Беч између стварности и илузије

14. јула 1862. у Баумгартену поред Беча један сиромашни гравер добија другог сина од својих седморо деце колико их је имао. Очева професија је имала велики утицај на младог човека који се звао Густав Климт. Са непуних четрнаест година Густав одлази у Школу примењених уметности у Бечу. Заједно са млађим братом Ернестом и Францом Мачом седам година уче бројне технике, као што су мозаик, сликарство, фреско сликарство код професора Фердинада Лауфбергера. Толико су се добро усавршили да почињу да раде и прве наруџбине. 1880. раде Палату Штурањи у Бечу, као и декорацију таванице бањске зграде у Карлсбаду у Чехословачкој. Климт у то време користи барокни стил, који се може срести код истакнутог бечког сликара тога доба Ханса Макарта. 1886. тројица младих уметника завршавају Бургтеатра у Бечу где њих тројица сликају сцене из историје позоришта на тимпанону и на своду степеништа. Климт ту поставља гледаоце у улогу глумаца и тиме обрће стварност где гледаоци, свечано обучени, делују као да су сишли са сопствених, појединачних портрета. Ту се такође Климтов рад издваја од рада двојице пријатеља, који свој рад, карактеристичан по класичним мотивима, обогаћује реалистичним портретима урађени фотографском прецизношћу. Као син гравера Климт је изучио велики број техника. Доста времена је проводио изучавајући грчке вазе у Царском музеју, копирајући слике као што је Тицијанов портрет Изабеле д Есте чиме је овладао цртачким вештином. Оно што ће одликовати његов будући стил – сложене алегорије, постојани барокни стил, оптичке илузије – јавност је брзо прихватила. Наиме, Климтов самостални успон почиње када тројица уметника добијају наруџбине за портрете, који су рађени према фотографијама, што је наишло на велико одобравање. Типичан за те фотографске портрете је Портрет Јозефа Пембауера, пијанисте и педагога. Рам такође има веома важну симболичко и декоративно својство, који постаје део слике, коју допуњује и још више истиче портрет у њој. Иначе, дволичне пристојности које је наметало бечко друштво навело је уметника да у центар постави еротику, а главну улогу повери жени. Једанаест алегоријских композиција за Уметничко-историјски музеј требало је да садрже персонификацију древне Грчке, али на слици Древна Грчка II – Девојка из Тангаре Климт је приказао једну препознатљиву савремену бечку куртизану која је уствари и прва Климтова „фам фатал“. Она се види и у Климтовим званичним портретима бечких дама, у представама Јудите или Саломе, Данаје, као и у безименим девојкама и алегоријским представама. Али у тадашњем Бечу, није било дозвољено да обичне жене персонификују богиње.

Симболизам сецесије и фаталне жене

„Желимо да објавимо рат умировљеној рутини, окошталом византинизму, свим облицима лошег укуса...Наше одвајање (сецесија) није борба младих против старих уметника, већ борба за напредовање правих уметника насупрот грабљивцима који себе називају уметницима, а имају материјалних интереса да зауставе процват уметности.“(Херман Бар) 1897. основана је Бечка сецесија са Климтом на челу, као духовним вођом и председником Удружења.

1

Смисао целог сеценионистичког покрета био је да млади уметници се отргну од туторства академизма и почну да излажу на местима која су била ван „закона тржишта“. Такође су хтели да своја дела покажу и ван граница матице као и да инострани уметници дођу у Беч. Бечка сецесија је одиграла главну улогу у ширењу Арт Нуова као противтеже званичном академизму и грађанском конзерватизму. Овај утопијски пројекат имао је идеју да преобрази друштво путем уметности. Сецесија је издавала свој часопис „Свето пролеће“ чије сарадник био Климт пуне две године. Као и свака уметност и ова сеценионистичка је имала своје покровитеље међу којима су се истицале богате јеврејске породице Беча: Витгенштајн, Верндорфер, Книпс и Ледерер. Они су били наручиоци Климтових дела а он се специјализовао у портретисању њихових жена. Портрет Соње Книпс је први у низу. Јозеф Хофман је пројектовао кућу богате породице Книпс, док ју је Климт украсио сликама, Соњин портрет се налазио у срцу салона. Овај портрет показује сусдржаност и охолост, што ће одликовати све Климтове „фаталне жене“. Надмоћ жене над мушкарцем је једна од великих тема бечких салона скраја XIX века што Климт уобличава на својој слици Атена Палас као првој у низу сличних које ће направити. Она је, у оклопу и са оружијем, сигурна у победу; она подчињава мушкарца, можда и читаво човечанство. С обзиром да Климт живи и ствара у време кад и Фројд, тај утицај је видљив у у његовом стваралаштву. Раскошна, чулна орнаментика одражава еротику која представља једну страну Климтовог виђења света. Та еротика ће увек изазивати полемике, као у случају три слике за Велики хол зграде Универзитета. 1899. Климт је приказао коначну верзију Филозофије, прва од три слике. 87 бечких професора потписује петицију против исте док на Светској изложби у Паризу добија награду за исту као и наклоност критике. Наиме, уважени бечки професори су тражили слику која би изразила тријумф светла над мраком а уместо тога добили су „победу таме над светом“. Дакле, није оклевао да прикаже табу теме у свој својој ружноћи; до тада је било уобичајено да се стварност ублажава, да се приказују њене светлије и пријатније стране. Ерос и Танатос су окосница живота и његове еротике, и та борба прожима читаво Климтово дело. Алегоријска слика Медицина, друга универзитетска слика, такође изазива скандал. Она наглашава немоћ исцелитељске моћи медицине. У Филозофији и Медицини Климтова визија универзума је и Шопенхауерова – „свет као воља, као слепа енергија у бескрајном кружењу бесмисленог рађања, љубави и смрти.“ И трећа универзитетска слика Право је дочекана на нож. Уместо да представи победу светла над тамом, као што се очекивало, Климт је приказао несигурност и зебњу човека модерног доба. Усудио се да се бави сексуалношћу на начин на који се Фројд бави несвесним. Климт сексуалност приказује као ослобађајућу снагу, насупрот научном детерминизму. Климта не обесхрабрују противници и прати свој пут. Његов одговор на жестоке критике оличава се у сликама прво названим Моји критичари, касније излагане као Златна рибица. Евокативне водене форме одводе у лавирнит сексуалних алузија, које се могу тумачити кроз фјордовски свет симбола. Тај свет се већ наслућује у

2

сликама Водена струја, Нимфе, као и у каснијим сликама Водене змије I и Водене змије II. Арт Нуово је воле водени свет, где тамне и светле алге расту на подводним Венерама или где фини, тропски корални пут светлуца између влати морске траве. Међутим њихово право значење представља жена. У тим воденим сновима, алге представљају косу. Климтове жене – „рибе“ бесрамно представљају своју влажну сензуалност. Изувијаних покрета који следе воду, оне су типичне за Арт Нуово. Климтови портрети жена из високог друштва омогућили су му финансијску независност тако да је тражио да откупи спорне слике у чему је и успео уз помоћ својих богатих мецена. На жалост оне су у покушају да буду спашене у Другом светском рату уништене у пожару који су подметнуле СС трупе приликом повлачења 5. маја 1945. године. Основну представу како су изгледала ова дела стичемо на основу црно-белих фотографија и добре репродукције Хигије, централне фигуре слике Медицина. Климт је умео да се избори за „Уметност и њену слободу“ како је Хевези написао на порталу Дома сецесије. Умео је да угоди богатим јеврејским грађанима Беча, који су подржавали сецесију; портретишући њихове жене приказивао је увек исти снени, сањарски израз које на свет и мушкарце гледају равнодушно и са меланхолијом. Својом монументалношћу оне доминирају платном тако да због еклектицизма од Веласкеза узима фасцинацију косом и контуре браде, док од Кнопфа извесне одлике фам фатал.

Ода радости и Бетовенов фриз

Климт и његови пријатељи утописти, једино су у уметности видели снагу која доноси спасење. У том смислу је и замиљена њихова XIV изложба – као тотално уметничко дело. Читав догађај је прерастао у прославу Бетовена, који је у то време представљао култну личност. Наиме, Климт и његови пријатељи су у Бетовену видели инкарнацију генија, а у његовом делу слављење љубави и жртве које доносе спасење човечанству. Климт је за изложбу урадио Бетовенов фриз, који је насликан директно на зиду, лаким бојама, како би после изложбе могао да буде уклоњен, али на срећу фриз је сачуван. Климтов фриз је заснован на IX симфонији. Састојисе из три дела: „Чежња за срећом“ сусреће „Непријатељске силе“ , али коначно тријумфује „Одом радости“. Иако је дуго Климт тажио одговор о смислу човековог постојања, у три универзитетске слике, дао је негативан одговор: филозофија, медицина и право су несавршене јер нису у стању да дају одговор на суштинска питања, тако да је сматрао да је сада пронашао прави пут ка великој утопијској визији, која је била заједничка сецесионистима: спасење човечанства кроз једиствену снагу уметности и љубави, ипак Бетовенов фриз није добро примљен. Климт је критикован да је крут и бескрван, а да су ликови на сликама одвратни. Три Горгоне, алегорије недостатка честитости, чистоте и умерености, изазвала су наручита негодовања, јер је тај део слике прожет представама мушких и женских гениталија, сперматозоида и јајашца. Изложба је доживела финансијски крах. Негативна реакција на Бетовенов фриз изазвала је поделе унутар саме сецесије, Климт напушта овај покрет. Имао је потребу да се повуче из јавности. Главна тема његовог дела је и даље животни ток: зачеће, трудноћа и рађање, али и болест, страх

3

и смрт. Ерос и Тнатос су увек били извор његовог надахнућа, чак и прерушени у две једноставне теме – цвеће и жене. Пошто, због своје финансијске независности Климтова уметничка слобода никад није трпела он наставља да портретише бечке богате даме, јер после неуспеха Бетовеновог фриза од државних институција више није добио ниједну званичну наруџбину. Ту финансијску независност му омогућује пре свега Портрет Маргарете Стонборо-Витгенштајн, који наручује њен отац уочи њеног венчања. Маргарета је била једна од водећих жена интелектуалне и културне елите Беча, била је независна, својевољна, јака, врло авангардана особа, иначе Фројдова пријатељица. Она овај свој портрет ставља у центар своје „логично уређене“ куће, потпуно беле и компоноване од искључиво белих коцки. Тај чест Климтов избор квадратног платна није случајан. Наиме, он тиме постиже да предмет на слици буде смирен, да се купа у миру, и да постане део универзума, како је и сам Климт говорио.

Егзотични мозаици палате Стокле

У свом последњем великом зидном раду, Стокле фриз, Климт је још једном приказао циклус живота. За разлику од Бетовеновог фриза овај је био далеко смиренији. Наиме, богати белгијски индустријалац, Адолф Стокле, за време свог боравка у Бечу наручује пројекат за своју нову кућу у Бриселу. С обзиром да су Стоклеови били велики колекционари, пре свега индијске и будистичке уметности, Климт је имао у виду ту њихову страст и одмах почео да проучава орјенталну уметност како би за наручиоце створио одговарајући амбијент. Дрво живота је централни мотив фриза. То је дрво о коме се говори у Књизи Постања, симбол Златног доба. На њему се налази црна птица, симбол смрти –алегорија животног циклуса како су то схватали Климт и Фројд. Даљи развој истог мотива налази се у каснијој чувеној композицији Пољубац, врхунац његовог „златног периода“, амблему сецесије. Она је још јаснији симбол помирења и сједињења полова. Климтов Пољубац је, не без ироније, поређен са Мона Лизом. Обе слике своју харизму дугују сложеном значењу. Неки сматрају да је то нова фаза његовог дела док други не виде никакву промену и да само на финији начин показује немогућност испуњења. Тек једно је извесно. Мушкарац доминира и преузима иницијативу у чину пољупца. Жена се не опире али су њене руке напете, а њена стопала се одупиру о стену – у сладострасном загрљају или бесу? Климту је био добро познат архетипски амбивалентни однос Адама и Еве: сам је био Адам који у загрљају држи своју љубљену Еву, Емили Флеге. Колико год био присан или не, сексуални набој призора је ублажен одећом која обавија фигуре. Задивљујућа виртуозност у јуктапозицији боја подсећа на персијске минијатуре. Обиље злата и блиставе површине, налик драгом камену, одузимају нам дах. Овим делом Климт успева да његов допринос европској модерној уметности буде признат. Слику је откупила држава пре него што је и изложена 1908. Данаја представља један од најлепших приказа његове љубавне екстазе. Зевс „походи“ Данају у облику златне кише, и она том приликом зачиње сина Персеја. Климт није, без сваке сумње, приказао моменат безгрешног зачећа. Киша златних

4

листића, измешана са златним сперматозоидима, слива се на величанствена бедра уснуле Данаје. Ово је, на неки начин, приказ силовања, јер се може предпоставити да пасивна, уснула жена, није свесна шта се дешава. Штавише, њено несвесно еротско искуство чини нас воајерима и саучесницима – као што је то била и бечка публика. Из ове тајне женске сексуалности зрачи моћна и очигледна еротика, истакнута изразито крупним планом раскошног тела. Али, Данаја је жена која носи тајну живота што највише интересује Климта као човека и уметнука. У Климтовом делу орнамент је све богатији. За такво преобиље орнамената можда постоји и један споредан разлог. Његова пријатељица и дружбеница, Емили Флеге, је у Бечу имала модну кућу, а он је дизајнирао већину хаљина које је она користила. Управо те тканине су допринеле успеху који је Емили Флеге постигла у богатим бечким круговима.

Магични калеидоскоп

Климтова „златна фаза“ подудара се са почецима експресионизма. Тај „златни“, „византијски“ стил често је у други план стављао портретисане особе. 1909. године на изложби бива задивљен распоном експресије присутне код Едварда Мунка, Пјера Бонара и Анрија Матиса. Исте године приликом свог боравка у Паризу открива дела Тулуза-Лотрека и фовиста и осећа да његово дело треба да иде у том правцу. Опет се показује да је Климт способан да мења свој рад – услед нових открића настаје магична, калеидоскопска синтеза његовог позног дела. Пошто је, и прко салона Емили Флеге, био упознат са последњим речима високе моде, Климт је искористио помодне фризуре, шминку и одевне детаље како би своје фаталне жене претворио у питомија бића. Портрети као што су Меда Примавези, девојка у којој се огледа нови женски идеал у Климтовом делу, настао синтезом жене и цвета, представљају ремек дела Климтове позне фазе. Климт се, умањујући још више згуснутост орнамената, окренуо дрворезима и књигама о јапанској уметности. Сакупљао је дрворезе и друге јапанске предмете, тако да им је његово занатско умеће много дуговало, наручито када је реч о сликама калеидоскопских композиција приказаних из птичије перспективе. Утицај га је охрабрио да до раскоши испуни позадине портрета орјенталним декоративним мотивима као на сликама Играчица, Портрет баронице Елизабете Бахофен-Ехт или Портрет Фридерике Марије Бер. Ти женски портрети могу се упоредити са сликама Ван Гога и Монеа. Тај Климтов нови стил наишао је на велико одушевљење, тако да су се бечки богаташи утркивали кога ће Климт овековчити својим кистом. Паралелно са променама женских портрета, мењали су се и Климтови пејзажи: стил „таписерије“ или „мозаика“ претварао се у композицију са зачецима кубистичких елемената. Уместо фрагмената природе, сада се у садејству са природом појављују урбани елементи, попут архитектуре. Интересантно је да је Климт своје пејзаже радио без припремних студија. Од 54 пејзажа које је урадио само је за три урадио припремне студије, којих је за портрете и алегорије урадио мноштво. Изгледа да га је рад у природи смиривао и опуштао.

5

Климт је лета редовно проводио на језеру Атер, омиљеном боравишту породице Флеге. Посебно га је очарава призор са слика Замак Камер на језеру Атер I или Замак Камер на језеру Атер III, познате и под називом Замак на води, који му је омогућио да проучава човеков утицај на природу и ефекте тог утицаја. Трећи елемент ових композиција је вода. Како би несметано и у миру сликао, сликао је у чамцу, попут Монеа. Донекле изненађује да Климт, колориста, постепено напушта уобичајене јарке боје у позним пејзажима из 1915-1918. Та монохрома палета није присутна у његовим портретима и атељерским сликама, из чега следи логичан закључак, да су пејзажи одраз његовог приватног живота. Последица те туробне атмосфере на пејзажима може бити избијање Првог светског рата 1914. године, као и смрт мајке, 1915. године. Упркос значајним доприносима своје уметности, који ће бити драгоцени за будуће уметнике, Климт је са скромношћу говорио о свом сликарству: „Умем да сликам и цртам. И сам у то верујем, а и неки други људи кажу да у то верују. Али, нисам сасвим сигуран да је то тачно. Сигурне су само две ствари:

1. Немам ниједан аутопортрет. Сам себи нисам интересантан као материјал за слику. Занимају ме други људи посебно жене, а још више неки други феномени. Убеђен сам да нисам посебно интересантан као особа. Нисам ни по чему посебан. Ја сам сликар, онај који слика од јутра до мрака. Фигуре, пејзаже, повремено портрете.

2. Тешко проналазим речи, у говору и у писању. Посебно кад се очекује да кажем нешто о себи или о свом делу. Толико се препаднем кад треба да напишем једно обично писмо, да ми се чини да ћу добити морску болест.

Дакле, људи ће морати да се снађу без мог, сликаног или писаног, аутопортрета, што је сасвим у реду. Свако ко жели да нешто сазна о мени – као уметнику, што је једино важно – треба да помно гледа моје слике.“1

1 Климт, Жил Нере (стр. 78-79.)

6