ISTORIJAT PROIZVODNJE GVOA I ELIKA U RAZVOJU INDUSTRIJE SRBIJE

100 GODINA SARTID-a Piu: Mileta Gujanii Jovan Stojkovi

Poeci metalurgije u Smederevu

Poetkom 20. veka, nemajui dovoljno budetskih sredstava, a pouena loim iskustvom sa Majdanpekom u 19. veku, Srbija se i dalje nije odrekla ambicija za izgradnjom nacionalne industrije gvoa i elika. Poslovi na podizanju crne metalurgije dati su austro-ugarskom kapitalu (firmi - Povlaeno austrougarsko drutvo dravnih eleznica -"STEG") i privatnom srpskom kapitalu (ore Vajfert, Ferdinand Gramberg, David Simi...- izdavanjem koncesija na bogata rudita u Istonoj Srbiji. U

ugovoru sa srpskom vladom "STEG" se obavezao da im se stvore povoljni uslovi, pristupi osnivanju "meovitog" akcionarskog drutva sa seditem u Srbiji.

Dvedesetog februara 1913.

godine "STEG" je sa privatnom srpskom finansijskom potporom, osnovao "Srpsko Akcionarsko Rudarsko Topioniko Industrijsko Drutvo" - SARTID. Osnivaki skup akcionara SARTID-a odran je 26 maja 1913 godine u birou ora Vajferta u Prvoj srpskoj parnoj pivari u Beogradu. Drutvo je 1. juna iste

godine registrovano u registru Prvostepenog trgovakog suda u Beogradu. U Statutu drutva zapisano je da je glavni cilj SARTID-a da vri istraivanje, eksploataciju i preradu elezne rude. Kapitat drutva bio je za ono vreme izuzetno veliki i iznosio je 4.000.000 dinara, podeljen na 4000 akcija, od koje svaka glasi na 1.000 dinara imenito i na donosioca.

Prvi poslovi SARTID-a bila su

rudarsko-geoloka istraivanja terena u Istonoj Srbiji (Rudna glava i Majdanpek) i Grkoj (rudnik Pton).Nakon to je Povlaeno Austro-Ugarsko Drutvo Dravnih eleznica (STEG) sa domenima u Beu i Bukuretu, kao najvei strani akcionar, 13. jula 1913. godine prenelo povlastice o zakupu rudita u Srbiji (koncesije) na novo drutvo - otpoeli su istraivaki radovi na tzv. terenima "a": Rudna Glava, Tande, Luke, Crnajka, tereni: "b": Buja, Tople, Klokoevci itd ("Luterovi tereni"), kao i terenima u Majdanpeku. Interesantno je da je SARTID zakupio i jedan punkt u Grkoj - rudnik Pton.

U prolee 1914. godine, poveava

se obim radova i istraivakih ekipa, materijala, sredstava i "pokusa" prerade, "prenja i topljenja" u nemakoj firmi "Krup".. U leto iste godine, akcionari poinju i sa istraivanjima na Kosmaju. Ambiciozne planove SARTID-a omeo je Prvi svetski rat.

Prve godine rata Srbija se jako odupirala nadmonijem neprijatelju i izvojevala je velike pobede.Meutim, pred takvom silom se nije moglo izdrati, srpska vojska se povlai kroz Albaniju, a Srbija je bila okupirana. S obzirom da su u istraivanjima SARTID-a pre velikog rata uestvovali i strunjaci STEG-a, koji su bili upoznati sa dobrim rezultatima ispitivanja rudnih sirovina, okupatori su to ubrzo iskoristili. Na SARTID-ove rudne terene ulaze Bugari i od 26. oktobra 1916. godine, poinju sa eksploatacijom pirita i limonita. Najvei teret rada podnelo je oko hiljadu zarobljenika - mahom Rusa, Srba i Italijana. Pri kraju rata u oktobru 1918. godine istonu Srbiju oslobaa francuska konjika brigada genarala Gambete i jedinice Timoke divizije srpske vojske.

Izgradnja Fabrike SARTIDA u Smederevu

Nakon zavretka prvog svetskog rata, akcionari i uprava SARTID-a oklevaju sa nastavkom rada, pribojavajui se ekonomskih, socijalnih i politikih vrenja. Osim toga akcionari su bili u dilemi: da li da nastave sa zapoetim rudarskim radovima ili da se prilagode novonastaloj situaciji i uestvuju u obnovi opustoene Srbije, posebno njene saobraajne infrastrukture. Skuptina akcionara odluila je ipak, da SARTID nastavi sa radom ali u prvo vreme na poslovima sanacije razruene saobraajne infrastrukture (eleznice, mostova, brodova,..). Iz nacionalnih i ekonomskih interesa SARTID je za neko vreme "skrenuo" sa prvobitno zacrtanog cilja - izgradnja srpske industrije elika.

Uprava SARTIDA-a je kao

najpogodniju lokaciju za podizanje budue fabrike - izabrala Smederevo. Ovim je na najbolji nain iskorien povoljan geografski poloaj Smedereva: strateki pravac Moravsko Vardarske doline, blizina velikih koliina vode Dunava potrebnih za industriju elika, dobre putne i eleznike komunikacije. Na obali Dunava, dva kilometara uzvodno od grada, u prolee 1921. godine zapoeta je izgradnja Sartidovih pogona. Fabrika se u poetku bavila metalopreradom - izgranjom i popravkom lokomotiva i vagona za

Srpske Dravne eleznice (SD),

izgradnjom elinih konstrukcija mostova i konstrukcija drugih namena za potrebe lake industrije u zemlji...Ovaj tzv "metalopreraivaki period" u istorijskom razvoju SARTID-a trajao je od 1921. godine, pa sve do 1937. godine.

Prvi vei poslovi SARTID-a u 1922.

godini bile su rekonstrukcije mosta u Niu, izgradnja eleznike stanice u Beogradu, antenskih stubova Radio Beograda, Savskog mosta u Beogradu, raznih drugih mostova i skretnica po Srbiji. Te iste 1922. godine SARTID je sa monom engleskom grupacijom "Vikers Armstrong Limited" iz Londona otpoeo izgradnju Brodogradilita u Smederevu. Osim popravki manjih plovila, brodova i lepova, SARTID je tih godina izvrio generalnu prepravku (sa parnog na dizel pogon) skoro kompletne Rene flotile Mornarice Kraljevine Jugoslavije. Kasnije se SARTID uputio i u izgradnju novih plovila kao npr remorker "Saradnik" od 350 KS, morske flotile, namenske liferacije za vojsku (aeroplanske bombe,mine, rezervoare, amce i sl.).

SARTID-ova Fabrika u Smederevu

se iri: 1925. godine gradi se Mainska Kovanica i Preseraj.Za trgovake potrebe izrauju se:potkovice, aovi, lopate,pijuci, motike, sekire itd. Firma je bila u naponu snage, viestruko je uveala poetni

kapital i zvali su je u to vreme "Srpska Reica".

Velika ekonomska kriza i SARTID

Velika ekonomska kriza nije mimoila ni SARTID. Privredna depresija istanjila je budet, tako da su Srpske Dravne eleznice (SD) krajem 1925.godine jednostrano raskinule ugovor - pa se SARTID naao pred finansijskom propau. Odeljenja za mostogradnju, vagonogradnju, lokomotive i brodogradilite bila su prazna. Da bi prevazila tekoe Uprava preorijentie proizvodni program SARTID-a za trgovake potrebe. Nakon izgradnje Kovanice i Preseraja SARTID kupuje 1932/33. godine u saradnji sa Sjedinjenim metalurkim tvornicama "Titan Nadrag Kalan" iz Bukureta -

Valjaonica tankog lima sa

Pocinkovaonicom iz elezare u Reicama. Valjaoniki kapaciteti puteni su u pogon 1933. godine. Istovremeno Kovanica zapoinje sa programom proizvodnje poljoprivrednog alata - motika, aova, lopata, saeva, kolskih osovina itd., prilagoene potrebama sela.

Sa ovako koncipiranim novim

proizvodnim i ekonomskim programom SARTID je uspeo da prevazie tekoe izazvane velikom ekonomskom krizom. Snienje radnikih nadnica u odbrani profita donelo je Upravi SARTID-a velike nevolje. Nakon nekoliko velikih trajkova gde je bunt radnika pretio da zaustavi proces rada na due vreme (npr upravnika in. Hlebnikova, razljueni radnici su usred decembra bacili u Dunav) - dolo je do sporazuma i potpisivanja prvog kolektivnog ugovora u SARTID-u 13. marta 1926. godine.

Kriza je ve bila pri kraju ! Tada nastupa period velike

potranja gvoa i elika i na jugoslovenskom i na evropskom tritu. Kako je SARTID imao velikih problema u nabavci polufabrikata iz uvoza, uprava je napravila plan za izgradnju kapaciteta za polufabrikate krajem 1936. godine. Ovakvim planovima SARTID-a pogodovala je i proklamovana politika vlade dr Milana Stojadinovia o prioritetu izgradnje teke bazine industrije u zemlji (gvoa i elika) i protekcionistikim merama koje je u to vreme vodila drava.

PRVA VELIKA INVESTICIJA. U prolee 1937. godine SARTID je zapoeo izgradnju postrojenja za proizvodnju polufabrikata. U Majdanpeku uz tehniku saradnju sa "Societe anonime des mines da cuivre de Majdanpek", iz Belgije, gradi kompletnu Topionicu gvoa, gde je inae imao svoje rudnike i umske domene. Po procenama inenjera T. Spasova ukupne rezerve rude limonita iz rudnika u Majdanpeku iznosile su 4.234.080 tona rude sa proseno 40,71% eleza i 0,60% bakra od ega je eksploatacijom bilo mogue dobiti 1.723.958 tona gvoa i 25.737 tona bakra.

Projekat Topionice gvoa u

Majdanpeku uradio je inenjer Valenta sa saradnicima. Ovaj metalurki objekat SARTID-a graen je tokom cele 1937. godine, a topljenje gvoa poelo je polovinom decembra iste godine. Visoka pe topionice u Majdanpeku radila je sa promenljivim uspehom od sredine decembra 1937.godine do juna 1940. godine. Proizvodnja je poela sa 4.750 tona limonita, da bi se ustalila na godinjoj proizvodnji od preko 17.000 tona limonita.Za svo vreme svog rada 1937-1950. Topionica gvoa u Majdanpeku bila je u sklopu preduzea SARTID.

DRUGA VELIKA INVESTICIJA. Istovremeno u Smederevu se grade dodatni kapaciteti metalurkog ciklusa: Simens Martinova eliana i Valjaonica profila.

Poetkom prolea 1937. godine SARTID je u Smederevu zapoeo izgradnju eliane sa jednom Simens-Martinovom pei tipa "Maertz" kapaciteta

20 tona. Ona je putena u rad 1. novembra 1937. godine. Prva kampanja trajala je od putanja u rad do 11. avgusta 1938. godine tokom koje je proizvedeno 580 ari ili 7.145 tona sirovog elika. Kasnije se godinja proizvodnja eliane ustalila na oko 17.000 tona elika sve do perioda okupacije, kada je zbog estih zastoja stagnirala.

U halama bivih eleznikih

radionica SARTID-a montirana je 1937. godine Valjaonica profila. Postrojenje je kupljeno i preneto iz Reica u Rumuniji. Ova Valjaonica profila je bila malo mehanizovana. Zagrevne jedinice bile su jednozonska potisna pe kapaciteta 8 tona. Nedostatak je bio u tome to je stan za valjanje polufabrikata sluio kao pretpruga lakoj pruzi, tako da ove valjaonike pruge nisu mogle da rade paralelno. Valjaonica profila raspolagala je i jednim trio valjakim stanom sa valjcima prenika 670/2100 mm i lakom valjakom prugom od pet stanova i to: etiri trio stana i jedan duo stan sa valjcima prenika 310/80 mm. Posle drugog svetskog rata na mesto stana prenika 650 mm montiran je valjaki duo stan prenika 750 mm iz Zenice.Uslovi rada u Valjaonici profila bili su veoma teki. Sve se radilo runo ubacivanjem ingota, samo to je maina valjala. Na jednom valjakom stanu bilo je tri valjka sa razliitim kalibrima. "SARTID" je te 1937. godine kompletirao sopstvenu metalurku proizvodnju - od rude do gotovih proizvoda.

Integralni metalurki ciklus inili su : Topionica gvoa u Majdanpeku sa rudnicima u tom podruju, kao i postrojenja u Smederevu: eliana sa Simens Martinovom pei, Valjaonica profila, Valjaonica lima, Pocinkovaonica i pratei energetski objekti - Elektrina centrala, Gas-generatori, Kotlarnica, kao i ranije izgraena finalna postrojenja - Fabrika elinih konstrukcija, Brodogradilite i Kovanica. Za samo nekoliko godina rada, velikim iskorienjem proizvodnih kapaciteta i pozitivnim finansijskim poslovanjem, SARTID je ve 1939. godine isplatio sve investicione trokove u izgradnji fabrike. U ukupnoj proizvodnji gvoa i elika u Jugoslaviji 1939. godine, SARTID je uestvovao sa 24,16 %.

Drugi svetski rat - nee bombe na SARTID

U aprilskom naletu okupatora 1941. godine nemaki "Lutvafe" nije bombardovao postrojenja SARTID-a zbog, kako se pretpostavlja, prisustva nemakog akcionarskog kapitala, ali i potreba svoje ratne industrije. Ni kasnije, krajem rata, SARTID nije bombardovan od saveznika , kako se opet pretpostavlja zbog prisustva engleskog kapitala u Brodogradilitu SARTID-a. Za vreme okupacije bilo je velikih problema sa dopremom sirovina, tako da su pogoni konstantno radili sa smanjenim kapacitetom.

Nakon to je 14. oktobra 1944. godine osloboeno Smederevo, 1 novembra iste godine, posle opravki

manjih oteenja SARTID poinje sa radom, dajui u prvo vreme veliki doprinos ratnim potrebama Ruske Dunavske flotile marala Tolbuhina, zatim popravci mostova i drugim potrebama u zavrnim operacijama Drugog svetskog rata.

Dok su borbe u Jugoslaviji jo trajale, 25. marta 1945. godine u Smederevu se izlivene prve are elika u novoj Jugoslaviji, a do kraja godine proizvedeno je ukupno 17.000 tona.

Petog decembra 1946. godine SARTID je nacionalizovan, oduzeta mu je imovina, ime, a on "razoblien" kao trula buroaska tvorevina. Od tada se zove "Dravna elezara u Smederevu". Zauzvrat firma je dobila priznanje kao "najbolji kolektiv metalne industrije u Srbiji", to i ne udi jer je praktino sve alatke za obnovu zemlje (lopatem krampove, motike i sl.) SARTID isporuivao u gotovo nemoguim uslovima.

Vremenom je oprema izrabljena,

dotrajala i zastarela. Trebalo ju je inovirati i proiriti. U sklopu opteg plana razvoja bazine industrije Srbije u smedervskoj elezari 1947. godine izvreno je invenstiranje u sledee objekte: Simens Martinova pe, nove Gas generfatore, kransku stazu, dunavsku dizalicu, trafostanicu itd. U leto ove godine u elezari je radilo 800 radnika, 300 zarobljenika i 66 slubenika. Posle dvogodinje izgradnje 1949. godine putena je u rad (29. aprila) druga SM pe. Nakon toga 1950. godine dolo je do predaje preduzea na upravljanje radnicima. Izabran je prvi Radniki savet

na elu sa Ljubomirom elapom. Nastaje doba samoupravljanja i vreme udarnika.

U 1952. godini postavljena je

kranska staza za elianu sa paketir presom, a naredne 1953. godine u produetku hale podignuta je Elektrope, kapaciteta tri tone po ari. Iste godine je zapoeta, a sledee 1954. godine zavrena, nova valjaonica lima (II) sa pocinkovaonicom , zgrada odeka tehnike kontrole, kao i utvrenje Dunavske obale.

U nastojanju da osavremeni i

pobolja tehnologiju, elezara pod geslom da "ima dobar kadar, a loa postrojenja" - trai 1955. godine investicioni kredit. Na osnovu ovih argumenata kredit je odobren i nakon kraih priprema izvedena je rekonstrukcija na SM peima, valjaonici profila i kovanici. Na SM peima prelo se na mazut kao dopunsko gorivo (pored generatorskog gasa), to je kao poboljanje doprinelo da se proizvodnja u eliani povea na oko 65.000 tona godinje.

Nova integralna elezara u Radincu

Nakon drugog svetskog rata SARTID je izvrio brojne modernizacije i proirenja kapaciteta u postojeoj elezari. Meutim, postojei obim proizvodnje nije zadovoljavao narasle potrebe drutvenog razvoja. Firma 1960. godine menja ime u "Rudnici i elezara u Smederevu". Poetak ezdesetih godina karakteriu otre borbe unutar Komunistike partije tada na vlasti. U Titovoj Jugoslaviji najjau politiku snagu inio je hrvatsko-slovenaki lobi.Tadanji predsednik Vlade Srbije Slobodan Penezi Krcun, shvativi da da e zdrueni narodi da se poinju razilaziti pokrenuo je 1960. godine ideju da Srbija mora da izgradi novu i veliku modernu elezaru. Iz rudnika u Trepi pozvao je tada mladog i perpsektivnog strunjaka dr in Miodraga eperkovia i prepustio mu projekat zgradnje Nove elezare u Srbiji. Dr eperkovi je ovaj projeta uspeno vodio od ideje, izbora lokacije, odabira i kupovine opreme, izgradnje,

putanja novih pogona u rad 1971. godine (28.09.1971. godine u 03,00 h ujutru potekle prve tone belog sirovog gvoa u Smederevu) integrisanja "trgovakog kapitala" Jugometala i proizvodnog kapitala elezare u Smederevu u jedan veliki zdrueni sistem - sve do njegovog smenjivanja 1974. godine sa svih funkcija pod optubom da je "tehnomenader". Tada je u Srbiji inspirisano Kardeljem i Dolancom o "koenju zamaha srpske industrije" smenjeno preko 1000 direktora najuspenijih firmi u Srbiji (npr Rakovi u "Zastavi", Genexu itd)

DAKLE, PRIA O TITU I GROU JE OBINA LA KOJU JE SMISLIO HRVATSKO-SLOVENAKI LOBI KOJI SE PROTIVIO INDUSTRIJALIZACIJI SRBIJE, A KOJA SE POSREDSTVOM "UDBE" PROIRILA U SRBIJI I ITAVOJ JUGOSLAVIJI ! Po tom Penezievom planu elezara od 2 miliona tona elika trebala je da se izgradi i pone sa proizvodnjom najkasnije do 1968. godine.Taj rok se kasnije oduio, posebno posle kontaverzne smrti predsednika vlade Slobodana Penezia...Od 17 varijanti gde

e se praviti Nova elezara u Srbiji dilemu je razreio nemaki "Krupp", iji su strunjaci predloili da se elezara gradi u Smederevu. Razlozi: povoljan geografski poloaj : raskrsnica drumskih, eleznikih i renih saobraajnih puteva. Smederevu je ilo u prilog i blizina Dunava jer je u tehnologiji proizvodnje gvoa i elika potrebno u proseku oko 100 tona vode da bi se proizvela jedna tona lima.Iz tih razaloga je najvea proizvodnja elika u svetu upravo u slivovima velikih reka Ohaja i Dunava (a ne gradnju elezara pored rudnika koje zagovaraju "laici"). Na izbor Smedereva uticalo je i postojanje duge metalurke tradicije kao i kvalifikovan metalurki kadar koji se formira godinama i decenijama. S obzirom da se postojea Stara elezara u Smederevu mogla po procenama strunjaka iz "Kruppa" rekonstruisati i proiriti najvie do 100 hiljada tona (jer zemljite na kome se nalazi je po strukturi klizite sve do Kladova) - podizanje elezare mogue je samo na novoj lokaciji.

Projekat izgradnje Nove elezare usvojen je od strane Vlade i Skuptine Srbije. Tom prilikom Srbija je dala garancije da u sluaju prekoraenja tropkova izgradnje oni idu na teret Republike (tzv blanko menicu). Za neposredan izbor lokacije elezare angaovani su vodei strunjaci u zemlji iz oblasti hidrogeologije. elezara nije neposredno uz Dunav na tzv. Godominskom polju, zato to je ono vanredno dobro poljoprivredno zemljite,

ali je kao graevinsko zemljite loe zbog velikih podzemnih voda. Iz tih razloga za lokaciju je odabrana gornja Godominska terasa u ataru sela Radinac, gde su podzemne vode manje i gde je mogue fundirati temelje i do 30 metara dubine.Na ovoj lokaciji osim ratarskih kultura i jednog starog mlina nije bilo nita, pa je kasnija pria o unitenju smedervskog vinogorja, bila izmiljotina.Sveanost polaganja kamena temeljca na Radinakom polju obavljena je 15. maja 1964. godine.

Za opredeljenje da nova

elezara ima kapacitete od 2 miliona tona, bila je presudna "Analiza potronje i proizvodnje elika u svetu i Jugoslaviji" UCMJ. Tada se prognoziralo da e prostor bive Jugoslavije do kraja 2000. godine imati deficit o 4 miliona tona pljosnate eline robe. Koliinu od 1,5 miliona proizvodila bi elezara u Skoplju, a ostatak elezara u Smederevu.U to vreme u Jugoslaviji se za uvoz elika (u svim oblicima) odvajao nacionalni dohodak od skoro milijardu dolara, pa je dalja izgradnja crne metalurgije bila neminovnost.

Analize domaih i stranih studija, posebno "Briti stila", krajem osamdesetih godina XX veka, smatra dananju tehnologiju SARTID-a kao odlinu i ceo metalurki projekat dobio je najbolju ocenu u bivoj SFRJ. Dakle, velikih promaaja u nabavci i postavci tehnologije nije bilo: rudni dvor sa aglomeracijom, visoke pei i

konvertorska eliana (nabavljene na Istoku iz biveg SSSR-a) i Topla valjaonica (Zapadna Nemaka, firma "Thyssen), Hladna valjaonica (prva Istona Nemaka i tandem "Davy Levi" Velika Britanija). Ovaj smederevski tehniko-tehnoloki koncept - nee skoro biti prevazien i zastareo u industriji gvoa i elika u svetu.

"Poroajne muke" Nove elezare

Meutim, problematika izgradnje Nove elezare bila je mnogo sloenija nego to je to na prvi pogled izgledalo. Prvo, trebalo je odgovriti dravne organe da se sva oprema mora nabaviti iskljuivo iz SSSR-a, drugo hrvatsko-slovenaki politiki lobi u Titovoj Jugosalviji nije dozvoljavao izgradnju veeg kapaciteta elezare u Smederevu od 300.000 tona, zatim da se tehnoloki proces toljenja rude zasniva na potronji elektrine energije u elektro-redukcionim peima a ne u visokim peima. To se obrazlagalo da "Srbija ima viak struje,pa to da je ne koristi, pogotovo nou kad narod spava".

No najvei "udarac" ovom metalurkom projektu izgradnje Nove elezare desio se na samom poetku 1964. godine ukidanjem "Jugoslovenskog opteg investicionog fonda". Smatrajui da su dovoljno industrijski zaokruene Slovenija i Hrvatska ne ele da vie izdvajaju novac jer bi to bilo na tetu slovenakog i hrvatskog naroda.Tako je finsnasiranje Nove elezare palo na teret budeta

Srbije, koji je ve grcao pod teretom nekoliko velikih investicionih projekata: Hidrocentrala erdap, pruga Beograd-Bar, autoput Beograd-Ni itd. Iz tih raloga nije bilo dovoljno sredstava za brzu i efikasnu izgradnju Nove elezare SARTID-a u Smederevu. Godine 1969. firma menja ime u "Metalurki kombinat Smederevo".

Teke su muke bile da se zavri ovaj metalurki projekat. Godine 1970. zbog politike opstrukcije ostalih republika i nedostatka novca iz srpskog budeta - rad na ovom projektu je sasvim stao. Rukolvodstvo elezare je i "rukama i nogama" kopalo da na gradilitu dovedu Tita, kao vrhovnog autoriteta. I to im je uspelo preko Jovana Veselinova nekadanjeg predratnog radnika SARTID_a. Tito je doao. Poslovodstvo fabrike je reklo da e trajno obustaviti sve poslove, na ta im je Tito odgovorio: "To ne moe, ja ne dam da mi novih milion vojnika ode u inozemstvo, to je kapitalna stvar i to mora da se zavri". To je bilo dovoljno da se neprijatelji elezare, kojih je uvek bilo dosta, odbiju dalje i narednih godinu dana je bilo dovoljno da posao zavri.

Dvadesetosmog septembra u 3

sata ujutru, poteklo je prvo belo sirovo gvoe. Posle je sve bilo lake, u novembru 1974. poela je sa radom

Konvertorska eliana, (jedan mikser kapaciteta 600 tona, dva konvertora od po 65 tona i tri dvoilne vertikalne maine ukupnog kapaciteta 1 milion tona), iste godine i Hladna valjaonica (kapaciteta prve faze 200.000 tona), a 23 aprila 1979 godine Topla Valjaonica.

Integralni tehnoloki ciklus

SARTIDA je zaokruen - od rude do hladovaljanog kotura lima.

U tom periodu poinje sa radom

novembra 1976. i Fabrika za proizvodnju kiseonika, azota i argona "Tehnogas", koji je bio meu najveim objektima takve vrste u Evropi. Decembra 1985. godine zavrena je i Hladna valjaonica br 2 kapaciteta 600.000 tona hladnovaljanih traka i limova. Marta 1987.godine putena je u rad visoka pe broj dva korisne zapremine 1386 m3 sa godinjim kapacitetom od 820.000 tona belog sirovog gvoa. Nakon tog vremena u pogonima se zavravaju preostali projektni zadaci: u eliani se kroz realizaciju programa "840", izgrauje jo jedan mikser od 1300 tona, konvertor od 85 tona, postrojenje za argoniranje i odsumporavanje i vakumiranje tenog elika,a nakon toga se ugrauju i radijalne maine za livenje elika, ime se kapacitet eliane poveava na 1.300.000 tona slabova godinje, ugrauje se esti stan na zavrnoj pruzi u Toploj valjaonici itd.

U toku probnog rada Hladne valjaonice br 2. u martu 1986.

godine dolo je katastrofalnog poara u pogonu koji je umnogome izmenio situaciju u poslovanju i dalju sudbinu firme. Dva radnika je smrtno stradalo u poaru, finansijska teta je bila ogromna, oko 100 miliona dolara, u trenutku kada je elezara uspela da izae na "zelenu granu" !

Progam sanacije poslovanja elezare u Smederevu 1987.g.

Na predlog Narodne skuptine Srbije 27. avgusta 1987. godine u elezari su uvedene Privremene mere na godinu dana, smenjen generalni direktor, svi pomonici i direktori, a u fabrici postavljen - prinudni upravnik i nova rukovodna struktura sa zadatkom da se "pogleda istini u oi" sagleda stanje u poslovanju i zaduenosti firme, discipline i dr.

Tom prilikom je konstatovano

da se elezara previe dugo gradila, da se podizao minimum optimalnog kapaciteta, da se gradilo iz nekvalitetnih izvora finansiranja (85% samozaduenje preteno iz konvertibilnbih izvora, 15 % iz

domae akumulacije i sa oko 7% sredstava same Fabrike), da su rokovi kredita izuzetno kratki tj da su komercijalnog tipa, a ne kao to je to u svetu mna 15-20 godina, da je elezara jedno od najzaduenijih preduzea u zemlji sa dugom od 1,4 milijardi $ i oko 90 milijardi dinara, da je ve dugo "gubita", da je pozicija na tritu dosta slaba, a ugled kod potroaa na najniem stupnju i da se kod naroda uvreio negativan stav prema elezari.

Nakon toga je napravljen "Plan

sanacije i konsolidacije poslovanja" koji je predstavljao izlaz iz ove situacije.

Strateki ciljevi Plana sanacije i konsolidacije poslovanja elezare bili su: analiza trine pozicije i ciljeva, akcenat na proizvodima koje trite prihvata, novi proivodi (duboko izvlaenje, auto lim i beli lim), usklaivanje bilansa sredstava, prekid sa velikim investicijama i tim mentalitetom tj samo zavretak najnunijih, kreiranje sistema da plata mora da se zaradi, racionalizacija, mobilizacija svih zaposlenih, kreiranje novog imida firme i spreavanje da se politika "iskra" ubaci u elezaru.

Sprovoenje ovih mera iz Programa u narednim godinama donelo

je dobre rezultate u svim sferama poslovanja. Jedan od elemenata programa bio je i smanjenje broja zaposlenih radnika od 14.047 (poetak 1988.g.) na 10.707 (krajem 1988.g.) jer se smatralo da kadrove treba projektovati u odnosu na proizvodnju - jer je svetski normativ tada bio 200 tona elika po oveku. Slogan pod kojim su se pravile tzv "transfer liste" bio je "odvojiti radnika od neradnika". Privremene mere ukinute su 1. novembra 1988. godine. Te 1988. godine elezara je na prikladan i svean nain obeleila 75 godina rada i postojanja.

Stvaranje koncerna SARTID dd Poslovanje elezare od 1988. do

1991. godine karakteriu tekoe, ali mnogo manje nego pre i u nekim segmentima i dosta uspeno. Poetkom devedestih, 23. jula 1991. godine, elezara se transformie u koncern "SARTID 1913" deoniko drutvo (vlasnici Republika Srbija, Beogradska banka dd i Dunav dd). Period poslovanja i rada SARTID-a u tih poslednjih desetak godina od uvoenja sankcija UN, napada NATO pakta, perioda "obnove", oktobarskih promena 1999. godine i perioda posle ukidanja sankcija do danas - spada u buran period savremene ekonomske i politike istorije.

Nakon steaja SARTID-a Vlada Republike Srbije potpisuje sa amerikom kompanijom U. S. Steel iz Pitsburga Pismo o namerama 8. marta 2002.

godine, a potom i kupoprodajni ugovor 1. septembra 2003 godine. Na taj nain kompanija Ju es Steel postaje stoprocentni vlasnik biveg SARTID-a. elezara u Smederevu menja ime u "U. S. Steel Serbia, d.o.o."

27. januara 2012. godine premijer

srpske Vlade Mirko Cvetkovi objavljuje da je drava Srbija potpisala Memorandum o razumevanju odnosno otkupila elezaru od amerike kompanije U. S. Steel po ceni od 1 $ ! Kupoprodajni ugovor sa Ju es Stilom potpisan je 31.01. 2012. godine, ime ona prelazi u dravno

vlasnitvo od 1. februara 2012. godine. Na poslu ostaju svih 5.400 radnika, menja se ime firme i postavlja nov menadment do momenta kada e se pronai nov stratepki partner.

Obeleavajui "100 godina

industrije elika u Srbiji", imamo u vidu izreku da je "jedna od najveih ljudskih mana - zaborav" !