Antologija SRPSKE KNjIŢEVNOSTI

Momo Kapor

GLUVARENJE

Sadrţaj

OGLAS

KAKO SAM SE RAZOĈARAO

IGRANjAC

TEHNIKA NARODU

1950

ODRI, MOJA LjUBAV

GLUVARENjE

KARTA ZA VAVILON

USPELI MOMCI

ŠUGA

KINOTEKA U TRI

ŢUŢI

PISMO

TERASA

BOING, BOING

JESEN

OGLAS

I Traţi se jedan svet, prekjuĉe išĉezao. Traţi se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traţe se prijatelji, makar

dotrajali, svi oni išĉezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poţenjeni — traţe se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traţe se da vrate ljubav.

II Traţe se svi oni barovi u kojima smo uĉili da se opijamo i igramo engliš valcer, traţi se Megi

Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa sedam velova pod laţnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traţe se ma gde bile, ma za koga srećno udate. Traţe se.

I još se traţe svi oni podvodaĉi, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe ţene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru »Terazije«, dok je bio još nov novcat i dok se u njemu sluţilo vruće mleko u ĉašama optoĉenim srebrom. Traţe se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluţeni špijuni, pederi, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one kurve se traţe što su nekada sedele u plišanom »Maţestiku« i pile kapuciner u šest po podne, priĉajući da ih je zaveo profesor matematike kad su mu odnosile pismene zadatke kući na ispravku.

Traţe se da doĊu na ponoćni bal kod Nebojše kule, mrtvi ili ţivi, i zaigraju valcer »Na lepom plavom Dunavu« s vilenjacima, vešticama, duhovima i davnim davljenicima. Traţe se.

III Traţi se onaj uliĉni ĉasovnik na banderi pod kojim smo ĉekali, pod kojim su nas ĉekali, onaj

sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traţi. Ispod njegovih kazaljki upoznavali su se budući ljubavnici. Ispod tih kazaljki proţivljavane su najveće tragedije sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je

brodolom neke krstarice — bura u ĉaši vode. Ĉekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare. Ispod tog istrošenog brojĉanika dangube su dangubile, prevarene verenice ĉekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i ţivom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim ţivotom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba ĉekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci — hoće li naići neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski ĉas sa koga su pobegli…

Sve to ispod uliĉnog ĉasovnika koji se traţi. Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se

ĉestito ni okrenuli a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi izmeĊu ta dva pogleda protekao ceo ţivot. I on se traţi — taj ţivot što promiĉe od danas do sutra, onaj ţivot što je kolao, kljuĉao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, ĉekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uliĉnog ĉasovnika koji se traţi, a koji je ko zna kuda odnesen.

IV Traţi se nada. U ovom malom oglasu traţi se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.

Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje. U ovom malom oglasu traţe se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traţe se

da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih. Traţe se dedovi, pradedovi, bake, prabake, striĉevi, ujne, ujaci, braća od striĉeva, tetaka i ujni,

kumovi se traţe, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; posluţitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni ţelezniĉari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili peĉeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im duţni; svi oni što su nas puštali da besplatno uĊemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili dţepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traţe se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa traţili od nas, nego samo davali. Svi oni se traţe.

V Traţi se jedan dţemper. Vuna mu je ostriţena sa hercegovaĉkih ovaca. Prela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela

jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to dţemper koji prianja uz telo poput sopstvene koţe. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih liĉnost.

Njegov levi rukav mirisao je na gar starih ţeleznica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, dţip »vilis« i tovatnu mast za konzerviranje motora.

Onaj deo koji zovu ranfla mirisao je na »gerlen« jedne mlade dame; prednja strana — na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.

Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim Ċubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uliĉnih uglova, kad ĉovek ne zna šta drugo da radi nego da pridrţava leĊima neki zid da se ne sruši — svega i svaĉega je u njemu bilo.

Uveĉe, na moru, taj dţemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se leţalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.

Šta je sve ĉuo, šta je sve upijao kao sunĊer. koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbaĉen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi dţemper!

Jedanput, na nekom dugom putovanju, poĉe da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!

Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku. Da niste sluĉajno negde videli moj dţemper? Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim? Molim gospoĊu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Dţemper moţe da zadrţi. VI Traţi se jedna reĉ. Traţi se ona reĉ što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, moţda,

napišem. Traţim već godinama tu strašno vaţnu reĉ kora bi me spasila, a ne mogu nikako da je naĊem, pa izlazim da je traţim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduĉe za pisma (moţda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni raĉuni i opomene.

Odlazim da je traţim po Terazijama: moţda sedi pred »Moskvom« i pije pivo, a moţda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.

Moţda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dţivdţana? Moţda je u izlogu sajdţije? Moţda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku ĉesmu? A moţda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«?

Šta radiš? — pitaju me poznanici. Šta da im kaţem? Da traţim neku reĉ, a ne mogu nikako da je naĊem? Sve što su traţili, to su

i našli, zato što i nisu hteli ništa naroĉito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reĉi, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reĉi, reĉi, reĉi...

Kako naći onu pravu koju toliko dugo traţim? VII Traţi se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali

svaštarom. Svaštara! Ĉudesna reĉ. MeĊu njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorĉevine i jednaĉina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo veţbali svojeruĉni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana reĉenica: »Ne valja se kititi tuĊim perjem!« Crteţi na marginama, mrlje od uţine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav... Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u

levi dţep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlaţna. njom smo se gaĊali na velikim odmorima ili je drţali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trĉimo no kiši. Kao da smo već tada znali da ţivot nije samo jedan predmet i da ne moţe stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše »Istorija«. Moţda se taj ţivot, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traţi u ovom oglasu.

KAKO SAM SE RAZOČARAO

Za vreme rata ĉuvale su me dve divne, stare gospoĊe. Dogodilo se tako, nekako, da su se odrasli razjurili na sve strane da pucaju iz svaĉega, a

mene ostavili jednoj staroj gospoĊi. Druga je bila njena prijateljica. Obe su gajile asparaguse i umirale od straha kada padaju bombe. A bombe su padale svakog drugog dana, tek da nam ne bude dosadno dok ĉekamo odrasle da se vrate na belim konjima.

Jednoga dana proĉulo se da poĉinje savezniĉka invazija. Invazija— strašno lepa reĉ! Obe stare dame ispekle su punu vanglu uštipaka od brašna koje je trebalo da im traje sve do kraja rata. A bila je tek 1943! Svakoga jutra odlazio sam na našu reku i ĉekao saveznike da se iskrcaju. Reka je bila plitka i u njoj su ţiveli punoglavci. Saveznici su nas prevarili; iskrcali su se negde na sasvim drugom mestu, i tu sam se prvi put razoĉarao. Ali, nemam nameru da pišem memoare, hoću da vam ispriĉam samo to kako sam uoĉi Svetog Nikole, zaštitnika moreplovaca, stavljao pocepanu ĉizmu u prozor, i kako je sveti Nikola, verovali ili ne, ĉak i za vreme rata ostavljao razne stvari u tu ĉizmu. Nije to bilo bogzna šta; poneki potpuno okamenjeni medenjak preostao odnekud još od pre rata, »vodene« bojice iz, takoĊe predratne knjiţare »Simon & Katan«, ili izlizani komplet »Mike Miša«, ali cenio sam napor svetog Nikole da se baš na svoj roĊendan provuĉe kroz unakrsnu vatru nemaĉkih »flakova« od dvadeset milimetara, kroz mreţu balona i reflektora, i da baš meni ubaci poklone u ĉizmu. Ne manje vešt pokazivao se i Boţić-Bata; uspevao je nekim ĉudom da na samo Badnje veĉe, posle uzbudljivog noćnog leta, ubaci ispod badnjaka keks koji se poetiĉno zvao »Adrija«. Istina, ĉim biste otvorili staniol, unutra bi se sve rasulo u belu prašinu i mrvice oštre kao staklo, pa je stara dama plakala što je Boţić-Bata poslednjih godina pao na tako niske grane. Ali, setio me se, i to je bilo dovoljno od njega!

Onda nas je jednoga dana oslobodio naš roĊak, partizan. Bio je opasan redenicima, nosio je »brengal«, deset bombi, dva revolvera, dvogled, foto-aparat, koţnu torbicu i još neke kaiševe. Podmornicu je, verovatno, ostavio ispred vrata: samo mu je ona nedostajala pa da bude kompletan. Zaboravio sam da vam kaţem — jedna stara gospoĊa bila je komunista, druga — reakcija. I kada je naš solidno naoruţani, samohodni roĊak kazao: »Zdravo, drugarice!« onoj divnoj staroj dami koja je bila reakcija, ona se jednostavno srušila u nesvest, pa smo joj dva i po sata gurali mirišljavu so pod nos. Druga stara dama, komunistkinja, srušila se u nesvest petnaest godina kasnije, kada je isti ĉovek pokušao da joj poljubi ruku i kazao: »RU-KE, GOSPOĐO!« Zaboravio sam da kaţem i to da su našoj ulici neprestano menjali imena sve to vreme, a pošto smo stanovali na prvom spratu, pri tom su nam uvek ulazili u trpezariju, otvarali prozor i zakucavali svoju tablu. Stara gospoĊa, koja me je ĉuvala, pamtila je razliĉite vojske po tome ko joj je više izgazio tepih dok je prolazio kroz trpezariju da zakuca novu tablu. Kaţe da su Ĉerkezi ipak najgori. Oni su ulazili sa konjima.

E, pa, baš sam ĉekao da Boţić-Bata ubaci bilo šta pod badnjak (jer, bio je Badnjak) kad nam onaj roĊak sa dvogledima, bombama i svaĉim objasni da on uopšte ne postoji. Uzalud su obe stare gospoĊe kolutale oĉima pokazujući na mene, on je ĉitavu stvar postavio na ĉisto dijalektiĉko-materijalistiĉku osnovu, tako da sam se potpuno razoĉarao i sa devet godina postao osoba puna hladne skepse. Reĉju, ţiveo sam potpuno bez ideala, sve dok Boţić-Bata nije uspeo da se prebaci u ilegalnost i uzme konspirativno ime: Deda-Mraz! U redu, nemam ništa protiv Deda-Mraza, ali nije mi nekako imponovao: mislim, nije se uopšte izlagao opasnostima dok nam je delio knjiţicu Arkadija Gajdara Timur i njegova ĉeta (izdanje NOPOK — Novo pokolenje, 1946), u crvenom kutiću gde smo uĉili napamet da je »imperijalizam najviši stadijum kapitalizma« i obratno. Bilo je tu, naravno, i drugih lepih knjiga; na primer, Četiri uspeha Gulje Koroljove, zaboravio sam ko je napisao. Jaka stvar! Bajka je inaĉe bila totalno upropašćena, a moje verovanje potpuno izgubljeno, kad sam u vojsci, kao jedini pisac u celom garnizonu, morao i sam da izigravam Deda-Mraza oficirskoj deci. Ja Deda-Mraz! Ta liĉnost se definitivno srozala u mojim oĉima!

Ţrtvujući se radi porodice, napustio sam bajke, pa ĉak i prvenstvo Jugoslavije u ubacivanju šibice u ĉašu, koje se odrţavalo pet godina uzastopce pred kafanom »Tri grozda«, gde sam imao neke šanse. Jedino što sam uspeo da saĉuvam svojoj deci bila je vera u Deda-Mraza. Sve ostale bajke bile su sumnjive. Drţao sam se za deda-Mraza kao davljenik za slamku, kada me jednoga dana moja roĊena kći obavesti kako su u prvom razredu uĉili da Deda-Mraz uopšte ne postoji! Uzalud sam se smrzavao na simsu kucajući spolja u prozor, kao, toboţe, deda-Mraz, uzalud sam gutao baterijske lampe da postignem onu ĉarobnu unutrašnju svetlost — ništa nije vredelo!

Boţić-Bata, Sveti Nikola i Deda-Mraz su raskrinkani. Pitam se koga će sada izmisliti moj ujak?

IGRANjAC

Igranke su poĉele već prvog dana pobede, koja u tom trenutku nije nimalo liĉila na onu dobro poznatu damu odevenu u zavesu, sa zastavom, golim grudima i svaĉim, kako su je docnije predstavljali zasluţni slikari. Pobeda je, u stvari, liĉila na veliku igranku od ponoći do zore. Video sam kako su na jednom trgu igrali kozaraĉko kolo i kako su se nekom vojniku otkaĉile dve bombe sa pojasa dok je zaneseno skakao u krugu. Kada se dim razišao, na trgu je leţalo pet mrtvih igraĉa. Bila je to najlepša smrt koju sam ikada video.

Iz zvuĉnika obešenih u krošnji lipa krkljao je Johan Štraus. Na telefonskoj govornici, okruţen razjarenom gomilom, stajao je predratni industrijalac sa

tablom na grudima, na kojoj je pisalo: ŠVERCER, a njegova kći, koja ga se odrekla, igrala je valcer »Iz beĉke šume« sa mladim poruĉnikom niz Glavnu ulicu u duţini od tri tramvajske stanice. Vraćali su se tramvajem koji se sporo probijao kroz igraĉe, oznojeni i uzbuĊeni od pobede i ljubavi.

Neko je leţao u prašini jecajući »Veza, veza - drţi vezu ...«, a neko drugi mu gurao kljuĉ u stisnutu šaku da ga povrati, dok su se sa neba rušili slapovi obojenih raketa.

A onda se igranke lagano povukoše sa ulica i trgova u napuštene vile i gimnastiĉke dvorane. I kada smo mi, deca hladnog rata, zaigrali svoj prvi argentinski tango »Ljubomoru«, još su se mogli videti gipsani anĊeli na tavanicama kako odozgo, iznad naših glava, bulje u neko, samo njima poznato vreme. Pod nogama nam se raspadao izgoreli parket – trag vatri na kojima su se grejale nepoznate vojske. Ţiveli smo izmeĊu dve igranke, od subote do subote.

Jednoga dana odnekud se pojaviše i retki saksofoni: blistave, dobro ĉuvane ţivotinje iz kojih se rasipao lepljivi zvuk, pun neizrecive nostalgije i bola. Na zakrpljenim bubnjevima pisalo je »Kongo jazz«, ili nešto sliĉno — bile su nacrtane i dve palme iz neke obećane zemlje, kojoj smo se pribliţavali, korak po korak, gazeći nespretno noge svojih partnerki. Pojaviše se i reĉi ĉudnog zvuka: frajer, degen, troking, bugi-vugi. Najsmeliji igraĉi igrali su sve brţe i brţe, tresući se sklopljenih oĉiju u ekstazi. Oni što su se tresli najbrţe bili su najzapadniji. Na igrankama su izbijale tuĉe – najpre vrisak, zatim šištav zvuk pocepanih revera, i kratki udarci u guţvi. Krv na jednoj beloj, uštirkanoj košulji.

Fokstrot je zamenio tango, a sving – engliš valcer. Rokenrol je oterao u staro gvoţĊe bugi-vugi, za koji smo mislili da je veĉan. Jedno vreme tresli smo se kao sumanuti u ritmu egzotiĉne »rašpe«, da bismo koju godinu kasnije uĉili korake mamba, sambe, rumbe, ća-ća-ća, bosa nove i lenjeg bluza.

»Dame su birale« i dugo obilazile salu odluĉujući se koga da izaberu . Iz tih sumornih gimnastiĉkih dvorana izašli su u svet voljeni i nevoljeni, oĉajnici i srećnici,

razbijaĉi i hazarderi, laţovi i sanjalice, pobednici i uvreĊeni, raznevši jednom zauvek svoje uspehe i poraze. Deca pobede.

Oni nevoljeni su posle hteli da se revanširaju, da pokaţu kako danas vešto igraju i kako se više niĉim ne mogu zbuniti, ali vreme igranki bilo je već daleko iza njih i sve je bilo uzalud.

Ponekad, oni se sreću i, gle, ponovo ih obmotava tuljenje onog jedinog saksofona u varoši: Geršvin ili Kol Porter — prepoznaju se po svom uspehu ili porazu iz tih godina, odmeravaju dokle su stigli, gde su dospeli i koliko znaĉe drugima, ali dame ponovo biraju i ovaj put su to zaista dame, pa više niko ne moţe biti sasvim siguran, kao nekad, zbog ĉega je izabran.

TEHNIKA NARODU

Prvog dana posle pobede komesar Dule Kalpiš otvori kalauzom tapecirana vrata predratnog Aero-kluba u Uzun-Mirkovoj i pusti napolje tehniku koju je tamo zakljuĉala burţoazija, koristeći je sebiĉno za svoje ciljeve. Tehnika tako postade svojina naroda, koji je do tada mogao samo da gleda kako se oko Kalemegdana trkaju kojekakvi belosvetski tipovi — Fon Brauhiĉ, Nuvolari i Karaĉola; kako primaju bukete i kako ih dame sa pelcovima ljube u usta.

Od jednog starog »cindapa« (model 1931) i isluţenog policijskog »harleja«, Dule Kalpiš, predratni automehaniĉar, sastavi potpuno novi motocikl snage petsto kubika i pojavi se sa njim na prvim trkama oko grada. Poslednji put je viĊen kako savija okuku iznad trijumfalne kapije Princa Eugena Savojskog i zamiĉe prema Adi Huji. Kad u aprilu grmi, narod iz tog kraja i danas govori da to »Dule Kalpiš turira mašinu...«

U to mlaĊe kameno doba tehnike uĊe u modu i skakanje padobranom. Padajući kroz oblake prema Batajnici sa iskrpljenog krila »poteza 2«, devojĉice su ponavljale u sebi: »Uĉiti, uĉiti i samo uĉiti!« a majke im celivale ikone ĉudotvoraca i mesile torte u obliku padobrana sa korom od glaziranog šećera.

Tehnika postade opijum za narod. Pošto su predratne »telefunkene« i »blaupunkte« odneli Nemci, a radioaparate »kosmaj 1« i »kosmaj 2« mogli da dobiju samo ministri, diplomate i udarnici, poĉesmo sami da sklapamo male sprave, takozvane — detektore! I danas mi se ĉini da nema poetiĉnijeg aparata od te kartonske kutije za cipele u kojoj se nalazio mali kalem namotan svetlucavom bakarnom ţicom. Srce tog praaparata saĉinjavala je »kristalana kućica«, celuloidna opna koja je štitila grumenĉić nekog tajanstvenog kristala. Dodirivala ga je tanušna ţica, pomoću koje se, ispitivanjem razliĉitih mesta na kristalu, pronalazila najbliţa radio-stanica.

Iznad sirotinjskih predgraĊa iznikoše preko noći, poput ĉudnih cvetova, dugaĉke motke za sušenje rublja. Povezane meĊusobno ţicom, ove tetke današnjih televizijskih antena imale su zadatak da premreţe nebo i uhvate glasove vetra, kad nalete iznad krovova.

Detektor se slušao pomoću para slušalica, a njih smo krali iz »meseršmita« u Vojnom muzeju ili kupovali na crnoj berzi. Slušajući, ĉovek je neprestano strepeo za zvuk koji je stizao do njega. Mogla je oluja srušiti motke, mogle su na ţicu sleteti ptice prekidajući naĉas svoje nebesko putovanje, mogao se ovlaţiti kristal — istoga ĉasa u slušalicama bi zavladala tišina.

U sobi sedi deĉak a iz ušiju mu idu ţice. One prolaze kroz tavan zatrpan starim stvarima, kroz napukle crepove obrasle mahovinom, a onda se penju u nebo. On sluša glasove koji stiţu niotkud, izbavljajući ga iz kuhinje. To je mali sanjar ĉiji je pogled okrenut unutra. Ostali sede, leţe ili ĉuĉe ĉekajući da i na njih doĊe red da uţivaju u slušanju. Oni napregnuto motre deĉaka sa slušalicama na ušima, zavideći mu na dragocenim minutima. Moţda najlepše stvari već prolaze? Ili će neko zakljuĉati daleku stanicu, pustiti dosadne vesti ili izveštaj o vodostanju, pa će minuti odreĊeni za slušanje pobeći u nepovrat, nenadoknadivi kao izgubljeni sati sreće, koja moţe stići kasnije i biti drugaĉija, ali nikada ne onakva kakvu smo oĉekivali onda kad smo je zauvek izgubili. Najzad i na njih stiţe red i oni mogu da ĉuju kako peva Imperio Argentina, kako njen glas na sedamdeset i pet obrtaja stiţe iz zrelih pomorandţi, ole-bikova i Granade u kojoj cvetaju granate; ĉini im se da ona ima glas baš za one stvari u kapiji, a taj glas je umanjen i dalek, smešten na površinu titrave membrane, pa im Imperio Argentina liĉi na caricu patuljaka, koju ĉovek, ako ima malo sreće, moţe ĉuti kad prisloni uvo na zemlju iznad krtiĉnjaka. Imperio Argentina postaje potpuno bestelesna, ona nije ĉak ni glas, već samo znak kojim se taj raskošni zvuk obeleţava — neko sluĉajno saĉuvano vreme što poput ostrva pluta kroz tamu bivšeg doba.

Na prvomajskoj paradi 1949. nas radio-amatere zatvaraju u kutiju monstruozno velikog radija na toĉkovima. Guramo je od pijace Đeram niz Bulevar ispred poĉasne tribine, slušajući aplauze kojim nas obasipaju. Bangavi Zeka viri kroz skalu, taĉno na onom mestu gde piše Hilversum P, i opisuje nam šta se dogaĊa napolju. Na kutiji sedi naš instruktor sa slušalicama na ušima i govori u mikrofon »JU-2Ob-KMTŠ zove Australiju! Slušam...«, a sa strane piše crvenim slovima »Pozdrav bratskim amaterima sveta!« Sipi prolećna kiša, pa nam se niz lice sliva crvena boja krep-papira. Ipak, ponosni smo jer ĉujemo iz kutije kako nam iznad glava grme »ĉuvari našeg slobodnog plavog neba«.

Onda se jednoga dana, u uliĉici preko puta Starog dvora, otvara izloţba elektronike. Nešto dalje nalazi se neka kutija. Inţenjer u belom mantilu hvata me za ruku i namešta ispred kamere. Pogledam levo, kad tamo ja— sav u kockicama i prugama. Televizija! Da sam samo znao, mogao sam još tada kazati ravno u kameru:

»Dragi gledaoci, današnji dan obilovao je dogaĊajima; kako u zemlji, tako i u inostranstvu!« Bio bih prvi. Ovako — ništa.

Da sam samo znao!

1950.

U moje vreme ĉetrnaestogodišnjaci su imali samo dva para pantalona: jedne kratke, za leto, i jedne, koje su se zvale »pumparice« — za zimu. »Pumparice« su se uvlaĉile u bele vunene ĉarape i izgledale su vrlo smešno. Kako da odem u njima na doĉek nove 1951. godine? Ni kratke pantalone nisu dolazile u obzir; najpre, zbog hladnoće, a onda — zbog kolena! Imao sam, naime, par neverovatno izubijanih, kvrgavih i pomalo rahitiĉnih kolena. Kako ću sa takvim kolenima na doĉek?

Hiljadu devetsto pedesete godine u modi su bile pantalone zvane »frulice«. Bile su to veoma uzane pantalone: širina šesnaest, a manţetne visoke osam santimetara. Šesnaest, osamnaest, dvadeset... Dvadeset su bile najšire! Pristao bih i na najšire, da je neko ţeleo da uloţi pare u moje duge, elegantne pantalone. Ali ĉetrnaestogodišnjaci rastu kao iz vode i svi štede na njihovoj eleganciji. Vaţno je da su ĉisti i da im nije hladno. Vaţno je da su obuveni, a što su im cipele za dva broja veće — to uopšte nije vaţno!

Tako nisam otišao na sveĉani doĉek nove 1951. godine u školu okićenu lancima obojenog »krep-papira«. Odluĉio sam tog popodneva uoĉi Nove godine da se proslavim jednog dana i tako vratim svetu milo za drago, za one pantalone koje nisam imao. Odluĉio sam da otkrijem, na primer, radio, ali radio je već bio otkriven. Pošto nisam mogao da otkrijem radio koji je već bio otkriven, sklopio sam i rastavio po ko zna koji put svoj detektor. (Detektor je, u stvari, obiĉna kartonska kutija od cipela u kojoj se nalazi mali kondenzator i kristalna kućica. Detektor se sluša kroz slušalice na ušima.)

U to vreme ţivela je ispod našeg stana jedna devojka. Zvala se Jelena. Ni ona nije otišla na doĉek nove 1951. godine u svoju školu, jer su petnaestogodišnje devojke u to vreme imale samo po dve suknje. Jednu letnju i jednu zimsku.

Tako sam uzeo u ruke svoju jedinu dragocenost – detektor u kutiji od cipela, i produţujući stalno ţicu od antene sa krova sišao u prizemlje da ĉekam novu 1951. godinu. Dobro je kad ĉovek vuĉe za sobom neku ţicu dok silazi u prizemlje; nikad se ne moţe izgubiti u ţivotu: njegovo srce vezano je za antenu na krovu. Pre toga, naravno, sasuo sam na sebe pola boĉice mirisa, a kosu namazao zeleno-masnim orahovim uljem. Bio sam veoma lep ĉetrnaestogodišnjak kestenjaste kose, sa kutijom od cipela u naruĉju i ţicom za petama, kada sam pokucao na Jelenina vrata.

I Jelena je bila veoma lepa, samo malo od plaĉa podbula devojĉica, kada mi je kazala: »Izvoli, uĊite...«

Ona i njena baka Sofija imale su samo kujnu u prizemlju. U kujni se nalazio sto pokriven mušemom na cvetiće, škripavi kauĉ i impozantni kredenac svetloplave boje. Postavio sam svoj detektor nasred stola i poĉeo da baratam oko kristalne kućice. Uskoro sam u ušima zaĉuo veoma udaljenog Hari Dţejmsa, koji je svirao kompoziciju »Ciganin trubaĉ«. Dali smo slušalice najpre Jeleninoj baki, kao najstarijoj, ali ona nije ništa ĉula. Samo je pokvarila frizuru. Jelena je ĉula Hari Dţejmsa.

Jelenina baka je pravila odliĉnu višnjevaĉu. Ona je u julu kupila pet kila višanja i stavila ih u staklenu teglu. Onda je u tu teglu nasula pet kila šećera, pa je ĉitavu stvar povezala pergamentom i crvenom gumicom. Onda je tu teglu stavila u prozor. Višnje su dugo stajale na suncu. Sazrevale su u toku celog avgusta, septembra, oktobra, novembra i decembra. U ukus tih višanja koje su sazrevale na prozoru, na suncu, upilo se zbog toga nešto od našeg pogleda na ĉubursko dvorište. nešto od komšijskih svaĊa, poljubaca u veţi, a bilo je u njima kiša što padaju na Cersku, i ciganske muzike bilo je u toj tegli, one muzike iz dvorišta Orlovića Pavla.

Taĉno u osam sati Jelenina baka je otvorila teglu sa višnjama i višnjevaĉom i pitala nas hoćemo li višnjevaĉu ili višnje. Ja sam kazao da ţelim višnje. Višnjevaĉa me nekako nije privlaĉila. Bio sam trezven radio amater iz Kluba narodne tehnike »Nikola Tesla« u Katanićevoj ulici i hteo sam da otkrivam nove radio aparate sa jedanaest cevi. Zato sam samo jeo višnje. Koštice sam leţerno pljuckao u pepeo. Sada se u slušalicama ĉulo »Wonderful« Dţordţa Geršvina. Zamolio sam Jelenu iz prizemlja za igru. Baka je kunjala, naslanjajući glavu na kredenac. Bio sam superioran muškarac sa prvog sprata koji igra sa devojĉicom iz prizemlja. Bio sam iskusan muškarac dok sam prstima lagano opipavao nosi li Jelena grudnjak. Nije ga nosila. A i šta će joj kad uopšte nije imala grudi? U to vreme, 1950, još nije bilo guma za ţvakanje, pa sam zato ţvakao one višnje iz tegle. Pojeo sam tako igrajući najmanje pola kile višanja iz bakine tegle, a onda sam se iznenada setio da Jelena, u stvari, uopšte ne ĉuje muziku dok igra sa mnom, jer su slušalice bile stalno na mojim ušima. Eto, to je bila ţena! I sada najviše cenim takve ţene: one koje su u stanju da zbog vas igraju sporo ili brzo, da izvode razliĉite figure, a da vam nikada ne kaţu: daj malo slušalice da i ja slušam! Dok su sa vama, one ĉuju i bez slušalica najdivniju muziku.

Posle jedno sat i po dao sam Jeleni slušalice da i ona malo sluša Radio Beograd, koji je puštao novogodišnju muziku, ali nekako mi se više nije igralo! Kako da igram kad ne ĉujem muziku? Seli smo na onaj kauĉ pokraj bake koja je već spavala sa glavom na kredencu. Izgleda da su me one

višnje iz tegle uhvatile. Izgleda da sam se napio, prvi put u ţivotu, i to od višanja! Te višnje su mi, izgleda, došle glave! Zaspali smo oko pola jedanaest i tako nismo ni doĉekali novu 1951. godinu, koja se tiho došuljala do Ĉubure. A toliko smo je ĉekali!

Ĉudno, ne sećam se uopšte te 1951. Sećam se samo jednog dvorišta sa ĉesmom na sredini i golubarnikom na dnu; sećam se dveju mladih senki u tamnom prozorskom staklu kako u potpunoj tišini igraju priljubljene jedna uz drugu, pored usnule bake sa glavom na kredencu, na Ĉuburi, u Beogradu, u Srbiji, u Jugoslaviji, na Balkanu, u Evropi, na planeti koja se zove Zemlja, u sunĉevoj galaksiji, u svemiru kroz koji plovi ta planeta, hladeći se...

ODRI, MOJA LjUBAV

Odri Hepbern me je prvi put primetila tek negde u septembru 1954. u plišanoj sali jednog bioskopa koji je mirisao na mentol bombone i nosio zvuĉno ime »Imperijal«. Uhvati me panika kada se samo setim koliko smo vremena do tada propustili nas dvoje. Odri i ja. Sećam se svega, baš kao da se dogodilo juĉe: upravo sam bio raskinuo sa starom Avom (Gardner) u filmu »Bosonoga kontesa« zbog nekog sasvim proseĉnog toreadora sa kojeg nije skidala oĉi. Kupio sam kartu za film »Praznik u Rimu« i seo u drugi red partera desno. Sećam se dobro, baš te nedelje dobio sam nov dţemper sa izvezenim jelenima. Jeleni su te godine bili u modi. Patio sam kao ubogi Ċavo što mi je na grudi mogao da stane samo jelen i po, jer sam bio ţgoljavko, dok su moji drugovi iz razreda nosili i po šest jelena kapitalaca u trku. Odri Hepbern je, izgleda, najpre primetila mog snuţdenog jelena i po, a tek onda mene. Upravo se ljubila s onim naduvenim Gregori Pekom, koji je u tom filmu igrao ameriĉkog novinara, kad se iznenada zagleda u parter desno. I Gregori je osetio da se dogaĊa nešto ĉudno, pa je pokušao da je na brzinu odvuĉe u Vilu Borgeze, ali se mala Odri neprestano okretala traţeći me po sali. Da je samo sišao dole u parter, dobio bi takav Ċon u trbuh da bi me pamtio dok je ţiv! Ali nije sišao. Šta mi je drugo preostalo nego da grickam semenke i ĉekam sutrašnju predstavu? I ponovo se dogodi ista stvar: i na matineu u deset, i u dva, ĉetiri, šest i osam... Stalno me je gledala.

Bio je to priliĉno jadan i pohaban bioskop, u kome se osećao zadah obliţnjeg toaleta. Gazilo se do kolena kroz ljušture semenki. Ali mala Odri me je spasavala – nisam primećivao ni taj grad, ni njegove bioskope, ni stanovnike, ništa. Iduće nedelje opaziše da izmeĊu Odri i mene postaje ozbiljno, pa su skinuli film sa programa. Tako vam je to u provinciji! Ne daju ti da se istakneš, izdvojiš! Svlaĉe te u svoje blato. Provincijalci! Ali znao sam dobro da će se Odri Hepbern kad-tad pojaviti.

I pojavila se, i to gde — u bioskopu »Drina«, posle osamnaest meseci ĉekanja. Iz novina saznadoh da se udala za nekog tipa koji se zvao Mel Ferer, mislim. Video sam ih u filmu »Rat i mir« (ameriĉka verzija); bez veze, odmah sam znao da ga ne voli, da je sa njim samo onako. I opet se ponovi ista stvar: ĉim me je ugledala — sedeo sam i ovaj put u drugom redu partera desno — odmah mi se osmehnula. Kao da je htela da mi kaţe da samo mene voli, u njenom srnećem pogledu bilo je neĉeg izvinjavajućeg. Uostalom, i ja sam se zabavljao sa jednom malom iz sedmog be, kojoj su se neprekidno znojile ruke dok smo se drţali za vreme filma. Kosa joj je mirisala na sirće. Odvedoh je još iste veĉeri na predstavu od dvadeset i trideset i, moram da priznam, tu sam napravio veliku budalaštinu: ljubomorna Odri nije htela ni da me pogleda!

Trebalo je da proĊu ĉetiri i po godine pa da se stvar izgladi i da se opet sretnemo u filmu »Ljubav po podne«, gde smo mogli da se gledamo do mile volje, jer je pokojni Gari (Kuper) bio lafĉina i nije pravio pitanje. Te zime zbog male Odri upropastih svoj zimski kaput. Sedeo sam u bioskopu »Balkan« pored velike peći »bubnjare«, koja se loţila pilotinom, i nisam ni primetio da mi se kaput zapalio. Onako bez kaputa, razboleh se od upale pluća i jedva sam izvukao ţivu glavu, jer smo bili u zavadi sa okolnim narodima pa nam niko nije prodavao lekove. Dobro je što Odri Hepbern nikada nije saznala ništa o tome. Imala je, jadnica, i svojih briga. Ĉitao sam da je najzad ostavila onog ćelavka Mel Ferera i da se udala za nekog drugog tipa, isto tako nesimpatiĉnog. Patili smo oboje.

Poslednji put videh je kako jede pon-ĉips u »Doruĉku kod Tifanija« Pomislih da je ipak dobro što nismo otišli predaleko sa našom vezom. Ja sam bio u najboljim godinama, a ona je već lagano venula. Pogledi nam se susretoše iznad onih bitangi u prvom redu partera (neprestano su se gaĊali kuglicama od hartije, stoka jedna!) i njene oĉi napuniše se suzama. Oboje smo osećali da nam je to poslednji susret. Sedeo sam u sali još dugo posle slova TNE END, sve dok me razvodnica nije izbacila napolje.

Odri, moţeš li da mi oprostiš, Odri, sve moje kasnije veze? Ljubav sa platinastom Merilin Monro, i sa brbljivom Briţit Bardo, pa posle nje sa Antonelom Lualdi, naĉitanom Monikom Viti i šašavom Dţuli Kristi? I uvek su pokraj njih, kao po nekom pravilu, bili neki zadovoljni i uhranjeni dripci u tvidu, sa brzim kolima, zlatnim satovima na dlakavim rukama: govorili su vešto strane jezike, baš kao šef recepcije u hotelu »Evropa«; bacali su tek zapaljene cigarete dok smo mi moljakali jedan drugoga: Ostavi da pušim!« I svi oni rasturali su se od ljubomore, Odri, zaklanjali vas, glumice, ramenima i mantilima, pokretnim krovovima automobila, svim i svaĉim, od nas gladnih i ţednih velikog sveta i devojaka ĉija kosa ne miriše na sirće.

I mogu vam reći da nema strašnije i oĉajnije bitke od one koju decenijama vode mali sivi provincijalci, izlizanih rukava, sa svojim suparnicama sa filma.

Jer, to je bitka bez ikakvih izgleda na pobedu.

GLUVARENjE

Nismo ga videli dvesta godina, a onda se pojavio na našem ćošku sa nekom plavom maĉkom; jednom od onih, mislim, što rade na zlatne poluge; šta se dogodilo, proslavio se, pa sad došao da se pokaţe. Kaţe, ćao, momci, još gluvarite na ćošku? Ovo je Burza, kaţe maĉki, a ovo je Miki; ovaj ovde (to, za mene!), to je, kaţe, Keba, ima dve leve noge! Pokazuje nas dami kao da je u nekom jebenom zoološkom vrtu. Šta se dešava? Napisao momak scenario za film i zgrnuo grdnu lovu! Posle nam poslao karte za premijeru. Što jest, jest, neću da grešim dušu, dao nam najskuplja mesta u »Jadranu«. A znate li o ĉemu se radilo u tom filmu? E, sad ćete da padnete na dupe! O nama. Mislim, o Mikiju, Burzi, Kostici i meni, i o tome kako godinama odvajamo ćošak od sedam do deset. Naravno, igrali su nas neki drugi momci; mene je igrao onaj plavi, slavni Kakoseonozvaše, ali inaĉe, sve je bilo isto, potpuno isto! Bogami, deĉko nije badava prestajao sve one godine s nama na ćošku; na kraju ih je lepo uvaljao, a mi mu ispali nešto kao zamorĉići. I šta se dogaĊa? Treba mu tema za novi film i eto ti njega ponovo na ćoše. Pa, kako je, kaţe, šta ima novo, šta se napada? Bez veze! Vidimo lepo, mesto ga nekako ne drţi; nervozan je, sav u grĉu, uopšte više nije za gluvarenje. Tako ćutimo i premeštamo se s noge na nogu, a onda Miki tresnu sve u lice: Ako oćeš novi film, kaţe, a nemaš ĉime da masiraš narod, kaţe, doĊi, kaţe. da odvajaš, kaţe, ćošak sa nama, jedno pet-šest godina, rekao je, pa ćeš valjda nešto smisliti! Tako on ode, a posle smo mu videli i taj drugi film — ali nam nije on poslao kartone, sami smo ih kupili. Film je bio fenomenalan, na ĉasnu reĉ! Igrao je celo jedno poslepodne, ali ne i uveĉe, i ne na matineu u deset sati, ĉoveĉe! Koja je to bila masaţa! Mislim, sva ta kuknjava za starim dobrim ćošetom, i kako mu nedostaju frendovi, i siromaštvo, i sve! Jedan tip u toj filmĉugi dosledno kaţe: »Blagosloveno vreme dosade...« Blagosloveno vreme sranja! E, tu je malo falilo pa da ne povratim na nekog tipa ispred sebe, na ĉasnu reĉ. Lavor, vikao je Miki, lavor, dajte mi lavor! Taj film je potukao sve rekorde u kratkom zadrţavanju na repertoaru — totalni ĉabar! I, uopšte, mislim, priliĉno mi ide na jetru kad neko ko obilazi sve te festivale po venecijama i londonima, poĉne da kuka kako je nekada davno odvajao neki ćošak, ako shvatite šta oću da kaţem. U ĉemu je štos? Kao da se meni gluvari ovde godinama, kao da ja ne bih zbrisao istog ĉasa na neko bolje mesto kada bi mi se pruţila šansa? Znate kada bih poţalio za ovim ćoškom? Nikada! Fuck off!

KARTA ZA VAVILON

Došlo je vreme kad već mogu mirno reći da nekog nisam video punih dvadeset godina. Ĉitav ţivot! Naivno sam verovao da to neću doţiveti, a svo me kako, ne bez izvesnog uzbuĊenja, pišem o tome kako sam u Parizu, u otmenom »Raspućinu«, posle dvadeset godina video Veru. Sedela je okruţena, kao i obiĉno, muškim društvom i uĉila svog prosedog suseda da slomi vinsku ĉašu bez buke, samo pritiskom kaţiprsta na tanki rub. Ruski Cigani su svirali »Ja nje savjetskij, ja nje kadjetskij, ja toljka ruskij anarhist...« Kako je izgledala? Isto kao i pre, kad se posmatra s izvesne daljine, a ja sam je gledao ĉak iz pedeset i neke, iz sirotog restorana »Balkan«, koji je u to doba, jedini u našem gradu, imao lampe s abaţurom na stolovima i po tome podsećao na pariske kafane, kako smo ih mi tada zamišljali. Svake veĉeri, sem ponedeljka, mesni pijanista maestro Kolaĉek preludirao je, na starom »Petroff-u« u uglu, bukete uvelih melodija.

Tih godina nismo imali sreće u ljubavi. Zgodne i bistre devojke napuštale bi nas već posle prvog sastanka, ĉim bi videle kako kuburimo s novcem. Smetalo im je, izgleda, što nemamo nikakvih ozbiljnih namera. Bili smo pomalo dangube, pomalo estete. Okruţeni energiĉnim mladim lavovima, koji su znali šta hoće i trudili da to i postignu, liĉili smo na šaĉicu somnambula što se sapliću o svoje maštarije. Rašĉlanjivali smo sve što bismo stigli, ništa ne preduzimajući da se izvuĉemo poloţaja. Mora da smo bili smešni, onako zaneseni, svako sa veoma visokim mišljenjem o sebi, bez ijednog dokaza da smo izuzetni, bez ĉega vam svet ne veruje na reĉ. Jad i beda — što se lepo videlo i po našoj odeći, a naroĉito po pantalonama usjajenih tureva i prosenjenih kolena. A, ipak, sanjali smo Evropu!

Koncem pedesetih godina mladost još nije bila izuzetna privilegija kao danas; njen teror nastupiće tek kasnije, kad i mi postanemo sredoveĉna Ċubrad. S druge strane, i da je vredela nešto u to vreme, mladost bi svakako bila poslednja stvar ĉiji bi sjaj ravnodušni posmatraĉ zapazio na našim licima. Bila su to starmala i sumorna lica gradskih mladića, koji su se, da bi saĉuvali ono malo preostalog dobrog mišljenja o sebi, trudili iz petnih ţila da dva-tri puta nedeljno veĉeraju u »Balkanu«.

I tako, već smo se pretvorili u društvance muških osobenjaka kada jedne avgustovske noći sluĉajno dovedoh Veru. Bila je daktilografkinja prve klase i prekucavala besplatno moje ţvrljotine. Imala je gustu, sitno ukovrdţanu crnu kosu i tamnoputo lice sa ljupko izbaĉenim zubima, što su neprestano u poluosmehu provirivali kroz blede usne.

Bilo kako bilo, postalo je nekako veselije sa Verom. Umela je da ćuti i da sluša. Palila je cigaretu na cigaretu, pila barabar s nama, a, što je najvaţnije, pošto je jedina imala siguran posao i stalnu platu, ĉesto nam je pozajmljivala novac, ne oĉekujući da joj ga vratimo. Zauzvrat, Veri je prijalo da svake noći, u jednom dosadnom, provincijskom gradu, sedi okruţena sa kakvih-takvih, ali, ipak, brbljivih mladića, kao jedina dama u društvu. Pratili smo je svi zajedno do kuće, a onda odlazili na spavanje. Naravno, ĉeznuli smo za nekim potpuno drugim, nedostiţnim devojkama koje nas nisu htele — Vera je ublaţavala naš ljubavni jad, a da se niko nikada nije zapitao pati li moţda zbog toga što se ne zaljubljujemo u nju. Postoje, naime, takve devojke drugari kojima zauvek ostajemo duţnici. Slede po nekoliko godina kakvo društvance, a onda zaostaju, gube se u vremenu, išĉezavaju u sporednoj ulici...

Evropa, ta stara kurva! Nikada više neće biti tako blistava, tako koketna i uzbudljiva kao tih davnih noći u sirotom »Balkanu«, dok smo sriĉući prevodili raskupusani primerak pariskog Cahiers de cinema, star tri meseca... Oĉajavali smo u dosadnim ulicama koje nikuda nisu vodile, prezirali susede, porodicu, tupu osrednjost u koju smo bili gurnuti, osluškujući grmljavinu Evrope u kojoj su buktale umetniĉke pobune, raĊale se nove, smele ideje, a svaka reĉ, svaki znak koji bi dopro do ĉamotinje u kojoj smo ţiveli delovali su kao poziv na avanturu. Kovali smo ludaĉke planove kako da se domognemo Evrope, smišljali naĉine da nas primeti, ali dok su naši vršnjaci pravili ĉuda po svetu, rodni grad nas je još drţao u deĉjem vrtiću , u nekoj vrsti produţenog boravka. Zbog toga smo provodili veĉeri priĉajući, priĉajući, priĉajući, oh, samo priĉajući... Već tada nam je bilo jasno da postoji neki kobni nesporazum izmeĊu Evrope i nas. Evropa nas, naime, nije htela! Ţeleli smo da joj ponudimo svoju sveţu krv i osećajnost provincijalaca, a ona je od nas primala samo folklor i fudbalere.

Dokazivali smo nepotrebno jedni drugima da se u vreme dok Pariz nije imao ni kanalizacije po našim srednjovekovnim dvorovima jelo zlatnim kašikama i viljuškama, a onda bismo uvek stigli do iste taĉke, uzdišući nad prekinutim nitima. — Samo da nije bilo tih prokletih Azijata — završio bi obiĉno neko od nas svoj monolog. U dimu, iznad zakrpljenog stolnjaka u »Balkanu« , gradile su se kule i gradovi, osipali se u prah i pepeo dvorci i zaduţbine; lišće je prekrivalo kamene nekropole ispod kojih su spavali išĉezli ratnici, plemići i monasi... Ćutali smo, nemo optuţujući pretke što nisu dobili svoj krug štafete na hiljadu godina. I ne znajući, uĉinili su da nas mnogo gori prestigoše.

Svih tih dugih noći, dok smo po ko zna koji put raspredali priĉu o Evropi, Vera je samo ćutala i pušila. Poslednje veĉe avgusta uhvatila me je za ruku i prvi put zatraţila da je sam otpratim do kuće.

Uvukli smo se na prstima u njen sobiĉak kroz neke tamne hodnike i prostrane sobe, u kojima se ĉulo meškoljenje spavaĉa u snu, i tada, pošto je navukla rezu — pokazala mi kartu trećeg razreda za Pariz. Još i sad vidim u njenim koštunjavim prstima daktilografkinje dve mrke kartonske karte ulaznice za Vavilon!

— Tvoje su! — prošaputala je. — Voz ide sutra uveĉe, u deset i dvadeset. Noge mi se odsekoše od straha. U to vreme nije mnogo ljudi putovalo u svet. Najpre sam kao

nešto ćutao, a onda poĉeh paniĉno da se izvlaĉim. U stvari, umirao sam od straha, a govorio sam da stvar još nije zrela, da ne znam dovoljno dobro francuski, da moja umetnost mora da proistekne i da se rascveta — da, baš tako sam kazao — iz ovog tla, iz ovog podneblja, i štatijaznam; na kraju rekoh da je strašno lepo od nje što mi je kupila kartu za Pariz, ali da ja, na ţalost, nemam uopšte pasoš, a ona me je samo gledala sa dva svica kroz polutamu sobe. Bedno se izvukoh na prstima istim putem kojim sam i došao.

I tako, umesto nas, genijalaca, koji smo godinama pretili Evropi, u Pariz ode mala daktilografkinja. Ispratili smo je na ţelezniĉku stanicu sa cvećem i nategnutim šalama. Bila je bleda. Videlo se po podoĉnjacima da je plakala, a ipak se smešila dok je sedela na svom kartonskom koferu ĉekajući da voz krene. Oĉigledno, bilo je strah od Pariza, ali koliko je bila hrabrija od nas, obiĉnih brbljivaca! I dok smo se tako premeštali s noge na nogu kao krivci, ne znajući o ĉemu da razgovaramo, ona nas je već gledala iz neke daljine, kao da više nije sa nama, svojim starim drugarima, a onda se popela u vagon, ali prozor nije nikako mogao da se otvori, pa smo zurili u nju kao da je u nekakvom prašnjavom akvarijumu, sve dok se mutno staklo ne pokrenu i ne odnese Veru u noć.

— Nije ni ovde tako loše... — zakljuĉi neko. Mislio sam sve vreme na to kako je Vera poverovala u naše priĉe da negde mora da postoji

jedan drugi svet, sa više smisla i radosti, tako razliĉit od naše rodne provincije, u kojoj se noću ĉuju samo urlanje pijanaca i zavijanje pasa u avlijama, pokatkad cilik razbijenog prozora ili neĉiji plaĉ. Postalo nam je, najzad, svima jasno da smo kukavice i da nikada nećemo osvojiti Evropu, ali ĉekale su nas dobro poznate kuhinje, bezbednost doma u koji se vraćamo i jedemo ohlaĊeni paprikaš sa peći, ĉitajući usput sutrašnje izdanje novina. Jer, šta ako tamo nema niĉega?

Vraćali smo se peške sa stanice u grad, šutirajući praznu konzervu. Hteli smo da svratimo u »Balkan« i da proslavimo Verin odlazak, ali naš restoran je već bio zatvoren. Lunjali smo neko vreme ulicama prateći jedni druge, u stvari, bilo nas je strah da ostanemo sami te noći u kojoj smo najzad postali odrasli — neopozivo pomireni sa sudbinom. Plašili smo se za našu malu sestru i pitali jedni druge šta će najpre uĉiniti kada se posle dva dana i dve noći voţnje naĊe na stanici Gare de Lyon. Kuda li će krenuti? Gde će prespavati prvu noć? Šta će jesti? Kako će se sporazumevati na francuskom iz škole?

Snaći će se već ona... Voleo bih da vidim tebe, tamo meĊu onim nepoznatim svetom! Pa šta? I ja bih se već nekako... Zašto onda ne odeš tamo? Zašto baš ja? Meni je i ovde dobro... A ti? Šta je s tobom? Nemam pasoš! A onda, kada se više nije imalo kud, raziĊosmo se svak na svoju stranu. Bledela je zora i

kondukteri su već išli na posao u remizu. Legao sam u postelju i ubeĊivao se da ću i sam jednog dana, kada za to doĊe vreme, krenuti

tamo gde se restorani ne zatvaraju u jedanaest sati i gde ima muzike ĉak i ponedeljkom, a stalno sam mislio na Veru kako putuje prema Vavilonu, kuda su je oterale naše glupe priĉe. Video sam je kako, ogrnuta svojim starim kišnim mantilom, putuje kroz noć u vozu što savlaĊuje ogromno rastojanje, vekove i kilometre izmeĊu dva tako razliĉita grada, sama, sa pogledom uprtim kroz zamagljeni prozor kupea treće klase, kroz ĉija se tamna stakla probijaju samo svetla usamljenih seoskih kuća i njene, tada mlade oĉi. Ĉuo sam grmljavinu toĉkova na skretnicama i taj monotoni ritam me najzad uspava. U septembru se prijavih za vojsku.

Gospode, šta sve nisam ĉinio samo da se domognem Evrope! Koliko muka, nizašta! I evo, sad sam ovde, a Evropa je, kaţu, na umoru. Hoću nekako da se doĉepam šanka u »Raspućinu«, nestalo mi je cigareta, a i grlo mi se suši,

pa se probijam laktovima kroz noćni talog što se sleţe u ovoj otmenoj rupi, punoj izgnanika i pijanih ispovesti pred zoru, kad su svi pokreti umrtvljeni, olovno usporen i, a lica unezverena i bleda od nekih nepoznatih krivica, dima i droge.

Mimoilazim se sa malom daktilografkinjom, a izmeĊu nas su vekovi. — Stigao sam! — kaţem. — Istina, malo kasnim, ali nema veze. Tu sam . . .

Gledamo se kao onda, na peronu, i sve je isto, ĉak i ono prašnjavo staklo vagona, koje nikako ne moţe da se spusti.

Ništa se nisi promenila! — slagah u prolazu. Ti jesi — reĉe ona.

USPELI MOMCI

– Mama, ali ja neću u Ameriku! –Ćuti i plivaj! (DogaĊa se u Rijeci 1947) Stiţu s vremena na vreme iz belog sveta. Pitaju me kako sam. Hvala, kako ste vi? Zašto im govorim vi? Ne znam. Tako. Verovatno zbog toga što su uspeli tamo iza crte, u

belom svetu. Zbog toga. Otkud znam? Pored njih stoje njihove ţene. Gledaju me kao kroz dvogled obrnut naopaĉke. Traţim se po

trotoaru. a ne mogu da se naĊem. To je Helen. Pat. Megi. Lu. A ovo je mali Pjer. Mala Ţorţet. Mali Tom. Mala Pat. Mala Helen. Mala Megi. I njihova deca me gledaju takoĊe kroz dvogled izvrnut naopaĉke. Bogzna šta im je sve napriĉao o nama. Moţda da jedemo malu decu?

Zašto su došli kad su uspeli tamo, u belom svetu? Da prodaju staru kuću koja se ruši, da ugovore izloţbu ili da letuju. Treći da sahrane staru

majku. — Sirota starica! Ti je znaš? Helen i ja smo je zvali doĊe u Pariz i ţivi sa nama, ali nije

htela… Znam da nije htela. A znam i zašto. Nije mogla da se odvoji od groblja. Odlazila je tamo svake

nedelje »ĉetvrtkom« noseći u zembilju ašovĉić i male grabulje. ViĊao ponekad kako pali sveću— mali treperavi plamiĉak u zemlji smrti. Ako ode, kazala mi je jedanput, ko će ih obilaziti? Biće sami. Zaboravljeni. Istina, Pariz je lep, a i Helen je dobra, ali navikla je nekako da nedeljom priĉa s njima, da ih obiĊe, da se isplaĉe. Pravila je i dalje redovno zimnicu, mada više nije bilo nikoga ko bi hvalio njeno slatko od ruţa. Zataknuti za staklo kredenca, stajali su najnoviji katalozi sa izloţbi njenog uspelog sina. Prezime se završavalo na ich. Tako se na francuskom kaţe ić Bio je nesrećan zbog svog prezimena. Francuzi su lomili jezik dok ga izgovore. A Francuzi ne vole da lome jezik ni zbog koga ko nije njihov. Pa je posle skratio prezime, da ga ne lome, jer se ljute kad moraju da ga lome. Francuzi!

— Da prošetamo? — kaţu uspeli momci. Zašto da ne? Dok Helen, Lu, Megi, mala Helen, mala Lu, Megi i mali Tom nakupuju neke sitnice — svirale i papuĉe.

Šetamo, a mene hvata strah za Beograd. On, nespretnjaković — ništa! Ni prstom da makne! Ni da se pokaţe. Ama baš ništa! Onako jadan i nesrećan, pogasio i one dve-tri bedne svetleće reklame na Terazijama, i to baš sada kad su uspeli momci stigli da vide šta je ostalo od nas. Vreme sumorno. Tako se valjda potrefilo. Izlozi nikakvi. Ljudi mrzovoljni. Ja, manji od makovog zrna. Da je makar Orijent, pa da uspelim momcima pokaţem ĉudne stvari; da je makar na moru, pa da im kaţem da nam je more najplavlje na svetu; da je makar u crnoj Gori, pa da ih zbunim planinama! Ništa od svega toga! Samo dve obiĉne reke koje se ulivaju jedna u drugu, baš kao u najblesavijim pismenim zadacima o Beogradu! Kad naiĊemo na prljavu hartiju —ja pokušam da je sklonim nogom u stranu samo da je uspeli momci ne primete, ali oni je ipak primete i samo se smeškaju. Onako, kao kroz izvrnut dvogled, naopaĉke.

Vratimo se tako do njihovih kola, kad tamo ukrali brisaĉe! Još i to. Da mi je samo znati ko ih je zdipio, bio bih u stanju da ga zadavim na licu mesta. Stojim tako kao krivac pored one pariske registracije 75, a uspeli momci i njihove još uspelije ţene ćute i gledaju me kao da sa im ja ukrao brisaĉe. Nisam ja, bogami! Pretresite me, ako ne verujete! Šta bih ja sa vašim brisaĉima? Kad seĉem crni luk za salatu ili kad mi se plaĉe, ja oĉi brišem dlanom i rukavom...

Rastanemo se tako, a izmeĊu nas — beli svet. I još nešto u grlu. — Zašto ne pošalješ neke priĉe? — pitaju me uspeli momci. Njihove Helen, njihove Lu,

njihove Megi obiĉno imaju veoma jake veze tamo, u belom svetu. Jer njihov tata ili njihov ujak je to i to, ĉuo si, zar ne? Ĉuo sam. One mogu da urede da se stvar prevede. Moţda bi bilo interesantno? Moţda bih i ja jedanput postao uspeli momak, tamo, u belom svetu?

Posle nešto brzo priĉaju na francuskom i engleskom sa svojim ţenama, a ja stojim i sve se više smanjujem. Jedva me ĉovek moţe i primetiti, koliko sam se smanjio. Njihove ţene klimaju glavom i gledaju me opet kroz onaj dvogled, naopaĉke. Helen, Lu ili Megi kaţu da treba svakako poslati neku priĉu. Ne mogu ništa da obećaju dok ne vide o ĉemu se radi. Pošalji svakako! Njen tata pripada najvišim... Svakako si ĉuo? Kako da ne!

Rastanemo se tako, a izmeĊu nas stalno se klatare oni ukradeni brisaĉi. Cik-cak. Levo-desno. Brišu sve dok ne izbrišu i poslednju stvar zbog koje sam nekada voleo uspele momke, skupljao iseĉke iz novina u kojima se govorilo o njima, navijao za njih.

Onda oni otputuju na more; kad su već tu zbog sahrane, da obave sve o istom trošku. Daleko je zemlja u kojoj su uspeli! Dug je put do nje.

I, evo, ispunjavam obećanje. Pišem priĉu o uspelim momcima i lepim na nju gomilu maraka, pa je šaljem tamo gde su mi rekli; moţda će Helen, moţda će Lu, moţda će Megi, moţda će njihove tate (svakako ste ĉuli za njih?) prevesti moju priĉu ţednu preko vode, moţda ću se proslaviti tamo, iza crte, moţda će i meni jednoga dana krasti brisaĉe s auta koji ima registraciju 75, moţda ću i ja jednoga dana gledati druge momke iz istog kraja kroz dvogled naopaĉke? Samo ako uspeli momci prevedu sa ovog malog jezika moju priĉu na neki ogroman jezik. Samo ako Helen, Lu i Megi budu htele da je saslušaju...

ŠUGA

»Poštovani gospodine, prevodeći vašu pripovetku naišla sam na izvesne probleme sa nekim reĉima ĉije mi je znaĉenje nepoznato. Da li biste bili ljubazni da mi protumaĉite izraz ,igrali su se šuge', kako bih mogla da otklonim zastoj u svom poslu. Šta je to: igrati se šuge? Vaša odana Helen K., London, septembra 1974.«

...Primio sam vaše ljubazno pismo baš onog juta kada sam pokušavao da sperem sapunicu sa kose posle brijanja i kada sam najzad shvatio da je to priliĉno bezuspešno, pošto to nisu bili tragovi sapuna, već prve sede. Bogzna koliko se dugo nisam igrao šuge, a poslednjih godina ne primećujem da se deca po parkovima igraju te divne igre, nekada tako omiljene u mojoj zemlji. Danas deca imaju toliko stvari za igru! Ĉitava jedna industrija trudi se da ih snabde predmetima pomoću kojih će izbeći dosadu.

Igrati se šuge — to vam je jedna veoma stara igra u kojoj dete koje nema sreće juri drugu decu pokušavajući da ih dodirne. Kada mu to najzad poĊe za rukom, ono treba da vikne »Šuga!« a onda dotaknuto dete lovi drugu decu. Šuga (scabies) inaĉe je zarazna koţna bolest, koja se najviše prenosi dodirom. a proizvodi je parazit šugarac (Sarcoptes scabiei). Javlja se u vidu mehurića ili kvrţica, najviše izmeĊu prstiju. Izaziva nesnosan svrab, a pojavljuje se Obiĉno u siromaštvu i u doba ratova…

Pitaćete se, verovatno, kako je moguće igrati se zarazne bolesti? (Na vašem jeziku ta bezazlena igra zove se isto tako bezazleno: to plau tag!). Evo. iz pepela pepeljare na mom stolu, iz njene pepeljaste dubine, poĉinju da niĉu polusrušeni gradovi kroz koje trĉe deĉaci. Igrali smo se zaraze — naše igre bile su bolest! Šugavac će nas goniti, a svi ostali će trĉati. Beţati kao bez duše, baš kao što su još od srednjeg veka, u vreme pokore, ratova i nesreća, beţali njihovi preci od kuge i od šuge, nadajući se da će ih samo ludaĉko bekstvo spasti zaraze; trĉaće paniĉno i oĉajniĉki, ne obazirući se na prepreke, baš kao i njihovi oĉevi posle Prvog svetskog rata, kao i njihovi dedovi posle onog rata i njihovi pradedovi posle onih, onih, onih ratova i ustanaka.

Pre svega, treba da znate da se igre mirnodopske dece mnogo razlikuju od ovih ratnih igara. Kako samo pastoralno zvuĉi ona divna melodiĉna reĉenica — poziv:

»Care, care, kol 'ko ima sati?« Plavi se ljiljan u dolu, lelujaju se trave na aprilskom vetru, nadimaju se pletene košare pune

ukusnih poslastica... Zveĉe paţljivo oĉišćeni pribori za jelo, bele se salvete na travi. S jedne strane polja devojĉice s pletenicama — s druge strane deĉaci odeveni u marinske uniforme, na kapama im se zlate slova JADRANSKE STRAŢE.

»Pošla majka s kolodvora, de-ja, de-ja, de...« U maneovski zelenoj travi, srpski doruĉak uz Vajfertovo odlikovano pivo. Ali, kad nemate niĉeg drugog sem sebe i svog sićušnog, mršavog tela što se klatari na

rahitiĉnim, neishranjenim kolenima, ništa sem poljanĉeta nad ruševinama, a ispod njega, duboko ispod, zatrpano nešto što je nekada bilo kuća — podrum i parter — kuća puna srećnih stanara iznad koje sada rastu ĉiĉci, koprive i boce, i neka travuljina nepoznata gradskom detetu, kad imate samo sebe i taj tuţni, tako pouĉni prostor ruševina koji se danas moţe videti još samo u nekim od najnesrećnijih evropskih gradova, ograĊen belim konopcima i tablama koje upozoravaju turiste da je to juĉerašnji svet, a ne ekstravagantno delo nekog manijaĉkog graditelja pop-art objekta, kada ste, dakle, prepušteni sami sebi i dosadi koja nikada nije tako tupa i neutešna kao u detinjstvu, ne ostaje vam baš mnogo stvari za igranje.

Ostaje samo šuga, jedna od najnesrećnijih i najpoetiĉnijih igara koje su ulepšavale naše rane godine na planeti Zemlji.

Evo, stojimo u krugu, deĉaci ratnih godina, preozbiljni i starmali i biramo ko će da bude šugav. En, den, dinu, sava-raka tinu, sava-raka tika taka, elem belem buf, trif traf truf — Ame-rika buf! Na ţalost, ovi stihovi su neprevodivi, ali moţda ćete u njihovom ritmu osetiti nešto od

neizvesnosti i strepnje deĉaka što stoje iskušavajući svoju sreću, svoj strah da ne budu šuga. Dvanaest sati udara, Tamnica se otvara, U tamnici nikog nema, Samo jedan popa drema; Hajmo, popo, napolje, Da vidimo kako je, Kako vojska maršira, Podigla se prašina, Kako vojska stupa, Podigla se lupa;

Kako naša snaša Ljubi koĉijaša, Koĉijaš se ponosi, NeĊe kapu da nosi, Ja mu kupim šubaru, On sa njome u baru, Ja mu kupim fes, On sa njime Tres-Tres-Tres! I, vidite, na poslednjem slogu prst se zaustavlja na jednom od tih malih ljudi, baš kao što se

zaustavlja ruski rulet; prst se zaustavlja na njegovim uskim gladnim grudima, prst sudbine se zaustavlja taĉno iznad njegovog ptiĉije kucavog srca, koje je i ne ţeleći dospelo u svet ubica i ubijenih, taĉno na njemu nesrećniku — on je, dakle – šuga!

Šuga. Šuga! Šuga! Šuga! Svi ostali, oni što su ovaj put imali sreće, beţaće, padaće, posrtati i razbijati kolena, samo da

izbegnu dodir malog šugavca, jer baš ti si izabran da budeš zaraţen i prenosićeš svoju zarazu drugima; trĉaćeš koliko te noge nose, šugav i osamljen, trĉaćeš preko nekog bivšeg sveta i njegovih ruševina, a ĉim dotakneš nekoga od svojih drugova koji beţe od tebe kao od šuge, bilo koga od njih, ĉim ga dodirneš, bićeš manje sam — tvoja sramota i tvoja osamljenost, bolest tvoga siromaštva manje će da te peĉe, podelićeš je sa drugima...

Igrali smo se šuge i trĉali sa srcem pod grlom, trĉali i ĉeznuli da se oslobodimo te nesreće, ludaĉki ţeleli da nekog dodirnemo... Oni slabiji odustajali su posle izvesnog vremena, sedali bi na neki kamen ili ciglu ili jednostavno u prašinu, pokušavali su da povrate dah sa šugom na ramenu, dok su drugi stajali i skakali oko njih viĉući: »Šuga! Šuga! Šuga! Šuga!« Sećam ih se; njihovih utuĉenih lica se sećam i njihove pomirenosti, njihovu slabost pamtim, i to kako se više nisu usuĊivali da nastave igru, pobeĊeni već kao deca. Nema veće nesreće nego leći u postelju kao šuga — to su noći pune more gde kroz san nastavljamo da trĉimo olovnih nogu i suva grla.

U tom oslobaĊanju kroz dodire ima neĉeg što se ni danas nije promenilo. Ĉitao sam negde da se u najskupljim švajcarskim klinikama uobraţeni bolesnici leĉe dodirivanjem. Taĉ-terapija! Video sam i tu fotografiju: u krugu na tepihu sede ljudi i ţene pod budnim okom psihijatra — prva lekcija u ponovnom pronalaţenju bliskosti meĊu tim ţivim leševima je probijanje osamljeniĉkog kruga. Dodirivati se, pipati, dirati svog bliţnjeg pronalazeći topli i drhtavi komad tuĊe koţe...

Dodirujemo se, tikamo se, ponovo smo ţiva bića od krvi i mesa koje se budi pod prstima. Veoma skupa terapija, pisalo je u novinama. U moje vreme još je bila besplatna!

I eto, ta ţelja za dodirivanjem, ta potera za bliskošću, taj lov na malo ljubavi, taj prastari, stalni i veĉni nagon da dodirujemo brata, da pipnemo površinu slike ispod koje piše da je zabranjeno dodirivanje prstima, sve to traje do dana današnjeg.

Šta ĉiniš neprestano? Traţiš prijatelje na ĉije ćeš rame spustiti svoju ruku, ţene koje ćeš dodirivati otkrivajući najskrivenije tajne koţe; juriš za stvarima koje ćeš dotaći dok još budu nove, nevine i neoskvrnjene, ali ĉim ih dodirneš i ĉim ih dobiješ, ĉim ih razbudiš svojim dodirom, svi oni koje si jedanput dodirnuo poĉinju da te jure i trĉe za tobom ţeleći da te dohvate, prisvoje. I šta onda ĉiniš? Ponovo beţiš od njih i od prokletstva te lepe zaraze, beţiš glavom bez obzira, sve dok te malaksalog i izmorenog, onoga dana kada budeš leţao na samrti, ne dodirne jedna blaga ruka i dok poslednji put ne ĉuješ reĉ: Šuga!

I to je šuga.

KINOTEKA U TRI

Svake nedelje, taĉno u deset do tri, jedna mlada ţena stiţe iz dubine Kosovske ulice vodeći za ruku kćer. Njena kći ima majĉine oĉi boje dima.

U isto vreme, iz suprotnog smera, svake nedelje dolazi jedan mladi ĉovek vodeći za ruku sina, koji se klatari u hodu baš kao i njegov otac.

Mlada ţena i mladi ĉovek kupuju, svak za sebe, po dve karte za predstavu od tri u Kinoteci. Volim Kosovsku ulicu nedeljom u tri. Ona izvire ispod Glavne pošte, pa teĉe siva i sumorna

pokraj kafane »Kosovo«, pored jednog kioska, zaobilazeći parkić Skupštine, protiĉe kraj starog hotela »Union« i uliva se u podzemni dragstor, odakle pod drugim imenom, kao Nušićeva, nastavlja kao ponornica prema Robnoj kući, da bi se na kraju utopila u terazijski vrtlog. Nedelom u tri Kosovska ulica je za mene najlepši i najtuţniji predeo na svetu, zbog jednog mladog ĉoveka i jedne mlade ţene, koji dovode svoju decu u Kinoteku.

Ako se ne vide pred ulazom, traţe se oĉima po dvorani. Kinoteka miriše na deĉje kapute! Kada se mladi ĉovek i mlada ţena otkriju u toj sali punoj tajanstvenog filmskog sumraka, oni

skrenu pogled svak na svoju stranu. Mlada ţena tada rasejano pomiluje devojĉicu koja ima majĉine oĉi; mladi ĉovek otkopĉa svom sinu gornje dugme košulje.

Ja od tuge progutam karamelu, mada uopšte ne volim bombone. Onda po ekranu Kinoteke poĉnu da se jure Tom i Dţeri. Mladi ĉovek posmatra u treperavom mlazu svetla mladu ţenu. Mlada ţena oseti da je on gleda pa popravi nestašni pramen kose. Mladi ĉovek voli da gleda kako se mlada ţena smeje kad se Tom uhvati na lepak. Mladi ĉovek, inaĉe, nije baš tako mlad. Uspeva da bude vitak samo kad uvuĉe stomak i

duboko udahne vazduh. Mlada ţena nije baš tako mlada, mada nosi izbledele traperice i visoke ĉizme. Uspeva da

bude mlada jedino u polutami Kinoteke, na predstavi od tri. Ujutro to ne uspeva. Ujutro, ima podoĉnjake. Ujutro, na rukama joj se pojavljuju pege. Ujutro, kosa joj ni na šta ne liĉi. Uveĉe, odbija da sedi na mestima gde je osvetljenje neonsko. Mlada ţena se uvek najpre raspita kakvo je svetlo tamo gde će je izvesti.

Mladi ĉovek i mlada ţena zaista su mladi samo u Kinoteci, nedeljom u tri. Ali ja ih poznajem još iz vremena kad su zaista bili mladi. Iz onog vremena kad je mladi ĉovek

bio vitak i bez uvlaĉenja stomaka, a mlada ţena sveţa pod bilo kakvim osvetljenjem. Poznajem ih iz Kinoteke, gde smo satima ĉekali u predugom redu za karte kad bi se prikazivao Ĉaplinov ciklus i svi oni divni filmovi Marsela Karnea, gde uvek na kraju pogine Ţan Gaben sa cigarom u uglu usana. I dok smo tako ĉekali u redu, svi smo zavideli mladom ĉoveku i mladoj ţeni što se nikad ne razdvajaju. Dok smo mi trljali leĊima hrapavi zid Kinoteke, oni su se oslanjali jedno na drugo. Bila je to, oĉigledno, jedna od onih dugih deĉjih ljubavi koje traju od prvog osnovne sve do smrti u staraĉkom domu. Mladi ĉovek je nagovarao mladu ţenu da se malo prošeta dok on ĉeka za karte, pa bi ona pravila krug Kosovskom i vraćala se ponovo u red pred Kinotekom — videlo se da ne ume sama da šeta ulicama i da joj je lepše s njim, makar i u redu. Donosila bi mladom ĉoveku novine, ili Ċevrek, a jedanput nas je sve ponudila semenkama, pa sam posle dugo ĉuvao njene dve semenke, nadajući se da će iz njih jednoga dana i za mene proklijati divna ljubav. Svi smo im, dakle, zavideli i svi znali njihova stalna mesta u Kinoteci — dva sedišta topla od neţnosti.

Danas stare filmove prikazuju na televiziji i ja se pomalo osećam kao da sam pokraden. Ne, nisam sebiĉan: volim da svi vide filmove koji su mi nekada bili dragi, ali mislim da nije u redu što za to više niko ne plaća dugim ĉekanjem u redu i neizvesnošću hoće li biti karata kada se najzad stigne do staklenog otvora blagajne.

Presedeli smo tako i ne primećujući gotovo ĉitav ţivot u tom divnom, mirišljavom podrumu u Kosovskoj ulici, u kome su se okretali stari filmovi.

Ali, vratimo se u jednu današnju nedelju, u tri popodne! Kada se Tom i Dţeri najzad izjure do mile vole, mladi ĉovek i mlada ţena oblaĉe svoju decu i

izlaze napolje na Kosovsku ulicu. Nešto severnije nalazi se parkić kod Skupštine. To je jedan krţljav, pretuţan parkić, sa retkim oazama izgaţene trave. Odlazim tamo posle Kinoteke da popušim cigaretu. Vidim tako mladog ĉoveka i mladu ţenu kako sede na odvojenim klupama. Mladi ĉovek drţi rastvorene novine u rukama; mlada ţena puši i klati nogom.

Ali njihova deca! Ljudi, nećete mi verovati — njihova deca se zajedno igraju! Njih dvoje se klackaju na klackalici, spuštaju niz tobogan, menjaju se za sliĉice na kojima su ţivotinje i stari tipovi automobila... I lepo se vidi, nešto silno i nešto strašno tajanstveno privlaĉi sina mladog ĉoveka kćeri

mlade ţene. Dešava se nešto što uopšte ne mogu da razumem, dok pušim u parkiću kod Skupštine. Nešto strašno ĉudno, tuţno i lepo.

Raspitivao sam se. Mlada ţena ima muţa koji je strastan pecaroš. Mladi ĉovek ima ţenu koja ne voli stare filmove iz Kinoteke. Svi su mislili da će mladi ĉovek postati jednog dana slavan glumac. Zaposlio se kao sudski

pripravnik u opštinskom sudu. Svi su mislili da će mlada ţena biti neĉija divna mlada ţena. Postala je ţena ĉoveka koji

nedeljom nikada nije kod kuće. Mlada ţena i mladi ĉovek rastali su se davno zbog nekog nesporazuma kojeg se više niko i ne

seća.

ŽUŽI

Dobili smo sto do stola u peštanskoj »Hungariji«, tako da sam cele veĉeri mogao da gledam taj lepi par. Devojka je bila jedna od onih otmenih, tamnokosih lepotica u beloj haljini širokih nabora, koji više obećavaju nego što otkrivaju. Ĉovek je liznuo njenu ruku da vidi je li još slana. Po tome zakljuĉih da se nisu videli celog leta.

– S kim si me sve varala letos? – Eh, ti! Ni sa kim. – Reci, nisam ljubomoran… – Znam da nisi — reĉe devojka.— Jer me ne voliš. – Ţuţi, Ţuţi! Tako saznah da se zove Ţuţi. Nisam razumeo ni reĉi od njihovog razgovora, ali sam znao o

ĉemu se radi. Taĉno sam znao o ĉemu se radi i kad je pogledala njegov sat. — Skini ga! On ga skida i stavlja u dţep. — Tako je bolje... Ali vreme se i dalje zanimalo za njih. Vreme za plaćanje kucalo je u dţepu. Zar sam morao da putujem ĉetiri stotine kilometara po blatnjavom dnu jednog bivšeg mora da

bi mi ovaj par pozirao za priĉu koja se ponovila toliko puta, u svakom gradu ista? Kako si me samo rasejeno pogledala, Ţuţi! Videla si usput jednog pohabanog stranca iznad

kafe koja se hladi. I ne sanjaš, Ţuţi, da mi ulaziš u priĉu koju nikada nećeš proĉitati, jer ja pišem male priĉe na jednom malom jeziku, isto tako malom kao što je tvoj, koji ne razumem. Ali to mi nimalo ne smeta da razumem ovo veĉe u »Hungariji«, gde je taj ĉetrdesetogodišnjak došao da ĉuje kako vaša veza ne vodi niĉemu.

– A ĉemu bi trebalo da vodi? – Šta ja znam? Sada ne vodi niĉemu! On ćuti. Ti mu onda objašnjavaš da ti je dosta skrivanja po tajnim mestima. – Šta sam ja bogu zagrešila da stalno moram da se krijem? Dosadilo mi je to sve! Završila je s predjelom, prešla na ciganski kotlet i mešanu salatu. Eh, Ţuţi! Kazala si mu

sigurno da gubiš vreme s njim, kad stigoste do pite od jabuka. Nisi to smela da mu kaţeš! – A šta bi sa tim vremenom'? – Mogla bih da se udam. – Pa, što se ne udaš'? – Reci to još jedanput i stvarno ću se udati! Povuĉen u najdublju senku »Hungarije«, predviĊao sam kako će se dalje odvijati stvari. Sada je vreme da ga pogleda onako. Pogledala ga je. Sada je vreme da se poljube. Poljubili

su se. Sada je vreme da mu stavi prst na usta i da kaţe: »Ćuti, ne govori...« Kazala je. Sada je vreme da ĉovek oprezno pogleda oko sebe da li ga je neko video kako se ljubi sa

Ţuţi. Nije ga niko video sem mene. Ĉemu putovati ovako daleko kada je sve isto? Svugde je sve isto. Samo se kulise menjaju u

ovoj staroj drami: datum, gradovi i muzika. Daleko si zabrazdila, Ţuţi! Kako će sve ovo da se završi: dubokim oţiljkom kod njega—

jednom prozraĉnom senkom kod tebe, koja će te uĉiniti još lepšom n privlaĉnijom. Sada ĉovek plaća i daje veliku napojnicu da umiri savest. Ţuţi popravlja šminku. Sve je već

reĉeno. Ustaju i odlaze ka nekoj pozajmljenoj sobi da se još jedanput vole. Plakaće, biće im lepo, biće im oĉajno, biće im oĉajno lepo. Rastaće se jedanput zauvek, jer njihova veza ne vodi niĉemu. Nastaviće da ţive bez ljubavi dan, dva, tri nedelje, a onda će se ponovo naći u »Hungariji« da kaţu jedno drugom da njihova veza ne vodi niĉemu.

Dok si izlazila, pogledala si me rasejano, Ţuţi. Sva ljubav bila je već potrošena. U tom pogledu nije ostalo ništa za sluĉajnog stranca, kome si baš ušla u jednu malu priĉu.

PISMO

MeĊu naplaćenim raĉunima za knjige i pozivnicama za mesta na kojima se gube osmesi i vreme, pronaĊoh i vaše ljubiĉasto pismo. Imate trideset i pet godina i ţeleli biste da ostanete nepoznati. Hoćete da napišem nešto samo za vas?

Vidite, niste ni primetili kako uplovljavate u tupo, sredoveĉno doba. Stiglo vas je preko noći, prešlo preko prvih zlatnih mostova u vilici i bora na vranu. Saznali ste to onog jutra pred ogledalom kada ste utvrdili da vam je sve više vremena potrebno da povratite svoje lice od voska iz sna. Sve teţe da zakoraĉite u novi dan. Da otvorite oĉi i kaţete dobro jutro usnama izgorenim dimom i uĉtivostima. Najradije biste spustili šalone i prespavali leto, baš kao što beli medvedi prespavaju zimu, ali, kao i svi drugi s kojima se druţite, vi jednostavno morate letovati — takva su pravila igre u koju ste zapali, pa sad sedite u kolima pored svog muţa na cesti što vodi ka moru. Koliko sam vas puta susreo poslednjih godina! Leţali ste na terasama hotela ili rasejano gledali kroz stakla automobila u svet koji su osvajale neke druge devojĉice.

Kako je sve to brzo prošlo! Od onog prvog smušenog poljupca u vašoj kapiji do ove umorne dame kojoj je potrebno sve više stvari da bi bila, neću da kaţem srećna makar samo zadovoljna! Sve više rezervacija, sve više balkona okrenutih moru, osiguranja protiv kradljivaca i poţara, rezervnih guma, stolica na rasklapanje, pomada za negu vaše koţe i losiona za negu kose, više leda u piću i u srcu, šminke u tašni, sve tamnija stakla naoĉara protiv sunca...

Zanimljivo je da u zemlji u kojoj smo imali sreću da se rodimo, draga moja prijateljice, ljubavi zapoĉinju obiĉno na kantama za Ċubre! Setite se samo kuća u kojima ste stanovali i onih plesnivih hodnika u kojima ste se opraštali. Naši prvi poljupci imaju ukus pepela, nakiseli vonj trulih zidova sa kojih se cedi obojena vlaga.

I uvek je tu ono strašno osećanje privremenosti i krivice da se ĉini nešto nedoliĉno. Vraćaju se kasno pijani stanari, iz otpadaka izleću preplašene maĉke, kćeri noćnih prolaza, neka budala uvek je palila svetlo ili psovala odozgo sa stepeništa u tami. Sećate li se te truleţi i rasutih utroba koje je ispovraćala noć? Danas, kad vam je trideset i pet godina, vidite jedan drugi svet. Vaša kći se ljubi na ulici u po bela dana, a kroz prozor vaše hotelske sobe svake veĉeri vidite ljubavne narove kako se ogrću peskom i meseĉinom. Obišli ste svet, ali više od muzeja i riznica vas su zanimali hodnici kuća. Videli ste ulaze u zgrade Italije, portire u livrejama i odseve ruţiĉastog mermera, videli ste kapije Lenjingrada sa mirisom Dostojevskog i pariske ulaze koje ĉuvaju konsijerţi, u Engleskoj su se zeleni travnjaci poput tepiha peli iz polja uz stepeništa — nigde ni traga onim kantama za Ċubre na kojima ste prvi put upoznali ljubav, na ĉijim su klepetavim poklopcima svi vaši vršnjaci dobili prve ljubavne poduke. Sve naše ljubavi roĊene su tamo, na Ċubretu, i sve do jedne imaju ukus otpadaka i 6ojy onih zajedniĉkih stanova iznad nas, onih gore zavaĊenih stanara, malih smrdljivih gnezda u opštem haosu podozrivosti. I danas, dok se vozite prema moru, utvrĊujete da je ta preskupa igraĉka, to skupoceno more stiglo prekasno da bilo šta spere, i da više ne osećate nikakvo uzbuĊenje dok se ono pojavljuje iza brda u blesku svoje narcisoidnosti. To je dugo oĉekivani poklon bez radosti.

Vi ste ona umorna dama koja polazi na letovanje kao što se odlazi na izdrţavanje kazne. U mislima još uvek okrećete kljuĉeve i zatvarate brave, gasite svetla i plaćate raĉune, zavrćete boce gasa, precrtavate jednu po jednu stvar na listi sopstvene zaboravnosti; jeste li zakljuĉali otiraĉ »Dobro došli dragi gosti« lancem, jeste li poneli svoje tablete bez kojih više ne moţete, kome ste ostavili kljuĉ od kutije za pisma, da li je novac u novĉaniku — bez njega biste bili izgubljeni, a telefoni, a adrese?

Vi ste ona umorna dama koja se sada vozi pored nervoznog muţa i potpeticom pritiska pedalu nepostojeće koĉnice, a misli: »Gde li se delo ono Popovo polje, ono beskrajno Popovo polje koje sam nekada sa garavom ekskurzijom obilazila pola dana zajedno sa senkom brda, i gde su oni smeli deĉaci što su iskakali iz voza i trĉali stazom uz prugu na mestu zvanom Bradina, na onom usponu, preskaĉući skretnice trĉali kroz visoku travu samo zbog toga da mi se dopadnu: donosili vodu u vojniĉkoj ĉuturici izlaţući se opasnostima, kupovali vence suvih smokava (jedna smokva, jedan lovorov list — boţe, kako je to mirisalo!) i šumske jagode u malim sepetima od hrastove kore ?<<

Ko bi se to danas trkao sa jednim vozom samo zbog vas? I ko bi vam to, sem kelnera, doneo ĉašu vode?

I ko bi to, sem mene, samo za vas pisao ovu priĉu o Ċubretu i moru?

TERASA

Popeo se na Terasu sa sveţnjem novina pod mišicom. — O, koga to vidim! — pozdravio ga je šef Terase. Sjajno izgledate! »Znaĉi, već je vreme da mi kaţu kako sjajno izgledam« pomislio je. »Nekada se to

podrazumevalo...« – Hvala! — rekao je. — Što ima kod vas? – Sve po starom — odgovorio je šef Terase. — Kad ste stigli? – Jutros. – Koliko ostajete? – Ne znam. Moţda do jeseni... – Gdje ste odsjeli? – Tu blizu. – Fino— kazao je šef Terase. — Znaĉi, poĉelo je ljeto! – Još jedno... — rekao je nostalgiĉno. Dogodilo se da je baš toga jutra, u aerodromskom toaletu, razgledao svoje lice uništeno ranim

jutarnjim letom i utvrdio da stari. Najpre je mislio da je to samo prolazno osećanje, stvar ranog ustajanja, jer je pripadao svetu koji se budi u podne, pa je sa nestrpljenjem išĉekivao voţnju autobusom — onaj trenutak kada zapoĉne spuštanje niza strmu cestu iznad Svetog Jakova i kada se iznenada i bez opomene pojavi Grad. Ĉekao je taj ĉas kao poslednju proveru, nadajući se da će se tada pojaviti i ono staro uzbuĊenje —drhtavica u kolenima, bol u dnu stomaka, suvo grlo — znaĉi da ga Dubrovnik još raduje, neoborivi dokaz da još nije sasvim star. Ali autobus je protutnjao »Argentinu«, »Ekscelzior«, Ploĉe; obišao oko grada pokraj stare »Loze«, ispod »Tonija«, i zaustavio se na Pilama pred agencijom, a da nije osetio ništa sem nekog ponavljanja, zbog kojeg uopšte nije mogao da se seti koje je leto posredi: leto 1962, leto 1965, leto 1972, leto 1986? Koje leto?

— To treba proslaviti! — reĉe sam sebi i otpi dobar gutljaj lozovaĉe, stresavši se reda radi, baš kao što je ĉinio i njegov otac. — To treba proslaviti!

Ali ono neprijatno osećanje nije ga napuštalo ni pošto ga preseĉe prvim viskijem, misleći da je stvar u piću. Ali nije, izgleda, bila stvar u tome. Ĉinilo mu se da ovde na Terasi, ispod zastava Igara i tromog jata ugojenih turistiĉkih golubova koji su ga posle šestog pića veoma podsećali na leteće krave, ne sedi uopšte on, već samo ono što je preostalo od njega posle svih okršaja i trošenja tamo gore, u onom oblaĉnom gradu na koji neprestano pada smog — osećao se kao sopstvena ljuštura koja nosi njegovo ime, prezime i osmeh pun najskupljih dţeket-navlaka. — Jutros... — odgovori kad su ga zapitali kad je stigao.

– A koliko ostajete? – Ne znam. Moţda do jeseni... – Fino — reĉe muţ. — A gde ste se smestili'? Ţena i ne saĉeka odgovor: – Mi smo u »Libertasu«! Cele noći nismo oka sklopili! Erkondišn je neprestano zujao... »O, Ċubradi!« — pomisli. »O, Ċubradi! Smeta vam erkondišn!« – Zaista mi je ţao... — kazao je. — Ponekad to stvarno moţe biti neprijatno! »Ta veĉna idiotska pitanja! Kad ste stigli? Koliko ostajete? Gde ste se smestili?« — mislio je,

a kazao najmilije što moţe (stari lisac), kazao je: – Divno je što smo svi tu! Nadam se da ćemo se viĊati? Onda oni odoše na plaţu »Ekscelzior«, a on i dalje ostade na Terasi. Kelner donese novi viski

s ledom. – To firma ĉasti — reĉe šef Terase. — Danas će biti pakao... – Vrlo ljubazno od vas.— kazao je. — Kako vaša familija? – O, dobro su, dobro... — reĉe šef Terase. — Stariji mi je u vojsci... – Ma stvarno! — izvukao je jedno malo divno ĉuĊenje iz tajne rezerve. — – U Zagrebu. – Fino — kazao je. — Zagrepĉanke su pristupaĉne; neće mu biti loše... – Nadajmo se — kazao je šef Terase. — Ali, vojska je vojska! – Pa da — reĉe. — Vojska je vojska. »Dobro je ovde«, mislio je, »sasvim dobro, mada mi ni ovo sunce, ni ova Terasa koju sam

toliko voleo, ni ovaj otmeni svet kome sam nekada ţeleo da pripadam, ni zastave na vetru, više ne priĉinjavaju nikakvu radost, baš kao da je neki rasejani scenograf posle predstave zaboravio da skloni stari dekor (sve je išĉezlo sem nepotrebnih kulisa i statista! Ribarske svađe Karla Goldonija, moţda?), ali dobro je«, mislio je, »dobro je kao na poslednjoj strani Lajfa, gde se reklamiraju cigarete ili duvan za lulu, gde ima mnogo prijatnih stvari na okupu, mnogo lepih i udobnih stvari za oko, dobro je što sam

tu, a ne negde gore u kopnu, gde je sada prašnjavo i znojavo, ulice puste, a svet kunja iza spuštenih roletni, dobro je, ipak je dobro što sam ovde!«

»Dobro je što sam tu, sa svim ovim svetom koji se leti seli na Terasu, a zimi u ,Golf' na Bledu —jesenji festivali i proletnje sveĉanosti... Prezirem ih, a opet sam neprestano s njima«, mislio je, »ali bar su uĉtivi, a to je ipak nešto, svejedno što iza njihovog keţenja nema niĉega sem puste zemlje gospodina Tomasa Sternsa Eliota.«

– O, baš divno što ste ovde! Moramo da se naĊemo, vaţi? – Svakako, svakako.. – Molim vas još malo leda! – Jutros! – Tu blizu... Ne znam. Moţda do jeseni? Ona se pojavila u jedanaest, kada je već bio toliko nacvrcan da mu je bilo sasvim svejedno

hoće li se uopšte pojaviti. Nalazio se, naime, u onom blagoslovenom stanju kada je moguće prizvati bilo koje od dragih, izgubljenih lica na ovu Terasu, ĉak i one koji leţe duboko pod zemljom.

Ali ona je bila još ţiva! I još su joj oĉi svetlucale onim starim sjajem iz pedeset osme, kada je u »Labirintu« igrala »Tintarela de luna« okruţena zadivljenim gledaocima, sama, u jednostavnoj ruţiĉastoj haljini navuĉenoj na golo mlado telo.

Pronela je izmeĊu stolova samosvesno svoju lepotu iz pedeset osme, bogami, još je delovala na goste, koji je ispratiše poţudnim pogledima do njegovog stola.

– Stigli ste — reĉe, ustajući. A odmah zatim: – Jutros... — kazao je. – Fino — rekla je. — A gdje ste se smjestili? – Tu, blizu... – Danas će biti pakao... — kazala je i pogledom izbrojala ĉaše na belom stolu. — Već radite? – Trudim se . . . Onda su zaćutali. Jedanput, dok je bio još vrlo mlad, i dok je imao obiĉaj da se klati na stolici i

smeje bez razloga, video je dvoje stranaca kako sede jedno pokraj drugog i ćute. Zajedno, a svako od njih tako daleko! Gledao ih je kao neko ĉudo. Još je imao toliko toga da ispriĉa da nije mogao ni da pomisli kako se ista stvar moţe i njemu dogoditi jednoga dana; nije ni sanjao da će ga moţda jednog jutra mrzeti da priĉa i da neće imati ĉemu da se raduje, da će isto tako sedeti potpuno miran i utuĉen i gledati nekuda ispred sebe u prazno. To treba proslaviti, pomisli!

I mada ništa nije govorila o sebi, znao je i kada je dobila svoj prvi bikini, i prve farmerice od dunda Joza iz Kalifornije, poznavao je i pravu boju njene kose iz pedesete: zlatnoţuti mokri biĉevi, kao da se uvek vraćala sa plivanja! — naĉin na koji je skakala u more sliĉan letu pljosnatog kamena kada se odbija od površine vode; njen prvi izlazak na Terasu u pratnji majke, i ono leto kada je prvi put došla u baštu »Jadrana«... Mladići su molili njenu majku da dozvoli da odigraju jedan ća-ća-ća i vraćali je uzbuĊenu i nasmejanu, još toplu od igre, u beloj platnenoj haljini ispod koje su sevale njene tamne noge mulatkinje, njeni blistavi zubi ispod ruţiĉastih napućenih usnica — biĉevi njene svetle kose u letu u okretu igre —i njen prvi silazak u »Labirint«, njen strah od tog tako otmenog mesta i livrejisanih kelnera; sećao se i vremena u kome je poĉela da vlada platoom za igru, i doba kada je ceo grad pitao za koga će da se uda, ko će odvesti taj lepi tamnoputi i svetlooki cvet sa Straduna, koga li ĉekaju ona i njena majka? Jer Grad je dobro znao da je suviše skupa igraĉka za sve njih koji je poznaju još od detinjstva, da je luksuz posedovati je i da nije moguće odbraniti je! — pa su vrlo brzo digli ruke od nje, ĉekajući rasplet, baš kao što se ĉeka hepiend u nekom dugo najavljivanom skupom filmu, a ona se vrtela po Gradu, ni sama ne znajući šta ĉeka. Osmehnula bi mu se leti u prolazu kada bi ga ugledala (kao da je bio sauĉesnik u njenoj maloj tajni), a onda ju je jednog septembra odveo Pol Šefer u Brisel, ali se posle ispostavilo da je peder i da mu je bila potrebna samo kao alibi, a za njim je došao Tomas Hartvik, već oţenjen i na ivici ludila od pića, a za njim jedan argentinski slikar u Parizu, Antonio Diego Garsija, pa italijanski glumac iz koprodukcija Roberto Bali, i svi oni drugi. Smenjivale su se sobe u potkrovlju, apartmani, krstarenja po Sredozemlju i tuţne noći na stanici u metrou — do njega su stizali razliĉiti glasovi: uspesi su smenjivali priĉe o potucanjima i njenoj propasti — o neverovatnom bogatstvu i pukoj sirotinji — i, najzad, ona je tu, za njegovim stolom, a da se pre toga nikada nisu upoznali, nikada priĉali, nikada se kupali na plaţi Svetog Jakova u ponoć, ni ljubili na zidinama, ni šaputali u kapijama, niti se krili od znatiţeljnika u kamenim uvalama Lokruma — ništa sem dugog tajnog sauĉesništva, dok je ona jurila za svojom predstavom o sreći — nepostojećim vistaviţnom u boji, a on pokušavao da iz svog proseĉnog talenta i lica naĉini zaštitni znak za uspeh — sve do ovog jutra na Terasi, kada su za dve slobodne stolice njihovog stola sedela pokraj njih i dva poraza, jedan pokupljen negde u belom svetu, drugi zaraĊen ovde, kod kuće.

Pogledali su se i osmehnuli.

– Koliko ostajete? — upita ona. Pogledao je kao da je prvi put vidi u njenom prugastom minijaturnom bikiniju na plaţi »Danĉe«

i rekao: – Ne znam. Moţda do jeseni?

BOING, BOING

Napred je koraĉao vodiĉ — Stonjanin, speĉen starac lisiĉijih kretnji, za njim mladi ĉovek, na kraju, posrćući, stjuardesa koja je stalno zaostajala zbog visokih potpetica.

– Rekao sam ti da poneseš nešto sa niskim štiklama... – Ko je znao da je ovoliko daleko? Manastir Svetog Mihaila, koji se iz doline ĉinio blizu, kao da se sve više udaljavao što su duţe

pešaĉili. Prošli su kroz stonsku solanu isparcelisanu plitkim bazenima u kojima je trunula morska voda. Svaki bazen nosi ime nekog sveca, objasnio im je Stonjanin. Poslednji od njih zove se Mundo, što znaĉi »svet«, a namenjen je sirotinji da iz njega besplatno uzima so.

Uzan kameni put pretvori se u strmu kozju stazu kroz šikaru. Omamljeni avgustovskom jarom, gušteri su ih lenjo gledali svojim prepotopski starim oĉima sa vrelog kamenja duţ puta.

Stonjanin je vešto skakao s kamena na kamen. Mladi ĉovek se kolebao izmeĊu njegovih pognutih leĊa, kroz ĉiju je košulju probijao znoj, i stjuardese koja je sve više zaostajala. Njene lepe preplanule butine ispod kratke mreţaste suknje bile su već izgrebane šibljem drenjina.

– Ne prestaješ da se obrazuješ ĉak ni leti...—govorila je, razmiĉući nisko poleglo granje. — Stari manastiri, stare tvrĊave, stare zidine, staro kamenje, starci... Sve same stare, polovne stvari!

– Zar ti nisam lepo rekao da ostaneš dole? – Sama meĊu onim muvama? Ĉetiri kaluĊerice ĉuvaju manastir Svetog Mihaila, na brdu iznad Stona. Primetile su ih još pre nego što iziĊoše na zaravan ispred crkve. Uvele su svoju ĉetvrtu sestru

u manastirski konak i sklopile za njom drvene šalone. – Eli, Eli, lama azavtani... — cvilela je zatvorena monahinja. — Eli, Eli, lama azavtani... – Šta joj je? — upita stjuardesa. – Poludjela — objasni Stonjanin. – Sirota! — uzdahnula je kaluĊerica oborivši pogled. Otkljuĉala im je crkvu. – Pita Gospoda zašto je ostavio... reĉe ĉovek. »Gospode, Gospode, zašto si ms napustio?« – Na kom to jeziku? – Na hebrejskom. Stjuardesa se okrenu kaluĊerici: – Šta joj je? — upita. — Je li je to ĉesto hvata? – Nije joj dobro... – Zašto je ne odvedete u neku ... šta ja znam? – Vodili smo je svuda... — uzdahnu kaluĊerica. Sada se iz kuće ĉulo glasno zapomaganje: – Eli, Eli, lama azavtani! Eli, Eli. – Oh, poludeću od ovog... — prošaputa stjuardesa mladom ĉoveku. Stajali su i u iznenadnoj tišini osluškivali plimu cvrĉaka što su monotono cvrĉali ispunjavajući

ubitaĉnim cvrĉanjem vrelinu koja je pritiskala brdo. – Cvrĉci! — reĉe mladi ĉovek. – To su kreštala... — ispravi ga Stonjanin. KaluĊerica podiţe ruku, prepreĉivši put stjuardesi: – Ne moţete goli u crkvu! Dva muškarca pogledaše noge mlade ţene kao da ih prvi put vide. Stajali su pred crkvom i

gledali njene gole noge, punih i oblih butina, ĉiji se mišići iznad kolena lako napeše, ostavljajući dve slatke jamice. Noge koje umeju svašta da izvedu!

– Ma, dajte! — reĉe stjuardesa. — Niko neće znati! Kao da je to toliko vaţno? – Ne moţete unutra! — ponovi mirno kaluĊerica. – Eli, Eli, lama azavtani! — dopiralo je sada muklo stenjanje kroz kamene zidove

manastirskog konaka. – Saĉekaću napolju... — reĉe mlada ţena sa dosadom i ode na svojim dugim bakarnim

nogama u senku zida ka gustijerni. Napila se vode iz limene šonje vezane zarĊalim lancem. Voda je bila mlaka i slankasta. Nije gasila ţeĊ.

– Kakve su freske? — upita ĉoveka kada je izišao iz crkve. – Uglavnom propale... — reĉe on. KaluĊerica ih uvede u kuhinju poploĉanu grubo tesanim kamenom. Druga monahinja stavi na

sto zdelu sa smokvama i flašu lozovaĉe sa tri male razliĉite ĉaše, a zatim se vrati do kredenca i ostade tamo ćuteći, prekrštenih ruku.

– Od ĉega ţive? — upita ĉovek Stonjanina. – Nose mlijeko dolje u Ston — reĉe ovaj. - Peru robu i pletu pogrebne vijence... – Koliko ih ima? – Ĉetiri. Ĉetiri kaluĊerice ĉuvaju manastir Svetog Mihaila na brdu iznad Stona. – Eli, Eli, lama azavtani...— dopirao je udaljeni, vrišteći glas ĉetvrte sestre. – Koliko smo duţni? — upita mladi ĉovek kaluĊericu. – Ništa. Onda su Stonjanin i ĉovek nešto šaputali, pa ĉovek izvadi iz dţepa novĉanicu od deset hiljada

i stavi na sto, pocrvenevši pri tom. Niko je nije takao. Novĉanica je leţala na stolu ĉeznući da je neko podigne. Ali niko je nije

uzeo. Sedeli su ćuteći. – Koliko je sati? — upita ĉovek, tek da nešto kaţe. – Ne znam — reĉe kaluĊerica. — Nemamo sata. Onda su ĉuli grmljavinu aviona. Najpre udaljenu i potmulu, a zatim veoma snaţnu, gotovo

zaglušnu. Na vrhu brda avion se ĉuo mnogo bolje nego u dolini. Izišli su iz kuhinje i pogledali u nebo, koje je postalo gotovo ljubiĉasto od vreline.

– Ovo je onaj u tri... — reĉe kaluĊerica drugoj sestri. Vrijeme je da daš kravama... Ĉetiri kaluĊerice koje ĉuvaju crkvu Svetog Mihaila raĉunaju vreme prema avionima što preleću

brdo iznad Stona. – Boing! — reĉe sanjivo stjuardesa. — Rimski boing u tri. Boing, boing! Dok su se spuštali niz kamenjar, napred stari vodiĉ, za njim ĉovek, stjuardesa slomi potpeticu. – Zar ti nisam rekao... - zausti mladi ĉovek. – Oh, prestani, molim te! — reĉe ona, razgledajući cipelu bez štikle. Te vrele noći, dok su leţali goli na plahtama što su mirisale na bosiljak, stjuardesa iznenada

prošapta: – Eli, Eli, lama azavtani! – Napreduješ... — reĉe mladi ĉovek zevnuvši.

JESEN

Vreme je da se pakujem. Krajnje je vreme. Postoji vreme za raspakivanje i vreme za pakovanje, ali šta mi ostaje da strpam u torbu kad

su mi se farmerke izlizale, majice isprale i pocepale, kad su knjige za leto proĉitane, sandale pokidane, a stari ţileti tupi? Potrošio sam, dakle, nerazumno još jedno leto, a mogao sam da ga paţljivije koristim, da mi duţe traje.

Ispratio sam desetak generacija kupaĉa i osetio se starim kada su se menjali. Video sam kako stiţu umorni i bledi, i kako zauzimaju mesta na plaţi. Bacili bi ruĉnik, ostavili leţaljku, dušek na naduvavanje ili neku sitnicu, koju su ostali mogli da prepoznaju kao njihov znak. To je moje mesto! – govorili su za komadić obale, za neku stenu zgodnu da se na nju nasloni glava, za deo mola ili lanternu. Ovo je moje mesto! Ali, ko moţe da poseduje more?

Gledao sam kako im iz dana u dan tamni koţa, pratio letnje ljubavi, bio sluĉajni svedok malim avgustovskim prevarama, slušao ispovesti i zauzvrat se poveravao drugima, pio sam više no što treba, grešio, preterivao sa jelom i ludorijama, druţio se, a onda ih ispraćao, razmenjivao adrese, obećavao da ću pisati — ali već sutradan, prvog, desetog ili dvadeset i petog, stizali su novi gosti i govorili za komad obale da je to njihovo mesto, i sve je bilo isto.

Ne, ne, zaista je krajnje vreme da se pakujem! Bio sam sa kelnerima na ti. Pušio sa starcima švercovani duvan iz Hercegovine. Priĉao o

veprovima: izgleda da će okrenuti na tramuntanu? Plaćao pića nepoznatim. Prihvatao da me ĉaste. Raspirivao ţar pod gradelama i gasio ga u sebi. Slavio neĉije roĊendane. Pevao bez sluha. Mumlao na onim mestima pesme gde ne znam reĉi. Vozio polako kraj slupanih kola iz kojih su odnosili mrtve. Kupovao potkovice na stoĉnim vašarima, za sreću. Sedeo danima u samostanskom vrtu i mislio da bih se mogao odreći sveta i ostati zauvek ispod limunovog stabla za kamenim stolom, na kome bih ponovo napisao Aleksandrijski kvartet gospodina Darela ili neku sliĉnu knjigu, debelu i svetlu. Ali ne, nije manastir za mene, i zaista je krajnje vreme da se pakujem!

Plaţe su opustele, ponovo niĉije, jahte su digle sidra i otplovile za Đenovu i Maltu, preko trga ne nailazi više niko zanimljiv, a i prestoniĉke novine poĉele su da stiţu neredovno. Više nikada nećemo biti lepi, mladi i ludi kao ovoga leta; ne, ne, krajnje je vreme, zaista je krajnje vreme da se pakujem.