VEZA IZMEU GENETSKOG POREKLA POPULACIJE I NJENIH LINGVISTIKIH
POSEBNOSTI1
Milo Bogdanovi, 1Marija Bogdanovi, 2Mirjana Sovilj, 3Lidija uk
Jovanovi1
[email protected]
Institut za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora,
Beograd, [email protected] 3 Neuropsihijatrijsko odeljenje
Instituta Dr Laza Lazarevi, Beograd, Srbija i Crna GoraJo 1939.
godine je antropolog Vladimir Dvornikovi primetio da izmeu
genetskog porekla i sastava odreene ljudske populacije i njenih
govornih posebnosti postoji korelacija, da bi nekoliko godina
kasnije, genetiar S.D. Darlington, na osnovu korelacije izmeu
zastupljenosti nulte krvne grupe u Evropi i distribucije dentalnih
frikativa potvrdio hipotezu o korelaciji genetike i lingvistike.
Nase istraivanje je obuhvatilo sledee govorne atribute u njihovoj
korelaciji sa genetikim markerima koji prate razliite ljudske
populacije: 1) Sposobnost izgovora glasova 2) Melodina ili dinamika
akcentuacija rei 3) Specifina akcentuacija i intonacija 4) Sklonost
ka neadekvatnoj upotrebi augmentativa ili deminutiva
2
1. Elaboracija1.1. Sposobnost izgovora glasova Sposobnost
izgovora glasova je u odreenoj meri determinisana genetskim
faktorom koji prati svaku populaciju ponaosob sa svim njenim
specifinostima, najee vezanim za fiziologiju govornih organa.
FRIKATIVI Frikativi su suglasnici pri ijoj tvorbi fonaciona struja
ne nailazi na konkretne pregrade nego ima dosta slobodan prolaz
kroz stenjen usni rezonator, to uslovljava stvaranje suglasnika iju
artikulaciju prati izrazito trenje, izrazita frikacija. Na primer,
"th" , i "dh" u engleskom, i "j" i "j" u poljskom i u nekim
dijalektima Balkana. Kao to smo ve spomenuli, naunik Darlington je
etrdesetih godina XX veka primetio da dentalni frikativi prate
populaciju sa izraenom distribucijom nulte krvne grupe u
Evropi.
Meutim, od nekoliko starosedelakih, neindoevropskih populacija u
Evropi koje odlikuje nulta krvna grupa, samo atlantski mediteranci,
potomci nekadanjih nosilaca megalitske kulture zapadne Evrope,
imaju sklonost ka izraenoj upotrebi dentalnih i palatalnih
frikativa. To su potomci prekeltskih starosedelaca Irske, Skotske,
Velsa, zapadne Francuske, Pirineja u paniji, june Poljske, zapadne
Ukrajine, a takoe Hercegovine i centralne Dalmacije na Balkanu.
Njihova vanevropska braa na podruju Azije su sinidi, zastupljeni na
severu Kine i u Koreji. Sve te populacije odlikuje izraena upotreba
frikativa. Sve njih odlikuje zajedniki genetiki marker, antigen
HLADR7 koji otkriva njihovo blisko zajedniko praporeklo.
I sinide u Aziji (severnoj Kini, Koreji ...), i atlantske
mediterance u Evropi odlikuju izbaeni prednji zubi, pa je uzrok
dentalnih frikativa fizioloke prirode.
Nikianka atlantsko-mediteranskog tipa
NAZALNI IZGOVOR Nazalna artikulacija nastaje kada jedan deo
fonacione struje prolazi kroz nosnu duplju. Nazalni glasovi su
odlika kromanjonskog tipa u Evropi, Nilota u Africi i mnogih
Indijanaca June Amerike (Patagonije). Ubrzo poto su 1868. godine
pronaeni skeleti kromanjonca u Kromagnonu u Francuskoj, ispostavilo
se da i danas ima ljudi koji po svojim antropolokim atributima
odgovaraju kromanjoncima.
GUTURALNI GLASOVI Guturalni glasovi su odlika afro-azijske
jezike grupe (arapski, hebrejski), ije nosioce semiane odlikuje
skup zajednikih genetikih markera, kao i markera kojim se oni mogu
razlikovati izmeu sebe samih.
Na mapi vidimo genetiki marker M123 (Y hromozoma) koji je tipian
za Jevreje, i M78 tipian za Arape. 1.2. Melodina ili dinamika
akcentuacija rei Dinamiki (ili "udarni") akcenat karakterie poveana
amplituda i jasnoa naglaenog sloga, dok se ostali slogovi iste rei
izgovaraju nerazgovetno, brzo i nejasno. Kod melodine (ili
"tonalne") akcentuacije, svaki glas tei da se izgovori jasno sa
svojom melodijom. Melodinom akcentuacijom govore mediteranci,
dinarci, kromanjonci i njima genetiki bliski narodi, dok sve ostale
narode sveta odlikuje dinamika akcentuacija.
U enciklopediji Britanici itamo da su danas zivi kromanjonci
odlika vedske pokrajine Dalarne. Primer nazalnog govora Dalarne
(Muppet Show): U antropolokoj literaturi itamo da kromanjonci ive i
u pojedinim podrujima Balkana, posebno na jugoistoku Srbije, kod
kosovskih Albanaca, i na Dalmatinskom primorju.
Genetiki marker HLAA28 otkriva da su kromanjonci poreklom iz
centralne Afrike (populacija koja govori nilo-saharskom grupom
jezika).
Antigen HLA-A28 je takoe odlika i Patagonaca June Amerike.
Celokupnu nabrojanu populaciju odlikuje nazalni izgovor. Dr Mirjana
Sovilj, direktor Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju
govora (Beograd) smatra da je izvor nazalnog govora fizioloke
prirode.
Genetiki marker koji u ogromnoj meri prati melodinu akcentuaciju
je nulta krvna grupa ABO sistema (kod nas ona odlikuje dinarce i
mediterance), dok krvna grupa A (odlikuje nordide, ugrofince i
semiane) i B (odlikuje mongole) odgovara nosiocima dinamike
akcentuacije. Primer melodine akcentuacije (Beograd): Primer
dinamike akcentuacije (Sandak): Uzrok razlike u akcentuaciji je
psiholoke prirode. Iako narode sa A i B grupom odlikuje dinamika a
ne melodina akcentuacija, to ne znai da oni kroz svoje govore uopte
ne izraavaju svoja oseanja, ali njihova oseanja zavise od trenutnog
doivljaja stvarnosti, a ne od poriva velikog Ega. Ipak, kod naroda
sa A i B krvnom grupom je lake socijalnim faktorima izazvati
uguivanje oseanja (buenjem oseanja krivice), dok kod naroda sa
izraenom nultom krvnom grupom postoji sklonost da se veliki Ego
unosi u sve aktivnosti, pa i u sam govor.
1.3. Specifina akcentuacija i intonacija Normalno je da se
oseanja menjaju u zavisnosti od sadraja kojim se bavi na um. U tom
sluaju akcentuacija, intonacija i ritam naeg govora izraavaju na
trenutni doivljaj stvarnosti. Meutim, ukoliko smo optereeni
oseanjem krivice, izraavanje naih oseanja biva sputano, i na govor
postaje hladan. Isto tako, ukoliko nama vlada na veliki Ego, tada
nai unutranji porivi nadvladavaju spoljne uticaje, i mi svojim
govorom izraavamo emocije koje ne izraavaju apsolutnu predstavu o
stvarnosti, ve koje izraavaju sadraj naeg velikog Ega. Bez obzira o
emu priamo, na govor tada izraava reakciju jednog istog sadraja na
razliite predstave o stvarnosti, pa imamo tipinu akcentuaciju,
intonaciju i ritam, koji postaju odlika naeg genetskog
entiteta.
ATLANTSKI MEDITERANCI U EVROPI I SINIDI U AZIJI Govor populacije
koja je nosilac genetikog markera HLA-DR7 i u Evropi i u Aziji
odlikuje podizanje melodije reenice, a u muzici je odlikuje
anhemitonska pentatonika (upotreba crnih dirki na klavijaturi).
Genetika nam otkriva da je razlog slinosti keltske muzike sa
kineskom muzikom u populaciji zajednikog genetskog porekla.
U istoj populaciji zapadnu granu (atlantske mediterance u
Evropi) odlikuje antigen HLA-B12 a istonu granu (sinide u severnoj
Kini i Koreji) odlikuje antigen HLAB13. (Sinidi, izvorni Kinezi,
nisu uta rasa i nemaju nikakvegenetske i antropoloke bliskosti sa
mongolima, iako su sa njima veoma izmeani.)
Kako je veliki Ego odlika populacije sa nultom krvnom grupom,
svaku granu naroda u okviru nosilaca nulte krvne grupe, odlikuje
intonacija i akcentuacija koja izraava jedinstven skup karakternih
sklonosti te grane naroda, bez obzira kojim jezikom ona govori.
Tipina akcentuacija i intonacija odreene populacije dovodi do
specifinih transformacija glasova u jezicima koje ona usvaja, to
naknadno rezultuje itavim lancem jezikih promena. Na taj nain se
moe objasniti proces koji od izvornog prajezika odreene jezike
grupe rezultuje formiranjem prvo njegovih dijalekata, a zatim kroz
istoriju i formiranjem jedinstvenih jezika u okviru iste jezike
grupe. Razlike nastaju kada se jedan isti jezik usvoji od strane
naroda drugaijeg genetskog porekla od porekla izvornih nosilaca
jezike grupe. Svaka populacija transformie usvojen jezik u skladu
sa svojim psihofizikim posebnostima, teei da ga govori svojom
prvobitnom akcentuacijom i intonacijom. Zato postoji jasna
korelacija izmeu genetikih markera i tipine akcentuacije i
intonacije govora, koji odlikuju svaku populaciju, bez obzira na
jezik kojim one danas govore.
PRIMERI: Govor: Crna Gora (Niksi): Poljska: Irska: Koreja:
Muzika: Keltska: Rumunija: Kina, Koreja: U muzici, anhemintonska
pentatonika otkriva volju za mo i pobedu.
ISTONI MEDITERANCI U EVROPI, ACTECI I MAJE U AMERICI Govor i
muziku populacije koju odlikuje zajedniki antigen HLA-B35, svugde
po svetu odlikuje zajednika akcentuacija i intonacija.
ZAPADNI MEDITERANCI Zapadni mediteranci, koje odlikuje antigen
HLAB18, najzastupljeniji su na jugu Italije, Siciliji i Sardiniji,
u zapadnoj paniji, na Crnogorskom i Dalmatinskom primorju, severnoj
Albaniji, Kosovu, u junoj i istonoj Srbiji, i u junoj Rumuniji.
Njih odlikuje specifina akcentuacija i intonacija u govoru i
muzici, najtipinija tamo gde ih najvie ima - na jugu Italije.
Moemo je prepoznati u govoru i muzici severne Dalmacije (kod
potomaka drevnih Pelazga), na podruju Peloponeza u Grkoj, kod
dananjih Palestinaca (takoe potomaka drevnih Pelazga sa Krita), na
jugu Indije, a takoe i kod naroda latinske Amerike; kod dananjih
potomaka Acteka i Maja, i na podruju ekvatorske jezike grupe June
Amerike. PRIMERI: Muzika i govor: Dalmacija: Indija: Meksiko:
Muzika: Srbija: Dalmacija: Grka: Liban: Sirija: Latinska Amerika:
Kako su nosioci antigena HLA-B35 u centralnoj Evropi pomeani sa
ugro-finskim starosedeocima nekada zaleene Evrope, njihov tipian
ritam govora je usporeniji nego inae. Njihova meavina predstavlja
takozvani alpski rasni tip u antropologiji, i on je tipian za
stanovnitvo Alpa (Savoja, Bavarija, Austrija) i Panonije (Hrvatsko
Zagorje, Vojvodina). PRIMERI: Govor: Bavarski dijalekat: Muzika:
Bavarska: Hrvatsko Zagorje: Nosioci antigena HLA-B35 su
najdominantnija populacija u genetskom sastavu Jevreja (palestiskog
i moda egipatskog porekla), pa jevrejsku muziku, pored semitske
skale odlikuju izraeni istono-mediteranski elementi. PRIMERI:
Muzika: Jevreji: Ritam i melodija govora i muzike istonih
mediteranaca otkriva njihovu tugu i depresiju, koja se izazvanim
veselim oseanjima pokuava uguiti.
PRIMERI: Muzika i govor: Italija: Muzika: Jugoistona Srbija:
Italija: Sicilija: Grka: Ritam i melodija govora i muzike zapadnih
mediteranaca otkriva potrebu za odobravanjem i dopadanjem. DINARCI
Dinarski ganetiki marker HLA-B5 otkriva da su dinarci
najzastupljeniji na podruju Balkana (Crna Gora, Hercegovina,
zapadna Srbija, Dalmacija), na Kavkazu (kod Gruzina), na podruju
Saudijske Arabije i Iraka, meu Patunima (u Afganistanu i
Pakistanu), Kurdima, i kod pojedinih amerikih Indijanaca (posebno
na podruju Muskogean i Makroiban jezikih grupa). Sve dinarce, u
manjoj ili veoj meri (zbog razliitog stepena izmeanosti sa drugim
populacijama), odlikuje jedinstvena akcentuacija i intonacija, kao
i izraena slinost muzike.
KROMANJONSKI TIP U EVROPI, NILOTI U AFRICI Populaciju koju
odlikuje antigen HLA-A28 u Evropi i Africi odlikuje jedinstvena
akcentuacija i intonacija govora sa elementima tipinim za bluz
muziku.
PRIMERI: Govor: vedska (Dalarna): Govor: Srbija (Ni): Govor:
Afrika (Masai): Muzika (Bluz): Bluz ritam i melodija u govoru i
muzici populacije HLA-A28 otkriva njen otpor pravilima, redu i
harmoniji.U formiranju svojih lingvistikih atributa (intonacije,
akcentuacije i ritma govora), ovek je sklon poprima govorne
atribute veinske populacije svoje sredine (i kada je ona drugaijeg
genetskog porekla od njega samog). Meutim, detaljnijom analizom se
moe ustanoviti kako svaka osoba pojedinano pokazuje vee ili manje
odstupanje u odnosu na prosean izgovor koji joj namee sredina, i to
zbog uticaja svoje individualne psihologije i genetike. U reim
sluajevima, kada je veliko Ja veoma izraeno, ili kada je osoba pod
stresom, ona poinje da govori gotovo potpuno nezavisno od uticaja
sredine, onako kako odgovara atributima njenih genetikih
predaka.
PRIMERI: Govor: Gruzija (pleme Lazi): Indijanci (Muskogean):
Muzika: Crna Gora: Gruzija: Odsean ritam i melodija govora i muzike
dinarske populacije otkriva gordost dinarskog karaktera.
1.4. Sklonost ka neadekvatnoj upotrebi augmentativa ili
deminutiva Normalno je da se deminutivi koriste prema maloj deci, a
augmentativi prema odraslim osobama. Neadekvatno korienje
deminutiva prema odraslim osobama, ili augmentativa prema deci,
takoe otkriva korelaciju sa genetikim markerima. Antigen HLA-B5
(dinarci) prati neadekvatnu upotrebu augmentativa (prema deci), a
antigeni HLAB7 (alpidi, ugrofinci) i HLA-B16 (mongoli) neadekvatnu
upotrebu deminutiva (prema odraslima). Muko ime Mirko, u Hrvatskom
Zagorju (alpidi) se i prema odraslim osobama izgovara u obliku
deminutiva Mirkec, a u dinarskim podrujima Hercegovine i Crne Gore
se isto ime Mirko izraava augmentativom Mireta. Razlozi neadekvatne
upotrebe deminutiva i augmentativa su psiholoke prirode. Gordost
rezultuje nesposobnou oveka da se ponizi izraavanjem ljubavi (kroz
tepanje) prema detetu, pa zato, kao odbranu od ponienja on koristi
augmentative. Na primer, on tepa detetu sa augmentativima: "derite,
baraba, konjina, magarac, skotina". Za razliku od gordosti koja
rezultuje augmentativima, oseanje krivice i straha kao odbranu
linosti esto pobuuju sentiment (jedan oblik manifestacije mehanizma
obrnutog ponaanja), koji se izraava kroz tepanje - upotrebu
deminutiva ak i prema odraslim osobama. DODATAKRekonstrukcija
prolosti na osnovu genetike i lingvistike
Genetske i lingvistike razlike izmeu razliitih ljudskih
populacija se poklapaju sa razlikama izmeu raznih grana ljudske
porodice kako ih predstavlja biblijska genealogijom naroda.
Karakterne posebnosti svake grane Nojevih potomaka, prepoznatljive
u Svetom pismu, odreuju lingvistike posebnosti koje su psiholokog
porekla (melodija i ritam govora i muzike).
Postoji oigledna korelacija izmeu zastupljenosti razliitih
lingvistikih grupa i genetikih markera, to nam otkriva da su u
vreme nastanka jezikih grupa, razliiti jezici odlikovali razliite
ljudske porodice, od kojih su vremenom nastale velike populacije,
koje se dui vremenski period nisu meale sa nosiocima drugih jezikih
grupa. Na osnovu strukturalne bliskosti neutralnih gena mogue je
utvrditi stepen genetskog srodstva raznih grana ljudske porodice i
primetiti lingvistike bliskosti genetski bliskih populacija, a
veoma velike lingvistike razlike izmeu populacija iji genetiki
markeri pokuzuju veliku strukturalnu razliitost.
Razlika izmeu oveka i ivotinje Naravno, ovek se razlikuje od
ivotinje ije je ponaanje determinisano samo njenom prirodom
(genetikom) i spoljnim uticajima. ovek za razliku od ivotinje ima
slobodnu volju utemeljenu na njegovom razumu i savesti. Sloboda uma
daje oveku slobodu volje, a savest ga ini odgovornim u njegovoj
akciji volje. Odgovoran ovek se svojim razumom, saveu i voljom
uzdie iznad svoje bioloke prirode (iznad svoga velikog Ega) i iznad
spoljnih uticaja, pokazujui
mo da menja i sebe samog i svet oko sebe onako kako hoe. Zato
treba imati na umu da se jedino neodgovoran ovek ponaa kao
ivotinja, determinisan svojim nasleem i spoljnim uticajima. Govor
osobe, koja se svojom zrelom akcijom volje uzdie iznad iskuenja
unutranjih i spoljnih iskuenja, nije niti pod vlau njenog Ega, niti
je sputan oseanjem krivice, ve predstavlja razuman odgovor na
realne potrebe ivota. ZAKLJUAK Savremena otkria iz genetike i
lingvistike dovode do prave revolucije u naim saznanjima.
Interdisciplinarno istraivanje ljudskog govora nam je otkrilo
meusobnu vezu izmeu genetskog porekla odreene ljudske populacije i
njenih lingvistikih posebnosti, kao sto su sposobnost izgovora
odreenih glasova, melodinost ili dinaminost akcentuacije, sklonost
ka neadekvatnoj upotrebi deminutiva ili augmentativa, gramatika
struktura reenice, glasovne promene unutar izgovora istog jezika,
itd. Naime, u vreme formiranja jezikih grupa, svaka jezika grupa je
svojim lingvistikim posebnostima savreno odgovarala psihofizikim
govornim atributima populacije koja je bila njen nosilac. Kada je
sticajem istorijskih okolnosti dolo do toga da su mnogi narodi
izgubili jezik svoje prvobitne jezike grupe, i usvojili jezik koji
je stran njihovim psihofiziolokim atributima, dolo je do procesa
transformacije usvojenog jezika u smeru atributa njegovog
zaboravljenog prvobitnog jezika. Otuda na bliskim geografskim
podrujima, gde danas zive populacije koje govore istim jezikom,
pojavljuju se razlike u izgovoru tog istog jezika, najvie u
intonaciji i akcentuaciji, u zavisnosti od genetskog porekla tih
populacija. Razlike izmeu dijalekta istog jezika zato pokazuju
korelaciju sa genetikim markerima. Deava se da sredina zahteva od
jedinke da govori na nain koji se suproti atributima govora jezike
grupe njenih prapredaka i od tog vremena nasleenim psihofiziolokim
govornim atributima. Zato, pojedine govorne "anomalije" ne treba
pogreno smatrati govornim poremeajima, ve genetskom i lingvistikom
odlikom populacije i jezike grupe iz koje one vode svoje
poreklo.
Reference[1] Dejvid Kristal, Kembrika enciklopedija jezika,
Beograd [2] L.Luca Cavalli-Sforza, The History and Geography of
Human Genes [3] Jovan Cviji, Psiholoki tipovi Balkana, Beograd,
1988. [4] Glasnik antropolokog drutva Jugoslavije, broj 32, 1996.
[5] European Journal of Immunogenetics 24, 47-51, 2000. [6]
Vladimir Dvornikovi, Karakterologija Jugoslovena, 1939, Beograd.
[7] Enciklopedija leksikografskog zavoda, tom 3, Zagreb, 1969. [8]
Dejvid Kre, Riard Krafild, Elementi psihologije, Nauna knjiga,
Beograd, 1976. [9] Milo Bogdanovi, Poreklo i degradacija, Beograd
2002. [10] Pavle Ivi, Srpskohrvatski dijalekti - njihova struktura
i razvoj, Novi Sad, 1994. [11] Antoan Meillet, Uvod u uporedno
prouavanje indoevropskih jezika.
