GODINA: IX; Broj 55planinari.org.rs/putnik/putnik66.pdf · Patrijarh Pavle, od bolesti zbog koje su ga već smatrali otpisanim. Sada se u manastiru nalazi krst koji je lično izrezbario

PLANINARSKO-SMUČARSKI SAVEZ VOJVODINE ПЛАНИНАРСКО-СМУЧАРСКИ САВЕЗ ВОЈВОДИНЕ

PUTNIK broj 66 AVGUST 2009. ПУТНИК број 52 ФЕБРУАР 2006. страна 115

Pag

e41



Pag

e42

ГОДИНА: XII; Број 66

ИНФОРМАТИВНИ БИЛТЕН

ПЛАНИНАРСКО-СМУЧАРСКОГ

САВЕЗА ВОЈВОДИНЕ

Масарикова 25

тел/фах: 021/6572-063

21000 Нови Сад

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ

УРЕДНИК

Миливој Ердељан

ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК

Милорад Обрадовић

УРЕДНИШТВО:

Боривоје Вељковић, , Љубомир

Попов, Владимир Банић, Исо

Планић, Гачуф Валтер

Текстове можете достављати на

e-mail: [email protected]

[email protected]

САДРЖАЈ 42 Годишњица смрти Дрен

Мандића

Исо Планић; 43 ИН МЕМОРИАМ: Анђелија

Настасић Сека 43 Озрен и Девица

Синиша Милојковић; 44 Вујан, Таково

Милан Глумац; 46 Мироч и Вратна

Цветин Ристановић; 50 Тиски марш

Драгољуб Рацић; 51 Две руже

Негомир Гајинов; 52 Риметеа

Зоран Вукманов; 54 Елбрус 2008

Славица Ћосић; 56 Немачка смер на северној

стени Триглава

Исо Планић; 57 Мој прави подвиг, али у

погрешно време

Славко Трошељ;

GODIŠNJICA SMRTI

DRENA MANDIĆA

У суботу 1.08.2009. године

навршило се годину дана од смрти

алпинисте Дрена Мандића на

падинама К2 у Пакистану. Тим

поводом уприличена је изложбу

његових најуспелијих планинарских

фотографија у вестибилу Градске

куће у Суботици. Пре тога је

одржана миса и положено цвеће у

Дудовој шуми.

Исо Планић



Pag

e43

IN MEMORIAM:

ANĐELIJA NASTASIĆ-SEKA

Iz naše sredine zauvek je otišla

Andelija Nastasić - Seka, legenda

planinarske ideje, prakse - Grada

Sombora.

Kao omladinka aktivno se

uključuje i postaje nezamenljivi član

novoosnovanog planinarskog društva

"Dr Radivoj Simonović" u Somboru.

Svoju ogromnu ljubav prema

planinarstvu krunisala je velikim

uspesima. Uspela se na skoro sve

planinske vrhove širom bivše

Jugoslavije. Najveći deo svog ţivola

posvetila je planinarstvu.

Samopregornim i poţrtvovallim

radom, upornošću i osvojenim velikim

rezultatima izrasla je u legendu

planinarskog pokreta u našoj sredini.

Idejni je tvorac i realizator planinarske

manifestacije "Simonovićevi dani".

Organizovala je slet planinarsko

ţeljezničkih društava Srbije u

Somboru. Izborila se da planinari "Dr

Radivoj Simonović" imaju svoj dom u

Kupusini.

Učinila je i mnoga druga korisna

i humana dela i zbog toga je

nagradjivana mnogim društvenim

priznanjima. Najveće priznanje za

njen cciokupan rad je njena velika

popularnost medu planinarima Srbije i

šire.

OZREN I DEVICA

Tamo gde se iz Aleksinačke

kotline naglo izdiţe masiv Ozrena, iz

samih stena, probija se bistra i hladna

planinska reka. Na njenoj desnoj obali

je poznati i dobro ureĎeni

srednjevekovni manastir, a na levoj

obali zgrada dečjeg odmarališta

Lipovac. Tu smo bili smešteni, i zbog

čistoće, kvalitetne kuhinje i ljubaznog

osoblja, ovo odmaralište moţemo

svakom preporučiti.

Uspon na Leskovik je išao po

planu, bez ikakvih problema i zastoja,

a i vreme nam je bilo saveznik. Nije

bilo sunca da „prokuvamo“ na juţnim

padinama Ozrena i zato su svi koji su

pošli, izašli na vrh. Ukupno 38

planinara. U povratku je bilo

kratkotrajne i vrlo slabe kišice, koju da

skoro nismo ni primetili. Kako smo se

peli sve više, tako smo bili svedoci

kako proleće kasni sa svakim metrom

nadmorske visine. Dole iznad

Manastira, jorgovani su u punom

cvetu, a gore pri vrhu jedva se i

pupoljci primećuju. Ono što floru ovog

dela Ozrena čini atraktivnom, jeste

nekoliko gorostasnih stabala divoleske

tj. mečje leske, od kojih je bar jedna

stara i više od dve stotine godina.

Četvoro planinara je još otišlo i do

Crkvice u steni, čiji deo puta se



Pag

e44

delimično preklapa sa putem povratka

sa Leskovika.

Sutradan, nakon ranog doručka,

otišli smo preko Sokobanje na prevoj

Oštra čuka, koji spaja (ili razdvaja)

Ozren i Devicu. Tu su izašli iz

autobusa oni koji će krenuti put

Device (19 planinara), a ostale je

autobus vratio u Sokobanju.

Po Devici, na putu, ka njenom

vrhu, vodio nas je Jovan Đokić iz

beogradskog PSD „Kopaonik“, a tu je

bio i njen odličan poznavalac Berislav

Trajković iz Aleksinca.

Ovu malo poznatu planinu vredi

videti, jer je to prostrana visoravan,

visine Zlatibora.. Blago je nagnuta ka

jugu, dok je sa severne strane, prema

Sokobanji dosta strma i šumovita.

Planina je još uvek bez markacija, jer

je ljubitelji prirode tek otkrivaju. Put

do vrha nije preterano naporan, čak se

moţe reći i vrlo prijatan i pregledan.

To je nekada bila velika travnata

površina i tek poslednjih decenija

počinju de se formiraju šume.

Od nekadašnjih šuma, gore, pri

vrhu smo zatekli nekoliko

viševekovnih bukvi. A na samom

vrhu, tj. tik ispod njega je ulaz u jednu

još uvek neispitanu pećinu.

U povratku smo prošli kraj

snaţnog kraškog vrela, na 900 m/nm

visine, oko kojeg se svilo malo

pastirsko naselje, sada uglavnom

napušteno. A nešto niţe, otkrili smo

zanimljivo jezerce po kome i susedno

selo nosi ime - Jezero.

Oni koji dolaze na Devicu prvi

put, treba da znaju da meštani najviši

vrh Device ne zovu Čapljinac, kao što

piše na topografskim kartama, već

Manjin Kamen, kao i što za Oštru

čuku kaţu Ostra čuka.

Nakon silaska sa Device, proveli

smo popodne u predivnom ambijentu

Sokobanje. Put nas je dalje vodio kroz

Aleksinac, do Ruske crkve podignute

na mestu pogibije ruskog Romea -

grofa Rajevskog (Vronskog). Ovaj

lokalitet bi, uz malo dobre volje

uloţene u redefinisanje ambijenta i

dobre reklame, mogao da u nekim

budućim vremenima postane pandan

Veroni, jer je roman Ana Karenjina

obavezna lektira u skoro svim

ozbiljnijim školama Evrope.

Siniša Milojković

VUJAN, TAKOVO

Izveden je uspon na Vujan...

Prvog dana proleća 2009. godine,

izveli smo uspon na planinu Vujan

izmeĎu Gornjeg Milanovca i Čačka.

Kao što je vremenska prognoza

najavila, od proleća nije bilo ni p.

Kišica je počela da rominja i nije

prestajala. Dan siv i hladan. Nas 18

uputilo se ka Gornjem Milanovcu,

svako prebirajući po mislima da li je

trebalo da ide na ovu akciju, zašto ovo

uopšte radi i kada će konačno lepo

vreme. Ipak, i ovo je bolje nego gledati

TV i biti izloţen neprestanom

bombardovanju katastrofičnim

informacijama od strane velikih

magova i velikih poznavalaca ljudskih

strahova.

Krenuli smo na pešačenje u 10



Pag

e45

sati, iz sela Lunjevica odakle je rodom

Draga Mašin. Ko je gledao seriju o

ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića,

setiće se dva njena brata Lunjevice

koji su kako je prikazano u seriji

koristili njenu moć i zaštitu kralja da

bi šenlučili, napredovali u vojnoj

sluţbi, a na kraju su završili pred

streljačkim strojem.

Kiša koja je sve vreme padala,

pretvorila se u sneg. Posle nas on nije

napuštao sve vreme. Što smo se više

penjali, sneg je bio sve jači, pretvarao

se u vejavicu, a vreme hladnije i vetar

jači. Na nekim mestima, kako smo

izlazili na grebene, prolazili sme kroz

smetove. Okolna sela, mala i sa

raštrkanim kućicama čije je krovove

prekrio sneg, utonula su u zimski san.

U potpunoj odvojenosti od civilizacije,

u čistoj prirodi, kretali smo se kroz

šumske predele i sneţnu belinu,

polako ulazeći u oblak.

Na vrhu Veliki Vujan, na 856

mnv izgraĎena je visoka piramida,

slična onoj u Deliblatskoj peščari, na

koti zvanoj Pluc.

Uz jake udare severnog vetra koji

nam je pri strmom spuštanju sa vrha,

preko kamenite padine duvao u lice

zasipajući oči, kretali smo se bliţe

jedni drugima, da se neko ne bi

izgubio u uslovima slabe vidljivosti i

potpune izolovanosti. Kilometar niţe,

ušuškan u zavetrini, nalazi se manastir

Vujan iz 13. veka. Poznat je i po tome

što se u ovom manastiru lečio i izlečio

Patrijarh Pavle, od bolesti zbog koje su

ga već smatrali otpisanim. Sada se u

manastiru nalazi krst koji je lično

izrezbario. Manastir je muški, ali u

njemu ţivi samo jedan monah, sa

svojom roĎenom sestrom koja nas je

lepo primila i pozvala da se malo

odmorimo i ugrejemo. U manastiru

smo kupili izvanredan med, a dodatno

smo se ugrejali manastirskom rakijom,

odličnog kvaliteta. Društvo bi u

prijatnoj atmosferi još sedelo, ali

morali smo dalje, u 13.20 sati,

dvadesetak minuta kasnije od plana.

Ponovo sneg, vejavica, uspon. Zatim

spust, malo blata i stiţemo do mostića

preko reke Despotovice, a zatim do

ibarske magistrale gde se troje

učesnika zbog umora odvaja i vraća za

G. Milanovac. Ostali nastavljaju dalje,

preko brda Ruda glava do čijeg vrha

nas je čekao ţestok uspon. Sneg je

sada vlaţniji i obuća polako popušta.

Sa visinom ponovo ulazimo u sneg i

šumu, kroz uske staze koje spajaju

savijene grane prekrivene snegom.

Prizori prave zimske idile, ali polako

se oseća umor jer se pešači već

nekoliko sati, gotovo bez odmora.

Nakon prelaska Rude glave,

staza jedno vreme talasa kroz prelepe

šumske predele, a onda se sve brţe

spuštamo i konačno se pred nama

pojavljuje Takovo. Čeka nas još jedan

uspon do crkve brvnare iz drugog

srpskog ustanka, a onda po nas dolazi

kombi i onako mokri od celodnevnog

snega koji nas je zasipao, odlazimo u

gradsku kafanu u G. Milanovcu gde

smo se odmorili i ručali u prijatnoj

atmosferi.

Analizirajući podatke iz GPS-a,

računar je pokazao da smo prepešačili

23.4 km i imali 1100 metara uspona i

isto toliko spusta, za ukupno 6,5 sati,



Pag

e46

efektivno za nešto manje od 6 sati.

Dodatna oteţavajuća okolnost bili su

loši vremenski uslovi. Zato treba

naglasiti da je grupa bila za svaku

pohvalu.

Milan Glumac

MIROČ i VRATNA

Petak, 1. maj. Polazimo

autobusom u tačno predviĎeno vreme.

Odmičemo brzo ka Zrenjaninu, pored

nas promiču polja tek izniklog

kukuruza, a ţito tu i tamo tek je počelo

klasati. Bostani su još pod najlonskim

pokrivačem. Put je još prazan, pa tek,

tek susretnemo poneki automobil.

Ubrzo stiţemo u Zrenjanin, gde smo

na dva – tri mesta pokupili saputnike

iz Zrenjanina i već hitamo ka

Pančevu. Pravimo malu, iznuĎenu

pauzu i već smo na kovinskom mostu.

Vidimo Dunav, širok,

namreškan, razbaškario se, potopio

ševar i vrbake, pa izgleda kao more.

Tek kod Velikog Gradišta

primećujemo početak Đerdapskog

jezera. Zavisno od vodostaja, ono je

dugačko 135 do 265 km, uzvodno od

brane hidroelektrane Đerdap jedan.

IznuĎenu pauzu smo imali i kod

Golubačke tvrĎave. Zbog vetra i

kratkoće raspoloţivog vremena, obišli

smo samo donje delove tvrĎave.

Golubačka tvrĎava je izgraĎena

početkom XIV veka. Ima devet

kamenih kula, do 25m visine. Drţali

su je Ugari, Austrijanci, Turci, Srbi,

pa opet Turci, pa Srbi, u vreme Kočine

Krajine i Prvog srpskog ustanka.

Konačno je napuštena 1867. godine.

Danas je jedna od najslikovitijih i

najbolje očuvanih srednjevekovnih

utvrĎenja.

Sledeća duţa pauza predviĎena je

kod arheološkog nalazišta Lepenski

vir, naravno, sa posetom muzeju. Prvo

što smo po izlasku iz autobusa

primetili, bio je natpis „Zbog popravke

krova, muzej ne radi“. Sad nam je bilo

jasno zbog čega nismo mogli

uspostaviti vezu telefonom. Pokušali

smo nekoliko puta, više dana i u

različito vreme, ali sve je bilo uzalud.

Stupamo u kontakt sa radnikom

obezbeĎenja i on nam kaţe da krov na

muzeju prokišnjava, deo eksponata

odnešen je u Beograd radi restauracije,

a unutar su postavljene skele i sve je

zakrčeno i prekriveno. Na ulaznim

vratima muzeja su poveći lanac i

katanac.

Tu smo napravili duţu pauzu,

ručali i nastavili put autobusom.

Ubrzo je počela padati kiša, pa ispada

da nas je kiša iz Lepenskog vira

oterala. Prolazimo kroz Donji

Milanovac bez zadrţavanja i u prvi

sumrak stiţemo u Tekiju. Raspored za

noćenje po privatnim kućama već je

ranije napravljen. Nama nije pruţena

mogućnost da biramo gazdaricu, a

gazdaricama je preostalo da svaka

svoje goste odvede na spavanje.

Varošica Tekija je potpuno novo

naselje, podignuto 1969-1971. godine.

Terasastog je oblika i stisnuta izmeĎu

obale Dunava i planine Miroč. Skoro

sve kuće imaju terase, verande,

balkone ili nadstrešnice. Prepuno je



Pag

e47

ruţa i hortenzija, koje ovde nazivaju

tekijankama. Glavna atrakcija je

Zlatna bućka Đerdapa, ribolovno-

sportska i privredno-turistička

manifestacija, koja ove godine počinje

13. avgusta. Dunav je ovde širok preko

4 km.

Stara Tekija je potopljena, a bila

je jedan km nizvodno, na samoj obali

Dunava. Ostale su samo priče i

izbledele uspomene o staroj slavi, o

neustrašivim Ďerdapskim laĎarima, o

plovidbi, o dočecima i ispraćajima

belih laĎa, o ljubavi i o nostalgičnim

rastancima. Do pre II svetskog rata,

Tekija je bila ekonomski veoma jaka.

U njoj je bila smeštena Đerdapska

rečna uprava; locovi ili rečni piloti bili

su dobro plaćeni (kao ministri) i bili

su stacionirani u Tekiji. Preko Tekije

se u obrenovićko vreme odvijao

celokupan uvoz i izvoz za Srbiju.

Miroč, subota, 2. maj. Jutro je

vlaţno i veoma sveţe; spoljna

temperatura je oko 12 stepena

Celzijusa. Ustajanje i okupljanje

odvija se po utvrĎenom redu. Ubrzo

stiţu i naši domaćini, planinari iz PD

Vrh iz Kladova, njih petorica, na čelu

sa predsednikom društva, Dimitrijem

Mitom Singurilovićem. Autobusom

uskoro stiţemo na Golo brdo.

Primećujemo putokaz na kojem piše

Trajanova tabla 0,5 km. Od našeg

domaćina Mite saznajemo da je do

ove, sada izdignute Trajanove table

vodila staza sa Golog brda i da do iste

treba sat hoda i isto toliko za povratak,

ali je tako moglo nekada, jer su visoke

vode jezera sada potpuno onemogućile

raniji, uobičajeni dolazak do table.

Sada je pristup moguć samo

alpinistima i slobodnim penjačima, za

sve druge predstavlja velik rizik.

Da podsetimo, Trajanova tabla je

postavljena 103. godine, po završetku

puta kroz najuţi deo Đerdapske

klisure, Kazan. Natpis na tabli,

izmeĎu ostalog, kaţe „da imperator

Trajan savladavši planinsko i

dunavsko stenje gradi ovaj put“.

Trajanova tabla je prvi put zaštićena

1891. godine. 1969. je sa komadom

stene, dakle deo Trajanovog puta i

stena na kojoj je tabla, teţine od oko

260 tona, podignuta za 25 m visine i

tako spašena od potapanja u

Đerdapsko jezero. Da napomemo, i

drugi rimski imperatori su gradili ovaj

put, Dioklecijan i Tiberije, ali je

Trajan izgradio deonicu kroz Kazan.

Trajan je ţiveo od 53. do 117. godine

nove ere, a imperator je postao 98.

godine.

Mi sada sa Golog brda

nastavljamo put peške; u početku se

krećemo desnim obodom Tisa padine,

najveće i najduţe vrtače na Miroču.

Elipsastog je oblika i duga je oko 1

km. Idemo lagano, sa kratkim

zastojima na nekoliko mesta, za oko

dva i po sata izaĎosmo na greben kod

lovačke čeke na istočnom delu Malog

Štrpca (626 m). Štrbac znači krezavac,

čovek bez zuba. Ma koliko truda

uloţili i znoja prolili da bismo stigli

dovde, pogled sa ovog vidikovca nije

skupo plaćen. Samo što smo izašli na

greben, vidimo: kroz Kazan prolazi

putnički brod pun izletnika. Zastadoše

petnaestak minuta naspram Trajanove

table i otploviše nazad, uz Dunav.



Pag

e48

Svuda oko nas rascvetali su se

jorgovani. Sa našeg vidikovca, iako se

mi trudimo da pronaĎemo bolje mesto

za posmatranje, dole duboko ispod

nas, vidi se izlaz iz Kazana, cela

rumunska obala i velika površina

Đerdapskog jezera. Površina vode je

zelena. Danas je u Kazanu mirno,

poneki gliser na kratko zapara mirnu

površinu jezera, kao vilin konjic

baricu, i sve se ponovo smiri. Nekad je

u Kazanu bilo vrtloga, vrilo je kao u

kotlu, voda je penila i zbog toga naziv

Kazan. Vidimo, kao na dlanu, preko,

u Rumuniju, na obodu estuara reke

Mrakonije, u prirodnoj steni isklesan

lik Decibala Dačkog, vladara

protivnika rimskog imperatora

Trajana. Visina lika je oko 100 m, a

širina 40 m. Priroda je umetniku-

klesaru podarila šubaru od vegetacije

za glavu Decibala, ali je stena

nedovoljno čvrsta, pa se moralo

intervenisati betonom. U blizini ušća

Mrakonije, umesto starog, potopljenog

manastira, podignut je novi manastir.

Dan je sunčan, pa je vidikova

linija daleko na horizontu zamagljena

i konture su nejasne i ne moţemo svi

da vidimo na jugoistoku deo površine

Dunava, kod Milutinovca. Posle 40-

minutne pauze i okrepljenja, polako se

pomeramo, uz povremena

zastajkivanja, grebenom ka zapadu.

Dalje, silazimo sa grebena u visoku

šumu i spuštamo se pored i izmeĎu

brojnih vrtača, iz kojih u zimskom

periodu struji topao vazduh. Još pola

sata hoda i dolazimo na zaravan

Ploča, uravnjenim prostorom nad

Kazanom, na kome je izgraĎen

reprezentativni objekat za uzgoj

divokoza. Idemo dalje, na

neobezbeĎeni vidikovac na Ploči.

Silazimo na svoj rizik, nekoliko

metara niz liticu Kazana, odakle

vidimo samo parče Dunava i čini nam

se da stene na rumunskoj obali

moţemo rukom dohvatiti. Ovde se

priroda ponudila u svoj svojoj surovoj

i jezivoj lepoti. Vraćamo se nazad i

premeštamo 300 m dalje, obezbeĎeni

ogradom vidikovac dva. Odavde je

pogled veoma dobar i vide se dobro

ulaz i izlaz iz Kazana, kao i ono mesto

na kome smo maločas bili.

Vredno je napomenuti da se na

kartama-sekcijama 1:25000 Veliki

Kazan nalazi ispod Malog Štrpca, a

Mali Kazan ispod Velikog Štrpca.

Zamena teza, kao na Povlenu, primeti

jedan od sagovornika. Sa vidikovca, za

oko 30 minuta, spustismo se na obalu

Dunava u Kazanu, gde nas je čekao

autobus. Ukrcavamo se i odlazimo za

Kladovo, u stvari Kostol, gde se nalazi

ostatak dobro očuvanog i zaštićenog

jednog stuba Trajanovog mosta. Stubu

prilazimo hodom oko 500 m poljskim

putem. Stub stvarno impozantno

deluje, obezbeĎen je zidom i vodenim

kanalom, naročito od turista i

znatiţeljnika, koji bi hteli za

uspomenu da čupnu bar jedan

kamičak.

Trajanov most je bio i ostao čudo

jednog davno prohujalog vremena.

IzgraĎen je 103-105. godine preko

Dunava, kod mesta Kostol. Most je bio

dugačak 1127 m, imao je 20 stubova

visine po 45 m, sa rasponom izmeĎu

stubova 50 m. Most je podignut radi



Pag

e49

osvajanja Dakije (sadašnja Rumunija)

od strane Rimljana i njeno

povezivanje sa već oformljenom

provincijom Mezijom na desnoj strani

Dunava. Most nije bio dugog veka.

Došli su Huni i Avari i ubrzo se

shvatilo da im most samo pomaţe da

preĎu reku, pa je uklonjena

konstrukcija sa stubova. Ostao je samo

po jedan stub na srpskoj i rumunskoj

strani Dunava, da podseća kako je

nekada i moćni Dunav bio ukroćen.

PredviĎeno je da se u skoroj

budućnosti u rad pusti hologramska

slika Trajanovog mosta, koju će u tri

dimenzije osvetljavati devet lasera. To

bi bila jedna od najvećih atrakcija, jer

bi most noću svetleo, dok bi laĎe koje

plove prema njemu „udarale“ u

bedeme graĎevine, nakon čega bi

iluzija nestala. U tu svrhu Evropska

unija je odobrila Opštini Kladovo

180.000,00 eura za izgradnju puta i

parkinga na lokalitetu Pontes. Ovo bi

sve bilo u okviru projekta „Trajanov

most od prošlosti ka budućnosti“.

Posle razgledanja ostatka mosta,

vraćamo se ponovo u Kladovo.

Odmor, osveţenje, riblja čorba, šetnja

i razgledanje grada po ţelji i povratak

u Tekiju, gde smo stigli oko 20:00

sati.

Nedelja, 3. maj. Pomerili smo

vreme polaska, umesto u 11:00 sati,

mi polazimo u 9:00, da bismo se više

mogli zadrţati u kanjonu reke Vratne.

U Kladovu ponovo kupimo naše

prijatelje planinare i preko predela

Ključ hitamo ka Brzoj Palanci. U

području Milutinovca primećujemo na

Dunavu, sada opet jezeru, šepuri se, ili

bolje reći, pleše jedno omanje jato

labudova; meĎu njima ima i mladih,

razaznaju se po svetlosivom perju na

krilima. Posle Brze Palanke, u blizini

ušća Slatinske reke, u daljini vidimo

deo brane HE Đerdap II. Mi se uskoro

moramo oprostiti od Dunava. Dunav

nastavlja svoj put da teče i otiče,

promiče i odmiče, prolazi, udaljava se

i odlazi na put bez povratka. Tamo

daleko, potonuće u sinje, čitaj: Crno

more, gde će ga popiti ogromne ribe

morune i od njega neće ostati nikakav

trag. Setih se, na trenutak, bajke iz

ranog detinjstva.

Uz Slatinsku reku reĎaju se

seoska naselja Slatina, Urovica i nešto

malo dalje Vratna. Na sve strane i tik

uz ulicu, vide se nove, moderne,

raskošne i velelepne kuće. Spolja tako

deluju; nadam se da su i unutra takve.

Kuće su tako zbijene, ponegde

izgledaju kao da su naslonjene jedna

na drugu. Odudaraju neki detalji, kao

terasa celom stranom kuće, ili pak na

spratu opasala celu kuću kao prsten.

Zastakljeni ulazi i tremovi, zidane

velike kapije, natkrivene i sa

imitacijom antičkih stubova, više

deluju kao kičeraj, nego što imaju

praktičnu primenu. Saznajemo da su

ih izgradili naši gastarbajteri, mahom

zaposleni u Francuskoj i Švajcarskoj.

Kuće su, uglavnom, prazne, naĎe se tu

i tamo poneki starac ili starica. Čini

mi se, grade kuće, kao da se nadmeću

u moći i imovini, ili jedan drugom

teraju neki komšijski inat, što je bliţe

istini. U svemu ovome prednjači selo

Urovica.

Stiţemu u vratnjansku dolinu i



Pag

e50

zaustavljamo se pred kapijom lovišta

Vratna i zgradom odmarališta EPS-a.

Naravno, prethodno smo prošli kroz

selo Vratnu, zbijeno, stisnuto i

ušuškano oko istoimene reke. Kroz

kapiju lovišta ulazimo u duţu poljanu,

preko koje će nas poljski put dovesti

do manastira. Prizor u ovom

sunčanom danu deluje zaista

veličanstveno. Manastir je pri kraju

doline, ispod same kamene litice. Dole

je sve zeleno, pa se onda smenjuju i

mešaju zelena, bela i plava boja i na

kraju, gore, nebo, vizantijsko plavo.

Posetili smo manastir i da kaţemo

nekoliko reči o njemu.

Manastir Vratna se nalazi 4 km

zapadno od istoimenog sela, na

izlasku iz klisure, izmeĎu velikih

stena, koje čine veoma visoka, kamena

vrata. Ne zna se tačno kada je

podignut. Veruje se da je podignut u

prvoj polovini XV veka. U njemu je

oktoih iz 1764. godine, štampan u

Veneciji i Knjiga jevanĎelja na

rumunskom jeziku. Mi se penjemo

šumskom stazicom, koja polazi

desnom stranom od manastira i vodi

nas do prvog vidikovca. Odavde se

jedna grupa spušta odmah na reku

izmeĎu prve i druge prerasti (kamene

kapije), a ostali produţuju još oko 100

m visine do drugog planinskog

vidikovca, sa koga se vidi vrh Suve

prerasti, ili treće kamene kapije. Na

oko 2 km je od nas u kamenu i kršu,

štrči jedno manje uzvišenje, za koje

nam naš domaćin reče da je je to krov

od kamene prerasti. Posle kraćeg

zadrţavanja i mi se spustismo do

manastirskih prerasti, duboko u

kanjonu. Nalazimo se na drvenom

mostiću izmeĎu prve i druge kamene

kapije. Šta reći? Gore se kroz granje

vidi nebo. Sunce do nas ne dopire.

Gledam svod ispod prve kapije. Luk je

tako pravilan, da u sebi pomišljam,

moţda su i ovde umešali prste oni

ranije pominjani, rimski velemajstori.

Krov kapije pokrila je zelena

vegetacija, pa mi liči na okićenu

kapiju na devojačkim svadbama. Dole

tiho ţubori, klokoće i preskače preko

zaobljenog kamenja razdragana i

vesela Vratna. Ne znam gde da se

okrenem, gde da pogledam. Sve je isto

lepo, skladno i prijatno, jednom rečju

– prirodno. Odem do druge kapije,

opet ista slika, otvor je, doduše, nešto

duţi, ali je lepota ista.

Vraćam se polako, posmatram i

razmišljam. Kako je priroda oprezna,

sve ono što je prirodno, vredno i lepo,

daleko je sklonila od puteva, prilaza i

pogleda i tako zaštitila i za neka

buduća pokolenja. Hvala joj!

Ristanović Cvetin

TISKI MARŠ

Cilj nam je bio da najkraćim

prohodnim putem stignemo do Tise, a

zatim dolmom do izletišta kod

ţabaljskog mosta (~ 25 km), gde smo

u vikendici pripremili sve za roštilj.

Prohladan (-9 ºC) i maglovit dan, nije

obećavao je mnogo, ali su neki bili

zadovoljni, jer je predhodnog dana

zabeleţeno - 18 ºC. Trasa puta je

napravljena da proĎemo nasipom



Pag

e51

protiv poplava, par ritskih bunara,

nekoliko lovačkih čeka, odvodno-

dovodnih kanala, dolmom, starim

tokom Tise, kroz šumski pojas i

vikend naseljem pored marine. Slaba

vidljivost nam je kvarilo ugoĎaj, ali

nam je hladnoća pomogla da da

preĎemo preko svih trskom obraslih i

zaleĎenih kanala. Poslednji kilometar

smo prošli kroz gustiš i delom

neprohodom šumom (šalili smo se da

tuda ni divlje svinje nisu prošle).

Pored nas su protrčavale divlje

ţivotinje (zečevi, lisice, srne), i ceo rit

je bio po snegu išaran tragovima, a

preletale su nas ptice grabljivice.

Opasnost je postojala, jer smo prolazili

pored lovaca i divljih svinja. U

vikendicu smo došli oko 13:45, ţenski

deo ekipe se odmah bacio na kuvanje:

kafe, vina, čajeva i supe , a Baja i

Raca su spremali roštilj. Još jedan

dobro proveden dan.

Racić Dragoljub - Raca

ДВЕ РУЖЕ

На старту ове недељне шетње

појавило се 10 планинара и 1

планинарка. Време хладно, земља

залеђена, магла, не обећава да ће

бити пријатна шетња. Међутим када

смо се Француском улицом попели

на Подвезирац стање је другачије,

сунце се пробија, магла одступа. Са

Подвезирца се јасно види Фрушка

Гора са TV торњем, а испод у слоју

магле назиру се куће у Буковцу.

Гребеном Подвезирца крећемо се ка

Петроварадину и након 5 км

скрећемо ка асфалтном путу и

проналазимо кућу на адреси

Буковачки пут 93.

Ту нас дочекује господин Јован

Михајло, наш домаћин, који је своју

породичну кућу претворио у

својеврстан етно музеј, коме је дао

име Две Руже у спомен на своје

супругу и мајку које су се обе звале

Ружа. Ова етно збирка садржи више

од 3.500 експоната сакупљених

највише у Босни, одакле и потиче

наш домаћин. Ту се налази велики

број употребних предмета из даље и

ближе прошлости, народних ношњи,

књига и докумената, старих новчића

и још много тога.

Након што нас је домаћин

почастио куваном ракијом, пројом и

питом сирницом кренули смо даље

пут Везирца. На Везирцу смо

евоцирали успомене на чувену битку

која се водила на овом месту.

Даље нас је пут довео до

Парлога где се налази безимено

језеро, за које ни многи који станују

у близини, не знају. Они који су

раније долазили на ово место су

били изненађени малом количином

воде, која је сва била залеђена, што

нам је омогућило да се "шетамо

језером". Они којима је ово први

долазак на ово језеро (међу њима

сам и ја) били су изненађени да ово

језеро постоји тако близу нас, а да је

релативно непознато.

Кренули смо даље са циљем да

се попнемо на Черат. Пут нас је



Pag

e52

водио изнад Дударе. Гребеном

Черата смо дошли до планинарског

дома Стражилово где смо се

окрепили куваним вином и појели

оно што смо понели у ранцу. Након

одмора у дому кренули смо ка

Буковцу гребеном Авале, поред

Гаретове викендице и Раше. Након

непуних 6 и по сати од поласка

вратили смо се у Буковац. Да се

Миле није упутио од Гаретове

викендице преко Белог камена у

Буковац, била би ово једна од

ретких недељних шетњи да на

поласку и повратку имамо исти број

учесника.

Акција је била по мојој оцени

успешна, "разбили" смо монотонију,

јер најчешће идемо већим делом

шумом, а и научили смо нешто из

посете етно збирци Две Руже.

Укупно смо прешли 20 км и

попели висинску разлику од 540

метара.

Негомир Гајинов

RIMETEA

Rimetea (madjarski Torocko),

nekadašnje rudarsko selo u

Transilvaniji, u okrugu Alba,

smešteno ispod planine Piatra

Secuiului (madjarski Szekelyko),

posluţilo je planinarima našeg kluba

kao mesto odakle smo četiri dana

planinarili i upoznavali planinske

predele Rumunije. Put do Rimetee je

započeo u ponedeljak u ranim

jutarnjim satima kada je autobus Bus

optimal tursa sa 38 planinara krenuo

ka Rumuniji. Granicu prelazimo kod

Srpske Crnje bez duţih zadrţavanja i

komplikacija. Prva pauza u

Temišvaru, kraći odmor, razgledanje

grada, nabavljanje neophodnih stvari,

menjanje novca u menjačnici i

nastavak putovanja. U mestu Deva se

zaustavljamo da bi pogledali ostatke

tvrdjave sagradjene polovinom 13.

veka. Na našu ţalost u toku je

restauracija pa je poseta ograničena.

Mogli smo da pogledamo samo

spoljne zidine tvrdjave, ulaz u

unutrašnji deo je trenutno zatvoren za

posetioce. Dvadesetak kilometara

dalje, u mestu Hunedoara (madjarski

Hunyad) u planu nam je obilazak

tvrdjave iz srednjeg veka. Na našu

ţalost sezona još nije počela i radno

vreme je već isteklo kada smo mi

stigli. Zadovoljili smo se obilaskom

tvrdjave sa spoljne strane. Sedamo u

autobus i nastavljamo naš put do

Rimetee. U večernjim satima konačno

stiţemo na naše odredište. Smeštaj je

u Omladinskom domu. Dve

višekrevetne i nekoliko dvo- i

četvorokrevetnih soba, čista posteljina,

zagrejane sobe su zadovoljile naše

potrebe u narednih nekoliko dana.

Ako još dodamo da je hrana ukusna i

obilna, onda zaista nismo imali

razloga za nezadovoljstvo. Već prvo

veče, onako umorni od dugog puta sa

velikim zadovoljstvom smo se

prihvatili sarmi koje su nas čekale za

večeru. Sutrašnji dan je planiran za

uspon na Sekelj kamen (Szekelyko),

vrh koji se nalazi iznad sela. Do vrha

vodi markirana staza duţine oko 2,7

km uz savladjivanje uspona od oko



Pag

e53

600 metara. Osim dve planinarke svi

smo se popeli na vrh. Mnogima je ovo

prvi ozbiljniji uspon. Zajednička

fotografija sa vrha će im biti najlepša

uspomena sa ovog uspona. Silazak

ništa manje naporan, veoma strma

staza, kamenje koje se kotrlja i izmiče

ispod nogu zahteva maksimalnu

opreznost od svih učesnika.

Potpomognuti iskusnijim planinarima

svi smo u selu Colteşti (madjarski

Torockószentgyörgy) koje je 3 km

udaljeno od Rimetee. Deo grupe

nastavlja najkraćim putem ka našem

smeštaju, drugi deo se odlučuje da

poseti ostatke tvrdjave u Coltestiu dok

sedmoro najupornijih posle

razgledanja tvrdjave prateći markacije

upoznaje još nekoliko staza u okolini.

Moram nešto reći i o markacijama.

Ima ih mnogo, različitih oblika:

trougao, krst, tačka i u tri boje: ţutoj,

crvenoj i plavoj. Ako imate kartu

terena onda moţete bezbezdno da

krenete bilo kojom stazom, sve su

staze izuzetno dobro obeleţene i ne

postoji bojazan da ćete se izgubiti ili

zalutati. Stiţemo na večeru, puni smo

utisaka i prezadovoljni onim što smo

videli i doţiveli tog dana u Rimetei.

Za sutrašnji dan je predvidjena kraća

voţnja autobusom do mesta Sălciua

(madjarski Szolcsva) gde je u planu

razgledanje i obilazak jednog

manastira i pećine. Do nje se stiţe

preko visećeg mosta koji je u lošem

stanju. Prelazimo potok jedan po jedan

i dolazimo do ulaza u pećinu.

Stepenice koje vode u unutrašnjost su

u lošem stanju, vodostaj je visok te

smo se morali zadovoljiti pogledom sa

ulaza. Deo grupe se autobusom vraća

do grada Turde gde obilazi nekadašnje

rudnike soli i pešači kroz kanjon

Turde. Devetoro najhrabrijih nastavlja

stazom koju je naš vodič Marinko

projektovao kombinujući nekoliko

obeleţenih staza. Najpre se penjemo

na jedan prevoj odakle se staza do

vodopada strmo spušta. Nakon

obilaska vodopada vraćamo se na

stazu i nastavljamo najpre blago uz

brdo pa zatim strmo nadole gde

pronalazimo drugu markaciju i njome

se vrlo strmom stazom spuštamo na

stazu odakle se vidi manastir odakle

smo pošli pre nekoliko sati. Prolazimo

pored još jednog vodopada,

nastavljamo nešto lakšom stazom koja

se uglavnom drţi dostignute visine.

Nagli zaokret u desno nam jasno

govori da nas čeka najteţi deo, uspon

od nekih 400 metara po delimično

klizavoj stazi. Korak po korak, već

pomalo umorni grabimo ka vrhu

svesni da nas nakon prelaska tog dela

očekuje lagani silazak ka našem

odredištu. Izlazak na vrh, predivan

pogled na asfaltni put kojim smo

jutros stigli do mesta Sălciua.

Nailazimo na još jednu pećinu, samo

provirujemo u nju i nastavljamo dalje.

Sve je više izvesno da nećemo stići u

planirano vreme u Rimeteu. Srećom,

zaista nas je u daljem napredovanju

očekivala mnogo lakša staza.

Nailazimo na deo gde smo prethodni

dan prolazili i tada već znamo da imao

oko sat vremena do sela Colteşti i od

njega još oko 40-tak minuta do

Rimetee. Uspevamo da ostvarimo i

kontakt sa ostalim članovima,



Pag

e54

javljamo im da smo na sigurnom i da

ne brinu. U Coltestiu se snabdevamo u

lokalnoj prodavnici i asfaltnim putem

po mraku stiţemo na večeru posle

predjenih 31 km uz savladanih 1558

metara uspona. Iako prilično umorni,

pronalazimo dovoljno snage da se

izborimo sa ukusnom večerom.

Ohrabreni našim poduhvatom, svesni

da teţe ne mogu da očekuju, za

sutrašnju stazu se prijavljuje 21

učesnik. Cilj je uspon na Vidaj kamen,

vrh visok 1272 metra. Polazimo

lagano, blagim usponom pored izvora

Rimetea, izlazimo na dobar šumski

put. Ubrzo napuštamo put i

raskvašenom stazom kroz potok,

dobijajući lagano na visini stiţemo na

prevoj pod vrhom. Do vrha po

putokazu koji se nalazi na obliţnjem

drvetu ima još 1,5 km, za šta je

potrebno oko 45 minuta. Korak po

korak i svi smo na vrhu. Lep, sunčan

dan i prilika za opuštanje na vrhu.

Silazak istom stazom do prevoja gde

pronalazimo stazu koja nas

postepenim spuštanjem vraća u naše

polazno mesto nakon predjenih 17

km. Nakon večere grupa od 7

planinara polazi ponovo na Sekelj

kamen da sa njega doţivi zalazak

sunca u Rimetei. Pošto je do zalaska

sunca ostalo oko 80 minuta, nismo

imali veliki izbor, morali smo

poţuriti. Po rečima lokalnih

poznavalaca prilika, za uspon je

potrebno najmanje 50 minuta, nama je

trebalo 5 minuta više. Stiţemo na vrh,

kratak predah i uţivamo u zalasku

sunca koje se ubrzo spušta iza

horizonta. Ne čekamo mnogo,

polazimo dole, drugom stazom koje je

nešto duţa nego ona kojom smo se

penjali. Očekivali smo blaţi spust ali

smo se prevarili. Ipak pre potpunog

mraka prolazimo najteţi deo staze,

ubrzo se već vide svetla Rimetee.

Ponovo smo u Omladinskom domu

gde nas čeka ostatak ekipe uz

opuštenu i veselu atmosferu. Sutra

ujutro polazimo ka Subotici. Na putu

ka kući se zaustavljamo u mestu

Scarisioara i pešačimo nekih 8 km da

bismo pogledali ledenu pećinu. Pećina

je uredjena za posetioce. Iako je dosta

uništena vredi je obići. Temperatura je

0 stepeni pa je potrebno obući topliju

odeću. Konačno polazimo kući, loši

putevi ne dozvoljavaju brţu voţnju te

nam do granice uz jednu pauzu treba

mnogo vremena. U tri sata posle

ponoći smo konačno kući. Obilazak

ovog dela Rumunije nije do sada bio u

ponudi planinarskih društava iz

Srbije. Iako vrhovi nisu impozantne

visine, ovaj predeo po raznolikosti

terena svakako zasluţuje paţnju

planinarske javnosti. Dobar smeštaj,

još bolja hrana po vrlo prihvatljivim

cenama, obeleţene staze su svakako

dobra preporuka da se krene put

Rimetee. Za sve dodatne informacije

se moţete obratiti i planinarima,

članovima Planinarskog kluba Spartak

Subotica.

Zoran Vukmanov

ELBRUS 2008.



Pag

e55

Elbrus se nalazi u Kabardinsko-

Balkarskoj oblasti Rusije, istočno od

Crnog mora a u blizini granice sa

Gruzijom. Putovali smo zajedno sa

ekspedicijom planinarskog društva

Pobeda iz Beograda (u njihovoj

organizaciji je išlo skoro 50

planinara), ali osim zajedničkog

putovanja, u svemu ostalom smo bili

autonomni od njihove ekspedicije tj.

sami smo na terenu odlučivali gde

ćemo ići, spavati, kako se

aklimatizovati, kada krenuti na

završni uspon...

Putovanje je započelo letom iz

Beograda do Moskve. Od Moskve smo

išli autobusom koji je imao odredjeni

broj leţajeva; te smo na smenu mogli

spavati tih 2.000 km do Kavkaza ili 33

sata voţnje. Po dolasku na Kavkaz

smestili smo se u hotel u mestu

Terskol podno planine (2150 mnv).

Tu smo proveli dve noći, nabavili

dozvole za uspon i ono što nam je

nedostajalo od opreme.

Prvi dan uspona na planinu je

započeo od mesta Azaua 2300 m (par

kilometara od Terskola). Iz njega smo

krenuli gondolama sve do stanice Mir

na 3500 m a odatle ţičarom

jednosedeţnicom do lokacije Garabaši

3740 m. Tu smo postavili šatore i

proveli prvu noć u snegu. Nakon

postavljanja šatora išli smo na

aklimatizacioni uspon do 4200 m i

nazad.

Drugog dana smo došli do lokacije

''Priut 11'' odakle se vrši završni uspon

na vrh, na visini od 4050 m (po svim

GPS-ovima), mada se zvanično vodi

da se radi o visini od 4200 m (?!).

Velike rančeve nam je izneo ratrak

(neka vrsta traktora-gusenicara koji je

specijalizovan za voţnju po snegu).

Mi smo tih 300 visinskih metara

prošli laganim hodom za 2 sata. Nas

troje smo uzeli mesto u domu – što se

pokazalo kao veoma pametno

uzimajući u obzir predstojeće

vremenske neprilike. I, tog dana se

pogoršalo vreme - non stop orkanski

vetar, vejavica, magla ... U tom trenu-

tku broj ljudi koji su spavali u šato-

rima se naglo smanjio, a broj u domu

naglo povećao. Tog, drugog dana, smo

po takvom vremenu išli do 4560 m

(dalje se nije video prst pred okom).

Trećeg dana do 4820 m, po isto

takvom vremenu. Osećali smo se

dobro, ni jednog trenutka nismo se

osećali umorno, niti imali glavobolju,

niti imali uobičajenih stomačnih

problema. Četvrtog dana je duvao

uţasno jak vetar, tako da, osim šetnji

oko doma, nismo nigde išli.

I ostao je taj poslednji, rezervni

dan, koji smo morali iskoristiti za

završni uspon! I Bog nas je pogledao i

dao nam te noći i tog dana idealno

vreme – toplo, sunčano i bez vetra.

Ekipa Pobede je krenula na uspon u 1

h po ponoći, a nas troje pola sata

kasnije. Išli smo za njima, jer nam je

tako bilo lakše i zbog orijentacije u

mraku i zbog probijanja tj. pravljenja

staze kroz novi sneg, sve negde do

4600 m, kada smo ih obišli (kod mesta

koje se zove Skala Pastuhova). Odatle

pa sve do negde oko 5000 m i do

svanuća duvao je orkanski vetar i bilo

je jako hladno. Od 5000 m počinje

traverza koja ide ispod Istočnog



Pag

e56

Elbrusa, pa sve do sedla izmedju dva

vrha na 5350 m. Blaga je ali nikad joj

kraja. Inače, karakteristika zavšnog

uspona na najviši vrh Evrope je ta što

ima dosta da se pešači (oko 6,5 km

vazdušnom linijom) i što se savladava

visinska razlika od 1600 m (od 4050

m do 5642 m), a toliko pešačenje na

takvoj nadmorskoj visini je, najblaţe

rečeno, veoma iscrpljujuće. Od 5200

pa do sedla visina je počela da utiče,

sporije smo išli i pravili duţe pauze.

Od tog mesta kreće malo strmiji deo i

tu se treba penjati dosta opreznije jer

je penjač već prilično iscrpljen pa je

veća i mogućnost za pad. Na tim

delovima smo uveliko koristili sistem

30, 40 koraka pa odmor. Posle tih

strmijih delova od oko 250 m dolazi

vršni plato koji je lagan, jedino što je

velika visina pa se polako ide.

Dolazak na vršni plato i saznanje da je

vrh jako blizu tj. da je praktično

ispenjan.

Na vrhu sunčano, skoro bez vetra,

pogled seţe daleko, ka nebu, ka

moćnim vrhovima u daljini, ka

zelenim brdima u podnoţju planine -

fenomenalan osećaj;

Treba reći da je Elbrus (Zapadni –

viši i Istočni – nekoliko desetina

metara niţi), zapravo vulkanska kupa

i nekarakterističan je za venac

Kavkaza; što će reći i nije ''pravi''

Kavkaz. Pravi Kavkaz je himalajskog

izgleda, sa zaledjenim, testerastim

vrhovima skoro neosvojivog izgleda.

I eto, najviši vrh Evrope je

ispenjan, sportski cilj je ostvaren,

videli sam neke nove planine i

upoznali neke nove ljude...

Slavica Ćosić

NEMAČKA SMER NA

SEVERNOJ STENI TRIGLAVA

IzmeĎu dva najviša vrha Slovenije

(prvog i trećeg vrha Julijskih Alpa)

Triglava (2864 m) i Škrlatice (2740 )

stisnula se, uvukla i ugnjezdila

monumentalna lednička dolina po

imenu Vrata. Tu, na oko 1015 metara

iznad mora, nalaze se dva poznata

planinarska doma: Aljaţev i

Šlajmarjev. Polovinom jula 2009. u

njih su se smestili uglavnom subotički

alpinisti i planinari sa namerom da

ispenju severnu stenu Triglava i da se

popnu na najviši vrh Julijskih Alpa.

Severna stena Triglava se kao

ogroman zid izdiţe oko 1000 metara

visoko nad dolinom Triglavske

bistrice, nad dolinom Vrata. Široka je

oko 3 km i spada meĎu tri najveće

stene istočnih Alpa. Sastoji se od

slojeva gornjetrijaskih dolomita koji se

nalaze u osnovi i slojeva

gornjetrijaskih dahštajnskih krečnjaka

iznad njih. Stenu dele grebeni:

Slovenski, Nemški, Srednji (Čopov) i

Jugov. Pored toga se lako uočavaju

Mala stena, Velika crna stena i

monolit zvani Sfinga. Predstavlja

simbol Slovenačkog alpinizma. Od

kraja 19. veka Stena je bila poprište

takmičenja izmeĎu ’’domaćih’’ i

’’gostiju’’ oko primata u penjanju

prvenstvenih smeri. Ostaje zabeleţeno

da je 1890. lovac iz doline Trente Ivan

Berginc prvi i to sam popeo severnu



Pag

e57

stenu kroz smer koji nam je danas

poznat kao Slovenska smer. Danas

kroz stenu vodi oko 100 penjačkih

smeri i varijanti, a preko Praga i

Luknje vode osigurane i markirane

planinarske staze. Sajlama, velikim

metalnim rukohvatima i gazištima

obezbeĎene staze nazivaju se via

ferrata što bi u prevodu sa italijanskog

značilo gvozdeni put.

MeĎu ispenjanim i opisanim

smerima izabrali smo Kratku Nemšku.

Duga je ’’samo’’ 800 metara, a teţina

najteţeg mesta je ocenjena sa IV. Nije

najlakša, ali ni previše teška i za nas

koji smo prvi put došli na ovo

penjačko područje predstavljala je

dostiţan cilj. Penjački deo ekipe činile

su tri dvojne naveze: Viktor Steinfeld i

Nikola Kujundţić, Milan Tomić i Ivan

Strahinjić i Enes Sulejmanović i Iso

Planić. Ovim redom, osim obrtanja u

samim navezama (penjanje cug-cug)

navedene naveze su prošle kroz smer.

Smer čine stepenasto poreĎani skokovi

različitih visina, sasvim pogodni za

postavljanje štandova. Najveći

problem je, očekivano, bila

orijentacija. Više puta smo se tokom

penjanja gubili u smeri i lutali. Pa čak

i vraćali. Zbog toga , a i zbog tri

naveze koje su išle jedna za drugom,

penjanje se oduţilo pa nam je za 800

metara smeri trebalo više od 10 sati.

Pri tom se ne moţe reći da smo

odugovlačili, u smeri smo ukucali

svega tri klina, uglavnom smo koristili

(ako smo koristili) postojeće klinove.

Drugi, takoĎe očekivani problem,

mada ne u meri u kojoj se pojavio, bilo

je padajuće kamenje. Kao da smo

kubike kamenja oborili sa Triglava u

dolinu. Krušljiva i opasna Stena nije

jednom naudila alpinistima, ali smo

mi, moţe se slobodno reći, imali sreće.

Negde na polovini smeri, na jednoj

polici nalazi se kutija sa knjigom

uspona gde smo se upisali. Nakon

izlaska iz smeri preko sneţanika smo

se dokopali Triglavskog doma na

Kredarici (2515 m) i tu prenoćili

zajedno sa ekipom planinara koji su

tog dana preko Praga došli do pod vrh.

Od polaska iz Aljaţevog doma do

Kredarice nam je ukupno trebalo 15

sati. Narednog dana smo se zajedno

popeli na najviši vrh Slovenije.

Planinari su zatim produţili prema

Koči pri sedmerih triglavskih jezerih

(1683 m), a alpinisti su se vratili u

Aljaţev dom.

Poslednji dan boravka u Sloveniji

smo proveli na obali Bohinjskog

jezera i u gostima kod naših drugara

iz Ljubljanskog društva Matica. Prili-

kom gostovanja u najvećem plani-

narskom udruţenju Slovenije prika-

zali smo film o ekspediciji na K2.

Iso Planić

MOJ PRAVI PODVIG, ALI U

POGREŠNO VREME

Dragan Jaćimović je prvi Srbin

koji se popeo na Mont Everest, najviši

planinski vrh planete Zemlje. Ovaj

greben dostiţe visinu od 8.848 metara,

i nalazi se na planinskom vencu

Himalaja, na Tibetu. Bilo je to 26.

maja 2000. godine i to, sticajem

okolnosti, bez boce sa kiseonikom!



Pag

e58

Pre i posle tog dogaĎaja on se

popeo tamo gde je krenuo, ali ne i

prošli put, pre dva meseca, kad je to

najviše ţeleo. Nije uspeo da, sa

zastavom Univerzijade, uoči otvaranja

ovog takmičenja u Beogradu, stane na

„krov sveta”, na „svoj” Mont Everest.

Priroda mu je ovoga puta

„kazala”: Stani. Vrati se... I poslušao

je taj „savet”, kao što je učinio i pre

devet godina, kad mu je pukla boca sa

kiseonikom. I tada je „čuo” poruku

prirode: Nastavi. Ti to moţeš...

RoĎen je 20. avgusta 1969.

godine u Poţegi, a ţivi u Beogradu.

Završio je posebnu vojnu školu.

Bio je instruktor u „Kobrama”, vojnoj

formaciji koja je imala specijalna

zaduţenja.

Oţenjen je. Jadranka je filolog.

Imaju dvojicu sinova: Ivana (17) i

Igora (13).

Koji je sport bio Vaš?

Svi smo mi u „Kobrama” imali

svoje sportske aktivnosti, a ja sam

ţeleo da se oprobam u svemu. Bio sam

prvak drţave u orijentaciji, ali i

maratonac, padobranac, ronilac...

Spuštao sam se nekoliko sati

paraglajderom od vrha do podnoţja

Mon Blana. Išao sam na jednu

ekspediciju i sa maunting-bajkom,

specijalnim biciklom, a to je

zabranjeno. Zato sam rašrafio taj

bicikl i sve delove spakovao u ruksak i

tako ga uneo na zabranjenu zemlju.

Bilo je to u Nacionalnom parku

Sagarmata, na Himalajima...

Ko su „Kobre”?

Osnovna zamisao je bila da to

bude antiteroristička jedinica. I tako je

bilo sve do 2006. godine. Posle toga

„Kobre” više nemaju ovu namenu.

Sada isključivo štite ţivote odreĎenih

ljudi. I ja sam pre tri godine napustio

ovu jedinicu. Nisam mogao samo da

budem nečija pratnja. PonuĎena mi je

penzija i to sam prihvatio.

Koga čuvaju članovi ove

jedinice?

„Kobre” sad prate tri „funkcije”:

predsednika drţave. Boris Tadić je to

lično traţio. Zatim ministra odbrane i

načelnika Generalštaba. U to su

uključene i njihove uţe porodice. Ovi

vojnici sad sve poslove, van kasarne,

obavljaju u civilnom odelu. U vreme

dok sam bio u „Kobrama” dobro sam

znao prvog vojnika drţave, generala

Zdravka Ponoša. On je izvanredan

mladi čovek. Izuzetno je inteligentan.

Nije tipičan vojnik...

Kad ste planirali put na

Everest?

Godinu dana ranije. Na ovaj put,

uz Himalaje, ka Mont Everestu, pošao

sam 23. marta 2000. godine sa desetak

saputnika. Bio je tu i moj prijatelj

Goran Ferlan. Ali, imali smo tešku

sezonu, jako loše vreme, pa su mnogi

odustali. Moglo je to i meni da se

dogodi. Čak sam i preţiveo samo zato

što sam kondiciono maksimalno bio

spreman.

Šta Vam se dogodilo?

Negde na 8.700 metara pukao mi

je ventil na boci za kiseonik! Tri sata

penjanja pre cilja ostao sam bez

dodatnog kiseonika. Plašio sam se

agonije. Ali, vreme je bilo relativno

dobro i sve mi je nešto govorilo da

nastavim penjanje. Bio sam potpuno



Pag

e59

sam. Goran je odustao negde na 8.600

metara, a ispred mene je, u pratnji

Šerpasa, domoroca, nosača, bio jedan

moj prijatelj, Amerikanac. On je

stigao do vrha i krenuo je u spuštanje.

A gde je bio Vaš pratilac?

Na dvojicu alpinista dolazi po

jedan Šerpas, a onaj koji je bio

zaduţen za mene i Gorana vratio se

nazad, jer Goranu nije bilo dobro. A

kad sam posle 8.750 metara susreo

Amerikanca, i kad je on video da

nemam bocu, kucnuo se po glavi što je

bilo pitanje: „Da li si lud. Ideš bez

kiseonika”... A bili smo gotovo

zaleĎeni, sa maskama na licu, pa tu

nije bilo priče. To je neki drugi svet...

I nastavili ste put?

Postoji tu uţad koja su ranije

postavljena. I na njima sam visio i

polako se vukao ka vrhu. Bilo je to, na

toj visini, uz minimum kiseonika, na

minus trideset stepeni Celzijusa, uz

stalni vetar i sneg, uţasno teško. A

snaga mišića mi je bila sve manja.

Imao sam ţelju, volju i koske oko

kojih landaraju polumrtvi mišići. Za

svaki pokret moram da imam dva

uzdaha i dva izdaha da bi mišić imao

kakvu-takvu funkciju. A uz put sam

pričao sebi šta radim da bih imao

osećaj da nisam sam, da ne doĎe do

psihičke poremećenosti.

Kako je na „krovu sveta”?

Mont Everest je jedna sneţna

streha čija površina nije veća od četiri,

pet kvadratnih metara. Popeo sam se

tu sa ruksakom i zastavom drţave.

Dogodilo se to 26. maja 2000. godine.

Tačno 64 dana od početka penjanja.

Pravilo je da se na Mont Everestu

postavim uz zastavu tako da mogu

sebe da slikam aparatom koji sam

„okida”. Aparat sam stavio na ruksak.

MeĎutim, kad sam sve to učinio dunuo

je vetar i oborio mi aparat. Krenuo

sam u novu pripremu za slikanje. I

tada se vetar smirio...

I šta se vidi sa Mont Everesta?

Vidik je veličanstven. Pogled

prodire do beskraja. U izmaglici se

vidi i iskrivljenost loptaste zemlje, a u

dubini, ispod sedla Mont Everesta,

imao sam jasnu sliku niza vrhova

Himalaja koji svetlucaju na suncu i

koji me „pozdravljaju” kao pobednika

na olimpijskom postolju. Tu sam bio

tridesetak minuta što je mnogo. I zbog

toga sam, zbog malo kiseonika, pri

spuštanju doţivljavao halucinacije.

„Video sam” ljude, tibetanske

monahe, u crvenim odorama, koji se

mole... Ali, teren sam video u pravom

obliku i bezbedno sam se spustio.

I kako ste se osećali posle toga?

Privatno veličanstveno, ali kao

alpinista i Srbin bio sam u suprotnom

raspoloţenju. Kad sam se vratio sa

Himalaja dočekan sam kao da sam

sišao sa Zlatibora. Osećao sam se tada

kao čovek koji je načinio pravi podvig,

ali u pogrešno vreme. Jeste tada

politička situacija u Srbiji bila

neizvesna, ali i generalno naša drţava

se mnogo ne oduţuje sportistima. U

trenutku uspeha pravi se velika buka,

što nije moj slučaj, a posle toga se sve

brzo zaboravi.

A gde je u svemu tome novac?

Nema zarade od penjanja. Ali,

kao iskusni alpinista mogu da zaradim

novac motivacionim govorima



Pag

e60

menadţerima svih zanimanja. Jer, u

ozbiljnim firmama vrlo je značajna

priča o kretanju linijom uspeha.

Okupio sam grupu alpinista, lekara i

psihologa sa kojima organizujem

„Tim Bilding”. I sve veţbe i testove sa

menadţerima, fizičke i psihičke,

obavljamo na terenu, u najteţim

situacijama. Tada padaju sve maske...

A kako pričate o neuspehu?

Iskreno, pošteno i smireno kao i

o svemu u ţivotu. Taj neuspeh u

penjanju dogodio mi se prvi put i to,

na moju ţalost, baš sad pred

Univerzijadu. A bila je to moja ideja.

Trebalo je da zastavu Univerzijade, sa

ekipom od petnaest članova, odnesem

na Mont Everest i da tako, simbolično,

sa najviše tačke na planeti, obavestimo

svet o dogaĎaju u Beogradu. Ali, nije

mi se dalo...

Šta se dogodilo?

Kad smo bili na sedam i po

hiljada metara potkačio nas je ciklon

sa istoka, iz Tajlanda. Ni sateliti ga

nisu videli. I sreća je da sam ljude

vratio nazad. A da nisam to učinio

bilo bi pet, šest mrtvih. Zato sam,

uprkos svemu, zadovoljan. Ne mogu

da se ljutim na prirodu. Ona me

opomenula i ja sam se vratio... A taj

ciklon je naneo sneg na uţad i dugo

niko nije mogao da krene u penjanje,

čak ni domoroci, Šerpasi.

Ko su Šerpasi?

Oni su poreklom s Tibeta.

Mongolskog su porekla. Pre 450

godina su došli u Nepal. Ţive na tri do

četiri hiljade metara nadmorske

visine. Preuzeo sam od Šerpasa njihov

način doţivljaja ţivota, poštovanja

energija prirode i kosmosa. Kod njih

nema ljutnje, nema zla. Oni u svom

rečniku nemaju reč za tuču. Uvek su

nasmejani i pozitivni, kao i lame.

A ko su lame?

Dalaj-lama, duhovni i politički

voĎa Tibeta, ţivi u Dar el Salamu u

Indiji. A lame su, u prevodu, igumani,

starešine manastira. Oni ţive u

Nepalu, Burmi, Indiji, Butanu... Svi su

veoma obrazovani. Budizam je takva

religija u kojoj su monasi elita svog

naroda. Njihove priče o meteorologiji,

astronomiji, istoriji sveta i naroda su

zapanjujuće.

Da li je sve ovo, ipak,

avantura?

Nije. Jer, avantura je put u

nepoznato. Ekspedicija na Himalaje se

planira godinu dana. Sve je

definisano. Himalaji su za mene

savršeni oblik postojanja. To je jedno

od retkih mesta na planeti gde ljudi

ţive u skladu sa prirodom.

Koliko Vas je promenila

planina?

Postao sam bolji čovek kad su

drugi u pitanju. Bio sam srećniji kad

se moj učenik Miloš Ivačković popeo

na Mont Everest nego kad sam to ja

učinio. Naučio sam da me ne

ispunjava samo ostvarenje cilja već i

put do cilja. Suština penjanja je, kao i

odnos sa ţenom: ne ţuriti ka cilju, na

kome se ostaje samo petnaestak

minuta, već uţivati i u putovanju ka

vrhunskoj sreći.

Slavko Trošelj

Documents

GODINA: IX; Broj 55planinari.org.rs/putnik/putnik66.pdf · Patrijarh Pavle, od bolesti zbog koje su ga već smatrali otpisanim. Sada se u manastiru nalazi krst koji je lično izrezbario