TeoloziKad su opustoili vrt, oskrnavili putire i oltare, Huni
ujahae u manastirsku biblioteku i poderae nerazumljive knjige,
proklee ih i popalie, strahujui, verovatno, da se iza pismena kriju
huljenja na gvozdenu sablju kojoj su se klanjali. Pogorce
palimpsesti i stari rukopisi, no u srcu lomae, u pepelu, osta
bezmalo netaknuta dvaneasta knjiga dela Civitas Dei, u kojoj se
kazuje da je Platon u Atini pouavao da e posle silnih vekova svet
opet poprimiti prvobitni oblik, i da e on, u Atini, istom slualitu
opet izlagati isto uenje. Tekst koji je plamen potedeo bio je
posebno potovan, a oni koji su ga itali i bavili se njime u toj
zabaenoj pokrajini smelnue s uma da jc pisac izneo to uenje samo da
bi ga mogao lake opovrgnuli. Vck kasnije, Aurelijan, pomoni biskup
u Akvileji, saznao jc da na obalama Dunava najnovija sekta monotona
(poznatih i kaoanulari) iri uenje da istorija ima kruan tok i da
nita nije to ve nije bilo i to nee biti. Toak i Zmija potisnuli su
Krst u tamonjim planinama. Svi su strahovali, no teila ih je
glasina da e Jovan Panonski, koji se prouo raspravom o sedmom Bojem
atributu, raskrinkati lako bezonu jeres.Aurelijanu teko padoe ove
vesti, naroito poslednja. Znao je da u oblasti teologije svaka
novina donosi opasnost; kasnije zakljui da je postavka o krunom
vremenu suvie neverovatna i zapanjujua da bi mogla predstavljati
ozbiljnu opasnost. (Treba se uvati samo onih jeresi koje se mogu
pobrkati sa pravoverjem.) Vie ga je zabolelo meanje - uplitanje -
Jovana Panonskog. Dve godine pre loga, on je u svom kitnjastom delu
De septima affectione Dei sive de ceternitate uzurpirao pitanje za
koje je Aurelijan bio najpozvaniji; i sada se spremao, kao daje
problem vremena u njegovoj iskljuivoj nadlenosti, da napadne
anulare ko zna kakvim sve Prokrustovim argumentima i protiv
otrovima strasnijim od Zmije... Aurelijan je te veeri prelistao
stranice drevnog Plutarhovog dijaloga o sumraku proroanstava; u
dvadeset devetom pasusu naiao je na rugalicu namenjenu stoicima
koji brane beskrajno kruenje svetova, u kojima ima nebrojeno mnogo
Sunaca, Meseca, Apolona, Dijana i Posejdona. Sve je ukazivalo da mu
pronaeno mesto ide u prilog; odlui da preduhitri Jovana Panonskog i
opovrgne uenje sledbcnika Toka.Neko trai ljubav odreene ene samo da
bi je zaboravio, da bi prestao misliti na nju; Aurelijan je, isto
tako, hteo da nadmai Jovana Panonskog, i to ne da bi mu naudio, ve
kako bi se izleio od mrnje koju je prema njemu gajio. Svoju mrnju
primirio je i zaboravio kroz rad, sastavljanjem silogizama i
smiljanjem uvreda, mnogobrojnim nego, autem i nequaquam. Sklapao je
duge i gotovo nerazmrsive reenice, pretrpane umecima, u kojima su
nehat i labava sintaksa izgledali kao oblik prezira. Od kakofonijc
je napravio svoje orue. Naslutio je da e Jovan skriti anulare
prorokom dostojanstvenou; da se ne bi podudario s njim, Aurelijan
izabra podsmeh. Avgustin je napisao da Hrist predstavlja pravi put
koji nas izbavlja iz krunog lavirinta po kojem hode neznaboci;
Aurelijan, predvidljiv do otrcanosti, poistoveti ih sa Iksonom, sa
Promclejevom jetrom, sa Sizifom, sa tebanskim kraljem koji je video
dva sunca, sa zamuckivanjem, sa papagajima, sa ogledalima i
odjecima, sa dolapskim mazgama i rastavnim silogizmima. (Paganska
predanja opstajala su, po njemu, kao puki ukras.) Kao i svako ko
posedujc biblioteku, Aurelijan se oseao krivim to nije u celosti
poznavao sve njene knjige; ova teoloka rasprava navela ga je da
ispuni dug prema brojnim delima koja kao da su mu spoitavala njegov
nemar. Tako je uspeo da ubaci odlomak iz Origenovog De principiis,
u kojem se porie da e Juda Iskariotski ponovi) prodati Gospoda, i
da e Pavle opet prisustvovati rtvovanju Slcvana u Jerusalimu; i
drugi odlomak, iz Ciccronovog Academica priora, u kojem pisac
izvrgava ruglu sve one koji zamiljaju da dok on razgovara sa
Lukulom, bezbroj drugih Lukula i Cicerona govore doslovce to isto,
u bezbroj istovetnih svetova. Udario je po monotonima i jednim
Plutar-hovim tekstom i zagrmeo kako je neuveno da jednom
idolopokloniku vie znai lumen natura nego njima re Boja. Devet dana
na tome je radio; desetog mu je stigao prevod Jovanovog
pobijanja.Tekst je bio smeno kratak; Aurelijan ga pogleda najprc s
prezirom, a potom i sa strahom. U prvom delu tumaio je poslednje
stihove iz Poslanice Jevrejima, gde se kae da Isus nije rtvovan
mnogo puta od poetka sveta, nego samojedanput tokom nestajuih
vekova. U drugom se navodi biblijsko pravilo protiv ispraznog
ponavljanja nevernika (Matej 6:7) i odlomak iz sedme Plinijeve
knjige u kojem stoji da u beskrajnom svemiru ne postoje dva ista
lica. Jovan Panonski je tvrdio da ne postoje ni dve iste due i da
je najtei grenik dragocen koliko i krv koju je za njega prolio Isus
Hristos. Postupak jednog jedinog oveka (tvrdio je) vaniji je od
svih devet koncentrinih nebesa; taj koji umilja da moe nestali i
opet se vratiti sklon je jedino hvalisa-voj ispraznosti. Vreme ne
nadoknauje izgubljeno; venost ga pohranjuje ili u slavu ili u
vatru. Rasprava je bila kristalno jasna i sveobuhvatna; kao da je
nije napisao pojedinac, ve bilo ko ili, moda, svi ljudi.Aurelijana
obuze gotovo telesno ponienje. Najprc je pomislio da pocepa ili da
preradi sopstveni tekst; kasnije ga je, s prkosnim dostojanstvom,
poslao u Rim ne izmenivi ni slovca. Nekoliko meseci kasnije, kad se
sastao Pergamski sabor, za teologa zaduenog da osudi zablude
monotona imenovan je (kako se i moglo oekivali) Jovan Panonski;
njegovo ueno i odmereno pobijanje bilo je dovoljno da jeretika
Eulbrba osude na lomau. To se dogodilo i opet e se dogoditi, ree
Euforb. Vi ne palite lomau, ve ognjeni lavirint. Da se na ovom
mestu okupe sve lomae na kojima sam goreo, na zemlju ne bi stale i
anele bi oslepile. No i to sam ve mnogo puta rekao. Zatim je
zaurlao, jer ga zahvati plamen.Toak je ustuknuo pred Krstom1 a
Aurelijan i Jovan i dalje nastavie u tajnosti svoj sukob. Obojica
su vojevala u istom taboru, prieljkivala su isto odlije, ratovala
protiv istog Neprijatelja. Aurelijan ne napisa nijednu re kojom
nije iz potaje nastojao da nadmai Jovana. Njihov dvoboj bio je
nevidljiv; ukoliko ne varaju opseni registri brojnih tomova
Aurelijanovog dela, sauvani u Migneovoj Patrologiji (od Jovanovih
dela sauvano je samo dvadeset rei), protivnikovo ime nigde se ne
pominjc. Obojica su osudila anateme drugog carigradskog sabora;
obojica su proganjala arijance, koji poriu Sinovljevu istobitnost
sa Ocem; obojica su potvrdila pravovernost Kosmasove Topographia
christiana, koja ui da je zemlja etvrtasta kao jevrejski tabernakl.
Na nesreu, sve etiri strane sveta1 Na ninskim krstovima dva
neprijateljska simbola stoje isprepletani.zahvati nova jeres.
Nastala u Egiptu ili Aziji (svedoanstva se ne podudaraju, a Bosije
ne prihvata Harnakove argumente u vezi s tim), jeres preplavi
istone pokrajine i podie svetilita u Makedoniji, Kartagi i
Treverisu. inilo se da je posvuda; zuckalo se da su u britanskoj
eparhiji izvrtali raspea i da je u Cezareji sliku Gospoda polislo
ogledalo. Ogledalo i obol bili su znamenja novih raskolnika.U
istoriju su uli pod raznim imenima (spekulari, abismali, kainiti),
ali ih najee nazivaju histrionima. To im je ime nadenuo Aurelijan,
a oni su ga drsko prihvatili. U Frigiji su ih prozvali simulakrima,
u Dardaniji takoe. Jovan Damaskin ih jc zvao oblicima; valja
pomenuli da je Erfjord krilikovao taj odlomak. Nije bilo prouavaoca
jcresi koji se nije zgraavao pred njihovim razuzdanim obiajima.
Mnogi histrioni propovedali su isposnitvo; neki su sami sebe
sakatili, kao Origcn; neki su iveli u podzemnim kanalima; jedni bi
sebi vadili oi; drugi su (kao nabukodonosori iz Nilrije) pasli kao
volovi, a dlaka im je izbijala kao u orla". Sa isposnilva i
samomuenja esto bi skliznuli u zloin; pojedine zajednice doputale
su krau; druge, ubijanje; tree, soomiju, rodoskvrnue i
bestijalnost. Sve odreda bile su bogohulne; ne samo da su hulilena
hrianskog Boga, nego i na davnanja boanstva sopstvenog panteona.
Tajno su sainili i svoje svete knjige koje su nestale, na veliku
alost uenjaka. Scr Tomas Braun, oko 1658, pie: Vrcme jc dolo glave
nadobudnim histrionskim jevaneljima, ali ne i Pogrdama kojima se
ibala njihova Bezbonost". Erfjord smatra da su te pogrde" (sauvane
u jednom grkom rukopisu), zapravo, izgubljena jevanelja. To se ne
moe prihvatiti, budui da ne poznajemo histrionsku kosmogoniju.U
hermetikim knjigama pie da nema razlike izmeu gornjeg i donjeg
sveta; u oharu pak stoji da jc donji svet odraz gornjeg. Histrioni
su svoje uenje zasnovali na izopaenju ove ideje. Pozvali su se na
Maleja 6:12 (oprosti nam dugove nae kao i mi to opratamo dunicima
svojijem") i 11:12 (carstvo nebesko na silu se uzima"), kako bi
dokazali da Zemlja utie na nebesa, i na Prvu Korinanima 13:12
(vidimo kao kroz staklo u zagonetki") kako bi dokazali da je sve to
vidimo samo privid. Moda su se poveli uenjem monotona i umislili da
svaki ovek predstavlja dva oveka i da je pravi onaj drugi, na
nebesima. Zamiljali su i da ljudski postupci imaju svoj obrnuti
odraz, tako da kad smo budni, onaj drugi spava, ako bludniimo,
drugi je neporoan, ako krademo, drugi je irokogrud. Kad umremo,
sjedinjujemo se sa drugim i postajemo on. (Poneki odjek tog uenja
ouvao se kod Bloja.) Drugi histrioni smatrali su da e smak sveta
doi kad se iscrpu sve njegove mogunosti; kako nema ponavljanja,
pra-vednik mora odbaciti (poiniti) najnedostojnije postupke, da ovi
ne bi ukaljali budunost i kako bi ubrzao dolazak Isusovog carstva.
Ovakav stav pobijale su druge sekte, koje su smatrale da istorija
sveta treba da se ostvari u svakom pojedincu. Veina e, kao
Pitagora, morati da prelazi kroz mnoga tela pre no to dobiju
osloboenje; branitelji protejskog uenja tvrdili su pak da su za
ivota lavovi, zmajevi, veprovi, voda i drvo". Dcmostcn govori o
proienju blatom, emu su se podvrgavali novi sledbenici orfikih
tajni; protcici su, u skladu s tim, pro-ienjc traili u zlu.
Smatrali su da, poput Kai pokrata, niko nee izii iz tamnice pre no
to plati i poslednji obol (Luka 12:59), i znali su da obilate
pokajnike sledeim redovima: ja dooh da imaju ivot i izobilje"
(Jovan 10:10). Govorili su i da ne biti zao znai bili avolski
ohol... Mnogobrojne i raznolike mitologije smislili su histrioni;
jedni su propovedali isposnitvo, drugi raskalanosl, a svi odreda
optu pometnju. Teopomp, hislrion iz Berenikc, opovrgao jc sve te
prie; rekao je da je svaki ovek Boji organ kojim on osea
svet.Krivovernici iz Aurelijanovc biskupije bili su oni koji su
tvrdili da u vremenu nema ponavljanja, a ne oni za koje se svaki
ljudski postupak odraavao na nebu. To jc bila udna okolnost;
Aurelijan jc i pominjc u jednom izvetaju za rimske vlasti. Prelat
koji jc izvelaj primio bio je cariin poverenik; svi su znali da mu
takva zahtevna dunost zabranjuje da se naslauje spekulativnom
teologijom. Njegov sekretar - nekadanji saradnik Jovana Panonskog,
sada njegov neprijatelj - slovio je kao neumorni progonitelj
jcretika; Aurelijan je u izvetaju izloio i histrionsku jeres, onako
kako je ona tumaena na tajnim okupljanjima u cnovi i Akvileji.
Sastavio jc nekoliko pasusa; ba kad se spremao da napie najteu
optubu - da ne postoje dva jednaka trenutka - pero mu se zaustavi.
Nije mu dolazio pravi izraz; pri-medbe novom uenju (eli da vidi to
ljudsko oko jo videlo nije? Pogledaj mesec. eli da uje uima
nesluano? Posluaj ptiiji pev. eli da dodirne rukama nikad
dodirnuto? Dotakni zemlju. Istinu vam kaem,Bog tek treba da stvori
svet.") bile su preusiljene i preslikovitc da bi ih naveo. A onda
mu najednom sinu reenica od dvadeset rei. Zapisa je, zadovoljan
sobom; odmah potom posumnja da je u pitanju tua misao. Sutradan se
setio da ju je proitao mnogo godina ranije u Adversus annulares
Jovana Panonskog. Provcrio je navod; zaista je bio odatle. Poe da
se dvoumi. Ako bi izmenio ili izostavio koju re, oslabio bi izraz;
ako ih ostavi, preuzima rei oveka koga se gnuao; ako uputi na
izvor, kao da ga potkazuje. Prizva zato Boju pomo. Pred svitanje mu
njegov aneo uvar izdiktira srednje reenje. Aurelijan sauva iste
rei, ali ih proprati sledeom napomenom: Ono to sad laju jeretici
nautrb vere, rekao je ve jedan na visokoueni savreme-nik, vie
lakomisleno nego greno. Nakon toga usledilo je ono najgore, ono
oekivano, neizbeno. Aurelijan je bio prinuen da oda ime tog oveka;
Jovana Panonskog optuic za irenje jeretikih misli.etiri meseca
kasnije, neki kova iz Aventina, obmanul histrionskim smicalicama,
natovari na lea svog sinia golemu gvozdenu kuglu, e da bi njegov
dvojnik mogao da poleti. Dete od toga umre; sablazan koju je
izazvao taj zloin Jovanovim sudijama nametnu bespri-mernu strogost.
Jovan nije hteo da ustukne; ponovio je da pobijanje njegove reenice
znai upadanje u kunu jeres monotona. Nije razumeo (nije hteo da
razume) da su monotoni ve bili stvar prolosti. Gotovo staraki
uporan, navodio je bez kraja i konca najblistavije delove iz svojih
nekadanjih polemika; sudijc su se sada ograivale od onoga to ih je
nekada toliko oduevljavalo. Umesto da pokua da sa sebe spere i
najmanju mrlju histrionizma, Jovan se upinjao da dokae da ga
optuuju za strogu pravovernost. Raspravljao je sa ljudima od ije je
odluke zavisila njegova sudbina, a poinio je nedopustivu
neopreznost da im se obraa otroumno i prezrivo. Dvadeset i estog
oktobra, nakon rasprave koja je potrajala tri dana i tri noi,
osudic ga da umre na lomai.Aurelijan je prisustvovao pogubljenju
zato to bi njegovu odsutnost protumaili kao priznavanje krivice. Za
izvrenje kazne izabrae breuljak na ijem se vrhu uzdizao stub,
duboko poboden u zemlju sa brojnim naramcima prua unaokolo. Na
podnevnom suncu, Jovan Panonski niice je leao u praini, urliui kao
zver. Grebao je zemlju, ali ga krvnici podigoe, razgolitie i na
kraju vezac za stub.Na glavu mu nalaknue slamenu krunu natopljenu
sumporom; kraj njega postavie primerak kune knjige Adversus
annulares. Prethodne noi pala je kia pa je prue sporo gorelo. Jovan
Panonski molio se najpre na grkom a posle i na nekom neznanom
jeziku. I ba kad ga je plamen stao prljiti, Aurelijan se usudi da
digne pogled. Naas zastadoc plameni jezici; tad Aurelijan prvi i
poslednji put vide lice omrznutog oveka. Podscti ga na nekoga, ali
se ne mogae setili na koga. I'otom se izgubi u plamenu; Jovan tada
kriknu kao da krii poar.Plutarh navodi da je Julije Cezar oplakao
Pompejevu smrt; Aurelijan Jovanovu nije oplakao, ali se zato osetio
kao ovek izleen od neizleive bolesti, koja mu je ve postala
sastavni deo ivota. Godine mu protekoc u Akileji, u Efesu,
Makedoniji. Lutao je po nepristupanim graninim predelima Carstva,
po neprohodnim movarama i pustinjama koje zovu na razmiljanje, sve
u nameri da mu samoa pomogne da razume svoju sudbinu. U jednoj
mauritanskoj eliji, u noi punoj lavova, ponovo je razmotrio optubu
protiv Jovana Panonskog i po ko zna koji put naao opravdanje za
donetu presudu. Mnogo je tee uspevao da opravda svoju lukavu
prijavu. U Rusadiru je besedio zastarelu propoved Svetlost nad
svetlostima to gori na telu prokletnika. Dok je boravio u
Hibcrniji, u jednojsamostanskoj kolibi opasanoj umom, jedne noi
pred svitanje, trglo ga je rominjanje kie. Setio se jedne rimske
noi kada ga je iznenadio jednak istanan zvuk. U podne je grom
zapalio umu, lako da je Aurelijan skonao smru Jovanovom.Kraj prie
moe se ispriati jedino u metaforama, budui da se odvija u
kraljevstvu nebeskom, u kojem nema vremena. Moda valja rei da je
Aurelijan razgovarao sa Bogom i da ga je Ovaj pobrkao sa Jovanom
Panonskim, jer Ga verske razmirice nimalo ne zanimaju. Iz toga bi
se, meutim, moglo zakljuiti da jc u pitanju zabuna u Bojem umu.
Zato bi tanije bilo rei da je u raju Aurelijan spoznao da su
nedokuivom Boanstvu on i Jovan Panonski (pravovernik i krivovernik,
mrzitelj i omrznuti, tuitelj i rtva) bili jedna te ista osoba.
