www.vremesolidarnosti.rs

Dodatak nedeljnika Vreme br. 1558 od 12. novembra 2020.

wwwwww vr.vremeemesssolsolidaidaarnornostisti rs.rs

0.0

SOLIDARNOSTI ( 15 )

ŽIVOT ROMA U SRBIJI

U ovom broju “Vremena solidarnosti” pišemo o Romima, njihovom životu u

Srbiji danas, o njihovom ekonomskom položaju i mnoštvu problema koji postoje,

o sistemskoj diskriminaciji sa kojom se prečesto suočavaju, o koracima za borbu

protiv te diskriminacije, deklarativnim i onim stvarnim. Bavimo se i nehigijenskim

naseljima za vreme pandemije – nebrigom države i činjenicom da je moralo da se

ide sve do Suda u Strazburu kako bi ljudi koji žive u tim naseljima dobili cisternu

vode. Objavljujemo i intervju sa biznismenom Zoranom Simićem, ličnu priču o

vrednostima, jednom uspešnom životnom putu, kao i važnim uvidima o društvu.

Takođe, bio je dogovoren i intervju sa dr Rajkom Đurićem. Nažalost, umesto

toga, u ovom dodatku objavljujemo sećanje na tog hrabrog i čestitog čoveka.

EKONOMSKI POLOŽAJ ROMA

U začaranom krugu bedeZvanično, prema popisu iz 2011. godine, u Srbiji živi nešto manje od 150.000 Roma. Nezvanično, prema podacima nevladinih organizacija, ta brojka je barem tri puta veća, a jedan od razloga za to stanje jeste taj što se Romi ne izjašnjavaju kao Romi – da bi sebi dali veću šansu da uspeju u Srbiji. Diskriminacija prema njima raste, sistemski problemi se ne rešavaju, a pandemija je dodatno otežala situaciju

2

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

→

“Ekonomski položaj romske zajednice je, blago rečeno, katastrofalan, a kovid 19 je

doneo još veći udarac Romima”, ova-ko, u jednoj rečenici, za “Vreme” po-ložaj romske manjine u Srbiji opisu-je Turkijan Redžepi iz Alijanse protiv diskriminacije Roma.

Redžepi je iz Niša. Odgovarajući na pitanje o primerima diskriminacije na koje Romi nailaze prilikom zapo-šljavanja, ne mora da ide dalje od svo-je porodice.

“Daću vam primer mog sina. Zvao je da se zaposli da prevozi hleb u jednoj od pekara. Pozvan je na razgovor, ali kad je žena videla ime i prezime, re-kla mu je ‘zvaćemo vas za dve nede-

lje’, i od toga ništa nije bilo. Čak i kada bi postojala neka obavezna kvota, mi-slim da bi ljudi pre plaćali penale dr-žavi nego da zaposle pripadnika rom-ske zajednice”, kaže Redžepi.

Zvanično, prema popisu iz 2011. godine, u Srbiji živi nešto manje od 150.000 Roma. Nezvanično, prema podacima nevladinih organizacija, ta brojka je barem tri puta veća, a jedan od razloga za ovo stanje jeste taj što se Romi ne izjašnjavaju kao Romi – da bi sebi dali veću šansu da uspeju u Srbiji.

“Imamo situaciju u Surdulici gde su siromašni brat i sestra Romi zavr-šili medicinu, bili dobri studenti, ali ne mogu da se zaposle u toj opštini. Tu imate tridesetak hiljada ljudi, od toga 1200–1300 Roma, i nijedan nije zaposlen u javnoj ustanovi, od EPS-a do doma zdravlja. Je l’ to normalno?”, retorički pita Ljuan Koko iz Centra za edukaciju Roma i etničkih zajednica.

Koko je, kao rukovodilac Kancela-rije za romsku nacionalnu strategiju Ministarstva za ljudska i manjinska prava, učestvovao u stvaranju pret-hodne strategije za unapređivanje po-ložaja Roma. Kaže za “Vreme” da je u Srbiji na snazi strukturna diskrimi-nacija Roma.

“Diskriminacija raste i ona je deo onoga što ja zovem ‘trougao mržnje’ – predrasude, stereotipi, diskrimina-cija. Kada imate predrasude, koje ste stekli kao dete, teško ćete ih menjati u životu. Velika većina Roma, koji su in-tegrisani, onda traže drugačije mode-le identifi kacije – ne kažu da su Romi da bi se bolje probijali u životu”, pri-mećuje Koko.

Prema zvaničnim podacima, iako je ta brojka verovatno višestruko veća, Romi imaju udeo od 2,1 odsto u uku-pnom stanovništvu Srbije. Sagovorni-ci “Vremena” ističu da je udeo Roma koji su zaposleni u državnim i javnim ustanovama višestruko manji od tog procenta.

“Ono što je konstanta u poslednjih dvadesetak godina jeste da je udeo stanovništva nacionalnih manjina u ukupnom broju negde oko 12 odsto. Broj zaposlenih iz drugih manjina u državi i u javnim ustanovama je 11–12 odsto. Dakle, odražava tu struktu-

ru stanovništva. Međutim, kada su u pitanju Romi, njih je, po zvaničnim podacima, 2,1 odsto, a broj ljudi koji rade u državi i javnim ustanovama je 0,04 odsto. I onda vidite da tu nešto ne pije vodu”, ističe Koko.

sistemski problemi

Od 2016. na snazi je Strategija za so-cijalno uključivanje Roma i Romki-nja u kojoj se nalaze i priznanja da je “teško proceniti realne dimenzije si-romaštva Roma i Romkinja”, kao i da “precizni podaci o razmerama neza-poslenosti među pripadnicima rom-ske nacionalne manjine u Republici Srbiji ne postoje”.

U Strategiji se navodi da je 2011. go-dine u Republici Srbiji na 100 aktivnih bilo 140 neaktivnih stanovnika, dok je kod Roma i Romkinja na 100 aktiv-nih bilo 257 neaktivnih (pre svega iz-državanih) lica, uz napomenu da je od broja aktivnih Roma (gde se ubraja-ju oni koji rade, koji su nekada radili i koji aktivno traže posao) zapravo – 59 odsto njih nezaposleno.

U opisu stanja, u ovoj Strategiji na-laze se i sledeće ocene:

– Većina Roma i Romkinja suočava se sa društvenom isključenošću i si-romaštvom i izložena je otvorenoj, a još češće prikrivenoj diskriminaciji;

– O ekonomskoj nemoći govore i podaci koji ukazuju na to da više od jedne četvrtine (27,6 odsto) od uku-pnog broja romskih domaćinstava svoje prihode ostvaruje preko soci-jalnih primanja;

– Stopa radno aktivnih pripadni-ka romske zajednice koji su zaposle-ni je svega 41 odsto, što je znatno niže nego u opštoj populaciji gde dostiže 78 odsto;

– Romi i Romkinje formalno zapo-slenje najčešće nalaze u komunalnim službama na poslovima čistača ili pe-rača ulica ili obavljaju fi zičke poslove u građevinskim fi rmama; kada je reč o poslovima u neformalnoj ekonomi-ji, najčešće rade kao sakupljači sekun-darnih sirovina.

“Očigledno je da su najzastuplje-nija zanimanja ona koja ukazuju na profesionalnu i socijalnu inferiornost

Romska naselja: Mesta o kojima država ne misli

3

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

Roma i Romkinja, direktno su uslov-ljena obrazovnom strukturom”, navo-di se u Strategiji, uz podatak da zao-stajanje u obrazovanju počinje od naj-ranijeg doba.

“Deca iz romske zajednice se suoča-vaju sa brojnim teškoćama u ostvari-vanju svojih prava na kvalitetno ob-razovanje. Pripadnici romske zajed-nice se često suočavaju sa negativ-nim stereotipima i diskriminacijom od strane obrazovnih ustanova, što di-rektno utiče na pristupačnost obra-zovanja kao bitan element ovog ljud-skog prava.

Romska deca uzrasta do 5,5 godi-na daleko su manje uključena u pro-grame predškolskog obrazovanja. Dok je u opštoj populacije obuhvat dece uzrasta od 3 do 5,5 godina predškol-skim obrazovanjem oko 50 odsto, u romskoj populaciji je svega 6 odsto. Pritom potreba romske dece za ovim programima je veća pošto značajan broj njih živi u uslovima siromaštva, zbog čega nemaju dovoljno podsticaja za rani razvoj i učenje u okviru poro-dičnog okruženja”, navodi se u Strate-giji. Takođe, napominje se da je zna-čajan broj romske dece neopravdano upisan u “specijalne škole”, “što pred-stavlja oblik diskriminacije i ukazu-je kako na ozbiljno kršenje ljudskih prava tako i na nespremnost i/ili ne-dostatak kapaciteta redovnih osnov-nih škola da odgovore na obrazovne potrebe romske dece”.

Nažalost, slične ocene se nalaze i u prethodnoj, istekloj strategiji, koja se, uzgred, zvala “za unapređivanje polo-žaja Roma”, dok je aktuelna “za socijal-no uključivanje”. Koko kaže: “Pretvori-li su to u socijalnu inkluziju, u socijal-ne slučajeve, tako da mi u poslednjih sedam-osam godina imamo neku vr-stu strukturne diskriminacije Roma.”

Još je veći problem što država, izgle-da, uopšte nije zainteresovana ni da ovakvu strategiju sprovodi. Naime, već dve godine ne postoji akcioni plan za sprovođenje ove strategije, a prema rečima Turkijana Redžepija, ni onaj prethodni akcioni plan (2017–2018) nije imao podršku budžeta države, već se oslanjao samo na novac koji dola-zi iz EU.

Na sve ovo, postojeće koordinacio-no telo koje prati sprovođenje imple-mentacije strategije, a koje vodi Zora-na Mihajlović, sastaje upola ređe nego što bi trebalo, što je ušlo i u izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2020. godinu.

“Ako se akcioni plan ne usvaja, dža-ba vama što donosite neke palijativ-ne mere, to nije sistemsko rešavanje problema. Drugo, troši se ogroman

novac za neke stručne ljude i neke koordinacione timove koji, kao, ne-što rade. Takođe, postoje sukobi u ra-znim ministarstvima – ko će da pre-uzme romsku politiku: uzme jedno ministarstvo, pa drugo, pa preba-ce na treće. To je katastrofalno, pri-tom Koordinaciono telo pojede mno-go para: međunarodne organizacije ulažu neka sredstva, a ovi se ne sasta-ju. Kada se ne sastaju, i kada pogreš-ni ljudi budu uključeni u to, vi troši-te vreme, gubite novac i nema efekta. Međutim, i Romi tu snose deo krivice. Postoje tela u koja su uključeni Romi, a oni – ćute, ne smeju da se jave. To su školovani Romi, osposobljeni, ula-ze u koordinaciona tela, ali nemaju energiju da pomeraju stvari. Ne po-stoji ta snaga u romskoj zajednici da jasno kažu neke stvari i da kritikuju. Ne smeju da kažu ono što je očigled-

no. Ogromna sredstva se dele lokal-nim samoupravama za unapređenje položaja Roma bez efekta”, ukazuje na probleme Ljuan Koko.

Da sve bude još čudnije, osim posto-jećeg Koordinacionog tela, u avgustu ove godine je osnovano još jedno telo – Radna grupa za koordinaciju aktiv-nosti za unapređenje položaja Roma – koje praktično ima isti zadatak kao i Koordinaciono telo.

“Zadatak (Radne grupe) je među-sobna saradnja i usmeravanje poslo-va organa državne uprave, podrška i praćenje sprovođenja utvrđenih mera i aktivnosti za unapređenje položaja ove nacionalne manjine u Srbiji”, glasila je vest iz avgusta, uz dodatak da će izveštaj o radu pod-nositi jednom mesečno premijeru, a predsedniku Republike Srbije na kvartalnom nivou.

“Institucionalna struktura koja se bavi integracijom Roma i dalje je nee-fi kasna i komplikovana, bez jasne ras-podele zadataka. Koordinacija izme-đu nacionalne i lokalne vlasti, kao i budžeti predviđeni za Rome, moraju dalje da budu ojačani. Postoji ozbilj-no kašnjenje u uspostavljanju pravne osnove za lokalne romske koordinato-re i pedagoške asistente”, navodi se u izveštaju Evropske komisije.

� “Udeo stanovništva nacionalnih manjina u

ukupnom broju je oko 12 odsto. I broj zaposlenih

iz drugih manjina u državi u javnim ustanovama je

11–12 odsto. Međutim, kada su u pitanju Romi, njih

je, po zvaničnim podacima 2,1 odsto, a broj ljudi koji

rade u državi i javnim ustanovama je 0,04 odsto”

Romska deca: Teško do prava na obrazovanje

4

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

“Šta se još radi? Piše negde u nekom papiru da treba da se urade mere za-pošljivosti Roma, dakle, treba da se poboljša zapošljivost Roma. I onda bude podatak da je nekih 5000 Roma prošlo kroz taj program. Zvaničnici kažu: zaposlili smo 5000 Roma, da bi za dve godine drugi političar re-kao: sad smo zaposlili 16.000 Roma. O čemu pričate, to su samo trenin-zi! Eto dokle osionost ide”, ogorčen je Ljuan Koko.

On dodaje i da se politika drža-ve prema Romima zasniva na istra-živanjima koja rade međunarodne organizacije.

“One uglavnom rade istraživanja koja kao target imaju nehigijenska naselja. I onda dobijate problematič-ne podatke: da ima 80 odsto nepisme-nih, da vodu nema 70 odsto, kanaliza-ciju 50 odsto… u stvari, vi te podatke dobijete iz nehigijenskih naselja. Kada se u državi razgovara o problemima Roma, uglavnom se koriste ti podaci. Tako da i tu postoji začarani krug – šta su pravi podaci, koje su prave broj-ke?”, pita Koko.

problemi na terenu

Sagovornici “Vremena” ističu da se, uprkos svemu, dosta novca slilo iz EU u Srbiju za poboljšanje položaja i

statusa Roma. Međutim, čak i kada je namera dobra, izostane pravi efekat zbog nedovoljno promišljenih mera.

“U Prokuplju su pre dva meseca Romi dobili socijalne stanove, to su barake, imaju struju, vodu, septičku jamu, i trebalo bi da im stignu prvi računi za mesec dana. Od tih 12 po-rodica mislim da njih četiri-pet ne dobijaju socijalnu pomoć i sada je ve-liki problem: od čega će ti ljudi da plate račune? Oni ne beže od toga da treba da plate, ali ukoliko si im dao stan, trebalo bi da se razmisli od čega će da žive. Nisu to ljudi koji se bave prikupljanjem sekundarnih sirovi-na, imaju veliki broj dece, imaju sta-re, bolesne, ne primaju socijalnu po-moć, neki nemaju ni penziju. Tu ne-što nije kako treba i o tome je treba-lo ranije da se razmišlja”, ističe Tur-kijan Redžepi.

Zato on navodi zapošljavanje kao najveći problem Roma, uz komentar da se na tom polju nije mnogo uradilo.

“Nije se mnogo toga uradilo, jer se ljudima samo nudi preduzetništvo, da budu sami svoje gazde, što je jako teš-ko sa malim parama. Romi su prepo-znati kao ranjiva grupa u nacional-noj strategiji zapošljavanja. Nacional-ne službe raspisuju konkurse za zapo-šljavanje marginalizovanih grupa, ali ako vi dobijete 200.000 dinara da za-

počnete biznis, da li je to moguće sa tim parama, ako ste u obavezi da na-kon godinu dana plaćate doprinose i poreze? Kad strani investitori dolaze u Srbiju, dobijaju desetak hiljada evra po radnom mestu, ali to je već druga priča. Kada bi ljudi imali toliko, i te kako bi razmišljali da pokrenu neki svoj biznis”, kaže Redžepi.

Koko navodi drugi primer: čak i kada Romi rade, pa još i u javnom sektoru, ili veoma brzo dobiju ot-kaz iz izmišljenih razloga, ili su pri-nuđeni da rade pod nepovoljnim uslovima.

“Čovek radi 33 godine u Beogradu u jednom javno-komunalnom pre-duzeću i još uvek nema rešenje o za-poslenju, nego za sve te godine radi na ugovore od po tri ili šest meseci. Kad ste tako ‘zaposleni’, vi ne uživa-te mnoga druga prava koja proisti-ču iz radnog odnosa. Takođe, posto-je mere koje komplikuju Romima ži-vot – na primer, zapošljavanje Roma na javnim radovima: tamo su mnogo manje plaćeni od socijalne pomoći, a kada počnete da radite, gubite pravo na socijalnu pomoć. Romsko stanov-ništvo se nalazi u začaranom krugu bede iz kojeg ne uspeva da izađe”, za-ključuje Koko.

Redžepi dodaje da je postojeće, ve-oma loše stanje dodatno pogoršano epidemijom korona virusa.

“Nekih 40.000 Roma se bavi se-kundarnim sirovinama. Za vreme vanrednog stanja, oni nisu mogli da izađu, uopšte nisu mogli da rade svoj posao. I kada je neko izlazio, izlazio je na sopstvenu odgovornost. Zato lju-di nisu imali od čega da žive. Takođe, znatno je smanjena cena otkupa se-kundarnih sirovina, i to je bio veliki udar. Sa druge strane, imamo ljude koji se bave trgovinom, na pijacama, ni oni dva i po meseca nisu radili, a nisu imali nikakve subvencije drža-ve, iako doprinose punjenju gradskih budžeta. Trebalo je pomoći tim ljudi-ma. Država se nije setila da sakuplja-čima sekundarnih sirovina da zaštit-nu opremu, rukavice, maske ili vizire. Niko nije razmišljao o tim grupama”, zaključuje Redžepi. ¶

RADMILO MARKOVIĆ

DISKRIMINACIJA ROMA U PORASTUPrema poslednjem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, građa-ni Srbije stavljaju Rome na prvo mesto kada je reč o najviše diskriminisa-nim osobama u državi. Ova percepcija Roma kao najviše diskriminisane grupe je u porastu – 2016. je 39 odsto građana označilo Rome kao najdi-skriminisaniju grupu; u izveštaju iz 2019. ta brojka je skočila na 51 odsto.

Detalji ovog izveštaja otkrivaju i zašto je to tako: čak 36 odsto ispitanika saglasno je sa tvrdnjom da “Romi vole da kradu”, a 40 odsto njih sa tvrd-njom da je “lako podržavati Rome kad ti nisu u komšiluku”.

Skoro petina ispitanika ne bi želela Rome za svoje komšije, 11 odsto ne bi želela Rome kao kolege na poslu, 17 odsto ne bi želelo da vaspitač u vr-tiću bude iz romske zajednice, dok 35 odsto ispitanika ne bi želelo da se oni ili njihova deca venčaju sa pripadnicima romske zajednice.

Zanimljiv je i podatak iz izveštaja da ispitanici i ispitanice iz južne i istoč-ne Srbije u najmanjem procentu vide Rome kao ugrožene grupe, a isto-vremeno u najvećem broju smatraju da su izloženi diskriminaciji, čak duplo više nego osobe iz Vojvodine.

“Oni u najvećoj meri misle da i same ugrožene grupe mogu dovesti do diskriminacije. Ispitanici i ispitanice iz Beograda najviše vide Rome kao ugroženu grupu i najmanje se protive uvođenju posebnih mera”, navodi se u izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

5

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

DRŽAVA – NEPRIJATELJ SIROMAŠNIH

Po vodu do StrazburaSrbija je jedina zemlja u regionu koja nije uvela niti jednu posebnu meru socijalne politike prema najugroženijim građanima tokom vanrednog stanja i prvog talasa krize. Među njima dominiraju Romi

Krajem aprila, mediji su obja-vili da je Evropski sud za ljud-ska prava pokrenuo postupak

za izricanje privremene mere Repu-blici Srbiji zbog opasnosti od povre-de prava na život i zabrane nečo-večnog i ponižavajućeg postupanja prema Romima koji žive u neformal-nom naselju Čukarička šuma u Beo-gradu. Tako je otkriveno da 70 rom-skih porodica, usred prestonice, živi bez vode, kanalizacije i struje, u đu-bretu, sa pacovima.

U Čukaričkoj šumi živi nekoli-ko stotina ljudi koji su 1999. godine prebegli sa Kosova. Nezaposleni su, mnogi nemaju ni lična dokumenta. Preživljavaju od sakupljanja sekun-darnih sirovina. Imaju novca za naj-osnovniju hranu, a nemaju za higije-nu, ogrev ili bilo šta drugo.

Naselje u Čukaričkoj šumi je jed-no od 583 neformalna romska nase-lja u Srbiji. U skoro 40 odsto ovih na-selja kuće nisu priključene na vodo-vodnu mrežu, što znači da najma-nje 25.000 Roma i Romkinja u Srbiji živi bez vode.

Inicijativa za ekonomska i socijal-na prava A11 uputila je 17. marta apel srpskoj vladi za hitno preduzimanje mera za zaštitu najugroženijih, da bi već 20. marta, u saradnji sa Timom za socijalno uključivanje i smanje-nje siromaštva Vlade Republike Sr-bije i pojedinim stručnjacima u obla-sti socijalnih prava, pripremila Pred-log mera za zaštitu najugroženijih tokom borbe protiv korona virusa i prosledila ga Vladi Srbije, ali odgovor još uvek nisu dobili. U nemogućno-sti da dopre do državnih institucija, Inicijativa A11 obratila se Evropskom sudu za ljudska prava, ne bi li pod-setila Vladu Republike Srbije da ne

može da zanemaruje najugroženije, posebno u vreme pandemije.

Evropski sud je reagovao 22. apri-la. Međutim, nakon tri dana je i po-vukao postupak protiv Srbije, pošto je Srbija odgovorila da razume teži-nu situacije u kojoj se nalaze Romi u ovom naselju, ali da im se još niko od nadležnih gradskih i opštinskih vla-sti nije ni obratio, a kamoli posetio ili dopremio pomoć. Zato je Sud prepo-ručio Inicijativi A11 da podnese nov zahtev lokalnim organima, što su ovi i učinili. Rezultati te nove intervenci-je su cisterna sa vodom koju su dobili Romi u Čukaričkoj šumi, i prehram-beni i higijenski paketi od Ministar-stva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i od Crvenog krsta.

najugroženija kategorija

Tokom vanrednog stanja, stanov-nici neformalnih naselja su najvi-še pogođena kategorija stanovniš-tva. Oni su zdravstveno pa i životno među najugroženijim, zato što tamo gde oni žive ne postoji vodovod. U re-dovnim uslovima oni sami dopre-maju pijaću vodu do naselja, ali je u uslovima zabrane kretanja to bilo ne-moguće. Nedostatak pijaće vode one-mogućio im je održavanje čak i mini-malnog standarda higijene.

Sledeći po ugroženosti su radnici za dnevnicu ili na crno, ljudi koji žive od onoga što zarade tog dana i ne-maju nikakvu ušteđevinu niti dru-gi prihod, niti dobijaju socijalnu po-moć. Oni su ostali bez prihoda onog trenutka kad je zabranjeno kretanje. To su sakupljači sekundarnih sirovi-na, ali i oni koji se bave brojnim dru-gim zanimanjima za dnevnu nado-knadu. Treća kategorija su pravno

nevidljiva lica, ljudi bez ličnih doku-menata. Njima nije pripala ni jedno-kratna novčana pomoć države od 100 evra, jer je uslov za to bio da građa-nin poseduje ličnu kartu. Romi spa-daju u sve tri ove najugroženije kate-gorije ljudi tokom vanrednog stanja.

“O tome kolike su razmere nebrige vlasti za probleme Roma i Romkinja i drugih koji su socijalno najugrože-niji možda i najbolje govori upravo slučaj naselja Čukarička šuma u Be-ogradu”, objašnjava za “Vreme” Da-nilo Ćurčić, programski koordina-tor Inicijative A11. “Uslovi života u ovom naselju su ispod svakog stan-darda, koji ljudima treba da se obez-bedi da bi oni živeli u dostojanstvu, a njime se niko ne bavi jer ovi ljudi živeći u šumi trenutno ne smetaju nijednom infrastrukturnom ili ka-kvom drugom projektu koji nam do-nosi rast BDP-a i sveopšti prosperi-tet. Zbog toga oni 21 godinu žive bez vode, struje i kanalizacije, bez puta i bez redovnog odnošenja smeća. Kada je izbila pandemija i uvedena potpu-na zabrana kretanja, oni nisu imali mogućnost ni da natoče vodu za piće, pošto se najbliža javna česma nala-zi izvan njihovog naselja. Pokušaji da se problem pristupa vodi u ovom naselju reši nisu se desili samo to-kom vanrednog stanja. Svako malo stanovnici i stanovnice ovog naselja pokušavaju sa nadležnim vlastima da razgovaraju o problemima sa kojima se suočavaju. Kako je tokom prvog ta-lasa korona virusa bilo praktično ne-moguće rešiti ovo pitanje, oni su se uz našu pomoć obratili Evropskom sudu za ljudska prava, čijim posred-stvom je zapravo makar privremeno rešeno pitanje pristupa vodi. Koliko god čudno zvučalo, ovi Romi su ume-

6

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

→

sto da im se dopremi cisterna vode (što se inače redovno radi onih dana kad je pritisak vode nizak u soliteri-ma na Novom Beogradu ili kada je vrućina u gradu), za tu cisternu vode morali da idu do Strazbura. Zamislite razmere nebrige i socijalne isključe-nosti ovih ljudi kada su oni za najo-bičnije komunalno pitanje morali da se tuže sa državom pred Evropskim sudom za ljudska prava.”

Ovog avgusta Vlada Srbije formi-rala je Radnu grupu za koordinaciju aktivnosti za unapređenje položaja Roma, kojoj predsedava premijerka Ana Brnabić. Zadatak Radne grupe je da uspostavi međusobnu saradnju, da usmerava poslove organa državne uprave, da podržava i prati sprovo-

đenje utvrđenih mera i aktivnosti za unapređenje položaja Roma u Srbiji.

bez odgovora

Krajem septembra, prema izvešta-ju Inicijative A11, Srbija je jedina ze-mlja u regionu koja nije uvela niti jednu posebnu meru socijalne po-litike prema najugroženijim građa-nima tokom vanrednog stanja i pr-vog talasa krize. Reč je o desetina-ma hiljada korisnika socijalne po-moći, ljudima koji rade na crno ili za dnevnice, beskućnicima, stanov-nicima neformalnih naselja, ljudima koji su pravno nevidljivi zato što ne-maju lična dokumenta, izbeglicama, migrantima, tražiocima azila, stari-

jim sugrađanima koji nemaju status penzionera a socijalno su ugroženi. To su ljudi čiji minimum socijalnih i ekonomskih prava država nije zašti-tila, izlažući ih time realnom riziku od dodatnog osiromašenja.

Danilo Ćurčić iz A11 kaže da “Vla-da, pa ni nadležna ministarstva do sada ni na koji način nisu reagovali na informacije koje smo izneli. Ra-dikalna promena pristupa krizi i položaju onih koji su najugroženiji nam je preko potrebna, ali je sasvim izvesno da je ona ako ne nedostižna pod ovim okolnostima, onda jako ni-sko na listi prioriteta vlasti.” Ćurčić navodi da su “druge zemlje u okru-ženju povećavale socijalna davanja najsiromašnijima ili uvodile poseb-ne transfere, a kod nas se to svelo na 100 evra svakome (a zapravo malo kome od onih koji su najugroženiji i koji nisu ni mogli da se kvalifi kuju za pomoć), kao i na potpunu nebri-gu za potrebe i probleme sa kojima se suočavaju oni koji su najugrože-niji. Podsećanja radi, prvo uključe-nje ministra Đorđevića u suštinska pitanja oko funkcionisanja njegovog resora tokom korona krize desilo se kad je Pošta na nekoliko dana obusta-vila isplatu socijalne pomoći, bez ika-kvog razloga i obrazloženja. Brojni su problemi nastali u radu ustanova so-cijalne zaštite (neki od njih i danas su vidljivi, ali se o njima ne govori pre-više, kao što su zaključavanje ovih in-stitucija i nemogućnost izlaska nji-hovih korisnika). Čak i da se mislilo da će se nova vlada baviti time, su-deći prema ekspozeu mandatarke i prvim koracima koji se preduzima-ju, ova pitanja jednostavno neće sko-ro doći na red. Zbog toga će se broj onih koji žive u siromaštvu poveća-ti, nejednakosti produbiti a oni koji su najugroženiji ostati potpuno pre-pušteni sami sebi.”

Prošlog meseca, povodom Svetskog dana borbe protiv siromaštva, Inici-jativa A11 je objavila da Srbija spada među zemlje sa najvećom nejedna-košću u Evropi, zemlje u kojima su domaćinstva izuzetno fi nansijski op-terećena troškovima stanovanja. Po-daci Svetske banke, koje citira i Tim

� “Na koji način Romi i Romkinje koji žive u

neformalnim naseljima održavaju higijenu

ruku koja je neophodna radi sprečavanja

širenja virusa ako nemaju vodu? Kako romsko

dete da ide u školu preko RTS-a ili onlajn

učionice ako nema ni internet ni računar”

Foto: Ivana Aćimović

7

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

→ za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade RS, kažu da su “Se-verna Makedonija, Albanija i Koso-vo proširili obim korisnika socijalne pomoći” tokom kovid krize, da je Se-verna Makedonija za pet meseci pro-dužila pravo na energetski dodatak. U Bosni i Hercegovini neke lokalne samouprave su dodeljivale novčanu pomoć socijalno ugroženima, na Ko-sovu je tri meseca isplaćivana dodat-na novčana pomoć za penzionere sa najnižim penzijama, za domaćinstva bez formalnih prihoda i za radnike koji su izgubili posao u tom periodu.

Albanija je sa 300 evra dotirala rad-nike koji su ostali bez posla.

Kako bi se što bolje pomoglo naju-groženijima, Inicijativa A11 je pred-ložila Vladi osnivanje trećeg kriznog štaba koji bi se, pored onih koji se bave privredom i zdravljem, bavio merama za socijalno najugroženije kategorije našeg stanovništva. “Ovaj naš predlog nije nikakva revolucio-narna stvar. Do ovog predloga smo došli upravo na osnovu iskustava iz našeg rada sa najugroženijima i ana-lizom onoga što su obaveze države u pogledu zaštite najugroženijih u si-

tuacijama koje se tiču krize kao što je ova. Uprkos početnim signalima da bi se tako nešto moglo dogoditi, mi ni do danas nismo dobili ni jedno jedi-no slovo odgovora na ove predloge.”

Nikakva reakcija nadležnih nije usledila, kaže Danilo Ćurčić, ni po-vodom nebrojeno puta ponovljenog pitanja “na koji način Romi i Romki-nje koji žive u neformalnim naselji-ma održavaju higijenu ruku koja je neophodna radi sprečavanja širenja virusa ako nemaju vodu? Kako rom-sko dete da ide u školu preko RTS-a ili onlajn učionice ako nema ni inter-net ni računar? Kako Romi da preži-ve od socijalne pomoći koja je uvred-ljivo niska ako je oko nas sveopšti pad privredne aktivnosti, pa ni poslovi u neformalnoj ekonomiji ne mogu da se da pogode sa gazdama? Kako be-skućnici da poštuju mere distancira-nja ili da se ne kreću tokom policij-skog časa ako Prihvatilište za odrasla i stara lica ne prima nove korisnike, kako posle taj beskućnik da plati ka-znu kod sudije za prekršaje jer je za-tečen na ulici za vreme vanrednog stanja? Sve su to pitanja koja su mu-čila, a i danas muče najugroženije. Sva su ona bez odgovora.”

Odgovoran potez države u ovoj si-tuaciji, koji je u skladu sa standar-dima ljudskih prava, bila bi, sma-tra Danilo Ćurčić, “prilagođavanja koja su neophodna da bi najugrože-niji mogli na jednak način da ostva-ruju prava kao i ostatak stanovniš-tva. Umesto toga, nemar koji pomi-njem nije ništa drugo do diskrimi-nacija najugroženijih i njihovo da-lje guranje na marginu. Kako se Sr-bija nosi sa krizom, podseća pomalo i na situaciju kada dete zatvori oči misleći da će ono čega se plaši time nestati, sa jednom malom razlikom – dete je naivno, a država neprija-teljski nastrojena prema siromašni-ma. Na kraju, postojeći krizni štab ne bavi se problemima najugrože-nijih ljudi upravo zato što se i ina-če, kad nije kriza, malo ko bavi pro-blemima ovih ljudi. Virus je ogolio nejednakosti za koje nadležni i ne znaju šta bi sa njima.” ¶

SONJA ĆIRIĆ

ROMI I POLITIKA

Romske političke partije prvi put su ušle u Narodnu skupštinu posle par-lamentarnih izbora 2007. godine. Po jednog poslanika imale su liste Uni-ja Roma Srbije – Dr Rajko Đurić i Romska partija – Srđan Šajn. U nedav-no izabranoj vladi nema nijednog Roma. U načelu, političke stranke se zalažu za toleranciju i prava nacionalnih manjina, a nekoliko njih pominje Rome u svojim programima. Srpska napredna stranka, na primer, navodi, najavljujući reviziju strategije za unapređenje položaja Roma, da će “gde god je to potrebno, inicirati i po-držati donošenje mera za unapređenje pune i efektivne ravnopravnosti između pripadnika nacionalne manjine i onih koji pripadaju većini, u svim oblastima ekonomskog, socijalnog, političkog i kulturnog života”. Međutim, u praksi, na listi za junske parlamentarne i lokalne izbore ima-li su jednog pripadnika romske manjine i to na 170. mestu. Srđan Šajn, koji vodi Romsku interparlamentarnu organizaciju, a svo-jevremeno je bio i na čelu Vladinog saveta koji se bavio pitanjem pra-va Roma, rekao je za portal Istinomer da politička participacija Roma u odnosu na druge manjine nije ista. Kaže da, prema zvaničnim podaci-ma, u Srbiji živi oko 140.000 Roma, a nezvanično ima ih oko pola milio-na. Romski jezik nije zvanični jezik, a na primer rusinski i slovački jesu. Slovaci i Rusini imaju svoje zavode za kulturu, a Romi nemaju. Časopis na romskom jeziku više ne postoji. Ispričao je i da je Romska partija, koja nije bila za bojkot ovogodišnjih izbo-ra, pokušala da razgovara sa svim partijama koje su izašle na izbore. “Ni-jedna nije bila raspoložena da obezbedi mesto na takozvanim prolaznim kvotama”, kazao je, i naveo da je jedno romsko udruženje bilo na listi kod Čede Jovanovića, a jedno udruženje je podržalo Muamera Zukorlića nakon što je predao listu. Navodi i da su skupili 6500 potpisa, ali da su poslednje nedelje prestali zato što su im pretili smrću, po mnogim mestima u Srbiji su ih napadali, ljudima koji su hteli da potpišu njihovu listu prećeno je da će im biti oduzeta socijalna davanja. Sve su prijavili MUP-u, ali bez rezul-tata. Potpredsednik njihove stranke je štrajkovao glađu sa Boškom Obra-dovićem kako bi dobio garancije da će ljudi na terenu biti bezbedni, ali iz policije nisu hteli da razgovaraju o tome. “Svest Roma jeste sazrela za ovih dvadeset godina, ali ipak suštinski nismo promenili svest u Srbiji da Romi treba da budu deo političkog života. Najveći uspeh Romske partije biće kada ne bude bilo potrebe da ona postoji, kada velike političke partije budu ima-le Rome na svim pozicijama”, smatra Srđan Šajn.

8

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

LIČNI STAV

Poznajete li svoje komšijePrva žena doktor nauka u modernoj Evropi bila Romkinja Sofi ja Kovalevskaja; autor jedne od najprevođenijih knjiga na svetu, Hodočasnikova putovanja, bio je engleski Rom Džon Banjan; Romi u svojim redovima imaju i dobitnika Nobelove nagrade za medicinu. Ovako se može nabrajati unedogled…

Primećujemo ih samo kod kontejne-ra, kada prose ili kada prolazimo po-red njihovih naselja. Okrećemo glavu

kada sednu pored nas u gradskom prevozu ili zajedno sa nama čekaju u redu u prodav-nici, pošti, kod doktora...

Skloni smo da prokomentarišemo: “Oni su takvi! Šta očekuješ!?” ili “Nikada neće biti kao mi! To je druga kultura!” Kažemo “ciganska posla”.

Da, govorim o Romima, našim komšija-ma i našim sunarodnicima i sapatnicima već sedam vekova.

Za one koji to ne znaju, Romi su narod indijskog po-rekla čiji su preci napustili Severnu Indiju pre hiljadu godina. Na teritoriju Vizantijskog carstva su došli u 13. veku i tada su počeli da se naseljavaju po čitavom evrop-skom kontinentu. U Srbiju su došli polovinom 14. veka.

Danas u Evropi živi oko 12 miliona Roma, kojima je če-sto uskraćeno pravo na obrazovanje, posao, zdravstvenu zaštitu i/ili krov nad glavom. Romi su, takođe, izloženi prisilnom iseljavanju, rasističkim napadima, ubistvima i policijskom nasilju. Od njihovog stupanja na evropsko tlo pripadnici romskog naroda su proterivani, proganja-ni, deportovani, uskraćivana su im sva prava i slobode, što je dovelo do segregacije i života na margini.

Oni su građani Evrope, njena najbrojnija nacionalna manjina, i žive u svakoj državi članici Saveta Evrope, osim u Malti. Mnoge romske zajednice danas žive u više nego teškim uslovima, a njihovo učešće u javnom živo-tu je veoma ograničeno.

uzgajana diskriminacija

Iako je poslednjih godina postignut određeni napre-dak u poboljšanju ekonomskog i socijalnog razvoja Roma u Evropi, čini mi se da postoje ozbiljne prepreke prou-zrokovane duboko ukorenjenim predrasudama, stere-otipima, diskriminacijom, ukratko – anticiganizmom.

To je ono što svi mi zaboravljamo i bez griže savesti kri-vimo Rome za sve i svašta. Zadojeni pričama, iz generacije u generaciju, u strahu da će nas “ukrasti Cigani”, nastavili smo da mrzimo ono što ne poznajemo, osuđujemo i odba-cujemo ono što nismo ni probali da razumemo.

Ali, da se vratim na anticiganizam. Uzrok i posledicu sadašnjeg, ali i svevremenskog položaja Roma. Defi nicija kaže da je to po-seban vid rasizma, “ideologija koja je za-snovana na rasnoj superiornosti, forma dehumanizirajućeg i institucionalnog ra-sizma prema pripadnicima romske zajed-nice uzgajana istorijskom diskriminaci-jom, koja se, pored ostalog, izražava nasi-ljem, govorom mržnje, eksploatacijom, sti-gmatizacijom i najeklatantnijom vrstom diskriminacije”(defi nicija Evropske komi-

sije protiv rasizma i netolerancije, ECRI).U stvari, anticiganizam je relativno nov pojam za sta-

ru društvenu pojavu – mržnju, marginalizaciju i pro-gon Roma. Možda ovo zvuči grubo, ali u stvari ovo su birane reči. Tako je, na primer, tokom istorije, jedna od omiljenih zabava čeških i nemačkih careva bila “lov na Rome”; u Španiji i Finskoj upotreba romskog jezika ka-žnjavana je odsecanjem – jezika.

Po naredbi Marije Terezije, romska deca su oduzimana od roditelja i vaspitavana u “civilizacijskom duhu”. Ova-kav sentiment prema njima imao je za posledicu da je u Holokaustu stradalo oko milion i po Roma. Užasni doga-đaji i progoni nisu prestali nakon Drugog svetskog rata.

Serija nesrećnih događaja se nastavlja, od neprizna-vanja i neprepoznavanja romskih žrtava genocida do prisilne sterilizacije Romkinja u Čehoslovačkoj, Mađar-skoj, Danskoj i Švajcarskoj, uskraćivanja prava, smešta-nja dece u specijalne škole i upornog ignorisanja njiho-ve kulture, jezika i običaja.

Krajem 20. veka u Srbiji su dvojica skinsa ubili trinaesto-godišnjeg Dušana Jovanovića, usred Beograda, dok je kupo-vao sok. Navijači FK Rada su u jesen 2000. godine nasmrt pretukli poznatog glumca Dragana Maksimovića, jer je bio “tamnijeg tena”. Ako mislite da je to sve prestalo u 21. veku, grdno se varate! U bestijalnom, višemesečnom pohodu če-tvorice neonacista na romska naselja u Mađarskoj ubijeno je šestoro Roma, među kojima i četvorogodišnji dečak. U Ukrajini je pre dve godine bilo nekoliko ozbiljnih napada i progona Roma u kojima su dve osobe izgubile život. Slični slučajevi mogu da se pronađu u skoro svakoj evropskoj dr-žavi, od Češke i Slovačke pa do Francuske, Italije i Švedske. →

Gordana Nešović

Novinarka i urednica dnevne radio-emisije “Romano Them – Svet Roma” na Radio Beogradu

9

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

INTERVJU: ZORAN SIMIĆ, BIZNISMEN

Stepenik po stepenik“Odrastao sam u vreme kada ljudi nisu primećivali različitost, makar je mi kao deca nismo primećivali. Ali početkom devedesetih sve se menja. (…) Mene je ubistvo Duška Jovanovića 1997. osvestilo da treba da postanem politički i društveno aktivan, ali sam diskriminaciju uočavao i pre toga. Počev od toga da čujem na ulici da se detetu preti: ‘budi dobar ili će Cigani da te pokupe’, jer koliko nam god to izgledalo bezazleno, nekima i simpatično, od takvih rečenica sve počinje”

Zoran Simić je jedan od najuspeš-nijih romskih biznismena u Sr-biji. Napravio je dve fi rme, jed-

nu za čišćenje i jednu za reciklažu, i obe su dobile silna priznanja i nagra-de, domaće i međunarodne, OEBS ih je proglasio najboljim romskim fi rma-ma i nagradio ih dobrom opremom. Simić pravi i hotel u Mladenovcu, u međuvremenu je prodao preduzeće za reciklažu. Immoclean, preduzeće za čišćenje, ima 160 zaposlenih. “Za-poslene nisam birao po boji kože, ali je značajan broj zaposlenih Romkinja. Ponosni smo jako na tu fi rmu, sad će 12 godina kako postoji. Sve svoje oba-veze uvek smo ispunjavali na vreme, kako prema zaposlenima tako i prema državi. Imamo ideja, ne fali nam ener-gije, s hotelom u Mladenovcu pokuša-ćemo i nešto novo, i na dobrom smo putu da ostvarimo ono što smo plani-rali. Kada budemo zapošljavali ljude u hotelu, neće nacionalnost biti presud-na, zapošljavaćemo najbolje. Ipak, ni-kad nisam krio da želim da zaposlim što veći broj pripadnika romske naci-onalne manjine, pogotovo Romkinje, kao najranjiviju grupu unutar zajed-nice, da pokušam da im predočim da time što rade doprinose i sebi i svojoj

porodici, na kraju i celoj romskoj za-jednici i državi u celini. Zato je važna obuka, zaposleni u našem preduzeću imaju mogućnost da pohađaju semi-nare, da se edukuju, da kroz motiva-cione treninge shvate koliko su rad, učenje i napredovanje – važni”, kaže Zoran Simić na početku razgovora za “Vreme”.

Simić ima 46 godina, rođen je u Beogradu, odrastao u Rakovici, gde i danas živi s porodicom.

“VREME SOLIDARNOSTI”: Da

li ste u detinjstvu doživeli bilo

koju vrstu diskriminacije, nasi-

lja, pamtite li uvrede na račun

svoje nacionalne pripadnosti i

boje kože?

ZORAN SIMIĆ: Odrastao sam u vre-me kada ljudi nisu primećivali različi-tost, makar je mi kao deca nismo pri-mećivali. Sve do pred kraj srednje ško-le i nekog mog ulaska u svet odraslih, u ozbiljniji život, ni ja a ni moja po-rodica nismo primećivali da smo na bilo koji način “obeleženi”, “izdvoje-ni”, “drugačiji” kao pripadnici romske nacionalne manjine. O diskriminaci-ji, mržnji, o tome da ne govorim, jer zaista tako nešto nije postojalo. Naši porodični prijatelji, komšije, drugari

Duboko ukorenjen anticiganizam doveo je do toga da Romi i dalje žive izdvojeni od većinskog društva, često na obodima naselja i gradova, u več-nom strahu da će njih ili članove nji-hovih porodica neko pretući ili ubiti samo zato što su “drugačiji”. Koliko su im ugrožena osnovna ljudska pra-va pokazuje podatak da je svaki dru-gi pripadnik romske populacije bio barem jedanput u životu žrtva dis-kriminacije. Polovina Roma na Za-padnom Balkanu ne može da osigu-ra hranu za svaki dan i barem jedan član njihove porodice je prethodnog meseca otišao na spavanje gladan.

šta sve ne znamo

Možda mislite da su ovi podaci pre-terivanje. Ali kada sledeći put bude-te sudili o nekome o kome ne znate ama baš ništa, zastanite, udahnite i razmislite.

Znate li, na primer, da je prva žena doktor nauka u modernoj Evropi bila Romkinja Sofi ja Kovalevskaja; autor jedne od najprevođenijih knjiga na svetu, Hodočasnikova putovanja, bio je engleski Rom Džon Banjan; Romi u svojim redovima imaju i dobitnika No-belove nagrade za medicinu. Ljubitelji-ma fudbala je verovatno poznato da od fudbalera romskog porekla može da se napravi tim koji bi bio najbolji na sve-tu. Ne verujem da bi ijedan drugi na-cionalni tim mogao da ih pobedi. Gi-tarista Rolingstonsa Ron Vud takođe je Rom. Ovako se može unedogled…

Nisu Romi samo sakupljači sekun-darnih sirovina, čistačice i prosjaci koji žive u neformalnim naseljima. Možda je doktor koji vas godinama leči Rom, možda su Romkinje i ona divna pravnica ili medicinska sestra koje vam se svaki put nasmeše i po-mognu. Velika je verovatnoća da je neke od vas u školi učio i naučio uči-telj, nastavnica ili profesor romskog porekla. Možda su vam prve komši-je romska porodica sa onom divnom, vaspitanom decom od kojih jedno samo što nije diplomiralo, a ono mla-đe je najbolji đak u gimnaziji.

Samo treba otvoriti oči i srca. Vredeće. ¶

10

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

→

iz škole, pa svi su znali da smo Romi, nikada nas zbog toga nisu isključiva-li iz normalnog života, naprotiv, od kada pamtim bili smo deo društva, bez razlike i bez ostatka. Ali stigle su devedesete, kad se sve menja. Zavr-šio sam srednju školu 1993. Tada prvi put primećujem da su postali aktuel-ni ti neki stereotipi, uvrede na nacio-nalnoj osnovi, reagovanje na druga-čiju boju kože, to je već retorika deve-desetih koju su osetili ne samo Romi nego svi građani Srbije. Mene je ubi-stvo Duška Jovanovića 1997. osvestilo da treba da postanem politički i druš-tveno aktivan, ali sam diskriminaciju uočavao i pre toga. Počev od toga da čujem na ulici da se detetu preti: ‘budi

dobar ili će Cigani da te pokupe’, jer koliko nam god to izgledalo bezazle-no, nekima i simpatično, sa tim re-čenicama sve počinje, pa do toga da romska deca ne treba da idu u školu sa decom većinskog stanovništva, ili da moraš da kriješ da si Rom ukoliko želiš da napreduješ u poslu koji “nije za Rome”.

Šta se vama lično dogodilo?

Imao sam devojku, Srpkinju, četiri godine smo se zabavljali, bila je to oz-biljna veza. Jedan od glavnih razloga našeg razlaza bio je taj što njeni rodi-telji nisu mogli da prihvate da se nji-hova ćerka zabavlja s Romom. Mada se ona sve vreme dosta dobro nosi-la s njihovim neslaganjem, na kraju,

kad shvatite da je to nešto što će ce-log života uticati na porodične od-nose, uz još neke okolnosti, razlaz je bio neminovan.

Nedavno je obeleženo 23 godine

od ubistva trinaestogodišnjeg

Dušana Jovanovića...

Ne znam da li je zbog korone, ali tog dana nije bilo mnogo ljudi. Bio sam jedan od inicijatora da se posta-vi spomen-ploča Dušanu Jovanoviću, da se nikad ne zaboravi zašto je stra-dao dečak koji je otišao po koka-kolu. Ubili su ga skinhedsi zato što je bio Rom. Spomenuo sam i glumca Dra-gana Maksimovića, koga su nasmrt prebili ponovo skinhedsi, i rekao sam da moj grad ne može biti onaj u kom

� “Bio sam jedan od inicijatora da se postavi spomen-ploča Dušanu Jovanoviću,

da se nikad ne zaboravi zašto je stradao dečak koji je otišao po koka-kolu.

Ubili su ga skinhedsi zato što je bio Rom. Spomenuo sam i glumca Dragana

Maksimovića, koga su nasmrt prebili isto skinhedsi, i rekao sam da moj grad

ne može biti onaj u kom se događaju takva ubistva. Kakva je to zemlja u kojoj

te tuku zato što si Rom i nikom ništa? Ultradesničari, pripadnici nasilničkih

navijačkih grupa, oni koji oživljavaju simbole nacističke Nemačke i klanjaju

im se i danas u 21. veku, njih je zapravo mnogo manje od nas, običnog sveta

koji želi običan život, ali su mnogo glasniji i neuporedivo agresivniji”

11

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

se događaju takva ubistva. Kakva je to zemlja u kojoj te tuku zato što si Rom i nikom ništa? Ultradesničari, pripadnici nasilničkih navijačkih grupa, oni koji oživljavaju simbo-le nacističke Nemačke i klanjaju im se i danas u 21. veku, njih je zapravo mnogo manje nego nas, običnog sve-ta koji želi običan život, ali su mno-go glasniji i neuporedivo agresivniji. Zbog svog neznanja, nemoći, nesve-sni onoga što zapravo čine, žele da potčine jednu nacionalnu manjinu. I to nije samo problem u Srbiji, veliki problem narastanja desnice i ekstre-mista imaju zemlje Evropske unije.

Romi koji ovde žive nemaju svoju državu, maticu, nama je jedina dr-žava Srbija. Mađari, Rumuni, Hrva-ti, Bošnjaci u Srbiji imaju svoju ma-ticu i zato su u daleko povoljnijem položaju. Ali, nikada nisam razdva-jao Rome i Srbiju.

Drugi je problem – siromaštvo.

Unazad dvadeset i kusur godina borim se da, koliko god mogu, pomo-gnem Romima da izađu iz tog začara-nog kruga bede i siromaštva, ali to nije samo borba za romska prava i bolji ži-vot Roma, borio sam se uvek za našu zemlju. Siromaštvo je drugi, težak pro-blem koji romska nacionalna manjina ne može da prevaziđe, i dobrim delom je odgovorna za to. U jednom kratkom periodu kad su Romi imali svog pred-stavnika u parlamentu, nedavno pre-minulog Rajka Đurića, verovao sam da smo krenuli putem ozbiljnih pro-mena. Ali Romi u Srbiji su bili i ostali samo moneta za potkusurivanje. Na sam dan izbora dâ im se malo novca i hrane da zaokruže koga treba. Dru-gačije bi bilo da Romi imaju svoje poli-tičke predstavnike. Poslednjih godina postoje afi rmativne mere za obrazo-vanje, to je nešto što je jako važno jer samo u sistemu u kojem Romi imaju iste uslove, u kojem mogu da pohađaju srednju školu i završe studije, možemo sutra imati Rome u svim institucijama i na mestima s kojih se odlučuje, bar tamo gde se raspravlja o budućnosti i životu Roma.

Jedan ste od osnivača Unije

Roma Srbije. Zašto ste odustali

od politike?

Pokušali smo 2004. go-dine da se politički orga-nizujemo. Rajko Đurić i ja smo u mojoj kući na-pravili Uniju Roma Sr-bije. Bio sam generalni sekretar Unije, a 2007. imali smo pravih 20.000 glasova, i jednog posla-nika u Skupštini. Rajko Đurić nas je predstav-ljao i ti dani su za mene bili svetlo u tunelu. Uni-ja je imala preko 80 op-štinskih odbora, naju-mnije romske glave, pri-ključili su nam se i ljudi koji nisu Romi. Ideja nam je bila da povežemo sve najbolje Rome u Srbiji, a kad kažem najbolje, mi-slim na one koji bez ob-zira na ono što rade, da li su poljoprivrednici, za-natlije, radnici, studenti ili srednjoškolci, imaju ideju da sledeća genera-cija u njihovoj porodici napravi korak više. Tu ideju imam ja, kao što je imao i moj otac, kao što je imao i Rajko Đurić. To su i oni ljudi koji su spremni da se prekvalifi kuju radi posla, da iskoriste afi rmativne mere u obrazovanju, koji će pronaći način i institucije da, ukoliko su spo-sobni, iako im materijalni status to ne dozvoljava, završe studije. Veruj-te, i dalje ima institucija i ljudi koji-ma se možete obratiti, to govorim i iz ličnog iskustva i to sam prvo re-kao svojoj deci.

Uvek spominjem Sonju Liht, ona je moj politički mentor, draga i izu-zetno važna osoba u mom životu. Zahvaljujući njoj i njenom Beograd-skom fondu za političku izuzetnost, mnogo sam naučio i proputovao. Da-nas sam ponosan jer će me moja deca “prešišati” i napraviće sigurno stepe-nik ili dva više od mene. Video sam snagu u toj našoj Uniji Roma Srbije, ali po onoj staroj, nažalost, dogodi-lo se – zavadi pa vladaj. Nas su tamo zavadili i svako, uključujući i mene, snosi svoj deo odgovornosti za neu-speh. Jedan mi je čovek tada rekao:

“Vi, Romi, sad ste ušli u parlament i nećete skoro.” Bio je u pravu. Rajka Đurića Romi nažalost nisu razumeli, bio je perjanica tadašnjeg parlamen-ta, najumnija romska glava. Nažalost, i on je sada otišao.

Da li je od tog doba napravljen

pomak nabolje? Radili ste u Mi-

nistarstvu za ljudska i manjin-

ska prava od 2007. do 2009.

O Romima se mnogo priča, ali se malo uradi za njih. U Ministarstvu sam bio koordinator za readmisiju. Bio sam u Evropskoj komisiji u Bri-selu i u Strazburu, u Savetu Evrope. Pitanje Roma od onda do danas se nije promenilo, sve ono o čemu smo pričali tada, i danas je nepromenje-no – ista meta isto odstojanje. Kad se završe seminari i konferencije, po-gase kamere i svetla, nikakvog po-maka nema, ništa se ne događa. Po-stoje Romi koji se nalaze u državnim institucijama, ali oni su tamo ike-bana – niti mogu nešto da predlo-že, niti da urade za dobro Roma. Oni tamo zastupaju sebe za svoju platu i nikoga više, jer romska nacional-

12

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

na manjina nema koristi od toga što oni tamo sede. Dobra je stvar države što imamo romske medija-tore pri zdravstvenim centrima, što imamo asistente pri školama i ko-ordinatore u lokalnim samoupra-vama, a loše je to što se tim ljudima produžava ugovor na godinu dana, još uvek nisu u sistematizaciji. I to traje već desetak godina. Ne veru-jem da bi državi bio problem da si-stematizuje pedesetak medijatora/-

ki, a oni rade mnogo važan posao za ovu državu. Glavna su veza između romskih mahala i zdravstvenih cen-tara. Imaju platu dvadesetak hilja-da dinara. Sada, u doba korone, mi nemamo sistematizovana ta mesta. Posebno mi je neverovatno kad ču-jem da je koordinator za romska pi-

tanja pripadnik neke druge manjine ili većinskog stanovništva. Pa kako on može da zna teren i Rome bolje od samog Roma? O zloupotrebama pred izbore i na sam dan izbora da i ne govorim.

Dobro je što danas imamo mnogo dece na fakultetima i oni će uskoro biti naša najveća snaga. Oni će usko-ro preuzeti odgovornost vođenja svo-je nacionalne manjine i pomoći će i Romima i Srbiji. Mladi ljudi će mora-ti da se organizuju, to je moja proce-na, samo je pitanje vremena. Nama Romima ide naruku i to što su u pre-govorima o članstvu u EU nezaobi-lazna poglavlja o ljudskim pravima, manjinama, vladavini prava. Tu je naša šansa. To znači da se približio dan kada će obrazovani Romi mora-ti da dođu na neka mesta u institu-cijama ove države s kojih će moći da odlučuju o budućnosti romske naci-

onalne manjine. Onda će nam svima biti bolje.

U doba korone, Romima pre-

ti humanitarna katastrofa, a

o njima se i ne govori. Pretpo-

stavljam da je besmisleno da

vas pitam postoje li podaci o

obolelima od kovida u romskoj

populaciji u Srbiji?

Ne postoje podaci o tome koliko je Roma u Srbiji, a ne koliko je Roma obolelo ili umrlo od kovida 19, mada bismo to možda i mogli da sazna-mo upravo preko ovih medijatora. U zvaničnom popisu je stotinak hi-ljada Roma, a određene NGO kažu da nas ima između 600 i 700 hilja-da. A onda, nema vas u parlamentu, nema vas u institucijama, nevidljivi ste, tamo gde se odlučuje.

Kovid 19 je užasan problem za či-tavu zemlju, zamislite kakav je tek problem korona u populaciji u ko-joj u bedi i apsolutnom siromaštvu živi više od 80 odsto ljudi! To su lju-di koji nemaju novac za hleb, a ne za maske, rukavice ili alkohol. To su lju-di koji žive bez struje, vode, kanali-zacije, a onda se od tih ljudi zahteva da se uključe u društvo, da idu u ško-lu, na posao.

Kako vaša deca odrastaju danas

u Beogradu?

Sve ono što nam se dešavalo una-zad 30 godina urušilo je ljudske i društvene odnose do neprepozna-vanja. Ja sam makar imao bezbriž-no detinjstvo i ranu mladost, one ne-maju čak ni to. Ali to će reći svaki roditelj danas u Srbiji, bez obzira na svoju boju kože. Istraživanja su neu-moljiva: više od 90 odsto ljudi u Srbi-ji ne bi dozvolilo svojoj deci da sklo-

pe brak s pripadnikom/-com romske nacionalnosti, nije mali broj poslo-davaca koji ne žele da zaposle Rome, iako ispunjavaju sve uslove za to, za-tim narastajuća ekstremna desnica ne samo u Srbiji nego u celoj Evro-pi… sve to nisu preduslovi za neku bezbrižnu mladost.

Nedavno mi je supruga preminula, svima nama veliki oslonac i snaga u životu, moja životna saputnica i par-tner u poslu. Naše ćerke sada vaspita-vam sam. Ono što im govorim svaki dan jeste da moraju da budu najbolje u onome što rade. To će ih zaštititi na svaki način kod ogromne većine lju-di u ovoj i svakoj drugoj državi. Mi-slim da su u ogromnoj većini oni koji boju kože neće staviti na prvo mesto prilikom odlučivanja o njima, to mi-slim i tome se nadam. Danas je sva-ko od nas, pripadnika bilo koje naci-onalne manjine a pogotovo romske, za koju tvrdim da je najranjivija jer više nije ni na marginama, nego pot-puno isključena iz društva, danas je dakle svako od nas, makar jednom, a sigurno mnogo češće, doživeo neku vrstu diskriminacije.

Moja ćera je skoro imala simpati-ju. Njegova mama nije bila zadovolj-na: “Ne znam zašto ideš sa tom Ci-gankom”, rekla mu je. Moja ćera je najbolji đak u XIII beogradskoj gi-mnaziji, nisam želeo da se mešam u njen izbor, naprotiv, prihvatio sam ga. Ali kao njen otac, uostalom kao i svaki otac uspešnog deteta, verujem da ona sa svojim obrazovanjem, vas-pitanjem i stavom zaslužuje mnogo više. A onda se dogodi da treba da joj objašnjavam, u njenoj 18. godini, da će je takve uvrede pratiti celog ži-vota, i to u 21. veku i obično od onih ljudi kojima bi, prema svom vaspi-tanju i obrazovanju, trebalo da bude nedostižna.

Osim te epizode, u ovom trenutku ne mogu da kažem da mojoj deci u društvenom smislu nešto fali. Ima-ju dobre drugove i drugarice, u našoj kući su uvek neka deca, mladi ljudi, lepo vaspitani. Pretpostavljam da ih ne vole svi podjednako, i to je u redu, ne treba svi ni da ih vole. ¶

ZORA DRČELIĆ

� “U jednom kratkom periodu kad su Romi imali

svog predstavnika u parlamentu, nedavno

preminulog Rajka Đurića, verovao sam da smo

krenuli putem ozbiljnih promena. Ali Romi u Srbiji

su bili i ostali samo moneta za potkusurivanje.

Na sam dan izbora dâ im se malo novca i hrane

da zaokruže koga treba. Drugačije bi bilo da

Romi imaju svoje političke predstavnike”

13

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

SEĆANJE

Naša je odgovornost pred budućnošćuKao što je Vuk Karadžić predstavio svetu srpski jezik, i istoriju i kulturu Srba, za Rome je to učinio Rajko Đurić

Zvala sam ga u petak i zamolila za intervju s namerom da pri-čom o njegovom radu pred-

stavimo posebnosti kulture rom-ske manjine i da se osvrnemo i na život Roma u Srbiji. Bez dvoumlje-nja je pristao.

"Uvek ću rado da pričam o tome, nema drugog načina da svet sazna ko smo i šta smo, a i kako nam je", re-kao je. Predložio je da komuniciramo pismeno zato što je "sad takvo vreme i moramo da mu se prilagodimo". U nedelju sam mu poslala pitanja, a u ponedeljak ujutru 2. novembra sa-znala da je preminuo.

Rajko Đurić je za sobom ostavio četrdesetak naučnih radova i stu-dija iz oblasti istorije, jezika i kul-ture Roma, kojima se svrstao među vodeće romologe na svetu. Autor je kapitalnih dela Istorije romske knji-ževnosti i Pravopisa romskog jezika, Istorije Roma pre i posle Aušvica, za-tim Istorije holokausta Roma, Grama-tike romskog jezika, Standardizacije romskog jezika, njegova monografi ja Romi sveta (koautor Nebojša Toma-šević) imala je jugoslovensko, itali-jansko, englesko, američko i japan-

sko izdanje, objavio je desetak zbirki poezije, autor je drame Ubiti Zorana Đinđića, bio je predsednik Internaci-onalne romske akademije i osnivač i generalni sekretar Romskog Pen-centra, profesor na Fakultetu UN – Evropski centar za mir i razvoj u Be-ogradu, član Odbora SANU za prou-čavanje Roma, narodni poslanik, no-vinar i urednik kulture lista "Politi-ka"... Diplomirao je fi lozofi ju i dokto-rirao sociologiju na Filozofskom fa-kultetu u Beogradu.

Nova gramatika romskog jezika po-slednja je knjiga Rajka Đurića (koau-torstvo sa Zlatomirom Jovanovićem), završena pre dve godine. U njoj su opisani glasovi svih bazičnih dijale-kata romskog, utvrđena je struktura pisma od 38 slova, prvi put je sprove-dena morfemska analiza, ustanovlje-no je da imenice muškog roda imaju tri deklinacije a imenice ženskog – dve, predstavljeni su zamenice, pri-devi i brojevi, određene su sintaksič-ka služba i uloga padeža (romski je-zik ima osam padeža s tim što sva-ki osim osnovnog značenja ima i po desetak sporednih), a obrađene su i sintaksa i semantika. Gramatika je,

rekao je Đurić, namenjena "svima koji osećaju teret predrasuda", alu-dirajući na prvo izdanje Gramatike iz 2005. godine, kada je trebalo urazu-miti "neverne Tome da romski jezik postoji. Ratnih devedesetih godina, osim lingviste evropskog renomea Ranka Bugarskog, gotovo svi ostali su tvrdili da je romski bez perspek-tive, da je to hrpa dijalekata i nareč-ja itd. Pojedini akademici su čak tvr-dili da je ‘degeneracija romskog po-sledica telesne degeneracije Roma’, što je gotovo podudarno sa stavovi-ma kvazinaučnika koji su pripadali nacizmu. Činjenice da su u to vreme na nekoliko evropskih univerzitet-skih centara otvorene katedre ili lek-torati za romski nisu dopirale do na-ših autističkih kvazinaučnika. Neki od njih, moji bliski poznanici, govo-rili su mi, tobože u poverenju: ‘Dali smo ta prava Albancima, pa vidiš do-kle smo stigli’", ispričao je Đurić u in-tervjuu "Danasu".

Obimna studija Istorija Roma, pre i posle Aušvica rezultat je trideseto-godišnjeg Đurićevog istraživanja. U njoj piše da su Romi bili najmoćniji narod Indije u 12. veku, jer su pose-j pj jjjj p

Iz stvaralačkog opusa Rajka Đurića

14

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

→

dovali 21 kraljevstvo. Sve su napustili zbog ratova i krenuli ka Evropi. Ana-lize govore da je Romima, kao naro-du koji nema svoju državu, najstraš-nije bilo u zemljama Nemačkog car-stva i u periodu inkvizicije u Španiji. "Danas, u zemljama gde je ostvaren socijalni progres, Romi su se relativ-no dobro uklopili. U samo tri zemlje oni nikada nisu bili proganjani: Ru-siji, Srbiji i Grčkoj", izjavio je 2006. na promociji knjige.

Jedna od velikih tema Rajka Đu-rića bila je etnička distanca, mogu-će i zato što ju je lično osetio već u detinjstvu. "Amen sam Roma. Na e Gadžende korkoro te džas!", govorili su mu stariji, "Mi smo Romi. Nemoj ići kod Gadžovana sam!" Naučio je da su oni bele puti, a on – tamne; čuo je da oni svoje konje zovu "Cigo" i da pevaju "Cigu – ligu, na taljige, talji-ge se polomiše, Cigani se potopiše!" Kasnije, u Mladenovačkoj gimnaziji i na studijama, osećaj da je izopšten zbog svog porekla, kaže, izgubio se. Od svih učenika direktor je baš nje-ga odredio da objavi i obrazloži pred-log da gimnazija nosi ime Slobodana Penezića Krcuna, dok je na fakultetu,

na predlog profesorke Radmile Šaj-ković, izabran za sekretara partijske organizacije uz samo jedan glas pro-tiv – Dragana Jeremića.

Kad je diplomirao 1972. godine, po-stao je novinar "Politike", a potom i urednik kulturne rubrike čiji je knji-ževni kritičar bio Dragan Jeremić. Jednom prilikom mu je otkrio zašto je na fakultetu glasao protiv njega: "Ja sam uvek bio pripadnik desnog krila partije, u koju sam ušao da bih bio zaštićen. Ti si bio pripadnik ek-stremno levog bloka, član partije iz ideala. Osim toga, čuo sam da si ti Rom. Nisam nikad imao kontakte sa Romima, osim sa Dušanom Nedeljko-vićem, čiji sam bio asistent. Pričalo se da je on romskog porekla." Bilo je to vreme, sećao se Đurić, kad su i nje-gove kolege romskog porekla u "Poli-tici" i u drugim beogradskim medi-jima reč Ciganin ili Rom poistoveći-vali sa oznakom na policijskom do-sijeu ili nekom neizlečivom bolešću, pa i kad su mnogi intelektualci krili svoje romsko poreklo. Tako mu je Mi-ladin Životić, jedan od oteranih pro-fesora sa Filozofskog fakulteta i trn u oku srpskim nacionalistima, kazao

prilikom jednog susreta: "Ti govoriš otvoreno da si Rom i predstavljaš se tako u javnosti. Meni, nažalost, ne-dostaje ta vrsta hrabrosti."

Podsetio ga je da se Romima pri-pisuje Kainova krivica, da su oni žrtve roditeljskog pragreha, i da je "pod uticajem i pritiskom hiljadu-godišnjih predrasuda, krivica po-stala obeležje njihove podsvesti". Odgovorio mu je: "Ne poričem moć uticaja predrasuda na podsvest lju-di. Ali, ja osećam odgovornost samo pred budućnošću. Oni koji oduzima-ju budućnost našoj deci, nisu manji zločinci od onih koji su se zločinački ponašali i zlo činili u prošlosti. Čo-vek se samo čovečnošću oslobađa od svake krivice, od kojih je ona za ne-činjenje u sadašnjosti najveća." Tada je shvatio "da onaj koji pati od sa-moga sebe, biće spreman da priredi patnju i drugome. Ko nije dobar za sebe, ne može biti dobar ni za dru-goga. Ovo obuhvata sve – od poje-dinca do države." Smatrao je da "čo-vek može da nosi razne stvari, tj. da preobuče svoje telo. Ali ljudski duh i dušu nije moguće preobući. Zato je čovek svoj, i dok je svoj, on je slo-bodan. Sloboda je uslov za njegovu čovečnost, a njegova čovečnost je dokaz da je on slobodan. Biti slobo-dan, znači biti čestit, tj. kako je pisao Hegel – odnositi se odgovorno pre-ma drugome, odnosno imati svest o odgovornosti."

Nakon televizijske emisije u jeku rata u Vukovaru, u kojoj je rekao da su: "izdajnici Jugoslavije Milošević, Tuđman i njihovi generali. Miloše-vić je polio celu zemlju benzinom. Sada može svaka luda izazvati rat-ne požare nesagledivih razmera", obijen mu je stan, nestala su sva do-kumenta i novac, a stigao mu je po-ziv za ratište u Vukovar. Tog dana je slučajno obukao sako u kome mu je bio pasoš, pa je uspeo da otputuje u Berlin na bijenale o literaturi jezika manjina. "Tako je kultura nadvladala politiku. Zahvaljujući kulturi, ostao sam živ!", rekao je. U Berlinu je pro-veo devedesete.

Posle januarskih izbora 2007. go-dine, postao je narodni poslanik.

15

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

Urednica dodatka: Jelena Jorgačević, Novinarke: Biljana Vasić, Ivana Milanović Hrašovec, Dokumentacij a: Dragoslav Grujić, Urednik fotografi je: Marij a Janković, Fotografi je: agencij a FoNet i Marij a Janković, Grafi čko oblikovanje: Ivan Hrašovec, Slog: Tanja Stanković, Lektura: Živana Rašković, Korektura: Stanica Milošević

Dodatak je objavljen u nedeljniku Vreme u okviru projekta “Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo” koji fi nansira Evropska unij a (preko Delegacij e EU u Srbij i) kroz medij ski program. Objavljivanje ovog dodatka omogućeno je uz fi nansij sku pomoć Evropske Unij e. Sadržaj dodatka odgovornost je isključivo nedeljnika Vreme i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unij e.

Republički fond za penziono i inva-lidsko osiguranje Srbije odbilo je da mu prizna u radni staž vreme pro-vedeno u Narodnoj skupštini, iako je imao sve potrebne potvrde i do-kaze. "Ja sam, verovatno, jedini na-rodni poslanik u posleratnoj Jugosla-viji i Srbiji kome je uskraćeno pravo po navedenom osnovu. Jedna dobro-namerna službenica PIO iskreno mi je kazala – PIO se prema vama ogre-šio", ispričao je pre dve godine. Ta-kođe tada, podsetio je da su predsed-nik SANU Vladimir Kostić i akademik Tibor Varadi 2017. godine predložili Ministarstvu kulture i informisanja da mu se dodeli "priznanje za vrhun-ski doprinos nacionalnoj kulturi od-nosno kulturi nacionalnih manjina" i da do tog momenta Ministarstvo nije obavestilo ni predlagače ni njega o sudbini predloga.

Osećao je da je njegova poezija če-sto bila kost u grlu političarima, pa je zato uvek isticao da je za svoje pe-sme dobio jugoslovensku nagradu za književnost, Nagradu Železare Sisak "koja je bila u bivšoj Jugoslaviji jed-na od najuglednijih i visoko doti-ranih, i čiji je predsednik žirija bio Oskar Davičo". Za rad posvećen do-brobiti romskoj manjini, Rajko Đurić je dobio brojne nagrade, pa i Fonda za slobodno izražavanje u Njujorku, Švedskog PEN Centra "Kurt Tuchol-sky" koju niko iz Srbije nije dobio, In-stituta Otvoreno društvo u Budim-pešti, Kulturnog centra u Madridu, imao je stipendije Fondacije "Hajn-rih Bel", Berlinskog senata za kultu-ru i umetnost… Ali, zato, "niti nagra-du, niti pohvalu nisam nikad dobio od bilo koje ustanove i institucije u Srbiji, osim ako se ne računa Prizna-nje za životno delo Romskog nacio-nalnog saveta Srbije", kako je rekao jednom prilikom.

Srbija je bila jedna od potpisnica zemalja koje su februara 2005. godi-

ne proglasile Dekadu inkluzije Roma. Naša Vlada je osnovala Savet za una-pređivanje položaja Roma i sprovo-đenje Dekade, i sačinjeni su Strategi-ja i nacionalni akcioni plan. Pet godi-na nakon toga, Rajko Đurić je u tek-stu objavljenom na portalu Evrop-skog pokreta Srbije predložio da se uradi kritički izveštaj, kako bi se "sprečio pogrešan i besplodan rad u ovoj izuzetno značajnoj oblasti", uka-zao da paternalizam pušta sve dublji

koren, a da negativna selekcija ima katastrofalne posledice. "Na primer, ima više mladih Roma koji su završi-li studije na jednom ili dva fakulteta sa najvišim ocenama. Međutim, iako je visokoobrazovan kadar među Ro-mima veoma defi citaran, oni nailaze na zatvorena vrata! S druge strane, ima sportista koji su na nacionalnim, evropskim ili međunarodnim takmi-čenjima osvojili više od 150 zlatnih medalja, kao što su, recimo, Marko Antić i Danijel Stefanović, studenti Fakulteta za fi zičko vaspitanje u Be-ogradu. Međutim, oni su još bez sti-pendija! Najzad, među Romima je bilo genijalnih violinista, studenata muzičkih akademija, koji su osvoji-li pregršt priznanja na međunarod-nim takmičenjima. Ali, u Srbiji, u 21.

veku, ostali su čak i oni kratkih ru-kava! Ako, dakle, nema sluha ni za najbolje i najdarovitije među Romi-ma, čemu se onda mogu nadati osta-li?!" Tom prilikom je rekao i da u Ru-muniji, Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj postoje romske gimnazije i katedre za studije romskog jezika, a da "Vi-soka škola strukovnih studija za ob-razovanje vaspitača u Vršcu, jedina ustanova u Srbiji na kojoj su u sim-boličnom broju upisani romski stu-

denti, i Evropski centar za mir i ra-zvoj Univerziteta UN u Beogradu koji je omogućio sticanje magistarskog i doktorskog zvanja u oblasti romolo-gije, nisu dobili fi nansijsku podršku Dekade Roma!"

U poslednjem intervjuu Rajka Đu-rića datom "Danasu" novembra 2018. godine, rekao je i ovo: "Ne sporim, da-nas se grade mnogi novi putevi. Put je oličenje i politike i kulture. Ali onaj put od roba do čoveka, put koji je naj-teži i na čijem raskršću stoje mno-gobrojni Romi sa ostalim građanima Srbije i Evrope – potrebniji je danas no ikad ranije. Taj put se ne može projektovati i trasirati bez saradnje politike i kulture. Zemljište toga puta ovde je još pod korovom.” ¶

SONJA ĆIRIĆ

16

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

Copyright © NP Vreme, Beograd

Upotreba materijala iz ovog fajla u bilo koje svrhe osim za

ličnu arhivu dozvoljena je samo uz pisano odobrenje NP Vreme

PDF izdanje razvili: Saša Marković i Ivan Hrašovec

Obrada: Marjana Hrašovec