Isak Asimov, Fantastic No Putovanje II

8/8/2019 Isak Asimov, Fantastic No Putovanje II

1/207


2/207


3/207


4/207


5/207


6/207


7/207


8/207


9/207


10/207


11/207


12/207


13/207


14/207


15/207


16/207


17/207


18/207


19/207


20/207


21/207


22/207


23/207


24/207


25/207


26/207


27/207


28/207


29/207


30/207


31/207


32/207


33/207


34/207


35/207


36/207


37/207


38/207


39/207


40/207


41/207


42/207


43/207


44/207


45/207


46/207


47/207


48/207


49/207


50/207


51/207


52/207


53/207


54/207


55/207


56/207


57/207


58/207


59/207


60/207


61/207


62/207


63/207


64/207


65/207


66/207


67/207


68/207


69/207


70/207


71/207


72/207


73/207


74/207


75/207


76/207


77/207


78/207


79/207

Asimov, FANTASTINO PUTOVANJE II file:///E:/Ostalo/Biblioteka/Solaris%20SF%20knjige/Isak

207 20.12.

Konjev je sedeo nem, pogleda uprtog pravo pred sebe, i Morison je mogao da mu vidi samopotiljak. Boranova se upravo smetala u seditu i zatezala nabore na svom irokom pamunomodelu.

"Prijatelji, saputnici", zau se Denevljev glas. "Jasno vam je da pre polaska na put moramo jo jednom izvriti proveru celokupne opreme. Ako neko, kad putovanje pone, izrazi sumnju uispravnostbilo ega neu to primiti kao dobar vic. Kao to je moj otac govorio: 'Pametan cirkuskakrobata nikada ne secka nokte izmeu dva skoka na trapezu.' Moj je posao da se sasvim uverimu to da su kontrole u redu, kao to sam sasvim uveren da bi morale biti, jer sam ih ja iprojektovao i nadzirao njihovu konstrukciju.

to se tebe tie, Jurij, prijatelju, tvoja cerebr... cerebri... tvoja modana mapa, ili kako je vezove, u potpunosti je prebaena u program kompjutera koji se nalazi iza pregrade pred tobom.Molim te da proveri da li je mapa ispravna i da li kompjuter u svakom pogledu funkcionie.

Sofija, golubice moja, ne znam o tvojoj funkciji nita drugo do da pravi struju. Samo temolim da bude sigurna dae svoj posao moi da obavlja kako treba. Natalija", on podie glas,"je li s tobom sve u redu, tamo pozadi?"

"Sasvim", dovika mu ona. "Molim te, proveri jo i sa Albertom. Njemue pomo najvie bitipotrebna."

"Naravno, naravno", prihvati Denjev. "Njega sam ostavio za kraj, da bih mu posvetio svusvoju panju. Alberte, zna li kakoe upravljati pultom pred sobom?"

"Kako bih to mogao znati?" coknu nestrpljivo Morison."Znae u roku od dva sekunda. Ovaj ti je prekida za 'ON', ovaj za 'OFF'. Hajde pokuaj da

upali. Ah, vidi, beumno reaguje. Sad ga iskljui... Odlino. Sada sve zna. A vidi li ta jesmeteno u udubljenju?"

"Kompjuter", odvrati Morison."Odlino. Uini mi uslugu i proveri da li se ovaj kompjuter u svemu podudara sa tvojim. Tvo

program je upisan u njegovu memoriju. Proveri, dakle, da li funkcionie, i da li funkcionieispravno. To mi samo ti moe rei. Ako ima bilo kakvih sumnji, i najmanjih, da bilo ta nije unajboljem redu, odloiemo poduhvat dok se stvar u potpunosti ne ispravi."

"Ne drami, Arkadije", oglasi se Boranova. "Nemamo vremena."Denjev ovo preu."Ali ako mi kae da neto nije u redu, Alberte, a ispostavi se da je sve kao podmazano, Juri

e to proveriti i ustanoviti. Ni on, a ni svi mi ostali, neemo biti ni najmanje zadovoljni. Pa, ako tipadne na pamet da tim putem odloi ili osujeti putovanje, bolje odmah odbaci takve primisli.

Morison se i protiv svoje volje zacrvene, ponadavi se, istovremeno, dae to biti protumaenokao izraz besa to se sumnja u njegovu iskrenost.

Zapravo se pitao, kada je ponovo obratio panju na kompjuter, u ta li se na kraju izrodionjegov program koji je neprekidno preudeavao. Tu i tamo, ove najnovije varijante su mu doneoseaje. Nije to bilo neto konkretno, ali bilo je sluajeva kada mu se priinjavalo da misli izanaliziranog mozga zaokupljaju njegov vlastiti. To zvanino nikada nije potvrdio, ali se proulo.Zbog toga je apirov i nazvao njegov program 'Relejnom stanicom', ako je verovati Juriju. Kak

je onda, pri takvim okolnostima, mogao da odmah proveri 'da li sve funkcionie kako treba' ka je znao da je takav oseaj imao samo nekoliko puta u prolosti, i to pri nepredvidljivimokolnostima?

Moda je to bila samo luda elja da se veruje u netoega nema, ista ona luda elja koja jePersivala Louela navela da ugleda kanale na Marsu?

U stvari, misao o eventualnoj sabotai poduhvata nikada mu i nije prola kroz glavu.Pogotovo ne ako bi to znailo da svoj roeni program izvrgne ruglu.

Srce mu se najednom sledi pri novoj stranoj pomisli: ta ako je program, pri prenosu, zbiljaoteen? Kako da ih onda ubedi da neto zbilja nije u redu, i da se ni najmanje ne pretvara?

No, ipak, izgledalo je da je sve u redu, dokle god je to mogao sagledati. Jo nije bio u kontasa pravom lobanjom i pravim ivim mozgom u njoj.


80/207


207 20.12.

Pri svemu tome oseti kako ga Denjev posmatra."Stavili smo nove baterije u kompjuter", ree on. " Ameri kebaterije", dodade odmah."Sve funkcionie bez problema, koliko ja mogu da vidim", izjavi Morison."Odlino. Svi zadovoljni? E onda, svi lepo dignite svoje prelepe zadnjice sa sedita i proveri

da li radi klozet. Verujte, svi bismo bili krajnje nesreni akotu neto zataji.Morison je posmatrao kako Kalinjina otvara i zatvara plou na kojoj je sedela. Onda on uini

isto i utvrdi da je i sa njegovim seditem sve kako treba.Denjev nastavi preanju misao:"Razume se, toalete primiti i otpatke uvrstom stanju, u razumnim koliinama, naravno. No,

nadajmo se da to nee biti potrebno. U sluaju da neko zbilja podigne uzbunu treeg stepena, naivici sedita s donje strane nalazi se malena rolna toalet-papira. Moete je svi napipati. Kako sbudemo smanjivali, svee gubiti na svojoj masi, pa bi, u tom sluaju, ekstrakt lebdeo. Postoji,ipak, dovoljan vazduni pritisak da se to predupredi. Nedajte da vas uzbuuje promaja meunogama. U malom hladnjaku postrance od sedita nai ete odre enu koliinu vode. Samo zapie. Ako se isprljate, ili preznojite, ili neprijatno zamiriete, moraete takvi i ostati. Nemapranja, bar dok smo u brodu. I neemo moi da jedemo. Ako izgubimo nekoliko grama, utolikobolje."

"Ti, ako izgubiak i sedam kilograma, Arkadije, utoliko bolje", nadoveza se Boranova suvo"Bie nam potrebno manje energije za deminijaturizaciju."

"Da, Nataa, i o tome sam, vidi razmiljao", odvrati ovaj mrgodno. "Sadau i ja pregledatisvoje kontrole, i ako je sve onako kako treba da bude, a siguran sam dae biti, biemo spremniza polazak."

Morison uoi da je posle ovoga zavladala prilino nategnuta tiina u brodu, jedino se moglouti slabano Denevljevo zvidukanje dok je proveravao svoje komande. Posle izvesnogvremena se i on uspravi, rukom obrisaelo i ree:

"Sve je u redu. Drugarice gospoe, drugovi gospodo i drue Amerikane, fantastinoputovanje koje je pred nama samo to nije zapoelo. On ubaci malenu slualicu u svoje desnouvo, privrsti mikrofon uz usta i nastavi: "Ovde je sve spremno. Jeste li vi napolju spremni?...Odlino, onda nam poelite sreu, drugovi napolju."

Nita se ne desi, i Morison uputi Kalinjinoj brz pogled. Ona se nije micala, ali primetiMorisonovo nemo pitanje, jer ree:

"Da, smanjujemo se."Krv pokulja i Morisonove ui. Sada je prvi put bio minijaturizovan a da je toga od poetka bio

svestan.

ARTERIJA

Ako te struja nosi tamo gde si numio, namoj joj se suprotstavljati.

Denjev senior

36.Morisonove oi zadugo ostadoe prikovane za udubljenje pred njim, za kompjuter i za

program u njemu. Program... jedini artefakt iz davne prolosti.Davne? Nije prolo ni stotinuasova od konferencije, njegovog dremea za vreme izlaganja i

razmiljanja o tome kako da spase svoju univerzitetsku fotelju. A za tih stotinuasova kao da jeproteklo stotinu godina i sada se sa tekoom priseao i univerziteta i svog preanjeg ivotaispunjenog tugom i razoaranjem. Nekada je mislio da bi sve na svetu dao da isplovi iz greviteborbe za vazduh od pre stotinu godina. Ali sada, sada bi dao mnogo,mnogovie da se u njuponovo vrati kao da se poslednjih stotinu godina nikada nije ni odigralo.

On baci pogled van broda, kroz providni zid, preko desnog ramena. Oi mu se mahinalno


81/207


207 20.12.

sklopie kao da ne ele da ita primete. Ne,on sam nije bio voljan da primeti da je bilo ta veenego obino. To bi se kosilo sa njegovom divljom eljom da se minijaturizacija zapravo ne odvii da je sve ovo neka vrsta iluzije.

A onda, nekiovek ukorai u vidno polje. Visok, preko dva metra. Pa, moda je nekikoarka?

Pojavie se i drugi. Ipak, ne mogusvi onibiti koarkai.On se skupi u svom seditu i vie nije gledao napolje. Ovo je bilo sasvim dovoljno. Bio je

siguran da minijaturizacija neumoljivo napreduje.Tiina u brodu bila je opsesivna, bila je nepodnoljiva. Morison oseti potrebu dauje ljudski

glas, makar i svoj sopstveni.Kalinjina mu je bila najblia i s njom je mogao da razgovara bez muke. A moda je, pored

toga, ona i najsreniji izbor. Poto nije mogao da podnese da se u ovom trenutku susretne saDenevljevim beskorisnim zafrkavanjem, jednosmernom usredsreenou Boranove, ilimranom Konjevljevom napetou, on izabra zamrznutu melanholiju Kalinjine.

"Kakoemo prodreti u apirovljevo telo, Sofija?" upita on.Za trenutak, izgledala je kao da nijeula pitanje. Posle duge tiine, njene usne zadrhtae i ona

proapta:"Putem injekcije."A onda, s vidljivom tegobom, i ona kao da shvati da je bolje da se pokae razgovorljivom.

Okrenuvi se ka njemu, ona mu objasni:"Kada budemo dovoljno umanjeni, smestie nas u potkonu iglu i biemo ubrizgani u levu

karotidnu arteriju akademika apirova.""Treemo se kao krompiri", primeti uasnuto Morison."Nikako. To jeste sloen problem, ali za sve smo se pobrinuli.""Kako zna? Nema nikakvog iskustva. Nikada se sve ovo ranije nije niinilo. Barem,

brodom. Nikada kroz potkonu iglu. Nikada u unutranjost ljudskog tela.""Tano", odgovori Kalinjina, ali ovaj tip problema, pa i oni jednostavniji, reen je mnogo

ranije. Proteklih nekoliko dana imali smo beskrajne sastanke. Ne misli valjda da sve ono to jDenjev govorio pre polaska, ono o klozet papiru i ostalom, ne misli valjda da sve to od ranijenismo znali? To smo davno utuvili u glavu, ponovljeno nam je milion puta. Sve je to ovog biloponovljeno zbog tebe, jer nisi prisustvovao dogovorima, ali i zbog Arkadija, koji je jedvadoekao svojih dramskih pet minuta."

"Reci, tae se sve dalje deavati?""Ii u redom. Sada samo sedimo iekamo da prenik broda bude ispod jednog centimetra, da

se to postgne bie potrebno oko dvadeset minuta, ali ne uvek istom brzinom. to smo manji, brse smanjujemo. Osea li ita."

Morison postade svestan ubrzanog rada svog srca i brzog disanja, ali odgovori:"Ne." A onda, kako da mu se to uinilo preterano optimistiki, dodade: "Jo, ne.""Onda...?" upita Kalinjina i sklopi oi, kao da je htela da kae da joj se vie ne razgovara.To i nije tako loa ideja, pomisli Morison, pa i on uini isto.

Verovatno je zadremao, ili se jednostavno prepustio svom odbrambenom mehanizmu koji g je odveo u polusvest, izveo iz realnosti, jer trgao se tek na oseaj laganog potresa. Kao da nijeprolo mnogo vremena.

On otvori oi i odmah shvati da lebdi na gotovo centimetar visine iznad svog sedita.Izvanrednoudan oseaj, kao dae ga oduvati i najmanji daak vetra.

Boranova sede na sedite iza njega, stavi mu ruke na ramena i blago ga potisnu nanie,rekavi:

"Alberte, mora da se zavee. Sofija, pomozi mu. ao mi je trebalo je da proemo kroz sveovo,sveda probamo, pre no to smo se upustili u projekat, ali bilo je malo vremena. A i ti si biostrano nervozan. Nismo hteli da te jo vie plaimo i rasipamo ono malo tvog samopouzdanjanepotrebnim informacijama." Na svoje sopstvenou enje, Morison se ne oseti bespomonim.


82/207


207 20.12.

Gotovo da mu se bopao taj nepoznati oseaj sedenja na vazduhu.Kalinjina dodirnu odreeno mesto na ivici sedita, izmeu svojih nogu i njen opasa se

automatski razveza. (Morison je bio siguran da se Sofija vezala naknadno, tek poto je on utonu san.) Slobodni kraj njenog opasaa uz zviduk pobee u rupu sa leve strane sedita. Ona seokrenu Morisonu i ree:

"Tu, sa leve strane, nalazi se komandno dugme za opasa."Morison opazi da je i njeno telo, osloboeno opasaa, zalebdelo u vazduhu.Ona pritisnu dugme na ivici Morisonovog sedita (tamniji krug na svetlijoj pozadini) i iz

kuita, uz siktaj, izlete plastini kaiiji se vrh zagnjuri u prorez sa suprotne strane. Kao da suga obmotali lasom, pomisli Morison.

"Ako eli da se oslobodi, pritisnue tu, izmeu nogu." Kalinjina se nagnu da mu pokae iMorison oseti vrlo prijatan pritisak njenog tela.

Ona, meutim, kao da toga nije bila svesna. Jednostavno se otisnu nazad, put svog sedita, iponovo se zaveza.

Morison baci brz pogled oko sebe, i koliko mu je to pojas dozvoljavao, nagnu se napred iproviri s mukom preko Konjevljevog ramena. Svi su bili vezani.

"Minijaturizovani smo do te mere da smo sada vrlo lagani, zar ne?" upita on."Sada tei svega dvadeset pet miligrama", obavesti ga Boranova, "tako da je najbolje da se

smatra besteinskim telom. Osim toga, upravo podiu brod."Morison uputi Kalinjinoj optuujui pogled. Ona samo slee ramenima i ree:"Rekla sam ti dau ti opisivati dogaaje onda kada dou na red, ali ti si zaspao i nisam htela

da te diram. Kran, koji nas dri izazvao je potres koji te je probudio i izbacio iz sedita.""Kran?" On pogleda napolje. Nekakva senka nadvijala se nad brod, na ta u prvi mah nije

obratio panju. Onda se seti da su zidovi prozirni i shvati da je svetlost koja spolja dolazizamuena.

Kalinjina klimnu potvrdno glavom."Kran nas dri i ne dozvoljava da se nepotrebno tresemo. Izgleda ogroman, ali u stvarnosti j

vrlo malen i tanak. Osim toga, upravo smo smeteni u posudu sa slanim rastvorom. Daljevazduna struja nas potiskuje u brizgalicu. Znai tri stvari nas trenutno 'pridravaju'."

Morison ponovo pogleda napolje. Mogao je samo da primeti mestimino smenjivanje svetla isenki i da shvati kako je ono to se nalazilo u blizini broda, ta god to bilo, suvie veliko da binjegove male oi mogle da raspoznaju oblik. A da fotoni koji su se pribliavali brodu nisu i sampostajali podloni minijaturizovanom polju, ponaali bi se kao dugi radio-talasi i njegove oi nebi bile u stanju nita da vide.

On oseti kako se brod ponovo zatrese i hvataljke krana se povukoe, iako je to bio pokret koon, zapravo, nije mogao da registruje. Jednostavno, do jednog trenutka senka je bila tu, a ondavie nije bilo. Za njegovu ogranienu opaajnu skalu pokret je bio prebrz.

On opet oseti kako gubi teinu i kako mu se telo upire o opasa, to protumai kao verovatnokretanje celog broda nanie. Zatim, kao da je neto stalo da blago bombarduje brod.

Denjev pokaza prstom na tamnu horizontalnu liniju koja se polako pomerala gore dole i

zadovoljno ree:"To to vidite je povrina tenosti. Mislio sam dae potresi biti jai. Oigledno je da o ovome

brinu inenjeri koji su u najmanju ruku isto toliko sposobni kao i ja.""Inenjerija i nema mnogo veze s tim", primeti Boranova. "Trenutno smo pod dejstvom

povrinskog napona. Oseaemo ga samo dok se budemo nalazili na povrini tenosti. Nee namsmetati kad konano prodremo u apirovljev krvotok."

"Ali ovo mrekanje, Nataa? Ovi pokreti gore i dole? Kako to deluje na 'ono'?"Boranova usmeri panju na svoje instrumente. Posmatrala je monitor na kome je bila iscrtan

horizontalna linija koja kao da se nije pomerala sa svog mesta. Morison je, vrpoljei se na svomseditu, uz bolove u vratu mogao tek da je nazre.

"Nivo je miran i postojan kao i tvoje ruke kada nisi pijan, Arkadije", konano saopti


83/207


207 20.12.

Boranova."Ni vie ni manje, a?" Denjev se glasno nasmeja, a zvuk njegovog glasa kao da je probadaoOsetio je olakanje, ako se ne varam, pomisli Morison uznemireno, razmiljajui ta je to 'ono'

na ta mrekanje deluje."tae se sledee desiti?" upita on glasno."Da li ba sve mora da ti se objanjava?" oglasi se Konjev. Po prvi put od kako je putovanje

zapoelo, pomisli Morison, te mu odvrati gorljivo:"Naravno da mora! Tebi je sve objanjeno. Zato i ja ne bih znao sve?!""Albert je potpuno u pravu, Jurij", umea se Boranova smirujuim glasom. "Ne padaj u vatru i

budi razuman. Uskoroe ti biti potrebna njegova pomo i nadam se da on nee biti takoneljubazan kao ti."

Konjevljeva ramena se pomerie uz trzaj, ali ne ree nita."Alberte, sadaemo ui u unutranjost potkone igle. Proces se odvija kompjuterski', dodade

Boranova.Kao da jeekala na njene rei, senka ih, dolazei otpozadi, gotovo odjednom proguta. Samo

se ispred njih jo nekoliko trenutaka zadrao krug svetlosti."Igla se upravo montira", objasni Boranova mirno. "Sada moramo jo malo da saekamo."Unutranjost broda, oko koga je sada vladala potpuna tama, ispuni se belom svetlou, mekom

i mnogo prijatnijom nego ranije."Od ovog trenutka spoljne svetlosti vie nee biti", nastavi ona, "sve dok ne zavrimo

putovanje. Osloniemo se na nae interno osvetljenje."Morison se upitno obazre oko sebe, u potrazi za izvorom svetlosti, ali zakljui da ona, po svoj

prilici dolazi iz zidova.Primetivi to, Kalinjina kratko objasni:"Elektroluminescencija.""A izvor snage?""Raspolaemo trimo mikrofuzionim mainama." Ona ga pogleda s ponosom. Meu najboljima

su u svetu. Usvetu", ponovi ona.Morison taman zausti da pria o mirkofuzionim mainama amerike proizvodnje,

upotrebljenim u nedavnim svemirskim putovanjima, ali se predomisli.emu? Jednog danaesvet biti osloboen nacionalnih stega, iako taj dan jo nije bio na vidiku. Osim toga, dokle god sstege ne ispoljavaju kroz agresiju ili pretnju, bile su podnoljive.

Denjev se zavali u svoje sedite, obuhvativi rukama potiljak, i obraajui se, oigledno,fluoroscentnim zidovima oko sebe, ree:

"Jednog danaemo konstruisati veeeliku potkonu iglu, smestiti u nju brod i onda sve zajednminijaturizovati. Takoemo biti poteeni ovog mic-po-mic manevrisanja.

"Odnosno", dobaci mu Morison, "modaete moi da izvedete suprotnu stvar... kako bih jenazvao... maksimizaciju? Gigantizaciju?"

"Ne mora se truditi oko naziva, jer je to nemogue izvesti", upade Konjev."Ali jednog dana?"

"Ne. Nikada. Nemogue je sa stanovita fizike. I za minijaturizaciju je neophodna strahovitaenergija. Za to - gotovo beskonana."

"ak i kada biste sve vezali za teoriju relativnosti?""ak i tada."Denjev se iskliberi prema Konjevu."Cvrc Milojka, za to tvoje 'fiziki je nemogue' videe, jednog dana."Konjev zauta, napadno ravnoduno."A ta sadekamo?" upita Morison."Poslednje pripreme", objavi Boranova. "Iglae za koji trenutak krenuti napred, i bie

zabodena u karotidu."Samo to je to izgovorila, brod se zatrese.


84/207


207 20.12.

"Evo nas", uzviknu Morison."Ne, ne jo. Sada se ispumpava vazduh. Ne brini, Alberte, znaemo.""Kako?""Pobogu, javie nam. Arkadij je sa njima u neprekidnoj vezi. To bar nije teko. Radio talasni

fotoni se bez po muke smanjuju na putu ka nama, i uveavaju kreui se u suprotnom pravcu.Potrebno im je jo manje energije nego svetlosti."

"Vreme je da krenemo ka vrhu igle", oglasi se Denjev."Pa kreni, onda, Arkadije", ree Boranova. "Odlina prilika da proverimo motornu snagu pri

uslovima minijaturizacije."Zau se tiha i potmula grmljavina koja se potom zaustavi na jednom zvunom nivou. Morison

se osvrnu u nameri da pogleda unazad koliko mu je to kai dozvoljavao.Voda se bukala iza njih pokretana okretanjem 'vodeninih' tokova. Uz odsustvo bilo kakvih

orijentacionih obrisa van broda, bilo je teko zakljuiti kojom se brzinom brod kree. Morisonuse ipakinilo da je kretanje vrlo sporo.

"Da li se, uopte, kreemo?""Da, ali sasvim lagano", odvrati Boranova. "Nema razloga za bre kretanje i gubljenje

energije. Osim toga, sudaramo se sa molekulima normalnih dimenzija, to u naim razmeramapredstavlja visok viskozitet."

"Ali sa mikrofuzionim motorima...""Propulzija nije jedino za ta su nam ti motori neophodni.""Samo se pitam kolikoe nam jo vremena biti potrebno da stignemo do vitalnih taki u

mozgu.""Veruj mi da se i ja to pitam", iskezi se Boranova. "Koristiemo internu struju u krvotoku,

kojae nas odvesti to je blie mogue.""Gledajte!" uzviknu Denjev. "Tu smo!"Pravo napred osvetljen spoljnim farovima broda, ukaza se kruni otvor. Svima odmah bi jas

da je u pitanju vrh igle.Sa druge strane nalazio se apirovljev krvotok. Za neki sekund, zbiljae se nai u ljudskom

telu.

37."Suvie smo veliki, Natalija, da bi smo proli kroz otvor igle", ree Morison.Na tu pomisao osetio jeudnovatu meavinu oseanja; ali iznad svega, bila je tu nada dae

moda opasnost u nastavku eksperimenta nestati; umanjeni su, ali ne dovoljno; znai, morae dase vrate u prvobitno stanje, i onda je sve gotovo.

Ipak, krijui se ispod toga, nalazilo se i produeno oseanje, oseanje razoaranosti. Ako seve stiglo toliko daleko, ne bi li bilo zanimljivo ui u organizam i ispitati unutranjost neurona?U normalnim uslovima, bez svesti o opasnostima, bez utvrene vrednosne skale, Morison bi,uasnut, ustuknuo i jestebio uasnut, ali ve umanjen, sa ve uveliko prevladanim prvobitnimstrahom, da li je mogue da je, u stvari, eleo da ide napred?

Uz svu ovu zbrku oseanja valjalo je imati u vidu i realnost: nije mogu

e da su ovi temeljitiljudi prevideli mogunost da je otvor igle premali da kroz sebe propusti minijaturni brod. Takva

glupost bi bila neoprostiva, ali je bila i vrlo malo verovatna.Boranova mu je, po svemu sudei, itala misli, jer odjednom ree:"Da. Sada smo preglomazni, ali takvi neemo ostati. To je, uostalom, moja briga", dodade ona

ravnoduno."Tvoja?" upita Morison odsutno."Naravno. Spoljne komande umanjile su nas do ovih razmera. Na meni je da izvrim fina

podeavanja.""Zbog toga i tedimo mikrofuzione motore", promrmlja Kalinjina."Imamo li jo dovoljno energije?" Morison najpre uputi pogled jednoj, a onda drugoj eni.


85/207


207 20.12.

"Stekao sam utisak da je do sada utroena neviena koliina energije...""Alberte", poe Boranova, "da je gravitacija kvantifikovana, trebalo bi nam isto toliko

'nevidljivih' koliina energije da jo upola umanjimo brod. Prema tome, ista energija bi nam bilapotrebna da prepolovimo mia, kao i da prepolovimo sloicu. Ali, ona tonije to znai da nijekvantifikovan ni gubitak mase. to, dalje, znai da se energija potrebna za gubitak mase smanjujesa tim gubitkom, ne sasvim srazmerno, ali u prilinoj meri. Nama je masa trenutno toliko mala danam je potrebno sasvim malo energije kako bismo je dalje umanjivali."

"Ali budui da nikada do sada niste minijaturizovali nitaoveveliine (mislim na brod) doovih dimenzija, koristite se podacima i rezultatima dobijenim putem unekoliko drugaijiheksperimenata, eksperimenata sa manjim objektima!"

Pa, neka im bude jasno da ne razgovaraju sa maloumnim detetom, pomisli on gotovouvre eno. Na ravnoj sam nozi sa njima.

"Tako je", odgovori Boranova. "Nadamo se da su prorauni analogni i da nas netoneoekivanone e iznenaditi. Ipak, ivimo u Vaseljeni koja doputa izuzetke. Tu nismo u stanjunita da uinimo."

"Ista ta Vaseljena doputa nam izuzetak u vidu smrti, ako neto krene nizbrdo.""Nemoj mi samo rei da to nisi znao", odvrati Boranova mirno. "Nije valjda da si bio

uznemiren samo tek tako? Ali nismo jedini koji bismo bili u sosu. Ako kola krenu nizbrdo ikonzervirana energija se oslobodi, neemo biti uniteni samo mi; ista sudbinaekala bi iitavGroto. Sigurna sam da ljudi napolju zadravaju dah u nadi da ih eksplozija nee razneti u parie.Vidi Albrte,ak i oni koji nisu direktno minijaturizivani, izlau se prilinoj neizvesnosti."

Denjev se osvrnu i uputi im ljubak osmeh. Morison opazi da se boja jednog od njegovihkutnjaka ne slae u potpunosti sa bojom ostalih.

"Tei se time, prijatelju moj, da, ako se neto desi, ti to nee znati. Moj tata je govorio: 'Potoumreti moramo svi, onda bar izaberimo brzu i neoekivanu smrt'."

"To je rekao i Julije Cezar", odvrati Morison."S tim tomineemo imati vremena ni da kaemo: 'Zar i ti, Brute'.""Do toga nee doi", presee ih Konjev. "Sve su to gluposti. Prorauni su u redu.""Oho ho! Bee nekad vreme kad su ljudi bili sujeverni i verovali u Usud. Hvala ti, Boe, na

Proraunima koje od Tebe dobismo!""Nije tu nita smeno", odreza Konjev."To mi nije bio cilj, Jurij... Nataa, oni tamo napolju kau da su spremni.""Tim bolje, da skratimo ovu glipu priu. Idemo."Morison se sav zgri u seditu, ali ne oseti nita. Ipak krug koji se maloas ukazao poe se

iriti i zatamnjivati, sve dok ne postade neuoljiv."Da li se kreemo?" upita on automatski. Pitanje se ponavljalo kao refren, iako je odgovor bio

oigledan."Da", odgovori Kalinjina. "Ali bez utroka energije. Ne suprotstavljamo se molekulima vod

Voda nas sama nosi, potisnuta ubrizgavanjem, odnosno potiskivanjem klipa brizgalice."Morison poe da broji u sebi. To mu je vie zaokupljalo mozak nego to bi to bio sluaj da je

gledao na sat.Kada je stigao do sto, on upita:"Koliko jo?""Koliko jota?" upita Kalinjina."Koliko jo do krvotoka?""Nekoliko minuta", odgovori Denjev. Ubrizgavaju nas izuzetno polako, u sluaju da doe do

bilo kakvih mikroturbulencija. Kao to je moj otac jednom rekao: 'Sporije je, no utoliko bolje, imirno dolinom nego trati preko brda!'"

Morison zauta, ali se malo potom ponovo oglasi:"A da li se i dalje umanjujemo?""Ne", zau Boranovu iza sebe. "Sada smo naelijskom nivou, i za sada nam je to sasvim


86/207


207 20.12.

dovoljno."Morison oseti kako drhti, i to ga iznenadi. S obzirom na ovo to se deava i na sve te stvari

koje treba drati u glavi, malo je prostora ostajalo za strah. Ne, nije se plaio, bar ne u onompravom smislu. Ali je, ipak, drhtao.

On pokua da natera sebe na oputanje. Ispustio je sav vazduh iz sebe, ali to nije bilodovoljno. Kao ni snaga volje. Oputanje je trailo silu tee, a toga u ovom trenutku nije bilo nikorova. On sklopi oi i pokua da die sasvim pritajeno. Pokua i da pevui i poe da mumlaposlednji stav Betovenove 'Devete simfonije'.

Na kraju vie nije mogao da izdri."Izvinite, izgleda da se sav tresem.""Aha!" zakikota se Denjev. "Ba sam se pitao koe prvi da prizna!""Nema veze, Alberte", odgovori uteno Boranova. "Svi se tresemo. Zbog broda."Morison oseti znak za uzbunu:"ta nije u redu?""Nita, nita. Samo pitanje veliine. Dovoljno smo mali da oseamo posledice Braunovog

kretanja. Zna ta je to, zar ne?"Potpuno retorino pitanje. To je morao znati svaki srednjokolac! Ipak, Morison shvati da se

sav predao objanjavanju Braunovog kretanja. U sebi, razume se.Svaki objekat zaronjen u tenost sa svih strana je izloen bombardovanju molekulima te

tenosti. Oni udaraju u nepravilnim ritmovima, koji su, meutim, toliko gusti da izolovani udaripostaju neprimetni. Kako se objekat smanjuje, vremenski interval izmeu udara postaje sve vei,tanije, u jednom odseku vremena ima sve manje izolovanih udara. U skladu s tim, brod se sadasusree sa naizmeninim udarima sa obe strane. Drhtao je, dakle.

"Da, trebalo je da to imam u vidu", primeti Morison naglas. "Bie sve gore kako se daljebudemo smanjivali."

"U stvari, nee", ree Boranova. "Bie drugih, olakavajuih okolnosti.""Nita slino mi ne pada na pamet", ree Morison mrtei se."Nije vano, veruj mi na re.""Ostavi to proraunima", dobaci podrugljivo Denjev. "Oni e ve znati.""Dobiemo morsku bolest", primeti Morison."Mogue", sloi se Boranova. "Ali i to smo predvideli. Svi smo ve namireni po tom pitanju,

kao i kosmonauti u slinim okolnostima."" Ja nisam namiren. Nisamak ni upozoren.""Alberte, govorimo ti to je manje mogue da bi se to manje brinuo. to se tie namirenosti,

svoju dozu si dobio za dorukom. Kako se osea?"Morison, kome se ve utroba okretala od sveg tog razgovora, odlui da se osea dobro.

Zadivljujue, pomisli on, kako um moe da tiranie telo."Zadovoljavajue", promrmlja on kao odgovor na pitanje."Odlino, ree Boranova. Jer od ovog trenutka nalazimo se u krvotoku akademika apirova.

38.Morison smesta pogleda van broda.Krv?Oekivao je dae ih crvenilo okruivati sa svih strana. A i ta bi drugo?Zurio je napreui oi, ali nita nije mogao da vidi,ak ni uz pomo spoljanjih brodskih

farova. Bilo je mrano kao u rovu, i nije mu trebalo mnogo mate pa da zamisli da klize poglatkoj povrini ustajale movarne vode pod okriljem mrane i oblane noi.

Odjednom, zaokupi ga neto drugo. Posmatrajui objektivno, svetlost unutar broda imala jetalasnu duinu gama zraka i to veoma kratkih. A te duine rezultat su minijaturizacije obinevidljive svetlosti. Minijaturizacija retina i optikih struktura ljudi u broduinila je da svetlosnizraci i dalje takvi i izgledaju, i da imaju sve odlike svetlosnih zraka.


87/207


207 20.12.

Napolju, odmah izvan trupa broda, na granici minijaturizovanog polja, minijaturizovani fotovraali su se na svoju prvobitnu veliinu, a oni koji su se, odbijeni, vraali u brod, ponovo su seumanjivali prelaskom granice polja. Drugi su, moda, lake podnosili takve paradoksalnezakljuke, ali Morison je bukvalno oseao vrtoglavicu pri pomisli na jednu minijaturizovanuesticu u moru normalnosti. Je li granica moda vidljiva, ograujui umanjeno od prirodnog? Imali, igde, bilo kakve nedoslednosti?

Sledei svoj vozi misli, on proapta Kalinjinoj, nagnutoj nad svoje komande:"Sofija, kada naa svetlost naputa minijaturizovano polje i uvea se, ona mora da emituje

toplotnu energiju, a kada se u brod vraa, mora da je apsorbuje, da bi se smanjila. Tu energijuproizvodimo mi. Jesam li u pravu?"

"Potpuno, Alberte", odgovori ona ne diui glavu. "Naa upotreba svetla ishodi malim, madapostojanim gubitkom energije, ali to nai motori mogu da nadoknade. Nita znaajno."

"Zbilja smo u krvotoku?""Ne boj se, jesmo. Natalijae, verovatno, uskoro iskljuiti unutranje osvetljenje i ondae

moi da bolje vidi spoljanjost."Kao na znak, Boranova objavi:"Eto nas! Sada moemo da sebi priutimo malo oputenosti." Istog trenutka, svetla nestade.Predmeti van broda odjednom postadoe vidljivi. Nije mogao odmah jasno da ih razazna, al

video je da se kreu kroz neku heterogenu tvar, tvar punu telaaca to u njoj plove, kao to bi seod krvi i dalo oekivati.

Morison se nervozno promekolji, kao da ispituje jainu svog pojasa."Ako smo u krvi, koja ima svoju fiksnu temperaturu od trideset sedam stepeni, onda...""Naa temperatura je prilagoena. Oseaemo se sasvim udobno, objasni Kalinjina. Pobogu,

Alberte, natakvestvari smo mislili.""Moda i jeste", sloi se Morison, pomalo pogoen, "ali to mi niste stavili do znanja, zar ne?

Kako prilagoavate temperaturu kada nemamo rashladne ureaje?""Tako je, nemamo ih, ali ima drugih naina. Mikrofuzioni motori emituju siune snopove

subatomskih delia koji, pod dejstvom minijaturizacije, imaju masu gotovo ravnu nuli. Dakle,putuju gotovo brzinom svetlosti, s lakoom, poput neutrina, prodiru kroz materiju, i energijuodnose sa sobom u spoljnji prostor i tako ostajemo hladni. Vidi?"

"Da", promrmlja Mrison. "Ingeniozno, ali za one koji su navikli da misle u uslovimaminijaturizacije, krajnje oigledno."

Primetio je da komande broda, pod Denjevljevim rukama, kao i instrumenti pred Kalinjinoodaju luminoscentnu svetlost. On opet pokua da se pridigne u seditu, ali mu poe za rukom dasamo krajikom oka uhvati deli kompjuterskog ekrana ispred Konjeva. Ono to je video uinimu se kao mapa cirkularnog sistema vrata. Za tren, pre no to mu je telo popustilo podograniavajuim dejstvom opasaa, i pre no to je ponovo utonuo u sedite, ugledao je malenucrvenu taku na ekranu, koja je po svoj prilici oznaavala poloaj broda u levoj karotidnojarteriji.

Upinjanje da se uspravi ga je prilino izmorilo i sada je samo sedeo, trudei se da povrati dah.

Svetlost koja je dolazila od njegovog sopstvenog instrumentarija pomalo ga je zasenjivala, te jeon zakloni rukom i pogleda napolje.Daleko, kako seinilo, od broda, mogao je da nazre neto to je liilo na zid, neku vrstu

barijere. Udaljavalo se i primicalo, tamo-amo, neprekidno, ritmiki. On mehaniki pogleda nasvoj sat. Da, bila je to pulsacija koja odgovara ritmu arterijskog zida.

"Protok vremena", primeti on tiho, minijaturizacijom oigledno nije ugroen. Srce bijenormalnom brzinom, osim ako nije bitno to to na svoj minijaturizovani sat gledam svojimminijaturizovanim oima.

Odgovor stie od Konjeva."Vreme nije kvantifikovano, bar ne na pojavnom nivou, niti je ugroeno minijaturizovanim

poljem, to se svodi na isto. To nam vrlo odgovara. Kada bismo i vremensku komponentu mor


88/207


207 20.12.

uzeti u obzir, stvari bi postale nepopravljivo komplikovane."Morison se sloi i prepusti se drugim mislima.Ako se nalaze u arteriji, i ako ih nosi krvna struja, onda bi njihovo kretanje unapred moralo

biti isprekidano, voeno kontrakcijama udaljenog srca, vrlo udaljenog, imajui u vidu njihovusadanju veliinu. A ako jeste bilo tako, prekidi u kretanju bi se morali osetiti.

On sklopi oi i pokua da se koliko god je mogue smiri, ne raunajui efekat Braunovogkretanja koje, napokon, nije mogao ni na koji nain da kontrolie.

Aha, osea se! Sasvim lagani zastoj i potisak unazad, pa onda potisak prema napred.Ali zato tako slabo? Trebalo bi da brod bude divlje bacan napred-nazad!A onda se seti mase koju vie nije posedovao. Sa masom se smanjuje i inercija. Viskozitet

tenosti u krvotoku priguivao je kretanje, tako da su se zamasi gotovo utapali u postojeeBraunovo kretanje.

Morison odjednom oseti kako mu se miii oputaju. Kao da mu se neki teakvor u stomakurazvezao. Sredina u kojoj se kretao i uslovi pod kojima se u njoj kretao delovali su sasvimdobroudno.

On opet pogleda kroz zidove broda, usresredivi se sada na razmak izmeu sebe samog iarterijskog zida. Video je neka loptasta telaca, jedva uoljive mehurie, ne, nisu bili mehurii,nego nakakvi predmeti, puno njih. Neki su se polako vrteli i menjali oblike, te Morison uskorouoi da u pitanju nisu bile lopte, ve diskovi.

Shvativi oemu je re, on se gotovo posrami samog sebe. Glupost, gleda u njih a ne zna tasu, a u krvotoku su! Ali i na to odmah dobi odgovor. Nije ba bio svestan toga da je u krvotokuU stvari, imao je oseaj kao da se nalazi u podmornici, koja hita kroz okean. Oekivao je,uljuljkan u iluziju, dae nailaziti samo na dobro poznate 'okeanske' predmete. Bilo ta to se neuklapa u zadatu sliku bi ga bunilo.

Upravo je bio ugledao crvena krvna zrnca, eritrocite, i nije ih prepoznao!Naravno, nisu bila crvena, ve, nekako bledouta. Svako od njih apsorbovalo je neto malo

kratkotalasne svetlosti, te je reflektovalo ba tu boju. Ako ih sakupi na gomilu, milione,milijarde, apsorbovali bi dovoljno svetlosti, taman da izgledaju crvena, u arteriskoj krvi. A uarteriji su se i nalazili.im elije iskoriste kiseonik koji eritrociti nose, oni postaju bledoplavi. Ana gomili, purpurni.

Posmatrao ih je sa zanimanjem i sada ih je mnogo jasnije razaznavao.Bili su poput bikonkavnih diskova, ispupeni sa obe strane. Morisonu su izgledali ogromni,

jer ih se seao kao mikroskopskih jedinica, od nekih sedam i po mikrometara u preniku i tek dvamikrometara debelih. A sada, pred njegovim oima, veliine njegove ruke!

Bilo ih je mnogo na vidiku i kao da su u grupama plesali jedni oko drugih. Nijedno nije stajmirno: neka zrnca bi se odvajala od jata, neka bi se prikljuivala, a uvek je u vidnom polju bilo iizolovanih, slobodnih. Vidljiva zrnca nisu beala iz vidokruga, kao da su se namerno igrala krabroda.

"Vidim da smo se jednostavno prepustili krvnoj struji", ree Morison."Tako je", odvrati Kalinjina. "tedimo struju."

Me utim, crvena krvna zrnca nisu izgledala sasvim nepokretna u odnosu na brod. Jedno odnjih im se lagano pribliavalo, verovatno noeno mikroturbulencijom, ili pak, usled Braunovogefekta. Sudarilo se s brodom i odmah odbilo.

Morison se okrete Kalinjinoj."Jesi li videla ovo, Sofija?""Kako nas crveno zrnce gurka? Jesam.""Zato se nije minijaturizovalo? Sasvim sigurno je prodrlo u polje!""Ne sasvim, Alberte. Odbilo se od polja, koje se protee kao omota oko minijaturizovanog

objekta, u svim pravcima. Postoji neka vrsta nepodnoenja izmeu normalne i minijaturizovanematerije. to je vei stepen umanjivanja, vee je i nepodnoenje. To je razlog to vrlo malipredmeti, kao minijaturizovani atomi ili subatomski parii, mogu da se kroz materiju kreu bez


89/207


207 20.12.

ikakvog meudejstva sa njom. To iini nae polje metastabilnim.""Kako to misli?""Svaki minijaturizovani objekat uvek je okruen normalnom materijom, sem ako se nalazi u

dubokom svemiru. Kada ne bi bilo niega to bi normalnu materiju dralo van polja, materija bise neprestano minijaturizovala i, tom prilikom, apsorbovala energiju minijaturizovanog objektIsticanje energije, meutim, bilo bi vrlo veliko i umanjeni objekat bi se brzo deminijaturizovao.U stvari, bilo bi nemogue uope izvesti minijaturizaciju, jer bi se energija nabijena uminijaturizovanom objektu trenutno oslobodila. Ono to bismo u tom sluaju, u stvari,pokuavali, bilo bi da minijaturizujemo ceo svemir. Meutim, na naem nivou, to meusobnonepodnoenje nije toliko znaajno. Ukoliko bi se crveno krvno zrnce sa dovoljnim momentumomsudarilo s nama, na mestu udara moglo bi doi do minijaturizacije."

Morison pogleda napolje, i kao po komandi, ukaza se izubijano crveno krvno zrnce."Ah, evo jednog koje nam se suvie ustro pribliilo!" uzviknu on.Kalinjina se nagnu da bi bolje videla, ali odmah zatrese glavom:"Ne, mislim da nije, Alberte. Crvena krvna zrnca imaju ogranien vek trajanja, oko stotinu i

dvadeset dana. Siroii, izmore se i jednostavno kolapsiraju. A u ovoj zapremini krvi kojumoemo da dosegnemo vidokrugom, nekoliko desetina kolapsira svakog minuta, tako da birascepana i poluunitena zrnca trebalo da nas svuda prate. To je i dobro, izmeu ostalog, jerak ikada bismo koristili svoju motornu snagu i pourili kroz krvotok, unitavajui uzput crvena krvnazrnca,ak i nekoliko miliona njih, to apirovu ne bi nita znailo. Ne bismo priinili nikakvuozbiljnu tetu."

"A taemo sa plateletima?" upita Morison."Zato pita?""Zato to ono tamo mora da je platelet." On pokaza prstom. "Soivastog je oblika i gotovo

upola je manje nego crveno krvno zrnce."Kalinjina potvrdi posle krae stanke."Ah, da, vidim. I jeste, to je platelet. Na svakih dvadesetak zrnaca dolazi po jedan."Tako nekako, pomisli Morison. Kao 'igre bez granica' u kojima crvena krvna zrnca vrede

jedan bod, dok su plateleti premija."Hou da kaem, Sofija, da su plateleti mnogo osetljiviji nego crvena krvna zrnca i da njihov

lomljenje prouzrokuje zgruavanje krvi. ta ako povredimo mnogo njih? apirove doiveti jo jedan udar i umreti."

Boranova, koja je pratila razgovor, odlui da se umea."Prvo, plateleti nisu ni izbliza tako osetljivi. I onie se s nama lagano sudarati, ali se i

odbijati, bez ikakve tete. Opasnost od novog udara lei u arterijskom zidu. U odnosu na njegaplateleti se kreu mnogo bre nego u odnosu na nas. A unutranji arterijski zid moe bitiprekrivan holesterolom i drugim vrstama naslaga, pa je i povrina mnogo rapavija nego povrinaeg plastinog broda. Zgruane gromade mogu se mnogo pre formirati na arterijskim zidovimnego na brodu. Aliak ni to ne predstavlja neku strahovitu opasnost. Jedan jedini platelet iliaknjih nekoliko stotina mogu biti oteeni, a da do procesa zgruavanja ipak ne doe. Bar ne u

pogubnim razmerama. Da bi se pokrenula lavina, potrebne su ogromne koliine plateleta."Morison je posmatrao kako platelet, tu i tamo, izranja i ulazi u vidno polje iza brojnijih

crvenih zrnaca.ekao je trenutak da doe u dodir s brodom i, ukoliko se to desi, kakvee bitiposledice. No, krvna ploica se drala na pristojnoj razdaljini.

Uinilo mu se da je platelet veliine njegovog dlana. Kako je to bilo mogue, kada je maloastvrdio da se to odnosi na dva puta vea crvena krvna zrnca? Njegove oi potraie najblie zrncei on odmah ustanovi da je mnogo vee nego njegov dlan.

"Objekti napolju postaju sve vei", primeti on zbunjenim glasom."Sasvim je oigledno da se i dalje smanjujemo." Konjev zapara tiinu, iznerviran, oigledno,

Morisonovom nesposobnou da iz gotovog reenja izvue normalan zakljuak."Tako je, Alberte", ree Boranova. "Prolaz, kako napredujemo, postaje ui, i stoga, odravam


90/207


207 20.12.

isti odnos.""Ne bi trebalo da dozvolimo da se zaglavimo u ovoj cevici", dobaci Denjev vedro.

"Moramo, dakle, da drimo dijetu, u skladu sa propisima." Kao da mu, istogasa, neto pade napamet, jer dodade: "Zna, Nataa, nikada u ivotu nisam bio ovolikomrav."

"Debeo si kao i uvek, Arkadije", odvrati Boranova, "posebno sa stanovita Plankovekonstante."

"Kolikoemo se jo smanjiti, Natalija?" Morison oigledno nije uivao u prepucavanju."Do molekularnog nivoa, Alberte."Sve Morisonove strepnje ponovo zapoee svoj nemirni ples.

39.Morisonu ba nije bilo pravo to je maloas pokazao takvu nesposobnost da prihvati da se jo

smanjuju, osim toga, bio je besan na Konjeva koji je ispalio metak u bolnu taku. Nevolja sesastojala u tome to su svi, osim njega, ve godinama razmiljali i proivljavali minijaturizacijukao novo stanje. Njegov tek pridoli mozak i dalje se otro bunio protiv takvih okolnosti. Zar nmogli da pokau bar malo vie razumevanja za tekoe s kojima se susretao?

Turobno je posmatrao crvena krvna zrnca. Da, bila su vea. Oko pola metra u preniku, anjihove ivice kao da su postale zamagljenije. Povrina im je bila nakako uskomeana, u stvari,podseala su na platnene kese pune sirupaste tenosti.

"Molekularni nivo?" proapta on put Kalinjine.Ona mu uputi brz pogled."Da.""Ne znam zato me to brine", nastavi on, "kad smo ve ovolitcki, ali, ima neeg zastraujueg

u pomisli da si velik koliko i jedan jedini molekul. Koji tip molekula, ta misli?""Ne znam." Kalinjina slee ramenima. "To zavisi od Natalije. Moda molekul virusa.""Ali to nikada ranije nije probano!""Upravo istraujemo novu teritoriju", zatrese Kalinjina glavom.Usledi kratka pauza. Ondae Morison, ponovo:"Zar se ne boji?"Ona ga prostreli besnim pogledom, ali nastavi ga govori apatom:"Hvala bogu da se bojim. ta misli, ko sam ja? Normalno je da seovek plai, kada za to ima

razloga. Plaila sam se kad sam bila silovana. Plaila sam se kada sam zatrudnela i bilanaputena. Pola ivota sam provela u strahu. Svako se plai. Zato i ima toliko alkoholiara, jerljudi piju da bi odagnali strah." Siktala je kroz zube. "Treba li da se potresem zbog toga to se itiboji."

"Ne", promrmlja pomirljivo Morison."Nema nieg ekstravagantnog u strahu", nastavi ona paljbu, "dokle god neodaje da te je

strah. Dokle god ne dopusti da se skameni od straha, da postane histerian od straha, da seizgubi..." Ona zastade, sva pometena. "Bila sam, dabome, rtva histerinih napada." Ona oinupogladom Konjeva koji je sedeo uspravan, krut, nepokretan. "Ali sada, imam nameru da svoje

delo privedem kraju, makar vritala od straha. Niko, sudei po mom ponaanju, ne

e ni naslutitida me je strah. I dao ti Bog da se i ti tako ponaa, Mister Amerikane!"

Morison proguta knedlu."Naravno..." Ali i njemu samom to je zvualo krajnje neuverljivo.On baci pogled oko sebe. Nikakve koristi od aputanja u tom malenom prostoru. Nita nije

moglo ostati skriveno.Boranova, sedei na svom mestu iza Kalinjine, oigledno je bila zabavljena svojim

instrumentima, ali na licu joj je poigravao osmeh. Odobravanje? Saaljenje? Nije mogao daodgonetne.

Denjev okrenu glavu unazad i pozva:"Nataa, prolaz se i dalje suava. Hoe li nas umanjiti jo malo?"


91/207


207 20.12.

"Uiniu ta treba, Arkadije."Denevljev pogled se pri tom susrete sa Morisonovim, i on mu namignu, iscerivi se."Ne verujem naoj Sofijici", ree on, kao, apatom. "Ne boji se ona. Nikada se i nije bojala.

Nee samo da pomisli kako si sam sa svojim nemirima. Draga naa Sofijica, ima meko srce,meko kao..."

"Zavei, Arkadije", prekide ga Sofija. "Mora da je otac zaboravio da ti kae da nema potrebda zamara limeniajnik koji naziva svojom glavom zaralom kaikom koju naziva svojim jezikom."

"Ah", izusti Denjev, prevrnuvi oima. "Ovo je ba bilo ubojito. Ono to je moj otac zbiljarekao jeste da nema noa otrijeg od enskog jezika. Ipak, Alberte, ozbiljno ti kaem, niegastranog nema u postizanju molekularnog nivoa.ekaj samo dok nauimo da poveemorelativnost sa kvantom i eto nas, uz jedan jedini energetski 'puf', na nivou atoma. Da vidionda!"

"Da onda vidim ta?" upita Morison."Onda bi tek video ta je ubrzanje! Jenostavno bismo zajezdili..." On pusti komande da bi

gestikulirao i to proprati silovitim zvidukom."Dole ruke, na komande, Arkadije", naloi Boranova mirno."Naravno, draesna Natao", prihvati Denjev. "To je bio samo dramski vrhunac, nita drug

On se ponovo obrati Morisonu. "Odjednom bismo oborili brzinu svetlosti, a pod tim uslovima bismo i mnogo bre. Za deset minuta bili bismo na suprotnom kraju galaksije, za tri sata kodAndromede, za dve godine kod najblieg kvazara. A ako ni to nije dovoljno brzo, mogli bismo jo da se smanjimo. Imamo putovanje bre od svetlosti, imamo antigravitaciju, imamo sve.Sovjetski Savez svima ima da utre put."

"A kako bi pilotirao letom Arkadije?""ta?""Kako bi pilotirao letom?" ponovi Morison ozbiljno. "im se brod dovoljno smanji da izgubi

veliinu i masu, on bi, zapravo, sunuo napred stotinama svetlosnih godina u sekundi. to znai,kada bismo imali milijardu brodova, oni bi se razleteli u svim pravcima sferino, simetrino, kaosuneva svetlost. Ali poto bi postojao jedan jedini brod, on bi se kretao jednim jedinimodre enim pravcem, ali apsolutno nepredvidljivim."

"E, to je problemi za pametne teoretiare kakav je Jurij."Konjev, koji dotle nije pokazivao nikakvu zainteresovanost za dijalog, glasno frknu."Nisam siguran da je pametno razmiljati o putovanju, a zanemariti upravljanje njime",

nastavi Morison. "Zar ne bi i tvoj otac rekao: 'Pametanovek ne poinje kuu od krova?'""Moda", odgovori Denjev, "ali jednom je rekao i ovo: 'Ako sluajno pronae zlatan klju, a

ne vidi bravu, ne bacaj klju. I zlato je skupoceno.'"Boranova se promekolji u svom seditu i ree:"Dosta sa izrekama, prijatelji moji. Gde se nalazimo, Jurij? Napredujemo li?""Koliko mi seini, da, ali voleo bih da Amerikanac podri ovo to kaem, ili da to porekne.""Kako mogu?" coknu Morison. "Zarobljen sam u seditu.""Onda se odrobi", dobaci mu Konjev. "ak i da malo zalebdi, nee odlebdeti ko zna gde."

Morison se, za trenutak, uzvrpolji, u potrazi za odgovarajuim dugmetom. Kalinjina ispruiruku i narednog trena bio je slobodan.

"Hvala, Sofija", ree on."Nauie valjda i sam", odgovori ona nezainteresovano."Podigni se i gledaj ovamo", zau se Konjev.Morison poslua, ali to uini prehitro. Sunu prema gore i zviznu glavom o tavanicu broda. Da

je pretrpeo isti udarac pri normalnim okolnostima, dobio bi, verovatno, frakturu lobanje. No, uodsustvo mase i inercije, on se samo bez bola i pritiska odbi. Sa lakoom se zaustavio.

Konjev coknu."Lagano! Samo se polako odgurni od sedita.Polako! Razume li?""Razumem", odvrati Morison.


92/207


207 20.12.

Posluao je uputstvo i lagano se digao. Potom se prihvatio za Konjevljeva ramena i zaustavise u tom poloaju.

"Pogledaj sada u cerebrograf", uputi ga Konjev. "Vidi li gde se nalazimo u ovom trenutku."Morison osmotri neverovatno komplikovanu mreu na trodimenzionalnoj mrei. Hiljade

ogranaka prualo se na sve strane, tvorei sliku nalik na kakvo drvo. U jednoj od veih grananalazila se crvene taka, koja se lagano i postojano kretala.

"Moe li da mi da poziciju u totalu, da pokuam da odredim poloaj?"Konjev, uz novi coktaj, ne skrivajui nestrpljenje, dodirnu komande."Pomae li sada?""Da. Na ivici smo mozga." Raspoznavao je vijuge i praznine. "Gde planira da krenemo?"Slika se unekoliko uvea."Ovdeemo zaokrenuti u unutranjost neuronskog ustrojstva, u sivi mozak. Tim putem bih

voleo da doprem..." On stade da na brzom ruskom jeziju nabraja delove mozga, te Morison nijimao dovoljno vremena da ih odmah prevodi na engleski. "U ovo podru je, gde se, ako samdobro prostudirao tvoje radove, nalazi vitalanvor neuronske mree."

"Ni jedan jedini mozak nije nalik na bilo koji drugi", pouno ree Morison. "Nita ne mogu dakaem sa potpunom sigurnou, pogotovo ako mozak koji istraujemo nije mozak koji samprethodno ispitivao. Ipak, mogao bih naznaiti da smer kretanja i cilj koji si odabrao ulivajuizvesnu nadu."

"Dobro, za sada. Kada stignemo na odredite, moi e da nas podrobnije uputi da li smo naraskru nekoliko grana mree, ili, ako nismo, u kom pravcu sevorovi nalaze..."

"Mogu da pokuam", sloi se Morison oprezno, ali imajte u vidu da nita ne mogu dagarantujem. Nisam vam nita obeao. Nisam..."

"Znamo, Alberte", prekide ga Boranova. "Samo traimo da uini ono to moe.""U svakom sluaju", nastavi Konjev, "ovamo smo se usmerili i tamoemo biti za relativno

kratko vreme, iako se struja trenutno usporava. Na kraju krajeva, ve smo na nivou kapilara.Privei se, Alberte. Javiu ti ako mi bude potreban."

Morison uspe da se privrsti, bez iije pomoi, i utvrdi kako su i sasvim male pobede u stanjuda budu slatke?

"Gotovo do nivoa kapilara", pomisli on, gledajui kroz zidove.Zid je i dalje bio na pristojnoj udaljenosti, no sada se krajolik izmenio. Ranije odmereno

pulsirajui zid bio je sada bezizraajan. Morison vie nije mogao da primeti nikakvo pulsiranje,zidovi su izgledali kao da su, tu i tamo, poploani. Bile su toelije od kojih je zid bio i sainjen,pomisli on.

No, crvena krvna zrnca su mu spreavala neometan vidik. Ona su sada bila poput mekanihvrea, gotovo iste veliine kao i brod. Poneko od njih bi se, s vremena na vreme, mimoilo sabrodom na sasvim maloj razdaljini, iliak, sudaralo i odbijalo bez ikakvih vidljivih posledica.

Jednom takvom prilikom za brodom ostade ubrljani trag. Moda je kontakt, ipak, bio prejaksloj minijaturizovanih molekula nakaio se na brod. No, mrlja se relativno brzo odlepi i rastvori usveprisutnoj tenosti.

Plateleti su bili druga pria, budu

i da su bili mnogo ranjiviji nego crvana krvna zrnca.Jedan od njih frontalno se sudario sa brodom, ili je moda, bio usporen usled sudara sa

eritrocitom. Kljun broda prodro je duboko unutra, rascepivi membranu. Njegov sadraj laganispliva napolje, meajui se s plazmom, preobraajui se u dva ili tri dugaka konca koja su seme usobno preplitala. Zalepivi se za brod, leprali su za njim due vreme.

Morison pokua da uoi bilo kakve znake zgruavanja. No, nita se ne desi.Nekoliko minuta kasnije Morison uoi beliastu, mlenu masu koja kao da je ispunjavala

kanal od ivice do ivice, pulsirajui i talasajui se. Tamne granule etale su se s kraja na kraj unjenoj unutranjosti. Morisonu se prizor uini kao pretnja zlokobnogudovita i on ne uspe da, utrenu uasa zatomi krik.


93/207


207 20.12.

KAPILAR

Ako eli da sazna da li je voda provrila, ne guraj ruku u lonac.

Denjev senior.

40.Denjev se iznenaeno okrete i uzviknu:"Alberte, pa to je samo belo krvno zrnce, leukocit! Nita strano!"Morison proguta knedlu, pomalo iznerviran." Znamda je to leukocit. Ipak, iznenadio me je. Nisam oekivao dae biti tako velik.""Nita, nita", prihvati Denjev. "Tek parence crnog hleba, i nije vee nego to bi trebalo biti.

Samo smo mi manji. Aak i da je veliko kao Moskva, ta onda? I ono isto kao i mi plovikrvotokom.

"Zapravo", nadoveza se Kalinjina, "onoak i ne zna da smo prisutni. To jest, ne raspoznajenas kao uljeze. Ono misli da smo crveno krvno zrnce."

Kao da se obraa nekoj apstraktnoj taki u vazduhu pred sobom, Konjev promrmlja:"Beleelijene misle."Sev ozlojeenosti pree na trenutak preko lica Kalinjine, no glas joj ipak ostade miran."Kada sam rekla 'misli', Alberte, samo sam upotrebila stilsku figuru. Ono to sam htela da

kaem jeste da ponaanje beleelije prema nama odgovara njenom ponaanju prema bilo komcrvenom krvnom zrncu."

Morison baci jo jedan pogled na veliko talasasto obli je, tamo napolju, i odlui da mu se tapojava, opasna ili ne,ini krajnje ogavnom. On pogleda nazad, ka Kalinjinoj, i skoro zahvalnouoi divan kontrast koji je, u odnosu na prethodni prizor,inilo njeno izraajno lice, pitao se,zapravo, zato nikada nije dala da se odstrani taj made u levom uglu njenih usana. A onda muuini da bi njeno, i uz made pikantno lice, bez njega bilo doivljeno kao prelepo (a kao takoteko da bi moglo posedovati karakter).

U tim trenucima, bavei se marginalnim primislima, gotovo da je zaboravio na nemir koji jemaloas prouzrokovala pojava beleelije. Sada ga je ona ponovo zaokupila.

"Ponaa li se kao da smo crveno krvno zrnce zbog nae odgovarajue veliine?""To nam je samo olakavajua okolnost", odgovori Kalinjina, "ali ne i glavni razlog. Ti sudi

prema vizuelnoj slici koja je pred tobom. Belo krvno zrnce, meutim, osea elektromagnetni kodna povrini tela sa kojim je u dodiru. U sluaju crvenog krvnog zrnca beleelije su istrenirane, jo jedna stilska figura, da ne zapaaju eritrocite u svojoj blizini."

"Ali ovaj brod nema elektromagnetski kod crvenog krvnog... ah, mislim da si se ti vepobrinula za to."

Kalinjina se, za trenutak, samouvereno nasmei."Da, jesam. To mi je specijalnost.""To ti je to, Alberte", umea se Denjev. "Naa Sofijica sve to ima u svojoj glavici", on se

kucnu poelu, "svaki elektromagnetski kod, svih

elija, svih bakterija, svih virusa, svih molekulabelanevina..."

"Nije ba tako", prekide ga Kalinjina, "budui da mi u svemu tome pomae kompjuter. Osimtoga, energiju iz mikrofuzionih motora koristim i tako to svakom zamiljenom kodu mogu dadam pozitivno ili negativno naelektrisanu varijantu. Ovaj brod, u ovom trenutku, nosi kodcrvenog krvnog zrnca, bar onoliko koliko sam ja u stanju da ga oponaam, a to je sasvimdovoljno da se belaelija ponaa ovako, to jest, da na nas ne obraa panju."

"A kada si nam nabacila taj kod, Sofija?" upita Morison s neskrivenim zanimanjem."U trenutku kada smo se smanjili na veliinu koja bi od nas mogla napraviti potencijalnog

agresora imunolokog sistema organizma. Nismo ba hteli da nas opsednu antitela."Morisonu odjednom neto pade na pamet.


94/207


207 20.12.

"Ali poto govorimo o daljem smanjivanju, zato u jo veoj meri ne oseamo poslediceBraunovog kretanja? Mislio sam daemo se koprcati sve vie i vie, kako postajemo sve manji."

"Kada bi ovo bila naa prirodnaveliina", dobaci Boranova od pozadi, "bilo bi ba kao tokae. Meutim, budui da smo minijaturizovani, postoje teorijski razlozi koji Braunovo kretanjeine podnoljivim. Nije to nita okoega treba razbijati glavu."

Morison se, meutim, ponovo obrati Kalinjinoj."Koliko dugo si bila obuavana na ovom polju, Sofija?""Jo od kad sam diplomirala.ak i bez neposrednog povoda u vidu apirovljevog

komatizovanog stanja, znali smo dae se jednog dana bezuslovno ukazati potreba za ovakvimtipom putovanja. Neto slino planiramo ve godinama, i znali smo dae neko od nas morati dapro e kroz ovakvu obuku."

"Zar nije bilo uputnije da odmah razmiljate o automatizovanom vozilu bez posade?"""Moda i to, jednog dana, odgovori Boranova. Ali za sada jo, ne. Jo nismo u stanju da

stvorimo vetaki entitet ekvivalentan ljudskom mozgu.""U pravu je", dodade Kalinjina. "Takav entitet bi u ovom trenutku reagovao linijom manjeg

otpora. Ja, pak, mogu i bolje od toga. Osim toga, bio bi to, verovatno, preskup i nepraktianzadatak, nainiti mainu koja bi reagovala naitav niz moguih, nepredvidljivih uslova. Potosam ovde prisutna ja, na raspolaganju mi je moja mo rasu ivanja. Mogu da isprobam sve to mipadne na pamet. Evo, na primer, mogla bih, za samo tren, da kod ovog broda izmenim u kodkakve opasne bakterije i belo krvno zrnce bi nas istog trenutka napalo."

"Sasvim sigurno", sloi se Morison. "Ne radi nita slino, molim te.""Bez brige", odgovori ona. "Ne pada mi ni na pamet."No, u tom trenutku, zau se glas Natalije Boranove, nekako visok i napregnut:"Naprotiv, Sofija. Uini upravo to!""Ali, Natalija...""Odmah, Sofija. Tvoje instrumente u ovom smislu do sada jo nismo testirali. Hajde da

probamo."Konjev promrmlja:"Natalija, time bismo samo gubili vreme. Daj da prvo obavimo vaniji deo posla.""Ako ne budemo sposobni da prodremo ueliju, nita neemo uiniti. Ovo je izvrsna prilika

da vidimo moe li Sofija da kontrolie ponaanjeelija.""Ja se slaem", povika Denjev. "Ovo putovanje mi se sve vieini beskrajno dosadnim.""Takva su i najrazumnija, ako smem da primetim", ree Morison.Ali Denjev, protivei se, podie ruku."Zna, moj otac je govorio: 'Ako su sve to u ivotu trai mir i red, najboljee ti biti u

smrti.'""Hajde, Sofija", ponovi Boranova neumoljivo. "Samo gubimo vreme."Kalinjina, za trenutak, oklevae, taman toliko koliko joj je po svoj prilici trebalo da se seti d

je Boranova vrhovni zapovednik broda. Onda njena ruka sunu nadole, ka komandama, ikonfiguracija na ekranu ispred nje oigledno se izmeni. (Morison ju je gledao zadivljeno, ali i

ustraeno, zbog brzine kojom je operisala.)On podie pogled ka belom krvnom zrncu, ono je trenutak ostalo mirno. A onda, kao da mukrozitavu masu proe drhtaj, i Denjev proapta:

"Aha, otkrilo je prisustvo neprijatelja!"Prednji deo magliastog telaelije jurnu ka brodu i potpuno ga obuhvati; u isto vreme,

supstanca u sredinjem deluelije povue se nazad, to je Morisonu liilo samo na jedno. Namonstruozneeljustima koje se spremaju za obrok.

"Upalilo je, Natalija", ree Konjev. "Pokuava da nas obuhvati i proguta.""Da, vidim. U redu je. Sofija, vrati nam prvobitni kod."Kalinjini prsti ponovo zalupkae po tastaturi i pismena na ekranu vratie se (bar prema

Morisonovom seanju) u obli je kakvo su ranije imala.


95/207


207 20.12.

No, ovog puta, belaelija nije reagovala. Njen ivini obru ve je proao kraj broda, i sada suhrlili u njenu unutranjost.

41.Morison se usplahiri. Brod se nalazio u neemu to je izgledalo kod magla, magla od malih

belih granula, uijem se zaklonu nalazilo telo, ili obli je, gue od magle, koje im sepribliavalo. To mora da jeelijsko jedro, pomisli Morison.

Usledi Konjevljeva eksplozija."Oigledno je da kada jednom stupi u napad, ostatak procesa ide automatski i nita ga ne mo

zaustaviti. I dobro, ta sad, Natalija?""Priznajem, nisam ovo oekivala", ree Boranova tiho. "Greka je moja.""Pa, uemu je problem?" upita Denjev, mrtei se. "ta ovaj skot moe da nam uradi? Ne

moe da nas zarobi, nije boa konstriktor.""Pokuae da nassvari, to moe", odvrati Konjev. "Sada smo u hranljivoj vakuoli i enzimi za

varenje su svuda oko nas.""Neka ih", ree Denjev. "Neka se trude. koljka broda je od vrlo teko hranljive materije.

Posle izvesnog vremena, ostavie nas na miru, usudio bih se rei, povratie nas.""A kakoe to znati?" upita Kalinjina."Kakoe znatita?""Kakoe znati da smo teko svarljivi? Aktivirala se zbog oseaja promene elektromagnetskog

koda.""Koji si ti, u meuvremenu, promenila.""Da, ali kao to jenekoprimetio, belaelija jednom probuena, mora da proe kroz sve svoje

faze aktivnosti. Ona ne razmilja, potpuno je automatizovana."Kalinjina se mrtila."Meni seini dae belaelija nastaviti da pokuava da nas svari, dokle god joj se ne da

odgovarajui stimulans kojie njen napadaki sistem staviti u povratni poloaj i dozvoliti joj danas izbaci."

"Pa, upravo smo vratili kod crvanog krvnog zrnca", primeti Boranova. Zar to nije dovoljanstimulans? Ono ne jede crveneelije."

"Mislim da smo zakasnili", odgovori Sofija nesigurno, verovatno pometena zbog nehotinekonfrontacije sa zapovednicom broda. "Kod crveneelije nju samo titi od napada bele, ali akodo napada doe, kod je verovatno nedovoljan da ga sprei. Evo vam i dokaza! Napad je krenuo i,koliko vidim, ne posustaje."

"Njene oi, preciznije pet pari oiju, gledaju u svim pravcima kroz zidove broda." Svuda se,me utim, nalazio samo neprobojan magleni zid.

"Mislim", nastavi Kalinjina, "da bi nam sada pomogao samo kod bakterije za koju belaelija znada jenesvarljiva. To bi, verovatno, bio okida za izbacivanje."

"U tom sluaju, Sofija, pilence, daj mu kod koji trai", dobaci Denjev."Vrlo rado, ako mi samo kaekoji, jer ja ne znam. Mogu samo da ih nasumice isprobavam.

Broj mogunosti je astronomski.""Moemo li, zapravo, biti sigurni da belaelija moe da izbaci bilo taega se doepa?" upita

Konjev. "Moda nesvarljivi delovi ostaju u slezini, dok se i sami ne rastvore i granularnimaterijal."

"Nema vremena za gledanje u pasulj", odsee otro Boranova (verovatno pometena sveu da je krivica za nezgodu isljuivo njena, pomisli Morison). "Imamo li kakvu suvislu sugestiju?"

"Ja mogu da pokrenem elektrofuzione motore i pokuam da se probijem kroz belueliju", reeDenjev.

"Ne", ree Boranova odreito. "Zna li tano u kom se smeru kreemo? U ovoj vakuolilebdimo ko zna gde. Moda se i ona sama okree. Ako naglo krene unapred, moe se desiti dapovredi arterijski zid a samim tim i mozak."


96/207


207 20.12.

"to se toga tie, beleelije mogu da prave slalom kroz kapilare i zidove", umea se Konjev."Poto smo sada u arterioli koja se suzila gotovo na razmere kapilara, ne mogu biti siguranak nida smo u krvnom sistemu."

"Oh, moemo", javi se odjednom Morison. "Belaelija moe da se skupi, ali ne moe da skupinas. Ako se zaglavi u kanalu, bie primorana da nas pusti. To se, ipak, jo nije dogodilo."

"Eto nas", ree Denjev. "Trebalo je da se setimo ranije. Nataa, uveaj nas i na taj nainrazori belueliju. Daj joj papicu kakvu jo nije imala."

Opet, meutim, usledi otar, negativan odgovor Boranove:"I da onda probijem krvni sud? On je sada vrlo uzan, ne mnogo iri od beleelije.""Ako bi Arkadij stupio u kontakt sa Grotoom, neko bi moda ve imao ideju", predloi

Kalinjina.Tiina, za trenutak. A onda se javi Boranova, nekako pridavljenim glasom:"Ne jo. Uradili smo neto glupavo, u stvari, ja sam to uradila, i bolje je da ne traimo

pomo.""Ne moemoekati doveka", ree nervozno Konjev. "Nevolja je u tome to ne mogu da nam

odredim poloaj. Ne mogu da kontroliem kretanje beleelije, niti da utvrdim kojom se brzinomkreemo. Kada se jednom izgubimo, bie nam potrebno puno vremena da ponovo naemo put imodae nam biti neophodna pomo spolja. Kako da u tom sluaju objasnimo kako je dolo dotoga da se izgubimo?"

"A jeste li razmiljali o rashladnim ureajima?" upita Morison."Kako to misli, Alberte?" upita Boranova posle krae stanke."Pa, mi aljemo subatomske delie van broda. Oni sa sobom nose toplotu, kako bismo mi

zadrali normalnu temperaturu u ovoj jari oko nas. Hladnoa je neto na ta belaelija morareagovati. Ako postanemo jo hladniji, modaemo uljeza uiniti voljnim da nas izbaci."

Boranova je mozgala, a onda ree tiho:"Mislim, moda bi to upalilo.""Ne masiraj se razmiljajui", ree Denjev. "Ve sam pustio hlaenje do maksimuma. Da

vidimo hoe li se desiti ita drugo, osim toemo se pretvoriti u sante leda."Morison je zurio napolje, napet kao i ostali. Nije oplakivao smenu ideju i nesreno reenje,

niti je, bar on sam, mnogo mario za sudbinu organizma u kojem su se nali. Pa ipak... ispitujuisopstvene misli, uinilo mu se da, kada su ve stigli ovako daleko, bili ovoliko umanjeni, i obrelise usred male, cerebralne arteriole, osea ludu potrebu da proveri svoje naune teorije. Nee sevaljda samo okrenuti i ostatak ivota provesti uz veito pitanje: 'Da li je mogue da sam bioonolikoblizu provere?'

Pa dobro, onda. Proao jeitavih stoosamdeset stepeni od ludog straha zbog eksperimenta ibesomunog odbijanja, do nemira zbog mogueg neuspeha eksperimenta.

Denjevljev glas prekide njegov tok misli:"Mislim da ovo to se deava ne prija naem prijatelju."Morison je bio svestan hladnoe koja ujeda i zadrhta na pomisao kako tanki pamuk nije

dovoljna zatita od sibirske zime u kojoj su se, za trenutak, nali.

Moda je belaelija dola do istog zaklju

ka, jer se magla proredi, a potom se ukazae ipoderotine u njoj. Onda, za tren ili dva, krajolik se sasvim izbistri i belaelija ostade za njima,

hitajui to dalje ili moda pobeeno puzei, kao ameba, od krajnje neprijatnog iskustva."Otila je", zakljui Boranova, pomalo tupavo.Denjev zamlatara rukama."Kavijar i votku za Amerikanca, heroja, kada bismo ih imali." Bila je to odlina zamisao.Kalinjina klimnu i nasmei se."Dobra ideja, zaista.""Dobra onoliko koliko je moja bila loa", sloi se i Boranova, ali sada bar znamo naemu

smo, to se tie Sofijine tehnike. Arkadije, smanji hlaenje pre no to svi dobijemo zapaljenjeplua. Vidi, Alberte, pokazalo se izuzetno dobrim to to si s nama."


97/207


207 20.12.

"Mogue", prekide je Konjev, "ali mislim da nam je belaelija dobro zapaprila. Nismo tamogde smo bili i uopte ne znam gde smo sada."

42.Boranova stisnu usne i procedi:"Kako je mogue da ne zna gde se nalazimo? Bili smo u belojaliji samo nekoliko minuta.

Nije nas mogla odvesti u digericu, zar ne?"Konjev, meutim, odvrati isto tako mrano:"Ne, nemada, nismo u digerici (zavidan francuski akcenat). Ali podrazumevam da nas je

belaelija izvukla iz glavne struje arteriole, koju smo tako paljivo pratili. Skrenula je u kapilar"Koji kapilar?" upita Boranova."To je ono to ne mogu rei. Ima bar dvanaest kapilara u koje je mogla skrenuti a ja ne znam

koji od njih je posredi.""A tvoj kompjuter..." poe Morison."Moj kompjuter", odvrati Konjev, "prati mene samog. Ako ja znam gde smo i kojom se

brzinom kreemo, kompjuter ide sa nama i skree onda kada mu ja kaem da skrene.""Misli", upita Morison s prizvukom neverice, "da on oznaava poziciju samo onda kada ti

zna koja nam je pozicija? Nita vie od toga?""Ne, zaita nijearobna lampa", odvrati hladno Konjev. "Pomae nam da odredimo mesto i

pratimo trag, da se ne bismo izgubili u trodimenzionalnoj sloenosti krvnih struja i neuronskemree, ali mi smo prave voe. Ne moe sam. Bar, ne na ovom nivou. U sluaju neposredneopasnosti, jedino nas spolja mogu locirati, a i za to treba vremena."

Bilo vreme da neko postavi klasino glupavo pitanje i ispostavilo se dae to biti Denjev."Zato bi nas belaelija odvukla u kapilar? upita on.Konjev se zacrvene. Njegovu bujicu rei na ruskom Morison je jedva rastavio na rei i

reenice:"Otkud ja to mogu znati?! Misli li da se misaoni procesi jedne beleelije najpre konsultuju sa

mnom, i da tek onda delaju?""Dosta s tim", viknu Morison. "Nismo ovde da bismo se svaali. (Istogasa, on uoi brz

pogled koji mu je uputila Boranova, i protumai ga kao izraz duboke zahvalnosti.) Reenje je,nastavi on, vrlo jednostavno. Mi smo u kapilaru, odlino. Struja je u kapilarima osetno slabija,zbogega bismo se onda libili da konano upotrebimo nae famozne elektrofuzione motore?Stavimo ih u pokret unazad, i onda moemo izii iz ovog kapilara i nai se, posle ne beskrajnodugog vremena, na raskru s koga smo i skrenuli. Ondaemo nastaviti pravo dokle god se neukae potreba za pravim skretanjem u pravi kapilar. Potroiemo malo vremena i malo energije, ito je sve."

Morisonovo izlaganje bi propraeno ledenim pogledima Ruskeetvorke.ak i Konjev, koji,dok je Morison govorio, nije skretao pogled sa svojih instrumenata, okrenu se ka njemu i uputimu ljutit i namrten pogled.

"to me gledate tako", upita Morison nesigurno. "Ono to sam izneo logino je reenje. Kad

biste vozili kola i sluajno skrenuli u slepu ulicu, zar to ne bi bio najnormalniji potupak?"Botanova je vrtela glavom.

"Alberte, ao mi je. Ne moemo se kretati unazad.""ta?" Sada je bio red na Morisona da se zabezekne."Ne moemo u azad. Moemo da idemo samo napred. Nita osim toga.""A kako onda..." poe Morison. "Nema nikakvog drugog kretanja?""Nikakvog."Morison okrui pogledom preostalelanove posade, a onda prasnu:"Od svih glupih, nekompetentnih, idiotskih situacija, to stvarno lii na Sov..." On naglo

zastade."Zavri misao, Alberte", podstaknu ga Boranova. "Hteo si rei da ba lii na Sovjete da


98/207


207 20.12.

zapadaju u ovakve situacije.""Jeste, to sam ba hteo da kaem", podvrdi Morison progutavi knedlu. "Moda sam

prenaglio, ali sam besan. Osim toga, to stanovite ne mora biti netano.""A misli li da mi nismo besni?" Gledala ga je pravo u oi. "Zna li koliko dugo radimo na

ovom brodu? Godinama. Godinama! Jo od onda od kada se pomislilo dae minijaturizacijapostati stvarnost, razmilja se o vozilu koje bi iznutra ispitivalo ljudski organizam, ili u najgoresluaju, ivotinjski. Meutim, to smo vie planirali i odmicali, projekat je postajao sve skuplji.Finansijeri u Moskvi postajali su sve zlovoljniji. Ne mogu ih kriviti za to: morali su nae trokoda usklade sa trokovima drugih eksperimenata, mnogo manje problematinih nego to je to bilaminijaturizacija. Rezultat toga je bio da je brod postajao sve jednostavniji i jednostavniji; najprsmo skinuli ovo, pa onda ono, i tako redom. Sea li se gradnji prvih Amerikih atlova? ta stezamislili i ta ste dobili?

U svakom sluaju stigli smo tako do broda bez pogona, jedrilice, samo za posmatranje.Trebalo je samo ui u krvotok i pustiti da te struja nosi. Poto bismo tako doli do svihneophodnih informacija, i jednostavno bismo se lagano deminijaturizovali. To bi, naravno, ubiivotinju u kojoj bismo se nalazili. U pitanju bi, razume se bila samo ivotinja, ali veruj mi da mnogi od nas patili i zbog nje. I brod je bio projektovan za to. Ni za ta vie. Nismo mogli znatda emo se uhvatiti ukotac sa situacijom u kojojemo biti primorani da uemo u ljudskiorganizam, da dopremo do sasvim odreenog podru ja u mozgu, i napokon da bez ikakvihoteenja izi emo iz tog tela. Sve to smo imali na raspolaganju bio je ovaj brod, krajnjeneprilagoena naprava."

Bes na Morisonovom licu lagano se preobratio u sauee i zabrinutost."I ta ste onda uinili?""Delali smo to je bre mogue. Dogradili smo elektrofuzione motore i nekoliko dodatnih

stvarica, plaei se sve vreme dae apirov izdahnuti, i isto se tako plaei da u urbi neuinimo nekakvu fatalnu greku. Motori koje imamo mogu se koristiti za ubrzanjesamo u potpuno bezizlaznim situacijamajer su prvobitno bili konstruisani samo za osvetljenje,automatsko rashlaivanje i ostale niskopotrone pogodnosti. Naravno, nedostajalo nam jevremena da motore usavrimo te stoga nema kretanja unazad."

"Zar nikome nije palo na pamet da bi bezizlazne situacije mogle nastupiti ba zato to nemakretanja unazad?"

"To bi znailo jo novca, kojeg, meutim, nije bilo. Trebalo je ratovati sa svemirskimistraivanjima, agrikulturom, ekonomijom, industrijom, kriminalom i milijardom drugih potrebkoje su kucale na dravna finansijska vrata. Naravno, nikada nismo dobijali dovoljno novca."

Denjev slee ramenima i dobaci:"I eto, tu smo. Kao to je moj dobri otac govorio: 'Samo idioti idu kod proroka budunosti. Ko

bi se drugi toliko urio dauje loe vesti?'""Tvoj otac nam time ne govori nita to ve ne znamo, Arkadije. Bar to se tie ove izreke.

Bojim se prosto da pitam, ali moram: Moemo li jednostavno da okrenemo brod?""Pametno je od tebe to se boji", odgovori Denjev. "Prvo i prvo, kapilar je preuzak. Nema

mesta za manevrisanje.""Ne moramo toiniti", nastavi Morison nestrpljivo, "ne u okviru naih sadanjih dimenzija.Umanjimo brod jo malo." Minijaturizujmo ga. Ionakoemo to morati da uinimo pre no toprodremo uelije. Hajde, uinimo to odmah, i okrenimo ga."

"A drugo i drugo", nastavi Denjev blago, "ne moemo da ga okrenemo, kao to ne moemoni da idemo unazad. Jedino i samo unapred."

"Neverovatno", proapta Morison sebi u bradu, pa upita naglas: "Kako ste mogli da se upusu sve ovo sa trotinetom, a ne s brodom?"

"Nismo imali izbora", odgovori Konjev, "a nismo ni raunali s tim daemo se igrati glupihigara sa belimelijama."

"Ako ovaj projekat ne uspe", umea se Boranova bezizraajno i hladno, jau biti ta kojae


99/207


207 20.12.

preuzeti potpunu odgovornost."Kalinjina je, meutim, pogleda i ree:"Natalija, to toe ti primiti svu krivicu na sebe sada nam nije od pomoi. U ovom trenutku,

nemamo izbora. Moramo napred. Krenimo, minijaturizujmo se, ako moramo, i pronaimonekakvu pogodnueliju u kojuemo ui."

"Bilo kakvueliju?" prosikta Konjev, ne obraajui se nikome posebno. "Kakva korist odtoga?!"

"Kuda god krenemo, Natalija, nailaziemo na izvore korisnih informacija", ree Kalinjina."Ima li ikakvih prigovora na ovo, Jurij?" upita Boranova, poto je Konjevutao."Prigovora?" upita on. "Naravno da ima prigovora." Nije se osvrtao unazad, ali mu je vrat b

gotovo plav od besa. "Ima deset milijardi neurona u mozgu i sad tu neko predlae da lutamo od jednog do drugog i naslepo odaberemo onaj pravi. Lake bi bilo voziti se autoputevima iromzemlje, u potrazi za nekim od peaka koji bi nam mogao biti roak. Broj ljudskih bia na zemljimalo je vei od polovine broja neurona u mozgu."

"Loa analogija", obrati se Kalinjina Boranovoj. "Mi ne pipamo u mraku. Mi traimo misliPjotra apirova. Kada ih jednom registrujemo, treba samo da se kreemo u pravcu odakledolaze."

"Ako je to mogue", dobaci Morison, vrtei glavom. "A ta ako nas naa vonja, iskljuivounapred, ponese pravcem u kome misli slabe?"

"Upravo tako", sloi se Konjev. "Taman sam bio odredio kurs koji bi nas odveo direktno dobitnogvora za ovaj deo neuronske mree, deo vezan za kreativno miljenje, ako je verovatiMorisonovim belekama. Krvna struja bi nas nosila tamo, kojim god putem, nije bitno, ali bi nna kraju tamodovela. A sada..." On podie ruke ka ravnodunoj Vaseljeni.

"Nema veze", zakljui Boranova suvo, "ionako ne vidim nikakvu drugu mogunost osim ovekoju predlae Sofija. Ako ne uspemo, moramo pronai put da iziemo iz organizma i modaponovo pokuamo nekom drugom prilikom."

"ekaj, Natalija", zatrai Morison. "Moda, ipak, postoji jo jedna, drugaija mogunost. Dali je mogue da neko od nas izie iz broda u krvnu struju?"

43.Morison, u stvari, nije oekivao potvrdan odgovor. Brod, koji mu je ranije izgledao kaoedo

briljantne tehnologije, pokazao se sada kao obini razgolieni laper od koga se nita nije moglooekivati.

S praktinog stanovita, izgledalo mu je da je Sofijin predlog u redu, pokuati sa bilo kojomelijom. Ali ako ne uspeju, to bi znailo izlazak iz organizma, i kako je Boranova upravo rekla,ponovni pokuaj nekog od narednih dana. Morison je oseao da sve to ne bi mogao jo jedanputpodneti. Pokuao bi sve da se tome odupre."

"Ima li naina da se izIe iz ovog broda, Natalija?" ponovi on pitanje, dok ga je ona zbunjenoposmatrala. Ni ostali nisu odgovarali."uje li me, ili ne razume ta te pitam? Recimo, dahoemo da sakupljamo uzorke? Imamo li bagere, lopate, mree... ili moda neko treba da isPliv

i zaroni u odelu?"Kao da je Boranova napokon uspela da prevlada oseaj iznenaenja to je ovakvo pitanjeuopte i postavljeno.

"Zna, zapravo, ima", odgovori ona podiui obrve uudu. "Postoji jedno ronilako odelo zaizvi anje, tako bar kau planovi. Trebalo bi da se nalaze ispod zadnjih sedita, to jest ovde."

Ona rezveza svoj pojas, odlebdi malo, a onda uspe da se, uz ravnomerno talasanje svojepamune odede, usmeri u eljenom pravcu.

"Ovde je, Alberte", ree ona. "Pretpostavljam da je provereno, mislim, s obzirom na veegreke. Trebalo bi da ne proputa, da je u redu. Ipak, ne znam da li je bilo ispitano, s obzirom npolje."

"Kako je i moglo biti?" upita Morison. "Siguran sam da je ovo prvi put da se brod, a i sve u


100/207


of 207 20.12.

njemu, nalazi u krvotoku!""U stvari, zamiljam da je bilo isprobano u vruoj vodi odgovarajueg viskoziteta. Krivo mi je

to i to nisam proverila, ali nije mi ni na pamet palo dae bilo ko naputati brod. Zaboravila sami da odelo postoji."

"Zna li, makar, poseduje li ureaj za snabdevanje vazduhom?""Naravno da poseduje", odgovori Boranova, malo ogoreno. "Poseduje i vlastiti elektrini

pogon, zahvaljujui kome raspolae sopstvenim osvetljenjem. Nismo ba toliko nekompetentni,Alberte, iako..." dodade ona alosno... "smo ti, odnosnosam ti dala povoda da misli suprotno."

"Odelo ima i peraja?""Da, na rukama i nogama. Namenjena su za manevrisanje u tenosti.""U tom sluaju, verovatno da postoji izlaz iz situacije u kojoj smo.""Kako to misli, Alberte?" upita Kalinjina."Recimo", poe Morison, da se minijaturizujemo jo malo, tako da brod moe da se okrene

unazad bez ikakvog oteenja zidova kapilara. Neko onda ue u odelo, izie iz broda, uzpretpostavku da postoji vazduna komora ili slino i, pomaui se perajima, okrene brod. Poto jeto obavio, taj nako se vraa u brod koji je sada usmeren u eljenom pravcu. Putamo motor upogon, stiemo na eljenu trasu i, prepustivi se staroj struji, nastavljamo u prvobitnonameravanom pravcu."

Boranova se zamisli."Oajniki pokuaj, zbilja, ali i nae stanje je oajniko. Jesi li ikada ronio u odelu, Alberte?""Ponekad", odgovori Morison. "To me je i navelo da razmiljam u ovom pravcu.""Mi nismo nikada, i zato nam to i nije palo na pamet. Alberte, odvei se pa da te smestimo u

odelo.""Mene?" Morison bee zateen."Naravno. Tvoja je ideja, a ima i iskustva.""Ali ne u krvotoku.""Niko od nas nema iskustvo u krvotoku, ali nasetvoro ga nemamo ni u vodi.""Ne", divlje povika Morison. "Ovaj brodi je vaa bebica, ne moja. Ja sam nas izvukao iz bele

elije, i ja sam dao prelog kako da se izvuemo i iz ove nevolje. Toliko od mene, za sada. Nekaneko od vas u ovom sluaju bude operativac."

"Alberte. U ovom sosu smo svi zajedno", nastavi Boranova. "Ovde vie nismo ni Sovjeti, niAmerikanci. Samo smo ljudska bia koja se trude da preive i izvre zadatak. Podela poslovazavisi iskljuivo od sposobnosti."

Morison krajikom oka uhvati Sofijin pogled. Ona se smeila, i njemu se uini da u njenomosmehu vidi ohrabrenje.

Negodujui u sebi zbog svoje sujete, znao je dae se sloiti sa ludou koju je sam predloio.

44.Boranova izvadi odelo. I ono je, kao i sam brod, bilo prozirno, i lealo je u naborima.

Morisonu je izgledalo kao karikatura ljudskog obli ja, koju kao da je nacrtalo trogodinje dete.

On prui ruku da ga opipa i upita:"Odega je? Plastika?""Nije, Alberte", odgovori Boranova. "Tanko jeste, ali nije slabano, naprotiv, vrlo jevrsto i

postojano. Nikakva strana tela mu ne mogu nauditi, i mislim da je potpuno obezbeano odprodiranja tenosti."

"Misli?" jeknu Morison sarkastino."Ono jesteobezbe eno", napomenu Denjev. "Seam se kada je proveravano.""ini ti se da se sea.""I meni je krivo to ga nisam ponovo proverio neposredno pred put, ali i ja sam zaboravio d

postoji. Nije bilo ni govora o...""Siguran sam, Arkadij, da ti je otac bar jednom rekao da je samooptuivanje nedovoljna kaz


101/207


of 207 20.12.

za neznanje", ree gorko Morison."Ja znam, Alberte", odvrati otro Denjev."Potui ete se kada se ovo zavri", upozori ih kratko Boranova. "Alberte, budi bez brige.ak

i da postoji neka mikroskopska poderotina, molekuli plazme su ogromni u poreenju samolekulima vazduha u odelu. Da odelo nije minijaturizovano, proputalo bi spoljnje molekule.Poto jeste, spoljnji molekuli, sada dinovi, ne mogu prodreti unutra."

"Pa, to ima smisla", promumla Morison u potrazi za utehom."Naravno", kao da jedva doeka Boranova. "Ovdeemo staviti mali valjak s kiseonikom,

zaista je mali, ali nee dugo boraviti van broda; zatim apsorbciono crevo za ugljen-dioksid, ibeteriju za svetlost. Vidi, nee biti sam."

"Isto tako", okrenu se Konjev da bi Morisonu uputio hladan i nezainteresovan pogled, "potrse da bude to ekspeditivniji. Napolju je vrlo toplo, trideset sedam stepeni Celzijusa, a odelo,ini mi se, nema rashladne ureaje."

"Nema?" Morison upitno pogleda Boranovu.Boranova slee ramenima:"U jednoj izotermalnoj sredini nije lako hladiti objekat. Celikupan organizam, koji je sada z

nas poput planine, ima fiksnu tempereturu od trideset sedam stepeni. Brod se rashlauje putemmikrofuzionih maina. Nismo mogli nita slino da ugradimo u odelo, ali kao to je Jurij rekao,nee biti dugo napolju. Osim toga, bilo bi bolje da skine svoje odelo. Alberte."

"Nije strano, samo tanak pamuk", promrmlja Morison."Ako se u njemu preznoji", napomenu Boranova, "sedee u mokrom odelu za sve vreme

putovanja. Drugo odelo nemamo da ti damo.""Pa dobro, ako ba insistira", prihvati Morison, skidajui patike i pokuavajui da se oslobodi

svog jednodelnog odela, to se, u uslovima gotovo besteinskog stanja, pokaza kao uasnooptimistiki poduhvat.

Boranova, primetivi to, ree:"Arkadije, molim te, pomozi Albertu."Denjev se s mukom probi do zadnjih redova, gde je Morison lebdeo u smenoj pozi. Pomo

mu zatim da oslobodi nogavicu po nogavicu, iako su njih dvojica, u kooperaciji, bili tek netomalo spretniji nego to bi to bio sam Morison. (Uas, mislio je Morison, sve oko nas uslovljen je da bude delatno tek pri sili tee!)

U borbi sa prostorom i teinama, Denjev ipak pronae snage da kae:"Materijal ovog odela potpuno je isti kao i materijal od koga je napravljen brod. U potpunoj

tajnosti, iako ja to znam, podatak da u Americi

Documents

Isak Asimov, Fantastic No Putovanje II