Naslov originala: J U N G A N D HESSE A R E C O R D OF TWO FRIENDSHIPS

M I G U E L S E R R A N O R O U T L E D G E & K E G A N P A U L L O N D O N

Copvright © 1966 Miguel Serrano

Prevela sa engleskog: dr Dušica Lečić Toševski

Pogovor i recenzija: dr Vladeta Jerotić

Migel Serano

J U N G I H E S E HERMETIČKI K R U G

PLAVI JAHAČ B E O G R A D | 2001

M I G E L S E R A N O I Z M E Đ U H E S E A I J U N G A

Migel Serano, čileanski pisac i diplomata (bio je dugo ambasador u Indiji, kasnije u Beogradu), uspeo je da ostvari nemoguće: probio je sjajnu izo-laciju poslednjih godina života dva velika čoveka Evrope - Hermana Hesea i Karla Gustava Junga, ušao je u njihov hermetički krug i postao njegov deo. Kao most koji povezuje Istok, Zapad i mi-stične visine Anda, napisao je knjigu Jung i Hese, priču o svoja dva prijateljstva. Njegovi zapisi su izu-zetan dokument, hronika proticanja poslednjih go-dina života dva velika mudraca Zapada. Na poe-tičan način, sa radoznalošću i zanosom mladosti, Serano je opisao sve svoje susrete sa njima, razgo-vore koje su vodili i prepisku koju su razmenili.

Knjiga nam omogućuje da budemo svedoci poslednjih godina života Hermana Hesea, autora Stepskog vuka, Narcisa i Zlatoustog, Igre staklenih perli, Hodočašća, Demijana, duhovnihvodiča mno-gih generacija. Saznajemo da je Hese imao po-nešto od svakog od svojih junaka, živeći između kontemplacije i akcije. Okružen knjigama, senka-ma i radostima samoće u kući svoga prijatelja u planinskom delu Švajcarske, stvarao je do posled-

7

njeg dana. Poznavao je istočnjačku filozofiju, naj-više mu je odgovarao kineski put, taoizam. Suočen sa blizinom kraja svog svesnog individualnog postojanja, očekujući da p r e đ e u kolektivno nesve-snoioblik, čistoblik, Hese je postajao sve bližiMa/-storu Igre Jozefu Knehtu, a sve je manje bio stepski vuk. Njegove knjige imaju boje Leonardovih Bla-govesti i majstorstvo Bahovih misa i pasija. Zajedno sa Seranom slušamo zvuke Pasije poJovanu iMate-ju, otkrivamo svog Demijana i čudnog boga Abrak-sasa, i klanjamo se čistoj lepoti Hermana Hesea. Hrabar i prodoran prijatelj, delujući na ravni izvan slučajnosti, SLUtorKraljice od Sabe, Konačnogsveta, Zmije raja, Serano nadahnuto opisuje i Piklorovu metamorfozu, Heseovu knjigu neprevedenu i ne-poznatu u nas, za koju je sam autor napravio maj-storske ilustracije i koja neodoljivo podseća na čistotu i sjaj Sent-Egziperijevog Malog princa.

Ušavši u hermetički krug Junga i Hesea, Migel Serano je povezivao dva genija, prenoseći poruke jednog drugome u životu i kasnije u knjizi svojih zapisa o prijateljstvu sa njima. Tako upoznajemo i Karla Gustava Junga, osnivača analitičke psiholo-gije, lekara, terapeuta, racionalnog empirijskog istraživača i šamanskog mistika, čoveka za bu-dućnost. Tvorac teorije sinhroniciteta, psiholoških tipova, kolektivnog nesvesnog, tumač mitova, sim-bola, savremeni alhemičar, Jung je bio moćnapla-nina za Hermana Hesea. Kao i Hese, pisac koga je poštovao, poslednje godine svoje duboke i plodne starosti proveo je u samoći, okružen nekolicinom učenika i sledbenika. K. G . Jung, mit našeg vreme-na, istraživao je, stvarao i pisao do poslednje nede-

8

lje svog života. Uz Serana postajemo svedoci Jun-govih rituala i nastajanja njegovih misli - o životu i smrti, ljubavi i duhovnosti, magijskom venčanju i sakralnom spajanju i rađanju. Zapisano je i VII ser-mones ad mortuos (Sedam propovedi mrtvih), dra-goceno Jungovo delo, napisano u mladosti arhaičnim stilom, anonimno sve do posle njegove smrti. I ov-de, kao iuDemijanu, čudan dvostrani bog Abrak-sas stajaše iznad sunca i iznad demona.

Seranu je upućeno jedno od poslednjih pisama koje je K. G. Jung napisao, njegov ideološki testa-ment (u knjizi prikazan in extenso), i bio je jedan od njegovih poslednjih posetilaca pre nego što je um-ro, septembra 1961. godine. Oproštaj čileanskog pisca, opisan jednostavnim jezikom čoveka koji se divi i koji je začuđen privilegijom da bude u blizini ovog velikana, postaje i deo naše melanholije.

Sva trojica, Hese, Jung i Serano, bili su pesnici, mistici i ljudi osvetljeni svellošću sa Istoka. Pričom o dva prijateljstva i poslednjim godinama herme-tičkog kruga u kome su se Hese i Jung kretali, Migel Serano, treći i najmlađi član kruga, sa stavom po-vlašćenog svedoka zatvorio je taj krug i preneo nam poslednje poruke dva mudraca za sva vreme-na, povezana filozofijom, načinom života i umira-nja, delom koje su stvorili. Poruke koje izviru iz k-njige Jung i Hese, tog izuzetnog dokumenta, inspi-rišu sve tragaoce za istinom, kako one koji putuju na Istok kao Heseovi junaci, tako i one koji se suočavaju sa nasleđem svoje hrišćanske prošlosti na Zapadu sa kojeg su potekli.

Dušica Lečić Toševski

9

H E R M A N HESE

22. januara 1961. godine ručao sam sa Herma-nom Heseom u njegovoj kući u Montanjoli, u itali-janskom delu Švajcarske. Pahulje snega lepršale su iza prozora. Nebo je u daljini bilo vedro i svetlo. Kada sam okrenuo glavu, susreo sam jasnoplave oči Hesea koji je sedeo na drugom kraju stola.

Kakva sreća što sa vama mogu danas da ručam... rekao sam.

Ništa se ne dogada slučajno, odgovorio je. Ovde dolaze samopravigosti. Ovo je hermetički krug...

Demijan

Dela Hermana Hesea otkrio sam 1945. godine, kada je bio gotovo nepoznat u Čileu, a o njemu se govorilo samo u tajnim krugovima. Pre 1946. godi-ne Hese je u celini bio malo poznat - Nobelova nagrada koju je dobio te godine učinila je da njego-ve knjige počnu da se prevode na mnoge jezike. I pored toga, on u anglosaksonskom svetu dugo nije prihvaćen i smatran je teškim i napornim piscem. Jednom sam u Londonu danima tražio njegove knjige sa namerom da ih poklonim svom obrazova-nom prijatelju, koji do tada za njega nije bio čuo. U zemljama španskog govornog područja, međutim, Hese je uvek mnogo čitan, a mladi ljudi Španije i Južne Amerike gotovo da ga smatraju prorokom.

Od jednog meksičkog slikara dobio sam slajd u koloru njegove slike na kojoj su bili prikazani Ma-gister Musicae i Jozef Kneht iz Heseove Magister Ludi. Stari učitelj svira klavir a mladi Kneht ga pra-ti na violini dok izvode zajedno svoju prvu sonatu. Meksikanac je bio toliko oduševljen knjigom da je napravio sliku i poslao je Heseu na poklon. Potpu-no shvatam slikarevo oduševljenje. Cak i danas bih prešao pola sveta da pronađem knjigu koju želim, a osećam beskrajno divljenje prema nekolicini au-

15

tora koji su mi dali nešto posebno. Teško mi je da shvatim današnje mlade ljude koji čekaju da knjige same dođu do njih, i koji niti tragaju za njima, niti im se dive. Sam bih bio u stanju, ako bi to bilo po-trebno, da gladujem da bih nabavio knjigu. Osim toga, nikada nisam voleo da pozajmljujem knjige, uvek sam želeo da budu samo moje da bih stalno mogao da budem sa njima.

Uvek mi se činilo da knjige, kao i ljudi, imaju svoje posebne sudbine. One se kreću ka ljudima koji ih očekuju i stižu do njih u pravo vreme. Sači-njene su od žive materije i nastavljaju da osvet-ljavaju tamu dugo posle smrti svojih autora.

Demijan je prva Heseova knjiga koju sam pročitao. Ona je na mene ostavila tako snažan uti-sak da sam dobio snagu za koju do tada nisam znao. Španski prevod je verovatno imao mnogo grešaka; i pored toga, magija i snaga knjige su zadržane. He-se, mladić koji je živeo u Verenahof pansionu u Ba-denu, uneo je takvu silinu u tu knjigu da je ona i posle toliko godina puna života.

Heroj Demijan bio je p r e d o d r e đ e n da utiče na živote mnogih koji su pokušavali da slede njegovu snagu i spokojstvo. Pošto sam pročitao knjigu, lu-tao sam ulicama osećajući se kao novi čovek, nosi-lac poruke i posebnog znaka. Hese je uvek bio više od pesnika, za mene i za čitave generacije. Njegove magijske knjige prodiru u oblasti koje su obično re-zervisane za religiju. M e n i su posebno značajne sledeće: Demijan, Hodočašće, Fantastična autobio-grafija, Sidarta, Igra staklenih perli, Stepski vuk i Smrt i Ijubavnik.

16

Demijan u stvari nije fizičko biće, jer se nikada ne razdvaja od Sinklera, ličnosti pripovedača. De-mijan je sam Sinkler, njegovo najdublje ja, vrsta ar-hetipskog heroja koja postoji u dubinama svih nas. Rečju, Demijan je suštinsko sopstvo koje ostaje nedodirljivo i nepromenljivo, i kroz njega knjiga pokušava da da uputstva koja se tiču magijske suštine postojanja. Mladom Sinkleru on daje sve-snost iskupljenja drevnog bića koje postoji u njemu samom, kojom može da prevaziđe haos i opasnost, naročito u godinama adolescencije. Mnogi od nas sreli su ljude kakav je Demijan, mlade ljude koji su sigurni u sebe i zaslužuju poštovanje i divljenje. Na kraju knjige Demijan se približava Sinkleru koji leži na bolničkom krevetu i, dok ga ljubi, govori mu: „Slušaj, maleni, ako ti ikada budem potreban, nemoj da očekuješ da ću se pojaviti. Potraži me u sebi samom." Hese je ovo napisao uvreme kadje doživljavao ličnu agoniju, kada je morao da napusti svoju zemlju zbog rata koji se nadvio nad Evro-pom. Bio je prisiljen da pronađe Demijana u sebi samom...

Poruka nije bukvalno iskazana u knjizi, ona se oseća, ima magijsko dejstvo. Njena simbolična isti-na može da se razume samo intuitivno, ali, kada se pojavi, osvetljava celo biće, i možda sam zato pre mnogo godina išao ulicama mog grada, osećajući da je nešto novo ušlo u moj život.

Abraksas

Iako je život mešavina svetlosti i senki, mi ga ret-ko takvog prihvatamo. Uvek težimo da dostignemo

17

svetlost visina. Od detinjstva, kroz školovanje, učimo se da tražimo vrednosti koje odgovaraju ide-alnom svetu. Tamnu stranu pravog života zanema-rujemo, a zapadno hrišćanstvo nam ne pruža ništa čime bismo mogli da ga protumačimo. Mladi ljudi Zapada nisu u stanju da se suoče sa igrom svetlosti i senki stvarnog življenja, ne mogu da povežu či-njenice postojanja sa slikom apsoluta kojuunapred stvaraju, jer su veze između života i univerzalnih simbola pokidane.

Na Istoku, naročito u Indiji, situacija je sasim drugačija. Tamo drevna civilizacija, zasnovana na prirodi, prihvata kosmos mnogolikih bogova; istoč-njak prihvata istovremeno postojanje svetlosti i senki i dobra i zla. Apsolutno ne postoji, a ako je bog tako nemoćan, takav je i demon. (Cena takvog razumevanja je danak samoj prirodi.) Indus je, prema tome, manje individualizovan nego zapadni čovek - on je samo deo prirode, sastavni element kolektivnog duha.

Pitanje sa kojim mora da se suoči zapadni hrišćanin, a da ne izgubi svoju individualnost, jeste prihvatanje istovremenog postojanja svetlosti i senke i boga i demona. Da bi to učinio, moraće da otkrije boga koji je bio hrišćanski pre otelotvore-nog Hrista i koji će u takvom obliku postojati i po-sle njega. Takvo božanstvo bio bi Hrist Atlantide, koji je nekad postojao i još postoji - iako možda potopljen u dubokim vodama sadašnje civilizacije. Takav bog bio bi Abraksas, bog i demon u isto vreme.

Prvi put sam za Abraksasovo ime čuo uDemija-nu, ali sam u stvari znao za njega još od detinjstva. Osetio sam njegovo prisustvo u srcu planinskog

18

venca Anda i u nedokučivim dubinama Tihog okeana koji dodiruje naše obale. Ovaj ignis fatuus, plamen neba i pakla koji postoji u njemu, treperi u peni talasa okeana. Abraksas je gnostički bog koji je postojao mnogo pre Hrista, može da se poistove-ti sa Hristom Atlantide, a poznat je kod starosede-laca Amerike, Indijanaca koji su naseljavali moju zemlju.

Herman Hese govori o njemu na sledeći način: „Posmatraj vatru, posmatraj oblake, a kada se po-jave znaci i glasovi i počnu da odzvanjaju u tvojoj duši, prepusti im se ne razmišljajući da li je to do-bro i l i ne. A k o oklevaš, pokvarićeš sopstveno biće, postaćeš nešto malo više nego lik građanina u koji si zatvoren, postaćeš fosil. Naš bog se zove Abrak-sas, dobar je i zao u isto vreme. U njemu ćeš naći svet svetlosti i senki. Abraksas nije u suprotnosti sa tvojim mislima niti sa tvojim snovima: on će te na-pustiti ako postaneš običan i ne dozvoliš da ti se približi, potražiće drugo mesto u kojem može da ostvaruje sopstvene misli."

Moderan hrišćanski zapadni svet je u krizi, a iz-bori koji se nude su neprivlačni. Ne želimo ni jednu od apokaliptičnih katastrofa koje su tako izobličile našu prošlost, niti dehumanizovanu stazu Istoka koja bi dovela do nepopravljivog pada našeg stand-arda. Moždaje, onda, jedinamogućnost kojapreo-staje Abraksas, što znači projekcija naših duša spo-lja i iznutra, ka svetlosti i senkama naših ličnih ko-rena, u nadi da ćemo u ovakvoj kombinaciji pro-naći čisti arhetip, sliku boga koji je u nama i koji je, poput Atlantide, dugo bio potopljen vodama našeg svesnog. Abraksas bi tako značio i totalnog čoveka.

19

Narcis, Zlatousti i Sidarta

Onima koji poznaju Heseovo delo imena Nar-cis, Zlatousti i Sidarta su dobro poznata. To su liko-vi koji imaju mnogo zajedničkog, jer sve Heseove knjige imaju isti lajtmotiv. Sinkler i Demijan su ista osoba, Narcis i Zlatousti predstavljaju dve osnovne tendencije čoveka, kontemplaciju i akciju. Sidarta i Govinda karakterišu dve suprotnosti - predanost i pobunu. Ove osobine su u svima nama - volimo sebe, ali smo milosrdni i prema drugima; podeljeni smo između introspekcije i ekstrovertnosti. Magi-sterLudi sadrži teme ljubavi, samilosti i razumeva-nja, i razvija ih u fuge i arabeske koje su tako drage muzičkoj duši Germana. Koncepti koje zastupa Hese pod uticajem su hinduizma, kineskog taoizma, zenbudizma, čak i matematike, ali su sublimisani u čist oblik, poput Bahove fuge i l i Leonardove slike.

Kada sam prvi put sreo Hesea činilo mi se da je više Narcis nego Zlatousti. Prestao je da luta i, okrenut sebi, živeo u svom usamljenom utočištu u Montanjoli. Ipak, i Narcis i Zlatousti su nastavili da žive u njemu do kraja njegovog života. U to vreme ja sam više bio Zlatousti nego Narcis, iako sam i sam bio rastrzan između ova dva načina bivstvova-nja. Kao i Sidarta, sreo sam ovog mudrog čoveka mnogo puta, posećujući ga u različitim prilikama. Pr i prvom susretu imao sam ranac na leđima i k-njigu u rukama. Bio sam mlad i prvi put sam napu-stio svoju zemlju.

Kada sam stigao u Švajcarsku u junu 1951. godi-ne, malo ljudi je znalo gde Hese živi i trebalo mi je mnogo vremena da u Bernu saznam gde se nalazi.

20

Vozom sam došao u Lugano, raspitao se dalje, i saznao da Hese živi u Kastanjoli, dokle me je do-veo autobus, da bih tamo čuo da se njegova kuća nalazi u Montanjoli. Drugi autobus me je odvezao do planinskog mesta sa pogledom na snegom pre-krivene Alpe i jezero Lugano. Autobus se peo uza-nim putem do svog odredišta. Izašao sam iz auto-busa sa jednom mladom ž e n o m za koju sam saz-nao da radi kod Hesea, i krenuo za njom.

Bio je sumrak kada smo stigli do baštenske ka-pije. Na kapiji je stajao natpis na nemačkom „Bitte Keine Besiiche" - Zabranjen ulaz. Pošao sam za de-vojkom duž staze oivičene drvećem. Na ulaznim vrati-ma stajao je još jedan natpis na nemačkom, za koji sam kasnije saznao da je prevod sa starokineskog:

R E Č I M E N G - C E A

Kada čovek dostigne starost i ispuni svoju misiju, ima pravo da se suoči sa idejom smrti u miru. On nema potrebu za drugim ljudima -poznaje ih i zna dovoljno o njima. Ono što mu je potrebno je mir. Nije dobro da se posećuje ovaj čovek, niti da se sa njim razgovara -treba široko zaobići vrata njegove kuće, kao da u njoj ne živi niko.

Bilo je isuviše mračno da bih mogo da pročitam ovaj natpis, i kada je devojka otvorila vrata i pozva-la me da uđem, ja sam to i učinio. Ponudila mi je

21

stolicu pored malog stola u tamnom predvorju i po-tražila moju posetnicu. Nisam je imao i dao samjoj svoju knjigu M na moru, ni na zemlji. Poneo sam je za Hesea, i napisao mu posvetu na španskom. Se-deo sam u atmosferi koja je ličila na manastirsku, okružen aurom sandalovog drveta. Onda su se ot-vorila vrata sa strane i vitka prilika obučena u belo izašla je iz senke. Bio je to Hese. Ustao sam, ali nisam mogao jasno da ga vidim dok nismo ušli u sobu sa velikim prozorima. Njegove oči su bile ve-dre, lice veoma mršavo, a osmeh širok. Obučen u belo, ličio je na asketu i l i pokajnika. Shvatio sam da je on bio izvor sandalovog mirisa. „Zao mi je, došli ste u nezgodnom trenutku. Juče je trebalo da otpu-tujem na odmor, ali moja žena se razbolela, pa smo morali da odložimo putovanje. Sve je pomalo ispreturano, no hajdemo u moju radnu sobu."

Prošli smo kroz dnevnu sobu sa policama za knjige sve do tavanice i ušli u drugu, manju prostoriju. Na sredini je bio radni sto, a zidovi su i ovde bili pre-kriveni policama i slikama. Hese je seo za sto leđima okrenut prozoru, a ja sam mogao da vidim zalazaksunca iza planina i jezero u daljini. Seo sam naspram njega i posmatrao ga. I dalje se osmehi-vao, ali nije rekao ni reč. Izgledalo je da čeka da mir ovlada prostorijom. Osećao sam važnost trenutka, i sada, dok o tome govorim, shvatam da su to bile značajne godine mog života i da je celo moje biće treperilo pri tom susretu - bilo je to vreme kada je još bilo moguće sresti ga. Stajao sam pred čovekom kome sam se beskrajno divio. Prešao sam mora da bih ga sreo, a dobrodošlica koju mi je poželeo bila je u potpunom skladu sa osećanjima koja sam imao

22

kada sam krenuo na hodočašće. Činilo mi se da je Hese čovek bez godina. Tada je bio sedamdeseto-godišnjak, imao je osmeh mladića, a telo tako produhovljeno da je ličilo na oštricu najfinijeg me-tala uvijenu u belo platno.

„Dolazim iz daleka", počeo sam, ,,ali vi ste, na-ravno, veoma poznati u mojoj zemlji..."

„Čudno je da se moje knjige toliko čitaju u zem-ljama u kojima se govori španski jezik", odgovorio je. „Često dobijam pisma iz Latinske Amerike. Vo-leo bih da mi kažete šta mislite o novim prevodima, naročito o prevodu Magister Ludi." Rekao sam mu šta mislim, kao i da je prevod Smrti i Ijubavnika zadržao duh i atmosferu originala. Govoril i smo ta-da o opštim stvarima.

„Narcis i Zlatousti predstavljaju suprotna stremljenja duše", rekao je. „То su kontemplacija i akcija. Jednog dana, naravno, oni treba da počnu da se spajaju..."

„Razumem vas", prekinuo sam ga, „jeri jaživim razapet između te dve suprotnosti. Sanjam o miru kontemplacije, ali me neophodnost življenja uvek ubaci u akciju..."

„Treba da se prepustite, kao oblaci na nebu. Ne-mojte da se branite. Bog je u vašoj sudbini, kao što je i u ovim planinama i jezeru. Teško je ovo razu-meti, jer čovek se sve više odvaja od prirode i od sebe samog..."

„Mislite li da bi duh Azije mogao da pomo-gne?", pitao sam.

„Ја sam bio inspirisan više mudrošću Kine nego Upanišadama i Vedantom", odgovorio je. ,Ji Đing može da preobrazi život"...

23

Napolju je kasno poslepodnevno sunce počelo da bledi, a slaba plava svetlost senčila je prozore i igrala se oko Heseove vitke figure.

„Recite mi", obratio sam mu se, „da li ste uspeli da pronađete mir u ovim planinama?"

Hese je ćutao, blago se osmehujući. Kao da su se čuli šumorenje popodnevne svetlosti i tišina pre nego što je progovorio:

„Kada postanete bliski sa prirodom, možete da čujete glas Boga."

Sedeli smo u polumraku, dok nisam shvatio da je vreme da krenem. Hese mi je poklonio mali ak-varel koji je sam naslikao, napisavši na poleđini „Ricordo di Montagnola". Voleo je slikarstvo i bio je veoma dobar akvarelist. „Ako ponovo dođete, možda me ovde više nećete naći..."

Tako je protekao naš prvi razgovor. Oni koji su još dovoljno mladi da postavljaju pitanja koja sam ja postavljao tog poslepodneva, i l i ona koja je Si-darta postavljao Budi, razumeće kako sam se osećao. Na povratku kroz uzane ulice Montanjole nije bilo autobusa i jedan mlad čovek me je preve-zao motociklom do Lugana. Iste noći stigao sam u Firencu, ispunjenu renesansnom magijom. Bile su to posleratne godine, i osiromašena Italija još je tražila izlaz u dolarima i alkoholu okupacionih trupa.

Gradovi i godine

Prošlo je mnogo godina pre nego što sam pono-vo video Hermana Hesea. Ipak, sve vreme smo se dopisivali. Njegove poruke su uvekbile pune aluzi-ja i veoma istančane. Mogu samo da se divim neo-

24

bičnosti našeg odnosa - iako smo bil i razdvojeni godinama, kontinentima i kulturnim nasleđem, po-lako smo gradili istinsko prijateljstvo koje je ličilo na stvar sudbine. Čuveni pisac, učitelj i čarobnjak, pružio je ruku mladom i nepoznatom piscu iz zem-Ije gotovo izgubljene u najudaljenijem kutku pla-nete, i prihvatio ga kao prijatelja. Na izmaku živo-ta, rekao mi je: „Nemam više prijatelja među svo-jim vršnjacima; imam samo mlađe od sebe..."

Kada sam otišao u Indiju, 1953. godine, Hese i ja smo se češće dopisivali jer je on, iako zasićen drev-nom hinduist ičkom mudrošću, još uvek na neki način bio njom fasciniran. Nisam mu rekao da sam u Indiju otišao kao diplomata, želeo sam da u nje-govim očima ostanem hodočasnik, što sam i bio ka-da sam se sa rancem na leđima prvi put pojavio u Švajcarskoj.

Moj život i iskustva u Indiji opisani su u knjizi Zmija raja. Nije prošla ni jedna godina da nešto nisam poslao Heseu, i da nisam dobio nešto od tog pustinjaka koji je govorio da ne želi više da se za-mara novim utiscima. Ponekad su to bile fotografi-je, ponekad crteži, pesme i l i knjige. Jednom je na novinskom članku o Tibetu, pored svog imena, do-dao rukom: „Saludos." Naše prijateljstvo sigurno nije bilo literarno - pre je to bio magijski susret izvan granica vremena i prostora.

Montanjola je mali grad smešten iznad jezera Lugano, sa čistim, uzanim ulicama i dobro očuva-nim kućama, koje je Hese naslikao u Tićino akva-relima. Godinama je živeo u staroj kući čiji su pro-zori gledali na brda u daljini i vrt pun drveća. Na

25

balkonu te kuće napisao je Klingsorovo poslednje leto, priču koja gori letnjom vrelinom tog mesta.

Cesto sam sedeo na kamenim stepenicama u vrtu i posmatrao balkon i čudnu fasadu kuće, koju je sagradio švajcarski arhitekta, plaćenik u Napo-leonovoj vojsci koja je išla u pohod na Rusiju. Na-kon povlačenja neki plaćenici su ostali u Moskvi da bi je ponovo podigli, a posle svega su se vratili u Švajcarsku kao bogati ljudi i postali veleposednici. Video sam tu lepu kuću za vrelih, letnjih dana, i onda kada je bila pokrivena snegom. Gledao sam suvo jesenje lišće kako opada sa drveća i prolećno cveće kako niče u vrtu.

U poznijim godinama Hese je živeo u drugoj kući na brdu, okruženoj velikim voćnjakom, kojuje za njega sagradio prijatelj i dao mu je da je koristi do kraja života. U toj kući smo se prvi put sreli, i tu sam se vratio posle mnogo godina. Ovog puta, idući u Montanjolu, prošao sam kroz prelepe italijan-sko-švajcarske gradove Lokarno i Askonu. Bilo je to 1. marta 1959, osam godina posle moje prve po-sete. Sada sam predstavljao svoju zemlju kao am-basador u Indiji. Bi la je to nova inkarnacija, i Sidar-ta se vraćao da sretne svog prijatelja, obučen u no-vu odeću. K o l a su se polako kretala uz uzane ulice grada i zaustavila se pred jednom krčmom. Tu sam popričao sa vlasnikom, a njegova žena mi je telefo-nom zakazala susret sa Heseom istog popodneva.

Odšetao sam do kuće, prošao kroz poznatu ka-piju i uskoro sedeo u sobi sa velikim prozorima. Ponovo sam bio uz Hesea. Sada je imao osamdeset godina, lice mu se nije nimalo promenilo, iako mi se učinilo da u njegovom osmehu ima tragova tuge.

26

Osećao sam da više nisam hodočasnik koji ga je prvi put posetio. Teška klima Azije i poslovi koje sam poslednjih godina obavljao ostavili su tragove i na meni. Pa ipak, bio sam duboko dirnut ovim no-vim susretom.

Gospođa Hese je ušla u sobu - primetio sam da je mnogo mlađa od svog muža. Delovala je prilično hladno, a njen osmeh je bio uzdržan. Hese me je upitao šta ima novo u Indiji, a onda se prisetio svog boravka u toj zemlji.

„Indusi su divni ljudi, kojima patnja kao da je urođena", rekao je. „Bio sam u Indiji pre mnogo godina - tim putovanjem sam želeo da odam poštovanje ocu i dedi. Moj deda, koji je dobro poz-navao Indiju, doneo je odande malu statuu Krišne koju sam uvek voleo. Imao sam dobrog prijatelja u Kalkuti, profesora Kalidasa Nata. Ne znam da li je još živ, možda to možete da saznate kad se vratite. Ako je živ, mnogo ga pozdravite. Posetio me je jed-nom sa Romenom Rolanom." Obećao sam mu da ću se raspitati, a onda sam mu rekao da sam mu doneo neke sitnice. Dao sam mu štapiće od sanda-lovog drveta i staru minijaturu iz doline Kangra ko-ja je prikazivala dve žene kako se kreću senovitom stazom pod monsunskim kišama. Jedna od njih nežno je držala ruku na ramenu druge. „Možda je to princeza Fatima," rekao sam, „koju ste tražili u Hodočašću."

Hese se nasmešio i pokazao ruku mlade žene koja je počivala na ramenu njene prijateljice. „То je veoma ljupka ruka", prošaputao je svojoj ženi. Na poleđini slike napisao sam: „Hermanu Heseu, iz sveta simbola. Napisao sam ovo jer ste vi živeli

27

svoje simbole i svoju bajku, razvili ih i opisali u svo-jim delima."

Gospođa Hese je izašla iz sobe i vratila se sa bo-com vina koju je stavila na sto. Hese je naslonio minijaturu na bocu i nastavio da je posmatra.

„Upravo dolazim iz Lokarna, gde sam sreo pro-fesora Junga. On je, takođe, fasciniran simbolima koje interpretira i analizuje. Uvek mi je bilo čudno što Indusi tako malo važnosti pridaju njegovom ra-du", rekao sam.

„Indija ne interpretira simbole, ona ih živi. Bilo je potrebno dvadeset godina da Sidarta bude objavljen u toj zemlji. Tek nedavno je preveden na hindu, bengalski i nekoliko drugih jezika Indije. A moja knjiga čak i ne interpretira simbole. Cesto sam mislio o toj indijskoj rezervisanosti kao o men-talnom egotizmu - ipak, u njoj ima izvesne snage, nasuprot Japanu, u kojem se sve što je čudno i stra-no odmah asimiluje. Ovaj mentalni egotizam je ve-rovatno nužan odbrambeni mehanizam."

,,Da," odgovorio sam, „Indija se večito okreće oko sopstvene drevne kreacije. Savremeni hindu pisci stvaraju u tradicionalnim okvirima svoje svete literature. Oni su uronjeni u prošlost, u kolektivno nesvesno svoje rase, i pisanje im je ritualno. Tako oni nisu samo pisci, već i sveštenici koji imaju svoju misiju."

„ Z a t o je budizam iščezao iz Indije", rekao je Hese. „Isuviše je intelektualan i negira svet simbo-la... Jung, međutim, ima pravo što interpretira sim-bole. On je kao moćna planina, izuzetan genije... Upoznao sam ga preko zajedničkog prijatelja, koji se bavio interpretacijom simbola; nisam ga video

28

godinama... Kada ga ponovo sretnete prenesite mu pozdrave stepskog vuka."

Hese se veselo nasmejao, a zatim sam ja rekao: „Pitao sam Junga šta je za njega sopstvo, a on mi je rekao da zapadni čovek Hrista smatra sopstvom."

Hese se odjednom uozbiljio. Cutao je i dugo gle-dao minijaturnu sliku naslonjenu na bocu vina. Najzad je pogledao svoju ženu i rekao: „Moramo da p r o n a đ e m o nešto za našeg prijatelja iz Čilea."

„Već imam nešto", rekla je Ninon Hese, osmeh-nula se i ustala. Otišla je do police i uzela knjigu sa vrha. Dodala je svom mužu, stala iza njegovih leđa i počela nežno da mu masira potiljak. Setio sam se da me je krčmareva žena upozorila da Hese boluje od artritisa i da ne treba previše snažno da se ruku-jem sa njim.

Hese mi je tada dao malu knjigu ispisanu njego-vom rukom, goticom, i ilustrovanu njegovim akva-relima. Bila je to Piktorova metamorfoza, u kutiji koja je Hčila na kinesku. Na prvoj stranici napisao je: „Našem gostu iz Čilea i Indije."

Popili smo po čašu vina, a onda me je Hese od-veo u trpezariju da mi pokaže sliku svog rodnog grada, Kalva. Na slici je bio prikazan most izvijen preko reke, a ja sam zamišljao da je na tom mestu Hese prvi put pomislio na Zlatoustog i Sidartu dok je gledao u vodeni tok, koji je, kao Gang, sve pred sobom nosio u more.

Pokazao mi je zatim kamenu bistu u drugom uglu sobe. Predstavljala je njegovu glavu, koju je isklesala njegova prijateljica skulptorka. Stavio je ruku na glavu. Pitao sam ga: ,,Da li je neophodno znati postoji li neš to posle ž ivota?" ,,Ne, nije...

29

Umiranje је kao vraćanje u Jungovo kolektivno ne-svesno, iz kojeg se upada u oblik, čist oblik..." Ne-koliko trenutaka Hese je ćutao, nežno dodirujući kamenu glavu.

Piktorova metamorfoza

Te noći, u Čekarelijevoj krčmi, pročitao sam knjigu koju mi je poklonio Hese. Bi la je to priča o mladom čoveku Piktoru, koji je ušao u raj i tamo ugledao drvo koje je predstavljalo muškarca i ženu. Gledao je drvo u čudu i upitao ga: „Jesi l i ti drvo života?" Drvo nije odgovorilo, ali se pojavila zmija, a Piktor je nastavio put. Pažljivo je ispitivao sve oko sebe, opčinjen onim što je video.

Idući dalje, ugledao je drugo drvo koje je predstav-ljalo sunce i mesec. „Možda si ti drvo života ?", pitao je. Sunce kao da se potvrdno smešilo, mesec se ta-kođe osmehivao. Piktor je bio okružen divljim cvećem. Neki cvetovi su imali Нса ljudi, drugi su se raskošno i sa razumevanjem smejali, dok su se ostali lagano njihali. Bokori cvetova bili su nepo-kretni i tihi, utonuli u sebe, kao da su pijani od sop-stvenog mirisa. Neki od cvetova pevali su Piktoru čežnjivu pesmu jorgovana i tamnoplavu uspavan-ku. Jedan cvet je imao oči kao safir, drugi ga je pod-setio na njegovu prvu Ijubav, treći na glas majke koji je čuo dokje kao dete lutao sa njom po njiho-vim baštama. Većina cvetova se radosno smejala, a jedan od njih pokazao mu je svoj mali, ružičasti je-zik koji je Piktor, sagnuvši se, dodirnuo. Dodirnuvši ga, osetio je trpki ukus vina i meda, za koji je znao da je bio poljubac žene.

30

Sam među cvećem, Piktor je bio preplavljen tu-gom i strahom. Srce mu je ubrzano kucalo, kao da je težilo da odgovori ritmovima prostora. Tada je ugledao pticu kako leži na travi, nedaleko od njega. Imala je perje pauna sa svim bojama duge. Opči-njen lepotom, približio se i upitao: „Gde može da se pronađe s reća?"

„Sreća?", odgovorila je ptica. „Sreća je svuda -u planinama i dolinama i u svakom cvetu." Ptica je zatim protresla perje, izdužila vrat i postala nepo-kretna. Piktor je odjednom shvatio da se pretvorila u cvet. Perje je postalo lišće, kandže - koren. Gle-dao je začuđen - ptica-cvet je počela da pokreće svoje lišće. Zatim je postala umorna od oblika cve-ta i počela da pluta po vazduhu - pretvorila se u leptira, i bila sjaj čiste, prozirne boje.

Na Piktorovo zaprepašćenje, srećna ptica-cvet-leptir kružila je oko njega. Posle izvesnog vremena skliznula je na zemlju kao snežna pahuljica i ostala tako trepereći pored njegovih nogu. Za trenutak su joj zalepršala krila i ona se odjednom pretvorila u kristal koji je zračio tamnocrvenom svetlošću. Sve-tlucala je u travi neobičnim sjajem.

Dok ju je Piktor posmatrao, postepeno je nesta-jala u zemlji, kao da je bila privučena u samo njeno središte. Pre nego što je sasvim nestala Piktor ju je dohvatio i čvrsto držao u ruci, jer mu se činilo da je ona talisman za sve avanture sveta.

Tog trenutka sa drveta je skliznula zmija i šapnu-la Piktoru: „Ovaj dragulj može da te pretvori u sve što želiš. A l i , reci mu brzo svoju želju, pre nego što nestane." Uplašen da će izgubiti priliku, Piktor je kamenu rekao tajnu reč i odmah bio pretvoren u

31

drvo. Oduvek je želeo da bude drvo, jer se divio njegovoj snazi i spokojstvu. Ubrzo je osetio kako njegovo korenje uranja u zemlju a grane se uzdižu prema nebu. Grane i lišće su nicali sa njegovog sta-bla, i on je bio zadovoljan. Ž e d n o korenje je upijalo vodu iz zemlje, a grane je hladio tromi vetar. Insek-ti su živeli u njegovoj kori, a bodljikavo prase skri-valo se u senci koju je pravio.

U rajskoj šumi u kojoj je stajao Piktor je bio sve-dok neprekidne metamorfoze koja se oko njega odvijala. Posmatrao je kako cveće postaje drago kamenje i l i se pretvara u ptice. Video je kako obliž-nje drvo postaje potok, drugo stablo se pretvara u krokodila, t reće u ribu koja pliva ispunjena ra-došću i srećom. Sve što je stvoreno sudelovalo je u toj igri promene - slonovi su postajali stenje, žirafe ogromno rascvetalo drveće.

Usred svih ovih promena samo je Piktor ostajao isti. Kada je shvatio da je tako, izgubio je sreću i počeo polako da stari i dobija odsutan, umoran iz-gled koji može da se primeti na starom drveću. To se ne događa samo drveću - psi i konji i ljudska bića počinju da se menjaju s vremenom, da gube lepotu jer su izgubili dar promene, i završavaju svoje dane u tuzi i brigama.

Posle dužeg vremena devojčica plave kose se iz-gubila igrajući se u raju. Obučena u plavu haljinu, radosno je pevala dok je skakutala okolo. Druga šumska stvorenja primetila su njeno prisustvo -žbunje je pokušalo da je dodirne, a drveće joj je bacalo plodove. Devojčica nije obraćala pažnju na njih. Kada ju je Piktor ugledao, obuzele su ga du-boka tuga i snažna želja da zgrabi sreću pre nego što

32

bude isuviše kasno. Osećao je da mu čitavo biće naređuje da se usredsredi na značenje njegovog postojanja i prevede ga na površinu svesti. Setio se svog prošlog života i godina koje je kao čovek pro-veo pre nego što je ušao u raj. Posebno je pamtio trenutak kada je u rukama držao magičan dragulj, jer je tada, sa svim mogućim promenama, bio najživlji. Setio se ptice i radosnog drveta koji su predstavljali sunce i mesec i shvatio koliko je bio fatalan savet koji mu je dala zmija.

Devojčica je osetila nemirne pokrete Piktoro-vog lišća i grana, a kada je pogledala naviše, počela je da saoseća sa drvetom koje je bilo usamljeno i tužno, i nekako otmeno u svojoj potpunoj izdvoje-nosti. Naslonivši se na grubo stablo osetila je uz-burkanost Piktorovog bića, pa je i ona počela da drhti u neobjašnjivoj strasti. Zaplakala je, i dok su suze padale na njenu haljinu, pitala se zašto postoji patnja. I sama usamljena, osećala je sažaljenje pre-ma usamljenom drvetu.

Naslutivši njena osećanja, Piktor je prikupio svu snagu svog života i usmerio je prema devojčici. Shvatio je kako je zmijina prevara bila čudovišna i kako je sam veoma glupo postupio. Sada, kao obično drvo, bio je preplavljen vizijom drveta koje je istovremeno bilo žena i muškarac zajedno.

U tom trenutku zelena ptica crvenih krila pri-bližila mu se i počela da kruži oko njega. Devojčica je posmatrala njen let i primetila kako nešto sjajno i svetlo pada iz njenog kljuna u travu nedaleko od nje. Bio je to dragi kamen. Čim ga je dodirnula ose-tila je da su nestale zbunjujuće misli koje su je uz-nemiravale i bila je preplavljena jednom jedinom

33

željom. U trenutku zanosa stopila se sa drvetom, pretvorena u novu granu koja je izrasla u nebo.

Sve je sada bilo savršeno i u svetu je vladao red. Piktor više nije bio usamljeno drvo - b i o je ispunjen i celovit i dobio je novo ime - Piktorija. Glasno je uzvikivao „Piktorija!", reč koja je imala i značenje viktorija i l i pobeda. Transformisan, konačno je shvatio istinu večne promene, jer je od polovine postao celina. Od tada je znao da je u stanju da se transformiše onoliko puta koliko zaželi. Snaga ne-prekidnog stvaranja bila je pokrenuta u njemu, a on je znao da može da se obnovi kao zvezda i l i riba, oblak i l i ptica. Shvatio je, međut im, da bilo koji oblik da uzme, biće to celina, uvek u paru; u sebi je nosio sunce i mesec, bio je istovremeno žena i muškarac.

Kada sam završio čitanje knjige i ponovo pregle-dao crteže u njoj, setio sam se rečenice koju je He-se napisao pre godinu dana: „U starosti neki ljudi imaju sposobnost da ponovo dožive rajsko stanje detinjstva." To je, shvatio sam, bio ključ divne Pik-torove priče. B i l a je to prava vizija raja. Udvo-stručenom snagom dodirnulo me je ono što je Hese rekao prethodnog dana dok je držao ruku na ka-menoj bisti: „Vratićemo se u oblik, čist oblik..."

Jutro

Sledećeg jutra probudio sam se rano i izašao u baštu da posmatram izlazak sunca nad jezerom L u -gano. Kasnije sam polako išao uskim ulicama gra-da, dok se odjednom nisam našao ispred Heseove kuće. Sunce je već bilo sasvim visoko. Sa šeširom

34

širokog oboda na glavi Hese je u bašti palio travu. Primetio me je i pošao da otvori kapiju. Razmenili smo pozdrave, a ja sam mu onda pokazao Piktoro-vu metamorfozu, koju sam nosio sa sobom. Veselo se nasmejao kada sam mu rekao da su mi se crteži mnogo dopali: „То su kristali, ptice, leptiri - sve u jednom trenutku, kao ustvaranju."

„А Piktor?", pitao sam. „Piktor ih sve sadrži - on je sve to, i još nešto više...", rekao je Hese.

„Mislite da je on Sidartina reka, večna reka obli-ka, maje?"

„Istepski vuk, takođe", odgovorio je Hese. „Ne-ki ljudi ne mogu da shvate da sam ja mogao da na-pišem i Sidartu i Stepskog vuka. A l i , oni dopunjuju jedan drugog; oni su dva pola života između kojih se krećemo..."

Hese je zastao i ponovo pogledao Metamorfozu. Kao da govori samom sebi, rekao je: „Juče, kada ste me posetili, bio je rođendan mog sina. Napunio je pedeset godina..."

Napustio sam kuću i krenuo nizbrdo. Dole, niže, legao sam u seno i provukao ruke kroz suve vlati kao da tražim kamen promene, koji nisam našao. Kasnije, dok sam se vraćao istim putem, video sam da Hese još pali travu. Obavijen dimom, izgledao je kao neko ko izvodi drevni ritual. Baštenskom stazom kretala se njegova žena. Nosila je korpu preko ruke, i dok se približavala, koketno je zaba-cila svoju sedu kosu. Shvatio sam da je taj gest tre-balo Heseu da pričini radost, i bio sam gotovo po-stiđen što sam mu bio svedok. Bilo je dirljivo videti kako zrela žena želi da bude lepa osamdesetogo-dišnjem starcu. D o k sam odlazio, mogao sam da ih

35

vidim kako idu kroz vrt. Ona je išla napred, on iza nje, čupajući korov koji je stavljao u korpu. Pomi-slio sam da mora da je to bio način na koji su živeli drevni Kinezi . U stvarnosti, Hese je ličio na kine-skog filozofa i l i na mudro drvo iz njegove priče. D o k sam prolazio pored kuće video me je, okrenuo se i mahnuo mi šeširom širokog oboda.

Majstor Đi-dži

Posle dve godine vratio sam se u Montanjolu sa poklonom za Hesea, jednim od prvih primeraka Posete kraljice od Sabe, knjige koju sam napisao u Indiji. Bi la je nedelja, 22. januar 1961, grad je bio pokriven snegom. Kao i obično, prvo sam otišao u staru kuću u kojoj je Hese nekada živeo i pored koje su se beleli platani.

Kasnije sam se polako popeo uzbrdo, prema sa-dašnjoj Heseovoj kući. Put je bio naporan; kada sam čuo zvuk automobilskog motora, pomerio sam se u stranu da propustim kola koja su se zaustavila pored mene, a jedna ruka mi je mahala kroz za-leđen prozor. Bio je to Hese, kogaje vozilanjegova žena. Krenuo sam dalje sa njima.

„Dolazim iz grada", rekao je Hese. „Išao sam da ovo kupim za vas." Dodao mi je primerak „Noje ciriher cajtunga", u kojem je objavljena njegova pesma. „Upotrebiću ovu pesmu kao odgovor na sva pitanja koja ćete mi danas možda postaviti", rekao je.

Ubrzo smo stigli do kuće i obreli se u poznatoj dnevnoj sobi. Primetio sam da je Hese mrsaviji ne-go pre dve godine. Uzeo sam novine i pročitao pe-smu.

36

P O D I G N U T P R S T

Majstor Đi-dži, kako su nam rekli, bio je nežan i smiren, i tako skroman da se potpuno odrekao sveta i nauke, jer reč je pojava, a on je pomno želeo da se kloni svake pojave.

Kada su učenici, kaluđeri i novajlije bili zauzeti uzvišenim govorima i intelektualnim vatrometima, u vezi sa značenjem sveta i najvišim Dobrom, Majstor je ćuteći posmatrao, čuvajući se svakog pokazivanja.

A kada su dolazili sa pitanjima, ispraznim i l i ozbiljnim, o značenju drevnih spisa, imena Bude, prosvetljenju, početku sveta i njegovom kraju, ćutao je, samo tiho podižući prst.

Ovo nemo-rečito pokazivanje prstom postajalo je sve vatrenije i sve veća opomena; govorilo je, podučavalo, hvalilo, kažnjavalo, prodiralo tako neobično u srce sveta i istine, da su učenici počinjali da shvataju to blago dizanje prsta i budili se ustreptali.

Kada sam pročitao pesmu, pogledao sam He-sea, koji je podigao prst. Sedeli smo u tišini, posma-trajući snežne pahuljice kako polako padaju na zemlju. Na kraju je on prekinuo tišinu:

„Reči su u stvari maska", rekao je. „Опе retko izražavaju pravo značenje; teže da ga prikriju. Ako možete da živite u mašti, onda vam nije potrebna

39

religija, jer pomoću mašte možete da razumete da se čovek posle smrti otelotvoruje u univerzumu. Ponovo bih rekao da nije važno da se zna da li po-stoji nešto izvan ovog života. Važno je učiniti ono pravo, a ako se u tome uspe, onda će i sve drugo biti u redu. Univerzum, ilipriroda, za mene je ono što je Bog za druge. Pogrešno je misliti da je priroda neprijatelj čoveku, nešto što on treba da savlada. Prirodu, štaviše, treba da smatramo majkom i da joj se mirno predamo. A k o tako postupimo ose-t ićemo kako se vraćamo univerzumu, kao što je slučaj sa drugim stvarima, svim životinjama i bi-ljkama. Mi smo samo sićušni delovi celine. Apsur-dno je buniti se; moramo se prepustiti toj velikoj struji..."

„А šta je sa pojedinačnom personom?", pitao sam. „Опа se uvek brani i buni. Na Istoku, naravno, ne postoji individualnost kao u hrišćanskim zem-Ijama. Zaista,persona je izgleda proizvod hrišćan-stva, kao što je to i ljubav, jer ljubav je uzgredni proizvodpersonc. Bez personalnosti nema ljubavi, i l i bar strastvene ljubavi."

Pošto mi se činilo da se Hese slaže sa mojom anahzom, nastavio sam:

„Isto tako je lepota, i l i bar koncept individuali-zovane lepote, delo persone. To važi za lepotu po-našanja i l i lepotu ličnog života, kao i za lepotu ulica i trgova i l i katedrala u evropskim gradovima. Priro-da je, naravno, lepa, ali na sasvim drugačiji način. To se najbolje vidi kada se posmatraju hramovi i spomenici Istoka. Oni su lepi onako kako samo vo-dopad i l i šuma mogu biti lepi - na sasvim bezličan način. Poznavao sam svamije koje je lepota Firen-

40

се ostavila sasvim ravnodušnim. Ideja persone još nije doprla do Istoka i ono što je lično nije shvaćeno, kao što nije shvaćena ni ljubav, u znače-nju koje ima u hrišćanskoj civilizaciji. To nije kriti-ka, već prosto konstatovanje činjenice. Istini za vo-lju, možda je na Zapadu ideja persone izvor nekih bolesti, a možda i prokletstvo našeg postojanja..."

Zastao sam za trenutak i setio se onog što mi je Hese rekao o Sidarti - kako je proteklo dvadeset godina od prvog izdanja knjige do njenog objav-Ijivanja u Indiji. Čak i danas mnogi ortodoksni In-dusi ovu knjigu smatraju lažnom hrišćanskom pre-radom istočnjačke istine. Sidarta je drama duše ko-ja prolazi kroz proces individuacije, dok je Sidarti-no svesno delovanje u kasnijem periodu života pod stalnim uticajem razuma.

„Čudno je", rekao sam, „како se Indusi nepre-stano vrte oko Veda i Bhagavad Gite. Oni ništa no-vo ne stvaraju, čak i apstraktni slikari moderne In-dije završavaju reinterpretacijom Ramajane."

„АИ, to je svakako dobro", rekao je Hese. „То je snaga hinduizma. Ona sledi jedan pravac, usmere-na je na koncentraciju, nasuprot rasipanju. Ne za-boravite, čovek mora biti svestan opasnosti koja mu preti od rasipanja... Ako Indusi malo čitaju, to je zato što Englezi ne dozvoljavaju da evropska mi-sao dopre do njih. Čini mi se da pokušavate da od-branite Zapad, možda zato što on danas gubi, a Istok se ponovo uzdiže." ,,Ne, nije tako", rekao sam. „Zapad mi nije nimalo draži nego Istok. Ne pripadam ni jednom ni drugom, kao Južnoameri-kanac nalazim se između njih."

41

Hese је podigao prst kao majstor Đi-dži i rekao: „Ne zaboravite da su reči maska..."

Gospođa Hese nas je tada pozvala u trpezariju koja je bila puna svetlosti, sa slikom Kalva, Heseo-vog rodnog mesta, na zidu. Gospođa E l z i Bodmer, udovica vlasnika kuće koji je bio Heseov prijatelj, bila je takođe gost na ručku. Hese nam je rekao da će jelo biti pripremljeno na indijski način.

„Kada sam kao dete živeo u Kalvu", rekao je, „uvek smo nedeljom imali kari, a deca iz kolonije dolazila su kod nas na ručak. Moj otac i deda su dobro poznavali Indiju, i od njih sam naučio da vo-lim boga Krišnu."

Pil i smo crno vino iz Ticina, a Hese i ja smo naz-dravili jedan drugom. Sunčeva svetlost je bljeskala na kristalnim čašama stvarajući spektar boja na stol-njaku. Hese je sedeo na drugom kraju stola, još uvek držeći čašu u ruci kao da meditira. Zbog odbleska sa belog stolnjaka oči su mu izgledale još plavlje.

„Како to da sam ja danas ovde?", pitao sam, iz-govarajući reči polako, sa naporom. „Како to da sam došao sa tolike udaljenosti i imao sreću da da-nas budem sa vama?"

Hese je ostao miran, obasjan zimskom sve-tlošću, a onda je rekao: „Ništa se ne događa slučaj-no. Ovde dolaze samo pravi gosti. Ovo je herme-tički krug."

Shvatio sam da ove reči on nije izgovorio tek ta-ko, već da su došle iz čisto simboličke ravni. K o -načno sam osetio da je Hese otkrio značenje mojih lutanja i putovanja, obraćajući mi se kao nekad Si-darta Govindi. Cutao sam, a kada sam ga pogle-dao, imao sam utisak da majstor Đi-dži ponavlja svoj pokret...

42

Pismo

Po povratku u Indiju, napisao sam Heseu pismo:

Želeo bih da Vam zahvalim za nedeljni susret, kao i za to što ste mi ukazali čast da pripadam her-metičkom krugu, što za mene ima isto značenje kao da ste me primili u članstvo Lige VašegHodočašća. U stvari, osećao sam se kao pravi član te vanvre-menske Lige. U Kisnahtu sam rekao dr Jungu ono što ste govorili o „pravim gostima"... Na svaki način ja pokušavam da nastavim ovo putovanje preko mostova koji povezuju. Pre neki dan/t' Đing mi je otkrio da je to moja sudbina. U mom slučaju, mostovi povezuju Južnu Ameriku, Evropu i Aziju.

Kada sam se vratio ovamo, ponovo sam pročitao Vašu pesmu o majstoru Đi-džiju,i verujem da sada razumem njeno značenje. Rekli ste da su reči ma-ska, i to je tačno; ali je isto tako tačno da se ispod dijaloga koji vodimo odvija još jedan dijalog koji moramo da osluškujemo, jedini koji stvarno ima smisla. On je osnova za slavlje u Bremgartenu.

Preneo sam pozdrave stepskog vuka profesoru Jungu. Uz osmeh, raspitivao se za Vas. Razgovarali smo o mnogo čemu, a ja sam shvatio da on takođe ume da napravi pokret rukom majstora Đi-džija.

Poslednji susret

Heseova kn'jiga. Hodočašće je priča o slavlju koje autor ukazuje sopstvenom biću, kao i likovima koje je stvorio u svojim knjigama i mitovima koje je vo-leo. Ovo slavlje i l i praznovanje događa se na sredo-

43

kraći njegovog života, u toku traganja i l i putovanja na Istok, na kojem je shvatio da je član Lige ho-dočasnika. Traganje počinje i odvija se u planina-ma i dolinama; moguće je da su to A l p i , ali je vero-vatnije da je to unutrašnji pejsaž autorove duše. Istok je uvek zemlja duše i izvor svetlosti. H o -dočasnici su tražili nemoguće: jedan je pokušavao da pronađe zmiju kundalini, Hese je tražio prince-zu Fatimu. Među njima se nalazio i Leo, sluga, koji je uvek pomagao drugima. Veliko simboličko slav-lje događa se u Bremgartenu u čudesnom pejsažu. Svi su tu - D o n Kihot, Helderlin (kome se Hese divio), Hofman i Hajnrih fon Ofterdingen. Pored njih, prisutni su svi Heseovi likovi: stepski vuk, De-mijan, muzičar Pol, slikar Klingsor, Narcis, Zlatou-sti, Sidarta i Govinda, koji simbolišu reinkarnacije kroz koje je Hese prošao u toku svog života.

Tada se događa nešto tragično. Leo, sluga, se gu-bi, i l i ih napušta, i tako se prekida putovanje na Istok. Prijatelji se razilaze i Liga se raspada. Covek se pita ko je Leo, koji svojim nestankom može da dovede do takve katastrofe. Tek mnogo kasnije Hese ga je pronašao. Kao da se ponovo pojavio u liku Jozefa Knehta, velikog učitelja u Magister Lu-di, knjizi koju je posvetio hodočasnicima na Istok. Kneht na nemačkom znači sluga.

Hodočašće se završava čudnim simbolom - au-torovim susretom sa figurinom u arhivima Lige. Ta mala statua se konačno pokazuje kao hermafrodit i l i androgino biće, ali pre nego što je to otkrio Hese je morao da prođe mnoga iskušenja, kao što su su-sret sa alzaškim psom Nekerom i drugi susret sa Leom, slugom. Hodočašće je najhermetičnija He-

44

seova knjiga. Nikada nisam pokušavao da je protu-mačim, samo sam se prepuštao njenoj prefinjenoj lepoti.

B i la je subota, 6. maj 1961. Kada sam ponovo posetio Hesea doneo sam mu malu srebrnu kutiju iz Kašmira, optočenu tirkizima. Sličnu sam poklo-nio i profesoru Jungu.

„Vraćam se iz Firence", rekao sam. „Išao sam da vidim Leonardove Blagovesti u galeriji Ufici . Gotovo ceo sat sam posmatrao sliku."

„Zašto vas je ta slika toliko zanimala?", pitao me je Hese.

„Teško je to objasniti. K o d Leonarda postoji nešto, neka poruka koja može samo da se opazi, ali ne i da se protumači, baš kao i uHodočašću.Blago-vesti doslovno trepere... K r i l a anđela lepršaju u vazduhu, a prsti na njegovoj desnoj šaci izgledaju živo dok prave znak. Nešto kao da se prenosi sa tih prstiju na mladu Devicu, ali prava, uzbuđujuća po-ruka dolazi iz očiju anđela. Kao da strašni anđeo svojim pogledom donosi Hrista Devici, kao da je njime oplođuje. Ona je uplašena i nevina, prima poruku svojom levom rukom dok joj desna počiva na Knjiziproroka. Zato ona kaže „pisano je". A l i , usuđujem se da kažem da je Leonardo to stavio sa-mo da udovolji Kuriji. A, u stvari, Devica je toliko iznenađena da sve prihvata - ona je opčinjena, u vlasti je anđela i nikada više neće biti svoja. U po-zadini slike je nestvarni pejsaž, tako tipičan za Leo-narda, koji izgleda predstavlja nesvesno, iz kojeg potiče sve - misterija, sudbina, Hristos i sam anđeo koji se pojavljuje na slici."

45

Hese me je pažljivo saslušao, a zatim rekao: „Leonardo je bio univerzalni genije, jer je njegovo slikarstvo magijsko. Većina ljudi razume samo ono što oseća svojim čulima, i ne poznaje ništa što je izvan čula. Samo magija može da izrazi ono što ne može da se dostigne na drugi način. Postoji još jed-na vrsta umetnosti koja je suštinski evokativna."

„Demijan iHodočašće, postoje, pretpostavljam, na toj magijskoj ravni... A l i , uzgred, ko je L e o ? "

Hese je na trenutak skrenuo pogled i posmatrao mačku kako ulazi kroz otvoren prozor. Pomilovao je po leđima i rekao: „Leo može da razgovara sa životinjama, sa psom Nekerom, na primer... Jedan moj prijatelj je imao psa koga je morao da se odrekne. Odveo ga je pedeset kilometara od kuće i ostavio. A l i , pas je pobegao i vratio se, pronašao je put... To je, takođe, magijsko..."

„Koji muzičar, po vašem mišljenju, najviše liči na Leonarda?", pitao sam. „Ко je magijski mu-zičar?"

„Ваћ", rekao je Hese bez oklevanja. „Naročito uMisiiPasijama po Mateju iJovanu. To su magijska dela. Uvek sam išao u Cirih da ih slušam kada su izvođena."

Ustao je i polako se uputio prema pol ic i za knjige.

,,Da li ste napisali nešto posle Magister LudiV'', pitao sam.

„Evokaci je," odgovorio je, kao da me nije slušao. „Pesnik treba da prizove prošlost i obnovi je, da se dokopa efemernog. To je važan deo njego-vog posla."

46

Pokazao mi je italijanski prevod jedne njegove knjige.

„Italijani su konačno počeli da me prevode," re-kao je. „Аja živim u italijanskom delu Švajcarske... U Španiji je drugačije. Izdavač Aguilar je već počeo da objavljuje moja sabrana dela. Morate da ih pre-gledate i proverite da li su dobro prevedena. Sigurno znate da u Nemačkoj vlada veliko interesovanje za španske i latino-američke pisce." Pokazao mi je ne-mačko izdanje knjige venecuelanskog pisca Romu-la Galjigosa.

Pre nego što sam otišao tog popodneva razgova-rali smo o mnogim piscima. Pitao sam ga da li je poznavao Rilkea.

,,Ne", odgovorio je. „АН, kada govorimo o pre-vodu, mislim da Rilkea bolje razumeju u prevodu nego u originalu."

„А da li ste poznavali Kajzerlinga?" ,,Da, on je bio izuzetan čovek, ogromno i snažno

biće sa gromkim glasom kao u bika." Hese je po-kušao da oponaša njegov gromki glas.

„А kakav je bio Gustav Majrink?" „Dobro sam poznavao Majrinka. Ozbiljno se za-

niinao za magiju i bavio se njom. Kad god bi se našao u opasnosti usredsredio bi se na srce i sačuvao nepomućen mir. Istovremeno, imao je iz-vanredan smisao za humor. Jednom, usred seanse, baš kada je posetilac sa onog sveta trebalo da se pojavi, Majrink je kresnuo šibicu da bi mogao da ga vidi, i to je, naravno, bio kraj seanse. Bio je opči-njen i crnom magijom."

Kada smo se rastajali tog popodneva gospođa Hese me je pozvala da sutradan dođem na ručak.

47

N E D E L J A , 7. M A J 1961.

Stigao sam nešto ranije, i Hese i ja smo nastavili razgovor koji smo započeli prethodnog dana. Po-menuo sam novu knjigu Artura Kestlera o Indiji i Japanu Lotos i robot. „Оп u toj knjizi oštro napada Suzukija", rekao sam.

„Možete da budete sigurni da Suzukija to neće mnogo uznemiriti", odgovorio je Hese. „Оп sebi ne dopušta da ga takve stvari poremete..."

Kada sam čuo Heseove reči, setio sam se priče o Isusu koji je išao ulicama Jerusalima da isceli bole-snu ženu i odjednom zastao i uzviknuo: „Ко je do-dirnuo moj plašt i oduzeo mi moć da isceljujem?"

Rekao sam Heseu da sam bio sa Kestlerom u Indiji dok je skupljao materijal za knjigu. Pozvao sam ga na ručak u svoju kuću u Nju Delhiju, posle čega smo išli da vidimo sufi mistika, sestru Raiha-nu. Ona je bila u stanju da otkrije prošlost gledajući u nadlanicu, ne dlan. Nisam joj ništa rekao o Ke-stleru. Uzela je njegovu šaku, koncentrisala se za trenutak i rekla mu da je bio oficir u prošlom životu.

Hese me je pitao da li nešto pišem. Rekao sam mu da poslednjih pet godina pišem knjigu o svojim iskustvima u Indiji, knjigu o nekoj vrsti traganja iz-m e đ u dva sveta.

„Kako ćete je nazvati?", pitao je. „Naslov sam smislio dok sam posmatrao ruševi-

ne Angkora u Kambodži. Močvarni put koji vodi ka velikom hramu Angkor Vata sa obe strane je o m e đ e n kamenom ogradom u obliku zmija. Kada sam ih ugledao, pomislio sam na zmiju kundalini koja čoveka vodi duž staze oslobođenja - setio sam

48

se da je kundalini sk lupčan a na dnu kičmenog stu-ba i da predstavlja i rajsko drv°- P o š t ° u knjizi go-vorim o zmiji i drvetu, od lu č i ° s a m d a J e nazovem Zmija raja. Na kraju krajev*. to je simbolično i sub-jektivno putovanje kao StP je vaše Hodočašće, a mene je uvek veoma z a n i m a l a J °g a i nauka koja se bavi kundalini energijom."

Hese je rekao da misli da kundalini predstavlja znanje. Dodao je da smat™ da je joga u suštini način na koji životinja m o ž e d a s e uzdigne na višu ravan, ne svesno, već na gPtovo alhemijski način. Pitao sam ga da li se ikada P a v i ° J°gom.

„Samo jogom disanja", (>dgovorio je. „АН, to je

bilo davno. Koristio sam kirieski

> ne indijski metod. Misl im da je na Zapadu W

vlJenje jogom ne samo

teško već i opasno, jer atmosfera nije odgovarajuća za izvođenje vežbi koje ^ahtevaju potpunu sa-moću. Ovde smo previše opsednuti događaj ima svakodnevnog života. Pravc>m jogom može se bavi-ti samo u Indiji."

Zbunilo me je to što je rekao Hese, jer je on u planinama Montanjole po s t igao gotovo potpunu izdvojenost. A j a sam izvoclio v e ž b e koncentracije na Andima, čak i u hotelin™ i na prepunim grad-skim ulicama.

„АИ, zar um nije kao radio", pitao sam ga, „koji je u stanju da predaje i prin

ia>

bil0 g

de da se nalazi,

na planinskom vrhu i l i u gradskoj vrevi? Sigurno postoji kolektivni um koji prima emanacije indivi-dualnog uma, bilo gde da se on nalazi. Ponekad čak ne verujem da su fizičko d - i o v a n J e Ш neposredan kontakt neophodni da bi sč postigli rezultati. Kao što znate, u Benaresu postPJe usamljeni brahmani

49

koji se bave vežbom koncentracije, ponavljaju ma-gične formule i izgovaraju mantre da bi se očuvao mir u svetu. Možda oni postižu više od Ujedinjenih nacija. D a , mislim da je um kao radio..."

„Sve je mnogo složenije i tananije nego što izgle-da", odgovorio je Hese. „Stav o kojem govorite može da postoji samo u Indiji, koja je pripremljena za to. U Evropi je to možda moguće u nekim kato-ličkim samostanima. Ne znam, ali ja sam se odlučio za drugi put..."

, , U benediktanskim samostanima?", pitao sam. Hese je potvrdno klimnuo glavom. „Šta mislite, kakva nas budućnost očekuje", pi-

tao sam, „s obzirom na nova interesovanja za va-sionske brodove i interplanetarna putovanja? M i -slite li da će se čovek i dalje baviti pitanjima duha?"

„Za pedeset godina Zemlja će biti groblje mašina, a duša astronauta će biti kabina njegove rakete!", rekao je Hese.

Prešli smo u trpezariju na ručak. Jedna od gošći bila je kći Huga Bala, Heseovog prvog biografa i autora Vizantijskoghrišćanstva. Hese se dugo dopi-sivao sa gošćinom majkom, i ta prepiska je objav-ljena kao posebna, zanimljiva knjiga.

Ponovo sam pogledao sliku gradića Kalva, sa starim mostom, i odlučio da jednog dana posetim taj nemački grad o kojem je Hese tako lepo pisao.

Hese kao da se sve više vraćao osećanjima iz najra-nije mladosti, i ja sam se ponovo pitao kako to da su samo odabrani u stanju da u najpoznijim godinama ožive osećanja koja su iskusili nadomak raja, u detinjstvu.

50

Sedeo je na drugom kraju stola, u blizini svoje kamene biste. Njegov osmeh je bio kao osmeh de-teta iz drevnih vremena koje se vratilo u raj, posle dugotrajne borbe za dušu, borbe koju je dobilo zahvaljujući tome što je bilo odano prirodi. Podigao je čašu crnog vina iz Ticina i na španskom rekao: „Salud." -

Takav je bio kad sam ga poslednji put video.

Poslednje poruke

Posle susreta sa Heseom otišao sam u Kisnaht da vidim profesora Junga. On je tada bio veoma bolestan pa je ispalo da je to moja poslednja poseta njemu, jer sam po povratku u Nju Delhi dobio vest o njegovoj smrti. Pisao sam Hermanu Heseu o svom poslednjem susretu s Jungom, i posle opisiva-nja njegovog izgleda, dodao:

Ponovo mislim na dr Junga. Pitam se da li postoji neki znak u hermetičkom krugu koji pokazuje da smo se mi poznavali u prošlim životima. Zašto bi-ste inače obojica bili toliko srodni sa mnom? Ako smo se poznavali ranije, znači li to da ćemo se po-novo sresti? Ako je tako, kada i gde?

Razmišljam o toj velikoj ličnosti, dr Jungu, i o Vama. Mis l im o odnosu koji je postojao između njega, Vas i mene. Uvek sam Vas viđao jednog po-sle drugog, prenosio pozdrave...

29. jula 1961. švajcarske novine „Noje ciriher cajtung" objavile su specijalan dodatak u čast dr Junga. Ja sam poslao članak pod naslovom „Posled-

51

nji susret sa dr Jungom", koji je kasnije objavljen u raznim španskim časopisima i na engleskom jeziku u Indiji. Bio sam zaprepašćen kada sam, u specijal-nom dodatku na istoj strani na kojoj je bio moj čla-nak, ugledao i pismo koje sam poslao Heseu.

Posle nekoliko dana dobio sam pismo od njega.

I ja sam sa Jungom izgubio nešto nenadoknadi-vo. Nedavno je umro i moj najstariji prijatelj, slikar Kuno Amiet, u devedeset četvrtoj godini. Sada imam samo prijatelje mlađe od sebe.

Moram nešto da Vam poverim: znao sam da ,,Ci-riher cajtung" priprema dodatak posvećen Jungu. Nisam mogao ništa da napišem jer se nisam osećao dobro. Bio sam slobodan da pošaljem pismo koje ste mi uputili posle Jungove smrti, i preuzimam od-govornost za njega. Nadam se da nećete imati ništa protiv.

Vaš Herman Hese

Odlazak iz Indije

Pošto sam u Indiji proveo gotovo deset godina, odlučio sam da je napustim. Utonuo sam u taj dio-nizijski svet i kulturu, dodirnuo sam njihovu suštinu obema rukama, predao sam se čudnoj atmosferi u kojoj vreme predstavlja kosmičku reku, koja odno-si sa sobom ostatke stvarnog života, uključujući i samu personu, taj nežni cvet hrišćanstva i ekstra-vertovanog Zapada.

52

Međutim, iako sam dodirnuo dubine indijskog života i živeo kao Indus, shvatio sam da nisam deo indijske kulture. Znao sam, istovremeno, da ne pri-padam ni Zapadu. Bio sam uhvaćen između dva sveta. To je stalna drama Južnoamerikanca, koji je u stanju da učestvuje u oba univerzuma, ali samo na relativan način, i zato je primoran da otkrije svoj poseban identitet.

Uskoro sam obavešten da me je moja vlada po-stavila za ambasadora u Jugoslaviji. Čile već tradi-cionalno daje prednost piscima u diplomatskoj službi - to je njegov način ohrabrivanja tragalaca i hodočasnika. Kada sam primio tu novost, pisao sam Heseu: „Sada ću Vam biti fizički bliži."

Bliži? Već tada je Hese bio na putu ka kraju. Pre nego što sam se smestio u Beogradu, otišao

sam u Španiju. Tražio sam Aguilarovo izdanje He-seovih sabranih dela da bih mogao da mu kažem kakav je prevod. Putovao sam sa svojim najstarijim sinom, koji je želeo da upozna Hesea. Međutim, iako smo prošli pored jezera Garde, u Italiji, koje nije daleko od Montanjole, nismo mogli da poseti-mo Hesea jer smo žurili.

' Onda je jedan događaj sprečio ispunjenje želje moga sina. U kiosku u Beogradu tražio sam novine na jeziku koji bih mogao da razumem. Pronašao sam primerak londonskog „Tajmsa". U njemu je, uz fotografiju, bila objavljena vest o Heseovoj smrti. Otišao sam pravo kući, i ceo taj dan, kao i sledeći, proveo meditirajući i usredsređujući svoje misli na mrtvog prijatelja.

Ubrzo posle toga, pošto je moj sin n a p u š t a o Evropu, zajedno sa njim otišao sam na poslednje

53

hodočašće u Montanjolu, da posetimo Heseovu udovicu i izrazimo joj saučešće. Hotel „Belavista" i gospodin Čekareli bili su isti kao pre.

Pokazao sam svome sinu staru kuću u gradu, a odatle smo otišli tamo gde je Hese živeo do smrti.

Čekali smo u predvorju da se pojavi Ninon He-se. Bi la je u crnini i činilo se da se celo njeno biće ogleda na njenom licu. Bi la je lepa kao ranije, ali sa znacima duboke tuge. Mnoge godine koje je prove-la baveći se umetnošću, muzikom i prirodom, u He-seovom društvu, završile su se.

Dugo smo sedeli i ćutali. Na kraju, ona je progo-vorila:

„Kada ste prvi put došli kod nas, pre mnogo go-dina, nisam mogla da vam se pridružim zato što me je ujela pčela. A l i , posle toga mi je Hese rekao: „Danas je došao neko koga, čini mi se, znam, i za ko-ga mislim da mi je prijatelj - mladi čovek iz Čilea." Hese vas je voleo, među vama je postojalo pravo prijateljstvo." „Ne možete da zamislite koliko mi je žao što nisam došao nedelju dana ranije," rekao sam. „Мој sin je želeo da vidi Hermana Hesea..."

„Umro je iznenada, i to je bilo najbolje. Bio je veoma bolestan. Šest godina je bolovao od leuke-mije, a da to nije znao. Pa ipak, ponekad bi, očaran prirodom, u sumrak i l i na mesečini, osećao da se oprašta od života. Slutio je da se približava kraju. Nekoliko dana je pisao pesmu koju je završio u noći u kojoj je umro i ostavio je na mom krevetu. Kada sam ujutro ušla u njegovu sobu, bio je mrtav. Umro je u snu. Pesma je o starom drvetu. Pitao se da li će sledeće godine biti ovde, da ga vidi..."

Ninon Hese mi je dala kopiju pesme.

54

56

Posle nekoliko trenutka došla je gospođa E l z i Bodmer, koja je u toku dana pravila društvo He-seovoj ženi. Sela je pored nje, ćuteći. Kroz prozor je ušla mačka, a gospođa Hese je prodorno pogle-dala u nju.

„Tražila je Hesea po celoj kući", rekla je. „Traži ga i dalje, danju i noću. Izgleda da ona, kao i ja, oseća njegovo prisustvo... Dogodilo se nešto veo-ma lepo. Slučajno, i l i možda ne slučajno, Heseov drug iz detinjstva, sveštenik Felter, provodio je od-mor u selu Engadinu kada je Hese umro. Često su se prepirali oko Lutera koga Herman nije baš mno-go voleo. Felter je došao u Montanjolu na Herma-novu sahranu i održao slovo nad njegovim grobom. Ta visoka, vitka figura delovala je veličanstveno dok je izvodila ritual za koji je, izgleda, bila predo-dređena zbog dugogodišnjeg prijateljstva sa Her-manom."

Ninon Hese se okrenula ka polici sa knjigama i pokazala crtež u boji sa pticom koja leti ka nebu.

„Hese je ovaj crtež dobio za rođendan samo ne-koliko nedelja pre smrti. Dugo ga je, srećan, po-smatrao. On sam je zaista bio ptica..."

' Setio sam se Demijana i crteža Sinklerove ptice sa legendom ispod nje: „Јаје je Svet, ptica razbija ljušturu; ona leti ka Bogu, a Bog je Abraksas."

Tog poslepodneva moj sin i ja obišli smo groblje u Montanjoli na kojem je sahranjen Hese. Njegovo ime još nije bilo urezano u kamenu, a samo nekoli-ko žutih cvetova ležalo je na humci. Dugo sam se-deo na travi pored groba i mislio na svog prijatelja, majstora pesnika, pokušavajući da se setim crta njegovog lica i da ih zapamtim onakve kakve su bile

57

pre nego što ga je odnela ta ogromna reka koja ne-staje u moru u kome se sve rasipa, izvan domašaja sećanja. Setio sam se njegovih reči: „Umret i znači ući u kolektivno nesvesno, izgubiti sebe u svrhu preobražaja u oblik, čist oblik."

Ugledao sam dvoje mladih ljudi kako se pri-bhžavaju stazom. Na leđima su imali rančeve, a no-sili su šortseve i planinarske cipele. Pitali su me na nemačkom da li je to Heseov grob. Odgovorio sam da jeste. Zastali su zatim duboko zamišljeni, devoj-ka sa glavom na mladićevom ramenu. Onda je mla-dić iz svog ranca izvadio knjigu u svetloplavom omotu i počeo da čita pesmu mrtvog pesnika. Čitali su Heseove stihove kao da izgovaraju mohtvu. Pi-tao sam se da li mu neki još nestvoreni znak svetlo-sti, štoje postojalanezavisno odvoda koje su ga sada odnosile, donosi zvuk njihovih glasova.

Drvo

Te noći, moj sin i ja pročital i smo Heseovu poslednju pesmu.

ŠUŠTANJE S L O M L J E N E G R A N E

Slomljena, rascepljena grana visi iz godine u godinu, suvo šušteći svoju pesmu na vetru. Bez lišća, bez kore, jalova je i bleda. Umorna od dugog života, umorna od dugog umiranja, njena pesma je

58

tvrda i jaka, a njeni zvuci oholi, prekrivaju strah.

Još jedno leto. Još jedna duga zima.

Statua Zlatoustog

Ostao sam u Cirihu još nekoliko dana, jer sam želeo da se vidim sa E l z i Bodmer kada se vrati iz Montanjole. Kuća Bodmerovih, jedna je od najsta-rijih u Cirihu, sagrađena je krajem šesnaestog ve-ka. Prelazak preko njenog praga znači napuštanje modernog sveta. U kući gospode Bodmer ništa se ne menja - čak ni sobe u kojima su deca živela, sa svim namešta jem i igračkama. Grede u glavnoj prostoriji su drevne i uglačane, a zidovi prekriveni slikama Botičelija i srednjovekovnim rezbarijama.

Popeo sam se na sprat gde me je u svetlom salo-nu primila E l z i Bodmer. Hese je ovde često po-sećivao svog prijatelja, Hansa Bodmera. Posle poz-drava, gospođa Bodmer je počela da govori o He-seu. „Između Hesea i vas postojala je neka poseb-na povezanost. Poslednjih godina on nije sklapao nova prijateljstva i nikoga nije viđao. Sa vama je bilo drugačije... Čudno je sve, to što ste došli iz be-log sveta i što ste bi l i toliko mlađi od njega..." Zaćutala je, kao da razmišlja.

„Mislite li da će gospođa Hese ostati u Monta-njoli?" pitao sam.

„Čini mi se da hoće. Pitala sam svoga sina da li hoće da živi u toj kući, a on kaže da želi da je ostavi

59

gospođi Hese. Sve zavisi od toga da li će ona moći da se navikne na samoću."

„Postoje li neki planovi za Heseov muzej, sa nje-govim knjigama i rukopisima?"

,,Da, ali još se ne zna gde. Neki misle da bi muzej trebalo da bude u Bernu, drugi u Nemačkoj. Meni se čini da je Bern malo po strani, baš kao i Lugano. Šta vi mislite?"

„Čini mi se da je došlo vreme da se Hese vrati u Nemačku iz izgnanstva." Dok sam govorio, osećao sam kao da me Hese podstiče na to, a setio sam se i mladog nemačkog para koji je stajao na njegovom grobu.

„Verujem da ste u pravu", rekla je E lz i Bodmer. „Ima znakova da je i Hese to želeo. Kada su ga jednom pitali, pomenuo je nemački grad u kojem se nalazi Rilkeov muzej."

„Najzad", rekao sam, „Hese je bio pravi Nemac - poslednji u nizu romantičara, počev od Helderli-na. Bio je pravi Nemac i po svom interesovanju za Istok, naroči to za Indiju, baš kao Š o p e n h a u e r i Niče. Smatram da je došlo vreme da se Nemačka oduži Heseu. Onje tako dirljivo pisao o starimgra-dovima i putevima Nemačke - Nirnbergu i svom gradiću K a l v u . " Ispričao sam gospođi Bodmer priču o mladom paru koji sam sreo u Montanjoli.

„Ispričaću to gospođi Hese i reći ću joj šta vi mi-slite, tako da ona može da odluči gde da se pravi muzej.* Uzgred, da li ste videli muzej Tomasa M a -na, ovde u Cirihu? Veoma je zanimljiv."

Zaostavština Hermana Hesea je predata švajcarskoj vlzdi, a ona je pristala da je pozajmi Heseovom muzeju, koji ćebit i deo Silerovog nacionalnog muzeja u Marbahu u Ne-mačkoj.

60

,,Ne," rekao sam, „nisam znao da je ovde. Mislio sam da se M a n sasvim vratio u Nemačku."

„ Z n a t e da je M a n osudio Nemačku za vreme poslednjeg rata, a to mu Nemci nikada nisu opro-stili. D a l i su mu do znanja šta misle o njemu kad je posle rata ponovo posetio Nemačku. I Hese je na-pustio Nemačku, ali je nikada nije osudio onako kao M a n . "

Rekao sam da je Manova bezuslovna osuda Ne-mačke pokazala da je bio pravi pravcati Nemac. N e m a č k a je kao Španija, dodao sam, apsoluti-stička zemlja. Zbog toga se M a n i vratio, i izgubio osećaj za meru.

Gospođa Bodmer mi je tada ponudila staro vino iz prelepog kristalnog pehara. Malo kasnije ustao sam da se oprostim, ali mi je gospođa Bodmer re-kla da želi da mi pokaže neke renesansne slike i ikone u susednoj prostoriji. Dok smo prolazili kroz hodnik primetio sam statuu koja me je odmah oduševila. Bila je to drvena skulptura kaluđera iz dvanaestog veka u prirodnoj veličini.

Stajao sam neko vreme ispred neobične figure. M l a d i ka luđer je bio bosonog, obrijane glave, og'rnut samo plaštom. U levoj ruci je držao tablice, a desnu ruku je podigao u znak blagoslova. Ruke i stopala su mu bili veoma lepi, a cela figura je delo-vala neobično tanano i prefinjeno. Njegov pogled kao da je dolazio iz davnina, iz samog osvita hrišćanstva, ako ne iz još starijeg vremena.

Heseov junak, Zlatousti, koji je skitao drumovi-ma srednjovekovne Evrope, stvorio je samo jedno umetničko delo, drvenu skulpturu za predikaonicu crkve. Zamišljao sam da je, kao i statua kaluđera, i

61

to delo bilo rezultat čitavog života, koji sadrži sve svetlosti i senke postojanja.

San

Te noći u Cirihu usnio sam san; video sam veliku belu zgradu, od nekoliko spratova, nalik na univer-zitet. Zgrada je bila puna studenata koji su izučava-li primenjene nauke, fiziku i tehniku. Izgledalo je da svi oni koriste svoje znanje da bi postigli opip-ljive rezultate - primenjivali su ih automatski, bez razmišljanja o značenju onoga što rade. Nije ih mučila sumnja, niti ih je zanimala suština života. Univerzitet iz mog sna kao da je predstavljao svet budućnosti. Ljudi koji su izlazili iz učionica imali su bezizrazna i metalna lica, izražavali su se samo u zakonima mehanike, postajući i sami proizvodi ovih zakona. Poslednji primerci ljudi od krvi i mesa su otišli i zbog njihovog interesovanja za živu zem-lju, sa bogovima i demonima, nova generacija anti-ljudi smatrala ih je romantičnim idealistima, proiz-vodom iskvarenog buržoaskog društva. Moj san je hteo da kaže da je arhetip budućnosti - u stvari sadašnjost, jer ta je budućnost već tu - čovek atoma i mašina koji se priprema da osvoji kosmos u beton-skoj univerzitetskoj zgradi okruženoj asfaltom.

U takvom svetu biću potpuni stranac, nesposo-ban da pronađem zaklon za sebe. Shvatio sam tada da su se ljudi kao što su Hese i Jung suočili sa sličnim teškoćama. Oni su otišli, više ih ne može dodirnuti mehanizacija zemlje i već borave u dru-gim svetovima, zasluživši to time što su se ostvarili kao ličnosti. Imao sam još malo vremena, ali sam

62

znao da i ja moram da uložim sličan napor da se nikada ne bih vratio na ovu zemlju, da bjh ušao u drugu sferu. To moram da uradim ako hoću da se izbavim iz olovne pustinje u koju su mašine pretvo-rile svet. Da bih pobegao iz tog užasnog zatvora treba da idem istim usamljenim putem kojim su išli moji stariji prijatelji, mudraci od krvi i mesa, čuvari mojih snova.

Festival u Bremgartenu

Bila je nedelja, a ja sam bio sam u svojoj kući u Beogradu, okružen istočnjačkim slikama i skulptu-rama. Odlučio sam da izvedem ritual i slušam ma-gijsku muziku koju je voleo Hese, Bahovu Misu u H-molu. Stavio sam ploču na gramofon i zapalio nekoliko sandalovih štapića. Cilj mog rituala bio je da slušam muziku zajedno sa Heseom, da mu po-zajmim svoja čula da može da je čuje, i da osetim njegovo prisustvo. Opružio sam se na otomanu i pustio muziku da svira za obojicu. Nisam obraćao posebnu pažnju ni na jednu notu, jer sam znao da on sluša kroz mene, i želeo sam da čuje onako kako je' slušao dok je bio živ. Dok su zvuci ispunjavali sobu, shvatio sam da su to muzički ekvivalenti Leo-nardovih Blagovesti i Pasijepo Jovanu, jer, u Misi u H-molu Bah je proživeo ceo svoj život, nudeći svoje simbole i legende nečemu što ga je transcendovalo. U toj misibio je sam Bah, bilo je to prinošenje žrtve njegovom životu i duši, neprekidno traganje da bi se spojio s Bogom, što je pravo svetogrđe. Misa je bila posvećena smrti i vaskrsnuću, ali je zahva-ljujući Bahovim mitovima i ritmovima izraženim

63

kroz preplitanje nota u kontrapunktu muzika proizvodila simbolički cvet, koji je, sa svoje strane, bio proizvod ustreptale duše koja viče od kolevke do groba: „Oče, zašto si me napustio?" Bi la je to magija, stvaranje mističnog cveta. Malo je onih ko-jima je to pošlo za rukom. Bah je to postigao u svo-joj Misi, ali, Misa je bila neka vrsta festivala u Bremgartenu koji je Bah namenio sebi, ponav-ljajući ga u celom svom stvaralaštvu.

Nastavio sam da slušam, ništa ne propuštajući, i znao sam da je Hese tu i da mi je zahvalan za to. On me je, takođe, učio da slušam, kao što je on slušao. Misa se završila, a posle nje su se začuli zvuci Pasije po Jovanu i Mateju. Ceo dan je prošao u znaku ri-tuala, kao moj festival u Bremgartenu. Odlučio sam da pripremim ručak u svojoj usamljeničkoj kući u Beogradu, u čast onih koji su otišli, uz-vraćajući gostoprimstvo u Montanjoli. Pozvao sam sve svoje utvare i legende. Odveo sam ih u trpeza-riju i postavio ih oko stola, dok je magijska muzika i dalje trajala. Za stolom smo obrazovali mandalu.

Na početku sam želeo da zabava bude u Heseo-vu čast, ali, malo-pomalo, ona se pretvorila u misu moje duše satkanu od svih mojih snova. Sipao sam u čaše crno vino iz Istre i sa Anda, i nazdravio He-seu, da mu olakšam izlazak iz groba. O b e ć a o sam mu da ću ga čuvati u sećanju, a onda sam nazdravio svim svojim utvarama i divnom svetu snova.

Nazdravili smo mnogo puta dok su magijski pe-vači pevali i, preplavljeni njihovim glasovima, ose-tili smo kako tonemo u samo srce legende, izvan vremena i prostora.

64

Izvodi iz dva pisma

Beograd, 6. oktobar 1962.

Draga gospođo Hese,

U Cirihu sam kupio Bahovu Misu B-minor i Pa-sije po Jovanu i Mateji. Ovde, u Beogradu, sam ih slušao. Imao sam neobično osećanje da ih je Her-man Hese takođe slušao. Pozajmio sam mu svoj sluh da bi mogao da uživa u zvucima velikih dela.

Draga gospođo Hese, učinite to isto - pozajmite mu čula i živite srećno što duže, tako da on može da živi kroz Vas. To je ritual koji treba da izvodimo za svoje drage prijatelje - za one koji su već otišli na drugu obalu...

Vaš odani Migel Serano

21. oktobar 1962.

Dragi gospodine Serano,

...Sigurna sam da bi Hese bio srećan da zna da ste nabavili Bahove ploče, Misu B-minor i dve pasi-je koje je tako mnogo voleo. Pisao je o Misi u ,,Pi-smu od maja" 1962...

Ne zaboravite Hermana Hesea - sve se brzo zaboravlja! Za mene je uteha da znam koliko ste ga voleli i još ga volite.

Vaša Ninon Hese

65

K A R L GUSTAV J U N G

Treba da pronademo novo religiozno držanje

Antafktik

Godine 1947. putovao s;am na Antarktik, o čemu sam kasnije pisao u knjiči Poziv na ledena polja. Međutim, jedino što nisam pomenuo u toj knjizi je da sam na put poneo knjigu £ a r l a Gustava Junga Ego i nesvesno. Knjiga je u pratvom smislu reči ometala cilj mog putovanja, jer, UO sam je više čitao, manje sam primećivao oštre obrise ledenih polja pored kojih sam prolazio. Tek fia kraju putovanja našao sam zajedničku nit između te knjige i udaljene zem-lje koju sam posetio.

Tada sam se prvi put 0zbiljno sreo sa Jungovim delom. Proučavao sam Ff ojda i Adlera, ali sam sa-mo površno pročitao Jungovu knjigu Psihološki ti-povi. A onda je došao pfavi susret. Sa knjigom u džepu bunde polako sani plovio duž obale Čilea, pod kišom koja je nepreKidno padala dok je brod išao pored Patagonije, Ognjene Zemlje, izvan širi-ne Rta Dobre Nade, krc»z moreuz Bigl i Drejkov prolaz, prema beskrajnirfi snežnim poljima Antar-ktika. Između gigantskih santi leda od kojih su se uz grmljavinu odvaljivale' ogromne ledene ploče i padale u more, u atmosf'eri totalne beline koja je gorela od hladnoće, konačno sam obratio pažnju na Jungovo delo. Tamo, u gotovo potpunoj izdvoje-

7'1

nosti od sveta, počeo sam da tražim nešto što bi ispunilo prazninu koja kod savremenog čoveka od-vaja ego od nesvesnog.

Teško mi je da se sada setim šta me je to u Jun-govoj knjizi toliko zainteresovalo. Verovatno je to bila ideja o arhetipu koja je na Antarktiku izgleda-la tako stvarna, a možda i pozivanje na Isusa i pret-postavka da je i on bio uhvaćen u svetu brutalnih i autonomnih sila sličnih ledenim poljima. Knjiga mi je otkrila jedan zastrašujući svet, užasan kao bela tišina Antarktika, i pokrenula moje biće i skrivene ideje u njemu.

Po povratku, bilo mi je teško da razlučim šta mi je bilo važnije - putovanje i l i Jungova knjiga. Pa ipak, u to vreme nisam bio pročitao ništa više od njegarBio sam obuzet putovanjem i u mislima sam ponovo prolazio isti put, nastojeći da shvatim u kakvoj je ono vezi sa mojim bićem. U isto vreme, sve sam više žudeo da otputujem u Indiju, u nadi da ću tamo otkriti korene južnoameričkih legendi i mitova. Bio sam oduševljen jogom, koju sam već počeo da izučavam u Čileu.

Polako sam shvatao kako je teško prevesti na racionalan jezik mudrosti mitova i legendi. Pono-vo sam se okrenuo Jungu i opet pročitao Ego i ne-svesno. Čitao sam i njegove komentare o kineskoj i tibetanskoj jogi, komentare za Tajnu zlatnogcveta, predgovor za Vilhelmov prevod Ji Đinga, Knige promena. Pročitao sam i zapažanja o Tibetanskoj knjizi o velikom oslobođenju koju je izdao Evans-Venc, kao i njegove komentare Tibetanske knj'ige mrtvih. Proučio sam Jungova dela o alhemiji, kao što je studija Rosarium Philosophorum, koja se pri-

72

pisuje Petrusu Toletanusu, zatim Psihologiju i reli-giju, Aion i Simbole transformacije. U većini ovih dela libido, koji je za Frojda bio sinonim seksa, za Junga je bio sličan kundalini energiji tantra joge.

Što sam se više bavio Jungovim delom postajao sam svesniji paralele između analitičke psihologije i staze inicijacije. Kao da je postojao još jedanjezik ispod onog prvog kojeg, možda, čak ni Jung nije bio svestan. Tako je psihoanalitičar postajao guru i l i učitelj, dok je pacijent bio čela i l i učenik. A k o je bolest podeljeno il i nepotpuno stanje, a zdravlje celovitost, onda je Jungov tretman mentalno bole-snih bio pokušaj da se utvare i senke pacijentove prošlosti dovedu na površinu da bi se stvorio novi osećaj realnosti i l i sopstva; ovaj proces je veoma srodan učenju indijskih gurua. Jung je težio da uspostavi dijalog između jedinke i univerzuma, a da ne uništi ideju o ličnosti i l i egu.

Boraveći u Indiji, čuo sam za neka čudna bića iz davnih vremena, zvana sidhe. Oni su bi l i alhe-mičari i čarobnjaci koji su u mnogo čemu uticali na Indiju pre invazije arijaca. Sidhe su pokušavale da uspostave dijalog izmeđuega isopstva, i umesto sa-madhija vedantista dopru do još dubljeg stanja -kaivalije. R e č znači „izolovan" i l i „odvojen", i predstavlja nezavisnost od univerzuma, čak i od Boga. Sidhe su pokušavale da postignu besmrtnost tela koristeći alhemijske kombinacije metala.

Mojprvi razgovor sa drJungom

Decembra 1957. pisao sam Jungu i poslao mu članak koji sam napisao za „Hindustan Tajms".

73

Članak se zvao „Raspeće ega" i bio je inspirisan rečenicom filozofa Sarvapalija R a d h a k r i š n a n a , potpredsednika Indije, iz govora koji je te godine održao na svetskom kongresu religija u Delhiju. Jung mi nije lično odgovorio, jer zbog zauzetosti i bolesti nije odgovarao na pisma, a od njegove se-kretarice Anijele Jafe saznao sam da je članak pročitao.

U Indiji sam tada čudno živeo - pustio sam da mi dani besciljno prolaze, kao da postojim izvan vre-mena. Moj i utisci su bili sasvim nepovezani i samo su prolazili kroz svest. Povremeno bih sedeo u pozi lotosa i upražnjavao koncentraciju po pravilima jo-ge, naročito se usredsređujući na sveti slog om. Da upotrebim Jungovu terminologiju - bile su to godi-ne u kojima sam se stvarno borio za svoju dušu. Napisao sam priču Posete kraljice od Sabe, ne zna-jući da je to tek prva u nizu priča koje će nastati kao plodovi moje čudne uznemirenosti. Kada sam prvi put sreo Junga dao sam mu kopiju tog prvog rada u kojem se simboli Istoka i Zapada mešaju sa „1е-gendama" mog života.

Značaj Indije za moj odnos sa Jungom je ogro-man. Bez indijskog iskustva verovatno me nikada ne bi privukao taj veliki čovek - Indija je bila veza koja nas je spojila, ona je bila važna i Jungu i He-seu. Indira Gandi, kćerka premijera Nehrua, upoz-nala me je sa Doroti Norman, inteligentnom Ame-rikankom koja je bila zainteresovana za Jungovo delo o simbolima. Kada je saznala da želim da upoznam Junga, gospođa Norman je poslala tele-gram dr Jolandi Jakobi, Jungovoj učenici u Cirihu, sa molbom da mi omogući susret. I pored pomoći

74

dr Jakobi, u to vreme nije bilo lako sresti se sa Jun-gom koji je živeo u potpunoj osamljenosti. U Cir i-hu mi je rekla da se Jung odmara u Lokarnu. Pošto sam morao da prođem kroz Lokarno da bih pose-tio Hermana Hesea, odlučio sam da pokušam da se sretnem sa Jungom.

Tako sam se 28. februara 1959, posle podne, našao u prostranom holu hotela „Esplanada" u L o -karnu, čekajući dr Junga. Bio je visok, malo povije-nih ramena, imao je meku sedu kosu, a u ruci je držao lulu. Ljubazno me je pozdravio na engle-skom i pozvao da sednemo u ugao pored ograde, gde ćemo biti potpuno sami.

„Čuo sam da ste upravo došli iz Indije", rekao je. „Bio sam tamo, pokušavajući da ubedim Induse da je n e m o g u ć e osloboditi se svesti o sebi, čak i u najdubljem stanju samadhija."

Tako je dr Jung odmah započeo osnovnu temu. Njegovi gestovi i reči bili su svečani i otmeni - ispod njih se, međutim, nazirao vatreni entuzijazam koji je ukazivao na njegovu neobičnu vitalnost, iako mu je tada bilo gotovo osamdeset dve godine. Nastavio je: „Razgovarao sam o tome sa brahmanima koji su bili doktori i profesori na univerzitetu u Kalkuti, ali oni to nisu mogli da shvate. Pokušao sam da im ob-jasnim da ako je, na primer, Ramakrišna bio u sta-nju da se u trenucima duboke ekstaze sasvim oslo-bodi svoga svesnog, onda bi ti isti trenuci bili nepo-stojeći. On nikako ne bi bio u stanju da ih zapamti, ni da ih prizove u svest, niti bi mogao smatrati da su uopšte postojeći."

Dok je govorio, znao sam da treba da budem svestan svakog trenutka koji je proticao između

75

nas, i trudio sam se da budem što pažljiviji. Prime-tio sam da je, osim energijom, Jung zračio i ljubaz-nošću, iako je ona ponekad bila pomešana sa ironi-jom ili sarkazmom. Iznad svega, bio sam svestan aure odsutnosti i misterije oko njega, i znao sam da je ovaj ljubazan čovek bio u stanju da se preobrazi u grubo i destruktivno biće ako bi se slučajno u nje-mu spojili ekstremi njegove ličnosti. Oči su mu bile veoma pronicljive - kao da su videle mimo naočara i možda mimo vremena. Imao je orlovski nos. V i -deo sam mnogo fotografija Junga u mladosti i zre-lim godinama, ali nije bilo nikakve sličnosti između tih fotografija i osobe pored koje sam sedeo. Bio sam pogođen ovim otkrićem, jer Jung je sada ličio na drevnog alhemičara. Šake su mu bile čvornova-te, kao Heseove, a na domalom prstu leve ruke no-sio je zlatan prsten sa tamnim kamenom i čudnim slovima.

Kako je naš razgovor počeo prijatno i srdačno, bilo mu je suđeno da traje mnogo duže nego što sam očekivao. To je više nalikovalo na razgovor dva stara znanca nego na upoznavanje. Kao da sam sreo nekoga ko me je očekivao, i kao da sam znao da me očekuje. A l i , vratimo se Jungovim razmišlja-njima.

„Pošto nesvesno stvarno znači ne-svesno, niko to stanje ne može da postigne dok je živ, niti može kasnije da ga se seti, kako tvrde Indusi. Da bi se pamtilo, potrebno je da čovek bude svestan po-smatrač, što je sopstvo, i l i svesno biće. Razgovarao sam o tome sa guruom maharadže od Misorea..." Zastao je i lulom udario o ogradu.

76

„Uvek sam mislio", rekao sam, ,,da Indus po-kušava da se oslobodi ega da bi izbegao točak sam-skare; večnost je za njega kao trajna nesanica i on zato želi da se spoji sa celinom. To je ono što žele moderni Indusi, ali, kao što znate, sidhe su po-kušavale nešto sasvim drugo. Sada razumem da vi želite da uspostavite dijalog između ega i onog što ga transcenduje, i da projektujete svetlost svesno-sti sve dublje i dublje u nesvesno... kolektivno nesve-sno... po zakonu polarnosti može da postoji i kolek-livno svesno i l i čak supersvesno. Smatrate li da je možda to stanje ono na koje Indus misli i kojem teži kada ide ka samadhiju i l i čak kaivaliji? Da bi se dostiglo to stanje supersvesnosti, možda je potreb-no da se čovek oslobodi dnevne racionalne svesti. Možda između vas i Indusa postoji samo nespora-zum, i l i nemogućnost da shvatite šta Indus misli ka-da kaže da želi da prevaziđe ego."

„Možda je tako", rekao je Jung, „јег Indusi su neobično slabi u racionalnom izražavanju. Oni uglavnom misle u metaforama i l i slikama, njih ra-zum ne zanima. To je svojstveno celom Istoku... Što se tiče vaše hipoteze o supersvesti, toje metafizički koncept, i izvan mog interesovanja. Zel im da idem napred samo na osnovu činjenica i iskustava. Do sada nisam pronašao stabilno i l i konačno središte u nesvesnom i ne verujem da takvo središte postoji. Verujem da je ono što nazivam sopstvom idealno središte, podjednako udaljeno od ega i nesvesnog, i verovatno je to stanje u kome se jedinka maksimal-no prirodno ispoljava, što je ravno osećanju ispu-njenosti i celovitosti. Čovek teži da se izrazi, kao i priroda, a sopstvo je san o celovitosti. Ono je, pre-

77

ma tome, idealno središte, nešto stvoreno. Indusi su mudro pisali o ovome. Prema sankija filozofima, puruša je sopstvo, a atman je možda nalik na sop-stvo. A l i , definicija uvek uzima oblik parabole. Znate li priču o učeniku koji je otišao kod svog učitelja da ga pita šta je atmanl Dobio je odgovor: ,_Лгта/1 je sve." Učenikje bio uporan: ,,Da li je to i maharadžin slon?" 'Da ' , odgovorio je učitelj. ,,Ti si atman, kao što je to i maharadžin slon." Učenik je tada bio zadovoljan. U povratku, sreo je slona, ali se nije sklonio s puta, misleći da ako su i on i slon atman, onda će ga slon prepoznati. Odbio je da se skloni čak i kada je gonič viknuo da to učini, a onda ga je slon podigao surlom i odbacio u stranu. Sle-dećeg dana, sav u modricama, učenik je ponovo došao kod učitelja: „Rekao si mi da smo i slon i ja atman, a vidi šta mi je slon uradio." Učitelj je ostao savršeno miran i pitao je učenika šta mu je rekao gonič. 'Da se sklonim s puta', odgovorio je učenik. 'Trebalo je da uradiš kako ti je rekao, jer i gonič je takođe atman' Tako Indusi imaju odgovor za sve," nasmejao se Jung. „Oni zaista mnogo znaju..."

„Indusi žive u simbolima", rekao sam. „Oni su potpuno prožeti njima, ali ih ne tumače, niti vole da to drugi čine, jer to bi za njih bilo uništavanje simbola. Misl im da vaša dela zato nisu mnogo poz-nata niti se o njima raspravljalo u Indiji, iako ste mnogo vremena posvetili toj kulturi i Istoku uopšte. Vi tumačite simbole. S druge strane, veo-ma ste poznati i čitani u mojoj zemlji."

„Znam, stalno dobijam pisma iz Čilea i drugih zemalja Južne Amerike, što me iznenađuje, jer sav moj rad je usmeren prema meni samom; sve knjige

78

које sam napisao su uzgredni proizvodi intimnog procesa individuacije, čak i kada su hermetičnim vezama spojene sa prošlošću, i po svoj prilici sa bu-dućnošću. Kako one nisu popularne i nisu upućene masama, pomalo sam uplašen iznenadnim uspe-hom koji sam doživeo. Bojim se da to nije dobro, jer pravi rad se obavlja u tišini i ima odjeka samo kod nekolicine. Jedna kineska poslovica kaže: Ako čovek sedeći sam u svojoj sobi misli prave misli, čuće ga hiljadama milja unaokolo..."

Jung je ćutao neko vreme, a zatim nastavio priču:

„Indija je neobično zanimljiva zemlja, i treba je intenzivno doživeti, do krajnjih granica... I ja sam želeo da se suočim sa tim univerzumom i da ga, kao čovek hrišćanskog Zapada, upotrebim za proveru svog puta i oživljavanje onih slojeva moje svesti ko-ji se podudaraju sa indijskim i koji su uglavnom uspavani na Zapadu. Zato sam i otišao u Indiju 1938. Reći ću vam šta sada mislim o toj zemlji, a vi me kasnije možete ispraviti. Koliko ja mogu da vi-dim, Indus, ukoliko je ostao Indus, ne misli, bar ne na isti način, kao mi. On percipira misao i tako se približava primitivnom mišljenju. Ne kažem da je Indus primitivan, već da način njegovog mišljenja podseća na primitivne oblike. Primitivno razmiš-ljanje je u suštini nesvesna funkcija koja podrazu-meva samo percipiranje neposrednih rezultata. Možemo samo da se nadamo da ćemo pronaći tu vrstu mišljenja u civilizaciji, koja je gotovo neome-tano napredovala od primitivnih vremena. Našu prirodnu evoluciju u Zapadnoj Evropi prekinuo je upad psihologije i spiritualnosti, koje su potekle iz

79

civilizacije na višem stupnju no što je naša. Preki-nuti smo na samom početku, kada su naša verova-nja još bila varvarsko politeistična. Ta verovanja su potisnuta u nesvesno i tu su ostala poslednjih dve hiljade godina. M i s l i m da to objašnjava pode-ljenost zapadnjačkog uma. Još uvek primitivni, bili smo primorani da prisvojimo gotovo savršene dok-trine hrišćanske milosti i ljubavi. Tako je došlo do razdvajanja svesnog i nesvesnog dela ličnosti za-padnog čoveka. Svesni um se nesumnjivo oslobo-dio iracionalnosti i instinktivnih impulsa, ali je izgubljena totalna individualnost. Zapadni čovek je podeljen između svesne i nesvesne ličnosti. Sve-sna ličnost može lako da se savlada jer je odvojena od primitivne; zato smo mi na Zapadu veoma disci-plinovani, organizovani i racionalni. S druge stra-ne, pošto smo dopustili da bude potisnuta naša ne-svesna ličnost, izgubili smo mogućnost da razume-mo i da poštujemo znanja i civilizaciju primitivnog čoveka. Ipak, naš nesvesni deo još uvek postoji i povremeno nekontrolisano izbija. Tako smo u sta-nju da se vratimo najžešćem varvarizmu, i što smo uspešniji u nauci i tehnologiji, to je paklenija upo-treba naših pronalazaka i otkrića.

Omogućiti čoveku da bude u dodiru sa svojim svesnim delom nije jedini način da se civilizuje, bar nije idealan način. Coveka treba smatrati celinom, a ne skupom različitosti delova, i treba zaustaviti kobnu odvojenost između njegovog višeg i nižeg bića. Umesto toga moramo sjediniti svesnog i pri-mitivnog čoveka. Civilizacija Indije je ovaplotila sve suštinsko u primitivnoj svesti i kao rezultat do-bili smo celovitog čoveka. Psihologija i civilizacija

80

Indije odlično su izražene u hramovima koji predstavljaju univerzum. Govorim ovo dabih obja-snio šta podrazumevam pod ne-mišljenjem. Zahvaljujući Bogu, još postoji čovek koji nije naučio kako da misli i koji svoje misli još percipira kao vizije živih bića, a svoje bogove kao vidljive mi-sli, zasnovane na instinktivnoj realnosti. Taj čovek je u miru sa bogovima, i oni žive sa njim. Život koji vodi blizak je prirodi, pun je nade, surovosti, bede, bolesti i smrti; ipak, on ima celinu, zadovoljstvo i emocionalnu lepotu koja je nedokučiva. Logika ove civilizacije je nesumnjivo nesavršena, tako da nailazimo na elemente zapadne nauke uporedo sa onim što nazivamo sujeverjem. A l i , ako su za nas protivurečnosti nesavršene, one to nisu za Induse, one su osobenosti autonomnog mišljenja i odgo-vorne su samo sebi. Ove protivurečnosti ne zavise od Indusa, jer njegova misao dolazi njemu. Taj fe-nomen je ilustrovan njegovim nedostatkom interesovanja za detalje univerzuma, njega zanima samo vizija celine. A l i , Indus ne shvata da živi svet može da bude uništen sukobom dva koncepta..."

Profesor Jung je zaćutao i zavalio se u fotelju, zagledan u neku udaljenu tačku, možda u svoju predstavu o Indusu.

„Takva je Indija", rekao sam. „Velika prirodna civilizacija, i l i pre, civilizacija prirode. Za ceo Istok bi se moglo reći da sve donedavno nije pokušavao da ovlada prirodom, već je poštovao njene zakone koje se trudio da razume, da im da značenje. Ipak, on nema osećaj za personu, poznaje samo arhetip. Shvatam, naravno, da ideja ličnosti nije nužno do-bra, možda je sasvim suprotno..."

81

„Indija је arhetipska", rekao je Jung. „Zato ni-sam posećivao svamije i gurue kada sam bio u Indi-j i , čak nisam otišao da vidim ni Ramana Maharavi-ja koji je toliko zainteresovao Somerseta Moma. Osećao sam da to nije neophodno. Znao sam šta je svami, imao sam tačnu predstavu o njegovom arhe-tipu, što mi je bilo dovoljno da ih poznajem sve, naročito u svetu u kojem ne postoji ekstremna per-sonalna razlika, kao na Zapadu. Njihova različitost je samo površinska..."

Posle kraćeg ćutanja, rekao sam: „Kazali ste da ste otišli u Indiju da biste bolje

upoznali sebe. I ja sam tamo otišao iz sličnih razlo-ga, jer želim da otkrijem kakvi smo mi Južnoame-rikanci - ni Azijci ni Evropljani. Kažete da Indus ne misll svoje misli, i ja to shvatam kao da on ne misli svojim umom, svojim mozgom, već da se njegove misli stvaraju u nekom drugom središtu bića. Misl i-te li da je to moguće? Uvek mi se činilo da mi, Južnoamerikanci, ne mislimo iz racionalnog sre-dišta, već iz nekog drugog, i prema tome naš prvi zadatakje da otkrijemo to drugo središte, dabismo mogli da razumemo sopstveno biće. Šta mislite, gde je smešteno ovo središte? Da li treba ozbiljno da shvatimo hipotezu o čakrama - psihičkim sre-dištima joge?"

„Vaše pitanje je veoma zanimljivo", odgovorio je Jung. „Sećam se razgovora koji sam vodio sa po-glavicom Pueblo Indijanaca, koji se zvao Očviaj B i -jano, što znači Planinsko Jezero. Opisao mi je svoj doživljaj belog čoveka - rekao je da su beli ljudi uvek uznemireni, uvek nešto traže, i zato imaju iz-borana lica, što je za njega bio znak večnog nemira.

82

Očviaj Bijano je t a k o đ e mislio da su belci ludi pošto još misle glavama, iako je dobro poznato da to samo ludaci rade. Stav Pueblo Indijanca me je tako iznenadio da sam ga pitao kako on misli. Od-govorio je da on, naravno, misli srcem." Na to je Jung dodao: „Тако su mislili i stari Grci . . . "

„Japanci, kao što znate", rekao sam, „smatraju da je solarni pleksus središte ličnosti. A l i , da li vi verujete da beli ljudi misle svojim glavama?"

,,Ne, oni jedino misle svojim jezikom." Jung je stavio ruku na vrat. „Oni misle samo rečima, rečima koje su danas zamenile logos."

„Ali, šta je sa čakrama, doktore? Šta o tome mi-slite? Postoji mišljenje da one odgovaraju pleksusi-ma zapadne nauke, u najmanju ruku, smeštene su na istom mestu. Tantrički jogini kažu da su čakre i nadiji psihička središta i kanali pre nego fiziološki i l i fizički, i da su smešteni duž kičmenog stuba koji isto tako ima psihičku ulogu. Tako čakre samo po-tencijalno postoje - one postaju činom volje, obično upražnjavanjem joge. Možda su one slične sopstvu koje ste pomenuli, nešto što mora da se kreira. U svakom slučaju, ima mnogo pitanja na koja treba odgovoriti u vezi sa istočnjačkom nau-kom. Mnoge tehnike su izgleda izgubljene, možda u nekoj velikoj kataklizmi kojaje savladala njihovu civilizaciju."

„Čakre su središta svesti, a kundalini, plahovita zmija koja se nalazi u osnovi kičme, je emocionalna struja koja teče uz kičmu, sjedinjujući ono što je dole sa onim što je gore, i obrnuto." Dr Jung je za-stao da bi se setio sanskritskih naziva za čakre. „Mnogo sam star i izneverava me pamćenje", re-

83

као је. Мој utisak је bio sasvim suprotan - da mu je pamćenje izvanredno.

,,Na dnu kičmenog stuba nalazi se muladhara, zatim dolazi svadhistana i iznad nje, u solarnom pleksusu, manipura. Anahata je u nivou srca, višudhi u grlu, adjna u centru između obrva, poslednja je brahma-čakra, krunska čakra. Pomi-njem mesta samo da biste stekli predstavu o onom što mislim. Č a k r e su središta svesti. Niže čakre predstavljaju životinjsku svest, a ima ih čak i ispod muladhare."

„Pretpostavljam da bismo postigli celovitost ka-da bismo bili u stanju da sva ova središta aktivira-mo," rekao sam. „Ipak, to bi verovatno dovelo do kraja istorije, koja se kao klatno kreće iz jedne čakre u drugu. Svaka civilizacija izgleda izražava određenu čakru, a u različitim delovima sveta, i u razna vremena, postoje različiti nivoi svesti." Pitao sam tada dr Junga da li bi mogao da definiše svoj koncept sopstva, i šta je središte ličnosti po njego-vom mišljenju.

„Sopstvo je krug čije središte je svuda, a perife-rija nigde." Dr Jung je tu rečenicu izgovorio na la-tinskom. ,,Da li znate šta je sopstvo za zapadnog čoveka? Sopstvo je Hristos, jer on je arhetip heroja koji predstavlja čovekove najviše težnje. Sve je to vrlo tajanstveno i ponekad zastrašujuće." Jung je zatim ćutao neko vreme.

Poklonio sam mu primerak engleskog prevoda moje priče Poseta kraljice od Sabe, sa posvetom na španskom. Troje ljudi nam se približilo, među nji-ma i žena obučena u crno. Ona je podsetila Junga da je vreme za večeru. Tek tada sam shvatio kako

84

је vreme brzo prošlo. Pozdravio sam se, ne znajući da li ćemo se ikada ponovo sresti, svestan da ima još mnogo stvari o kojima bismo mogli da pričamo. Onda sam izašao u zaslepljujuću svetlost grada L o -karna.

5. maj 1959: drugi razgovor

Pošto sam u Montanjoli posetio Hesea, u po-vratku sam odlučio da pokušam ponovo da vidim dr Junga. Telefonirao sam na kuću u Kisnahtu, bli-zu Ciriha. Znao sam da on ne prima posetioce, ali, da to nisam učinio, moja veza sa njim sigurno bi se prekinula. Razgovarao sam sa sekretaricom, A n i -jelom Jafe, kojoj sam pisao iz Indije. Rekla mi je da profesor Jung ne prima nikoga i da je lošeg zdrav-lja. Mol io sam je da pita Junga za dozvolu da ga posetim i podsetio je da sam sa njim bio u Lokarnu. Odložila je slušalicu i posle nekoliko trenutaka vra-tila se da mi kaže da će me Jung primiti u četiri sata tog poslepodneva.

Brzo sam krenuo ka Kisnahtu. Na vratima kuće bila je ispisana latinska rečenica: „Vocatus atque non vocatus, Deus aderit" (Pozvan i l i nepozvan, Bog je tu). Unutrašnjost kuće je bila tamna i osenčena. Primila me je žena koju sam video sa Jungom u Lokarnu i koja se predstavila kao go-spođica Bejli. Pozvala me je da se popnem gore, i dok sam se peo uz stepenice primetio sam da su zidovi prekriveni crtežima srednjovekovnih i rene-sansnih prizora. Kada se pojavio, dr Jung me je srdačno pozdravio i pozvao u svoju radnu sobu ko-ja je gledala na jezero. U sredini sobe nalazio se

85

radni sto prepun papira, svuda okolo bile su police sa knjigama. Primetio sam nekoliko bronzanih Bu-da i crtež Šive na planini Kailas koji me je podsetio na moja hodočašća na Himalaje. Seli smo pored prozora - dr Jung se udobno smestio u velikoj fote-lji naspram mene.

„Vaša Kraljica od Sabe je više pesma nego obična priča," rekao je. „Odnos kralja i kraljice kao da sadrži sve, ima zaista čudesan kvalitet."

Pažljivo sam ga slušao: „АН, ako ikada sretnete živu kraljicu od Sabe,

čuvajte se ženidbe sa njom. Kraljica od Sabe je sa-mo za magijsku Ijubav, nikada za brak. Kada biste se oženili njom, bili biste uništeni, a vaša duša bi se raspala." „ Z n a m , " odgovorio sam. „ТЈ svom dugom psihijatrijskom iskustvu nikada nisam naišao na brak koji je sasvim uspeo. Poverovao sam da posto-ji takav brak jer me je u to uveravao jedan nemački profesor, dok u Berlinu nisam otkrio da je njegova žena imala tajni stan. I to je, izgleda, pravilo. Šta-više, brak koji je sasvim posvećen obostranom razumevanju loš je za razvoj individualne ličnosti, to je silazak ka najnižem mogućem nivou, nečemu sličnom kolektivnoj gluposti masa. Jedan il i drugi partner neizbežno će početi da otkriva misterije. Pogledajte, to je kao ovo."

Jung je otvorio kutiju šibica, palidrvca podelio na dva dela i stavio ih na sto tako da su te dve go-mile izgledale iste. Ponovo ih je vratio u kutiju. ,,Iz-gleda kao da su dve polovine jednake, ali, one to nisu, i ne treba da budu. Idealno je kada muškarac sadrži ženu i ostaje izvan nje. Radi se o stepenu ove podeljenosti, homoseksualac je više od pedeset

86

procenata feminin. Međutim, čovek je u suštini po-ligamno biće, što su muslimani oduvek znali. Ipak, živeti u braku sa nekoliko žena je primitivno reše-nje, i to veoma skupo."

Jung se nasmejao pre nego što je nastavio: „Mislim da su Francuzi pronašli rešenje u broju

tri. Ovaj broj se često pojavljuje u magijskim venča-njima kakvo ste vi doživeli u Kraljici od Sabe i sa-svim je različit od Frojdovih seksualnih interpreta-cija i ideja D. H. Lorensa. Frojd je grešio u tumače-nju incesta koji je u Egiptu primarno bio religiozan čin, povezan sa procesom individuacije. U stvarno-sti, kralj je bio ličnost, a narod samo amorfna masa. Kralj je morao da se oženi svojom majkom ili se-strom da bi sačuvao individualnost svoje zemlje. Lorens je prenaglasio snagu seksa jer je sam bio pod jakim uticajem majke, dao je ženi preveliki značaj jer je bio još dete, nesposobno da se inte-griše sa svetom. Ljudi slični njemu često pate od bolesti disajnih organa, koje su primarno adole-scentne. Sent-Egziperijev slučaj je, takođe, zanim-ljiv: saznao sam mnoge važne detalje od njegove žene. Letenje je u stvari čin izbegavanja, pokušaj bekstva od zemlje. Zemlja, međutim, treba da se prihvati i prizna, možda čak sublimiše, što je često pokazano u mitovima i religiji. Dogma Marijinog uspenja u stvari je prihvatanje, odnosno osvećiva-nje materijalnog. A k o analizujete snove, to ćete bohe razumeti. To takođe možete videti i u alhemi-j i . Steta je što nemamo alhemijske tekstove koje su pisale žene, jer bismo znali nešto više o vizijama žena, koje su nesumnjivo različite od muških."

87

Pitao sam dr Junga da li je mudro analizovati sopstvene snove - ja sam ponovo počeo da obraćam pažnju snovima i primetio sam da sam po-stao vitalniji, kao da sam koristio neke skrivene iz-vore energije koji bi inače bili izgubljeni. ,,S druge strane", nastavio sam, „Krišnamurti mi je rekao u Indiji da snovi nisu važni i da je jedino važno gleda-ti, biti svestan, potpuno svestan trenutka. On nika-da ne sanja, jer, kako je rekao, gleda svesnim i ne-svesnim umom, tako da mu ništa ne preostaje za snove, a kada spava izvanredno se odmori."

„То je moguće, izvesno vreme", rekao je Jung. „Neki naučnici tvrde da su prestali da sanjaju kada su se potpuno koncentrisali na određen problem. Posle bi, iz neobjašnjivih razloga, ponovo počeli da sanjaju. U vezi sa vašim pitanjem o važnosti analizovanja snova, čini mi se da je jedino značajno da se sledi priroda. Tigar treba da bude tigar, drvo-drvo, čovek-čovek. A l i , da bi se saznalo šta je čovek potrebno je slediti prirodu i nastaviti sam, dopušta-jući da ono što je neočekivano može biti važno. Ipak, ništa nije moguće bez ljubavi, čak ni proces alhemije, jer ljubav pokreće na rizik i uvažavanje značajnih elemenata."

Jung je ustao i uzeo sa police svoju knjigu _4r/ie-tipovi kolektivno nesvesnog, i otvorio je kod poglav-lja „Studija procesa individuacije". Pokazao mi je neobične reprodukcije tibetanskih tanki.

„Napravi la ih je žena sa kojom sam planirao proces individuacije gotovo deset godina. Bila je Amerikanka, majka joj je bila Skandinavka." Poka-zao je sliku jarkih boja - u središtu se nalazio cvet, sličan detelini sa četiri lista, a iznad su stajali kralj

88

i kraljica u trenutku mističnog venčanja, sa vatrom u rukama. U pozadini su se videle kule.

„Proces mističnog venčanja ima nekoliko stadi-juma", objasnio je Jung, ,,i mnogobrojne rizike, kao Opus Alquimia, jer jedinstvo podrazumeva obo-stranu individuaciju koja se događa lekaru i paci-jentu u ovakvim slučajevima."

D o k je govorio o magijskoj ljubavi i alhemij-skom venčanju, setio sam se Solomona i kraljice od Sabe, Hrista i njegove crkve i Šive i Parvati na vrhu planine Kailas - simbola čoveka, njegove duše i kreacije androginog bića.

Jung je nastavio kao da govori sam sa sobom: „ J e d n o m su negde postojali cvet, kamen, kristal, kraljica, kralj, palata, Ijubavnik i voljena - bilo je to davno, na nekom ostrvu u okeanu, pre pet hiljada godina... Takva je Ijubav, mistični cvet duše. To je središte,TOjP.stv0..." Govorio je kao u zanosu. „Niko ovo ne razume, možda samo pesnik..."

„Vi ste pesnik", rekao sam, dirnut onim što sam čuo. „Da li je žena koju ste pomenuli još živa?", pitao sam.

„ U m r l a je pre osam godina... Ja sam star čovek..."

Osetio sam da je kraj našem razgovoru. Pokazao sam mu Heseovu Piktorovu metamorfozu, crteže u njoj, i preneo pozdrave stepskog vuka.

„Hesea sam znao preko zajedničkog prijatelja koji se bavio mitovima i simbolima", rekao je Jung. „Njegov prijatelj je radio sa mnom izvesno vreme, ali nije bio u stanju da ide do kraja. Put je veoma težak..."

89

Napustivši Jungovu kuću pokušavao sam da sre-dim misli dok sam se kretao prema jezeru, obavijen mrakom.

Magijska venčanja

Pitao sam se da li je postojao drugi jezik koji je Jung otkrio u procesu individuacije; znao sam da taj jezik postoji i da čeka da bude otkriven. Postoji razlika između onoga što čovek radi i onoga što mu se događa. Otkrio sam to u mnogim delovima sve-ta, u građevinama, umetničkim delima, u životima nekih ljudi koji su postali veliki uprkos samima se-bi. Čovek može da ide ka cilju, uporno i određeno, a onda iznenada dođe nalet vetra iz drugog sveta, i sve se promeni - kao da ga bogovi uzmu podsvoje; uprkos sebi samom, on postaje deo mita. Jungov rad je izuzetan i dramatičan i mora da se prenese u budućnost. Kao neko ko je oživeo rad gnostika i alhemičara, on sam je sigurno učestvovao u miste-rijama, iako je na početku možda nameravao da ostane izvan njih. Gnostici i alhemičari nisu stvarali simbole zbog psihološke anaiize, već zbog magije. Iako se borio protiv toga, Jung je bio čarobnjak koji je prešao granice zvanične nauke našeg vremena. Misl im da je to znao kada je rekao da samo pesnici mogu da ga razumeju.

U filozofskoj alhemiji postoji idejasoror mystice koja radi sa alhemičarem dok on meša supstance u svojim retortama. Ona je sa njim uvek, kroz dugo-trajan proces spajanja, a na kraju se događa mi-stično venčanje, uključujući i kreaciju androginog

90

bića. Ovo ne bi moglo da se dogodi bez prisustva žene, bez duhovnog susreta sestre i alhemičara.

U procesu individuacije koji se odvijao u Jungo-voj laboratoriji između pacijenta i analitičara do-gađalo se isto spajanje. Slike i snovi koje dvoje stva-raju postaju zajednički, i niko se više ne seća ko je prvi stvorio sliku i l i san. Ovakvo psihičko jedinstvo se nikada ne događa u običnoj ljubavi, jer čak i ka-da Ijubavnici žele da se sasvim spoje, oni nikada ne mogu da sanjaju isti san - uvek postoji nešto što ih odvaja. Samo magijsko venčanje može da premosti ovaj jaz. Jungje govorio da ovakvo duhovno jedin-stvo može da se dogodi samo u duhu ljubavi, jer tada je čovek u stanju da sve rizikuje. Ipak, ljubav duhovnogjedinstva je varljiva i opasna; to je ljubav bez ljubavi, suprotno zakonima fizičkog stvaranja i istorije. To je zabranjena ljubav koja može da se ostvari samo izvan braka. Ljubav sa kraljicom od Sabe onda ne stvara dete od mesa, nego dete duha, imaginacije. To je spajanje suprotnosti unutar psi-he svakog ljubavnika, to je proces magijske indivi-duacije. Iako ovakva ljubav ne isključuje fizički do-dir, fizičko se transformiše u ritual. Isključuje se samo zajedničko seksualno zadovoljstvo.

Ova složena ideja najjasnija je u tantričkoj prak-si Indije, pomoću koje su sidhe pokušavale da do-stignu duhovno jedinstvo. Tantrički ritual je složen i tajanstven. Učenik treba da bude čist, a žena je obično jedna od prostitutki hramova, što je u sušti-ni isto što i devičanstvo. Pre krunskog rituala po-trebna je dugotrajna priprema. Muškarac i žena odlaze u šumu, žive kao brat i sestra, kao alhemičar i njegova mistična sestra, razmenjuju ideje, slike i

91

reči; spavaju u istom krevetu ali ne smeju da se do-diruju. Tek posle nekoliko meseci pripreme do-gađa se tantrička misa, u kojoj se pije vino, jede meso i zrnevlje, a na kraju se izvodi maithuna il i mistični koitus. Ovaj čin je kulminacija dugog pro-cesa sublimacije, za vreme kojeg je telo transformi-sano, kao što se u alhemiji olovo pretvara u zlato. Koitus ima cilj da zapali mističnu vatru na dnu kičmenog stuba.

Trajna, neugasiva vatra je proizvod vrhunske Ijubavi i nema nikakve veze sa običnim seksualnim činom, u kojem nešto fizičko umire da bi se stvorio novi život tela. U ovoj Ijubavi duh smrti je delotvo-ran i stvara život duha. Zena je sveštenica magijske ljubavi, ona dodiruje i budi čakre tantričkog hero-ja, koji onda dostiže različite nivoe svesti dok ne postigne celovitost. Na kraju, zadovoljstvo koje se postiže nije pratilac ejakulacije (koja je strogo zabranjena), već zadovoljstvo vizije, otvaranja trećeg oka, što predstavlja spajanje suprotnosti. Muškarac ne ejakulira, već oplođuje sebe. Tako se proces kreacije obrće a vreme zaustavlja. Proizvod ove zabranjene ljubavi je androgino biće, celovit čovek, čije su sve čakre i l i središta svesti pro-buđeni. To je susret sa sopstvom, poslednjim cve-tom duše na ostrvu od pre pet hiljada godina...

Kada se ritual ljubavi bez ljubavi završi, muška-rac i žena se odvajaju. Oboje su sada potpuni i in-dividuisani. U tantričkoj misi muškarac se oženio svojim duhom, svojom animom, žena se udala za svog animusa.

Na zidovima hramova u Kađurahu, u Indiji, ova zabranjena ljubav prikazana je na hiljadama figura

92

u reljefu. Nigde, međutim, nema figura dece, i zato je ova ljubav „nepr i rodna" . Unutar hramova na najskrovitijem mestu sedi androgini Šiva i meditira zatvorenih očiju, uživajući u sopstvenom činu krea-cije.

Značenje ove zabranjene Ijubavi opisano je u in-dijskoj priči o Krišni, plavom bogu, miljeniku He-sea, koji je igrao sa svojim ljubavima u vrtovima Vrindavana. Glavna ljubav mu je bila Radha, uda-ta žena, i sa njom je realizovao broj tri dok su igrali unutar mandale i dostigli sopstvo.

U ovim čudnim ritualima nije neophodno da maithuna bude fizička - važno je da mistična sestra bude uz alhemičara, da mu pomaže u mešanju sup-stanci i kao Marija Magdalena bude uz njega u času njegove najveće potrebe. Ono što je važno je du-hovna igra dva bića, pacijenta sa analitičarem, za-jedničko stvaranje i pronalaženje sebe u procesu individuacije.

Konačno venčanje i l i jedinstvo događa se u izo-lovanoj jedinki, osobi koja je tako potpuno sama da nema osećaj sopstvenog tela. Ovo jedinstvo se postiže pomoću kundalini, koju je Jung definisao kao „emocionalni tok". Kao alhemičarska živa i l i kao „astralna vatra" okultista, kundalini budi čakre jednu po jednu dok se na kraju ne otvori treće oko, i l i ađna čakra, i dostigne brahma čakra i l i ko-načnapraznina. To je venčanje ega isopstva, posti-gnuto jedinstvo anime i animusa. Od Beatriče, Dante se spustio u pakao i zatim uzdigao na nebo...

„Samo će pesnici razumeti..." Shvatio sam sada snagu Jungovih reči. Shvatio sam, takođe, da nam je Jung, čarobnjak, gotovo sasvim sam omogućio

93

da učestvujemo u misterijama koje nas vode una-zad u legendarnu zemlju čoveka-boga. Sada treba da čekamo da se pojavi učenik koji će moći da pre-nese njegovu poruku i protumači tajni jezik njego-vog dela koji je već sličan palimpsestu. Taj učenik će morati da bude sveštenik, čarobnjak i l i pesnik.

Razgovor sa dr Jakobi

Pre nego što sam napustio Cir ih posetio sam dr Jolandu Jakobi, sa željom da joj zahvalim na po-moći. Nju je veoma zanimalo da čuje o čemu sam razgovarao sa dr Jungom i detaljno me je ispitivala. Posebno je želela da zna da li je govorio o situaciji u svetu.

„Jung se boji da će se 1964. godine dogoditi rat i l i neka katastrofa, jer te godine svet prelazi iz jed-ne epohe u drugu. Dolazak Hrista se poklapa sa početkom sadašnje ere Ribe, koja se približava kra-ju." Rekao sam joj da mi o tome nije govorio ništa.

„Jung je takođe fasciniran dolaskom bića iz dru-gih svetova, i izjednačava ih sa kolektivnim vizija-ma letećih objekata, doživljenim u mnogim delovi-ma sveta. On veruje da će čovečanstvo doživeti ve-liku promenu." „Jung mi nije o tome govorio", re-kao sam. „Razgovarali smo o čakrama. Rekao je da su čakre središta svesti, a kundalini emocionalni tok koji ta središta povezuje."

,,Ne", reklaje dr Jakobi, „čakre su središta energije, a kundalmi predstavlja razvoj duhovne energije..."

94

„Govorili smo i o tumačenju snova", dodao sam. „Rekao sam mu da mi se čini kako se moja vitalnost povećava kada analizujem svoje snove."

„То je logično", rekla je „јег tako čuvate energi-ju koja bi se inače izgubila. Međut im, veoma je teško tačno analizovati sopstvene snove."

Pitao sam dr Jakobi šta misli o arhetipovima. „Arhetip je nešto kao struktura psihe i l i impuls

koji ima univerzalnu formu, ali niko ne zna poreklo ove ideje."

„Da li mislite da postoji suprotnost kolektivnom nesvesnom?"

,,Na socijalnom nivou, Evropa i Amerika su ko-lektivna svest sa svojim zakonodavstvom. Interna-cionalni zakon je oblik kolektivne svesti koji je po-larizovan primitivnošću ljudi Azije i Afrike. Na jed-noj strani postoji racionalno, na drugoj varvarsko. Racionalno teži da reguhše zemlju i pobegne od nje; odnosno, racionalno je frustrirano pokušajima da svet sredi, i zato želi da iz sveta pobegne. Tako je avion simbol Zapada, i što više ima pilota, ima manje ljudi. Zahvaljujući automatizaciji, pilot je već postao vrsta femininog muškarca..."

Pil i smo vermut i pričali o Indiji. D r Jakobi je mislila da je Indija prostor u kojem je poništena persona da bi se sjedinila sa atmanom, i bila je pro-tiv ove vedantske ideje. Umesto toga, podržavala je jungovsku psihologiju sa njenim ciljem da se ostvari dijalog između čoveka i njegovog ličnog bo-ga, i l i između ega i sopstva. „То ne znači da Bog postoji", rekla je. „Jung želi da proširi radijus sve-sti, rasprostirući ga u oblasti koje su još uvek tamne i tako upotpuni delo stvaranja i dovrši ono što je

95

priroda ostavila nedovršeno... Niko na Zapadu ne pokušava da bude bog, kao u Indiji. Mistični hriš-ćanin se jednog dana povezuje sa Bogom, a sle-dećeg dana doručkuje. Njegov život je jednostavan i proizvod je verovanja."

Bilo je jasno da dr Jakobi ne voli Indiju. Imalaje šezdeset devet godina. Govoril i smo zatim o grofu Kajzerlingu, koga je poznavala i smatrala izuzet-nim čovekom. „Kada je bio ovde", rekla je, „bilo je nemoguće razgovarati sa njim, bio je kao vulkan reci...

Napuštajući Cirih, napisao sam Jungu pismo:

Moji razgovori sa Vama imali su ogromno znače-nje za mene, a ti dani bili su ispunjeni smislom i imali gotovo magijsku vrednost. Nikada neću zabo-raviti naš razgovor o ljubavi u Vašoj kući u Kisnah-tu. Sve vreme sam osećao prisustvo kraljice od Sa-be. Ona i ja smo se tek nedavno sreli, a znam da je Vi već dugo poznajete. Pošto smo obojica sreli no-vu kraljicu, nadam se da će nam večnost nazdraviti, bez obzira na udaljenost od života i smrti.

Zahvaljujem Vam, uz sećanje na naše kraljice od Sabe, koje su možda jedna ista osoba.

Jungov predgovorza moju knjigu

Inspirisan susretom sa dr Jungom, po povratku u Indiju intenzivno sam radio na pričama o krajici od Sabe. Priče su se same oblikovale, kao da su se pisale bez mog učešća. Sve to vreme osećao sam se uhvaćenim u mrežu, kao da sam na površini mora

96

kolektivnog nesvesnog. Imao sam utisak da me do-diruju vetrovi, snažniji od monsuna. Za toplih let-njih noći, otežalih od mirisa jasmina, osećao sam kao da se vraćam u daleka vremena, kao da je stara flauta koju sam čuo pod svojim prozorom dolazila iz U r a u Haldeji, i l i legendarne Iskandarije u ravni-cama centralne Azije. Pokušao sam da obnovim ove mitove, ali ono što je na kraju ispalo bilo je krvavo stopalo, rana u telu, krst i cvet preko krsta.

Kada je knjiga bila završena i prevedena na en-gleski, poslao sam je profesoru Jungu uz sledeće pismo:

Delhi 26. novembar 1959.

Dragi dr Jung,

Uveren sam da ste Vi jedina osoba koja će pra-vilno razumeti stranice koje Vam šaljem. Na engle-ski su prevedene sa španskog. Vi ste ih inspirisali, a počinju Posetom kraljice od Sabe, koju sam Vam dao prošlog februara u Lokarnu. Vaše razumeva-nje ohrabrilo me je da napišem nove priče. Šaljem Vam knjigu u rukopisu pre nego što je objavim ov-de, u Indiji. Biću Vam zahvalan za bilo kakvu suge-stiju, a moja jedina nada je da ćete imati vremena da je pročitate.

Prošlo je skoro dva meseca pre nego što sam do-bio sledeće pismo:

97

Kisnaht-Cirih Zeštrase 228

14. januar 1960.

Dragi gospodine Serano,

Molim Vas oprostite mi moje dugo ćutanje. Starost usporava tempo mojih aktivnosti i ja sam morao da sačekam trenutak da se povučem iz grada u tišinu sela gde mogu da pišem pismo bez uznemiravanja.

Vaša knjiga je izuzetno delo, snovi u snovima, visoko poetično, rekao bih, i ne nalik na spontane proizvode nesvesnog na koje sam navikao, iako se jasno prepoznaju dobro poznate arhetipske figure. Poetski genije je transformisao primordijalni ma-terijal u gotovo muzičke oblike, kao što Sopenha-uer razume muziku - kao pokret arhetipskih ideja. Snažna estetička tendencija je, izgleda, glavni čini-lac oblikovanja priča. Čitalac se nalazi u rastućem snu, večnom prostoru i nemerljivoj dubini vreme-na. S druge strane, saznajni element nema značaj-niju ulogu - on se čak povlači u maglovitu pozadi-nu, ipak živahnu od mnoštva obojenih slika. Nesve-sno, i l i bilo šta što označavamo tim imenom, predstavlja se svojim poetskim aspektom, koji ja zamišljam uglavnom sa njegovog naučnog il i filo-zofskog, možda još tačnije religijskog aspekta. Ne-svesno je sigurno Pammeter, majka svega (tj. sve-kolikog duhovnog života), matrica, pozadina i osnova svih diferentovanih fenomena koje naziva-mo duhovnim: religije, nauke, filozofije i umetnosti. Njegovo iskustvo - u svim oblicima - je pristup ce-

98

lovitosti, iskustvu koga nema u našoj modernoj ci-vilizaciji. To je avenija i via regia ka Unus Mundusu.

Najbolje želje za Novu godinu!

iskreno Vaš K. G. Jung

U pismu su na mene najveći utisak ostavile reči kojima je Jung sebe definisao, govoreći da je po njemu nesvesno najjasnije predstavljeno u religij-skom aspektu.

Pismo sam pokazao prijateljima koji su smatrali da treba da pitam Junga da tekst upotrebim kao predgovor za knjigu. Odbijao sam to zato što nisam želeo da ga uznemiravam, i zato što verujem da male biljke nikada ne rastu u senci velikog drveta. Verovao sam, takođe, da treba da idem sam, kao što je to i on činio.

U Nju Delhiju je u to vreme bio Arnold Tojnbi, engleski istoričar. Jednog dana, na ručku, pričali smo o Jungu -Tojnbi je posle čitanja Junga odlučio da traga za mitskim objašnjenjem civihzacije sveta. Pokazao sam mu Jungovo pismo i pitao ga da li mi-sli da treba da zamolim Junga za dopuštenje da ga objavim kao predgovor. Tojnbi je bio sumnjičav, ali me je razgovor sa njim, u kojem je priznao da ga je Jung inspirisao u radu, naveo da pišem Jungu.

Odgovor je stigao brzo, kao da je samo čekao na moju molbu. Činilo mi se čak da je prvo pismo i napi-sao u nadi da će biti upotrebljeno za predgovor.

99

Kisnaht-Cirih Zeštrase 228 16.jun 1960.

Dragi gospodine Serano,

Hvala Vam na ljubaznom pismu. Grize me savest što nisam ranije našao vremena da odgovorim na Vaše prethodno pismo koje sam imao čast da dobi-jem. U takvim slučajevima ja uvek čekam kairos, pravi trenutak kada sam u stanju da sročim dobar od-govor. U poslednje vreme sam, na žalost, bio uzne-miravan sa svih strana, pre svega nametljivim pose-tiocima, tako da se prava prilika za odgovor na pi-smo nije pojavila. A l i , ja nosim Vaše pismo sa name-rom da Vam što pre pišem, i Vi ćete dobiti odgovor.

Srećan sam što mogu da Vam kažem da bih veoma voleo da svoje pismo vidim kao deo Vaše knjige.

Zao mi je što ste imali saobraćajnu nesreću, isto-vremenu, moglo bi da se kaže, sa strašnom kata-strofom Vaše zemlje. Sa užasom čitam o ogromnim razaranjima i velikom broju ljudskih žrtava. Izgle-da da majka Zemlja prolazi kroz slične nevolje kao čovečanstvo, iako naučni um ne prihvata takve koincidencije.*

Odnosi se na zemljotres u Čileu 1960. godine. Odgovo-rio sam Jungu: „Siguran sam da postoji duboka veza između majke Zemlje i čovekovog uma. Ponekad mislim da je Zem-lja veliko telo, a čovek nešto kao ćelija tog tela. Kada ste mi pisali o mojoj nesreći naveli ste me na misao da postoji para-lela između nje i katastrofe koja je pogodila moju zemlju.

Čudesna lepota čileanskih predela, planina i jezera i neo-bična prozirnost vazduha oko snegom prekrivenih vulkana, podseća na lepotu duše koja živi na ivici provalije ili na čud-

100

Još nisam započeo letnji odmor. Pokušavam da se izvučem iz gomile poslova.

Najbolje želje za brz oporavak,

Ovo je priča o Jungovoj saradnji sa mnom, u simboličnom i poetskom radu. Ne verujem da je u celom svom dugom životu napisao još neki predgo-vor za čisto književno delo. Jung je pisao predgovo-re za naučna dela, kao što su Ji Đing, Tajna zlatnog cveta, Vilhelmova Tibetanska knjiga mrtvih i Tibe-tanska knjiga velikogoslobođenja. Zašto je napisao predgovor za moje književno delo? Da li je to bio pri-mer sinhroniciteta i l i odgovor na impuls iz herme-tičkog kruga, Aurea Catena, koji je van vremena...

Kada je prvi primerak moje knjige izašao iz štam-pe, poslao sam ga Jungu, sa sledećom posvetom:

Ako se ponekad pitam da li okultne sile deluju u ovom svetu, činjenica da ste Vi napisali predgovor za „Posete" dokazuje njihovo postojanje. To je, ta-kođe, poseta iz tajanstvenog nepoznatog u kome smo povezani. Možda smo uvek bili zajedno zahva-ljujući volji nekoga koga ne znamo, ali ko zna nas.

nu svetlost kojom zrači devojka obolela od tuberkuloze koja će sigurno umreti.

Da. Čile je neobična tačka na telu majke Zemlje, i celo moje biće je deo te zemlje. Ja sam čovek sa juga sveta.

iskreno Vaš K. G.Jung

Nju Delhi nedelja, 21. avgust 1960.

(Izvod iz pisma Jungu od 27. juna 1960.)

101

Sa Arnoldom Tojnbijem

Arnold Tojnbi je posetio Indiju na poziv indij-skog Saveta za kulturne veze i održao nekoliko se-minara u čast Maulana Azada. U svojim predava-njima Tojnbi je govorio o potrebi za univerzalnom religijom i ostvarivanju modus vivendija koji bi omo-gućio da sve religiozne grupe mirno žive jedna po-red druge.

Tojnbi je uvek bio zainteresovan za činjenicu da civilizacija postoji samo pet hiljada godina, iako čovek na Zemlji postoji više od milion godina. Nje-ga je zanimalo zašto se civilizacija nije javila ranije i pitao se šta joj je prethodilo. Jungovska hipoteza 0 arhetipovima i univerzalnom mitu bila je tačka od koje je ovaj naučnik počeo. Rekao mi je: „Možda je neki plemenski poglavica usnio san koji ga je sasvim preplavio - postao je opsednut mitom, arhetipom, i zbog straha i l i čuda preneo ih na celu zajednicu."

Tako je za Tojnbija religija primarna motivacija u istoriji. I zaista, religija se uvek otkriva u vidu sli-ka koje imaju univerzalno značenje, i koje se pono-vo pojavljuju u toku istorije. On veruje da su nauka 1 tehnologija omogućile pojavu univerzalne religi-je, i zato podržava razvoj nauke. M e n i se čini da nauka prenaglašava racionalno i da zato ima su-protno dejstvo.

Pitao sam Tojnbija šta on podrazumeva pod ar-hetipom, a on mi je odgovorio da je to nešto sasvim različito od Platonove ideje i predstavlja prirodni fenomen. Priznao je da nikada nije uspeo da razu-me Jungovu ideju o sinhronicitetu. Pričali smo o

102

počecima istorije u Evropi i Azi j i . Tojnbi je bio zainteresovan za prekolumbovsku civilizaciju i po-setio je nekoliko zemalja Južne Amerike.

Rekao sam mu da smatram da Zapad počinje da se zanima za ponovno otkrivanje duhovne vredno-sti, dok Istok počinje da se suočava sa tehnologi-jom i da oseća posledice potpuno ekstrovertovane civilizacije. Rekao sam da je ovakav razvoj velika opasnost za belog čoveka koji će morati da se suoči sa ekspanzijom mnogih obojenih rasa u svetu. Za njega je jedino rešenje da zaroni, kao plivač kad naiđe veliki talas, da bi izašao na drugu obalu. M i -slim da beli čovek treba malo da ćuti i dozvoli obo-jenim rasama da govore. U ovom trenutku beli čovek treba malo da ustukne, da bi sebi osigurao zalogu za budućnost. Osećao sam da je to jedini mogući način da se milioni ugnjetenih ljudi spreče da zadovolje želju za osvetom. Čin poniranja ne treba da bude samo socijalni ili politički, nego spi-ritualni, kojim će beli čovek pokušati ponovo da otkrije svoj mit i legendu, i tako sačuva suštinu svoje civilizacije. Potreban je rad na individualnom usavršavanju, a uspeh u ovome zavisi od udela ma-gijskog. Na Zapadu to u socijalnim terminima uk-ljučuje pojavu jakih ličnosti sposobnih da homoge-nizuju pokrete masa.

Tada sam rekao da Istok, nasuprot tome, ima sa-svim različit problem jer je iscrpeo metode intro-vertnosti. Joga, meditacija i koncentracija nisu više u stanju da daju rezultate, jer kolektivno nesvesno Istoka više nije u harmoniji sa njima. Istočni svet se okreće prema ekstrovertnosti. Svamiji i jogini nastavljaju sa svojom praksom, ali samo iz navike i

103

bez rezultata. Tehničko Čudo kakvo je fotografija danas će više uzbuditi Indusa i probuditi snažnije psihičke snage nego što bi to učinila pojava boga Višnua lično. U međuvremenu, na Zapadu, tehni-ke arhajske magije počinju da fasciniraju belog čoveka koji je iscrpljen tehnologijom. Probuđene psihičke sile pokreću ga i menjaju njegov život -klatno je promenilo položaj.

Profesor Tojnbi me je veoma Ijubazno slušao se-deći naspram mene, a plava svetlost indijskog leta se igrala oko njegove sede glave. Nisam siguran da se slagao sa mnom, zapravo, dozvolio mi je da se pre-pustim bujici reči bez ikakve odgovornosti za ono što sam govorio. Na neki način, sledio sam tehniku hinduističkog mišljenja koju mi je Jung objasnio.

Govorili smo zatim o Jungu - Tojnbi je u Cirihu sudelovao u proslavi Jungovog rođendana i govo-rio je o njemu na radiju. Međutim, nije se sreo sa njim. Sedeći ispod mango drveta čitali smo naglas delove Jungove knjige Neotkriveno ja, koja govori o svetskim problemima.

Nju Delhi 24. februar 1960.

Dragi dr Jung,

Ručao sam juče sa profesorom Arnoldom Toj-nbijem - žao mi je što nisam znao da je nedavno bio u Švajcarskoj, za Vaš rođendan, da Vam pošaljem pozdrave. M o l i m Vas, primite moje čestitke i na-jlepše želje.

Čitam Vašu knjigu Neotkriveno ja - razgovarao sam sa Tojnbijem o njoj. On je u Delhiju održao

104

zanimljiva predavanja o civilizaciji i religiji sveta. Sledeći VaŠe ideje, rekao sam mu da bi za zapad-njake možda bilo bolje da se povuku i ostave dru-gima da obavljaju svetski posao, jer je najpreči cilj hrišćanskog sveta da pokuša da sačuva individual-nost, personu, koja je nežna kao ruža i kojoj preti nestanak. Masu i količinu treba da obuzda prava vrednost, a to jedino može da se postigne kroz re-vitalizaciju simbola, što treba da bude naš diskre-tan zadatak.

M i s l i m da ste Vi jedina nada u ovom poslu. Možda će se on uspešnije obavljati u budućnosti, ali nisam siguran u to. Neki umetnici pokušavaju da se bave simbolima, ali rekao bih nesvesno.

Kisnaht - Cir ih Zeštrase 228

31. mart 1960.

Dragi gospodine Serano,

Hvala Vam na zanimljivom pismu. Potpuno se slažem sa vama da oni ljudi u našem svetu koji ima-ju uvid i dovoljno dobre volje treba da se bave sop-stvenim dušama, a ne da vode mase i pokušavaju da nađu ono što je za njih najbolje. Oni to rade sa-mo zato što ne poznaju sebe. Na žalost, tužna istina je da oni koji ništa ne znaju o sebi samima uče dru-ge, uprkos tome što znaju da je dobar primer najbolji metod vaspitanja.

Moderna umetnost na sve načine pokušava da otkrije čoveku svet pun mraka, ali, na žalost, sami umetnici nisu svesni onoga što čine. Misao da čovečanstvo treba da napravi korak napred i

105

pročisti svest Ijudskog bića je, izgleda, tako teška da niko ne može da je razume, i l i tako daleka da niko nema dovoljno hrabrosti za to. Svako kretanje napred u cilju poboljšanja ljudske psihe plaćeno je krvlju.

Obuzimaju me tuga i strah kada mislim o sred-stvima samouništenja koja svetske sile nagomila-vaju. U međuvremenu, svako uči svakog i kao da niko ne razume da istinska promena počinje u čoveku samom. Kao da je istina toliko jednostavna. Svi nastoje da nađu način i sistem kako da slede jedan drugog, jer u grupi je uvek sigurnije.

Voleo bih da pitam gospodina Tojnbija gde je njegova civilizacija, i šta je njegova religija. Ono što on govori masama ostaće, bojim se, sterilno, osim ako ne postane istinito i stvarno u njemu samom. Reči su izgubile svoju magijsku moć, one se previše dugo izvrću i pogrešno upotrebljavaju.

Sa velikim zanimanjem čekam Vašu novu knjigu. U nadi da ste dobrog zdravlja, ostajem

iskreno Vaš K. G. Jung

Odgovorio sam dr Jungu dugačkim pismom i na njega dobio odgovor napisan rukom na više od de-set stranica. Pismo je napisano nekoliko meseci pre njegove smrti i za mene predstavlja ideološki testa-ment, pa ću mu zbog njegove izuzetne ozbiljnosti posvetiti poseban prostor.

Primio sam poslednje pismo drJunga

U septembru 1960, na putu za Čile, prošao sam kroz Cirih, nadajući se da ću ponovo videti profe-

106

sora Junga. Anijela Jafe mi je, međutim, rekla da je on veoma bolestan i da ne mogu da ga posetim. Takođe mi je rekla da mi je prethodnog dana Jung pisao pismo koje još nije završio i koje će mi ona predati sutradan.

Veći deo dana lutao sam ulicama starog Ciriha. Ručao sam pored katedrale na kojoj je bio monu-mentalni sat i u čijem dvorištu je raslo ogromno drvo, koje kao da je predstavljalo svu snagu istorije i bilo proizvod arhajskih sila i podzemnih mitova. U blizini se nalazio balkon koji je u proleće bio pre-kriven cvećem - sada je bio napušten zbog zimske studeni.

U blizini je živeo Gete, a župnik katedrale, Jo-han Kaspar Lafater, koji je umro 1801. godine, bio je njegov prijatelj. Gete je prvi put posetio ovo me-sto 1779. godine. Od rane mladosti Jung je veoma voleo Getea, a čak postoji porodično predanje po kojem su njih dvojica u srodstvu preko jednog od Geteovih vanbračnih sinova.

Stajao sam i mirno promatrao kulu sa satom, ni-zak balkon i mali trg. Nikoga nije bilo u blizini i izgledalo je kao da je vreme stalo. Odnekud se po-javila mačka koja je polako i spokojno išla ka bal-konu, zaustavila se i legla ispod njega. Posle neko-liko trenutaka iz jedne od uskih ulica neki čovek je došao na trg - njegovo prisustvo kao da je povećalo mirnoću scene. Usamljen, stajao je tu kao da ništa oko njega nije postojalo.

Dok sam tu stajao, setio sam se trga u drevnom gradu Patanu, blizu Katmandua u Nepalu. Pagode i palate koje okružuju trg imaju izrezbarene krovo-ve koji se odslikavaju prema plavom nebu i snego-

107

vima Himalaja u daljini. Trg je ukrašen zlatnim sta-tuama, a građevine su prekrivene drvenim rezbari-jama sa scenama ljubavi. K a d sam bio tamo, dvo-rišta i uske ulice koje su vodile ka trgu bile su pre-krivene žutim zrnevljem koje se sušilo na suncu. Iznenada, iz jedne od uskih ulica pojavila se žena obavijena crnim šalom. Neutešno je jecala, a njen plač je odjekivao kroz svež jutarnji vazduh.

Razlika između dve scene bila je u tome što je žena u Patanu predstavljala deo pejsaža. Uprkos glasnom jecanju, izgledalo je da ona ne postoji, već da je deo kolektivnog uma. Ona je pripadala tradi-ciji i bila povezana sa vrelom dušom mita i krvlju njenih bogova. Nasuprot tome, scena na starom trgu u Cirihu bila je scena potpune pustoši. Čovek, sa rukama u džepovima sakoa, bio je odvojen od svega, i od sopstvenog pejsaža. Prava slika na-puštenosti, predstavljao je personu i njen strah od smrti. Bio je kao beleška iz jutarnjih novina koja već oko podneva postaje nevažna. Ipak, bilo je ne-ke neporecive lepote u evropskoj sceni. Predstav-ljala je prefinjen prizor koji je imao dubok smisao: katedrala na trgu, balkon, mačka i čovek. Bi la je to dramatična lepota individualnosti, smrtnosti i čež-nje za večnošću.

Te noći sreo sam se sa nekim Jungovim učenici-ma i sa njima konsultovao Ji Đing, drevnu kinesku Knjigu promena, koju je Zapadu predstavio Rihard Vilhelm. Knjiga je postala deo kulture modernog čoveka zahvaljujući Jungovom metodu. Jung je došao na ideju o zakonu sinhroniciteta, u kojem postoji podudarnost između sveta objektivne stvarnosti i duše čoveka, pri čemu obe strane utiču

108

jedna na drugu i međusobno se menjaju. U trenu-cima velike napetosti, kada ljubav i l i mržnja dosti-gnu visok stepen, duša utiče na spoljašnju realnost i uspeva da „promeni tok zvezda". Isus je rekao „vera pokreće planine", a Oskar Vajld „priroda po-dražava umetnost". Na način sinhroniciteta, zvez-de utiču na sudbinu čoveka i kontrolišu „prome-ne". Sudbina se nalazi u nesvesnom, jer nesvesno je majka svega, možda čak i neba i svekolike konste-lacije. Stari Rimljanin koji bi se spotakao na izlazu iz kuće vratio bi se unutra i ostavljao dnevni posao nezavršen. To je samo jedan primer sinhroniciteta, koncepta koji je Jung opisao u knjizi Interpretacija prirode ipsihe, koju je napisao zajedno sa V. Pauli-jem.

Spoljašnji svet opažamo pomoću čula, a ono što ne možemo da vidimo, kao što su protoni, elektroni i atomi, shvatamo umom. Ova opažanja su na-slućivanje i l i , zašto to ne reći, izmišljanje. Kad se to dogodi, stvarnost se precizno uskladi sa mental-nom koncepcijom. Tako neshvatljiva sila kao što je atomska bomba postaje ne samo shvatljiva već i uočljiva kroz mentalne procese. I mi s pravom možemo reći da je sama atomska eksplozija u sušti-ni bila ideja.

Prava priroda stvarnosti je sasvim izvan naših poimanja, čak i kada koristimo najsloženije teh-ničke instrumente. Jer, osoba koja pravi i upotreb-ljava ove instrumente, pravi ih prema ideji svog ko-načnog instrumenta, zemaljskoguma. Tako je celo-kupna teorija samo radna hipoteza, a konačna re-alnost za nas ostaje nepr i s tupačna . Ono što je važno u nauci i svemu ostalom je arhetipska stvar-

109

nost koja pripada duši i koja je u datom trenutku istorije nametnuta toj nepr i s tupačnoj stvarnosti kojoj daje oblik. Do ove arhetipske realnosti često se stiže iz suprotnih pravaca i od ljudi koji koriste različite radne hipoteze. Tako atomska bomba može da se smatra arhetipskom stvarnošcu, kao i broj tri koji se danas pojavljuje u komunističkom trojstvu Marksa, Engelsa i Lenjina, baš kao u prošlosti u Ocu, Sinu i Svetom Duhu, i u Brami, Višnuu i Šivi.

Zbog svega toga magija nikad nije izgubila sna-gu, jer obezbeđuje načine bavljenja „stvarnošću". Ona postoji zbog podudarnosti između stvarnosti i duše, kako je pokazano u zakonu sinhroniciteta. Tako, kada je duša u stanju izuzetne napetosti, kao u ljubavi na primer, stvaraju se čudesne sile koje mogu da dovedu do transormacije i transfiguracije.

Sedeli smo na podu hotelske sobe i tražili savet od drevne Knjige. Ji Đing treba upotrebiti tek onda kada sve druge metode ne uspeju - ona je samo za izuzetne slučajeve. Pošto je moje stanje bilo takvo u to vreme, pitao sam Knjigu da li je došlo vreme da napustim Indiju. Odgovor je bio: treba da se od-važim da pređem velike vode, da bih mogao da na-predujem. Još jednom je Knjiga promene pokazala svoju mudrost. Trebalo je da napustim Indiju da bih uspostavio ravnotežu duha, da bih jednog dana bio u stanju da sa neophodne udaljenosti vidim „stvarnost" Istoka koju sam za sebe stvorio.

Anijela Jafe je vitka i graciozna osoba, izražaj-nog lica i ruku. Dugo smo razgovarali u njenom malom stanu u kome sam mogao sasvim da se opu-

110

stim. Kroz prozor sam video dvorište samostana i kaluđerice koje su prolazile s vremena na vreme. Anijela Jafe je za Junga bila ono Što je Ekerman bio za Getea - brinula je o završetku njegove bio-grafije, kapitalnog dela objavljenog posle njegove smrti, dela koje otkriva mnoge suštinske elemente Jungovog mišljenja. Bio sam neobično zahvalan Anijeli jer ona je bila važna spona u lancu i pomo-gla mi je da sretnem dr Junga. Tog poslepodneva dala mi je dokument od neprocenjive vrednosti, deset stranica Jungovog pisma upućenog meni.

Pisma

Reč je o dva pisma. Navodim svoje pismo samo zbog toga što je podstaklo Junga da mi napiše svoje poslednje pismo.

Jungovo pismo je bilo napisano na engleskom i ostalo je nezavršeno zbog njegove bolesti. U to vre-me strahovalo se da će umreti, ali Jung je živeo do 7. juna 1961. godine. Pismo nosi datum 14. septem-bar 1960. i, kao što je već rekao, pisanje je odložio za više od mesec dana.

Moje pismo je napisano u Nju Delhiju, 7. maja 1960.

Dragi dr Jung,

Vaše pismo mi toliko znači da ne znam kako da Vam se zahvalim. Vaše reči su spasonosne i sve što govorite je istina. Ipak, mislim da Vas neće svako razumeti. Misliće da nije moguće naći rešenje za aktuelne probleme ako se izdvojite od sveta i po-

111

svetite sopstvenom usavršavanju, i reći će: „А šta je sa masama?", i da je nedopustiv egoizam posvetiti se sopstvenom usavršavanju u takvim okolnostima.

A l i , ispašće da takvi ljudi ne znaju kako um fun-kcioniše, jer um je kao magnetofon i l i radio koji prima i emituje talase. Sećam se jedne zanimljive priče. Anđeli su tražili od Boga da uništi svet zato što je čovečanstvo dostiglo granice zla. Bog im je tada pokazao skriveni delić sveta u kojem se jedna devojčica molila i rekao: „Zbog nje jedne neću uništiti svet." Iako devojčica nije radila ništa drugo osim što se molila, uspela je da sačuva ceo svet. Izgleda da se svet menja pomoću nesvesnog, a ne svesnog uma. Jednom rečju, nesvesno je to što me-nja svet. Beskorisno je zato pokušavati da se nesve-sno promeni svesnim načinima, razumom ili dela-njem. Jedini način je upotreba drevnih metoda, kao što su magija i l i alhemija, i prihvatanje drevnih iskustava. Pa ipak, u Indiji je taj metod toliko ko-rišćen da više ne daje nikakve rezultate. Isto važi za ostali deo Istoka. Zapad je, s druge strane, izgleda iscrpeo racionalni metod i dalje insistiranje na nje-mu uzrokovaće nesreću i ostatku čovečanstva.

Jasno je da je potrebna promena. Zato sam re-kao Tojnbiju da beli čovek treba da se povuče i pre-pusti drugima da rešavaju svetske probleme. Kao što ne postoji racionalan način dokazivanja be-smrtnosti duše, nema racionalnog načina suprotstav-Ijanja logici marksizma il i istorijskog materijaliz-ma. Dokazi za besmrtnost duše mogu se naći na drugi način, nezavisno od razuma. Ono što je danas sigurno racionalno, sutra to neće biti. Svet je isu-više nestabilan za razum. Indusi, čije misli su izlazi-

112

le iz iracionalnih izvora, treba sada da dobiju nešto od racionalnosti Zapada, i oni to polako počinju da uče. Zapad, s druge strane, mora da nauči da bude alogičan, jer to je jedini način da se suprotstavi ko-munizmu, rastu državne moći i l ičnom ropstvu. Ipak, nema apsolutne istine, sve je samo naša tvo-revina. Kada je Vajld rekao da priroda podražava umetnost bio je u pravu, jer priroda se prilagođava nesvesnoj volji. Od guštera koji menja boju do žene koja prilagođava svoje telo modi vremena i osećaju za lepotu prihvatljivom u određenom trenutku, to je uvek isto. Vera, čvrsta i uporna vera, može da dovede do rađanja nove stvarnosti. Marksističke ideje i za-koni ekonomske revolucije nisu istiniti, ali ako se u njih veruje i oni stalno ponavljaju bez suprotstav-ljanja jače i suštinski različite vere i uverenja oni će postati stvarni, zbog jake volje koja ih podržava. Moguće je da ne postoji nikakav zakon u svetu, i da je vera i l i ideja sve što postoji, i što zakone čini mo-gućim.

Tojnbi je u principu u pravu kada tvrdi da bi isto-rija mogla da se promeni ako čovek pronađe pravi odgovor na izazov vremena, i da je neophodno ko-ristiti se propagandom kao načinom modifikova-nja uma. On veruje u snagu uma, ali njegova greška je u ideji da promena može da se ostvari svesno. Komunisti će se u tome uvek bolje snaći. U svakom slučaju, rezultat toga bio bi poguban za Zapad, i za svet u celini, jer se suviše insistira na racionalnom stavu dok se zanemaruju drugi aspekti, bez prirod-ne kompenzacije, bez celovitosti, kao što ste Vi re-kli. Jedini izlaz je ono što predlažete: oživljavanje simbola, pokušaj pronalaženja izgubljene veze iz-

113

među nauke i alhemije, i l i možda još bolje između nauke i duše, jer možda je moguće da je i sama nau-ka simbol, projekcija. U težnji da osvoji univerzum i da iskoristi kosmos, nauka možda izražava staru želju čovečanstva - da postigne celovitost.

U svakom slučaju, hrišćanin mora da se okrene sebi i da u svojoj razdvojenoj duši potraži način da se preobrazi u čarobnjaka, tako da više ne koristi reči, verbum, na svetogrdan način. Jer, kao što ste i sami rekli, reči su izgubile svoju magijsku moć. Reč više ne stvara svetove, reči nisu ništa. Zato čarob-njak sme da govori samo u gestovima. On mora iz nesvesnog da stvara misli koje će preobraziti svet. To je najteži zadatak i, kao što ste rekli, niko danas nema snage ni hrabrosti da ga se prihvati. To je to-liko teško da čovek više voli da putuje na druge pla-nete i l i da istražuje nebeska prostranstva - i l i čak da uništi svet.

Izuzetno je teško pokušavati da se dostigne ce-lovitost. Godinama sam osećao da govorom i pisa-njem ne postižem ništa. Aktivnost je suprotna biću. Pa ipak, nastavljam da pišem. Krišnamurti je rekao da nema mnogo koristi od gurua i od pokušaja da se preobrazi svet. Jedino što treba raditi je - biti miran. Ipak, on nastavlja da drži predavanja po ce-lom svetu. Jednom sam ga pitao zašto uopšte govo-ri. „Činim to iz istog razloga iz kojeg cvet daje mi-ris. Cvet ne zna zašto to radi, ali, to je njegov pri-rodni izraz", odgovorio je. Pitao sam ga zatim da li voli toliko mnogo da govori, odgovor je bio ne, to ga zamara. Pitam se da li se i cvet zamara dajući miris...

114

Čini se da je svuda oko nas zlo - da li su to znaci apokalipse? Da li su indijski sveci u pravu kada go-vore o teoriji „kalpi"? Da li nam se približava јоб jedan potop, sličan onome kada je nestala Atlanti-da? Sejač je posejao seme, i iznikao je tačan i pred-viđen broj. Ostalo nije važno. Svet je sada preoran i ostaće miran do sledeće velike setve.

Vi ste pokazali i l i , može se reći, ponovo otkrili težak put kojim hrišćanin treba da krene. M o r a da je bilo veoma teško otkriti put! Verovatno je zato Hese rekao da ste Vi moćna planina...

Ipak, verujem da Vas mnogi ne razumeju, čak ni Vaši učenici.

Sećam se da ste u Lokarnu rekli da su čakre sre-dišta svesti i pomenuli ste njihove sanskritske nazi-ve. Nešto kasnije, kad sam razgovarao sa dr Jakobi o istoj stvari, rekla mi je da čakre nisu središta sve-sti nego energije. Ipak, znam da ste Vi u pravu, i ja sam u svom telu otkrio nešto što bi se moglo nazva-ti različitim zonama svesti. Ponekad, rano ujutru, imam osećaj da su moji snovi došli iz različitih de-lova tela. N e k i dolaze iz kolena, na primer, i osećam ih i posle buđenja. Ako ih ne prekinem ra-cionalnim mislima, oni nastavljaju da vibriraju, a slike sačuvane u kolenima teku kao reka ka mojoj svesti i l i prema svetlosti dana. Drugi mogu da po-teknu iz srca i l i iz stomaka. Zato mislim da celovito biće, koje je u svemu potpuno svesno svojih čakri, mora biti okruglo, kao biće alhemičara, i l i zvezde i planete.

Sve je stvar umeća slušanja, jer postoje zone u nama koje znaju mnogo više nego što mi mislimo. Moja kolena, na primer, znaju više, i l i bar sasvim

115

različite stvari nego moja glava. Možda slušanjem možemo da stignemo u to tajanstveno središte, ko-je, kako ste Vi rekli, izgleda uopšte ne postoji, već smo ga mi sami stvorili. Središ te koje nas ipak okružuje i nama dominira, tako da bez njega ne predstavljamo ništa. Bez njega mi smo mrtvi koji sahranjuju mrtve. Na neki način, to tajanstveno središte je naš sin i u isto vreme naš otac. Sin koji je Otac. Sopstvo.

Zanima me, dr Jung, da li ste ikada u svom du-gogodišnjem iskustvu sreli osobu koja je dostigla sopstvo pomoću neke tehnike, čak i Vaše tehnike, ta-ko da je bila u stanju da se preobrazi i promeni sre-dište svoje svesti. Sklon sam da mislim da je to ne-moguće, već da je to nešto čoveku urođeno. Izgle-da da su neki ljudi prirodno obdareni za to. Niko ne zna zašto, ali ljudi se rađaju sasvim različiti. S druge strane, možda postoji i spoznaja, otkrovenje, ali čak i to je verovatno manje snažno od urođenog dara. Moguće je da je ova prirodna selekcija u vezi sa karmom i l i reinkarnacijom Indusa. Možda će Vaš rad, kao i moj, uroditi plodom kroz nekoga ko će se tek roditi. Današnji rad daje sutrašnju žetvu. Takođe je moguće da će osoba koja treba da se rodi negde u budućnosti biti neko od nas. Čak i ako je tako, pošto je vreme privid, naš rad daje samo tre-nutne rezultate.

S najboljim željama, Migel Serano

116

Evo odgovora dr Junga:

Kisnaht - Cir ih Zeštrase 228

14. septembar, 1960.

Dragi gospodine Serano,

Vaše pismo od 7. maja sadrži mnogo pitanja, ta-ko da ne znam odakle da počnem svoj odgovor. Način za rešenje savremenih problema koji ja pre-dlažem podrazumeva proces u koji sam uvučen kao jedinka suočena sa socijalnim, moralnim, inte-lektualnim i religijskim nedostacima našeg vreme-na.

Svestan sam da mogu da dam samo jedan odgo-vor, svoj, koji sigurno nema univerzalnu vrednost, ali može da bude koristan izvesnom broju osoba. Moje glavno načelo ne sadrži ništa više do sledeće: sledi sopstveni put i volju do kojih si došao zahva-ljujući svom iskustvu, jer je to pravi izraz tvoje indi-vidualnosti. Pošto čovek ne može da postane sve-stan svoje individualnosti ako nije blisko i odgovor-no povezan sa drugim ljudima, ne treba egoistički da se povlači u usamljenost kada pokušava da pro-nađe sebe. Možemo da otkrijemo sami sebe ako smo duboko i bezuslovno povezani sa nekim, još bolje sa mnogima, sa osobama sa kojima možemo da se poredimo, i od kojih smo u stanju da se razli-kujemo. Ako bi se neko u svom vrhunskom egoiz-mu povukao u samoću Mont Everesta, otkrio bi mnoge prednosti svog uzvišenog boravišta, ali ništa o sebi samom, ništa od onoga što ranije nije znao. Čovek je u takvoj situaciji sve dotle dok predstavlja

117

životinju sa darom za samoposmatranje, ali bez mogućnosti da se poredi sa drugom životinjskom vrstom koja takođe poseduje svest. On je savršena životinja izgnana na sićušnu planetu u Mlečnom putu. Zato on sebe ne poznaje i izolovan je u ko-smosu. Čovek jedino sa sigurnošću može da kaže da nije majmun ni ptica, riba ni drvo. A l i , ono što on jeste ostaje skriveno. Danas čovečanstvo sanja o međuplanetarnim letovima - ako bismo usposta-vili vezu sa stanovnicima druge planete, možda bi-smo nešto suštinski naučili o sebi. Zivimo u vreme kada homo hominibus lupus preti da postane strašna stvarnost, i kada imamo grčevitu potrebu da saznamo nešto izvan nas samih. Naučna fanta-stika sa svojim putovanjima na Mesec i l i Veneru i Mars i leteći tanjiri proizvodi su naše nejasne a ipak jake potrebe da dostignemo novu fizičku osnovu izvan ovog svesnog sveta. Filozofi i psiholo-zi X I X i XX veka pokušali su da pripreme terra no-vu u nama samima, odnosno nesvesno. To je otkriće koje u mnogim domenima može da nam da novu orijentaciju. Dok su naša maštanja o „marsovci-ma" i „venerijancima" zasnovana na čistim speku-lacijama, nesvesno je nadohvat ljudskog iskustva. Ono je gotovo opipljivo i manje-više nama blisko, a ipak, čudna pojava koju je teško razumeti. Ako pretpostavimo da je ono što zovem arhetipom proverljiva hipoteza, onda smo suočeni sa auto-nomnim životinjama kojima su dati svest i psihički život koji možemo da posmatramo, bar delimično, ne samo kod živih ljudi, već i u toku istorije, kroz mnoge vekove. Bilo da ih zovemo bogovima, de-monima il i iluzijama, oni postoje, funkcionišu i po-

118

novo se rađaju sa svakom novom generacijom. Imaju izuzetan uticaj na pojedinačni i kolektivni život, a uprkos njihovoj bliskosti sa ljudima, začudo su neljudski. Zato su u prošlosti nazivani bogovima i demonima, a u našem „naučnom" dobu shvaćeni su kao psihičke manifestacije instikata, budući da predstavljaju uobičajene i univerzalne stavove i oblike mišljenja. Oni su osnovne forme, a ne mani-festne, personifikovane i l i drugačije konkretizova-ne slike. Imaju visok stepen autonomije koji ne iščezava kada se manifestne slike promene. Kada je, na primer, nestalo verovanje u boga Votana i niko više na njega nije misho, fenomen koji se ori-ginalno nazivao Votan se zadržao. Promenilo se sa-mo njegovo ime, jer, nacional-socijalizam je uzeo maha. Kolektivni pokret sastoji se od miliona indi-vidua, od kojih svaka pokazuje simptome votaniz-ma i dokazuje da u stvarnosti Votan nikada nije umro, već je zadržao prvobitnu vitalnost i autono-miju. Naša svest samo zamišlja da je izgubila svoje bogove. Oni su, međutim, i dalje tu, i potrebni su samo odgovarajući uslovi da se ponovo pojave u punoj snazi. Jedan takav uslov je vreme koje zahte-va novu orijentaciju i adaptaciju. Ako se ovo ne ra-zume i ne p r o n a đ e pravi odgovor, arhetip koji izražava tu situaciju počinje da deluje, i vraća na scenu reakciju koja je uvek karakterisala takva vre-mena, u ovom slučaju Votana. Pošto su samo retke osobe u stanju da prihvate dobar savet, najverovat-nije niko ne bi obratio pažnju na upozorenje da je Votan ponovo prisutan, već bi bio uvučen u zamku.

Kako smo izgubili svoje bogove a stanje naše re-ligije ne daje efikasan odgovor na svetsku situaciju

119

u celini, i posebno na „religiju" komunizma, u sličnoj smo nevolji kao vajmarska Nemačka dvade-setih godina, odnosno, rizikujemo da budemo žrtve narednog votanističkog eksperimenta koji bi ovo-ga puta obuhvatio čitav svet. To znači mentalnu epidemiju i rat.

Čovek još ne shvata da kad je arhetip postavljen nesvesno i nije shvaćen, onda smo mi u njegovoj vlasti i primorani smo da služimo njegovom fatal-nom cilju. Votan tada predstavlja naš konačni prin-cip ponašanja, što očigledno ne rešava problem.

Cinjenica da jedan arhajski bog izražava ono što je dominantno u našem ponašanju ukazuje na to da treba da pronađemo novo religiozno osećanje, no-vo shvatanje naše zavisnosti od superiornih bića. Ne znam kako bi to bilo moguće bez obnovljenog samorazumevanja čoveka, koje neizbežno mora da počne od individue. Imamo mogućnost da uporedi-mo čoveka sa drugim svesnim bićima i da ga defi-nišemo na nov način. Možemo da ga vidimo u no-vom ambijentu koji baca objektivnu svetlost na njegovo postojanje, zapravo kao biće kojim ruko-vode arhetipske sile umesto njegove „slobodne vo-lje", to jest samovoljni egoizam i ograničena svest. On bi trebalo da shvati da nije gospodar u svojoj kući, kao i da je neophodno da pažljivo proučava drugu stranu svog psihičkog sveta koja je, izgleda, pravi vladalac njegove sudbine.

Znam da je ovo samo „pobožna želja", čije ispu-njenje zahteva vekove, ali, u svakom razdoblju po-stoji bar nekoliko osoba koje razumeju iz čega se sastoji stvarni cilj čoveka i čuvaju ovu tradiciju za buduće generacije i vreme kada će one imati dublji

120

uvid. Najpre će se put nekolicine promeniti i za ne-koliko generacija njih će biti više. Malo je verovat-no da će se ljudska svest u ovoj, i l i čak u sledećoj generaciji, primetno izmeniti, imajući u vidu to da je današnji čovek potpuno nesposoban da shvati da je, u izvesnom smislu, sam sebi stranac. Onaj kome je to jasno, bez obzira na to koliko je izdvojen, tre-ba da bude svestan zakona sinhroniciteta. Kako kaže stara kineska poslovica: „Pravi čovek koji sedi u kući i misli prave misli, čuće se na hiljadu milja."

Nisu potrebni ni propaganda niti ekshibicioni-stička priznanja. A k o se arhetipom koji je univer-zalan, odnosno identičan sa sobom uvek i svuda, bavi na pravi način bar na jednom mestu, uticaće se na celinu, svuda, u isto vreme. Tako je jedan alhe-mičar utešio svog učenika: „Bez obzira na to koliko si usamljen, ako radiš istinito i savesno, potražiće te nepoznati prijatelji..."

Čini mi se da se ništa suštinski nikada nije izgu-bilo, jer matrica je uvek u nama i reprodukovaće se po potrebi. Mogu da je koriste oni koji su naučili da odvrate pogled od zaslepljujuće svetlosti pomod-nih mišljenja i zatvore uši za buku efemernih paro-la.

Govorite nešto slično Multatuliju, holandskom filozofu: „Ništa nije sasvim istinito." Ja bih ovome dodao: čak ni ovo nije istinito. Intelekt može da dode do zaključka da nema apsolutne istine. A l i , ako neko izgubi novac, njegov novac je nestao i to je isto toliko važno koliko i apsolutna istina, odno-sno, on neće biti utešen intelektualnom dubinom iskaza. Postoji nešto što je očigledno, istina, ali mi smo je izgubili iz vida, uzdajući se pre svega u svoj

121

hazarderski intelekt kome smo žrtvovali moralnu sigurnost, a dobijali samo kompleks niže vrednosti, koji, uzgred rečeno, karakteriše zapadnu politiku.

Biti, znači raditi i stvarati. Međutim, pošto naša egzistencija ne zavisi samo od volje ega, naš rad i stvaranje u velikoj meri zavise od nesvesnog. Ja ne izračunavam samo volju svog ega, ja sam i kreati-van i aktivan. Potpun mir dobar je samo za onoga ko je bio preterano ilinezdravo aktivan. Inače je to neprirodna varka koja se bez potrebe meša sa našom prirodom. Mi rastemo, cvetamo i venemo a smrt je konačno smirenje - i l i bar tako izgleda. Mnogo zavisi od duha, odnosno značenja i smisla u kojem radimo i stvaramo, drugim rečima - živimo. Ovaj duh se izražava i l i ispoljava u apsolutnoj isti-ni, koja je uverljiva celom mom biću, uprkos či-njenici da će intelekt u svojim beskrajnim luta-njima nastaviti zauvek sa ,,ali, ako", koje ne treba sputavati već prihvatiti kao mogućnost za otkriva-nje sopstvene istine.

Izabrali ste dva dobra predstavnika Istoka i Za-pada. Krišnamurti je iracionalan, ostavlja rešenja po strani, odnosno samim ljudima kao delu majke prirode. Tojnbi, s druge strane, veruje u stvaranje i oblikovanje mišljenja. Ni jedan od njih ne veruje u procvat i otvaranje jedinke kao u eksperimentalan, sumnjiv, smušen rad živog Boga, kome smo ponu-dili svoje oči, uši i selektivan um, da bismo u njemu bi l i čuvani milionima godina i izašli na svetlost postojanja pre 6000 godina, u trenutku kada je istorijski kontinuitet svesti postao vidljiv zahva-ljujući pronalasku pisma.

122

Nama su bolno potrebni istina i l i samorazumeva-nje, slično onima u drevnom Egiptu, koje sam pro-našao i kod Taos Pueblos Indijanaca. Njihov cere-monijal majstor, stari Očviaj Bijano (Planinsko Je-zero) mi je rekao: , , M i smo narod koji živi na krovu sveta, mi smo sinovi Sunca, Sunce je naš otac. Sva-kog dana mi mu pomažemo da izađe i pređe preko neba. To radimo zbog sebe, ali i zbog Amerikana-ca. Zato oni ne treba da se mešaju u našu religiju, jer, ako to nastave da rade preko misionara i sprečavaju nas, Sunce za deset godina više neće izlaziti."

Planinsko Jezero tačno pretpostavlja da će dan njegovog naroda, njihova svetlost, svest i značenje umreti kada budu promenjeni uskogrudošću ame-ričkog racionalizma. Isto će se dogoditi i ostatku sveta. Zato sam pokušao da p r o n a đ e m najbolju istinu i najjasniju svetlost do kojih mogu da do-prem, i pošto sam dostigao svoju najvišu tačku koju više ne mogu da transcendujem, čuvam svoju sve-tlost i svoje blago, uveren da ću biti teško povređen ako ih izgubim. To je dragoceno ne samo za mene, već pre svega za tamu stvaraoca, kome je potreban čovek da osvetli njegovo delo. Da je Bog predvideo svoj svet, svet bi bio bezosećajna mašina a čoveko-vo postojanje beskoristan hir.

Moj intelekt može da zamisli ovu drugu mo-gućnost, ali celo moje biće tome kaže „пе" .

Iskreno Vaš K. G. Jung

123

Novi susret

23. januara 1961. godine ponovo sam se sreo sa dr Jungom u njegovoj radnoj sobi, u kojoj je sedeo okružen knjigama i umetničkim delima. Rekao sam mu da nameravam da napustim Indiju i da mi je ioJi Đing savetovao.

„Treba da uradite ono što vamKnjiga kaže", re-kao je, „јег ona ne greši. U svakom slučaju, postoji veza između individualne psihe i sveta. Kada ne mogu da postavim dijagnozu, pošaljem pacijenta da mu se uradi horoskop, koji je uvek u skladu sa njegovim karakterom, pa ga onda tumačim psiho-loški. Interakcija između sveta i psihe je toliko jaka da je čak moguće da pronalasci i ideje trodimenzio-nalnog vremena predstavljaju samo refleksije men-talne strukture. Ja sam mogao da predvidim prošli rat analizom snova svojih pacijenata, jer u njima se uvek pojavljivao Votan. Prvi svetski rat nisam pred-video, iako sam imao neka predosećanja, jer tada se nisam bavio snovima. Analizovao sam četrdeset i jedan san koji je predskazao ozbiljnu bolest i l i smrt."

Posmatrao sam dr Junga dok je govorio. Kao i obično, bio je pun energije, a oči su mu odjednom postale vesele i prodorne. Ponovo sam primetio prsten sa dragim kamenom koji je nosio. Kada bi hteo da naglasi neku reč, nagnuo bi se napred, a onda bi se ponovo zavalio u fotelju, tako da su mu pokreti ličiii na kretanje klatna.

U Indiji sam dugo pokušavao da utvrdim postojanje onoga što samkhija filozofi zovu linga sarira, i l i astralno telo po teozofima. O svojim isku-

124

stvima pisao sam dr Jungu- u snovima sam osećao postojanje još jednog tela unutar mog sopstvenog, tela koje je bilo u stanju da stvara sopstvene slike. Govorio sam o tome i sa Oldosom Hakslijem kada je došao u Delhi. Rekao mi je da je bio pored D. H. Lorensa u trenutku njegove smrti i da je to bilo izu-zetno iskustvo. Lorens je govorio da oseća kako izlazi iz tela, kao da stoji u uglu sobe i posmatra sebe dok leži na krevetu. Kada sam sreo Dalaj L a -mu, pitao sam ga da li veruje da je moguće voljno odvajanje astralnog tela. ,,Da, moguće je za vreme meditacije", odgovorio je. „ТЈ tekstovima su opisa-ne tri faze tog procesa: objektivno usredsređivanje na sebe samog, parcijalno odvajanje od uma, kad je, dok posmatra sebe, čovek istovremeno deo sebe i nije deo sebe; i, najzad, stanje u kome čovekviše nije deo tog sebe, i l i , bolje rečeno, prošao je kroz sebe, što je jedno isto..."

Pričao sam o ovome dr Jungu. Rekao je: „Sva ta iskustva su subjektivna i ne mogu kolektivno da se provere. Možda bi mogla da se pripišu kolektiv-nom nesvesnom. Ipak, bilo bi pogrešno negirati mogućnost linga sarire. Video sam medijume koji sa daljine pokreću predmete."

Pitao sam ga da li je poznavao Gustava Majrinka koji je u svojim knjigama opisao veoma zanimljiva iskustva.

„Nikada ga nisam sreo, ali čitao sam njegova de-la i smatram ih važnim," odgovorio je. „ТЈ Zelenom licu (Das Griine Gesicht) opisane su duboke isti-ne."

„Рге mnogo godina doživeo sam nešto što bih želeo da vam ispričam", rekao sam. „Kada sam bio

125

sasvim mali, u toku noći imao sam osećaj da ću se podeliti, odvojiti od sebe. Ovakvim doživljajima uvek su prethodile vibracije celog tela koje su poči-njale od tabana. Vibracije su bile različite jačine, a na kraju su postajale tako snažne da su bile gotovo nepodnošljive. Iznenada, ispred mene bi se pojavio umivaonik. Kao da mi je naređeno, stavio bih ruke u njega i čudnom tečnošću se poprskao po celom telu. Vibracije bi tada prestajale. Sve se događalo u stanju koje je ličilo na san, ali je bilo sasvim stvarno, na ravni realnosti mnogo višoj od obične percepcije. Nikad nisam mogao da povratim taj stepen realno-sti kada bih se, da tako kažem, vratio u svoje telo koje je ležalo na krevetu. Godinama sam, kasnije, voljno pokušavao da izazovem takve fenomene."

Dr Jung je primetio: „Као što sam rekao, sve su to subjektivna iskustva, koja ne mogu kolektivno da se dokažu. Ono što nazivate vibracijama mogli su da budu samo snovi, i l i , u najboljem slučaju, ma-nifestacije kolektivnog nesvesnog."

Njegov odgovor me je razočarao. Izgledalo je da nije u stanju da prodre u ove misterije. Pomislio sam u tom tužnom trenutku da je on jedino uspeo da stvori novu terminologiju za objašnjenje starih istina. Na sličan način razočarao me je i Dalaj La-ma, koji se oslanjao na staru dogmu kada je objaš-njavao moja iskustva, citirajući tekstove da bi pot-vrdio svoje mišljenje. Možda se plašio da se otvori kao vođa crkve i u prisustvu svojih zvaničnika. Uvek je teško biti odgovoran za organizaciju za-snovanu na nekoj religijskoj doktrini i l i za školu naučne psihologije.

Shvatio sam tada da nikada neću pronaći duhov-nog vođu i l i tumača za lična iskustva, koja su za

126

Junga bila čisto subjektivna, i znao sam da ću mo-rati da se oslonim na sopstvenu intuiciju. Moraću da se krećem ,,duž oštrice brijača", kao što je Jung to jednom učinio.

„Veoma je prijatno razgovati o ovakvim stvari-ma sa nekim ko nije pacijent", rekao je Jung.

„Došao sam da bih posetio i Hermana Hesea", rekao sam. „Često smo razgovarali o jogi. Hese ve-ruje da je pravi put onaj koji je u skladu sa priro-dom."

„То je i moja filozofija", rekao je Jung. „Čovek treba da živi u skladu sa sopstvenom prirodom, tre-ba da se usredsredi na samospoznaju i onda živi u skladu sa istinom o sebi. Šta biste rekli o tigru koji je vegetarijanac? Da je loš tigar, sigurno. Tako, sva-ko mora da živi u skladu sa svojom prirodom, indi-vidualnom i kolektivnom. Najbolji primer takvog metoda može da se nađe u Indiji, a najgori, pretpostavljam, uRusiji. Rusija jezemlja izvanred-ne organizacije koja uopšte ne funkcioniše, što se vidi u promašajima njihove poljoprivrede. Rusi se nisu trudili da otkriju šta je čovek stvarno -tretirali su ga kao racionalno i mehaničko biće. Ono što je njima neophodno nije teorija o poljoprivredi, nego teorija o čoveku. Poznavao sam jednu staru go-spođu, aristokratkinju, koja je živela veoma otme-no. Noću bi, međutim, sanjala pijanstvo i bivala sa-svim intoksicirana. Čovek treba da bude ono što jeste, treba da otkrije sopstvenu individualnost, središte ličnosti koje je podjednako udaljeno od svesnog i nesvesnog. Treba da težimo toj idealnoj tački prema kojoj nas, izgleda, priroda usmerava.

127

Samo sa te tačke čovek može da zadovolji sopstve-ne potrebe."

Dr Jung je zastao za trenutak, a zatim sam ja rekao: „Indusi izgleda govore isto kada kažu da je bolje biti delimično ispunjen unutar sopstvene kar-me, nego savršen u tuđoj . "

„Tačno." „Profesore Jung," pitao sam, ,,da li verujete da

bi vaš sistem mogao da funkcioniše izvan Zapada, odnosno tamo gde psiha nije tako podeljena? K o -liko je meni poznato, u Indiji, Burmi, Indoneziji, Tajlandu i K i n i nema neurotičara, pretpostavljam zato što se stanovnici tih zemalja razlikuju od za-padnog hrišćanskog sveta. Kao što ste rekli kada smo prvi put razgovarali u Lokarnu, persona je proizvod iznenadne nametnutosti hrišćanstva var-varskom nordijskom narodu, sa svim posledičnim inhibicijama i nekontrolisanim nagonima."

„Da," rekao je Jung, tiho i zamišljeno. „Verujem da je odsustvo ličnosti ono što čini da Istok sa takvom lakoćom prihvata kolektivne sisteme kakav je ko-munizam, i religijske kao što je budizam, koji pre sve-ga imaju za cilj da ponište ideje personalnosti..."

Kao i prilikom ranijih susreta, vreme je prošlo brzo i neopaženo. Primetio sam da su se izdužile poslepodnevne senke i uplašio se da sam ga zamo-rio. Pre nego što se oprostim, želeo sam još nešto da kažem:

„Nedavno, kada sam ručao sa Heseom, pitao sam ga kako objašnjava to što imam sreću da sedim za njegovim stolom. Rekao mi je da to nije slučaj-no, jer kod njega dolaze samo pravi gosti. Govorio je o hermetičkom krugu."

128

Jung se blago nasmešio i rekao: „Istina je, um privlači um. Sreću se samo pravi ljudi, a nama ru-kovodi nesvesno, jer nesvesno zna."

D o k sam ga slušao, razmišljao sam: Šta je u stva-r i nesvesno, tako blisko Jungu? Majrink je pisao: „Ако je Majka Božija u nesvesnom, onda je nesve-sno Majka Božija"...

Jung je nastavio: „Jednom, dok sam putovao vo-zom, do mene je seo neki general. Razgovarali smo, i iako nije znao ko sam, ispričao mi je sve o svojim snovima, što je svakako neuobičajeno za čoveka njegovog položaja. General je smatrao da su njegovi snovi besmisleni. Ja sam mu, međutim, rekao da mu je jedan san promenio ceo život, jer bi inače postao intelektualac. General se trgao i po-gledao me kao da sam veštac ili vidovnjak. Nesve-sno zna i upravlja životom. General je seo do mene jer je nesvesno tražio odgovor." Jung se smešio, a neka daleka svetlost ušla je u njegove oči. „Mogao bih i o vašem životu da kažem stvari koje bi vas iznenadile..."

Nagnuo se napred i gledao me u oči. U senkama kasnog poslepodneva njegovo telo je izgledalo sve veće i veće, a ja sam imao osećaj da se suočavam sa inkarnacijom Abraksasa. Iznenada mi je postalo hladno - kao da sam čuo udaljene glasove ovog snažnog bića, glasove koji su nas obojicu kovitlali, kao eho prošlih vekova.

Sedam propovedi mrtvih

1925. godine Jung je u malom tiražu objavio čudnu knjigu pod pseudonimom za koju se nije

129

znalo sve dok nije umro, kada je, objavljivanjem njegovih memoara, otkriveno da je on autor. Očigledno se radilo o pokušaju „automatskog pisa-nja," kao da je tekst diktiran iz „drugog sveta", i l i , kako bi Jung rekao, izkolektivnognesvesnog. „Oso-ba" koja mu je diktirala bila je arhetip, majstor i l i mudrac. Od vremena prvog susreta sa ovim arheti-pom duše Jung je živeo pod pritiskom tog odnosa. Borio se protiv čudnih glasova koji su mu se javljali i istovremeno im se predavao. Jung je drevnog mu-drog čoveka koji se pred njim pojavio nazvao File-mon. On mu je otkrivao tajne koje su ležale u dubi-ni njegove duše. Konačno mu je uspelo da ga opiše kao siluetu u Crvenoj knjizi koju je vodio kao dnev-nik. Tako je Filemon izjednačen sa Starcem Dana, Šetačem Zore, Majstorom i guruom koji govori iz-van vremena i dimenzija.

U Indiji i Čileu sretao sam i druge Ijude koji su tvrdili da dobijaju uputstva od bića iz drugog sveta. Ova natprirodna bića nikad ne poprimaju telesni oblik, čak i ako čovek uspe da ih nacrta onako kako je to učinio Jung sa siluetom Filemona. Jung nam je rekao kako je počeo da piše tu čudnu knjigu koja se u latinskom originalu zvala VIIsermones ad mor-tuos, a koju mu je diktirao Filemon. Ipak, kada je objavljena, knjiga je pripisana Basilidesu, gnostiku iz Aleksandrije, „grada u kojem Istok dodirivše Za-pad".

Pre nego što je počeo da piše knjigu, Jungu su se događale čudne stvari. Kuća mu je bila ispunjena bukom, atmosfera je bila napeta, a sobe kao da su bile naseljene nevidljivim bićima. I Jung i njegovi sinovi imali su čudne snove i svi su osećali da je

130

nešto kao personifikovana sudbina ušlo u njihove dnevne živote da ih kontroliše i prati. Sve je presta-lo kada je pisanje završeno.

Knjiga je napisana arhaičnim stilom koji pomalo zbunjuje, ali koji je verovatno bio neizbežan, sa sta-novišta numinoznog uticaja arhetipa. Mnogi jun-govci se protive širenju ove knjige strahujući da će oštetiti naučni ugled autora i potvrditi optužbe mnogobrojnih kritičara po kojima je on bio samo mistik. Jung je, međutim, knjigu priznao u svojim memoarima. U nemačkom izdanjuSedara propove-di mrtvnih objavljeni su u celini, a u engleskom pre-vodu su nešto prerađeni .

Propovedi sam otkrio tek posle Jungove smrti, u Londonu, kada sam dobio englesko privatno izda-nje iz 1925. godine. U ovoj izuzetnoj knjizi Jung govori o Abraksasu, na sledeći način:

...Postoji Bog koga ne poznaješ, jer ga je čovečanstvo zaboravilo. Zovemo ga Abraksas. Neodređeni j i od boga i đavola, Abraksas je dej-slvo. Ništa ne stajaše nasuprot njemu osim uzalud-nog. Zato se njegova delotvorna priroda slobodno otvaraše. Uzaludno nije, zato ne odoleše. Abrak-sas stajaše iznad sunca i iznad đavola. On je neve-rovatna verovatnoća, nestvarna stvarnost. Da je Pleroma imala biće, Abraksas bi bio njena manife-stacija. On je delotvoran po sebi, ne neko posebno delo, nego delovanje u celini.

On je nestvarna stvarnost, jer nema definitivno dejstvo. On je kreatura, jer je udaljen od Plerome.

Sunce imaše o d r e đ e n o dejstvo, a imaše ga i đavo. Zato nam izgledaju delotvorniji od nedelot-vornog Abraksasa.

131

On је snaga, trajanje, promena... ...Teško je saznati božanstvenu prirodu Abrak-

sasa. Njegova snaga je najveća jer je čovek ne opaža. Iz sunca on izvlačiše summum bonum, iz đavola infinum malum, ali iz Abraksasa ŽIVOT, potpuno neodređen, majku dobra i zla.

Manji i slabiji izgledaše život od summum bonu-ma. Zato je teško shvatiti da Abraksas nad-mašavaše čak i sunce, koje je zračeći izvor sve sile života.

Abraksas je sunce, i večno grlo praznine, koja omalovažava i raskomadava đavola.

Snaga Abraksasa je dvostruka, ali ti je ne vidiš, jer su zaraćene strane ove snage isključene iz tvojih

Što bog-sunce govoraše je život. Što đavo govoraše je smrt. A l i Abraksas govoraše tu posvećenu i mrsku reč

koja je život i smrt u isto vreme. Abraksas stvori isitnu i laž, dobro i zlo, svetlost i

tamu, u istoj reči i istom činu. Zato je Abraksas strašan.

On je sjajan kao lav u trenutku kada sruši svoju žrtvu.

Lep je kao dan proleća. On sam je veliki i mali Pan. On je Priapos. On je monstrum podzemnog sveta, hiljadoruki

polip, sklupčani čvor krilatih zmija, pomama. On je hermafrodit najranijeg početka. On je gospodar žaba krastača koje žive u vodi i

izlaze na zemlju, čiji hor se uzdiže u podne i u po-noć.

132

On je obilje koje tražiše sjedinjavanje sa prazni-nom.

On je sveto stvaranje. On je ljubav i ubica ljubavi. On je svetac i njegov izdajica. On je najsjajnija svetlost dana i najtamnija noć

ludila. Gledati njega, slepilo je. Znati ga, bolest je. Obožavati ga, smrt je. Strahovati od njega, mudrost je. Ne odupreti mu se, spas je. Bog boraviše iza sunca, đavo iza noći. Ono što

bog izvlačiše iz svetlosti, đavo usisavaše u ponoć. A l i , Abraksas je svet, postajanje i prolaženje. Pod svakim darom koji dolazaše od boga-sunca, stav-ljaše svoje prokletstvo.

Sve što ti moljaše od boga-sunca posta radnja đavola.

Sve što ti stvori sa bogom-suncem dade delot-vornu moć đavolu.

To je strašni Abraksas. On je najmoćniji stvor, uplašen od samog sebe. On je vidljiva suprotnost kreature Plerome, i

njenog ništavila. On je sinovljev užas od majke. On je majčina ljubav za sina. On je radost zemlje i grubost nebesa. Pre njegove pojave, čovek posta kao kamen. Pre njega nema pitanja ni odgovora. On je život stvora. On je delovanje različitosti. On je ljubav čoveka.

133

On је govor čoveka. On je lik i senka čoveka. On je nestvarna stvarnost.

Oproštaj

10. maja 1961. godine ponovo sam pokušao da vidim Junga, pod uticajem čudnog impulsa po-mešanog sa strahom. Dr Jung je umro dvadeset se-dam dana posle moje posete, i verujem da sam ja bio poslednji prijatelj sa strane sa kojim se sreo. Do poslednjeg trenutka nisam znao da li ću moći da ga vidim. Gospođica Rut Bejli mi je telefonom rekla da će me ona primiti i da ćemo zajedno popiti čaj, ali da je Jung ozbiljno bolestan i da leži. Tog posle-podneva otišao sam u Kisnaht i sreo gospođicu Be-j l i . Sedeli smo u salonu u prizemlju. Kasnije mi je pokazala kuću, punu renesansnih slika i stilskog nameštaja. Gospođica Bejli je izuzetna žena: prati-la je Junga na njegovoj ekspediciji po Africi i brinu-la o njemu poslednjih godina njegovog života. Zivahna je, inteligentna, sa zanimljivim, otmenim licem koje je tada bilo osenčeno strepnjom. Podse-tila me je na Miraben, englesku učenicu Mahatme Gandija, koja je sa Gandijem bila do njegovog kra-ja, da bi se posle smrti svog učitelja nastanila u Grčkoj - Indiju bez njega nije mogla da prihvati. Posle Jungove smrti gospođica Bejli je takođe na-pustila Švajcarsku i sada živi u Engleskoj kao soci-jalna radnica i pomaže siromašnim majkama. Ima nečeg slično tužnog u sudbinama ove dve žene koje su morale da nastave živote same, bez ličnosti koje su obožavale.

134

D o k smo pili čaj, pridržavajući se pravog engle-skog rituala, Rut mi je rekla da sam imao sreću -Jungovo zdravlje se tog jutra znatno poboljšalo i on je želeo da me vidi. Govorila je o smrti: „К. G. (ta-ko ga je zvala), me optužuje da ga zadržavam na zemlji. Ipak, mislim da on još želi da živi, a njegov oštar smisao za humor znak je vitalnosti koju još poseduje."

Pitao sam je da li veruje u život posle smrti. „Naravno", rekla je. „Ne mogu da zamislim da

Jung tek tako završi..." Napravila je gest kao da ga-si svetlo. „Postoje psihološki dokazi života posle smrti. Nesvesno sadrži osećaj kontinuiteta i preživ-ljavanja izvan granice smrti i kao da ignoriše smrt, bez straha od nje. Jung mi je govorio o snovima o smrti sa poznatim vizijama. Poslednjih dana bioje veoma zaposlen pisanjem knjige Covek i njegovi simboli, za američkog izdavača. Međutim, taj rad ga je iscrpeo. Sve piše rukom i do sada je završio osamdeset stranica. Piše na engleskom, bojeći se da će nemačka sintaksa promeniti značenjaj nada-jući se da će na engleskom sve biti jasnije."

D o k mije dodavala još jednu šolju čaja, rekla je rečenicu koju su jednom izgovorile E lz i Bodmer i Ninon Hese: „Mislim da između Junga i vas postoji duboka veza. Uvek je veseo kada vas vidi, i raduje se današnjem susretu."

Pitala me je, zatim, da li sam video kulu koju je Jung izgradio pored jezera, blizu mesta zvanog Bo-lingen. Iznenada je dobio želju da je sagradi, a kon-

Ova knjiga nije objavljena u Americi kao što je planira-no, јег je smatrana suviše mračnom i teškom - a to je upravo ono što je autor želeo da izbegne.

135

strukcija je bila određena njegovim snovima. Kula je bila Jungov pokušaj da ideju sopstva izrazi u ka-menu, i ona predstavlja ceo njegov psihološki si-stem. Ranijih godina on je u kuli provodio mnogo vremena. M a l i m čamcem je prelazio preko jezera. Često je tu boravio sam - ložio je vatru i kuvao, jer tamo nije bilo struje. Na kamenim zidovima bile su urezane misli gnostika i egipatskih alhemičara, kao i mandale i drugi magijski simboli. Rekao sam joj da nikada nisam video kulu.

„Veoma je zanimljiva, treba da je posetite. Po-magala sam Jungu da u njoj izvodi razne rituale. Ujutru, kada bi ušao u malu kuhinju, pozdravio bi svo posuđe. Govorio je da i ja to treba da učinim. 'Oni razumeju i zahvalni su.' Uvek je upotreb-ljavao istu šerpu i tiganj, smatrajući ih starim prijateljima sa kojima je u samoći mogao da razgo-vara. Za Junga, sve stvari pokreće njihov sopstveni život, i l i život koji im mi udahnemo."

Kad smo popili čaj, Rut me je zamolila da se ne zadržavam kod Junga, da ga ne bih zamorio. Onda sam se poslednji put popeo stepenicama do njego-ve sobe.

Sedeo je pored prozora, kao i prilikom mojih ra-nijih poseta. Bio je obučen u svečani japanski ki-mono, tako da je pri svetlosti kasnog poslepodneva ličio na čarobnjaka i l i sveštenika posvećenog ne-kom drevnom kultu. K a d sam ušao u sobu pokušao je da ustane, u čemu sam ga preduhitrio. Dao sam mu mali poklon sa Istoka - kutiju optočenu tirkizi-ma iz Kašmira, sličnu onoj koju sam poklonio He-seu. Uzeo je kutiju u svoje stare ruke, osmotrio je i opipao rekavši: „Tirkiz iz Kašmira... tamo nikada

136

nisam bio. Video sam samo Bengal i severoistočnu Indiju, i Maduru na jugu. Hvala vam..."

Rekao sam mu da sam upravo posetio Hesea, sa kojim sam razgovarao o smrti, o tome je li važno znati postoji li život posle smrti. Hese smatra da ne postoji, već da je smrt verovatno ulazak u kolektiv-no nesvesno, možda silazak u njega...

„Loše ste postavili pitanje", rekao je Jung. „Во-lje bi bilo ovako: da li postoji bilo kakav razlog da se veruje da postoji život posle smrti?"

„I, da li postoji?", pitao sam. „Kada bi bilo moguće da um funkcioniše na

margini mozga, bio bi nepodmitljiv." „Da li je tako nešto moguće?" „Parapsihološki fenomeni ukazuju da jeste. I ja

sam imao neka iskustva koja idu u tom pravcu. Jed-nom sam bio ozbiljno bolestan i gotovo u komi. Svi su mislili da se mnogo mučim, a ja sam u stvari doživljavao nešto izuzetno prijatno. Kao da sam lebdeo iznad svog tela, visoko iznad njega. Zatim, posle smrti moga oca, nekoliko puta sam ga video. To, naravno, ne znači da se on stvarno pojavio. Nje-gova pojava je možda bila samo moj subjektivni fe-nomen."

„Ali, zar nije moguće da sve te pojave postoje kao spoljne i objektivne, a ne samo kao nešto što se događa u umu? Hese govori o kolektivnom nesve-snom kao da ono spolja postoji, a smatra da bi smrt mogla da bude silazak u to stanje."

, , U toku rata," rekao je Jung, „sreo sam Ijude kojima su zbog povreda bile oštećene funkcije moždane kore, pa nisu imali osećaj vremena i pro-stora. Oni su ipak mogli da sanjaju, a neki od njih

137

su imali važne vizije. Ako je mozak oštećen, koji organ stvara snove? Kojim delom svog tela čovek sanja? Da li je to nešto fizičko, i l i je to možda pokazatelj da um u stvari deluje nezavisno od moz-ga? Ne znam, ali to je zanimljiva hipoteza."

Jung je zastao za trenutak pre nego što je nasta-vio. „I drugi fenomeni mogu da podrže ovu hipote-zu. Malo dete nema jasno definisan osećaj ega. De-tetovego je rasparčan i rasut po telu. Ipak, dokaza-no je da deca sanjaju snove u kojima je ego jasno određen, kao u odraslih ljudi. U tim snovima dete imajasan doz\v\]d]persone. A k o sa psihološkogsta-novišta dete nema ego, šta je to u njemu što stvara snove koji na njega utiču celog života? I drugo pita-nje: ako fizički ego nestaje posle smrti, da li nestaje i drugi ego, onaj koji je detetu poslao snove?"

Dok sam ga slušao, ponovo sam bio dirnut iz-vanrednom živošću njegovog uma. Na samom pra-gu smrti Jung je istraživao, pitao se i verovao. Nje-gova naučna objektivnost sprečavala ga je da izgo-vori ijednu reč koja ne bi odgovarala iskustvima koja se mogu dokazati.

„Danas retko ko obraća pažnju na ono što stoji iza reči", rekao je, „па ideje. A ideja je jedino što zaista postoji. Ja sam jednostavno dao nova imena tim idejama, tim stvarnostima, i to je ono što sam postigao svojim delom. Uzmite, na primer, reč ne-svesno. Nedavno sam pročitao knjigu jednog kine-skog zenbudiste - činilo mi se da govorimo o istim stvarima, a da je jedina razlika između nas u tome što smo dali različite nazive istoj stvarnosti. Tako, upotreba reči nesvesno nije bitna - važna je ideja koja stoji iza reči."

138

Na stočiću pored Junga stajala je knjiga Feno-men čoveka Tejarda de Šardena. Pitao sam ga da li je pročitao knjigu.

„То je velika knjiga", rekao je. Lice mu je bilo bledo, ali čudno osvetljeno unutrašnjom svetlošću. Njegove šake koje su virile iz istočnjačkog ogrtača odjednom su postale i nežne i čvornovate. Ponovo sam primetio gnostički prsten na njegovom prstu i pitao sam ga šta simboli na njemu znače.

„Simboli su egipatski", odgovorio je. „Ovde je urezana zmija, koja simbolizuje Hrista. Iznad nje je lice žene, a ispod broj 8 koji je simbol beskraja, la-virinta, i puta ka nesvesnom. Promenio sam nekoli-ko detalja na prstenu, tako da je simbol postao hrišćanski. Svi ti simboli su potpuno živi u meni, i svaki od njih izaziva reakciju moje duše."

Rekao sam Jungu da mislim da on predstavlja vezu sa tajnama prošlosti. „Pronašli ste most, put koji je izgubljen sa evropskom prosvećenošću, možda i ranije. Kao što je renesansa uspostavila vezu sa spoljašnjim klasičnim veko ko ste l vi pronašli vezu sa unutrašnjim delom klasičnog do-ba. Zahvajujući vama, suštinski kvaliteti čoveka mogu da prežive. Majstor Ekhart je u svome vre-menu imao istu ulogu."

„Опо što sam ja pokušao da uradim", rekao je Jung, „jeste da pokažem hrišćaninu šta je u stvari Spasitelj, i šta je vaskrsnuće. Ljudi kao da to danas ne znaju, ne sećaju se. Ideja ipak postoji u snovi-ma.

Ispričao sam Jungu kako sam išao u Firencu da vidim Leonardove Blagovesti. Dok sam gledao sli-ku, mislio sam na Masakr nevinih, događaj koji se

139

odigrao u vreme Hristovog rođenja i bio njegova suprotnost. „Mnogo buke je bilo oko Hristove smrti", rekao sam, „а niko ne brine o smrti toliko nevine dece, koja je, izgleda, prihvaćena kao nešto što je neophodno da bi se rodio Spasitelj. Isto se dogodilo i sa rođenjem Krišne, kada je tiranin Kan-sa naredio da se ubiju sva deca rođena istog dana. Izgleda da je uvek postojalo nešto strašno nepra-vedno oko dolaska Spasitelja, gotovo da može da se smatra pozitivnim zlom. Stalno se postavlja pita-nje da li cilj opravdava sredstvo."

Jung je neko vreme ćutao, a onda polako rekao: „А oni koji su žrtvovani često su najbolji..."

Pitao sam ga da li smatra da je naš razgovor o takvim stvarima zastareo u sadašnjem vremenu su-pertehnologije i interplanetarnih putovanja. Re-kao sam mu kako sam pitao Hesea šta će se, po njegovom mišljenju, dogoditi introspektivnim lju-dima u budućnosti, i da je on bio veoma pesimi-stički raspoložen.

„Kosmička putovanja u druge svetove su još da-leko," rekao je Jung. „Рге il i kasnije čovek će mo-rati da se vrati na Zemlju, na mesto sa kojeg potiče. Kosmička putovanja su samo bekstvo od sebe, jer, lakše je otići na Mars i l i Mesec nego prodreti u sop-stveno biće. Ono što je opasno u pomamnom interesovanju za prostornu pobedu je to što ono simbolizuje čovekovu ogromnu strepnju. Strepnja je, izgleda, uzrokovana strahom od demografske eksplozije. Na neki način, kosmički letovi su instin-ktivna reakcija na taj problem."

U sobu je tada ušla Rut Bejli. Shvatio sam da sam predugo ostao. Znao sam da je to moja posled-

140

nja poseta. Jung je, гекао bih, takođe bio svestan toga. Gospođica Bejli je rekla da su stigli Jungovi kćerka i zet i da čekaju u prizemlju. Onda je otišla, da bih ja mogao da se pozdravim.

Uzeo sam Jungove ruke u svoje, poklonio se i veo-ma polako pošao ka izlazu. Kada sam stigao do vrata, okrenuo sam se da ga još jednom pogledam. Gledao me je netremice, obavijen svetlošću kasnog posle-podneva koja se igrala po njegovom istočnjačkom ogrtaču. Podigao je ruku i mahnuo u znak pozdrava.

Jedno indijsko jutro

Bilo je vrelo letnje jutro. Probudio sam se rano, izašao na terasu i pogledao mango drvo koje je ba-calo senke na travnjak ispred kuće. Pozdravio sam sunce i počeo da radim jogu. Onda sam primetio nosača sa turbanom kako sebos približava stazom. Kada je stigao do mene, sastavioje šake ispred gru-di i rekao „namaste", što otprilike znači „pozdrav-ljam boga koji je u tebi". Dao mi je telegram. Pri blještavoj jutarnjoj svetlosti pročitao sam poruku, potpisanu sa Bejli i Jafe: „Profesor Jung je juče mirno umro." Jaka svetlost sunca i toplota naterali su me da se pokrenem.

Tog jutra morao sam da idem na delhijski aero-drom da se pozdravim sa premijerom Nehruom koji je odlazio na Himalaje na odmor. Kada sam stigao, Nehru je već išao prema avionu. Bio je obučen u belo, a njegova vitka figura kretala se sa produhovljenom otmenošću koja je uvek bila deo njegovog šarma. Kako je i on bio poštovalac Junga, pokazao sam mu telegram koji sam dobio tog jutra.

141

,,Vi znate da se Jung veoma zanimao za Indiju," гекао sam. „Bilo bi lepo kada biste vi i l i vaša vlada izjavili saučešće." Nehru je razmišljao nekoliko trenutaka. „Odavde ne mogu lično da dam naređe-nje", rekao je. „Molim vas, razgovarajte sa gospo-dinom Desajom, ministrom spoljnih poslova, i za-molite ga da u moje ime pošalje telegram."

Tako je Indija prisustvovala smrti čoveka koji se toliko trudio da shvati ogromne vrednosti njene ci-vilizacije i njene mudrosti prenese zapadnom sve-tu. Još jedan veliki krug]e zatvoren.

Celo to poslepodne i sutrašnji dan proveo sam meditirajući, pokušavajući da se usredsredim na Jungov lik i zamislim šta se sada događa na njego-vom velikom putu seobe u kraljevstvo senki. Pitao sam se da li je prolazio kroz rituale koje se trudio da razume ikoje je opisao u komentarima Tibetan-ske knj'ige mrtvih. Napisao sam pismo Hermanu Heseu, koje je on kasnije objavio u posebnom izda-nju „Noje ciriher cajtunga", posvećenom Jungu. Jungovoj porodici, Anijeli Jafe i Rut Bejli poslao sam izraze saučešća.

Ubrzo posle toga dobio sam pismo od gospođice Bejli u kome je opisala poslednje trenutke našeg prijatelja.

Kisnaht, Cirih 16.juni 1961.

Dragi gospodine Serano,

Mnogo Vam hvala na ljubaznom pismu koje mi je bilo velika uteha. Bila je velika čast starati se o K. G. Moja uloga je sada završena i ja se osećam izgub-

142

Ijenom i usamljenom. Ljubazna pisma njegovih prijatelja pomažu mi u mojoj usamljenosti i osećanju nesposobnosti da se bez njega suočim sa životom.

Umro je mirno. Na kraju se predao snu, i želeo je da ode. Bio je umoran i slab. 17. maja, posle ra-dosnog i mirnog dana, dobio je emboliju mozga ko-ja mu je malo oštetila govor. Dogodilo se to za vre-me doručka, i to je za mene bio strašan udarac. Po-sle nekoliko dana stanje mu se poboljšalo, a govor povratio, ali nije mogao dobro da čita, tako da sam mu ja čitala. 30. maja, posle još jednog mirnog da-na, sedeli smo u biblioteci i pili čaj, kada je on izgu-bio svest. Od tada je stalno ležao u svojoj sobi i bivao sve slabiji i slabiji. Dva dana pre smrti bio je u dalekoj zemlji i video divne prizore, u to sam si-gurna. Često se smešio i bio je srećan. Poslednji put kada smo sedeli na terasi ispričao mi je čudesan san koji je usnio: „Sada znam istinu, ali postoji još samo jedan mali neispunjen deo, i kada ga saznam, biću mrtav." Posle toga, usnio je san koji mi je ispričao u toku noći. Video jeogroman okrugao ka-meni blok, na visokom platou. Na dnu kamena bile su uklesane sledeće reči: „Ovo će biti tvoj znak ce-line i jedinstva." Znala sam da je njegov život završen - poslednjih dana osećala sam da me na-pušta. Znala sam to, ali sam saznanje odbacivala, i to je bilo dobro, jer inače možda ne bih bila u stanju da uradim za njega sve što je bilo potrebno. Bila sam pored njega danju i noću.

Dragi gospodine Serano, ne mogu više da pišem u ovom trenutku, ali nadam se da ću Vas ponovo videti i da će mi misli tada biti jasnije, tako da ću moći da Vam ispričam mnoge čudne stvari. Idem u Englesku na nekoliko nedelja, ali ću se vratiti, da*

143

otvorim kuću i završim preostale poslove. Članovi porodice su veoma ljubazni prema meni. Dirnula ih je poruka premijera Nehrua. K. G. Vas je mnogo voleo, a ja prijateljstvo sa Vama smatram dragoce-nim - uvek mi je bilo lako i lepo da sa Vama pričam.

Poslednjih dana K. G. mi je dao kutiju sa tirkizi-ma koju ste mu Vi poklonili. Zbog naše zajedničke ljubavi i poštovanja za njega, nadam se da nećete imati ništa protiv. Ili biste možda želeli da Vam ku-tiju vratim?

Toliko za sada. Još jednom, mnogo Vam hvala na ljubaznim

rečima.

Iskreno Vaša Rut Bejli

San

20. oktobra 1961. godine bio sam u Misoriju u južnoj Indiji. U šest ujutru sanjao sam profesora Junga. Išli smo jedan pored drugog prašnjavim pu-tem, gotovo se dodirujući laktovima. Dve generaci-je - on, vrlo star, i ja, još mlad. Tada je naišao pro-laznik koji nas je pozdravio. Jung je uzvratio poz-drav, ja sam skinuo šešir širokog oboda. Kada je profesor progovorio, bio sam svestan njegove du-boke starosti. Šetnja ga je zamorila i delovao je iscrpljeno. „Star sam i umoran", rekao je. „Proživeo sam svoj život i došlo je vreme da umrem. Borit i se protiv toga bilo bi veliko mučenje tela."

Shvatio sam da govori o emboliji. Rekao sam mu da bi njegova fizička patnja bila kompenzovana

144

mudrošću, jer bi znao kako izgleda smrt. Možda je bio jedini naučnik koji je želeo da upozna smrt, ostali su pokušavali da otkriju tajnu života. Okre-nuo sam se prema njemu i upitao ga: „Šta je smrt?"

Odgovorio je: „Smrt su li i tata." Preveo je reči koje nisam razumeo: „Voda i kamen."

„Proveo sam osamdeset godina pokušavajući da otkrijem šta je iza vode", rekao je, , , i sve to vreme bio sam u njoj. Sada, kada sam kroz to prošao, sti-gao sam do mesta gde konji jure..."

Pogledao sam u obližnji jarak za navodnjavanje. Voda je proticala pored njega, a onda više nije bilo ničega. Jung je nastavio da govori kao prosvetljena osoba, izgovarajući čudesno lepe i poetične rečeni-ce. Čuo sam ih i želeo da ih zapamtim, ali, znao sam da odmah treba da ih zaboravim, jer bile su to reči koje ne mogu da se zadrže: kao otkrovenja - treba ih čuti, treba im se diviti i zaboraviti ih.

Posle iskustva u snu bio sam preplavljen oseća-njem usamljenosti, kao da sam se suočio sa tajnom smrti. Plašio sam se da se Jung vratio da mi kaže da nije ništa otkrio i da nema ničega posle smrti. Ili je možda želeo da pokaže da se život nastavlja izvan ega, kroz sile prirode i jezik poezije.

Jung se vraća da bi meprimio u svojoj kući

U prvom delu knjige pisao sam kako sam sa svo-j i m najstarijim sinom posetio udovicu Hermana Hesea. Tom prilikom, spuštajući se iz Montanjole, odlučio sam da sinu pokažem i Jungovu kuću.

U Kisnaht smo doputovali jednog poslepodne-va. Prošli smo kroz park do kapije sa latinskim nat-

145

pisom, pozvonili i čekali. Posle izvesnog vremena mlađi čovek nam je otvorio vrata. Bio je to jedan od Jungovih unuka. Objasnio sam mu ko sam i šta želim - mladić je rekao da ne može da nas pusti u kuću jer su mu roditelji odsutni. Razoračan, kre-nuo sam nazad, kada se neki automobil zaustavio ispred nas. Iz njega je izašla Jungova kćerka, Nije-hus-Jung, mladićeva tetka. Kada me je prepoznala, pozvala nas je u kuću u kojoj je sada stanovao njen brat, arhitekta. „Život se nastavlja", rekla je, ,,i to bi mog oca učinilo srećnim. Nešto čudno se danas dogodilo. Nisam imala nameru da dođem, pošla sam na sasvim drugu stranu. A l i , kad sam krenula, osetila sam kao da me neko primorava da se ovde zaustavim."

Zvuči čudno, ali ja sam verovao da me je Jung ponovo primio u svoju kuću, ne dozvolivši da kao stranac ostanem pred vratima. Poveo sam sina na sprat u profesorovu radnu sobu u kojoj je sve bilo gotovo nedirnuto. Na polici su stajale iste knjige. Bio je uklonjen radni sto, i nešto u atmosferi pro-storije se promenilo. Slika Šive na vrhu planine Kailas još je stajala na zidu. Pokušao sam da se se-tim našeg poslednjeg susreta i rastanka. Poluzatvo-renih očiju, gotovo da sam mogao da vidim Junga kako sedi pored velikog prozora.

Gospođa Nijehus-Jung nam je rekla da će, po želji njenog oca, vredna biblioteka alhemijskih knjiga biti otvorena za javnost. Povela nas je zatim u vrt da nam nešto pokaže . Primetio sam da je staro drveće posečeno da bi se otvorio pogled na jezero. Odvela nas je do drveta ispod kojeg je Jung obično sedeo, i pokazala nam veliki zarez koji se protezao od dna do vrha stabla.

146

„Kada je moj otac umro", rekla je, ,,nad Kisnah-tom je besnela strašna oluja, što je potpuno neuo-bičajeno za to doba godine. Tada je ovo drvo pogo-dio grom... On je uvek sedeo u njegovoj senci, kao što znate..."

Gledao sam zarez koji je napravila nebeska va-tra i razumeo ga kao znak da je Jung stigao do sre-dišta univerzalnih sila. Pokrenuta, priroda je odgo-vorila. Postojao je sinhronicitet. A k o mi je moj san doneo patnju i sumnju, sada sam bio suočen sa značajnim činjenicama koje su, bar spolja, poništa-vale ništavilo. III sam ja možda pogrešno protu-mačio san?

Čuo sam svog sina kako govori: „Како je divno ovde! Voleo bih da zauvek ostanem tu." Sišao je do jezera i zagazio u talase.

Otišli smo do Jungove porodične grobnice na groblju u Kisnahtu. Tu se nalazio veliki kamen sa udubljenjem u sredini za hvatanje kišnice. Pored njega se nalazio još jedan uspravan kamen na ko-me je bio urezan porodični grb. Osnova kamena je četvrtasta, a na svakoj strani nalazi se po jedan la-tinski natpis:

и Secundus homo coelestis de coelo

1 o

1 S

I & I

Primus homo terrenus de terra

147

Prvo, zemaljski čovek zemlje. Drugo, nebeski čovek neba. Verujem da su to natpisi iz Poslanice svetog Pa-

vla. Drugi deo je isti kao na kapiji Jungove kuće: „Pozvan, i l i nepozvan, Bog je prisutan..."

Mit našeg vremena s Na kraju pisma od 14. septembra 1960. Jung mi

je napisao: „Čuvam svoju svetlost i svoje blago, uveren da niko od njih ne bi dobio, a ja bih bio teško ranjen kada bih ih izgubio. Oni su dragoceni ne samo za mene, već i za tamu Stvoritelja, kome je čovek potreban da osvetli njegovo stvaranje."

Ova misao je obrađena u Jungovim memoarima koji su objavljeni posle njegove smrti i ilustrovana pričom o poglavici Pueblo Indijanaca, Očviaj Bija-nou, koji je verovao da pomaže suncu da se rodi svakog jutra. Jung je pokušao da za modernog čoveka p r o n a đ e isto tako transcendentan i neu-ništiv mit kao ovaj. Na kraju, posle dugogodišnjeg rada, otkrio ga je u stavu koji sadrži sve njegove napore: čovek je potrebanda osvetli tamu Stvoritel-ja. Njegova željaje bila da projektuje svetlost svesti u beskrajno more nesvesnog, odnosno, u samog Bo-ga. Taj živi mit Jung je preneo modernom čoveku, iako, naravno, taj mit nije za sve ljude.

U jungovskom smislu, projekcija svesti nije ek-vivalent razuma, već pre projekcija unutrašnje sve-tlosti koja zrači iz tajanstvenog „središta" ličnosti i k r e ć e se prema kraljevstvu senki na dinamičan način. Jung je u očima životinja dok rađaju mla-dunce primetio izuzetnu patnju koja, izgleda,

148

predstavlja strah od tame nepoznatog. Verovao je da smo potrebni ovim životinjama, da one čekaju da im otkrijemo prirodu sveta i tajnu njihovog bol-nog postojanja. Potrebni smo im, jer samo mi m o ž e m o da im damo svetlost. Mi ćemo postati ogledalo svega stvorenog - životinja, drveća, reka, kamenja, a možda i samog Gospoda, jer, na kraju, mi smo svest sveta i odraz cveta. Priroda nas je stvorila posle miliona godina da bismo mogli da je posmatramo u svekolikoj njenoj nepostojanosti i otkrijemo je u njenoj celovitosti. Svi elementi pri-rodnog stvaranja su sveti predmeti koji čekaju da im se približimo.

Ipak, većina nas kreće se u neznanju. Prolazimo kroz život a da ne vidimo i negledamo, u smislu koji Krišnamurti daje ovim rečima - ne uspevamo da gledamo i vidimo svojim svesnim i nesvesnim. Pro-lazimo ne znajući da cvet bolno viče od želje da ga pogledamo, da tiganj čeka naš jutarnji pozdrav, da smo suncu potrebni da bi ostalo na nebu, i da nas je zemlja zamolila da joj pomognemo u njenom kruženju. A l i , kada stvarno pogledamo cvet, on nam uzvraća pozdrav i vraća nam oblik ljubavi -možda ne odmah, ali bar onda kada se rastočimo u zemlji. Rilke je u „Devinskim elegijama" napisao nešto što bi mogli da potpišu i Jung i Hese:

No zato što mnogo znači prisustvo na ovom svetu, i zato što smo prividno nužni svemu ovdašnjem, ovom nepostojanom što se nas čudno doima, Nas najnepostojanijih./edan/ш/ svako, samo jedanput. Jedanput zauvek. Pa i mi takođe

149

jedanput. Nikad više. A l i ovo: jedanput da si bio - to izgleda neopozivo.

I ove stvari, što žive od umiranja, shvataju da ih ti slaviš; prolazne, one se uzdaju u nas da ih spasemo, u nas najprolaznije. Hoće da ih potpuno mi u nevidljivom srcu preobrazimo u - oh, beskonačno - u sebe! ma ko mi konačno bili.

Zemljo, zar nije to što hoćeš ti : nevidljivo da nastaneš u nama? - Nije li san tvoj da jednom nevidljiva budeš? - Zemljo! nevidljiva! Šta je, ako ne mena, tvoj neodovljivi nalog?*

Čovek je deoprirode. Ipak, on se buni protiv nje, jer ona kao da ga ne prihvata. Ovo je nesumnjivo posledica druge snage koja takođe postoji u prirodi, a koja nas gura prema žrtvovanju i pobuni. Ipak, ova snaga je samo faza i l i aspekt osnovne snage koja nas usmerava prema ljubavi. Znamo da je to istinska snaga prirode, jer, kada sam bio dete, bio sam u skladu sa svetom prirode koji me je okružavao. Pored radosnog, možda postoji tužan Bog koji čeka da otkrijemo dubine njegovih radovanja i tugovanja. Kao što bi alhemičari rekli: „Čovek mora da dovrši posao koji jepriroda ostavi-la nedovršen."

Tejard de Šarden je pisao: „Onoga ko p r o n a đ e Isusa skrivenog u stvara-

lačkim silama Zemlje, podići će materinske ruke same Zemlje da vidi lice Gospoda. Onoga ko pro-

* R. M. Rilke, Devinske elegije (Deveta elegija), prevod

Branimira Živojinovića, „Rad", Beograd, 1969.

150

nađe Isusa skrivenog u stvaralačkim silama Zemlje koje vode u smrt, kada umre podići će materinske ruke same Zemlje i probudiće se u naručju Gospo-da.

Prema Rilkeu, svako od nas će odneti sa zemlje nekoliko reči, i l i možda samo jednu reč kao što je „most", „kladenac", „amofora" i l i „voćka". Svako od nas će sa sobom poneti reč koju je najviše voleo, i stručak plavih i l i žutih ljubičica. Ovo mi izgleda kao mit za modernog čoveka koji je Jung izustio na kraju života, a izlagao ga je u celom svom delu.

Ipak, za mene postoji još nešto, večiti cvet, cvet čistog stvaranja, koji možda uopšte nije prirodan, ali je potpuno mitski. To je cvet koji je Jung smestio u magijsku tradiciju vekova. Taj nepostojeći cvet je ono što je Jungnazivaosop-sTvo, krug kojije neogra-ničen, a čije središte se ne nalazi nigde. To središte u čoveku mora da se otkrije, jer, iako je tu, nikada nije ostvareno, postoji samo kao mogućnost. Da to nije nemoguće razumeti, shvatićemo kada razmo-trimo svoje ideje o večnosti i besmrtnosti, ono što smo sami izmislili. Čak je i duša nešto što je čovek stvorio. Treba da verujemo da središte i cvet posto-je, čak i ako ne postoje i nikada ih nije ni bilo. „В1а-gosloveni su oni koji nisu videli, a ipak veruju."

Ovaj čin čistog stvaranja, čistog nepostojanja, tako je značajan da mu cela priroda uzvraća, kla-njajući se pred njegovom silinom. Tada zrak svetlo-sti padne na drvo, pokazujući dajepriroda dirnuta u samo središte svoje duše.

151

Zaključak

Jednog jutra u Almori , visoko u Himalajima, slušao sam svog prijatelja Boki Sena, koji mi je, se-deći prekrš ten ih nogu, uvijen u španski ogrtač, pričao o svom iskustvu na Maslinovoj gori u Svetoj zemlji. Bio je tako dirnut svojim sećanjima da su mu se suze slivale niz tamne obraze. Pričao mi je i o dr Jungu koga je posetio u Cirihu pre mnogo go-dina. Razgovarali su o reinkarnaciji, i Jung mu je rekao: kada bi mogao da bira svoj budući život, iza-brao bi isti onaj koji je već živeo.

I Jung i Hese su imali ispunjene živote. Obojica su pronašla zadovoljstvo u radu koji je bio izraz nji-hovog pravog bića. Ako bi trebalo da napravim razli-ku između njih, rekao bih da sam više mirnoće i spo-kojstva otkrio kod Hesea nego kod Junga. Jung je tra-gao do poslednjeg trenutka svog života. Možda je on bio čarobnjak koji, za razliku od sveca, nije žudeo da se sjedini sa Bogom, niti da dostigne njegovo spokojstvo, već se opredelio za večno putovanje, sa svom nesrećom koju ono nosi. U to, naravno, ne mogu da budem siguran.

Ako je Jung bio naučnik koji je svoja otkrića mo-gao da izrazi običnim jezikom, bio je on i čudesno biće koje je pričalo svoja neverovatna iskustva jezi-kom tuđim zvaničnoj nauci. Dao je nove nazive taj-nama koje zrače iz večnog ljudskog iskustva. Tu stranu Jungovog lika pokušao sam da prikažem u

152

ovoj knjizi - njegovo mesto u zlatnom lancu i her-metičkom krugu.

Sebe bih mogao smatrati delom kruga u kojem su bil i Hese i Jung samo utoliko što sam pokušao da razumem njihove poruke i kažem šta sam video u njima. Naša je obaveza da osvetlimo ne samo stvari, već i ljude, a poruka treba da se prenosi s pokolenja na pokolenje.

153

Z A G L E D A N I U S K R I V E N O G Č O V E K A (umesto pogovora)

Mnogo je već dobrih knjiga napisano o životu i delu Karla Gustava Junga i Hermana Hesea u toku njihovih života, a naročito posle smrti ovih duhov-nih velikana dvadesetog veka (Jung je umro 1961, a Hese 1962. godine). Oni koji su voleli i cenili Jun-ga i Hesea revnosno su pratili objavljivanje ovakvih knjiga i iznjih saznavali mnoge pojedinosti o njiho-vom ličnom životu, često iz pera vrhunskih svetskih stručnjaka iz oblasti književnosti, psihijatrije, psi-hologije i antropologije. I onda kadaje izgledalo da polako jenjava interesovanje za ovu dvojicu neo-bičnih stvaralaca, ili da su oni zanimljivi još samo stručnjacima („jungovcima" i „heseovcima"), 1966. godine se pojavila čudesna knjiga Migela Se-rana Jung i Hese - hermetički krug, koja je ovoga puta usmerila interesovanje u jednom drugom pravcu.

Migel Serano, senzibilni čileanski pesnik i am-basador svoje zemlje u Indiji i Jugoslaviji, kome su u mladosti knjige Hermana Hesea i K. G. Junga značile prekretnicu na sopstvenom putu od indivi-due do ličnosti - bio je ne samo dobar pesnik, na-ročito osetljiv za „onostrano", već i neobično hra-bar, gotovo bih rekao drzovit čovek, kojije jednoga

155

dana, u junu 1951. godine, zazvonio na vratima 74-godišnjeg Hesea, u njegovoj vil i u Montanjoli (u za-b a č e n o m kraju italijanskog dela Švajcarske), na čijim je vratima stajalo: „Zabranjen ulaz." Serano je odlučio da bez najave poseti 84-godišnjeg Junga, koji se oporavljao u jednom hotelu u Lokarnu. Ovakav Seranov postupak može izgledati i bezob-ziran, ali je on, očevidno, pripadao hennetičkom krugu pozvanih, jer su ga i Jung i Hese, od susreta pa sve do poslednjih dana njihovih života - u međuvremenu ih je Serano više puta posetio i sa njima razgovarao - primali kao oduvek znanog prijatelja, jednomišljenika, čak i ispovednika.

Mnogo toga što Migel Serano saopštava u svojoj knjizi Hermetički krug, i to o duhovnim zanima-njima, vizijama i predviđanjima Hermana Hesea i K. G. Junga, o budućnosti čoveka i Ijudskog roda, sigurno je sasvim novo i nepoznato javnosti, iako to nije ništa senzacionalno ni neočekivano, bar za bo-lje poznavaoce života i dela H. Hesea i K. G. Junga. Ipak, s obzirom na to da su u pitanju intimne ispo-vesti ljudi u dubokoj starosti, na samoj granici iz-m e đ u života i smrti, postala su nam dragocena i stoga nova.

Iako su Hese i Jung decenijama živeli u Švajcar-skoj, nisu se nikada sreli, ali je dobro poznato da su jedan drugog veoma cenili. Uostalom, i jedan i dru-gi su se bavili „dubinskim čovekom", analizirali ga, ulazili u njegove najskrivenije kutke, a potom o čoveku donosili slične sudove, voleli ga i bili zabri-nuti za njegovu budućnost. Zagledani u skrivenog čoveka i skrivenog Boga u njemu, nailazeći na istu nit intimnog življenja savremenog čoveka, ni Jung

156

ni Hese nisu zanemarili spoljne okvire čovekovog življenja. Oni su brižljivo pratili i tumačili sve što je unutarnjem čoveku, koji je ipak uvek ostajao u prvom planu njihovog zanimanja, pretilo iz njego-ve okoline (Prvi i Drugi svetski rat, dolazak naciz-ma na vlast, boljševička revolucija, industrijsko do-ba anonimnosti i obezl juđenosti čoveka, pojava tzv. letećih tanjira itd.), želeći da pokažu da se svim vidljivim i nevidljivim neprijateljskim silama koje prete čoveku iz spoljašnjeg sveta ovaj može istinski i uspešno odupreti jedino jačajući svoju duhovnost, proširujući svest na račun nesvesnog, prepoznava-jući svoje poreklo i svoju ulogu u istoriji ove čudne planete. Niko tačnije i prodornije od Migela Sera-na nije mogao, izgleda, da uoči toliko izraženu du-hovnu srodnost dvojice gorostasa našeg veka po-sećujući, nekad, u toku istog dana, i Hesea i Junga, raspravljajući sa njima o istim suštinskim proble-mima čovekove egzistencije i neuhvatljive uloge dodeljene mu od Nepoznatog (kolektivno nesve-snog, sopstva, Abraksasa, Hrista) ovde na zemlji. Stoga ne bih želeo da ovde posebno o b r a ć a m paž-nju na one teme koje su bile aktuelnije u razgovoru Serana sa Heseom i l i Jungom, što će, uostalom, svaki pažljiviji čitalac knjige moći sam da uoči. Na-vešću samo nekoliko, čini mi se, ključnih pitanja i odgovora koji su se spontano javili, kako u razgo-vorima koje je Serano vodio sa Heseom i Jungom, tako i kroz njihovu prepisku. Ponekad mi se čini, naročito kada je o Jungu reč, da je on upravo u pismima upućenim Seranu dostigao m o ž d a i veću prodornost svoga, odranije poznatog vizionarskog dara, nego u neposrednom razgovoru sa čilean-

157

skim piscem. Hese, međutim, sa ono malo reči na-pisanih Seranu, i ne mnogo više izgovorenih za vre-me Seranovih poseta, ostavio je na mene dublji uti-sak, upravo zbog onog što nije rekao, a što je iz Hesea, ovog mudraca, izbijalo u svakom trenutku - iz njegovog pogleda, pokreta ruku, hoda. Ovu ra-zliku između dvojice ljudi, duhovno tako bliskih, najbolje je izrazio sam Migel Serano rečima: „Ако bi trebalo da napravim razliku između njih, rekao bih da sam više mirnoće i spokojstva otkrio kod Hesea nego kod Junga. Jung je tragao do posled-njeg trenutka svog života. Možda je on bio čarob-njak, za razliku od sveca, nije žudeo da se sjedini sa Bogom niti da dostigne njegovo spokojstvo, već se opredelio za večno putovanje, sa svom nesrećom koju ono nosi. U to, naravno, ne mogu da budem siguran."

Kada se setimo neuspelog hrišćanskog školova-nja Hermana Hesea, naročito u ranom detinjstvu, njegove relativno rano ispoljene naklonosti prema Aziji i azijskim religijama, naročito kineskoj, i u njoj taoizmu i, isto tako, neuspelog hrišćanskog po-rodičnog vaspitanja K. G. Junga i njegovog dubljeg zanimanja za duhovnu prošlost Indije, Tibeta i K i -ne, ali i Jungovog dragocenog ličnog iskustva, kako sa Hristom kao sopslvom unutar svoga nesvesnog bića, tako i iskustva sa mnogobrojnim pacijentima iz sfere zapadnoevropsko-američke civilizacije i kulture, neće nam biti strana tačna ocena Migela Serana o Heseu, taoist ičkom mudracu, i Jungu, Ahasferu i raspetom Hristu, i to raspetom između svesnog i nesvesnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg, ra-

158

cionalnog i iracionalnog, erosa i tanatosa, logosa i mita, nauke i umetnosti.

A sada neš to o „večnim pitanjima" života i smrti, čoveka i Boga, duha i materije, pitanjima ak-tuelnim naročito danas, o kojima, na nešto dru-gačiji način, raspravljaju slovenski ljudi, ne samo u romanima Dostojevskog i Tolstoja, već i u stvarno-sti savremene Rusije. O njima raspravlja i Herman Hese u svojim romanima (naročito u romanu „Igra staklenih perli"), i l i K. G. Jung u slavnoj i uzbud-ljivoj autobiografiji („Sećanja, snovi, razmišlja-nja"), što, međutim, ne znači da i jedni i drugi ,,va-treni duhovi" ne prinose na žrtvenik iste i l i veoma slične darove Bogu i čoveku. Koja su to „večna pitanja" o kojima su Hese i Jung hteli da razgova-raju sa Migelom Seranom i da mu tako otkriju ono što su u toku mnogih godina skupili od životnog iskustva, zavirivši, tako se bar čitaocu čini, iza zave-se ovostranog?

1) Svedoci smo „kraja vremena", i l i , jednog ne-beskog kruga zbivanja (sprema se novo vreme, Vo-dolije). U takvom „prelaznom eonu" sve izgleda, a i jeste, poremećeno, ispreturano, haotično. Što se čoveku više čini da gospodari prirodom, materijom i njenim atomima, da je bliži tajni gena i uzrocima poznatih bolesti, to mu suština života i smrti više izmiče, a čovek se oseća sve nemoćnijim, napušte-nijim, beznadežnijim. Reči sve više postaju maske, persona prekriljuje isenku isopstvo, čovek sve ređe saopštava, kroz pravu poplavu reči, knjiga, pokre-ta, sebe stvarnog, drugom čoveku. I Jung i Hese izbegli su, izgleda, one najopasnije zamke današ-

159

njice: mehanizaciju života i „himalajskog" meditira-nja u samoći, mimo ljudi i društva.

2) Zapad i Istok, hrišćanska i azijska civilizacija i kultura, dve su gromade odvaljene od istog koma-da prastene. Došlo je vreme njihovog medusobnog upoznavanja i približavanja. I Zapad i Istok iscrp-Ijeni su u potpunosti na svome dosadašnjem plod-nom putu ekstra i introverzije. Zapad je stigao do poslednje granice automatizacije i obeščovečenja života, a Istok, sa svojim meditacijama i kontem-placijama, stoletnom mudrošću negovanja atmana u sebi radi njegovog bezličnog stapanja sa Bramom i l i nirvanom, postao je sterilan i ne daje više plodo-ve. Zapad se mora vratiti negovanju unutrašnjeg života, dok se Istok mora otvoriti prema tekovina-ma spoljašnjeg i ublažiti tako svoje lucifersko bek-stvo od realnosti. Dok je evropski čovek negova-njem svesti i principaja najviše moguće odvojio se-be od negativnog, ali i pozitivnog (stvaralačkog) što dolazi iz iracionalnog, dotle čovek azijskih reli-gija još uvek živi u simbolima (ne osvešćujući ih) i u arhajskom mišljenju. Jednom rečju, Jung misli (ne i Hese, i u ovome se, izgleda, bitno razlikuju ova dva jaka predstavnika hrišćanske kulture da-nas) da se bez ja i sopstva, bez razvijanja ličnosti, azijske religije ne mogu dalje plodno razvijati i da zbog toga, u osnovi, malo mogu da pomognu evropskom hrišćanskom čoveku na njegovom ,,in-dividuacionom putu". I ne samo to. Sve one kulture koje do danas nisu odnegovale dovoljno ličnosti podložne su kolektivnim sistemima tiranije (uglav-nom katolički deo nekadašnje nacističke Ne-mačke, pravoslavna Rusija i gotovo sve slovenske

160

zemlje) i l i religijskim sistemima tipa budizma (po-jedine azijske zemlje), dok su i dalje ugrožene ne-kom novijom varijantom komunizma - ovo se bar meni čini - Indija i južnoameričke države. A šta bi trebalo reći o muslimanskim zemljama i islamu kao borbenoj monoteističkoj religiji i njenom odnosu prema Jungovom pojmu ličnosti i individuacije?

3) U današnjem suprotstavljenom i krvno za-vađenom svetu, u kome uporno teku dva snažna rečna toka, sa podjednako dubokim koritima i ja-kim maticama na površini, u kome jedni obnavljaju plemensko i nacionalno, rasno i arhajsko u čoveku, a drugi bi sve da pomire, spoje, univerzalizuju i ta-ko da se približe jedinstvu i celini - religija hoće, može i treba da odigra odlučujuću ulogu. (I prema engleskom savremenom istoričaru Arnoldu Toj-nbiju, sa kojim je Migel Serano takođe ostvario zanimljive susrete, religija je „prva motivacija u istoriji.") Slično misli i ruski religiozni filosof Vla-dimir Solovjev i l i Maksim Tarejev koji piše: „Egzi-stencija je pod znakom religioznog iskušenja." Lju-di će se u budućnosti spontano (ne reaktivno) sve više okretati religiji i od nje tražiti odgovore na svo-ja, sve mučnija pitanja o smislu življenja. I, mada neće doći do stvaranja „univerzalne religije", kao što to želi i savetuje Tojnbi, postojeće religije, u prvom redu one monoteističke, moraće da traže načine kako da svoju poruku prenesu kvalitetnije, dublje i autentičnije nego do sada. Kakve bi to po-ruke trebalo da budu danas kada je prosečan indij-ski čovek više zadivljen nekim zapadnim tehno-loškim čudom „nego što bi učinila pojava boga Višnua lično" (Serano), dok zapadni čovek, isušen

161

od otkrića nauke i tehnike, postaje opet zadivljen šamanima, magijom, arhajskim tehnikama eksta-ze, dozivanjem prenatalnog i prošlog života?

4) Psiha, kao sastavni deo prirode, zemlje i ko-smosa, stvarnija je od tela, koje je „stvoreno" da po-služi kao prolazan, t rošan instrument delovanja duše i duha. Ljudska psiha poseduje nepojamnu snagu, ona je ta koja neprekidno stvara „čuda". Ništa nije izmišljeno što čitamo u svetim spisima svetskih religija o „čudima" i „čudotvorcima". Isu-sove reči da „vera pokreće planine", vaskrsava mrtve, učini da čovek hoda po vodi, i za Junga i za Hesea prirodne su. Manje zakoni prirode pokreću svet i čoveka od silne energije vere, ljubavi i l i mrž-nje, energije koja utiče i na spoljašnju realnost, pa je u stanju da „preokrene tok zvezda". Ovo isto u stanju je da učini iskrena i snažna molitva nekog deteta i l i askete, kao što su i Jevreji u pravu kada veruju da trideset šest pravednika (koji ne znaju da su pravednici) drže svet, i samo bez jednog od njih svet bi se odmah raspao. Dok je Jung svojim gete-ovskotitanskim telom privlačio i odbijao sve mo-guće energije i uticaje sveta, smelo se izlažući ne-kad i smrtnoj opasnosti u eksperimentisanju sa ko-lektivno nesvesnim, pa je tako mogao u trenutku smrti da pokrene prirodu na neuobičajenu akciju, dotle je Hese, sa svojim nežnim i krhkim telom, težio da se uklopi u harmoniju prirode i tako dosti-gne mir nepokretnosti i tišinu večnosti.

5) Koliko god izgledalo da samo pojedinci, i to retki, i nekad i danas, dostižu mističko, filosofsko i l i umetničko sjedinjenje sa celinom, koju naziva-mo različitim imenima - Bog, kolektivno nesvesno,

162

praznina, ništa, Тао-а. mislimo na istu suštinu, ne može biti nikakve sumnje da do ove celine i l i sveje-dinstva možemo dospeti samo uz pomoć drugih lju-di i našeg odnosa kroz Ijubav prema bližnjem, a ne preko egoističkog povlačenja od sveta i života, bilo u koju veštačku i l i prirodnu pustinju grada i l i plani-ne. Drevni posvećenik je ovo iskustvo svakog „učenika na putu" izrazio rečima: „Sve dok se ma i jedan jedini čovekbude pekao u paklu, niko od nas neće dospeti u raj." Pr i svemu tome, put čoveka do celine je put unutarnjeg čišćenja, upornog i strp-ljivog, dugogodišnjeg rada na sebi, ne i put spoljaš-njih, nasilnih promena društva, jer: „Ко vidi sebe, taj ne vidi nedostatke brata", kako reče jedan sve-togorski kaluđer . Onda, kada smo otkril i svoga „Demijana", pouzdano je da ćemo stići i do svoga „Lea" i „Jozefa Knehta". I Hese i Jung sledili su „glas vapijućeg u pustinji", postali su most svega vrednog iz prošlosti čovečanstva sa sadašnjim i tako mogli da bace kratak i brz pogled u budućnost. Nije neophodno, m e đ u t i m , da budemo kao Hese i l i Jung; kada ostvarujemo sebe u sebi, naše će misli i molitve stići do na kraj sveta i nekoj čestitoj duši koja traži postati Simon Kirinejac. O večnoj „kore-spondenciji" mikro i makrokosmosa, kao i ljudi među sobom, bez obzira na udaljenost, govorio je još Paracelzus.

Uveren sam da će svako ko pažljivo pročita Se-ranovo delo Hermetički krug, čak i ako pre toga nije imao ličan odnos prema Heseu il i Jungu, a da nije sam podigao visok zid prema problemima duha, ot-kriti nešto dragoceno za sebe, a tada, odmah, i za ceo svet. Jer, nema te istine koju, iznenada i l i po-

163

stepeno, dugim spiralnim procesom individuacije otkrivamo, a da ona nije istina i drugih ljudi na celoj zemlji.

Možda će nekom osetljivijem i l i konzervativni-jem (ne u negativnom smislu te reči) hrišćaninu i l i naučniku, agnostičkom filosofu, izgledati kao sve-togrđe i l i predstavljati ozbiljno iskušenje za punu recepciju Seranove knjige alhemijska misao, koja se kao nevidljiva nit provlači kroz najveći deo nje-gove knjige, bar kroz onaj, znatno veći deo koji je posvećen K. G. Jungu, a koja glasi: Čovek mora da dovrši delo koje je priroda ostavila nedovršenim. Ako se malo bolje udubimo u ovu misao, svakako jeretičku za hrišćanski srednji vek, možda će nam danas biti lakše da otkrijemo u njoj bar jedno, i ne tako sitno zrno istine. Bi lo da shvatimo čoveka kao „palo biće", od Boga savršenije stvoreno, i l i kao biće stvoreno od „praha zemaljskog", kome je Bog nak-nadno udahnuo duh života, i l i , prosto, kao eksperi-mentprirode čiji elan vital (otud zanimljivost fran-cuskog filosofa Anrija Bergsona i danas), penjući se uz strmu ravan inertne materije „gura" ovu ma-teriju (i čoveka kao delom materijalnog bića) put daljeg usavršavanja, stižemo uvek do iste izvesno-sti: Čovek je čardak ni na nebu ni na zemlji. Čovek je „nešto između".

Dalje razrađujući smelu misao značajnog pravo-slavnog teologa i mistika iz XIV. veka, sv. Grigorija Palame, o „vel ičanstvenom viđenju Svetlosti Gospodnjeg Preobraženja" kao „tajni osmog da-na" (iz „Slova kojim se dokazuje da je Njegova Sve-tlost nestvorena", sv. Grigorija Palame), Nikolaj Berđajev, zbilja na stvaralački način sledeći ovu

164

misao, čije zametke možemo otkriti već kod sv. K l i -menta Aleksandrijskog, sv. Grigorija Niskog, pa sve do Jakoba Bemea i Dostojevskog, govori da je „čovek pozvan da nastavi stvaranje, njegovo delo je osmi dan stvaranja. Sloboda nije stvorena od Bo-ga, ona ima korene u Ništavilu. To je misteriozna nemoć Boga pred nedokučivom slobodom koju ni-je stvorio. Covek, prijatelj Božji, još i suviše mnogo misli na sebe, ali treba da počne da misli i na Boga, tog velikog Usamljenika, n a p u š t e n o g od ljudi" (Berđajev).

Kada čujemo ovakve reči o položaju i zadatku čoveka u odnosu na Boga, onda ovakvoj viziji možemo pristupiti samo sa „strahom i drhtanjem", kao da dolazi od vizionara i mističara. Jedino tako možemo da saslušamo „i da ostanemo živi" i Junga, koji u poslednjem pismu Migelu Seranu, praveći uspelo poređenje između Krišnamurtija, kao pred-stavnika iracionalne Azije, i Tojnbija, kao zastupni-ka prenag lašeno svesnog i racionalnog Zapada, dodaje: , ,Ni jedan od njih ne veruje u procvat i otvaranje jedinke kao u eksperimentalan, sumnjiv, smušen rad živog Boga, kome smo ponudili svoje oči, uši, selektivan um, da bismo u njemu bili čuvani milionima godina i izašli na svetlost postojanja pre 6000 godina, u trenutku kada je istorijski kontinui-tet svesti postao vidljiv zahvaljujući pronalasku pi-sma."

Kada K . G . Jung (slično misli i Serano, ali, čini mi se, ne i Herman Hese), direktno i l i indirektno, kroz čitav svoj moćan opus od preko dvadeset knjiga, ponavlja i na razne načine varira poznatu misao srednjovekovnog mističara Angelusa Sileziusa:

165

Bog је potreban čoveku i čovek Bogu. Onda, nama, skromnim poštovaocima Jungovog dela, ostaje i l i da ovakvo viđenje primimo s verom, jer ono dolazi od pravog vizionara, i l i da se od njega ogradimo. Prisećajući se snažnog i trajnog gnostičkog uticaja na ličnost i delo K. G. Junga (naročito primetan u veoma čudnom Jungovom spisu „Sedam propove-di mrtvih"), pri čemu se odmah zahteva od nas da zauzmemo određen stav prema toj čuvenoj i svaka-ko trajnoj i najjačoj jeresi u hrišcanstvu koja ovo prati kao senka (koja treba da bude prepoznata i l i transformisana), od početka hrišćanstva do danas. Ukoliko sumnjamo u istinitost gnostičkog učenja, ovu sumnju ćemo neminovno preneti i na samog Junga i njegovo delo, na njegovo obogotvorenje ne-svesnog i l i kolektivno nesvesnog, koje očevidno zamenjuje Boga - uprkos našem razumevanju za Junga, koji je, slično Frojdu, želeo da ostane naučnik, a ne da postane teolog i l i filosof, što su, paradoksalno, i jedan i drugi postali. U ovakvim gnostičkim i novognostičkim spekulacijama (neka su ove povremeno oživljavane intuicijom), Bog po-staje i l i „nemoćan Bog", kome čovek treba da po-mogne da dovrši delo stvaranja, i l i je to deistički Bog koji se „povukao posle čina stvaranja" u dubi-ne nedostižnog kosmosa, ostavljajući čoveku kraj-nje opasnu „apsolutnu slobodu" da uobličava po svojoj volji sebe i zemlju. U svakom slučaju, on pre-staje da bude lični i trojični hrišćanski Bog koji bri-ne o svome porodu i svojim promislom upravlja istorijom.

U sličnoj smo nedoumici kada proči tamo, ta-kođe u poslednjem Jungovom pismu Migelu Sera-

166

nu (nepunu godinu dana рге Jungove smrti), ovak-ve njegove, za osetljivo hrišćansko uho jeretičke, ali ne i za beskrajno široko srce čoveka - ali onda samo kada u tome srcu, prema drevnoj hrišćanskoj izreci: Blago tebi, ako ti razum u srcu počiva, pod-vižnik nasluti beskonačnostsvega, i l i sagleda pore-klo slobode iz Bemeovog Ungrunda - smele reči: „Pokušao sam da p r o n a đ e m najbolju istinu i najja-sniju svetlost do kojih mogu da doprem, i pošto sam dostigao svoju najvišu tačku koju više ne mogu da transcendujem, čuvam svoju svetlost i svoje bla-go, uveren da ću biti teško povređen ako ih izgu-bim. To je dragoceno ne samo za mene, već pre svega za tamu stvaraoca kome je potreban Čovek da osvetli njegovo delo. Da je Bog predvideo svoj svet, svet bi bio bezosećajna mašina, a čovekovo postojanje beskoristan hir. Moj intelekt može da zamisli ovu drugu mogućnost, ali celo moje biće to-me kaže - ne."

Ne pomaže nam ništa da prihvatimo „па veru" ovakvo Jungovo duhovno iskustvo, niti da mu se su-protstavimo onako kako su se sličnoj Hegelovoj za-misli o ulozi čoveka i apsoluta u istoriji suprotstav-ljali filosofi raznih pravaca. Jung ne traži od nas ni jedan ni drugi stav. Vraćam se još jednom na otkrivanje i susret sa sopstvenim „Demijanom", jer posle susreta sa njim on zna kuda nas vodi, sve se odvija pod znakom „paradoksalne slobode nužno-sti", ali i smrtne opasnosti (kao po „oštrici brijača") da „jedna pogrešna reč, jedan pogrešan znak iputa nema" (prema jednoj kineskoj pesmi iz X V I . veka).

Nije nam bitno da znamo - samo površna inte-lektualna radoznalost u nama to želi - da li je u biti

167

svoga bića K. G. Jung bio gnostički mag, a u svojim brojnim manifestacijama - naročito onda kada kri-tikuje oholost Lucifera, uveren da čovek ne može ništa stvarno da učini bez blagodati Božje -hrišćanin, i l i je istina o Jungu obratna. Genijalni Ijudi kroz istoriju bili su i pobunjeni Prometeji, koji od bogova kradu vatru za čoveka, ali su u starosti postajali patnici i strpljivi Epimeteji koji kažu: „Trpeti se mora i kroz delanje i kroz nedelanje." Kao kod Getea. Jer zašto bi inače gnostik Jung me-njao na svome prstenu koji je stalno nosio na ruci egipatsko-gnostičke simbole u hrišćanske? Migel Serano, jedno vreme, slično Jungu, očaran Indijom i njenim religijama, pokušavajući da pre toč i in-dijski mit u svoj, južnoamerički, zaključuje: „Ро-kušao sam da obnovim ove mitove, ali ono što je na kraju ispalo bilo je krvavo stopalo, rana u telu, krst i cvet preko krsta."

Pročitavajući u nekoliko mahova knjigu K. G. Jung i Hese, zamerili smo Migelu Seranu na lakoj nametljivosti i narcisoidnosti. Umesto njegovih razmišljanja, asocijacija, snova, poželeli smo da je više prostora u knjizi ostavio većima od sebe, koji-ma je delo posvetio. A onda smo razumeli Serana i oprostili mu ovo njegovo „guranje" između Hesea i Junga - pa, i Migel Serano je nesumnjivo umetnik, stvaralac, a svakako pripada i hermetičkom krugu, jer kako bi inače bilo moguće da dvojica posvećeni-ka, Herman Hese i K a r l Gustav Jung, pristanu da sa njim onako prisno razgovaraju i da ga primaju u svojim kućama, tako reći do samog praga smrti!

A k o je Herman Hese predstavljao most između Abraksasa i Taoa, a svojim „slugama" iz najboljih,

168

ezoternih romana Hodočašće i Igra staklenih perli posvedočio svoje hrišćanske korene, ako je K a r l Gustav Jung most između gnosis i pistis (koja je i sofija), onda je Mige l Serano, kao u magičnom trouglu, bio hipotenuza koja spaja katete.

Ne želeći da igra ulogu savremenog proroka, ni-ti da stvara školu učenika, K. G. Jung je u više na-vrata upozorio da je njegov odgovor na „večna pitanja" ličan, da on nema univerzalnu vrednost, već u najboljem slučaju može biti dovoljan jednom ograničenom broju njegovih savremenika. A onda je dodao, „kao u zanosu": „Niko ovo ne razume, možda samo pesnik..." Migel Serano ga je razu-meo, jer je i sam pesnik. I mi ćemo ga razumeti u onoj meri u kojoj smo otkrili i razvili pesnika u sebi.

Vladeta Jerotić

169