Hegel Filozofija Apsoluta Um i Sloboda

7/29/2019 Hegel Filozofija Apsoluta Um i Sloboda

http://slidepdf.com/reader/full/hegel-filozofija-apsoluta-um-i-sloboda 1/27

GEORG VILHELM

FRIDRIH HEGEL

FILOZOFIJA APSOLUTA

UM I SLOBODA





Nemačka u

Hegelovo vreme



PRETPOSTAVKE ZA HEGELOVU FILOZOFIJU

1. Pojam APSOLUTA

a) Spinoza/Dekart – apsolut kao apsolutnasupstancija

b) Fihte – apsolutno Ja (subjektivno zasnivanje

apsoluta)c) Šeling – objektivno zasnivanje apsoluta

(izmeštanje stajne tačke iz Ja)




2. Pojam DIJALEKTIKE

a) Dvočlana (bez sinteze):

u antici:

Parmenid (Zenon) – put istine i put mnenja (logikaparadoksa> jeno/mnoštvo;ograničeno/neograničeno)

Aristotel – teorija verovatnog zaključivanja, manje

savršena o silogistike (paralela sa Kantom, ko kogase ijalektičkim zaključcima uma takođe ouzimastatus objektivnog saznanja)

u novom dobu:

Kant – nemogudnost razrešenja antinomija uma




b) Tročlana (sa sintezom):

u antici:

Heraklit – sinteza suprotnosti u logosu

Platon – dijalog/dijalektika; suprotstavljanje mnenja,pravazilaženje mnenja, put istine (paralelaPlaton/Hegel)

u novom dobu:

Fihte – apsolutno Ja kao elatni princip sintetiše sebe isvet pojave (predmetne stvarnosti)

Šeling – sinteza prirode i uma u apsolutu




3. Pojam UMA

u antici:Platon pravi razliku između razuma (koji stiče naučno saznanje) i

uma (koji jedini spoznaje svet ideja)

u novom dobu:

Umskom znanju kod Dekarta i Spinoze odgovara neposrednointuitivno saznanje

Kant ponovo pravi razliku između razuma i uma: razum – sarži pojmove a priori ; mod principa

um – sarži ieje (o subjektu, svetu i Bogu); u saznanju imaregulativnu ulogu; u sferi volje (praktičkoj sferi) je nužan,konstitutivan činilac morala (i sloboe)

Fihte/Šeling – najviša mod koja prožima stvarnost; najviši cilj;samopostavljajuda elatnost; aposolut se sintetišeijalektički: um je i cilj i sredstvo sinteze.



Hegelova kritika filozofije uma

Hegel smatra a je zaatak filozofije a pokaže razvojnuprirodu apsoluta kojom se ostvaruje ova sintezastvarnosti.

Hegelova kritika Kanta: Kant zastaje na nivou razuma i

iskustva (ograničene sinteze koja izvan sebe ostavljaspoznaju same stvari (po sebi) i samosvesnog Ja, aualistički izmešta umnu stvarnost u moralni prostor,nepovezan sa empirijskom realnošdu.

Hegelova kritika Fihtea i Šelinga – njihovo ijalektičko

sjeinjenje uma i priroe ostaje apstraktno, lišenostvarne istorijske dimenzije u kojoj apsolutna idejakonkretizuje svoju prirou kao samorazumevajudi uh unapredovanju ka slobodi.



Apsolut kao samorazvojni totalitet

…Istinito, oređeno tako u samom sebi, imanagon da se razvije. Samo ono što je živo, što je duhovno, budi se u sebi, razvija se. Ideja je

tako – konkretna po sebi i u razvoju – jedan

organski sistem, jedan totalitet koji u sebi

sarži čitavo bogatstvo stupnjeva i momenata.



Hegelov pojam dijalektike

Tročlanost:

• teza (pozicija)

•

antiteza (negacija)• sinteza (negacija negacije)



Hegelov pojam dijalektike

Objektivna priroda dijalektike: dijalektika nijesamo meto saznanja ved i princip razvojasame stvarnosti, trijada:

• po sebi (mogude) • za sebe (aktualno, realizacija onog što je

mogude)

•po sebi i za sebe (sinteza prethodnihmomenata)

fragment I



Objektivna priroda dijalektike - fragment I

Po sebi/ za sebe

Da ieja mora tek a postane ono što jeste, to izgleaprotivrečnost; ona je ono što jeste, moglo bi se redi.

Da bismo shvatili u čemu se sastoji razvide moramo razlikovatitakoredi va razna stanja. Jeno o tih stanja poznato je poimenom dar, moć, biće po sebi (kako ga ja nazivam), potentia,δυναμις. Drugo pak stanje jeste samostalno biće, stvarnost (actus, ενεργεια). Mi kažemo: čovek je uman, ima um poprirodi; tada ga on ima samo kao podobnost, kao klicu. U tomesmislu čovek ima um, razum, fantaziju, volju čim je rođen,

štaviše u majčinoj utrobi. Dete je takođe čovek, ali ono imasamo moć uma, on u njemu još ne egzistira: ono još nije ustanju a urai išta umno, nema nikakve umne svesti. Tek kaaono što je čovek na taj način po sebi postane za njega - dakleum za sebe: taa čovek ima stvarnost u nekom pogleu -

stvarno je uman, i tada postoji za um.



Spiralna struktura dijalektike - fr. II

Sinteza kao teza naredne trijade

Razvide rveta prestavlja opovrgavanje klice, cvede prestavljaopovrgavanje lišda u tom smislu što ono nije najviša, pravaegzistencija rveta. Naposletku plo opovrgava cvede; ali plo

ne može a se ostvari bez prethođenja svih ranijih stupnjeva… Plo razvida je jean rezultat kretanja: Ali ukoliko je on samo

rezultat jednog stupnja utoliko je on tada kao vrhunac togastupnja u isto vreme polazište jenog rugog stupnja razvida injegovo prvo…

Može izgleati kao a bi se taj tok nastavio u beskonačnost.Međutim, on takođe ima svoj apsolutni cilj… Potrebni su mnogipreokreti pre nego što se uh, olazedi o svesti o sebi,osloboi…



Jeinstvo forme i saržaja - fr. III

Kritika njihovog mehaničkog razvajanja

Otua je Gete s pravom nege kazao: „Ono što je izgrađeno stalno seiznova pretvara u materijal.” Materija koja je obrađena, koja imaformu, ponovo je materija za neku novu formu…

…Šta to zapravo znači? Ono što je po sebi mora za čoveka a seopremeti, a postane svesno; ono tako postaje za čoveka… Čovekkoji je po sebi uman nije alje otišao ako je uman za sebe. Ono što

je po sebi oržava se *i dalje je tu], a ipak je razlika ogromna. Iztoga ne proizilazi nikakva nova saržina; ipak je ta forma jenaogromna razlika. O ove razlike zavisi sva različnost u istoriji

sveta… Saržina se razvija i na taj način prestavlja formu. Ali raznovrsnost

oreaba koja se ove pojavljuje nije neoređena ved nužna;forme se integrale u celu formu. To su odredbe iskonske ideje;uzete zajeno, njihova slika sačinjava celinu.



Kretanje od apstraktnog ka konkretnom – fr. IV

Apstraktno/konkretno

(razvitak saržaja koji je ved at u mogudnosti, onom po sebi) Ideja nije apstraktna – najviša suština o kojoj se ništa rugo ne može

redi…Tako je ieja po svojoj saržini konkretna, kao i po sebi , a isto takointeres je da za nju bue spolja ono što je ona po sebi. Ako povežemopojam konkretoga sa pojmom razvida, obijamo kretanje

konkretnoga…Istinito je kretanje, proces, ali u njemu je mir; razlika, kaapostoji, jeste samo razlika koja iščezava, na osnovu čega postaje punokonkretno jeinstvo…

Tako ovo elanje alje formira ono što je ranije formirano, aje mu višeoreaba, čini ga oređenijim u njemu, savršenijim i ubljim. Ovokretanje kao konkretno prestavlja jean niz razvida koji ne sme a se

zamisli kao prava linija koja se proteže u apstraktnu beskonačnost, vedkao neki krug, kao vradanje u sama sebe. Periferiju ovoga kruga sačinjavamnoštvo krugova; celina jeste jean veliki vremenski niz razvida koji sesavija i vrada u sebe…

Napreovanje čini ieju, ranije opštu, neoređenu, oređenijom u njoj – alje razvijanje ieje ili njena veda oređenost jeste jeno isto.



Cilj je samoostvareni totalitet, sloboda – fr. V

Totalitet

…Postoji jena ieja u celini i u svim njenim elovima, kao što u jenom živom iniviuumu kroz sve njegove uove struji jean život, kuca jeno bilo. Svi elovi koji se u njoj

pojavljuju i njihova sistematizacija proizilaze iz te jedne ideje;sve ove posebnosti jesu samo ogledalo i odrazi te jedneživosti; one imaju svoju stvarnost samo u ovome jeinstvu, injihove razlike, njihove različne oređenosti zajeno jesusamo izraz i forma koja se nalazi u ieji. Tako je ieja sreištekoje je u isto vreme periferija, svetlosni izvor koji u svimasvojim ekspanzijama ne ie izvan sebe ved ostaje pruisutan iimanentan sebi; tako je ona sistem nužnosti i svoje vlastitenužnosti, koja je time isto tako njena sloboa.



Hegelov filozofski sistem

1. LOGIKA – moguda struktura postojede stvarnosti(ideja po sebi)

I. nauka o bidu

II. nauka o suštini

III. nauka o pojmu




2. FILOZOFIJA PRIRODE – ono mogude se realizuje(opremeduje, aktualizuje) u priroi (ideja za

sebe)

I. mehanika

II. fizika

III. organika




3. FILOZOFIJA DUHA – uh osvešduje logičke strukturestvarnosti; tu se stvarnost pojavljuje kao neštokonkretno (ideja po sebi i za sebe)

I. subjektivni duh – čulna izvesnost, opažanje, razum(individualna svest)

II. objektivni duh – pravo, mora i običajnost, ržava(kolektivna svest, duh zajednice/naroda, svetsko-istorijska individua, npr. Aleksandar, Napoleon)

fr. VI-VIIIII. apsolutni duh – umetnost (opažanje), religija(predstava), nauka i filozofija (racionalno znanje,konkretnost pojma)

fr. VIII



Duh i sloboda - fr. VI

Stupati u egzistenciju znači promeniti se i pri tom ostati jeno isto. Ono što jepo sebi reguliše tok…Isto imamo u uhu; ono što je po sebi postaje za uh,i tako on postaje sam za sebe.

Ta samoprisutnost uha, to njegovo olaženje k sebi može biti izraženo kaonjegov najviši, apsolutni cilj. Samo to on hode i ništa rugo… Sve što sezbiva na nebu i na zemlji – večno se zbiva – život boga i sve što se uvremenu stvara teži samo tome a uh upozna sama sebe, a opremetisama sebe, a nađe sebe, a se osamostali, a se sa sobom čvrsto poveže.On je uvostručavanje, otuđivanje, ali a bi mogao a nađe sama sebe, abi mogao a ođe k samom sebi. Samo je to sloboa; slobono je ono štone stoji u vezi sa nečim rugim, što nije o njega zavisno. Duh, kaa ođesamom sebi, postaje sloboniji… Ni u čemu rugom, osim u mišljenju, uhne olazi o ove sloboe. Tako u opažanju, u osedanjima: ja se osedamzavisnim, nisam sloboan, ved sam takav , mada imam izvesnu svest o tommom osedanju. U volji čovek ima oređene svrhe, oređen interes; ja samouše sloboan jer taj interes prestavlja nešto moje, ali te svrhe uveksarže nešto rugo, ili nešto takvo što za mene prestavlja rugo, kao štosu nagoni, sklonosti it. Samo je u mišljenju sva tuđost provina, iščezla;uh je u njemu sloboan na apsolutan način. Time je u isto vreme izraženznačaj ieje, filozofije.



Svetski duh u istoriji – fr. VII/1

Ali uh ne postoji samo kao pojeinačna, konkretna svest, vedkao uh koji je u sebi opšti, konkretan. Ova pak konkretnaopštost obuhvata sve one razvijene forme i strane u kojimaon shodno ideji jeste i postaje predmet samog sebe. Takonjegovo misaono shvatanje samog sebe jeste u isto vreme

napreovanje, ispunjeno razvijenom, totalnom stvarnošdu;napreovanje koje ne prožima mišljenje jenoginiviuuma, niti se prestavlja u nekoj pojeinačnoj svesti,ved kao opšti uh koji se prestavlja u istoriji sveta u obiljusvoga uobličavanja. Otua se u ovome razvitku ešava a

jedna forma ideje, jedan njen stupanj postane svestan u jenom narou; tako a taj naro i to vreme izražavajusamo tu formu u okviru koje on izobražava svoj univerzum iizgrađuje svoje stanje – viši pak stupanj pokazuje se tekstoledima ocnije u nekom rugom narou…




Svi ljui su umni; formalnost ove umnosti je u tome što ječovek sloboan; to je njegova priroa. Ipak je kod mnogihnaroa postojalo ropstvo i elimice još postoji; i naroi su stim zaovoljni. Jeina razlika između afričkih i azijskihnaroda s jedne strane, i Grka, Rimljana i naroda novijegoba s ruge strane sastoji se samo u tome što ovi(evropski) narodi znaju da su slobodni i da je to njihovopravo, ok oni prvi jesu takođe, ali oni to ne znaju, oni neegzistiraju kao sloboni. To sačinjava ogromnu promenustanja. Svako saznanje, učenje, svaka nauka, čak svako

elanje nije usmereno ni na šta o li na to a se ono što jeunutrašnje, što je po sebi, izvuče iz sebe i a seopremeti…




Što se tiče sporosti svetskog uha, treba imati u viu a on nijegonjen, a ne mora a žuri i a ima ovoljno vremena – „hiljaugoina ispre tebe jesu kao jean an”; on ima ovoljno vremenaupravo zato jer se sam nalazi izvan vremena, jer je večan…Svetskiduh ne samo da ima dovoljno vremena – nije samo vreme ono što

on mora utrošiti rai zaobijanja nekog pojma, za to je potrebnomnogo šta rugo. Što on isto tako žrtvuje tolike ljuske naraštaje igeneracije u raovima na tome svom samoosvešdivanju, što takomnogo rasipa na postajanje i propadanje – njemu ni do toga nijestalo. Za takvo rasipanje on je dovoljno bogat, on vodi svoj posaonaveliko, njemu stoje na raspolaganju nacije i pojeinci koje možea žrtvuje. Banalan je stav: Priroa olazi o svoga cilja najkradimputem; to je tačno – ali put duha jeste posredovanje, zaobilazanput. Vreme, tru, utrošak – takve orebe konačnog života nespaaju ove. I mi ne smemo postati nestrpljivi što posebnasaznanja ne mogu ved saa biti izveena – što ovo ili ono nije vedtu; u istoriji sveta sve ide lagano.



Apsolutni uh: filozofija kao ovršenjetotaliteta- fr. VIII/1

Proizilaženje različitih stupnjeva u razvoju misli može a seogađa sa svešdu o nužnosti na osnovu koje se izvoisvaki sleedi stupanj i na osnovu koga mogu a proizađusamo ova odredba ili samo ovaj oblik – ili ono može a se

ogađa bez te svesti, poput nekog prironog proizilaženjakoje izglea slučajno…kao što se ko eteta pojavljujutelesne modi, a naročito uhovne elotvornosti, jednostavno i neusiljeno jedna za drugom, tako da

roitelji koji takvo iskustvo oživljuju prvi put gleaju topre sobom kao neko čuo, pitajudi se kako to olazi izunutrašnjosti i saa se pokazuje, i celi niz pojava ima obliksamo uzastopnosti u vremenu…



Apsolutni uh: filozofija kao ovršenjetotaliteta- fr. VIII/2

Shodno toj ideji ja sada tvrdim da je redosled sistemafilozofije u istoriji isti kao reosle u logičkomizvođenju pojmovnih oreaba ieje. Ja tvrim ovo:

kada se osnovni pojmovi sistema koji su se pojavili uistoriji filozofije sasvim očiste o onoga što se onosina njihovo spoljašnje uobličenje, na njihovu primenuna posebnosti i tome slično, ona se obijaju različitistupnjevi same ieje u njenome logičkom pojmu.

Obrnuto pak: ako se uzme logičko izvođenje za sebe, unjemu de se obiti tok istorijskih pojava u njegovimglavnim momentima.



Ključni pojmovi Hegelove filozofije

DIJALEKTIČKA TRIJADA: po sebi – za sebe – po

sebi i za sebe

APSTRAKTNO/KONKRETNO

FORMA/SADRŽAJ

IDEJA/DUHTOTALITET (SUPSTANCIJA/SUBJEKT)



Documents

Hegel Filozofija Apsoluta Um i Sloboda