Embed Size (px)
Citation preview
INTERVJU SA SEDA PUMPYANSKAYA New York | Datum: 3. oktobra, 2017 Trajanje: 102 minuta Prisutni: 1. Seda Pumpyanskaya (Intervjuisana) 2. Anna Di Lellio (Vodila intervju) 3. Ljura Ljimani (Vodila intervju/ Kamera)
Simboli komentara u transkriptu neverbalne komunikacije: () – emocionalna komunikacijađ {} – intervjuisani objašnjava gestovima Ostali simboli u transkriptu: [ ] – dodatak tekstu da bi se bolje razumeo Fusnote su redaktorski dodaci koje daju više informacija o mestima, imenima ili o izrazima. Prvi deo Seda Pumpyanskaya: Ja se zovem Seda. Moje prezime je malo dugačko, Pumpyanskaya. Malo teže je da se izgovori. Rođena sam 1965 godine u Moskvi i imam mnogo uspomena. Uspomene na jedančudan, ali srećan život u Rusiji. Uspomene kad sam imala desetih godina i kada sam došla da živim u Njujork. Ovo je meni sasvim promenila perspektivu jer sam iznenada imala osećaj slobode, osećaj izbora. I to je nešto što nikako nije moglo da izađe iz mene, čak i kada smo se vratili u Rusiju. Tako da, mislim da sam od tada uvek mislila da svet je jedan, da ne postoji zabrana putovanja ili da budeš bilo gde, tako da su ceo moj život i cela moja karjera bili međunarodni.
Anna Di Lellio: Zašto ste došli u Njujork? Zašto je vaša porodica došla u Njujork?
Seda Pumpyanskaya: Moj otac je bio novinar. U stvari, on se bavio Sjedinjenim Državama. Pisao o njima. I zaljubio se u njih. Ovo nije jedna laka ljubavna priča, jer bile su ’70-te godine, u sred hladnog rata, ali kao iskren novinar, on je želeo da Rusima otkrije pravu Ameriku. Tako da je pisao mnogo o Sjedinjenim Državama, o politici, koja je bila interesantna u ono vreme. Stvari kao Votergejt ili Crni Panteri [Black Panthers], ili šta god, književnost. I to je bilo kao osveženje ili štagod, jer su Rusi slušali strašne stvari o Amerikancima i on je želeo da otvori te stranice.
Anna Di Lellio: Budite slobodni da govorite što više. Nemojte… ovo nije prosto jedna…
Seda Pumpyanskaya: Da, jer…
Anna Di Lellio: … pitanje -odgovor…
Seda Pumpyanskaya: Da, u redu.
Anna Di Lellio: Pa ako imate uspomene i iz Njujorka…
Seda Pumpyanskaya: U redu.
Anna Di Lellio: …i o vašem ocu u to vreme.
Seda Pumpyanskaya: Ako želite da pričam više, kažite mi,…ja sam navikla da dajem kratke intervjue gde su bili potrebni kratki odgovori…
Anna Di Lellio: Ne, ne.
Seda Pumpyanskaya: … ali se ne očekuje da…
Anna Di Lellio: Ne, ne.
2
Seda Pumpyanskaya: U redu.
Anna Di Lellio: Treba prosto…da se osećate slobodno da govorite o svojim uspomenama o Njujorku i uspomenama vašeg oca Aleksandra koji je stvarno je radio o… ako imate neke priče da podelite s nama.
Seda Pumpyanskaya: Pa, vi ste me pitali „Čega se sećate iz detinjstva?“. Pa, naravno, sećam se Moskve, mada je to čudno, jer je to bilo mesto sa puno ograničenja na mnogo načina, ali i dosta slobode. Makar u našoj kući. Slobode govora, slobode humora, slobode neke vrste stvarnog razumevanja stvari. Zato što mislim, naša porodična sredina je bila intelektualna. Novinari. Bilo je puno umetnika koji su na režim gledali dosta cinično i bili su dosta slobodne duše.
Čega se sećam iz Njujorka? Sećam se… mislim kao dete od deset godina koji je došlo u SAD, bilo je mnogo stvari koje nisu odgovarale onome što su nam govorili. Jer, mi smo čuli da je Amerika zemlja koja je prepuna zabrana i da ima puno užasnih stvari. Sećam se onih fizičkih osećaja. Jedan od njih je dolazak na Menhetn, dolazak u Wall Street, i praktično držali smo glavu gore i gledali solitere, glava jedne male devojčice kako gleda gore. Kako vi gledate {podigne glavu gore}, ovako, ovako i nema kraja. I nastavljaš da okrećeš glavu i to nikad ne prestaje zato što nikad ne stigneš do kraja zgrade.
Nije to samo fiziči osećaj, nego neki čudan osećaj slobode, jer, zato što to je moguće. Izgradnja ovako visokih zgrada je moguća. I sećam se jedne dečje igre koja je bila interesantna. Kako sam sa majkom hodala ulicama Manhattana, pokušavala sam da nađem dva istih automobila, jer svi su bile različiti. Krov ili sedište ili oblik ili bilo šta drugo. Nisam videla dva ista auta u Njujorku. Nešto bi se obavezno razlikovalo. Dok ja sam dolazila iz zemlje koja je imala tri modela automobila i oko četiri boje: žutu, cervenu, belu i crnu.
Tako da je bilo teško razumeti. Ali sve se svodilo na izbor. I to je ono što mislim da usisaš zajedno sa vazduhom, i kada smo se vratili u Rusiju, a vratili smo se jer moj otac, koji je mnogo pisao o SAD, mnogo istinitih priča za koje je bio zainteresovan. Ali to je bilo vreme Komunističke partije, vreme propagande. I na kraju, bila je jedna sednica, gde sekretar propagande je želeo da nauči novinare, kao što se obično dešava, šta da pištu i šta da ne pišu. Izabrao je crnu ovcu i ta crna ovca bio je moj otac.
Jer govor sekretara za propagandu bio je: “Treba da pišete o radničkom pokretu, a ne o ćerkama milionera”. To je bio članak o Patriciji Hirst, jedan veliki članak i jako interesantna priča, i tako dalje. U ono vreme, to je pomalo značilo i kraj novinarske karijere, jer mom ocu nikad više nije dozvoljeno da se vrati u SAD. Sedeo je u toj sobi u Moskvi kada je taj govor održan. Moja majka je dobila pismo da se spakuje i da se vrati. U svakom slučaju, bilo je teško, i mislim da su odnosi sa SAD-om osatali nekako… kako da kažem… kao prekinuta ljubavna priča.
Ali, šta je interesantno, ja sam imala deset-jedanaest godina, i osećanja koje opisujem, sloboda i izbor na ljudskom nivou, su nešto što ulazi pod kožu. I nakon toga, bilo gde da živiš, nekako ne možeš da veruješ u ono što ti se govori, zato što prosto znaš da želiš da budeš slobodna i želiš da imaš izbor u životu. Tako da šta god da se desilo kasnije u mom životu, mislim da je puno određeno tim njujorško-američkim duhom ili osećajem da želiš da budeš slobodna.
Anna Di Lellio: Koliko dugo…
Seda Pumpyanskaya: Smo mi živeli tamo…
Anna Di Lellio: Što se desilo kada ste se vratili?
3
Seda Pumpyanskaya: Živeli smo tamo… mi smo tamo živeli devet meseci. Pa, trebalo je da živimo pet godina i mi smo se na neki način smeštali. Birali smo stan… Uzgred, to je lepo, lepa priča, pošto je mnogo Rusa moralo da živi u velikom bloku zgrada u Riverdejlu, u nekoj vrsti kolektivnih stanova, štagod, u ruskim zgradama. Ali mi, kao porodica novinara, mogli smo da živimo u normalnoj zgradi. I bilo je mnogo lepo da živiš u normalnoj zgradi i da vidiš stvari koje su sasvim drugačije. Bila sam zadivljena, gledam ovde ovu sobu, bila sam zadivljena ormarićima. Ruske zgrade u ono vreme nisu imale ugrađene ormariće. Bila sam zadivljena sa dva kupatila ili tri, ne mogu da se setim, jer su ruske zgrade uglavnom imale samo jedno kupatilo. Još uvek nije postajao taj koncept. Kako god, liftovi, garaže, interesantne stvari.
Tako da, kada smo se vratili 1976. zbog ove prekinute ljubavne priče, bilo je teško na neki način. U porodici, to što tvoji roditelji rade i šta se desilo, to je određujuće, bilo je to na neki način surova ljubav, život, zato što moj otac mnogo godina nije objavljivan i suštinski bilo mu je zabranjeno da se bavi novinarstvom i stvarno se pretvorio u crnu ovcu, jer su to bila vremena kada su mnogi ljudi prestajali da se pozdravljaju sa vama i tako dalje. I znate, zavisi da li si na vlasti ili nisi, tako da je to na neki način bila najsrećnija godina njegove profesionalne karijere, da bude dopisnik iz Njujorka, a posle svega stigli su teška vremena.
Naravno da sam ja morala da idem u školu. Jedna od mojih najboljih drugarica, bilo je nekoliko dobrih drugarica, jedna od mojih najboljih drugarica bila je devojčica koja je došla, ne iz slične situacije, ali iz života i rada u inostranstvu, u Meksiku. Tako da se sećam da smo… bilo je smešno, jer smo mnogo vremena provodile razmenjujući sećanja, znate, na drugačiji život. I nekako čekajući te promene, koje su došle kasnije’80-tih, zemlja se otvorila i obe smo mogle da otkrijemo i da živimo drugačiji život.
Anna Di Lellio: I kada, gde ste išli u školu? Mislim, šta je bilo kasnije, posle srednje škole, šta se dogodilo?
Seda Pumpyanskaya: Posle srednje škole, dobro, u Rusiji škola traje deset godina. Tako da deset godine školovanja obuhvata osnovnu školu i neku vrstu srednje škole. Tako da je ovo bila jedna škola, škola u Moskvi. I uvek, zbog ovog izlaganja međunarodnim uticajima, uvek sam želela da naučim međunarodne jezike, tako da se u toj školi govorio engleski, vrlo dobar, imali smo neke predmete na engleskom, imali smo englesku istoriju, imali smo englesku i američku književnost. Tako da, velika izloženost međunarodnim uticajima se nastavila i u školi.
Nakon toga sam se upisala na Moskovski univerzitet, ’82. godine, dvoumila sam se između novinarstva i filologije. Posle dugog oklevanja, izabrala sam filologiju i u to vreme sam već učila francuski, i onda odlučila da, Garsia Markes bio je vrlo moderan ili šta god, vrlo popularan, moderan nije dobra reč, u to vreme, tako da sam pomislila, ok, vreme je da učim o latinoameričkoj i španskoj kulturi. To je bilo od ’82. do ‘87, pet godina na univerzitetu i mislim da treba da kažem da sam upravo ja generacija promene, prekida.
Jer ovaj niz sekretara Komunističke partije koji se izmenjao, jer su umirali jedan za drugim ’82-’83, i ’84. Gorbačov dolazi na vlast. Znači govorimo o mojoj prvoj i drugoj godini studija. I u praktičnom smislu, to je značilo jednu stvar, ja sam počela da studiram u jednoj državi, a diplomirala u drugoj. Kada sam se upisala na fakultet, kao što sam rekla, opredelila sam se za špansku grupu, sećam se da nije bila dobra profesorka, ali sećam se prvoga časa španskog i profesorke, ona je ušla u prostoriju i rekla: “Zapravo ne znam šta tražite ovde, znate da nikada nećete ići u zemlje španskog govornog područja, nikada nećete dobiti posao koji ima veze sa španskim jezikom. Pa, pretpostavljam da želite da naučite španski, ali morate da shvatite da vam je to na neki način hobi”.
4
To je bila ‘82. A ’83, kao što sam rekla, stvari su počele da se menjaju. Bila sam na drugoj godini kada je došao Gerbačov. ’85. je bio moj prvi posao, jer je u Moskvi bio jedan omladinski festival i pozvali su devojke sa Filološkog fakulteta da rade tamo, da pomognu sa jezicima tokom nedelju dana. I ovo je u mom sećanju, bilo je skoro kao, neka veza sa američkom iskustvom od pre deset godina, ‘75, jer je tamo bilo raznih stranaca. Završila sam sa Latino-amerikancima, Argentincima. Iznenada se dogodila jedna fantastična fiesta [žurka] i razna osećaja ili interakcije ili stvari koje su bile sasvim drugačije od svega onoga što sam videla ranije.
I suštinski, od ’85 godine odjednom je mnogo stranaca dolazilo i ljudi koji su znali jezike su bili vrlo traženi. Suprotno od onoga što je profesorka rekla. Tako da, znači, bilo je sitnih poslova, na primer, na međunarodnim festivalima, filmskom festivalu ili festivalu trbušnog plesa, ili, na primer, imala sam jedan jako smešan posao koji nikad neću da zaboravim, sa jednom grupom ljudi iz Bolivije. Bila je jedna fudbalska ekipa, tinejdžerska fudbalska ekipa koji su došli da igraju u Moskvi iz La Paza. Dečaci su imali oko 14-15 godina, ali u skladu sa latino-američkom tradicijom, bili su iz prilično dobrih ili bogatih porodica, i sa njima je stigla i tona rođaka, majke, očevi, babe, tetke, ujaci.
I bila je velika delegacija iz La Paza, iz Bolivije. Mnogo daleko. Ja nikada nisam ni čula za Boliviju. Oni su došli u Moskvi na pet ili šest dana, znate, da bi pratili te dečake. I ja sam morala da radim kao njihov prevodilac, na neki način da ih upoznam sa mojom zemljom. Tako da je bilo puno zabave i puno promena. Tako da, do trenutka kad sam diplomirala ‘87. godine, odjednom je moja profesija postala tražena. Odjednom je bilo puno međunarodne izloženosti i bila je to drugačija zemlja koja se otvara. Ali tačno ova generacija je generacija prekida. Živiš u jednoj izolovanoj zemlji dvadeset i nešto godina, izuzev mog američkog iskustva koja mi je otvorilo oči, i osećanja, i razumevanje, i onda se iznenada probudiš u slobodnijoj zemlji u kojoj se otvaraju mnoge mogućnosti. I tako je moja kariera krenula međunarodnim putem.
Kao što sam rekla, počela sam da radim kao prevodilac. Dosta brzo, u početku sam mislila, u redu, ja neću da radim kao moji roditelji. Moja porodica u svom sastavu ima uglavnom novinare i filmske reditelje, ali uskoro sam završila u novinarstvu. U stvari, radila sam za jednu špansku novinu El Pais u Moskvi. I to je bilo sasvim drugo poglavlje, jer su to bila ekstremno dinamičma vremena, gde su stvari počele da se menjaju brzo, brzo, brzo. I praktično, kada razmišljam o tom vremenu, to su ‘80-te i ‘90-te, postoji neki osećaj da si tokom jedne decenije živela kroz najmanje sto godine istorije. I to je, pretpostavljam, malo taj osećaj koji je kasnije, u različitom stepenu i različitim okolnostima, kasnije sam stigla na Balkan i nekako me je privuklo da radim na tim mestima u tranziciji, jer sam u mladosti živela u tranziciji.
Ja sam živela u veoma brzoj tranziciji, gde su stvari skroz drugačije, kada… da stvari, u mnogim drugim mestima i zemljama koje sada poznajem, na primer u Evropi, gde su stvari stabilne, stvari se ne menjaju tako brzo. I to ih čini zanimljivim. Tako da, kasnije, moja karijera me je odvela u tranzicione svetove i mesta, jer mislim da je to jedna od najfascinantnijih stvari. Tako da, u ‘90-tim, radila sam kao novinarka španskih novina i istovremeno nastavila da pišem za veliki broj ruskih publikacija, i radila sam za jednu televiziju. Eh da, kao što sam rekla, deo moje porodice ima rad na filmu u svojoj istoriji, jer je moj deda bio u stvari jedan od prvih kamermana u Rusiji, u Sovjetskom Savezu.
To je jedna vrlo interesantna priča. On je bio Jevrejin iz Sankt Peterburga, koji se zaljubio u film tokom ‘20-tih godina. Otišao je u Odesu i završio je na Kavkazu, praveći filmove i radeći sa istom generacijom kao, na primer, Dziga Vertov, koji je, kao što znate, bio jedan od najpoznatijih autora dokumentarnih filmova. I upoznao se sa mojom babom koja je bila Jermenka, imala je 18 godina. Zaljubili su se i imali taj neverovatan život tokom ‘30-tih godina, suštinski bez doma. Zaljubili se u film. Bili bliski sa Dzigom
5
Vertovim i njegovom ženom, putovali i snimili, sve do rata. Posle je deda bio ratni snimatelj. I nažalost umro je decembra ‘44. godine, malo pre zaveršetka rata, u avionskoj nesreći. I moja baba, koja ostala sama sa mojim ocem od četiri godine, imala je samo 28 godina i uradila jednu neverovatnu stvar.
Ona je posvetila ceo svoj život pravljenju dokumentaraca, sledeći njegov put. Ona je počela da radi kao njegova asistentkinja i posle je postala filmski režiser. I tako su se našli našli u Moskvi. Ali, da skratim priču, uvek se divim toj generaciji, toj ljubavnoj priči. Ta ljubavna priča, posvećenost dokumentarnom filmu. Tako da, kada mi se pružila prilika da radim za televiziju i kad sam otkrila vezu slike i reči, jer novinarstvo se izražava rečima, i ja sam se u to zaljubila. Počela sam da radim za razne televizije i završila sam u BBC-ju ‘97. godine, da napravim dokuemnatarac o Mihailu Gorbačovu. Obožavala sam to. Prijavila sam se za različite stipendije u Sjedinjenim Državama, stipendije za novinarstvo. Dobila sam Neiman stipendiju na Univerzitetu Harvard.
Tako da sam se vratila u Moskvu iz Londona na tri nedelje. Prepakovala sam se i otišla u Sjedinjene Države. Tamo sam provela jednu godinu na Univerzitetu Harvard. Bila je to jedna prelepa godina. Mislila sam da u tim godinama imam jasno mišljenje, jer volim da pravim dokumentarce i jedina stvar koju sam želea da radim je da nastavim da pravim dokumentarce. Borila sam se sa Harvardom da dobijem studije vizuelnih umetnosti i čak otišla u Bostonsku školu da studiram film itd. itd. Ali kako se ponekada dešava, moj život se skroz promenio. Desilo se da sam bila u Njujorku nakon Harvarda i zapravo su me poslali u Bosnu kao šeficu za javno informisanje Misije Ujedinjenih nacija u Bosni.
Da budem iskrena, imala sam sasvim malo znanja. Bila je ‘99. godina. Malo sam znala o Ujedinjenim nacijama. Imala sam vrlo malo praktičnog znanja o bivšoj Jugoslaviji. Dobro, bila sam novinarka, ali sa malo znanja o komunikacijama u to vreme. Tako da sam pomislila da je čudno kako sam ja bila savršena kandidatkinja, ali mislim da me je ljubav prema avanturama i tranziciji naterala da prihvatim taj posao. I tako sam u aprilu ‘99. godine sletela u Sarajevo, u Bosnu. I tako je počelo moje balkansko poglavlje.
Ljura Ljimani: Pričajte nam o Bosni. Bilo šta.
Seda Pumpyanskaya: Da pričam o Bosni. Da, Bosna. Sećam se dana kada sam sletela tamo. I šta se ponovo dogodilo, pošto je nakon toga bio čitav niz međunarodnih stvari koja su se dešavale u mom životu jedna za drugom. Kao što sam rekla, u početku je to bila Velika Bitanija, BBC. Zatim Univerzitet Harvard, Boston. Zatim sam se vratila u Moskvu, prepakovala i 12. ili 13. aprila ‘99. odletela za Zagreb. U to vreme, aerodrom u Sarajevu još nije počeo da radi. To je bilo posle rata. Bosna je često bila u vestima. Tako da se sećam prvog osećaja. Neko iz UN-a je trebalo da me pokupi u Zagrebu, koji je zaista lep grad. I bio je sunčan, fantastičan, divan dan, kako je to uobičajeno u aprilu ili maju, kao sada u Njujorku, bilo je… Znači, sletiš u ovaj lep, miran evropski grad srenje veličine.
Neko iz Ujedinjenih nacija me je pokupio belim kolima i krenuli smo za Sarajevo. Vožnja je trajala oko 5-6 sati i možete da zamislite… pa, ne baš devojčica, ali mlada, imala sam oko 33-34 godine, kao što sam rekla, bez dovoljnog znanja o čemu se tu uopšte radi. Posle jednog sata vožnje, kada se završi Republika Srpska i nastaviš vožnju, vidiš prekrasan pejzaž. Uronjena si u zelenilo i vidiš mnogo kuća sa čudnim rupama. A ja u početku nisam mogla da razumem šta je to, znate, možda je to tip građevine, možda je to tip... mislim, da budem iskrena, u Rusiji, zbog klime i lošeg održavanja, mnoge kuće su ofucane, tako da prvi osećaj kad vidiš ofucanu kuću iz bilo kog razloga.
Ali onda vidiš tu vrstu kružnih rupa, mnogo njih, ja čak ni to ne razumem šta je. Na kraju mislim da sam pitala i objasnili su mi da se desilo etničko čišćenje. Jer ni u jednoj kući na tom putu niko nije živeo. Tako da, taj mir, sve ono što je izgledalo kao mirno selo u mirnom zelenilu na tom fantsatičnom suncu, i sa fantastičnom temperaturom, bilo je oko 20 stepeni celzijusa. I odjednom osećas pod kožom da je
6
etničko čišćenje vrlo praktina stvar. Kuća po kuća, svaka, nijedna nije preskočena. Mislim da je ovo moj prvi utisak o tome šta je rat, razumljiv, praktičan, skoro da možeš da ga dotakneš.
Stigli smo u Sarajevo i mislim da još jedna stvar koja te pogodi, već sam govorila o tom zelenilu… kasnije ću doći u Prištinu i na Kosovo, jer na Kosovu, u Prištini, zelenilo te uopšte ne pogađa, tamo imaš jednu sasvim drugu sliku. Tamno zelena boja Balkana, isti je osećaj kad sletiš na sarajevski aerodrom, koji je na neki način okružen planinama, i odjednom pogledaš iz aviona i vidiš taj, te zelene planine. Vrlo je sveže, ali tamno zeleno. Tako da postoji nešto, kako da kažem, postoji nešto čudno jer snažan Balkan je mesto snažnih osećaja i ovo zelenilo nekako tome doprinosi.
Kada sam prihvatila ovaj posao u Ujedinjenim nacijama… i da budem iskrena, možda sam zaista bila savršena kandidatkinja, ali imala sam jako malo iskustva u takvim stvarima, oklevala sam dugo vremena, ali onda, pretpostavljam, to osećanje avanture me je nateralo da prihvatim... Mislila sam, u redu, ako je stvarno... Prihvatiću na tri meseca, to su bili oni kratkoročni ugovori, i ako ne funksioniše - ne funksioniše. Ja se vraćam. Kao što se događa u takvim velikim aventurama koje preduzima čovek u životu, prva tri meseca stvarno ne razumeš mnogo. Otprilike posle šest meseci počneš da shvataš stvari i nakon jedne godine odjednom shvatiš da ti se život skroz promenio.
I radiš neki drugi posao, sviđaju ti se druge stvari, radiš nešto drugačije i živiš sasvim drugačije. Tako mislim da je išlo. Koje su bile druge slike, šta ostaje? I sama memorija je čudna posle malo vremena, znate, nakon priče o ’99. godini, to je bilo pre dvadeset godina, tako da memorija ponekad briše mnogo nepotrebne stvari i ostaju neke kao slike ili neka iskustva, obično one najbolje, one uvek ostaju s tobom.
Sarajevo bilo je neverovatno mesto. Ja dolazim iz Moskve koja ima dvanaest miliona stanovnika. Sarajevao je mali provincijski grad sa trista hiljada ljudi. Nikad nisam živela u tako malom mestu. A zapravo je interesantan grad, jer skoro je kao jedna dugačka ulica {rukama pokazuje liniju}, sa tramvajem, dugačka oko 12 kilomenara i sa obe strane okružena planinama. Priroda je, kao što sam rekla, vrlo, vrlo lepa, okruženost planinama, i odjednom razumeš da je vrlo lako ovde voditi rat, jer samo staviš oružje na planinu i lako je držati Sarajevo pod opsadom Opet, to je neka vrsta fizičke slike koju stekneš. Iznenada, ovaj, ovaj mali provincijski grad, pod opsadom za vreme rata dugo vremena.
U to vreme, pošto je prošlo tek nekoliko godina od rata, bilo je 36 hiljada trupa, NATO trupa, i dve hiljade UN policajaca. Tako da, kada govorimo o ličnoj bezbednosti, pa, mislim da smo bili prilično bezbedni jer, jer bilo je tako mnogo… mislim, to je bio poduhvat bez presedana. Bilo je, takođe, mislim… ja volim književnost, diplomirala sam na Filološkom fakultetu, i bila su dva romana, dva književna dela koja su meni ostala u glavi. Čitala sam „Travničku hroniku“ Ive Andrića, fantastičan roman koji je dobio Nobelovu nagradu, i koji govori o jednom malom mestu, Travniku, u Bosni,, Travnik, u kome se dešava celokupna svetska politika.
Dešava se negde ‘80-tih, i tu je jedno malo, malo selo i praktično tu je jedan austrijski konzul. Vremena se menjaju u Sarajevu, dolaze prestavnici iz Turske i Francuske. I imaju fantastične odnose, geopolitičke stvari se dešavaju u ovom malom selu. Tačno to sam ja osećala u Sarajevu, jer imaš jedno tako malo mesto u kome je bila nabijena cela svetska politika. Bile su sve međunarodne organizacije, sve države, i odjednom dobiješ kao neku prizmu kroz koju vidiš sve praktično, pragmatično. Nisu to teorije kako treba da radiš, to su ljudi i njihovi odnosi, to je tačno književn slika kako je Ivo, Ivo Andrić zvao, koja dobije vrlo praktičan smisao. Ne znam.
Pričaš o NATO-u, pričaš o 36 hiljada trupa i iznenada gledaš način na koji je NATO organizovan, politički, u to vreme u Sarajevu, i vidiš da ga vodi jedan američki novinar, ne general, koji ima dva zamenika. Jedan treba da bude Englez, a drugi Francuz. Tradicionalno, to su Englez i Francuz. Oni su
7
sasvim drugačiji karakteri i ne mogu da podnesu jedan drugoga, tako da sve ispadne mnogo bizarno. Na jednoj maloj sceni, kao u pozorištu, celokupna svetska politika i ljudi svih nacionalnosti, to ispadne jako interesantno i čudno.
U pitanju je bilo stvaranje dobrih politika jer pitanje Bosne u toj fazi je bilo da profunkcioniše i šta da se radi sa konfliktom. To je pitanje na koje ne postoji odgovor. Nije zaustavljen dugo vreme, onda je zasutavljen Dejtonom. Ali i kada je zaustavljen, ostale su vrlo snažne posledice. I šta je međunarodna zajednica radila da napravi zemlju, što se kasnije desilo i na Kosovu. Tu je bila ova država sa tri nacije, sa dva entiteta, čudna reč. Bilo je relativni mir i iznenada međunarodna zajednica i svi ti ljudi su morali da rade na neki način sve, pošto su bile praktične situacije.
Prva praktična situacija: sve tri nacije mnogo vole simbole, kao ljudi u Evropi. Tako da bi uvek stavili u automovile... onda, imali su dva pisma, naravno… stavili bi neki nacionalni simbol. Tako da, praktično, kada ide auto, sa dva kilometara ili jedan kilometar ili odakle bilo, odmah možeš da vidiš da vozi Hrvat ili Srbin ili Bošnjak. Tako da nije bilo slobode kretanja jer se na njih pucalo. Šta s tim da radiš? Jer nema slobode kretanja. Mislim, stvarno je bilo opasno ići… a govorimo o kratkim putovanjima, iz jednog sela u drugo. Ne govorimo o, na primer, distancama kao u Americi ili slično, putovati stotinama kilometara, opet govorimo o pet kilometara.
Prolaziš preko mosta iz jednog sela do drugog i možeš biti napadnut samo zato što mogu da te identifikuju. Tako da je međunarodna zajednica morala da misli o tome. To je bio zadatak. I oni su imali jedno pametno rešenje. Takođe, bilo je teško sa svetskom kulturom, demokratskom kulturom dialoga i slušanja, itd. Znate, o stvarima se treba usaglasiti, ali u jednom trenutku je bilo nemoguće usaglasiti se i sa Bošnjacima i sa Srbima. Oni nisu hteli da se usaglase. I zatim, bila je takođe razlika… znači, kada sam bila na Filološkom fakultetu, imali smo srpsko-hrvatsku grupu koja je učila srpsko-hrvatski jezik, ali u toj fazi se tvrdilo da postoji tri jezika, znači srpski, hrvatski i bošnjački.
Dok iskreno morfološki jezik ima neke razlike, ali bilo je zahteva i međunarodna zajednica je ponekad morala da prevodi brošuru ili nešto za javno informisanje na tri jezika. Tako da je mudro rešenje bilo, što niko nije očekivao i nekome nije palo na pamet da…. Oni nisu mogli da se dogovore oko registarskih tablica za automobile jer postoje dva pisma. Obično postoje neka slova i neko…. Pametno rešenje je bilo da se biraju, praktično da se koriste brojevi koji su zajednički i da se izabere sedam slova koja su ista na ćirilici i latinici, kao na primer A, O. I došlo se do tablica za kola koja imaju tri broja, na primer 123 A 456.
I međunarodna zajednica koja je bila tamo je morala da se bavi ovim pitanjima. Drugi dobar primer bi bio himna, ponovo problem jezika, bila je velika debata što da se radi. I na kraju predlog koji je pobedio je predlog koji ima samo muziku, bez reči. Ovo je bilo još jedno pametno rešenje. I ponovo velika debata… jer interesantno je koliko su simboli važni. Čovek misli šta je važnije, ne znam, zastava ili postavljanje granica države? Granice su važnije, ali i zastava je vrlo, znate, emocionalne i druge percepcije. Identitet je veoma važan.
Tako da je oko zastave bila velika debata. Bošnjačka zastava je tako završila sa dve prilično neuobičajene boje, žutom i ljubičastom, jer sve druge boje, kao što su bela, plava i crvena i druge, su bile razmatrane u smislu da ih upotrebljavaju jedni ili drugi, itd., itd., itd. A da li sam spomenula da su bila dva književna romana koja su mi na neki način bila u glavi, možda zbog mog filološkog obrazovanja. Mnogo sam razmišljala o ovom malom mestu gde se dešava svetska politika, gde je centar pažnje celog sveta i koje privlači ceo svet. I to sve je, znate, kao neka musaka od ljudi ili ljudskih odnosa. I razmišljala sam o srednovekovnom brodu ludaka. Jer ova je slika… bila je to čudna mešavina ljudi. I ta čudna mešavina ljudi nije bila…
8
Lokalni ljudi su ih videli na drugačiji način, jer, jer nije lako. Odjednom imaš priliv različitih ljudi i zapravo, ti različiti ljudi ti na neki način diktiraju ili govore šta da radiš. Ne mislim da iko to voli (smeje se), na jedan ili drugi način. I ovi strani ljudi, eh pa oni su svi različiti, ali oni dolaze i odlaze. Jer, uglavnom oni dolaze u okviru misije za jedan određeni period, ne znam, dve ili tri godine i posle odu. Tako da su ljudi koji žive tamo počeli da govore, dobro, možda je malo cinično: “Šta ovi ljudi rade? Oni neće ostati. Oni neće...”.
I bila je jedna čudna mešavina ljudi, da budemo iskreni. Ali dobro je što je bilo puno ljudi, ne znam, što su bili… meni se čini da uvek postoji čudna mešavina ljudi u svakoj velikoj organizaciji. To su ljudi koji su došli samo da bi imali posao. To su ljudi koji dolaze zbog plate. To su ljudi avanturisti. To su ljudi koji su možda frustrirani zbog nečega, nešto nije funksionisalo, ne znam, razveli su se ili nešto… njima je potrebno da rade nešto novo. Ali dobro je to što je bilo puno idealista.
I to je interesantan deo zato što su odnosi… možda i nije… znam da će mnogo ljudi misliti da je skoro kao kolonializacija ili protektorat ili bilo šta. Osećanja… mislim da je to ista stvar koja se desila po misijama u celom svetu, kada ideš u određenu misiju. Ne znam, u srednjem veku, kristaški ratovi ili šta god. Ja sam sigurna da je uvek postojila jedna čudna mešavina ljudi. Ali dobar deo je to da je bilo puno ljudi sa idealističkim pristupom, jer to je ono što ja samtram krstaškim ratovima 21. veka, ili kraj veka demokracije.
Ima određenih pitanja i razmatranja, različitih tački gledišta, ali opet, to je bila komplikovana mešavina, ali bilo je mnogo interesantnih ljudi. Kao i svaki odnos koji podrazumeva davanje i primanje i verovatno je bilo… mislim, naravno da nešto uzimaš iz svog iskustva, ali došla si da daš. I ovi ljudi koji su došli da daju svoj, svoj, ne samo profesionalizam ili znanje, nego neku vrstu iskrene posvećenosti mestu. Mislim da to čini ovu interakciju interesantnom. I ovi ljudi su, na najstrasniji način, pokušavali da daju sve od sebe, osećanja, strast, znanje, za ovu konstrukciju i kontradiktorini proces izgradnje države.
Drugi deo
Anna Di Lellio: Jel možete da nam date neki primer vašeg rada u Bosni, kao i ljudi sa kojima ste radili? Nešto što je možda bilo posebno izazovno ili posebno uspešno što ste morali da radite?
Seda Pumpyanskaya: Da, moj posao je bio uvek u komunikacijama. Ja sam bivša novinarka. To je oblast koju volim, oblast za koju isto mislim da je u poslednjih trideset godina doživela vrlo dinamične promene jer se sve kreće oko komunikacije i načina na koji obaveštavaš ljude. Tako da, kada sam došla, morala sam…. Pozvao me šef za javna pitanja, portparol Ujedinjenih nacija. Tako da, praktično su me poslali tamo da nađem moderan način komuniciranja sa ljudima i svetom. Tokom rata, mislim da su glavna srestva za komuniciranje bile konferencije za štampu, zbog toga što praktično šta se dešavalo tamo, bilo je mnogo incidenata, NATO, UN policija su se mnogo bavili incidentima.
Zatim, bilo je mnogo informacija o svetu danas, o stvarima koje se dešavaju u svetu. Neki… znate da svakoga dana ima… tako da, bilo je nešto slično. Tako da sam ja morala da razvijem strategiju komuniciranja i sa Bosancima i sa svetom na različite načine. I stvarno smo uradili mnogo dobrih stvari. Imala sam tridesetak ljudi. Bilo je oko pet, šest stranaca iz različitih zemalja kao u UN, i oko dvadeset lokalaca. Bilo je mnogo interesantno raditi sa njima jer su bili otvoreni. Oni su verovatno bili kao ja kad sam vam pričala o SAD. Za njih je to bio prestižan posao. Želeli su da uče od stranaca. Sviđalo im se to što rade. Bili su vrlo dinamični i napredovali su brzo.
9
Tako da je bilo lepo raditi u misiji sa tamošnjim ljudima. Jedna od interesantnih stvari, na primer… sad ću vam dati nekoliko različitih primera. Ovaj tramvaj o kome sam vam pričala, Sarajevo je dugačka ulica od dvanaest kilometara. Sećam se jednom kada smo odlučili da napravimo jedan UN tramvaj, što je bilo baš lepo. Bio je to plavi UN tramvaj koji je išao svaki dan. Možda se ljudima svidelo i koristili su ga. Mi smo bili misija koja je davala jedan sasvim drugačiji primer. Sećam se da smo mi bili prvi u UN koji su napravili veb stranicu. Danas to izgleda smešno, ali tako je bilo. UN misija u to vreme još nije imala veb stranicu.
U 2000 godini, imali smo tu ideju. Pronašli smo neke lokalne ljude i ova je bila prva UN misija koja je napravila svoj veb sajt i preko njega komunicirala. To je potpuno drugačiji primer. Zatim, još jedan primer, na primer Kofi Annan, koji je bio brilijantan generalni sekretar, posetio je Sarajevo. Normalno, bila je velika gužv oko toga. I odjednom, dobijam telefonski poziv: “Znate šta? Imaćemo PR događaj”. I ja sam bila dosta sveža, ali zapravo morali smo da organizujemo rođenje šestmilijarditog [deteta] u Sarajevu. “I budi pažljiva, jer to mora da bude etnički mešovito dete” (smeje se).
Tako da, ja sam preuzela PR događaj, one koji znaju odnose sa javnošću. Bio je to priličan PR i priličan poduhvat baviti se bolnicom... sada se ne sećam. Mislim da je to bilo prvo dete posle koje se rodilo posle ponoći i da je moralo da bude od mešovitog para, Bošnjaka i Srba. I posle sam shvatila… u stvari meni se činilo… možda grešim sada, ali na primer nećaka tadašnjeg, jednog od tadašnjih predsednika Bosne, koja je bila postavljena u kadar kao bolničarka. I tako dalje i tako dalje. Mnogo stvari se dešavalo. To je suštinski bio svetski događaj, šestmiliardito dete rođeno u Sarajevu.
I posle, postoji i tužna priča, jer, očito, mislim, tužna ili netužna, zato što je ova porodica bila u kontaktu sa mnom nekoliko godina, jer imaš PR događaj, ali niko se ne bavim tobom posle toga. Niko, znate, vas ne podržava do kraja života. A oni su verovatno... očekivali da će ih UN podržavati do kraja života ili ne znam... davati penziju ili šta god. Tako da, bilo kako bilo, mislim da ovim primerom, život… govorila sam o Ivi Andriću… život u Sarajevu u to vreme, u tom skroz nadrealnom internacionalnom ambijentu, sa jednom neverovatnom mešavinom ljudi. Ali malo je bilo tako i zato što su se neverovatne stari dešavale svakog dana, znate, kao slagalica.
Bilo je mnogo interesantno. Bilo je to jedan srećan život, jer, kako da kažem, nije bilo, nije bilo savršeno, ali se ljudi makar nisu međusobno ubijali Tako da mislim, znate, pričala sam vam o zelenilu i o onim kućama sa rupama itd., itd., u toj fazi, stvari su na površini održavane prilično mirnim. Bilo je jednih ili drugih incidenata, ali, znate, ne i masovnih ubistava ili masovnih incidenata, ali ste mogli i da osetite da je to površno osećanje, jer naravno, duboko u srcu, problemi... bilo je vrlo teško prevazići te probleme kad su postali toliko ukorenjeni. Ne da su svi počeli da se međusobno vole sutradan, da se vole i grle jedni s drugima itd.
Održavaju određeni, određeni mir. Kao što sam rekla, bilo je teško dogovoriti bilo šta, jer bi svi bili učtivi, ali se ne bi složili ni oko čega, a posebno u Mostaru. Još jedno mesto, koje danas izgleda potpuno drugačije, jer sećam ga se iz vremena kada je most bio srušen i kad je bio tužna ruševina. Pre pet godina, kada sam otišla tamo, nisam mogla da verujem svojim očima, jer sam videla na mostu kao tursku pijacu i, znate, zilion turista koji dolaze. A to nisam videla pre rata, ali te pogodi. Pogodi te na način da možeš da ideš od jednog do drugog mesta.
Ali interesantno je da kombinacija u ovom malo površnom, mestu gde je mir samo na površini, sa lepim zelenim... to je druga slika, vratila sam se zelenilu... opet, došla sam nova, nisam imala ta iskustva rata itd., itd. Ali tad nam je rečeno, mislim, zvanično nam je rečeno u UN-u i rekle su nam kolege “Nemojte da gazite po zelenilu“. Prvo ne razumeš, mislim, šta to znači? Jer bilo je nešto o
10
milion bombi u tom zelenilu, mislim, u šumi, tako da je pravilo da nikad... voziš se pored puta, ali nikada zapravo ne zasutaviš auto da izađeš da se prošetaš. Znači nikada ne hodaj po zelenilu.
Jer to je bio ogroman poduhvat, znate... nije trebalo dugo, tri ili četiri godine da se minira cela zemlja, ali je trebala ogromna količina sile da se deminira ili kako se to zove, razminira, da se izvade te mine. I svakako sve vreme dok smo bili tamo. Tako da, sve to odaje utisak fragilnosti, kao fragilnosti, imaš zelenilo, gledaš u njega, ali ne smeš da staneš na njega. Imaš mir, ali taj mir je fragilan. Ali takođe, to ti daje osećaj neke vrste vrlo dinamičnog razvoja i izvesne sreće zato što nije više bilo rata. Zaustavljen je.
Anna Di Lellio: Ok, jel biste mogli da nam nešo kažete o vašem životu u Sarajevu, vašim prijateljima?
Seda Pumpyanskaya: Pa, rekla sam vam o toj dugačkoj ulici u Sarajevu. Tako da, jasno, Sarajevo ima svoje različite delove, ali ima i istorijski centar koji je baš lep i koji sadrži miks onoga što bi se moglo nazvati turskim bazarom i mestom, Baščaršija. Mnogo džamija i mnogo minareta, katolička crkva, pravoslavna crkva, i sve to na udaljenosti od deset minuta pešice. I to daje taj čudan, jedinstven ukus koji mnogo, mnogo ljudi voli. Tako da sam brzo otkrila da svuda po brdu ima lepih mesta i imala sam fantastičnu bošnjačku porodicu, Fikreta. Imali su kuću, bila je tačno u centru, ali na brdu, na brdu, na vrhu, na vrhu brda.
Tako da su oni izdavali gornji deo kuće, tako da sam mogla da prođem kroz.. i dođem. I najlepša stvar koju sam mogla da imam bila je velika, velika terasa, sa koje sam mogla da vidim sve minarete i celo Sarajevo, i to je bilo baš, baš lepo. Tako da, moj život tamo, ili moji prijatelji, imala sam razne vrste prijatelja. Pa, kao što sam rekla, u UN-u je bilo raznih stranaca. Bio je jedan Amerikanac, bio je jedan Indijac, jedan Australijanac. Bilo je raznog sveta i mnogo Bošnjaka, ljudi iz Bosne. Brzo sam upoznala dva novinara koje su mi preporučili, preporučili neki drugi prijatelji.
Imala sam, na primer, prijatelja u Njujorku koji je radio za Asošiejted pres, koji mi je rekao. Tako da je jedna bila novinarka, još uvek je tamo, Aida Cirkez, ona je, bila je šefica Asošiejted presa u Bosni, a druga je Dušla Juričić, koja je radila na televiziji. I one su mi postale stvarno bliske prijateljice. Interesantno je i zbog toga što sam ja, pa, neke od kolega iz UN su predložile, pošto sam došla sredinom aprila, to je bio jedan od prvih vikenda, mislim da je možda bio i produženi vikend... čudan koncept, kao neka vrsta evropskog koncepta... rekli su “Zašto ne odemo na more?“ I odveli su me na more i otkrila sam ono što je sad hrvatska obala. Od Sarajeva do Dubrovnika je zapravo četiri sata vožnje. I to je bila još jedna vrlo zanimljiva slika, jer je to bila ’99.
To je godina kad je Beograd bio bombardovan, kada se već događalo Kosovo. Vozili smo. I opet zelenilo i ti lepi predeli, i ti mostovi sagrađeni od kamena. Onda dolaziš do tog prelepog mora i dela hrvatske obale sa ostrvima, lepota. More... jedini problem je... vreme je bilo savršeno, 25 stepeni, more je već bilo ok, 20 stepeni.. jedini problem je da je u to vreme izgledalo kao da je pala nuklearna bomba ili nešto. Jer nikog nije bilo. Bio je sam početak sezone, ali najverovatnije svi turisti... bilo je malo turista tada, ne kao sada, ali tih nekoliko koji su voleli ovde da dolaze, zbog bombardovanja Beograda, koji je prilično daleko... Znate, čujete te vesti u Italiji ili negde, ljudi kažu “Ne, ne, ne idemo u taj deo.“
Tako da prvo nisam mogla da razumem, jer sam videla tu neverovatnu lepotu, a nijedno ljudsko biće, znate, stvarno kao, kao posle nuklearne bombe. Ali bila je lepa ta, ta obala. Zaljubljena sam u tu obalu, i naravno, potpuno je drugačiji osećaj nego u Sarajevu, ali s vremena na vreme smo voleli da odemo tamo. I mislim da od prvog dana, s jedne strane vidiš rat i osećaš rat, a s druge, mirno je na površini. I puno povrća. I ljudi kao piju kafu i pričaju. Tako da je bilo puno kafana i puno komunikacije i
11
puno stvari da se radi. Tako da, život tamo je bio baš dinamičan i zanimljiv i sve je bilo u radu i posmatranju. I... pronalaženju načina. Ali bilo je...
I, naravno, minareti. Svaki put sam izlazila na balkon i pokušavala da prebrojim koliko ima minareta. I nikad nisam mogla da izbrojim. Ne znam jel bilo 20 ili 25 ili više. Bilo je puno, puno džamija i puno minareta, i jasno, to je ono što čuješ. Ali takođe čuješ zvona katoličke crkve i male vrlo stare pravoslavne crkve. I nadam se da ta lepa mešavina može da se održi.
Anna Di Lellio: I posle kada ste otišli… kako ste otišli na Kosovo?
Seda Pumpyanskaya: Kako sam otišla na Kosovo? Živela sam u Sarajevu, u Bosni, pa, mislim, odlazila sam i u Republiku Srpsku i u neke druge delove Bosne, dve godine i tri meseca. I tražila sam neku promenu ili nešto. I pojavila se mogućnost da odem na Kosovo. Do tad se već dogodilo i ljudi su počeli da odlaze. Tako da mi je, suštinski, ponuđen transfer. I to je bila 2001, rana faza UN misije, ne najranija, ne rana. Kao neka druga faza. Tako da mislim da sam tamo stigla negde oko 30. jula 2001. I, jasno, razmišljala sam, ali pretpostavljam da su te dve, dve i po godine u Bosni dosta toga odredile... pa, ono što znaš i odakle dolaziš uvek određuje način kako vidiš stvari... tako da je to dosta odredilo kako sam videla Kosovo.
Kosovo sam uvek videla malo kroz balkansku ili bosansku prizmu. U kom slmislu? U praktičnom smislu, jer sam živela kroz iskustvo jednog drugog konflikta. Naravno, konflikti imaju svoje okolnosti, ali to je takođe i sam konflikt. Tako da sam sada došla u drugi konflikt, ali sa iskustvom kako se to dogodilo i kakvi su bili odnosi i šta može da se uradi i šta ne može da se uradi. I već sam rekla da je bilo teško pregovarati ili dogovoriti bilo šta u Bosni. I drugo, jasno, živela sam, bila sam okružena ljudima i sama sam bila u oblasti komunikacija, znate, kroz ono što je urađeno da bi se ponovo izgradila zemlja posle rata. Opet u praktičnom smislu.
I da je dosta toga određeno naravno svrhom misija Ujedinjenih nacija. Ako pričamo o tome, misije Ujedinjenih nacija, mandati su bili potpuno drugačiji. UN misija u Bosni se suštinski bavila sa dve stvari – policijom i pravosuđem. Za mene je bio veliki šok kad sam došla na Kosovo... u Bosni su postojale druge međunarodne roganizacije koje su se bavile drugim temama, tako da je bilo, znate, podela po zadacima... ali UN misija na Kosovu je u priličnoj meri bila vlada. Tako da je to mnogo više u smislu iskustva i mnogo veće. Jel hoćete da nastavim (smeje se)?
Anna Di Lellio: Naravno.
Seda Pumpyanskaya: Pa, mislim, pretpostavljam da takođe prvo nisam znala šta da očekujem. Pa, imaš neko iskustvo, čuješ nešto na vestima. Pa, pretpostavljam da ne mogu da se setim, ali pretpostavljam... Pokušavam da se setim da li sam došla avionom ili kolima. Verovatno avionom. U svakom slučaju, odjendom ne mogu da se setim na koji način sam došla. Percepcija je bila različita. Pa, očekivala sam bosansko zelenilo, ali nisam videla bosansko zelenilo jer Priština, tu sam sletela i tu sam najviše bila... kasnije sam putovala i videla i neke druge delove... ali Priština, Priština nije zelena.
Grad je verovatno veličine Sarajeva, ali Sarajevo je bilo dugačko i okruženo planinama. Priština je u nekoj vrsti ravnice, niske ravnice. Ne baš... planine se vide u daljni, nisu, nisu blizu. Pa, svi znaju da je to mesto u sovjetskom stilu sa tim sivim zgradama koje vidimo u mnogim mestima sovjetskog stila, tako da nije baš lepo. Ali mislim da je bilo nekih fizičkih osećaja koji ... i svi su pričali o hotelu Grand, koji je bio poznat pre rata, a onda su tu bile UN. Tokom rata, to je bilo neka vrsta mesta... u svakom slučaju, tipična siva zgrada od 20 i nešto spratova, kao mnogi hoteli, ne znam, ako odete u Sibir ili bivši Sovjetski Savez ili u Rusiju, videćete mnogo takvih zgrada.
12
Šta se onda desilo? Ne znam šta očekujete. Pretpostavljam da sam došla iz malo, kako da kažem, veselije i lepše bosanske atmosfere koju smo imali, pošto si već bila smeštena tamo, već živiš tamo. Život se nastavljao na ovom novom mestu. Prva stvar koju primetiš, to nisu baš najlepše slike, je prašina. Jer nekako, sve na Kosovu je uvek bilo prašnjavo. Pa, i u Moskvi, zbog kiše i zbog klime i zbog zemljišta, i zbog čega god, nikad ne možeš da imaš čiste cipele. Uvek prašnjavo ili blatnjavo ili nešto.
Ali na Kosovu je bila suva prašina. I tokom perioda u kome sam ja živela, imala si osećaj da udišeš čestice nečega, jer ima.. uvek je bilo sivo i uvek je bilo prašnjavo. Takođe, prilično je oblačno. Mislim da je nekako bilo manje sunčano nego na drugim mestima na Balkanu. Drugi osećaj je buka, jer sve vreme živiš sa bukom, iz vrlo jednostavnog razloga: tad nije bilo struje, nije bilo jasnog, bilo kakvog plana. Ali ono što je međunarodna zajednica pokušavala da uradi je da makar pusti struju po dva sata sa prekidom od četiri sata. Tako da su svi imali agregate. Tako da, ako imaš puno kuća sa zilion agregata koji rade skoro sve vreme, uvek je buka.
Nisam bila sasvim sigurna, jer sam dolazila kao Ruskinja i nisam bila baš sigurna da li je život u Bosni bezbedan. Ali, znate, mislim da se politički osećate različito od Bosne, gde je sve bilo vrlo, vrlo, vrlo teško, ali je makar međunarodna zajednica ulagala sve napore da pokuša da ljudi komuniciraju i rade zajedno, mislim Bošnjaci, Hrvati i Srbi. Ali mislim da je prvi osećaj na Kosovu, jer tamo se ovaj konflikt razvijao kao zid. Postoji zid i međunarodna zajednica ga neće prevazići. I to je bio u političkom smislu drugačiji osećaj. Jer radiš u vrlo različitim okolnostima, ali na neki način pokušavaš, i ovde razumeš da postoji zid i da ništa ne možeš da uradiš. Pričam o odnosima Albanaca i Srba, iskreno. I to je u velikoj meri predodredilo politički rad.
U svakom slučaju, bezbednost, da se vratim na bezbednost. Nisam bila baš sigurna kako ću izgledati kao Ruskinja, zbog svih tih predrasuda, na neki način sam mislila da će Albanci reći: “Ok, ona je Ruskinja, ona je za Srbe“. Da li sam bezbedna, da li ću biti dobro primljena, da li ću moći da radim svoj posao? Šta, šta... to su bila pitanja koja su ti na neki način u glavi, što je normalno, ljudski. Imala sam smešnu reakciju, stajala sam, prijavljivala sam se negde, ne znam, ali bio je kratak red. Mislim da sam se okrenula i iza mene je bio mladić. Pitala sam ga: “I ti dolaziš?“ Rekao je: “Da.“ Rekla sam: “Gde ćeš odsesti u Prištini?“ i “Zašto ne bismo živeli zajedno“ (smeh), ne mislim da živimo zajedno kao par, ali pretpostavljam da je to bila moja zaštitinička strana, kao, ok, zašto da ne, ne znam, zajedno sa nekim...
To je bio lep osećaj, jer se pretvorilo u vrlo neočekivanu zajednicu i pričaću o ovoj međunarodnoj zajednici na Kosovu. Mladić, moj drug Antonio, je iz Brazila. Radio je za IT i na sajtu koji su razvijali. Pa rekla sam vam da smo mi u Bosni napravili prvi veb sajt. Da, zapravo, stigla sam na Kosovo zato što je neko koga sam srela u Bosni, Simon Haselock, on je bio portparol ili šefi javnog informisanja za Kancelariju visokog predstavnika, i preselio se ovde i pozvao me, i tako je došlo do transfera. Zaboravila sam to da kažem.
Tako da sam se okrenula prema Antoniju, završili smo [zajedno]. Rekao je: “Da, što da ne, hajde da delimo stan ili šta god“. I počeli smo da gledamo stan koji nam je neko sugerisao, on je rekao: “Da, neki momci su predložili nešto“. I otišli smo. Završili smo živeći u vrlo lepom... Ja imam veze sa Španijom u smislu jezika. Govorim šest jezika i učila sam mnogo španske književnosti. Tako da sam završila sa tri Latinoamerikanca. Mnogo zabave. Jedan je bio iz Perua, jedan iz Čilea, Antonio je bio iz Brazila i ja. Sada, zašto je to važno? Dve stvari: kada su stvari... pa, bilo je života i van posla... tako da kada su stvari, kada su obične stvari teške, obične stvari, mislim, svetlo, voda, grejanje i sve to je bilo teško. Nije bilo vode, nije bilo svetla većinu vremena.
13
I UN je naravno u kancelariji imao agregate. Tako da su se desile dve stvari: postaneš bliska sa ljudima. Pa, pre svega, imaš manje prilika da ideš... i šta ćeš da radiš, da se šetaš prašnjavim ulicama? Da ideš i potražiš neko mesto da trčiš ili se baviš sportom ili šta god. Da čitaš knjigu uz sveću je malo komplikovanije. U svakom slučaju, postali smo bliskiji. Ljudi počnu da pomažu jedni drugima. Stvoriš finu zajednicu i dosta čavrljaš i nađeš neko dobro rešenje i.. pomažeš. Mislila sam da to nije baš pitanje bezbednosti, ali nekako ne znam, neka nadrealna misao, ali suštinski se završilo kao fina grupa ljudi koja fino živi.
I međusobno pomaganje i dobra komunikacija su, mislim, bili druga strana nedostatka stvari na Kosovu. Mi... šta radiš kad nemaš struje u frižideru? Kako ćeš da držiš, ne znam, hranu ili šta god. Tako da smo našli dobro rešenje. Odlučili smo da ćemo jesti samo sir i vino (smeh). Pa, makar se to ne pokvari kad se frižider isključi na četiri sata. Tako da smo uveče imali prilično mnogo, kako bih to nazvala, zabava, ne baš zabava, ali nekih sedeljki, ćaskanja, neko bi svratio, komunicirali smo, pričali priče itd., uz sir i vino. I bilo je lepo.
Bilo je skoro kao, na dobar način, kao u pionirskom kampu ili tako nešto. Kad uđeš u zajednicu, to je zajednica. Zajednica može da ima dobre stvari i loše stvari, kao što znamo. Ali međunarodna zajednica tamo je više bila zajednica nego na nekim drugim mestima.I svakako, u vrlo sređenom životu, na neki način manje težiš komunikaciji jer imaš stvari koje možeš sama da radiš itd.
Ljura Ljimani: Ok, a šta je sa onim što zovemo lokalno stanovništvo? Komunikacija sa lokalcima?
Seda Pumpyanskaya: Komunikacija sa lokalcima. Kako bih rekla? Da, imala sam problem što sam Ruskinja. Zanimljivo je, mislim, ceo svet se bavi rasom itd., kad znaš da nisi viđena ili da ne možeš biti viđena, ne znam, kao crnkinja ili kao Sirijka ili kao Ruskinja ili kao Srpkinja. Znaš da postoji velika stigma. Pa, mislim, za mene to nije bilo pitanje života i smrti, mislim, ja.. ali je čudno, čudna stvar. Nešto te određuje. Zato što mislim da ceo svet ima tendenciju da živi, ili ja imam skroz kosmopolitsku misao, ja stvarno... za mene, pitanja različitosti, religija, nacionalnosti, boje, zaista ne treba da budu bitna. Osim bogatstva koje te stvari mogu da donesu.
Ali plašim se da u savremenom svetu ima sve više i više stigmatizacije i ljudi, ne nužno, ljudi imaju tendenciju da vide stvari kroz tu prizmu. Ne mogu da kažem da sam na početku imala puno prijatelja Albanaca. Možda je i to bilo predodređeno. Šta sam videla? Pa, vraćajući se u Prištinu, vidiš puno, puno... dobro, videla sam ceo grad prepun belih automobila, UN automobila. Ceo grad. U Bosni nije bilo tako. Mnogo belih kola, ali ne sva. Jer je tamo postojao drugi život. A ovo je stvarno bila vlada, tako da je bilo baš, baš mnogo.
Ljura Ljimani: Belih kola, UN kola?
Seda Pumpyanskaya: Belih kola, UN kola. Kao, sećam se da sam došla u hotel Grand i svaki auto je bio beo, to je bilo... Takođe, videla sam puno kuća koje su bile u, u izgradnji i sve su bile baš velike. Tako da, kao kuća, ali baš velika, kao pet ili šest spratova. Privatna kuća, mislim. I kasnije sam otkrila da su Albanci mnogo više porodično orijentisani i cilj oca je da sagradi kuću koja će imati po sprat za svako dete, tako da, ako porodica ima četvoro-petoro ili šestoro dece, kuća će imati četiri-pet ili šest spratova. I takođe, u prizemlju bi bila radnja, za posao koji se vodi. Tako da je celo Kosovo u to vreme bilo gradilište.
Bilo je mnogo kuća koje su rasle, na tri sprata, drugi su se dograđivali. To je takođe dodalo... Tako da je bio, pretpostavljam da je bio osećaj inicijalnog... mnogo više stranaca, moja unutrašnja interakcija je bila sa mnogo više stranaca i mnogo više porodične bliskosti u većim porodicama. I kasnije, jasno kroz određene novinare itd. Počela sam da stvaram prijateljstva i upoznajem ljude. Sad, moj posao je
14
bio, i zbog toga pretpostavljam da je to interesantno iskustvo, ili verovatno jedinstveno iskustvo, verovatno jer sam bila Ruskinja ili šta god, u pres kancelariji sam dobila zadatak da radim sa srpskim novinarima.
Pa, lakše reći nego uraditi, jer na Kosovu nije bilo srpskih novinara. Nijedan (osmeh). Tako da, u redu, vrlo dobro. I šta sad da radim? Ali opet, postojao je politički zadatak, jer su dolazili izbori i postojalo je nešto za šta je međunarodna zajednica mislila da je plan, strateški plan i to se zvalo strategija za angažovanje Srba. Vrlo zapadnjačka formulacija.
Ljura Ljimani: Pričate o prvim izborima?
Seda Pumpyanskaya: O prvim izborima.
Ljura Ljimani: Ok.
Seda Pumpyanskaya: Jer je postojao osećaj da Srbi neće glasati. Tako da je postojala ideja šta mi možemo u političkom smislu da uradimo da ohrabrimo Srbe da glasaju. I postojalo je razumevanje da će Srbi na Kosovu glasati ako postoji neka vrsta političke poruke iz Beograda. Ali da bi politička podrška stigla iz Beograda, takođe su ti trebali mediji i komunikacija. Kako da do toga dođe ako postoji zid? Tako da, uz sve te kompleksne stvari o kojima vam govorim, mi smo suštinski morali da radimo sa srpskim novinarima. Hajde da nađemo srpske novinare. Tako da vam ovo govorim... ne, bilo je fantastično zanimljivo. Možda pričam o kompleksnim stvarima, ali, ali takođe, morala sam... mislim, posetila sam više, ne samo Mitrovicu, već sam posećivala i enklave. Posećivala sam manastire, išla sam u Beograd tako da, u izvesnoj meri, bila sam više izložena srpskoj strani priče u toj fazi na Kosovu, koja je interesantna. Teška. Vrlo teška.
Kako je to izgledalo? Išla sam u Beograd, jer su tamo bili srpski novinari. I imali smo ideju da dovedemo grupu srpskih novinara na Kosovo. To je bilo dve godine posle rata. Govorimo o letu 2001. Napravili smo grupu od 13 novinara. I išla sam u srpske novine, na srpske televizije. Išla sam da upoznam ljude, išla sam da ih tražim. Bilo je čudno ići sa Kosova kolima u Beograd. Bilo je čudno doći iz Prištine u taj veliki grad, jer stvarno veliki glavni grad na sevrnom Balkanu je Beograd. Teško mi je to da kažem, ali to je lepo mesto. I takođe se sećam tog osećaja neke vrste prašine i agregata i drugih stvari...vrlo iskreno, kad sam ja ili neko drugi putovali u Beograd, prvi san je bio doći do hotela Hajat, to je bio lep hotel, i okupati se (smeh).
Tako da je prva stvar koju bi uradila bila da napuniš kadu i sediš u njoj dva sata (smeh), jer, jer bio je taj osećaj, da spereš prašinu. Ali mislim da se spojilo u prilično suštinski osećaj, jer je konflikt bio ružan. Osećaj prašine i zemlje i ružnoća koju si nekako dobijala u Prištini uz sve stvari. To se pretvaralo u sliku etničkog sukoba. A stalno se želela da to spereš sa sebe. I stalno si želela da nađeš rešenje za to, ali duboko u srcu razumeš da je bilo... da postoje dve strane priče, jedna je o srećnim, vrlo dinamičnim Kosovarima... bila je zastava, američka zastava, ili kosovska zastava, na svakom ćošku.
Bila je ogromna izgradnja. Bila je ogromna dinamika jer si osećala tu neverovatnu sreću kod ljudi, koji su nekako dobili ono što su želeli. A dobiješ i potpuno drugačiji osećaj iz svakog mesta gde je bilo Srba, jer dobiješ osećaj ćorsokaka i da nema održivog rešenja. I u emocionalnom smislu, ako radiš u Bosni, stvari su veoma teške, ali je postojala neka vrsta nade tamo, nada koju možeš da izgubiš... Tamo, mislim da je rad stranaca i sve prave stvari i izgradnja, sve je urađeno za kosovsku državu, ali nije bilo rešenja za srpsko pitanje. I to smo svi mi osećali skoro sve vreme.
A sad o novinarima. Tako da sam išla, kad sam išla da razgovaram sa televizijom, došla sam u grad i jasno, svi su pričali o bombardovanju i o Amerikancima, i ja sam izgledala kao ludakinja koja je došla sa Kosova i šta god. Ali bilo je, nisam shvatala koliko loše je bilo. Jer na televiziji, govorimo o glavnoj
15
srpskoj televiziji, i ja sam rekla: “Kako mogu da vam pomognem?“, oni su zapravo rekli: “Jel možete da nam pošaljete sliku Prištine?“, ja sam rekla: “Kako, kako to mislite?“ Oni su rekli: “Nemamo nijednu sliku već dve godine“. Loše je kad tako nešto dođe iz komunikacija, sa televizije.
Oni stvarno nisu imali nijednu fizičku sliku. I jedan od poslova koji sam započela, morala sam da organizujem mrežu razvijenu u toj fazi, ali morala sam da organizujem samo razmenu prostih slika... ne govorimo o intervjuima ili, ne zna, posebnim situacijama, već o običnim slikama, tako da srpski mediji makar to dobiju. Poseta u potrazi za srpskim novinarima u Beogradu, razumevanje da postoji neverovatna glad za informacijama, glad... oni nisu imali nikakve informacije za dve godine. Dobijali su ih preko, ne znam, CNN-a ili... što je dug put. Tako da je to način na koji su oni hvatali, razumevali šta se događa.
Treći deo
Seda Pumpyanskaya: Tako da smo odlučili da dovedemo određene novinare. Napravili smo stvarno finu grupu, razumela sam da dolaze u totalnoj gladi, kao što sam rekla, gladi za informacijama. Ali nije bilo lako, jer čak i sa Srbima, sa srpskom grupom, celo putovanje je moralo da bude u oklopnim vozilima. To su bila bela oklopna UN vozila koje ponekad vidiš jer tako pokazuju da je došla bezbednost. Nismo mogli da znamo šta će se desiti, ko će pomoći i šta god. Mislim, sa velikim... volim... u mom životu, u mojoj karijeri i svemu što radim, volim otvorena vrata. Tako da je ponovno otvaranje vrata za informacije srpskim novinarima na Kosovu, mislim da je bilo vrlo, mislim da je to bio dobar korak, bio je to vrlo bažan korak.
I kasnije, ja sam suštinski morala da budem osoba na, koja sedi na Kosovu u kancelariji za informisanje Ujedinjenih nacija, koja pomaže novinarima iz Beograda ili srpskim novinarima iz svih druguh mesta da dođu do informacija. Bilo da se radi o fotografijama, slikama, intervjuima, ne znam, pristupu ili drugim, drugim stvarima. Sada, šta smo videli, na primer, i šta sam ja videla i kasnije kad smo išli? Šta se dogodilo na Kosovu i kad pričam o ovom ratu, njihove države su enklave. Šta je enklava? Enklava je malo selo, na primer deset kilometara od Prištine, na primer, tamo ima 150 stanovnika, Srba. Na primer, ti si tamo i vidiš automobil, jasno, sa srpskim registarskim tablicama, ali taj automobil nigde ne može da vozi. Vidite... uopšte. Govorili smo o problemima kretanja u Bosni, ali ovo je bilo još gore.
Vidiš ljude koji su potpuno odsečeni, to je skoro kao... odsečeni od svega jer ne mogu da izađu iz sela. Mogu samo da idu po kućama. Ne mogu da izađu da kupe hleb. Jasno, imaju italijanske vojnike, na primer, koji ih čuvaju u svojim uniformama i sa oklopnim vozilima, i oni su dogovarali sa italijanskim trupama oko odlaska u albansku prodavnicu da oni odu da im kupe hleb i donesu im, sa oklopnim vozilima. Opet su to bile slike... Mislim, jasno je o čemu govorimo, kako ćeš da radiš? Kako ćeš da zaradiš za život? Kako ćeš dobiti penziju? Potpuno si odsečen od svega.
To je bila tužna slika, jer to je nešto, skoro jedina stvar koju možeš da uradiš je da zaštitiš te ljude. Ali govoriti o bilo kakvoj integraciji u normalan život, šta s tim da radiš. Tako da mislim da je celo pitanje enklava stvaralo jedno osećanje ćorsokaka i nedostatka rešenja. Sad, slične stvari si mogla da vidiš u manastirima, kad ideš na jug. A ima divnih srpskih manastira, i to je važan deo kulture. Ali, opet, mogla si da vidiš manastir, sedam monaha, i da vidiš četiri oklopna vozila, i vidiš KFOR i NATO trupe koje ih čuvaju. I monasi, sede unutar manastira, realn ne mogu da izađu napolje.
16
To je kao da si odjednom opkoljena u svom stanu i moraš da sediš u stanu. U svakom slučaju, neko vreme sediš i radićeš neke stvari, ali takođe ti treba neka sloboda da se krećeš svuda da bi radila, obavljala stvari. Takav je bio osećaj tamo. I onda, bila su komplikovana pitanja u Mitrovici na obe strane, sa mostom i svim ostalim. I imali smo puno, i puno, i puno priča o Srbima koji su bili, kako bih rekla... Čak, čak i kad sam bila u Bosni, Bošnjaci, Hrvati, Srbi... to sa pojavi u razgovoru: “Kad izlazim iz toga?“.
Bošnjaci su dobili državu i dobili su sve. Hrvati su bili vrlo nesrećni, jer su mislili da nisu dobili državu, jer je država podeljena između dva entiteta i oni su bili pomešani, pa nisu dobili državu ili šta god... ili nezavisnost, ili teritoriju, ili šta god da je to. Tako da su zbog toga odnosi u Mostaru toliko komplikovani. Srbi su dobili nešto. Ok, izgubili su, šta god da je to, imperiju ili šta je to bilo, ali nisu dobili baš mnogo. Tako da još i na Kosovu, jer jasno, Kosovari... i postojao je osećaj sreće. Mislim da je to bila kontradikcija, postojao je osećaj velike sreće na strani Kosovara jer se mnogo toga dogodilo. I bilo je vrlo dinamično. Priština je stvarno izgledala kao mlado mesto. Kao vrlo dinamično, mnoge stvari su se dešavale.
I odjednom taj osećaj duboke sreće na svakom mestu. Nije imalo ikakve veze, ili je imalo, ili je malo imalo, ne baš nikakve, znate, možda sa Miloševićem ili ranijim stvarima. Ali činjenica je bila da ti ljudi, u toj fazi, nisu mnogo dobili i obrnuto, bili su odsečeni od svake vrste održivih izvora. Izvora života. Bilo je zanimljivije, jer mislim da dodaje... Iskustvo na Kosovu je bilo potpuno drugačije od Bosne. Dok, kako sam rekla, je to bila različita oblast, različit konflikt, mislim da je i jezik doprineo tome, jer jezik kosovskih Albanaca je potpuno, potpuno različita grupa jezika i zato si se takođe osećala....
Znate, ako slušaš bošnjački jezik, pa se pitaš da li je to Hrvat ili šta god, Bošnjak, ili Srbin, ne samo pismo, već i reči na primer, hleb je kruh na hrvatskom, hleb skoro kao neka ruska reč u... i iskopavali su te reči koje su imale različita porekla. Tako da jasno, Albanci i Srbi su dve grupe jezika koje nemaju ništa zajedničko, ne postoji niti jedna, nijedna interakcija.
Tako da, uobličavala se balkanska panorama. Jer odete u Hrvatsku, odete u Sloveniju, takođe odete tamo i pogledate i vidite to zeleno mirno mesto koje srećom poznajete... U svakom slučaju, bila je prva zemlja mira, vidiš Bosnu potpuno opustošenu ratom, sa četiri miliona raseljenih od četiri miliona, tako da, suštinski, dva od četiri miliona, suštinski 50% i sa tim, znaš kulturnu mešavinu. Pogledaš Kosovo sa tim, znate, vrlo dinamičnim razvojem i srećnim Kosovarima, mislim da je priča, srećna priča. I da budem iskrena, gledajući iz moje perspektive, mogli biste da razumete da je mnogo toga određeno okolnostima. U suprotnosti sa bosanskim iskustvom, dogodila se nezavisnost.
Ne znam, u nekim drugim okolnostima, razvilo bi se na drugačiji način, ali ovde je postojao strah od ponavljanja nekih drugih stvari koje nisu sprečene u ranoj fazi ili nisu sprečene u vreme kad su se stvari dogodile. Ali ovde je postojalo to veliko, veliko pitanje tog ćorsokaka srpskog pitanja na Kosovu, koje me je očito pratilo jer to je takođe tačno. Ovo iskustvo je bilo jedinstveno jer mislim, u smislu profesionalnih osećanja, mislim da je čak, znate, dobijete neku vrstu parcijalnog iskustva na drugim mestima, ali ovde, sa tom potrebom za međunarodnom zajednicom, ili kako god da to zovete, sa tom potrebom da pravi državu. Da vodi celu vladu, da se bavi sa svim pitanjima uopšte. To je bilo vrlo puno iskistvo.
Malo vođena američkim uglom, kao što sam vam rekla gde sam živela, bilo je vrlo zabavno, zajednica skoro sovjetskog stila. I puno levljih američkih perspektiva, jer su levi Amerikanci često neka vrsta leve strane mača. Jednom smo takođe, sa balkanskim iskustvom, jednom smo takođe, da budem iskrena,
17
pobegli u Grčku sa jednim mojim prijateljem. Pa, to nije baš daleko, Grčka i Makedonija nisu baš daleko. Pobegli, jer je još postojala procedura, bilo je prilično bezbedno, ali je postojala procedura da smo trebali nekoga da obavestimo. Mi smo odlučili da odemo na dva dana. Bio je vikend ili tako nešto.
Tako da, bilo je stvarno zanimljivo, jer vožnja... takođe smo bežali u Crnu Goru, to je, to je drugi deo... pa, mislim, ne bežali, ali postojao je neki autobus koji je vozio do crnogorske obale, koji je putovao devet sati. Bilo je... preko planina ili gde već. Opet, dođeš do tog prelepog mora, dođeš do tih prelepih planina. Fizički ideš preko visokog vrha {pokazuje rukama} planine da bi stigla na more. I na neki način misliš o svemu tome jer je... znate i verovatno kao Ruskinja, misliš o nekoliko stvari.
Misliš o bivšoj Jugoslaviji iz naše perspektive, iz ruske perspektive... pitali ste me: “Kad ste rođeni?“ ’60, ’65, odrasla tokom ’80-ih u zatvorenom svetu. Bivša Jugoslavija je pomalo bila san. Bivša Jugoslavija je bila najnaprednija, najbliža Zapadu. Imala je razne stvari koje su, na primer, u Rusiji bile neverovatne. Privatni sektor, ne znam, kafiće, i bilo je restorana i bilo je mogućnosti koje niste mogli da zamislite, da putujete na Zapad, zaradite nešto i vratite se. Pa, vratila sam se na isto pitanje, ali bilo je puno prirode, bilo je puno mora, bilo je puno planina.
I dolazeći iz porodice gde je bilo dosta liberalne misli i na neki način, generacija mog oca, moji roditelji koji su dosta uradili za Perestrojku, svako bi mislio da će Jugoslavija biti najlakša. Oni su zapadnjaci, oni su već zapadnjaci... Pričala sam o ruskoj perspektivi. Tako da, šta je lakše...na neki način, sovjetski blok pada, a zapadna zemlja postane zapadna i to je to. Oni već imaju privatni sektor, oni već imaju priv... pa, deo privatne ekonomije. Znate, oni su Zapad, oni imaju slobodu da putuju. Niko nikad ne bi verovao kako će se to završiti. I sada... niko ne bi verovao da to što imaš skoro sve, da će se to završiti sa toliko nerešivih ili teško rešivih latentnih konflikata.
Tako da je ispalo kao neka vrsta suprotnosti. I pretpostavljam da je vo trogodišnje internacionalno iskustvo takođe bilo zanimljivo, dok pričamo o tim strancima koji dolaze i odlaze, šta daješ, šta uzimaš. Naravno, mnogi ljudi su ostali ili su se venčali ili ne znam ni ja ili su nakon toga ceo život posvetili Balkanu. Navučeš se na Balkan. U mom slučaju, navukla sam se na Balkan, ali sam znala da stavim vremenski rok, jer ne znam. Iz nekog razloga sam odlučila da će to biti tri godine. Jer sam znala da ako ostanem duže od tri godine, verovatno ću ostati ceo život ili posvetiti ceo svoj život Balkanu.
I u nekom trenutku sam odlučila: “Ne, idem dalje.“ Volim ovde. Volim da se vraćam. Volim ljude. Razumem. Razumem deo istorije. Provela sam fantastične, fantastično zanimljive, možda ne lake, ali fantastično zanimljive tri godine na Balkanu, ali ću staviti vremensko ograničenje. Bolje da se kasnije vratim, odseliću se. I jesam se preselila na drugi geopolitički konflikt zahvaljujući UN, što je ispalo potpuno neočekivano za mene. Vrlo nepoznat konflikt. Vrlo važan tokom ’90-ih, skoro kao Balkan ’20-ih. Završila sam u Gvatemali u Centralnoj Americi. I to je bilo još jedno poglavlje u mom životu.
Anna Di Lellio: Šta je bilo posle? Vi ste otišli... to nas dovodi do današnjeg dana. Šta ste radili posle Balk... posle Kosova ste otišli u Gvatemalu?
Seda Pumpyanskaya: Da, da.
Anna Di Lellio: Onda…
Seda Pumpyanskaya: Ok.
18
Anna Di Lellio: Još uvek radite na Balkanu, preko Saveta Evrope, zar ne?
Seda Pumpyanskaya: Da, pa ne…
Anna Di Lellio: … indirektno…
Seda Pumpyanskaya: Indirektno, mislim, indirektno. Pa, drugo pitanje. Reći ću vam, nego još jedno pitanje, ako želite da precizirate bilo koje od tih iskustava, šta god, detinjstvo, Rusiju, šta god drugo, Ameriku, samo mi postavite pitanje i ja ću... porodica i šta god... i daću vam detalje. Pa, kao što sam rekla, posle Balkana sam otišla u Gvatemalu, gde sam provela naredne tri godine, što je bilo 2001-2004. Ne mogu... jednom rečju, mnogo komunikacije o poslu, o slikama, percepcijama Tako da, sletela sam tamo, u zemlju o kojoj ništa nisam znala. Nisam imala pojma da je tamo bio građanski rat koji je trajao 36 godina.
Zapravo, bilo je mnogo gore nego, na primer, u Salvadoru, koji je mnogo poznatiji, sa mnogo više žrtava, ljudi koji su nestali itd., i takođe nisam znala da su UN dovele do mirovnog sporazuma tek ’95, vrlo kasno, kada se ceo svet već promenio. Tako da sam se stvarno osećala da, ako bi se desilo da se nađem u sred geopolitičkog konflikta 20. veka na Balkanu... pa, bio je kraj 20. i početak 21. veka... Nekako... kao vremeplov koji vas vodi do konflikta koji je bio veliki ’80-ih, ali svi su danas zaboravili na njega. Tako svet, tako sve funkcioniše. Ali nije bilo, nije bilo bolje.
To je bilo skroz fantastično iskustvo. Skroz različito, jer je to kao još jedna predivna orhideja u džungli ili nešto skroz latino-američkog, latino-američkog ukusa. U poređenju sa Balkanom, skroz drugačije, pa, različit konflikt, ali ne, ne bolji. Skroz drugačije iskustvo Ujedinjenih nacija, jer je sve išlo oko ljudskih prava, ne oko policije ili upravljanja, nego ljudskih prava. Toliko različitih uglova. I skroz različiti uglovi, na primer... kad sam tamo otišla, nisam skroz razumela da Gvatemala ima preko 50% starosedelačkog stanovništva, 26 jezika. Veoma bogat kolorit i sistem koji... aparthejd ili rasizam, jer ništa... nijedan jedini zakon, nijedna jedina stvar koja je u vezi sa tim.
Tamo sam bila, rado ću reći nešto više, oko tri godine. Fantastično zanimljivo mesto i posao. Posle toga sam se preselila u Evropu, nekako sa odlučila da mi je zanimljivije da steknem evropsku perspektivu, i dobila sam posao kao direktorka komunikacija za Savet Evrope, gde sam bila šest godina, od 2006. do 20011. I to je bilo zanimljivo na drugi način, jer se radilo o evropskim pitanjima, sve je bilo u vezi sa miltilateralnom kooordinacijom, zakonodavstvom, sa mnogo dobrih stvari, opet sam se bavila komunikacijom, razvojem komunikacija, PR poslovima i informisanjem u celini, što je brzo počelo da se razvija zbog brzog razvoja interneta, ne znam, angažman i kampanje javnog informisanja su se brzo razvijali, socijalni mediji su se brzo razvijali.
Svi smo bili uhvaćeni u to, pa, tražeći iste zadatke koje sam imala kad sam otišla u Bosnu, kako tražiš moderna sredstva komunikcije, znate, u savremenom svetu. Ali, da budem iskrena, imala sam osećaj, i to, to, to se takođe stalno pojavljuje u razgovoru... pa, pretpostavljam da bi bio isti osećaj kada bi danas neko govorio o Africi ili... Postoji razvijeni svet i neka vrsta finansiranog razvijenog sveta. Ne baš lep izraz, ali ima mnogo kontinenata sa mnogo problema. Ali to možeš da razumeš i stvarno osetiš ako odeš tamo. A mi smo smatrani ljudima sa iskustvom na terenu.
To se zove teren jer, jasno, ove institucije, govorim o UN, govorim o Savetu Evrope, govorim o Evropskoj uniji, to je mnogo više teorijski zakonodavni rad u njihovom sedištu sa mnogo manje
19
dodira. Što mislim da je vrlo, vrlo, u svakom slučaju, vrlo veliko i vrlo pozitivno za realni život, koji, kao što sam vam pričala, stizali smo do mesta kao što su Bosna i Kosovo i Gvatemala.
Onda sam radila nekoliko drugačijih stvari, ali uvek se radilo o informisanju. Odlučila sam se za promenu. Zapravo, vratila sam se u Rusiju, koja se dosta promenila u tih 20 godina, i radila na jednom skroz drugačijem projektu. Izgradnja Grada inovacija i rad u vezi sa inovacijama, ali uvek u oblasti komunikacija. Tako da mi je posao na neki način bio sličan. I to se dešavalo 2001. i sad sam nastavila da radim...
Ljura Ljimani: 2011?
Seda Pumpyanskaya: 2011, izvinite, 2011. I to je bilo zanimljivo, povratak u Rusiju, gledaš kako se promenila u poslednjih 20 godina. Osećaš se... jer, jasno, kad se posle 20 godina vratiš kao Aleksandar Dima na isto mesto, s jedne strane ga poznaješ, ali s druge strane ne. Znaš kako da se krećeš, znaš kako da voziš, došla si u isti grad, znaš kako da reaguješ na neke stvari, znaš kako da se parkiraš. Ali postoje neke stvari, posebno u tim ograničenim mestima koje sam volela, koje su se promenile, koje verovatno manje shvataš. Bilo je stvarno, stvarno interesantno.
I onda sam osnovala sopstvenu firmu, malu firmu koja se bavi PR-om. Uvek odnosi sa javnošću i komunikacije, time se bavim, to radim sada. I još jedna stvar koju sam htela da vam kažem, na neki način sam, razmišljala sam zašto sam završila sa avanturističkom međunarodnom karijerom koju volim. Dobro, svašta ubacujem, ali danas sam razgovarala i o mešovitim migracijama emigraciji, rasizmu i svemu drugom. Ja sam mešavina... dobro, rođena sam u Moskvi, odrasla u Moskvi, imala svo ovo međunarodno... postala prava kosmopolitkska internacionalna osoba i pretpostavljam da se tako osećam.
Ali i ja sam takođe meštavina. Imam jermensko poreklo. Moje ime je jermensko, zapravo iz Nagorno-Karabaha. I delimično sam jevrejka, moje prezime je jervrejsko. Tako da pretpostavljam, to što imam krv svih tih nacija me na neki način određuje. I zanimljivo je, nešto što se manje primećuje u organizacijama kakve su Ujedinjene nacije ili Savet Evrope, one imaju nedostatke, dosta su kritikovane... one imaju organičenja, ali ja volim te organizacije, mislim da su potrebne, mislim... A najviše ih volim zbog mnogo idealista koji u njima rade i rade vrlo iskreno i pokušavaju nešto da urade.
Ali u njima sam našla mnogo kosmopolita kakva sam i sama, ne samo po pitanju obrazovanja ili jezika, jasno da su ljudi angažovani zbog znanja jezika, već uglavnom zbog mešavine krvi. I mislim da mešavina krvi, zaista vrlo neobične mešavine... svih... mislim da to čini da se otvoriš. To te promeni. I takođe te natera da vidiš... pretpostavljam da su dve stvari odredile moj, pa, mislim tri stvari: osećaj slobode koji sam dobila u SAD, o čemu sam vam pričala; mešavina krvi zbog koje sam različita, zbog toga se osećaš različito, ali te to čini i spremnijom da razumeš razlike; i život u tranzicionom periodu u Sovjetskom Savezu, što se brzo razvijalo.
Na neki način volim zemlje u tranziciji. Mislim da je to jedna od najfascinantnijih stvari. Tranzicije su različite. Iracionalne su i dešavaju se zbog mnogo okolnosti, ali u tranziciji odjednom sve moraš da radiš. Moraš to da rešiš i zbog toga je to zaista, zaista zanimljivo.
Anna Di Lellio: Želite da dodate, želite da dodate nešto ili da pitate nešto?
20
Ljura Ljimani: Ne moram da…
Seda Pumpyanskaya: Da, nešto što nedostaje ili nešto da preciziram.
Ljura Ljimani: Ne mislim da nešto nedostaje.
Anna Di Lellio: Ne, ne. Ja samo ne... sada živite u Moskvi? Jel živite sa roditeljima, ili blizu njih, ili sa... Moskva?
Seda Pumpyanskaya: Da, živim, došla sam 2011. Pa, vratila sam se sa tim poslom koji sam opisala, potpredsednica za međunarodne odnose u školi koja se zvala fondacija, što je bilo stvaranje grada inovacija. Vratila sam se, razmišljala sam da iznajmim stan, ali sam se vratila tačno u isti stan koji sam napustila ’96. Smešno je, otvoriš kredenac i vidiš iste papiriće... Skupljam te papiriće sa mojim beleškama... tako da, bili su tamo. Tako da, u određenoj fazi života... nisam mnogo imala... zbog mog pristupa 20 godina kasnije, kad sam otišla u SAD da studiram na Harvardu.
I odjednom prepoznaješ miris, zvukove, ne znam, neke slike ili neke stvari. Tako da, isto sam se sada vratila u Moskvu. I u tom trenutku sam delimično živela u Parizu, ali za neko vreme sam više bila u Moskvi jer je moja mama bila prilično bolesna, pa sam morala da pomognem. I mnogo vremena sam provela... postoji stan koji je blizu ovog porodičnog stana u centru Moskve, gde sam živela tokom ’80-ih i ’90-ih. U suštini kao da sam u istom, dva stana, ali vrlo blizu. Ali sam mnogo vremena provela u stanu mojih roditelja koji mi je, ne baš, ali stan mog detinjstva, nekako, mladosti... Pun istih predmeta, istih uspomena, istih papirića.
Anna Di Lellio: Neko vreme si takođe provela pomažući ocu da osnuje časopis, zar ne?
Seda Pumpyanskaya: Ne…
Anna Di Lellio: Ili da sačuva stari, nisam baš skroz zapravo....
Seda Pumpyanskaya: Ne, mislim, jesam puno pomagala. Ali to, priča o mom ocu, kad sam vam rekla da je on bio specijalizovan za SAD. On je bio dopisnik za Komsomolskaya Pravda, što je bila vrlo liberalna novina u to vreme, ’75, ’76, sa celom tom kulturom pisanja takozvanim ’zop’ jezikom. To je neka vrsta formulisanog jezika, ne skroz direktan, ali razumljiv. Onda mu je nekoliko godina bilo vrlo teško u Rusiji, nisu ga objavljivali, nisu mu dozvoljavali, znate, odvojili su ga od svih neophodnih stvari. Ali on je jak čovek, pa je preživeo. I onda se polako, na jedan birokratski, ali i racionalan način, on se vraćao.
Zašto kažem birokratski, pa zato što je on, postojao je taj novi trend, novine tada na engleskom. Bilo je puno izdanja za Sovjetski kamp koje su štampane na stranim jezicima. Ne samo na engleskom, već i na nemačkom, španskom itd. Mislim Kuba i Istočna Nemačka itd., itd. Kao neko propagandno sredstvo. Osnovane su jedne nove novine, zvale su se Moscow News Information, i on je predložen, zbog svog dobrog engleskog i zbog jezika, predložen je da bude urednik tamo. I to je bilo vrlo čudno. To je bila publikacija na koju niko nije obraćao pažnju. Ali kao pravi novinar, on je to pretvorio u velike novine.
Posle je došla Perestrojka i Moscow News su postale glavni barjaktar Perestrojke. Znate, to je jedna od onih čudnih stvari koje se dese. I kasnije, on je radio u Moscow News, a posle je prešao na jedno drugo
21
izdanje, analitičko magazin Novie Vremena, koje je opet osnovao Staljin na devet jezika, ili 14, nema veze, devet, pretpostavljam kao propagandno sredstvo. Ali sa Perestrojkom, to se pretvorilo u jedna od najliberalnijih analitičkih listova, i neko vreme je radio tamo, od ’90-ih do 2000-ih.
Takođe je imao dobru priču sa Amerikom. Oko 12 godina nije mogao da putuje, ali se onda vratio u SAD, pretpostavljam da je to bilo... ako se na neki način vratio u Rusiju ’76, onda je ponovo otišao ’87. ili ’88, dvanaest godina kasnije, na jedan vrlo čudan, opet je to bila neka birokratska stvar jer su bile neke mirovne razmene... pošto je to bio novi trend kasnih ’80-ih da se putuje i grupa ljudi bi odsedala u kučama, neka vrsta razmene, razmene ljudi. Vrlo lepo. To je bilo smešno putovanje jer je došao, sleteo je na aerodrom JFK, naravno mnogo sanjajući o Njujorku i Menhetnu, ali grupa je išla u Nju Džersi, tako da su ih stavili u neki minibus sa uskim prozorima.
Video je svoj omiljeni grad Njujork kroz te uske prozore i odveli su ga u Trenton u Nju Džersiju, što nije bio san njegovog života da uopšte ne vidi Njujork. Ali to se pretvorilo u vrlo lepu vezu sa našom jako bliskom prijateljicom Patricijom Kompton, koja je radila na američkoj strani u ovoj grupi razmene i postala nam je bliska prijateljica. I onda je počeo da dolazi. Mislim, jasno je da se njegova karijera promenila. Nije baš radio. Sada je pisao knjigu o američkoj književnosti i američkim likovima i američkim stvarima.
2000. godine su stvari počele da se menjaju, pošto je magazin bio vrlo liberalan. Oduzeli su im zgradu u kojoj su radili i nastupila su teška vremena za časopis i morali su da odu. Ali to je skorz druga priča i skroz druga era. Rekla sam vam, u Rusiji kao da živiš sto godina, tako da je došao kao drugi vek, drugačija pravila i ideje su stupile na snagu. I druge prakse, kao ekonomski pritisak na medije i oduzimanje zgrada. Ali to je druga priča.
Anna Di Lellio: Hvala!
Ljura Ljimani: Puno vam hvala. To bi bilo sve…
Anna Di Lellio: Puno vam hvala. Takođe i završetak, jer ne želimo....
22
