Italijanska Opera u XIX i Pocetkom XX Veka

ЂузепеВердиЂакомоПучини

Irma Ahmetović

Grizli777

Ђузепе Верди Ђакомо Пучини

ИталијанскаоперауXIX веку ипочеткомXXвека

Тему обрадили:

Емилија Србљановић Јасмин Малагић

Настасија Дрчелић Ђани Радаковић

Тема: Италијанска опера у ХIХ и почетком ХХ века Наставник: Адмира Хаџагић

2

САДРЖАЈ:

УОПШТЕНО О ОПЕРИ И ЊЕНОМ РАЗВОЈУ У ИТАЛИЈИ ............................................. 3

ВРСТЕ ОПЕРЕ ...................................................................................................................... 3

ОПЕРА У ИТАЛИЈИ У ХIХ ВЕКУ ........................................................................................ 5

Ђузепе Верди (Giuseppe Verdi 1813. – 1901.) ........................................................................ 6

МОТИВ ВЕРДИЈЕВОГ РАДА ............................................................................................ 6

ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГ УСПЕХА .................................................................................. 6

ДЕЛА НАКОН ПОВРАТКА У МИЛАНО ......................................................................... 7

РАНИ ПЕРИОД ................................................................................................................ 7

СРЕДЊИ ПЕРИОД ........................................................................................................... 8

КАСНИ ПЕРИОД ............................................................................................................. 9

ОПЕРА У ИТАЛИЈИ ПОЧЕТКОМ ХХ ВЕКА .................................................................... 13

Ђакомо Пучини (Giacomo Puccini 1858.-1924.) ............................................................... 13

ГДЕ СЕ ИЗВОДИ ОПЕРА У ИТАЛИЈИ? ............................................................................ 16

Рекли су о опери: .................................................................................................................... 18


3

УОПШТЕНОООПЕРИИЊЕНОМРАЗВОЈУУИТАЛИЈИ

Опера се може дефинисати као драма у којој главни актери углавном певају већину своје улоге. Сматра се једним од најкомплекснијих облика уметности. Комбинује певање, глуму, оркестралну музику, костиме, сценарио (либрето), а често и балет као врсту плеса.

Реч опера је скраћени облик италијанског израза opera in musica (музичко дело), чиме се жели описати опера као збир музичких дела: соло певања, хорског певања, као и игре у једном делу.

Прво дело које се сматра опером у данашњем смислу је опера Дафне (Daphne) италијанског композитора Јакопа Перија (Jacopo Peri) из 1597. године, а текст за ту оперу је обновио Отавио Ринучини. Написана је за елитни круг фирентинских хуманистичких уметника који су се окупљали у просторијама "Цамерата". Намера је била да се опером Дафне оживи класична грчка трагедија, као део целокупног буђења античких вредности у периоду ренесансе.

ВРСТЕОПЕРЕ

Певање представља саму срж опере. У великој опери (гранд опера), врсти опере која се најчешће изводи у данашње време, читав текст је певан. Овакве опере обухватају како соло певање, тако и хорске деонице и играчке нумере (углавном балетске), а често су и бриљантни примери ликовне уметности у погледу сценографије и костима. За разлику од овога, у комичним операма (opera buffa) најчешће нема већих, грандиозних сцена, а често ни хор није толико заступљен, а радња између арија је приказана рецитативима (ит.recitativo), полу-говорним полу-певаним пасажима уз (углавном само акордску) пратњу најчешће редукованог оркестра или клавијатурног инструмента (клавир или чембало).

Сам термин комична опера не имплицира забавну радњу. Овај назив се односи на опере са ведријом темом од тзв. озбиљних опера (ит. opera seria). Ова разлика се појавила у 18. веку и сматрало се да комичне опере треба да се баве обичним људима и местима и да имају срећан крај, док озбиљне опере треба да се баве митолошким или историјским темама које се завршавају трагично.

Мушки су сопрани све до 19. века играли најважније улоге у „озбиљној опери“, кад су њихово место преузели тенори. Касније, тема комичних опера је постала основа за веристичке опере, али оне су се најчешће завршавале трагично (такве


4

су Травијата (La Traviata), Ђузепеа Вердија, Сељачко поштење (Cevalleria Rusticana) Пјетра Маскањија , Боеми (La Boheme) и Мадам Батерфлај (Madamme Butterfly) Ђакома Пучинија и многе друге).

Веселије теме су у 19. веку постале основа за оперете које су се касније (у 20. веку) развиле у водвиље и касније у мјузикле.

Певачке улоге се у опери разврставају по распону и боји гласа. Мушки гласови могу бити (од највишег ка најнижем):

контратенор (ит. contratenore), тенор (ит. tenore), баритон (ит. baritono), бас-баритон (ит. baritono basso) и бас (ит. basso).

Женски гласови су:

сопран (ит. soprano), мецосопран (ит. mezzo[-]soprano) и алт (ит. alto), који се некада називао и контралт (ит. contralto).

Сваки од ових гласова има и подврсте. Nа пример, код сопрана то су

лирски сопран, драмски сопран, колоратурни сопран, спинто сопран, и као посебна врста, вагнеријански сопран.

Током 18. века граница је између опере серие и опере буффе постајала све расплинутија, па су тако у оперу сериу убачени смешни ликови и комичне пустоловине. Захваљујући развоју ансамбла смањила се доминација арије – више ликова пева заједно, но притом често изражавају различита гледишта. Та и друге промене довеле су до тога да је облик опере постао флексибилнији, а сама опера у драмском смислу занимљивија. Од 1800. године кастрати су почели постепено нестајати, иако је главни певач (данас обично певачица, такозвана примадона или прва дама) и даље могао улепшавати арије, притом их чак и битно мењајући, а понекад би чак арију у опери у којој се појављује сасвим заменио својом омиљеном аријом!


5

ОПЕРАУИТАЛИЈИУХIХВЕКУ

У Италији глас је остао господар оркестра и мелодија, представљен кроз јасноћу и директност, искључивао је претерано полифоно писање које је било заступљено пре. Успркос великим достигнућима ранијег раздобља, 19. век је био златно доба италијанске опере. Најстарији мајстори овог стила су Росини, Донизети и Белини. Арије у нјиховим операма су често у 2 велика дела, уз белканто певање у спорим секцијама, као на пример префињен вокални склад са беспрекорним високим нотама, праћени кабалетом (где брзи део захтева прецизност певања).

Први велики уметник тог раздобља био је свакако Росини, геније који је с једнаким успехом усклађивао и озбиљне и комичне опере. Данашњој су публици драге његове комичне опере, Млада Италијанка у Алжиру (1813.) и Севиљски берберин (1816.), данас најомиљеније његово дело. Његове опере имају блиставе мелодије, сјајне арије и ансамбле.

На Росинијеве је наследнике увелике утицао романтизам – европски покрет који је као највише вредности постављао страст и индивидуалност. Луција ди Ламермор (1835.), једна од опера Г.Донизетија, право је трагедијско ремек-дело. Епизода у којој полудела Луција пролази венчање са својим изгубљеним вереником најпознатији је оперни „призор лудила“ – мотив који ће постати врло омиљен на романтичној позорници, на којој су трагично и екстремно постали правило. Не треба ни занемарити опере L’Elisir d’Amore из 1832. године и Дон Паскал из 1843. Потом је ту и Белини са својом чувеном Нормом из 1831. године и Пуритани из 1935.

Италијани су, међутим, наставили уживати како у комичној опери тако и у романтичним мукама, а Донизети је био вешт у оба жанра те је ускладио 70-так дела. Донизети и Беллини су били мајстори стила бел канто – „лепог певања“, што значи не кићеног певања повезаног с кастратима, већ певања на профињене стихове које су велики певачи знали набити силним осећајима.

Док се у првој половини деветнаестог века италијанске и француске опера преплићу због дужег или краћег боравка композитора у Паризу, у другој половини века италијанска опера иде својим властитим путевима. Поглед на тадашњи музички живот Италије говори да је опера жариште. Инструментална музика потиснута дубоко у позадину, готово и не живи. Композитор тог доба у Италији је оперни композитор. Музичари стичу славу једино на позоришним даскама. То је за Италију период највиших достигнућа. На путу ка здравом сценском реализму она у то време даје ремек – дела.

Највећи је од свих талијанских оперних складатеља био Гиусеппе Верди, који је доживио 87. годину живота. Верди је свакако обележио касни XIX век опере у Италији.


6

ЂузепеВерди(GiuseppeVerdi1813.–1901.)

МОТИВВЕРДИЈЕВОГРАДА

Верди је италијански национални уметник и највећи композитор зрелог италијанског белканта (bel canto)1. За разлику од многих других италијанских композитора, он није напустио Италију. Он је син италијанске сељачке породице и такав је и остао. Одбијао је бројне позиве у иностранство и остајао је веран домовини. Свој уметнички утицај стекао је у доба политичких несугласица неуједињене Италије. Присталица напредних политичких уверења, Верди је у опери својих младих дана гледао револуционарно политичко оруђе, способно да одушеви масе распоредом сценских догађаја и да одржи на висини идеју у ослобођењу од тираније, која је тада била у Италији. Његови први успеси везани су за моћ којом драма помаже задовољавању народних тежњи и потреба. Ускоро, Вердијево име постаје симбол политичких програма. Он је отишао много даље од својих предходника, јер су његове мелодије знале распалити јавност, па је управо због тога доживео светску славу. Поседовао је чврст и јак карактер и није дозвољавао да на њега утичу, ни укуси публике ни политичка дешавања.

ОДРОЂЕЊАДОПРВОГУСПЕХА

Ђузепе Верди (итал.Giuseppe Fortunino Francesco Verdi) је рођен 1813. године у селу Le Ronkole крај Парме у Италији, у скомној гостионичарској породици. Још у детињству је показивао склоности ка музици, у својој једанаестој години је постао оргуљаш у локалној цркви. Први који је уочио његов таленат је био трговац и љубитељ музике Антонио Баречи, који га је узео у своју радњу и помагао у сваком погледу. Уз његову помоћ, као и помоћ града Бусета, омогућено му је да упише музику у Милану, 1832. године. Међутим, управник Конзерваторијума се устручавао да Вердија прими, наводно због тога што је био старији него што је статут дозвољавао, али вероватније због тога што није имао поверења у његов таленат, јер није показао довољно знање из клавира. Због тога је Верди током следеће три године радио код оперског диригента Лавиње, човека чији је узор био Моцартов „Дон Ђовани“, који га упознаје са миланским позориштем, тј. Миланском Скалом где ће се касније изводити многа Вердијева дела.

1 bel canto – (у преводу лепо певање) је назив за италијанску вокалну технику XVIII века у којој се посебна пажња посвећује лепоти тона и његовом брилијантном извођењу него драматичним изражајима и романтичним емоцијама


7

ДЕЛАНАКОНПОВРАТКАУМИЛАНО

Након боравка у Бусету (од 1836. до 1839. године), где је вршио дужност градског диригента, Верди поново одлази у Милано. Ту се 1839. године изводи његова прва опера „Oberto, conte di San Bonifizio”, са великим успехом. Друго дело је „Лажни Станислав'' које доживљава неуспех. То није било за чуђење, јер га је Верди писао везан уговором у болним тренуцима насталим због губитка супруге и ранијих година, двоје деце. То је утицало да Верди тек после 50 година напише прву коначну оперу.

Вердија, као доминантног италијанског композитора у другој половини деветнаестог века, и чије опере су обележиле лирско – драматичан стил италијанске школе, и његов рад и дела можемо представити кроз 3 периода:

Рани период (где постиже успех са опером Набуко 1842.године); Средњи период (тде постиже невероватан успех са чак три оперска дела: Риголето – 1851., Трубадур – 1853. и Травијата – 1853);

Касни период (Аида – 1871., Отело - 1887. и Фалстаф – 1893).

РАНИПЕРИОД

Дакле, 1842. године Вердија очекује велики успон. Изводи се Навукодоносор (познатије као Набуко, итал. Nabucco), дело које представља први почетак његове уметничке каријере. Ово дело је поучно, јер осветљује развојни пут композитора. У мелодици, Верди на нов начин поставља нове нотне вредности и триоле те ставља ниже контрасте. Верди је већ тада увео хор и видео у њему важну улогу у опери. Чувени хор Јевреја, из којег избија туга при помисли на далеку домовину, један је од најлепших примера. Следеће дело које је Вердија уздигло на степеницу више је „Ломбардијци у првом крсташком рату''. У овом делу уочава се Вердијева упорност. Он је тражио да се његови захтеви до краја испоштују, тј. да се све па и најмања деоница изводи онако како је записана. Са опером „Ернани'' 1844. године Верди започиње сарадњу са либретистом Франческом Марија Пиавеом2. Верди је већ у првом периоду свог стваралаштва наглашавао колико му је стало да у опери истакне драмску истину, стварност радње и карактера. Скоро да је потпуно сам правио сав план радње тако да је либретисти преостајало да стриктно ради по упутствима. Након овог дела, Верди као драматичар ствара низ дела, као што су:

I due Foscari (1804.), Giovanna d’Arco (1845.), Alzira (1845.), Atilla (1846.), Macbeth (1847.), Разбојници (1847.), Гусар (1848.), Битка код Легнана (1849.), Luisa Miler (1849), Stiffelio (1850.)

2 Francesco Maria Piave (1810 – 1876) је био италијански оперски либретиста. Рођен у Мурану, Венеција, током Наполеонове Краљевине Италије. Његова каријера трајала је више од 20 година радећи са многим значајним композиторима.


8

Од којих су најуспешнија Macbeth и Luisa Miller. У њима је Верди усавршавао свој драмски израз, уводећи нове елементе, као на пример полифони став у опери. Све његове опере се могу окарактерисати као Вердијев заштитни знак: величанствене, префињене мелодије у сандардним обичним аријама, рецитативима и великом хору.

СРЕДЊИПЕРИОД

У уметниковој биографији из тих година важно је навести неколико догађаја, као што су склапање дугогодишње везе са певачицом Ђузепином Стрепони, која је постала његова друга жена; путовања у Париз и Лондон; куповина имања Сант Агата. Управо на овом имању, Верди ће провести пуно времена и управо тамо ће настати његова многа дела.

У годинама од 1851 – 1853. настају Вердијева најзначајнија дела, као што су:

Риголето, Трубадур и Травијата.

У овим делима није само постојало велико богатство мелодије и посвећеност раду опере. Гледајући у својим оперним јунацима, најпре људе, тј. човека са својим добрим и лошим странама, он је престао водити рачуна о њиховом социјалном положају, тако да је на позорницу доводио дворске луде и жене из бурзоазије, а све то да би истакао драмски приказ.

Риголето је дело које је настало 1851. године. Оно износи растргану дирљиву историју резигнираног очинског срца. У главној улози је грбавац, који мора играти дворску луду; човека који мора забављати свог господара, а уједно и оца, који жели да заштити ћерку од његових пожуда. Ово дело је можда

најснажнији пример богатства Вердијеве мелодије, час брилијантне и заводљиве, час прожете тешким душевним борбама и болима. Треба посебно истаћи најлепши пример Вердијеве оперне полифоније, квартет из постојећег чина, у којем четири особе, на четири различита текста и мелодије износе своја душевна стања и расположења.

Трубадур (1853.) дело је херојске патетике, прекрцано романтичким реквизитима (циганске черге, ломача, тамница), са доста раскиданим текстом. Ипак се у овој опери, богатој

непосредношћу деловања ритма, очитава свеповезана моћ Вердијеве музике, те стилски уоквирује и веже нанизане слике.

На Травијати (1853.) Верди је радио свега двадесетак дана. У почетку, публика није уочила ремек дело. Радња се врти око пропале жене Виолете, у којој се јавља истинска љубав према човеку чији је сталеж другачији. Њене чежње се не остварују те јој руше већ оштећено здравље. Спремна на највећу жртву, Виолета умире у тренутку када је већ била близу циља. У поређењу са Трубадуром, ово дело постаје драма дубоких, интимних унутрашњих доживљаја.


9

Обликујући овај једноставан тип жене у позоришту, Верди је створио снажну сопранску улогу. У овој опери композитор је допустио да се оркестар постепено почне осамостаљивати, а то се уочава на самом почетку, где уводни тактови симболички објављују Виолетину бол и тугу.

Са Риголетом, Трубадуром и Травијатом, Верди је дошао до свог првог правог врхунца!

КАСНИПЕРИОД

Покретач Вердијевог трећег периода рада је свакако чувена опера Аида. Целог живота он је тражио идеалан либрето и коначно га је пронашао у својим последњим двема операма:

Отело из 1887. године и Фалстаф из 1893 а на основу Шекспировог комада са либретима Боита, донео је нове димензије оперској музици. Између њих биће неколико дела која су добра, али не на толикој висини. То су следећа дела:

Сицилијанске вечерње (1855.), Крабуљни плес (1859.), у ком се Верди служи фокалном и инструменталном полифонијом,

Моћ судбине (1862.), где се сусреће комични лик по први пут у Вердијевим операма,

Дон Карлос (1867.), настао по истоименој Шилеровој драми.

Аида је настала 1871. године, а изведена је први пут у Каиру поводом отварања Суецког канала. Ово дело представља ново крупно обогаћење италијанског и европског оперног позоришта. Упознавши стваралаштво великог немачког композитора Вагнера, Верди је схватио да свој рад треба усмерити по њему и написао Аиду. Добро је проучио његову реформу и одлучио да доста елемената усвоји и пребаци у своја дела, али је такође био свестан да Вагнерову реформу није било могуће у потпуности пребацити на италијанско тло. Схватио је да се италијанска и немачка уметност уопште доста разликују. Наиме, није могао рецимо пристати на радикалну промену вокално – инструменталног односа, у којем је симфонијски оргекстар пресудно утицао на улогу певача. Као веран


10

чувар традиционалних оквира, био је уверен да деловање Вагнерове уметности неће допринети развоју италијанске опере. Са оваквим мислима је почео писати Аиду по традиционалним формама, где се може сачувати самосталност гласова, уз коришћење инструменталних ефеката. Овде су сачуване типичне италијанске изражајне оперне форме.

Аида је велика опера у 4 чина, а текст је од Антонија Гисланцонија. Догаћа се у Мемфису и Теби, за време фараона. Први пут је изведена у Каиру, 1871. године. Главни ликови у Аиди су Краљ – бас, Аида – сопран, Рамфис – бас, Амнерис – мецосопран, Радемес – тенор и Амонасро – баритон.

Аида садржајно износи тешке сукобе, који се рађају у унутрашњем животу главних особа. Извори тих сукоба су љубав, љубомора и оданост према дому. Љубав етиопске робиње (заправо краљице) Аиде према египатском војсковођи Радамесу, борба између њених љубавних осећања и послушност оцу, који је нагони да Радемеса учини издајником властите домовине, одлучност да умре жива закопана с оним кога воли и кога због велеиздаје осуђују на смрт, колебање Радамесово између Аидине лепоте и љубави према домовини, његово упорно одбијање да се на позив судаца оправда, јер не жели теретити Аиду, љубомора Аидине супарнице Аменерис су ту покретачи радње, у којој се нижу дивни призори страсти, топлине, мужевности и херојства. Поред главних улога, ту су и наступи музичара, свештеника, плесача и других. Савршенство сцена, полифонијског изражавања и свега осталог достигао је сам врхунац. Ивео је и балет, који до тада није био заступљен у његовим операма. У овом делу, у којм је сјајно проведено стапање речи и тона те повезаност ситуација и карактера, Ведри је показао да може врло успешно дочарати и локални колорит, тј. шаренило и разноликост. Један од таквих момената је угођај топле тропске ноћи са почетком трећег чина.

Након Аиде, Верди пише полагано са великим прекидима, али исто тако добро. Не осећајући терет година стиже до новог врхунца на свом уметничком путу. Године 1879. Верди упознаје песника и композитора Арига Боита и долази до сарадње. Боито даје Вердију два изврсна либрета, с којима се завршава Вердијево оперно стваралаштво: Отела и Фалстафа. У њима се Верди још једном обраћа Шекспиру, у чијим је делима уживао и које је и сам проучавао.

Отело 1887. и Фалстаф из 1893., заузимају посебно место у целокупном Вердијевом стварању. Та дела престављају завршну етапу у другом сазревању уметникове

изражајне снаге. Са још више искуства убацује ново размишљање о односу тона и речи и о улози музике у опери. Верди даје коначан удео напретку музичког позоришта. На том путу сусрео се поново са Вагнером, али ипак ни овај пут није користио ништа из његове уметности, како су му пребацивали.


11

Он је прихватио поделу на призоре уместо на бројеве, јер је увидео природност и логичност такве поделе. Усавршио је свој оркестар, напустио распеваност да би верније одраѕио интимност унутрашњих доживљаја. Претварајући оперу у драму, Верди је у Отелу дао дубоку трагедију љубоморе, изграђену на основу људских осећаја, док је у Фалстафу написао своју једину комичну оперу бруфо уз примену полифоније и делимично употребљавање оркестра, која се може достојно мерити с богатсвом комичних опера Моцарта, Дониецтија, Росинија и Вагнера.

Отело је опера у 4 чина, текст је написао Ариго Боито по Шекспировој трагедији. Радња се дешава на острву Кипар у ХV веку. Први пут је изведено 1887. године у Милану. Лица у опери су следећа: Отело – тенор, Јаго – баритон, Дездемона – сопран, Емилија – мецосопран, Касио – тенор, Родриго - тенор, Лодовико – бас и Монтано – бас.Ово је опера у којој се преплићу љубав, туга, љубомора, нежност, а све то чини трагичну судбину Дрездемоне. Музичка средства као и цела опера говоре о Вердијевим композиторским могућностима. Овакве способности се настављају и у следећем делу – Фалстафу.

У Фалстафу приказан је стари разватник и изелица, коме се жене освећују. Верди прави иронију, али не без самилости и доброте која разуме мане и невоље људског срца. Ова опера обилује комичним ефектима, од којих многи потичу из духовито искориштених могућности, које је Вердију пружао оперни оркестар.

Верди је првенствено оперни композитор, који се ретко, али ипак дотакао других музичких подручја. Међу његовим делима које није намењивао позоришту, истичу се његов једини гудачки квартет (у е - молу) и хармонијски занимљиве Духовне композиције за хор. Најзначајнији међу том групом композиција је Вердијем величанствени Реквијем (1874.) написан у почаст прве годишњице великом

италијанског књижњвника Алесандра Манцонија. У овом делу Верди је показао да приступа тадиоционалном литургијском тексту као човек јаког морала и богате уметничке маште. Лепота његове мелодијске линије заноси у Реквијему подједнаком снагом као и на његовој позорници.

Опере:

Оберто, грот од Сан Бонитација (Oberto, conte di San Bonitacio), 1839. Један дан власти, или лажни Станислав (Un giorno di regno, o il tinto Stanislao), 1840.

Набуко(Nabucco), 1842. Ломбардијци у Првом крсташком походу (I Lombardi alla prima crociata), 1843. Ернани(Ernani), 1844. Два Фоскарија (I Due Foscari), 1844. Јованка Орлеанка (Giovanna d’Arco), 1845. Алзира (Alzira), 1845. Атила (Atila), 1846.


12

Макбет (Macbeth), 1847. Разбојници (I Masnadieri), 1847. Гусар (Il Corsaro), 1848. Битка за Лењано (La battaglia di Legnano), 1849. Лујза Милер (Luisa Miller) 1849. Стителио (Stittelio), 1850. Риголето (Rigoletto), 1851. Трубадур (Il Trovatore), 1853. Посрнула жена, Травијата (La Traviata), 1853. Сицилијанско вечерње (I Vespri Sicilani), 1855. Симоне Боканегра (Simone Boccanegra), 1857. Бал под маскама (Un Ballo in Maschera), 1859. Моћ судбине (La Forza del Destino), 1862. Дон Карлос (Don Carlos), 1867. Аида (Aida), 1871. Отело (Othello), 1887. Фалстат (Falstatt), 1893.

Пред крај деветнаестог века, настао је ВЕРИСИМО стил у опери, који је донео реалнију слику живота оперској сцени. Од ових опера Рустик Витешки из 1890.године и Кловнови из 1892. године, које се и дан данас обично изводе заједно, су најбоњи примери верисима.


13

ОПЕРАУИТАЛИЈИПОЧЕТКОМХХВЕКА

Од свих Вердијевих наследника, неко ко је успео највише да му се приближи је свакако Ђакомо Пучини. Његове једноставне, лирске мелодије, понекад критикују због тога што су претерано сентименталне, али његове оштре оркестрације наглашавају трагичне судбине његових крхких јунакиња.

ЂакомоПучини(GiacomoPuccini1858.‐1924.)

Ђакомо Пучини (итал. Giacomo Puccini) је италијански

композитор, рођен у граду Лука (Lucca)

у италијанској покрајини Тоскани (Toscana), у

породици која је вековима била ту настањена. Био је

други у породици назван Ђакомо, а такође је био и

пети музичар потекао из ње. Своје рано музичко

образовање дугује локалном свештенику који му је

давао часове клавира. Ипак, за позив музичара се

одлучио када је у Пизи(Pisa) чуо Вердијеву „Аиду”.

Захваљујући посредовању једне дворске даме, мајчине пријатељице, двадесетогодишњи

Пучини добија краљичину стипендију. Живећи уМилану (Milano) са једним братом,

упознао се са животом који ће касније приказати у опери „Боеми”. Школовао се на

конзерваторијуму у Милану, где је био ученик и Амилкара Поникијелија (Amilcare

Ponicchielli – композитор некада врло популарне опере „Ђоконда”). У току студија

компонује две опере, „Вили” („Le Villi”) 1883. и „Едгар” („Edgar”) 1889, које су

постигле велик, али краткотрајан успех, што му је

обезбедило финансијску сигурност и дало вољу да

настави да се бави композиторским радом. Већ следећа

његова опера, „Манон Леско” („Manon Lescaut”) из 1893.

била је завидног квалитета и одржала се на репертоару

оперских сцена до данашњих дана. Захваљујући овој

опери, био је у могућности да у околини родне Луке купи

земљу и на њој изгради најпре скромну кућу, а касније и

велелепну вилу у којој је провео већи део свог живота.

Страствени заљубљеник у лов и природу овде је имао

мир потребан за његов стваралачки рад.


14

Светску славу и велико богатство је стекао двема операма које се убрајају међу

неколико најбољих опера икада написаних, а то су „Боеми” („La Bohème”)

и „Тоска” („Tosca”). Ипак,

пошто је био перфекциониста

који је желео да ствара

савршена дела, јако тешко је

поднео када је опера„Мадам

Батерфлај” („Madamme

Butterfly”) извиждана на

премијери у миланској

Скали 1904. године. Сам

Пучини је овај неуспех

приписао претераној дужини

другог чина и прерађује оперу

која доживљава своју нову

премијеру 1905. године. Од тог

тренутка опера, као и „Боеми” и„Тоска”, постаје део тзв.

'сталног оперског репертоара'. Но, можда се неуспех може и приписати томе што је

компонована под утицајем француског композитора Дебисија, односно, његове

опере „Пелеј и Мелисанда”, и као таква била превише 'модерна' за италијански укус.

Пучини одлази на путовање у САД да би присуствовао постављању „Боема” у

Метрополитен опери у Њујорку. Тамо долази на идеју, која ће се показати не баш

сјајном, да компонује оперу каква до тада није постојала. Пучинијева идеја да пише о

америчким темама довела је до настанка теме са Дивљег Запада и тако настаје

опера „Кћи Запада” („La Fanciulla del West”) [некада се може срести и као „Девојка са

златног Запада” према наслову оригиналне драме],

праизведена 1910. године у Метрополитен опери

под диригентском палицом Артура

Тосканинија (Arturo Toscanini) и са Енриком

Карузом (Enrico Caruso) у главној мушкој улози.

Иако није забележила успех претходних његових

дела, сјајно пролази у САД, најпре у Њујорку, а

затим и у Бостону и Чикагу, али другде, посебно у

Европи, она никада није постала популарна.

Свакако је специфична са хармоничним текстуром

која је одступала од Пучинијевих ранијих дела и

свакако утицала на музику у нјеговој последњој

опери Турандот из 1926. године.


15

Дуго година након овога, Пучини трага за новим либретом. Године 1914. добија

примамљиву понуду да за бечку сцену пише оперету „Ластавица” („La Rondine”). Али,

избија рат и ово дело доживљава праизведбу тек 1917. и то, због тадашњег ратног

антигерманизма, у Монте Карлу. Исте године Пучини се сели из Луке и своје

виле „Дворац на језеру”, јер је у близини виле подигнута фабрика која га ометала у

раду. Сели се у Вијаређо крај мора где пише триптих једночинки : „Плашт” („Il

Tabarro”), „Сестра Анђелика” („Suor Angelica”) и„Ђани Скики” („Gianni Schicchi”), од

којих је ова трећа његова једина комична опера.

Године 1919. одлучује се на компоновање опере „Турандот” („Turandot”) према једном

популарном комаду, а радња опере се одвија у Кини. Жели да створи оперу која ће бити

врхунац оперског стваралаштва, величанствени спектакл. Напорно ради на овоме, дуго

незадовољан либретом, али успева да напише два чина и део трећег упркос тешкој

болести која га мучи. Свестан да неће завршити дело, пада у тешку депресију. У једном

писму говори:

„Ова опера ме прожима, мучи дан и ноћ. Поред ње, сва моја до сада написана музика

изгледа ми бледа и смешна. Ипак, бојим се да нећу успети да је завршим, а ако тако

буде, свет ће бити ускраћен за најлепши љубавни дует свих времена”.

Тако је и било. После пет верзија либрета за дует Калафа и Турандот, многих скица и

нацрта мелодија, опера остаје недовршена. Пучини умире у Бриселу, пошто му је

отказало срце након операције рака грла. Композитор који је свету подарио неке од

најлепших оперских арија, завршио је свој живот без гласа. Жеља Пучинија је била да

„Турандот” доврши композиторРикардо Зандонаи.

Његов зет, један од највећих диригената у

историји, Артуро Тосканини, даје

композитору Франку Алфану да доврши оперу на

основу Пучинијевих нацрта, а када овај то учини,

сам Тосканини дорађује завршетак. Премијера је

одржана 1926. године у Миланској скали.

Тосканини је дириговао, и након смрти робиње

Лију у трећем чину прекида изведбу, окреће се

публици и каже: „Овде се завршава дело

маестра.”. Публика је схватила и у тишини отишла

из позоришта. Сутрадан је опера изведена у

целини и од онда је стални део поставке многих

оперских кућа. Многи музиколози и критичари се

слажу да је са опером „Турандот” завршен период

класичне опере.


16

ГДЕСЕИЗВОДИОПЕРАУИТАЛИЈИ?

1. Teatro Alla Scala, Миланска најчувенија опера на свету. Дизајнирао ју је чувени

архитекта Ђузепе Пјермарини, а отворена је давне 1778.године

2. Teatro La Fenice, отворен 1792. године у Венецији

3. Teatro San Carlo, у Напуљу


17

4. Teatro Mаssimo у Палерму

5. Teatro Comunale у Болоњи

6. Teatro Regio di Pharma или Teatro Verdi, 1829.


18

7. Teatro Verdi di Pisa, у Пизи

8. Teatro Regio Torino у Торину

Реклисуоопери:

„Опера је некада била важан друштвени инструмент - посебно у Италији. Са Росинијем

и Вердијем, људи су слушали оперу заједно и имали су исту катарзу у истој причи,

истим моралним дилемама. Држали би се за руке у мраку. То је прошло. Сада се мошда

држимо за руке и гледамо телевизију.'' (Лућијано Берио, 1983.)

„Ако је музика уопште имитација историје, онда је опера посебно имитација људске

самовоље, и то је произашло из чињенице да ми не само да немамо осећања, већ и

инсистирамо на њима ма колико нас то коштало. Квалитет заједнички за све оперске

улоге, на пример, Дон Ђовани, Норма, Луција, Тристан, Изолда, Бронхилде? Јесте да је

свака од њих страсна и реална стварном животу опера.“ (непознат аутор).

Documents

Italijanska Opera u XIX i Pocetkom XX Veka