Italo Kalvino - Baron Na Drvetu

8/3/2019 Italo Kalvino - Baron Na Drvetu

1/300

ITALO CALVINO

Baron na drvetu

I

Petnaestog juna 1767. Kozimo Piovasko di Rondo, moj brat, poslednji

put je s nama seo za sto. To mi se ivo urezalo u seanje kao da se

danas zbilo. Sedeli smo u trpezariji naeg letnjikovca u Ombrozi, u

okvirima prozora videle su se brsnate grane velikog cera u parku. Bilo je

podne i naa porodica se po starom obiaju u to vreme okupila oko stola,

iako je plemstvo ve prihvatilo modu francuskog dvora, na kojemu se

nije rano ustajalo, da se rua sredinom popodneva. Seam se, duvao je

vetar s mora i treperilo je lie. Kozimo ree: Kad sam kazao da neu,

neu! i odgurnu tanjir kuvanih pueva. To je bilo nezapameno

otkazivanje poslunosti.

elo stola sedeo je baron Arminio Piovasko di Rondo na otac, sa dugom

perikom preko uiju, po ugledu na Luja XIV, perikom nemodernom kao imnogo ta to je njemu pripadalo. Izmeu mene i moga brata sedeo je

opat Folafler, ispovednik nae porodice i vaspita nas deaka. Naspram

nas sedela je generalica Koradina di Rondo, naa majka, i naa sestra

Balista, redovnica koja nije ivela u samostanu ve u kui. U zaelju,

nasuprot naem roditelju, sedeo je u turskoj nonji advokat Enea Silvio

Karega, upravitelj naih dobara, nadzornik kanala za navodnjavanje i na


2/300

polustric, a oev nezakoniti brat.

Pre nekoliko meseci, poto je Kozimo navrio dvanaest, a ja osam

godina, dozvoljeno nam je da ruavamo u krugu porodice, to jest ja sam

tu povlasticu, pored brata, dobio pre vremena, jer nisu imali srca da me

ostave da jedem sam. Kaem tek tako da je to bila povlastica, u stvari,

kako za Kozima tako i za mene, to je bila prava propast i nismo mogli

prealiti rukove u naoj sobici kad smo sedeli za stolom sami sa opatom

Folaflerom. Opat je bio starac mrav, smeurana lica, nabeeni

jansenista, i zaista je iz Dofinea,1 svog zaviaja, pobegao pred osudom

Inkvizicije. No njegovu strogost koju su obino svi hvalili, duboku

ozbiljnost koju je nametao sebi i drugima, neprestano su naruavale

neke osnovne osobine njegovog karaktera, nehatnost i ravnodunost, te

je izgledalo da je posle dugih razmiljanja, dok bi mu pogled lutao u

neodreenom pravcu, dolazio do zakljuka da je sve samo ama i

nitavilo i da u svakoj i najmanjoj tekoi treba videti prst sudbine kojoj

se ne smemo suprotstavljati. Nai obedi u opatovom drutvu nakon

dugih molitava poinjali su odmerenim, gotovo obrednim, neujnim

pokretima kaika, a teko onom ko bi digao pogled sa tanjira ili samo

malo glasnije srkao orbu. No im bismo pojeli orbu, opat bi se ve

umorio, bilo mu je svega dosta, pogled bi mu odlutao, pucketao bijezikom kad god bi gucnuo vina, kao da je u tim trenucima bio sposoban

da prima samo spoljnje i prolazne utiske. Kad bi na sto izneli sledee

jelo, ve smo mogli da se posluujemo rukama, a pred kraj obeda gaali

smo se odgriscima kruaka, dok bi nas opet povremeno lenjo

1 Stara francuska pokrajina, glavni grad Grenobl. (Prim. prev.)


3/300

upozoravao: O, bien!. .. Ooo, alors!2

Meutim sada, dok smo sedeli za porodinom trpezom, odrasli su pred

nama iskaljivali jed i to je bilo tuno poglavlje naeg detinjstva. Na otac,

naa majka uvek tu pred nama, upotreba pribora kojim se jede ivina i

neprestano ono sedi pravo, skloni laktove sa stola a uz to jo i ta

naa mrska sestra Batista. Poee grdnje, batine, kazne, teranje inata,

sve dok jednog dana Kozimo ne odgurnu tanjir kuvanih pueva i ne

odlui da svoju sudbinu odvoji od nae.

Da je u naoj porodici dolo do takvog porasta netrpeljivosti, shvatio sam

tek kasnije. Ali tada mi je bilo tek osam godina, sve sam uzimao olako,

borba koju smo mi deaci vodili protiv starijih za mene je bila obina

borba svih vrnjaka, nisam mogao prozreti da upornost mog brata u

takvoj borbi ima dublji smisao.

Baron, na otac, mora se priznati, bio je ovek dosadan iako ne i rav.

Dosadan zato to mu je, kao to se to esto deava u prelaznim

razdobljima, glava bila prepuna nekakvih nesuvislih ideja. U nemirno

doba mnogi ljudi osete potrebu da i sami budu nemirni, da se pokreu,

ali to ine u suprotnom smeru, to jest izvan toka zbivanja. Tako se i naotac, u tom tadanjem previranju, odjednom setio da ima pravo na titulu

vojvode od Ombroze pa se poeo iskljuivo baviti pitanjima rodoslovlja i

naslea i suparnitava i nastojao je da sklopi saveze sa bliim i daljim

vlastodrcima.

2 Hajde, de! . . . Hajde, de! . . . (Prim. prev.)


4/300

Zato se u naoj kui ivelo uvek kao da smo na generalnoj probi

nekakvog prijema na dvoru, ni sam ne znam da li na dvoru austrijske

carice, kralja Luja ili ak onih gortaka iz Torina.3 Posluen je uran i na

otac je pazio da li meso seemo i odvajamo od kostiju prema svim

pravilima dvorske etikecije, dok opat peenje gotovo nije ni okusio da ga

ne bi uhvatili u pogreci, jer je morao drati stranu naeg oca ukoliko bi

nas ovaj prekoreo. Sem toga za stolom smo otkrili da je vitez advokat

Karega ovek dvolian. Cele batake je trpao u nabore svoje turske

dolame da bi ih posle na miru glodao, sakriven u vinogradu. Mogli smo

se zakleti (iako ga nikad nismo uhvatili na delu, toliko je bio vet) da je

sedao za sto sa punim depom oglodanih koica i ostavljao ih na tanjiru

umesto komada uretine koje bi nenaete bre bolje smotao. Na nau

majku generalicu, nismo se obazirali, jer se ona i dok se sluila za

stolom, ponaala vojniki kruto So! Noch ein wenig! Gut!4 i niko

nije nalazio za shodno da joj to prebaci. to se nas tie, iako nije

zahtevala da budemo uglaeni, elela je da znamo ta je red i svojim

zapovestima sa vojnog vebalita Sitz ruhig!5 I obrii njuku!

podravala je barona. Prijatno je bilo jedino Batisti, redovnici u kunom

zatvoru, koja je odvajala ivinsko meso od kostiju tako revnosno i

nepogreno, i to vlakno po vlakno nekakvim iljastim noiima koje je

samo ona imala i koji su bili slini hirurkim lancetama. Baron, koji ju jemorao uzimati za primer, nije smeo ni da je pogleda jer je s onim svojim

prevrnutim oima ispod krila utirkane kape, stegnutim zubima na

utom, sitnom licu slinom njuci pacova, i njemu ulivala strah u kosti.

Prema tome, nije teko razumeti zato smo ba za vreme obeda davali

3 Kraljevi Sardinije iz savojske dinastije. (Prim. prev.)4 Tako! Jo malo! Dobro! (Prim. prev.)5 Sedi mirno (Prim. prev.)


5/300

maha svojoj netrpeljivosti i zato je ba tada na videlo izlazilo nae

neprijateljstvo, nae manije i licemerstvo i zato je ba za stolom Kozimo

ustao protiv nas. Dozvolio sam sebi ovoliku opirnost u prianju samo

zato to se u ivotu moga brata vie ionako neemo sresti sa bogato

postavljenim trpezama u to moemo biti sigurni.

Trpezarija je bila i jedino mesto gde smo se sretali sa odraslima. Ostali

deo dana, naa majka je provodila u svojim odajama u koje se povlaila

da plete ipke i da veze, jer je generalica jedino ovim, tradicionalno

enskim poslovima, umela da se potpuno posveti i samo je kroz njih

davala oduke svojoj ratnikoj strasti. To su bile ipke i vezovi koji su

obino predstavljali zemljopisne karte. Prostirui ih po jastucima i

svilenim tkaninama, majka je u njih zabadala igle i zastavice, kao na

bojnim planovima ratova za naslee, koje je odlino poznavala. A vezla

je i topove sa razliitim putanjama uladi koja su im letela iz drela i

pritke za nianjenje i uglove gaanja, jer se veoma dobro razumela u

balistiku a sem toga joj je stajala na raspolaganju cela biblioteka njenog

oca generala, sa raspravama o vojnikim vetinama, tabelama gaanja i

atlasima. Naa majka je bila Fon Kurtevic, Konradina, ker generala

Konrada fon Kurtevica koji je pre dvadeset godina, predvodei trupe

austrijske carice Marije Terezije, okupirao nau zemlju. Poto je ranoizgubila majku, general ju je vodio sa sobom na bojno polje. U tome nije

bilo nieg romantinog, jer su putovali dobro opremljeni, odsedali su u

najudobnijim zamkovima sa celom etom slugu, a ona je danima pravila

ipke na okruglom jastuku. Prie da je i ona na konju uestvovala u

bitkama, obina su la. Naa majka je uvek bila enica ruiaste puti i

prastog nosa kakve je se i mi seamo, ali je u njoj jo gorela oeva


6/300

ratnika strast, moda iz prkosa prema muu.

Otac je bio jedan od onih malobrojnih plemia iz naeg kraja koji su u

tom ratu stali na stranu carske vojske. Rairenih ruku je doekao

generala Fon Kurtevica na svom feudu, stavio mu je na raspolaganje

svoje ljude i da jo ubedljivije dokae koliko je odan carskoj stvari,

oenio se Konradinom, a sve to u nadi da e biti proglaen vojvodom. No

njegove nade su se i tada, kao i uvek, izjalovile, jer su carski vojnici

uskoro otili, a enovljani su ga pritisli nametima. Pa ipak, dobio je

valjanu suprugu, generalicu, kako su je prozvali posle smrti njenog oca

koji je poginuo za vreme pohoda na Provansu, i Marija Terezija joj je

poslala zlatnu ogrlicu na jastuku od damasta, dobio je suprugu sa kojom

se gotovo uvek slagao, iako je ona, vaspitavana po vojnikim logorima,

sanjala samo o vojskama i bitkama i prebacivala mu da je obini

mlakonja.

No u sutini, oboje su po duhu ostali bliski vremenu ratova za naslee,

ona sa mislima o artiljeriji koje su joj se neprestano vrzmale po glavi, on

sa mislima o rodoslovnim stablima. Ona koja je sanjala da emo mi,

njena deca, dobiti in u nekoj, bilo kakvoj vojsci, a on da emo se oeniti

nekom velikom vojvotkinjom. No i pored toga oni su bili najbolji roditeljina svetu, ali toliko obuzeti svojim mislima da smo nas dvojica rasli

gotovo potpuno preputeni sami sebi. Je li to bilo zlo ili dobro? Ko zna?

Kozimov ivot je bio tako izuzetan, a moj sreen i obian, ali ipak smo,

ne obazirui se na ispade starijih, zajedno proveli detinjstvo u traganju

za neutrvenim putevima.


7/300

Peli smo se na drvee (te prve bezazlene igre iskrsavaju mi danas u

seanju, ozarene svetlou jednog predskazanja, jednog predoseanja,

ali ko je onda na to mislio?), prelazili preko potoka skaui sa kamena na

kamen, pretraivali peine na morskoj obali, sputali se po mermernim

ogradama stepenica u letnjikovcu. Kad se Kozimo tako jednom spustio

po mermernoj ogradi, doao je u veoma teak sukob s roditeljima, jer je

smatrao da je kanjen bez razloga i otada je u dubini due mrzeo

porodicu (ili drutvo ili ceo svet) a posledica toga bila je njegova odluka

od 15. juna.

Istini za volju moram rei da su nas ve bili opomenuli da se ne klizamo

po mermernoj ogradi stepenica, i to ne iz straha da emo slomiti nogu ili

ruku, ega se nai roditelji nikad nisu bojali i zato verujem nikad i

nismo slomili ni jednu jedinu koicu, ve zato to smo bili porasli i

raskrupnjali se pa smo mogli oboriti poprsja predaka koja je na otac

naredio da se postave na poslednjim stubovima ograde na svakom

odmoritu. I zaista, Kozimo je jednom oborio nekog naeg ukundedu,

biskupa sa mitrom i svim ostalim rekvizitima, bio je kanjen i tada je

nauio da jedan trenutak pre no to se spusti do odmorita, zastane i

skoi sa ograde pre no to naleti na poprsje. I ja sam to nauio, jer sam

ga u svemu podraavao, ali uvek skromniji i oprezniji od njega, skakaosam ve sa pola ograde ili sam se klizao sa prekidima i svakog asa se

zaustavljao. Jednog dana se Kozimo munjevitom brzinom sputao niz

ogradu, a ko se to peo stepenicama? Opat Folafler koji je tumarao

letnjikovcem sa otvorenim brevijarom u ruci, prazna, ukoena pogleda

kao u kokoke. Da je bar dremao kao obino! Ali nije dremao. Nalazio se

u jednom od onih retkih duevnih stanja, kad je bio veoma budan i kadar


8/300

da prima utiske. Kad ugleda Kozima, pomisli: ograda, poprsje, sada e

ga gurnuti, sada e porodica i na mene dii poviku (jer su zbog svakog

naeg nestaluka, vikali i na njega, optuujui ga da nije umeo da nas

nadzire) i baci se na ogradu ne bi li zadrao moga brata. Kozimo nalete

na opata, odvue ga niz ogradu (starac je bio senka od oveka, sama

kost i koa) i kako nije mogao da se zaustavi, dvostrukom snagom gurnu

poprsje naeg pretka Kaagvere Piovaska, krstaa u Svetoj zemlji, i sva

trojica padoe po podu podno stepenica: krsta koji se razbi u

paramparad (bio je od gipsa), opat i Kozimo. Nakon toga, grdnjama su

mu probili ui, izvukao je batine, kaznili su ga, zatvorili i hranili suvim

hlebom i hladnom orbom. Kozimo se oseao neduan, jer nije bio kriv

on ve opat, pa se estoko okosi na oca: Marim ja za sve te vae

pretke, gospodine oe! i po tome se ve moglo naslutiti da se u njemu

kriju buntovnike sklonosti.

A njih je bilo i u naoj sestri Batisti. Iako ju je na samou u kojoj je ivela

osudio na otac posle sluaja sa markezinom Dela Mela, i sama je uvek u

sutini bila buntovno i usamljeno bie. Nikad nismo bili sasvim naisto

ta se to onda sa tim markezinom zbilo. Kako se taj lan porodice koja je

s nama bila u zavadi mogao uunjati u nau kuu? I zato? Da zavede,

tavie, da siluje nau sestru, ulo se za vreme duge svae izmeu dveporodice. Nikako nam nije ilo u glavu da bi taj pegavi mokljan mogao

biti zavodnik, a najmanje zavodnik nae sestre koja je oigledno bila jaa

od njega i uvena po tome to je mogla da se uhvati ukotac i sa

konjuarima. Sem toga: zato je zapomagao on, a ne ona? I kako to da

su ga sluge koje su dotrale s naim ocem nale u pocepanim

pantalonama kao da mu ih je kandama razderala tigrica? Porodica Dela


9/300

Mela se nikako nije htela sloiti sa optubom da je njihov sin kidisao na

Batistinu ast i nije odobrila venanje. I tako je naa sestra iva

zakopana u kui, u redovnikim haljinama, iako nije poloila ni zavet

treeretkinje6 zato to oigledno nije pokazivala naroitu sklonost prema

redovnikom pozivu.

Njena mrana priroda bi dola do punog izraaja tek u kuhinji. Batista je

odlino kuvala, jer je bila vredna i matovita, a to su glavne odlike svake

vrsne kuvarice, i im bi se prihvatila gotovljenja jela, nikad se nije znalo

kakvo iznenaenje nas eka za stolom. Jednom je spremila nekakve

piroke punjene patetom, dodue, osobitom, ali od mije digerice i to

nam je saoptila tek kad smo ih pojeli i izjavili da su ukusne. A i da ne

govorimo o nogama skakavaca, onim zadnjim, tvrdim i testerastim koje

je jednom u obliku mozaika, sloila na tortu i o praseim repiima,

peenim u obliku pereca kao i o celom jeu kojega je, bogzna zato,

obarila sa svim bodljama, ali sigurno zato da nas zaprepasti kad sa zdele

dignemo poklopac, jer ga ni ona, koja je inae jela sve to bi spremila,

nije htela okusiti, iako je to bio mlad, rumen i sigurno mekan je. U

stvari, mnoga jela koja su bila plod te njene uasne kuvarske vetine,

pripremala je vie zato da bi nas zaprepastila njihovim izgledom nego da

bi uivala u tome da nas tera da se s njom naslaujemo njihovimodvratnim ukusom. Ta Batistina jela su liila na fine filigrane od mesa i

od bilja: glavice karfiola sa zejim uima, postavljene na ogrljak od zeje

koe ili glava svinje iz ijih usta je virio crveni jastog slian jeziku ili

jastog koji je svojim kletima drao svinjski jezik kao da ga je iupao. A

6 Civilna, neredovnika katolika organizacija potovalaca sv. Dominika. (Prim.prev.)


10/300

oni puevi! Puevima bi sekla glave i svaku od tih glava, glava konjica,

mekunih, mekuastih, zabadala bi, po svoj prilici akalicama, u jedan

utipak pa su, kad bi ih izneli na sto, liili na jato siunih labudova. Kad

bismo te poslastice videli, manje bismo se uzbudili nego kad bismo

zamislili kako ih je usrdno i predano Batista spremala, kako su njeni tanki

prsti ereili ta mala ivotinjska tela.

Moj brat i ja smo se pobunili protiv postupaka nae sestre Batiste prema

puevima, postupaka koji su raspaljivali njenu bolesnu matu i ta naa

pobuna je bila posledica saoseanja sa jadnim, izmrcvarenim

ivotinjama, gaenja od kuvanih pueva i netrpeljivosti prema svemu i

svaemu, pa nije nimalo udno to je tada u Kozimu poela sazrevati

misao o otporu i o svemu onome to je kasnije iz tog otpora proisteklo.

Napravili smo plan. Vitez advokat doneo je kui kotaricu pueva koje su

izruili u jedno bure u podrumu da gladuju, to jest da jedu samo mekinje

kako bi se proistili. Kad bismo sa bureta digli daske kojima je bilo

pokriveno, pred oima bi nam se ukazao grozan prizor. Puevi su u

buretu puzili izmeu ostataka mekinja, brazdi svetlucave, zgruane sluzi i

zelenog puevog izmeta koji je podseao na srene dane provedene na

sveem vazduhu i na travi, tako su sporo puzili da je ve to bio predznaknjihove agonije. Neki se bio sasvim izvukao iz ljuture, izduio vrat i

rairio rogove, neki se sav sklupao i nepoverljivo pruao samo pipke,

neki su se okupili u grupicama kao stari prijatelji, neki su zaspali i

zatvorili se, a neki su uginuli i prevrnuli se. Da bismo ih spasli od svirepe

kuvarice Batiste i da bismo sebe potedeli njenih zakuski, provrteli smo

rupu na dnu bureta i odatle, iseckanim vlatima trave i medom, obeleili


11/300

put to je mogue bolje sakriven iza baava i alata u podrumu, ne bismo

li tako naveli nedune ivotinje na bekstvo sve do jednog prozoria koji

je gledao na neku zaputenu leju, obraslu ibljem.

Kada smo sutra sili u podrum da vidimo je li na plan uspeo i na

svetlosti svee pregledali zidove i hodnike (Jedan ovde!... Drugi tamo!...

A gle, dokle je onaj stigao!), ve se cela porodica pueva u kratkim

razmacima kretala od bureta do prozoria tlom i zidovima po tragu koji

smo im mi oznaili. Brzo, puii! Brzo beite! nismo se mogli

savladati da im ne kaemo kad smo videli da ivotinjice puze sporo,

sporo, lenjo vrludajui po hrapavim zidovima podruma, jer su ih na njima

mamili razni taloi, plesan i obloene povrine. Ali podrum je bio mraan,

zakren alatima, neravan, pa smo se nadali da ih niko nee pronai, da

e se na vreme svi domoi slobode.

Meutim, naa sestra Batista, koja nikad nije mogla da se svrti na

jednom mestu, nou je tumarala po celoj kui, lovei mieve sa

svenjakom u ruci i lovakom pukom ispod ruke. Te noi ona sie u

podrum i svetlost njenog svenjaka obasja jednog pua koji je skrenuo

ka tavanici i za sobom ostavio srebreni, sluzavi trag. Odjeknu pucanj. Svi

se trgnusmo u posteljama, ali odmah zatim opet zagnjurismo glave ujastuke, poto smo ve bili navikli na none lovove nae redovnice. Kad

tim nerazumnim pucnjem raznese pua u paramparad i odvali pare

maltera, Batista poe da vie kretavim glasom: Upomo! Svi bee!

Upomo! Dotrae poluodevene sluge, otac sa sabljom, opat bez

perike, a vitez advokat, koji nije ni znao ta se zbiva, ali se bojao

neprilika, zadi u polje i ue u jednu senaru da tamo prespava.


12/300

Na svetlosti baklji svi se dadoe u lov na pueve po podrumu iako niko

za njih nije mario, ali sada su se ve bili rasanili pa im ponos nije

dozvoljavao da priznaju kako su ih uzalud uznemirili. Pronaoe rupu na

buretu i odmah se dosetie da je to nae maslo. Otac zgrabi koijaev

bi i s njime u ruci zatee nas na spavanju. Posle svega, na leima,

stranicama i nogama ostale su nam ljubiaste pruge a onda su nas

ugurali u neku mranu sobicu koja je trebalo da nam bude zatvor.

Tu su nas drali tri dana i davali nam samo hleba, slane vode, ilave

govedine i hladne orbe (koja nam je, sreom, prijala). A zatim smo tog

podneva 15. juna prvi put ruali u krugu porodice, doterani i u svemu

primerni kao da se nita nije desilo. A ta nam je za ruak spremila naa

sestra Batista, majstor kuvarske vetine? orbu od pueva i jelo od

pueva. Kozimo nije hteo ni da okusi. Jedite ili ete se odmah sada

vratiti u onu sobicu! Ja sam popustio i poeo sam da gutam te

mekuce (To je, s moje strane, bilo pomalo podlo i moj brat je posle

toga s pravom osetio da je jo vie usamljen, tako da je njegov odlazak

bio i bunt protiv mene jer sam ga razoarao. No meni je tada bilo tek

osam godina pa ne vredi uporeivati snagu moje volje, bolje reeno,

snagu volje koju sam kao dete mogao imati, sa natoveanskomupornou koja je dala peat ivotu moga brata!)

Dakle? upita otac Kozima.

Neu i neu! odgovori Kozimo i odgurnu tanjir.


13/300

Ustani od stola!

Ali Kozimo je i sam ve svima okrenuo lea i naputao trpezariju.

Kuda e?

Kroz staklena vrata smo videli kako u predsoblju uzima trorogi eir i

sabljicu.

To je moja stvar! odvrati moj brat i istra u park.

Uskoro smo kroz prozor videli kako se penje na cer. Iako je tek navrio

dvanaest godina, bio je veoma lepo, ak gizdavo odeven, jer je otac

eleo da takav seda za sto. Kosa mu je bila napuderisana a perin

uvezan vrpcom, imao je trorogi eir, ipkastu kravatu, zeleni frak sa

repovima, pantalone boje sleza, sabljicu i dugake dokolenice od bele

koe koje su mu dosezale do pola butina i to je bio jedini ustupak nainu

odevanja, najprikladnijem za ivot na selu. (Poto je meni bilo tek osam

godina, napraili bi mi kosu samo u sveanim prilikama a nisam imao ni

sabljicu iako sam eleo da je nosim). Kozimo se penjao po hrapavom

deblju, hvatajui se rukama i nogama za granje, samouvereno i hitro, jersmo nas dvojica ve odavno ovladali tom vetinom.

Rekao sam da smo se satima zadravali na drveu, i to ne iz neke koristi

kao mnogi deaci koji se na drvee penju samo da beru voe i skidaju

gnezda, ve zato to smo uivali da savlaujemo nepristupane vorove

na deblu i procepe, da se popnemo to god vie moemo i da


14/300

pronalazimo lepa mesta gde bismo mogli stati i odozgo posmatrati svet,

aliti se s ljudima koji su ispod nas prolazili i dobacivati im. Stoga se

nisam nimalo zaudio to je Kozimu, kad se otac onako nepravino na

njega ispizmio, najpre palo na pamet da se popne na cer, nama dobro

znano drvo, da bi na granju koje se irilo sve do prozora trpezarije,

naoigled cele porodice, otvoreno pokazao koliko nas prezire i koliko je

ozlojeen.

Vorsicht! Vorsicht!7 Sad e pasti, jadnik! uplaeno uzviknu naa

majka, koja bi bila srena da nas je mogla videti izloene topovskoj

paljbi, ali koja je za nas strahovala kad smo se bilo kako igrali.

Kozimo se pope na jednu ravastu debelu granu na kojoj je mogao

udobno da se smesti, pa na nju sede, poe da klati nogama, ruke

prekrsti i stavi ih pod mike, glavu uvue u ramena, a trorogi eir

natue na elo.

Na otac se nagnu kroz prozor. Kad ti dosadi da tamo sedi,

predomislie se! viknu on.

Nikad se neu predomisliti odvrati mu moj brat sa drveta.

Pokazau ti ja im sie!

Nikad vie neu sii! odgovori Kozimo i odra re.

7 Pazi! Pazi! (Prim. prev.)


15/300

II

Kozimo je bio na ceru. Njihalo se granje, visoki mostovi iznad zemlje.

arlijao je povetarac, bio je sunan dan. Kroz lie je prosijavalo sunce i

Kozima smo mogli videti samo kad bismo rukom zasenili oi. On je sa

drveta posmatrao svet. Odozgo je sve izgledalo drukije pa je ve i to

bilo zanimljivo. Drvored se sasvim promenio kao i leje, hortenzije,

kamelije, gvozdeni stoi u vrtu za kojim smo pili kafu. A tamo dalje

drvee se proreivalo i povrtnjaci su prelazili u mala, stepeniasta polja,

opasana kamenim ogradama. Sleme brega se crnilo od maslinjaka, a iza

njega su trali krovovi Ombroze od izbledelih cigala i kriljca i nazirali se

jarboli, tamo dole gde je bila luka. U pozadini se prualo more, iroko na

horizontu i njime je sporo plovio neki jedrenjak.

Baron i generalica su posle kafe ietali u park. Razgledali su jedan bokor

rua, pretvarajui se da se na Kozima ne obaziru. Drali su se ispod ruke,

ali uskoro su se razdvojili da bi mogli raspravljati i pri tome mahati

rukama. Ja sam doao pod cer da se toboe sam igram, a, u stvari, sam

pokuavao da privuem njegovu panju. On je jo bio ogoren na mene isedeo je na grani, zurei u daljinu. Ja sam se onda mahnuo orava posla

i uurio se iza jedne klupe da bih ga i dalje mogao kriom posmatrati.

Moj brat je stajao na grani kao da straari. Gledao je ceo predeo

odjednom, to znai da nije gledao nita. Izmeu limunova prolazila je

neka ena sa kotaricom. Jedan mazgar se peo uz obronak, drei mazgu


16/300

za rep. Nisu se videli. Kad ena u topot potkovanih kopita, okrenu se i

nagnu se prema putu, ali je ve bilo kasno. Tada zapeva, ali mazgar je

ve bio zavio iza okuke. On naulji ui, zamahnu biem i podviknu mazgi:

Ah! To je bilo sve. Kozimo je video i jedno i drugo.

Ispod drvoreda proe opat Folafler sa otvorenim brevijarom. Kozimo

uze neto sa grane i baci mu na glavu. Nisam video ta je to bilo, moda

mali pauk ili komad kore. Ali ga ne pogodi. Tad sabljicom poe da kopa

po nekoj rupi u deblu. Iz nje izlete osa, on je otera, mahnuvi trorogim

eirom zatim ju je pogledom pratio kako leti sve dok nije sela na vreu

tikve na kojoj se pritajila. Uurban kao uvek, vitez advokat izie iz kue,

sie niza stepenice u park i izgubi se u vinogradu meu okotima. Da bi

video kuda e, Kozimo se pope na drugu granu. Tamo se meu liem

zau uanj i sa drveta prhnu kos. Kozimo se neprijatno iznenadi, jer je

ptica celo vreme sedela gore, a on je nije primetio. Zatim pogleda prema

suncu ima li jo ptica. Ne, nije ih bilo.

Cer je rastao pored bresta. Kronje su im se gotovo dodirivale. Jedna

brestova grana se pruala pola metra iznad grane drugog drveta. Moj

brat je lako mogao da skoi sa jedne grane na drugu i da se popne na

vrh bresta koji nikad nismo istraili zato to je drvo bilo previsoko pa sesa zemlje nije moglo stii na najviu granu. Neprestano birajui ona

mesta na kojima se jedna grana dodirivala sa granom drugog stabla,

Kozimo je preao na roga, a onda na dud. I tako sam ga gledao kako

prelazi sa grane na granu i kako se, gotovo lebdei, kree iznad parka.

Neke grane velikog duda dosezale su do zida kojim je bio opasan na


17/300

letnjikovac i irile se preko njega, a s one strane zida prostirao se park

porodice D'Ondariva. O markizima D'Ondariva, plemiima iz Ombroze,

iako su nam bili prvi susedi, nismo nita znali, jer su oni ve

generacijama uivali neke feudalne povlastice na koje je otac polagao

pravo pa je nae dve porodice razdvajala meusobna mrnja kao to je

visoki zid, koji je podseao na jako utvrenje, razdvajao nae letnjikovce,

a nisam siguran je li ga podigao otac ili markiz. Tome treba dodati da je

porodica D'Ondariva ljubomorno uvala i branila pristup u svoj park zato

to je, prialo se, bio zasaen retkim vrstama bilja. I zaista, jo se otac

sadanjeg markiza, uenik Linea,8 obratio molbom svim mnogobrojnim

roacima koje je njegova porodica imala na francuskom i engleskom

dvoru da mu poalju najdragocenije botanike retkosti iz kolonija i

godinama su se u Ombrozi sa laa iskrcavali dakovi semenja, svenjevi

mladica, bokori u loncima, pa ak i itava stabla sa ogromnim

zaveljajima oko korena u kojima se nalazila zemlja, dok u tom parku

nije izrasla govorili su neka meavina indijskih i amerikih uma,

ako ne i uma sa Novog Zelanda.

Od svega toga mi smo mogli videti samo kako iznad ivice zida izviruje

tamno lie jedne biljke koja je bila tek uvezena iz amerikih kolonija,

takozvane magnolije, na ijim se crnim granama rascvetao mesnati, belicvet. Sa naeg duda, Kozimo je lako preao na zidni venac, poao

nekoliko koraka odravajui ravnoteu a zatim, drei se rukama, spustio

se na drugu stranu meu lie i cvee magnolije. Posle toga sam ga

izgubio iz vida i ovo to u sada ispriati kao i mnogota u ovoj povesti o

njegovom ivotu, on sam mi je kasnije poverio ili sam ja dokuio na

8 Karl Line, vedski botaniar. (Prim. prev.)


18/300

osnovu raznih dokumenata i nagaanja.

Kozimo je bio na magnoliji. Iako je ova biljka veoma razgranata, po njoj

se lako mogao verati jedan deak, kova moga brata koji se veto peo po

svakojakom drveu. Granje je odolevalo njegovoj teini, iako je bilo

prilino tanko i od mekog drveta tako da ga je Kozimo, hodajui po

njemu, ljutio vrhovima cipela, otvarajui bele rane na crnoj kori. Deaka

je zapahnuo svei miomiris lia koje je treperilo na vetru i prema njemu

okretalo as zeleno zagasitu, a as sjajnu stranu.

Ceo park je mirisao i kako Kozimo nije uspeo da ga svega vidi, jer je

rastinje u njemu bilo neobino gusto, istraivao ga je njuhom,

pokuavajui da razazna razliite mirise koji su mu bili poznati zato to ih

je vetar donosio u na park pa nam se inilo da su i oni jedan deo tajne

tog letnjikovca. Zatim je razgledao brsnato granje i na njemu je zapazio

mlado lie, neko veliko i sjajno kao da se po njemu sliva voda, neko

sitno i perasto, a debla su bila sasvim glatka ili sasvim ljuskasta.

Vladala je duboka tiina. Samo se diglo jato siunih caria cvrkuui. I

ulo se kako neko peva tankim glasiem: Oh la la la! La ba lan

coire...

9

Kozimo pogleda dole. Obeena o granu jednog velikog, oblinjegdrveta, ljuljala se ljuljaka na kojoj je sedela desetogodinja devojica.

Devojica je bila plava, sa visoko zaeljanom kosom, pomalo smenom

za jednu curicu, na sebi je imala svetloplavu haljinu koja bi takoe vie

priliila odrasloj devojci, a suknja koja joj se na ljuljaci zadizala, bila je

9 O, ljuljako ... (Prim. prev.)


19/300

sva u ipkama. Devojica je mirkala dignuta nosa, ve navikla da

izigrava damu, a grizla je jabuku, povremeno saginjui glavu prema ruci,

jer je morala istovremeno drati jabuku i konopce ljuljake. Uzimala je

zalet, odupirui se vrhom cipelice o zemlju kad god bi ljuljaka stigla do

najnie take svoga luka, pljuvala je koru jabuke koju je jela i pevala je:

Oh la la la! La ba lan coire ... kao da joj sada ve ni najmanje nije

stalo ni do ljuljake, ni do pesme, ni do jabuke (ali ipak do jabuke malo

vie), ve joj se po glavi vrzmaju neke druge misli.

Kozimo se sa vrha magnolije spustio do najnie grane i raskoraivi se,

nogama se odupro o dve raljike, nalaken na jednu granu ispred sebe

kao na prozor. Kad bi ljuljaka poletela, devojica bi mu se zanjihala pred

samim nosom.

Nije obraala panju na okolinu pa ni njega nije primetila. Odjednom ga

ugleda gore, uspravljenog na drvetu, sa trorogim eirom i u

dokolenicama. O! uzviknu ona.

Jabuka joj ispade iz ruke i otkotrlja se pod magnoliju. Kozimo isuka

sabljicu, sagnu se sa najnie grane, dohvati jabuku vrhom sabljice,

nabode je i prui devojici koja se, meutim, jo jednom bila zaljuljala iopet se nala pred njim.

Uzmite je, nije se uprljala, samo se na jednoj strani malo nagnjeila!

Plavokosa devojica se ve bila pokajala to je pokazala koliko se

zaudila kad je na magnoliji ugledala nepoznatog deaka pa je opet


20/300

oholo digla glavu i nos. Jeste li vi lopov? upita ga ona.

Lopov? ponovi Kozimo, uvreen. Zatim se malo zamisli. Ta ideja

poe da ga osvaja. Jesam ree najzad, natukavi trorogi eir na

elo. Imate li neto protiv?

ta nameravate da ukradete?

Kozimo pogleda jabuku koju je bio natakao na vrh sabljice i seti se da je

gladan, da za rukom gotovo nita i nije okusio. Ovo jabuku ree i

poe da je ljuti sabljicom koja mu je, uprkos zabrani porodice, uvek bila

naotrena.

Onda ste kradljivac voa ree devojka.

Moj brat se seti opora siromanih deaka iz Ombroze koji su preskakali

zidove, ograde, pustoili vonjake, seti se tog prokletog soja deaka koje

su ga uili da prezire i izbegava i prvi put shvati da su oni zaista slobodni

i na tome im pozavide. Eto, moda bi im se i on mogao prikljuiti i

usvojiti njihov nain ivota. Da! potvrdi on. Isekao je jabuku na

krike i poeo da je jede.

Plavokosa devojica prsnu u smeh i kikotala se sve dok ljuljaka ne opisa

polukrug i ne vrati se u prvobitan poloaj.

Idi, molim te! Znam ja deake koji kradu voe. Oni su mi prijatelji!

Bosi su, imaju samo koulju na sebi, neoeljani su, a nemaju dokolenice


21/300

i periku!

Moj brat pocrvene kao jabuka. Naljuti se, postide, u njemu se probudi

zavist, ne samo zato to je ismejan zbog napuderisane perike do koje mu

nije bilo mnogo stalo ve i zato to je izvrgnut ruglu zbog dokolenica do

kojih mu je veoma mnogo bilo stalo i to je potcenjen u odnosu na

obine kradljivce voa, na te besprizorne koje je do maloas prezirao, a

naroito zato to je otkrio da je ta mlada gospa, koja je tu izigravala

gospodaricu parka porodice D'Ondariva, bila u prijateljskim odnosima sa

svim kradljivcima voa, ali ne i s njim.

Oh la la la... Sa dokolenicama i perikom! pevuila je devojica na

ljuljaci.

U njemu se probudi ponos. Ne spadam ja u druinu tih lopova, vaih

poznanika! viknu on. Ja nisam lopov! To sam kazao da vas ne bih

uplaio, jer kad biste zaista znali ko sam ja, premrli biste od straha. Ja

sam razbojnik! Svirepi razbojnik!

Devojica se neprestano ljuljala i sada mu je proletela gotovo ispred

samog nosa, kao da je nameravala da ga dodirne vrhovima cipela. Manemoj! A gde ti je puka? Razbojnici nose puke! Ili kuburu! Ja sam ih

videla! Na putu od naeg zamka do letnjikovca, pet puta su nam

zaustavili koije!

Voa nema puku! Ja sam voa razbojnika! Voa razbojnika ne nosi

puku! Nosi samo sablju! ree Kozimo i isprui svoju sabljicu.


22/300

Devojica slee ramenima. Voa razbojnika ree zove se an sa

Pustare, i o Boiu i Uskrsu uvek nam donosi poklone.

O! uzviknu Kozimo di Rondo, koga zapljusnu talas mrnje koju je

gajila cela naa porodica. Onda je u pravu moj otac kad kae da je

markiz D'Ondariva zatitnik svih razbojnika i krijumara u ovom kraju!

Ljuljaka se spusti do zemlje, ali devojica sada ne udari nogom o tlo da

bi dobila zalet, ve naglo zakoi i skoi na zemlju. Prazna ljuljaka

odskoi u vazduhu. Odmah siite! Kako ste se usudili da uete u na

park! ree ona ozlojeeno, upirui kaiprst u deaka.

Nisam uao i neu sii ree Kozimo takoe ustro.

Na vae tlo nikad nisam stupio nogom i to ne bih uinio ni po cenu

ivota!

Tada devojica sa pletenog naslonjaa sasvim mirno uze lepezu pa, iako

nije bilo naroito toplo, poe da se njome hladi i da eta gore-dole.

Sada u ree sasvim pribrano pozvati sluge i narediu im da vasiibaju. Tako ete upamtiti ta znai uunjati se na nae zemljite!

Devojica je neprestano menjala ton, a moj brat, nikako nije mogao da

nae pravi ton.

Ovde gore gde ja stojim nema zemljita niti ieg vaeg! izjavi

Kozimo i ve htede da doda: Sem toga, ja sam vojvoda od Ombroze i


23/300

gospodar sam celog ovog zemljita! ali se ujede za jezik, jer nije eleo

da ponavlja ono ime je svima ve probio ui njegov otac, i to upravo

sada kada je s njim doao u sukob i napustio porodinu trpezu. To nije

eleo, a i inilo mu se da bi to bilo nepoteno ve i zato to je tenju

naeg oca da dobije titulu vojvode, uvek smatrao obinom fiksnom

idejom. Kako bi, onda, to izgledalo da se i on, Kozimo, sada pone hvaliti

da je vojvoda? No nije hteo da pred devojicom ustukne pa nastavi u

istom tonu. Ovo nije vae ponovi on vaa je zemlja, i kad bih na

nju kroio, tek tada bih bio uljez. Ali ovo gore nije vie i ja sam slobodan

da se kreem po svojoj volji.

Da, onda je to gore tvoje ...

Svakako! To je moj lini posed, sve ovo gore je moje izjavi on i

neodreeno pokaza rukom granje, lie na suncu, nebo. Moje carstvo

je na granju. Naredi samo neka me skinu ako mogu!

Mislio je da e devojica to njegovo silno razmetanje na neki nain

ismejati. Meutim, preko svakog oekivanja, ona ispolji elju da o njemu

neto vie sazna. A tako? A dokle se protee taj tvoj posed?

Dokle god se moe stii, hodei po granju. Onamo, tamo, preko zida,

do maslinjaka, do breuljka, iza breuljka, do ume, do biskupskog

poseda ...

ak do Francuske?


24/300

ak do Poljske i do Saksonije ree Kozimo koji je znao samo ona

geografska imena to ih je pominjala naa majka kad je govorila o

ratovima za naslee. Ali ja nisam samoiv kao ti. Ja tebe pozivam na

svoj posed. Sada su ve jedno drugom govorili ti, a ona je prva

poela.

A ija je ljuljaka? upita ga ona i sede na nju sa rairenom

lepezom u ruci.

Ljuljaka je tvoja zakljui Kozimo ali poto je vezana za ovu

granu, u mojoj je vlasti. Prema tome, kad na nju sedne i nogama

dodirne zemlju, onda si na svom zemljitu, ali kad se vine u visine,

onda si u mom carstvu.

Ona uze zamah i polete, vrsto se drei za konopac. Kozimo skoi sa

magnolije na debelu granu o koju je bila obeena ljuljaka, dohvati

konopce i poe da je ljulja. Ljuljaka je letela sve vie i vie.

Boji li se?

Ne bojim se. Kako se zove?

Kozimo ... A ti?

Violanta, ali me zovu Viola.

A mene zovu Mino, jer je Kozimo starako ime.


25/300

Ne svia mi se.

Kozimo?

Ne, Mino.

O ... A ti me zovi Kozimo.

Ni govora! uj, mi se moramo neto sporazumeti.

Sporazumeti? upita on, jer se celo vreme neprijatno iznenaivao.

Da. Ja se u svako doba mogu popeti u tvoje carstvo i uivati sva

prava kao tvoja goa. Slae li se? Dolaziu i odlaziu kad mi se prohte.

Ti e, naprotiv, uivati sva prava i nee ti pasti ni vlas s glave dok bude

na drveu, u svom carstvu, ali im stupi na tlo moga parka, zarobiu te,

baciu te u kvrge.

O, ne! Ja neu sii ni u tvoj ni u svoj park. Svako tlo mi je

podjednako mrsko. Ti e se popeti gore k meni, popee se i tvojiprijatelji kradljivci voa, moda i moj brat Bjao, iako je pomalo

kukavica. Stvoriemo vojsku ije e stanite biti na drveu i urazumiemo

zemlju i stanovnike.

Ne, ne! Nita od svega toga! Dozvoli da ti objasnim! Ti si gospodar

drvea, slae li se? Ali ako jednom kroi na zemlju, izgubie svoje


26/300

carstvo i dopace ropstva. Jesi li razumeo? ak i ako se grana slomi i

ako padne, sve je izgubljeno!

Nikad u ivotu nisam pao s drveta!

Verujem, ali ako padne, ako zaista padne, pretvorie se u prah i

pepeo i vetar e te razneti.

Priam ti priu! Neu sii na zemlju zato to neu!

Ba si dosadan!

Prestani! Igrajmo se jo! Hou li, na primer, i ja moi da se ljuljam na

ljuljaci?

Hoe ako bude mogao da na nju sedne, a da ne dodirne tlo.

Pored Violine, o istoj grani je visila druga ljuljaka, ali ta je bila povuena

gore tako to su joj konopce vezali u vor da se ne bi sudarala sa prvom

ljuljakom. Kozimo sie sa grane, uhvativi se za jedan konopac, a u

tome je bio veoma vet jer nas je majka terala da svakodnevnovebamo, stie do vora, odveza ga, stade na ljuljaku i da bi dobio

zamah, prebaci teinu tela napred i unuvi, njome se porine. Tako je

dobijao sve vei zamah. Dve ljuljake su letele u razliitim pravcima,

sretale su se na istoj visini i ukrtale su se na pola puta.

Kad bi pokuao da sedne, i da se odgurne, udarivi nogom o tlo,


27/300

poleteo bi jo vie, dostigao bi veu visinu izdaleka nabaci Viola.

Kozimo joj se isplazi.

Sii i gurni me, budi tako dobar ree ona i ljubazno mu se

nasmei.

A, ne! Rekli smo da ni po koju cenu ne smem sii... odvrati

Kozimo i opet se zbuni jer nije znao na emu je.

Budi tako ljubazan.

Neu.

Ha, ha! Samo to nisi pao! Da si nogom dotakao zemlju, sve bi

izgubio! Viola sie sa ljuljake i poe polako da ljulja Kozima. Uh!

Odjednom zgrabi sedite ljuljake na kojemu je moj brat stajao i prevrnu

ga. Kozimo se, sreom, vrsto drao za konopce! Inae bi tresnuo na

zemlju koliko je dug i irok!

Izdajnice! viknu joj on i pope se uz konopce, ali tee se peo no tose sputao, pre svega zbog te plavokose devojice u koju je odjednom

bio uao neki avo, pa je odozdo vukla konopce u svim pravcima.

Kozimo se najzad dohvati debele grane i opkorai je. ipkastom

kravatom, obrisa znoj sa lica. Ha, ha! Nisi uspela da me nasamari!


28/300

Malo je trebalo!

A ja sam mislio da si mi prijatelj!

To si samo mislio! odvrati ona i opet poe da se hladi lepezom.

Violanta! tog trenutka pozva je neki kretav enski glas. S kim

to razgovara?

Na belim stepenicama koje su vodile u letnjikovac, pojavi se jedna

gospa, visoka, mrava, u veoma irokoj suknji, sa lornjonom. Kozimo se

uplai i sakri se u lie.

Sa jednim deakom, ma tante10 odgovori devojica sa deakom

koji se rodio na drvetu i poto je zaaran, ne moe sii na zemlju.

Kozimo se, crven kao paprika, pitao da li je devojica to rekla ismevajui

njega pred tetkom, ili tetku pred njim, ili samo nastavlja igru, ili joj nije

stalo ni do njega, ni do tetke, ni do igre. Gospa ga je gledala kroz lornjon

pa je prila da ga vidi izbliza kao da je on neki udni papagaj.

Uh, mais c'est un des Piovasques, ce jeune homme, je crois. Viens,

Violanle.11

Kozimo sav usplamte od ponienja. To to ga je tetka prepoznala nimalo

10 Tetko (Prim. prev.)11 O, ali taj mladi je, mislim, jedan od Piovaskovih. Doi, Violanta. (Prim.prev.)


29/300

uzbuena i ne upitavi se zato je tu i to je odmah odluno ali ne i

strogo pozvala devojicu i to joj se Violanta ne osvrui se na njega,

posluno odazvala, sve to je trebalo da znai da je on niko i nita, da

gotovo za njih i ne postoji. I tako je to izuzetno uzbudljivo popodne

zasenio oblak stida.

Ali gle, devojica je dala tetki znak, tetka je pognula glavu, ona joj je

neto apnula na uho. Tetka zatim opet upravi lornjon u Kozima.

Mladi gospodine ree mu ona je li po volji jedna olja okolade?

Tako emo se i nas dvoje upoznati doda i ispod oka pogleda Violu

kad ste ve ionako na porodini prijatelj.

Kozimo je razrogaenih oiju gledao tetku i njenu bratanicu. Srce mu je

ubrzano kucalo. Eto, pozvan je u porodicu D'Ondariva od Ombroze,

najoholiju porodicu u tom kraju i kao to se maloas oseao ponien,

tako je sada likovao. Na otac je najzad dobio zadovoljenje od svojih

protivnika time to je Kozimo bio pozvan u njihovu porodicu koja ga je

uvek gledala s visine i Viola se za njega zauzela i zvanino je prihvaen

kao Violin prijatelj i igrae se s njom u tom parku, toliko razliitom od

svih ostalih parkova. Kozimo je tako oseao, ali istovremeno ga je

obuzelo i jedno sasvim drukije, neodreeno oseanje, sloeno oseanjeu kojemu su se preplitali strah, gordost, usamljenost, prkos. Proet tim

protivrenim oseanjima, moj brat se uhvati za jednu granu iznad sebe,

pope se, prebaci se u najlisnatiji deo kronje, skoi na drugo drvo,

nestade.


30/300

III

Bilo je to jedno od onih beskrajno dugih popodneva. Povremeno bi se

uo um kao da je neto palo, uanj kako to obino biva u parku i tada

bismo istrali napolje, nadajui se da je to on, da je odluio da sie. Ali

nita od toga. Video sam kako se njie vrh magnolije sa belim cvetom i

Kozima koji se pojavio iza zida i prekoraio ga.

Poao sam mu u susret, popevi se na dud. Nije mu bilo pravo to me

vidi. Jo je bio na mene ljut. On sede na dudovu granu malo iznad mene

i poe da je delje sabljicom, pokazujui time da ne eli sa mnom da stupi

u razgovor.

Nije teko popeti se na dud rekoh tek da neto kaem pre se na

njega nikad nismo peli ...

On je neprestano deljao granu, zatim jetko upita: Onda, jesu li ti

prijali puevi?

Ja mu pruih kotaricu: Doneo sam ti dve suve smokve, Mino, i paretorte...

Jesu li te to oni poslali? upita me on jo uvek zvanian, ali ve je

pogledavao kotaricu i voda mu je pola na usta.

O, ne! Zna, morao sam pobei da me ne vidi opat! rekoh brzo.


31/300

Hteli su da me zadre kod kue pa su naredili opatu da me cele veeri

pouava, kako ne bih stupio u vezu s tobom, ali starac je zaspao! Mama

se brine da ne padne i nagovara ih da te potrae, ali tata, otkako te ne

via na ceru, misli da si sigurno siao sa drveta i zavukao se u neki kut

da razmilja o svojoj krivici, pa smatra da zato nema razloga za

bojazan.

Nisam nikako silazio! ree moj brat.

Jesi li bio u parku D'Ondarivinih?

Jesam ali sam se prebacivao sa grane na granu i nisam uopte kroio

na zemlju!

A zato? upitah ga ja. Tada je prvi put preda mnom izloio svoje

naelo, ali o tome je govorio kao o neemu to je jo ranije meu nama

bilo utvreno pa sada samo hoe da me ubedi kako nije pogazio zadanu

re. I tako se nisam usudio da ga dalje ispitujem.

Zna ree on umesto odgovora taj park D'Ondarivinih trebalo bi

danima istraivati. Da vidi samo to drvee iz amerikih uma! Zatimse seti da je sa mnom na ratnoj nozi, pa da zato ne bi trebalo da mi sa

takvim zadovoljstvom saoptava ta je sve otkrio. Stoga mi odbrusi:

Uostalom, nije mi ni na kraj pameti da te tamo povedem! Odsad moe

etati sa Batistom i sa vitezom advokatom!

Nemoj tako, Mino, povedi me, povedi! rekoh ja nemoj se na


32/300

mene ljutiti zbog pueva, bili su odvratni, ali vie nisam mogao da ih

sluam kako viu.

Kozimo je halapljivo jeo tortu. Proveriu ja kakav si ti ovek ree

on. Mora dokazati da si na mojoj a ne na njihovoj strani.

Reci mi ta sve treba da uinim.

Treba da mi nabavi konopce, duge i jake, jer se prilikom nekih

prelaza moram vezati. Zatim mi nabavi jednu koloturu i kuke, eksere,

one velike...

ta e to praviti? Dizalicu?

Moraemo mnogo ta preneti ovamo gore. Videemo kasnije, daske,

motke ...

Znai da e na drvetu sagraditi kolibu! A gde?

Ako bude mogue, sagradiu je. Mesto emo ve nai. Meutim,

moje skrovite je tamo u onom upljem hrastu.

Spustiu kotaricu na konopcu i moi e u nju da stavlja sve to mi

bude potrebno.

Zato? Govori kao da e se bogzna koliko dugo kriti... Zar ne

veruje da e ti oprostiti?


33/300

On se okrete, sav zajapuren. Ba me briga hoe li mi oprostiti! Sem

toga, ja se ne krijem, ja se nikoga ne bojim! A ti, boji li se da mi

pomogne?

Bilo mi je jasno da moj brat zasad ne namerava sii, ali sam se pravio

nevet kako bih ga naterao da se izjasni, da kae: Da, ostau na drvetu

do uine, ili do zalaska sunca, ili do veere, ili do mraka, jednom rei da

kae neto ime bi oznaio granicu, razmere svog buntovnikog ina.

Meutim, on nije rekao nita tome slino i ja sam se od toga pomalo

uplaio.

Odozdo su zvali. To je vikao na otac: Kozimo! Kozimo! a onda,

uveren da mu se Kozimo ne moe odazvati, pozvao je mene: Bjao!

Bjao!

Idem da vidim ta hoe. Onda u se vratiti da te obavestim rekoh

brzo. U toj elji da to hitnije obavestim brata kao da je bilo i urbe da

to pre umaknem kako me ne bi zatekli na dudu u razgovoru s njim pa

zbog toga i mene kaznili. Ali Kozimo, po svemu sudei, na mome licu nije

primetio tu senku kukaviluka. Pustio me je da odem i, slegnuviramenima, izriito je pokazao da mu je svejedno ta otac eli da mu

porui.

Kad sam se vratio, jo je bio tu. Gore, na jednom drvetu odseenog

vrha, naao je lepo mesto za sedenje, bradu je naslonio na kolena a

rukama je obgrlio kolena.


34/300

Mino! Mino! pozvah ga penjui se, zadihan. Oprostili su ti!

ekaju nas! Uina je na stolu, a tata i mama su ve seli i stavili su nam

svakom po pare torte u tanjir! Imamo tortu sa kremom i okoladom, ali

znaj, nije je pravila Batista. Batista se zatvorila u svoju sobu, sva zelena

od jeda! Pomilovali su me po glavi i evo ta su mi rekli: Poi jadnom

Minu i reci mu da emo se s njim pomiriti i da ovaj sluaj vie neemo ni

pominjati. Brzo, hajdemo!

Kozimo je grickao list. Nije se ni pomerio.

uj ree nastoj da nekako smota jedno ebe pa mi ga donesi.

Ovde je sigurno nou hladno.

Nee valjda prenoiti na drvetu!

On nita ne odgovori, brade naslonjene na kolena, vaui list i gledajui

ispred sebe. Ja pogledah u istom pravcu i videh da posmatra zid parka

porodice D'Ondariva, taj zid iza kojega je provirivao beli cvet magnolije, i

jo dalje, nebo kojim je leteo veliki orao.

I tako pade vee. Posluga se uurbala, postavljajui sto. U trpezariji su

svenjaci ve bili upaljeni. Kozimo je sigurno sve to video sa drveta, a

baron Arminio, obraajui se senkama ispred prozora, viknu: Ako

bude ostao tamo, skapae od gladi!

Te veeri smo prvi put posedali za sto bez Kozima. On je uzjahao jednu


35/300

visoku, bonu cerovu granu tako da smo mu videli samo noge kojima je

klatio. Videli smo ih, kaem, samo kad bismo se nagnuli kroz prozor i

gledali u tamu, jer su u sobi gorele svee a napolju se ve bilo smrklo.

ak je i vitez advokat smatrao svojom dunou da se nagne kroz prozor

i da neto prozbori, ali, kao obino, ni o tom pitanju nije rekao nita to

bi ga obavezivalo. On ree:

Oooh ... kakvo jako drvo... Odralo se stotinu godina... a zatim

promrmlja neto na turskom, moda ime cera, ukratko, kao da je bila re

o drvetu, a ne o mome bratu.

Naa sestra Batista, meutim, bila je na Kozima pomalo surevnjiva, kao

da je, navikla da se porodica zgraava nad njenim nastranostima, sada

odjednom otkrila nekog ko ju je nadmaio. I zato je neprestano grizla

nokte (to je inila ne prinosei prst ustima, ve sputajui glavu, okreui

ruku, podignutog lakta).

Generalica se priseti nekih vojnika koji su straarili na drveu u jednom

logoru, ne znam vie da li u Slavoniji ili u Pomeraniji, pa su tako uspeli,

poto su neprijatelja na vreme spazili, da izbegnu zasedu. Pritisnutumaterinskom brigom, to seanje je odjednom prenese u njoj dragu

vojniku atmosferu i kao da je najzad uspela da shvati ponaanje svoga

sina, malo se primiri i u njoj se ak probudi oseanje ponosa. Niko je nije

sluao sem opata Folaflera koji je ozbiljno shvatio ratnu priu i prihvatio

poreenje koje je majka napravila, jer se hvatao za slamku samo da bi

naao neko opravdanje za ono to se dogaalo, da bi sa sebe skinuo


36/300

odgovornost i reio se brige.

Ubrzo posle veere, poli smo na spavanje, ne menjajui ni toga dana

ustaljeni nain ivota. Nai roditelji su sada odluili da Kozimu ne

povlauju time to e mu stalno poklanjati panju, ve da priekaju da

ga umor, neudobnost i hladnoa oteraju sa drveta. Svako se pope u

svoje odaje i na fasadi kue, upaljene svee mirkale su zlatnim oima u

etvorougaonicima prozora, oblepljenih neprozirnom hartijom. Kakvu

silnu enju, kakvo neno seanje na toplinu domaeg ognjita je morala

pobuditi ta tako prisna i bliska kua u mome bratu koji je noio pod

vedrim nebom. Provirio sam kroz prozor nae spavae sobe i nazreo

njegovu senku, uurenu u jednom udubljenju cera izmeu grane i

debla, uvijenu u ebe i mislim nekoliko puta vezanu konopcem da

ne padne.

Mesec je kasno zaplovio nebeskim svodom i sijao je iznad grana. U

gnezdima, uurene kao i on, spavale su senice. Kroz no, pod vedrim

nebom, u tiini koja je vladala u parku, ulo se stotinu unjeva i dalekih

umova i duvao je vetar. Povremeno bi iz daljine dopirala nekakva huka

to je bilo more. Ja sam sa prozora oslukivao taj isprekidani dah

prirode i pokuavao sam da zamislim kako bi bilo da ga ujem negdeizvan prisne atmosfere svoga doma koji mi je bio iza lea, kao Kozimo

koji stoji samo nekoliko koraka dalje od njega, ali ipak preputen sebi,

sam u noi to se oko njega prostire. Jedino je deblo hrapave kore,

izbrazdano sitnim, beskrajno dugim lebovima u kojima su spavale larve,

bilo neto prisno to je mogao zagrliti.


37/300

Legao sam u postelju, ali nisam hteo da ugasim sveu. Moda e mu ta

svetlost iz njegove sobe ispuniti samou. Imali smo zajedniku sobu sa

dva, jo uvek deja krevetia. Gledao sam njegovu postelju,

neraspremljenu, i kroz prozor mrak u koji je Kozimo tonuo, i prevrtao

sam se, uvijen u arave, oseajui, moda, prvi put u ivotu kakvo je to

uivanje leati bez odee, bos u toplom i belom krevetu, ali kao da mi je

istovremeno bilo i nelagodno nita manje nego njemu koji se, vezan i

umotan grubim pokrivaem, nogu stegnutih dokolenicama, nije mogao

pokretati pa je sav utrnuo. Od one veeri, vie se nisam mogao otresti

tog oseanja, nisam se mogao osloboditi saznanja kakva je to srea imati

krevet, iste arave, mekani duek! Moje misli, tako dugo upuene biu

za koje smo strahovali, na kraju su se opet okrenule meni i tako sam

zaspao.

IV

Ne znam je li istina to to se ita u letopisima da je u drevna vremena

majmun koji bi krenuo iz Rima, skaui sa drveta na drvo, mogao stii u

paniju, ne kroivi nogom na zemlju. U nae vreme, tako gusto obrasaoumom bio je samo Ombroki zaliv, i to uzdu i popreko kao i dolina, sve

do planinskih grebena, i po tome su nai krajevi bili nadaleko uveni.

Danas se ve ti predeli gotovo i ne raspoznaju. Dolaskom Francuza,

poela je sea uma, kao da su ume livade koje se kose svake godine

da bi opet na njima bujala trava. No ume nisu ponovo izrasle. Govorilo


38/300

se da je tome kriv rat.

Napoleon, vreme, ali sea ni kasnije nije obustavljena. Bregovi su danas

goli, pa to na nas, koji smo znali kako su pre izgledali, ostavlja muan

utisak.

Tada, ma kuda krenuli, izmeu nas i neba uvek je bilo granja i lia.

Jedini predeo niskog drvea bila su limunova polja, ali i na njima su rasle

smokve izvijenih grana koje su, to smo se vie pribliavali vrhu brega,

celo nebo nad batama prekrivale kupolama od debelog lia, a ako nije

bilo smokava, bilo je treanja sa smeim liem ili nenih dunja, breskvi,

badema, mladih kruaka, rodnih ljiva, a zatim oskorua, rogaa, ukoliko

se ne bi naao kakav dud ili stari orah. Iza bati, pruao se maslinjak,

sivkastosrebrni oblak koji se irio do polovine obronka. Tamo u daljini

uurilo se selo, izmeu luke koja je bila dole i tvrave koja se dizala

gore. ak i tamo, izmeu krovova, svuda su trale kronje cera,

platana, pa i hrastova, biljnog sveta smirenog i ponositog, koji je upravo

bujao bujao sa izvesnim redom u predelu u kojem je plemstvo podiglo

letnjikovce i parkove opasalo reetkastim ogradama.

Iznad maslinjaka, poinjala je uma. Sav taj kraj sigurno je nekada bioobrastao borom i ariem jer bi se jo moglo nai neko takvo drvo izmeu

barutina i estara, dole po obroncima, sve do morske obale. Hrast je bio

gue zasaen no to bi se to danas moglo zakljuiti, jer je bio veoma na

ceni pa je zato i pao kao prva rtva sekire. Malo vie uzbrdo, bor se

povlaio pred kestenom, uma se pela uz planinu i nije joj se mogao

sagledati kraj. To je bio ceo jedan svet rastinja u kojemu smo iveli i mi,


39/300

stanovnici Ombroze, a to gotovo nismo ni primeivali.

Kozimo je prvi o tome poeo razmiljati. Pade mu na um, poto je drvee

tako gusto, da je skaui sa grane na granu, mogao prei nekoliko milja,

a da pri tom nikad ne sie na zemlju. Povremeno bi zbog nekog komada

golog zemljita, morao krenuti mnogo duim, obilaznim putem, ali se

uskoro izvebao u odabiranju svakojakih smerova i rastojanja vie nije

procenjivao naim merilima, ve je uvek mislio na krivudave puteve koje

je morao prei po granama. A tamo gde nije mogao ni da skoi na

najbliu granu, sluio bi se lukavstvom, ali o tome kasnije. Sada je tek

zarudela prva zora u kojoj se Kozimo probudio na ceru, okruen grajom

voraka, sav vlaan od hladne rose, ukoen, slomljen, utrnulih udova,

zora kad je sav srean poeo istraivati jedan novi svet.

Popeo se na poslednje drvo u parku, na neki platan. Odatle se sputala

dolina pod nebom prevuenim oblacima i dimom koji se dizao sa po

kojeg krova pokrivenog kriljcem, iznad kueraka koji su, nalik na gomile

kamenja, bili skriveni iza strmih obala, pod nebom zastrtim liem

smokava i treanja koje je stremilo uvis, dok su ljive i breskve neto

nie irile svoje snane grane. Sve se videlo, ak i trava, svaka njena

vlat, ali ne i zemlja pokrivena lenjim liem tikava ili glavicama salate ikelja u rasadima. Tako je bilo na jednoj i na drugoj strani doline koja se

u obliku slova V otvarala prema puini.

Kroz taj predeo irio se nekakav zvuni talas, nevidljiv i tek, moda,

povremeno ujan, ali i to to se ulo moglo je da nas uznemiri, neki

iznenadni otri krici, a zatim um kao da je neto palo a moda ak i


40/300

pucketanje slomljene grane, pa opet krici, ali drugaiji, pomamni urlici

koji su se sticali u mestu sa kojega je pre toga dopirala prodorna cika.

Zatim nita, oseanje koje se u nama raa ni iz ega kao neki prelaz,

neto to treba oekivati ne tu, ve na sasvim drugoj strani i zaista se ta

meavina glasova i umova opet ula i verovatno je dopirala iz ovog ili iz

onog kraja doline, ali uvek odande gde se na vetru njihalo sitno, reckavo

lie treanja. Zato Kozimo, onim delom svesti koja je rasejano bludela

drugim delom svesti je naprotiv sve predviao i unapred poimao

doe do sledeeg zakljuka: trenje razgovaraju.

Kozimo se uputi prema najblioj trenji, to jest prema drvoredu visokih

brsnatih treanja, punih tamnih plodova, ali oko mu jo nije bilo tako

izotreno da bi odmah video ega sve ima a ega nema meu granjem.

On stade. Maloas se uo neki ukor a sada nita. Stajao je na najniim

granama i sve one trenje koje su bile nad njim oseao je kao da su na

njemu, to ne bi umeo objasniti, ali inilo mu se da utiu u njega, jednom

rei, izgledalo mu je da to drvo ima oi umesto treanja.

Kozimo die glavu i jedna prezrela trenja pade mu na elo: tap! On

mirnu da bi mogao gledati u nebo (na kojemu je sunce ve bilo visoko

odskoilo) i vide da se na tom, kao i na oblinjem drvetu, uurilomnogo deaka.

Kad su deaci primetili da ih je video, vie nisu utali i otrim iako

priguenim glasovima govorili su otprilike ovako: Gle, kako je lep! i

razmiui lie pred sobom, svaki je sa grane na kojoj je stajao, siao na

niu granu, pribliivi se deaku sa trorogim eirom. Oni su bili gologlavi


41/300

ili su na glavi imali otrcane, slamne eire, a neki i dakove u obliku

kapuljaa. Koulje i pantalone su im bile pocepane. Koji nije bio bos, uvio

je noge krpama, a neki su oko vrata obesili cokule, koje su svukli da bi

se lake mogli pentrati. To je bila velika druina kradljivaca voa od kojih

smo Kozimo i ja u tome smo porodicu sluali uvek zazirali.

Meutim, tog jutra je izgledalo da moj brat upravo njih trai, iako ni

njemu nije bilo sasvim jasno emu se od njih mogao nadati.

Stajao je mirno na grani, ekajui da siu, a oni su ga jedan drugom

pokazivali i dobacivali mu onim svojim otrim, ali priguenim glasovima

duhovita pitanja kao, na primer, ovo: ta trai tu, taj tu? pljucnuvi

na njega neku koticu ili gaajui ga crvljivim plodom ili nekom trenjom

koju je ve kljucao kos, poto bi je najpre zavitlali na peteljci kao da e

baciti laso.

Uuuh! uzviknue svi odjednom. Primetili su sabljicu koja mu je

visila pozadi. Vidite li ta taj ima? I prsnue u smeh. Ima

mlatitur!

Zatim uutae priguivi smeh, jer je upravo trebalo da se desi neto

veoma zabavno. Dvojica malih kradljivaca popeli su se gotovo neujnona granu iznad samog Kozima i nad glavu su mu nadneli dak (jedan od

onih prljavih dakova u koje su sigurno trpali plen, a kad su bili prazni,

stavljali su ih na glavu kao kapuljae koje su im padale na ramena).

Uskoro bi se moj brat, ni sam ne znajui kako, naao u daku i mogli bi

ga uvezati kao salamu i izdevetati na mrtvo ime.


42/300

Kozimo nasluti opasnost ili moda nita ne nasluti, ve oseti da ga

ismejavaju zbog sabljice i htede da je isue, shvativi to kao pitanje

asti. On zamahnu njome visoko, otrica okrznu dak, on ga vide, smota

ga, istre ga iz ruku malim kradljivcima i zavitla ga to je dalje mogao.

To je bio dobar potez. Deaci uzviknue Oh! negodujui i ujedno se

divei, a drugare koji su dozvolili da im Kozimo istrgne dak iz ruku,

poee da grde na svom nareju: Trtovi jedni! Mamlazi prokleti!

Kozimo nije imao vremena da se obraduje uspehu. I sa suprotne strane,

sa zemlje se prema njemu die oblak gneva. Psi su lajali, letele su

kamenice, uli su se povici: Ovoga puta nam neete umai, barabe,

lopue! i seljaci su dizali vile. Mali kradljivci uurili su se na

granama, povlaili noge i laktove pritezali uz telo. Malopreanja graja

oko Kozima privukla je ratare na strai.

Napad je izvren udruenim snagama. Poto im je ve bilo dozlogrdilo da

im kradu tek najedralo voe, neki maloposednici i napoliari iz doline

udruili su se da bi se taktici lopova, koja se sastojala u tome da svi

zajedno juriaju na jedan vonjak, poharaju ga i pobegnu na sasvim

drugu stranu i tamo uine to isto, mogli suprotstaviti samo slinomtaktikom, to jest da ih svi zajedno saekaju u zasedi na jednom posedu

na koji e pre ili kasnije doi i da ih uhvate na delu. Sada su psi, puteni

sa lanca, lajali ispod treanja, podignutih apa, iskeenih zuba, i vile za

seno su pretile. Tri, etiri mala lopova skoie na zemlju ba u pravi as,

tako da su ih ratari udarali trozupcem po leima, a nogavice su im

pocepali psi, pa su urliui pobegli i naglavce se otkotrljali niz vinograd. I


43/300

tako se vie niko nije usudio da sie. Sedeli su na granama,

zaprepaeni, i oni i Kozimo. Seljaci su ve prislonili lestve uz trenje i

peli se sa vilama uperenim u kradljivce.

Trebalo je nekoliko trenutaka da Kozimo shvati kako je besmisleno plaiti

se zato to se uplaila ta banda protuva, kao to je bila besmislena i

pomisao da su oni spretni, a on nespretan. To to su sedeli tu kao pravi

mamlazi, ve je bio dovoljan dokaz njihove nesnalaljivosti. ta ekaju i

zato ne bee na oblinje drvee? Moj brat je po drveu doao ovamo,

po njemu je mogao i otii. On natue trorogi eir na elo, potrai granu

koja mu je posluila kao most, pree sa poslednje trenje na jedan

roga, sa rogaa, klatei se, na ljivu i tako redom. Kad ga deaci videe

kako eta po granju kao po trgu, shvatie da moraju odmah krenuti za

njim, jer bi se inae ko zna koliko muili da pronau put koji je on ve

bio otkrio. I tako su utei, etveronoke poli za njim tim krivudavim

putem. On je, meutim, popevi se na jednu smokvu, preskoio ogradu

polja, siao na jednu breskvu, tako tankih grana da su jedan po jedan

morali preko njih prelaziti. Breskva im je sluila samo kao odskona

daska, uporite sa kojeg su se dohvatili iskrivljenog debla jedne masline

koja je izvirivala iza zida. Sa masline je skoio na hrast koji je pruio

jednu snanu granu preko potoka pa se po njoj moglo prei na drvee nadrugoj obali.

Ljudi sa vilama, koji su ve mislili da su im kradljivci voa dopali aka,

gledali su ih kako im izmiu nebom, kao da su ptice. Oni pojurie za

njima sa psima koji su lajali, ali morali su obii ogradu, pa zid, a kako na

potoku nije bilo mosta, dok su pronali pliinu izgubili su vreme i derani


44/300

su ve pobegli daleko.

Sada su trali po zemlji kao prilii ljudima, krtenim biima. Na granju je

ostao samo moj brat. Gde se deo onaj crvenda sa dokolenicama?

pitali su se oni, ne videvi ga vie ispred sebe. Podigoe pogled. Verao se

tamo gore po maslinama. Hej ti, sii dole, sada nas vie ne mogu

uhvatiti! On ne sie, skoi sa jedne na drugu brsnatu granu, pree sa

jedne na drugu maslinu i izgubi im se iz vida u gustom srebrnom liu.

opor malih skitnica, sa kapuljaama od sargije i sa tapovima, sada je

navalio na trenje udno doline. Radili su sistematski, erupali su granu

po granu, kad odjednom, koga to ugledae na vrhu najvieg drveta

uurenog, ukrtenih nogu kako sa dva prsta bere trenje i stavlja ih u

trorogi eir koji mu je leao na kolenima? Ugledae deaka sa

dokolenicama! Hej, otkud ti tu? upitae ga osorno. Bili su

neprijatno iznenaeni, jer se obreo tu pred njima kao da je odnekud

doletelo.

Moj brat je iz eira uzimao jednu po jednu trenju i stavljao ih u usta

kao da su eerleme. Zatim je ispljuvavao kotice, pazei da ne isprlja

prsluk.

ta trai ovde taj svileni? upita jedan deak. Da mi je znati zato

nam se stalno plete oko nogu? Zato ne jede trenje iz svoga parka?

Ali ipak su imali malo obzira, jer su se uverili da se na drveu snalazi

bolje od njih.


45/300

Meu tim svilenima ree drugi deak grekom se ponekad rodi i

neki moan tip. Na primer, Sinforoza...

Kad deak pomenu to tajanstveno ime, Kozimo naulji ui i, ni sam ne

znajui zato, pocrvene.

Sinforoza nas je izdala! ree neko.

Bila je mona iako je i ona svilena! Kamo sree da nam je danas

zasvirala u rog, ne bi nas uhvatili.

S nama se mogu druiti i svileni samo ako su spremni da budu duom

i telom nai!

(Kozimo shvati da svileni znai stanovnik letnjikovaca, ili plemi, ili bilo

koji pripadnik viih klasa.)

uj ti obrati mu se jedan deak ist raun, duga ljubav! Ako

misli da se s nama drui, mora s nama u krau i mora nas nauiti

svim vetinama kojima si ti ovladao.

I mora nas pustiti u vonjak svoga oca! dodade drugi. Mene su

jednom gaali pukom nabijenom solju!

Kozimo ih je sluao ali kao da je bio obuzet nekom svojom milju. Zatim

ih upita: Recite mi, ko je Sinforoza?


46/300

Svi odrpanci na drveu prsnue u smeh, zacenie se od smeha, tako da

neki od njih umalo ne pade sa trenje, neki se nagnu unazad drei se

nogama za granu, a neki se zaljulja drei se rukama za granu, kikoui

se, grohotom se smejui.

Poto su digli toliku galamu, nije nimalo udno to su im gonioci opet uli

u trag. tavie, ta eta ljudi sa psima sigurno je bila negde tu u blizini,

jer se odjednom zau glasan lave i eto ih opet sa vilama. Samo su

ovoga puta, poueni pretrpljenim porazom, najpre zauzeli oblinja stabla,

popevi se na njih lestvicama i tako, oboruani trozupcima i grabuljama,

neprijatelja opkolili. Poto su se ljudi kud koji ratkali po drveu, psi koji

su ostali na zemlji, u prvi mah nisu znali na koju stranu da nasrnu pa su,

potpuno razbijeni, lajali onako nasumce, podignutih njuki. Tako su mali

lopovi, okrueni zbunjenim psima, mogli brzo poskakati na zemlju i

razbeati se, pa i iako je nekog od njih ujeo ker za list noge, ili je dobio

tapom po glavi, ili ga je zakaila kamenica, veina je iva i zdrava

napustila bojite.

Na drvetu ostade Kozimo. Sii! dovikivali su mu deaci koji su

beali. ta radi? Spava? Skai na zemlju dok jo moe i bei! Ali

on, steui kolenima granu, isuka sabljicu. Sa oblinjeg drvea, seljaci supruali vile, vezane pri vrhu za tapove, pokuavajui da ga njima

dohvate, a Kozimo ih je vitlajui sabljicom, drao na odstojanju dok mu

vilama ne pritisnue grudi i tako ga prikovae za deblo.

Stanite! viknu neko. To je mladi baron Piovasko! ta radite,

mladi gospodine, tamo gore? ta vam bi da se umeate meu te


47/300

protuve?

Kozimo prepoznade ua dela Vaska, naeg napoliara.

Vile se povukoe. Mnogi skinue eire. I moj brat sa dva prsta podie

trorogi eir i pokloni se.

Hej, vi dole, veite pse! viknue ljudi. Pomozite mu da sie!

Mladi gospodine, moete sii, ali pazite, drvo je visoko! ekajte,

prisloniemo uz stablo lestve! A ja u vas otpratiti kui.

O, ne, hvala, hvala odvrati mu moj brat. Nemojte se

uznemiravati, znam ja svoj put, sam znam kuda u!

Zatim nestade iza debla i opet se pojavi na drugoj grani, ponovo se

okrete oko stabla i pojavi se na najvioj grani, pa opet nestade iza drveta

i zatim su mu se videle samo noge na jednoj jo vioj grani, jer je gore

lie bilo gusto. Noge su skakutale i vie se nita nije videlo.

Gde li se deo? pitali su se ljudi i nisu znali kuda da gledaju, gore ili

dole.

Eno ga! Bio je na vrhu drugog drveta, visoko, i opet je nestao.

Eno ga! Bio je na vrhu treeg drveta, ljuljao se kao da ga nosi vetar

i skoio je.


48/300

Pao je! Nije! Tamo je! Kroz zeleno granje koje se njihalo, nazirao

mu se samo trorogi eir i perin.

Kakav je ovaj tvoj gospodar? pitali su ljudi uu dela Vaska. Je li

ovek ili zver? Ili je avo u ljudskoj spodobi?

ua dela Vaska zaneme. Samo se prekrsti.

Kozimo zapeva. Pesma mu je liila na otegnuti vapaj.

O Sin fo ro zaaa ...!

V

Sinforoza. Iz razgovora malih lopova Kozimo je postepeno mnogo ta

saznao o toj linosti. Deaci su tako zvali neku devojicu iz letnjikovca,

koja je jahala na belom poniju i sprijateljila se s njima, odrpancima. Neko

vreme ih je titila, a poto je bila osiona, umela je i da im zapoveda.

Prelazila je na belom konjiu staze i bogaze i kad bi primetila zrelo voeu neuvanim vonjacima, obavetavala bi ih o tome a u njihovim

pohodima pratila ih je na konju, kao kakav oficir. Oko vrata joj je visio

lovaki rog. Dok su oni krali bademe ili kruke, ona je na konju krstarila

padinom, odakle je pucao pogled na polje i im bi opazila neko sumnjivo

kretanje gospodara ili seljaka koji bi ih mogli otkriti i napasti, zasvirala bi

u rog. Na taj znak, deaci bi poskakali sa drvea i razbeali bi se. I tako,


49/300

dokle god se devojica s njima druila, nisu ih uhvatili na delu.

ta se posle toga desilo, nije bilo lako zakljuiti. Izgleda da su smatrali

izdajstvom to to ih je Sinforoza jednom domamila u svoj letnjikovac da

jedu voe i onda je naredila slugama da ih istuku. Takoe, izgleda da je

bila naklonjena jednom od njih, nekom Bel Loreu, koga su zbog toga

zadirkivali, ali da je istovremeno volela i drugog, nekog Ugasa, i da ih je

zavadila pa ih sluge nisu istukle zato to su krali voe, ve zbog ratnog

pohoda na njen letnjikovac, koji su preduzela dva njena surevnjiva

miljenika to su se najzad protiv nje urotila. Govorili su i o njenim

tortama koje im je nekoliko puta obeala i najzad dala, ali prelivene

ricinusovim uljem, zbog ega su se nedelju dana previjali od greva u

elucu. Neto od toga, ili tome slino, ili sve to zajedno bilo je povod

prekida prijateljstva izmeu Sinforoze i kradljivaca voa, koji su je sada

pominjali sa gorinom, ali i sa tugom.

Kad bi sluao te prie, Kozimo bi se sav pretvorio u uho i inilo mu se da

sve te pojedinosti tvore jednu celinu, njemu znan lik pa, najzad, odlui

da upita: U kojem letnjikovcu stanuje ta Sinforoza?

ta? Zar je ne poznaje? Pa vi ste prvi susedi! Sinforoza iz letnjikovcaD'Ondarivinih!

Nije bilo potrebno da se Kozimu izriito kae da je prijateljica tih skitnica,

Viola, devojica sa ljuljake. Mislim da je on odmah i poao u potragu za

druinom samo zato to mu je ona rekla da poznaje sve kradljivce voa

iz okoline. Pa ipak, od tog trenutka, u njemu se pojaao nemir koji ga je,


50/300

iako jo neodreen, bio obuzeo. as bi poeleo da predvodi druinu u

kraama voa u vrtu ispred letnjikovca D'Ondarivinih, as da se udrui s

Violom u borbi protiv tih skitnica, makar ih morao najpre nagovoriti da je

napadnu kako bi je mogao braniti, as da izvede neki podvig i da to ona

nekako douje. Zaokupljen tim planovima, sve bezvoljnije je sledio

druinu, i kad bi deaci sili s drvea, ostajao je sam, a koprena tuge

prekrila bi mu lice kao to oblaci prekriju sunce.

Zatim bi se odjednom trgao pa bi se hitro kao maka poeo penjati po

granama i prolaziti iznad vonjaka i parkova, pevuei neto kroz zube,

pevuei nervozno, sasvim tiho, pogleda uprtog u daljinu kao da nita ne

vidi, odravajui ravnoteu instinktivno ba kao make.

Nekoliko puta smo ga videli kako se tako opsednut vere po granama

parka. Eno ga! Eno ga! vikali smo jer je on jo uvek, ma ta

pokuavali da radimo, bio jedina naa briga, pa smo brojali sate, dane,

polazei od trenutka kad se popeo na drvo a na otac je govorio:

Poludeo je! U njega je uao avo! i ljutio se na opata Folaflera:

Nema druge, iz njega treba isterati avola! ta ekate, vama govorim

opate, zato stojite tu skrtenih ruku? U mog sina je uao neastivi,

razumete li, sacr nom de Dieu.

12

Opat bi se tada odjednom trgao, kao da mu je re neastivi u svesti

pokrenula ceo niz jasno odreenih predstava, pa bi poveo veoma sloenu

teoloku raspravu o tome kako pravilno shvatiti prisustvo satane, tako da

se nije moglo znati namerava li da se time suprotstavi mome ocu ili

12 Do avola! (Prim. prev.)


51/300

govori onako uopteno, jer se nije izjanjavao treba li vezu izmeu moga

brata i antihrista smatrati moguom ili je unapred iskljuiti.

Baron je gubio strpljenje, opet se zbunjivao, ja sam se dosaivao. U

naoj majci, naprotiv, materinska strepnja, to tanano oseanje kojemu

nema premca, pretvorilo se u neto veoma odreeno, to bi se posle

izvesnog vremena deavalo i sa svakim drugim njenim oseanjem, to jest

pretvorilo se u praktine odluke i pokuaje pronalaenja pogodnog orua

kao to je i bio red da se reavaju problemi jednog generala. Ona je

pronala nekakav poljski dogled, dugaak, na tronocu, uz njega je

prislanjala oko i tako je itave sate provodila na terasi letnjikovca,

neprestano uotravajui soivo da bi u fokusu stalno imala deaka meu

liem i onda kad bismo se mi mogli zakleti da ga vie nema na vidiku.

Vidi li ga jo uvek? iz parka ju je pitao na otac koji je etao ispod

drvea i koji bi primetio Kozima tek kad bi mu se naao iznad same

glave. Generalica bi mu klimnula glavom to je znailo da ga vidi i ujedno

bi nam dala znak da utimo, da joj ne smetamo, kao da prati pokrete

trupa na nekoj uzviici. Bilo je jasno da ga katkad uopte nije ni videla,

ali uvrtela je sebi u glavu, ko zna zato, da e se sigurno pojaviti na

jednom, a ne na nekom drugom mestu i u tu taku je upirala dogled.Povremeno bi u sebi morala priznati da se prevarila i tada bi ostavila

dogled i poela razgledati katastarsku kartu koju bi rairila na kolenima,

jednom rukom zamiljeno pritiskajui usta, a drugom pratei hijeroglife

na mapi dok ne bi utvrdila do koje take je njen sin morao stii i,

izraunavi ugao, upravila bi dogled u vrh bilo kojeg drveta u onom moru

lia, polako uotravajui soivo i poto bi joj na usnama zatitrao osmeh,


52/300

mi bismo shvatili da ga je videla, da je zaista tamo!

Tada bi uzela neke arene zastavice koje su leale pored nje na stoliici i

mahala bi jednom pa drugom, odluno, ritmikim pokretima, kao da alje

poruke ve utvrenim znacima. (Ja sam zbog toga bio pomalo ljut, jer

nisam znao da je naa majka imala te zastavice i da je znala da se njima

slui, a smatrao sam da bi bilo lepo da nas je nauila da se njima

igramo, naroito pre, kad smo obojica bili mlai. Ali naa majka nikad

nije imala smisla za igru, a sada je ve bilo kasno da se u tom pravcu

neto preduzme.)

Moram rei da je pored sve te svoje ratne opreme, ipak ostajala samo

majka, uzdrhtala srca, sa zguvanom maramicom u ruci, ali uloga

generalice ju je oigledno umirivala ili je u koi generalice lake nego u

koi obine majke odolevala strahu pa je i poela tu igru bojei se da ne

presvisne od bola, oseajui da je u osnovi samo slaba ena kojoj je taj

vojniki stil, nasleen od Fon Kurtevica, bio jedina odbrana.

Stajala je tu i mahala jednom od onih svojih zastavica, upirui dogled u

granje i, gle, lice joj se ozarilo i nasmeila se. Po tome smo zakljuili da

joj je Kozimo odgovorio. Kako, to ne znam, moda joj je mahnuo eiromili je zanjihao neku granu. Naa majka se oigledno posle toga

promenila, vie nije bila potitena, pa iako se njena sudbina razlikovala

od sudbine bilo koje druge majke, poto je imala sina tako neobinog i

obuzetog strastima, ona se, najzad, sa tom Kozimovom nastranou

pomirila pre svih nas kao da je dobila zadovoljenje tim pozdravima koje

joj je on od tada povremeno iznenada upuivao, tim nemim porukama


53/300

koje bi izmenjali.

Zanimljivo je da se naa majka nikad nije zavaravala da e Kozimo,

poto ju je pozdravio, odustati od svoje namere i vratiti se. Ali je zato u

takvom duevnom stanju neprestano bio na otac i ma ta uo o Kozimu,

uvek je govorio: Je li? Jeste li videli? Hoe li se vratiti? Izgleda da je

naa majka, koja je inae Kozimu od svih nas moda bila najdalja, jedina

uspela da ga prihvati onakvog kakav je odista bio, samo zato to nije

pokuavala da sebi objasni njegov postupak.

Ali vratimo se tom danu. Iza nae majke, zaas je provirila Batista, koja

gotovo nikad nije izlazila napolje, i ljubazna lica pruila mu je tanjir neke

kae, podiui kaiicu: Kozimo ... Hoe li? Otac joj zviznu

amarinu, i ona se vrati u kuu. Ko zna kakvu je gadnu kau bila

zakuvala! Na brat je posle toga otiao.

Ja sam goreo od elje da poem njegovim stopama, pogotovu sada kad

sam znao da uestvuje u pohodima druine malih odrpanaca i inilo mi

se da su se preda mnom odkrinuta vrata jednog novog sveta koji vie

nisam gledao bojaljivo i nepoverljivo, ve saglaavajui se sa nainom

ivota u njemu i njime se oduevljavajui. Sa terase sam iao do jednogvisokog prozora u potkrovlju odakle sam mogao gledati krune drvea,

odakle sam, vie se oslanjajui na sluh nego na vid, pratio veselu graju

druine po vrtovima, video kako se njiu vrhovi treanja i neku ruku koja

bi povremeno provirila izmeu lia opipavajui i berui voe, glavu

upavu ili pokrivenu kapuljaom od sargije, a meu glasovima sam

raspoznavao i Kozimov glas pa sam se pitao: Kad pre se naao tamo?


54/300

Maloas je bio ovde u parku! Zar je ve bri od veverice?

Seam se da su bili na rujnim ljivama iznad velikog bazena kad se zau

rog. I ja sam ga uo, ali tome nisam pridao vanosti, jer nisam znao ta

znai njegov zov. Ali oni! Moj brat mi je priao da su prosto bili zanemeli

i zapanjeni to opet uju rog, nisu se ni setili da je to bio znak za

uzbunu, ve su se samo pitali jesu li dobro uli, jae li to opet Sinforoza

okolinom na belom konjiu, upozorava li ih to ona da im preti opasnost.

Odjednom prosto izjurie iz vonjaka, ali nisu beali od straha, ve su

hrlili da nju sretnu, da se s njom sastanu.

Samo Kozimo ostade na drvetu, zaarenih obraza. Ali im vide derane

kako tre i im shvati da su odjurili k njoj, poe da se prebacuje sa grane

na granu, izlaui se opasnosti da slomi vrat.

Viola je stajala na jednom zavoju puta na uzbrdici. Jednu ruku u kojoj je

drala uzde, poloila je konju na grivu, a u drugoj je drala bi i njime je

vitlala. Deake je merila od glave do pete, a onda je vrh bia prinela

ustima i poela da ga gricka. Haljina joj je bila svetio plava, rog pozlaen

na laniu oko vrata. Deaci su stali pa su i oni poeli grickati ljive, ili

prste, ili oiljke na miicama i na dlanovima, ili krajeve vrea. Postepeno,neprestano neto griskajui, gotovo prinueni da oni prvi probiju led, a

ne iz iskrenih pobuda, silno elei da im neko protivrei, progovorie

skoro neujno, a njihove rei odjeknue u ritmu pesme: Zato... si...

dola ... Sinforoza ... sada se vraa ... nisi nam vie ... prijateljica ... ah,

ah, ah ... ah kukavice ...


55/300

Zauta lie i gle, na jednoj visokoj smokvi, meu granjem, sav zadihan,

pojavi se Kozimo. Devojica je sa biem u ustima, merila njega i njih,

obuhvativi ih sve jednim pogledom. Kozimo ne izdra. Jo zadihan,

nepromiljeno ree: Zna li da odonda jo nikako nisam siao sa

drveta?

Podvizi koji su zasnovani na unutarnjoj postojanosti, moraju biti preutni

i tajni. im ih neko obelodani ili pone da se njima razmee, sve postane

neozbiljno, besmisleno, ak bedno. Moj brat se im je to rekao, ujeo za

jezik i vie mu nije bilo ni do ega, prosto mu je dolo da sie s drveta i

da prekine tu igru. Tim pre to je Viola polako izvadila bi iz usta i rekla

veoma ljubazno:

ta kae? ... E, pa estitam ti, ptico!

Iz usta tih derana, jo pre no to su ih i otvorili, zau se nekakav grleni

smeh, onda poee da se kikou i da se previjaju, a Kozimo gore na

smokvi tako poskoi od besa da smokva, poto nije jako drvo, ne izdra i

grana mu se slomi pod nogama. Kao kamen, polete ka zemlji.

Padao je rairenih ruku, ne zadra se. To je, moram rei, bilo prvi iposlednji put za vreme njegovog obitavanja na drveu da se nije uopte

potrudio da se uhvati za granu i da ga je nagonsko oseanje ravnotee

izdalo. Ali kraj fraka mu se zakai za jednu nisku granu i Kozimo ostade

da glavake visi samo nekoliko pedalja iznad zemlje.

Izgledalo je da mu je ona ista estina koja mu je rumenilom stida obojila


56/300

obraze, uzburkala i krv to mu je sada navalila u glavu. Kad je izvrnuo i

razrogaio oi i video naglavce okrenute deake koji su urlikali,

pomamno se prevrtali, dubili na glavi, tako da mu se inilo da se dre za

tlo, prevrnuto nad ponorom, i plavu devojicu koja je jezdila na konjiu,

prva misao mu je bila da je sada to prvi i poslednji put to je pomenuo

svoj boravak na drveu.

On se izvi, uhvati se za granu i opkorai je. Po svemu sudei, Viola koja

je smirila konja, nije ni obratila panju na to to se zbilo. Kozimo odmah

zaboravi da je bio izgubio prisebnost. Devojica prinese rog usnama,

zatrubi i taj mukli zov bee znak za uzbunu. Kad zaue zov roga, derani

(koji bi se priao je kasnije Kozimo u Violinom prisustvu neobino

uznemirili kao zeevi na meseini) nagnue u bekstvo. Razbeali su se

gotovo nesvesno, iako su znali da je devojica zasvirala u rog ale radi,

pa su se i sami prihvatajui alu i podraavajui zov roga, za njom, koja

je jahala na kratkonogom konjiu, stutili niz obronak.

Bezglavo su srljali nizbrdo, izlaui se opasnosti da slome vrat, dok im je

devojica stalno izmicala. Vrludala je, skretala sa puta, a njih je

ostavljala iza sebe ratrkane kud kojeg.

Kuda je krenula? Jurila je u galopu maslinjacima koji su se blagim

nagibom sputali u dolinu sa livadama i traila je maslinu po kojoj se

sada muno pentrao Kozimo i u brzom kasu napravila oko nje krug, a

onda je odjezdila dalje. Zatim je opet dojahala pod drugu maslinu dok se

moj brat verao po njenom granju. I tako, izuvijanim putanjama, slinim

izuvijanim granama masline, zajedno su silazili u dolinu.


57/300

Kad mali lopovi to primetie i videe njihovu ljubavnu igru na grani i u

sedlu, svi odjednom poee eretski i posrpdno da zviduu. Prodorno

zvidei, silazili su i udaljavali se prema Porta Kaperi.

Devojica i moj brat ostadoe sami da se jure u maslinjaku, ali Kozimo

razoarano primeti da je posle odlaska deaka, Violino oduevljenje

prema toj igri splasnulo i da je ve poela da se dosauje. Tada se u

njemu javi sumnja da je ona sve to radila da bi naljutila deake, ali

istovremeno posumnja da se sada moda namerno ovako ponaa da bi

naljutila njega. No u svakom sluaju, bilo je sigurno da je neprestano

oseala potrebu da nekog ljuti kako bi dobila na ceni. Sva ta oseanja

deaka Kozima bila su jo samo nagovetaji. On se zasad verao po

drveu hrapave kore, kako mi se ini, jo nita ne shvatajui.

Kad su obilazili jednu humku, srui se na njih sitna kia otrog ljunka.

Devojica zakloni glavu iza vrata svoga konjia i pobee. Moj brat se na

pregibu jedne grane sasvim dobro video i bio je upravo na meti. Ali

ljunak je do njega doletao iskosa pa ga nije ni mogao povrediti, sem to

bi mu neko zrno okrznulo elo ili ui. Razulareni deaci su zvidali,

smejali se i vikali: Sin fo ro za je od vra tna a ondasu se razbeali.

Kradljivci voa su sada stigli do Porta Kaperi, iji su zidovi bili ovenani

zelenim puzavicama kopra. Iz okolnih kueraka ula se vika majki. Ali oni

su bili deca koju majke uvee ne dozivaju da se vrate kui ve na koju

viu zato su se vratila, zato su dola kui

Documents

Italo Kalvino - Baron Na Drvetu