverenje da svaki preiveli ostaje zakleti neprijatelj do kraja ivota, a on je za

sve to vreme, potrbuke praen na dva pedlja od generala -odriga de #gilara,

podnosio oluju sre i buke koja bi se posle svake eksplozije sruila na njega,mrmljajui neprestano, kao da se moli, gotovo je, burazeru, gotovo je, okona

se i ta govnarija, od sada u vladati sam bez ikoga, bez ovih lajavaca, valjae

sutra zorom da se vidi ta jo moe a ta ne moe da poslui od sveg ovog

rusvaja, pa ako nema stolica, kupiti privremeno est konih taburea, budzato,

nekoliko asura da se tu i tamo prekriju rupe, kupiti jo dve&tri stvarice i kvit,

nikakvih tanjira ni kaika, ba nita, sve u to doneti iz kasarni, jer vojsku vie

27


28/242


29/242

vojska ionako rasu sama od sebe, ete se rasturie, a nekolicinu o%icira koji su

do poslednjeg asa pruali otpor iz gradskih kasarni i iz onih est razmetenih

irom zemlje, njih dotue predsednika garda uz pomo graana dobrovoljaca,

preiveli ministri u ranu zoru pobegoe iz zemlje, ostadoe samo dvojica

najodanijih, jedan od njih bee lini mu lekar, a drugi bee najglasovitiji

krasnopisac u zemlji, nije morao ni prihvatati pomo nijedne strane sile jer se

dravne blagajne napunie venanim prstenjem i zlatnim dijademama to ih

neoekivane pristalice prikupie, niti je morao da za sitne pare kupuje asure ni

kona taburea da prikrije tragove pustonog izbacivanja kroz prozore jer je jo

pre nego to je u zemlji zaveden red ona dvorana za primanja bila obnovljena iraskonija nego ikada, svuda su visili kavezi sa pticama, bezobraznim

papigama, kraljevskim papagajima, koji su ispod krovnih venaca kretali

$paniju hoemo Portugal neemo, nalo se uviavnih i uslunih ena koje su

odravale kuu urednom i istom poput ratnog broda, kroz prozore je dopirala

ista ona svirka slavlja, iste one petarde radovanja, ista ona razdragana zvona ija

je zvonjava poela da slavi njegovu smrt, a potom nastavila da slavi njegovubesmrtnost, na Trgu oruja su neprekidno prireivane mani%estacije sa

usklicima o veitoj vernosti i velikim natpisima +eka bog uva velianstvenog

koji treega dana vaskrsnu iz mrtvih, bee to svetkovanje bez kraja i konca te

nije morao da ga podstie potajnim mari%etlucima, kao to je za drugih vremena

inio, poto su se dravni poslovi obavljali sami od sebe a otadbina

napredovala, on je lino sainjavao vaskoliku vladu i niko ga ni reju pa nidelom nije odvraao od onoga to naumi, jer u slavi svojoj bee usamljen toliko

da ni neprijatelja vie nije imao, a doivotnome pajtau mom, generalu -odrigu

de #gilaru bee blagodaran do te mere da se vie nije uznemiravao zbog

potronje mleka, nego je nasred dvorita postrojio obine vojnike koji se

istakoe okrutnou i oseanjem dunosti te je, kako mu tog asa dune u glavu,

upirao prstom u njih i dodeljivao im najvie inove znajui da time ba obnavlja

29


30/242

oruane snage koje su pljunule ruku hraniteljku, govorio je, evo ti e biti

kapetan, ti major, a ti pukovnik, ma ta rekoh, ima bre da bude general, a svi

ostali u porunike nek si jebe mater, burazeru, kakvu li samo vojsku ima, toliko

su ga razneili oni koje bee ucvelila njegova smrt te zapovedi da mu dovedu

onog starca koji ga je pozdravio masonskim pozdravom i onoga gospodina u

crnini to mu je prsten celivao, pa ih odlikova medaljom za mir, zapovedi te mu

dovedoe onu ribarku i njoj dariva ono to ree da joj je od svega pree, a to

bee kua sa puno prostorija gde e se skuiti sa svoje etrnaestoro deice, pa

mu dovedoe i onu srednjokolku koja bee poloila cvetak na le njegov i njoj

udesi da se udam za pomorca, to najvie od svega na svetu elim, ali je uza svata nastojanja da se oraspoloi njegovo ojaeno srce ostalo nespokojno sve dok u

dvoritu kasarne /an 0eronimo ne ugleda, svezane i popljuvane, one koji su

upali i opljakali predsedniku palatu, prepozna ih jednoga po jednoga, jer

imaae nepogreivo pamenje zlopamtila, razvrsta ih na grupice zavisno od

teine krivice, ti to si predvodio napad idi onamo, a na ovu stranu vi to ste

bacili na pod ucveljenu ribarku, tamo nek se tornjaju svi koji su izvukli le te gavucarali niz basamake i kroz kaljuge, a s njima nek se nosi i sva preostala

gadija, sve gnjide, iako ga zapravo nije zanimalo kanjavanje, nego je eleo da

ubedi sebe kako skmrnavljenje lea i napad na palatu nisu spontan in naroda

nego neasno maslo plaenika, te prionu da ispita zatvorenike usmeno i potanko

ne bi li ih privoleo da mu dragovoljno priznaju prividnu istinu za kojom je

eznulo njegovo srce, ali sve bee badava, tada zapovedi da ih obesestrmoglavce, ruku i nogu vezanih za vodoravnu gredu po nekoliko sati, ali sve

bee badava, zapovedi da jednoga bace u dvorini anac i ostali videe kako ga

kajmani rastru i prodiru ivoga, ali sve bee badava, odabra jednoga iz glavne

grupe i zapovedi da ga raspore naoigled ostalih, a kad ovi ugledae nutrinu

utu i mlaku poput posteljice u skoranje porodilje, te ih poprska vrua i gusta

krv to je ikljala iz jo ivog trupla koje se u ropcu bacakalo po poploanom

30


31/242

dvoritu, tada oni priznae sve to je hteo uti, priznae da su dobili po etiri

stotine pesosa u zlatu da odvucaju le do pijanog ubrita, priznae da to nisu

uinili iz jarosti niti radi novca, jer nemaju nita protiv njega, ponajmanje ako je

mrtav, nego da su ih na jednom tajnom skupu, gde se naoe i dva generala iz

vrhovne komande, prisilili pretnjama, eto zato to poinismo, moj generale, na

asnu re, a njemu se tada ote uzdah olakanja i zapovedi, podajte im neka se

najedu i noas poinu, a sutra ih pobacajte kajmanima, siroti obmanuti momci,

uzdahnu i vrati se u predsedniki dvor, dua mu se izbavi rvnjeva sumnje, a on

mrmljae, do avola, lepo se videlo, ba se lepo videlo da me ovi ljudi vole.

-een da ukloni i poslednji traak nespokoja koji mu je u srcu raspirio Patrisio#ragones, odlui da to budu poslednja muenja za vreme njegove vladavine,

elem umlatie kajmane, poruie muionice u kojima su se mogle, jedna za

drugom, smrviti sve kosti a da mueni ne izdahne, potom obnarodova opte

pomilovanje i uoblii budunost prema arobnoj zamisli da sve govnarije u ovoj

zemlji potiu otuda to ljudi imaju previe vremena za razmiljanje, pa traei

ime da ih zaposli, obnovi cvearske igre u martu i godinja takmienja zakraljicu lepote, sagradi najvee %udbalsko igralite na aribima a za geslo nae

momadi odredi pobeda ili smrt, zapovedi da se u svakoj pokrajini otvori

besplatna metlarska kola ije uenice, oarane pokroviteljstvom predsednika

drave, poto pometu kue, nastavie da metu ulice, a potom puteve i drumove

po okolini, tako da su gomile ubreta seljakane i bacane iz jedne pokrajine u

drugu, a niko nije umeo da ih se otarasi prilikom slubenih smotri sa zastavamaotadbine i plakatama +eka bog uva preistog koji bdi nad istotom nacije,

dok je on vucarao svoja trutasta stopala bludee ivotinje, traio je nove naine

kako da razgali graanstvo i krio prolaz izmeu gubavaca, slepaca i uzetinja

koji su kukumavili so ozdravljenja iz ruku njegovih, krstio je u dvorinoj

krstionici i ime svoje nadevao sinovima svojih posinaka, okruen bestidnim

ulizicama koje su ga proglaavale jedinstvenim, jer tada ne mogae da se nada

31


32/242

nadmetanju sa nekim sebi slinim, te je morao da bude svoja slika i prilika u

zgradi trnice gde je svakodnevno pristizao sijaset kaveza sa najnepojamnijim

pticama otkad bee procurila vest da mati njegova progonstva jote

proerdavali nadanja svoja motrei budno da se na vidiku pojave brodovi iz

5 )stavica 1p. la r6mora; & vrsta morske ribe jakih krljuti. & Prim. prev.

32


33/242

njegove zemlje, prepoznavali su ih po boji dima i ri sirena, te su kroz

praskozorno rominjanje silazili u luku i traili novine u koje su mornari

umotavali hranu uzetu s broda, vadili su ih iz sanduka za smee i itali do

poslednjeg retka, pa zatim unazad, svako slovce, ne bi li dokuili budunost

svoje otadbine na osnovu vesti da je tamo neko umro, a neko se oenio, neko

opet pozvao nekog na proslavu roendana, a nekog bogme nije, odgonetajui

sudbinu po pravcu kretanja trnastog oblaka provienja koji e sruiti

apokaliptiki potop na zemlju njihovu, te e reke nabujati pa nasipe i ustave

provaliti a polja opustoiti te bedu i kugu kroz gradove razneti, a tada e oni

doi ovamo da me preklinju da ih spasavam od propasti i bezvlaa, videete,meutim, dok su ekali na taj veliki trenutak, morali su da zivkaju u stranu

najmlaeg meu izgnanicima, molim vas lepo, udenite mi konac u iglu da

okrpim ove pantalone, ne elim da ih bacam na ubre jer me za njih vezuju

oseanja, kriomice su prali, otrili brijae britve kojima su se novodoli ve

obrijali, zakljuavali se u sobu dok jedu da drugi ne primete kako ive od

ostataka i ne vide tu sramotu od pantalona unereenih starakom slabompetljom, a jednog etvrtka smo nenadano nekome od njih pribadaom priivali

ordenje na poslednju koulju, umotavali le u zastavu i pevali njegovu

nacionalnu himnu, a potom ga slali da vlada zaboravima ispod grebena, bez

ikakvog drugog kamena osim njegovog podlokanog srca, a za njime nije ostala

nikakva praznina na svetu osim praznine kupaline stolice na terasi bez vidika

gde bismo posedali da kockom izdelimo stvari pokojnikove, ukoliko bi uopteneto ostalo iza njega, zamislite samo, moj generale, kakav kukavni ivot civila

posle svekolike preanje slave. +ekog drugog davnog decembra, na dan

sveanog otvaranja kue, on je sa ove terase ugledao niz priviajnih ostrva

#ntila koje mu je neko pokazao prstom u izlogu mora, ugledao je mirisni

vulkan *artinika, eno tamo, generale moj, video je svoju bolnicu za suiave,

dinovskog crnca u ipkanoj bluzi kako po predvorju bazilike prodaje brda

33


34/242

gardenija gospoama guvernericama, video paklenu pijacu Paramaribo, tamo

pogledajte, generale moj, video rakove koji su gamizali iz mora kroz nunike i

verali se uz astale sladoledinica, video dijamante usaene u zube crnakih

babuskera koje su prodavale indijanske glave i korenje umbira, sedei na

drusnim guzovima pod kinom supom, video krave od eenog zlata zaspale na

plaama Tanaguarene, generale moj, video slepog vidovnjaka iz ?ajre koji je uz

zvuke jednostrune violine za dva reala odgonio urku smrti, video zaareni

avgust Trinidada i automobile koji se kreu natrake, zelene (nduse kako

kenjaju nasred ulice ba ispred svojih duana gde prodaju koulje od sirove

svile i mandarine izvajane od cele slonovske kljove, video uas 0aitija, njegoveplavetne pse, volovske taljige kojima su u osvit zore sakupljali mrtve sa ulica,

video holandske lale kako iscvetavaju iz rezervoara benzina u urasaou, video

vetrenjae sa krovom za sneg i tajanstveni prekookeanski brod koji je plovio

sreditem grada kroz hotelske kuhinje, video velik tor ograen kamenom iz

karipske artahene, njen zaliv zatvoren verigama, mlitavu svetlost na

balkonima, mravu kljusad upregnutu u %ijakere na mestu za iznajmljivanjekako jo uvek ru za zobnicama vicekraljeva, njihov balegarski bazd, moj

generale, kakva divota, recite zar beli svet nije velik, i velik bee, zaista, i ne

samo velik nego i zavodljiv, jer se on u decembru nije peo do kue na grebenu

da nagvada sa onim izbeglicama koje je mrzeo kao svoj sopstveni lik u

ogledalu zlog udesa, nego da bi se obreo tamo u udesnom trenu kada se

decembarska svetlost razliva i moe se opet videti jasno ceo svemir #ntila, od


35/242

menjaju vodu u kavezima, da muzilje u talama, straari na straarskim

mestima, oduzetnici po basamacima i gubavci po ruinjacima gluvare uokolo

sa crvenim kapama za nedeljne karnevale, pa se zainati da prokljuvi ta se to

desilo na svetu dok je on spavao te osoblje njegove kue i gradski itelji bazaju

sa crvenim kapama na glavi vukui na sve strane nizove klepetua, naposletku

nabasa na nekoga ko mu kaza to je i kako je, moj generale, eto stigoe nekakvi

stranci koji zboruckaju nekim u%injenim jezikom pa ne vele more nego vele

morje, za crvene are kau papagaji, a pirogom zovu ami, za harpun vele osti,

a kada su primetili da im idemo u susret plivajui oko njihovih brodova,

ispentrae se na preke od katarki i poee da dovikuju jedni drugima,pogledajte ih, kako li su graeni, skladnih tela i prelepih lica, a kosa rusih i

poput konjskih griva, a tek kada im pade u oi da smo se namazali bojama da

nas sunce ne opali, stadoe da skakuu kao pokisle svrake i da izvikuju o

pogledajte ih oni se nagaravljuju, a koa im je kao u kanarinca, ni crna ni bela,

ta li sve nisu natakli na sebe, a mi nismo shvatali zbog kakve nam se pizdarije

toliko rugaju, moj generale, ako smo bili toliko prirodni koliko nas je matiprirodne na svet donela a oni ba i ne behu jer se oblae kao andari u kartama

uprkos ovoj omorini koju oni nazivaju vruinina, kao holandski krijumari,

kosu pletu kao enskinje iako su listom mukadija, ni jednu njihovu ne videsmo,

vikali su da mi ne razumemo jezik hrianski, a zapravo oni nisu razumeli ta

mi govorimo, pa su se primaknuli svojim amiima koje zovu piroge, kao to

ve rekoh, i nisu se mogli nauditi kako nai harpuni imaju na vrhu kost odinuna, to oni nazivaju riblji zub, a onda smo sve to imasmo trampili za ove

njihove crvene kape i erdane od staklenog grumenja koje smo metnuli oko

vrata da im uinimo na volju, za one bakarne zveke koje ne vrede ni piljiv

maravedij@ i za sve te perjanice, ogledalca i kojekakve %landrijske drangulije,

one najje%tinije, moj generale, pa kad videsmo da su uviavni i domiljati,

6*aravedij 1p. maravedi; & stari panski novac. & Prim. prev.

35


36/242

odnesosmo ih do obale a da nisu ni opazili, ali jadac bee u tome to je ono aj da

menjamo tante za bunte i dva reza tri pareta poinilo takvo dr ne daj da prosto

ne poveruje, e tu mi ostadosmo kratki za nae papagaje, duvan, okoladne

kuglice, jaja od iguane, sve to je dragi bog sazdao, sve su uzimali a i drage

volje davali ono to su imali, pa su hteli da trampe ojani prsluk za jednoga od

nas da bi ga prikazivali po 7vropama, zamislite samo tu halabuku, generale

moj, ali on je bio tako sluen da nikako nije uspevao do kraja razabrati sve to

zameateljstvo ni da li to uopte spada u nadlenost vlade, pa se vrati u svoju

spavau odaju, otvori prozore prema moru ne bi li mu neka nova iskra

prosvetila tu zbrku o kojoj su mu maloas natorokali, i pod prozorima ugledaonu istu vajkadanju oklopnjau pomorske peadije naputenu u luci, a tamo iza

oklopnjae spazi tri jedrenjaka usidrena u smrklom moru.

36


37/242

2

# kada ga drugi put naoe izrovanog kljunovima leinara u istoj

kancelariji, istoj odei i u istom poloaju, niko od nas ne bee dovoljno star da

se seti onoga to se dogodilo prvi put, ali smo znali da nikakav dokaz o njegovoj

smrti nije neoboriv, jer se iza jedne istine vazda krila neka druga. Aak ni

najlakoverniji meu nama nisu nasedali na te prividnosti, jer se vie puta ve

proneo glas da ga je padavica dokusurila i da se strmeknjuje s prestola usukan

od bolova, dok mu na usta kuljaju bale od ui, proulo se da je od silnog

govorenja naposletku onemeo pa je iza zastora drao skrivene trbuhozborce e da

bi se mogao pretvarati kako sam govori, proulo se da mu po celom telu raste

krljut kao u ribe epe i da ga /vevinji tako kanjava za njegovu izopaenost,

da mu pri decembarskim mrazevima kila pevui mornarske popevke, da moe

da hoda jedino ako svoje okilavljeno mudo metne u ortopedska kolica i gura ga

pred sobom, da je neki vojni %urgon oko ponoi uvezao kroz sluinska vrata

jedan mrtvaki koveg ukraen zlatnim zakivcima i u purpurni uvijen pokrov,

da je neko primetio 3etisiju +asareno kako rida u vrtu kinome, ali ba kada bi

se glasine o njegovoj smrti uinile verodostojnije, tada bi se on ivlji, iliji i

samovoljniji pojavljivao kada se najmanje moglo oekivati, da bi nau sudbinu

usmerio nekim nepredvidljivim putevima. !alo bi se lako poverovati tim

oiglednim nagovetajima i obelejima, prstenu s predsednikim peatom,

natprirodno golemim stopalima tog nesustajueg hodaa, pa i tom udnovatom

dokazu od okilavljenog muda koje se leinari ne drznue da iskljuju, ali bi se

vazda naao neko ko se seao istih takvih obeleja na drugim manje vanim

mrtvacima u prolosti.


38/242

#lvarado, ukazom proglaene za sveticu, ega smo se kao kroz maglu seali,

pronaosmo samo gdekoji oteen kavez s ptijim koicama koje su se

vremenom okamenile, videsmo naslonjau od vrbova prua koju su krave

obrstile, ugledasmo i inijice s vodenim bojama i ae s etkicama koje su

ptiarice iz beskrajnih pustara upotrebljavale da bi izlinjale bledoperke

prodavale na vaarima kao zlatoperke, videsmo up s grmom metvice koja nije

prestajala da buja u zaboravu tako da su joj se grane propinjale uz zidove,

pronicale kroz oi na portretima, izlazile kroz prozore i naposletku se splitale u

divlju hvoju krajnjih dvorita, ali ne naosmo ni najmanjeg traga o njegovom

boravku u toj odaji. ) svadbenoj lonici 3etisije +asareno, o kojoj smo imalineto jasniju predstavu ne samo zato to je vladala u blioj prolosti nego i zato

to su njeni javni istupi imali irokog odjeka, videsmo lonicu kao bogom

sazdanu za ljubavne nastranosti s baldahinom pretvorenim u kokoje legalo, a u

krinjama opazismo ostatke okovratnika od srebrne lisice to jo moljci ne

stigoe da izgrizu, iane drae za krinoline, ledenu prainu ipona, prsluie

od briselske ipke, muke nazuvke koji su se nosili po kui i satenske cipelice svisokom potpeticom i kopom koje je obuvala za primanja, pogrebno raskone

duge ogrtae prve dame koji bejahu iskieni ojanim ljubiicama i ta%tenim

rojtama, pa onda haljetak iskuenice saiven od grubog platna boje pepeljaste

jagnjee koe u kojem su je dopremili s :amajke kao robinjicu u sanduku za

skupoceno kristalno posue da bi je posadili u njenu naslonjau skrivene

predsednikovice, ali ni u toj odaji ne otkrismo nikakav trag koji bi baremdopustio pomisao da je tu gusarsku otmicu podstaknula ljubav. ) predsednikoj

spavaonici, krilu dvora gde je on proveo veinu svojih poslednjih godina,

pronaosmo samo neupotrebljavan vojniki krevet, jednu nokirinu poput onih

kakve su starinari izvlaili iz vila koje je pomorska peadija napustila, gvozdeni

kovei s njegovih devedeset i dva odlikovanja i odelo od grubog lana bez

inova istovetno sa onim u kome je naen le, izbueno sa est

38


39/242

velikokalibarskih metaka koji su, uavi s lea i izbivi na prsa, nainili rupe

kao da je rinula vatra, to nas je navelo da poverujemo u odavno raspredanu

priu po kojoj dumansko tane ispaljeno muki s lea prolazi kroza nj ni

malice mu ne naudiv, dok se tane ispaljeno spreda odbija i vraa na

izdajnikog zlotvora, te ga je mogao raniti jedino kurum ispaljen iz milosra

od strane nekog ko ga je voleo toliko da bi za njega i umro. 5be uni%orme su

bile odve male za le, ali zbog toga ne odbacismo mogunost da su ipak

njegove, jer se jedno vreme zuckalo da je rastao do svoje stote godine, da su mu

zubi trei put nicali u sto pedesetoj, iako telo izrovano kljunovima strvinara ne

bee, istinu govorei, krupnije od dananjeg mukarca srednjeg rasta, a zubi mubehu zdravi, sitni i zatupasti kao mlenjaci, koa mu je imala boju ui,

istakana starakim pegama, bez ijednog oiljka a levo&desno su landarale

mlohave kese kao da je nekada veoma gojazan bio, zjapile su samo prazne

duplje svojedobno turobnih oiju i jedino to je, izuzev okilavljenog muda,

odudaralo od njegove veliine behu golema stopala, ravna i etvrtasta, sa

kandama povijenim kao u kopca ispod kojih su se kupili kamenii. )prkosmaloj odei, letopisci su ga opisivali kao ljudeskaru, a zvanini napisi smernih

podanika kao gorostasnog patrijarha koji nikada nije izlazio iz kue jer kroz

vrata nije mogao da proe, voleo je decu i lastavice, znao nemuti jezik

kojekakvih ivotinja, po predznacima mogao da predvidi pojedine prirodne

pojave, zagledanjem u oi pogaao tue misli i poznavao tajnu lekovite soli

kojom se vidaju rane gubavcima a uzetnicima pomae da ponovo prohodaju.*ada se u zapisima odavno zameo svaki trag o njegovom poreklu, verovalo se

da potie iz beskrajnih pustara valjda zbog neutaive pohlepe za vlau, naina

njegove vladavine, potitenog izgleda, nepojamne zlobe srca koja ga je

podstakla da proda more jednoj stranoj sili i nas osudio da ivimo pred ovom

ravnicom bez vidika prekrivenom trpkom meseevom prainom iji su nam

izlini sumraci alostili duu. Procenjivalo se da je za ivota morao imati vie

39


40/242


41/242

korpu i doviknula sinu e kad ve prolazi onuda ne budi lenj i svrati u radnjicu u

komiluku pa vrati ove boce, jadna majka. To pomanjkanje smisla za istoriju

prekardaie svaku meru na sveanom banketu kojim je proslavljeno

iskrcavanje pomorske peadije pod zapovednitvom admirala 0iginsona, kada


42/242

marionete, priao joj je kako mora da orie i skriva u ubruse ueerene

narande i ukuvane smokve, jer okupacione vlasti imaju knjigovoe koji knjie

ak i ostatke od ruka, jadikovao je kako je onomad u predsedniku palatu

banuo zapovednik oklopnjae sa nekakvim kobajagi kopnenim bog te pita

astronomima koji su premeravali sve i svja a da me ni pozdrava ne udostojie

nego su mi iznad glave razvlaili metar sraunavajui pri tom neto na

engleskom a meni preko prevodioca dobacivali, tornjaj se odavde, i on se

tornjao, sklanjaj mi se sa svetla, i on se sklanjao, ma nosi se s milim bogom

negde da ne smeta, u materinu, a on nije znao kuda bi se bestraga denuo da ne

smeta, jer je merilaca bilo kao pleve te su ak i obim svetlosti na balkonimapremeravali, ali ni to ne bee ponajgore, majko, nego su mi jote iznogetali na

ulicu i poslednje dve rahitine nalonice, poto je admiral izjavio da ne dolikuju

jednom predsedniku, pa se bogme pritisnut oskudacijom u enskinju ponekad s

veeri pravio kao da odlazi iz predgradske vile, ali mati je nasluivala kako u

polumraku spavaonica spopada sobarice, to bi toliko sjadilo njenu duu da je

uznemiravala ptice u kavezima kako niko ne bi nauo kakvi jadi njenog sinkamore, terala ih je da iz sve snage pevaju samo da susedi ne uju galamu tih

kidisavanja, bruku silovanja i priguene pretnje ma smirite se, moj generale, ili

u sve rei vaoj mami, trzala je drozdove iz popodnevnog dremea gonei ih

da krete dok ne crknu da niko ne bi uo njegovo bezduno dahtanje brzojepca,

njegov jad odevenog ljubavnika, njegovo psee skianje i usamljenike suze

koje su padale kao to pada sumrak, kao da gnjiju od saaljenja dok kokokekokodau po spavaonicama usplahirene tim nenadanim ljubavisanjima na brzu

ruku pod tenostaklenim vazduhom bezbonog avgusta u tri po podne, jadni

moj sinko. 5vo stanje oskudice potrajae sve dok okupacione snage,

isprepadane nekom zarazom, ne napustie zemlju mnogo pre isteka roka

utvrenog prilikom iskrcavanja, rastavie na numerisane delove o%icirske bivake

i sloie ih u drvene sanduke, zgulie itave plavetne travnjake, smotae ih kao

42


43/242

ilime i odnesoe, smotae i gumene cisterne za sterilizovanu vodu dopremanu

iz njihove zemlje da im crvi iz naih pritoka ne bi izgrizli utrobu, poruie svoje

bele bolnice, dinamitom digoe u vazduh svoje kasarne da niko ne dozna kako

su bile sagraene, uz dok ostavie staru oklopnjau iz vremena iskrcavanja

ijom je palubom za junskih noi tumarala avet jednog admirala izgubljenog u

oluji, ali pre nego to e svojim leteim vozovima odneti svu tu silesiju od

prenosivih ratova, njemu prikaie medalju za dobrosusedske odnose, ukazae

mu poasti kao e%u drave i rekoe to ih grlo nosi evo te tu gde jesi ostavljamo

sa tvojim crnakim jebarnikom, pa deder da vidimo kako e se bez nas snai,

elem odoe, majko, odmaglie, sunce im jarko, i prvi put nakon dugih godinakoje je protavorio kao snudeni telac okupacije, on se pope uz predsednike

stepenice te stade vladati ivom reju i pojavom svojom, zahvaen kovitlacom

kukumakanja da obnovi borbe petlova, u redu, obnoviu ih, da opet dozvoli

putanje papirnih zmajeva i ostale sirotinjske zanimacije koje su marinci

zabranili, neka vam bude, odobravao je, poto bee tako siguran da ima u

rukama svekoliku vlast pa preobrnu boje na zastavi, a %rigijsku kapu u grbuzameni pobeenim zmajem zavojevaa, jer, na kraju krajeva, majko, sami sebi

smo psi uvari, neka ivi kuga. Aitavog ivota seae se


44/242

postao stariji od nje, pretekavi je u vremenu, sluala ga je kako se esto zna

zagrcnuti u pola rei, ponekad je balio i gubio oseanje stvarnosti, pa bi je

obuzimala neka vie kerinska nego materinska samilost im ga ugleda kako

dolazi u predgradsku vilu sa naramkom zaveljaji, oajniki pokuavajui da ih

raspakuje sve odjednom, zubima je kidao uzice, lomio nokte o obrue, pre nego

to bi ona pronala makaze u kotarici sa priborom za ivenje, sve je izvlaio

akama punim strugotine, guei se u grozniavom zanosu, gledaj der sve ove

trice i kuine, majice moja, govorio je, pogledaj ivu sirenu u akvarijumu, gle

anela na navijanje u prirodnoj veliini kako leti odajama i otkucava sate, vidi

ogromnog pua iz koga je umesto huke morskog valovlja i vetra odjekivalanacionalna himna, kakve li samo triarije, majko, evo vidi kako je lepo ne biti

golja, govorio je, ali ona nije raspirivala njegovo ushienje, nego je grickala

etkice za bojenje zlatopernih vuga da sin ni primeti kako joj se srce kida od

tuge pri pomisli na prolost koju niko nije poznavao bolje od nje, priseajui se

koliko ga je samo stajalo da zasedne i odri se na toj stolici gde i sada sedi, i to

ne u dananje vreme, gospodo moja, ne u ove lagodne dane kada je vlastopipljiva i jedinstvena stvarka, staklena kuglica na dlanu, kako bi on rekao,

nego u vreme kada je vlast bila vetropirasta sabljarka pobegulja to pliva bez

boga i zakona u nekoj susednoj palati, gonjena ruljom nezajaznih poslednjih

voa %ederalnog rata koji su mi pomogli da svrgnem pesnika 3autarija *unjosa,

prosveenog despota, koji ode bogu na istinu sa svojim molitvenicima od

/vetonija na latinskom i svoja etrdeset i dva istokrvna konja, a kao uzvrat zavojniku slubu prigrabie hacijende i stoku nekadanjih a sada prognanih

vlastelina, te meu sobom izdelie zemlju na nezavisne pokrajine uz neporecivo

obrazloenje da je ovo %ederalizam, moj generale, za nj smo krvcu svoju lili, pa

su bili apsolutni kraljevi na svojoj zemlji i imali sopstvene zakone, line

dravne praznike, novanice sa svojerunim potpisima, sopstvene sveane

uni%orme, sablje optoene dragim kamenjem, dolame s dvostrukim zlatnim

44


45/242

gajtanima i troroge eire s perjanicama od paunovog repa preslikane sa

starinskih hromiranih portreta vicekraljeva otadbine pre njega, a bejahu

neotesane prostaine i ganutljivci, gospodine, bez iijeg odobrenja su ulazili u

predsedniku palatu ba na glavnu kapiju jer domovina je sviju nas, moj

generale, za nju smo ivote rtvovali, utaborili bi se usred sveane dvorane sa

oporom svojih ena, porodom i stokom koju su na svakom koraku ubirali kao

mirovni danak e da im sluajno ne ponestane jestiva, vukli su za sobom buljuke

divljanih plaenika koji su namesto izama uvijali nourde u krpene obojke i

jedva znali natucati pogdekoju re kako bog zapoveda, ali im ne bee ravnih u

smicalicama pri kockanju, u krvolonosti i umenosti pri baratanju orujem, paje stoga vladin dvor liio na ergarsko taborite, gospodine moj, vonjao je

tekim zadahom poplavljenih prireita, generaltabni o%iciri su odvlaili

pokustvo republike na svoja imanja, igrajui domine krmili su poloaje u

vladi, ne hajui za preklinjanja njegove majke


46/242

obuenih u civilna odela i sa kiankama iz ajene, pa je te delije general

#drijano ?usman redom izdelio ambasadorkama i ministarkama, prethodno

zamolivi uz naklon njihove mueve za doputenje, jer je od svojih plaenika

nauo da se tako radi jelte na otmenim prijemima u ersaju, pa i on tako

postupi sa retkim smislom za kavaljersku uglaenost, a zatim sede u jedan ugao

dvorane i poe paljivo pratiti ples odobravajui glavom, vrlo dobro, govorio je,

ba mono uskaju ovi iljokurani iz tih jevropa, govorio je, jata, to dikla

navikla, govorio je, tako zaboravljen u naslonjai da jedino ja primetih kako mu

jedan od njegovih posilnih doliva ampanjac im srkne, elem to je vreme

odmicalo, on je bivao napetiji i krvoedniji nego inae, otkopavao po jednopuce na vojnikoj bluzi natopljenoj znojem svaki put kada bi mu suzdravani

podrig sunuo do oiju, jecao je od pospanosti, majko, ali je najednom s tekom

mukom ustao u prekidu igre, otkopao svu dugmad s bluze, potom je raskopao

rastri i stao istresati stojka, svojim mlohavim mrkom matorog strvinara prskao

je namirisane izreze na haljinama ministarki i ambasadorki, a kiselom

mokraom ratnike pijandure polivao meke skute od muslina, prsluie odzlaanog brokata, lepeze od nojevine, nehajno pevuei usred preneraenosti

uzvanica, nevoljeni ja sam dragan to zaliva rue u tvom perivoju, oh rue, rue

proletnice, pevao je, ali se niko ne usudi da ga sprei, ak ni ja jer znam da sam

moniji od svakoga posebice, ali ne i od dvojice kad se zavere protiv mene, jo

ne shvatajui da on druge vidi onakvima kakvi jesu, dok drugi nisu nikada

uspeli proniknuti ta u svojoj glavi snuje granitni starac ija je mirnoaponajmanje nalikovala bezgraninoj opreznosti i bezmernoj spremnosti da eka

svoj trenutak, samo videsmo setne oi, ukoene usne, ruku kao u srameljive

device koja ni zadrhtala nije na balaku sablje onog uasnog popodneva kada ga

obavestie da se, moj generale, komandant +arciso 3opes, sluen drogom i

rakijom anisovaom, zatarabio u nunik sa jednim konjanikom iz predsednike

garde pa ga je tamo poeo milokurno popaljivati kao pojebulja i potom ga

46


47/242

naterao da mi ga zdudui celoga, sunac ti jebem, to je nareenje, celcijatog,

ljubavi moja, sve do tvojih zlaanih oraia, plakao je od bola, jektao od

uspaljenosti, sve dok nije doao k sebi, bljujui od ponienja, bauljajui

etvoronoke, glavu zagnjurivi u smradne isparine uavca, a onda je povodei

se odigao konjikog adonisa i ravniarskim ga kopljem prikovao kao leptira na

prolenom goblenu u primaoj dvorani odakle ga nijedan majin sin nije smeo

da otkuje za itava tri bogovetna dana, a on e na sve to, eh jadnik, jer on je

samo motrio na svoje nekadanje drugare po oruju da ne kuju zaveru, ali im se

u line ivote nikada nije meao, ubeen da e se oni ionako sami meusobno

potamaniti, verujui u to jo mnogo pre nego to ga izvestie da je generala0esukrista /anesa, moj generale, sopstvena svita morala dotui stolicama

poto je uario besnilo od ujeda make, eh jadnik, jedva da je digao pogled sa

domina kada mu anue vest da se, generale moj, general 3otario /ereno udavio

jer mu je konj napreac crknuo dok je preplivavao reku, eh jadnik, jedva da

trepnu kada mu javie kako je, generale moj, general +arciso 3opes zakrkao

sebi u guzicu tapin dinamita, pa je sebi razneo utrobu sramei se svogneutaenog guzojeblja, eh jadnik, kao da ga se ne tiu te izopaene smrti, a onda

je izdao ukaz o jedinstvenim posmrtnim poastima za svakog od njih, proglasio

ih muenicima palim na dunosti i sahranjivao ih uz velianstvene pogrebe u

nacionalnom panteonu, jer je otadbina bez heroja isto to i kua bez vrata,

govorio je, a kada je u celoj zemlji preostalo samo est ratnih generala, on ih

pozva u predsedniku palatu da roendan njegov proslave kao stari drugari,gospodine moj, pozva svakog bez izuzetka, ukljuujui i generala 0asinta

#lgarabija, najmranijeg i najprevejanijeg meu njima, koji se hvalisao da je

materi roenoj nainio sina i pio jedino iz drvenih posuda s barutom, osim nas

ne bee nikog u sveanoj dvorani kao u dobra stara vremena, moj generale, svi

bejasmo na okupu bez oruja kao roena braa ali sa oruanim pratiocima

natiskanim u susednoj dvorani, svi natovareni velelepnim poklonima za jedinog

47


48/242

meu nama koji je uspeo da nas sve shvati, govorili su, elei time rei kako je

jedino njemu polo za rukom da gospodari nad svima njima, jedino je on u

Documents

Gabrijel Garsija Markes - Jesen Patrijarha