IZABRANA DELA HERMANA HESEA 7

PRIREDIO:ZORAN GLUEVI

UREDNIK:RADE VOJVODI

HERMAN HESE

IGRA STAKLENIH PERLIPokuaj popularnog uvoda u njenu istoriju

SLOVO LJUBVE NARODNA KNJIGA

Beograd, 1979.

PREVEO: Dr MIHAILO SMILJANI

PUTNICIMA ISTONJACIMA

... non entia enim licet quadammodo levibusque hominibus facilius atque incuriosius verbis reddere quam entia,verumtamen pio diligentique rerum scriptori plane aliter res se habet: nihil tantum repugnat ne verbis illustretur, atnihil adeo necesse est ante hominum oculos proponere ut certas quasdam res, quas esse neque demontrari nequeprobari potest quae contra eo ipso, quod pii diligentesque viri illas quasi ut entia tractant, enti nascendiquefacultati paululum appropinquant.

ALBERTUS SECUNDUStract. de cristall. spirit.

ed. Clangor et Collof. lib. I. cap. 28.

U Knehtovom rukopisnom prevodu:

... jer ako je u nekom pogledu i za nepromiljene ljude lake i neodgovornije da reima predstave stvari kojene postoje od onih koje postoje, to je za potenog i savesnog pisca istorije upravo obrnuto: nita se predstavljanjureima ne izmie toliko, a ipak nita nije neophodnije ljudima izneti pred oi koliko izvesne stvari ije postojanjenije ni dokazivo ni verovatno, ali koje, ba time to ih poteni i savesni ljudi donekle tretiraju kao postojee,bivaju dovedene korak blie postojanju i mogunosti da se rode.

Namera nam je da u ovoj knjizi sauvamo ono malo biografskog materijala koji smo mogli dapronaemo o Jozefu Knehtu, magistru igre Jozefu III, kako ga nazivaju u arhivama igre staklenih perli.Nismo slepi prema injenici da taj pokuaj donekle protivurei ili izgleda da protivurei zakonima iobiajima koji vladaju u duhovnom ivotu. Jer jedno od vrhovnih naela naeg duhovnog ivota jeupravo gaenje individualnoga, po mogustvu potpuno svrstavanje pojedinaca u hijerarhiju vaspitnevlasti i nauka. A to naelo je takoe u dugoj tradiciji toliko ostvareno da je danas neobino teko, a unekim sluajevima potpuno nemogue pronai biografske i psiholoke pojedinosti o pojedinimlinostima koje su u toj hijerarhiji istaknuto sluile. U vrlo mnogo sluajeva ne mogu se vie utvrditiak ni imena linosti. A u obeleja duhovnog ivota nae Provincije spada da je ideal njegovehijerarhijske organizacije anonimnost i da je ona vrlo blizu ostvarenja tog ideala.

Ako smo uprkos tome nastojali na svom pokuaju da utvrdimo poneto o ivotu magistra igreJozefa III i da sebi ovla skiciramo sliku njegove linosti, to smo uinili, verujemo, ne iz kultalinosti i iz nepokornosti obiajima, ve, naprotiv, samo sa ciljem da sluimo istini i nauci. Stara jemisao: to otrije i neumoljivije formuliemo neku tezu, to ona neodoljivije iziskuje antitezu. Micenimo i potujemo tu misao koja lei u osnovi anonimnosti naih vlasti i naeg duhovnog ivota. Alijedan pogled u predistoriju ba tog duhovnog ivota, osobito u razvitak igre staklenih perli,neodoljivo nam pokazuje da svaka faza razvitka, svako dalje razvijanje, svaka promena, svaki bitanzarez, bilo da se on tumai progresivno ili konzervativno, dodue ne pokazuje bezuslovno njegovogjedinog i pravog zaetnika, ali pokazuje njegovo najjasnije lice ba u linosti onoga koji je promenuuveo, koji je bio orue preobraaja i usavravanja.

Ono to mi danas razumemo pod linou, svakako je neto znatno drukije od onog to su podtim mislili biografi i istoriari ranijih vremena. Njima, i to naroito piscima epoha koje su imaleizrazito biografsku sklonost, izgleda, tako bi se moglo rei, da je za linost bilo bitno ono razliito,protivno pravilu i jedinstveno, esto ono upravo patoloko. Mi dananji ljudi, naprotiv, o znamenitimlinostima uopte govorimo tek onda kada sretnemo ljude kojima je polo za rukom da se, daleko odsvih originalnosti i osobenosti, po mogustvu savreno svrstaju u ono opte, da po mogustvusavreno slue onom nadlinom. Ako pogledamo tanije, videemo da je ve i stari vek poznavao tajideal: lik mudrog ili savrenog kod starih Kineza, na primer, ili ideal Sokratovog uenja o vrlini,jedva se moe razlikovati od naeg dananjeg ideala. Poneka velika duhovna organizacija, kao modaRimska crkva u epohama svoje najvee moi, poznavala je slina naela, a neki njeni najvei likovi,na primer sveti Toma Akvinski [1], izgledaju nam, slino ranogrkoj plastici, vie klasini predstavnicitipova, nego posebne linosti. Ipak, u vremenima pre reformacije duhovnog ivota, koja je poela udvadesetom veku i iji smo mi naslednici, onaj pravi stari ideal bio je, oigledno, gotovo potpunonestao. Mi se udimo ako u biografijama onih vremena naemo moda kako se ovde-onde priakoliko je brae i sestara imao junak, ili koje su mu duevne oiljke i zareze ostavili odvajanje oddetinjstva, pubertet, borba za ast, za ljubav. Nas, dananje ljude, ne zanima ni patologija, niporodina istorija, ni nagonski ivot, varenje i san nekog junaka, ak nam nisu naroito vani ninjegova duhovna predistorija, ni njegovo vaspitanje kroz omiljene studije, omiljenu lektiru i takodalje. Za nas je junak i dostojan nekog naroitog zanimanja samo onaj koga su priroda ili vaspitanjedoveli u poloaj da svoju linost gotovo savreno stopi sa svojom hijerarhijskom funkcijom, a da nepropadne njena snana, svea, divna pokretaka snaga, koja ini duh i vrednost individue. A akoizmeu linosti i hijerarhije nastanu sukobi, to ba u tim sukobima vidimo probni kamen za veliinulinosti. Ukoliko manje cenimo otpadnika koga poude i strasti gone na raskid sa redom, utoliko namje dostojnije seanje na rtve, uistinu tragine.

A tamo, kod junaka, kod tih zaista uzornih ljudi, izgleda nam doputeno i prirodno interesovanje

za linost, za ime, za lik i dranje. Jer takoe u najsavrenijoj hijerarhiji, u najskladnijoj organizacijinikako ne vidimo maineriju sklopljenu od mrtvih i po sebi ravnodunih delova, ve ivo telosastavljeno od delova i oivljeno organima, od kojih svaki ima svoj nain i svoju slobodu i uestvujeu udu ivota. U toj nameri smo se trudili oko podataka o ivotu uitelja igre staklenih perli JozefaKnehta, a naroito oko sveg onog to je on napisao, pa nam je tako dolo do ruku vie njegovihrukopisa, koje smatramo vrednim itanja.

Ono to imamo da saoptimo o Knehtovoj linosti i ivotu, svakako je ve potpuno ili deliminopoznato nekim lanovima reda, a naroito nekim igraima staklenih perli. Ve iz tog razloga naaknjiga se ne obraa samo tom krugu, nego takoe i van njega oekuje itaoce pune razumevanja.

Za onaj ui krug ne bi bio potreban nikakav uvod i nikakav komentar. Poto, meutim, elimo daimamo itaoce za ivot i spise naeg junaka takoe van reda, postavlja nam se donekle teak zadatak:da za one manje pripremljene itaoce pre knjige damo mali popularan uvod u smisao i istoriju igrestaklenih perli. Naglaavamo da je taj uvod popularan, da takav hoe da bude i da nema pretenzija darazjanjava pitanja diskutovana u redu o problemima igre i njene istorije.

Za objektivnu predstavu te teme vreme jo nije ni izdaleka dolo.Neka se od nas, dakle, ne oekuje potpuna istorija i teorija igre staklenih perli. To ne bi bili u

stanju danas da prue ni pisci dostojniji i viniji od nas. Taj zadatak je rezervisan za kasnijavremena, ako pre toga ne propadnu izvori i duhovne pretpostavke za to. Ovaj na spis jo manje trebada bude udbenik igre staklenih perli, koji nikada nee ni biti napisan. Pravila igranja te igre igaramogu se nauiti samo uobiajenim, propisanim putem koji zahteva nekoliko godina. I nijedanposveeni nikad ne bi mogao imati interesa da pravila igre uini lakim za uenje.

Ta pravila, govor znakova i gramatika igre, predstavljaju neku vrstu visoko razvijenog tajnogjezika. U njemu veeg udela imaju nauka i umetnost, a naroito matematika i muzika (odnosnomuzika nauka), i on je u stanju da izrazi i dovede u vezu sadrine i rezultate gotovo svih nauka. Igrastaklenih perli je, dakle, igra sa svim sadrinama i vrednostima nae kulture, ona se igra njima kao tose u vremenima procvata umetnosti moda slikar igrao bojama svoje palete. Ono to je oveanstvo usvojim stvaralakim vremenima stvorilo u znanjima, visokim idejama i umetnikim delima, ono to supotonja vremena uenog posmatranja donela u pojmovima i uinila intelektualnom svojinom itavim tim ogromnim materijalom duhovnih vrednosti igra staklenih perli igra kao to umetnik svirana orgulji. A savrenstvo te orgulje je jedva dokuivao. Njeni manuali i pedali dodiruju itavduhovni kosmos, registri su joj gotovo bezbrojni. Teorijski bi se tim instrumentom mogla u igrireprodukovati itava duhovna sadrina sveta. Ti manuali, pedali i registri sada su utvreni. Promene ipokuaji usavravanja njihovog broja i reda, mogui su upravo samo jo u teoriji: obogaenje jezikaigre unoenjem novih sadraja, podlee najstrooj kontroli koja se moe zamisliti od strane upraveigre. Naprotiv, u okviru tog utvrenog sklopa ili, da bismo ostali pri svojoj slici, u okviru sloenemehanike te dinovske orgulje, pojedinom igrau dat je itav svet mogunosti i kombinacija i gotovoje van granica mogunoga da meu hiljadu strogo izvedenih igara samo dve budu jedna drugoj slinevie no povrno. ak i kad bi se dogodilo da neki put dva igraa sluajno izvre potpuno isti maliizbor tema za sadraj svoje igre, obe te igre mogle bi po nainu miljenja, karakteru, tonu ivirtuoznosti igraa izgledati i protei savreno razliito.

Na kraju, potpuno je ostavljeno volji istoriara da poetke i predistoriju igre staklenih perliprebaci koliko hoe unazad. Jer, kao i svaka velika ideja, ni ona upravo nema poetka, nego je ba poideji oduvek postojala. Nagovetenu kao ideju, kao nasluivanje i sliku, nalazimo je ve u nekimranijim vremenima, kao na primer kod Pitagore, zatim u poznijem dobu antike kulture, uhelinistikom gnostikom[2] krugu, ne manje kod starih Kineza, onda opet kod Arapa i Mavara u vreme

kulminacije njihovog duhovnog ivota. Tragovi njene predistorije vode dalje preko skolastike [3] ihumanizma[4] do akademija matematiara u sedamnaestom i osamnaestom veku i do romantinihfilozofija i runa[5] maginih snova Novalisa[6]. Ista veita ideja koja je za nas uobliena u igri staklenihperli, leala je u osnovi svakog pokreta duha ka idealnom cilju neke universitas litterarum, svakeplatonistike akademije, svakog drutva neke duhovne elite, svakog pokuaja zblienja izmeuegzaktnih i slobodnih nauka, svakog pokuaja izmirenja izmeu nauke i umetnosti ili nauke i religije.Umovi kao to su Abelard [7], Lajbnic, Hegel, bez sumnje su poznavali taj san da se duhovni univerzumuhvati u koncentrine sisteme i da se iva lepota duhovnoga i umetnosti sjedini sa maginom moiformulisanja egzaktnih disciplina. U ono doba kada su muzika i matematika gotovo istovremenodoivele klasiku, esto je bivalo da se sprijatelje i meusobno oplode dve discipline. A dva stolearanije kod Nikole iz Kiza[8] nalazimo stavove iz iste atmosfere, kao na primer ove: Duh sesaobraava potencijalnosti da bi sve merio na nain potencijalnosti; i apsolutnoj nunosti da bi svemerio na nain jednostavnosti, kao to bog ini; i neophodnosti povezivanja da bi tako sve merio sobzirom na svoju osobenost. Najzad, on se saobraava odreenoj potencijalnosti, da bi sve merio sobzirom na svoju egzistenciju. Ali duh meri dalje takoe simbolino, poreenjem, kao da se sluibrojem i geometrijskim figurama i na njih se poziva kao na alegorije. Uostalom, izgleda da ne samota jedna Kazanusova misao gotovo ve ukazuje na nau igru staklenih perli, ili se podudara iliproizlazi iz slinog pravca uobrazilje kao njegove igre misli; kod njega se ispoljava vie, modamnogo, takvih prizvuka. Isto tako, njegovo uivanje u matematici i njegova sposobnost i uivanje dafigure i aksiome Euklidove geometrije primenjuje na teoloko-filozofske pojmove kao alegorije kojeobjanjavaju kao da su vrlo bliski mentalitetu igre. ak i njegov latinski jezik (u kome su rei estonjegov slobodan pronalazak, a da ipak nisu nerazumljive ma za kog znalca latinskog) podsea naslobodnu plastinost govora igre.

Kao to moto nae rasprave pokazuje, u pretee igre staklenih perli spada ne manje i AlbertusSecundus. Pretpostavljamo, istina to ne moemo potkrepiti citatima, da je ideja igre obuzimala takoei one uene muziare esnaestog, sedamnaestog i osamnaestog stolea, koji su u osnovu svojihmuzikih kompozicija unosili matematike spekulacije. U starim knjievnostima nailazimo ponegdena legende o mudrim i maginim igrama, koje su izmiljali i igrali naunici, kalueri, ili su igrane naprosveenim kneevskim dvorovima, na primer u vidu igre aha, ije su figure i polja pored obinihznaenja imali i svoja tajna znaenja. A opte su poznati oni izvetaji, bajke i prie iz ranih dana svihkultura, koji muzici, daleko iznad onoga samo umetnikog, pripisuju snagu koja ovladava duama inarodima, ine je tajnim regentom ili zakonikom ljudi i njihovih drava. Od najstarije Kine do grkihpria, misao o idealnom, nebeskom ljudskom ivotu pod prevlau muzike, igra svoju ulogu. Igrastaklenih perli takoe stoji u najtenjoj vezi sa tim kultom muzike (u veitim preobraajimapozdravlja nas na ovome svetu tajanstvena mo pesme. Novalis).

Ako, dakle, ideju igre takoe priznamo kao veitu, i zato kao mnogo pre njenog ostvarenja, uvekpostojeu i ivu, pokretnu, onda njeno ostvarenje u poznatom nam vidu ima svoju odreenu istoriju oijim najvanijim etapama elimo i pokuavamo ukratko da obavestimo.

Duhovni pokret, iji su plodovi, meu mnogim drugima, ustanovljenje reda i igra staklenih perli,ima svoje poetke u istorijskom periodu koji, poev od temeljnih istraivanja istoriara knjievnostiPlinija Cigenhalsa, nosi ime koje mu je on skovao Feljtonistiko doba. Takva imena su lepa, aliopasna, i uvek dovode u iskuenje da neko stanje ljudskog ivota u prolosti nepravedno posmatramo.Zato i feljtonistiko doba nije ni u kom sluaju bilo bez duha, ak nije bilo ni siromano duhom.

Ali je ono, tako se ini prema Cigenhalsu, malo umelo da koristi svoj duh ili, bolje, ono nijeumelo da tome duhu ukae na poloaj i ulogu koji mu pripadaju u ekonomiji ivota i drave. Otvorenopriznato, mi vrlo slabo poznajemo tu epohu, iako je ona tle na kome je izraslo gotovo sve ono todanas ini obeleja naeg duhovnog ivota. Po Cigenhalsu, to je bila u velikoj meri graanskaepoha, puna potovanja prema obimnom individualizmu. Ako mi, da bismo nagovestili njenuatmosferu, navodimo neka svojstva po Cigenhalsovom prikazivanju, onda bar jedno sa izvesnouznamo, da ta svojstva nisu izmiljena ili bitno preterana i ravo predstavljena, jer ih je velikiistraiva dokazao bezbrojnim knjievnim i drugim dokumentima. Mi se pridruujemo nauniku kojije dosada jedini feljtonistiko doba udostojio ozbiljnog istraivanja. Pri tom mi ne elimo dazaboravimo da je lako i ludo ljutiti se na zablude ili obiaje dalekih vremena.

Razvitak duhovnog ivota u Evropi, poev od svretka srednjeg veka, izgleda da je imao dvevelike tendencije: osloboenje miljenja i verovanja od svakog autoritativnog uplivisanja, dakleborbu razuma koji se oseao suverenim i zrelim, protiv gospodstva Rimske crkve i s druge strane potajno, ali strasno traganje za legitimisanjem te svoje slobode, za jednim novim, njemuadekvatnim autoritetom koji proizlazi iz njega samog. Uoptavajui, moe se rei: iroko uzeto, duh jedobio tu esto udnovato protivrenu bitku, bitku za dva cilja koji u principu jedan drugomprotivree. Nije nam doputeno da pitamo da li je taj dobitak vredan bezbrojnih rtava, da li je nadananji poredak duhovnog ivota savreno dovoljan i da li e on dovoljno dugo trajati da bi pokazaokao opravdanu rtvu sve patnje, greve i nenormalnosti, od procesa protiv jeretika i lomaa dosudbina mnogih genija koji su zavrili ludilom ili samoubistvom. Istorija se odigrala da li je biladobra, da li bi bilo bolje da je izostala, da li moemo priznati njen smisao, to nema znaaja. Takosu se odigrale i one borbe za slobodu duha i u onom poznijem, feljtonistikom dobu dovele dotleda je duh u stvari uivao neuvenu i njemu samom vie nesnoljivu slobodu; on je bio potpunosavladao crkveno tutorstvo i delimino dravno, a jo jednako nije naao neki zakon koji je on samformulisao i koji potuje, jedan pravi novi autoritet i legitimnost. Primeri poniavanja, potkupljivosti,samopredavanja duha iz onog vremena, o kojima nam pria Cigenhals, delimino su takoe zaistaudni.

Moramo priznati da nismo u stanju da damo tanu definiciju proizvoda po kojima nazivamo onodoba, naime po feljtonima. Kako izgleda oni su, kao naroito omiljeni deo u materiji dnevnetampe, proizvoeni na milione, inili glavnu hranu italaca oskudna obrazovanja, izvetavali ilibolje askali o hiljadama predmeta iz oblasti znanja i, kako izgleda, pametniji meu timfeljtonistima alili su se esto na raun svog sopstvenog rada. Cigenhals bar priznaje da je samnaiao na mnogobrojne takve radove koje je on, zato to bi inae bili savreno nerazumljivi, sklon datumai kao samopodrugivanje njihovih zaetnika. Moguno je da je u tim industrijski proizvoenimlancima davano mnogo ironije i samopodrugivanja, za ije bi se razumevanje klju tek moraopronai. Proizvoai tih triarija delom su pripadali redakcijama listova, delom bili slobodnipisci, esto su ih nazivali ak pesnicima, ali mnogi od njih izgleda da su pripadali redu naunika, dasu bili uveni univerzitetski nastavnici. Omiljeni sadraji takvih napisa bile su anegdote iz ivotauvenih ljudi i ena i njihova prepiska. Nosili su naziv, na primer Fridrih Nie i enska moda oko1870, ili Omiljena jela kompozitora Rosinija, ili Uloga psetanceta u ivotu velikih kurtizana islino. Dalje, bila su omiljena razmiljanja s gledita istorije o aktuelnim predmetima razgovoraimunih, kao San o vetakoj proizvodnji zlata tokom vekova, ili Opiti hemijsko-fizikog uticajana vreme i stotine slinih stvari. Ako itamo naslove takvih askanja, koje je naveo Cigenhals, ondase manje udimo okolnosti to je bilo ljudi koji su ih gutali kao dnevnu lektiru nego injenici to supisci od glasa i ranga i dobrog obrazovanja tu dinovsku potronju nitavnih interesantnosti pomagali

opsluivati, kako je karakteristino glasio izraz za to: uostalom izraz takoe oznauje ondanjiodnos oveka prema maini. Povremeno su naroito bili omiljeni razgovori s poznatim linostima odnevnim pitanjima, kojima Cigenhals posveuje posebnu glavu. U tim razgovorima, na primer, uvenihemiari ili virtuozi na klaviru izjanjavaju se o politici, omiljeni glumci, igrai, gimnastiari,avijatiari ili pesnici o korisnosti i tetnosti monatva, o moguim uzrocima finansijskih kriza, itako dalje. Tu je bilo vano jedino da se neko poznato ime povee s nekom ba aktuelnom temom: kodCigenhalsa se mogu proitati delom frapantni primeri, on ih navodi na stotine. Kao to je reeno,itava ta industrija protkana je dobrim delom ironijom. Moda je to ak bila demonska, oajnikaironija u to se teko moemo preneti. Ali veliko mnotvo koje je izgleda onda bilo upadljivoeljno itanja, primalo je bez sumnje sve te groteskne stvari sa dobrim poverenjem i ozbiljnou. Akobi neka uvena slika promenila sopstvenika, ako bi se neki rukopis od vrednosti prodavao nalicitaciji, ako bi neki stari zamak izgoreo, ako bi se neka linost sa starim plemikim imenom uplela ukakav skandal itaoci su kroz mnogo hiljada feljtona saznali ne samo te injenice, ve su istog iliidueg dana dobijali takoe jo mnogo anegdotskog, istorijskog, psiholokog, erotikog i drugogmaterijala. O svagdanjoj krilatici, o svakom dnevnom dogaaju razlivala se bujica revnosnihpisanija. Objavljivanje, ispitivanje i formulisanje svih tih saoptenja skroz je nosilo peat brzo ineodgovorno proizvedene masovne robe. Uostalom, tako izgleda, u feljton su spadale i izvesne igrena koje su itaoci ak bili podsticani. Tim igrama njihovo prezasiavanje znanjima bilo je aktivirano.O tome izvetava jedna duga Cigenhalsova pohvala udnovatoj temi Zagonetka ukrtenih rei.Hiljade i hiljade ljudi koji su veim delom naporno radili i teko iveli, u svojini slobodnimasovima sedeli su pognuti nad kvadratima i krstovima od slova i popunjavali njihove praznine poizvesnim pravilima. Hteli bismo izbei da vidimo samo smean ili nastran aspekt toga i elimo da seuzdrimo od ruganja. Oni ljudi sa svojim dejim igrama zagonetki i svojim vaspitnim lancima nisunikako ba bezazlena deca ili Feaani[9] koji se zabavljaju. Naprotiv, usred politikih, privrednih imoralnih previranja i potresa, oni su bili prestraeni, vodili su mnoge grozne ratove i graanskeratove. Njihove male vaspitne igre nisu bile samo draesna, besmislena detinjarija, ve suodgovarale dubokoj potrebi za zatvaranjem oiju i bekstvom u jedan to bezazleniji prividan svetpred nereenim problemima i strahotnim slutnjama propasti. Istrajno su uili da teraju automobile, daigraju teke igre karata i sanjalaki su se predavali reavanju zagonetki ukrtenih rei jer su segotovo bez zatite suoavali sa smru, strahom, bolom, glau. Crkva ih vie nije mogla uteiti, duh imnije mogao pomoi. Oni, koji su proitali toliko lanaka i uli toliko predavanja, nisu sebi doputalimnogo vremena i truda da se ojaaju protiv straha, da u sebi savladaju bojazan od smrti; ivotarili suu grevima i nisu verovali u sutranjicu.

Takoe su odravana predavanja, pa moramo ukratko da pretresemo i tu, neto otmeniju vrstufeljtona. Graanima onoga vremena, jo vrlo sklonim obrazovanju koje je lieno svog nekadanjegpojma, strunjaci kao i duhovni razbojnici pruali su, pored lanaka, i veliki broj predayanja ne samokao sveane govore povodom naroitih prilika, ve u divljoj utakmici i jedva shvatljivom obimu.Graanin nekog osrednjeg grada, ili njegova ena, mogao je onda jedanput nedeljno, a u velikimgradovima skoro svake veeri, sluati predavanja u kojima je bio teorijski pouavan o bilo kojojtemi, o umetnikim delima, o pesnicima, naunicima, istraivaima, putovanjima oko sveta,predavanja u kojima je slualac ostajao isto pasivan. Ona su preutno pretpostavljala nekakvu vezuslualaca sa sadrajem, nekakvo prethodno obrazovanje, neku pripremu i sposobnost primanja, a datoga u veini sluajeva nije bilo. Meu tim predavanjima bilo je zabavnih, temperamentnih ilialjivih. Na primer o Geteu, u kojima je on silazio iz potanskih kola u plavom fraku i zavodiotrazburke ili veclarske devojke, ili o arapskoj kulturi. U ta predavanja ubacivalo se mnotvo

intelektualnih modnih rei kao u au za bacanje kocke, i svako se radovao ako je neku od njihpriblino prepoznao. Ljudi su sluali predavanja o pesnicima ija dela nikad nisu itali, niti su imalinameru da ih itaju. Uz to su im bile prikazivane slike na projekcionim aparatima i oni su kao i unovinskom feljtonu posustajali od poplave usamljenih vaspitnih vrednosti i delia znanja lienihsvoga smisla. Ukratko, stajalo se ve na ivici onog jezivog gubljenja vrednosti rei to je prvo usasvim tajnim i u najuim krugovima izazvalo onaj herojsko asketski protivpokret koji je uskoro zatimpostao vidljiv i moan i bio izvor jednog novog vladanja sobom i dostojanstva duha.

Nesigurnost i lanost duhovnog ivota onog vremena, koje je inae u nekom pogledu ipakpokazivalo delotvornu snagu i veliinu, dananji ljudi objanjavaju sebi kao simptom uasa koji jespopao duh kad se na kraju epohe prividne pobede i uspeha odjednom naao pred nitavilom: predjednom velikom materijalnom bedom, periodom politikih i radnikih oluja i prekono izniklimnepoverenjem prema samom sebi, prema svojoj sopstvenoj snazi i dostojanstvu, prema svomsopstvenom postojanju. Pri tom, u taj period psihoze propadanja javljaju se neka vrlo visoka duhovnadostignua, izmeu ostaloga poeci muzike nauke, iji smo mi zahvalni naslednici. Ali koliko je lakoda se ma koje doba prolosti lepo i vispreno svrsta u svetsku istoriju, toliko je svaka sadanjicanesposobna da samu sebe svrsta. I tako je u ono vreme, pri naglom padanju duhovnih potreba idostignua na vrlo skroman nivo, ba meu intelektualcima uzela maha strahovita nesigurnost ioajanje. Naime, im se otkrilo (poev ve od Niea tu i tamo nasluivano otkrie) da je svreno samladou i stvaralakim periodom nae kulture, da je poela starost i sumrak, iz tog saznanja koje suodjednom svi osetili i mnogi otro formulisali, ljudi su nali objanjenje za tolika mnoga zastraujuaobeleja doba: jednolika mehanizacija ivota, duboko padanje morala, bezvernost naroda, lanostumetnosti. Kao u onoj udesnoj kineskoj bajci, muzika propasti odjekivala je decenijama, treperilakao bas orgulje koji dugo tutnji: kao korupcija juriala je u kole, asopise, akademije, kao seta ibolest duha juriala je na veinu umetnika i kritiara vremena, koji se jo mogu ozbiljno tretirati; kaodivlja i diletantska hiperprodukcija istutnjala se u svim umetnostima. Prema tom neprijatelju, koji jeprodro i koji se vie ne moe oterati nikakvim inima, bila su razna dranja. Gorka istina se moglautke spoznati i stojiki podnositi. To su inili neki najbolji. Moglo se pokuati da se pomou lai dadrugi izgled i za to su knjievni vesnici uenja o propasti kulture pruali neke pogodne take zanapad; osim toga, onaj ko je prihvatio borbu protiv onih preteih proroka imao je re i uticaja nagraanina. Jer, to kultura za koju je ovek do jue verovao da je ima i na koju je bio tako ponosit,kao da vie uopte nije u ivotu, to obrazovanje koje je graanin voleo, umetnost koju je voleo, kaoda vie nije pravo obrazovanje i prava umetnost, to mu nije izgledalo manje drsko i nesnosno odnaglih novanih inflacija i od ugroavanja njegovog kapitala revolucijama. Osim toga, protiv velikepsihoze propadanja postojalo je i cinino dranje. Ljudi su odlazili na igranke i svaku brigu zabudunost oglaavali za starinsku glupost. Deklamovali su feljtone pune raspoloenja o bliskom krajuumetnosti, nauke, jezika. Sa izvesnom samoubilakom nasladom konstatovali su u svetu feljtona, kojisu sami sagradili od hartije, potpunu demoralizaciju duha, inflaciju pojmova i pretvarali se kao da sacininim spokoj stvom ili bahantskim ushienjem posmatraju kako propadaju ne samo umetnost, duh,moral, potenje, nego ak Evropa i svet. Kod dobrih je vladao nekakav tih i miran, a kod zlihzlurad, pakostan pesimizam. I pre no to kultura postane sposobna za jedno stvarno samoposmatranjei novo svrstavanje, moralo je takoe prvo da prethodi prekopavan je preiveloga i izvesnopresvrstavanje sveta i morala kroz politiku i rat.

Meutim, za vreme prelaznih decenija ta kultura nije spavala mrtvim snom. Naprotiv, ba zavreme svog propadanja, svog prividnog samopredavanja, ona je u savesti pojedinaca, kroz umetnike,profesore i feljtoniste dospela do najotrije budnosti i samoispitivanja. Ve sredinom doba procvata

feljtona svuda su postojale posebne i male grupe reene da ostanu verne tome duhu i da svim silamaza docnija vremena spasu jezgro dobre tradicije, vaspitanja i intelektualne savesti. Koliko danasmoemo da razaznamo ta zbivanja, izgleda da se proces samoispitivanja, prisebnosti i svesnog otporaprotiv propadanja izvrio uglavnom u dve grupe. Kod naunika, kulturna savest je pribeglaistraivanjima i metodima uenja istorije muzike, jer se ta nauka upravo tada uzdizala. Usredfeljtonistikog sveta dva seminara, koji su postali uveni, odgajali su uzorno ist i savestan radnimetod. I kao da sudbina hoe da bude uteno naklonjena tim naporima majune hrabre kohorte,[10]usred najtmurnijeg vremena dogodilo se ono blagonaklono udo, u stvari sluaj, ali koji je delovaokao boanska potvrda: pronalaenje jedanaest rukopisa Johana Sebastijana Baha koji su nekadapripadali njegovom sinu Fridmanu! Druga taka otpora protiv izopaavanja bio je Savez putnikaistonjaka.[11] Bratstvo Saveza se manje bavilo intelektualnim no duevnim vaspitanjem, negompobonosti i strahopotovanja otuda je na dananji oblik nege duha i igre staklenih perli dobiovane podstreke naroito prema kontemplativnoj strani. Putnici istonjaci imali su takoe udela unovim uvidima u sutinu nae kulture i u mogunosti njenog daljeg opstojanja, ne toliko nauno-analitikim rezultatima, koliko svojom sposobnou arobnjakog ulaenja u daleka vremena ikulturna stanja, koja su se zasnivala na starim tajanstvenim vebanjima. Meu njima je bilo, naprimer, muziara i pevaa o kojima se tvrdi da su bili sposobni da izvode muziku ranijih epoha usavrenoj staroj istoti. Na primer, da muziku iz 1600. ili 1650. sviraju i pevaju tano onako kao dasu kasnije pridole mode prefinjenosti i virtuoznosti bile jo nepoznate. To je bilo neto neuveno uono doba kada je u sviranju zavladala strast za dinamikom i pojaavanjem, i kada se preko izvoenjai shvatanja dirigenta sama muzika gotovo zaboravljala. Ima izvetaja po kojima neki sluaoci nisunita razumevali, dok su drugi sluali i verovali da prvi put u ivotu uju muziku, kada je nekiorkestar putnika istonjaka prvi put javno svirao neku svitu iz doba pre Hendla, potpuno bezkreenda i dekreenda, sa naivnou i ednou jednog drugog vremena i sveta. Jedan lan Savezaje u njegovoj dvorani izmeu Bremgartena i Morbia sagradio Bahovu orgulju savreno onako kako bije sagradio Johan Sebastijan Bah da je za to imao sredstava i mogunosti. Graditelj orgulja je drao utajnosti svoje ime, saobrazno naelu koje je ve onda vailo u njegovom Savezu, i nazvao seZilberman prema svome prethodniku iz osamnaestog veka.

Time smo se pribliili izvorima iz kojih je nastao na dananji pojam kulture. Jedan odnajvanijih bila je najmlaa nauka istorija muzike i muzika estetika. Njoj odmah sleduje poletmatematike. Tome je pridola kap ulja iz mudrosti putnika istonjaka i, u najtenjoj vezi sa novimshvatanjem i tumaenjem smisla muzike, onaj koliko veseo toliko rezigniran, hrabri stav premaproblemu starosti kulturnog ivota. Bilo bi nekorisno na ovome mestu govoriti mnogo o tome, testvari su svakome poznate. Najvaniji rezultat novog stava ili, bolje, tog novog svrstavanja u kulturniproces bilo je vrlo iroko odricanje od stvaranja umetnikih dela, postepeno izdvajanjeintelektualaca iz svetovnog ivota i ne manje vano i kruna svega: igra staklenih perli.

Na poetke igre izvrilo je ne moe biti vei uticaj produbljivanje muzike nauke, nastalouskoro posle 1900. jo usred najveeg procvata feljtona. Mi, naslednici te nauke, verujemo da boljepoznajemo i u izvesnom smislu bolje razumemo muziku velikih stvaralakih vekova, naroito muzikusedamnaestog i osamnaestog veka, no sve ranije epohe (podrazumevajui ak i onu klasine muzike).Prirodno, mi potomci imamo sasvim drukiji odnos prema klasinoj muzici no to su ga imali ljudistvaralakih epoha; nae oduhovljeno potovanje prave muzike, ne uvek dovoljno slobodno odrezignirane mehanizacije, neto je sasvim drukije od ljupke, naivne radosti sviranja onih vremenakojima smo skloni da zavidimo kao srenijim kad god, ba preko te njihove muzike, zaboravimostanja i sudbine u kojima je ona nastala. Mi generacijama ne smatramo vie filozofiju ili poeziju

velikim, trajnim dostignuem onog kulturnog doba izmeu kraja srednjeg veka i naih vremena, kaoto je to jo smatrao skoro itav devetnaesti vek, ve matematiku i muziku. Otkad smo se, uzeto ucelini, odrekli da se u stvaralatvu nadmeemo sa onim generacijama, otkad smo se okanili takoekulta preovlaivanja harmoninog i isto ulne dinamike u sviranju koji je vladao u muzikimvebama gotovo od Betovena i prve romantike kroz dva stolea. mi verujemo da istije ipravilnije vidimo sliku one kulture iji smo naslednici, naravno vidimo je na svoj nain, na svojnestvaralaki, epigonski, ali pun strahopotovanja nain! Mi nemamo vie nita od raskone elje zaproizvodnjom kao ona vremena. Gotovo nam je neshvatljiv prizor kako su se u petnaestom iesnaestom veku muziki stilovi mogli tako dugo odrati u nepromenjenoj istoti; kako se u ogromnojkoliini onda napisane muzike izgleda nije moglo nai nita ravo, kako jo u osamnaestom veku,veku poetka degeneracije, izbija vatromet stilova, moda i kola, koji su samosvesni i kratkotrajnazraenja. Ali mi verujemo da smo u onome to danas nazivamo klasinom muzikom razumeli tajnu,duh, vrlinu i pobonost onih generacija i prihvatili ih kao uzor. Na primer, mi danas cenimo malo ilinimalo teologiju ili crkvenu kulturu osamnaestog veka ili filozofiju doba prosveenosti, ali ukantatama, pasijama[12] i Bahovim preludijumima vidimo poslednju sublimaciju hrianske kulture.

Uostalom, odnos nae kulture prema muzici ima jo jedan prastari i veoma dostojanstveni uzor.Njemu igra staklenih perli prilae visok dar. U legendarnoj Kini starih kraljeva, seamo se, udravnom i dvorskom ivotu muzici je bila dodeljena vodea uloga; napredak muzike identifikovao seupravo sa napretkom kulture i morala, pa i drave, a majstori muzike imali su strogo da bde nadouvanjem i istotom starih tonskih redova. Ako bi propala muzika, to bi bio siguran znak zazalazak vlade i kulture. A pesnici su priali strahovite bajke o zabranjenim, demonskim i nebustranim tonskim redovima. Na primer o tonskom redu Cing anga i Cing Cea, o muzici propasti, priijem se grenom davanju tona i kraljevskom dvorcu nebo odmah zamrailo, zidovi tresli i ruili, aknez i drava padali. Umesto mnogih drugih rei starih autora navodimo neka mesta iz glave o muziciLu Bu Veovog dela Prolee i jesen:

Poeci muzike nalaze se u dalekoj prolosti. Ona nastaje iz mere i koren joj je u velikomjednom. Veliko jedno proizvodi dva pola; dva pola proizvode snagu mraka i svetlosti.

Kad je svet u miru, kad sve stvari miruju, sve u svojim promenama slede viim ciljevima, tadase muzika moe dovriti. Kada elje i strasti ne idu pogrenim putem, tada se muzika moe usavriti.Savrena muzika ima svoje uzroke. Ona postaje iz ravnotee. Ravnotea postaje iz pravoga, pravopostaje iz smisla sveta. Otuda se o muzici moe govoriti samo sa ovekom koji je spoznao smisaosveta.

Muzika poiva na harmoniji izmeu neba i zemlje, na saglasnosti tmine i svetlosti.Drave u rasulu i ljudi zreli za propast, dabome, takoe ne mogu bez muzike, ali njihova muzika

nije vesela. Otuda: to je muzika bunija, to ljudi bivaju melanholiniji, zemlja biva ugroenija, kneznie tone. Na taj nain propada takoe sutina muzike.

Ono to su svi sveti knezovi cenili u muzici, bila je veselost. Tirani Gije i Du Sin svirali subuno. Oni su jake zvuke smatrali lepim i masovna dejstva interesantnim. Oni su teili novim iudnovatim dejstvima zvuka, tonovima koje jo nijedno uho nije ulo; teili su da jedan drugognadmae i preli su meru i cilj.

Uzrok propasti drave u bio je u pronalasku arobne muzike. Takva muzika je dovoljno buna,ali uistinu ona se udaljila od biti muzike. Zato to se udaljila od biti prave muzike, ta muzika nijevesela. A kada muzika nije vesela, tad narod guna i ivot biva ozleen. Sve to potie otuda to se nezna sutina muzike i to se tei samo bunim zvunim dejstvima.

Zato je muzika jednog dobro ureenog doba smirena i vesela, a vlada ujednaena. Muzika

nemirnog doba je uzbuena i jarosna, a njegova vlada naopaka. Muzika drave u rasulu jesentimentalna i tuna, a njena vlada ugroena.

Izlaganja ovog Kineza prilino jasno nam ukazuju na porekla i na pravi, gotovo zaboravljenismisao sve muzike. Kao i igra i svaka umetnika veba, i muzika je u preistorijskim vremenima bilaarobno sredstvo, jedno od starih i legitimnih sredstava magije. Poinjui sa ritmom (pljeskanjerukama, tapkanje, lupanje drvetima, najranije dobovanje), ona je bila mono i oprobano sredstvo dase mnoina i veliki broj ljudi podjednako natimaju, da se njihov dah, kucanje srca i duevno stanjedovedu u isti takt, da se ljudi ohrabre na prizivanje i isterivanje veitih sila, na igru, takmienje, ratnipohod, na svetu radnju. I to prvobitno, isto i iskonski mono bie, bie arolije, u muzici se mnogodue odralo no u drugim umetnostima. Setimo se samo mnogih iskaza o muzici istoriara i pesnika,od Grka do Geteove novele. U praksi mar i igra nikada nisu izgubili svoj znaaj. Ali vratimo sepravoj temi!

O poecima igre staklenih perli elimo da damo ukratko ono to treba znati. Kao to izgleda, onaje nastala istovremeno u Nemakoj i u Engleskoj, i to u obema zemljama kao vebanje u onim malimkrugovima muzikih naunika i muziara, koji su radili i studirali u novim muzikim teorijskimseminarima. A ako se poetno stanje igre uporedi sa docnijim i dananjim, to je isto kao da se nekimuziki notni spis iz vremena pre 1500. i njegovi primitivni notni znaci, izmeu kojih nema ak nicrtica koje odvajaju taktove, poredi sa nekom partiturom iz osamnaestog veka, ili ak iz devetnaestogveka, prepunom zamrenih skraenih oznaka za dinamiku, tempo, fraziranje i tako dalje. tampanjetakvih partitura esto je stvaralo teak tehniki problem.

Isprva igra nije bila nita drugo do duhovit nain vebanja pamenja i kombinacija meustudentima i muziarima. Kao to je reeno, ona se svirala i u Engleskoj i u Nemakoj, jo pre no toje bila pronaena na Muzikoj visokoj koli u Kelnu i dobila svoje ime koje nosi jo i danas, posletoliko generacija, mada ve odavno nema vie nikakve veze sa staklenim perlama. Tim staklenimperlama umesto slovima, brojevima, muzikim notama ili drugim grafikim znacima, posluio sepronalaza Bastijan Pero iz Kalva, neto udan, ali pametan, drueljubiv teoretiar muzike Perokoji je, uostalom, ostavio takoe raspravu o Procvatu i propasti kontrapunktike, naiao je ukelnskom seminaru na naviku sviranja koju su uenici bili ve prilino daleko razvili. Oni su jedandrugom dovikivali u saetim formulama svoje nauke bilo koje motive ili poetke iz klasinihkompozicija. Na ovo je pozvani imao da odgovori nastavljanjem komada ili, jo bolje, povienim ilisnienim glasom jednom kontrastnom protivtemom i tako dalje. To je bilo vebanje pamenja iimprovizovanja, kao to su nekada, moda sasvim slino (iako ne teorijski u formulama, vepraktino na embalu; tamburom, frulom ili pevajui), inili revnosni uenici muzike i kontrapunkta udoba ica, Pahelbela i Baha. Bastijan Pero, prijatelj zanatskog zanimanja, koji je sopstvenom rukompo starinski napravio vie klavira i klavirkorda i sasvim verovatno pripadao putnicima istonjacima,o kome se pria da je umeo da svira na violini na stari nain, zaboravljen od 1800, sa visokozasvoenim gudalom i runim regulisanjem zatezanja dlake Pero je, po uzoru na naivne deijeraunaljke sa kuglicama, konstruisao jedan ram sa nekoliko dvanaestina ica u njemu, na koje jemogao nanizati jedne uz druge staklene perle razliite veliine, oblika i boje. ice su odgovaralenotnim linijama, perle notnim vrednostima i tako dalje. I tako je on od staklenih perli gradio muzikecitate ili izmiljene temate, menjao ih, transponovao, razvijao, preinaavao ih i stavljao im drugenasuprot. to se tie tehnike strane, to je bila igraka, ali se uenicima dopadala, podraavali su joji postala je moda, takoe i u Engleskoj, i neko vreme se muziko vebanje upranjavalo na tajprimitivno-prijatan nain. I kao to esto biva, i ovde je jedna trajna i znaajna ustanova primila imeod jedne prolazne sporedne stvari. To to je docnije proizilo iz one igre seminarista i iz Peroovih

ica nanizanih perlama jo i danas nosi popularno ime: igra staklenih perli.Igra je, izgleda, tek dve-tri decenije docnije izgubila od omiljenosti kod studenata muzike, ali su

je zato prihvatili matematiari. Dugo vremena u istoriji igre njena karakteristina crta je u tome tojoj je davala prevagu, koristila je i dalje razvijala ba ona nauka koja je doivljavala naroit procvatili renesansu. Matematiari su doveli igru do visoke pokretljivosti i sposobnosti sublimacije te je onadobila ve neku svest o sebi samoj i svojim mogunostima. To je ilo uporedo sa optim razvitkomondanjeg shvatanja o kulturi koje je bilo savladalo veliku krizu i koje se, kao to to izraava PlinijeCigenhals, sa skromnim ponosom nalo u ulozi da pripada poznoj kulturi, stanju koje je otprilikeodgovaralo stanju pozne antike, jelinsko-aleksandrijskom vremenu

Tako Cigenhals. Mi elimo da dovrimo svoju skicu istorije igre staklenih perli iustanovljavamo: Prela s muzikih seminara na matematike (promena koja se u Francuskoj iEngleskoj jo ranije, bre izvrila no u Nemakoj), igra se razvila dotle da je bila u stanju danaroitim znacima i skraenjima izraava matematike postupke; igrai su usluivali jedan drugog timapstraktnim formulama, razvijajui ih uzajamno, odigravali su jedan drugom razvojne redove imogunosti svoje nauke. Ta matematsko-astronomska igra formula zahtevala je veliku panju, budnosti koncentraciju. Glas dobrog igraa staklenih perli meu matematiarima je jo u ono vreme mnogoznaio, pridavala mu se ista vanost kao i vrlo dobrom matematiaru.

Gotovo sve nauke su prihvatile igru i podraavale joj, to jest primenjivale je na svoju oblast. Toje dokazano za oblasti klasine filologije i logike. Analitiko posmatranje muzikih vrednosti vodiloje tome da se tok muzike hvatao u fiziko-matematske formule. Malo kasnije filologija je poelaraditi tom metodom i jezike tvorevine meriti na nain kojim je fizika merila prirodna zbivanja. Igraje sebi prikljuila istraivanje likovnih umetnosti u kojima je, u arhitekturi, ve odavno postojalaveza sa matematikom. I tad su se meu apstraktnim formulama dobijenim tim putem otkrili noviodnosi, analogije i podudarnosti. Svaka nauka koja se prihvatila igre, stvorila je u tom cilju jezik igreod formula, skraenica i mogunosti kombinacija. Svuda meu elitom intelektualne omladine bile suomiljene igre sa nizom formula i dijalozima formula. Igra je bila ne samo veba i ne samo odmor.Ona je bila koncentrisano samooseanje vaspitanja duha. Njome su se naroito bavili matematiari saistovremeno asketskom i sportskom virtuoznou i formalnom tanou i u tome su nalazili uivanjekoje im je pomoglo da olakaju odricanje od svetskih uivanja i tenji, koje su intelektualci jo ondadosledno sprovodili. Igra staklenih perli imala je velikog udela u potpunom savlaivanju feljtona i uonoj novoprobuenoj radosti prema egzaktnim vebama duha, kojoj imamo da zahvalimo za postanakjednog novog vaspitanja duha monake strogosti. Svet se bio promenio. Duhovni ivot doba feljtonamogao bi se porediti sa degenerisanom biljkom koja se troi u hipertrofskim bujanjima, a njegovopotonje korekture sa sasecanjem biljke do korena. Mladi ljudi, koji su se sada hteli posvetitiintelektualnim studijama, nisu vie pod tim podrazumevali nenasito skupljanje znanja pouniverzitetima, na kojima su im uveni i govorljivi profesori bez autoriteta pruali ostatke nekadanjegvieg obrazovanja; oni su sada morali uiti isto tako strogo, i jo stroe i metodinije, no to su tonekada morali initi inenjeri na poli tehnikama. Ili su strmim putem, morali su preiavati iuzdizati svoju sposobnost miljenja matematikom i aristotelsko-skolastikim vebama. Osim toga,morali su nauiti da se savreno odriu svih onih dobara za koja je pre toga niz generacija naunikasmatralo da im treba teiti: brzog i lakog sticanja novca, slave i poasti u javnosti, pohvale unovinama, brakova sa bankarskim i fabrikantskim kerima, maenja i raskoi u materijalnom ivotu.Pesnici sa visokim tiraima, Nobelovim nagradama i lepim letnjikovcima, veliki lekari sa ordenima ilivrejisanom poslugom, akademci sa bogatim suprugama i sjajnim salonima, hemiari sa poloajima unadzornim odborima u industriji, filozofi sa fabrikama feljtona i zanosnim predavanjima u prepunim

dvoranama sa aplauzom i cveem sve te linosti su iezle i do danas se nisu povratile. Istina, isada je bilo mnotvo obdarenih mladih ljudi kojima su one linosti bile zavidni uzori. Ali putevijavnom potovanju, bogatstvu, slavi i raskoi nisu vie vodili kroz sluaonice, seminare i doktorskeradove. Nisko pali intelektualni pozivi su u oima sveta blii bankrotirali i u zamenu za to je ponovoosvojilo pokajniko-fanatiko predavanje duhu. Oni talenti koji su vie teili sjaju i blagostanju,morali su okrenuti lea intelektualnosti koja je postala neljubazna i potraiti pozive kojima je biloostavljeno da ive u blagostanju i da zarauju hleb.

Odvelo bi nas suvie daleko ako bismo hteli poblie da opiemo na koji nain je duh, poslesvoga preiavanja, postigao uspeh u dravi. Uskoro se otkrilo da je bilo dovoljno samo malogeneracija labava i nesavesna vaspitanja duha pa da se i praktian ivot osetno oteti, da znanje iodgovornost u svim viim pozivima, ak i u tehnikim, postanu sve redi. Tako je nega duha u dravi inarodu, osobito itavo kolstvo, bilo sve vie i vie monopolisano od strane intelektualaca, kao to sekola jo i danas u gotovo svim evropskim zemljama, ukoliko nije ostala pod kontrolom Rimskecrkve, nalazi u rukama onih anonimnih redova koji se regrutuju iz elite intelektualaca. Ma koliko,meutim, da je strogost i takozvana oholost te kaste nezgodna javnom mnenju, ma koliko da su seesto pojedinci bunili protiv nje to vodstvo jo jednako stoji nepokolebivo. Njega dri i titi nesamo njegov integritet, njegovo odricanje od drugih dobara i koristi osim duhovnih, ve ga takoetiti odavno opte postalo saznanje ili nasluivanje neophodnosti te stroge kole za dalji opstanakcivilizacije. Zna se ili se nasluuje: ako miljenje nije isto i budno i ako potovanje duha vie nemavrednosti, onda uskoro ni brodovi, ni automobili nee ii pravilno, za inenjersku tehnikuraunaljku, kao i za bankovnu i berzansku matematiku poljuljae se svako vaenje i autoritet,nastupie haos. Ipak je dosta dugo trajalo dok je probilo put saznanje da je i spoljanjoj stranicivilizacije, i tehnici, industriji, trgovini i tako dalje, potrebna zajednika osnova intelektualnogmorala i potenja. to je u ono vreme jo nedostajalo igri staklenih perli, bila je sposobnost zauniverzalnost, lebdenje nad fakultetima. Astronomi, oni to su prouavali grki i latinski, skolastiari,studenti muzike, obavljali su svoje duhovito regulisanje igre, ali je ta igra za svaki fakultet, za svakudisciplinu i njihove grane imala jedan poseban jezik i svet pravila. Bilo je potrebno pola veka dok jeuinjen prvi korak ka premoenju tih granica. Uzrok toj sporosti bio je bez sumnje vie moralan noformalan i tehniki: sredstva za premoenje mogla su se ve nai, ali sa svom strogou moralanovopostale intelektualnosti bila je povezana puritanska bojazan od alotrije[13], od meanjadisciplina i kategorija, duboka i opravdana bojazan od ponovnog pada u greh igrake i feljtona.

Delo pojedinca je dovelo igru staklenih perli gotovo jednim jedinim korakom do svesti njenihmogunosti, a sa tim na prag sposobnosti univerzalnog obrazovanja, i opet je veza sa muzikom donelaigri taj napredak. Neki vajcarski muziki naunik, istovremeno fanatian ljubitelj matematike, dao jeigri nov nain izraavanja, a sa tim mogunost najvieg razvitka. Graansko ime tog velikog ovekavie se ne moe otkriti. Njegovo vreme ve vie nije poznavalo kult linosti. U duhovnim oblastima,u istoriji, on ivi kao Luzor (takoe: Jokulator) Bazilienzis. Njegov pronalazak, kao svaki pronalazak,bio je dodue potpuno njegovo lino delo i naklonost, ali nikako nije dolazio samo od line potrebe itenje, ve ga je gonio jedan jai pokreta. Meu intelektualcima njegovog vremena svuda je ivelastrasna udnja za izraajnom mogunou njihovih novih misaonih sadraja. eznuli su za filozofijom,sintezom. Dotadanju sreu iste povuenosti za svoju disciplinu oseali su kao nedovoljnu. Tu i tamopokoji naunik je probijao okvire strune nauke i pokuavao da prodre u opte. Sanjali su o novojazbuci, novom jeziku znakova, u kome bi bilo moguno da se novi duhovni doivljaji sauvaju iizmenjaju. Svedoanstvo o tome prua, sa naroitom ubedljivou, spis jednog parikog naunikaonih godina, koji nosi naslov Kineska opomena. Autor tog spisa, kome su se u njegovo vreme

mnogi podrugivali kao nekakvom Don Kihotu, uostalom ugledan naunik na svome podruju kineskoj filologiji, razlae kakvoj se opasnosti izlae nauka i nega duha, uprkos svom valjanomdranju, ako se odrekne toga da izgradi jedan meunarodni jezik znakova, koji, slino staromkineskom jeziku, doputa da se bez iskljuenja line fantazije i pronalazake sposobnosti, grafikiizrazi i ono najkomplikovanije na nain koji bi bio razumljiv svim naunicima sveta. Najvaniji korakka ispunjenju tog zahteva uinio je Jokulator Bazilienzis. On je za igru staklenih perli pronaao naelanovog jezika, naime jezika znakova i formula, u kome su muzika i matematika imale podjednakogudela, u kome je bilo moguno povezati astronomske i muzike formule, matematiku i muziku u nekuruku staviti na zajedniki imenitelj. Iako razvitak time nije bio zavren, ipak je temelj svem kasnijemu istoriji nae dragocene igre postavio nepoznati Bazelac.

Igra staklenih perli, nekada posebna zabava as matematiara, as filologa ili muziara, sada jeu svoje ari sve vie i vie uvlaila sve prave intelektualce. Neka stara akademija, neka loa, anaroito prastari Savez putnika istonjaka okrenuli su se njoj. Takoe neki katoliki redovi videli suu njoj nov prohtev duha i ushienja. Naroito se u nekim benediktinskim manastirima tolikouestvovalo u igri, da je ve onda postalo akutno pitanje, koje se i docnije povremeno ponavljalo, dali crkva i kurija moraju tu igru da trpe, potpomau ili da je zabrane.

Poev od velikog Bazelevog dela, igra se ubrzo potpuno razvila u ono to je jo i danas: ucelinu duhovnog i muzikog, u sublimni kult, u Unio mystica[14] svih odvojenih delova Universitaslitterarum. Ona je u naem ivotu preuzela delom ulogu umetnosti, delom ulogu spekulativnefilozofije, a u doba Plinija Cigenhalsa, na primer, bila je esto obeleavana izrazom: arobnikopozorite. Taj izraz potie jo iz tvorevine feljtonistike epohe i za tu epohu oznaavao je cilj enjenekog ranije nasluivanog duha.

Iako je igra staklenih perli po tehnici i obimu materije ve od svojih poetaka porasla u beskraji, u pogledu duhovnih zahteva prema igraima, postala visoka umetnost i nauka, ipak joj je u dobaBazelca nedostajalo jo neto bitno. Dotle je, naime, svaka igra bila reanje jednih pored drugih,svrstavanje, grupisanje i stavljanje jednih prema drugima koncentrisanih predstava iz mnogih oblastimiljenja i lepoga, brzo priseanje iznadvremenskih vrednosti i oblika, virtuozan kratak let krozcarstva duha. Tek znatno kasnije, iz duhovnog inventara vaspitanja, a naroito iz navika i obiajaputnika istonjaka, postepeno je uao u igru takoe pojam kontemplacije. Nepovoljno stanje seispoljilo u tome to su majstori pamenja, bez drugih vrlina, mogli svirati virtuozne i bletave igre iuesnike zapanjivati i zbunjivati brzim reanjem bezbrojnih predstava. Ta virtuoznost postepeno jesve vie i vie padala pod strogu zabranu i kontemplacija je postala vrlo vaan sastavni deo igre, onaje za gledaoce i sluaoce svake igre postala glavna stvar. To je bio obrt protiv religioznog. Vie nijebilo u pitanju samo to da se niz ideja i itav duhovni mozaik jedne igre prati umom, brzom panjom iizvebanim pamenjem, ve se trailo dublje i duevnije predavanje. Naime, posle svakog znaka kojije svaki dirigent evocirao, bilo je odravano jedno tiho, strogo, razmiljanje o tom znaku, o njegovomsadraju, njegovom poreklu, njegovom smislu i ono je prisiljavalo svakog uesnika da sadrine znakauini prisutnim, intenzivno i organski. Tehniku i vebu kontemplacije svi lanovi reda i saveza igredoneli su iz kola elite, gde se vetini kontemplacije i meditacije posveivalo najvee staranje. Timesu hijeroglifi igre bili poteeni da se izmetnu u obina slova.

Dotle je, uostalom, igra staklenih perli, i pored svoje omiljenosti meu naunicima, ostala istoprivatna veba. Moglo je svirati samo dvoje, ili vie njih;-ponekad su svakako bile napisane naroitoduhovite, dobro komponovane i uspele igre koje su bile poznate, omiljene i kritikovane od grada do

grada, od zemlje do zemlje. Ali sada se, poto je postala javna sveanost, igra poela polako bogatitijednom novom funkcijom. Jo i danas privatna igra svakome je pristupana i naroito mladi jemarljivo vebaju. Pri rei Igra staklenih perli jo danas svako misli pre svega na sveane, javneigre. One se odravaju pod dirigentstvom malog broja superiornih majstora kojima u svakoj zemljiupravlja magister ludi ili majstor igre, pod predanim sluanjem pozvanih i pod napregnutom panjomslualaca u svima delovima sveta. Neke od tih igara traju danima i nedeljama i, dok se takva igraslavi, svi izvoai i sluaoci ive po istim propisima koji se proteu i na vreme spavanja, nauzdrijiv i bezlian ivot apsolutnog utonjavanja. Taj ivot se moe porediti sa strogo regulisanim,pokajnikim ivotom koji su vodili uesnici nekog vebanja svetog Ignjatija.

Samo malo vie bi se smelo dodati. Pod naizmeninom prevlau as ove, as one nauke iliumetnosti, igra se izgradila u neku vrstu univerzalnog jezika, pomou koga su izvoai biliosposobljeni da znacima punim smisla izraze i stave u uzajamnu vezu vrednosti. Igra je kroza svavremena stajala u tesnoj vezi sa muzikom i tekla je veinom po muzikim ili matematikim pravilima.Utvrivala se jedna tema, dve teme, tri teme. One su se izvodile, menjale se i trpele istu sudbinu kaotema neke fuge ili nekog koncertnog stava. Neka igra je, na primer, mogla poi od neke dateastronomske konfiguracije, od teme neke Bahove fuge, od nekog Lajbnicovog naela ili odUpaniada. Polazei od te teme mogla je, prema nameri i obdarenosti igraa, izazvanu ideju vodiljuili dalje voditi i izgraivati, ili takoe rezonancom na srodne predstave obogatiti svoj izraz. Ako jepoetnik bio sposoban da znacima igre uspostavi paralele izmeu neke klasine muzike i formulejednog prirodnog zakona, onda je kod znalca i majstora igra slobodna od poetne teme doneogranienih kombinacija. Kod jedne kole igraa dugo vremena je naroito bilo omiljeno stavljanjejedne pored druge, voenje jedne prema drugoj i najzad harmonino spajanje dveju neprijateljskihtema ili ideja, kao to su zakon i sloboda, pojedinac i zajednica. Mnogo se polagalo na to da se utakvoj igri oba temata ili teze savreno ekvivalentno i nepristrasno izvedu, da se iz teze i antiteze toje mogue istije razvije sinteza. Izuzimajui genijalne izuzetke, uopte su bile neomiljene igre sanegativnim ili skeptinim, disharmoninim zavretkom, i katkad upravo zabranjene. To je bilo dubokou vezi sa smislom koji je igra na svome vrhuncu dobila za igrae. To je znailo odabran, simbolianoblik traenja savrenog, sublimnu alhemiju, pribliavanje sebe preko svih slika i mnotava jednomduhu u sebi, dakle bogu. Kao to su poboni mislioci ranijih vremena otprilike predstavljali ivotbia kao na putu ka bogu i raznovrsnost sveta pojava videli savrenu i okonanu tek u boanskomjedinstvu, tako su i figure i formule igre staklenih perli gradile, svirale i filozofirale na jednomsvetskom jeziku, koji se napajao iz svih nauka i umetnosti, igrajui se i teei savrenom, istom biu,potpuno ispunjenoj stvarnosti. Realizovati bio je omiljen izraz kod igraa i oni su svoje tvorenjeoseali kao put od postojanja ka ovaploenju bia, od mogunoga ka stvarnom. Neka nam jedoputeno da ovde jo jednom podsetimo na gore navedene stavove Nikole Kuzanusa.

Uostalom, izrazi hrianske teologije, ukoliko su klasino formulisani i time izgledali optedobro, bili su prirodno primljeni u govor znakova igre. Moda je neki od glavnih pojmova vere ilitekst nekog mesta iz Biblije, neki stav iz uenja nekog crkvenog oca, ili iz latinskog teksta mise,mogao isto tako lako i tano biti izraen i primljen u igru kao neki aksiom iz geometrije ili nekaMocartova melodija. Gotovo ne preterujemo ako se usuujemo da kaemo: za uzani krug pravihigraa staklenih perli igra je znaila skoro isto to i sluba boja, ali se uzdravala svake sopstveneteologije.

Usred neduhovnih svetskih sila, u borbi za svoj opstanak i igrai staklenih perli i Rimska crkvabili su suvie upueni jedno na drugo da bi se moglo dopustiti da doe do jedne odluke o prevazimeu njima, mada bi se za to nalazili esti povodi, jer su kod obeju sila intelektualno potenje i pravi

nagon ka otrom, jednosmislenom formulisanju gonili u smislu razdvajanja. Meutim, ono nikada nijebilo izvreno. Rim se zadovoljavao time da prema igri bude as blagonaklon, as odbijajui, a ukongregacijama[15] i u viem i najviem kleru neki najbolji talenti pripadali su igraima. A sama igraod vremena javnih igara i jednog magistra igre, stajala je pod zatitom reda i vaspitnih vlasti, a ovi suoboje prema Rimu bili suta otmenost i vitetvo. Papa Pije XV, koji je jo kao kardinal bio dobar irevnostan igra staklenih perli, kao papa ne samo da se poput svojih prethodnika zauvek oprostio odigre, nego je pokuao da protiv nje povede i spor; onda je skoro dolo do toga da se igra zabranikatolicima. Ali papa je umro pre no to se to desilo. Jedna mnogo itana biografija tog znamenitogoveka predstavila je njegov odnos prema igri staklenih perli kao odnos duboke strasti koju je on kaopapa mogao savladati jedino jo neprijateljstvom.

Ranije su igru slobodno upranjavali pojedinci i udruenja, ali svakako ju je vaspitna vlast vedugo prijateljski potpomagala. Svoju javnu organizaciju igra je dobila najpre u Francuskoj iEngleskoj, a ostale zemlje su prilino brzo sledovale. Sad je u svakoj zemlji odreen Odbor igre iVrhovni dirigent igre, sa titulom magister ludi. A zvanine igre, koje su se izvodile pod linimrukovodstvom magistra, bile su uzdignute na duhovne sveanosti. Naravno, magistar je, kao i svivisoki i najvii funkcioneri duhovne kulture, ostajao anoniman; osim nekoliko najbliih, niko ga nijepoznavao po linom imenu. Samo su zvaninim, velikim igrama, za koje je bio odgovoran magisterludi, stajala na raspolaganju zvanina i meunarodna sredstva rasprostiranja, kao to su radio i druga.Pored rukovoenja javnim igrama, u dunosti magistra spadali su unapreenje igraa i kola igre, alimagistri su pre svega imali najstroe da bde nad daljim izgraivanjem igre. Jedino je svetski odbormagistara svih zemalja odluivao (to se danas vie gotovo ne deava) o usvajanju novih znakova iformula u sastav igre, o eventualnim proirenjima pravila igre, o poeljnosti ili izlinosti novihoblasti koje bi se mogle prihvatiti. Ako se igra posmatra kao neka vrsta svetskog jezikaintelektualaca, onda su odbori igre zemalja pod rukovodstvom svojih magistara u svojoj celiniakademija, koja nadzire sastav, dalje obrazovanje i odravanje istote tog jezika. Svaki zemaljskiodbor ima arhivu igre, to jest arhivu svih dotle ispitanih i usvojenih znakova i kljueva, iji je brojodavno prevaziao broj starih kineskih pismenih znakova. Za igraa staklenih perli kao prethodnoobrazovanje smatra se uopte dovoljnim zavrni ispit viih klasinih kola, a naroito elitnih kola.Meutim, preutno se radije primao i prima igra sa natprosenim znanjem jedne od glavnih nauka ilimuzike. Postati lan odbora igre, ili ak magister ludi, bio je san gotovo svakog petnaestogodinjakau elitnim kolama. Ali ve meu doktorandima je samo jo malen deo ostao pri ambiciji da daljeaktivno slui igri staklenih perli i njenom daljem izgraivanju. Zato su se svi ti ljubitelji igre marljivovebali u vetini igre i meditacije i prilikom velikih igara inili su onaj najui krug paljivih ipredanih uesnika koji javnim igrama daju sveani karakter i koji ih uvaju od izopaavanja u istodekorativne akte. Za te prave igrae i ljubitelje, magister ludi je knez ili prvosvetenik, gotovoboanstvo.

Ali za svakog samostalnog igraa, a naroito za magistra, igra staklenih perli je u prvom reduneko muziciranje, na primer u smislu onih rei koje je Jozef Kneht jednom rekao o sutini klasinemuzike:

Mi klasinu muziku smatramo ekstraktom i sutinom nae kulture, jer je ona njen najjasniji,najkarakteristiniji izraz i ispoljavanje. U toj muzici imamo nasledstvo antike i hrianstva, jedan duhvesele i hrabre pobonosti, jedan nenadmaan viteki moral. Jer moral na kraju znai svaki klasinikulturni izraz, jedan u izraz saet uzor ljudskog dranja. Izmeu 1500. i 1800. stvorena je bila nekamuzika. Njeni stihovi i izraajna sredstva bili su krajnje razliiti, ali duh, upravo moral svuda je isti.Ljudsko dranje iji je izraz klasina muzika uvek je isto ono uvek poiva na istoj vrsti ivotnog

saznanja i tei istoj vrsti superiornosti nad sluajem. Izgled klasine muzike znai: znanje o tragicioveanstva, potvrda ljudske sudbine, hrabrost, veselost! Bilo da je to gracija nekog Hendlovog ilipak Kuprenovog menueta ili ulnost sublimovanja u neni izgled kao kod mnogih Italijana ili kodMocarta, ili tiha izraena spremnost da se umre, kao kod Baha, to je uvek neki prkos, hrabrostumiranja, vitetvo i zvuk natoveanskog smeha, besmrtne veselosti. To treba takoe da zvui i unaim igrama staklenih perli i u elom naem ivotu, delanju i trpljenju.

Te rei je zapisao jedan Knehtov uenik. Njima zavravamo razmiljanje o igri staklenih perli.

OPIS IVOTA MAGISTRA IGRE JOZEFAKNEHTA

POZIV

O poreklu Jozefa Knehta nismo nita saznali. Kao i mnogi drugi uenici elite i on je ili ranoizgubio roditelje, ili ga je vaspitna vlast otrgla iz nepovoljnih prilika i usvojila. U svakom sluajunjemu je bio priteen sukob izmeu elitne kole i roditeljskog doma, koji je nekom drugomoptereivao mlade godine i oteavao ulazak u red, i u nekim sluajevima visoko obdarene mladeljude inio tekim i problematinim karakterima. Kneht spada u one srenike koji izgleda da suupravo roeni i predodreeni za Kastaliju, za red i za slubu u vaspitnoj vlasti; iako mu problematikaduhovnog ivota takoe nikako nije ostala nepoznata, ipak mu je bilo dato da bez line gorinedoivljava tragiku svojstvenu svakom ivotu posveenom duhu. Isto tako sama ta tragika nas nijetoliko privukla da linosti Jozefa Knehta posvetimo nae iscrpno razmiljanje. Naprotiv, privukaonas je tih, veseo, srean nain kojim je on ostvarivao svoju sudbinu, svoju obdarenost, svojeopredeljenje. Kao svaki znamenit ovek, i on ima svoj daimonion[16] i svoj amor fati[17], ali njegovamor fati pokazuje nam se kao slobodan od sumornosti i fanatizma. Dabome, ono skriveno ne znamo ine elimo da zaboravimo da pisanje istorije, ak kada se to ini sa toliko smotrenosti i sa tolikodobre volje za stvarnost, jo uvek ostaje bajka, a njena trea dimenzija je fikcija. Tako, da izaberemosamo velike primere, ne znamo da li su Johan Sebastijan Bah ili Volfgang Amadeus Mocart iveliupravo veselo ili teko. Mocart za nas ima ljupkost posebno dirljivu i koja budi ljubav, poputljupkosti rano umrlih. Bah ima za nas okrepljujue utenu prednost neophodnosti stradanja ineophodnosti umiranja kao po boijoj oinskoj volji. Meutim, mi to nikako ne itamo iz njihovihbiografija i predanih injenica iz njihovog privatnog ivota, ve jedino iz njihovog dela, iz njihovemuzike. Dalje, uz Baha, iju biografiju poznajemo i iji lik predstavljamo prema njegovoj muzici,uzgred dodajemo i njegovu posmrtnu sudbinu: mi ga u svojoj mati ostavljamo donekle kao ivog,zato ga ostavljamo da se smeka i uti to je itavo njegovo delo odmah po njegovoj smrti bilozaboravljeno, a njegovi rukopisi propali kao makulatura; to je umesto njega jedan njegov sin postaoveliki Bah i njeo uspehe; to je njegovo delo zatim, posle njegovog uskrsnua, dospelo u sreditenesporazuma i varvarstva feljtonskog doba, i tako dalje. Isto tako smo skloni da Mocartu, jo ivom icvetnom u punom zdravom radu, pripiemo ili izmislimo neko znanje o njegovoj zabrinutosti u rucismrti, neku unapred opkoljenost smru. Onde gde postoji kakvo delo, istoriar ne moe da postupidrukije ve da ga spoji u jednu celinu sa ivotom njegovog tvorca kao dve nerazdvojne polovinejednog ivog jedinstva. Tako inimo sa Mocar tom ili sa Bahom, tako postupamo i sa Knehtom, iakoon pripada naoj eposi, u sutini nestvaralakoj, i nije ostavio neko delo u smislu onih majstora.

Ako pokuavamo da piemo o Knehtovom ivotu, time inimo i pokuaj da ga tumaimo, iakokao istoriar moramo duboko da alimo to o poslednjem delu toga ivota nema gotovo nikakvihistinitih izvetaja. Za na poduhvat dala nam je ohrabrenje ba okolnost to je taj poslednji deoKnehtova ivota postao legenda. Mi preuzimamo tu legendu i saglasni smo sa njom, svejedno da li jeona samo smema izmiljotina ili ne. Kao to nita ne znamo o Knehtovu roenju i poreklu, tako nitane znamo ni o njegovom svretku. Ali nemamo nikakvo pravo da pretpostavimo da je taj svretakmogao biti sluajan. Mi vidimo kako je njegov ivot, ukoliko nam je poznat, sazdan u jasnom redustupnjeva. Ako se u svojim pretpostavkama o njegovom svretku voljno prikljuujemo legendi i saverom je preuzimamo, to inimo zato to nam izgleda da ono to nam legenda saoptava kao poslednjistupanj tog ivota, potpuno odgovara prethodnim. tavie, priznajemo da nam ieznue toga ivota ulegendu izgleda organsko i pravilno, kao to nam dalje postojanje nekog sazvea, koje se gubi prednaim oima i za nas je nestalo, ne stvara nikakva dvoumljenja u veri. U svetu u kome ivimo mi,

autor i italac ovih zabeleaka, Jozef Kneht je postigao i dao najvie to se moe zamisliti. On je kaomagistar igre bio voa i uzor ljudi s duhovnim obrazovanjem i s duhovnim stremljenjima; on jeuzorno upravljao i obogatio primljeno duhovno nasledstvo, bio prvosvetenik hrama koji je svetsvakome od nas. On je ne samo dostigao i vladao podrujem majstora, vrhovnim mestom u naojhijerarhiji, on je proao kroz njega, izrastao iz njega u jednu dimenziju koju moemo samo spotovanjem da naslutimo. Ba zato nam izgleda potpuno prikladno i saobrazno njegovom ivotu toje i njegova biografija prevazila uobiajene dimenzije i na kraju prela u legendu. Mi prihvatamoono udnovato u toj injenici i radujemo se tom udnovatom, ne elei da suvie ukazujemo na to.Ukoliko je Knehtov ivot istorija, a on je to od jednog sasvim odreenog dana, elimo da ga kaotakvog tretiramo i trudili smo se da predanje dalje damo tano onako kako smo ga dobili svojimistraivanjima.

Iz njegovog detinjstva, to jest iz vremena pre no to je primljen u kole elite, poznat nam je samojedan jedini dogaaj, ali on je vaan i ima simbolian znaaj. On znai prvi veliki poziv duha njemu,prvi in njegovog unutranjeg poziva. Karakteristino je da taj prvi poziv nije doao sa strane nauke,nego sa strane muzike. Za taj komadi biografije, kao za gotovo sva seanja iz Knehtovog linogivota, zahvaljujemo zabelekama jednog uenika igre staklenih perli, jednog vernog potovaoca kojije zapisao mnoge izreke i prianja svog velikog uitelja.

Kneht je tada morao imati dvanaest ili trinaest godina i bio je uenik latinskog jezika u gradiuBerolfingenu, na ivici ume Caber. U tom gradiu se verovatno i rodio. Deko je ve due vremenabio stipendista latinske kole. Dva ili tri puta uiteljski kolegijum, a najtoplije uitelj muzike,preporuio ga je najvioj vlasti za prijem u kolu elite. On o tome nije nita znao i jo nije biodoiveo nikakav susret sa elitom, ni sa uiteljima najvie vaspitne vlasti. Onda mu je njegov uiteljmuzike (tada je uio violinu i tamburu) saoptio da e uskoro moda u Berolfingen doi majstormuzike da izvri inspekciju muzike nastave u koli, pa neka Jozef zato marljivo veba da sebe i svoguitelja ne bi doveo u nepriliku. Ta vest je najdublje uzbudila deka. On je naravno tano znao ko jemajstor muzike i da on ne dolazi kao oni kolski nadzornici koji su se pojavljivali dva puta godinjeiz bilo koje oblasti vaspitne vlasti, ve da je on jedan od dvanaestorice polubogova, jedan oddvanaestorice najviih rukovodilaca te najpotovanije vlasti i za itavu zemlju najvie instance za svemuzike stvari. Sam maestro muzike, magistar muzike glavom, doi e, dakle, u Berolfingen. Imasamo jo jedna jedina linost na svetu koja bi za deka Jozefa bila moda jo legendamija itajanstvenija: majstor igre staklenih perli. Prema oekivanom majstoru muzike ispunjavalo ga jeunapred ogromno i bojaljivo strahopotovanje. Tog oveka je zamiljao as kao kralja, as kaoarobnjaka, as kao jednog od dvanaestorice apostola ili kao legendarnog velikog umetnika klasinihvremena, na primer Mihaela Pretorijusa, Klaudija Monteverdija, J. J. Frobergera ili JohanaSebastijana Baha. I koliko se duboko radovao trenutku kada e se ta zvezda pojaviti, toliko ga se iplaio. To to e se jedan od polubogova i arhangela, to e se jedan od tajanstvenih i svemonihvladara duhovnog sveta glavom i telom pojaviti tu u gradiu i latinskoj koli, to to e ga on videti,to e ga majstor moda osloviti, ispitivati, ukoriti ga ili pohvaliti, to je bila velika stvar, nekavrsta uda i retka nebeska pojava. To se takoe, kao to su uitelji uveravali, dogodilo prvi put posledecenija da jedan magistar muzike lino poseti grad i malu latinsku kolu. Dogaaj koji treba da sedesi deko je zamiljao u mnogim slikama. Zamiljao je pre svega veliku javnu sveanost i prijem,kao onaj koji je jednom bio doiveo prilikom stupanja na dunost novog predsednika optine, sablehmuzikom i ulicama okienim zastavama, moda ak sa vatrometom. Knehtovi drugovi su takoeimali takve predstave i nade. Njegovo radovanje unapred bilo je prigueno pomilju da e on sammoda imati isuvie da se priblii tom velikom oveku i da se pred njim, velikim poznavaocem, moe

toliko obrukati svojom muzikom i svojim odgovorima. Ali taj strah nije ga samo muio, on je bio isladak. Pritajeno, u sebi, deko nije celu tu oekivanu sveanost sa zastavama i vatrometom niizdaleka smatrao tako lepom, tako uzbudljivom, vanom i, uprkos svemu, udno radosnom kao samuokolnost to e on, mali Jozef Kneht, videti toga oveka iz najblie blizine, to ovaj pomalo ak i radinjega, Jozefa Knehta, ini tu posetu Berolfingenu, jer je dolazio da proveri nastavu muzike, a uiteljmuzike je oigledno smatrao mogunim da e takoe i njega ispitati.

Ali moda, ah, verovatno i nee doi do toga, teko da bi to bilo moguno, izvesno e maestroimati druga posla, a ne da stoji da mu deaii sviraju na violini. On e hteti da uje i vidi samostarije i poodmaklije uenike. S takvim mislima je deko oekivao taj dan, a taj dan je doao i poeosa razoaranjem: na ulicama nije odjekivala muzika, na kuama nisu visile zastave ni venci. Kao isvakog drugog dana, oni su morali uzeti knjige i sveske i ii na uobiajenu nastavu, pa ak ni uuionici nije mogao videti ni najmanji trag od ukrasa i sveanosti. Sve je bilo kao svakog dana.Nastava je poela, uitelj je nosio isti svakodnevni kaput kao i uvek, nije odran nikakav govor,nijednom reju nije pomenuo velikog poasnog gosta.

Ali drugog ili treeg asa to je ipak dolo; neko je zakucao na vrata, uao je sluitelj, pozdraviouitelja i javio da uenik Jozef Kneht treba za etvrt sata da bude kod uitelja muzike, da gleda da sepristojno oelja i da opere ruke i oisti nokte. Kneht je prebledeo od straha. Posrui je napustiokolu, otrao u internat, ostavio knjige, umio se i oeljao, drhtei uzeo violinsku kutiju i vebanku i,guei se, otiao u odeljenje za muziku u dozidanoj zgradi. Na stepenicama ga je doekao nekiuzbueni uenik, pokazao mu na jednu sobu za vebe i saoptio mu:

ekaj tu dok te ne pozovu.Nije trajalo dugo dok su ga oslobodili ekanja, ali za njega je to bila venost. Niko ga nije

pozvao, ali je uao neki ovek, sasvim star ovek, kao to mu se prvo uinilo, ne vrlo visok, sedovek, sa lepim svetlim licem i prodornim svetloplavim oima, ijeg bi se pogleda ovek mogaobojati. Ali pogled mu nije bio samo prodoran, nego i veseo, a veselost nije bila sa smehom iosmejkom, ve tiha i sjajna, mirna. Pruio je deku ruku i klimnuo mu glavom, seo obazrivo nastoliicu pred starim klavirom za vebu, i rekao:

Ti si Jozef Kneht? Izgleda da je tvoj uitelj zadovoljan tobom, mislim da te on voli. Hodi,malo emo zajedno da sviramo. Kneht je ve ranije bio izvadio violinu, stari, ovek udari ton A,deko je natimovao, pa upitno i bojaljivo pogledao majstora.

ta bi hteo da svira? pitao je majstor. Uenik ne odgovori, bio je vrkom punstrahopotovanja za staroga. Jo nikada nije video takvog oveka. Polako je uzeo svoju notnu svesku idrao je pred ovekom.

Ne rekao je majstor hteo bih da svira napamet i to ne vebanje, ve neto jednostavno,to zna napamet, moda neku pesmu koju voli.

Kneht je bio zbunjen, a to lice i te oi su ga oarali. Nije odgovorio, veoma se stideo zbog svojezbunjenosti, ali nije izustio ni rei. Majstor nije navaljivao. Jednim prstom je dao prve tonove nekemelodije, upitno pogledao deka, ovaj je klimnuo glavom i odmah radosno zasvirao melodiju. To jebila neka stara pesma koja se esto pevala u koli.

Jo jedanput! rekao je majstor. Kneht je ponovio melodiju, stari je sada svirao jojedan glas. Sada je kroz malu sobu za vebe stara pesma odjekivala u dva glasa.

Jo jedanput!Kneht je svirao, a majstor je na to svirao drugi i trei glas. Lepa stara pesma odjekivala je kroz

sobu u tri glasa. Jo jedanput! Na to je majstor svirao u tri glasa.

Lepa pesma! tiho ree majstor. Sviraj je sada jedanput po starom.Kneht je bio posluan i svirao. Majstor mu je dao prvi ton i uz to svirao druga tri glasa. Stari je

uvek ponavljao: Jo jedanput!, a to je zvualo uvek veselije. Kneht je svirao melodiju u tenoru,uvek praen od dva do tri protivglasa. Mnogo puta su svirali pesmu, vie nije bilo potrebno nikakvosporazumevanje, pri svakom ponavljanju pesma je sama po sebi bivala bogatija u ukrasima iprelivima. Prazni, mali prostor sa veselom prepodnevnom svetlou se orio tonovima.

Malo posle stari je prestao. Je l dosta? pitao je. Kneht je vrteo glavom i poinjao iznova.Drugi je veselo upadao sa svoja tri glasa, a etiri glasa su izvlaila svoje tanane, jasne linije,razgovarala se meusobno, naslanjala jedan na drugi, presecala se, igrala se jedan oko drugog uveselim lukovima i figurama. Deko i stari nisu vie ni na ta .drugo mislili. Podavali su se lepimspojenim linijama i figurama, koje su one obrazovale pri svojim susretanjima, svirali su uhvaeni unjihove mree, polako se njihali s njima i pokoravali se nekom nevidljivom kapelniku. A kada jemelodija ponovo bila pri kraju, majstor je zavalio glavu i pitao:

Je l ti se dopalo, Jozefe?Kneht ga je pogledao zahvalno i sreno. Bio je sav srean, ali nije izustio ni rei. Zna li moda ta je to fuga? pitao je majstor.Kneht je nainio kolebljivo lice. On je ve uo o fugama, ali u nastavi jo nije doao na to. Dobro rekao je majstor onda u ti ja pokazati. Najbre e shvatiti ako sami nainimo

jednu fugu. Dakle: pod fugom se podrazumeva pre svega neka tema, a tu temu neemo mnogo traiti,uzeemo je iz nae pesme.

Odsvirao je mali niz tonova, komadi iz melodije pesme. To je zvualo neobino, onakoizvaeno, bez glave i repa. Jo jednom je odsvirao temu i ve je ilo dalje, ve je dolo prvoupadanje, drugo je pretvorilo petinu u etvrtinu, tree upadanje je ponovilo prvo za oktavu vie, istotako etvrto drugo i ekspozicija se zavrila jednom posebnom takom u vrsti tona dominante. Drugoizvoenje je slobodnije modulirano iznad drugih vrsta tonova, tree, sa sklonou ka subdominanti,svravalo se sa posebnom takom na osnovnom tonu. Deko je gledao u pametne bele prste sviraa.U njegovom pribranom licu video je kako se polako ogleda hod razvitka, dok su se oi odmarale podpoluzatvorenim kapcima. Deakovo srce se talasalo od oboavanja, od ljubavi za majstora, a njegovouho je ulo fugu. Izgledalo mu je kao da danas prvi put uje muziku. Iza tonskog dela, koje se raalopred njim, nasluivao je duh, usreujui harmoniju izmeu zakona i slobode, sluenja i vladanja.Podavao se i zavetovao tom duhu i tom majstoru. Video je sebe i svoj ivot. U tome asu video jekako je ceo svet voen rukom muzike, ureen i protumaen, a kada se sviranje zavrilo, posmatrao jeoboavanog arobnjaka i kralja, jo jedan asak lako nagnutog nad dirkama, poluzatvorenih kapaka,lica koje je tiho zrailo. Nije znao da li da klie zbog blaenstva tih trenutaka, ili da plae to suproli. Tada je stari ovek ustao s klavirske stoliice, prodorno i istovremeno neizrecivo milo gapogledao veselim plavim oima i rekao: Nigde dva oveka ne mogu tako lako postati prijateljikao pri sviranju. To je lepa stvar. Nadam se da emo i mi ostati prijatelji, ti i ja. Moda e i tinauiti da svira fuge, Jozefe. Na to mu je pruio ruku i otiao, a na vratima se jo jedanputokrenuo i za oprotaj pozdravio pogledom i utivim malim naklonom glave.

Mnogo godina kasnije Kneht je priao svome ueniku: kad je iziao iz kue, grad i svet su muizgledali mnogo vie izmenjeni i zaaranij i no da su bili ukraeni zastavama i vencima, pantljikama ivatrometom. On je doiveo proces poziva koji se moe nazvati svetom tajnom: idealni svet je postaovidljiv i otvorio se pozivajui. A on je dotle mladoj dui bio poznat samo delom po prianju, delomiz arkih snova. Taj svet je postojao ne samo negde daleko, u prolosti ili budunosti, ne, on je bio tui bio je delatan. Zraio je, slao je izaslanike, apostole, poslanike, ljude kao to je taj stari magistar

koji uostalom, kao to se Jozefu uinilo, u stvari nikako nije bio ba tako star. Iz tog sveta, kroz togdostojanstvenog izaslanika doli su takoe njemu, malom ueniku latinskog, opomena i poziv!Doivljaj je za njega imao takav znaaj i nedelje su prole dok je zaista saznao i uverio se da jearobnom dogaaju onog blagoslovenog asa odgovarao takoe jedan stvarni dogaaj u realnomsvetu. Da je poziv ne samo blaenstvo i opomena u njegovoj sopstvenoj dui i njegovoj svesti, negotakoe dar i opomena zemaljskih sila. Jer nije moglo trajno ostati skriveno da poseta majstora muzike.nije bila ni sluaj, ni prava inspekcija kole. Knehtovo ime je, na osnovu izvetaja njegovih uitelja,ve due vremena bilo na listama uenika koji su izgledali dostojni vaspitanja u kolama elite ili suza to bili preporueni najvioj vlasti. Poto taj deko Kneht nije bio hvaljen samo kao latinac, ili kaodobar karakter, ve ga je naroito njegov uitelj muzike preporuivao i slavio, to se majstor muzikesam prihvatio da prilikom nekog slubenog puta odvoji nekoliko asova za Berolfingen i da vidi toguenika. Pri tom nije vodio toliko rauna o latinskom, ni o spretnosti njegovih prstiju (u tom pogleduse pouzdao u svedoanstva uitelja, ijem je uenju meutim poklonio jedan as), koliko o tome da litaj deko uopte ima grae za muziara u viem smislu, za oduevljenje, za samosvrstavanje, zaslubu kultu. Uopte, nastavnici na javnim visokim kolama iz opravdanih razloga nisu bili nimalotedljivi u preporukama uenika za elitu. Meutim, koji put su se inile povlastice iz vie ili manjeneistih namera i neretko je koji uitelj uporno preporuivao nekog uenika ljubimca zbog nedostatkapravilne ocene, koji je, osim marljivosti, slavoljublja i mudrog dranja prema uitelj ima, imao malosposobnosti. Majstoru muzike je upravo ta vrsta bila naroito odvratna. On je imao oko da oceni da lije neki kandidat na ispitu bio svestan toga da mu je sada u pitanju njegova budunost i karijera. Iteko onom ueniku koji bi mu prilazio suvie veto, suvie svesno i pametno, ili koji bi pokuavaoda mu laska. Taj je ponekad bio odbaen pre no to je ispit otpoeo.

Uenik Kneht se bio dopao starom majstoru muzike, veoma mu se bio dopao, i ovaj ga se zavreme daljeg putovanja sa zadovoljstvom seao. On nije zapisao o njemu nikakve beleke nisvedoanstva, ve je u sebi poneo seanje na sveeg, skromnog deka i, po povratku, sopstvenomrukom je zapisao njegovo ime u listu uenika koje je ispitao jedan lan same vrhovne vlasti i oceniodostojnim da budu primljeni.

Jozef je nekad uo u koli da se govori o toj listi. Uenici latinci su je nazivali zlatna knjiga,ali katkad je ona dobijala i pogrdno ime katalog laktaa i to u sasvim razliitim vrstama tonova.Ako je neki uitelj tu listu pomenuo bilo samo zato da nekom ueniku stavi zamerku, da deko kao toje on naravno nikada ne moe ni misliti na to da e doterati dotle, tada je u njegovom tonu bilo neegsveanog, nekog potovanja i pravljena vanim. A kada su uenici govorili o katalogu laktaa, oni suto inili veinom drsko i sa neto preterane ravnodunosti. Jozef je jednom uo kako jedan uenikkae: Ah ta, pljujem na vas iz tog glupog kataloga laktaa! Ko je laf taj ne dolazi u njega, u tomoe biti siguran. Tamo uitelji alju samo najvee ulizice i puzavce.

Lepom doivljaju sledilo je udnovato vreme. Prvo on nita nije znao da sada spada u electi[18], uflos iuventutis[19], kako se uenici elite nazivaju u redu. U poetku nije mislio na praktine posledice iosetljiva dejstva doivljaja na njegovu sudbinu i svakidanjicu. I dok je za svoje uitelje ve bioizabranik i na putu da ode, on sam je svoj poziv doiveo gotovo samo kao doivljaj u sopstvenojunutranjosti. To je takoe bio otar usek u njegovom ivotu. Iako je as sa arobnjakom ve ispunio ipribliio ono ve slueno u njegovom srcu, ipak je ba tim asom bilo jasno odvojeno jueranje oddananjeg, prolo od sadanjeg i budueg, kao to neko ko se probudi iz sna ne moe sumnjati da jebudan ni onda ako se probudi u istoj sredini koju je u snu video. Ima mnogo vrsta i oblika poziva, alije sr i smisao doivljaja uvek isti: dua se budi, menja ili jaa time to se umesto snova i unutranjihslutnji, iznenadno pojavljuje i dolazi poziv spolja, komad stvarnosti. Tu je sada komad stvarnosti bila

majstorova prilika: majstor muzike poznat samo kao daleka, dostojanstvena, poluboanska figura,arhaneo s najvieg neba glavom se pojavio sa sveznajuim plavim oima. Sedeo je na stoliici zanjegovim klavirom za vebanje, svirao je sa Jozefom, divno svirao, gotovo mu je bez rei pokazaota je upravo muzika, blagoslovio ga i opet nestao. Kneht isprva nije bio sposoban da razmilja tasve iz toga moe da sledi i da proizie, jer je isuvie bio ispunjen i obuzet neposrednim, unutranjimodjekom doivljaja. Kao to mlada biljka koja se dotle tiho i oklevajui razvijala odjednom ponebre da die i raste, kao da joj je u jednom asu uda odjednom postao jasan zakon njenoguobliavanja, pa sada svojom duom tei da ga ispuni, tako je deko, otkad ga je dodirnulaarobnjakova ruka, poeo brzo i udno da skuplja i zatee svoje snage. Oseao se drukijim, oseaoje kako raste, oseao nova napregnua, nove harmonije izmeu sebe i sveta. U nekim asovima jemogao savladati zadatke iz muzike, latinskog ili matematike koji su bili daleki njegovom dobu injegovim drugovima i da se pri tom oseao sposobnim za svaki rad. U drugim asovima mogao jezaboraviti sve i sanjariti sa jednom blagou i predanou koje su mu bile nove. Mogao je oslukivativetar ili kiu, zagledati se u neki cvet ili prugu rene vode, ne shvatajui nita, nasluujui sve, ponetsimpatijom, radoznalou, eljom da razume, povuen od sopstvenog ja ka drugom, ka svetu, katajanstvenosti i svetoj tajni, ka bolno lepoj igri pojava.

Tako se poziv kod Jozefa Knehta odigrao u savrenoj istoti poinjui iznutra i rastui dosusreta i potvrde unutranjeg i spoljanjeg; on je proao kroz sve njegove stupnjeve, on je okusio svanjegova blaenstva i sva njegova strahovanja. Neometan naglim otkriima i indiskrecijama, izvrio seplemenit proces, tipina istorija mladosti i predistorija svakog plemenitog duha; unutranjost ispoljanjost su delali i rasli jedno prema drugom skladno i ravnomerno. Kada je uenik, na kraju tograzvitka, postao svestan svog poloaja i svoje spoljanje sudbine, kada je video da uitelji sa njimpostupaju kao sa kolegom, tavie kao sa poasnim gostom iji se odlazak oekuje svakog trenutka,da mu se drugovi iz kole upola dive upola mu zavide, da ga takoe unekoliko izbegavaju, aksumnjaju u njega, da ga neki protivnici ismevaju i mrze, da se dosaanji prijatelji sve vie odvajajuod njega i da ga naputaju isti proces odvajanja i osamljenja ve odavno se bio izvrio u njemu.Tada su mu iz njegove unutranjosti, iz sopstvenog oseanja, uitelji, od pretpostavljenih sve viepostajali drugovi, nekadanji prijatelji su mu postajali zaostali pratioci na jednom delu puta. U svojojkoli i gradu nije se vie oseao meu sebi ravnima i, na prvom mestu, sve je to sada bilo obolelo odneke tajne smrti, nekog fluida nestvarnosti, od prologa sve je postalo provizorijum, iznoena haljinakoja vie nigde nije dobro stajala. I to izrastanje iz jednog, dotle skladnog i voljenog zaviaja, toizlaenje iz ivotnog oblika koji mu vie nije pripadao ni odgovarao, taj ivot prekinut asovimanajvieg blaenstva i srenog samooseanja nekoga ko se rastaje, ko je pozvan na drugu stranu prikraju mu je postalo veliko muenje, jedva snoljiv pritisak i pratnja. Jer sve ga je naputalo, a on nijebio siguran da nije ba on taj koji to naputa, da nije on skrivio to izumiranje i otuivanje u njegovomdragom naviknutom svetu i to ambicijom, preteranim zahtevom, nadmenou, neverstvom, iodsustvom ljubavi. Od svih bolova koje prvi poziv povlai, ti su najgori. Ko primi poziv, taj uzimane samo poklon i naredbu, taj uzima na sebe takoe neto kao krivicu, kao to je vojnik koga izuzmuiz redova njegovih drugova i unaprede u oficira, utoliko dostojniji tog unapreenja ukoliko ga vieplaa oseanjem krivice, ak i nemirnom saveu prema svojim drugovima.

Knehtu je, meutim, bilo sueno da taj razvitak do kraja podnese bez smetnji i u punoj nevinosti.Kada mu je najzad uiteljski savet saoptio njegovo odlikovanje i njegov skori prijem u kolu elite,on je u prvom trenutku bio potpuno iznenaen, iako mu je ve idueg trenutka to novo izgledalo kaodavno znano i oekivano. Tek sada mu je palo na pamet da su mu ve nedeljama ranije katkaddovikivali kao porugu re electus, ili elitni deko. On je to uo, ali samo upola i nikada nije

tumaio drukije, ve samo kao podsmeh. On je oseao da ga nisu eleli nazvati electus, nego Ti,koji se u svojoj nadmenosti smatra electusom! On je ponekad teko patio pod tim izlivima oseanjaotuenosti izmeu sebe i svojih drugova, ali on stvarno nikada sebe ne bi smatrao za electusa: on jepoziv shvatio ne kao povienje ranga, ve kao unutranju opomenu i unapreenje. Pa ipak: nije li onto uprkos svemu znao, uvek slutio, sto puta ispitivao? Sad je bilo zrelo, njegova blaenstva bila supotvrena i ozakonjena, njegove patnje su imale smisla, smeo je baciti haljinu koja mu je bila postalanesnosno stara i tesna: jedna nova stajala je spremna za njega.

Prijemom u elitu Knehtov ivot je bio presaen na jednu novu ravan, odigrao se prvi iodluujui korak u njegovom razvitku. Ne dogaa se svim uenicima elite to da zvanini prijem uelitu pada zajedno sa unutranjim doivljavanjem poziva. To je milost, ili, ako hoemo da se banalnoizrazimo, to je srean sluaj. Ko se s njim sretne, njegov ivot ima jedan plus, kao to ima plus onajkome je srean sluaj doneo naroito srean telesni i duevni dar. Veina uenika elite, ak skoro svi,oseaju dodue svoj izbor kao veliku sreu, kao odlikovanje na koje su ponosni i mnogi od njih su gave ranije arko prieljkivali. Ali prelazak iz obine zaviajne kole u kole Kastalije veiniizabranika pada ipak tee no to bi oni mislili i nekima donosi neoekivana razoaranja. Prelaz jevrlo teak rastanak i odricanje za sve one uenike koji su u svom roditeljskom domu bili sreni ivoljeni, pa se zato dogaa takoe, naroito za vreme prve dve godine kole elite, znatan brojpovraaj a koji nemaju razloga u odsustvu obdarenosti i marljivosti, ve u nesposobnosti uenika dase pomire sa internatskim ivotom i pre svega sa pomilju da ubudue sve vie prekidaju veze saporodicom i zaviajem, i da najzad ne znaju ni za kakvo drugo pripadnitvo ni potovanje osim reda.Katkad je takoe bilo uenika kojima je, obrnuto, ba odvajanje od oinskog doma i od omrznutekole predstavljalo glavnu stvar u njihovom prijemu u eliti; osloboeni strogog oca ili neprijatnoguitelja, ovi bi odahnuli za izvesno vreme, ali su od promene oekivali tako velike i nemogueizmene itavog svog ivota da je uskoro nailazilo razoaranje. Takoe i pravi laktai i uzorni uenici,oni pedantni, nisu se uvek mogli odrati u Kastaliji; ne zato to nisu bili dorasli studijama, jer u elitinije stvar uvek bila u studijama, i strunim svedodbama, nego se teilo takoe vaspitnim iumetnikim ciljevima, pred kojima je ovaj ili onaj polagao oruje. Meutim, u sistemu etiri velikeelitne kole sa njihovim mnogobrojnim pododeljenjima i podrunicama, bilo je mesta za raznovrsnetalente i jedan priljean matematiar ili filolog, ako je zaista imao grae za naunika, nije imaorazloga da se boji zbog odsustva muzikog ili filozofskog dara. U Kastaliji je povremeno postajalaak jaka tendencija za negovanjem istih, realnih strunih nauka. Pobornici tih tendencija bili suprema fantastima, to jest prema muzikalnima i umetnicima, ne samo kritiki raspoloeni ipodrugljivi, nego su povremeno u svojim krugovima poricali i zabranjivali sve umetniko a naroitoigru staklenih perli.

Poto se Knehtov ivot, koliko nam je poznato, potpuno odigravao u Kastaliji, u onomnajmirnijem i najveselijem srezu nae planinske zemlje, koji su ranije esto nazivali izrazom pesnikaGetea Pedagoka provincija, to emo u najkraim potezima jo jednom skicirati tu uvenu Kastalijui sastav njenih kola, iako se izlaemo opasnosti da tim odavno poznatim postanemo dosadni itaocu.Te kole, kratko nazvane elitne kole, mudar su i elastian sistem reetanja, pomou kogarukovodstvo (takozvani savet za studije sa dvadeset savetnika od kojih desetorica predstavljajuvaspitnu vlast, desetorica red), bira najbolje talente iz svih delova i kola zemlje za nov narataj redai za sve vane slube vaspitanja i studija. Mnoge zemaljske pedagoke kole, gimnazije, i tako dalje,bilo da su po svom obeleju humanistike ili prirodno-nauno-tehnike, za vie od devedeset odsto

nae omladine koja studira pripremne kole, za takozvana slobodna zanimanja, zavravaju se ispitomzrelosti za visoku kolu. Tamo, na visokoj koli, potom se zavravaju studije odreene za svakustruku. To je svakome poznat redovan tok kolovanja naih studenata. Te kole su osrednje stroge i pomogustvu iskljuuju neobdarene. Uporedo ili iznad tih kola dela sistem elitnih kola, u koje seprimaju na probu samo uenici najistaknutiji po obdarenosti i karakteru. Pristup u njih ne ine ispiti,ve uenike elite biraju njihovi uitelji po svojoj slobodnoj oceni i preporuuju ih kastalijskimvlastima. Nekom jedanaestogodinjaku ili dvanaestogodinjaku jednog dana njegov uitelj da naznanje da u iduem polugoditu moe stupiti u jednu kastalijsku kolu, pa neka se ispita da li se za toosea pozvanim i da li ga to privlai. Ako po isteku vremena za razmiljanje kae da, za to je takoepotreban bezuslovan pristanak oba roditelja, onda ga jedna elitna kola prima na probu. Rukovodiocii najvii uitelji tih elitnih kola (ne i univerzitetski profesori), sainjavaju vaspitnu vlast. Ovarukovodi svom nastavom i svim duhovnim organizacijama u zemlji. Onaj ko jednom postane uenikelite, ako ne podbaci ni u jednom teaju i ne mora da bude vraen u pedagoke kole, taj vie ne morada studira radi struke i hleba. Od uenika elite regrutuje se red i hijerarhija nastavne vlasti, oduitelja kole do najviih slubi: dvanaest upravitelja studija ili majstora i magistar igre,rukovodilac igre staklenih perli. Poslednji teaj elitnih kola se veinom zavrava u doba oddvadeset dve do dvadeset pet godina, i to primanjem u red. Otada bivim uenicima elite stoje naraspolaganju svi vaspitni zavodi i instituti za istraivanja koje ima red i vaspitna vlast. Za njih surezervisane elitne visoke kole, biblioteke, arhive, laboratorije i tako dalje, sa velikim tabomuitelja, kao i ureajima za igru staklenih perli. Onaj ko za vreme kolovanja pokae neki specijalan,struni dar, za jezike, za filozofiju, za matematiku ili bilo ta, taj se ve u viim s