Filozofski fakultet, Novi Sad

Odsek za srpsku književnost

Master studije

Esej i kritika u srpskoj književnosti XX veka

Jovana Bezar, SK 27005/14

Tipološke, tematske i strukturno stilske osobenosti Andrićeve ispovedne

esejistike

Mentor

Prof. dr Slavko Gordić

Novi Sad, 2015.

Ivo Andrić u svom delu uspeo je da uklopi i tradicionalno i moderno.Nasamom početku

svoga stvaralaštva Andrić je pisao pesme, prve knjige koje je objavio su bile zbirke pesama u

prozi “Ex ponto” 1918.i “Nemiri” 1920.god.Obe ove zbirke imaju ispovedni karakter i mogu se

posmatrati kao neka vrsta meditativnog dnevnika, koji je pesnik pisao u periodu kada je bio

zatočen.Objavljivanjem svoje prve pripovetke “Put Alije Đerzeleza” on započinje novu fazu

svog stvaralaštva, nakon toga Andrić je nastupao kao pripovedač, a od drugog svetskog rata i kao

romanopisac. On je pisao književne oglede, esejističke zapise, meditativne fragmente. Kao

kritičar esejista pisao je o Vuku i Njegošu, Matavulju iKočiću. Njegov najpoznatiji esej je

“Razgovor sa Gojom” koji se bavi sudbinom umetnika i umetnosti u svetu. Za razumevanje

njegovih dela najznačajniji je esej “O priči i pričanju” koji je bio njegov govor povodom dodele

Nobelove nagrade. Jedna od najznačajnijih Andrićevih knjiga su posthumno objavljeni “Znakovi

pored puta”. Ova knjiga sadrži slike i prizore iz života, zapažanja o ljudima i njihovim

karakterima, našem mentalitetu, kritike o piscima, knjigama, misli o istoriji, kulturi, o sebi,

anegdote, putopisne beleške.Ova knjiga je skup meditacija u kojima se sleglo ogromno iskustvo.

(Deretić 1983:148)

U Andrićevoj književnosti, u njegovim mislima je prisutan veliki uticaj francuskih pisaca,

što se pogotovo primećuje u knjizi “Znakovi pored puta”. Očigledno je da su moralni problemi

glavna preokupacija Andrićevog pisanja. U tekstu koji je Andrić poslao Klodu Alvinu za

predgovor francuskom izdanju “Travničke hronike”, napisao je : “Moj ukus i moje naklonosti

menjali su se u toku godina, ali francuski moralisti ostala su stalna moja lektira i predmet

proučavanja do današnjeg dana.” (Videti u: Novaković 1989:96) U stvari misli drugih autora

Andrić koristi kao sredstva za izražavanje sopstvenih ideja, na taj način on ima stvaralački odnos

prema delima drugih autora. Neminovno je da pisci utiču jedni na druge, kao što je neophodno

da postoje uzori.“Čini mi se da mogu kazati da nisam nikad ni tražio ni nalazio svoju inspiraciju

u knjigama.Pa ipak, lektira je na mene često uticala, ali ne kao uzor po svom obliku ili svojoj

sadržini, nego kao ohrabrenje, kao podstrek na pisanje.” (Andrić 2002:229) Andrić nije

jednostavno pozajmljivao misli franscuskih moralista, već su one učestvovale na formiranje

njegovih stavova.

Kada se stvaralaštvo nekih pisaca nađe na sredini istorije književnosti i filozofije, onda te

pisce nazivamo moralistima. Ovaj termin moralisti je uobičajen kod Francuza , Alber Kami je

rekao da je moralistička inspiracija veoma bitna karakteristika francuske književnosti. Ona je

oduvek bila okupirana razmišljanjima o čoveku, njegovom položaju u svetu i društvu, njegovim

mogućnostima i ostvarenjima, sposobnostima i nedostacima, što su sve glavne preokupacije

moralističke književnosti koju su pisali mnogi francuski pisci od Montenja do Kamija, ali ona

nije isključivo francuska.(Videti u: Jeremić 1981:559)

Umesto termina moralisti možemo koristiti i nazive: misli, sentencije, meditacije,apoftegme,

refleksije, zapisi, aforizmi, itd. Svi ovi nazivi upućuju na kratke tekstove u kojima pisac iznosi

poučno zapažanje zasnovano na ličnom iskustvu. Predmeti tih zapažanja i razmišljanja je

bezgraničan isto kao predmet filozofije ili književnosti, obuhvatajući ceo život sve čovekove

karakteristike, doživljaje i interesovanja. Cilj ovih zapažanja je da utiču da se istaknu dobre a

suzbiju loše čovekove karakteristike, i da mu se pomogne da svoj život razumnije, korisnije

proživi. Zbog ovakvih moralnih, praktičnih ciljeva ova književna vrsta liči na satiru, basnu,

epigram, apolog, didaktičnu i refleksivnu poeziju.(Videti u: Jeremić 1981: 560)

Mislima se oduvek pristupalo sa njihove ozbiljne, uzvišene strane, a sve više se pojavljuju pisci

satiričnih aforizama, duhovitih kalambura i ironičnih zapažanja,kao što je bio Stanislav Ježi Lec,

a koji se mogu pronaći i kod Voltera, Lihtenberga, Ničea, Oskara Vajlda i Bernarda Šoa.Iako je

postao popularan satirično-ironičan način izražavanja misli, i dalje postoje pisci koji se

izražavaju na klasičan, ozbiljan čak i uzvišen način kao što je to činio i sam Andrić.(Videti u:

Jeremić 1981:560)

Bruno Berger je definisao moralističku književnost kao ničiju zemlju između književnosti i

filozofije, a za Montenja je rekao da je prvi francuski moralista, filozof života odnosno osmatrač

života.(Videti u: Jeremić 1981:560) Pogrešio je što je pokušao da povuče granicu između

filozofije i književnosti kada su se one oduvek preplitale i mešale.Mnogi pisci bi se mogli uvrstiti

u moraliste,svi oni koji pokušavaju da kratkim misaonim zapisima zapravo kristalizuju težnje

čitave jedne epohe i kulture. Niče je u svojoj knjizi „S one strane dobra i zla“ ukazao da su

sentence kristalizacija celokupne kulture, čitavog društva. Od Upanišada i priča Solomunovih,

preko grčkih i rimskih mudraca, Bekona i Voltera, do Ničea i Kamija, postojalo je filozofsko

mišljenje zasnovano na ličnom iskustvu, tičući se ličnih problema, omogućavajući čitaocu da se

poistoveti sa piscem na osnovu saosećanja i sličnog iskustva a ne na osnovu njihove naučnosti i

logične ubedljivosti.

Hegel je ovakav način razmišljanja o životu nazivao popularnom filozofijom, a među

popularnim filozofima je razlikovao dve vrste mislilaca jedni su ljudi „izobražena duha“

kaoCiceron a drugi su sanjalice mističari kao Paskal. Moralističkoj književnosti se može

pristupiti i sa strane filozofije i sa strane književnosti. Za Cicerona, Paskala i Montenja se može

reći da su prvenstveno filozofi ali se isto tako može reći da su Gete, Igo i Šo prvenstveno pisci.

Ono što ih povezuje je što su i jedni i drugi zainteresovani za svakodnevni, stvarni život, za

korist od rezonovanja a ne samo rezonovanje, oni teže da prevaziđu reči i pretvore ih u dela.

(Jeremić 1981:561)

Andre Joles je u svojoj knjizi „Jednostavni oblici“ pod imenom „Izreka“ govori o stvaranju

poetike ove oblasti stvaralaštva. Prvi stav te poetike je da ona ne oseća jezičke i vremenske

granice, i da pripada svim narodima i svim epohama, počevši od anonimnih usmenih kazivanja,

preko tvrdnji koje pripadaju Konfučiju, Sokratu i Hristu, i traju do dana današnjeg.Po

Šopenhaueru osnovu pisanja moralističke književnosti predstavlja nadahnuće, po njemu misli ne

proističu iz volje nego iz intuicije, kao intuitivno shvatanje stvari u trenutku nadahnuća.Josip

Vidmar je rekao da aforizam u svetu misli znači ono što u književnosti znači pesma.(Videti u:

Jeremić 1981:562)

Misli se odnose na apstraktno vreme i apstraktni prostor, dok je književnost skoro uvek

govorila o jednom određenom vremenu i prostoru. Pošto se izreke odnose na zapažanja ili

rasuđivanja koje se odnose na sve ljude i sva vremena otuda se i javljaju slične izreke i zapažanja

u veoma udaljenim civilizacijama i vremenima.Tako rečenica iz Novog Zaveta “Ne stavljajte

bisere pred svinje jer će ga nogama pogaziti.”, ima isti smisao kao kineska poslovica “Svirati na

lutnji pred kravama.” Čitaoci prihvataju one misli koje su bliske njihovom iskustvu, a ostale sa

kojima ne mogu da se identifikuju odbacuju. Put ka istini vodi kroz dopadanje.(Videti u: Jeremić

1981:562)

Aforističko kazivanje se pojavljuje najčešće na početku i kraju teksta, kao uvod i zaključak,

a kod Andrića sentencije mogu biti razasute na raznim mestima ali se češće nalaze u njegovom

drugom delu, pri kraju teksta. Ovakvi meditativni zapisi deluju antidogmatski jer počivaju na

iskustvu i lišeni su stroge strukture. Može se desiti da u delu jednog istog moraliste naiđemo na

protivrečne iskaze, shodno prirodi mišljenja koje se menja u različitim vremenima i različitim

situacijama. Čitaočev izbor, njegov karakter i životno iskustvo određuju i odnos prema piscu ove

vrste, zato što su aforizmi ispovesti duše mnogo više nego što su izraz objektivne procene.(Videti

u: Jeremić 1981:563)

Za razliku od pisaca koji se izražavaju slikovito, Andrićeva dela su prepuna refleksija o

životu, čoveku, i njegovom položaju u svetu. Slobodan Glumac je načinio Andrićev azbučnik,

bogatu antologiju mudrih izreka koje je izdvojio iz Andrićevih dela. Koliki je značaj Andrić

poklanjao beleženju misli i svojih zapažanja, videlo se kada su se pojavili Znakovi pored puta.

Ovu Andrićevu osobinu, objašnjava i njegov mozaički način pisanja, polazeći uvek od detalja,

pojedinih karaktera, zbivanja i situacija.Pojava “Znakova pored puta”posthumno objavljenih

otkriva Ivu Andrića kao pisca moralistu.

Andrić je bio veoma oprezan u vođenju dnevnika, pisanju pisama, ostavljanju bilo kakvih

podataka o svom privatnom životu.“Šta je to što tolike ljude goni da vode dnevnik, trudeći se da

zauvek zadrže nepomičnim ono što su rekli ili učinili, oni ili drugi? Uvek mi je izgledalo da u

tom nastojanju ima nečeg što nije čisto ni lepo. Kao neki pokušaj da sebi, zlu ne trebalo,

osiguraju alibi, a da za drugog spreme , za svaki slučaj, optužni materijal.” (Andrić 2002:206)

Njegov dnevnik su predstavljali u stvari meditativni zapisi, a pisma koja je slao svojim

prijateljima, rođacima i saradnicima su bila veoma formalna.Smatrao je da umetnik treba da se

trudi da sačuva svoju privatnost, da se ne bi njegov život pokazao u svoj svojoj banalnosti života

običnog čoveka. Za vreme svog života bio je protiv objavljivanja svojih pisama, dnevnika ili bilo

čega što sam već nije dao da se objavi u štampi. Kao i u njegovim knjiženim delima, tako će se i

u njegovim pismima menjati stil pisanja. U mladosti će biti skloniji osećajnosti i izražavanju

sebe dok će vremenom ta osobina iščezavati, a on će se okretati sve hladnijim tonovima. (Videti

u: Karaulac 2000:9)

Moralisti koji su pisali pre Andrića u srpskoj književnosti su bili Božidar Knežević, Uroš

Petrović i Miloš Petrović, koji su bili filozofi po struci, dok se Andrić pokazao kao čovek od

misli po vokaciji. (Videti u: Jeremić 1981:564) Andrićev osnovni stav prema svetu odgovara

moralističkom prisupu svetu, jednim bleskom se osvetljava samo jedan element zamršenog

spleta okolnosti u kojima čovek egzistira.Uprkos tome Andrić je u pisanju izbegavao izreke i

aforizme nije odobravao ovakav način pristupa životu, uvek su mu više zvučale kao osude nego

dobronamerni saveti i uputstva za život.(Videti u Andrić: 2002:260) ”Aforizam je tanak led na

koji nas navodi naša želja da jeftino i brzo pokažemo šta znamo i šta sve možemo i umemo. On

je ogledalo u koje mi hvatamo ljude i svet oko sebe, a pri tom ne primećujemo da se u njemu

ogledamo i pokazujemo i mi sami, sa svim našim pomislima i namerama.” (Andrić 2002:234)S

druge strane Andrić je napisao niz izreka, misli, refleksija, a sve to usled potrebe da se okreće

bezimenim suštinama.Ne zanimaju ga više toliko izdvojeni likovi kao zajednički zakoni njihovog

života i smisao njihovog postojanja.(Videti u: Jeremić 1981:564) Aforizmi mu se ne dopadaju jer

se kroz njih izražavaju lične osobine, pomisli, namere, a Andrić je voleo da nastupa kao hroničar,

istoričar, ne kao subjektivni pripovedač. “Ja sam strastven čitalac starih hronika i biografija, a

verujem da takvih ima i među vama.”(Andrić 2002:242) Samo ponekad je skrivao sebe iza

likova Tome Galusa, Marka, Lazara. U Znakovima pored puta on je otkrio lik čoveka koji je pun

strahova i nezadovoljstva i oseća svu onu težinu života.“Čovek po svome biću i pozivu nije

predmet spasenja i blaženstva, nego stvar koja pada i propada.” (Andrić 2002:21) U njima nema

aforizama, ali ima sažetih misli i zapažanja o čoveku i životu, kao i piščeve ispovesti, koje mogu

rasvetliti psihološku stranu piščeve ličnosti kao i njegovih dela. (Videti u: Jeremić 1981:564)

“Iznad “Znakova pored puta” trebalo bi napisati: “Uđite i razgledajte! Slobodno! Ovde nema

aforizama.” (Andrić 2002:237)

Znakovi pored puta imaju pet odeljaka: „Nemiri od veka“, „Za pisca“, „Slike, prizori,

raspoloženja“, „Nesanica“, „Večiti kalendar maternjeg jezika“. Andrićeve moralističke

tendencije su se najviše iskazale u prvom delu knjige mada ni drugi, ni treći deo nisu

zanemarljivi. U “Znakovima” ima zapisa koji govore o jednom događaju, zanimljivom

razgovoru sa ulice, koji objašnjavaju složene odnose među ljudima ili se tiču ličnih osećanja i

ispovedanja, nekada obuhvataju dve teme istovremeno a tiču se suprotnih pojava. U zaključcima

on iznosi globalne stavove o čoveku, čiju je tematiku veoma teško odrediti. Uglavnom se svaki

zapis tiče jedne teme tako da je uspeo da obuhvati ogroman broj tema, kao što su: strah, snovi,

bog, prolaznost, smrt, životna doba,muka življenja, moralna beda, očajanje, želje i snaga volje,

pesimizam, hrabrost, ljubav, krivica, težnja ka savršenstvu, borba za prevlast, ironija, jedinstvo

svih elemenata u vasioni. Veoma je široka tematika kojoj se Andrić posvetio, njega je skoro sve

zaokupljalo: i ljudi, i pejzaži, izreke, anegdote, scene sa ulice, paradoksi, nadgrobni natpisi, a

posebno pitanje književnog stvaralaštva kome je posvetio posebnu pažnju. U Znakovima, u

odeljku „Za pisca“ je pisao o ulozi pisane reči, o značaju jezika, stilu i odnosu prema rečima, o

čitanju i biliotekama, izlažući svoj odnos prema duhovnosti, književnosti, jeziku.

Teme koje su najviše zaokupljale Andrića su teme prolaznosti, starosti, smrti, straha,

neizvesnosti, životnih nevolja i teškoća. O većini tih tema Andrić je pisao sa melanholičnim i

pesimističkim pogledom, one otkrivaju najdublji Andrićev stav o čoveku i životu.“Živimo! Da

gospodine, ali kako? Kao da smo na velikoj santi leda koja sivim okeanom pod bezimenim

nebom, plovi sve brže u nepoznatom pravcu, i sa svakim danom biva sve uža i tanja.” (Andrić

2002:83)

Na prvom mestu razmišljajući o prolaznosti i smrti, Andrić je smatrao da je užas od

prolaznosti najveće ljudsko zlo, a sa druge strane prolaznost daje i smisao životu, jer je ona

zapravo i sam život. Prolaznost čini osnovu Andrićevog pogleda na svet, kao osećanje ona

izaziva patnju a kao misao predstavlja osnovu čovekovog bića, koje neprestano pokušava da je

prevaziđe. “Ludo je zamerati životu što prolazi, kad znamo da mu je sav smisao isva vrednost u

tome što je prolazan, ali od te nedoslednosti malo ko može da se odbrani.” (Andrić 2002:70)

Za Andrića životni nagon je veoma moćan “Svaka ličnost teži da razvije svoje snage, ispolji

sve svoje osobine, da se raširi u svoj svojoj veličini i pokaže u celosti.” (Andrić 2002:82) On

daje veru u život i snagu čoveku u životnoj borbi “Jer, niko ne zna i ne sluti šta sve pojedini od

nas nosi u sebi, šta sve može otkriti i pokazati nesmetano širenje jedne ličnosti, ni kuda može

odvesti njen neometan let.” (Andrić 2002:82) Sve do onih momenata kada shvatimo da je smisao

i tajna življenja uvek bila skrivana od nas: “U stvari, učili su nas kako da se život preboli,

prekuži kao bolest, a ozdravljenje nađe u smrti . Da, tome su nas učili, a ne kako se borbom

postaje jedno sa životom i kako se ljudski nestaje u njemu.” (Andrić 2002:117) Vrednost i

lepota življenja sa jedne strane, a prolaznost i propadanje sa druge, vode večitu bitku u čoveku:

“Najveće ljudske tragedije i najteža stradanja ne mogu da do kraja pokolebaju u meni veru da je

život vredan da se živi. Ali kada vidim ljude koji su nepovratno izgubili snagu i mogućnost da

žive … zamrači se u meni i moć rasuđivanja i snaga životnog nagona, i ja duboko žalim sve što

je osuđeno da se rađa, da traje, dotrajava i nestaje.” (Andrić 2002:70) Andrić nijedno životno

doba ne vidi kao idealno.U starosti ljude muči njihovo telo, duh, okolina, u mladosti ljudi se

zanose iluzijama, zaslepljeni su, a ceo život se lečimo od nesrećnog detinjstva.(Videti u: Jeremić

1981:567) “Vrlo rano sam saznao da svaki minut života može biti težak koliko i život

ceo.”(Andrić 2002:134)

Postoje nevolje koje čoveka prate tokom čitavog njegovog života, a prva među njima je

strah. Iako maltene ne postoji osoba na svetu koja se nečega ne boji, taj strah je uglavnom

neopravdan ili preteran. “Strah je u službi nepoznate sile koja ide za njim kao lovac za hrtom.

Posmatram strah pod raznim vidovima, u sebi i oko sebe, i sve mi se čini da se ljudi i ne boje

zbog onoga zbog čega kažu i misle da se boje, nego zbog svoga rođenog straha. Strah leži u

njima i vreba i čeka, kao gladan pauk, da ma šta zatrese mrežu čovekovih živaca.”(Andrić

2002:29)Strah ne dolazi spolja već leži u nama i obuzima nas. “Mi ga ne priznajemo, ali njemu

ne treba naše priznanje.”(Andrić 2002:29) Apsurdno je to što je moć straha tolika da: “Slabe i

plašljive ljude, strah nagoni da rade upravo ono čega se najviše boje.”(Andrić 2002:32) A kada

se priđe kraju života vidi se da se nije trebalo toliko bojati, ali kada to ljudi uvide već je kasno.

“Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali.A nije trebalo.Trebalo je živeti.”(Andrić

2002:65) Ni na kraju života nas strah ne napušta već dobija svoj najstrašniji oblik, strah od smrti.

Andrić opisuje ovu planetu kao jedan obor u koji je sakupljeno sve što ima sudbinu da jednom

pomre: “U stvari, ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u

vasioni živelo i gamizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre.” (Andrić 2002:14) Smrt proizilazi iz

najbitnije karakterstike bića prolaznosti. Treba da budemo svesni da je svrha svega na planeti što

postoji nepostojanje.

Andrić piše o bespomoćnosti, čoveku koji strepi i nada se nečemu boljem “Neizvesnost je

imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. “ Ne treba se

mučiti mislima o budućnosti, niti žaliti za onim što je prošlo, čovek treba da živi u sadašnjosti i

da hrabro prihvati svoju stvarnost, ne pitajući se šta je moglo biti: “Ono što može i biti i ne biti

uvek se, na kraju krajeva, pokori onome što mora biti.” (Andrić 2002:22)

Ne treba nikada žaliti ni za čim, a pogotovo ne za onim što ne znamo šta će se dogoditi

nakon nas, jer ništa se bitno u životu neće promeniti, proučavajući istoriju shvatamo da se u

vremenu ništa bitno ne menja.(Videti u: Jeremić 1981:568)“Istorija jednog naroda, u svojoj

suštini, to je ponavljanje jednog istog biološkog fenomena, stalno i neumitno jednolično. To

ponavljanje je praćeno raznim i različnim moralnim i socijalnim promenama na površini.”

(Andrić 2002:33) Andrić ne zapaža u istoriji nikakav bitan napredak.”Čitajući istoriju, vi vidite u

svima vremenima jednu istu, ili sličnu, pojavu.” (Andrić 2002:225)

Andrić nema eshatološki pogled na svet on misli:“…da spasenja nema , da ga nije trebalo ni

očekivati ; ukratko: da je sve to samo jedan veliki nesporazum.” (Andrić 2002:130) U

“Znakovimapored puta” on reč Bog piše velikim slovom, kao ostatak ranijih mišljenja iz „Ex

ponta“. On se Bogu obraća kao svom sagovorniku, dok na jednom mestu u tekstu ne izražava

konkretno mišljenje da vera proističe iz ograničenih poznavanja prirodnih zakona. “Kad

racionalni ljudi – pod udarcima sudbine- počnu da sumnjaju u moć i vlast razuma, oni ne mogu

više da pribegnu veri, nego padaju pravo u praznoverje.” (Andrić 2002:57) Konačno on izričito

osuđuje religioznost, i savetuje čoveka da odbaci svaku religiju jer mu od nje preti opasnost da

bude potčinjen i porobljen, dok ga krajnje ne slomi i ne uništi.“Postoji jedno shvatanje

hrišćanstva koje samo po sebi stvara ne ljude nego mučenike koji pate bez jasnog cilja i pravog

smisla.” (Andrić 2002:57) On odbacuje okvire, koji umesto da regulišu i poboljšaju čovekov

život, oni ga koče: “Otkud čoveku misao o potrebi harmonije, o grehu i kazni?... “Izgleda da je

čovek postao prva žrtva te igre koju je sam izmislio, a za koju nije stvoren i kojoj nije dorastao.”

(Andrić 2002:107) Najgori vid manipulacije i upravljanja čovekovim životom je osećaj krivice,

koja je kod određenih ljudi posebno izražena: “Misao o ljudskoj krivici… Ta misao je nešto kao

kazna, i to strašna, za greh koji nismo počinili, jer nismo ni sposobni da ga počinimo. Patnja koja

počiva na zabludi i žalosnom nesporazumu.” (Andrić 2002:107)

Iako odbacuje religiju neprestano ističe da su ljudska znanja nesigurna i ograničena, on zastupa

jednu vrstu agnosticizma i skepticizma: “Nepoznate i nadmoćne sile oko nas i u nama služe se

nama, našom krvlju i svim našim snagama za svoje nama nepoznate ciljeve.” (Andrić

2002:68) .U pismu Maji Nižetić reći će: “budi bez brige i vjeruj da ni vlas sa glave pravednikove

ne pada bez božije volje.” (Andrić 2000:116) U pismu Zdenki Marković kaže: “Svijet nas uvijek

sudi po plodovima a nikad po naporima i težnjama i za to će uvijek u čovjeku biti živa misao i

želja za Bogom koji bi sve video, sve razumio i sve oprostio.” (Andrić 2000:220) Mada je u

nekim svojim mislima bio okrenut više misticizmu pre nego klasičnoj religioznosti i poverenju u

Božiju pomoć i njegovo prisustvo, Andrić je zapravo ubeđeni ateista, koji ne veruje da se čuda

dešavaju iako ih ljudi neprestano očekuju.Kasnijeće pokazati čak verovanje u Satanu,

objašnjavajući da su se čovekove muke i nevolje začele u Satani a ne u milostivom Bogu.

Tek kada se čovek suoči sa teškoćama u životu shvati koliko je sve neshvatljivo i

nepouzdano, što mu se pre činilo jednostavno i predvidivo sad mu se čini složeno i

nesigurno.“Vara nas ovaj svet od trenutka kad oči otvorimo do onog kad ih jednom zauvek

sklopimo.” (Andrić 2002:68) Andrić shvata slično kao Kant da nam suština stvari ostaje

nepoznata, ali i da ta suština zapravo ni ne postoji, on tu podseća na indijsko učenje o maji,

prividu, iluziji. U pismu Zdenki Marković on kaže: “Tako teško verujem u smrt. Smrt je očito

samo jedna iluzija, jer inače je nerazumljivo kako bi ljudi tako malo vodili računa o njoj.”

(Andrić 2000:173) Konačan rezultat ovakvog razmišljanja je pesimizam i nihilizam ali i neka

vrsta aktivizma. Andrić smatra da je naša borba za opstanak zapravo traženje spasa, jedni su

pasivni i čekaju spas, drugi se svim silama bore za njega. Uspeh postižu samo oni retki ljudi, oni

izuzetni, koji svojim delima obasjavaju i životni put ostalih ljudi. Konačna Andrićeva poruka je

da pored svih nevolja čovek treba da se drži uvek dostojanstveno, da radimo kao da ćemo

sigurno postići uspeh, iako nije zagarantovan, i da na svaki način premostimo sve nesuglasice i

netrpeljivosti među ljudima. “Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u

svakom pojedinom trenutku možemo da saledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima

nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage.” (Andrić 2002:198)

Kada govori o umetnosti kaže da ona slično životu liči na igru. Da bi se stvorilo umetničko

delo neophodan je ogroman rad mašte. (Videti u: Andrić 2002:177) U svakom čoveku se

prepliću dva sveta, svesno i nesvesno,”nesvesno” je ono koje stvara i razara, dok “svesno”

pokušava da poveže delove “nesvesnog” u jednu skladnu celinu dajući im oblik koji će te delove

učiniti razumljivijim, prihvatljivijim u svetu u kome živimo. (Videti u : Andrić 2002:190)Dobro

pozorište i sve ono što naliči igri i razonodi je često ozbiljnije o života samog.Umetnost sadrži u

sebi i radost i muku ljudskog postojanja, nijednog umetnika ne čeka siguran uspeh u njegovom

stvaralaštvu, on žrtvuje svoj život zarad umetnosti u nadi da će uneti malo svetlosti u čovekovu

tamu i malo radosti u čovekovu tugu. “Postoji u meni jedna davnašnja, verovatno nasleđena,

misao da u svakoj igri, kao i u svakoj umetnosti, čovek gubi sebe.” (Andrić 2002 :194) Umetnik

kroz svoje stvaralaštvo pokušava da pobedi prolaznost ali zapravo “Služiti umetnosti značilo bi,

prema tome, predati se jednoj istini koja je sva od kratkovekih laži, povezanih neprekidnim

lancem čovekove potrebe za iluzijom, zanosom, varkom i bežanjem od onog što nije i ne može

biti.” (Andrić 2002:258) Ni u umetnosti ne postoji stvarna već prividna harmonija, u osnovi su

umetnička dela slučajna, nesavršena ili nepotpuna, a najbolji umetnici uspevaju da stvore utisak

savršenstva i potpunog sklada između cilja i oblika. Što je umetnik uspešniji to on daje veću

iluziju o savršenstvu.(Videti u: Jeremić 1981:570) “Od onog što nije bilo i što nikad neće biti

prave vešti pisci najlepše priče o onom što jeste.” (Andrić 2002:200)

Lepota je jedna od glavnih tema kod Andrića. On govori o njoj kao nečemu neophodnom u

ljudskom životu, kojoj se opiru samo grubi i neosetljivi ljudi. “Gori u meni i prži me – jer to

gorim ja! –nepodnošljiva potreba za lepotom i savršenstvom.” (Andrić 2002:224) U lepoti vidi

nešto nedostižno, povezuje je sa umetnošću, u njima je sve relativno, nesigurno, nepredvidivo.

“Živeći pored tolike lepote u svetu a znajući dobro da nam je uskraćena zauvek, čovek se često

pita da li je bolje biti mrtav i ne znati za nju, ili ovako prolaziti pored nje a znati da mu je

nepristupna zauvek i da mu ostaje jedino njena najtamnija strana: želja koja boli.” (Andrić

2002:255) Smatra da ipak najlepše i najstrašnije stvari nisu nikada kazane.(Videti u: Jeremić

1981:571)

U “Znakovimapored puta” je Andrić više nego igde izneo svoja najintimnija mišljenja.

Njegovi pogledi na svet su ispunjeni većom uznemirenošću i beznadežnošću nego u njegovim

ranijim delima, njegova perspektiva je udaljenija i uopštenija pružajući jedan neodređen i manje

svetao pogled na ljudsku egzistenciju. “Ljudi se ne rađaju da bi živeli dugo, bili zadovoljni, ili

čak srećni…” (Andrić 2002:110) U pismu Vojmiru Durbešiću kaže: “Ovo život nije, umiranje

nije, nego stalno trzanje nerva, tužna i žuta olovnost nedostojna života i čekanje smrti, koja neće

doći i traženje života, koga nema.” (Andrić 2000: 28) Zatim mu kaže “Zato i ovo pismo ne daj

biografima, ovo je tebi: da se zabavljaš i nasmeješ, jer znaš sve je ovo laž i ja sam se šalio.”

U svojim pripovetkama i romanima Andrić je uvek pokušavao da napravi kompromis

između vladajućih mišljenja i svojih sopstvenih, intimnih pogleda na svet.To se najbolje uočava

u njegovim pričama iz istorije radničkog pokreta i o posleratnoj obnovi i izgradnji. Pošto su

“Znakovi pored puta” bili zapravo njegov duhovni dnevnik, on nije imao potrebu da pravi

kompromise, izlažući u njima sve svoje strahove, sumnje, strepnje, dajući tako jednu tragičnu

viziju života. (Videtiu: Jeremić 1981:572)

Uprkos čestom proplamsavanju tamnih tonova u Andrićevim delima je uvek bila prisutna

nota optimizma. U eseju o Njegošu, on će tvrditi da bez negiranja stvarnosti nikada ne bi bila

moguća ni akcija, koristeći Njegoševu lozinku „Neka bude što biti ne može!“. Pišući o akciji, on

ne poziva na akciju, jer je sve prolazno i svuda su samo privremena zavaravanja i iluzije, i tako

ne napušta stav najdoslednijih pesimista. S druge strane iako su prisutni elementi nihilizma oni

ne preovladavaju jer Andrić ukazuje na postignute uspehe, izvršene namere. Čak i Andrićeva

definicija optimizma krije u sebi dozu pesimizma.Optimizam je za njega „poverenje u

budućnost, uverenost da čovek i njegovi poslovi, uprkos svemu i pored svega, idu putem

usavršavanja i napretka , da je takav napredak moguć i da za njega treba i vredi raditi, i boriti se,

bez obzira na neposredne rezultate i vidljive koristi.(Videti u: Andrić 2002:221) Ovo je više

definicija meliorizma nego optimizma, izrečene u svečanom trenutku povodom stogodišnjice

smrti Vuka Karadžića.(Videti u: Jeremić 1981:572)

Andrić se pre osvrće na loše strane života, njegova razmišljanja predstavljaju gorka iskustva

čoveka koji je pošto je preživeo najstrašnije bure stigao na kraj puta. “Pesimizam u službi života”

(Andrić: 2002:60) Upravo ta osetljivost na mane i nedostatke ljudskog života učinila je njegova

razmišljanja više pronicljivim i dubokim. Zato nije slučajno što Andrićeva dela i njegov pogled

na svet više privlače ljude povučene introvertne prirode, jer oni povlačeći se od sveta zapravo ga

posmatraju oštrim okom i uočavaju sve njegove nepravilnosti, dok ekstravertni ljudi imaju

nagonsku potrebu za akcijom i promenom.(Videti u: Jeremić 1981:574)

Andrićeva misao ne sadrži dogmatizam i stroge filozofskre doktrine. On shvata da je sve u svetu

složeno i zamršeno, smatra da životne teškoće treba podnositi dostojanstveno, istovremeno biti

hrabro pomiren sa nužnošću i sa druge strane suprotstaviti joj se koliko nam to dozvoljava

ljudska priroda i naša vlastita snaga. On će upismu Veri Stojić reći: “Mi ne možemo izbeći

patnje, možemo samo bar donekle da podesimo način kako da ih posnosimo.” (Andrić

2000:374)Ovo su osnovne odlike Andrićevog razmišljanja koje karakterišu misao svakog

mudraca. Upravo zato što je ovaj svet zamršen i složen čovek mora da prihvati da živi sa

približnim istinama i nejasnim znanjima. U pismu Zdenki Marković on kaže: “Nije vještina u

tome da se čovek odbrani od rđavih iskustava, jer to je nemoguće , nego da se umjedne izdići

iznad njih; a to je opet teško… A ko može svetu iskustava da suprotstavi svet misli taj živi u

miru , i ta je ravnoteža najviše što čovek može postići." (Andrić 2000:232) Andrić govori da

čovek nikada ne sme da dopusti da njegovim razumom ovladaju gnev, mržnja i zavist, a svi

njegovi postupci moraju biti razboriti, promišljeni i oprezni.Ovim savetima se izražava možda

najveća praktična vrednost Andrića kao moraliste.(Videti u: Jeremić 1981:574) Zdenki Marković

piše “Sve izdaje osim moje stare, dobre, bosanske strpljivosti” (Andrić 2000:235) aTugomiru

Alaupoviću kaže: “Treba čekati srećan slučaj i dobre ljude. I najbolji mornar ovisi o vjetru.A

čekanje je naša rasna vrlina.” (Andrić 2000:281)

Teorijsku vrednost čine duboka zapažanja o čoveku i njegovim osobinama.U mnogim

svojim delima a posebno u “Znakovima pored puta” Andrić je dubok psiholog koji nam otkriva i

najskrivenije kutove ljudske duše. Nema ljudske osobine i mane koju Andrić nije rasvetlio, niti

pisca koji bolje poznaje čoveka od njega, posmatrajući sve kroz svoju ličnu prizmu.

Pisao je da se radom, stvaralaštvom, hrabrošću, igrom, smehom makar prividno i privremeno

može poboljšati čovekova situacija u kojoj se nalazi.“…zarekao sam se da ću raditi,mišlju i

rukama, za sebe i za druge, uvek i svuda, ali raditi. Tako da trajno živim u plodnom pokretu i

korisnim promenama” (Andrić 2002:32) U pismu Milošu Vidakoviću, Andrić kaže: “U meni je

mirna misao: Raditi, prestići ostale” . (Andrić 2000:21) On smatra da je čovekova dužnost da

doprinese opštem napretku ljudi.Verovao je da sve čovekove strepnje, smetnje i nesigurnosti

zapravo teže čovekoljublju jer ga čeliče i jačaju za nevolje na koje će u životu naići. U pismu

Borivoju Jevtiću on kaže “Kao i moji drugovi uzeo sam princip: raditi svoj posao i ne obazirati

se ni desno ni lijevo. Ja svoju dužnost u Jugoslaviji vidim u tom da ćutim i da tako bar za jedan

glas umanjujem kaos i dreku svih oko sebe.” (Andrić 2000:127) Evgeniji Gojmerac je isto pisao:

“Ako imaš da biraš između bolesti i rada onda odaberi poslednje, jer vi žene morate mnogo,

mnogo raditi, ako hoćete samo malo, malo da vrijedite.” (Andrić 2000:59)

U svim svojim pogledima i osvrtima na svet Andrić je nesumnjivo originalan. Sve što je

napisao ostavlja istovremeno utisak proživljenog. Pored brojnih pisaca i mislilaca na koje se

osvrće, Andrić možda najviše ima sličnosti sa Serenom Kjerkegorom. U pismu Vojmiru

Durbešiću Andrić se zahvaljuje na knjizi Kjerkegora “Najlepše zahvaljujem na knjizi S.

Kierkegaarda koji je već tada značio nešto u našem životu.” (Andrić 2000:50)

Većina njegovih misli spada u egzistencijalističku filozofiju (“Mizeralibizam”).Po njemu je

čovek bačen u svet i ispunjen brigom, strepnjom i osećanjem izlišnosti. Andrićev pogled na svet

podseća i na neke ateističke egzistencijaliste kao što je Martin Hajdeger.(Videti u: Jeremić

1981:575)

Andrić je Kjerkegorovu knjigu “Ili-ili” nabavio još 1913.Ova knjiga sadrži monologe-

ispovesti dve dijametralno suprotne ličnosti, jedna predstavlja estetički a druga etički pogled na

svet. Javlja se dilema koja je naglašena već u naslovu, šta izabrati kao prioritet od ove dve ideje,

uživanje izvan društva ili društveni moral. Iza svega ogleda se lik melanholika, čoveka koji ne

može da pronađe pravi put, koji je usamljen, nesrećan i zatvoren u svoju unutrašnjost, ovaj čovek

zapravo vodi dijalog sa samim sobom, odnosno sa svojom dušom. Andrić je napisao “Ex Ponto”

nesumnjivo pod uticajem ovog dela. U “Znakovima pored puta” Andrić će reći kako život sadrži

bezbroj zagonetki, a to je zapravo Kjerkegorovo mišljenje. Ideje i mišljenja koje je još prihvatio

od ovog danskog filozofa su: da čovek nije gospodar svoga života, da mora stiče sva iskustva

koja mu se pružaju, da oseća ljubav prema svojoj tuzi, da mu je duša nesrećna i prazna, da oseća

mnoge strahove, da mora propatiti sva raspoloženja, da naslućuje bliskost smrti dok oseća da je

neraskidivo vezan sa životom, a smatra da je najveća stvar biti potpun čovek. Ove ideje

Kjerkegor izlaže i u svom pesničko-filozofskom tekstu “Dijapsalmata” koji je posebno inspirisao

Andrićev “Ex Ponto” a većina njih će se pojaviti i u “Znakovima pored puta”.(Videti u: Jeremić

1981:576)

Kjerkegor, Andrić i Strindberg pripadaju jednoj istoj duhovnoj porodici.Andrić je rekao

“Kjerkegoru dugujem rasuđivanje o strepnji, strahu i premoći zla”. Sve ovo upućuje na jednu

tragičnu notu koja je većinom prisutna u celokupnom Andrićevom stvaralaštvu, pa tako i u

“Znakovima pored puta”.(Videti u: Jeremić 1981:576)

Pored svih sličnosti postoje i razlike između Andrića i Kjerkegora. Kjerkegor misli da je

smisao života u predavanju Bogu i imitiranju Hrista, a Andrić smatra da je najviša čovekova

misija u korisnom radu za ljude i posebno, u stvaralaštvu. Ta razlika u njihovim mišljenjima se

najbolje odražava kroz pojam strepnje. Po Kjerkegoru strepnja je posledica prvorodnog greha i

uslov za spasenje pomoću vere, a po Andriću spasenja ne može biti a vera je nepotrebna. Po

Kjerkegoru strepnja je samo stvar čovekovog duha a kod Andrića ona se odnosi na celokupno

čovekovo psihofizičko biće.Za Andrića strepnja je nužnost ljudske prirode, neodvojivi deo

čovekovog postojanja, nužno zlo koje treba podneti, a za Kjerkegora ona predstavlja žrtvu

ispunjenu višim smislom. (Jeremić 1981:577)

Andrićse na Kjerkegora najviše oslanja tematikom, kao što su zlo, strah, nesigurnost,

prolaznost, smrt. Ključna razlika između Andrićai Kjerkegora je što Andrić ne veruje u spasenje

pomoću religiozne žrtve.Andrić smisao života vidi u društveno-korisnoj aktivnosti, zato su se

neki usudili da kažu da je Andrić aktivista.Andrić je verovao da svaki čovek treba da se posveti

radu, stvaralaštvu, a da je pisac taj koji uvek želi da služi čoveku.(Videti u: Jeremić 1981:578) U

pismu Tugomiru Alaupoviću on kaže: “ Sva ta, između se toliko oprečna, ljudska nastojanja uče

jedno te isto, da je smisao ljudskog djela na zemlji : zakon, mjera, rad, red i odricanje. I sve

veliko i lijepo što je stvoreno, stvoreno je u krvi ili znoju, i u šutnji.” (Andrić 2000:277)

U “Ex Pontu” Andrić je bliži Kjerkegoru nego u “Znakovima pored puta”. Jedan veliki luk

povezuje “Ex Ponto” i “Znakove pored puta”, prvo i poslednje Andrićevo delo.U oba ova dela

Andrić se najviše zaokupio sobom, kao da je ova dela pisao samom sebi.

Po svom shvatanju čovekovog ponašanja prema svetu Andrić je bliži stoicima nego Kjerkegor.

Epiktet je jedan od stoičara koji je nesumnjivo uticao na Andrića.On bi strepnju prevazišao

odlučnim mišljenjem da je ovaj svet razuman i da nam ne želi nikakvo zlo.

Stoici isto veruju da zlo preovladava u svetu, a izlaz iz bola i straha vide u razumnom

mišljenju i ponašanju ne u identifikaciji sa Bogom. Oni smatraju da je svako kriv za svoje

nesreće i da se protiv njih treba razumom boriti.Andrić je bliži Kjerkegoru opisom života, a

stoicima odnosom prema životu. (Videti u: Jeremić 1981:579)

Andrić je veoma poštovao Epikteta i Marka Aurelija.Za Epikteta je rekao da ga smatra

najkondenzovanijim helenskim piscem. U razgovoru sa Jandrićem citirao je Aurelijevo mišljenje

“Najbolji način da se čovek osveti jeste ne vratiti milo za drago”. I Andrić kao i Epiktet misli da

smrt treba prihvatiti kao univerzalan zakon i da rezultat našeg življenja najviše zavisi od nas

samih.U pusmu Ljubici Bebi Alaupovič on piše: “Sa svakim danom sve više uviđam: treba se

izmiriti sa životom i svim onim što on donosi, da bi se čovek mogao donekle izmiriti sa strašnom

činjenicom smrti.” (Andrić 2000:360) Za razliku od Epikteta, Andrić smatra da sve što je

prirodno jeste loše po čoveka i da ga treba nadvladati razumom, radom i stvaralaštvom. Dok

Epiktet smatra da želje treba umrtviti, Andrić misli da želje treba samo sublimisati ne i odbaciti.

(Videti u: Jeremić 1981:579)

Andrić je možda bliži Marku Aureliju, oboje veruju da su sudbine svemira i čoveka

nerazdvojne.Oboje misle da je u životu sve nestabilno, nestalno i smrtno.Pogotovo im je sličan

stav o istoriji, da se u njoj nikada ništa bitno ne menja. Andrić se osvrće na pojave u prošlosti

koje imaju opšte svevremeno značenje.(Videti u: Jeremić 1981:580)

Andrić isto kao i Kjerkegor i kao i ostali stoici, razmatra samo odnos pojedinca i sveta, ili

pojedinca i drugih ljudi, izvan društvenih odredbi. Bez obzira što je bio istoričar, i pisao

pripovetke sa sociološkom osnovom, njega su prvenstveno interesovali egzistencijalni odnosi. U

ovome se ogleda jedan individualistički mislilac ali i uticaj uzora, pre svega starih klasičnih

moralističkih pisaca. (Videti u: Jeremić 1981:580) Evgeniji Gojmerac piše iz tamnice: “Biću ti

zahvalan za knjige; ruiniran sam oskudicom, brigom i samoćom; ono što me spašava to je

pristojno društvo i knjige.” (Andrić 2000:67) Zatim joj kaže: “Veruj mi: da je gramatika, jedina

knjiga, koju mogu čitati mirno, jer sve drugo me potsjeća na prošlost ili sadašnjost, a to je ono

što neću.” (Andrić 2000:85) U pismima Vojmiru Durbešiću govori dosta o sebi : “Žalosno u

mom životu dolazi od ljudi.”(Andrić 2000:31) Piščev individualizam i potreba za osamljivanjem

ostaju neskrivene “U sudbini svojoj vidim tisuću tuđih prstiju i osećam prisutnost pokojnika u

životu svom.” (Andrić 2000:32) U njemu se javlja potreba da se okrene sebi, prirodi, neiskrenost

ljudskih odnosa koji ga iscrpljuju, rađaju u njemu misao: “Rđav je znak: voljeti ovoliko stvari i

životinje” (Andrić 2000:41) U pismima Zdenki Marković on kaže “Druževnost je rđava navika

koja nam mnogo škodi.” (Andrić 2000:215) Zatim govori o predanosti svom pozivu sa kojim se

saživeo “Književnost je prevrtljiva stvar koja će me pratiti do groba, a dobri prijatelji su retki”

(Andrić 2000:220) I opet otkriva razlog svog otuđivanja od ljudi “Isprva sam išao dosta po

društvima, sad sam i to prestao, jer mi oduzima mnogo vremena a daje malo ili ništa.” (Andrić

2000:242)

Sa Ciceronom se nije slagao po pitanju starosti, Andrić u njoj nije video nikakva

preimućstva. U Horacijevom pismu Pizonima nailazimo na opis starosti koji je veoma sličan

onom koji daje Andrić u “Znakovima pored puta”.

Uočava se sličnost između Andrićevih i klasičnih estetičkih shvatanja.Ljubici Bebi

Alaupović šalje pismo iz Rima, u kom kaže: “Danas vam šaljem jedan primjerak antičke

umjetnosti (ona je jedina prava radost i jedini istinski dobitak mog boravka u Rimu).Ovaj

oboreni Gal pokazuje kako se i poražen i na smrti još uvek može biti velik, dostojan i lijep.”

(Andrić 2000:342) Ali Andrić smatra da uzori ne vrede ako ih samo podražavamo a ne

prevazilazimo, jer mi zapravo treba da pomoću njih idemo dalje.(Videti u: Jeremić 1981:582)

Jedan od omiljenih Andrićevih pisaca je bio i Gete, poznato je da je njegove aforizme sa

sobom nosio, a voleo je da kaže da se drži Geteovog načela da o onome što mu nije drago neće

ni da govori.(Videti u: Jeremić 1981:582)U pismu Milošu Vidakoviću on spominje svoju lektiru:

“Ja čitam mnogo “Fausta”, Šilera, Šekspira, ta valjaće kasnije pisati dramu.” (Andrić 2000:21)

Iako je Andrić bio očaran Geteom, njihovi stavovi se često nisu podudarali. U “Znakovima pored

puta” Andrić kaže da Geteova mišljenja ne pripadaju njegovom vremenu, staležu, poreklu, ali da

ne može da se ne divi najlepšem, najjasnijem i najčovečnijem načinu na koji on kazuje to što

misli i oseća. Način Geteovog kazivanja podstiče na razmišljanje i pomaže u tome čak i kada

vodi do zaključka koji je u suprotnosti sa njegovim stavovima.(Videti u Andrić 2002:244)

Na Andrića kao moralistu su pre svega veliki uticaj imali francuski moralisti. Počevši od

Montenja, preko Žubera do Monterlana, svi oni su ostavili velikog traga kod Andrića. Uočava se

sličnost između Andrićevog agnosticizma i Montenjovog skepticizma. Jasna je i duhovna

srodnost Andrića sa Paskalom, jer su oboje isticali nesigurnost ljudske sudbine i slabost

čovekovog bića. Paskal, Kjerkegor i Andrić pripadaju misliocima koji čovekovu situaciju vide

kao duboko tragičnu.

U “Znakovima pored puta” Andrić navodi Volterovo mišljenje iz Filozofskog

rečnika:”Poznaj sebe, izvrsno je uputstvo, ali jedino Bogu može pristoji da ga izvrši: ko drugi do

on može da poznaje svoju bit?” (Andrić 2002:411) Za razliku od Voltera Andrić nema ironičan

odnos i podsmevački ton u kritici ljudskih slabosti.Ali i Volter kao i Andrić smatra da je gotovo

sve što čovek zna nesigurno, nepouzdano i nejasno. (Jeremić 1981:583)

Od ostalih francuskih moralista na Andrića su uticali Šanfor i Žuber. Za razliku od

Larošfukoa koji je sve ljudske osobine svodio na egoizam i hipokriziju, Andrić je mnogo

složenije posmatrao čoveka. Kao što nije video poput Vovnarga da su odlučnost i hrabrost izlaz

iz svih životnih nevolja. (Jeremić 1981:583)

Andrića i Šanfora povezuje pesimizam, u “Znakovima pored puta” Andrić piše o životu da

je “naivna i sujetna igra koju nije trebalo počinjati i koju bi valjalo tiho i neprimetno prekinutišto

pre.”(Andrić 2002: 125) Ni Šanfor ni Andrić ne vole aforizme, a Andrić smatra da ljudi ne vole

moraliste iz istog razloga koji je Šanfor imao zašto ljudi ne vole filozofe jer ljudi ne mogu da

vole one koji ih razotkrivaju u njihovim lažima i skidaju njihove maske.(Videti u:Jeremić

1981:583)

Žuber je slično Andriću verovao u spokojstvo duše i nezavisnost duha, kao i prolaznost

života.Smatrao je da dobar tekst mora biti gusto istkan i želeo je da celu knjigu stavi u jednu

stranicu. U “Znakovima pored puta” Andrić navodi jednu Žuberovu misao “Veče života donosi

sa sobom svoju svetiljku” (Andrić 2002:158)i primećuje da je to misao čoveka koji je bio “jedan

od onih duhova koji u svemu na svetu, za svako zlo i svaku štetu traže neku naknadu, i

uobražavaju da im je život sam zaista donosi”.(Jeremić 1981:584) Za razliku od Žubera Andrić

je ubeđen da u svetu ima više zla od dobra, mržnje od ljubavi, nemira od mira.

Monterlan i njegove “Sveske” se mogu uporediti sa Andrićevim “Znakovima pored puta” ,

kod obojice se vidi trag stoičke filozofije i Aurelijev stav prema istoriji.

Na Andrića su takođe dosta uticali Vuk i Njegoš. Andrić je cenio Vukov sažet stil idobro je

poznavao poslovice. Za Njegoša je rekao da je “misaono slojevit pesnik”. Pišući “Gorski

vijenac” Njegoš je uspeo da u dramatičnu radnju uklopi svoja razmišljanja o čoveku i svetu, sve

to je i Andrić učinio u prozi.Kao što je Njegoš najmisaoniji pesnik tako je i Andrić najmisaoniji

prozni pisac u našoj književnosti. (Jeremić 1981:585)

Može se uočiti sličnost i između Andrića i Božidara Kneževića, pisca čuvenih “Misli”.

Oboje su bili pesimisti , istog gledišta da se čak i dobro može posmatrati kao redukcija zla.

(Jeremić 1981:586)

Ispovedna esejistika Ive Andrića “Znakovi pored puta” i pisma koja su sačuvana, su iznova

otkrili Andrića kao jednog od najmisaonijih proznih pisaca u našoj književnosti. “Znakovi

poredputa” su njegova najsadržajnija knjiga koja sadrži anegdote, dijaloge poput malih drama,

zapise kao kratke putopise. U njima se ne ogleda samo Andrićev psihološki portret već i dubina

njegovog duha i raznovrsnost njegovih interesovanja.(Jeremić 1981:586) Ne samo što Andrić

ima sve odlike jednog pisca moraliste, već je i celokupno njegovo stvaralaštvo građeno na

temeljima njegovih misli koje su neprolazne. “Kad čitam one koji na osnovu mojih tekstova pišu

o meni kao o mudracu i moralisti, ja se najpre obradujem sujetnom radošću, a posle se zamislim i

uplašim i, na kraju, postidim pred sobom. Tada vidim koliko je bio u pravu Vuk kad je pisao “da

je to sasvim različito: znati o nekom poslu lijepo govoriti, i znati ga dobroi pametno raditi.” “

(Andrić 2002:247)

Literatura:

1. Andrić, Ivo (2002). „Znakovi pored puta“, Novi Sad : Biblioteka Matice srpske

2. Andrić, Ivo (2000). „Pisma (1912-1973)“, Novi Sad:Matica srpska

3. Karaulac, Miroslav (2000). Umetnost običnog,Ivo Andrić „Pisma (1912-1973)“, Novi

Sad:Matica srpska

4. Jeremić, Dragan (1981). Ivo Andrić kao moralista, „Delo Ive Andrića u kontekstu

evropske književnosti i kulture“, Beograd: Zadužbina Ive Andrića u Beogradu

5. Novaković, Jelena (1989). Tiplogija Andrićevih zapisa: francuski moralisti,

„Sveske/godina 8, sveska 6“, Beograd:Zadužbina Ive Andrića

6. Deretić, Jovan (1983). Ivo Andrić,Novi realizam,“Istorija srpske književnosti“,

Beograd:Nolit