Hose Ortega i Gaset - Evropa i Ideja Nacije

8/16/2019 Hose Ortega i Gaset - Evropa i Ideja Nacije

1/108


2/108

Hose Ortega i Gaset (188 3-1955, Madrid)umeo je za sebe da kaže: „Taj španskigospodin sa licem toreadora." Rođen u po rod ic i rom an op isac a i no vi na ra ,diplomirao je sa devetnaest godina naFilozofskom fakultetu u Madridu a dvegodine potom i doktorirao. Kasnija znanjasticao je na univerzitetima u Lajpcigu,Berlinu i Marburgu. Sa dvađesetšest godina preda je meta fiz iku u Madri du do 1936. UzPikasa, podržava Republ iku iz 19 31. ali je ioštro kritikuje. Sa dolaskom Franka,napušta Španiju i do 1945. živi u Francuskoj, Holanđiji, Argentini i Portugaliji, a

pov remeno u SAD. Povra tak u Španijudozvoljen mu je 1948. Povratak naUniverzitet i katedru koju je osnovao nijemu više nikada dozvoljen. Umro je u rodnom gradu. Najp oznat ij e Ort egino delo je Pobuna masa iz 1930.Knjiga Evropa i Ideja Nacije sadržitekstove i predavanja koja je oko polazneteme autor održao tokom tri poslednje

godine života. Nepotkupljiva oštroumnost iiskričava rečenica odlikuju sve radove.

Neke njihove stranice đeluju kao da su jučenapisane; neke, kao danas.


3/108

HOSE ORTEG A I GASET

EVROPA I IDEJA NACIJE

Prevela sa španskogSilvija Monros-Stojaković


4/108

B I B L I O T E K A P A R A L E L E

Nasl ov or ig inal a

Hosé Ortega y Gasset Europa y la Idea de Nación

© Naslednici Hose Ortege i Gaseta © Revista de Occidente, S.A., Madrid 1966 © Alianza Editorial, S.A. , Madrid, 1985, 1998

© Za Srbiju i Crnu Goru: ARTIST , Beograd

Prevod ove knjige pomoglo je Ministarstvo kulture iobrazovanja Spanije.

S A D R Ž A J

Uvodne napomene Paulina Garagorija / 7

I Uvod

Od nacije do evropske provincije /13Postoji li evropska kulturna svest? /18

II D e Eur op a m edi ta tio qu ae da m

Uvod. - Rano ranioci i večernjaci / 27Evropsko društvo / 36Dvojnost gotskog čoveka / 40Klađenje između evropskog i nacionalnog / 43Ideja N acije / 47Ideja Polisa / 53Dvojnost grčkog čoveka / 63

Na ci ja i n ac ij e / 66 Na ci ja je pr ed uz etn iš tv o i t radi ci ja / 71 Naci on al no st i n ac io na li za m / 76

Javno mnjenje i javna vlast. Evropska ravnoteža.Običajno pravo / 83Pluralizam nacija / 87

Nem ački slu čaj / 90Društvena pravila / 98Tehnika, prostor i informacija /103Intimnost nacije /10 8 Na ci on al iz am i k osm opo li ti za m /1 11

5


5/108

III Drugi ogledi o problemima savremenog čoveka

Prošlost i budućnost savremenog čoveka /117 2Pojedi nac i organizacija /140 «-Jedan osvrt na položaj upravnika ili „menadžera“u savremenom društvu /155Liberalne profesije /178 , /

Doda tak /194Podsticaj neizvesnosti /197

Pogovor srpskom izdanju: Ortega, naš savremenik /199

6

Uvodne napomene

Kada se govori o uticaju jedne knjige, misli se na učinak pos ti gn ut me dj u nj en im čit ao cima , ali ta ko dj e mo že da sedesi da se taj uticaj povrat no odrazi i na samog au tora. Slava koju je postigla Pobuna masa uznemiravala je, da takokažemo, Ortegu, pa se on poslednjih godina života nosiomišlju da, pod naslovom Dva dc st p e t godina ka sn ije , napiše ono što je smatrao da treba reći o „stanju pitanja” ispita

nog na stranicama svog proslavljenog dela, upravo četvrtveka kasnije, kada su potonji dogadjaji mogli da budu povod drugom delu ili nastavku ranijih razmišljanja. I „Predgovor za Francuze” iz 1937. i „Pogovor za Engleze”, iz1938, upravo su nastali iz potrebe da budu razmotrene kru

pn e pr ome ne koje su se od igral e na ko n objav lji vanja knj ige(1930). Ali, kao i toliki drugi Ortcgini projekti, ni ovaj se ni

je pro bio kr oz nj egov zg usnu ti radn i da n, te ta stud ij a i nijesačinjena. Samo na predavanju održanom u Kaning Hauzu(London, 1951) Ortega se dotakao revizije svoje „stare knjige”, pogotovo što su njene postavke, kako je tada istakao,

po ti ca le još iz 1921. (Prikl jučio sam teks t sa to g pr ed av an jakao II Dodatak četvrtom, pregledanom izdanju Pobune masa, iz 1983, objavljenom u ovoj ediciji „Dela Hosea Or-tege i Gaseta”.)

Medjutim, stranice sada obuhvaćene ovim novim naslovom, Evropa i Ideja Nacije, po mom mišljenju dobrimdelom ostvaruju tadašnju zamisao. Suštinska tema je istakao i u Pobuni masa: analiza krupnih društvenih promena

7


6/108

koje su se odigrale u decenijama n akon njenog objavljivanja, a posebno, kriza Ideje Nacije onako kak o je ona postavljana poput kičme evropskih društava sve od XV II veka.

Poznato je da je Ortega bio Španac do srži, ali nipošto pr ov in ci ja lac a jo š m an je na cion al is ta , ve ć na pr ot iv , ve likiEvropljanin. Kad je odbio da madridski Institut humanističkih nauka nastavi sa radom, smatrajući da španske prilike

(prema njegovom uverenju i uverenju nekih prijatelja, akone i svih) to iziskuju, posvetio je poslednj e godine svog javnog života predavanjima izvan Španije, pre svega u Nemač-koj. N ametnu to izgnanstvo ga je odvelo na putešestvije ponizu zemalja u kojima se obraćao udaljenim slušaocima.Reči sada sabrane u ovoj knjizi bile su upravo upućene ljudima Švajcarske, Nemačke i Engleske. Posredi su, prematome, plodovi pune intelektualne zrelosti a, na izvestan način, to je i sažetak raznorodnih razmišljanja. Njihova središnja tema je briga za nepos rednu budućnost evropske isto-rije, a ta budućnost - koju je na ovim stranicama Ortega do

taka o - već je, i još uvek jeste, ona istorijska sadašnjo st ko ja nas uokv iru je . Dr ugi m recima, ovo je jed na od na jakt ue l-nijih knjiga iz Orteginog legata.

Razvrstao sam stranice ovog novog naslova na tri dela.Prvi sadrži dva odlomka - neobjavljena do sada - čiji nastanak razjašnjavam na odgovarajućem mestu, i ona mogu da

po sl už e kao uv od u os ta le st ranice .U drugom delu se reprodukuje predavan je koje je sep

tembra 1949. Ortega održao u Berlinu pod naslovom De Europa meditatio guedam, odakle i potiče nalov ove knjige. Sam Or tega je pregle dao, proširio i nemalo prein ačio izvorni tekst, u nameri da pristupi njegovom objavljivanju uknjizi koja bi se potom odšt amp ala u nemačkoj verziji. Me-djutim, nije priveo kraju svoju redakturu te se nedovršenirukopis pojavio medju njegovim neobjavljenim spisima.Uprkos nedovršenosti, ova opsežna studija sadrži daleko sežnu i minucioznu analizu nekadašnje plodotvornosti i sadašnjeg anahronizma ideje o nacionalnosti kao objedinjavaju-ćeg sredstva suvremenih evropskih društava. To je velikatema od koje, po Orteginom mišljenju, zavisi politička sud

8

bi na Zapada. Nek e de lo ve ov og pr oši re no g te ks ta Ort eg a je i sa m upotr ebio na pr ed av an ji ma ko ja je odr ža o u ra zn imnemačkim gradovima, a neki su čak i objavljeni: u Europäische Kultur und europäische volker (Evropska kultura i evrops ki narodi, Deustche Verlag-Anstalt, Stuttgart, 1954),kao i u zborniku La Civil ta Ven ez ia na del Tre ce nt o (V en ecijansko gradjanstvo Trećenta, Sansoni, Firenze, MCM-

LVI) u kojem je priključeno njegovo predavanje o „Srednjem veku i Ideji Nacije”, održanog na venecijansko prole-će 1955, kada je u stvari poslednji put i nastupio javno.

Č etiri predav anja koja čine treći deo, „Prošlost i bud ućnost suvremen og čoveka ” (Zenev a, 1952), „Pojedinac i or ganizacija” (Darmštađ, 1953), „Jedan osvrt na položaj upravnika ili ‘men adž era’u suvremenom d ruštvu ” (Torke, 1954)i „Liberal ne profesije” (Bad Bol-Vi rtenberg, 1954), odnosese na nešto apstraktnije i filozofskije vidove, prvog predavanja što se tiče, a na sasvim konkretne što se tiče ostalih,ali uvek podstaknuta nimalo akademskim zalaganjem da serazume ono što se danas, u vremenu u kojem naveliko živi

mo, dešava suvremenom Evropljaninu. Svakako, premda seosvrće na veoma konkretna pitanja - na šta i naslovi predavanja ukazuju - čitalac ne srne da smetne s uma da je autorovih stranica pre svega filozof, što će reći, neko ko prvenstveno nastoji da razradi koncepte radi... teoretisanja, delatno-sti za koju se ispostavlja daje za čoveka u odnosu na stvarnost još ponajpristupačnija, a ujedno tog čoveka čini manje po dr eđ en im so ps tv en oj sudbin i.

Sadržina ovog novog naslova, sa izuzetkom neobjavljenog prvog dela i druga dva, takodje neobjavljena teksta či

ji na st an ak razj aš nj av am na od go va ra ju ćem mes tu - na kra

ju du go g i na kr aj u tr eće g d el a - re pro dukuje i obuhv at a sp ise ranije objavljene u posmrtnom delu Prošlost i budućnost savremnog čoveka i Ra zm iš ljan je o Ev ropi, objavljenih uranijem izdanju „El Arkera”. Za ovu ediciju pregledani suizvorni rukopisi i ispravljene slovne i druge greške tog redaveličine.

Paulino Garagori

9


7/108


8/108

Od nacije do evropske provincije

Ciklus predavanja koja sam održao pre dve godine/1951/ na Minhenskom univerzitetu zvao se D ie Id ee de r Nat io n un d d ie de us tc he j ugend1. Na njima sam pokušao dadubinski odgovorim na pitanje: St aje nacija? Nije sad mo guće reprodukovati sama izlaganja, ali neophodno je da sa-opštim do čega se tad došlo. Došlo se do sledećeg: nacija, usmislu koji pridajemo toj reči kada govorimo o evropskimnarodima označava jedinicu zajedničkog života koja se raz

likuje od one koju podrazumevamo pod „narodom”. „Narod ” je kolektiv konstituisan na osnovu određenog rep ertoara običaja i tradicija što su ga slučaj ili istorijske okolnostistvorili. Narod po inerciji živi od svoje prošlosti i to je sve.

Nij ed an od tih ob iča ja ni je do go vo re n po sebi . Nas ta o jemehanički. To je način teto viranja ili oblačenja, način skla

pan ja br ak a, iz vo đe nj a obre da lake re ligioz ne sa dr ži ne , n ačin govorenja i gestikuliranja. Kod najprimitivnijih naroda„najp opul arnije ”, tj. ono što je u njihovoj kolektivnoj svestinajkonstitutivnije i najispunjenije simbolikom, jesu plesovioko svetih tam-tama. Zbog toga se u Nigeriji, gde mnogi

različiti „narodi” žive blizu jedni drugih, ali i veoma svesnirazlika, za nekoga sa strane ne kaže daje stranac, nego da:„Taj igra na svirku drugačijeg bubn ja!”. U jednoj skraćenojrečenici, koja stoga sadrži i izvesno no i name rno p reteriva-

1 K a k o p o m e n u t i c i k lu s , t a k o i p r e d a v a n j e z a k o j e s u o v e s tr a n i c e n a p i s a n e , s a s-t a v n i s u đ e o O r t e g i n i h n a s t u p a u N c m a č k o j , k a o S t o s a m i n a v e o u U v o d n o j n a

p o m en i.

13


9/108

nje (preterivanje koje uprav o služi da se dobro istakne stvarnost) , zgusnuta je postavka da se jedan narod zapravo sastoji od čistih umišljaja, i to slučajno nataložen ih, p ošto bi tiumišljaji isto tako mogli da budu i bilo koji drugi.

S druge strane, nacija u smislu evropske nacije takođe je , i p re svega , nar od u opis anom smislu . T akođe j e niz u mišljaja i riznica navika i običaja u kojima je prošlost skamenjena. Ovi umišljaji, s obzirom na to da su potpuno neosnovani, drugim n acijama bez daljnjeg delu ju besmisleno i sme-šno, baš kao što njihovi umišljaji tako deluju prvoj naciji.

Ali evropska nacija postala je „nacija” sensu strictu, jersu tom sopstvenom životu tradicionanih običaja u kojimažive po inerciji, ljudi pridodali oblike življenja koji, uklo pl je ni sa tr ad ic io na ln im , na st oj e da pr ed st av lj aj u „n ači n bi vanja čove kom ” u najuzvišenijem smislu; koji su upravo n astojali da budu najsavršeniji način bivanja čovekom te jestoga bio dobro utemeljen i okrenut budućnosti. Svaki nacionalni prototip bio je skovan kao osobiti način tumačenjaupravo „evropske unitarne kulture”, drugim recima, ovu

kulturu je svaka nacija intenzivno i na sopstveni način doživljavala. Godine 1900. to je i bilo značenje - a ne samo ukore-njenih umišljaja - pojmova „Englez”, „Francuz”. To energično zalaganje da se bude najbolji mogući predstavnikčovečanstva držalo je na rode Evrope „u formi” i omogućilo je da njihov zajednički život tokom vekova ima čudesani izuzetno plodotvoran karakter veličanstvenog nadmetanja,agonijske bitke pri kojoj su jedni druge podsticali ka što većemsavršenstvu. Tako vidimo da Ideja Nacije, za razliku od naroda koji su samo narodi, pre svega povlači sobom životni

pro gr am okre nut bu du ćno st i.

A up ravo je to ono što su narodi Ev rope danas prestali da budu. Odjednom - premda je ova pojava nastala pre po sl ed nj eg ra ta - na ci je Evro pe - a u n as ta vk u im am na umusamo kontinent - intimno su ostale bez sutrašnjice, bez pro

jekata za bu du ćnos t, bez stva ra la čkih st re ml je nj a. Sve suzauzele defanzivan stav, pri tom nedovoljno defanzivan. Asutrašnjica nije apstraktni hronološki pojam. Sutrašnjica jeosnovni i glavni organ ljudskog života. Život je radnja koja

14

se izvodi gledajući napred. Svako od nas je, pre svega i nadasve, sutrašnjica. Ovog časa vi već pažljivo iščekujete rečkoju ću izgovoriti. Sve ostalo, sadašnjost i prošlost, javljajuse u čoveku u sklopu onoga što će biti. Zato i nema težestvari koja može da se desi ljudima ili njihovom naro du, n ego da dožive amputaciju tog životnog organa zvanog sutrašnjica. On a na paja n aše biće, disciplinuje nas i uliva moral.Bez sutrašnjice, i čovek i narod se dem orališu i srozavaju.

Dame i gospodo, pre skoro tr ideset godina bio sam n a ja vi o da će na ro di Evro pe vr lo br zo po četi da se sro zava ju .Knjiga u kojoj sam to kazao, prevedena na nemački pre suviše vremena, više je čitana nego poslušana. Tamo sam rekao da će ovo demoralisanje, ovo srozavanje, uslediti zbogtoga što je Ideja Nacije, onak o ka ko je do sada shvaćena, is-crpla svoju sadržinu i zato, shodn o uslovima savrem enog života, ne može da se projektuje na budućnost, te se narodiEvrope mogu spasti isključivo ako prevaziđu tu staru sklerotičnu ideju i pođu putem nad-nacije, ka evropskoj integraciji. Avaj, nema setnije i izlišnije sudbine od prorokove.

Kasandra, prva proročica, primila je od Ap olon a dar d a predvidi budućnost i daje proriče, pod uslovom da joj niko neveruje.

Ideja Nacije, koja je do sada bila mamuza, postaje kočnica. Nesposobna da svakom narodu pruži program budućeg života, parališe ih sve i zatvara u sebe. Ali to znači da suevropski kolektivi zapravo prestali da budu nacije te da suse u procesu involucije - Zur iick bi lđ un ga - vratili nazad do pr im it iv no g stan ja naro da koji su sa mo na ro di , izno va spal ina so pstveni život malih običaja, nav ika i umišljaja. Novinese prvenstveno staraju o beleženju kojekakvih kućevnih

po dv ig a, go vo reći o svoj im ma lim lj ud im a kao ni ka da dosad. Istovremno, neguje se domaći folklor i veliča do grotesknih razmera. A folklor je prototip kućevnog.

U broju američkog nedeljnika „ Laj f ’ od pre dve nedeljeobjavljen je članak koji je Kanađanin napisao pod naslovom „Opasan evropski luksuz: mrzeti Ameriku”. U člankuse prelama dobra volja kojom je napisan u nastojanju daevropski narodi imaju pravičniju predstavu o Sjedinjenim

15


10/108

Državama, a ove pak o Evropi. Na nedavnom putu po našem kontinentu i Engleskoj, Kanađa nina je iznenadilo onošto on naziva „mržnjom prema Americi”. Kada pokušavada precizira razloge te navodn e „mržnje”, ono što se ukaz u

je u pr vo m pl an u, je din o pr ec iz no i de lo tv or no , izgl ed a dase svodi na to da Evropljani ne mogu da podnesu ponašanje Amerikanaca. Pošto sada razmatram držanje evropskihnarod# između sebe, te prema tome u odnosu na Evropu,nema p otrebe - a danas ne bih ni imao vremena - da razmotrim držanje evopskih naroda u odnosu na Ameriku. To je pose bno i razl iči to pi ta nj e od ov og ko je nas za ok up lj a. Ip akželim da iskoristim priliku da istaknem da, uprkos dobrojnameri kojom je podstakn ut, i uprkos tome što su autentične sve činjenice u njemu podvučene, autor nudi o toj stvari

pov rš nu pr ed st av u i ti me u stvari iskri vl juje st va rn os t koju je nam er av ao da na m pr ik az uj e. Na im e, Mr . Br us Ha tčin -son - tako se zove au tor - sasvim bi drugačije tumačio činjenice koje on razmatra daje uočio da su četiri petine te „mržnje” - haiting- prem a Amerikancima istovetne odbojnosti

koji evropski narodi osečaju jedni prema drugima. Shodnotome, shvatio bi da netrpeljivost prema američkom nije ništa naročito, već samo poseban slučaj smešne netolerancijekoju svaki narod Evrope oseća prema svim ostalim narodima. To je prednost dijagnoze koja, u svoj njihovoj raširenost i, traga za sim ptomi ma jedne bolesti, ne bi li ispod njih otkrila i njihov pravi uzrok. Amerikanci bi pogrešili kada bi

pr ev iše br inul i zb og on og a što Ev ro pl ja ni os eča ju pre manjima poslednje dve godine, ovih proteklih meseci, smatra

ju ći da se ne tr pe lj iv os t od no si isklj učivo na njih.Razmislite sada nije li paradoksalna sadašnja situacija

evropskih naroda? Hteli ne hteli, nad svima njima se izdižuogromni zajednički problemi koji lebde kao crni oblaci nanjihovom horizontu. To ih primorava - ponavljam, hteli nehteli - da naprave neke pokrete neodređeno g, blagog, iskošenog učešća u tim problemi ma. Ali u stvari - a to je ono ne razum no - ne osečaju auten tično zanimanj e za njih, kao da seti problemi ne odnose na sve. Dokaz toga je skandaloznačinjenica da gotovo nijedan narod Evrope nema politiku

16

koja bi se suočila s tim problemima. Uvrh glave kažu „ne”svemu što im se predlaže. Umesto toga, narodi se ušančujuu svoje izanđale običaje, usredsređeni na sporedne stvari,ljude i događaje koji iskrsavaju unutar nacionalnog okvira.

Razlog svemu tome je što oblik kolektiva u kojima op-stajavaju - u Naciji - jednostavno nema budućnosti! „Nacionalizam prema spolja” nagonio je narode da „žive, pokrećuse i budu” - preuzimajući reči Svetog Pavla - diljem zemlji-nog šara. Onako kako sam ja pak naznačio, Ideja Nacije jekonstitutivno projektovana na budućnosti i pre svega znači

pr ed uz et ni št vo .Kad sutrašnjica biva ampu tirana, iz Ideje Nacije ispara

va ono što je u njoj bilo autentično. Nacije su prestale da budu naci je i p os ta le su pr ov inci je . O tuda čudna po ja va da je na ćelo m ko nti ne ntu živo t po st ao pr ov inci ja lan. Bil o bizanimljivo izučavati na koji se osoben način odigrao taj„provincijalizam” unutar svake zemlje. Na primer, kako jePariz, „prestonica sveta” do pre četrdeset godina, uspeo -na veoma neobičan način - da postane palanački grad. Ve

oma m ije žao što u pogledu ovakvog „provincijalizma” nemam pravo da načinim nijedan izuzetak.

Istina je da od pre četvrt veka držanje naroda kontinen ta - sa izuzetkom Svajcarske - ne može d a im služi na čast. U krajnjoj liniji, svaki bi mor ao d a se postidi zbog onog a što

je ur ad io , a s vak ak o bi tr eb al o da bu de vi še Evro pl ja na ko ji bi prv i pu t, up rk os seb i sa mi ma , osećal i gađ en je pr em aEvropi, odnosno prema stanju u kojem se danas nalazi. Jasam jedan od njih i to izjavljujem na sav glas. Imam neštoautoriteta da tako postupim jer sam danas, po svoj prilici -među onima koji su još živi - doajen Ideje Evrope2

2 / O v d e s e p r e k i d a s a č u v a n i r u k o p i s . N e m o g u t a č n o d a n a v e d e m z a k o j u p r i l i k u je na p is an . /


11/108

Postoji li evropskakulturna svest?3

U XVII veku narodi Evrope osećaju se u potpunostikao „nacije”. To međutim ima dva izuzetka koja valja imati na umu jer možda ona i sadrže tajnu naredne sutrašnjice.Jedan izuzetak je Engleska, koja je bar za vek preduhitrilakon tinen talne naro de u sticanju zrele svesti o nacionalnosti.Drugi izuzetak je Nemačka, koja kaska vek i po za ostalimevropskim kolektivi ma da bi sebe videla kao naciju. Ne možemo ni tren sada da posvetimo razmatranju razloga tih

dveju anomalija. Da bismo razumeli ono što će se desiti uneposrednoj budućnosti, jedino je važno da se ne zaboravida Engleska ima za vek duže nacionalno iskustvo negoostali zapadni narodi, a da Nemačka, stičući sa zakašnjenjem

ja sn u vo lj u da po st ane naci ja , ni je us pe la da učvrst i osećajnacionalne pripadnosti, tako da je sadašnje prilike zatiču u

je di nst ven om st an ju u od no su na os ta le nar ode Ev ro pe , ustanju koje može da bude i nesamerljive plodotvornosti zadoglednu budućnost, utoliko što je posredi veliki narod či

ja svest o nacion alno st i nije za tv or en a već je ot vo re na i, višenego kod bilo kojeg drugog naroda, prijemčivija za postanak

„nacije” u bitno drugačijem, aktuelnijem smislu nego kodstarih nacija.Sve što je do sada rečeno treba da nam posluži kao po

zadina i orijentaciona podloga kako bismo mogli da odgovo

^ / To j e n a s l o v p r e d a v a n j a , ( i i li l cs c in c urop- i schc ' i Kul turbew uss t sc in ' . ', odr>an o g u M i n h e n u 1 9 53 , a n a l o g n o g p r e d a v a n j i m a n a k o j a s e o s v r ć e m u n a p o m e n i i s

p re d p t e th o d n o g te ks la . /

18

r imo, bez prevelike i neodg ovorne neod redjenosti, na pitanje što mi ga je Bun de sv er ba nd de r c/euscher^Industrie sručio na glavu kao o pasan projektil, a koje, ironije radi, ja tre ba da doživim još i k ao po čast.

Postoji li danas evropska ku lturna svest? Ako je o no što je pre th odno iz lo ženo bl izu is tine , od gov or je ned vos mi slen: evrops ka ku lturna svest postoji i dugačije ne bi ni m oglo da bude. Kad ne bi postojala, morala bi da postoji druga kompletna, samosvojna i zasebna kultura u svakom ili

pon ek om od na ro da ne ka da šn je Ev ro pe . O to me ne ma , pak,ni najmanjeg traga. Stoga verujem da je pravi smisao pitanja

pre u na st oj an ju da se pr ec iz ir a ka ko , ko jim se po se bn os ti ma odlikuje i, sve u svemu, u kakvom se stanju nalazi ovaunitarna svest o kulturi u ovim godinama u kojima živimo.

Očigledno je da posleđnjih pede set godina predstavlja ju je dnu od onih e ta pa u ko jima med ju našim nar od im a pr eo vl ad ju je on o što je raz ličito a ne on o što im j e za je dn ičko. To ne bi trebalo oceniti kao nenormalnu situaciju jer jetoga bilo i ranije. Medjutim, prevlast razlike nad unitarnim

po sl eđ nj ih go di na je po pr im il a po tp uno no ve vido ve je r se pod uda ra sa istori jsk im nu žn os ti ma ko je pr im or av aj u ev ro pske narode da svom tradicionalnom osnovnom jedinstvudaju preciznije i iz.razitije oblike, da mu daju zakonodavneoblike jedinstva. Struktura savremene ek onomije nagoni n aše narode, hteli to oni ili ne, da usvoje formalno sklopljenedogov ore koji ograničavaju suveren itet svakog od njih i sveih podredjuju nadnacionalnim vlastima kroz koje E vropa ističe svoje pravno uobličenje. No, tu su i zajedničke opasnosti koje nameću potrebu da se stvori i zajednička odbrana i da ona bar formalno ima evropski karakter. Sva ova pi

tanja označena su izrazom „jedinstvo Evrope” koji je ovihgodina toliko u upotrebi. Bolje će biti da se ne pobrka pro blem je di ns tv a Evr op e sa svešću o ev ro ps ko j ku ltur i. O ba pit an ja im aj u sa mo je dnu za je dn ičk u dimenz ij u. Zato j e valjalo napomenuti da je oduvek po stojala jedna evropska kulturn a svest, ali da, medjutim, nikad nije postojalo jedno evrop sko jedinstvo u smislu koji danas ima taj izraz. U tom izrazu jedinstvo se odnosi na državne oblike. Evropa kao ku l

19


12/108

tura nije isto što i Evropa kao država. No, pošto smo podvukli razliku izmedju jedne i druge stvari, po mom mišljenju veoma je bitno jasno uočiti vezu medju njima dvema.

Moja teza može da se sažme u tri postavke:1. Evropski narodi oduvek su živeli jedni s drugima.2. Svako neprekinuto zajedničko življenje automatski

začinje neko društvo, a društvo po drazum eva sistem običa ja koji je va lida n, ili koji vrš i svoj me ha ni čk i pr it is ak na po jed in ce koji žive za je dn o, što izlazi na isto.

3. Ak o je prethodn o tačno, oduvek su morali da posto je i n ek i op št i ev ro ps ki običaji , kak o in te le kt ul ni , ta ko i m oralni; mora d aje postojalo evropsko javno mnjenje. Sa svo

je strane , ja vn o mn je nje uv ek i n em in ov no stva ra javn u mo ćkoja tom mnjenju pridaje karak ter prinude.

Ovo nas neminovno dovodi do pitanja: da li je u prošlosti bilo neke evropske javne vlasti? Valja primetiti dakad se kaže „javna vlast”, to je kao da se kaže država. Šta

bi sm o odgovor ili na ovo pi tanj e? Odg ov or ni je lak, je r se sudara sa jednom začaranom tendencijom, i više nego rasp ro

stranjenom, da ne vidimo stvarnost koju predstavlja pravo,kao ni stvarnost koju predstavlja država, nego tek kad se i

je dno i d ru go ispr ep liće u vr lo sl ož en om cr te žu ; šta vi še, te kkad su u takvoj šari već stekli sopstveni izraz. A ništa, negoupravo to, nije na većoj smetnji nastojanju da se zaista otkriju autentične istorijske stvarnosti. Istina je da se pravonikad ne svodi samo na izričite zakone i obratno: mnogi izričiti zakoni, koji su čak i zvanično na snazi, ne ispunjavajuse jer su izgubili svoju realnu v alidnost. Isto se dešava sa državom. U svom punom i najnormalnijem obliku, javnu vlastvrši ono što nazivamo legalno uspostavljenom vladom. Ali

takodje je istina da postoje i drugi načini da se izvrši ogroman pritisak javne vlasti, kada se ne pojavljuje vidljiva slika vlade. Neka bude da je ovako difuzna javna vlast samoklica javne vlasti i zametak države: ali i klica i zametak jesusama ta stvar u svom početnom i primarnom ispoljavanju.

Zbog toga što ne obraćaju dužnu pažnju na ono što jetako uočljivo, ljudi oduvek imaju pogrešnu predstavu o tome šta je prava stvarnost nacionalnih država. Smatralo se

20

da je glavni atribut države njen suvereni karakter. Da sad neraspravljamo da li je u uistinu i bez ograničenja suverenaunuta r sopstvene nacije. O no što je očito, jeste da nijednaevropska nacionalna država nije nikad bila potpu no suverena u o dnosu na ostale države. Nacionalni suverenitet odu vek je bio relativan i ograničen pritiskom koji nad svakimod njih vrši celoviti korpus Evrope. Totalni suverenitet jeutopijska izjava kojom je otpočinjalo sastavljanje ustava,

ali, u stvari, nad svakom nacionalnom državom gravitirala je ce lina os ta lih ev ro ps ki h na ro da ko ji su po stav ljal i ogra ni čenja uzajamnom slobodnom ponašanju, preteći ratom i re pr esal ij am a svake vrs te , što će reći, ka zn am a i o su da ma onako kako i čine sastavni deo svakog prava i svake države.Imali smo, dakle, jednu evropsku javnu vlast a imali smo ievropsku državu. Samo što ta država još nije bila stekla jasno obličije koje pravnici nazivaju državom, ali koje istori-čari, zaokupljeniji realitetima i više negoli pravničkim formalizmom, ne treba da oklevaju da ga tako i zovu. Ovaevropska država u prošlosti je imala različita imena. U do

ba Vil hem a fon Hum boldta nosi naziv „e vr op sk og ko nce rta” a ubrzo posle toga, pa sve do Prvog svetskog rata, nazvana je „evropskom ravnotežom ”. Obratite pažnju da reč„ravnoteža”, preuzeta iz mehanike, znači „odnos snaga”.

Nij e dak le puka reč, ne go je to bi la st al na pr et nj a, ni ma lorazličita od stalne pretnje koju predstavljaju ti dobri ljudi,

pol ica jci .Prema tome, stvarno ili odglumljeno, snebivanje nekih

naroda pred svakim projektom ograničavanja njihovog su-verniteta. lišeno je osnova, a nastaje samo usled nedovoljne

ja sn oće is tori jskih id ej a u glav i. No, po na vl jm , veoma j e važno da ne pobrkamo pitanje evropskog jedinstva sa pitanjem aktuelnog stanja evropske kulturne svesti.

Evropsko jedinstvo, u značenju koje danas ima taj izraz, po li tičko je pi ta nj e i p it an je za ko ns ki h form i i preci zn ih dogovora. K njemu će se poći - ponavljam, na ovaj ili onaj način - makar ne postojala spontana volja za tim, želja da seode tamo. Ta vrsta istorijskih struktura m inimalno zavisi od

po je di na čnih vo lja a ma ks im al no od potr eba ili nu žnos ti .

21


13/108

Ljudski život je svakako sloboda, ali je i pot reba ili, ako h oćete, usud.

Sada smo malo bolje pripremljeni za postavljanje mo guće dijagnoze aktuelnog stanja evropske kulturne svesti.

Ranije sam rekao da se XVIII vek odlikovao izrazitom pr ev la šću ono ga što je za je dn ičk o ev ro psk om bi ću na donim što je u svakom narodu bilo različito. Suprotno tome,XIX vek je , kao š to je poznato , vek nacionalnosti. Svaki narod oseća tada svoje nacionalno biće do te mere da tu svestfunkcionalizuje formom koja je nazvana „nacionalizmom”.„Izam”, pak, uvek ukazuje na neko preterivanje, a u ovomslučaju sastojalo se u tome što se nacija više nije zadovoljavala time da to bude, nego je težila sopstvenoj maksimalnojekspanziji, a u mnogim prilikama je nastojala da ovlada idrugim nacijama. Ovaj ekspanzivni nacionalizam, ovaj nacionalizam pre ma spolja, doveo je do velikih okršaja, bilovojnih, bilo diplomatskih, izmedju jednih i drugih, što jemedju njima stvorilo mržnje i fobije. Zanimljivo je ukazatina to da su te mržnje i te fobije izazvane vrlo konkretnim i

pr ec iz ni m stva rima . Nem ojt e da za bo ra vi te , to je vre me bo rb i za kolo nije ili bo rb i za trž išta. Ali , ko nk re ta n ka ra kt erovih okršaja nije sprečavao na rode u okršaju da se uzajamnocene pa čak i da osete divljenje pred osobenim vrlinamasvakog od njih. Na primer, povede se bitka protiv Engleza,ali on je istovremeno predmet divljenja.

Ovaj nacionalizam prema spolja završio se sa poslednjadva velika rata, a za njim je došao veoma čudan oblik nacionalizma koji nas ovih godina pogadja, pri čemu nisam naišao na podatak da ga je iko posmatrao ili opisao, iako je tako očigledan. Nijedna evropska nacija danas ne teži ekspa

nziji ili prevlasti. Medjutim, njihov intimni stav prema drugim nacijama negativniji je nego ikada. Svaki narod živi kaozatvoren u sebi. One iste stvari koje je silom prilika primoran da uradi u zajedništvu sa drugima, ostaju mu strane i izvan efektivnih osećanja. Niko nije mogao da očekuje takoneobičnu pojavu. Svaki narod hoće danas da živi svoje sop-stvene i pojedinačne načine života i oseća odbojnost premanačinima življenja drugih. Danas se nijedan narod ne divi

22

drugom, naprotiv, razdražuje ga sve što je svojstveno drugom narodu , od načina kretanja do načina pisanja i mišljenja. To znači da se „nacionalizam prema spolja” pretvoriou zapanjujući „nacionalizam prema unutra” ili, kako bismo

bo lje rekl i je dnom fr an cu sk om reči , u rentré nacionalizam.Već bi ovo bilo dovoljno da se tranzitno deprimira za

je dnička sves t o ev ro ps ko j ku ltur i. Po ja va je i p re vi še neo bi čna a da ne bi im al a svoje por ek lo u odre dje nom i t o vr loenergičnom uzroku. O čigledno je da naše n acije ne bi žive-le povučene unutar sopstvnih pojedinačnih načina življenjada zajednička evropska kultura ima nad njima dovoljno veliku privlačnu moć koja bi ih podst akla da izađu iz sebe i dasa zanosom žive opšte evropske načine. Jedino time možeda se objasni taj besmileni stav vitalnog partikula rizma. Jer,valja dobro razumeti: danas nije reč, kao u ranijim vekovi-ma, o tome da svaki narod veruje da je njegov način bivanja čovekom najbolji, najsavršeniji, najbogatiji. U najmanjuruku bilo bi sumnjivo kad bi danas ijedna evropska nacijamogla da oseća puno poverenje u sebe i da jasno vidi svoju

bu du ćnos t ka o nac ija . Na ci on al no st ko ja je to kom XIX ve-ka bila podsticajno predu zeće danas je izgubila moć da pod-stakne i da projektuje budućnost. Nije više dinamična i postala je statična i pasivna. Možda ne bi bilo neumesno rećida se danas umorne nacije odmaraju te da su se stoga zavu-kle u kuću, u svoje običaje, 11 svoje umišljaje. I to ne zato što

bi sm at ra le da tr eb a pose bn o ceni ti sve te stva ri , ve ć napro sto zato što su njihove, na njih su navikle, u njima se oseća-

ju ud obn o dok se u običajima drugih nac ija oseća ju neudobno. Nacije su se zavukle u kuću i obule su papuče.

Izlažem vam sasvim iskreno utisak koji imam o realnoj

situaciji. Ovaj utisak, kao i svaki utisak, ne može da se dokaže. Možda je i greška, ali makar i bila greška, ja bih vaszamolio da, pre nego što ga odbacite, malo porazmislite oovom utisku.

Moja je ideja je, dakle, da ovih godina - ovih godina kada bi trebalo da se poradi na stvaranju jedne unitarne Evro

pe - živimo et ap u u kojoj se ev ro ps ke naci je os ećaj u još raz-ličitijim i udaljenijim, u kojoj jedan narod ne može da pod

23


14/108

nese ostale narode, i to ne iz nekog konkretnog razloga, većzbog sasvim proizvoljne i uopštene odbojnosti.

Medjutim, pogrešno bi bilo iz toga zaključiti da nema jed ne ev ro ps ke kult urn e svest i. Na pr ot iv , razl og št o je to tako leži, kao što sam upravo predložio, u toj „kulturnoj svesti” po sebi. Pretpostavimo da naša evropska kultura, po se

bi i u svojo j na ji nt im ni jo j du bi ni , pr ol az i kro z ak utn u kr izu,te da je sve u njoj postalo nesigurno, problematično. Ako

naši narodi to uočavaju, nema boljeg i odlučnijeg dokaza dazapravo ima evropske kulturne svesti. Nekom prilikom samveć rekao da evrop ska kultura upravo m ora da trpi periodične krize, jer je to možda njena najkarakterističnija odlika.To znači da nije, kao neke druge, jedna zatvorena kulturakristalizovana jednom za svagda. Zbog toga bi bilo pogrešno kad bi se išlo za tim da se evropska kultura definiše naosnovu odredjenih sadržina. Njena slava i njena snaga su utome što je uvek spremna da ide dalje u odnosu na ono što

je bi la , da lj e od se be sa me . Evr op sk a kult ura je nep re kid nostvaranje. Nije to krčma kraj puta, nego sam put koji stalnonagoni na putovanje. Servantes, koji je dugo poživeo, već u

po odm ak li m go di nam a ka že nam da je put bo lji od kr čm e4.

4 / O v d e s e p r e k i d a r u k o p i s p r e d a v a n j a . N e d o s t a j u p r v a s t r a n i c a i k r a j. /

24

IIDE EUROPA MEDITATIO

OUAEDAM


15/108

Posvećujem kompletan tekst ovog predavanja magistralnom Berlinu, koji me je tako počastvovao te pozvao, ugostio i obasuo pažnjama,

kao i svim Studenten und Studentinen - koliko čudesnih očiju! - koji su ga tako prijemčivo slušali5.

Uvod. - Ranoranioci i večernjaci

Mislim da je Berlin, upravo Berlin, mesto gde treba dase govori o Evropi. Tema je ogromna i ima najbrojnije dimenzije, ali je i tako nuk learna, t ako zahvalna, d a bi bili potrebni čitavi časovi da se o njoj kaže m akar i nešto m inima lno. Zato je više nego nerazumna pustolovina to što bih janešto da kažem o Evropi kada za to raspolažem samo sa nekoliko minuta. U takvim slučajevima postaje mi naročito

ja sn o do ko je me re su reči go jazn e, ko li ko je ve li ko vre m ekoje zapremaju, pa mi je onda žao što ne postoji, kao što

postoj i tahigr af ija ili stenogra fi ja , ne što ka o tahifonija, ne-

5 / U madr idskom „ncdel jniku španskih s tudenata” pod nazivom , ,La ota” ( I I epo-ha , br . 3b od b . novembra 1949) objavl jeni su prvi pasus i ove s tudi je , uz pre thodnun a p o m e n u : „ O v o j e p r e d g o v o r p r e d a v a n j a k o j e j e p o d n a s l o v o m D e H u r o p a m e đ -i t a t i o q u a e d a m H o s e O r t e g a i G a s e l o d r ž a o 7 . s e p t e m b r a n a S l o b o d n o m u n i

v e r z i t e t u Be r l i n a , n a z v a n o m H u m b o l d t - U n i v e r s i t a t , s m e š t e n o m u z a p a d n o m d e l uv e l i k o g g r a d a . S t a r i Be r l i n s k i u n i v e r z i t e t , n a z v a n H u m b o l d t - U n i v e r s i t a t u z n a ksečanja na svog osnivača, geni ja lnog Vi lhelma fon Humbol ta , na laz i se u i s točnomdelu, u sovje t skoj zoni , pod pol i t ičkom kont rolom Sovje ta . Preko t r i h i l j ade s tud e n a t a , p r e b e g l i h i z t o g s e k t o r a , z a t ra ž i li s u o s n i v a n j e n o v o g U n i v e r z i t e t a u d e l uBe r l i n a p o d o k u p a c i j o m A m e r i k a n a c a , Br i t a n a c a i F r a n c u z a , i t a j u n i v e r z i t e td a n a s n o r m a l n o f u n k c io n i Še . b e z p o l it i č k e k o n t r o l e , t e n j e g a p o h a d j a v i š e h i l j ad as tudenata . Prvi rektor bio j e uvaženi profesor F ' r idr ih Majneke, j edan od najvećih

i s t o r i ča r a s t a r e N e m a č k e .„ V a l j a s ta v i ti d o z n a n j a d a n a d a n k a d j e d o n H o s e O r t e g a i ( i a s e t o d r ž a o s v o j e

pr ed a v an je , go mi la sl uš al ac a ko ja ni je us pe la da do d je d o p ro pu sn ic e ia k o ih jena hi l j ade raz .del j eno - sve veče učionice bi l e su opreml jene glasnogovornic ima -

pr ov al il a je u zg ra d u, ob o ri la ve li ka vr at a, sl om il a p ro zo re , bi lo je i po v re d je n ih pa je i po li ci ja mo ra la o št ro da in te rv en iš e. Da ni ma su n em ač ke no vi ne iz ve št av al e oovom incidentu pa su đonele i komentar pod duhovi t im nas lovom ‘Pobuna masa*,a l u d i ra j u ć i n a k n j i g u n a š e g z e m l j a k a , k o j a j e d a n a s j e d n o o d n a j p o p u l a r n i j i h d e l a

u N e m a č k o j v /

27


16/108

ko zgusnuto go vorenje koje bi duši dozvolilo, u kratkom razmaku od jednoga sata, da na srodne duše preruči svu žetvusvojih razmišljanja. No, pošto tako nešto ne postoji, to štoću da uradim - da govorim nekoliko minu ta o Evropi - veo ma mnogo liči na onu cirkusku numeru u kojoj Japanacsvojom levom nogom naslika sliku za šezdeset sekundi.

No , im a i suštas tven ij ih te šk oća k oj e se, do lazeći iz b it nodrugačijeg delokruga, svaljuju na nas kadgod nameravamoda progovorimo o jednoj nepatvorenoj i tvrdokornoj temi.

To m e dovodi do toga da skrenem pažnju na nešto sa čime valja računati u sadašnjosti. Evropski narodi vekovimasu navikli da, shodno istorijskim promenama, bude i ljudikoji će preuze ti na sebe poku šaj da ih objasne, koji će na se

be pre uz et i na st oj an je da ih defini šu. Bila je to de la tn os t čiste intelektualnosti. N e verujem da čista intelektualnost imau istoriji važnu kvantitativnu ulogu, ali činjenica je da suevropski društveni organizmi bili naviknuti na to da im se

baci sv et lo st na on o što se zbiva . To j e funkci ja , poput vi ta -minske, slabe kvantitativne vrednosti, ali bez koje organi

zam ne može da živi. A sada, prvi put nakon mnogo veko-va, ovaj posao osvetljavanja i razjašnjenja ostao je neobavljen tokom poslednjih dvadeset godina. Najautentičniji intelektualci, iz različitih i dobro zasnovanih razloga, potpuno su zamukli. Stvar je u tom e što su se upravo tada o digrala takva istorijska zbivanja, da svojom veličinom i priro dom

pr ed st av lj aj u potp uno no vu fa unu u istori ji, te da im je tim pr e n eophodno razj ašnj en je . U nj eg ov om ne do st at ku , deša va se da se na teskobu, bol, slamanje i muku svake vrste na-dovezuje, ne bi li se uvećala patnja Evropljana, potpuno odsustvo jasnoće o to me zašto p ate. Bol je bio i biva i nadalje

umnožen pomrčinom u kojoj nastaje. Ljudi se suočavaju samorama a da nisu znali niti sad znaju odakle more potičuniti ko ili šta ih mori. Ak o ćemo radije da pos egnem o za humorom pred tako ozbiljnim sklopom okolnosti, trebalo bida se prisetimo one slike pokazane na likovnoj izložbi, nakojoj je platno bilo skroz premazano crnom bojom, a čiji jenaslov glasio: „Borba Crnaca u tu nelu ”.

Dru ga teškoća, još suštastvenija, sastoji se u tom e što je

28

Evropa dakako jedan prostor, ali prostor natopljen jednom civilizacijom, a ta civilizacija, naša, evropska civilizacija, postala je problematična i za nas same, Evropljane. Staviše, razgovor o bilo čemu iole važnom danas je izuzetno otežan

jer su i same reči izg ub ile svoj delot voran smisao. Kao što uvek biva na kraju jednog kulturnog ciklusa, sve reči svih

jez ika su obezvredjen e i pos ta le su n eta čne. Jedine dve reči koje su zadržale izvestan ugled - zatvor i smrt - danas više ništa ne znače jer ljudi bivaju zatvoreni iz najoprečnijih i najništavnijih razloga, jer bivaju ubijeni pod bilo kojim izgovorom , a i zato što jedna nedavna filozija mračnjaštva, jedna filozofija koja je kao n ovi „Ples smrti”, hoće da pre tvori smrt u bonne a toute faire, u devojku za sve.

U trećem veku posle Hrista, kada je grčko-rimska civilizacija već počela da opa da, u pesmi o lovu, u pesmi Cyne- geticon, pesnik Nemezijan već kaže: Omrtis et antiqui Vulgata est fabula (47. stih). Sve što se od davnina govori, svaverova nja i sva kazivanja, sve je obe zvredjeno , sve je Vulgata. Reč demokratija, na primer, postala je stupidna i krivo-

tvorna. K ažem reč, pazite, ne i stvarnost koja bi iza nje m ogla da se krije. Reč demokratija je bila inspirativna i dosto

jn a po št ov an ja dok je jo š bil a, makar kao ideja, neko značenje koje je done kle pod kontrolom. Ali posle Jalte ta reč

je po st al a pr ost it uka jer su je ta mo izgovoril i i pot pi sa li ljudi koji su joj pridavali različita značenja, štaviše, protivreč-na; demokratija jednih bila je antidemokratija druge dvojice, ali ni ta druga dvojica nisu se dovoljno slagala oko njenog značenja. Za Engleza američka demokratija je onajustav koji omogućuje narodu da svake pete godine izaberenovog tiranina. Sistem izbora za predsednika kod Engleza

mogao bi da bude protumačen kao tiranija periodične obnove a u ritmu lustracije. Reč demokratija je, prema tome, pr os ti tu is an a, je r je pr im il a p reko se be najrazličitije ljude.To je opštepoznato, p a ako ja, do duše nešto energičnije, sada to i ponavljam, to je samo zato što - neka bude tako pri-

be le že no - dov ol jn o je to iskaza ti da bi po st al o očig le dn o dakod takvih reči ne bi bilo plodotvorno i preporučljivo pritisnuti polugu kojom bi se podigla politička situacija sveta.

29


17/108

Ak o savre meni političari, koji su slepi od rodjenja, veruju usuprotno, neka njihova bude potpuna odgovornost za promašaj6.

Svima nam je ne izbež no očito da se nalazimo u času su-mračja. Ali se zbog prirodne optičke varke, mnogim Ev ro

plj an im a ne do vo lj ne pr on ic lj iv os ti čini da j e taj su mra k obzorje. One koji tako misle nazivam večernjacima. Mada nemogu ovde da nave dem razloge, kojih je mnogo i to veoma pr ec iz ni h, da bih svoje p ro ce nu uči nio uv er lj iv om , sa mo ćureći da je, po mom sudu, reč o jutarnjem sumraku. Pridružujem se, dakle, družini ranoranilaca, iako nas je veomamalo. Bez daljnjeg, cela je Evropa postala sporna. Moramodmah da dodam još nešto kako ne bi bila izvitoperena mo

ja di ja gn oz a o s ituaci ji kro z ko ju pr olaz i Evr op a, a ko ju samnedvosmisleno izneo pred svojim američkim slušaocima7.To što n am je naša civilizacija postala prob lematična, to štosu nam bez izuzetka sporna sva njena načela, nije, neminov no, tužno, niti žalosno, a nije po sredi ni agonija, već je, na

6 Uis t inu, reč „demo krat i j a" bi l a j e oduv ek nekaž nj ive var l j ivos ti . .Toš oko 1850.Tokvi l j e govor io (autor navodi s l edee 'e rec i u f rancuskom izvorniku, pr im, prev. ) :

„ O n o š t o s t v a r a n a j v e ć u z b r k u u d u h u j e s t e n a č i n n a k o j i u p o t r e b l j a v a m o o v e r e ći :d e m o k r a t i j a , d e m o k r a t s k a v l a d a . D o k i h j a s n o n e đ c f i n i š e m o i d o k s e n e s l o ž i m oo k o d e f i n i c i j e, ž i v e ć e m o n a v e l i k u r a d o s t d e m a g o g a i d e s p o t a u z b r c i n e ra z m r s i v i hideja . Reći će se da j e zeml ja kojom vlada apsolut i s t ički knez demokrat i j a j e r t a jk n e z v l a d a s r e d i n t i tu c i j a k o j e s u p o g o d n e z a n a r o d , ' l a đ a ć e n j e g o v a v l a d a v i n a b i t i j e d n a v l a d a v i n a , j e d n a d e m o k r a t s k a m o n a r h i j a . M e đ u t i m , r e č i d e m o k r a t i j a . d em o k r a t s k a v l a d a m o g u s a m o d a z n a č e , s l e d e ć i p r a v o z n a č e n j e r e č i , v l a d a v i n u ukojoj , u većoj i l i u manjoj mer i , sam narod učes tvuje . Nj ihov smisao j e t esno pov e z a n s a i d e j o m p o l i t i č k e s l o b o d e ( 7 ) . N a z v a l i đ e m o k r a t i j o m v l a d a v i n u u k o j o jn e m a p o l i t i čk e s l o b o d e , r a v n o j e p o t p u n o j b e s m i sl i c i, s h o d n o , d a k l e , p r a v o m z n a čenju reči" (Melanges , s t r . 184-85) . Ne može se reći da Tokvi lova def inic i j a spašava reč d e m o c r a t i c o d n j e n e u r o d j e n e z b r k e . S t a v i š e, d e f i n ic i j a k o j u d a j e To k v i l ,i n a č e g e n i j a l a n č o v e k , z a p r a v o o t k r i v a k o r e n i t o n e p o z n a v a n j e d e m o k r a t i j e

uprkos tome š to j e njenom izučavanju posvet io sav svoj ž ivot . .Ter sasvim je j asnod a j e d e m o k r a t i j a v e ć p o s e b i n e p r i j a t e l j i c a s l o b o d e t e d a s v o j o m t e ž i n o m , a k o j ed r u g e s i le i z v a n n j e n e z a u s t a v e , v o d i k a v e ć i n s k o m a p s o l u t i z m u . J o š j e d a n d o k a zd a j e d j a v o l s k a r e č n a p u n j e n a p u š k a k o j a n e s r n e d a đ o s p e u r u k e p o l i t i ča r a , t ihmal i šana l judske mis l i . Ipak, Tok vi l ima još toga , pa i mno go bol je da kaže o de-

mokrat i j i . Uos ta lom , on j e t a j koj i j e kazao da o na „čini despot izam neopipl j iv im" .To j e n a r a v n o z n a o i A r i s t o t e l , p a j e t o o d l u č n i j e n e g o m i i g o v o ri o : „ Ra d i k a l n a

d e m o k r a t i j a j e t i r a n i j a " ( Po l i l i k o n , V l l (V) , 10, 1312 b 5-6)7 / V . p r e d a v a n j a o d r ž a n a u A m e r i c i p o v o d o m Cl e t e o ve d e v e s t o g o đ i š n j i c e, u t o m u

( i o e t h e - D i l t h e y , o b j a v l j e n o m u o v o j i s to j e d i ci j i. /

30

pr ot iv , mo žd a re č o to me da u nam a kl ija no v ob li k c ivil izacije, te da se ispod prividnih katastrofa - u istoriji katastrofesu manje du boke nego što se čini njihovim savremen icima -te da se ispod uznemirenosti, i jada, i bola, radja nov likljudskog postojanja. Tako, naravno, mislimo mi koji nismovečernjaci, nego ranoranioci. Evropska civilizacija dubokosumnja u sebe. Sva sreća! Ne m ogu d a se prisetim ijedne civilizacije koja je umrla od n apa da sumn je u sebe. Pre bih rekao kako mi u sećanju stoji da su civilizacije umele da umiruusled skamen jenosti u svojoj tradicionalnoj veri, usled arte-rioskleroze svojih uverenja. U jednom znatno dubljem imanje fiktivnom smislu nego što je on zamislio, i mi m ožemo da se nadovežemo na ono što je naš predak Dekart, ce che valier français quijaartit d ’un si bon pas, govorio: „Sumnjam, dakle jesam ”. Coveku je po trebna vera; potreb na sumu verova nja kao uporište i čvrsto tie po kojem će moći dase opruži i odmori. Ali kad je reč o odmaranju, setimo se iGetea:

Die Dei ne n fre ili ch kön nen mü ss ig ruhn, Doch we r m ir fo lg t ha t i m m er was zu tun .

(Tvoji mogu da se odmaraju,dok moji će uvek da stvaraju.)

Kad nije reč o odmaranju, nego, naprotiv, o bivanju, ito najvećim intenzitetom, te prema tome o stvaranju, čovekiskrsava i izdiže se iz tečnog, protočnog i pon orno g e leme nta poznatog kao sumnja. Sumnja je stvaralački element inajdublji i najsuštastveniji čovekov sloj; jer čovek, kao prirodan a ne natprirod an čovek, nije počeo imajući veru, tako

da čak i hrišćanstvo priznaje da čovek, pošto je prestao da bud e na tp ri ro da n i po čeo da po st aj e ist ori jsk i, pr vo što jeučinio, a to je da izgubi veru te da upadne u more sumnji.(Samo na španskom je izraz, savršen kad se kaže „pasti umore sumnji”. Ostali jezici mogu samo preneti „more sumnji”; zato sam ga tako i upotrebio.) Zadivljujući izraz koji

pos ed uj u naši jez ici , koji na js ta rij e, na jo sn ov ni je ljud sk o iskustvo održava živim: to je situacija sveta bez okam enjen ih

31


18/108

uverenja koja ga vazda drže, vode i usmeravaju, umesto ko ji h se jav lj a taj te čn i el em en t u ko je m se svet os eća iz gu bl je nim, oseća da pada - sumnjati znači padati - oseča brodolom.Ali taj osećaj brodoloma jeste neprikosnoveni čovekov

po ds tr ek ač . Č im os et i da to ne , čove ku pro ra de na jd ub ljeenergije, čovekove ruke daju sve od seb e ne bi li se izbilo na

po vr ši nu . Bro dol om nik po st aj e pli vač. Ne ga ti vn a sit uaci ja po st aj e pozi ti vn a. Sv ak a civi lizacij a je nas ta la ili je na stal a

iznova kao plivački pokret spasenja. Ta potajn a borba svakog čoveka sa svojim najličnijim nedoumicama, tamo u samotnom kutku njegove duše, ostavlja jedan talog: taj talog

je no va ver a da će živ eti u no vo m do bu .Ispod površinskih pojava, koje se uočavaju na prvi po

gled - ekonomske nevolje, politička zbrka - evropski čovek po činj e da se izdiže iz kat as tr of e, i to za hv al ju ju ći kata st ro fi! Valja primetiti da katastrofe pripadaju normalnosti ¡storije, da čine neophodan deo u funkcionisanju ljudske sudbine. Covečanstvo bez katastrofa potonulo bi u bezvoljnost,izgubilo bi svaku stvaralačku moćs.

Na po če tk u svoj ih Predavanja o filozofiji opšte ¡storije Hegel kaže da kad a bacimo pogled na prošlost, prvo što vidimo su samo... ruševine. Istorija pripada kategoriji promene.

„Ono što može da nas utuče - kaže Hegel - jeste to štoi najizdašniji lik i najlepši život nalaze svoj zalazak u istoriji.U istoriji hodamo pred ruševinama probranog. Istorija nasotrže iz najplemenitijeg i najlepšeg, do čega nam je tolikostalo. Strasti su to srušile. To je ruševno. Sve izgleda prola zno i kao da ništa neće ostati. Svaki putnik je osetio ovu setu. Ko se pred ruševinama Kartagine, Palmire, Persepolisaili Rima nije predao razmatranjima o kratkotrajnosti carstava i ljudi, žalu za snažnim i bogatim, ali minulim životom?

^ Bol inbro k pi še Svi f tu , 6 . maja 1730. „Nac ionaln a kor upci ja mož e da se i zleći sam o p u t e m n a c i o n a l n i h n e d a ć a ” . Bo l i n b r o k , k o j i j e b i o v e o m a „ m a k i j a v e l s k i ” n a s

t r o j e n , m o g u ć e j e d a i m a n a u m u p o s t a v k e v e l i k o g N i k o l e o c o r r u z i o n e k a o f a k t o r u i s t o ri j e , j e r i a k o u m e d a v id i , p o d s l a k n u t d u b o k i m p e s i m i z m o m , c o r r u z i o n e kao proces koj i vodi sa lošeg na još gore , š to će reći da j e i reverz ibi l an, pr iznajed a k o r u p c i j a d o v o d i , u p r a v o s v o j i m z l o m , d o o b n o v e v r l i n e , virlu. K o d Po l i b i j a

be še n au či o d o k tr in u p o ko jo j is to ri ja p o st up a ci kl ič no .

32

To je žal koji ne oplakuje lične gubitke i trošnost sopstve-nih ciljeva, kao što je slučaj pored grobnice voljenih bića,već je to nepristrasan žal zbog nestanka blistavih i odnego-vanih ljudskih života”.9

Ove rečenice, čudesno isklesane, sastavni su deo intim ne ekonomije istorije. Ruševine su svakako strašne za porušene, ali još bi strašnije bilo kad istorija ne bi bila kadraza ruševine. Osećamo kao noćnu moru i samu pomisao dasve gradjevine prošlosti budu sačuvane. Ne bismo imali gdesami da stanemo. Zbo g toga bih ja voleo da podstaknem, n aročito Nemce, kako bi se pred svojom jezivom katastrofomdržali ne samo do stojanstve no, neg o i s elegancijom, videvšiu njoj to što je ona: nešto no rmaln o u istoriji, jedn o od licakoje život može da pokaže. Naime, neretko život poprimalice koje se zove poraz. Dobro, i onda? Zar ne može da sedesi da to bude i dobro? Oni koji o istorijskoj realnosti ima

ju ma gi jsku pre ds ta vu ne će to pr izna ti . Al i Ma ki ja ve li , koj inije verovao u magiju, lepo nam kaže:

Ed e, e sempre fu, e sempre fia ch e’el mal succeda al bene e ii bene al male, e Pun sempre cagion de l'altr s/a10.

(Odu vek je bilo i zauvek će bitida zlo smeni dob ro i dobro zlo...)

U osnovi, svejedno je šta nam se desilo; bitno je da, šta-god da je, umemo to da iskoristimo. Dobar igrač hvata loptu tamo gde mu ona stigne.

Piu val d ’ogni vittoria un bel soffrire.

(Dragocenija od pobede je plodotvorna patnja.)nagoveštava mladi jezuita Pastorini u svom slavnom sonetu

pos ve ćen om Dj en ov i, svo joj ot až bi ni , ko ju su Fr an cu zi ra zorili 1684.

9 O d l o m a k n a š p a n s k o m p r e v e o je H o s e O a o s u i z d a n j u „ Re v i s t e d e O k s i d e n t ePonovno objavl jen u edic i j i Al iansa- l Jnivers i s , Madr id , 1978.*** ( L ’n s i n o d ' o m , V, 103)

33


19/108

To je i Gete znao kad na m kaže:

D enn alies m uss zu ni ch ts zeria lie n W eil es im Sein beha rren soli.

(Jer sve mora u ništa da se pretvoriako će posle dugo potrajati.)

Ali kategorija promene, mutacije - kategorija suštineistorije.- prem a Hegelu, i ma i svoje naličje. Iza ruševina kri

je se po dm la dj iv an je .Gotovo u svim gradovima vi Nemci živite u jednom

ogromnom kosturu. Kao da ste smešteni medju rebrima neke ogromne lešine. Za nas Špance to nije odveć ozbiljnastvar, jer i mi Spanci - valja zapaziti da nisam rekao samo -volimo kosturske stvari. Najveća i najautentičnija snagaSpanca leži u tome što on ne postavlja uslove životu; on jeuvek spreman da ga prihvati, bilo koje da je lice koje mu

po ka zu je . Od živo ta čak ne traž i ni sa mo živ ljenje . Sp re ma n

je sv ak og čas a da ga nap ro st o i bez m nogo pr iče napu st i. Tonam pruža nedostižnu slobodu pred životom, i zahvaljujućitome uvek imamo odgovor u graničnim stanjima u kojimasu sve nade inače izgubljene. Zb og toga smo se specijalizo-vali u ratovima za nezavisno st i u gradjanskim ratovima, jersu to ratovi očajanja. Nije slučajno to što španska reč kojadanas postoji u svim zapad nim jezicima, a naročito u nema-čkom, jeste u pravo Des es pe ra do Po lit ik .

Ova tradicija moga naroda koju, kao i sve što je od moga naroda, teče mojim žilama pa tako to i nosim u sebi, omogućila mi je da jasnije sagledam kako unutar tog kostura, vi

ste dalje rešeni da živite, odista uzornim pribranošću, poletno, uz mladalački osmeh, pri čemu koristim ovu malokrv-nu reč, „uzorno”, kako bi se odmorila ona druga, „junačka”, koja je poslednjih godina jedna od retkih stvari što suneštedemice trošene. Oslobodite se vi, što pre, svega onogašto je u sadašnjem stanju duha puko traumatsko dejstvoužasne katastrofe, i zadržite samo ono suštinsko, što po mommišljenju čine dve stvari: prvo, neograničena sposobnost

34

energične reakcije koju ima nemački narod, tako da je on jo š je di ni ml ad na ro d Za pada; dr ug o, mir no , do st oja ns tv eno pa čak i elega ntno prih vatanje po raza. Još 1916. govoriosam - a pre nekoliko nedelja profesor Kurtijus je navodiomoje tadašnje reči u časopisu „Merkur” - da Nemci nisuspremni za poraz. Ovoga pu ta se nadam da nije tako.

Ali ako je tačno da se život ukazao onim licem koje senaziva poraz, isto je tako t ačno da se njegove crte ovoga pu ta veoma malo razlikuju od crta koje nudi lice nazvano po- be da . Sve uka zu je na to d a je po sr ed i sv eo pš ta pr op as t. No ,zar to nije nezaobilazan uslov kako bismo mogli da sanjamo o sveopštoj pobedi?

Jedna od najdubljih i najkorenitijih novina koja počinje da se nazire u kulturi koja upravo vri u nama jeste ve-rovanje da nije najbolje da stvari i sudbine b udu stalne i ne- pr om en lj iv e. Sa mo je večer nj ac im a stalo do to ga da sve po traje. Ali čovekova suština nije u opstajavanju, već u kretanju. Pripadamo Heraklitovoj lozi, a Heraklit je bio najgeni-

ja ln ij i mis li lac iako je bi o is ti snut iz gra da fi lozofa ka o ka

kav zlikovac. Mi pak usmeravamo krmu prema kulturi, jedino primerenom entitetu čovek, koji je sred sveta stalno u

pokre tu i sam po kre ta n. Nek a na m lozi nk a bude: M ob il is in mobile. Ili, Geteovim recima:

Ein Wandelndes, das is uns und mit uns wandelt11.

(Svime vlada promenljivo biće koje se u nama i sa nama menja.)

A sad, na ovoj pozadini, koja je naša neposredna aktu-

elnost, pokušajmo da nešto kažemo o Evropi...

11 Col tHĆschc Juhi lämx-Ausgxbc. 2, 253.

35


20/108

Evropsko društvo

Ovaj roj zapadnih narod a koji istorijom polete nad ruševinama antičkog sveta, oduvek se od likovao dvojnim načinom života. Jer, desilo se da shodno tom e kako je pojedi načno uobličavao svoju bit, tako se medju njim a ili preko njihstvarao zajednički repertoar ideja, načina i zanosa. Staviše,ova sudbina koja ih je upored o postep eno činila i hom ogenim i raznolikim, mora da se shvati uz izvestan superlativ

para doksa . Hom ogenost ni je u nj im a bi la su pr ot st av lj en araznolikosti. Hrišćanska ideja radja nacionalne crkve; se-ćanje na rimski Im penum nadahnjuje različite oblike države; „restauracija klasične književnosti” u XV veku otvara put ra znoro dnim kn ji že vn os tima ; na uka i unit arn o na čel očoveka kao „čistog razuma” stvara različite intelektualnestilove koji diferencijalno modeliraju čak i ekstremne apstrakcije matematičkih dela. Na kraju, i povrh svega, i ekstravagantna ideja XVIII veka, po kojoj svi narodi morajuimati istovetan ustav, ima dejstvo romantičarskog budjenjadiferencijalne svesti nacionalnosti, što svaku od njih nagonida sledi svoj zov posebnosti.

Stvar je u tome što za mnoge narode koje nazivamo

evropski m, živeti znači - i to sasvim jasno od X I veka, još odOt ona III - kretati se i delovati u jednom zajedničkom prostoru ili polju. Drugim recima, to znači da je život za svakinarod značio živeti zajedno sa ostalim narodima. Taj zajednički život naizmenično je poprimao čas miroljubiv, čas ratobo ran tok. N arodi su se svadjali u utrobi Evrop e kao blizanci Eteoklej i Pilinikej u majčinim nedrima. Međuevrop-

36

ski ratovi skoro u vek su sledili jeda n ne običan stil koji ih jezaprav o činio veoma sličnim kućnim razmiricama. U tim ratovim a se izbegavalo istrebljenje neprija telja do kraja, pa suto pre bila neka vrsta nadmetanja, neka vrsta takmičarske

bo rb e, kao medj u se os ki m j un oš im a, ili kao kak va r as pr av anasledni ka oko po rodičnog nasledstva. Svako na svoj način,svi su težili istome. Eadem sed alter. Ka o što je Karlo V govorio o Fransou I: „Moj rodjak Fran soa i ja po tpuno se sla

žemo; svako od nas hoće Milano za sebe”. Prvi put u ovom po sl ed nje m ra tu naro di Zapada su po ku ša li da se uz aj am noistrebe.

Naj ma nj e bi tn o je to što to m is to ri jski za je dn ičko m pro st or u, po ko je m su se svi lju di Zapada oseća li kao u sv o joj kući , odgo va ra fiz ički pro st or ko ji ge og ra fi ja na ziva Evropom. Istorijski prostor koji spominjem meri se prečni-kom efektivnog i produženog zajedničkog života. Ovakavzajednički život neminovno luči običaje, načine, jezik, pravo i političku vlast. Jedna od najtežih grešaka „modernog”mišljenja, posledice čijeg prskanja i danas osećamo, jeste

br ka nje dr uš tv a sa udr už en je m a on o je , ot pr il ik e, su šta su pr ot no st . Dru št vo se ne st va ra slag an je m volja. Na pr ot iv ,svako slaganje volja pretpostavlja postojanje društva, ljudekoji žive zajedno, a slaganje ne mo že da bud e nego precizi-ranje ovog ili onog načina suživota u tom društvu koje već

postoj i. Id ej a o dr uš tv u ka o ug ovo rn om , da kl e za ko ns ko mokupljanju, najnerazumniji je pokušaj koji je do sada učinjen ne bi li se kola stavila ispred volova. Jer pravo, realitet„pravo” - a ne ideje koje o njemu imaju filozof, zakonodavac ili demagog - jeste, ako mi se ne zameri na baroknomizrazu, spontana izlučevina društva a drugo i ne može da bu de . Že lja da pra vo up ravl ja od no si ma med ju bi ćim a ko ja p re th odno ne žive u j ed nom ef ek ti vn om dr uš tv u izgleda mi- oprostite na drskosti - kao da se ima prilično zbrkana ismešna predstava o tom e šta pravo zapravo jeste.

S druge strane, ne treba da čudi to što ovo zbrkano ismešno mišljenje o pravu preovladava, jer jedna od najvećih nevolja ovog do ba leži u tome što su prilikom su dara sagolemim javnim sukobima današnjice, ljudi Zapada bili za

37


21/108

tečeni arhaičnim i nezgrapnim pojmovnim priborom o tome šta je društvo, a šta kolektiv, individua, način, zakon, pra vda , re vo lu ci ja itd. D o bar de o sa vr em en e zb un je no st i pot iče iz neu sk la dje no st i iz med ju savr še ns tv a na ši h idej a ofizičkim fenomenima, i skandaloznog zaostajanja „moralnih nauka”. Ministar, profesor, istaknuti fizičar i romanopisac obično o tim stvarima imaju predstavu kao što ih otprilike ima i berberin iz susedstva. Zar nije potpuno prirodno

to što je berberin iz susedstva onaj koji daje tonalitet našojneposrednoj prošlosti?

No , vr at im o se naš em pu tu . Žel eo sam da na go ve st imda su evropski narodi odavn o jedno društvo, jedan kolektivu onom istom smislu što ga ove reči imaju kad se primenena svaku od nacija koje ga integrišu. To društvo ima sveatribute kolektiva: ima evropske običaje, evropske načine,evropsko javno mnjenje, evropsko pravo, evropsku javnuvlast. Ali se svi ovi društveni fenomeni ukazuju na načinkoji je primeren evolucionom stupnju ev ropskog društva, ataj stupanj je, naravno, onoliko visok koliko i sastavne čla

nice, dakle nacije12.Strogo govoreći, pod društvom podrazumevam zajednički život ljudi u odredjenom sistemu načina, pošto pravo,

ja vn o mn je nj e i ja vna vl as t ni su dr ug o do na čin i ili skup načina. Nažalost, nije sada prilik a da se pokaž e zašto i kako jeto tako. Uskoro ćete to moći da nadjete u mojoj knjizi kojaće biti objavljena pod naslovom Čov ek i IjudP3.

Medjutim, ako je jedno društvo to što sam upravo rekao, složićemo se da je takvo društvo upravo Evrop a, štavi-še, da Evropa kao društvo postoji i pre postojanja evropskih nacija. Zajednica života u odredjenom sistemu načina

1 2 O v o e v r o p s k o j a v n o m n j e n j e d o t e m e r e j e b i o s t v a r n o st , d a o n o i z i sk u j e d v o s t r u k o i s t ra ž i v a n je , j e d n a k o t e m e l j i t o , k a k o o d r u š t v e n i m o b l i c i m a u k o j i m a s eo n o o s t v a r i l o i is p o l ji l o il i s i m p t o m a t i z o v a l o , t a k o i o n a i z m e n i č n i m s a d r ž i n a m a

t o g m n j e n j a , t j. o o n o m e š t o Ev r o p a m i s l i. / Pe t p r e t h o d n i h p a s u s a , s a d o d a c i m a ii z o s t a v l j e n i m d e l o v i m a , i z v u č e n i s u i z „ P r e d g o v o r a z a F r a n c u z e ” P o b u n e m a s a,

objavl jene u ovoj edic i j i .

12 / HI h o m b rc y la g en te , t a k o d j e o b j a v l j e n o u o v o j e d ic i ji . /

38

može d a ima najrazličitije stupnjeve gustine; taj stupanj zavisi od toga da li je sistem načina man je ili više razgrana t, ili- što na isto izlazi - da li u sebi uključuje veći ili manji broj„strana živo ta”. Sve od nesagledivog Diltaja znam o da životima strane i da je eben mehrseitig. U tom smislu, zapadnenacije su se postepeno uobličile kao zg us nu ti ja jezgra soci

ja lizaci je unuta r najšireg evropskog društva koje je, kao socijalno polje, postojalo i pre njih. Taj istorijski prostor na

topljen načinima, dobrim delom zajedničkim, stvorilo je rimsk

dioeceza u poznom rimskom carstvu. Gospodo, ¡stori ja Evro pe - a to je is to ri ja kl ijan ja , razv oj a i p unoće zap adnih nacija - ne može da se razume ako se ne podje od teključne činjenice: da je evropski čovek oduvek živeo istovremeno u dva istorijska prostora, u dva društva, u društvumanje gustine, ali veće širine, tj. u Evropi; i u društvu većegustine, ali teritorijalno suž.enijem, dakle u oblasti svakenacije ili uskih oblasti i sličnih područija, pri čemu su ta po

dručja i oblasti, kao zasebni oblici društva, prethodili savre-menim velikim nacijama. Do te mere je to tako, da se u tome i nalazi ključ za razumevanje naše srednjevekovne ¡storije, kako bismo valjano sebi objasnili ratna i politička dej-stva, tvorevine mišljenja, poezije i, uopšte, duhovne nadgradnje ili umetnosti svih tih minulih vekova. Prema tome,nesumnjiva je greška i pomišljati daje Evropa utopijski po

ja m koji se možd a u b ud ućno st i ipak os tvar i. Ne. Ev ro pa ni je samo , nit i on ol ik o, bu du ćno st ; ni je to bu du ćnos t ne čeg ašto je tu još od davnina, a još manje kao nešto što prethodinacijama, danas tako jasno profilisanim. Samo što će ovojdavnašnjoj stvarnosti biti potrebno da se da nov oblik. Daleko od toga da evropsko jedinstvo bude puki politički program za neposrednu budućnost, ono je u stvari jedino metodološko načelo koje omogućuje razumevanje prošlostiZapada, a naročito srednjevekovnog čoveka. koga ćemonadalje nazvati „gotskim čovekom”, iako znamo da, pri tom,sve vekove. i sve oblike srednjevekovnog života, podvrgavamo jednom protivdelovanju.

39


22/108

Dvojnost gotskog čoveka

Ostavljajući takvu omašku po strani, mogli hismo da po gl ed am o na koji se na čin život i d uš a got sk og čove ka za snivaju na toj krajnje neobičnoj okolnosti da su novi narodi - čiji je me ntali tet kr hak i elementaran , kod jedn ih, jer su

pr ip ad al i germ an sk im ple men im a u ad oles cenc ij i; ko d dru gih, odranije romanizovanih naroda, jer ih je dekadencija

pre thodne civ il izaci je gu rn ul a na za d u nek o dr ug o de tinj -stvo - imali potrebu da žive dvostrukim životom. Sjedne strane su živeli, kako vlastelin, tako i kmet na njegovom imanju, na posedu veoma suženih vidika. To je bila najgušća,najličnija ili najintimnija, najp rikladnija m era njihovih me ntalnih dometa. S druge strane, osećali su se pripadnicimaogromnog istorijskog prostora koji je činio sav Zapad, odkojeg su im i stizala tolika načela, pravila, veštine, znanja,

pr ed an ja , slike; ukra tk o, or gans ki ot pa ci ri ms ke civili zacije .Ovaj drugi život bio je, a kako i ne bi bio, nejasan: bio je su

pro ta n sp on ta nij em i nep os re dn ij em živo tu. Civil iza ci jarimskog carstva bila je okasneli plod veom a drevn e civilizacije, dospele i same do svog poslednjeg časa, te je stoga bi

la pomalo apstraktna i komplikovana, a u mnogom pogledu, kao što je adm inistrativn i ili zakonski, bila je i vrhuns ke

pr ef in je no st i. Č it av ovaj dr ug i sist em na čina živl jenja p ad ao je spol ja pre ko tih no vi h ljudi, a on i su i ta ka v pl ju sa k pri mali na sebe pa još i pokušavali da sve to smeste u džinovski prostor svojih skučenih života, ali, nara vno, nisu baš svenajbolje razumevali, ta uvek im je nešto, i to poprilično,

40

ostajalo veoma daleko, kao nešto uzvišeno što ih prevazila-zi: kao nešto transcendentalno.

I upravo zbo g toga - a to je ono što je ljudski zanimljivo - gotski čovek, kadgo d je iz svog sponta nog i nep rom išljenog života hteo, da kažemo, „da se ponaša kako se valja”, dirljivom trapavošću se trudio da se povinuje njemustranim načelima koja su mu se spolja nametala, kako bi sei povinovao takvim načelima ne bi li doživeo te prizore, ne

bi li mog ao seb i da do ča ra Ale ksa ndra , K ato na ili Ver gi li ja . Nem aj ući ku d, ono što je nem in ovn o činio , j es te da tu ma čitaj život u velikom, poštovanom i obožavanja dostojnom

pr ost oru ca rs tv a put em ma li h nač in a i l ičnih na vi ka i s itnihapeti ta i predst ava svojih palan ačkih vid ika ili, čak, života.Otuda ljupka bezazlenost njegovih pojavnih oblika, kojemi, pak, percipira mo kao „primitivizam”, kad bismo naistoriju čovečanstva primenili te rmin skovan u istoriji umet-nosti. Obratite pažnju na to da se charme ili ljupkost tzv.

pr im it ivni h sl ik ar a sasto ji u to me što oni pr ed st av lj aj u životBogorodice kao da je posredi susetka kakvog flamanskog

ili ¡talijanskog naselja koja se upravo porodila, a Aleksandra Velikog kao načelnika gradske policije ili pak nekakvog condottiere-a.

Ali najuverljiviji primer, a ujedno i najčudnovatiji saljudskog stanovišta, jeste to što se najviši ali i najekstrava-gantniji podvig srednjeg veka, odn. krstaški pohodi, jedinomogu dokučiti ako ih posmatramo shodno ovoj shemi i preko ovakve op tike primitivizma - dakle, usled toga što su krstaši morali da budu istovremeno u dvostrukom istorijskom

pros to ru 14.

^4 . l edino polazeći od ovog i s log načela - t j. od ove neo bične s t ru kture go t ske du-še , od t akve dvospra tne s t rukure , rekao bih - može da se objasni t a jna t rubadurske po ez ij e. Is to ri ča ri kn ji že vn os ti uv e k sa i/ .n en ad je n je m uk az u ju na či nj en ic u, ko jun i k a d n e o b j a š n j a v a j u , d a o v a p r v a e v r o p s k a l i r i k a u r o m a n s k o m j e z i k u n i jeo d r a ž a v a l a a u t e n t i č n o p r o ž i v l j e n a o s e ć a n j a , v e ć s a m o p u k i m a n i r i z a m . To s e i s to -r i č a ri m a č i ni t a k o h e t e r o k l i t i č n i m , d a s e s j e d n e s t r a n e l j u te n a t r u b a d u r e , a s d r u ge, kopaju i prekopavaju po s tot inama hi l j ada s t ihova ne bi l i naš l i j edan koj i b imogl i da smat ra ju „ i skrenim*' . Zai s ta su zabavni ovi i s tor ičar i knj iževnos t i ! Polazeo d n e d o v r š e n o g n a č e l a d a p o e z ij a m o r a d a b u d e i s k r e n a a p o s e b n o d a t o m o r a d a bu d e o n a sa sv im p o če tn a, št o p ok a zu je d o k oj e m er e uo pš te ne ra zu m ej u po ez ij u.

41


23/108

Feud alna v lastela i kraljevi mirne duše su polazili na Istok kao da idu da se rasprave sa nezgodnim susedom. Naisto ćemo da naidjemo ako uočimo način na koji je gotskičovek postepeno upijao pradrevne oblike kulture koje su pr ee gz is ti ra le otk ad ih je an ti čki čove k stvo ri o pre njega ; pre m a to me, vid ećem o kak o je up ij ao shol as tiku , rims ko pr av o, hum an iz am . U ti m su kc es iv nim re ce pc ij am a, na površinu evropsk ih na roda u nastajanju, čak i kada to čine dis-

pe rz iv no i di ve rg en tn o, izbi ja iz no va pr vo bi tn i osnov, početna pozadina druš tvenog pros tora „Evropa”.

J e r s t v a n o s t j e p r e b i l a u p r a v o s u p r o t n o o d t o g a . ( I s ti n a j e d a s a m h e t e r o d o k s a n it o d o t e m e r e d a , p o m e n i , H o m e r a n e m o ž e d a r a z u m e o n a j k o j i u n j e m u n e v i d im a n i r i s t i č k o g p e s n i k a , k a o š t o s u m a n i r i s t i č k e i D i p l o n o v e r a s e k o j e Ša d e v a l ts m a t r a o t p r i l i k e n j e g o v i m s u v r e m e n i c i m a . ) Za g o t s k o g č o v e k a s k r a j a X I i p o če tk a X II v e ka , pe sn ik o v an je je bi lo ra dn ja k oj a ni je pr ip ad a la nj e go vo m n e p o s r e d n o m , s p o n t a n o m i „ d o m a ć e m " ž i v o tu , n e g o n a p r o t i v , p r i p a d a l a je v a z d u š a s t o mi uzvi šenom svetu koj i n i j e mogao da se sas toj i n i t i da pos toj i os im na osnovu „kon

v e n c i j a " , p r i č e m u s u o n e p o t i c a l e o d m a n j e v r e d n i h l a t i n s k i h p e s n i k a , m o g u ć ei z m e š a n i h s a n e m a n j e k o n v e n c i o n a l n i m e l e m e n t i m a p r o i s t e k l i h i z m a v a r s k i h

d v o r o v a . D a s u b i l i „ i s k r e n i " k a o V e r l e n , o n o š t o s u r a d i l i n e b i i m u o p š t e đ e l o v a -l o k a o „ p o e z i j a " , j e r s u n j o m e u p r a v o n a s t o j a l i d a v i še n e b u d u s v a k o d n e v n i l j u dit e d a s e o v e k o v e č e u č u d e s n o m , a l i z a m i š l j e n o m k v a z i p o s t o j a n j u , k o j e j e b i l o im o r a l o d a b u d e fa b le c o n v en u e, d o g o v o r n a s k a s k a . A k o n e k o h o ć e d a m e s h va t i ,

r e k a o b i h d a j e g o t s k i č o v e k , i z s v o g m a l o g p r i m a r n o g ž i v o t a , b i o g e n i j a ln i s n o bv e l ik o g z a p a d n o g ž i v o t a, o g r o m n o g n e b e s k o g s v o d a p r e p u n o g b o ž a n s k o g n a m i g i v a n j a z v e z d a p o d k o j i m a s e o s e ć a o p o k r i v e n i m , o p l e m e n j e n i m i p r e m a č i j i mvis inama je t ež io . Ovaj kons t i tu t ivni s n o b i z a m j e s t e o n o š t o j e k o d g o t s k o g č o v e k an a j č a r o b n i j e i u j e d n o n a j v iš e d o s t o j n o p o š t o v a n j a . A l i t o p r e t p o s t a v l j a p o z i t i v n o

p o im an je s n o b i z m a t e d a j e k o n a č n o p o s t a l o j a s n o d a j e s n o b i z a m o d u v e k u s t v a r i

bi o sk ro m n i K ir in ej ko ji je p o m o g a o z n ak o v im a d a se p o p n u na vi si nu .

42

Klađenje izmedju evropskog inacionalnog

Svaki od naroda kojima vi i ja i Francuzi i Britanci itd. pri pa dam o, st al no je kr oz svoju is to ri ju živeo dv os tr uk i život: onaj koji mu dopire iz evropske pozadine, zajedničke isvim ostalima narodima, i onaj svoj, različit, koji je na toj

po za di ni se be stvorio. Ali po št o je st va rn os t ko ja ov o saop -štava društvene prirode, to mora da se izrazi sociološkim

po jm ov im a, a ond a može m o da je fo rm ul iš em o, može m oda je izrazimo ovako: zasebno društvo koje čini svaku odnaših nacija ima od početka dve dimenzije. Preko jedne odnjih živi u velikom evropsk om d ruštvu koje sačinjava velikisistem evropskih načina što ih nimalo srećnim izrazom nazivamo njegovom „civilizacijom”; u drugoj se drži repertoara sopstvenih, tj. diferencijalnih načina. Ak o sad sinoptič-ki posmatramo celokupnu zapadnu prošlost, uočićemo dase u njoj pojavljuje ritam u pogledu prevlasti koju jedna odtih dimenzija ima nad drugom. Bilo je vekova tokom kojih

je u ev ro ps ko m dr uš tv u pre ov la da va o za seba n živo t sv ak og po je di no g na ro da , a za nj im a bi us ledil i ve ko vi u ko ji ma senacionalna osobenost isticala iz svakog naroda. Kao primer pr vo g se timo se m ak ar dv a ta kv a ve ka . Je dan se na la zi o u

samom praskozorju evropske istorije: reč je o veku KarlaVelikog. U tom evropeizmu IX veka, državno jedinstvo gotovo čitavog Zapada bilo je nebitno. Stvarno zajedništvoznatn o je više izražavalo, na p rimer, širenje, i to bezmalo čitavom Evropom, prelepog pismena nazvanog „karolinškom minuskulom”, od kojeg i potiču naša sadašnja slova,kao i klica intelektualne kulture koja je nazvana „karolinškom renesansom”.

43


24/108

Ni št a ni je ka ra kt er is ti čn ij e za je di nst vo ko le kti vno g života na ćelom geografskom području Evrope, te prema tome, ništa nije ni neobičniji dokaz dom aće, rekli bismo familijarne komunikabilnosti medju svim njenim narodima, tada u prvobitnom klijanju, nego sledeća, paradoksalna činjenica. Romanski narodi, pošto su potekli iz rimskog sveta,govorili su latinski kao svoj rodjeni, domaći jezik. Ali taj latinski, nazvan „vulgarnim latinitetom”, stvoren u odmaklimvekovima carstva, sa izuzetkom neznatnih modulacija, isto-veta n je u Galiji i u Dalmaciji, u Hispaniji i u Rumuniji. Bio

je to pl eb ej sk i, po je dn os ta vl je ni i d eg en er is an i la tinski . N edovoljno romanizovani, Irci i Britanci nisu govorili latinskikao svoj maternji jezik. To ih je primoralo da ga nauče, pasu prilikom učenja, oni naučili dob ar latinski, u svakom slučaju bolji. Kad je Karlo Veliko pokušao povratak staroj ku lturi, morao je da pozove sa Britanskih ostrva Alkv ina i njegove drugare kako bi latinskim narodima podučavali latinski.

Drugi vek evropske prevlasti, prevlasti onoga što ćemonazvati „evropeizmom”, neposredno prethodi savremenom

dobu: to je X VIII vek, O njemu n e treba ni reč reći, jer je više nego poznat.

Suprotno njima, na drugoj strani nailazimo na vekove pa rt ik ul ar iz ma u ko ji ma je za je dn ička evr ops ka po dlo gamanje aktivna i presudna, tako da je ona više kao horizontkoji natkriljuje pejzaž medjunarodnog života. Tako je bilou ponekom veku srednjevekovlja, ali naročito u XVII i uXIX veku. Nisu to datumi koje je slučaj tek tak o odredio.

Iole obrazovanog čoveka trebalo bi više da zanima štose ono, doslovno nazvano „nacijama” na istorijskom prostoru potpunije javlja tek krajem XVI i početkom XVII veka.

Ali, opet i obratno, valja podvući da se oko godine 1600.stvarnost „nacija” pojavljuje već sa svim svojim atributima,u potpunosti konstituisana. Narodi Zapada uspeli su usvom razvoju da ustanove zaseban život koji je bio dovoljno bogat, kreativan i karakterističan, kako bi tog datumasvakom postalo očito da se razlikuje od ostalih. Prvi put setada, bar u pog ledu učestan osti i jačine, u svakoj zemlji govori o našim kapetanima, našim mudracima, našim pesnici-

44

ma. To je puna svest o nacionalnoj pripadnosti. Obratite pažnju na to da je već prilikom nastanka, svest o nacionalnosti,te prema tome i o nacionalnoj pripadnosti, propraćena jednim pogledom kojim se svaki narod uporedjuje sa ostalim,ali, da se razumemo, ne sa bilo kojim drugima, nego upravoi jedino sa drugim evropskim narodim a s kojima, istovremeno, oseća i zna da je u zajedništvu. To na m uzgred otkriva da

je dn a nacija nikad ne može da bude samo jedn a. Tačnom a

ne migoljivom konceptu nacije neizostavno pripada pluralizam... Nijedan evropski narod ne bi sebe prepoznao kao naciju pred, npr. Arapima. Svesna diferencijacija u odnosu nanjih mogla je da ima i u stvari je i imala drugi smisao. Reč jeo suprotstavljenosti islamu i ta suprotstavljenost proistekla jeiz svesti o pripadnosti Z apa du u odnosu n a Istok, pri čemu jeZapad tada značio, pre svega, hrišćanstvo, ali je hrišćanstvooznačavalo sa svoje strane i Evropu, to je bio profil koje jetada pokazivalo veliko evropsko društvo.

Nem a ništa š to bi bolje pr edstav ljalo i r az jašn ja va lo - rekli bismo - tu unitarnu dvojnost Evropa-Nacija od nicanja,

tokom XVII veka, nacionalnih književnosti kao nacionalnosvesnih, stoga diferencijalnih. Gle čudnovate li pojave: ovarelativna disperzija više evropske kulture, dotle u nitarne, odigrala se upravo kao efekat formalno unitarnog pokretaevropskog imenitelja: humanizma! Eto do koje su mere obedimenzije - zajednička zapad njačka i ona vezan a za nacionalno razlikovanje - medjusobno isprepletene u stalnoj uzajam nosti, eto kako jedna drugu neprekidno nadahnjuju! Dakle,u XVII veku naše nacije postaju potpuni organizmi, i svest otome ih navodi na - bar relativno - zatvaranje jedne pred drugima. Pojava je normalna, i posledica je on oga što se dešavana kraju nekih procesa u organskim telima, a što anatom i i fiziolozi nazivaju „začepljenjem”, zatvaranjem ili okluzijomnekog dela u odnosu na ukupni koščani sistem. Tako, nakonnekog vremena, ponekad i nekoliko godina nakon rodjenja,dete gubi fontanelu, neveliku površinu glave na kojoj loba-njske kosti još nisu srasle.

Taj pokret ka svesti o nacionalnoj pripadnosti jasno seocrtava već početkom prethodnog veka, i u XVI veku ispo-

45


25/108


26/108

Jedno društvo - ponavljam još jedn om - jeste zajednički život ljudi pod pritiskom jednog opšteg sistema načina.Deo toga čine intelektualni načini, tj. „ustaljeni načini razmišljanja”, uvreženi stavovi u društvenom korpusu koji uindividui automatski funkcionišu, ili koji su „opšta mesta”,što izlazi na isto. U mentalno m p oretku društvena stvarnostse isključivo stvara na osnovu „ opštih m esta ”. Sa svoje strane, deo tih opštih mesta sastoji se od važećeg „stava” da in

dividualni članovi društva njemu i pripadaju, te da to dru štvo ima odredjeni oblik koji nazivamo njegovom „Ide

jo m ”. P le me je os ob it i ob lik dru št va koj e im a svoje pre ci zne atr ibute te prem a tome i to svojstvo da kolektiv genealoški potiče od predaka zajedničkih svima ili najvećem de-lu njegovih članova. Pre Ideje plemena bila je Ideja horde,kao što je potom bilo mnogo drugih Ideja društva. Na osno vu tih ideja ustanovljena su bezbrojna društva koja su postojala i koja i dalje postoje. Osno vna de latnos t tzv. „socijalne morfologije” trebalo bi da se odnosi na katalogizaciju, ito taksonomskom preciznošću, tih različitih ideja ili oblika

do sada nastalih na planeti, um esto što se najčešće bavi sporednim poslovima, kao što je klasifikovanje oblika pukihgrupa koje nastaj u u svakom dru štvu16. Do sada je ponudje-no svega nekoliko, i to prilično grubih definicija, te otuda

po ti če sr am ot ni ned ost ata k ja sn oće u mi sl im a is to ričara i po li ti čar a. To jn bi , koj i u svom de lu na stoj i da na sa pu nj aistoriju čovečanstva, mogao je, uz očitu korist, da se prvo

pot ru di da seb i razj asni po jm ov e ple m en a i nac ije, uz ta čnudefiniciju njihovih Ideja, umesto što je vreme protraćio navodeći sijaset stihova i Horacija, i Vergilija, i Lukrecija i Ju-venala, čije prisustvo je, u tipografskom izobilju njegoveknjige, potpuno nesuvislo.

Na dan ašn je m st up nj u ov o pi ta nj e više ni je aka dem sk onego je od najveće i neodložne ozbiljnosti. Evropske nacijesu stigle do časa u kojem se jedin o mo gu spasti uk oliko us-

pe ju se be sa me da pr ev az id ju ka o naci je , to je st , ak o međ u

16 To Sto u H a n d w b rl w e rb u c h d c r S o zi o lo g ie k o j i m o n r u k o v o d i , V i r k a n t n a z i v ag r u p a m a o n o š t o s u p r a v a d r u š t v a , n i j e d o b a r s i m p t o m p l o d n o s t i t o g H an d w i} rt-

buch-a.

48

njima prevagne stav da je nacionalna pripadnost ka o najsa- vršenijeg oblika kolektivnog života čisti anahronizam, koji kao takav nema perspektive u budućnosti te da je, sve u svemu, istorijski nemoguć. Pre više od dvadeset godina, iz bitno drugačijih razloga i sa bitno različitim sadržinom od večitih utopijiskih i nimalo konkretnih priželjkivanja koja navod e na sanjarenje o državnom jedinstvu Evrope, ja sam već v ikao „O prez!” vladajućim političkim manjinama ne bi

li valjano shvatile da ako smesta ne počne energičan rad unutar svih naših zemalja, kako bismo, korak po korak, smireno, a nakon potpune i otresite analize pozitivnih ali i negat ivnih problema što to povlači sobom , pristupili artiku- lisanju evropskih nacija u okviru političkog jedinstva nadnacionalnog ili ultranacionalnog usmerenja (što je suprotno svakom internacionalizmu), ubrzo ćemo videti kako te nacije prestaju čak i kao form a, te da više nikako ne upravlja

ju sveto m, nego se, zaroza ne, jedva vuku17. Zarozanost je već tu; političari nisu ništa preduzli da bi to izbegli. Stvar je u tome što još od 1850, usled neumoljivog mehanizma pri

pisan demokratiji - m ada joj uistinu nije prirodjen18 - fauna evropskih političara je počela da se neprekidno izvitoperu-

17 V. Pobuna masa, Drugi deo: ,,Ko vlada svetom?”18 Nema tu protivrečnosti. Svaki oblik vladavine donosi sobom moguće vrline i moguće poroke, obe stvari potpuno su jasne. Nema nikakvih smetnji da podržavanje jedne političke forme, npr. demokratije, uključi i brigu i obavezu da se izbe- gne njena poročna mogućnost, i to tako što će se u ove svrhe nadopuniti onovna zamisao demokratije. Tako je postupala Engleska sve doskora, kada je žalosnom neumesnošću rešila da svoju demokratiju kontinentalizuje. Neka se ne kaže daje to laka naknadna pamet. Mnogobrojni su tekstovi koji mogu da se navedu, u kojima su odgovorni i zdravorazumni ljudi ukazivali i upozoravali na to kad je demokratija tek otpočinjala svoju vladavinu. Medju takvima izdvajam Tokvila, čije mišljenje, nedovoljno poznato i doskora potcenjivano, moramo postepeno da

provučemo do mozga ljudi. Godine 1835. on piše Sjuart-Milu: „Za pristalice demokratije nije toliko stvar u tome da se iznadju načini da narod vlada, koliko u tome da narod izabere najsposobnije za vladanje te da mu se preko njih pruži dovol jno prostrano carstvo kako bi mogli da upravljaju celinom njiho vog ponašanja a ne pojedinostima činova, kao ni sredstvima njihovog ostvarenja. U tom e

je pr oblem

Documents

Hose Ortega i Gaset - Evropa i Ideja Nacije