01

DŽEJMS OZVALD

Preveo Lazar Milić

Beograd, 2014.

02

Mojim roditeljima, Dejvidu i Džulijet Želeo bih da ste tu da podelite sve ovo sa mnom.

03

1

Nije trebalo da se zaustavi. Slučaj nije njegov. Nije čak ni na dužnosti. Inspektor Entoni Maklejn ipak nije mogao da odoli tim bleštavim plavim svetlima, kombiju istražitelja i pozornicima koji ograđuju prostor trakom.

Odrastao je u ovom kraju, u bogatom delu grada s porodičnim kućama okruženim prostranim ograđenim baštama. Ovde žive stare i imućne porodice, koje umeju da se zaštite. Teško ćete videti skitnicu da tumara ovim ulicama, a kamoli kakav ozbiljan zločin. Pa ipak, sada su pred ulazom jedne poveće kuće stajala dva patrolna vozila, dok je jedan pozornik razmotavao plavo-belu traku. Prilazeći mu, Maklejn izvadi svoju legitimaciju.

“Šta se dešava?”

“Ubistvo, gospodine. To je sve što su mi rekli.”

Pozornik priveza jedan kraj trake i pređe na drugi. Maklejn podiže pogled ka zakrivljenom šljunkovitom prilazu kuće. Na pola puta bio je parkiran istražiteljski kombi, širom otvorenih vrata, dok je grupa uniformisanih policajaca prelazila travnjak spuštenog pogleda, korak po korak, u potrazi za tragovima. Neće škoditi da baci pogled, a možda će im biti i od pomoći. Na kraju krajeva, poznaje ovaj kvart. Sagnuo se ispod trake i krenuo ka prilazu.

Uglancani crni bentli caklio se na večernjem svetlu pored izanđalog belog kombija. Kraj njega je jedan rđavi stari gord mondeo dodatno kvario utisak. Maklejn poznaje taj automobil i vrlo dobro poznaje njegovog vlasnika. Glavni inspektor Čarls Dugid nije njegov omiljeni nadređeni. Ako je on zadužen za istragu, biće da je nastradao neko važan. To objašnjava i veliki broj pozornika.

“Šta ćeš ti ovde?”

Maklejn se okrenu ka poznatom glasu. Dugid je znatno stariji od njega, nesumnjivo je prešao pedesetu; seda kosa – nekada riđa – beše proređena, a lice rumeno i izborano. S belim papirnim kombinezonom navučenim do struka i zavezanim u čvor ispod oklembešenog stomaka, odavao je utisak čoveka koji je izašao na pljugu.

“Prolazio sam komšilukom i video patrolna kola na stazi.”

“Pa si pomislio da zabodeš nos, je li? Šta ti uopšte radiš ovde?”

“Nije mi bila namera da vam se mešam u istragu, gospodine. Jednostavno – odrastao sam u ovom kraju i pomislio sam da bih mogao da pomognem.” Dugid glasno uzdahnu i teatralno slegnu ramenima.

“U redu onda. Kad si već tu, budi od koristi – popričaj s onim tvojim

04

prijateljem patologom. Vidi kakve je blistave zaključke doneo ovoga puta.” Maklejn krenu ka vratima, ali ga Dugid zaustavi, zgrabivši ga čvrsto za ruku.

“Izveštaj ćeš podneti meni. Nemoj da šmugneš pre nego što ovde završimo.”

Nakon blage gradske tmine, unutrašnjost kuće bila je gotovo neprijatno bleštava. Maklejn je u veliko predsoblje ušao iz malog ali prostranog hodnika. Unutra je, u opštoj gunguli, grupa islednika u belim papirnim kombinezonima nanosila prah za otkrivanje otisaka i fotografisala. Nije stigao da napravi više od nekoliko koraka kada mu jedna razbarušena mlada žena pruži beli smotuljak. Nije mu bila poznata; neki novopridošli član tima.

“Bolje navucite ovo ako nameravate da uđete unutra, gospodine.” Kratko pokaza palcem iza sebe, ka otvorenim vratima u dnu hodnika. “Pravi rusvaj. Ne želite da uništite svoje odelo.”

“Ili da ugrozim dokaze.” Maklejn joj zahvali, navuče papirni kombinezon i plastične navlake za cipele i krenu ka vratima, držeći se izdignute staze koju su islednici postavili preko lakiranog parketa. Začuvši prigušene glasove, Maklejn zakorači u sobu.

Bila je to gospodska biblioteka, u kojoj zidovi behu prekriveni knjigama sa kožnim povezima poređanim na police od tamnog mahagonija. Između dva visoka prozora nalazio se jedan starinski sto na kojem nije bilo ničega izuzev beležnice i mobilnog telefona. Dve visoke kožne fotelje behu smeštene sa obe strane kitnjastog kamina, okrenute ka njemu. Na levoj je bilo samo nekoliko komada odeće, pažljivo složenih preko naslona za ruke. Maklejn pređe preko sobe i stade ispred druge fotelje, u kojoj je sedela prilika koja mu istog trena zaokupi pažnju. Naborao je nos usled odurnog vonja.

Čovek u fotelji izgledao je gotovo smireno. Šake mu behu položene na naslone, a stopala ovlaš razdvojena na podu. Bledog lica, zurio je ukočenim pogledom pravo ispred sebe. Iz zatvorenih usta mu se niz bradu slivala crna krv i Maklejn isprva pomisli da nosi kakav tamni, plišani kaput. Potom ugleda creva, sjajne, plavkastosive spirale koje su klizile na persijski tepih. Ni pliša, ni kaputa. Dve prilike obučene u belo čučnuše kraj njih, naizgled nevoljne da polože kolena na krvlju natopljeni tepih.

“Blagi bože.” Maklejn prekri usta i nos zbog oštrog zapaha krvi i još snažnijeg vonja ljudskog gnoja. Jedna prilika se okrenu i on prepozna Angusa Kadvaladera, gradskog patologa.

“Toni – i ti si došao na žurku?” Ustao je i pružio nešto klizavo svojoj pomoćnici. “Trejsi, ponesi ovo, molim te.”

“Barnabi Smajd.” Maklejn se približi.

05

“Nisam znao da ga poznaješ”, reče Kadvalader.

“O, da. Poznavao sam ga. Površno, nisam nikada bio ovde. Ali, gospode bože, šta mu se desilo?”

“Zar te Dagvud nije uputio?”

Maklejn se osvrnu oko sebe, očekujući da vidi glavnog inspektora kako žmirka na pomen svog nadimka. Ipak, osim pomoćnice i preminulog, bili su sami u sobi.

“Zapravo, nije mu baš bilo drago što me vidi. Opet misli da nameravam da mu ukradem slučaj.”

“Pa, nameravaš li?”

“Ne. Krenuo sam kod bake. Primetio sam kola...” Spazivši smešak na patologovom licu, Maklejn ućuta.

“Kako je Ester, kad smo kod toga? Ima li poboljšanja?”

“Ne baš, nema. Videću je posle. Pod uslovom da ne zaglavim ovde.”

“Pitam se šta bi rekla na ovu zbrku.” Kadvalader mahnu krvavom rukavicom u pravcu onoga što je nekada bilo čovek.

“Nemam predstavu. Sigurno nešto jezivo. Vi patolozi ste svi isti. Reci mi šta se dogodilo, Anguse.”

“Koliko mogu da ocenim, nije bio vezan niti sputan, što znači da je bio mrtav kada se ovo dogodilo. Međutim, vrlo verovatno je bio omamljen srce mu je i dalje kucalo u trenutku kada je rasporen; previše je krvi da bi bilo drukčije. Znaćemo kada stigne toksikološki izveštaj. Zapravo, veći deo krvi je od ovoga.” Patolog pokaza na labavo crveno parče kože kojom beše obavijen vrat ubijenog. “Sudeći po mlazu krvi koji je štrcnuo preko njegove noge i bočnog dela fotelje, to je učinjeno nakon što su mu izvađena creva. Pretpostavljam da je ubica želeo da ih ukloni dok je prčkao unutra. Izgleda da su svi veći unutrašnji organi na mestu, nedostaje samo deo slezine.”

“Ima nešto u ustima, gospodine”, reče pomoćnica i pridiže se uz negodujuće krckanje kolena. Kadvalader viknu fotografu da dođe, nakon čega se sagnu i zavuče prste među usne ubijenog, razdvojivši mu vilicu. Uvukao je prste u njegova usta i izvukao nekakvu ljigavu crvenu masu. Maklejn oseti kako mu žuč navire u grkljan i potrudi se da ne povrati dok je patolog prinosio organ svetlu.

“Eto ga! Izvrsno!”

Noć se već bila spustila kada je Maklejn izašao iz kuće. U gradu nikada ne padne potpun mrak; preveliki broj uličnih svetiljki posipa tanak sloj smoga paklenim narandžastim sjajem. Ali barem je zagušljiva avgustovska vrelina iščezla i ostavila za sobom svežinu koja mu je prijala nakon vonja iz kuće. Cipele su mu krckale po šljunku dok je dizao pogled ka nebu, očajnički tražeći zvezde ili razlog zbog kojeg bi neko rasporio starca i

06

nahranio ga sopstvenom slezinom.

“Pa?” Odmah je prepoznao glas, osetivši opori miris užeglog duvanskog dima. Maklejn se okrenu ka glavnom inspektoru Čarlsu Dugidu. Ratosiljavši se kombinezona, ponovo je na sebi imao preveliko odelo, po kojem je poznat. Maklejn je, čak i na prigušenom svetlu, video svetlucave pečate na mestima gde je tkanina izbledela nakon toliko godina.

“Najverovatniji uzrok smrti je ogroman gubitak krvi, vrat mu je prerezan od uha do uha. Angus... dr Kadvalader smatra da je smrt nastupila kasno po podne, ili predveče. Između četiri i sedam. Kako žrtva nije bila vezana, najverovatnije su je omamili. Znaće više kada dobije toksikološki nalaz.”

“Sve to znam, Maklejne. Imam i ja oči. Pričaj ti meni o Barnabiju Smajdu. Ko bi želeo da ga onako raspori?”

“Nisam baš najbolje poznavao gospodina Smajda. Bio je povučen. Danas sam prvi put kročio u njegovu kuću.”

“Ali si kao dečak, pretpostavljam, krao jabuke iz njegove bašte?” Maklejn se ugrize za usnu i oćuta. Navikao je da ga Dugid bocka, ali ne vidi zbog čega bi morao to da trpi dok pokušava da mu pomogne.

“Dakle, šta znaš o čoveku?”, upita Dugid.

“Bio je bankar, sada verovatno u penziji. Negde sam pročitao da je donirao nekoliko miliona za novo krilo Narodnog muzeja.”

Dugid uzdahnu i štipnu vrh svog nosa. “Nadao sam se nečemu korisnijem. Zar ne znaš ništa o njegovom društvenom životu? O prijateljima, neprijateljima?”

“Ne baš, gospodine. Ne. Kao što rekoh, penzionisao se, bilo mu je najmanje osamdeset godina. Ne krećem se baš u tim krugovima. Baka ga je bolje poznavala, ali trenutno ne može da pomogne. Imala je moždani udar, znate.” Dugid šmrknu. “Onda mi nisi ni od kakve koristi. Hajde, čistac. Vrati se svojim prijateljima bogatašima i uživaj u slobodnoj večeri.” Okrenuo se i krenuo ka grupi pozornika koji su pušili zbijeni jedan do drugog. Maklejn bi ga rado pustio, ali se setio inspektorovog upozorenja.

“Želite li da vam pripremim izveštaj, gospodine?”, viknu ka Dugidu koji mu je okrenuo leđa.

“Neka hvala.” Dugid se okrenu na peti, mrkog lica, čkiljeći od odsjaja uličnih svetiljki. “Ovo je moja istraga, Maklejne. A sada – odjebi sa mog uviđaja!”

07

2

Zapadna opšta bolnica osećala se na bolest; na onu mešavinu dezinfekcionih sredstava, toplog vazduha i ispuštenih telesnih tečnosti koja vam ostane u odeći ako unutra provedete više od deset minuta. Prepoznavši ga, medicinske sestre na ulazu se osmehnuše i klimnuše glavom, puštajući ga da prođe bez reči. Jedna je Barbara, druga Heder, ali proklet bio ako se seća koja je koja. Ne može da razluči jer nikada nisu dovoljno dugo razdvojene, a da bulji u malene značke na njihovim grudima prosto je neprijatno.

Maklejn je hodao beživotnim hodnicima tiho koliko mu je dozvoljavao škripavi pod od linoleuma; kraj muškaraca koji se gegaju u tankim, bolničkim košuljama, držeći čvrsto artritičnim kandžama svoje pokretne stalke za dijalizu; kraj užurbanih sestara koje jure od jednog hitnog slučaja do drugog; kraj bledih pripravnika koji izgledaju kao da će se srušiti od iscrpljenosti. Toliko dugo već dolazi ovde da je na sve to odavno oguglao.

Odeljenje koje je tražio nalazilo se u mirnom kraju bolnice, ušuškanom od halabuke. Soba je bila fina, s pogledom na ušće. To mu se oduvek činilo pomalo glupavo. Bilo bi prikladnije da ovde smeštaju ljude koji se oporavljaju od teških operacija ili nečeg sličnog. Umesto toga, u njemu borave pacijenti koje je briga i za pogled i za mir. Da sačuva žamor koji je dopirao izdaleka, ukleštio je aparat za gašenje požara između vrata i zakoračio u polumrak.

Ležala je izdignuta na jastučićima, očiju sklopljenih kao da spava. Od njene glave polazile su žice do monitora koji je kraj kreveta kuckao u sporom, ravnomernom ritmu. Iz jedne cevčice kapala je bistra tečnost u njenu izboranu ruku prekrivenu staračkim pegama, dok joj je jedan tanki, beli merač pulsa bio prikačen za sasušen prst. Maklejn je prineo stolicu i seo, uzimajući slobodnu šaku svoje bake, zagledan u nekada ponosno lice puno života.

“Sreo sam Angusa danas. Pitao je za tebe.” Govorio je tiho; više nije siguran da ga čuje. Šaka joj beše hladna koliko i sama soba. Izuzev mehaničkog podizanja i spuštanja grudnog koša, njegova baka bila je sasvim mirna.

“Koliko si već ovde? Osamnaest meseci?” Obrazi su joj bili sasušeniji od njegove prethodne posete, a kosa loše ošišana, zbog čega joj je čitava glava bila kao u kostura.

“Do sada sam mislio da ćeš se probuditi i da će sve biti kao pre. Više nisam tako siguran. Kakav bi život imala i da se probudiš?”

08

Nije odgovorila; nije čuo njen glas više od godine i po. Od one večeri kada ga je pozvala i rekla da se ne oseća dobro. Seća se ambulante, lekara, zaključavanja prazne kuće. Ali ne seća se njenog lica kada ju je zatekao onesvešćenu u fotelji kraj kamina. Meseci su je istrošili; posmatrao je kako vene sve dok nije postala senka žene koja ga je odgajila od njegove četvrte godine.

“Ko je uradio ovo? Mislim, stvarno.” Maklejna trgnu buka i on se okrenu. Na vratima je stajala medicinska sestra i pokušavala da skloni aparat za gašenje požara. Zbunjena, osvrnula se po sobi i ugledala ga.

“Gospodine Maklejne, oprostite. Nisam vas videla.”

Blag zapadnjački naglasak, bledo lice i kratka jarkocrvena kosa. Nosila je uniformu sestre sa ovog odeljenja i Maklejn beše uveren da joj zna ime. Džejn, ili Dženi, ili neko slično. Pomislio je kako zna imena skoro svih sestara u bolnici, bilo zbog poslovnih, bilo zbog privatnih poseta ovom mirnom malom odeljenju. Ali ni za živu glavu ne može da se seti njenog.

“U redu je”, reče i pridiže se. “Krenuo sam.” Okrenuo se ka nesvesnoj prilici i pustio njenu hladnu šaku. “Doći ću uskoro opet, bako. Obećavam.”

“Znate li da jedino vi redovno dolazite u posete”, reče sestra. Maklejn se osvrnu po sobi, preletevši pogledom preko ostalih kreveta s nemim i nepomičnim pacijentima. Jezivo, na neki način. Kao red za mrtvačnicu. Strpljivo čekaju crnog kosača.

“Zar nemaju porodice?”, upita pokazavši glavom na ostale pacijente. “Naravno, ali ne dolaze u posete. Dolaze u početku. Nekada ih svakodnevno posećuju nedelju-dve. Ponekad i čitav mesec. Međutim, s vremenom razmaci postanu sve veći. Evo, gospodina Smita niko nije posetio od maja. Ali vi ste ovde svake nedelje.”

“Ona nema nikog drugog.”

“Ipak... Ne bi svako to činio.”

Maklejn nije znao šta da odgovori. Istina, posećuje je kad god može, ali se ne zadržava. Nije kao njegova baka, koja je osuđena da ostatak života provede u ovom tihom paklu.

“Moram da idem”, reče i krenu ka vratima. “Oprostite zbog aparata za gašenje požara.” Zastao je i podigao ga nazad na kuku u zidu. “I hvala vam.”

“Zbog čega?”

“Zbog toga što brinete o njoj. Mislim da biste joj se dopali.”

Taksi ga je ostavio na kraju prilaza. Maklejn je neko vreme stajao na svežem večernjem vazduhu, posmatrajući kako se raspršava dim iz auspuha automobila koji se udaljavao. Jedna mačka samouvereno je koračala stazom dvadesetak metara od njega, ali se iznenada zaustavila,

09

kao da je shvatila da je neko posmatra. Okrenula je uglađenu glavu levo pa desno, osmatrajući oštrim pogledom okolinu sve dok ga nije spazila. Uočivši i procenivši pretnju, sela je nasred puta i počela da liže šapu.

Oslonio se na najbliže drvo u drvoredu i zagledao se. Ulica je obično, najblaže rečeno, tiha; u ovo doba gotovo se ništa ne čuje. Samo ga je tihi huk grada u pozadini podsećao da se život nastavlja. Krik neke životinje u daljini prenu mačku pa prestade da liže šapu. Pogledala je Maklejna, znatiželjna odakle je došao taj zvuk, nakon čega je odšetala i nestala, lagano preskočivši zid obližnjeg vrta.

Okrenuvši se ka stazi, Maklejn se našao ispred pustog zdanja bakine kuće, čiji tamni prozori behu prazni koliko i staričino upalo lice. Oči sklopljene u večnoj tmini. Bolničke posete dužnost su koju je rado preuzeo, dok su ovi dolasci teška obaveza. Odavno nema kuće u kojoj je odrastao; život je isisan iz ovog mesta, kao što je nesumnjivo isisan i iz njegove bake. Nije ostalo ništa osim kamenih kostiju i gorkih uspomena. Skoro pa je poželeo da se mačka vrati; svako društvo bi mu dobro došlo. Ipak, svestan je da, zapravo, samo okleva. Došao je zbog posla, mogao bi i da počne.

Ulazni hodnik bio je preplavljen poštom koja je neprekidno stizala čitave nedelje. Maklejn je pokupi i ponese u biblioteku. Iako je većina nameštaja bila prekrivena belim čaršavima, doprinoseći zlokobnoj atmosferi kuće, bakin radni sto ostao je netaknut. Proverio je poruke na telefonskoj sekretarici i izbrisao reklamne ponude bez preslušavanja. Verovatno bi trebalo da je isključi, ali nikad se ne zna hoće li neki stari porodični prijatelj pozvati. Reklamnu poštu ubacio je pravo u korpu za otpatke, koju će očito morati uskoro da isprazni. Ne sme da zaboravi da dva pristigla računa prosledi advokatima koji vode bakine poslove. Još malo da obiđe i moći će da krene kući. Možda se čak i naspava.

Maklejn se nikada nije plašio mraka. Možda zbog toga što su monstrumi došli kada je imao četiri godine i odveli njegove roditelje. Preživeo je još tad ono najgore. Tama ga nakon toga nije plašila. Pa ipak, uhvatio je sebe kako pali svetla da ne bi morao da bude u mraku. Kuća je velika, daleko veća od onoga što je potrebno jednoj starici. Većina susednih kuća pretvorena je u po barem dva stana, ali ova se i dalje držala, okružena prostranom ograđenom baštom. Pitaj boga koliko vredi; eto još jedne obaveze o kojoj će morati da brine kada za to dođe vreme. Osim ako njegova baka nije ostavila sve kakvom dobrotvornom društvu koje brine o mačkama. To ga uopšte ne bi iznenadilo – ličilo bi na nju.

Zastao je i posegao za prekidačem. Shvatio je da je prvi put pomislio na posledice njene smrti. O mogućnosti da će umreti. Naravno, ta pomisao je sve vreme tu, vreba u podvesti, ali je tokom svih ovih meseci, koliko je posećuje u bolnici, mislio da će na kraju doći do nekog poboljšanja. Danas je, iz nekog razloga, konačno prihvatio da se to neće dogoditi. A to je ujedno i tužno i neobično umirujuće.

10

Utom primeti gde se nalazi.

Iako spavaća soba njegove bake nije najveća u kući, verovatno je veća od čitavog Maklejnovog stana u Njuingtonu. Zakoračio je u sobu i prešao šakom preko kreveta koji je i dalje bio prekriven posteljinom u kojoj je spavala večeri uoči moždanog udara. Otvorio je ormane s odećom, koju ona više nikada neće obući, nakon čega je prešao u drugi deo sobe, do spavaćice od japanske svile položene preko stolice ispred toaletnog stočića. U jednoj četki za kosu nalazile su se vlati kose; dugačke bele niti koje su svetlucale na jarkom žućkastobelom odsjaju svetala u starinskom ogledalu. S jedne strane ogledala nalazio se mali srebrni poslužavnik na kome behu poređane bočice s mirisima, dok su s druge strane stajale dve fotografije uokvirene kitnjastim ramovima. Ovo je najintimniji prostor njegove bake. Dolazio je ovde i ranije, kada su ga kao malog slali po nešto ili kada bi projurio do kupatila da mazne sapun, ali nikada se nije zadržavao, nikada nije obraćao pažnju. Bio je pomalo uznemiren, ali istovremeno i opčinjen činjenicom da se tu nalazi.

Toaletni stočić je, daleko više nego krevet, predstavljao centralnu tačku sobe. Ovde se njegova baka spremala za spoljašnji svet i Maklejnu beše drago da vidi da se i on nalazi na jednoj fotografiji. Setio se dana kada je napravljena – kada je završio Policijsku akademiju u Tulialanu. Uniforma mu verovatno nikada nije bila urednija. Pozornik Maklejn, od kojeg se očekivalo da obilazi svoj rejon kao i svi ostali panduri, iako je nesumnjivo predodređen za uspeh.

Druga fotografija bila je s venčanja njegovih roditelja. Gledajući ove dve fotografije, jasno mu je bilo da liči na oca. Na slikama su bili sličnih godina i, ako zanemarimo kvalitet filma, čovek bi pomislio da su braća. Maklejn je neko vreme zurio u sliku. Jedva da je poznavao te ljude, a sada skoro da i ne razmišlja o njima.

Po sobi behu raštrkane i druge fotografije; neke po zidovima, druge uramljene na jednoj širokoj, niskoj komodi u kojoj je verovatno držala veš. Na nekima je bio njegov deda, strogi stari gospodin čiji je portret visio iznad trpezarijskog kamina u prizemlju, nad čeonim delom stola. Niz crno-belih slika prikazivao je njegov život, od momaštva sve do starosti. Na drugim fotografijama bio je njegov otac, kao i majka, kada je ušla u njegov život. Na dvema se nalazila i Maklejnova baka, markantno lepa devojka, obučena po poslednjoj modi tridesetih godina. Na poslednjoj slici bila je u društvu dva nasmešena gospodina, takođe moderno obučena, iza kojih su se videli dobro poznati stubovi Narodnog spomenika na Kalton Hilu. Maklejn je dugo piljio u fotografiju dok nije shvatio šta mu na njoj smeta. Levo od bake stajao je njegov deda, Vilijam Maklejn, očito isti čovek koji se nalazio na ostalim slikama. Međutim, čovek s njene desne strane, koji ju je obuhvatio oko struka smešeći u foto-aparat kao da mu je čitav svet pod nogama, bio je slika i prilika dvojice muškaraca s drugih fotografija – svežeg mladoženje i pitomca koji je tek izašao iz policijske akademije.

11

3

“Šta tačno nedostaje, gospodine Daglase?”

Maklejn je pokušao da se smesti na neudobnom kauču; zbog kvrgavih jastučića, imao je osećaj da leži na ciglama. Odustavši, preleteo je pogledom po sobi dok je narednik Bob Lerd, ili Mrzovoljni Bob, kako ga zovu prijatelji, pravio beleške kitnjastim rukopisom.

Ako zanemarimo kvrgavi kauč, soba je bila lepo nameštena. Na jednom zidu nalazio se kamin, dok je ostale prekrivala zbirka ulja na platnu odabranih s ukusom. Druga dva kauča okruživala su kamin koji je tokom letnje žege ispunjavao samo fino složen buket sasušenog cveća. Miris lakovanog mahagonija, koji je dominirao prostorijom, takmičio se s blagim mačjim vonjem. Sve je u sobi bilo staro, ali vredno, čak i čovek koji je sedeo preko puta.

“Odavde nije ništa odneto.” Erik Daglas nervozno lupnu svoje naočare s crnim okvirom, pomerivši ih na vrh svog dugačkog nosa. “Ustremili su se pravo na sef. Kao da su tačno znali gde se nalazi.”

“Želeli bismo da ga pogledamo, gospodine.” Maklejn ustade, da mu noge ne bi utrnule. Možda će saznati nešto korisno kada bude pogledao sef, ali mu je povrh svega bilo potrebno da se razmrda. Daglas ih povede kroz kuću, do omanje radne sobe koja kao da je preživela udar tornada. Na jednom širokom starinskom stolu bila je poređana hrpa knjiga skinutih s police od hrastovine. Iza nje su se nalazila vrata sefa, koja su visila na šarkama.

“Ovako sam ga zatekao.” Daglas je stajao na pragu, kao da će, ukoliko ne uđe unutra, nekako vratiti sobu u prvobitno stanje. Proguravši se pored njega, Maklejn je pažljivo zaobišao sto. Sivkastobela prašina na policama i na oknu velikog prozora bila je jasan znak da je specijalistkinja za uzimanje otisaka već bila u ovoj sobi. Još je zauzeta u ostalim prostorijama, traži otiske po vratima i simsu. Ipak, izvadio je gumene rukavice iz džepa na jakni i, navukavši ih, posegnuo za omanjom hrpom papira koji su i dalje bili u sefu.

“Odneli su nakit, a ostavili obveznice. Ionako su bezvredne. Danas se sve radi elektronski.”

“Kako su ušli?” Vrativši papire na mesto, Maklejn se okrenu ka prozoru. Bio je prekriven debelim slojem farbe, bez jasnih znakova da je otvaran u protekloj deceniji, a kamoli u poslednja dvadeset četiri časa.

“Sva vrata bila su zaključana kada sam se vratio sa sahrane. I alarm je bio podešen. Stvarno nemam predstavu kako je neko mogao da uđe.”

“Sa sahrane?”

12

“Moja majka.” Gospodin Daglas se namršti. “Preminula je prošle nedelje.”

Maklejn opsova u sebi zbog toga što nije obratio pažnju. Gospodin Daglas je nosio tamno odelo, belu košulju i crnu kravatu. Čitava kuća odisala je prazninom, onom neodredivom atmosferom mesta na kojem je neko nedavno umro. Trebalo je da zna za ovaj gubitak pre nego što je upao unutra i počeo da postavlja pitanja. Pokušao je da se seti da li je tokom sastanka izgovorio nešto uvredljivo.

“Moje saučešće, gospodine Daglase. Recite mi, da li je sahrana bila objavljena?”

“Nisam siguran na šta mislite. Objavljena je čitulja u novinama; vreme, mesto, takve stvari... oh.”

“Ima zlih ljudi koji bi iskoristili vašu bol, gospodine. Počinioci su verovatno pratili novine. Možete li mi pokazati alarm?”

Izašavši iz radne sobe, još jednom prođoše hodnikom. Gospodin Daglas otvori vrata skrivena ispod širokog stepeništa, iza kojih se nalazio niz kamenih stepenika ka podrumu. Tik uz vrata nalazila se tanka bela kontrolna ploča na kojoj su treperila zelena svetla. Nakon što ga je proučio, Maklejn zapisa ime preduzeća koje ga održava. Alarmi Penstemin: ugledna firma, sofisticiran sistem.

“Umete li da rukujete njime?”

“Nisam budala, inspektore. U ovoj kući ima vrednih stvari. Cena nekih slika je šestocifrena, ali za mene su neprocenjive. Lično sam podesio alarm pre nego što sam krenuo u Mortonhol.”

“Oprostite, gospodine. Moram biti siguran, to je sve.” Maklejn ubaci beležnicu u džep. Jedan istražitelj silazio je glavnim stepeništem. Uhvatio je pogled mlade tehničarke, koja je pak samo odmahnula glavom i krenula napolje kroz predvorje.

“Nećemo vas više zadržavati. Ipak, detaljan opis ukradenih predmeta bio bi nam od velike koristi.”

“Osiguravajuće društvo poseduje celokupan spisak. Poslaće vam primerak.”

Maklejn napolju priđe istražiteljki koja jedva da je skinula radni kombinezon i ubacila opremu na zadnje sedište automobila. Bila je to nova devojka koju je video na Smajdovom uviđaju. Bleda put i razbarušena crna kosa činili su je prilično markantnom pojavom. Oko očiju je imala debeli sloj šminke; ili se možda sinoć dobrano ušljemala.

“Jesi li pronašla nešto?”

“U radnoj sobi nema ničega. Besprekorna je. Ima dosta otisaka u ostalim delovima kuće, ali ničeg neuobičajenog. Većina verovatno pripada vlasnici.

13

Potreban mi je niz referentnih otisaka.”

Maklejn opsova. “Jutros su je kremirali.”

“Ali ionako ne možemo bogzna šta da učinimo. U sobi sa sefom nema znakova provale, nema otisaka niti drugih tragova.”

“Nađi šta god možeš, u redu?” Klimnuvši glavom u znak zahvalnosti, Maklejn ju je posmatrao kako odlazi. Potom se okrenuo ka novom patrolnom vozilu koje je Mrzovoljni Bob jutros zadužio kada mu je dodeljen slučaj. Njegov prvi slučaj od kada je unapređen u inspektora. I nije bogzna šta; provala koju će teško rešiti ako im se ne posreći. Zašto jednostavno nije reč o nekom narkiću koji je ukrao televizor kako bi platio narednu dozu? Naravno, takvi slučajevi ostavljaju se poručnicima. Verovatno su zbog uticaja gospodina Daglasa zadužili inspektora za tako sitan zločin, ma koliko bio nov u poslu.

“Šta je sledeće, gospodine?” Mrzovoljni Bob se okrenu sa vozačevog mesta kad je Maklejn ušao u kola.

“Nazad u stanicu. Počnimo tako što ćemo ove beleške dovesti u red. Videćemo da li u gomili s nerešenim slučajevima ima nečeg sličnog.”

Smestio se na suvozačevo mesto. Dok su se vozili prometnim ulicama, posmatrao je kako grad promiče. Nije prošlo ni pet minuta kada se oglasila radio-stanica Mrzovoljnog Boba. Podigavši je, Maklejn poče da čeprka po zbunjujućim dugmićima, sve dok nekako nije uspeo da odgovori na poziv.

“Maklejn.”

“Inspektore, zvao sam vas na mobilni, ali ste ga, izgleda, isključili.” Maklejn prepozna glas dežurnog narednika Pita. Izvadio je telefon iz džepa i uključio ga. Bio je napunjen jutros kada je izašao iz kuće, ali je sada, samo nekoliko sati docnije, mrtav kao i stara gđa Daglas.

“Oprosti, Pite. Istrošila se baterija. O čemu je reč?”

“Imam slučaj za vas, ukoliko niste zauzeti. Načelnica reče da je ovaj kao stvoren za vas.”

Maklejn progunđa, pitajući se kakav li su mu sitan prekršaj dodelili ovog puta.

“U redu, Pite, o čemu je reč?”

“Dom Farkvarovih, gospodine. U Sajthilu. Neki građevinac je zvao, reče da su otkrili leš.”

14

4

Maklejn je kroz automobilsko staklo gledao postrojenja lake industrije, maloprodajne centre, prodavnice, prljava skladišta, nebodere koji su se nedaleko odatle pomaljali u oblaku braonkastosivog smoga. Sajthil je jedan od onih delova grada koje ne pominju u turističkim brošurama, predgrađe, stambeni blokovi koji se prostiru ka obilaznicama duž Kilmarnočkog puta, gde dominira brutalno impozantno zdanje Stivensonovog koledža. “Znamo li još nešto, gospodine? Rekli ste da su pronašli leš.”

Maklejn se još nije navikao na činjenicu da ga Mrzovoljni Bob oslovljava sa gospodine. Narednik je petnaest godina stariji od njega, a nije prošlo mnogo otkad su delili isti čin. Međutim, čim je Maklejn unapređen u inspektora, Mrzovoljni Bob prestao je da ga zove Toni i prešao na gospodine. Neobično zvuči, iako je, tehnički gledano, u pravu.

“Nisam ni sam siguran. Leš je pronađen na gradilištu. Načelnica je napomenula da je slučaj baš za mene. Ne bih rekao da je reč o komplimentu.” Mrzovoljni Bob je neko vreme ćuteći vozio kroz zbunjujući lavirint sporednih uličica s nizom identičnih sivih kuća. Tek poneki detalj – drugačije ofarbana vrata ili modema svetla na krovu – izdvajao je ono malo kuća koje nisu u vlasništvu opštine. Naposletku skrenuše u jednu uličicu u kojoj je zid s kulir-fasadom blokirao pogled u sićušne bašte s obe strane. Odudarajući od niza opštinskih kuća, na samom kraju se, viseći pod opasnim uglom, s dva naprsla kamena stuba, nalazila nekada velelepna kapija, čiji bogati ukrasi od kovanog gvožđa behu obrasli bršljanom. Znak na levoj polovini kapije poručivao je: JOŠ JEDNO U NIZU PRESTIŽNIH ZDANJA PREDUZEĆA MAKALISTER KUĆE.

Kuća iza kapije sagrađena je u škotskom baronskom stilu: četvorospratnica s visokim i uzanim prozorima i ovalnom kulom na jednom ćošku.

Jedan zid podupirale su skele, dok su ostaci nekada prostranog vrta bili pretrpani kamionetima, građevinskim kontejnerima i šutom. Dva policijska automobila čekala su pred ulaznim vratima, na koja je motrila jedna jedina pozornica. Umorno se osmehnula kada joj je Maklejn pokazao svoju legitimaciju, nakon čega ih je povela u tminu predvorja. Unutra je, za promenu, bilo sveže, od čega Maklejna prođe jeza.

Pozornica primeti. “Jes’, tako vam je unutra. Baš jezivo.”

“Ko je pronašao leš?”

“Šta?” Policajka izvadi svoju beležnicu.

“Gospodin Makalister nas je pozvao. Izgleda da je njegov nadzornik,

15

gospodin Donald Merdo iz Boniriga, radio do kasno sinoć, sređujući neke stvari u podrumu. Prilično se prenerazio kada je... Znate.”

“Sinoć?” Maklejn se iznenada zaustavio, pa je Mrzovoljni Bob umalo naleteo na njega. “U koliko sati je javljeno?”

“Oko šest.”

“Telo je i dalje tamo?”

“Da, upravo završavaju. Imali su dosta posla sinoć, ovaj slučaj nije bio prioritetan.”

“Kako leš može da ne bude prioritetan?”

Policajka mu uputi pogled koji bi se jedino mogao opisati kao bapski. “Forenzički patolog proglasio je smrt sinoć u sedam i petnaest. Obezbedili smo mesto zločina i od tada sam na straži. Nisam ja kriva što je polovina islednika sinoć pijančila. Iskreno, mislim da je neko mogao i ranije da dođe. Ima mnogo lepših mesta na kojima čovek može da provede noć.” Teškim korakom krenu stepenicama ka podrumu. Maklejna je toliko zapanjio ovaj nastup da mu je jedino preostalo da pođe za njom.

Na dnu stepeništa ih dočeka radna atmosfera. Debeli kablovi vijugali su po prašnjavom podu ka nekoliko jakih lučnih lampi; svetlucave aluminijumske kutije behu otvorene na podu, a njihov sadržaj rasut unaokolo; uzana prenosiva staza bila je postavljena po sredini glavnog hodnika, ali niko je nije koristio. Šest istražitelja uveliko je rasklanjalo stvari. Samo jedna prilika primeti njihov dolazak.

“Toni, zdravo. Čime si to, na samom početku karijere, razljutio Džejn Makintajer?”

Maklejn se pažljivo probi kroz prašinu i delove opreme ka drugom kraju podruma. Angus Kadvalader stajao je kraj velike rupe probijene u zidu, iz koje je bleštalo svetio jakih plafonskih lampi. Patolog je bio očito uznemiren, daleko od svog uobičajeno vedrog i nehajnog raspoloženja.

“Razljutio?” Maklejn se sagnu da zaviri u rupu. “Šta imaš za mene ovoga puta, Anguse?”

Pred njima se nalazila prostrana kružna soba glatkih belih zidova. Blizu središta behu podignute četiri lampe, čije su spuštene svetiljke bile uperene ka unutra, kao da osvetljavaju kakvu glumačku zvezdu u usponu. Ali raširenih ruku i nogu, sasušena i izmučena, teško da će izmamiti aplauze.

“Prizor nije lep, zar ne?” Kadvalader izvuče gumene rukavice iz džepa i pruži ih Maklejnu. “Priđimo bliže.”

Prošli su kroz uzani procep u zidu od opeke i Maklejn istog trena oseti pad temperature. Buka koju je pravio tim islednika utihnula je kao da je zatvorio vrata za sobom. Osvrnuvši se, osetio je snažan poriv da se povuče iz ove skrivene sobe; ne toliko iz straha, koliko zbog pritiska u glavi, koji ga je terao nazad. Otresavši ga se uz podosta muke, preusmerio je pažnju

16

na leš.

Bila je mlada. Nije bio siguran otkud mu to, ali njena tanušnost svedočila je o životu prekinutom pre nego što je i započeo. Ruke joj behu raširene kao da je raspeta; kroz dlanove joj behu ukucani crni gvozdeni ekseri, čije su glave bile savijene kako ih ne bi iščupala. Vreme joj je sasvim sasušilo kožu i isteglo prste, dok je na licu imala izraz potpune agonije. Na sebi je imala jednostavnu pamučnu haljinu s cvetnim dezenom, povučenu preko grudi. Maklejn je u prolazu primetio da haljina izgleda staromodno, ali je, upivši sve ostalo, ubrzo zaboravio na taj detalj.

Stomak joj beše rasporen jasnom rasekotinom od međunožja sve do grudi, dok su se koža i mišići povukli poput kakvog gnjilog cveta. Kroz tamnu sasušenu hrskavicu štrcala je belina rebara, ali unutrašnjih organa nije bilo. Noge joj behu raskrečene, a kukovi iščašeni, te su joj kolena skoro dodirivala pod. Koža joj se poput sušenog mesa zategla oko isušenih mišića te se svaka kost jasno videla, sve do tankih stopala, koja su, baš kao i šake, bila zakucana za pod.

“Gospode bože. Ko je mogao da učini nešto ovako?” Maklejn se povukao unazad, dižući pogled pored svetala, najpre ka golim zidovima oko sebe, potom i u sam jarki luk, kao da će zurenjem u bleštavilo izbrisati tu sliku iz glave.

“Možda je podesnije pitanje kada je učinjeno.” Kadvalader čučnu s druge strane leša i izvadi skupoceno penkalo kojim poče da pokazuje na razne delove devojčinih ostataka. “Kao što vidiš, nešto je sprečilo raspadanje leša, omogućivši prirodnu mumifikaciju. Unutrašnji organi su odstranjeni i, po svoj prilici, negde bačeni. Moraću da obavim neke testove nakon što je pošaljemo u mrtvačnicu, ali ne vidim kako je mogla biti ubijena pre manje od pedeset godina.”

Maklejn se podiže, podrhtavajući blago na hladnoći. Želeo je da skrene pogled, ali oči su mu se uporno vraćale na telo. Skoro da može da oseti njenu patnju i užas. Bila je živa, makar na početku ovog mučenja. U to je uveren.

“Pošalji ekipu da je pomeri”, reče. “Nisam siguran da će tehničari pronaći išta korisno na podu, ali vredi pokušati.”

Kadvalader klimnu glavom i izađe iz sobe, zaobišavši cigle koje su se rasule kada su radnici probili prvu rupu. Ostavši sam s mrtvom devojkom, Maklejn pokuša da zamisli kako je ovo mesto izgledalo kada je umrla. Zidovi behu od glatkog, belog gipsa; plafon – jednostavan svod od bele opeke, čiji je vrh bio tačno iznad leša. Da je reč o kakvoj kapeli, očekivao bi oltar tačno preko puta zazidanog ulaza. Međutim, u sobi nije bilo nikakvih ukrasa.

Lučna svetla bacala su na taman parket neobične senke, koje kao da su se talasale. Maklejn je stajao, čekajući da se neko vrati. Oblici behu hipnotišući – vijugavi grifovi koji su u pravilnim intervalima opisivali

17

širok luk, otprilike metar od zidova. Zavrtevši glavom da odagna ovu varku, zakoračio je izvan glavnog snopa svetala, nakon čega se ukopao. Njegova senka se pomerila, proklizavši po podu u četiri različite nijanse. Međutim, šare na parketu ostadoše na mestu.

Sagnuvši se, bliže je osmotrio parket. Bio je uglačan i tek ovlaš prašnjav, kao da je soba bila hermetički zatvorena dok nisu probili zid. Kako ga je svetio lučnih lampi zbunjivalo, iz džepa je izvukao jednu tanku baterijsku lampu, koju je odvrnuo i uperio pravo u šare na podu. Tamne, skoro da se nisu mogle razaznati na drvetu. Kitnjaste petlje linija podebljavale su se i tanjile, preplićući se u komplikovane spirale. Ivica kruga, urezana u parket, račvala se u oba pravca. Pratio ju je u smeru suprotnom od kazaljke na satu, primetivši pet drugih zamršenih znakova na istovetnoj udaljenosti. Linija između prvog i poslednjeg bila je jasno presečena ciglama koje su popadale sa zazidanog prolaza.

Maklejn je izvadio beležnicu i pokušao grubo da skicira znakove, zapisujući njihov položaj u odnosu na mrtvu devojku. Savršeno su se podudarali s njenim raširenim rukama i nogama, glavom i centralnom tačkom između nogu.

“Možemo li da pomerimo telo, gospodine?”

Umalo je iskočio iz sopstvene kože, a onda se okrenuo i video Mrzovoljnog Boba kako pilji kroz rupu u zidu.

“Gde je fotograf? Pozovi ga na trenutak.”

Bob se okrenu i viknu nešto što Maklejn nije uspeo da razazna. Trenutak kasnije jedan niski čovek promoli glavu u sobu. Maklejn ga nije prepoznao; još jedan novi regrut među islednicima.

“Zdravo. Ti si zadužen za fotografisanje?”

“Tako je.” Glazgovski akcenat, pomalo odsečan i nestrpljiv. Ako ćemo pošteno, ni njemu se baš ne boravi ovde.

“Da li si uslikao ove znakove na podu?” Pokazao je na najbliži znak, međutim, zbunjeni izraz fotografa bio je dovoljan odgovor.

“Pogledaj.” Pokazao mu je da uđe u sobu uperivši lampu ka podu. Na trenutak je ugledao nešto, ali je momentalno nestalo.

“Ništa ne vidim.” Mladić čučnu da pogleda izbliza. Osećao se oštar miris sapuna i Maklejn shvati kako je to prva stvar koju je osetio otkako je ušao u sobu.

“Svejedno, možeš li da uslikaš pod? Oko tela. Otprilike ovoliko od zidova. Izbliza.”

Klimnuvši glavom, fotograf nervozno baci pogled na nemu priliku u središtu sobe i započe svoj posao. Blic foto-aparata iskakao je i zavijao između svakog punjenja dok su male munje sevale po odaji. Maklejn se uspravio i usmerio pažnju na zid. Od tela ka izlazu. Osetivši hladan gips preko tankog zaštitnog sloja rukavica od lateksa, okrenuo je šaku i lupnuo

18

zglobom po površini. Zazvučalo je tupo i čvrsto, poput kamena. Malo se pomerio i lupnuo iznova. Opet čvrsto. Gledajući preko ramena, pomerao se sve dok nije došao u ravan sa glavom mrtve devojke. Ovoga puta začuo se šupalj udarac.

Ponovo je lupnuo. Na zbunjujućem blesku blica i senki lučnih lampi izgledalo je da se zid povio pod pritiskom. Opet je okrenuo šaku i nežno gurnuo, osetivši kako se zid povlači pod njegovim prstima. Potom se uz zvuk pucanja krtih kostiju, ploča široka tridesetak centimetara i dugačka petnaestak odvojila od zida i pala na pod. Skrivala je jednu nišu u kojoj je svetlucalo nešto vlažno.

Maklejn ponovo izvadi baterijsku lampu i uperi je u nišu. Tanki srebrni prsten ležao je na savijenom parčetu pergamenta, iza kojeg se, sačuvano u tegli poput uzorka iz kakvog kabineta za biologiju, nalazilo ljudsko srce.

19

5

“Zar ne možemo da dobijemo ništa bolje?”

Mrzovoljni Bob šetkao se duž zida ostave, jedine prostorije koju su uspeli da pretvore u istražnu sobu, ne prestajući da gunđa. Maklejn je nemo stajao u sredini. Makar imaju prozor, iako gleda na stražnje delove zgrade. Preko puta se nalazila tabla na kojoj su i dalje stajale žvrljotine od prethodne istrage, zaokružena, pa potom precrtana davno zaboravljena imena. Ko god da ih je ispisao, sa sobom je odneo markere i brisač. Bila su tu i dva stočića, jedan odgurnut ispod prozora, drugi u središtu sobe, ali su sve stolice odavno odnesene.

“Meni se dopada.” Maklejn je prešao preko isflekanih tepih-pločica i naslonio na radijator iz kojeg je zračila toplota iako je napolju sunce pržilo ulice. Sagnuo se da okrene termostat na nulu, ali mu se tanka plastična navlaka polomila u ruci. “Doduše, možda ćemo morati da učinimo nešto s uređajima.”

Pažnju mu odvrati kucanje na vratima. Otvorivši ih, našao se pred mladićem koji je na kolenu balansirao dve kutije, pokušavajući da dohvati kvaku. Na sebi je imao novo odelo i toliko izglancane cipele da čovek u njima može da se ogleda. Njegovo sveže obrijano lice bilo je poput rumenog punog meseca, dok se kratko potkresana bledoriđa kosa kovrdžala na koži poput jednodnevne tinejdžerske brade.

“Inspektor Maklejn?”

Maklejn klimnu glavom i posegnu za gornjom kutijom, kako se njen sadržaj ne bi prosuo po podu.

“Detektiv Makbrajd”, reče mladić.

“Načelnica Makintajer me je poslala da vam pomognem u istrazi, gospodine.”

»U kojoj?”

“Ovaj... Valjda. Nije rekla. Samo je rekla da vam treba još jedan par ruku.”

“Pa, nemoj stajati navratima da ne izađe sva toplota.” Kada je Makbrajd ušao, Maklejn sruči kutiju na bliži stočić. Makbrajd spusti drugu kraj nje i osvrnu se oko sebe.

“Nema stolica”, reče.

“Izgleda da nam je njeno veličanstvo poslalo detektiva sa okom sokolovim, gospodine”, reče Mrzovoljni Bob. “Ovom ništa ne promiče.”

“Ne obaziri se na narednika Lerda. Samo je ljubomoran što si toliko mlađi od njega.”

20

“Ovaj... da”, nesigurno reče Makbrajd.

“Imaš li ime, Makbrajde?”

“Ovaj... Stjuart, gospodine.”

“Onda, Stjuarte, dobro došao u tim. A tim smo nas dvojica.”

Mladić pogleda Maklejna, pa Mrzovoljnog Boba, pa opet Maklejna. Usta mu behu ovlaš otvorena.

“Pa, nemoj stajati tu kao da su te ispljeskali po guzici. Nađi nam neke stolice, momče.” Mrzovoljni Bob je maltene isterao policajca i prasnuo u smeh zatvorivši vrata za njim.

“Budi nežan s njim, Bobe. Nije da ćemo dobiti još pomoći za bilo koji od ova dva slučaja. Pritom – dobar je. Barem bi trebalo da bude. Prvi je u svojoj klasi postao detektiv.”

Maklejn otvori jednu kutiju, izvuče debelu gomilu fascikli i položi ih na sto: nerešeni slučajevi provala iz proteklih pet godina. Uzdahnuo je; poslednje što želi je da češlja beskrajnu hrpu izveštaja o ukradenoj robi koju nikada neće pronaći. Bacivši pogled na svoj zglob, setio se da je jutros zaboravio da navije sat. Skinuo ga je i počeo da okreće mesingano dugmence. “Koliko je sati, Bobe?”

“Pola četiri. Znaš, postoje moderni satovi s baterijama. Ne moraju da se navijaju. Možda bi mogao da nabaviš jedan.”

“Tatin je.” Maklejn zategnu kaiš na zglobu i potraži mobilni telefon u džepu. Našavši ga, uvide da je isključen. “Da li si za šetnju do gradske mrtvačnice?”

Mrzovoljni Bob odmahnu glavom. Maklejn zna kako leševi deluju na starog narednika.

“U redu. S mladim detektivom Makbrajdom možeš početi s ovim izveštajima o provalama. Probajte da nađete neki šablon koji je izmakao desetinama detektiva. Ja ću porazgovarati s jednim čovekom o mumificiranom lešu.”

* * *

Popodnevni vazduh bio je gust i topao dok se spuštao ka Kaugejtu. Znoj mu je prilepio košulju za leđa i Maklejn je žudeo za svežim povetarcem. Čovek obično može da računa na vetar koji će mu učiniti život podnošljivim, međutim, u poslednjih nekoliko dana nije bilo ni daška. U podnožju ulice, u senci visokih zgrada s obe strane, vrućina je bila ustajala i beživotna. S olakšanjem je otvorio vrata mrtvačnice i ušao u svežinu rashlađene prostorije.

Angus Kadvalader čekao je Maklejna u obdukcionoj sali pripremljen. Upitno pogleda inspektora.

21

“Vrućina?”

Maklejn klimnu glavom. “Kao u rerni. Jesi li spreman?”

“Šta? O, da.” Kadvalader se okrenu i viknu svojoj pomoćnici da dođe. “Trejsi, jesi li spremna?”

Oniža i zdepasta mlada žena živahnog pogleda podiže glavu iza pretrpanog pulta, odgurnu stolicu i ustade. Odevena u zelenu medicinsku uniformu, navukla je rukavice od lateksa i prišla obdukcionom stolu. Sto je bio prekriven belim čaršavom, naboranim na sredini preko leša koji je čekao da otkrije svoje tajne.

“Pa, da počnemo.” Kadvalader izvadi teglicu iz džepa. Maklejn je prepoznao preparat, mešavinu kreme za kožu i kamfora koja suzbija vonj truleži. Patolog pogleda preparat, potom Maklejna, šmrknu i vrati teglicu u džep. “Pretpostavljam da nam ovo danas neće biti potrebno.”

Maklejn je tokom karijere prisustvovao brojnim obdukcijama. Nisu prijatne, ali mu se više ne gade toliko. Od svih žrtava ubistava, nezgoda, ili prosto nesretnika koje je viđao na ovom stolu, mumificirani leš devojke verovatno je najčudniji. Za početak, iako je već bila rasporena, Kadvalader je ispitao svaki pedalj njenog krhkog tela, mrmljajući opaske u mikrofon koji je visio nad njim. Naposletku, shvativši da njena koža neće pružiti više informacija o uzroku smrti, prešao je na deo koji Maklejn najviše mrzi. Piskavi cvilež testere za kosti oduvek ga je iritirao, poput struganja noktiju po tabli. Predugo je trajalo i završilo se užasnim zvukom pucanja vrha lobanje, poput kuvanog jajeta.

“Zanimljivo. Izgleda da je i mozak uklonjen. Pogledaj, Toni.” Pripremivši se, Maklejn zaobiđe sto. Prizor otvorene glave ubijene devojke samo ju je učinio manjom i mlađom. Šupljina unutar lobanje bila je tamna, oivičena sasušenom krvlju i trunkama kostiju s testere, i sasvim prazna. “Da li je mogao da istrune?”

“Ne baš, ne u potpunosti. Imajući u vidu stanje ostalih delova – nije. Očekivao sam da bude sparušen, ali je u potpunosti odstranjen. Verovatno kroz nos; tako su drevni Egipćani to činili.”

“Gde se nalazi?”

“Pa, imamo ove uzorke, ali ništa od toga mi ne liči na mozak.” Kadvalader pokaza na jedna kolica od nerđajućeg čelika, u kojoj su se nalazile četiri tegle s uzorcima. Prepoznavši srce koje je video prethodnog dana, Maklejn nije želeo da pogađa koje organe sadrže preostale tegle. Dve dodatne tegle ležale su u belim plastičnim posudama, kako njihov sasušeni sadržaj ne bi ispao kroz naprsline na staklu. Sve su pronađene u skrivenim nišama, simetrično poređanim oko tela mrtve devojke. U nišama su pronađeni i drugi predmeti, što je dodatno parče slagalice koju tek treba sastaviti.

“Šta je s polomljenima?” Maklejn se zagleda u nekakav sivkastosmeđi

22

talog razmazan po unutrašnjosti tegle. “To bi mogao biti mozak, zar ne?”

“Teško je reći, imajući u vidu u kakvom su stanju. Ali pretpostavljam da je reč o bubregu ili plućnom krilu. Obaviću testove da bih bio siguran. Šta god bilo, tegla ovog oblika nije za mozak Trebalo bi da znaš to, Toni. Dovoljno sam ti pokazao. Osim toga, ako je zaista izašao kroz nos, bio je prilično kašast. Nema svrhe staviti tu smesu u sterilnu teglu.”

“Imaš pravo. Šta misliš, kada je umrla?”

“To je već teže pitanje. Mumifikacija nije ni trebalo da se dogodi; grad je suviše vlažan, čak i u dobro zazidanom podrumu. Morala je da istrune. U krajnjem slučaju, pojeli bi je pacovi. Međutim, savršeno je očuvana, i proklet bio ako pronađem ikakve tragove hemikalija koje su potrebne da se to postigne. Trejsi će obaviti nekoliko testova, nakon čega ćemo poslati uzorak na karbonsko datiranje; možda nam se posreći. Inače, sudeći po njenoj haljini, rekao bih najmanje pedeset do šezdeset godina. Za detaljniju procenu moraćeš sam da se potrudiš.”

Maklejn uze tanak komad tkanine iz kolica, koji je stajao pored tegli, i prinese ga svetlu. Donju polovinu prekrivale su braon fleke, dok se nežna čipka oko vrata i rukava rasplela u tračice koje su se vijorile u vazduhu. Beše to oskudna garderoba, više nalik večernjoj haljini nego nečemu što bi mlada devojka nosila svakodnevno. Izbledeli cvetni dezen izgledao je jeftino; okrenuvši je, video je dve ručno zašivene zakrpe oko poruba. Bez etikete. Haljina siromašne devojke koja želi da ostavi utisak. Ipak, osvrnuvši se na njeno iščašeno, oskrnavljeno telo, bio je sasvim svestan da je to jedino što zna o njoj.

23

6

Ulazna vrata zgrade ponovo su bila otključana i zaglavljena komadom cigle. Maklejn je isprva pomislio da ih zatvori, ali ipak je odustao. Poslednje što mu je trebalo jeste da ga probude studenti iz stana na prvom spratu, koji u četiri ujutru pritiskaju sve tastere na interfonu dok ih neko ne pusti unutra. Suviše je toplo da bi skitnice tražile prenoćište, a čak ni dvanaest njih ne bi pogoršalo vonj na stepeništu. Namreškavši nos zbog mirisa brojnih mačora, popeo se kamenim stepenicama na poslednji sprat.

Lampica na telefonskoj sekretarici je treperila, označavajući jednu nepreslušanu poruku. Maklejn zatvori vrata i spusti ključeve na sto. Pritisnuo je dugme i odslušao poziv na piće od bivšeg cimera. Da svetio ne treperi, pomislio bi da je reč o staroj poruci – Fil zove barem dvaput nedeljno s istim predlogom. Povremeno čak i prihvati ponudu. Nasmešivši se, otišao je u spavaću sobu, svukao se, ubacio odeću u korpu za veš i otišao u kupatilo. Dugo tuširanje hladnom vodom spralo je znoj, ali ne i sećanja. Obrisavši se peškirom, navukao je majicu i labave pamučne pantalone i pomislio da ode na trčanje ili u teretanu. Sat napornog vežbanja možda bi mu koristio, ali ne želi da bude u društvu ambicioznih direktora. Potrebno mu je društvo opuštenih ljudi, koji umeju da se zabavljaju, makar ih samo posmatrao sa strane. Možda Filova ideja i nije tako loša. Navukavši cipele, zgrabio je ključeve, zalupio vrata i zaputio se u pab.

Njuington arms nije najbolje mesto za piće u Edinburgu, ni po čijim standardima. Ali iskupljuje se činjenicom da je najbliži pab njegovom domu. Maklejn je gurnuo krilna vrata, spremajući se za nalet buke i dima, kada se setio da su mudraci u parlamentu u Holirudu zabranili pušenje. Bučno jeste, iako će, nesumnjivo, i to sledeće zabraniti. Naručio je pintu piva Djuhars i osvrnuo se tražeći poznata lica.

“Ej, Toni! Ovamo!” Povik se podudario sa zatišjem koje je usledilo između numera na džuboksu. Maklejn je pronašao izvor: grupu ljudi zbijenih za stolom kraj velikog prozora prema ulici. Postdiplomci, po svemu sudeći. Ponašajući se kao gazda za stolom, profesor Filip Dženkins ga je pozivao da im se pridruži, s blistavim osmehom pripite osobe na licu.

“Kako je, File? Vidim da si večeras poveo i harem.” Maklejn sede na mesto koje mu napraviše studenti.

“Ne žalim se”, naceri se Fil. “Laboratoriji je upravo produženo finansiranje na još tri godine. Pritom je i povećano.”

“Čestitam!” Tobože nazdravljajući, Maklejn podiže čašu i poče da pije, dok ga je stari prijatelj častio pričama o molekularnoj biologiji i politici privatnog finansiranja. Potom je razgovor skrenuo na svakakve

24

nepovezane teme, kao u svakom neobaveznom čavrljanju u pabu. S vremena na vreme bi se uključio, ali se uglavnom zadovoljio slušanjem. Nakratko je uspeo da zaboravi sveopšte ludilo, sakaćenja, posao. Nije kao kada posle smene izađe s momcima iz stanice; to je drugačija vrsta opuštanja, ona koja obično podrazumeva tešku glavobolju ujutru.

“Pa, čime se baviš ovih dana, Toni? Ne viđamo te.”

Maklejn pogleda devojku koja je postavila pitanje. Prilično je siguran da se zove Rejčel i da radi doktorat iz nečega što on skoro sigurno ne ume ni da izgovori. Pomalo liči na istražiteljku koja je bila zadužena za provalu i Smajdovo ubistvo, ali je desetak godina mlađa i ima jarkocrvenu kosu koju verovatno podjednako duguje farbi koliko i prirodi. Čak i postdiplomci ovih dana izgledaju neverovatno mlado.

“Polako, Rej. Ne smeš postavljati pitanja inspektoru. Možda će te uhapsiti. Možda ti čak stavi i lisice.” Fil se naceri u svoju čašu, uputivši mu zlurad smešak kojeg se odlično sećao nakon toliko godina cimerskog života.

“Ionako ne smem da pričam o istragama koje su u toku”, reče Maklejn. “A ne biste ni želeli da slušate o tome. Verujte mi.”

“Jezive su, je li?”

“Ne baš. Ni nalik Istražiteljima ili sličnim glupostima koje se emituju na televiziji. Uglavnom je reč o dosadnim provalama i dičnom kriminalu. Toga ima previše. Uostalom, više ne učestvujem toliko u pravim istragama. To je ono što ne valja u poslu inspektora. Od vas se očekuje da rukovodite ljudima, da uređujete stvari, da se bavite prekovremenim radom i balansirate budžet; da gledate širu sliku. Pretpostavljam da se ne razlikuje toliko od sadašnjeg Filovog posla.” Maklejn nije siguran zbog čega je slagao, iako to i nije bila potpuna laž. Od kada je postao inspektor, ima daleko više papirologije i daleko manje rada na terenu. Možda zbog toga što je došao u pab da pobegne od posla. Koji god bio razlog, pitanje je upropastilo trenutak. Ne može da izbaci mrtve oči Barnabija Smajda iz glave; ne može da zaboravi užas na licu mlade devojke.

“Još jednu turu?” Podigao je čašu i pomalo se zagrcnuo, iskapivši više nego što je očekivao. Izgleda da niko nije primetio taj nespretan trenutak dok se iskradao ka šanku.

“Vrlo loše lažeš za jednog policajca, inspektore Maklejne.”

Okrenuvši se od šanka, Maklejn je shvatio da stoji suviše blizu zbijenoj grupi ljudi, ali da ne može da odstupi čak i da želi. Njegove je visine, otprilike, s kosom boje slame potkresanom u visini vrata – paž, ako je pogodio terminologiju. Njeno lice mu je odnekud poznato, iako je starija od mase studenata koji čavrljaju oko Fila.

“Oprosti. Da li se poznajemo?”

25

Smetenost, koja se nesumnjivo ocrtavala na njegovom licu, izmamila je od nje smešak koji joj je vragolasto svetlucao u očima.

“Dženi, sećaš se? Dženi Spirs. Rejina sestra? Upoznali smo se na Filovoj rođendanskoj žurci.”

Žurka. Sada se seća. Previše studenata koji su se užasno napili od jeftinog vina dok je Fil držao slovo kao moderni kralj Artur. Odneo je flašu skupog viskija, popio čašu nekog pića od kojeg su mu utrnuli zubi, i otišao ranije. To je bilo onog dana kada su ih pozvali u zgradu u Litu. Susedi su se žalili na strašnu buku koju je pravio nečiji pas. Teško da možete kriviti jadnu životinju – vlasnica je barem dve nedelje ležala mrtva u krevetu, a od starice više nije imalo šta ni da se pojede. Vrlo je moguće da je upoznao ovu ženu na žurci, ali je teško izbaciti iz glave sliku izgrizenog mesa i oglodanih kostiju koje trule na uleglom madracu.

“Dženi, naravno. Oprosti, odlutao sam.”

“Mislim da još lutaš – po nekom mestu koje nije baš prijatno. Loš dan na poslu?”

“I te kako.” Maklejn uhvati pogled šankera i mahnu mu da priđe. “Želiš li da popiješ nešto?”

Dženi baci pogled preko šanka, ka masi studenata koji su se smejali profesorovim šalama. Nije joj dugo trebalo da odluči gde bi radije bila.

“Naravno, belo vino. Hvala.”

Neprijatna i bukom ispunjena tišina visila je u vazduhu dok im je šanker sipao pića. Maklejn pokuša neopaženo da pogleda neočekivanu sagovornicu.

Starija je od sestre. Znatno starija. Njena plava kosa prošarana je tankim sedim vlasima koje i ne pokušava da prikrije. Izgleda da nije našminkana, dok joj je odeća jednostavna, možda čak i pomalo staromodna. Nije odevena za izlazak u grad, poput ljudi s kojima je došla. Nema šminke, nema poze. “Rejčel je tvoja sestra?”, reče, svestan koliko je glupavo zazvučalo. “Aha, savršena greščica mame i tate.” Dženi se nasmeši zbog nekakve lične šale. “Izgleda da je zapala za oko tvom prijatelju Filu. Čujem da ste bili cimeri?”

“U studentskim danima. Davno.” Maklejn otpi gutljaj piva, posmatrajući Dženi koja srknu svoje vino.

“Moram li kleštima da izvadim priču iz tebe?”

“Ja... Ne. Oprosti. Zatekla si me u nezgodnom trenutku. Trenutno nisam najbolje društvo.”

“Pa nisam baš sigurna.” Dženi klimnu glavom u pravcu bučne grupe studenata, koji su profesora navodili na još gluplje ponašanje. “Imajući u vidu alternativu, biram snuždeno i introvertno.”

“Ja...”, Maklejn poče da se žali, ali ga prekinu nepoznato vibriranje iz

26

džepa na pantalonama. Izvadio je telefon taman na vreme da vidi propušten poziv iz bolnice. Zbunjeno je gledao ekran koji se zatamnio i potom potpuno iščezao. Pritiskanjem tastera izmamio je tek nekoliko bledih blesaka i pištanja. Gurnuvši telefon nazad u džep, okrenuo se ka Dženi.

“Da li bih mogao da pozajmim telefon? Baterije na mom uporno umiru.”

“Neko ima negativne misli o tebi. Crpi život iz svih elektronskih naprava na koje računaš.” Dženi je preturala po svojoj tašni, nakon čega mu je pružila tanak smartfon. “To bi moj bivši rekao, ali on je lujka. Zovu s posla?”

“Ne, iz bolnice. Zbog moje bake.” Maklejn pronađe tastaturu i ukuca broj iz glave. Toliko je puta zvao, poznaje sve sestre, pa mu je samo nekoliko trenutaka potrebno da dobije pravu sobu. Poziv je završen posle samo nekoliko sekundi.

“Moram da idem.” Maklejn joj je vratio telefon i pošao ka vratima. Dženi krenu za njim, ali je on zaustavi. “Sve je u redu. Ona je dobro. Samo moram da odem da je posetim. Ostani i završi svoje vino. Reci Filu da ću ga pozvati za vikend.”

Maklejn se progura kroz veselu svetinu ne osvrćući se. Ipak ne ume da laže.

Vozačev potiljak se u mesnatim valjcima prelivao od ćosavog temena sve do ramena bez jasno odeljenog vrata. Maklejn je sedeo na zadnjem sedištu taksija i zurio u te svetle čekinje, zamolivši vozača da ne priča. Narandžasto bleskanje uličnih svetala pratilo ih je dok su hitro prelazili grad, a onda je krajolik iznenada prošaran pljuskom nanetim sa Severnog mora. Kosa mu je bila mokra, a kaput vonjao poput starog psa nakon kratke šetnje do taksi stajališta, po kiši koju je i dalje osećao na svojoj koži.

“Glavni ulaz ili urgentno?” Taksista je imao engleski, moguće južnolondonski naglasak. Daleko je od kuće. Prenuo ga je iz nečega nalik snu. Kroz zamašćeno vetrobransko staklo pogledao je ogromno bolničko zdanje, svetlucavo i vlažno.

“Može ovde.” Predao je vozaču novčanicu od deset funti, rekavši mu da zadrži kusur. Šetnja preko skoro napuštenog parkinga bila je dovoljna da ga razbudi, ali ne i da mu raščisti misli. Da li je zaista koliko juče bio kod nje? A sada je nema.. Trebalo bi da je tužan, zar ne? Zbog čega onda ne oseća ništa?

Hodnici u zadnjem delu bolnice uvek su mirni, ali u ovo doba noći izgleda kao da je čitavo mesto evakuisano. Maklejn uhvati sebe kako pažljivo hoda kako ne bi pravio buku. Disao je plitko i ćulio uši, osluškujući i najmanji zvuk. Da je čuo kako neko dolazi, pokušao bi da se sakrije u nekoj niši u zidu ili u prostoriji za skladištenje. Skoro da mu je laknulo

27

kada je neprimećen stigao u sobu u kojoj su smešteni pacijenti u komi. Ne shvatajući zbog čega toliko preza od toga da nekoga sretne, gurnuo je vrata i ušao u prostoriju.

Zastori su odvajali krevet njegove bake od ostalih pacijenata, što ranije nije bio slučaj. Iako se i dalje čulo poznato pištanje i zujanje, čitava soba odisala je drugačijom atmosferom. Ili je to samo u njegovoj glavi? Udahnuvši duboko, kao da će zaroniti u okean, Maklejn pomeri zavese i uđe unutra.

Sestre su sklonile sve cevi i žice, odgurale mašine, ali su ostavile baku. Ležala je nepomično na krevetu; njene upale oči bile su zatvorene, kao da spava, dok su joj ruke na čaršavu uredno sklopljene preko stomaka.

“Veoma mi je žao.”

Okrenuvši se, Maklejn ugleda jednu sestru na vratima. Istu onu koja mu se prethodno obratila, onu koja je tokom ovih dugih meseci brinula o njegovoj baki. Džini, tako se zove. Džini Robertson.

. “Ne treba da vam bude”, rekao je. “Nije mogla da se oporavi. Ovako je verovatno najbolje.” Okrenuo se ka mrtvoj ženi na krevetu i po prvi put za osamnaest meseci video svoju baku. “Ako nastavim da govorim to sebi, možda ću i poverovati.”

28

7

Rano ujutru grupa poticaja tiskala se oko ulaza u jednu od većih istražnih soba. Maklejn promoli glavu kroz odškrinuta vrata i ugleda haos koji uvek obeležava početak velike istrage. Duž jednog zida prostirala se prazna tabla na kojoj je neko crnim markerom napisao Barnabi Smajd. Uniformisani pozornici razmeštali su stolove i stolice, dok je jedan tehničar povezivao računare. Od Dugida ni traga.

“Pomažete u ovoj istrazi, gospodine?” Maklejn se osvrnu oko sebe. Kroz masu se provlačio pozornik širokih ramena, noseći poveću kartonsku kutiju obmotanu crnom i žutom lepljivom trakom. Endru Hausman, za prijatelje Veliki Endi, bio je sposoban policajac i još bolji ragbista. Da ga na začetku karijere nije zadesila nezgodna povreda, sada bi verovatno igrao za reprezentaciju umesto što služi kao potrčko Dagvudu. Maklejnu se dopada; Veliki Endi možda nije bistar, ali je temeljan.

“Slučaj nije moj, Endi”, reče. “I sam znaš koliko Dagvud voli moju pomoć.”

“Ali bili ste na mestu zločina. Em reče da ste bili.”

“Em?”

“Ema. Ema Berd. Znate, nova istražiteljka. Otprilike ove visine, oštra, crna kosa, uvek izgleda kao da je stavila previše ajlajnera.”

“Ma šta kažeš? Spanđali ste se, je li? Da sam na tvom mestu, ja nikako ne bih ljutio tvoju ženu, Endi.”

“Ne, ne. Bio sam u štabu i pokupio dokaze s mesta zločina.” Veliki čovek pocrvene i podiže kutiju kao dokaz. “Rekla je da vas je videla u Smajdovoj kući i da se nada da ćete uhvatiti bolesnika koji ga je ubio.”

“Samo mene? Samog?”

“Pa, siguran sam da je mislila na sve nas.”

“Siguran sam da jeste, Endi. Ali ova istraga moraće da prođe bez mene. Dagvud odlučuje. Uostalom, i ja imam ubistvo koje moram da rešim.”

“Jes’, čuo sam za to. Jezivo.”

Maklejn je zaustio da odgovori, kad hodnikom poče da odjekuje dubok glas, najavljujući dolazak glavnog inspektora. Nema nameru da bude upetljan u još jednu istragu, naročito ne u onu koju vodi Čarls Dugid.

“Moram da idem, Endi. Nadzornica želi da me vidi i nije red da čeka.” Iskrao se pored velikog čoveka i krenuo ka svojoj istražnoj sobi. Izgledalo je kao da se polovina policajaca regiona skupila na jutarnjem izveštavanju u vezi sa ubistvom Barnabija Smajda. Lepo je videti jednaku raspodelu resursa. S druge strane, Smajd je bio važan čovek, gradski dobrotvor,

29

istaknut član društva. A ubijenu devojku niko nije primetio u podrumu više od pedeset godina.

Od Mrzovoljnog Boba nije bilo ni traga kada je Maklejn stigao u istražnu sobu; suviše je rano za to. Pozornik Makbrajd je pak vredno radio. Nekako je uspeo da pronađe tri stolice i, što je još neverovatnije, laptop. Podigao je glavu kada je Maklejn ušao u sobu.

“Kako je, pozorniče?” Skinuo je jaknu i okačio je na vrata. Iz radijatora pod prozorom i dalje je kuljala toplota.

“Još malo pa ću pročešljati sve izveštaje o provalama, gospodine. Mislim da sam pronašao nešto.”

Maklejn privuče, stolicu. Jedan točkić je nedostajao. “Pokaži mi.”

“Koliko vidim, gospodine, ovo su sve nasumični slučajevi. Nisu baš umešni – verovatno je reč o narkomanima, a imali smo sreće i s forenzikom.” Makbrajd podiže hrpu izveštaja naslaganih na jednoj strani stola i vrati ih u svoju kartonsku kutiju. “Između ovih pak mislim da postoji izvesna povezanost.” Podigao je tanku gomilu, tri-četiri fascikle, i spustio ih nazad na sto. “Nastavi.”

“Sve provale su spretno izvedene. Nije reč o pukom razbijanju prozora ciglom; nema nikakvih tragova nasilnog upada. Sve kuće su imale sigurnosne sisteme koji su zaobiđeni, bez ikakvih tragova, i u svim slučajevima je provalnik odneo samo sitne predmete visoke vrednosti.”

“Da li su držani u sefovima?”

“Ne, gospodine. Obijanje sefa je novina. Ali postoji jedan zajednički činilac. U svim slučajevima vlasnik kuće je nedavno preminuo.”

“Koliko nedavno?”

“Najviše mesec dana.” Makbrajd zastade, kao da razmišlja da li da kaže nešto ili ne. Maklejn je ćutao.

“U redu, jedna provala dogodila se osam nedelja nakon što je starica preminula. Međutim, sve ostale su se desile u roku od dve nedelje. Prošle nedelje se jedna dogodila na dan sahrane. Moram da proverim ostale datume sahrana, ali taj podatak nemamo u dosijeu.”

“Sahrana gospođe Daglas bila je oglašena u novinama. Prethodno je objavljena čitulja.” Maklejn podiže fascikle, gledajući imena i datume na prednjoj strani. Najskoriji slučaj, izuzev ovog koji istražuju, star je godinu dana, a najstariji pet godina. Još su otvoreni, tehnički gledano. Nerešeni. I svi su pod budnim okom njegovog omiljenog glavnog inspektora. Sumnja da bi se Dugid setio njihovih imena.

“Možda možemo da zagrebemo malo dublje.” Vratio je fascikle Makbrajdu. “Saznaj još više o ovim ljudima. Da li su imali čitulje? Da li su njihove sahrane oglašavane, i ako jesu, u kojim novinama?”

30

“Šta ćemo s alarmima?”, upita Makbrajd. “Neke od ovih sistema nije lako zaobići.”

“Imaš pravo. U redu. Moramo da utvrdimo gde su se ovi ljudi nalazili kada su umrli. Da li su bili kod kuće, u bolnici, u staračkim domovima.”

“Mislite da se provalnik toliko približio? Zar to ne bi bio preveliki rizik?”

“Ne ukoliko žrtva umre pre provale. Razmisli. Ako naš provalnik radi u staračkom domu, mogao bi da očara starce i zadobije njihovo poverenje. Potom bi, nakon što iz njih izvuče ono što želi, prosto sačekao da umru.” Čak i dok je izgovarao ovo, shvatio je koliko je to malo verovatno, međutim, kucanje na vratima ga je sprečilo da se još dublje zakopa. Okrenuo se i ugledao uniformisanu narednicu, koja je promolila glavu u sobu kao da ne želi dalje da uđe, plašeći se da je ne zadesi kakva užasna sudbina.

“Gospodine, pomislila sam da bih vas mogla naći ovde. Nadzornica želi da popriča s vama.”

Maklejn umorno ustade i poseže za svojim izgužvanim sakoom dok je narednica izlazila.

“Počnimo s čituljama. Pozabavi se rođacima. Svima onima koje su ispitali nakon što je provala prijavljena. Saznaj koliko su ovi ljudi bili poznati. Kada stigne Mrzovoljni Bob, moći ćete da stupite u kontakt sa svima koji se pojavljuju u ovim slučajevima. Pogledajte da li ima kakve zajedničke niti. Bolje da vidim šta želi njeno visočanstvo. Stjuarte?”

Mladi detektiv podiže pogled s fascikle.

* * *

“Svaka čast.”

Maklejn pamti Džejn Makintajer još od vremena kada je bila ambiciozni narednik na putu ka unapređenju. Čak je i tada nalazila vreme za podređene. Ne druži se previše s ljudima iz sopstvenog ranga i vreme radije provodi s inspektorima i šefom okružne policije, ali ako vam zatreba njena pomoć, dobićete je. Nije mudro nervirati ljude na putu ka vrhu, za slučaj da ih sretnete kada nešto zabrljate. Maklejn, iz nekog razloga, ne misli da bi to bio problem u slučaju Makintajerove, kako zbog toga što je gotovo svi poštuju, tako i zbog činjenice da se već kreće dalje, ka samom vrhu. Samo je osam godina starija od njega, a već je načelnica koja vodi stanicu. Nema sumnje da će uskoro dobiti i mesto zamenika šefa policije kada se on bude penzionisao za osamnaest meseci. Razume se u politiku i ume da ostavi utisak na važne ljude bez ulagivanja. To je možda njena najveća veština i Maklejn joj ne zavidi na uspehu koji je ostvarila. Samo se nada da će ostati u njenom vidokrugu.

“Toni, hvala ti što si svratio.” Makintajerova ustade taman kad je

31

Maklejn pokucao na već otvorena vrata. Loš znak, odmah na početku. Obišla je sto i ispružila ruku. Niska je, možda tek iznad norme za policajca. Kako joj je kosa bila vezana u visoku punđu, video je začetke sedih vlasi oko slepoočnica. Puder oko njenih očiju nije mogao da sakrije bore koje su se ocrtavale kada bi se nasmešila.

“Oprostite što nisam stigao ranije, imao sam pomalo gadnu noć.”

“Nema veze. Sedi.” Pokazala mu je na jednu od dve fotelje u uglu prostrane kancelarije, nakon čega se i sama smestila u drugu.

“Jutros mi se obratio glavni inspektor Dugid. Kaže da si pre neko veče njuškao oko mesta gde je ubijen Barnabi Smajd.”

Dakle, o tome je reč. Nema ničeg groznijeg od profesionalne ljubomore. “Bio sam u kraju, video da se nešto dogodilo, te sam pomislio da bih mogao biti od koristi. Odrastao sam tamo, poznajem neke stanare. Inspektor Dugid me je lično pozvao na mesto zločina.”

Dok je Maklejn govorio, Makintajerova je klimala glavom, ne skidajući pogled sa njegovog lica. S njom se uvek oseća kao nevaljalo đače koje su dovukli pred učiteljicu. Bez upozorenja je ustala i otišla do jednog niskog, drvenog ormarića u kojem se nalazio aparat za filter-kafu.

“Kafa?” Maklejn klimnu glavom. Makintajerova je najpre sipala dve doze samlevene kafe iz tegle u filter, nakon čega je nasula tačnu količinu vode za dve šolje i uključila aparat.

“Barnabi Smajd je bio vrlo važan u gradu, Toni. Njegovo ubistvo je prouzrokovalo veliku uznemirenost u visokim krugovima. U Holirudu postavljaju pitanja. Počeo je i pritisak. Potreban nam je rezultat, i to brzo.”

“Siguran sam da će inspektor Dugid biti veoma temeljan. Vidim da već ima brojan tim koji mu pomaže u istrazi.”

“To nije dovoljno. Potrebni su mi najbolji detektivi na ovom slučaju i potrebno mi je da oni međusobno sarađuju.” Retka braon tečnost poče da kaplje iz aparata u stakleni bokal.

“Želite da se uključim u istragu?”

Makintajerova je prišla svom stolu, uzela kartonsku fasciklu i otvorila je ispred njega. Unutra se nalazilo desetak velikih fotografija u boji, snimljenih u biblioteci Barnabija Smajda. U krupnom planu bile su njegove rasporene grudi; otvorene, beživotne oči i krvava brada; ruke položene na naslone fotelje; utroba sakupljena u krilu. Maklejnu je bilo drago što još nije jeo.

“Već sam ih video”, reče. Makintajerova je nasula dve šolje kafe i smestila se u svoju fotelju.

“Imao je osamdeset četiri godine. Ne znam nikoga ko je za života gradu doprineo više od Barnabija Smajda, pa ipak je neko ovo učinio tom jednom starcu. Želim da otkriješ ko i zbog čega. I želim da to učiniš pre nego što odluče da raspore još nekog zaslužnog građanina.”

32

“A Dugid? Srećan je što ću biti u njegovom timu?” Maklejn srknu kafu i zažali. Vrela ali slaba, imala je ukus prljave vode.

“Srećan nije reč koju bih upotrebila, Toni. Ali Čarls je glavni inspektor. Neće dozvoliti da se lični animoziteti ispreče nečemu ovoliko važnom. Želim da verujem da je isti slučaj i s tobom.”

“Naravno.”

Makintajerova se osmehnu. “Kako napreduju tvoji ostali slučajevi?”

“Detektiv Makbrajd ima dobru teoriju o provalama. Misli da postoji povezanost s nekoliko prethodnih provala, koje su stare i do pet godina. Još nemamo identitet mrtve devojke, iako doktor smatra da je ubijena pre nekih šezdeset godina. Kasnije imam sastanak s građevinarom.”

Maklejn je brzo izložio svoje slučajeve, ali je shvatio da ga načelnica samo letimično sluša. To je predstava – pravi se da ga sluša, pravi se da mu je prijatelj. To je dobar znak, jer smatra da bi joj mogao biti od koristi. Ipak, nije on toliko glup, ume da čita između redova. Uključili su ga u Smajdov slučaj jer postoji mogućnost da će istraga propasti. Moguće je da će doći do ubistva drugih istaknutih ljudi, ili – još gore – da će ubica nestati i da ga nikada neće otkriti. Ako zaista krene naopako, neće načelnica Makintajer biti kriva. Niti će glavnog inspektora Dugida pritisnuti uza zid. Ne, u istragu su ga uveli kako bi Lodijanska i pogranična policija imala koga da baci vukovima ukoliko bude bilo neophodno.

33

8

Dva minuta nakon što ga je upoznao, Maklejn je zaključio da mu se Tomi Makalister ne dopada.

Nije pomoglo što nijedan od njegova dva dodeljena policajca nije bio prisutan kada je izašao iz kancelarije nadzornice. Protraćio je nekoliko minuta tražeći ih pre nego što se setio da im je rekao da saslušaju žrtve prethodnih provala. U stanici gotovo da nije bilo policajaca, kao da su svi regrutovani za istragu o Smajdu, ali je na kraju uspeo da pronađe jednu mladu službenicu, koju je ubedio da je u njenom interesu da mu obezbedi patrolno vozilo. Stajala je u ćošku sobe s beležnicom u rukama, vidno nervozna. Moraće da poradi na tome ako nastoji da postane detektiv.

“Jeste li za kafu, inspektore?” Makalister je bio zavaljen u jednu crnu kožnu kancelarijsku stolicu s visokim naslonom, u kojoj je nesumnjivo mislio da izgleda važno. Nosio je odelo, ali je sako bacio preko obližnjeg ormara za kartoteku. Košulja mu je bila izgužvana, dok je pamučna tkanina oko pazuha bila tamnije boje od znoja. Iako je s olabavljenom kravatom i zasukanim rukavima odavao utisak opuštene osobe, Maklejn je primetio nervozu u njegovom pogledu i načinu na koji se igrao svojim prstima i cupkao nogom.

“Ne hvala”, reče. “Nećemo se zadržavati. Samo sam hteo da razjasnim nekoliko činjenica o kući u Sajthilu. Da li je gospodin Merdo tu?”

Makalister se namršti na pomen ovog imena. Nagnuo se i pritisnuo taster na prastarom interfonu.

“Džanet, možeš li pozvati Donija?” Sklonio je prst s tastera i pogledao Maklejna, cimnuvši glavom unazad ka prozoru iza sebe. “Mislim da je negde u dvorištu.”

Ženski glas, prigušen staklom, pozvao je preko razglasa Donija Merda da dođe u kancelariju. Osvrnuvši se po sobi, Maklejn nije primetio ništa neuobičajeno. Bila je pretrpana ormanima za datoteke. Zidovi behu prekriveni bezbednosnim izveštajima, računima, ceduljama i drugim drangulijama. Jedan ćošak bio je pretrpan tronošcima, stalcima i drugom geodetskom opremom.

“Ko je vlasnik kuće?”, upita Maklejn.

“Ja. Kupio sam je gotovinom.” Makalister se zavali u stolicu. U pogledu mu se videlo nešto nalik ponosu.

“Koliko dugo je u vašem posedu?”

“Nekih osamnaest meseci, rekao bih. Dženet, možeš li da doneseš tačne podatke. Imali smo dovoljno vremena za planiranje. U to vreme ste mogli

34

da radite skoro sve što ste hteli, ako ste znali kome da se obratite. Sada se pak sve svodi na odbore, procene i žalbe. Čovek sada jedva da može da zaradi za život, ako znate na šta mislim.”

“Svakako, gospodine Makalistere.”

“Tomi, molim vas, inspektore.”

“Od koga ste kupili kuću?”

“Od neke nove banke koja se tek otvorila u poslovnom distriktu. Mislim da se zove Midistern finansije. Ne znam zbog čega su želeli da je prodaju. Verovatno su zaključili da je vreme da izađu iz nekretnina i da se ponovo okrenu akcijama. Mislim da nije dugo bila ni u njihovom posedu.” Maklejn se ponovo nagnu i pritisnu taster na interfonu. “Džanet, možeš li da pronađeš papirologiju za Farkvarovu kuću?” Nije sačekao odgovor.

“Malo ste promenili pravac, zar ne gospodine Makalistere?”, reče Maklejn. “Mislim na renoviranje starih kuća. Vi ste uglavnom gradili one blokove u Bonirigu i Lasvejdu, zar ne?”

“Tako je. Dobra su to bila vremena. Ali ovih dana je, znate li, sve teže naći zemljište van grada. Ljudi prvo zvocaju da uništavamo selo, a onda tvrde da cene kuća skaču kao lude. Ne može i jedno i drugo, zar ne, inspektore? Ili ćemo graditi još kuća ili će cene rasti zbog velike potražnje.”

“Zbog čega onda niste srušili tu staru kuću i sagradili stambenu zgradu?” Izgledalo je da će Makalister odgovoriti, ali ga je kucanje na vratima omelo. Na pragu je stajao kolebljiv muškarac natmurenog lica.

“Uđi, Doni, sedi. Nemoj se stideti.” Makalister nije ustao. Doni Merdo pogleda Maklejna, pa pozornicu, zbunjeno, kao da je upao u zamku. Beše to čovek koji se mnogo puta u životu sukobio s zakonom. Držanje mu je bilo odbrambeno – pognuta ramena, ruke oklembešene sa strane, noge blago raširene kao da je spreman da potrči i na najmanji mig. Imao je ogromne šake i zglobove na kojima su bledele istetovirane reči LJUBAV i MRŽNJA.

“Evo dosijea koji si tražio, Tomi.” Sekretarica koja ih je uvela unutra projurila je pored njih i ostavila debelu fasciklu na stolu. Pogledala je Maklejna s nemim prekorom, nakon čega je izašla iz kancelarije zatvorivši vrata za sobom.

“Doni, preksinoć ste radili u staroj kući u Sajthilu?” Maklejn primeti da je nadzornik na tren pogledao svog šefa. Makalister je sada sedeo uspravljeno, položivši šake na sto. Skoro neprimetno je klimnuo glavom.

“Jeste. Bio sam tamo.”

“Šta ste tačno radili?”

“Pa, raščišćavali smo podrum. Napravićemo dole teretanu.”

“Mi? Mislio sam da ste rekli kako ste bili sami kada ste otkrili skrivenu sobu?”

“Jeste, bio sam. Istina. Momci su pomagali, a onda sam ih poslao kući.

35

Ostao sam samo da završim sa čišćenjem. Završavao sam posao, kako bi ujutru mogli da počnu s malterisanjem.”

“Mora da ste se potresli kada ste ugledali leš.”

“Nisam mnogo video, znate. Samo ruku. Odmah sam pozvao gospodina Makalistera.” Doni je ispitivao svoju šaku i čačkao nokte pognutih očiju, kako bi izbegao poglede prisutnih.

“Pa hvala vam, Doni. Veoma ste nam pomogli.” Maklejn ustade i pruži ruku nadzorniku koji se isprva prenuo, da bi je nakon toga ipak prihvatio. “Mogu li još nešto da učinim za vas, inspektore?”, upita Makalister. “Kopija vlasničkog lista bila bi nam od velike koristi. Moram da pronađem vlasnika kuće iz vremena kada je nesretna devojka ubijena.”

“Sve je tamo. Uzmite je, molim vas.” Makalister, ne ustavši, pokaza šakom na jednu fasciklu. “Ako u policiji nije na sigurnom, gde će biti?” Maklejn uze fasciklu i predade je pozornici.

“Hvala vam na saradnji, gospodine Makalistere. Vratićemo vam ovo čim pre.”

Krenuo je ka vratima i Makalister tek tada ustade. “Inspektore?”

“Gospodine Makalistere?”

“Da ne znate možda kada bismo mogli da se vratimo na gradilište? I ovako smo imali previše odlaganja s projektom. Svakodnevno gubim novac, a ne možemo ništa da učinimo.”

“Popričaću s forenzičarima. Videćemo šta možemo da uradimo. Siguran sam da neće biti duže od dan-dva.”

Maklejn se popeo na suvozačevo mesto patrolnog automobila, pustivši pozornicu da vozi. Nije progovorio dok nisu izašli na drum.

“Laže, znaš.”

“Makalister?”

“Ne. Zapravo, da. On je građevinski preduzetnik. Oni uvek nešto kriju. Ali za sada samo želi da vrati svoje gradilište. Mislim na nadzornika. Doni Merdo. Možda je sinoć bio u podrumu, ali nije radio. Taj svakako ne uzima čekić u ruke. Ruke su mu suviše nežne. Mislim da taj godinama nije ništa radio.”

“Dakle, neko drugi je otkrio telo? Ko?”

“Ne znam. Ali verovatno nije povezan s ubistvom.” Maklejn otvori fasciklu i poče da lista hrpu pravnih dokumenata i pisama. “Ali nameravam da otkrijem.”

“Da li ti ikada uključuješ svoj prokleti mobilni?” Debela žila pulsirala je na desnoj slepoočnici glavnog inspektora Dugida, što nikada nije dobar znak. Maklejn izvadi telefon iz džepa na sakou i otvori ga. Ekran je bio prazan; pritiskanje dugmeta za uključivanje nije izazvalo nikakvu promenu.

36

“Opet je crkla baterija. Treća ovog meseca.”

“Pa sada si inspektor. Imaš sopstveni budžet. Nabavi nov telefon. I to neki koji radi, bilo bi lepo. Mogao bi da razmisliš i o radio-vezi.”

Maklejn je ugurao pomenuti predmet u džep i pružio fasciklu Kidovoj, pripravnici s kojom je otišao na Makalisterovo gradilište, koja je sada izgledala kao da želi da pobegne pre nego što postane uključena u raspravu dvojice viših inspektora.

“Odnesi ovo detektivu Makbrajdu. I reci mu da je ne izgubi. Ne želim ni na koji način da ostanem dužan Tomiju Makalisteru.”

“Ko je Makalister? Još jedan od tvojih sumnjivih doušnika?” Dugid pogleda preko Maklejnovog ramena ka pozornici koja je odlazila, nesumnjivo se pitajući zbog čega nije na njegovoj istrazi.

“On je vlasnik kuće u kojoj su pronašli leš one žene.”

“Ah, da. Tvoj drevni obred žrtvovanja. Čuo sam. Pa to je valjda kao poručeno za tebe. Bogataši i njihove perverzije.”

Maklejn se nije obazirao na ovo bockanje. Čuo je i gore.

“Zbog čega ste me zvali, gospodine?”

“Ovaj slučaj sa Smajdom. Razgovarao si s Džejn, koliko shvatam, te razumeš da nam je važno da ostvarimo rezultate, i to brzo.”

Maklejn klimnu glavom, primetivši kako je Dugid nehajno upotrebio nadzorničino ime.

“Autopsija je za pola sata i želim da budeš tamo. Želim da budeš u toku sa svim forenzičkim podacima. Kreni odatle. Ja ću ispitati osoblje – pokušaću da otkrijem ko je mogao imati nešto protiv Smajda.”

Ima smisla podeliti istragu na taj način. Pomirivši se sa činjenicom da će morati da sarađuje s Dugidom, Maklejn je zaključio da bi trebalo valjano započeti istragu.

“Što se tiče one večeri... žao mi je što sam gurao nos; svestan sam da to nije u redu. Ovo je vaša istraga.”

“Ovo nije takmičenje, Maklejne. Jedan čovek je ubijen, a njegov ubica slobodno šeta ulicama. Jedino to je važno u ovom trenutku. Dokle god budeš imao uspeha, tolerisaću te u svom timu. U redu?”

Toliko o podizanju mostova. Maklejn ponovo klimnu glavom, plašeći se da pored reči koje Dugid treba da čuje ne izgovori i one koje su mu na umu.

“Dobro. A sad idi u mrtvačnicu da vidiš šta je otkrio onaj tvoj grobar Kadvalader.”

Doktorka Šarp, koja je sedela za svojim stolom, podiže glavu kada je Maklejn ušao u prostoriju. Osmehnula mu se i vratila se pasijansu na svom kompjuteru. “Još se nije vratio. Moraćeš da sačekaš”, reče ekranu.

37

Maklejnu to nije smetalo, zaista nije. Iako ni u najboljim okolnostima nije baš zabavno gledati kako seku leševe, ova zgrada bar ima klima-uređaj koji radi.

“Trejsi, ima li rezultata o mrtvoj devojci?”

Uzdahnuvši, ugasila je ekran i okrenula se ka jednoj pretrpanoj fioci za dokumenta. “Da vidimo...” Promešala je hrpu hartije i izvukla jedan papir. “Evo ga. Hm... Pre više od pedeset godina.”

“Je li to sve?”

“Pa, ne. Ubijena je pre manje od trista godina, ali pre više od pedeset, nažalost, ne možemo preciznije da odredimo vreme. Barem ne pomoću karbonskog datiranja.”

“Kako to?”

“Zahvali Amerikancima. Četrdesetih godina počeli su nuklearne probe, ali su se glavne stvari dogodile pedesetih. Ispunili su atmosferu neprirodnim izotopima. Ispunjeni smo njima, i ti i ja. Svi koji su bili živi negde posle 1955. godine ih imaju. Kada umru, izotopi počnu da se raspadaju. Uz pomoć toga možemo da utvrdimo kada je smrt nastupila, ali samo do sredine pedesetih. Tvoje nesretno devojče umrlo je pre toga.”

“Razumem”, slagao je Maklejn. “A konzervacija tela? Šta su koristili?” Trejsi je ponovo zavukla ruku u hrpu dokumenata i izvadila nekoliko papira.

“Ništa.”

“Ništa?”

“Ništa što možemo da otkrijemo. Sudeći po testovima, prosto se sasušila.”

“Dešava se to, Toni. Naročito ako je prethodno izvađena sva krv, kao i ostale telesne tečnosti.” Maklejn se okrenu i ugleda Kadvaladera kako ulazi u sobu. Pružio je jednu malu braon papirnu kesu svojoj asistentkinji. “Avokado i slanina. Nije ostalo pastramija.”

Trejsi je zgrabila kesu i izvadila dugački braon baget. Od samog prizora Maklejnu poče da krči stomak. Shvatio je da čitavog dana ništa nije jeo. Potom se setio zbog čega je došao i zaključio da hrana verovatno nije najbolja ideja.

“Jesi li ovde s razlogom ili si došao da ćaskaš s mojom asistentkinjom?” Kadvalader skinu sako i okači ga na vrata, preobukavši se u novu zelenu medicinsku uniformu.

“Barnabi Smajd. Ako sam dobro razumeo, danas ćeš ga pregledati?”

“Mislio sam da je to Dagvudov slučaj?”

“Smajd je imao dosta moćnih prijatelja. Cenim da bi Makintajerova regrutovala sve raspoložive policajce ako bi time brže rešila slučaj. Pritisak odozgo.”

38

“Mora da je žestok kad je ponovo spojila tebe i ono matoro gunđalo. No dobro, pogledajmo da li će nam njegovi ostaci pružiti neke tragove.”

Telo ih je čekalo u obdukcionoj sali, položeno na sto od nerđajućeg čelika i prekriveno sjajnim belim gumenim prekrivačem. Maklejn se udaljio što je više mogao dok je Kadvalader počinjao s Barnabijem Smajdom, završavajući posao koji je ubica započeo. Patolog je detaljno obavljao svoj posao, ispitujući bledo, čvrsto meso i zjapeću ranu.

“Žrtva je izrazito dobrog zdravlja za svoje godine. Mišićni tonus ukazuje na činjenicu da je redovno vežbao. Nema modrica niti tragova konopca, što znači da nije bio vezan kada su ga rasporili. To se podudara sa zatečenim prizorom. Na šakama nema posekotina ili ogrebotina; nije se opirao, niti je pokušao da se odbrani od svog napadača.”

Prešao je na Smajdovu glavu i vrat, pritiskajući ožiljak koji se prostirao od uha do uha. “Grkljan je prerezan oštrim nožem, najverovatnije nije reč o medicinskom, već o običnom skalpelu. Ima poderotina, što ukazuje na to da je posečen s leve na desnu stranu. Sudeći po uglu ulazne rane, ubica je stajao iza žrtve, koja je sedela, držeći sečivo u desnoj ruci i...” Zamahnuo je rukom kao da nešto seče.

“Da li ga je to ubilo?”, upita Maklejn, trudeći se da ne zamisli taj osećaj.

“Verovatno. Ali morao je umreti i od svega ovoga.” Kadvalader pokaza na veliku rasekotinu koja se pružala od Smajdovih prepona, sve do grudi. “Jedino bi pod anestezijom njegovo srce moglo da nastavi da pumpa nakon ovakve posekotine.”

“Ali oči su mu bile otvorene.” Maklejn se setio mrtvog pogleda.

“Čoveka možeš potpuno umrtviti, a pritom ga ostaviti pribranog, Toni. No, nije jednostavno. Bilo kako bilo, ne mogu tačno da kažem šta su koristili dok ne stignu rezultati krvi. Trebalo bi da saznam do kraja dana, najkasnije sutra ujutru.”

Patolog se vratio telu i počeo da vadi organe. Jedan po jedan, vadio je unutrašnje organe, pregledao ih, stavljao u bele plastične kofe u kojima je, čovek bi pomislio, u prethodnom životu bio sladoled od maline, nakon čega bi ih predao Trejsi na merenje. Sve uznemireniji, Maklejn je gledao kako Kadvalader zuri u jarkoružičasta pluća i gurka ih, skoro miluje, prstom.

“Koliko je godina imao Barnabi Smajd?”, upitao je Kadvalader, podižući nešto braon i ljigavo. Izvadivši beležnicu, Maklejn je shvatio da u njoj nema nikakve korisne podatke.

“Ne znam. Bio je star. Barem osamdeset.”

“Da, tako sam i mislio.” Patolog je ubacio jetru u plastičnu kofu i okačio je na vagu. Potom je nešto promrmljao. Maklejn, kome je to mrmljanje poznato, oseti probadanje u dnu stomaka, koje nije imalo nikakve veze s nedostatkom hrane. Veoma dobro zna taj osećaj strepnje kada iskrsne previše komplikacija u inače jednostavnom delu istrage. A Dugid će

39

okriviti njega iako nije kriv. Upucaće glasnika.

“Ali imamo problem.” Ovo nije bilo pitanje.

“Ne mora da znači. Pustio sam malo mašti na volju, valjda.” Kadvalader nonšalantno odmahnu šakom prekrivenom krvlju i otrese svoju zabrinutost. “Prosto, šteta je. Mora da je čitavog života vredno radio da ostane u formi, zdrav, da bi ga na kraju rasporilo neko zlo đubre.”

40

9

Vraćajući se iz mrtvačnice, Maklejn je prošao kraj otvorenih vrata istražne sobe Smajdovog slučaja, zatekavši unutra pravu košnicu. Provirio je i video barem desetak uniformisanih policajaca koji su ukucavali podatke na računarima, telefonirali i, uopšteno govoreći, radili na slučaju; od Dugida pak ni traga. Zahvalan i za to malo, krenuo je dalje niz hodnik zastavši samo da ubedi automat da mu izbaci flašicu hladne vode, nakon čega je nastavio ka maloj istražnoj sobi, koju je uzeo sa sopstvenu istragu. Odvrnuo je zatvarač i ispio polovinu tečnosti u tri duga gutljaja. Bubnula je u njegov stomak koji je zakrčao dok je otvarao vrata.

Mrzovoljni Bob sedeo je za jednim stolom i čitao novine, podbočivši glavu šakama. Kada je Maklejn ušao, podigao je glavu i postiđeno stavio jednu braon fasciklu preko novina.

“Šta ti je to, Bobe?”

“Ovaj...” Mrzovoljni Bob pogleda fasciklu i okrenu je za sto osamdeset stepeni, kako bi mogao da pročita šta piše. Naposletku je obrnu, shvativši da je gledao poleđinu. “Izveštaj o provali u kuću gospođe Doris Skvajers. Od juna prošle godine. Mali i ja smo jutros posetili njenog sina. Bio je prilično iznenađen. Pitao je da li smo pronašli majčin izgubljeni nakit.”

“Gde je pozornik Makbrajd?” Maklejn se osvrnu po sobi, iako ovaj nije imao gde da se sakrije.

“Poslao sam ga po krofne. Trebalo bi da se vrati svakog časa.”

“Krofne? Po ovoj vrućini?” Maklejn skinu sako i okači ga na vrata. Iskapio je ostatak vode, osetivši blagu vrtoglavicu dok mu se hladna tečnost slivala niz grlo. Potom skrenu misli na Barnabija Smajda. Nož mu je presekao karotidnu arteriju, raspršivši krv po njegovom uništenom telu. Zavrteo je glavom kako bi odagnao tu sliku. Možda neka užina i nije tako loša ideja.

“Jeste li izvukli nešto korisno od gospodina Skvajersa?”, upita.

“Zavisi šta smatrate korisnim. Mislim da sa sigurnošću možemo da kažemo da gđa Skvajers nikome nije odala šifru za alarm.”

“Imali su alarm?”

“O, da. Alarmi Penstemin, daljinsko upravljanje. Sva zvonjava i pištanje koje možete poželeti. Ali gđa Skvajers je bila vrlo šlepa i pomalo ćaknuta. Nije ni znala šifru. Sin je podešavao alarm. Umrla je kod kuće, u snu. Provala se dogodila dve nedelje kasnije. Na dan sahrane. Objavljena je čitulja u novinama.”

“Dakle, nije reč o radniku iz doma. Ipak, alarm je Pensteminov. Trebalo

41

bi da ih proverimo. Saznaj ko je njihov oficir za vezu u štabu.”

Prigovor Mrzovoljnog Boba zbog dodatnog posla prekinut je oštrim kucanjem na vratima. Pre nego što su stigli išta da učine, kvaka se spustila i vrata se otvoriše, otkrivajući veliku kartonsku kutiju koja je lebdela u vazduhu. Detaljnijim pregledom videše da kutija ima noge i plave pantalone. Sitne šake obuhvatile su ivicu kutije iza koje se začu prigušeni ženski glas.

“Inspektor Maklejn?”

Maklejn prihvati kutiju. Pred njim ostade zajapurena pripravnica Alison Kid, pokušavajući da dođe do daha.

“Hvala vam. Nisam sigurna da bih izdržala još dugo.”

“Šta je ovo, Alison?”, upita Mrzovoljni Bob, nakon što je Maklejn bacio kutiju na sto preko Doris Skvajers.

“Forenzičari su vam poslali. Rekli su da su obavili sve testove i da nisu ništa pronašli.”

U kutiji se nalazila hrpa pažljivo obeleženih kesa s dokazima; predmeti pronađeni u skrivenim nišama, kao i debele fascikle s forenzičkim izveštajima i fotografijama s mesta zločina. Iako su se tegle s organima i dalje nalazile u mrtvačnici, fotografije i rezultati testova potvrđivali su da su pripadali devojci. Maklejn podiže prvu kesu u kojoj se nalazila neukrašena zlatna igla za kravatu i parče presavijenog kartona. Pregledao je fotografije dok nije pronašao jedan od predmeta na izvornom mestu, ispred naprsle tegle.

“Imamo li ostale fotografije s mesta zločina?”, upitao je. Odgegavši se iza stola, Mrzovoljni Bob se sagnuo u ćošku i ubrzo se, uz krckanje zglobova, ispravio s jednom debelom fasciklom u rukama. Maklejn je otvori i ugleda na desetine sjajnih fotografija formata A4. “U redu, pokušajmo da ih poređamo. Pripravnice... Alison, možeš li nam pomoći?”

Pripravnica j e izgledala pomalo uplašeno. “Trebalo bi da pratim zbivanja u istražnoj sobi u slučaju Smajd, gospodine.”

“A meni predstoji upoređivanje forenzičkih izveštaja, međutim, ovo će verovatno biti zabavnije. Ne brini. Neću dozvoliti da te Dagvud mustra.”

Izvadili su sve kese i poređali ih na pod, zajedno s pripadajućim fotografijama. Tada se i detektiv Makbrajd vratio s masnom smeđom vrećom punom krofni. U kružnom zidu skrivene sobe bilo je šest niša u kojima se nalazio po jedan sačuvan organ, zajedno s presavijenim kartonima na kojima crnim mastilom beše ispisana po jedna reč, te još po jedan predmet. Igla za kravate pronađena je sa teglom u kojoj su se nalazili muljavi ostaci devojčinih bubrega, zajedno sa rečju Sifon. Stavivši kesu sa dokazima na fotografiju niše, Maklejn je promešao po kutiji da nađe naredni niz predmeta; fotografiju savršeno očuvane jetre, malu srebrnu kutiju za tablete sa ostacima aspirina i reč Vombat. Potom je na

42

red došla naprsla tegla s plućima, draguljem optočena manžetna i reč Srce; zatim, uz dobro očuvanu slezinu, japanska necuke figurica s nekoliko trunčica sasušenog burmuta i reč Profesor. Sledeća je na red došla očuvana tegla, u kojoj su se nalazili devojčini jajnici i materica. Pronađena je zajedno s običnim naočarama žičanog rama i rečju Grebo. Konačno, u rupi koja je bila u ravni s devojčinom glavom beše smešteno njeno srce, reč Kapetan i jedna tanka srebrna tabakera.

Neugodna tišina vladala je sobom dok su izlagali poslednje deliće slagalice. Od šest tegli za uzorke, dve su oštećene na zagonetan način. Jesu li takve sakrivene iza zida? Da li je to urađeno s namerom ili je samo slučajnost?

Maklejn ustade i kolena mu kvrcnuše u znak protesta. “Dobro. Ko će prvi?”

Duga pauza, kao kada učitelj u učionici postavi trik-pitanje.

“Da nisu nadimci?” Mlada pripravnica Kid je nesigurnim glasom probila led.

“Nastavi”, reče Maklejn.

“Pa, ima ih šest. Šest predmeta. Šest organa uzetih od žrtve. Šestoro ljudi?”

Maklejn pretrnu. Ima smisla da je više ljudi umešano u ubistvo; u suprotnom bi skrivanje bilo teže. Ali šestoro?

“Mislim da si u pravu. Mora da postoji neki uvrnuti razlog za sve ovo; bog te pita koji. Ali ako je šestoro ljudi umešano i ako su morali na neki način da budu uključeni u ritual, onda, ako je svaki od njih ostavio svoj simbol i uzeo deo devojke...”

“To je... odvratno. Zašto bi iko to učinio?”, upita Mrzovoljni Bob.

“Pripadnici plemena Fore sa Nove Gvineje jeli su svoje mrtve.” Svi pogledaše pozornika Makbrajda, koji pocrvene od iznenadne pažnje.

“Kakve veze to ima s bilo čim, momče?”

“Pa ne znam. Verovali su da kada nekog pojedete, preuzmete njihovu snagu i moć. Pravili su velike gozbe na sahranama, gde bi svako dobio parče pokojnika. Poglavica i važniji muškarci dobijali su najbolje delove, dok bi ženama i deci ostajale iznutrice i mozak.”

“A kako ti to znaš, Stjuarte?”, upita Maklejn.

“Pa svi su počeli da umiru od te misteriozne bolesti propadanja. Mislim da su je zvali kuru. Skoro ih je istrebila. Naučnici misle da je neki predak oboleo od nekog oblika bolesti ludih krava. Znate, Krojcfeld-Jakobova bolest? Kada su ga pojeli, bolest se prenela na narednu generaciju.”

“Izvor beskorisnih informacija. Kakve to veze ima s našim ubijenim devojčurkom, je li? Niko je nije pojeo, zar ne?”, upita Mrzovoljni Bob.

“Pa, ako je svako uzeo deo, možda je zamisao bila da... ne znam... uzme

43

delić njene mladosti za sebe ili tako nešto.”

“Ne zvuči baš verovatno”, reče Mrzovoljni Bob.

“Ne budi toliko strog prema njemu, Bobe. Trenutno nemamo ni najblažu predstavu zbog čega je devojka ubijena. Otvoren sam za predloge, ma koliko se činili bizarnim. Ipak, mislim da bi trebalo da se koncentrišemo na fizičke dokaze.” Maklejn izvadi poslednju kesu iz kutije. U njoj je bila haljina s cvetnim dezenom, pažljivo složena kao da je spremna za policu u robnoj kući Marks i Spenser.

“Da vidimo da li možemo preciznije da odredimo vreme smrti.”

Glavni inspektor Čarls Dugid stajao je u središtu istražne sobe dodeljene Smajdovom slučaju i upravljao operacijom poput dirigenta koji stoji pred naročito nesposobnim orkestrom. Bojažljivi policajci prilazili su s predlozima koje je odobravao ili, mnogo češće, ismevao. Maklejn je nekoliko trenutaka posmatrao s praga, pitajući se da li bi čitava stvar tekla uz manje poteškoća kada Dugid ne bi bio prisutan.

“Ne, nemoj gubiti vreme na to. Potrebne su mi jasne indicije, a ne prazno spekulisanje.” Glavni inspektor podiže glavu i ugleda Maklejna. “Inspektore.” Izgovorio je tu reč kao uvredu. “Lepo od tebe što si nam se pridružio. Pripravnice Kid, sledeći put se javite svom nadređenom pre nego što otperjate da pomognete drugima u istrazi.”

Taman kad je Maklejn hteo da stane u odbranu pripravnice, Kidova pognu glavu u znak izvinjenja i pohita ka policajcima koji su radili za računarima. Odlično se seća Dugidovih liderskih veština. Maltretiranje i vikanje se kod njega vrlo visoko kotiraju. Svaki policajac s razvijenim osećajem za samoočuvanje rano nauči da to prihvati i da nikada ne odgovara.

“I? Kako je prošla obdukcija?”

“Smrt je najverovatnije posledica gubitka krvi usled presečenog grkljana. Dr Kadvalader nije siguran, ali misli da je Smajd morao biti anesteziran pre otvaranja. Nema tragova borbe, niti išta ukazuje na to da je bio vezan. Imajući u. vidu da je umro tek nakon što mu je izvađena slezina, morao je biti omamljen.

“Što znači da bi ubica morao imati i određena medicinska znanja”, reče Dugid. “Da li znamo šta su koristili?”

“Rezultati krvi trebalo bi da budu gotovi do večeras, gospodine. Do tada ne mogu mnogo da učinim.”

“Pa poteraj ih, čoveče! Nemamo ni trenutak za gubljenje. Šef me po čitav dan zove i pita za novosti. Štampa večeras počinje da izveštava o ovom ubistvu i moramo da držimo stvari pod kontrolom.”

Dakle, važno je da se slučaj brzo reši da šef ne bi upao u nepriliku, a ne zbog toga što je na slobodi luđak koji voli da vadi ljudima organe i gura im

44

komade u usta. Zanimljiv redosled prioriteta.

“Odmah ću se pozabaviti time, gospodine”, reče Maklejn i okrenu se da izađe.

“Šta ti je to? Nešto važno?”, pitao je Dugid glasom čoveka koji se hvata za poslednju slamku, pokazujući na kesu u Maklejnovoj šaci. Maklejn se upita da li nakon čitavog dana ispitivanja zaista nije nimalo odmakao. Ili glavni inspektor prosto ne zna odakle da počne.

“Slučaj na Sajthilu. Haljina koju je devojka imala na sebi kada je ubijena.” Pružio mu je plastičnu kesu, ali je Dugid ne uze. “Pokazaću je nekome ko bi mogao znati kada je napravljena. Pokušaćemo da malo preciznije odredimo vreme smrti.”

Maklejn je na trenutak pomislio da će Dugid početi da viče na njega, kao kada je još bio narednik. Lice glavnog inspektora se zacrvenelo, a na slepoočnici poče da mu pulsira žila. Naposletku se pribrao, uz vidljive napore.

“Dobro. Pa da. Naravno. Ali nemoj zaboraviti koliko je slučaj Smajd važan.” Mahnuo je rukom ka sobi. “Sva je prilika da je tvoj ubica odavno mrtav. Moramo da pronađemo ovog koji je i dalje živ.”

Nije uspeo da se seti kada je radnja otvorena. Verovatno sredinom pedesetih. Neobično, jer izgleda kao jedno od onih mesta koja su oduvek tu. Klarkova ulica puna je takvih dućana, u kojima se snabdevaju siromašni studenti koji čine više od polovine stanovnika ovog kraja. Specijalizovana je za polovnu odeću, naročito balske haljine i večernju garderobu, napravljenu u doba kada je kvalitet nešto značio. Maklejn je nekoliko puta posetio prodavnicu tražeći nešto što se razlikuje od konfekcijskih tamnih odela, koja su postala njegova svakodnevna uniforma otkako je položio detektivski ispit. Međutim, ništa mu nije zapalo za oko. Sve je bilo previše veštačko. Na kraju je otišao kod jednog krojača koji mu je sašio dva odela po meri. Jedno još visi nenošeno u njegovom ormanu, dok je drugo morao da baci nakon što je jedno naročito krvavo mesto zločina zabezeknulo i najskuplji salon za hemijsko čišćenje. Sada nosi jeftina odela iz trgovinskih lanaca u glavnoj ulici, mireći se s lošim krojem.

Žena za pultom bila je odevena poput devojke iz dvadesetih, s dugačkim pernatim šalom zbog kojeg je nesumnjivo skapavala na vrelini poznog leta. Sumnjičavo ga je posmatrala dok je prilazio pultu. Sumnjao je da mnogo ljudi njegovih godina kupuje ovde. I veoma malo muškaraca.

“Znate li štogod o ovoj odeći?” Mahnuo je ka rafovima, poređanim po dekadama. “O stilovima, kada je koji bio u modi?”

“Šta vas zanima?” Akcenat je dosta umanjio efekat njene odeće. Približivši se, shvatio je da je pogrešio – žena je, zapravo, devojka; ne može imati više od šesnaest, ali odeća ju je činila starijom.

“Kada je ovo sašiveno? Ili barem nošeno.” Maklejn položi kesu s

45

dokazima na pult. Pomoćnica je podiže i okrenu.

“Želite da je prodate? Ne primamo ovakve stvari.”

Maklejn joj pokaza svoju legitimaciju. “Vodim istragu. Ovo je pronađeno na mestu zločina."

Pomoćnica ispusti kesu kao da je živa zmija. “Pozvaću gazdaricu. Ona zna više o tome od mene.” Odjurila je ka zadnjem delu radnje, izgubivši se među rafovima s odećom. Nekoliko trenutaka kasnije izađe druga žena. Bila je starija, ali ne toliko stara koliko njena odeća, koja je možda bila i iz prethodnog veka. A i bilo je nečeg veoma poznatog u vezi s njom.

“Dženi. Dženi Spirs, zar ne? Skoro da te nisam prepoznao u toj odeći.”

“U redu je. Svi imamo omiljene dekade. Trebalo bi da vidiš Rej u nekoj od njenih hipi kombinacija. Uzgred, kako ti je baka?”

Maklejn se osvrnu po radnji, razgledajući izložene različite epohe. Ne može da zamisli da će ih za koju deceniju zameniti stvari koje danas stižu iz ilegalnih fabrika u Indiji i Bangladešu.

“Nisam znao da radiš ovde.” Ovo je zvučalo pomalo jadno. Izbegava njeno pitanje kao kakav političar.

“Zapravo, ja sam vlasnica. Već deset godina. U stvari, tehnički gledano, banka je vlasnik, ali...” Dženi zaćuta, postiđena. “Ali nisi došao da ćaskaš, zar ne, inspektore?”

“Toni je u redu, zaista. Pitao sam se da li bi mogla da mi kažeš nešto o ovoj haljini.” Ponovo podiže plastičnu kesu.

“Mogu li da je otvorim?”, upita Dženi. Maklejn klimnu glavom, posmatrajući kako spretno izvlači haljinu koju je položila na široki pult i počela detaljno da pregleda. Njeni prsti zastadoše i zadrhtaše na trenutak, nakon što je videla izbledele fleke od krvi.

“Domaća radinost”, reče naposletku. “Ručno ju je sašio neko ko ume s iglom i koncem. Čipka je verovatno kupljena, teško je reći. Vrlo je slična nečemu što sam već videla. Sačekaj trenutak.” Otišla je u zadnji deo radnje, probijajući se kroz uzani prolaz između dva rafa, na kojima su na dugačkim vešalicama visile haljine umotane u plastiku. Hitre ruke prebirale su po haljinama sve dok nisu naišle na jednu, koju je trijumfalno stavila na pult.

“Ovo je večernja haljina iz poznih tridesetih, kakve su bogate devojke iz višeg staleža nosile pred rat. Tvoja haljina je vrlo slična, skoro kao imitacija. Međutim, materijal je jeftiniji i, kao što rekoh, ručno je šivena. Takođe, nema etikete, što ukazuj e na to da ju j e sašio neko ko nije imao para za kupovinu.”

“Kada je, otprilike, napravljena? Pre koliko vremena je nošena?”

“Pa ovo nije bilo u modi pre 1935. godine. Porubi su tada bili duži, a ni kragna nije kako treba. Dosta je iznošena; materijal je tanak na nekim

46

delovima, a pozadi vidim nekoliko vešto ušivenih zakrpa. Rekla bih da je bila stara desetak godina. Tokom rata su morali da se snalaze i da krpe.” Dakle, sredina četrdesetih, kraj Drugog svetskog rata. Maklejn se pitao kolika je verovatnoća da je iko povezan s ubistvom i dalje živ.

47

10

Već je stigao do polovine predvorja stanice kada ga je dežurni narednik pozvao.

“Poznajete li nekoga po imenu Džonas Karsters?”

Maklejn razmisli. Ime zvuči poznato.

“Čitav dan vas zove i ostavlja poruke.”

“Da li je rekao šta želi?”

“Nešto u vezi s vašom babom. Uzgred, kako je matora? Ima li napretka?”

Prebledeo je. Nije reč o tome da je zaboravio. Pre će biti da je toliko dugo držao po strani njenu bolest da smrt još nije doprla do njega. Uspeo je da izbegne to pitanje u razgovoru s Dženi Spirs, ali u policijskoj stanici nema tajni, bar ne zadugo. A najbrži način da nešto razglasite je, razume se, da kažete dežurnom naredniku. Još brže bi se razglasilo kada bi mu napomenuo da je reč o tajni.

“Sinoć je preminula.”

“Gospode, Toni! Šta tražiš onda na poslu?”

“Ne znam. Valjda nisam imao šta drugo da radim. Znaš, nije se dogodilo iznenada.” Iako, na neki način, jeste. Navikao se na činjenicu da je u bolnici, u komi. Znao je da će pre ili kasnije umreti; nekoliko puta je čak i poželeo da se to ne oduži. Ipak, očekivao je da će biti znakova da umire. Mislio je da će imati vremena da se pripremi.

“Da li je ostavio broj? Taj Karsters?”

“Da, i zamolio je da ga pozovete što pre. Znate, ne bi škodilo da s vremena na vreme uključite mobilni.”

Maklejn izvadi telefon iz džepa. I dalje je bio mrtav.

“Radim to, ali baterije uporno crkavaju.”

“Zašto onda ne uzmete radio-vezu? Ne znam zbog čega detektivi misle da im ne trebaju.”

“Imam je negde, Pite, ali još je gore. Radi samo kad je uključena u zid. Što na neki način narušava čitavu svrhu mobilnog.”

“Pa nabavite nešto što radi, hoćete li?” Narednik pruži Maklejnu komadić papira sa imenom i brojem, i otvori mu vrata stanice.

Maklejn je imao čitavu kancelariju za sebe – jedna od prednosti inspektorskog zvanja. Mesto beše turobno, s jednim malim prozorom čiji pogled zaklanja obližnja zgrada, zbog čega unutra dopire jako malo svetla. Većinu slobodnog prostora zauzimali su ormari za dosijea, puni slučajeva

48

njegovog prethodnika, ali neki je genije geometrije tu uspeo da ugura i sto. Na njemu se nalazila hrpa fascikli od kojih je na gornjoj bio zalepljen žuti stiker sa natpisom “Hitno!”, podvučenim tri puta. Ne obazirući se, skliznuo je niz ivicu stola dok nije seo. Podigao je slušalicu i pozvao broj s papirića, bacivši pogled na sat. Radno vreme je prošlo, ali nema predstavu da li je to uopšte broj kancelarije.

“Karsters i Vedel, izvolite.” Brzi odgovor i ljubazan ton recepcionera ga zbuniše. Maklejn je prepoznao naziv advokatske kancelarije koja je vodila bakine poslove nakon njenog moždanog udara. Osetio se pomalo glupavo zbog toga što se nije setio.

“Ovaj... Halo. Mogu li dobiti gospodina Džonasa Karstersa, molim vas?” Prethodno je imao posla samo s mlađim referentom Perkinsom, ili Pitersonom, tako nešto. Čudno je što ga zove lično viši partner.

“Ko ga traži?”

“Maklejn. Entoni Maklejn.”

“Trenutak, inspektore. Odmah ću vas povezati.” Još jednom ga je omeo neko ko zna više o njemu. Nije imao vremena za čuđenje. Jedan klik ubrzo prekinu pozadinsku muziku.

“Inspektore Maklejne, Džonas Karsters na vezi. Žao mi je zbog smrti vaše bake. Ester je bila sjajna žena.”

“Poznavali ste je, gospodine Karsterse?”

“Džonas, molim vas. I da, znao sam je odavno. Daleko duže nego što sam bio njen advokat. O tome sam želeo da popričamo. Postavila me je za izvršioca njenog testamenta. Bio bih vam zahvalan ako biste u dogledno vreme svratili do moje kancelarije da rešimo nekoliko pitanja.”

“U redu. Može li sutra? Kasno je, a sinoć baš i nisam spavao.” Maklejn protrlja oči donjim delom šake, uvidevši po svom glasu koliko je iscrpljen.

“Naravno. Razumem. I ne brinite za postupak. Sve je pod kontrolom. Sutra će u Skotsmanu izaći vest; verovatno će objaviti i čitulju. Ester nije želela crkvenu sahranu, te ćemo organizovati jednostavnu službu u Mortonholu. Javiću vam čim dobijemo termin. Da li želite da organizujem i bdenje? Znam koliko ste vi branioci zakona zaposleni.”

Maklejn je samo donekle shvatio izrečeno. Razmišljao je o svim sitnicama koje treba obaviti pošto je njegova baka preminula, međutim, toliko toga mu se vrzmalo po glavi da je lako zaboravljao. Na stolu pred njim se, umotana u kesu za dokaze, nalazila večernja haljina cvetnog dezena i na trenutak nije mogao da se seti zbog čega je tu. Potrebna mu je hrana, a potom i san.

“Da, molim vas”, reče naposletku. Zahvalivši se advokatu, ugovorio je da narednog dana u deset dođe u njegovu kancelariju i spustio slušalicu. Predvečernje sunce obasjavalo je okolne zgrade toplom smeđom bojom, ali je tek neznatan deo svetla ulazio u njegovu sićušnu kancelariju. Suviše je

49

zagušljivo unutra. Nagnuvši se unazad u stolici, kako bi se istegao, Maklejn osloni glavi na hladan zid iza sebe i na trenutak zatvori oči.

Stoji kao od majke rođena, mršavo stvorenje koščatih nogu i ruku. Sa ispijene glave pada joj ravna slamasta kosa, dok su joj oči ulegle u šupljine. Idući prema njemu, pruža ruke, moleći da joj pomogne. Utom posrne i na stomaku joj se pojavi rana, derući je od prepona do grudi. Zastaje hvatajući se za unutrašnje organe, koji ispadaju na zemlju; kupi ih jednom rukom, pružajući drugu ka njemu. Nastavlja da se gega ka njemu, ovoga puta sporije, molećivih tamnih očiju.

On želi da skloni pogled, ali je nemoćan, nepokretan. Ne može čak ni da sklopi oči. Jedino što može je da gleda kako pada na kolena prosipajući creva na tlo, pokušavajući da dopuzi do njega.

“Inspektore?”

Njen glas je bol. Čuvši ga, njeno lice počinje da se menja, koža se suši i još više rasteže preko jagodica. Oči joj uležu još dublje u glavu, a usne krive u grimasu, u izvitopereni osmeh.

“Inspektore!”

Sada je pored njega, slobodnom rukom dodiruje njegovo rame, drma ga. Drugom rukom pokušava da zadrži unutrašnje organe, poput usamljene domaćice koja u spavaćici otvara vrata poštaru. Delovi počinju da ispadaju; njeni bubrezi, jetra, slezina.

* * *

“Toni, probudi se!”

Začuvši pucketanje prstiju, Maklejn je otvorio oči i umalo pao sa stolice vrativši se iz sna u stvarnost. Kraj njegovog stola je stajala načelnica Makintajer, gledajući ga s mešavinom nervoze i brige.

“Spavaš na poslu? Nisam očekivala takvo ponašanje kad sam te predložila za unapređenje.”

“Oprostite, gospođo.” Maklejn ovlaš zavrte glavom, pokušavajući da se otarasi prizora rasporene devojke. “To je zbog vrućine. Samo sam na trenutak sklopio oči. Ja...” Zastao je shvativši da Makintajerova pokušava da prikrije smešak.

“Samo se šalim, Toni. Izgledaš iscrpljeno. Idi kući i odmori se.” Sela je na ivicu stola. U sobi je bilo mesta za još jednu stolicu, ali je taj prostor zauzimala visoka hrpa registratora. “Narednik Mari mi je rekao za tvoju baku. Jako mi je žao.”

“Zapravo, odavno je ona umrla.” Maklejnu beše pomalo nelagodno što načelnica bdi nad njim. Zna da bi trebalo da ustane, ali to bi situaciju

50

učinilo još neugodnijom.

“Moguće, ali ti sada treba da se suočiš s tim, Toni. Znam da ti nedostaje.”

“Znate da su mi roditelji umrli kada sam imao četiri godine, zar ne? Baka me je odgajila kao sina. Mora da joj je bilo teško sa mnom, svakodnevno sam je podsećao na njega.”

“A tebi? Ne mogu da zamislim kako ti je bilo – u tom uzrastu izgubiti oba roditelja...”

Maklejn se nagnu nad sto i protrlja oči. To su stare rane, davno zaceljene. Zaista ne želi da čačka ožiljke. Ali smrt njegove bake učiniće upravo to. Možda je i to jedan od razloga zašto mu je teško da prihvati da je nema. Posegnuo je za kesom s dokazima, kako bi uposlio ruke.

“Uspeli smo donekle da odredimo vreme smrti – sredina četrdesetih godina.”

“Molim?” Makintajerova ga je gledala belo.

“Mrtva devojka iz kuće u Sajthilu. Haljina je stara najverovatnije desetak godina, a nije mogla biti sašivena pre 1935. godine. Karbonskim datiranjem utvrdili smo da je umrla pre 1950. godine. Pretpostavljamo – negde pred kraj Drugog svetskog rata.”

“Dakle, sva je prilika da je ubica mrtav?”

“Ubice. Množina. Mislimo da ih je bilo šestoro.” Maklejn joj u kratkim crtama predoči razvoj istrage. Makintajerova je sedela na ivici stola, nemo slušajući kako izlaže svoje viđenje stvari. Premalo je činjenica za sada.

“A šta je sa Smajdom?”

Pitanje ga je zbunilo. “Mislite li da postoji veza?”

“Ne, ne. Oprosti. Pitala sam za istragu o Smajdovom slučaju. Kako napredujemo?”

“Obdukcija je potvrdila da je ubijen i da je gubitak krvi najverovatniji uzrok smrti. Još čekam toksikološki izveštaj – ko god da ga je ubio, morao je da upotrebi nekakav snažan anestetik. Ta činjenica je dovoljna da se suzi spisak osumnjičenih. Dugid se usredsredio na ispitivanja; još nisam stigao da se usaglasim s njim.”

“U redu. Sagledaćemo sve na sutrašnjem sastanku. Ali želim da se usredsrediš na Smajda koliko god možeš. Nakon šezdeset godina, tragovi u devojčinom slučaju ne mogu baš nešto da zastare.”

Ima smisla, naravno; daleko je važnije uhvatiti ubicu koji je napao pre samo dvadeset četiri sata. Zbog čega, onda, ima potrebu da se usredsredi na ubistvo devojke? Je li prosto zbog toga što ne voli da sarađuje s Dagvudom? Maklejn priguši zevanje, pokušavajući da ne gleda u hrpu papira na svom stolu, kojima je – tri puta podvučeno – hitno bila potrebna njegova pažnja. Suviše liče na formulare za prekovremeni rad i zahteve za

51

nadoknadu troškova koje treba odobriti budžetom za ovaj kvartal. Posegnuo je za gornjim papirom, ali ga Makintajerova zaustavi. Šaka joj beše mekana; stisak – čvrst. “Idi kući, Toni. Lezi ranije. Naspavaj se. Bićeš svežiji ujutru.”

“Je li to naređenje, gospođo?”

“Da, inspektore. Jeste.”

52

11

U njegovoj glavi vlada opšta zbrka. Ne poznaje ovaj grad; ne razume grub jezik kojim ovde govore. Muka mu je. Disanje mu je ispresecano – od svakog uzdaha ga boli grlo, grudi mu gore. Nekada je bio snažan, zna to, iako ne može da se seti svog imena. Nekada je mogao da nosi dvanaest snopova žita odjednom, da za jedno popodne očisti čitavu njivu na vrelom suncu. Sada su mu leđa pognuta, noge slabe i nesigurne. Kada je postao star kao njegov otac? Šta se desilo s njegovim životom?

Iz obližnje zgrade izbija buka. Iako su visoki stakleni prozori prekriveni mrazom, vidi šarene sene ljudi koji se unutra kreću. Glavna vrata se otvaraju i iz zgrade posrće devojka u pratnji dve drugarice. Smeju se i blebeću reči koje on ne prepoznaje. Pijane i srećne, ne vide kako ih posmatra s druge strane ulice. Njihove visoke štikle lupkaju po trotoaru dok im se kratke suknje pripijaju uz noge, a kratke bluze otkrivaju opušteno belo meso.

Delić sećanja prođe mu kroz glavu. Neko čini užasne stvari. Još belog mesa, rasečenog oštrim nožem. Gnev zbog prastare nepravde. Ispod je nešto mračno, vlažno, klizavo. Ovo nisu njegova sećanja. Ili možda jesu? Više ne zna šta je stvarno.

Buka ga probada dok otvara teška vrata. Uvija ga u miris neopranih tela, dezodoransa, parfema, piva, hrane. Stotine ljudi stoje, sede, viču jedni na druge kako bi nadjačali neskladnu muziku koja ispunjava sve. Niko ne primećuje da on ulazi u rulju.

Gleda svoje šake, tako su poznate. Ove šake pravile su zidove, milovale ljubavnice, držale sićušnu bebu čijeg se imena ne seća, baš kao ni svog. Ovo su šake koje prekriva skorela krv koja se usekla u bore, zavukla ispod kratkih noktiju. Ovo su šake koje su rukovale nožem. Koji je toliko povredio drugog čoveka. Šake koje su tražile osvetu za sva zla koja su učinjena njemu i njegovoj vrsti.

Traži znak, razume nešto malo o ovom nepoznatom mestu. Da li ga tamo vuče bolest koja ga je oslabila, ili gnusne slike koje mu preplavljuju mozak? Kako bilo, sada je u toaletu, pognut preko lavaboa, povraća. Ili barem pokušava da povrati; želudac mu je prazan.

Grabi papir, briše lice i šake, pušta vodu. Kada se pridigne, svet se naizgled opasno nakrivi. Zadihan je, izgubljen. U toaletu ima još ljudi, smeju mu se. Obigravaju oko njega poput nasilnika u školskom dvorištu. Ne može da se usredsredi, jedino čega se seća je užasan osećaj noža u šaci, moći koja je prostrujala njegovim telom kada ga je upotrebio, gneva pravednika. Ponovo oseća nož, njegovu težinu na svom dlanu.

53

Prestali su da se smeju. Tišina se razlegla. Čak je nestalo i brujanje muzike napolju. Osvrće se oko sebe, prvi put primećuje dugačko ogledalo pred sobom. Teško je razaznati bilo šta pored prizora krvoprolića koji mu pune glavu. Međutim, vidi i čoveka kog ne prepoznaje, ispijenog i mršavog, u prljavoj odeći, zamršene sede kose. Posmatra, opčinjen i užasnut, dok čovek podiže ruku. Pesnica steže kratak nož čija je oštrica okrenuta prema njegovom golom vratu. Već je činio ovo, pomisli osetivši poznati dodir hladnog čelika na svojoj koži.

Krv se rasprši po ogledalu.

54

12

Kada je Maklejn narednog jutra stigao u stanicu, zatekao je pravi metež. Nakon karija, koji je poneo kud za večeru, i ranog odlaska u krevet, osećao se daleko bolje nego prethodnog dana, kada je bio poput zombija. Poranio je pola sata na jutarnji brifing o Smajdovom slučaju i nadao se da će iskoristiti to vreme da započne sređivanje nagomilane papirologije. Prilazeći istražnoj sobi na putu do stepeništa, kroz otvorena vrata čuo je brujanje Dagvudovog prepoznatljivog glasa.

“Baš bajno. Ne možeš da se otarasiš tih mamlaza, a kada dođu ovamo, sve sam luđak do luđaka.”

Provirio je s praga, nadajući se da će uspeti da sagleda čitavu prostoriju pre nego što produži dalje. Glavni inspektor iskoristio je isti trenutak da prekine razgovor s dvojicom narednika i osvrne se.

“Maklejne! Odlično! Drago mi je da si poranio. Možeš da pomogneš sa raspremanjem.”

“Raspremanjem, gospodine?” Maklejn pogleda po sobi i vide pozornike kako pakuju stvari u kutije, skidaju fotografije sa zidova i brišu table.

“Da, Toni. Sinoć smo ga uhvatili. Nema sumnje u krivicu, njegovi otisci bili su po čitavoj Smajdovoj biblioteci.”

“Uhvatili ste ubicu?” Maklejn nije uspevao da poveže napredak u istrazi koji su sinoć ostvarili s onim što mu je glavni inspektor upravo rekao. Nadao se da mu usta ne zjape. “Kako?”

“Pa ne bih baš rekao da smo ga uhvatili”, reče Dugid. “Oko pola dvanaest sinoć neki čovek ušetao je u pab kod Trga Sv. Andreja. Ušao je u toalet i presekao sopstveni grkljan. Istim nožem kojim je ubio Smajda.”

“Je li dobro?”

“Ne, naravno da nije dobro, idiote! Mrtav je! Misliš li da bismo skidali sve ovo da čeka na ispitivanje u ćeliji?”

“Ne, gospodine. Naravno da ne.” Maklejn je posmatrao hitro demontiranje istražne sobe. “Ko je on?”

“Ilegalni imigrant. Zove se Akimbo, tako nekako. Nikad ne znam kako se izgovaraju ta strana imena.”

“Ko ga je identifikovao?”

“Neka ženica iz istražiteljskog tima; mislim da se preziva Berd. Pretraga otisaka nije dala rezultata, ali onda joj je palo na pamet da pokuša s registrom ilegalnih imigranata. Taj tip bi trebalo da bude u zatvoru. Trebalo je da ga pošalju nazad u Bradistan, ili odakle god bio.”

Maklejn je pokušao da se ne obazire na Dugidove nehajne rasističke

55

opaske. Glavni inspektor je hodajući podsetnik svega što ne valja u policiji. Što pre ode u penziju, tim bolje.

“Pretpostavljam da će načelnica biti srećna, šef takođe. Znam da je bilo dosta pritisaka da se sve brzo okonča.”

“Upravo. Zbog toga treba otkucati izveštaj i odneti ga Džejn do kraja dana. Sumnjam da će javni tužilac želeti da produbljuje istragu, ali moramo i to da otaljamo. Moraćeš da budeš prisutan na obdukciji, kako bi se uverio da nema nikakvih gadnih iznenađenja. Dokazi su, doduše, prilično neoborivi. Siguran sam da će rezultati DNK potvrditi da je reč o našem ubiti.” Divno. Još jedna prilika da gleda kako seku leš. “U koliko sati je obdukcija, gospodine?” Maklejn pogleda na sat. Sedam ujutru.

“U deset, mislim. Pozovi da proveriš.”

“U deset. Imam sastanak sa...” Maklejn zastade. Zna da nema svrhe žaliti se Dugidu. Time bi ga samo isprovocirao da započne jednu od svojih tirada. “Pomeriću.”

“Pomeri, Maklejne!”

Mala istražna soba bila je prazna kada je konačno uspeo da pobegne od Dugida i probije se u stražnji deo stanice. Na jednom stolu bile su novine Mrzovoljnog Boba; na drugom gomila fascikli koje je pozornik Makbrajd uredno složio. Prelistao ih je na brzinu – izveštaji o provalama iz proteklih pet godina. Stikeri s pitanjima štrčali su između stranica – barem je neko bio vredan.

Fotografije organa i drugih predmeta pronađenih u zazidanom podrumu behu zakačene na jednom zidu i poređane onako kako su ih pronašli. U središtu kruga visila je uvećana fotografija devojčinog iskasapljenog tela. Još je gledao sliku kada je, nekoliko minuta kasnije, neko otvorio vrata.

“Dobro jutro, gospodine. Čuli ste vesti?” Detektiv Makbrajd izgledao je kao da je oljuštio kožu trljajući se. Kosa mu je i dalje bila pomalo vlažna od tuširanja, dok je na glatkom i oblom licu imao izraz dečačke nade i ushićenja.

“Vesti? O, da, Smajdov ubica. Zar ne misliš da je to pomalo čudno?”

“Zbog čega, gospodine?”

“Pa zbog čega bi to učinio? Zašto je provalio u kuću nekog starca i rasporio ga? Zašto bi mu ugurao slezinu u usta? I zbog čega bi se ubio nakon samo nekoliko dana?”

“Pa bio je ilegalni imigrant, zar ne?”

Maklejn se nakostreši. “Ne počinji s tim, molim te. Ne dolaze svi da nam siluju žene i otimaju poslove, znaš? Dovoljno je što slušam te gluposti od Dagvuda.”

“Nisam mislio na to, gospodine.” Makbrajdovo lice postade još rumenije,

56

a uši skoro jarkocrvene. “Mislio sam da je možda bio ljut na Smajda jer je ovaj bio na čelu Imigracionog žalbenog odbora.”

“Zaista? Otkud to znaš?”

“ Alison... Ovaj, pripravnica Kid mi je rekla, gospodine.”

Sada je došao red na Maklejna da se posrami. “Oprosti, Stjuarte. Nije mi bila namera da se brecam na tebe. Znaš li još nešto o Smajdu što mi je promaklo?”

Maklejn je nastavio da sluša sažetu istoriju, primetivši da je pozornik zapamtio sve detalje. Izuzev tanke veze između ilegalnih imigranata i repatrijacije, nema ničega što bi povezalo Smajda s čovekom koji ga je ubio.

“Kako se zove ubica?”

Ovoga puta je Makbrajd izvadio beležnicu i liznuo vrh prsta pre nego što je prelistao nekoliko stranica.

“Džonatan Okolo. Izgleda da je iz Nigerije. Pre tri godine se prijavio za azil, ali je odbijen. Prema izveštaju, do aprila je trebalo da bude u nekoj obezbeđenoj ustanovi i da čeka repatrijaciju. Niko ne zna kako je pobegao, ali je u poslednjih godinu dana bilo još nekoliko slučajeva bekstva.”

“Imaš li njihova imena?”

“Ne, gospodine. Ali siguran sam da ih mogu pronaći. Zašto pitate?”

“Nisam siguran. Dugid će želeti što pre da opere ruke od čitave stvari. Verovatno će i šefica i čitava vrhuška vrlo rado slučaj gurnuti pod tepih. Da imam pola mozga, učinio bih isto. Ali imam gadan osećaj da ćemo ponovo čuti za Džonatana Okola. Ne bi mi smetalo da budem u prednosti kada ponovo iskoči njegovo ime.”

“Probaću da iskopam nešto, gospodine.” Makbrajd zapisa nešto u beležnicu i pažljivo je odloži. Maklejn se zapita gde je njegova beležnica; verovatno u kancelariji na spratu. Zajedno sa ostalom papirologijom, koja se neće sama rešiti. “Šta imaš za danas, pozorniče?”

“Narednik Lerd i ja treba da ispitamo neke od žrtava provale, gospodine. Čim on stigne.”

“Pa Mrzovoljni Bob je oduvek bio više za noćnu smenu.” Na osnovu izraza na Makbrajdovom licu, Maklejn uvide da pozornik nikada nije čuo

57

“Pa, iako mu je bilo osamdeset četiri, radio je svakodnevno. Bio je u upravnim odborima desetak preduzeća i imao uvid u rad najmanje dva novonastala biotehnološka postrojenja. Preuzeo je očevu investicionu banku odmah nakon rata i pretvorio je u jednu od najvećih finansijskih institucija u gradu. Potom ju je prodao, neposredno pre kraha internet kompanija. Od tada uglavnom podiže humanitarne fondove. U kući u gradu imao je troje stalno zaposlenih, kojima je dao slobodno veče pre nego što je ubijen. Izgleda da to nije ništa neobično; često ih je uveče puštao kući, da bi ostao sam.” Knjigoteka.org

za narednikov nadimak. “Znaš kako ćemo? Kada stigne, reci mu da sam obavi ispitivanje. Neka povede nekog pozornika ako se oseća usamljeno. Želim da u narednih sat vremena otkriješ što više o Okolu i njegovim prijateljima. Onda ćemo ti i ja otići u Kaugejt da gledamo kako ga dr Kadvalader otvara.”

“Ovaj, moram li, gospodine?” Makbrajdov crvenkasti ten dobi bledozelenu nijansu.

“Išao si na obdukcije do sada, zar ne?”

“Da, gospodine. Dvaput. Zbog toga bih i želeo da budem negde drugde.”

Pronašao je svoju beležnicu tamo gde ju je i ostavio – na stolu, ispod kese u kojoj se nalazila cvetna haljina ubijene devojke. Maklejn je ubaci u džep, podsetivši se da odnese haljinu u istražnu sobu. Kraj telefona je i dalje bio papirić sa Karstersovim brojem telefona. Pozvao ga je i pomerio sastanak za kasno po podne, nakon čega je uključio računar i prineo hrpu papira ka sebi. Razume potrebu za knjigovodstvom i pravilnim procedurama; samo bi voleo da neko drugi to obavlja umesto njega. To je zamoran posao koji zahteva isuviše pažnje da bi istovremeno mogao da razmišlja i o drugim stvarima. Sve vreme je krajičkom oka gledao haljinu. Naposletku, stigavši do polovine gomile, izvadio je beležnicu, odgurnuo stolicu od stola i počeo da je prelistava.

Skoro istog trenutka naišao je na neobične vijugave šare koje je video u podrumu, ili mu se barem tako činilo. Ukazivale su na to da je ubistvo deo obrednog žrtvovanja, ali su skrivene niše otkrile daleko jasnije i primamljivije tragove. Zato se usredsredio na imena, očuvane organe i lične predmete. Međutim, kao što mu je mentor uvek govorio, ključ je obično u detaljima koji su najmanje očigledni. Maklejn pogleda na sat; pola deset. Isključio je računar, zgrabio haljinu i pošao natrag u sićušnu istražnu sobu. Mrzovoljni Bob već je bio unutra i čitao novine. Pozornik Makbrajd usredsredio se na ekran svog laptopa, mahnito kucajući po tastaturi.

“Dobro jutro, šefe.” Mrzovoljni Bob presavio je novine i ubacio ih u kutiju ispod stola.

“Dobro jutro, Bobe. Imaš li fotografije s mesta zločina?”

Pogledavši Makbrajda koji mu nije uzvratio, Mrzovoljni Bob je sam morao da donese kutiju iz ćoška. Stavivši je na sto, izvadio je nekoliko glatkih listova.

“Šta tražite, šefe?”

“Trebalo bi da bude više fotografija poda, na metar od zida.”

“Jeste, baš sam se pitao zbog čega je fotograf to slikao.” Mrzovoljni Bob ponovo promeša hrpu i izvadi nekoliko papira. Utom poče da ih slaže na stolu, povremeno proveravajući brojeve na poleđini.

58

“Ja sam to tražio.” Maklejn prouči prvu fotografiju, potom i ostale. Identične su; izbledele zbog blica, pod gladak, drvene daske bez ikakvih obeležja. Izvadio je beležnicu i pogledao oblike koje je nacrtao. Oblike koje je video.

“Da li je to sve?”, upitao je Boba nakon što je, bez uspeha, pregledao svaku fotografiju.

“Koliko ja znam – jeste.”

“Pa proveri sa istražiteljima, hoćeš li, Bobe? Tražim slike poda s ovakvim šarama.” Pokazao je oblike iz svoje beležnice naredniku.

“Zar ne može pozornik Makbrajd to da obavi?”, prigovori Bob. “Znate da mnogo bolje od mene obavlja te tehničke stvari.”

“Oprosti, Bobe. On ide sa mnom.” Maklejn se okrenu ka Makbrajdu. “Jesi li gotov?”

“Takoreći, gospodine. Samo trenutak.” Makbrajd pritisnu nekoliko tastera i zatvori beležnicu. “Proći ću pored štampača da pokupim papire. Osim ako ne biste radije išli sa narednikom Lerdom na obdukciju, gospodine?” Bilo je nade u njegovom glasu.

Maklejn se osmehnu. “Mislim da je Bob upravo završio s doručkom, pozornice. A ja nemam nikakvu želju da saznam šta je jeo.”

59

13

“Treći put za četrdeset osam sati, inspektore. Da te ne znam, rekla bih da me uhodiš.” Doktorka Šarp ih je čekala u mrtvačnici. “Ko je zgodni drugar?”

“Ovo je detektiv Makbrajd. Budi nežna s njim, ovo mu je prvi put.” Maklejn se nije obazirao na sve crvenije Makbrajdovo lice. “Je li doktor tu?”, upita. “Sprema se”, reče Trejsi. “Uđite.”

Obdukciona sala nije se mnogo promenila od prethodnog dana. Jedino je telo na ploči bilo drugo. Patolog ih pozdravi.

“Toni. Vidim da još nisi shvatio svrhu delegiranja. Nižeg službenika obično pošalješ da nešto obavi onda kada ne nameravaš sam da odeš. Uostalom, zbog čega misliš da je Dagvud tebe poslao?”

“Zato što ga ovo mesto isuviše podseća na dom?”

“Upravo”, nasmeši se Kadvalader. “Da počnemo?”

Kao da je čekala da dobije znak, Trejsi se pojavi iz sobice koja im je služila kao kancelarija. Navukavši medicinsku uniformu i dugačke gumene rukavice, dovukla je čelična kolica na kojima behu položeni razni instrumenti za mučenje. Maklejn oseti nervozu Makbrajda, koji je stajao kraj njega i blago se ljuljao na petama.

“Žrtva je muškarac, Afrikanac, visok sto osamdeset osam. Rekao bih, u poznim pedesetim.”

“Četrdeset četiri.” Makbrajdov glas zazvučao je piskavije nego inače, a rezanje još nije ni počelo.

“Molim?” Kadvalader prekri šakom mikrofon koji je visio nad stolom. “Imao je četrdeset četiri godine, gospodine. Tako piše u dosijeu.” Maklejn podiže papire koje je pre izlaska iz stanice pokupio iz štampača.

“Pa ne izgleda tako. Trejsi, je li ovo pravo telo?”

Pomoćnica je proverila papire, pogledala oznaku na stopalu mrtvaca, nakon čega je otišla do hladnjače i zavirila u nekoliko pregrada.

“Aha”, reče. “Džonatan Okolo. Doneli su ga kasno sinoć. Identifikovan je na osnovu otisaka prstiju iz njegovog dosijea iz imigracionog.”

“Čudno.” Kadvalader se okrenu pacijentu. “Ako mu je samo četrdeset četiri, ne smem ni da pomislim kakav je život imao. U redu, idemo dalje.” Nastavio je detaljno da ispituje telo.

“Šake su mu grube, nokti okrnjeni i kratki. Ima dva skorija ožiljka koji se slažu s trnovima u dlanovima i prstima. Fizički radnik, ali imajući u vidu njegovo zdravlje, ne vidim kako bi bio dobar u svom poslu. Aha, evo ga.” Patolog se potom usredsredio na glavu pokojnika, posegnuvši

60

pincetom ka njegovim proređenim sedim kovrdžama. “Teglu za uzorke, molim te, Trejsi. Ako se ne varam, ovo je gips. Kosa mu je puna gipsa.”

Maklejn je krajičkom oka primetio kako detektiv Makbrajd mahnito zapisuje beleške. Osmehnuo se; sve će im ovo otkucati i dostaviti u toku dana, ali malo entuzijazma nikada ne škodi. Uostalom, možda će mu skrenuti pažnju s onoga što sledi.

Umešni patolog otvara telo s izvesnom dozom elegancije. Kadvalader je možda najbolji kog je Maklejn video. Negova spretnost u radu i tiho čavrljanje s pomoćnicom u velikoj meri čine čitav proces podnošljivijim. Pa ipak, bilo mu je drago kada se sve završilo i kada su započeli s ušivanjem. To je značilo da mogu da izađu iz prostorije i da će uskoro napustiti zgradu.

“Kakva je presuda, Anguse? Možeš li da ga spaseš?” Maklejn je video da je šala izazvala tanušan smešak, koji je ubrzo zamenilo zabrinuto mrštenje.

“Čudi me da je poživeo dovoljno dugo da ubije Smajda, a kamoli sebe”, reče Kadvalader.

“Kako to misliš?”

“Ima emfizem u poodmaklom stadijumu, akutnu cirozu jetre, bubrezi su mu mrtvi. Pitaj boga kako je srce s toliko tkivnih ožiljaka moglo da kuca dovoljno pravilno da omogući kretanje.”

“Želiš da kažeš da nije ubio Smajda?” Maklejna prođoše trnci. “Bogami, ubio ga je. Odeća mu je natopljena Smajdovom krvlju, a tragovi iste pronađeni su i ispod njegovih noktiju. Nož se savršeno podudara sa urezima u vratnom delu kičme. Nema sumnje da je on ubica.”

“Da li je mogao da ima saučesnika?” Maklejna opet prođe ono tupo osećanje u dnu stomaka. Zna da će biti neomiljen ako samo i pomene tu mogućnost, ali ne može da je ignoriše.

“Ti si detektiv, Toni. To ti meni reci.”

61

14

Advokatska kancelarija Karsters i Vedel zauzima celu prostranu džordžijansku kuću u zapadnom delu grada. I dok su se modernije i progresivnije advokatske kancelarije uselile u specijalno izgrađene prostorije u Lodijanskoj ulici, ili dalje, ka Gogarbernu, ovo malo partnerstvo prkosi promenama. Maklejn pamti vremena, ne toliko davna, kada su sva stara edinburška porodična preduzeća – advokati i berzanski posrednici, bankari i uvoznici fine robe – poslovala u kancelarijama koje su se nalazile u velelepnim starim kućama u zapadnom delu. Sada su te ulice pune suterenskih restorana, butika, teretana i skupih stanova. Vremena se menjaju, ali se grad uvek prilagodi.

Iako je na sastanak stigao sat vremena ranije, sekretarica mu je rekla kako to neće predstavljati problem. Ostavila ga je da sačeka u elegantnom salonu, opskrbljenom portretima ozbiljnih muškaraca i udobnim foteljama. Iako više liči na kakav klub za gospodu, barem je rashlađen, u odnosu na sve veću vrućinu napolju.

“Inspektore Maklejne. Lepo je videti vas ponovo.” Maklejn se osvrnu u pravcu odakle je dopirao glas. Iako nije čuo otvaranje vrata, pred njim je, pružajući mu ruku, stajao sedi čovek s naočarima okruglog metalnog rama. Maklejn se rukova s njim.

“Gospodine Karsterse. Jesmo li se već negde sreli?” Poznat mu je odnekud. Naravno, uvek postoji mogućnost da je bio u sudu dok je Maklejn davao iskaz. Možda ga je advokat i unakrsno ispitivao.

“Rekao bih da jesmo. Prošlo je dosta godina, doduše. Ester je održavala divne prijeme, međutim, prestala je kada ste krenuli na univerzitet. Nikada nisam otkrio zbog čega.”

Maklejn zamisli niz ljudi koji su redovno posećivali kuću njegove bake. Jedino čega se sećao u vezi s njima bilo je to da su mahom bili veoma stari. Opet, to ne čudi, jer je i njegova baka bila stara. Džonas Karsters je sada star, ali je tada nesumnjivo bio suviše mlad da bude deo tog okruženja.

“Mislim da je oduvek želela da bude povučena, gospodine Karsterse. Prosto, mislila je da bi za mene bilo pogodno da upoznajem ljude. Kada sam otišao od kuće i preselio se u Njuington, prestala je s prijemima.”

Karsters klimnu glavom, kao da to ima savršenog smisla. “Molim vas, zovite me Džonas.” Izvukao je džepni sat iz prsluka, otvorio ga da vidi koliko je sati, nakon čega ga je pažljivo vratio u džep tečnim, uvežbanim pokretom.

“Šta kažete na ručak? Iza ćoška je otvoren nov restoran, čuo sam da je odličan.”

62

Maklejn pomisli na hrpu papira na njegovom stolu koju treba srediti; i na devojku koja je toliko dugo mrtva da nekoliko sati neće ništa promeniti. Mrzovoljni Bob drži pod kontrolom istragu o provalama, dok je Makbrajd zaposlen iznalaženjem svih raspoloživih informacija o Džonatanu Okolu. Samo bi smetao, kad bolje razmisli.

“Zvuči kao dobra ideja, Džonase. Ali sada nisam na dužnosti; nemojte me oslovljavati sa inspektore.”

Lokal nije bio od onih koje Maklejn obično posećuje. Novootvoren i ušuškan u suterenu, bio je poprilično posećen i ispunjen prigušenom bukom mušterija koji uživaju u neobaveznom ručku. Doveli su ih do jednog manjeg stola u prostorijici s prozorom prema odmorištu ispod nivoa trotoara. Podigavši glavu ka nebu, Maklejn je shvatio da može da zaviri pod suknju svake žene koja prođe, zbog čega se usredsredio na meni.

“Čuo sam da im je riba odlična”, reče Karsters. “Trebalo bi da je divlji losos u ovo doba godine izvrstan.”

Suzbivši nagon da zatraži i pomfrit priđe, Maklejn je naručio lososa i ograničio se na gaziranu mineralnu vodu. Voda je stigla u plavoj boci u obliku suze, s nekakvim natpisom na velškom.

“Apotekari su u prošlosti čuvali otrove u plavim bocama. Tako su znali šta ne smeju da popiju.” Sipao je sebi čašu i ponudio advokata.

“Pa, nesumnjivo znaš da u Edinburgu ima dosta trovača. Jesi li bio u Muzeju patologije?”

“Angus Kadvalader me je odveo pre dve godine, dok sam još bio narednik.”

“Ah, da – Angus. Ima lošu naviku da napušta pozorište u pola predstave. Zbog posla, nesumnjivo.”

Dok hrana nije stigla, razgovarali su o policijskom poslu, pravnim pitanjima i ono malo zajedničkih prijatelja i poznanika koje su otkrili. Maklejn se donekle razočarao što losos nije pržen već kuvan. Nije stvar u tome da ne ume da ceni sofisticiranu hranu, već za nju retko kad ima vremena. Ne pamti kada je poslednji put bio u ovakvom restoranu.

“Nisi oženjen, Toni?” Iako nevino, Karstersovo pitanje izazvalo je neprijatnu tišinu dok je Maklejn shvatao da ipak pamti kada je poslednji put bio u ovako finom restoranu. Tadašnja sagovornica bila je daleko mlađa, lepša i potpuno nesvesna životnog pitanja za koje je skupljao hrabrost da joj ga postavi.

“Ne”, reče, svestan da mu je glas ravnodušan.

“Viđaš li se s nekim?”

“Ne.”

“Šteta. Mlad muškarac poput tebe treba da ima ženu da brine o njemu.

63

Siguran sam da bi Ester...”

“Postojao je neko. Pre nekoliko godina. Bili smo vereni. Ona... Umrla je.” Maklejn još vidi njeno lice, sklopljene oči, kožu glatku i belu poput alabastera. Plave usne i oko nje raštrkanu dugačku crnu kosu koja se ljuljala na ledenoj mirnoj vodi reke Lit.

“Žao mi je. Nisam znao.” Karstersov glas prekinu njegovo prisećanje. Maklejn nekako zna da stari advokat laže. Nema mnogo ljudi u gradu koji su zaboravili tu priču.

“Rekao si da treba da popričamo o bakinom testamentu”, reče, hvatajući se za prvu temu koje se setio.

“Da, tako je. Ali mislio sam da bi bilo lepo nadoknaditi propušteno sa starim porodičnim prijateljem. Neće te iznenaditi što je Ester sve ostavila tebi, razume se. Nije ni imala kome drugom.”

“Da budem iskren, nisam mnogo o tome ni razmišljao. Još se teško mirim s činjenicom da je nema. Moram da podsećam sebe da uveče ne moram da je posetim u bolnici.”

Karsters je ćutao i neko vreme su jeli u tišini. Advokat je pojeo sve s tanjira i obrisao lice mekanom belom salvetom. Tek tada je progovorio.

“Sahrana je u ponedeljak. U Mortonholu, u deset. Obavljena je vest u današnjem Skotsmanu.”

Maklejn klimnu glavom, odustavši od ostatka obroka. Koliko god ukusan bio, izgubio je apetit.

Kada se vratio u kancelariju, Karsters ga sprovede do jedne prostrane sobe u stražnjem delu kuće, koji gleda na uređen vrt. Iako se u ćošku nalazio jedan starinski sto, Karsters mu pokaza da sedne u kožnu fotelju kraj praznog kamina, nakon čega zauze drugu. To je inspektora podsetilo na razgovor koji je prethodnog dana imao s načelnicom. Formalna neformalnost. Jedan debeli svežanj dokumenata, povezan crnom trakom, čekao ih je na niskom stočiću od mahagonija koji se nalazio između njih. Nagnuvši se, Karsters podiže dokumenta i odveza traku. Maklejn nije mogao a da ne primeti kako se Karsters kreće izrazito spretno i graciozno za čoveka njegovih godina. Poput mladog glumca u ulozi starca.

“Ovo je sažetak ostavštine tvoje bake u trenutku njene smrti. Godinama već vodimo njene poslove; zapravo, otkako je umro tvoj deda. Pored imanja, imala je i značajan broj akcija.”

“Zaista?” Maklejn je bio iskreno zapanjen. Znao je da je baka bila dobrostojeća, ali nikada nije pokazivala da je bogata. Prosto, bila je starica koja je nasledila porodičnu kuću. Doktorka koja je vredno radila i zaradila pristojnu penziju.

“O, da. Ester je bila promućuran ulagač. Neki njeni predloži iznenadili su i naše finansijsko odeljenje, ali retko je gubila novac.”

“Kako to da ja ne znam ništa o tome?” Maklejn nije znao da li je šokiran

64

ili besan.

“Tvoja baka mi je dala ovlašćenje mnogo pre nego što je doživela moždani udar, Entoni.” Karstersov glas bio je blag, smirujući, kao da zna da donosi uznemirujuće vesti. “Takođe me je zamolila da ti ne otkrijem njenu imovinu pre nego što umre. Ester je bila prilično staromodna. Pretpostavljam da je mislila kako bi te saznanje da ćeš naslediti značajnu zaostavštinu odvuklo od ostvarivanja sopstvene karijere.”

Nema šta, tome ne može da protivreči. To toliko liči na njegovu baku da može da je zamisli kako sedi u svojoj omiljenoj fotelji kraj kamina i drži mu lekciju o značaju vrednog rada. Takođe je imala i vragolast smisao za humor – sada se sigurno negde valja od smeha. Iznenadilo ga je što je, misleći o njoj, uhvatio sebe kako se smeši. Prvi put posle toliko meseci priseća je se kao vitalne i žive osobe, umesto biljke u koju se pretvorila.

“Imaš li predstavu koliko ,sve ovo vredi?” Iako mu je pitanje zazvučalo koristoljubivo, nije znao šta bi drugo rekao.

“Naše odeljenje za prenos imovine dalo je najbolju procenu vrednosti imanja. Cene akcija su od zatvaranja berzi dan nakon njene smrti. Razume se, ima i drugih stavki. Pretpostavljam da nameštaj i slike nešto vrede, a ima i drugih sitnica. Ester je uvek imala dobro oko.” Karsters uze jedan papir s vrha gomile i položi ga na sto ispred Maklejna.

Podigavši ga drhtavim prstima, pokušao je da shvati razne kolone i cifre, sve dok u dnu stranice nije uočio podvučenu i podebljanu ukupnu sumu.

“Sunce ti poljubim!”

Baka mu je ostavila veliku kuću i više od pet miliona funti u akcijama.

65

15

Glavni štab policije bio mu je skoro usput, između kancelarije Karsters i Vedel i stanice. Dovoljno blizu da Maklejn ovo malo skretanje smatra opravdanim. S tom odlukom, razume se, nema nikakve veze činjenica da odlaganjem povratka povećava šansu da izbegne Dugida. Potrebno mu je da s nekim popriča o fotografijama s mesta zločina, o tome je reč. Barem je to rekao sebi.

Po običaju, odeljenje istražitelja bilo je skoro potpuno prazno. Recepcioner, koji se dosađivao, pustio ga je kroz napuštene hodnike u kojima je, ako je za utehu, makar radio klima-uređaj. U podrumu osvetljenom visokim uzanim prozorima našao je fotografsku laboratoriju, čija su vrata bila odškrinuta jednom metalnom stoličicom. Kucnuo je, viknuo: “Ima li koga?”, i ušao unutra. Soba beše ispunjena mašinama koje su tiho zujale. Njihovu svrhu pak nije mogao ni da pretpostavi. Duž daljeg zida, ispod visokih prozora, prostirao se drveni pult i niz računara s ogromnim ravnim ekranima koji su svetlucali i zujali. U najdaljem ćošku prostorije jedna usamljena prilika sedela je pogrbljena nad nekakvom zamućenom slikom. Delovala je u potpunosti zaokupljena poslom.

“Ima li koga?”, ponovio je Maklejn pre nego što je primetio beli kablić slušalica. Polako je prišao, pokušavajući da pridobije pažnju službenice. Međutim, što je bio bliži, glasnije je čuo buku koja je dopirala iz slušalica. Nema lakog načina da se ovo obavi.

“Gospode! Umalo da me strefi infarkt!” Žena se uhvati jednom rukom za grudi, izvadi slušalice i spusti ih na sto. Kablić se izmigoljio na računar koji se nalazio pred njom. Maklejn ju je prepoznao; tražila je otiske prstiju na mestu zločina, bila je i u Smajdovoj kući.

“Oprostite. Vikao sam...”

“Aha. U redu je. Možda sam malo preglasno slušala. Šta mogu da učinim za vas, inspektore? Ne silaze često glavešine u naš podrum.”

“Hladnije je nego u mojoj istražnoj sobi.” Maklejn se nije žalio na peckanja u vezi sa starešinstvom; često su se prema njemu – najskorije postavljenom inspektoru u službi – ophodili kao prema novajliji. “Takođe me zanima da li imate originale fotografija s mesta zločina u Sajthilu?”

“Narednik Lerd je pominjao to.” Posegnula je za mišem i zatvorila nekoliko prozora na ekranu. Maklejnu se učinilo da je video stranicu sa Smajdovog mesta zločina, ali je suviše brzo nestala. Potom se na ekranu pojavi niz naizgled identičnih slika.

“Četrdeset pet digitalnih slika visoke rezolucije, koje prikazuju isto parče poda. Sećam se da se Malki žalio na to; poslali ste ga nazad u sobu s

66

lešom. Čudno, zaista. Ipak je on proteklih godina fotografisao desetine, možda i stotine. Oprostite, blebećem. Šta ste želeli da pogledate?”

Maklejn izvadi svoju beležnicu i okrenu nekoliko stranica dok nije pronašao prvu skicu. Pokušao je da se priseti šta je prvo rekao fotografu da slika.

“Video sam nekakva obeležja na podu, blizu mesta gde je probijen zid. Evo kako su izgledale.” Pokazao joj je sliku. Ona uveća prvu fotografiju na ekranu. Gladak, drveni pod, malo šljunka po ivicama, ali nikakvih oznaka niti pečata.

“Nema sumnje da sam ih tu video. Da li je blic mogao da ih izbriše?”

“Da vidimo.” Istražiteljka je zapanjujućom brzinom mišem birala menije ma ekranu. Koji god program da koristi, očito u potpunosti vlada njime. Slike su bledele, sivele, gubile kontrast, prelazeći u negativ. I dalje su bile manje-više identične. Ni po čemu se nisu razlikovale od originala.

“Ništa. Sigurni ste da nije reč o senkama? Lučna svetla umeju da bace neobične senke, naročito u zatvorenim prostorijama.”

“Pa moguće je. Međutim, zbog pozicija sam mislio da je reč o krugu sa šest obeležja. A znate šta smo otkrili u zidovima kod svake od ovih šest tačaka.”

“Hm. Pa mogu još nešto da pokušam. Sedite. Potrajaće nekoliko minuta.”

“Hvala... gđa Berd, zar ne?” Maklejn se smestio u prvu slobodnu stolicu primetivši da ne samo što je udobnija od obe u njegovoj kancelariji, već su, u odnosu na nju, stolice u sićušnoj istražnoj sobi poput drvenih klupa prekrivenih trnjem. Islednici očito imaju veći budžet od istražnog odeljenja. Ili barem kreativnijeg računovođu.

“Gospođica, zapravo. Ali da, u pravu ste. Otkud znate?”

“Detektiv sam. Posao mi je da saznam takve stvari.” Primetio je kako joj je lice pocrvenelo ispod razbarušene, zift-crne kose. Nesvesnim, refleksnim pokretom počešala je prćast nos, vrativši pogled na ekran na kojem se neuverljivi peščani sat uporno praznio i obrtao.

“Onda mi, gospodine detektive pametnjakoviću, recite kako to da niste primetili znak na ulazu? Onaj na kome piše Neovlašćenim licima ulaz zabranjen?”

Maklejn se osvrnu ka dnu sobe. Vrata su bila širom otvorena ka hodniku i zadržana stolicom koja beše uglavljena ispod kvake. Izuzev broja sobe B12 – nije bilo nikakvog znaka. Maklejn se zbunjeno okrenu i ugleda širok isledničin osmeh.

“Moša! Evo ga...” Okrenuvši se ka ekranu, kliknula je mišem na ugao obrađene fotografije. “Sada pokušajmo da poboljšamo... Da, eto ga. U pravu ste.”

67

Maklejn se zagleda u ekran, čkiljeći zbog odsjaja. Šta god da je islednica uradila, ostavila je većinu slike u potpunoj belini. Otpali kamenčići sa zida naizgled su lebdeli iznad poda, jasno odvojeni tankim, crnim linijama. Kraj njih su se, bledosive na beloj podlozi, nalazile vijugave šare.

“Šta ste učinili?”

“Da li biste razumeli ako bih vam rekla?”

“Verovatno ne bih.” Maklejn pogleda u svoju beležnicu, a potom u ekran. Počeo je da sumnja u ono što je video i nimalo mu se nije dopadalo kuda ga takvo razmišljanje vodi.

“Možete li i ostale slike da ubacite u program?”

“Naravno. Počeću, a Malki će uraditi ostatak kada se bude vratio. Biće oduševljen što nije uzalud fotografisao!”

“Hvala. Mnogo ste mi pomogli. Na trenutak sam pomislio da ludim.”

“Možda i ludite. Šta god da je napravilo te šare, niste nikako mogli da ih vidite.”

“Pitaću oftamologa kada sledeći put budem otišao na pregled.” Maklejn ustade sa stolice, ubaci beležnicu u džep i krenu ka izlazu.

“Poslaću fajlove na vaš štampač. Trebalo bi da vas čekaju.”

“Možete to da uradite?” Čudima nema kraja.

“Naravno. Lakše je nego da ih dovezem, iako idem u vašem pravcu. Idete u pab sa ostalima, zar ne?”

“Pab?”

“Aha, Dugid časti pićem sve koje su učestvovali na Smajdovom slučaju. Čula sam da se retko hvata za novčanik pa pretpostavljam da će biti krcato.”

“Dagvud časti piće?” Maklejn zavrte glavom u neverici. “E to moram da vidim.”

68

16

Kao što je gospođica – a ne gospođa – Berd i obećala, hrpa sveže odštampanih fotografija čekala je Maklejna po povratku u stanicu. Poneo ih je u malu istražnu sobu, u kojoj je ovog kasnog popodneva vladala tišina. Mrtva devojka je sa zida i dalje zurila u njega sa šezdesetogodišnjim vriskom na licu, optužujući ga da ne čini dovoljno, da ne otkriva ni njen ni identitet ubice. Pogledao je prvo nju, pa fotografije, skoro potpuno bele. Debele crne linije isticale su ivice parketa i retka čvorišta na drvetu. Pod fluorescentnim svetlima jedva su se mogle razaznati šare koje su vijugale na svim fotografijama.

Pronašavši trajan marker sa uskim vrhom, Maklejn je pokušao da iscrta ivice šara na prvoj fotografiji. Iako ih je bilo skoro nemoguće razaznati, ponavljanja su postajala sve očiglednija, a zadatak jednostavniji. Odgurao je stolove do zida kako bi napravio što više mesta na podu, nakon čega je proveo pola sata razmeštajući fotografije ukrug na sredini sobe. Kada je postavio poslednje parče slagalice i pogledao šta je napravio, jedan oblak prekrio je zalazeće sunce, a vazduh najednom zahladneo.

Stajao je u središtu kompleksnog kruga, sačinjenog od šest isprepletanih konopaca. Na šest podjednako udaljenih tačaka spajali su se u fantastične čvorove, neverovatne oblike koji su se uvijali poput zmija. Osetio se zarobljeno, grudi mu se stegnuše kao da su zategnute zavojima. Svetla oslabiše, a uobičajena gradska vreva utihnu. Čuo je kako diše kroz nos, osetivši spore ritmične otkucaje svog srca. Pokušao je da pomeri noge, ali bile su zalepljene za pod. Jedino je glavu mogao da okrene.

Obuze ga panika, osećanje iskonskog straha, i konopci počeše lagano da se razvezuju pred njegovim očima. Potom se vrata otvoriše, izguravši nekoliko fotografija iz niza. Svetla se upališe. Stezanje u njegovim grudima nestade i on najednom oseti nesvesticu. Negde u daljini, nekakva gnevna rika odjekivala je u noći. Nevidljive stege spadoše i Maklejn posrnu napred, izgubivši ravnotežu, dok je načelnica Makintajer ulazila u sobu.

“Šta to bi?” Ovlaš je nagnula glavu, kao da osluškuje odjek koji je izostao. Maklejn nije odgovorio. Bio je suviše zauzet pokušajima da dođe do vazduha.

“Jesi li u redu, Toni? Izgledaš kao da si video duha.”

Čučnuo je i privukao fotografije ka sebi, počevši s odmršenim pečatom. Iako na sjajnom papiru nije bilo ničeg drugog do nekoliko linija iscrtanih zelenim markerom, od samog prizora prođoše ga trnci.

“Prebrzo sam ustao, to je sve”, reče.

“Šta si, uopšte, radio tamo?”

69

Maklejn joj objasni za fotografije, za obeležja koja je video i kako su ga odvela do udubljenja. Ipak, nije pomenuo svoju neobičnu halucinaciju. Nije verovao da bi načelnica imala razumevanja. Uostalom, sve to polako iščezava, ostavljajući samo nekakav nejasan osećaj nemira.

“Pogledajmo ih.” Makintajerova uze fotografije od njega i pogleda ih, zaustavljajući se na onima koje su prikazivale šest obeleženih tačaka.

“Da li ti ovo nešto znači?”

“Ne znam, zaista.”

“Možda je reč o nekom krugu zaštite.”

“Šta?”

“Znate, krug zaštite. Pentagram, sveće, zarobi demona kada ga dozovete, takve stvari.”

“Znam šta je krug zaštite, samo ne znam kako se hapsi demon. Problem je u tome što oni zapravo ne postoje van mašte pisaca petparačkih romana i ljubitelja treš-metala.”

“Znam, gospođo. Sam bog zna da je naš posao dovoljno težak i bez natprirodnog. Međutim, to što demoni ne postoje ne znači da neko ne može verovati u njih dovoljno da ubije.”

“Da, pretpostavljam da si u pravu.”

“Što, naravno, ne znači da nam je zbog toga lakše da otkrijemo koja je vrsta ludila iznedrila sve ovo.” Maklejn protrlja oči i lice, uzalud pokušavajući da odagna nešto umora.

“Pa ako te zanimaju magijski krugovi i obožavaoci demona, onda popričaj s madam Rouz na Lit voku.”

“Ovaj... zaista?”

“Veruj mi. Nema mnogo onih koji znaju više o okultnom od madam Rouz.”

Po tome kako je govorila, Maklejn nije mogao da bude siguran da li ga zavitlava ili ne. Ako se ispostavi da je to tačno, moraće da zapamti da nikada ne pristane na partiju pokera s načelnicom. Ipak, odlučio je da i on odigra otvorenih karata.

“Onda bi najbolje bilo da je posetim. Dobro bi mi došlo čitanje s dlana.”

“Samo izvoli, Toni. Ali za sada neka sačeka.” Makintajerova je složila fotografije i odlučno ih položila na sto. “Nisam došla da pričam o demonima. Barem ne o ovakvim. Čarls me je udavio Smajdovim slučajem. Jesi li pozorniku Makbrajdu odobrio slanje zahteva imigracionim službama?” Maklejn nije bio baš toliko rečit, ali neće kazniti momka zbog preduzimljivosti.

“Da, jesam. Mislio sam da je važno utvrditi motiv i možda potkrepiti ga izjavama drugih zatvorenika. Njegova obdukcija iznedrila je neka teška pitanja.”

70

“To je upravo razlog zbog kojeg treba da postupiš onako kako je inspektor Dugid zahtevao i da se maneš čitave stvari. Znamo da je Okolo dve godine bio u procesu repatrijacije. Čoveku nije lepo u zatočeništvu, naročito kada smatra da nije učinio ništa loše. Smajd je bio česti posetilac – svi su ga znali. Okolo je pobegao, pronašao čoveka koga je okrivio za torturu kojoj je bio podvrgnut i ubio ga u nastupu ludila. Kraj priče.”

“Ali bilo je i drugih odbeglih zatvorenika. Šta ćemo ako im na pamet padne isto? Šta ćemo sa ostalim članovima Imigracionog žalbenog odbora?”

“Svi begunci su pronađeni i vraćeni. Dvojica su već deportovana. Okolo je bio usamljeni luđak. Možda smo ga mi oterali u to ludilo, ali to sada nije tema. Ne postoje dokazi koji nedvosmisleno ukazuju na to da je još neko umešan u ubistvo. Ne mogu da priuštim ljudstvo, a iskreno mislim da bi dalja istraga bila samo gubljenje vremena.”

“Ali...”

“Okani se toga, Toni.” Makintajerova pogleda na sat. “Uostalom, zašto nisi u pabu? Čarls ne čašćava svakog dana.”

“Glavni inspektor Dugid me nije ni obavestio ni pozvao.” Izgovarajući ovo, Maklejn uvide da njegove reči zvuče sitničavo.

“Ne budi takav uobraženko. Videla sam kako u pab kreću Makbrajd i narednik Lerd, koji čak nisu ni bili na slučaju. Maltene je čitava smena otišla. Šta misliš, šta će niži službenici misliti o tebi, zavučenom u kancelariju sa ovim čudnim slikama? Da si suviše dobar za njihovo društvo pošto si postao inspektor?”

Kada je to tako postavila, Maklejn shvati koliko je nerazuman.

“Oprostite. Prosto, ponekad dozvolim da me slučaj obuzme. Ne volim nedovršena posla.”

“Zbog toga i jesi inspektor, Toni. Ali ne više od dvanaest sati dnevno, barem u mojoj stanici. I svakako ne samo dao nakon što ti je baka umrla. Idi u pab. Ili kući. Ne zanima me. Ali zaboravi na Barnabija Smajda i Džonatana Okola. Sutra ćemo brinuti o izveštaju državnog tužioca.”

U pabu je bilo kao na policijskoj konvenciji koja je pošla naopako. Maklejnu beše žao redovnih gostiju, koji nemaju veze sa službom, međutim, osvrnuvši se, nije primetio nikoga koga već nije video u stanici u toku dana. Žurka je očito odavno počela; male grupe su se odvojile i zauzele sve stolove, jasno otkrivši ne samo prijateljstva i saveze, već, još očitije, netrpeljivosti i neprijateljstva. Dugid je stajao kraj šanka, što je Maklejna dovelo u dilemu. Iako ne želi da bude u situaciji u kojoj bi glavni inspektor mogao da izbegne da mu kupi piće, ne želi ni da ga prihvati baš od njega. Ipak, bilo bi pomalo glupavo doći a ne popiti pivo.

“Tu ste, gospodine. Pomislio sam da ste nas ispalili.” Maklejn se okrenu i vide kako se Mrzovoljni Bob vraća iz toaleta. Pokazao je na jedan sto u

71

mračnom ćošku, oko kojeg se okupila sumnjiva ekipa. “Ovde smo. Dagvud je stavio samo pedeseticu na šank, štekara. Nije bilo dovoljno ni za pola krigle.”

“Ne znam zbog čega se ti žališ, Bobe. Nisi ni bio uključen u istragu.”

“Nije stvar u tome. Ne možeš da obećaš svakome piće, a da platiš samo pola.”

Stigli su u separe pre nego što je Maklejn stigao da odgovori. U daljem uglu sedeo je pozornik Makbrajd, a pored njega pozornica Kid. Proguravši se pored markantne mase u vidu Endija Hausmana, Bob se sruči u stolicu, ostavivši Maklejna da se ugura na uzanu klupu kraj gospođice, a ne gospođe, Berd.

“Upoznali ste Emu? Spustila se kod nas s vrtoglavih visina Aberdina.” Mrzovoljni Bob izgovorio je ime grada imitirajući dorski akcenat.1

“Aha, upoznali smo se.” Maklejn skliznu na klupu.

“Stigli ste”, reče Ema, a Mrzovoljni Bob uze kriglu piva i predade je Maklejnu, nakon čega se posluži jedinom preostalom na stolu.

“Navalite, šefe.”

“Živeli.” Maklejn podiže čašu svima i srknu pivo. Bilo je hladno, vlažno i penušavo. Više od toga nije mogao da oceni, jer nije imalo nikakav ukus.

“Dobio sam slike, hvala.” Okrenuo se ka istražiteljki.

“Sve je to deo posla. Jesu li bile od koristi? Lično nisam ništa videla sem belog.”

“Da, bile su... u redu.” Maklejna prođoše trnci, setivši se neobičnog osećaja nemoći, čudnog gnevnog odjeka. Čini se kao san ili kao da mu mašta radi prekovremeno. Ne, samo je ustao prebrzo nakon dugog čučanja.

“Da li to vas dvoje pričate o poslu? Pričate, zar ne?” Mrzovoljno Bob se pobedonosno naceri i podiže punu čašu. Potom potapša pozornika Makbrajda po grudima. “Momče, dođeš mi deset funti. Rekoh da će inspektor doći poslednji i prvi platiti kaznu.”

“O čemu ti to?”, upita Ema i zabrinuto nabra čelo. Maklejn uzdahnu i izvadi novčanik iz džepa na sakou. Ionako je planirao da plati sledeću turu. Nije da ne može da je priušti.

“U pabu nije dozvoljeno da se priča o poslu, inače se plaća globa. To je stara tradicija koja potiče iz vremena kada je Mrzovoljni Bob bio samo pozornik, što znači negde između dva svetska rata, zar ne, Bobe?” Izvukao je dvadeseticu i pljesnuo je na sto, ne obazirući se na Bobovo protivljenje. “Stjuarte, budi domaćin, hoćeš li?”

“Šta? Zašto ja?”

“Zato što si najmlađi.”

1 Naglasak kojim se govori u severoistočnom delu Škotske. (Prim. prev.)

72

Gunđajući, Makbrajd se izvukao iz svog udobnog ćoška, zgrabio novčanicu i krenuo ka šanku.

“I donesi nam neko pristojno pivo.”

Dosta kasnije, Maklejn je mahnuo taksiju punom pijanih pozornika i istražitelja. Veliki Endi otišao je ranije, svojoj ženi i malom detetu, ostavivši Mrzovoljnog Boba da otprati Maklejna do kuće, a sudeći po stanju kojem se nalazio, i da odspava u gostinskoj sobi. Ne bi mu bio prvi put, a ionako ga gđa Bob ne čeka; ostavila ga je odavno.

“Fina devojka ova Ema, zar ne?”

“Da nisi malo prestar za novu ženidbu, Bobe?” Maklejn je očekivao šaljivi udarac u rame i nije se razočarao.

“Ne za mene, tupsone! O tebi pričam!”

“Znam, Bobe, i da – fina je. Ima čudan muzički ukus, ali to je manje važno. Znaš li išta o njoj?”

“Samo da se prebacila pre nekoliko meseci. Iz Aberdina je.” Mrzovoljni Bob ponovo nabaci svoj užasni aberdinski naglasak.

“Da, rekao si već to.”

“Ne znam ništa više: istražitelji imaju lepo mišljenje o njoj, što znači da je dobra u svom poslu. Dobro je imati lepo lice u stanici, za razliku od uobičajenih mrguda.”

Neko vreme su ćutali, hodajući u korak jedan za drugim, poput kakvog prosedog starog narednika i njegovog ne toliko mladog pozornika na uobičajenoj ruti. Vazduh je bio hladan, a nebo nad njima tamno, s primesom narandžaste; čovek više ne može da vidi zvezde, previše svetlosnog zagađenja. Bez upozorenja, Mrzovoljni Bob zastade.

“Čuo sam za tvoju baku, Toni. Žao mi je. Bila je velika žena.”

“Hvala, Bobe. Znaš, teško mi je da poverujem da je stvarno nema. Osećam kako bi trebalo da nosim crninu i čupam kosu. Možda bi trebalo pridodati i kukanje i škrgutanje zubima. Ali čudno je. Nisam toliko tužan, više mi je laknulo. Toliko je dugo bila u komi.”

“U pravu si. To je, zapravo, blagoslov.” Nastavili su dalje, zašavši iza ćoška u Maklejnovu ulicu.

“Danas sam se video s njenim advokatom. Sve mi je ostavila, znaš. Poprilična suma.”

“Gospode, Toni, nećeš valjda da napustiš službu?”

Iako mu ta pomisao do tog trenutka nije pala na pamet, Maklejnu je trebalo čitavih pet sekundi da odgovori.

“Naravno da ne, Bobe. Šta bih radio? Uostalom, ko bi te pokrivao dok čitaš novine po ceo dan?”

73

Stigavši do ulaznih vrata zgrade, Maklejn primeti isti strateški postavljeni kamen koji je ometao bravu.

“Možeš li kući, Bobe, ili želiš gostinski krevet?”

“Jok, malo ću da prošetam, da se nadišem vazduha. Ko zna, možda se i otreznim do kuće.”

“U redu onda. Laku noć.”

Ne okrenuvši se, Mrzovoljni Bob mu mahnu i krenu niz ulicu. Maklejn se pitao dokle li će stići pre nego što odluči da zaustavi taksi.

74

17

Preduzeće Alarmi Penstemin zauzima veliko područje zemljišta na obali reke Fort, između Lita i Trinitija. Sama zgrada je bezlično moderno skladište. Mogla je biti i gvožđara ili pozivni centar, iako oni obično nisu okruženi bodljikavom žicom, detektorima pokreta i kamerama, kojih ima više nego u prosečnom zatvoru. Zidovi behu sivi, dok se duž cele zgrade, tik ispod strehe širokog plitkog krova, protezao red tamnog stakla. U bližem ćošku spuštao se do zemlje i malog predvorja.

Detektiv Makbrajd je parkirao patrolno vozilo na jedino mesto s obeležjem Posetioci. Bela vektra je prilično štrčala pored blistavih BMW-a i mercedesa s pogonom na sva četiri točka. Maklejn primeti da je direktor mogao da priušti i dolazak na posao u novom ferariju.

“Izgleda da smo odabrali pogrešno zanimanje.” Pratio je pozornika preko parkinga, uživajući u svežem jutarnjem povetarcu koji je dopirao sa ušća. Makbrajdovo lice bilo je bledo, a oči upale nakon preteranog slavlja prethodne večeri. Očito su mu kokteli s tekilom, koje je ispijao s pripravnicom Kid, oduzeli nekoliko miliona funkcionalnih moždanih ćelija. Isprva odsutan duhom, konačno je primetio kolekciju skupe mašinerije.

“Nisam znao da volite automobile, gospodine. Kažu da čak i nemate kola."

Maklejn potisnu želju da istraži ko su to oni. Ima i gorih stvari koje mogu da pričaju čoveku iza leđa. “Nemam, ali to ne znači da ne znam ništa o njima.”

Iako su se na kapiji prijavili u čitav ograđeni kompleks, morali su da potvrde svoj identitet i preko interkoma i sistema kamera kako bi ih pustili u zgradu. Naposletku ih dočeka jedna elegantno odevena mlada žena s oštrom kratkom kosom i pravougaonim naočarama s debelim okvirom, toliko uzanim da svet verovatno vidi kao kroz poštansko sanduče.

“Detektiv Makbrajd?”, pružila je ruku Maklejnu.

“Ovaj, ne. Inspektor Maklejn. Ovo je detektiv Makbrajd, moj kolega.”

“Oprostite. Kortni Rejn.” Nakon rukovanja, mlada žena ih povede kroz nekoliko sigurnosnih vrata u samo srce zgrade. Beše to prava pećina, otvorena ka plafonu koji su podupirali visoki rešetkasti nosači. Maklejna prođoše trnci od ledenog vazduha koji su industrijski klima-uređaji pumpali u ovaj ogroman prostor.

Prostorija je zidnim pregradama bila izdeljena u male kvadrate. U svakom od njih sedelo je desetak ljudi za svojim računarima. Telefonske slušalice im behu prikačene za glave dok su pričali u mikrofone, koji su im poput mušica lebdeli pred ustima. Unutra je vladala graja koju je

75

povremeno pojačavalo komešanje dok je vođa tima prelazio s jedne radne stanice do druge.

“Naš centar prati preko dvadeset hiljada alarmnih uređaja u čitavom centralnom pojasu”, reče gđica Rejn. Maklejn je zaključio da je nesumnjivo gospođica, čak i da jeste u braku.

“Nisam znao da je Penstemin toliko velika organizacija.”

“Nisu to sve Pensteminovi sistemi. Obavljamo nadzor i za dvadesetak manjih preduzeća. Čaure u donjem delu sale posvećene su Policiji Stratklajdskog okruga, dok ove dve prate bezbednosne sisteme Lodijanske i pogranične policije.”

“Čaure?”

“Tako zovemo svoje timove. Svaka grupa je jedna čaura. Ne pitajte zbog čega, nemam pojma.”

Gospođica Rejn ih povede kroz središte velike hale, širokim prolazom koji odvaja dva velika škotska grada i njihovo staro neprijateljstvo. Maklejn je posmatrao radnike pred njihovim konzolama. Kada je uglađena žena prošla pored njih, pognuli su glave, tobože zaposleni, iako do tada nisu ništa radili. Ovo ne deluje kao veselo mesto za rad; pitao se kakva je fluktuacija zaposlenih, ima li onih koji često odlaze, loše raspoloženi i s gomilom poverljivih informacija.

Stepenice s druge strane hale vodile su ka jednom dugačkom balkonu. Duž čitave zgrade prostirale su se kancelarije u staklu, u kojima nesumnjivo rade vlasnici blistavih kola s parkinga. Nesretnici iz prizemlja verovatno na posao idu autobusom ili parkiraju automobile u ulici van kompleksa.

Obišavši čitavu zgradu ne bi li stigli do stepeništa, krenuli su nazad ka ulazu. Maklejn je pretpostavio da postoji i brži način da se stigne od prijavnice do ove kancelarije, ali je iz nekog razloga gđica Rejn želela da ih provede glavnom halom. Možda je to samo pokušaj da zadive policiju profesionalizmom; a ukoliko jeste, baš im i nije uspelo – Maklejnu je već bilo dosta Alarma Penstemin, a ispitivanje nije ni počelo.

Naposletku stigoše do velikih staklenih vrata koja su se nalazila u središtu zida od mutnog stakla preko puta roglja zgrade. Njihov vodič zastade taman toliko da lagano lupne po vratima, nakon čega ih otvori i najavi njihov dolazak.

“Dag! Stigao je inspektor Maklejn iz Odeljenja za kriminalističke istrage Lodijanske i pogranične policije. Znaš? Detektiv koji je zvao?” U trenutku kada je Maklejn prešao prag, čovek kojem se obratila ustao je iz fotelje iza ogromnog stola i počeo da prelazi prazno prostranstvo svoje kancelarije. Na stranu čaure, ovo bi mogli da napune vodom i ubace pet kitova unutra.

“Dag Ferbern. Drago mi je, inspektore.” Osmeh od uha do uha; blistavo beli zubi na preplanulom licu. Nosio je široku košulju s velikim zlatnim

76

manžetnama i uredno vezanom kravatom. Njegov sako bio je prebačen preko fotelje, a pantalone su mu bile skrojene da sakriju sve veći trbuh.

“Gospodine Ferberne.” Maklejn se rukovao s ponuđenom šakom, osetivši čvrst stisak. Ferbern je kipteo od samopouzdanja. Ili nadmenosti; prerano je da se kaže. “Je li ono vaš ferari ispred?”

“F-430 spider. Volite automobile, inspektore?”

“Kao mali išao sam na Nokhil da gledam trke. Sada nemam vremena za to.”

“Suviše je moćan za Nokhil. Kada hoću da ga provozam na stazi, moram na jug. Prošle godine sam ga odvezao u Ring. Sedite.” Ferbern pokaza na niski kožni kauč i sive fotelje u minimalističkom stilu. “Šta mogu da učinim za vas, inspektore?”

Nema čaja i kolačića – samo egocentrično čavrljanje.

“Istražujem niz provala. Profesionalno odrađeni poslovi, reklo bi se. Daleko od uobičajenog obijanja. U ovom trenutku imamo slabu vezu između njih. Međutim, u svakom od poslednja tri slučaja u kućama su bili postavljeni Pensteminovi alarmi. I u svakom od tih slučajeva alarmi su zaobiđeni, a nikom nije jasno kako.”

“Kortni, fasciklu, molim te.” Ferbern klimnu glavom ozbiljnoj poslovnoj ženi koja je ostala kraj vrata. Nakon nekoliko trenutaka se vratila s jednom smeđom fasciklom.

“Pretpostavljam da je reč o skorašnjoj provali u dom gđe Daglas. Žalostan slučaj, naravno. Međutim, obavili smo analizu čitavog sistema i nismo otkrili ništa što bi ukazivalo na to da je neko petljao s alarmom.”

“Da li vaš sistem beleži podešavanje alarma, gospodine?” Makbrajd je u rukama već imao spremnu beležnicu i olovku.

“Da, beleži. Gospodin Daglas je imao vrhunski uređaj. U našem sistemu stoji da je alarm podešen u...” Ferbern izvuče jedan odštampani papir iz fascikle. “Pola jedanaest ujutru pomenutog dana. Ponovo je ugašen u petnaest do tri po podne. Zabeležili smo i nekoliko kratkih spojeva u to vreme, ali to nije ništa neobično. Opšte je poznato da je gradsko snabdevanje rđavo.”

“Da li je neko mogao da zaobiđe alarm? Na primer, da promeni unose?”

“Tehnički gledano, pretpostavljam da je moguće. Ali za tako šta potreban je pristup našem centralnom računaru, koji se nalazi u podrumu, iza čeličnih vrata debljine trideset centimetara. To znači da bi lopov prvo morao da uđe u ovu zgradu, što, uveravam vas, nije jednostavno. Takođe, moro bi da poznaje naš sistem i najnovije šifre. Čak bi i u tom slučaju najverovatnije ostavio koji trag. Čitav sistem testirali su najbolji stručnjaci za kompjutersku bezbednost. Bukvalno je nepogrešiv.”

“Dakle, ako je neko isključio sistem, to je nesumnjivo morao biti neko iznutra?” Maklejn je uživao u panici koju je izazvao na Ferbernovom licu.

77

“To je nemoguće. Naše osoblje prolazi kroz rigoroznu inspekciju. Pritom, niko nema pristup svim delovima sistema. Veoma se ponosimo svojim integritetom.”

“Naravno, gospodine. Možete li mi reći ko je instalirao alarm kod gospodina Daglasa?”

Ferbern pogleda dosije, nervozno listajući stranice. Sada već ne deluje toliko samouvereno.

“Karpenter”, reče naposletku. “Džef Karpenter. Jedan od naših najboljih radnika. Kortni, pogledaj da li je Džef trenutno na terenu. Ako nije, reci mu da dođe, molim te.”

Gđica Rejn ponovo nestade iz sobe. Kroz otvorena vrata čuo se prigušen telefonski razgovor.

“Pretpostavljam da želite da popričate s njim”, reče Ferbern.

“To bi svakako pomoglo”, odgovori Maklejn, ne skidajući pogled sa njega. “Recite mi sledeću stvar, gospodine Ferberne. Gospođica Rejn kaže da iz ovog centra obavljate nadzor i za nekoliko drugih firmi koje se bave sigurnosnim sistemima?”

“Inspektore, te informacije su izrazito poverljive prirode.” Ferbern je oklevao nekoliko trenutaka, igrajući se prstima daleko neumešnije od Mrzovoljnog Boba. Naposletku obrisa dlan o svoje skupocene, svilene pantalone.

“Ali pretpostavljam da bih vam mogao reći. Na kraju krajeva, blisko sarađujemo sa svim policijskim službama u Škotskoj.”

“Olakšaću vam odgovor. Da li vam imena Siguran dom, Lodijan alarmi i Subsisto raptor nešto znače?”

Ferbernovo lice postade još zabrinutije. “Ja... Ovaj, da, inspektore. Nadziremo edinburške instalacije za sve tri pomenute firme.”

“Koliko dugo već traje taj aranžman, gospodine Ferberne?” Detektiv Makbrajd okrenu stranicu u svojoj beležnici i liznu vrh olovke. Momak očito gleda previše policijskih emisija na televiziji, pomisli Maklejn, ali postiže zanimljiv efekat.

“Ovaj, da vidimo. Pre dva meseca kupili smo Lodijan, ali proteklih pet godina rukovodili smo njihovim operacijama. Siguran dom počeo je da koristi naše usluge pretprošle godine. Subsisto raptor se pridružio pre osamnaest meseci. Mogu da iskopam i tačne datume ako želite. Pretpostavljam da je reč o sličnim incidentima?”

“Tako je, gospodine Ferberne.”

“Nadam se da ne želite da kažete da...”

“Ne želim da kažem ništa, gospodine Ferberne. Samo pratimo jedan od tragova u istrazi. Ne mislim da vaše preduzeće sistematski potkrada svoje mušterije. To bi bilo glupo. Ali možda u vašem sistemu postoji rupa čije

78

otkrivanje bi bilo u obostranom interesu.”

“Naravno, inspektore. Ne očekujem ništa manje od toga. Ali molio bih vas da shvatite da je nama ugled – sve! Ukoliko se pročuje da nam sistemi otkazuju, u roku od godinu dana bismo ostali bez posla.”

“Znate da to nije u našem interesu, gospodine Ferberne. Preduzeća poput vašeg nam, uopšteno govoreći, znatno olakšavaju posao. Ipak, krivca moramo pronaći.”

“Nešto mi izmiče.”

“Gospodine?”

“Nešto očigledno. Nešto što je od početka trebalo da vidim.”

“Pa Ferbern nam svakako nije rekao sve.”

“Šta? A, ne. Oprosti. Mislio sam na ubijenu devojku.”

Vozili su se Lit vokom ka stanici. Daleko od obale, zbijena visokim zgradama s obe strane, sve veća vrelina pojačavala je i sparinu u automobilu. Iako je Maklejn otvorio prozor, zbog nekakvog zastoja kretali su se suviše sporo da bi se stvorio povetarac.

“Skreni ovde levo.” Maklejn pokaza na jednu uličicu.

“Ali stanica je pravo, gospodine.”

“Ne želim odmah da se vratim tamo. Hoću još jednom da pogledam podrum.”

“U Sajthilu?”

“Mnogo ćemo brže stići ako budeš prestao da postavljaš glupa pitanja.”

“Da, gospodine. Oprostite, gospodine.” Maklejn skrenu na autobusku stazu pa u uličicu. Maklejn zažali što se brecnuo na njega, ne shvatajući zbog čega mu se najednom raspoloženje pogoršalo.

“Šta znamo o devojci?”

“Kako to mislite, gospodine?”

“Pa razmisli malo. Mlada, siromašna, obučena u svoju najbolju haljinu. Šta je radila u trenutku kada je ubijena?”

“Možda je išla na neku proslavu?”

“Zapamti to. Proslava. Pretpostavimo da je proslava bila u kući u kojoj smo je i pronašli. Šta nam to govori?”

Usledila je tišina dok su prolazili lavirintom ulica oko palate Holirud. “Govori nam da je vlasnik kuće u kojoj je ubijena morao znati za ubicu.”

“ A ko je bio vlasnik kuće?”

“Banka Farkvar. U vlasničkom listu stoji da su je kupili 1920. godine, te da je u njihovom vlasništvu bila sve dok ih pre osamnaest meseci nije kupilo preduzeće Midistern finansije.”

“U redu, da postavim pitanje ovako. Ko je živeo u kući? Odnosno, ko je

79

vodio banku Farkvar pre prodaje?”

“Nisam siguran, gospodine. Verovatno neki Farkvar?”

Maklejn uzdahnu. Očito mu je nešto promaklo.

“Moramo da popričamo s nekim iz Midistern finansija. Mora da među zaposlenima još imaju nekog iz stare banke. Ili barem spisak bivših radnika u arhivi. Pokušaj da zakažeš sastanak kada se budemo vratili u stanicu.”

“Želite li odmah nazad, gospodine?”

“Ne. Želim prvo da ponovo pogledam kuću. Pre ili kasnije moraću da dozvolim Makalisteru da nastavi s poslom. Znam da su je istražitelji detaljno pregledali. Ali moram i ja još jednom da je pogledam.”

Dočekaše ih napuštena zgrada i zaključani montažni kontejneri. Prozori u prizemlju behu ispunjeni teškim tablama šperploče, dok je prolaz kroz ulazna vrata bio onemogućen rezom i katancem. Rekavši Makbrajdu da pozove nekog za ključ, Maklejn krenu u obilazak.

Neuobičajeno za kuću ove vrste, ukrasna kula nalazila se pozadi. Na osnovu brojnih polomljenih pločica i parčića gipsa rasutih po zapuštenoj bašti, Maklejn je pretpostavio da je kuća već godinama napuštena. Kupinovo granje preplitalo se duž vlažnog zida ka razbijenim prozorima na prvom spratu, dok je travnjak bio prekriven brojnim mladicama obližnjeg javora. Čitav posed bio je okružen visokim kamenim zidom, posutim komadićima stakla. Jedna dobro utabana staza vodila je do male, svodne kapije. U rastinju su ležala i trulela stara drvena vrata, čiju prazninu je sada popunjavala debela šperploča. Tomi Makalister očito ima manje razumevanja za narkomane i vandale Sajthila od banke Farkvar.

Automobil s ključem stigao je za svega deset minuta: mlada policajka, koja je čuvala gradilište one noći kada su pronašli devojku.

“Hoćete li završiti uskoro s kućom, gospodine? Tomi Makalister me zove po tri puta dnevno i gnjavi me kako mora da plaća radnika ni za šta.” Otključala je katanac i ubacila ključ u džep.

“Imaću to na umu, ali ne vodim istragu tako da udovoljim gospodinu Makalisteru.”

“Da, znam to, gospodine. Ali vi ne morate da ga slušate, zar ne?”

“Ako se bude žalio, reci mu da se obrati meni”, reče Maklejn.

“Hoću, gospodine. Zaključajte kad završite.” Pozornica se okrenu ka automobilu. Maklejn zavrte glavom i zakorači u kuću, shvativši da joj još ne zna ime.

Iako je policijska traka sprečavala ulazak u podrum, kada je Maklejn prošao ispod nje i sišao niz kamene stepenice, bio je uveren da je neko već prethodno došao da počisti. Oko rupe koja je otkrila skrivenu prostoriju

80

više nije bilo šuta, već samo očišćenih kamenih ploča. Moguće da je tim istražitelja očistio za sobom, ali bi to bio prvi put da se tako nešto desilo.

Izvadivši baterijsku lampu, zakoračio je kroz malu rupu i ušao u sobu. Izgledala je drugačije bez nesrećnog tela. I dalje se na glatkom gipsanom zidu nalazilo šest pravilnih rupa na jednakom odstojanju. Zavirio je u svaku, ne očekujući da zatekne išta. Behu to jednostavne niše, nastale vađenjem cigala kojima je bio ozidan čitav podrum. Ispod svake se nalazila manja hrpa gipsa i drvenih prečaga i svedočila kako su bile skrivene.

“Da li su je ovde pronašli?” Maklejn se okrenu i vide Makbrajda koji je stajao na ulazu, sprečavajući da do sobe dopre svetio ogoljenih sijalica. Maklejn uvide da on do sada nije posetio mesto zločina.

“To je to. Uđi i pogledaj. Reci mi šta vidiš.”

Maklejn primeti da Makbrajd ima veću baterijsku lampu od njega. Možda je deo standardne opreme patrolnog vozila, ali sumnja. Detektiv je polako obišao sobu, osvetljavajući plafon, pa pod, i konačno četiri male rupe u koje su zabodeni ekseri. Naposletku je pogledao zidove i prešao rukom preko gipsa.

“Krečenje kružnih prostorija je užas. Ovo je morao da obavi iskusan građevinac.”

Maklejn ga pogleda. Potom se osvrnu na niše i na luk prvobitnog ulaza koji je zazidan kako bi se sakrio gnusni zločin. Kako je mogao da bude toliko glup?

“To je to!”

“To je šta?”

“Radovi koji su obavljeni u ovoj prostoriji. Sakrivene niše, zazidan prag. Za to je potreban zidar.”

“Pa, da.”

“Naša teorija o ritualu podrazumeva učene ljude. Bogate ljude koji su dolazili na prijeme na ovakva mesta.”

“Pa?”

“Pa pre šezdeset godina učeni ljudi nisu ni znali šta je čekić. Ne bi umeli da razlikuju zidarsku špahtlu od mistrije.”

“Ne vidim...”

“Razmisli. Organi su skriveni u rupama, što znači da je malterisanje obavljeno posle ubistva. Ubica je morao da unajmi nekoga da obavi posao. A ta osoba je morala da vidi šta se ovde dogodilo. Kako misliš da su ga ubice sprečile da progovori o onome što je video?”

“Ubili su ga nakon što je završio posao.”

“Upravo tako. Nema šanse da su ga pustili.”

“Ali kako nam to pomaže? Hoću reći, ako je mrtav, onda... Pa da! Sakrili su njegov leš?”

81

“Zaboravljaš nešto. Ne možemo da otkrijemo identitet devojke putem nestalih osoba, zbog toga što ne znamo ništa o njoj. Možda je skitnica, strankinja, bilo ko. Ali osoba koja je krečila ovu sobu sakrila je niše. Bio je zanatlija i verovatno lokalac.”

“Ali zar to nije mogao biti i neko od njih? Jedan od šestorice?”

Maklejn zastade. Makbrajdova nemilosrdna logika pomutila je njegov tok zaključivanja. Utom se prisetio predmeta pronađenih u nišama. Zlatna manžetna, srebrna tabakera, necuke figurica, kutijica za pilule i igla za kravatu. Samo su naočare četrdesetih godina mogle pripadati kakvom radniku, a čak je i to malo verovatno, zar ne?

“Moguće je”, zaključio je. “Ali ne verujem.” Uostalom, to je jedina teorija koju trenutno imamo. Možda ćemo morati da pročešljamo dvadesetogodišnju arhivu, ali sigurno ćemo pronaći nešto o nestalom zidaru. Ako pronađemo njega, otkrićemo i za koga je radio.”

82

18

“Gospodine Maklejne! Samo trenutak, imam paket za vas!”

Maklejn zastade na dnu stepeništa, pokušavajući da ne udahne vonj mačje mokraće. Mora da je stara gđa Makačon sedela u svom malom predsoblju, čekajući ga da se vrati. Ostavila je otvorena vrata i nestala u dubinama svog stana. Tek što je otišla, jedna mršava crna mačka pojavi se i promoli glavu kao da njuška vazduh. Maklejnu na trenutak pade na pamet suluda ideja da je starica veštica koja se pretvorila u ovo stvorenje. Možda noću tumara ulicama Njuingtona i zaviruje kroz prozore gledajući šta ljudi rade. To bi svakako objasnilo otkud zna sve što se događa.

“Žao mi je zbog vaše bake. Bila je valjana žena.” Gđa Makačon se vratila s povećim paketom, koji stezala zboranim i drhtavim šakama. Mačka se povijala između njenih nogu, preteći da je preturi. Toliko o toj teoriji.

“Hvala vam, gospođo M. Vrlo ste ljubazni.” Maklejn uze paket kako joj ne bi ispao iz ruku.

“Pritom nisam znala da je toliko toga postigla u životu. Još je i sina izgubila... Oh.” Na trenutak im se sretoše pogledi i gđa Makačon svoj obori ka podu. “Oprostite. Naravno. To je vaš otac.”

“Ne brinite, gđo M”, reče Maklejn. “Naposletku, prošlo je mnogo vremena. Ali kako ste saznali?”

“Pa u novinama je.” Nestala je i vratila se nakon nekoliko trenutaka sa svežim izdanjem Skotsmana. “Evo, možete ih zadržati. Pročitala sam sve.” Zahvalivši joj se još jednom, Maklejn se pope vijugavim kamenim stepenicama do svog stana na poslednjem spratu. Na telefonskoj sekretarici bleskao je veliki, crveni broj dva; pritisnuo je dugme i spustio paket dok se sićušna traka premotavala.

“Zdravo, Toni, Fil ovde. Spakuj lisice i dođi u pab u osam. Džen kaže da se oblačiš u žensko, moram da čujem sve o tome.”

Pisak na sekretarici najavi drugu poruku.

“Inspektore Maklejne? Džonas Karsters na telefonu. Zovem da potvrdim da je sahrana zakazana za ponedeljak u podne. Automobil će vas pokupiti u jedanaest. Pozovite me ukoliko vam išta bude trebalo. Imate moje brojeve telefona, fiksnog i mobilnog. Za vikend bi trebalo da vam stigne jedan paket – kopije pravnih dokumenata i ostalih stvari u vezi s imovinom vaše bake. Mislio sam da biste želeli da bacite pogled. Razgovaraćemo podrobnije o svemu kasnije.”

Maklejn pogleda paket, na kojem se nalazio poštanski žig Karsters i Vedel. Otvorio ga je i izvukao debelu hrpu papira, koji su i dalje pomalo

83

mirisali na foto-kopir. Na vrhu gomile nalazio se papir na kojem je kitnjastim rukopisom pisalo Testament. Taman što je uzeo da ga pročita, telefonska sekretarica se još jednom oglasi.

“Molim vas, pomozite mi! Molim vas, pronađite me! Molim vas, spasite me! Molim vas! Molim vas!”

Maklejna prođoše trnci. Glas je pripadao nekoj mladoj ženi, možda devojci. Naglasak mu je zazvučao neobično. Škotski, sa istočne obale, ali nije edinburški. Pogledao je aparat; crveno dugme je i dalje prikazivalo broj dva. Dve poruke. Pritisnuo je plej, nestrpljivo čekajući da se traka premota. Začuo se Filov veseli glas, potom i Džonas Karsters. Potom – ništa. Aparat kvrcnu i utihnu. Još dva puta je premotao i pustio traku. I dalje samo dve poruke. Potom je otišao u svoj kabinet i u stolu našao stari diktafon, nakon čega je deset minuta tražio baterije. Ubacio je traku iz sekretarice u diktafon i pustio je od početka. Najpre se začula odlazna poruka; da li njegov glas zaista zvuči toliko turobno? Zatim je, nakon kratke pauze, usledila Filova poruka, a nakon još jedne pauze, Džonasova. Takođe, brojne stare poruke koje nisu prebrisali novi pozivi, ali ništa ni nalik onome što je čuo. Ili što je pomislio da je čuo. Naposletku – tišina. Ostavio je traku neko vreme, a zatim pritisnuo premotavanje. Diktafon pušta sve što je snimio, ali ubrzano. Trebalo bi da čuje devojku. Međutim, u narednih nekoliko minuta usledio je samo niz starih poruka, a nakon toga – tišina.

Da li je umislio poruku? Čudna halucinacija, ako je tako. Pa ipak, traka je nemo stigla do kraja. Izvadio ju je, okrenuo i pustio još jednom.

“Zdravo, dobili ste Tonija i Kersti. Suviše smo zaposleni ispravljanjem krivih Drina i borbom protiv kriminala da bismo se javili na telefon. Moraćete da se zadovoljite ostavljanjem poruke nakon signala.”

Maklejnu zaklecaše kolena. Donekle je svestan sobe u kojoj se nalazi, koja je sada mračnije, mutnije mesto. Njen glas. Koliko je godina prošlo otkako je čuo njen glas? Od onog poslednjeg, kobnog i lažnog vidimo se kasnije? Sve vreme je bio na traci u ovom glupom aparatu.

Ne razmišljajući, premotao je traku i ponovo pustio poruku. Njene reči su odjekivale praznim stanom i neko vreme je delovalo da je gradska vreva nestala. Osvrnuo se po stanu i video iste slike na zidu; tepih, sada pomalo izlizan, koji je pokrivao svetli parket boje peska; uzani stočić kraj vrata, na kojem borave njegovi ključevi i telefon. Kupili su ga na jednoj rasprodaji starih stvari u Dadingstonu. Gnežđenje, kako je Fil rekao. Toliko malo toga se promenilo u stanu od Kerstine smrti. Tako je iznenada umrla da je čak ostavila i svoj glas za sobom.

Zvono na interfonu prenu setnog Maklejna. Na trenutak je pomislio da se ne oglasi, da se pravi da je odsutan. Mogao bi čitavo veče da sluša njen glas, verujući da će se vratiti. Ali zna da je to nemoguće. Video je njen hladan leš položen na pločnik. Gledao je kako njen kovčeg nestaje iza

84

konačne zavese. Podigao je slušalicu na interfonu.

“Da?”

Fil. Maklejn otvori vrata, shvativši da su studenti s donjih spratova prestali da ih podupiru kamenjem. Odškrinuo ih je slušajući bat koraka na stepeništu. Više od jednog para nogu – mora da je Fil poveo i Rejčel sa sobom. To je loš znak; njegov stari cimer uvek sam dolazi u posetu.

Upali su u stan – Fil, Rejčel i Dženi – smejući se nekoj šali koju su podelili usput. Smeh najednom utihnu.

“Gospode, Toni! Izgledaš kao da si video duha.” Fil je zakoračio u predsoblje kao da i dalje živi tu; dve mlade žene ostadoše zbunjeno da stoje na pragu. Na trenutak Maklejn postade ogorčen zbog njihove posete. Želeo je da bude sam sa svojom patnjom. Međutim, shvatio je koliko je to glupo. Kersti je mrtva. Odavno se pomirio sa tim. Nije očekivao da čuje njen glas, to je sve.

“Oprostite, uhvatili ste me u lošem trenutku. Dame, uđite. Raskomotite se. Znam da Filu to ne predstavlja nikakav problem.” Ubacio je diktafon u džep i pokazao ka vratima dnevne sobe, nadajući se da nije u rusvaju. Ne pamti kada je poslednji put bio tamo. “Da li je neko za piće?”

Neobično mu je što ima žensko društvo u stanu. Maklejn je navikao na opskurno prisustvo Mrzovoljnog Boba nakon preteranog slavlja posle završene istrage. Fil takođe svrati povremeno, obično kada nakon raskida sa nekom studentkinjom poželi da potraži utehu u flaši viskija. Ali ne seća se kada je poslednji put imao goste. Dopada mu se samački život; voli da društveni život ostavi za kafanu. Zbog toga mu je kuhinja očajno opskrbljena hranom. Pronašao je jednu veliku kesu pečenog kikirikija, koja se pak bližila prvoj godišnjici od isteka datuma upotrebe i zloslutno je nabubrila, poput stomaka kakvog mrtvaca.

“Šta ima, Toni? Da te ne poznajem, rekao bih da nas izbegavaš.” Okrenuo se i video Fila na vratima.

“Samo tražim nešto za jelo, File.” Maklejn demonstrativno otvori jednu fioku.

“Ja sam, Toni. Tvoj bivši cimer, sećaš se? Možda možeš da veslaš psihologa na poslu, ali ja te poznajem dovoljno dugo. Nešto jeste. Tvoja baka?”

Maklejn pogleda svežanj papira. Bacio ih je na kuhinjski sto, zajedno sa izveštajima o provalama i dosijeom mrtve devojke. Što je još jedan razlog zbog kojeg ne voli da prima goste. Čovek nikad ne zna šta bi mogli da pronađu.

“Nije reč o baki, File. Izgubio sam je pre osamnaest meseci. Imao sam dovoljno vremena da se pomirim s tim.”

“Šta te, onda, muči?”

85

“Pronašao sam ovo. Malo pre nego što ste stigli.” Maklejn izvadi diktafon iz džepa, položi ga na pult i pritisnu plej. Fil preblede.

“Gospode, Toni! Oprosti!” Fil se zavali u jednu kuhinjsku stolicu. “Sećam se te poruke. Mora da je prošlo deset godina. Kako si, pobogu...”

Tek kada je počeo da mu objašnjava, Maklejn se setio neobičnog ženskog glasa, zbog kojeg je i počeo da istražuje traku telefonske sekretarice: Mora da je sve umislio; ali sada se ta žena stopila sa Kerstinim rečima u očajnički poziv nekoga ko je davno umro daleko od njegovog domašaja. Stresao se od takve pomisli.

“Druže, izgledaš kao da ti je neophodno društvo.” Fil podiže sumnjivu kesu kikirikija i pritisnu nabubreli deo, a onda je baci u praznu kantu. “Ako ćemo ti Rejčel i ja pomoći da popiješ svoju obimnu kolekciju vina, biće nam potrebna i pica.”

“Dakle, to između tebe i Rejčel je ozbiljno?”

“Ne znam. Možda. Godine prolaze, znaš. Izdržala je sa mnom daleko duže od bilo koga.” Fil se vrpoljio s rukama u džepovima, valjano oponašajući postiđenog đaka. Maklejn nije mogao a da se ne nasmeje, zbog čega mu je istog trena bilo bolje. Skoro istovremeno iz dnevne sobe buknu muzika. Zagrmeo je Tinseltaurt na kiši, a potom se stišao, mada i dalje na nepristojnom nivou buke. Maklejn krenu da im kaže da stišaju muziku, ali se potom setio neprospavanih noći zbog buke studenata u prizemlju. Petak je veće; svi stanari zgrade izašli su u provod, izuzev gospođe Makačon, koja je ionako gluva kao top. Zašto bi brinuo zbog buke?

Rejčel je sedela na ivici kauča pomalo pokunjeno. Ali živnula je kada je Fil ušao u dnevnu sobu za Maklejnom. Dženi je čučala ispred polica, koje su se pružale duž čitavog jednog zida, pregledajući njegovu zbirku ploča. Okrenuta leđima, pored muzike koja je treštala, nije primetila da su ušli u prostoriju.

“Pošto je Toni zakleti neženja, u kući nema hrane, samo piće”, reče Fil, pokušavajući da nadjača muziku. “Naručićemo picu!”

“Mislila sam da ćemo u pab”, reče Rejčel. Utom Dženi podiže glavu i okrenu se. Posegnula je za stubom i utišala muziku.

“Oprostite. Nije trebalo. Ja...” Zbunila se i pocrvenela.

“U redu je”, reče Maklejn. “Čovek mora da ih pusti s vremena na vreme, inače muzika izbledi.”

“Mislim da ne poznajem nikoga ko poseduje gramofon. I toliko ploča. Mora da vrede čitavo bogatstvo.”

“To nije gramofon, Džen. To je lin sondek linija, koja vredi nešto više od bruto domaćeg proizvoda neke omanje afričke diktature. Mora da se baš dopadaš Toniju – meni bi odsekao šake kada bih je pipnuo.”

“Mani se, File. Znam da si puštao Alison Moje čim bih izašao napolje.”

86

“Alison Moje! Vređate me, inspektore Maklejne! Gospodine, moraću da vas izazovem na dvoboj!”

“Uobičajeno oružje?”

“Naravno!”

“Onda prihvatam izazov.” Maklejn se nasmešio dok su ih Dženi i Rejčel gledale zbunjeno. Izašavši iz sobe, Fil se. vratio noseći dva sunđera iz kupatila. Bili su potpuno suvi i prekriveni paučinom – godinama ih niko nije pipnuo.

“Rejčel će biti moj sekundant. Džen, hoćeš li predati oružje našem domaćinu?” Fil se nakloni i predade joj jedan sunđer. “U predsoblje, rekao bih?”

“Vi ste ozbiljni?”, upita Rejčel. U pozadini, Nil Bjukenan poče da peva pesmu Ostani, čije su tugaljive note odskakale od sve većeg veselja u sobi.

“Naravno, gospo! Povratiti moram ukaljanu mi čast!” Zakoračio je u hodnik, Maklejn za njim.

“Ovaj, a šta to radite?”, upita Dženi dok je savijao tepih i smeštao ga u ugao dugačkog, uzanog hodnika.

“Duel sunđerima. Ovako smo kao studenti rešavali nesporazume.”

“Muškarci...” Zakolutala je očima i pružila mu oružje, nakon čega se povukla na bezbednu udaljenost dok je Fil zauzimao svoje mesto kraj kuhinje.

Čistili su nered kada je stigao raznosač pica. Maklejn nije bio siguran ko je pobedio, ali osećao se bolje nego prethodnih dana. Cinični detektiv u njemu prokljuvio je da je Fil uredio čitavu situaciju. Njegov stari prijatelj obično bi došao mnogo kasnije, uglavnom sam. Slušali bi depresivnu muziku i pili viski gunđajući o životu i užasnim posledicama starenja. Time što je poveo dve sestre veče je pretvorio u žur. Bilo je to bdenje za Ester Maklejn kakvo bi njegova baka svesrdno odobrila.

Nije, doduše, siguran kakav bi utisak stekla o Dženi. Dosta je starija od svoje sestre, što znači da je verovatno njegovih godina. Presvukla je odeću koju je nosila u radnji i obukla farmerke i belu bluzu. Bez šminke, koja je nesumnjivo bila deo njene radne uniforme, izgledala je pomalo umorno, ali privlačno. Nije siguran kako mu je to promaklo prilikom prvog susreta. Možda zbog činjenice da osvetljenje u pabu Njuington arms nije najsjajnije; verovatno zbog toga što mu je mozak bio pun unakaženih tela.

“O čemu razmišljaš?” Predmet njegovih misli se okrenu i on se posluži još jednim parčetom. Fil i Rejčel bili su zaokupljeni razgovorom o nekom filmu koji su oboje gledali.

“Molim? Oprosti. Odlutao sam.”

“Vidim. Često nisi tu, zar ne? Gde si to bio, inspektore?” Iako ga je tako

87

oslovila u šali, potrefila je sam živac. Čak i sada, uz vino, picu i dobro društvo, posao vreba u pozadini, ne pušta ga na miru.

“Pitam se da li će tvoja sestra napraviti poštenog čoveka od mog prijatelja.”

“Ona? Sumnjam. Oduvek je bila loše društvo.”

“Da li treba da upozorim Fila na nešto?”

“Mislim da je sad prekasno.”

“Zar te ne brine to što će se spanđati sa starijim muškarcem?”

“Jok, uvek su joj se dopadali prijatelji našeg brata, a Erik je verovatno stariji od tebe.”

“Velika porodica?”

“Rej je ono što bi se moglo nazvati srećnim nesrećnim slučajem. Kada se rodila, meni je bilo deset, a Eriku četrnaest godina. A ti, Toni? Imaš li ti kakvu skrivenu braću?”

“Koliko je meni poznato, nemam. Siguran sam da bi mi baka rekla da ima još Maklejnovih koji tumaraju unaokolo.”

“Oprosti. To je bilo grubo od mene. Fil mi je rekao da je... preminula.” Dženi se uspravila i skrušeno sklopila šake na krilu, postiđena.

“Ne brini. Radije bih pričao o njoj nego da zaobiđem temu. Pre osamnaest meseci doživela je moždani udar. Završila je u komi iz koje se nije oporavila. U suštini, bila je mrtva više od godinu dana, iako nisam mogao da je sahranim i nastavim sa životom.”

“Bila ti je veoma draga, zar ne?”

“Roditelji su mi umrli kada sam imao četiri godine. Mislim da nikada nisam čuo baku da se žali zbog toga što mora da me odgaja. Iako je izgubila sina jedinca. Uvek je bila tu, čak i kada...” Prekinula ga je zvonjava telefona u hodniku. Na trenutak je pomislio da ostavi sekretaricu. Međutim, setivši se da je izvadio traku, gomila drugih sećanja prolete mu kroz glavu. “Oprosti, trebalo bi da se javim. Možda zovu s posla.”

Podižući slušalicu, Maklejn pogleda na sat. Prošlo je jedanaest; kad pre prolete veče?

“Maklejn!” Pokušao je da sakrije iznerviranost u glasu. Postoji samo jedna stvar zbog koje mogu da ga zovu u ovo doba.

“Nisi nacvrcan?” Dugidov nazalni glas zvučao je još gore preko telefona. Maklejn razmotri koliko je popio – možda pola flaše vina u razmaku od tri sata ili duže. Pritom je lepo jeo, što nije uobičajeno za njega.

“Ne, gospodine.”

“Dobro. Poslao sam automobil po tebe. Trebalo bi da stigne svakog časa.” Utom, kao da je na delu kakva opaka magija, oglasi se zvono na vratima.

88

“O čemu je reč, gospodine? Šta je toliko važno da nije moglo da sačeka do jutra?” U pola rečenice shvatio je da postavlja glupo pitanje. Možda i jeste popio koju više.

“Dogodilo se još jedno ubistvo, Maklejne. Da li ti je to dovoljno važno?”

89

19

Pripravnica Kid je ćutala dok su se vozili gradom, zbog čega je Maklejn pretpostavio da ni ona ne bi trebalo da bude na dužnosti. Pomislio je da je upita za još informacija, pored onih koje je dobio od Dugida, ali je osetio talase gneva koji su kuljali iz nje, zbog čega nije želeo da se ponudi kao meta.

Ispostavilo se da je njihova destinacija na samo nekoliko minuta od njegovog stana. Plava rotaciona svetla patrolnih vozila bleskala su ispred Katedrale Sent Džajlsa na Kraljevskoj milji dok su pozornici terali znatiželjne galamdžije koji su pokušavali da vide šta se događa. Maklejn priđe istražiteljskom kombiju nasred ograđenog dela ulice. Vozilo je bilo parkirano što je bliže moguće haustoru između dva dućana. Prigušena svetla obasjavala su niz kanti ušuškanih iza kapije i bezbednosne ograde od livenog gvožđa. Iza njih, plitki kameni stepenici vodili su ka ulazu u zgradu.

“Gde je glavni inspektor Dugid?” Maklejn pokaza svoju legitimaciju pozorniku koji je razmotavao plavo-belu traku.

“Nemam blagu predstavu, gospodine. Nisam ga video. Istražitelji i doktor su na spratu.” Pozornik podiže glavu i pokaza na vrh petospratnice.

Bajno, pomisli Maklejn. Tipično za Dagvuda da posle radnog vremena pošalje njega na teren, umesto da sam pomeri guzicu. Projurio je kraj istražiteljskog kombija i kroz haustor, i taman kad je hteo da uđe u zgradu, iza sebe začu glas koji odjeknu u noći.

“Hej! Gde si bre krenuo?”

Ukopavši se, Maklejn se okrenu i vide priliku u belom kombinezonu kako izlazi iz mračne unutrašnjosti istražiteljskog kombija. Kada je zakoračila na slabo osvetljeno parče zemlje, prepoznao je gospođicu a ne gospođu Emu Berd, koja je umalo ispustila svoju torbu.

“Gospode bože. Oprostite, gospodine. Nisam shvatila da ste to vi.”

“U redu je, Ema. Pretpostavljam da niste završili s pregledom mesta zločina?” Glupo od njega. Trebalo je da proveri pre nego što je poleteo unutra.

“Makar obucite kombinezon i stavite rukavice, gospodine. Momcima se neće dopasti ako budu morali da uzimaju uzorke svačije odeće za eliminaciju.” Otišla je natrag do kombija i uzela jedan beli smotuljak. Maklejn se nekako uvukao u kombinezon, navukao bele navlake na cipele i rukavice od lateksa, nakon čega je pošao za mladom ženom uzanim vijugavim stepeništem.

90

Široko odmorište na vrhu stepeništa danju osvetljava stakleni krov koji se prostire čitavom dužinom. U ovo doba noći osvetljenje su činile dve zidne svetiljke koje su se nalazile pored ulaza u oba stana na spratu. Zbog činjenice da su vrata oba stana bila otvorena, a beli zidovi prekriveni krvavim mrljama, bilo je nemoguće pogoditi koji je stan pravi. Maklejn se opredelio da prati istražiteljku, koja se pak zaustavila na vratima kroz koja je želela da uđe i pokazala na suprotan ulaz.

“Ovde uzimamo otiske svedoka, za eliminaciju. Vaše telo je tamo.”

Osećajući se kao idiot što ne zna ništa o mestu zločina niti o samom zločinu, Maklejn klimnu glavom u znak zahvalnosti, okrenu se i pređe preko odmorišta. Čuvši prigušene glasove u stanu, provirio je unutra. Narednik Endi Hausman stajao je u hodniku. Nije bio u kombinezonu.

“Endi, šta imaš za mene?” Maklejn ustuknu kada je veliki čovek umalo iskočio iz kože.

“Gospode! Umalo da me strefi infarkt.” Veliki čovek se okrenu i umiri, videvši o kome je reč. “Hvala bogu, konačno da dođe detektiv. Barem dva sata sam na prokletoj radio-vezi.”

“Pozvali su me tek pre dvadeset minuta, Endi. Nemoj mene da kriviš. Ovaj vikend trebalo je da imam slobodno.”

“Oprostite, gospodine. Prosto... Ovde sam sve vreme, a prizor nije nimalo lep.”

Maklejn se osvrnu po hodniku. Bio je skupoceno uređen, sa starinskim nameštajem. Zidovi behu prekriveni eklektičnom mešavinom slika, koja je naginjala ka modernom. Jedna slika mu naročito zapade za oko.

“Pikaso, gospodine. Valjda. Nisam stručnjak.”

“U redu, Endi. Pretpostavi da ne znam ama baš ništa o zločinu. O čemu je reč?”

“Detektiv Piters i ja patrolirali smo glavnom ulicom kada nam je stigao poziv. Oko devet sati. Provala i nasilan napad. Došli smo na ovu adresu i zatekli otvorenu kapiju. Pratili smo trag i na vrhu stepenica pronašli gospodina Garnera u bademantilu.”

“Gospodina Garnera?”

“Komšiju, gospodine. Dobar prijatelj gospodina Stjuarta. Ako mene pitate, i više od toga, ali to me se ne tiče, gospodine.”

“Gospodin Stjuart?” Maklejn se oseti kao budala i opsova Dugida zbog situacije u kojoj se našao.

“Žrtva, gospodine. Neki Bakan Stjuart. Unutra je.” Narednik pokaza ka jedinim otvorenim vratima u hodniku, bez ikakve želje da uđe unutra.

“U redu, Endi. Preuzeću odavde. Ali ne idi daleko. Treba mi potpun uvid.” Nakon što je narednik izašao iz stana, Maklejn zakorači u sobu.

Najpre ga je zapahnuo smrad. Neko vreme bio je unutra. Međutim,

91

spolja se nije osećao. Unutra je osetio oštar vonj nedavno prolivene krvi. Prostorija je bila radna soba bogatog čoveka, takođe ispunjena starinskim nameštajem i modernim umetninama. Gospodin Bakan Stjuart bio je katolik kada je o ukusu reč – za svakog po nešto. Međutim, ništa mu to više neće značiti.

Sedeo je u fotelji okrenut ka središtu sobe. Bio je obučen u pidžamu i dugačku plišanu kućnu haljinu, koje je neko skinuo i uredno položio na sto. Krv, koja je ulepila čekinjaste sede dlake na njegovim grudima, kapala je iz rane na vratu, rasečenom od uha do uha. Glava mu beše zabačena unazad – zurio je u ukrašeni plafon dok je oko usta imao još krvi koja mu se slivala niz bradu.

“Maklejne, konačno da se pojavi i jedan detektiv.” Spustivši pogled ka krilu mrtvog čoveka, Maklejn najednom primeti patologa u belom kombinezonu i njegovog pomoćnika kako čuče na podu. Dr Piči nije bio njegov omiljeni islednik.

“Dobro veče i vama, doktore.” Oprezno je zakoračio, svestan lokve krvi koja se širila oko fotelje Bakana Stjuarta. “Kako pacijent?”

“Sat i po čekam da se neko od vas pojavi kako bismo odneli telo. Gde ste bili, za ime sveta?”

“Kod kuće, s prijateljima. Pili smo vino, jeli picu. Poziv mi je stigao pre tačno pola sata, doktore. Žalim slučaj ako vam je veče pokvareno, ali niste jedini. Pretpostavljam da ni gospodin Stjuart nije oduševljen razvojem događaja. Stoga mi samo recite šta se događa, važi?”

Doktor Piči ga pogleda čkiljeći. Na bledom licu mu je besnela želja za raspravom. Bilo bi lakše da je Angus tu, pomisli Maklejn. Gde njemu da zapadne doktor Bolši!

“Uzrok smrti je najverovatnije veliki gubitak krvi.” Dr Piči je izgovarao kratke i šture rečenice. “Vrat žrtve presečen je oštrim nožem. Na ostatku tela nema znakova ozleda, izuzev na preponama.” Pridigao se i pomerio u stranu, kako bi Maklejn jasnije video. “Penis i mošnice su odstranjeni.”

“Nema ih? Da li ih je ubica poneo?” Maklejn oseti kako mu se pica i vino prevrnuše u stomaku. Doktor Piči podiže jednu kesu za dokaze koja se nalazila kraj njegove otvorene lekarske torbe. Sadržaj kese veoma je podsećao na delove koje čovek pronađe u božićnoj ćurki.

“Ne, ostavio ih je. Ali ih je, pre nego što je otišao, ugurao žrtvi u usta.”

92

20

Timoti Garner bio je vidno potresen. Njegova koža je imala onu prozirnost koja krasi stare ljude, poput pirinčane hartije koja prekriva žute mišiće i modre vene. Pripravnica Kid, koja je sedela s Garnerom u njegovom urednom stanu, s nadom pogleda Maklejna kada je ušao u prostoriju. Posmatrao je pogrebnike kako odnose leš Bakana Stjuarta u mrtvačnicu, kao i istražitelje koji su se spakovali i otišli noseći sve kante napolje. Neko će se silno zabaviti. Kako je narednik Hausman poslao petoricu pozornika da uzmu izjave od stanara s nižih spratova, ostao mu je samo svedok koji je prijavio incident.

“Gospodine Garnere, ja sam inspektor Maklejn.” Ispružio je svoju legitimaciju, međutim, starac nije ni podigao glavu. Zurio je belo preda se, lagano gladeći nabore svog kućnog mantila preko butina.

“Da li bi mogla da skuvaš čaj?”

“Naravno, šefe.” Pripravnica ustade, kao da joj je neko zabio viljušku u guzicu, i užurbano napusti sobu. Gospodin Garner verovatno nije bio najprijatnije društvo. Maklejn zauze njeno mesto.

“Gospodine Garnere, moram da vam postavim nekoliko pitanja. Mogu da se vratim i kasnije, ali bi bilo najbolje da to obavimo sada. Dok su sećanja sveža.”

Starac nije ni odgovorio ni podigao glavu. Samo je šakama lagano gladio butine. Maklejn položi svoju šaku na Gamerovu, prekinuvši ga. Dodir ga je prenuo iz nekakvog transa u kojem se nalazio. Osvrnuo se, zagledavši se naposletku u inspektora. Na nabreklim i izboranim kapcima nakupiše mu se suze.

“Nazvao sam ga prevrtljivim skotom. To je poslednje što sam mu rekao.” Glas mu je bio tanak i piskav, s primesom blagog morningsajdskog naglaska uz koji pomenuta pogrda nikako nije išla.

“Dobro ste poznavali Stjuarta, gospodine Garnere?”

“O, da. Bakan i ja upoznali smo se još pedesetih, znate. Od tada poslujemo zajedno.”

“O kakvom poslu je reč, gospodine?”

“Antikviteti i umetnine. Bakan ima dobro oko, inspektore. Ume da prepozna talenat i promene na tržištu.”

“Vidi se po stanu.” Maklejn se osvrnu po Garnerovoj dnevnoj sobi. Iako fino nameštena, nedostajao joj je luksuz njegovog poslovnog partnera. “A vi, gospodine Garnere? Šta ste vi unosili u taj odnos?”

“Briljantnim ljudima potrebna je dopuna. A Bakan Stjuart je briljantan

93

čovek.” Garner proguta pljuvačku i njegova Adamova jabučica iskoči na tankom, žilavom vratu. “Hoću reći, bio je briljantan čovek.”

“Možete li mi reći oko čega ste se raspravljali?”

“Bakan je nešto krio od mene, inspektore. U to sam uveren. Samo ovih nekoliko prethodnih dana, ali poznavao sam ga dovoljno dugo.”

“Mislili ste da vas je prevario? Da je ušao u posao s nekim drugim?”

“Da, moglo bi se tako reći, inspektore. Pretpostavljam da je neko drugi umešan.”

“Čovek koji ga je ubio, možda?”

“Ne znam. Moguće.”

“Da li ste videli tog čoveka?”

“Ne.” Iako je Garner odmahnuo glavom, kao da želi da podvuče svoj odgovor, u glasu mu se osetila izvesna nesigurnost.

“Ne očekujem da shvatite, inspektore. Još ste mladi. Možda ćete, kad zađete u moje godine, razumeti o čemu govorim. Bakan nije bio samo moj poslovni partner. Bili smo...”

“Ljubavnici? To nije nikakav zločin, gospodine Garnere. Više nije.”

“Da, ali stid nikad ne umire, zar ne; i način na koji vas ljudi gledaju na ulici. Ja sam povučen čovek, inspektore. I suviše sam star da bi me interesovao seks. Mislio sam da je to slučaj i sa Bakanom.”

“Ali mislite da se viđao s nekim drugim? S drugim muškarcem?”

“Siguran sam u to. Zbog čega bi inače bio tako tajnovit? Zbog čega je planuo i oterao me?”

Maklejn je nekoliko trenutaka ćutao. Čuo je kako voda vri, a zatim i zveckanje kašičica.

“Gospodine Garnere, recite mi šta se večeras dogodilo. U kakvom stanju ste zatekli gospodina Stjuarta?”

“Posvađali smo se. Danas po podne. Bakan je želeo da otputujem na dve nedelje. Mislio je da bi mi prijalo da posetim veliki sajam umetnosti u Njujorku. Čak je rezervisao karte, hotel, sve. Međutim, ja sam već godinama u penziji. Rekao sam mu da nemam snage za tako dalek put, a kamoli za aukciju. Rekao sam da bih radije ostao i pustio njega da ide. Uvek je imao više energije od mene.”

“Onda ste se posvađali. Ali posle ste otišli u njegov stan da popričate, zar ne?” Videvši da polako skreće s teme, Maklejn ga je nežno vratio.

“Šta? O, da. Oko devet, možda devet i petnaest. Ne volim da ostavim raspravu nerazjašnjenu, a kako sam izgovorio neke oštre reći, otišao sam da se izvinim. Ponekad smo ostajali do kasno i razgovarali o svetu uz koju čašicu brendija. Kako imam ključ od stana, mogao sam i s&m da uđem. Međutim, nije bilo potrebe; vrata su bila širom otvorena. Osetio sam nešto ogavno. Kao da se kanalizacija izlila. Zato sam ušao i... Bože...”

94

Garner zajeca. Kidova je izabrala taj trenutak da se vrati s poslužavnikom na kojem su se nalazile tri šoljice i čajnik.

“Znam da je teško, gospodine Garnere, ali pokušajte da mi ispričate šta ste videli. Ako vam je neka uteha, čovek često ublaži šok kad nešto izgovori naglas.”

Starac šmrcnu, prihvati drhtavim šakama šolju čaja i srknu mlečni napitak.

“Sedeo je tamo, nag. Pomislio sam da radi nešto sebi, znate već. Nisam shvatao zbog čega je toliko miran i zašto zuri u plafon. Onda sam ugledao krv. Ne znam kako mi je isprva promakla. Bila je svuda.”

“Šta ste potom učinili, gospodine Garnere? Da li ste pokušali da pomognete gospodinu Stjuartu?”

“Šta? Da. Ja... Zapravo, nisam. Kada sam prišao, video sam da je mrtav. Pozvao sam 999, valjda. Sledeće čega se sećam je da su policajci stigli.”

“Jeste li nešto dirali? Osim telefona.”

“Ja... Ne verujem. Zašto?”

“Policajka koju ste malopre videli uzela je vaše otiske kako bismo ih odvojili od ostalih koje ćemo pronaći u stanu gospodina Stjuarta. Pomoći će nam ako nam kažete kuda ste se kretali.” Maklejn prinese šolju ustima. Garner učini isto, uzevši poveći gutljaj. Starac se stresao kada mu je topli čaj skliznuo niz grlo. Istaknuta Adamova jabučica pomerala se svaki put kada bi progutao. Nakon što su neko vreme sedeli u tišini, Maklejn je vratio svoju šolju na poslužavnik. Primetio je da ni Kidova nije pila svoj čaj.

“Moraćete da dođete u stanicu i date izjavu, gospodine Garnere. Ali sutra, ne morate danas”, dodao je dok je starac ustajao. “Mogu da pošaljem automobil po vas, koji će vas posle i vratiti. Recimo u deset ujutru?”

“Da, da. Naravno. I ranije, ako želite. Ne verujem da ću se naspavati večeras.”

“Želite li da pozovemo nekog da vam pravi društvo? Siguran sam da bismo mogli da odvojimo jednog pozornika.” Maklejn pogleda Kidovu, koja mu uzvrati prokislim pogledom.

“Ne. Biću dobro.” Gospodin Garner ponovo položi šake na butine, ali samo kako bi se pridigao sa stolice. “Mislim da ću se okupati. To mi obično pomogne da zaspim.”

“Hvala vam. Veoma ste nam pomogli.” Maklejn ustade s daleko manje poteškoća, pruživši ruku starcu. “Jedan pozornik biće cele noći ispred stana gospodina Stjuarta. Ukoliko budete imali ikakvih poteškoća, obavestite ga i on će javiti stanici.”

“Hvala vam, inspektore. Vrlo ste ljubazni.”

95

Na odmorištu ispred stana gospodina Garnera bilo je tiho. Iako su vrata preko puta bila otvorena, nije bilo znakova da je neko unutra. Maklejn je sišao na ulicu, gde je nekoliko pozornika i dalje imalo posla. Obratio se naredniku Hausmanu, koji je učvršćivao barijeru iza kapije; istražiteljski kombi odavno je otišao.

“Šta ste saznali od ostalih stanara?”

Veliki Endi izvadi beležnicu. “Većina stanova je prazna. Izgleda da su u vlasništvu nekog preduzeća koje se bavi izdavanjem. Izdaju ih poslovnim ljudima iz inostranstva i sličnima. U prizemlju se nalaze dva stana – niko nije čuo ništa dok nismo stigli. U podrumu takođe postoji jedan stan. Stanar je pre nekih pola sata stigao sa svojom devojkom. Bio je prilično nasilan kada smo mu rekli da ne može da uđe bez pratnje. Narednik Gordon završio je krvavog nosa, a gospodin Kartrajt će neko vreme provesti u ćeliji.”

“Pijanstvo?”

“Posedovanje, gospodine. Verovatno s namerom da proda. Čovek bi pomislio da bi se s pola kile hašiša držao podalje od policije.”

“Istina. Uzgred, bio si u pravu.”

“Jesam? U vezi sa čim?”

“Bakan Stjuart i Timoti Garner. Ipak, imali su neobičan odnos. Živeli su u odvojenim stanovima, jedan preko puta drugog.”

“Svet je pun neobičnih ljudi, gospodine. Ponekad pomislim da sam jedino ja normalan.”

“To svakako, Endi.” Maklejn pogleda na sat – bliži se dva ujutru. “Mislim da smo ovde uradili sve što smo mogli. Ostavi dvojicu pozornika na straži. Imamo mogućeg svedoka. Ne želim da se ubica vrati i pokuša da ga ućutka.”

“Ne mislite da je Garner svedok?”

“Ne, osim ako nije odličan glumac. Instinkt mi kaže da tu ima više od nesuglasica dvojice ljubavnika, ali Garner večeras nije u stanju za ispitivanje. Mislim da mu ni ćelija ne bi prijala.” Maklejn pogleda ka gornjim spratovima odakle se razlivalo svetio. “Neće on nikuda. Neka se smiri, popričaćemo ujutru. Onoga ko izvuče kraću slamku za stražu obavesti da je Garner tamo. Ukoliko poželi da ode nekuda, poslaćemo jednog detektiva s njim. U redu?”

“U redu, gospodine.” Uzvikujući naređenja, Veliki Endi se odgegao do nekoliko preostalih policajaca na mestu zločina. Maklejn se okrenu prema Kidovoj, koja je rukom prikrila zevanje.

“Mislio sam da danas radiš prepodnevnu smenu.”

“Tako je.”

“Kako su te onda uvukli u ovaj zadatak?”

96

“Otišla sam u jednu sobu za ispitivanja u stanici da učim. Moji nisu baš najtiši ljudi. Ako želite malo mira petkom, najbolje je da nekuda odete.”

“A Dugid te je, da pogodim, zatekao u stanici i poslao po mene. Imaš li predstavu zbog čega on nije došao?”

“Ne bih o tome, gospodine.”

Maklejn nije želeo dalje da ispituje pripravnicu. Nije ona kriva što im je oboma propalo veče. Pre ili kasnije otkriće zbog čega mu je dodeljen ovaj slučaj.

“Idi kući sada i naspavaj se. Ne brini ako sutra budeš malo zakasnila. Srediću sve s dežurnim narednikom, malo ćemo izmešati spisak.”

“Hvala vam, gospodine.” Pripravnica se umorno osmehnu. “Da li vam treba prevoz?”

“Ne, hvala.” Maklejn pogleda niz glavnu ulicu. Čak i u ovo doba ima ljudi. Galamdžije koje se vraćaju iz pabova, ljudi koji izlaze iz klubova; lokali s ćevapima i pljeskavicama rade punom parom. Ovaj grad nikada ne spava. A tamo negde nalazi se i ubica s krvavim prstima. Ubica koji je isekao deo žrtve i ugurao joj ga u usta. Baš kao i Barnabiju Smajdu. Imitator? Slučajnost? Potrebno mu je vremena, vazduha i distance da sve razmotri.

“Mislim da ću se prošetati.”

97

21

Subota je trebalo da bude njegov slobodan dan. Istina, nije imao nikakve planove, ali šta god da je planirao da radi, sedenje u kancelariji u osam ujutru nije bilo na spisku. I to nakon manje od četiri sata sna. Maklejn je na svom kompjuteru pregledao digitalne fotografije sa Stjuartovog mesta zločina. Moraće da ih odštampa; nemoguće je raditi s ovim sićušnim ekranom. Obeleživši ih sve zajedno, poslao ih je na zajednički štampač u hodniku, nadajući se da će, za promenu, biti papira i tonera.

Kada se, prepešačivši tri kilometra od stana Bakana Stjuarta, vratio kući, stanje srećom bio prazan. Voli on društvo, ali radije se utapa u masu. Situacije jedan na jedan suviše su ispunjene mogućnostima i poteškoćama da bi iskreno uživao u njima, naročito bez potpore profesionalnog dela njegove ličnosti. Čak i da se nije vratio s krvavog mesta zločina, voleo bi da bude sam. Sam sa svojim duhovima.

“Toni? Nadala sam se da ću te zateći ovde.”

Maklejn se prenu i vide Džejn Makintajer kako ide hodnikom ka njemu. Uniforma joj nije baš najbolje stajala i Maklejn se nehajno upita da li se ugojila.

“Izvolite.”

“Sinoć si preuzeo slučaj Stjuarta. Hvala ti.” Sustigla ga je i oni nastaviše da hodaju.

“Baš sam se pitao zbog čega ga niko drugi nije uzeo.”

“Ah, da. Pa, glavni inspektor Dugid ga je želeo, međutim, čim sam čula o čemu je reč, morala sam da insistiram da ga prepusti nekom drugom.”

“Zašto?”

“Bakan Stjuart mu je... bio mu je ujak.”

“Shvatam.”

“Trebalo bi da ti laska što je izabrao baš tebe. Znam da se ne slažete baš najbolje.”

“To je nežan način da se opiše naš odnos.”

“Pa moram da budem taktična u svom poslu. I moram da se postaram da moji viši službenici sarađuju. Šta god da ti Dagvud zamera, sigurna sam da će zaboraviti ako ovaj posao obaviš valjano, Toni.”

To je prvi put da je čuo Makintajerovu da koristi nadimak glavnog inspektora. Nasmešio se zbog njenog pokušaja da učestvuje u toj maloj zaveri, međutim, sasvim je pogrešno razumela prirodu njihovog neprijateljstva. Dugid mu se ne dopada zbog toga što je glavni inspektor aljkav istražitelj. Dugid ne voli njega jer je svestan tog njegovog mišljenja.

98

“Šta imaš za sada?”, upita Makintajerova.

“Još je rano. Ali sklon sam da poverujem da je ljubomora motiv. Ništa nije ukradeno – provala, dakle, nije. Takođe, Stjuart je bio nag, što znači da je možda očekivao seks. Bio je homoseksualac, moguće da je nedavno pronašao novog partnera. Njega bih istakao kao glavnog osumnjičenog. Ako bih morao da pogađam, rekao bih da je reč o mlađem muškarcu, moguće znatno mlađem.”

“Ima li svedoka? Snimaka sigurnosnih kamera?”

“Niko od stanara nije ništa video. Makbrajd pregleda sinoćne snimke, ali je pozicija kamere neadekvatna. Nadam se da ćemo imati jasniju sliku nakon što nam patolog da tačnije vreme smrti.”

“Ko je prijavio slučaj?”

“Timoti Garner. Živi u susednom stanu. Godinama je bio Stjuartov partner, i poslovni i lični.”

“Da li je on mogao da ga ubije?”

“Ne verujem. Ne deluje mi kao takav slučaj. Kasnije bi trebalo da dođe da da izjavu, ali mislim da ću otići da ga ispitam kod kuće. Biće opušteniji.”

“Dobra ideja. Time nećemo privući pažnju. Pretpostavljam da će inspektor Dugid to umeti da ceni.” Makintajerova mu zaverenički namignu. “Vidiš, Toni, kako možeš da budeš diplomata kad se potrudiš.”

Krvava mrlja na zidu pored stepeništa izgledala je bleđe i ne toliko zastrašujuće na dnevnoj svetlosti koja je dopirala kroz staklenu strehu. Jedan pozornik stražario je ispred stana Bakana Stjuarta. Iako je izgledalo da se silno dosađuje, prenuo se videvši inspektora kako se penje uz stepenice. Iza njega se vukla pripravnica Kid, koja je ponovo morala da bude njegov šofer.

“Da li je neko dolazio ili odlazio?”, upita Maklejn.

“Niko pod milim bogom, gospodine.”

“Dobro.” Nežno je pokucao na vrata Garnerovog stana. “Gospodine Garnere? Inspektor Maklejn ovde.”

Bez odgovora. Ovoga puta je pokucao nešto snažnije.

“Gospodine Garnere?” Okrenuo se pozorniku na straži. “Nije promolio nos, zar ne?”

“Ne, gospodine. Ovde sam od sedam, od tada niko nije prošao. Fil... Pozornik Paterson je bio pre mene. Reče da je bilo kao u grobu.”

Pokucavši još jednom, Maklejn stisnu kvaku. Vrata se otvoriše ka mračnom hodniku.

“Gospodine Garnere?” Maklejna prođoše trnci. Šta ako je starac umro od srčanog udara? Okrenuo se ka Kidovoj. “Pođi sa mnom”, reče i zakorači u

99

stan.

Izuzev kuckanja starog zidnog časovnika u hodniku, u stanu je vladao muk. Maklejn je ušao u dnevnu sobu u kojoj je ranije tog jutra ispitivao Garnera, dok je Kidova krenula niz uzan hodnik, za koji je pretpostavio da vodi u kuhinju. Starac nije bio u fotelji u kojoj su ga ostavili, niti u radnoj sobi, koju je Maklejn pronašao prošavši kroz druga vrata u hodniku. Soba beše uredna, a radni sto prazan, izuzev lampe sa zelenim staklom, koja beše upaljena i povijena da osvetli jedini list papira koji se nalazio na stolu.

Prišao je stolu; mozak mu je radio grozničavom brzinom. Sagnuo se i pročitao reči ispisane penkalom.

Ubio sam svoju srodnu dušu, svog ljubavnika i prijatelja. Nisam nameravao, ali sudbina je tako udesila. Nisam više mogao da živim s njim, ali sada shvatam da ne mogu ni bez njega. Onom ko pronađe ovu poruku...

Glasan uzdah odjeknu utihnulim stanom. Maklejn pohita iz radne sobe. “Kid?”

“Ovuda, gospodine!”

Projurio je kroz predsoblje i uzani hodnik, znajući šta ga očekuje. Kidova je stajala na pragu kupatila, bleda, skamenjenog pogleda. Nežno ju je pomerio i ušao u kupatilo.

Timoti Garner završio je kupku. A potom je prineo žilet zglobu.

100

22

“To je bilo brzo, Toni. Možda si potukao Dugidov rekord.” Načelnica Makintajer sela je na ivicu stola; u prostoriji nije bilo druge stolice osim Maklejnove. Izgleda zadovoljno, za promenu; na kraju krajeva – ništa kao efikasan rezultat, koji će povećati procente rešenih slučajeva. Šteta što ne deli njen entuzijazam.

“Mislim da on nije ubica, gospodo.”

“Zar nije ostavio priznanje?”

“Da, ostavio je poruku.” Maklejn joj pruži odštampanu kopiju fotografije sa digitalnog aparata na papiru formata A4, jedini dokaz poslednjih reči Timotija Garnera koji su imali. Istražitelji su uzeli original da obave testove. Mogao je da im kaže da ne gube vreme; testovi će pokazati da je Garner napisao poruku svojim uobičajenim rukopisom. Na papiru neće biti otisaka, izuzev pokojnikovih, ali će analiza tečnosti koja je umrljala poslednji pasus pokazati da je reč o njegovim suzama.

“ Ubio sam svoju srodnu dušu, svog ljubavnika i prijatelja. Koji deo rečenice ne predstavlja priznanje? Već si rekao da su se svađali jer je Gamer mislio da Stjuart švrlja. Napad je bio brutalan, to stoji. Ali zločini iz strasti su često takvi. Naposletku, kada je shvatio šta je učinio, više nije mogao da živi s tim.”

“Ne znam. Nešto ne štima. Pritom, njegove reči su tako kitnjaste. Možda samo sebe krivi zbog toga što u odsudnom času nije bio sa Stjuartom.”

“Ma, daj. Imao je motiv, imao je oružje.”

“Zaista? Forenzičari nisu mogli da povežu ranu na vratu s nožem kojim je ubijen Stjuart. Jedino kažu je da je oštar.”

“Okani se toga, Toni! Okej? Pregledao si snimak koji su kamere zabeležile u vreme kada se dogodilo ubistvo. Niko nije ni ušao ni izašao iz zgrade pola sata pre i pola sata posle ubistva. Svedoka nije bilo, a jedina osumnjičena osoba je ostavila priznanje. Ne čeprkaj po starim ranama, nema potrebe za tim.” Maklejn se zavalio u svoju neudobnu stolicu i pogledao šeficu. U pravu je, naravno. Timoti Garner je očito glavni kandidat za osumnjičenog.

“A šta ćemo s otiscima? Nisu mogli sve da povežu s Garnerom?”

“Zbog toga što su bili toliko razmazani da nisu mogli ni sa kim da ih povežu. Pronašli su Stjuartovu krv u Garnerovom umivaoniku. Odeća mu je, takođe, bila poprskana njome. Verovatno bije pronašli i u njegovoj kadi da je nije napunio sopstvenom krvlju.” Makintajerova je najpre spustila kopiju poruke na sto, a zatim i tanku braon fasciklu koju je donela –

101

izveštaj o ubistvu Bakana Stjuarta. “Priznaj, Toni. U tvom izveštaju praktično stoji da je Garner ubio Stjuarta i to ide tužiocu. Slučaj zaključen.”

“Da li se ovo zataškava kako Dugid ne bi morao da objašnjava svetu o svom ujaku homoseksualcu?” Maklejn se pokajao čim je otvorio usta. Makintajerova se ukruti i ustade ispravljajući svoju uniformu.

“Pravicu se da ovo nisam čula, inspektore. Takođe ću zanemariti činjenicu da si ostavio Garnera samog u stanu, umesto da ga dovedeš u ćeliju, ili da mu barem pošalješ službenika za vezu s porodicom. A sada potpiši taj izveštaj i idi. Zar ne bi trebalo da ideš na sahranu?” Okrenula se i izašla.

Maklejn uzdahnu i privuče tanku fasciklu ka sebi. Osećao je kako mu uši pomalo bride od prekora, svestan činjenice da je izgubio načelničine simpatije, barem na nekoliko dana. Ipak, ne može a da ne misli kako ubistvo Bakana Stjuarta krije još mnogo toga. Niti može da prestane da krivi sebe zbog samoubistva Timotija Garnera. Trebalo je da insistira da neko ostane sa starcem preko noći. Dovraga, trebalo je da ga privede kao osumnjičenog. Zbog čega to nije učinio?

Bacivši pogled kroz prozor, video je kako bledoplavo jutarnje nebo baca duboku senku na zgrade iza stanice. Prikrio je zevanje i istegao se sve dok se mišići i pršljenovi u kičmi nisu pobunili. Trebalo je da ima slobodan vikend; umesto toga, ne samo što se uglavnom dosađuje, već se i odužilo čekanje na izveštaj s obdukcije Bakana Stjuarta i forenzički izveštaj o otiscima prstiju. Sve ukazuje na činjenicu da je Garner krivac, pa ipak, ne može to da prihvati. Nešto mu se zgrčilo u stomaku kada se prisetio kako je seo kraj starca, uzeo ga za ruku ne bi li ga probudio iz transa i odslušao njegovu priču. Imao je osamdeset godina, bio je slab. Odakle mu snaga da ubije? Snaga da nekog onako unakazi?

Na kraju krajeva, više nije važno. Načelnica Makintajer mu je rekla da zatvori slučaj. Možda pokušava da zaštiti Dugida ili je pak pritisak opet stigao s viših nivoa lanca ishrane. Nije ni važno. Što se ostalih tiče, slučaj je zaključen, osim ako ne uspe da pruži neoborive dokaze o uključenosti treće strane u zločin. Veliki poen za godišnju statistiku i krajnje jeftina istraga. Svi srećni i zadovoljni. Osim nesretnog Bakana Stjuarta, čija se muškost nalazi u plastičnoj kesi pored hladne ploče na koju su ga položili. Osim Timotija Garnera, bledog i beskrvnog poput zaklane svinje.

Osim njega.

Otarasivši se te pomisli, otvorio je fasciklu i bacio pogled na zidni časovnik. Devet. Automobil će ga pokupiti za pola sata. Uključio je računar i počeo da kuca. Ako Makintajerova želi zataškavanje, nema nameru da gubi vreme s tim.

102

Zbunjen je, gladan, nervozan. Od bola koji mu ispunjava glavu ne može da se koncentriše, ne može da se seti ko je. Iako su mu šake nažuljane i istrljane do kostiju pranjem, i dalje se oseća prljavo. Ništa više ne može da ga očisti.

Ranije je svakodnevno posećivao jedno mesto. Imali su tamo vode i hrane. U glavi mu vlada zbrka slika u kojoj se ističe jedna. Šake trljaju jedna drugu sapunom ispod česme s toplom vodom. Ritmični ritual u kojem se prsti prepliću, dlanovi klize, palčevi masiraju. Poznaje to mesto, blizu je. Mora otići tamo. Tamo će biti čist.

Ulice su kanjoni; visoke zgrade uzdižu se s obe strane, sprečavaju svetlost i skupljaju toplotu poput rerne. Pored njega tutnje automobili čiji točkovi brundaju kaldrmom. Niti se oni obaziru na njega niti on na njih. Sada ima cilj, i kada stigne tamo, sve će biti u redu. Samo mora da opere ruke.

S ulice nailazi na stepenice. Njegovim iscrpljenim i obamrlim nogama su poput planina. Zbog čega se oseća ovako? Zbog čega ne može da se seti gde je bio? Zbog čega ne može da se seti ko je?

Kada priđe staklenim vratima, razmaknu se kao da je suviše ogavan da bi se suočila s njim. Prostorija je svetla i provetrena, svežija od smrdljive vreline napolju. Nesigurno korakne s pločnika na uglačan pod i osvrne se oko sebe, pokušavajući da se seti gde se nalaze one česme i sapun. Spusti pogled i najednom se uplaši svojih šaka, onoga za šta su sposobne. Ugura ih u džepove i desna oseti nešto čvrsto, glatko, što odmah zgrabi.

Neko mu se obraća navalentnim glasom koji ne razume. Osvrne se oko sebe – soba je najednom suviše blistava, svetla su poput bodeža u njegovim očima. Jedna bleda žena uplašenog pogleda seda za sto. Trebalo bi da je poznaje. Iza nje stoje muškarci u svetlim odelima, poput lutaka kojima su presekli konce. I njih bi trebalo da prepozna. Vadi ruke iz džepova ne bi li im pokazao mrlje i uverio ih kako samo želi da ih opere. Međutim, glatki i čvrsti predmet takođe izlazi iz džepa, podsećajući ga na nešto.

Sad zna šta treba da učini.

103

23

Krematorijum Mortonhol verovatno nikome ne budi lepe uspomene. Možda su baštovani ponosni na svoja dela; možda je osoblje, koje tako efikasno uvodi ožalošćene na svakih pola sata, na neki jeziv način ispunjeno zadovoljstvom zbog svoje učtivosti i preciznosti. Ali za sve ostale to je mesto za tugu i poslednje pozdrave. Maklejn ga je, zbog posla, suviše često posećivao da bi sada bio ganut. Umesto toga je oštroumno primetio koliko se malo promenilo za sve ove godine.

Odziv za kremaciju njegove bake nije veliki. Ne čudi, imajući u vidu njene godine i njenu sklonost ka samoći. Fil i Rejčel sedeli su kraj njega u prednjem delu prostorije. Drago mu je što je Dženi je takođe došla, iako je nije očekivao. Mrzovoljni Bob bio je tu kao jedini predstavnik Lodijanske i pogranične policije, mada se i Angus Kadvalader u poslednjem trenutku na brzinu uvukao. Džonas Karsters je mirno sedeo i zurio preda se podignute glave, dok je mesni sveštenik pokušavao da prenese reči utehe za ženu koju nikada nije poznavao. Maklejn je donekle prepoznao nekoliko starijih prijatelja, koji su u grupicama sedeli raštrkani po polupraznoj sali. Trebalo bi da mu smeta što je tako malo ljudi došlo da se oprosti od nje, ali mu je, zapravo, drago što je uopšte iko došao. Razume se, mogao bi i da se teši činjenicom da je njegova baka nadživela sve svoje prijatelje.

Nakon, srećom, kratke službe, zavese okružiše kovčeg. Kako se ivice nisu sasvim spojile, nazirao se mehanički prenos kovčega u peć. Setio se kada je prvi put bio ovde; zblanuti četvorogodišnji dečak koji posmatra dve drvene kutije, donekle svestan da se u njima nalaze njegovi roditelji; i pita se zbog čega se ne bude. Pored njega je, držeći ga za ruku, stajala njegova baka i pokušavala da ga teši, i sama tugujući zbog svog gubitka. Na svoj pažljiv i logičan način, pojasnila mu je šta je smrt. Iako je shvatao zbog čega to čini, nije mu pomagalo. Kada su zavese počele da se zatvaraju, očekivao je da vidi vrata iza kojih se nalazi furuna i plamen koji skače ka novom izvoru goriva. Nakon toga, godinama su ga mučili košmari.

Izašli su na prednji ulaz. Pozadi se već skupila gomila, čekajući da isprati narednog pokojnika. Jutro je bivalo sve toplije. Sunce se izdizalo nad visokim drvećem koje je okruživalo krematorijum. Maklejn se rukovao sa svima, zahvalivši im na dolasku, što je trajalo čitavih pet minuta. Primetio je da je Dženi Spirs zaostala, ne želeći da stane u red. Naposletku joj je prišao.

“Lepo od tebe što si došla.”

“Iskreno, nisam bila sigurna da li bi trebalo da dođem. Na kraju krajeva, nisam ni poznavala tvoju baku.” Dženi pomeri šiške u stranu. Ako je suditi

104

po njenoj odeći, došla je pravo iz radnje. Tmurna, što svakako priliči zgodi, ali baš ona vrsta odeće koju bi njegova baka u svojim dvadesetim nosila na sahrani. Upitao se da li je s namerom izabrala baš tu kombinaciju. Doduše, lepo joj stoji.

“Obično te stvari kažem za žive, a ne za mrtve. Uostalom, da nisi došla, prošek godina bi bio trocifren.”

“Nije toliko loše. Rej je tu, ona ima samo dvadeset šest.”

“Istina”, zaključi Maklejn. “Dolaziš li na šolju prekuvanog čaja i sendvič s ribljom paštetom?” Klimnuo je glavom u pravcu paba Lekoviti izvor, s druge strane ulice, i pružio joj ruku. Nekoliko starijih ljudi u tamnim odelima pokušavala je da izbegne saobraćaj s namerom da poslednji put iskuse gostoljubivost pokojne Ester. Zajedno im pomogoše da pređu ulicu i uđu u pab.

Džonas Karsters organizovao je dostojanstveni pomen; šteta samo što je precenio količinu potrebnog posluženja. Starci veoma malo jedu, primetio je Maklejn. Samo se nada da će osoblje paba imati kome da posluži ostatke. Nije mu do toga što mora da plati posluženje, koliko mu smeta pomisao da sva ta hrana završi u kanti za smeće. I njegova baka bi, da je živa, bila užasnuta time.

Ostavivši Dženi s njenom sestrom i Filom, pridružio se maloj grupi ožalošćenih, s onoliko dostojanstva koliko je mogao da sakupi. Većina je govorila jedne te iste reči o njegovoj baki; nekoliko je pomenulo i njegove roditelje. Iako je to dužnost koju mora da obavi, takođe je i zamoran posao – iskreno, radije bi se vratio da pomogne detektivu Makbrajdu s pregledanju hrpe izveštaja o nestalim osobama, toliko starih da niko nije ni pomislio da ih digitalizuje. Ili bi pak pokušao da otkrije ko je četrdesetih godina živeo i lumpovao u Vili Farkvar.

“Mislim da je sasvim dobro prošlo, kada se sve uzme u obzir." Maklejn se okrenu ka Džonasu Karstersu, ostavivši poslednjeg prijatelja svoje bake u kolicima, čije ime je zaboravio gotovo istog trenutka kada ga je čuo. Advokat uze poveći gutljaj viskija.

“Da nisi precenio broj ljudi koji će doći?”, upita Maklejn. Karsters ga pogleda zabrinuto na tren. Osvrnuo se preko ramena i iz nekog neobjašnjivog razloga Maklejn steče utisak da Karsters ne procenjuje posetu, već da nekog traži pogledom. Kao da očekuje još jednog ožalošćenog, koji se nije pojavio. “Uvek je teško oceniti te stvari.” Karster uze još jedan gutljaj.

“Tražiš nekoga konkretno?”

“Ponekad zaboravim da je mladić izrastao u inspektora.” Karsters se neveselo osmehnu. “Postoji neko. Moglo je da se dogodi da dođe. Možda nije znao.”

105

“Neko koga poznajem?”

“Sumnjam. To je neko koga je tvoja baka poznavala pre nego što se udala za tvog dedu. Bili su bliski.” Karsters odmahnu glavom. “Verovatno je odavno mrtav.”

Taman kada je Maklejn hteo da upita za ime ovog davno izgubljenog prijatelja, nešto drugo mu pade na pamet. “Da li si ikada poslovao s bankom Farkvar?”

Karsters se pomalo zagrcnu svojim viskijem. “Otkud sad to?”

“Zbog slučaja na kojem trenutno radim. Pokušavam da otkrijem ko je živeo u Vili Farkvar krajem Drugog svetskog rata.”

“Pa to je barem prosto – stari Farkvar. Mingis Farkvar. Osnovao je banku početkom veka. Poznavao sam njegovog sina Bertija. Za njega si čuo.” Maklejn odmahnu glavom. “Ne zvuči mi poznato.”

“Ne sećam se, naravno, koliko je vremena prošlo. Pre nego što si se rodio. Nesretni Berti.” Karsters zavrte glavom. “Ili, bolje da kažem, glupavi Berti. Zakucao se automobilom u autobusku stanicu, ubivši šestoro ljudi. Mislim da bi porodici bilo teže da nije imao dovoljno dostojanstva da se ubije. Ipak, Farkvar više nikad nije bio onaj stari. Napustio je Vilu Farkvar i odselio se u drugu, na granici. Koliko mi je poznato, od tada je napuštena.”

“Ne još dugo. Neki građevinac ju je kupio. Izgradiće luksuzne stanove ili šta već.”

“Zaista?” Karsters prinese čašu ne bi li uzeo još jedan gutljaj i uvide da je popio piće. Pažljivo je spustio čašu na obližnji stočić, izvadio belu maramicu iz džepa na sakou i obrisao usne. “Ko bi, pobogu, učinio tako nešto? Hoću reći, lokacija baš i nije najpoželjnija, zar ne?”

“Ne, nije.”

“Gospodine Karsterse?”

Maklejn se okrenu. Čovek u tamnom odelu stajao je na učtivoj udaljenosti od njih, gledajući advokata.

“Zar ne može da sačeka, Forstere?”

“Nažalost, ne, gospodine. Rekli ste da vam javim ako pozove.”

Karsters se ukoči i pogleda ga zabrinuto, poput preplašenog jelena. Iako se brzo prenuo, Maklejn je uspeo da primeti njegov pogled.

“Je li nešto iskrslo?”

“Da, iz kancelarije.” Karsters tapnu džep od sakoa kao da nešto traži, vide praznu čašu na stočiću i podiže je kao da želi da dovrši piće, nakon čega uvide šta radi. “Veoma važan klijent. Oprosti, Toni, ali moram da idem.”

“Ne brini. Zahvalan sam što si uopšte došao. Nakon što si se toliko potrudio oko organizacije.” Maklejn pruži ruku Karstersu. “Voleo bih da

106

nastavimo ovaj razgovor. Očito si poznavao baku bolje nego ja. Da li bih mogao da te pozovem?”

“Naravno, Toni. U svako doba. Imaš moj broj.” Iako se Karsters osmehnuo, Maklejn nije mogao da se otarasi osećaja da ovaj nešto krije.

107

24

Iako mu je nakon pomena predstojala duga šetnja kući, Maklejn je odbio automobil koji je Karsters organizovao. Izabrao je samoću, priliku za razmišljanje koja dolazi jedino uz ritam koraka na pločniku. Tek nakon pola sata šetnje shvatio je da ga oni vode ka kući njegove bake umesto ka stanu u Njuingtonu. Okrenuo se da promeni pravac i zastao. Nije se vratio od onog dana kada su pronašli telo Barnabija Smajda.

Pre moždanog udara Maklejn je često išao kod svoje bake po savet, za pomoć u vezi s problemima koje nije mogao sam da reši. Iako bi obično zaobilazila pričom problem sve dok ga sam ne bi rešio, uvek je cenio njen doprinos. Nakon što je završila u bolnici, kuća ga više nije mamila. Posećivao ju je zato što je morao. Proveravao je brojilo, pregledao poštu, gledao da nije bilo kakve provale. Međutim, sve je to doživljavao kao zadatak. A pošto je pepeo njegove bake pod zemljom, oseća da je ispravno što se vraća u njenu kuću – svoju kuću, čim završi s papirologijom, a poreska služba uzme svoj deo. Možda će mu čak pomoći s nekim od mnogih neukrotivih problema koji ga muče, a koje ni dugačka šetnja nije uspela da reši.

Kasno popodne prešlo je u veče, a daleko od centra grada buka je postala samo udaljeni žamor. Kada je konačno skrenuo u ulicu u kojoj se nalazi kuća, izgledalo mu je kao da je zakoračio na selo. Visoka stabla javora koja su remetila pločnik, takođe su stišavala gradsku vrevu i prigušivala letnju večernju rasvetu. Većina kuća bile su tihe gromade odvojene od druma rascvetalim vrtovima. Tek poneki znak života – lupanje vratima ili prolamanje glasova kroz otvoreni prozor – podsećao ga je da nije potpuno sam. Crna mačka ga je neko vreme pratila s druge strane puta kada je, uverena da ju je primetio, nestala preko visokog kamenog zida taman kada je Maklejn stigao na svoje odredište.

Na šljunkovitom prilazu osetio je dobro poznato umirujuće krckanje pod nogama. Pred njim, kuća je izgledala mrtvo, prazno, poput kakvog duha koji se izdiže iza obraslih živica, međutim, čim je skrenuo s ulice, osetio je poznati miris doma. Ušavši na zadnja vrata, Maklejn je krenuo pravo ka alarmu i ukucao kod ne bi li isključio senzore. Ugledavši Pensteminov logo, setio se kako treba da ispita radnika koji je ugradio alarm u domu gospođe Daglas. Još jedan slučaj čijem rešenju nije nimalo bliži.

Zanimljivo je videti koliko finansijskih preduzeća rado nudi zajmove i kreditne kartice pokojnicima. Pročešljao je hrpu reklamne pošte koja se od njegove poslednje posete nakupila kod ulaznih vrata, odvojio nekoliko pisama koja su delovala važno i bacio ostatak. Iako je nadolazeće veče zamračilo hodnik, kada je ušao u biblioteku, video je kako se crvenkasti

108

sjaj zalazećeg sunca odbija od visokih oblaka i obasjava sobu.

Maklejn je narednih nekoliko minuta proveo skidajući sve bele čaršave koji su prekrivali nameštaj. Pažljivo ih je naslagao kraj vrata. U jednom ćošku se nalazio radni sto njegove bake, na kojem su usred starinskog nameštaja štrcali moderni ekran i tastatura računara. Iako su advokati vodili računa o njenim poslovima, čime je bio vrlo zadovoljan, u nekom trenutku će morati da pogleda njena dokumenta, kako papirna, tako i elektronska. Sve će to morati da sredi. I samo razmišljanje o tome ga je zamaralo.

Sipao je solidnu količinu pića iz kristalne flaše u kabinetu s pićima koji je bio lukavo skriven iza ploče s lažnim knjigama, nakon čega je shvatio da je flaširana voda stara bar osamnaest meseci. Njušnuo je vrh; delovala je u redu. Sipao je trunku u viski i srknuo bledožutu tečnost. Ajla, nesumnjivo. Jak. Dodavši još vode, prisetio se koliko je njegova baka volela lagavulin, zapitavši se da li je ovo nerazređeni viski direktno iz bačve Udruženja ljubitelja viskija. Odavno nije pio nešto toliko prefinjeno.

S pićem u ruci, Maklejn se smestio u jednu kožnu fotelju s visokim naslonom, kraj praznog kamina. U biblioteci je bilo toplo; visoki prozori upijali su sve popodnevno sunce. Ova soba je oduvek bila njegova omiljena prostorija. Poput svetilišta – utočište mira i tišine u kojem može da pobegne od gradskog ludila. Naslonivši glavu na mekanu kožu fotelje, Maklejn je sklopio oči i pustio da ga umor savlada.

Probudio se u mrklom mraku. Isprva nije znao gde se nalazi, ali mu se sećanje vratilo. U trenutku kada je želeo da posegne za lampom koja se nalazila na stolu, zajedno s pismima i nedovršenom čašom viskija, shvatio je šta ga je probudilo. Čuo je nekakav zvuk, skoro nečujnu škripu parketa, ali je siguran da ga je primetio. Još neko se nalazi u kući.

Sedeo je nepomično, naćuljenih ušiju, pokušavajući da se ne obazire na glasno lupanje sopstvenog srca. Da nije umislio? Kuća je stara, puna škripavih dasaka koje se pomeraju i zavijaju kada se promeni temperatura. Ali navikao je na te zvukove, odrastao je s njima. Ovo je drugačije. Izdahnuvši, zadržao je vazduh i zamislio prostor oko sebe. Da li je dobro zatvorio zadnja vrata? Imaju rezu, to zna, ali možda je nije navukao kako treba.

Nešto metalno zvecnu o porcelan. U hodniku su se nalazile dve velike ukrasne vaze. Maklejn skoro da je mogao da zamisli tihog provalnika koji je prstenom očešao jednu od njih. Pošto se usredsredio na zvuk, čuo je još mnogo toga: tiho disanje; šuškanje landarave odeće; nežan dodir nekakvog teškog predmeta pažljivo spuštenog na drvenu podlogu. Zvukovi, svesno izazvani, tihi; ne s namerom, već iz navike. Osoba u hodniku očekivala je da kuća bude prazna. Pogledao je vrata vireći iza fotelje s visokim naslonom. Kako nikakav tračak svetlosti nije dopirao ispod vrata, osoba s

109

druge strane je ili opipavala prostor, ili je koristila nekakvu napravu za noćno posmatranje. Ocenivši da je ovo drugo verovatnije, smislio je plan.

U biblioteci skoro da nije bilo svetla. Tamni, knjigama prekriveni zidovi nisu odbij ali mnogo prigušenog sjaja koji je dopirao spolja. Ipak, bilo je dovoljno svetla da razazna velike komade nameštaja. Takođe je znao i gde su labave daske parketa, zbijene oko praga i kamina. Izuvši lagano cipele, obišao je sobu što je pažljivije mogao i stao kraj vrata. Čuo je još zvukova dok se uljez planski kretao hodnikom. Strpljivo je čekao, dišući plitko i pravilno.

Izgledalo je da uljezu treba čitava večnost da stigne do biblioteke, međutim, Maklejn konačno vide kako se mesingana drška okreće. Čekao je dok se vrata nisu dopola otvorila. U otvoru se pojavi glava, skrivena iza teških naočara. Nečujnim pokretom, Maklejn upali svetio.

“Aaa! Jebem ti!”

Prilika beše bliža nego što je Maklejn očekivao. Posegnula je za teškom napravom na glavi, kako joj ne bi spalila mrežnjače. Ne čekajući da se uljezu vrati orijentacija, Maklejn ga zgrabi za prednji deo majice i snažno povuče čoveka koji isturi nogu. Obojica padoše na pod – Maklejn je završio gore, rvući se ne bi li provalnika uhvatio u polugu.

“Policija! Uhapšeni ste!”

Nikada ne pali, ali advokati insistiraju na tome. Za svu svoju muku dobio je lakat u stomak, odakle mu istisnu sav vazduh. Provalnik se odgurnu nogama i izvi unazad, pokušavajući sve vreme jednom rukom da skine naočare za noćno osmatranje. Ne samo što je snažan i žilav ispod uske crne majice i farmerica, već i ne namerava mirno da se preda. Maklejn ga uhvati za vrat i udari kolenom u leđa, baš kao što su ih učili u policijskoj akademiji. Međutim, nije mu mnogo pomoglo jer se provalnik izmigoljio poput jegulje. Okrenuo se ka Maklejnu poput ljubavnika i povukao kolena na način koji je, nesumnjivo, anatomski nemoguć.

“Uf!” Kada se odgurnuo, stopalima je izbio vazduh iz Maklejnovih pluća. Srušivši se na jednu stolicu, brzo je skočio na noge, taman kada je uljez skočio ka ulazu.

“E, nećeš vala!” Maklejn jurnu napred i obori ga savršenim ragbi potezom. Inercija ih prebrzo ponese napred i, uz užasan zvuk, provalnik udari glavom o ivicu vrata i sruši se kao da ga je neko isključio. Ne mogavši da se zaustavi, Maklejn pade preko njega, pravo na provalnikovu zadnjicu.

Pridigavši se, pljujući i kašljući, zgrabio je uljeza za ruku i stavio mu je iza leđa. “Uhapšen si, majku ti tvoju!”, rekao je, pokušavajući da dođe do vazduha. Provalnik je bio u nesvesti. Njegove skupocene naočare za noćno osmatranje behu slomljene na jednoj strani lica, dok je drugu krasila ogromna masnica.

110

25

Utorak ujutro. U sobi za ispitivanje br. 3 bilo je sparno i zagušljivo. Prostorija nema prozore, već samo ventilacioni otvor na plafonu, koji nije puštao svež vazduh unutra, kao što je trebalo. U sredini se nalazio običan beli sto, na čijoj plastičnoj površini behu vidljivi tragovi žara cigareta. Preko puta uzanih vrata, jedna plastična stolica bila je zavarena za pod, taman toliko odaljena od stola da čovek koji je sedeo na njoj nije mogao da se nalakti. Pokušao je nekoliko puta, nakon čega se zavalio u stolicu stavivši u krilo ruke vezane lisicama.

Maklejn ga je neko vreme ćutke posmatrao. Provalnik je odbijao da kaže svoje ime, što ga je nerviralo. Beše to mlad čovek, u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim. U formi. Maklejn je dobio finu modricu na desnoj strani lica kada ga je provalnik oborio, ali to nije ništa u odnosu na stanje u kojem se njegovo lice nalazi.

Vrata se otvoriše i u sobu uđe Mrzovoljni Bob, noseći poslužavnik s dve šolje čaja i tanjirom kolačića. Spustivši poslužavnik na sto, dodao je jednu šolju Maklejnu i uzeo drugu, umočivši mastan čajni kolačić u vruću mlečnu tečnost.

“A ja? Zar za mene nema?” Mladi provalnik imao je jasan glazgovski naglasak, zbog čega je delovao poput kakvog huligana iz kraja. Međutim, Maklejna nije prevario. Svako ko ima znanje da obija brave i kefalo da koristi naočare za noćno osmatranje nije prosečan provalnik narkoman.

“Čekaj da vidim.” Neko vreme se pravio da razmišlja, srčući svoj čaj. “Ne. Nema. Ovako ćemo. Ako budeš sarađivao, bićemo fini.”

“Može onda pljuga? Umirem za cigaretom.”

Maklejn pokaza na znak za zabranjeno pušenje, koji beše okačen na zid. Hemijskom olovkom žestoko precrtana reč “Zabranjeno” donekle je umanjila efekat.

“To je jedna od retkih dobrih stvari koje su došle iz Holiruda. U čitavoj zgradi je zabranjeno pušenje. Čak i u ćelijama. A ti ćeš mnogo vremena provesti u ćeliji ako ne budeš sarađivao.”

“Ne možete me držati ovde zaključanog. Imam svoja prava. Hoću advokata.”

“To si video na TV-u, je li?”, upita Mrzovoljni Bob. “Misliš da znaš sve o policiji zato što gledaš serije? Srce, nećeš dobiti advokata dok mi tako ne kažemo. A to će se odužiti ako nastaviš da palamudiš.” Zagrizao je još jedan kolačić s tanjira, poslavši pljusak mrvica na pod.

“Okej. Počnimo s onim što znamo.” Maklejn je skinuo jaknu i okačio je

111

na naslon svoje stolice. Iz džepa je izvukao rukavice od lateksa koje je lagano navukao, pucnuo gumom i izgladio nabore na prstima. Provalnik ga je sve vreme posmatrao širokim sivim očima.

“Sinoć smo te zatekli u kući pokojne gđe Ester Maklejn.” Maklejn se sagnuo i s poda podigao kartonsku kutiju koju je bacio na sto. Iz nje je izvukao sportsku torbu od čvrstog platna, obmotanu plastičnom folijom.

“U rukama si nosio ovu torbu, a na glavi ovo.” Iz torbe je izvadio polomljene naočare za noćno osmatranje – takođe umotane u plastičnu kesu – i stavio ih na sto.

“U torbi smo pronašli nekoliko predmeta uzetih iz kuće.” Podigao je niz srebrnih ukrasa koji su bili izloženi u vitrini u hodniku. Čudno mu je što ovako pipa predmete svoje bake, iako su ili u plastičnim kesicama. “Takođe si imao i alat za obijanje, jedan stetoskop, električnu bušilicu i odeću koju bi čovek tvojih godina obukao za izlazak u noćni klub.” Položio je pomenute predmete na sto. “Da ne zaboravimo i ove ključeve, koji su, pretpostavljam, od tvoje kuće. Takođe imamo i ključeve od BMW-a, koje su moje kolege odnele u obližnji servis da dobiju podatke o vlasniku.”

Utom se začu kucanje na vratima i Makbrajd promoli glavu unutra. “Ovo je za vas, gospodine”, reče i pruži mu jedan papir i još jednu kesu za dokaze. Maklejn je pogleda i nasmeši se.

“Pa, gospodine Makridi, izgleda da nam vaša saradnja, na kraju krajeva, i nije potrebna.” Pogledao je provalnika, tražeći znake uznemirenosti, koje je uočio napretek.

“Bobe, odvedi ga u ćeliju. I poruči dežurnom naredniku da mu nikako ne daje cigarete, u redu?” Uzeo je kesu s ključevima i gurnuo je u džep. “Stjuarte, okupi nekoliko policajaca i sačekaj me ispred. Odoh da nabavim nalog za pretres.”

Za jednog huligana, gospodin Fergus Makridi bio je veoma dobrostojeći. Njegova adresa bila je jedno veliko preuređeno skladište kod litskih dokova. Pre dvadeset godina to mesto su opsedali dileri droge i prostitutke. Međutim, nakon što su u ovaj deo grada preseljena ministarstva i trajno ukotvljen brod Britanija, Lit je ovih dana prestižan kraj. Sudeći po automobilima na parkingu, ni stanovi nisu bili jeftin.

“Šta kažete, gospodine, kako živi druga polovina?”, reče Makbrajd dok su se peli liftom u stan u potkrovlju, na petom spratu. Kada su se vrata lifta otvorila, našli su se u besprekornom hodniku sa samo dva stana. Makridijev se nalazio s leve strane.

“Ne znam. Ne mogu da je nazovem stambenom zgradom kad ne smrdi na mačju pišaćku.” Maklejn pokaza na vrata. “Proveri da li su komšije tu. Ako budemo imali imalo sreće, reći će nam nešto o drugom životu našeg nečujnog provalnika.”

Dok je Makbrajd zvonio na vrata s desne strane, Maklejn je ušao u

112

Makridijev stan. Bio je to prostran hangar, na čijem plafonu behu ispreplitane drvene grede. Vrata za utovar pretvorena su u visoke prozore s pogledom na dokove i ušće reke Fort. Jedan ćošak činio je otvorenu kuhinju, dok su s druge strane spiralne stepenice vodile ka spavaćoj platformi s kosim krovom. Dole su dvoja vrata ukazivala da ima još pregrađenog prostora.

“U redu, ljudi. Tragamo za bilo čime što bi moglo biti ukradena roba, i za bilo kakvom informacijom o Makridiju.” Stajao je u središtu sobe dok su pripravnica Kid i Mrzovoljni Bob počinjali da preturaju okolo, otvaraju vrata i zagledaju ispod jastučića. Na jednom zidu dominirao je ogroman plazma televizor, ispod kojeg behu pažljivo složene police s diskovima. Maklejn je bacio pogled na neke od naslova – uglavnom japanski manga i kung-fu filmovi. Na samom kraju, kao da je naknadno dodata, nalazila se čitava kolekcija filmova o Pink Panteru. Kutije behu izlizane, kao da su filmovi mnogo puta gledani. Izuzev poslednjeg, koji je i dalje bio u celofanu.

“Gospodine?”

Maklejn se okrenu i vide Makbrajda na ulazu. Iza njega je stajala jedna žena plave zamršene kose, kao da je spavala. Zblanuto je posmatrala policajce koji su pretraživali stan. Maklejn im priđe.

“Ovo je gđica Adamson”, reče Makbrajd. Delovao je pomalo opčinjeno. “Živi u susednom stanu.”

Kada je pažljivije pogledao, Maklejn je video da gđica Adamson na sebi ima samo dugačku svilenu kućnu haljinu. Bila je bosa.

“Šta se dešava? Gde je Fergus? Je li u nevolji?” Imala je blag glas, pomalo hrapav od spavanja, s trunkom američkog naglaska pomešanog s edinburškim.

“Gospođice Adamson, inspektor Maklejn.” Iako joj je pokazao legitimaciju, izgledalo je kao da ne može da se usredsredi ni na šta. “Žao mi je što smo vas uznemirili, ali želeli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja.”

“Naravno. Valjda. Da nisam i ja u nevolji?”

“Nipošto, gospođice. Ne. Zanima me šta znate o svom susedu Fergusu Makridiju.”

“Okej. Dođite, sipaću nam kafu.”

Iako manji od Makridijevog, i stan gđice Adamson bio je prostran. Okretno je zaobišla pult od nerđajućeg čelika, koji je odvajao kuhinju od ostatka dnevnog boravka, zaokupljena mlinom i kafom u zrnu. Ubrzo čitavu prostoriju ispuni snažna aroma.

“Pa šta je to Fergus učinio, inspektore? Oduvek sam mislila da je pomalo jeziv.”

Maklejn se smestio na jednu od visokih barskih stolica, koje behu

113

poređane duž pulta. Osetio je nervozu Makbrajda, koji se nalazio iza njega.

“Ne mogu tačno da vam kažem sve dok ne dobije optužnicu. Ali uhvatili smo ga na delu, gđice Adamson.”

“Vanesa, molim vas. Samo me moj agent zove gđica Adamson.”

“U redu, Vanesa. Recite mi. Da li dugo poznajete Fergusa Makridija?”

“Bio je tu kada sam se uselila, pre otprilike dve godine? Viđamo se u liftu, pozdravljamo se. Znate kako to ide.” Promešala je kafu i sipala je u tri šolje, uzimajući veliki karton nemasnog mleka iz ogromnog frižidera iza sebe. Maklejn nije mogao a da ne primeti da je, izuzev dve flaše šampanjca, frižider poprilično prazan. “Nekoliko puta je pokušao da me muva, ali nije moj tip. Suviše je štreberast, a onaj naglasak mi je išao na živce.”

“Znate li čime se bavi?” Maklejn prihvati ponuđeni napitak, ne shvatajući zbog čega Makbrajd ne želi da priđe i uzme svoj.

“Mislim da je nekakav stručnjak za kompjutersku bezbednost. Pokušao je da mi objasni jednom prilikom. Tako mi i treba kad ga zovem na žurku. Prema njegovim rečima, posao je zvučao glamurozno, kao da provodi život pokušavajući da provali u banke, i tako to. Znate, ne bi li ukazao na njihove slabosti. Utisak koji sam ja stekla je da samo sedi ispred računara i gleda kako se brojke smenjuju.”

Utom neko lagano pokuca na vrata. Maklejn se okrenu i vide pripravnicu Kid na pragu. Pogledavši najpre Maklejna, skrenula je pogled ka Vanesi, podigavši obrve. On ponovo pogleda svoju domaćicu, pitajući se šta mu je promaklo.

“Uđite slobodno, ima još dosta kafe.” Gospođica Adamson čučnu da uzme još jednu šolju i Maklejn skrenu pogled u trenutku kada se njena kućna haljina razdvojila, otkrivši mnogo više nego što je nameravala.

“Vrlo ste ljubazni”, reče, ne pomerajući se s praga. “Ali mislim da bi inspektor trebalo da pogleda šta smo otkrili.”

“Nema mira bezbožnicima, izgleda.” Maklejn se podiže sa stolice. “Makbrajde, ostani ovde i zapiši što više detalja o našem provalniku. Vanesa, hvala vam. Vratiću se da popijem ostatak kafe, ako nemate ništa protiv.”

“Naravno, inspektore. Ovo je nešto najuzbudljivije što mi se dogodilo ovog leta. Ko zna, možda ću nekad dobiti i ulogu policajke. Ovo je prava prilika za istraživanje.”

Okrenuvši se ka vratima, Maklejn je bio skoro sasvim siguran da Kidova upućuje nemo upitno “Vanesa?” Makbrajdu. Međutim, pre nego što je mogao da se uveri u to, njeno lice dobi uobičajeni, pomalo ljutit izraz. Pratio ju je kroz hodnik do Makridijevog stana. Od dvoja vrata na suprotnom kraju stana, jedna behu otvorena.

“Da li mi je nešto promaklo?”, upita Maklejn dok su prolazili kroz

114

prostrani stan.

“Niste je prepoznali, gospodine? Vanesu Adamson? Osvojila je Baftu prošle godine za ulogu u onoj kostimiranoj drami na BBC-u. A nominovana je i za Oskara, za onaj film s Džonijem Depom?”

Nije gledao ni jedno ni drugo. Ali kad malo bolje razmisli, video ju je na vestima. Maklejn oseti kako mu vrhovi ušiju gore. Nije ni čudo što mu se učinila poznato.

“Zaista? Mislio sam da je viša.” Utočište od posramljenosti pronašao je u sobi iza otvorenih vrata. Beše to velika radna soba, osvetljena dnevnom svetlošću, koja je dopirala kroz jedan jedini prozor koji se prostirao od poda do plafona. Na jednom širokom stolu sa staklenim vrhom nalazili su se jedan laptop i telefon, ali ništa više. Mrzovoljni Bob sedeo je u crnoj kožnoj fotelji, vrteći se s jedne strane na drugu.

“Jesi li pronašao nešto, Bobe?”

“Mislim da će vam se ovo dopasti, gospodine.” Ustao je i uzeo jednu knjigu s gornje police iza sebe. Izvadivši je, čitava polica je kvrcnula i pomerila se na nečujnim točkićima, najpre unapred, a potom i u stranu. Iza nje se nalazila još jedna polica – staklena i sasvim osvetljena. Na polici beše nagomilana zapanjujuća kolekcija nakita.

“Kako si to pronašao, pobogu!?” Maklejn obiđe sto i zagleda se u ovu hrpu.

“Gledao sam naslove, gospodine. Video sam jednu koju je sam Makridi napisao. Uzeo sam da pogledam, pomislio sam da je reč o autobiografiji. Jedino što je on, naravno, nije napisao. To je samo njegova mala šala.”

“Čista desetka za opažanje. Jedanaest za neverovatnu sreću.”

“To nije sve, gospodine. Pronašao sam i ovo.” Bob se sagnu i izvuče dvoje novina iz kante ispod stola. Primerci Skotsmana od prethodne nedelje. Raširio je obe novine. Jedna bese otvorena na stranici s vestima, druga na čituljama. Na obe je nešto bilo zaokruženo crnom hemijskom. Maklejn je prepoznao zrnastu fotografiju njegove bake od pre četrdeset godina. Na licu Mrzovoljnog Boba pojavi se smešak zbog kojeg je pre toliko godina dobio nadimak.

“Mislim da smo pronašli našeg grobara, gospodine.”

115

26

“Maklejne! Gde si bio juče ujutru? Zašto se nisi javljao na telefon?”

Crven u licu od besa, glavni inspektor Dugid prilazio mu je hodnikom, šaka stegnutih u pesnice. Maklejnu je nekoliko trenutaka trebalo da se seti šta je radio, toliko se toga dogodilo. Potom se sve poklopilo.

“Imao sam slobodan dan, gospodine. Sahranio sam baku. Da ste se obratili načelnici Makintajer, siguran sam da bi vas obavestila o tome. Verovatno bi vam rekla i da sam, uprkos svemu, došao rano ujutru da završim izveštaj o smrti vašeg ujaka i samoubistvu njegovog ubice.”

Dugidovo lice za tren postade belo kao kreč. Njegove sitne oči i nozdrve raširiše se kao u bika koji udara kopitom po zemlji, spreman za juriš.

“Da ti nije palo na pamet da to pomeneš ovde, Maklejne.” Procedivši reči kroz zube, Dugid se nervozno osvrnu da vidi da li ga je neko čuo. Nekoliko policajaca radilo je svoj posao, ali imali su dovoljno razuma da izbegnu pogled glavnog inspektora. Čak i da su nešto čuli, nisu reagovali.

“Da li želite nešto, gospodine?” Maklejn je sačuvao smirenost u glasu. Poslednje što mu treba jeste da Dugid besni na njega; pogotovo kad je dan ovako dobro počeo.

“Bogami, i te kako želim. Juče je neki luđak Endruz ušetao u krcatu poslovnu zgradu u centru i prerezao sebi grkljan žiletom. Hoću da otkriješ ko je on i zbog čega je to učinio.”

“Zar niko drugi nije slobodan? Imam hrpu slučajeva...”

“Ti ne bi znao šta je hrpa jebenih slučajeva ni kad bi te ugrizla za guzicu, Maklejne. Prekini da se žališ i radi ono za šta te plaćaju.”

“Naravno, gospodine.” Maklejn se ugrize za jezik, pokušavajući da se ne upusti u raspravu. Nema svrhe raspravljati se s razjarenim Dugidom. “Ko je obavio početnu istragu?”

“Ti.” Dugid pogleda na sat. “U narednih pola sata, ako si iole razuman. Na tvom stolu je izveštaj narednika koji je posetio mesto zločina. Sećaš se gde ti je sto, inspektore? Znaš li gde ti je kancelarija?” Nakon ove sarkastične primedbe otperjao je mrmljajući sebi u bradu.

Tek tada je Mrzovoljni Bob izašao iz svog skrovišta iza foto-kopira. “Sunce mu poljubim. Koji je njemu andrak?”

“Ne znam. Verovatno je saznao da je ujak sav novac ostavio nekom azilu za životinje ili nešto slično.”

“Njegov ujak?” Bob, dakle, nije prisluškivao.

“Zaboravi, Bobe. Hajde da saznamo nešto o tom samoubistvu. Forenzičarima će biti potrebno dosta vremena da obrade sav nakit. Do

116

tada nećemo ništa moći da povežemo s ostalim provalama.”

“Šta ćemo s Makridijem? Želite li da ga optužimo?”

“Da, bilo bi dobro. Ali znaš i sam da će ga do kraja dana nekakav ljigavi advokat osloboditi uz kauciju. Video si njegov stan – novac mu izlazi na uši. Može da kupi svoju slobodu i svestan je toga.”

“Čekao bih do poslednjeg trenutka. Bolje da proverimo s dežurnim narednikom kad smo ga tačno priveli.”

Mrzovoljni Bob odšeta do prijavnice; Maklejn krenu ka svojoj kancelariji. Kao što je pretpostavio, na vrhu gomile papira s prekovremenim radom zatekao je bež kovertu s otkucanim izveštajem o navodnom samoubistvu gospodina Pitera Endruza. U njemu su se nalazila imena i adrese dvanaest svedoka. Svi su bili zaposleni u istom preduzeću za finansijski menadžment – Hoget Skotija. I Endruz je tamo radio. Izgledao je kao da je dva dana spavao u istoj odeći kada je ušetao u prijavnicu, izvadio žilet iz džepa i prosto prerezao sebi grkljan. Sve to se dogodilo pre skoro dvadeset četiri sata. Od tada policija nije učinila ama baš ništa.

Maklejn uzdahnu. Ne samo što će istraga ovog samoubistva najverovatnije biti jalova, već će ga napasti što mu toliko vremena treba da nešto učini. Baš bajno.

Zgrabivši telefon, pozvao je mrtvačnicu. Javio mu se veseli Trejsin glas. “Da li ste juče imali samoubistvo? Endruz?” Maklejn upita nakon njenog uobičajenog flertovanja.

“Da, ujutro”, potvrdila je. “Dr Kadvalader je planirao da ga završi po podne. Oko četiri.”

Zahvalivši joj se, Maklejn joj je rekao da će se videti u mrtvačnici i spustio slušalicu. Ponovo je pogledao beleške; adresa je barem blizu, neće morati mnogo da pešači. Prvo ispitivanja pa obdukcija. Uz malo sreće, kada se bude vratio, čekaće ga nakit koji su pronašli u Makridijevom stanu. Potom će se silno zabavljati dok ga budu poredili sa spiskom ukradenih predmeta.

Ne obazirući se na gomilu papira koju treba proći, s prekovremenim radom, uzeo je dosije i otišao da potraži detektiva Makbrajda.

“Zbog tebe smo prošle nedelje imali dosta posla, Toni.”

Maklejn se kiselo osmehnu patologu. “Dobar dan i tebi, Anguse. I hvala što si došao juče.”

“Nema na čemu. Stara me je naučila pokoju stvar. Najmanje što sam mogao je da se postaram da je ispratimo kako valja.” Patolog je već navukao svoju uniformu i dugačke hirurške rukavice. Ušli su u obdukcionu salu u kojoj je na stolu od nerđajućeg čelika ležao potpuno bledi Piter Endruz. Izuzev prerezanog vrata, delovao je začuđujuće čisto i spokojno. Kosa mu je bila raščupana i seda, ali je imao prilično mladoliko

117

lice. Maklejn bi rekao da je bio na prelazu tridesetih u četrdesete. Teško je reći kada je leš toliko bled.

Kadvalader je započeo s temeljnom pretragom tela, tražeći tragove povreda, drogiranja ili bolesti. Maklejn je posmatrao, ovlaš slušajući tiho izgovorena objašnjenja i pitajući se šta je to što čoveka natera da počini samoubistvo na ovako nasilan i krvav način. Sasvim je moguće zamisliti te iščašene misli, zbog kojih čoveku smrt izgleda primamljivije. I on se susreo s očajem, više puta, ali je uvek zamišljao patnju i užas ljudi koji bi pronašli njegovo mrtvo telo i mentalne ožiljke koji bi im ostali. Možda je to ono što razlikuje ljude suicidne i depresivne prirode; čovek prosto prestane da mari za osećanja drugih.

Ukoliko je zaista tako, Endruz je ipak bio pravi kandidat. Prema recima njegovog šefa, bio je nemilosrdan biznismen. Maklejn se ne razume mnogo u menadžment, ali zna dovoljno da bi izbacivanjem deonica iz svog portfelja Endruz mogao da uništi preduzeće. Ipak, iako bi tako nemilosrdan čovek mogao da digne ruku na sebe, ostatak njegovog života svedoči o osobi koja i te kako ima za šta da živi. Nije imao ni ženu ni devojku da ga sputavaju. Bio je bogat i uspešan. Imao je posao u kojem je izgleda uživao. Zapravo, niko u preduzeću Hoget Skotija nije imao ružnu reč za njega. Još je potrebno ispitati njegove roditelje; žive u Londonu i ovog popodneva kreću na sever.

“E, ovo je već zanimljivo.” Promena u Kadvaladerovom glasu prekinu Maklejnove misli. Podigavši glavu, video je da je patolog počeo ispitivanja unutrašnjih organa.

“Šta je zanimljivo?”

“Ovo.” Pokazao je svetlucavu mešavinu unutrašnjih organa i ostalih delova. “Ima rak. Svuda. Izgleda da je počeo u crevima i da se proširio na svaki organ u njegovom telu. Da se nije ubio, umro bi za mesec-dva. Da li znamo ko mu je doktor? Trebalo bi da je na ozbiljnoj terapiji.”

“Zar pacijentima na hemoterapiji obično ne opadne kosa?”, upita Maklejn.

“Dobro pitanje, inspektore. Pretpostavljam da si zbog toga detektiv, a ja samo patolog.” Kadvalader se sagnu do pokojnikove glave i pincetom iščupa nekoliko vlasi. Stavio ih je na čeličnu posudu koju mu pruži pomoćnica. “Obavi spektrografsku analizu, Trejsi. Kladio bih se da nije uzimao ništa jače od brufena.” Okrenu se ka Maklejnu. “Hemoterapija ostavlja i druge mnogo suptilnije posledice na telu, Toni. Kod ovog čoveka nema nijedne.”

“Da nije odbio lečenje?”

“Ne vidim drugu mogućnost. Ali sigurno je znao kroz šta prolazi. Zbog čega bi se inače ubio?”

“Upravo tako, Anguse. Zbog čega?”

118

27

Kada se Maklejn vratio u stanicu, Dugida nije bilo. Zahvalivši bogu na tome, pohitao je u sićušnu istražnu sobu. Kroz otvorena vrata kuljala je toplota posledica popodnevnog sunca i klokotanja radijatora čiji je termostat bio okrenut na maksimum. I Makbrajd i Mrzovoljni Bob skinuli su sakoe i kravate. Znoj se caklio na čelu detektiva koji je kucao na laptopu.

“Podseti me nekom prilikom da te pitam kako si nabavio tu mašinu, Stjuarte.” Makbrajd podiže glavu.

“Majk Simpson mi je rođak”, reče. “Pitao sam ga da li ima neki viška.”

“Šta, Štreber Simpson? Iz Informatičkog?”

“Taj. Nije on toliki štreber, gospodine. Samo tako izgleda.”

“Da, a kada progovori, shvatim svaku reč pojedinačno, ali mi njihov zajednički smisao nekako proleti iznad glave. On ti je, kažeš, rođak?” Može da bude korisno. Već je i bilo od koristi, sudeći po stanju Makbrajdovog laptopa. Mogao bi biti nov. “Da li si mu rekao da pogleda Makridijev računar?”

“Upravo radi na njemu Mislim da ga nikad nisam video ushićenijeg. Ispada da je Makridi nekakav hakerski bog ovde u Edinburgu. Nadimak mu je Kluzo.” Maklejn se priseti provalnikove kolekcije filmova o Pink Panteru. Svi su korišćeni osim poslednjeg.

“Čudi me da je izabrao to ime. Čovek bi pomislio da bi se radije identifikovao s likom kog igra Dejvid Niven.”

Izraz lica detektiva Makbrajda elokventno je opisao činjenicu da nema pojma o čemu je reč.

“Pink Panter. Igrao je ulogu ser Čarlsa Litona, lopova. Neuhvatljivog provalnika.”

“Ah, da. Mislio sam da je to lik iz crtanog filma.”

Maklejn zavrte glavom i okrenu se. Pogled mu pade na fotografije ubijene devojke, koje su i dalje visile na zidu iza Mrzovoljnog Boba.

“To me podseti – da li si u Odeljenju za nestala lica saznao nešto o građevincu?”

Maklejn pritisnu još nekoliko tastera pre nego što je odgovorio. “Nažalost, ne, gospodine. Pitao sam ih, ali njihova digitalna arhiva seže samo do šezdesetih. Za sve starije od toga moraću da pogledam spise. Nameravao sam da se pozabavim time po podne.”

“Građevinac?”, upita Mrzovoljni Bob.

119

“Makbrajdova ideja.” Maklejn klimnu glavom ka detektivu, kome pocrveneše obrazi i uši. “Naši su obrazovani ljudi; svakako nisu umeli da malterišu i ređaju cigle. Neko je pak morao to da obavi, kako bi zazidao rupe i čitavu prostoriju. Za to im je bio potreban građevinac.”

“Ali nijedan građevinac to ne bi zazidao”, reče Mrzovoljni Bob. “Hoću reći, sigurno je video telo. Tegle, takođe. Da sam ja u pitanju, odbio bih. Napravio bih haos.”

“Ali ti nisi građevinac iz radničke klase s početka XX veka, Bobe. Sajthil je tada bio tek seoce, ljudi su se pokoravali lokalnim zemljoposednicima kao kraljevima. Ne bi me čudilo da su ubice pripretile njegovoj porodici. Ti ljudi baš i nisu bili osetljivi.”

“Zemljoposedniku?”

“Kuća je pripadala Mingisu Farkvaru, osnivaču banke Farkvar.”

“Misliš da je on ubica? Da je naterao nekog lokalnog građevinca da zataška stvar, nakon čega je i njega uklonio?” Mrzovoljni Bob je, u najmanju ruku, izgledao skeptično. Maklejn ne može da ga krivi zbog toga kad je čuo kako izgovara njihovu teoriju. Ono što je izgledalo očito u uznemirujućoj atmosferi mesta zločina, u toplini sićušne istražne sobe činilo se malo verovatnim. Teorija je klimavija od đačkog izgovora, ali drugu nemaju.

“Ne, ne mislim da je Mingis Farkvar ubica. Ali možda njegov sin Albert jeste.” Maklejn se prisetio kratkog razgovora s Džonasom Karstersom na bdenju. Da li je stvar zaista tako prosta? Ne. Nikad nije. “Ali sve je to vrlo posredno u ovom trenutku. Ne znamo ništa o toj porodici, još manje o ljudima koji su radili za njih za vreme rata. Teško da je živ iko s kim bismo mogli da popričamo. Nema više Farkvarovih koje bismo mogli da zatvorimo, čak i da oni jesu krivci. Međutim, voleo bih da barem otkrijemo ime našeg ubice, a trenutno nam je nestali građevinac najbolja pretpostavka.” Okrenuo se ka pomoćniku. “Stjuarte, saznaj sve što možeš o Mingisu i Albertu Farkvaru. Kad to završiš, pomozi Bobu s arhivom.”

“Je li? A šta ću ja tamo?” Stari narednik se namrštio.

“Ti ćeš da iskopaš sve nerešene slučajeve nestalih građevinaca u Sajthilu. Od četrdeset pete do pedesete. Ako ne pronađemo ništa, možemo da proširimo oba kraja.”

“Od 1945. godine? Mora da se šališ.” Mrzovoljni Bob bio je užasnut. “Bobe, znaš i sam da čuvaju i starije datoteke.”

“Da, u prašnjavom podrumu, u velikim prašnjavim kutijama.”

“Pa onda pozovi nekoga da ti pomogne”, reče Maklejn u trenutku kada je u sobu ušla pripravnica Kid. “Evo, nećeš morati ni da tražiš.”

“Molim?” Pripravnica je pogledala najpre Mrzovoljnog Boba, pa Maklejna, pa ponovo Boba, zabrinuto naboravši obrve.

“Ništa”, reče Maklejn. “Šta možemo da učinimo za tebe?”

120

Ušla je u prostoriju, vukući za sobom kolica natrpana kartonskim kutijama. “Zaplenjene stvari iz Makridijevog stana, gospodine. Forenzičari su ih pregledali. Ispada da su čistije od duše detektiva Portera, šta god to značilo.”

“On je Jehovin svedok, pripravnice. Zar još nije pokušao da te preobrati?”

“Ovaj, ne, gospodine. Mislim da nije. Takođe, imam poruku za vas s prijavnice. Pokušali su bezuspešno da vas dobiju u kancelariji, a telefon vam automatski prebacuje na sekretaricu.”

Maklejn podiže svoj telefon. Bio je ubeđen da ga je preko noći napunio. Ekran beše prazan, a dugme za paljenje nije izazvalo nikakvu reakciju.

“Prokleta baterija je ponovo crkla. Zbog čega nisu pozvali ovde? Nema veze.” Pogledao je telefon na stolu, kraj laptopa. Možda radi, ali nije video da ga iko koristi. “Koja je poruka?”

“Izgleda da vas čeka neki Donald Endruz. Kažu da treba da identifikuje svog sina.”

“Sranje!” Maklejn je bacio svoj telefon Makbrajdu. “Pozajmi mi svoj, hoćeš li? Moram nazad u mrtvačnicu.”

Donald Endruz baš i ne liči na svog sina. Oštre jagodice i šiljat nos činile su njegovo lice grubim, kao da je isuviše vremena proveo na vetrometini. Kosa mu beše kratko podšišana, s nešto sedih oko slepoočnica. Imao je prodorne svetloplave oči i oštar naglasak. Maklejn je poručio patrolno vozilo i vozača da ih odveze do mrtvačnice. Pozorniku u kolima rekao je da sačeka ispred, nadajući se da se neće dugo zadržati.

Doktorka Šarp je pripremila telo za identifikaciju. Pokojnik je bio potpuno prekriven i položen na sto u omanjoj sobi pored obdukcione sale.

Uvela ih je unutra i pažljivo povukla pokrivač. Otkrila je glavu pokojnika sakrivši gadnu ranu na njegovom vratu. Donald Endruz je nemo stajao nekoliko minuta, gledajući bledo lice, nakon čega se lagano okrenuo ka Maklejnu.

“Šta je ovo?”, upitao je. “Šta se, dovraga, dogodilo mom sinu?”

“Žao mi je, gospodine. Ovo je vaš sin Piter Endruz, zar ne?” Maklejn najednom oseti nekakvu studen u stomaku.

“Ja... Da... Mislim da jeste. Ali mogu li da vidim ostatak tela, molim vas.” Ovo nije bilo pitanje.

“Gospodine, nisam siguran da biste to želeli. On je...”

“Pobogu, ja sam hirurg! Znam šta ste mu učinili.”

“Oprostite, gospodine. Nisam znao.” Maklejn klimnu glavom ka Trejsi, koja skinu ostatak pokrivača. Vrlo verovatno je ona zašila telo nakon što je dr Kadvalader završio pregled. Iako je Maklejna zadivila njena umešnost i

121

temeljnost, ne može se prenebregnuti činjenica da je Piter Endruz okrutno rezan i kasapljen. I dok bi većina očeva bila užasnuta, Donald Endruz je izvadio naočare i sagnuo se da ispita sina.

“On je”, reče nakon nekoliko minuta. “Ima nekoliko belega i dva ožiljka koja bih prepoznao u svako doba dana. Ali nije mi jasno šta mu se dogodilo. Kako je postao ovakav?”

“Kako to mislite, gospodine? U ovakvom stanju je bio kada je umro.” Maklejn proguta knedlu. “Rekli su vam kako je umro, zar ne?”

“Da, i to je ono u šta ne mogu da poverujem. Piter je imao mnogo mana, ali depresija nije bila jedna od njih.”

“Znate li da je imao rak u terminalnoj fazi, gospodine?”

“Šta? To je nemoguće!”

“Kada ste poslednji put videli sina, gospodine?”

“U aprilu. Došao je na londonski maraton. Svake godine je trčao kako bi prikupio novac za dečju bolnicu.”

Maklejn pogleda upropašćeno i nago telo na stolu. Svakakvi ljudi učestvuju u maratonima; nekima je potrebno nekoliko dana da prepešače tu razdaljinu, a kamoli da je pretrče. Piter Endruz izgledao je kao da bi mu bio potreban taksi. Noge su mu propale, kičma mu je bila iskrivljena. Iako je zbog šavova teško oceniti u kakvoj je bio kondiciji, Maklejn se dobro sećao nabreklog trbuha.

“Mora da mu je bilo veoma stalo do bolnice kada se toliko mučio. Da li je mnogo prikupio?”

“Nije to radio zbog novca, inspektore. Trčanje mu je bilo važno. Ovih dana je nužda da čovek ima dobrotvornu organizaciju iza sebe kako bi uopšte dobio mesto na maratonu.”

“Oprostite, gospodine, želite da kažete da je vaš sin redovno trčao?”

“Od svoje petnaeste, otprilike. Malo mu je falilo da postane profesionalac.” Donald Endruz pomilova svog mrtvog sina po kosi. Njegove optuživačke oči se ispuniše suzama. “Poslednju trku završio je za dva i po sata.”

122

28

Vraćajući se u stanicu, pažnju mu je odvratio nepoznati zvuk radio-veze koju je nosio u džepu.

“Maklejn”, rekao je nakon što se prisetio kako se aparat koristi. Kabastiji je i komplikovaniji od mobilnog telefona, ali mu barem baterija nije istrošena. Još nije.

“Dobar dan, inspektore. Pitao sam se da li ću ikada dobiti vezu.” Maklejn je prepoznao glas bakinog advokata.

“Gospodine Karsterse, želeo sam da popričamo o Albertu Farkvaru.” Usledila je pauza, kao da je iznenadio advokata. “Naravno. Ali ne zovem zbog toga. Sredio sam dokumenta tvoje bake; potrebno je samo da potpišeš nekoliko formulara, nakon čega možemo da započnemo zamoran proces prenosa vlasništva i svega ostalog.”

Maklejn pogleda na sat. Popodne je već podosta odmaklo, a na stolu ga čeka planina papirologije koju će morati da završi pre nego što započne zanimljiv zadatak sortiranja Makridijevih trofeja. “Trenutno sam prilično zaposlen, gospodine Karsterse.”

“Naravno, Toni. Ali čak i inspektori moraju da jedu s vremena na vreme. Da li si zainteresovan za večeru? Oko osam, recimo. Potpiši papire, a mi ćemo obaviti ostatak posla. Ester me je takođe zadužila i da ti nakon njene smrti prenesem neke poruke lične prirode. Nije mi izgledalo prikladno da to učinim na sahrani. Pritom, mogu da ti ispričam i sve o Bertiju Farkvaru, iako je tema prilično neugodna.”

Bolju ponudu verovatno neće dobiti. Uz to, svakako je bolja od večere koju bi kupio na ulici oko ponoći, kada je mislio da će se vratiti kući. Uostalom, biće kao da je na poslu, ukoliko uspe da sazna išta o Farkvaru.

“Vrlo ljubazno od vas, Džonase.”

“Onda, u osam?”

“Da, odgovara.”

Kada je Karsters spustio slušalicu, Maklejn je već bio kod stanice. Još je u ruci držao radio-vezu, pokušavajući da je isključi, kada je gurnuo ulazna vrata.

“Bogami, čudima nikad kraja”, reče dežurni narednik. “Inspektor s radio-vezom.”

“Nije moj, Pite, pozajmio sam ga od detektiva.” Maklejn prodrma aparat pritiskajući dugmad na prednjoj strani, ali bez uspeha. “Kako se gasi prokletinja?”

123

U istražnoj sobi u podrumu vladao je haos. Kutije koje je Kidova donela kolicima – neke otvorene, neke i dalje zalepljene – bile su na sve strane. Usred ovog kovitlaca, detektiv Makbrajd klečao je ispred jednog svežnja papira koji entuzijastično proučavao.

“Zabavljaš se?” Maklejn pogleda na sat. “U stvari, zar ne bi trebalo da si već kod kuće?”

“Mislio sam da na vreme počnem s identifikovanjem – ovih predmeta, gospodine.” Makbrajd podiže prozirnu plastičnu kesu u kojoj se nalazilo jedno retko vulgarno, nakitom optočeno, zlatno jaje.

“Pa treba da ubijem nekih sat vremena. Dodaj mi neki papir, pomoći ću ti. Jesi li imao uspeha do sada?”

Makbrajd pokaza na jednu omanju hrpu predmeta na stolu. “Ovi su bili na spisku gospodina Daglasa. Prema inventaru, nalazili su se na donjoj polici, sasvim desno. Jedan pored drugog. Razrađujem pretpostavku da je Makridi plen slagao metodično. Na kraju krajeva, on je kompjuterski stručnjak.”

“Čini mi se da je ta strategija dobra.” Maklejn je zagledao kutije, upoređujući njihove oznake s onima na spisku. “Ovo bi, dakle, trebalo da je gornja polica s leve strane; njegova prva provala. Major Ronald Dišen.”

Otvorivši kutiju, pogledao je prozirne plastične kese u njoj i uporedio ih s predmetima čije su krađe prijavljene. Malo je verovatno da će svi biti tu; Makridi je verovatno prodao komade koji mu se nisu dopali, a žrtve krađa uvek dodaju stvari na spisak ukradenih predmeta. Međutim, kutija nije sadržala ništa što se makar i delimično poklapalo. Spremajući se da vrati unutra predmete koje je uredno poređao po podu oko sebe, Maklejn je u kutiji primetio još jednu kesu. Izvadio ju je i prineo svetlu.

Niz kičmu mu prođoše trnci.

Na zidu su se, uvećane i zakačene u krug, nalazile fotografije šest predmeta pronađenih u rupama, zajedno s očuvanim devojčinim organima. Usredsredio se na jednu detaljno izrezbarenu zlatnu manžetnu s velikim rubinom. Na dnu plastične kese nalazio se identični komad.

124

29

Ne shvata šta nije u redu s njom. Sve je počelo... kada? Ne može da se seti. Bilo je vike, ljudi su trčali unaokolo. Bila je uplašena; bilo joj je muka. Ali onda je nekakvo toplo ćebe prekrilo sve, čak i njene misli.

Glasovi joj šapuću, kore je i teše, hrabre je da nastavi dalje. Nekako je prepešačila milje, ali se ne seća razdaljine. Samo tupog bola u nogama, leđima, stomaku. Gladna je. Koliko je samo gladna!

Oseti miris koji je vuče dalje poput kakvog konopca. Nemoćna je da se odupre, iako oseća krvave rane na stopalima. Okolo su ljudi, gledaju svoja posla. Posramljena je što je vide, iako ne obraćaju pažnju na nju dok posrće dalje. Još jedan glupi pijanac u nizu.

Besna je na njih što joj pripisuju tu slabost. Želi da uzvrati udarac, da ih povredi, da im pokaže kakve su sitničave budale. Ipak, glasovi je smiruju, čuvaju njen bes za kasnije. Ne pita šta znači to “kasnije”, samo prati miris.

Sve je kao u snu. Skače iz jednog kadra u drugi, bez dosadnih pokreta između. Nalazi se u nekoj prometnoj ulici; sada je u jednoj tihoj uličici; stoji ispred neke velike kuće, uvučene od druma; unutra je.

On primeti da stoji tu i okrene se ka njoj. Star je, ali okretan; prilazi joj. Oči im se susretnu i nešto u njoj umire. Arogancija u njegovom držanju ponovo probudi njen gnev. Potom šaputanje preraste u graju, u oslobođen bes. Sećanja skrivana čitavog života procvetaju poput crnih cvetova, odurnih i gnjilih. Starci se znoje i guraju je, bol je savladava. Neka prestane! Bože, samo neka prestane! Ali ne prestaje. Nastavlja se, iznova i iznova, iz noći u noć. Radili su joj svašta. I on joj je to radio, sada je sigurna, iako je zaboravila sve što je ikada bila.

U šaci joj je nešto hladno, čvrsto i oštro. Nema predstavu kako je završilo u njenoj ruci, niti gde se nalazi, nema predstavu ko je. Ali zna zbog čega je došla i šta mora da učini.

125

30

“Gde je Makridi? U kojoj ćeliji?” Maklejn grunu u kancelariju dežurnog narednika, koji podiže pogled sa svoje šolje čaja. Jedan službenik iz druge smene se okrenu da vidi otkud tolika buka.

“Makridi? Pušten je pre dva sata,”

“Šta?”

“Žao mi je, gospodine, odugovlačili smo što smo više mogli. Na kraju smo morali da ga optužimo za provalu. Čim smo to uradili, pojavio se njegov advokat. Nije bilo osnova da odbijemo kauciju.”

“Prokletstvo! Moram da popričam s njim!”

“Zar ne može da sačeka do sutra, gospodine? Ako pojurite za njim, optužiće vas za uznemiravanje. Ne želite valjda da se izvuče zbog tehnikalija?” Maklejn pokuša da se umiri. Može da sačeka. Davno ubijena devojka neće biti manje mrtva.

“U pravu si, Bile”, reče. “Oprosti što sam tako upao.”

“Nema problema, gospodine. Ali kad ste već tu, možete li da uradite nešto s onom gomilom tabela prekovremenih sati? Bliži se kraj meseca i valjalo bi srediti spiskove.”

“Hoću”, obećao je i izašao iz kontrolne sobe. Međutim, umesto u svoju kancelariju, krenuo je u malu istražnu sobu, ne prestajući da stiska plastičnu kesu za dokaze. Makbrajd je i dalje bio u sobi, pretražujući drugu kartonsku kutiju.

“Jesi li je pronašao?”

“Tu je negde, gospodine. Aha, evo je.” Detektiv se uspravi, držeći drugu plastičnu kesu u kojoj se nalazila ukrašena manžetna s draguljima. Pruživši mu je, Maklejn podiže obe kese. Nema sumnje da je reč o paru, iako je ona koju su pronašli u podrumu čistija, s manje ogrebotina; kao da je osoba koja ju je ostavila nastavila da nosi drugu. Sve dok nekako nije završila u kolekciji gospodina Fergusa Makridija.

Pogledao je na sat. Petnaest do osam. Nijedan od njih dvojice ne bi trebalo da je u stanici. Frustrirajuće je kada je čovek tako blizu, a opet mora da sačeka. Ipak, dežurni narednik je u pravu; ne bi uspeo da dovuče Makridija tako brzo a da ne izgleda kao uznemiravanje. Naročito kada su toliko čekali s optužnicom. Moraće da sačeka do jutra.

“Kako tvoj rođak Majk napreduje s računarom?”, upita Maklejn.

“Poslednje što mi je rekao je da se nada da će ga resiti do sutra.”

“Okej, Stjuarte, idi sad kući. Nastavićemo sutra. Ne znam ni šta tražiš ovde ovako kasno.”

126

Pomoćnik pocrvene i promrmlja kako čeka nekoga da završi smenu u devet.

“Onda ćeš, kao pravu poslasticu, dobiti malo pravog policijskog posla za promenu.”

“Zaista?”, Makbrajdovo lice se ozari poput jelke.

“Da. Otići ćeš u moju kancelariju i srediti prekovremene sate. Potpisaću ih ujutru.” Maklejn nije čekao da mu se detektiv zahvali.

Stanicu od Inverlita i Kolonija deli samo kratka šetnja. Još je bilo svetla, iako je sunce zašlo iza zgrada i oblaka izduvnih gasova negde na severozapadu. U ovo doba godine prava tmina neće nastupiti još barem dva sata. Razume se, zimi bi platili za to.

Kod botaničke bašte u blizini reke Lit velike kuće zamenile su redove džordžijanskih paviljona. Na adresi koju mu je Karsters dao nalazila se jedna impozantna trospratnica, u uličici čiji je jedan kraj bio zatvoren kako je ne bi koristili kao prečicu. Posve mirna i odvojena od glavne ulice, podsetila ga je na ulicu u kojoj se nalazi bakina kuća, na drugom kraju grada. Edinburg je pun ovih elegantnih kutaka, koji se nemo kriju usred ne toliko uglednog komšiluka.

Idući ka kući, Maklejn krajičkom oka ugleda jednu devojku koja je, pijana i pre nego što je noć počela, krivudala pločnikom udaljavajući se od njega. Nije obratio pažnju na nju – festival je u punom jeku i nije toliko neuobičajeno sresti oletvane turiste u bilo koje doba dana. Na trenutak mu pažnju zaokupi jedan kamion koji je zakloparao ulicom, a kada se okrenuo; devojke više nije bilo. Otarasivši se tog prizora, popeo se uz šest kamenih stepenika koji su vodili ka ulazu u Karstersovu kuću i podigao ruku kako bi pozvonio.

Vrata već behu otvorena.

Negde u daljini neki časovnik otkuca pun sat. Maklejn uđe unutra, pretpostavljajući da ga Karsters očekuje. Možda je s namerom ostavio otvorena vrata. U omanjem predsoblju nalazio se stalak za kišobrane, s tri kišobrana i dva štapa za hodanje. Red starijih kaputa visio je na kukama od livenog gvožđa. Još jedna vrata, takođe otvorena, vodila su u glavno predvorje kuće.

“Gospodine Karsterse?”, skoro da je viknuo Maklejn. Nije imao predstavu gde bi, u tako velikoj kući, mogao biti njegov domaćin. Dočekala ga je tišina kada je zakoračio na pod od crno-belih pločica. Ovde je bilo mračnije; svetio je dopiralo kroz visok prozor koji se nalazio pozadi, u visini polovine stepeništa, zaklonjen velikim drvetom.

“Gospodine Karsterse? Džonase?” Osvrnuvši se oko sebe, primetio je oplatu od tamnog drveta i kamin koji je zimi nesumnjivo od velike koristi. Velika ulja na platnu, na kojima behu ozbiljna gospoda, bila su poređana

127

na zidu, a s visokog plafona visio je kitnjasti mesingani luster. Nešto je neobično mirisalo.

Beše to miris s kojim se nedavno susreo, i kako mu je ostao u pamćenju, Maklejn uhvati sebe kako spušta pogled na kockasti patos. Trag tamnih mrlja vodio je od glavnog ulaza sve do poluotvorenih vrata s leve strane hodnika. Pratio ga je, pazeći da ne zgazi u nešto.

“Džonase? Jesi li tu?” Maklejn je, nažalost, već znao odgovor. Gurnuo je vrata stopalom. Lako su se pomerila na podmazanim šarkama, oslobodivši snažan vonj vrućeg gvožđa i govana. Morao je da zgrabi maramicu i nabije je preko nosa i usta kako ne bi povratio.

Nalazio se ispred omanje radne sobe ispunjene knjigama, sa starinskim stolom u središtu. Za stolom je, glave povijene ka plafonu, sedeo Džonas Karsters. Donju polovinu tela mu je, srećom, zaklanjao sto. Gornja je bila naga i prekrivena krvlju.

128

31

Kada je nakon pet minuta stiglo prvo patrolno vozilo, Maklejn je sedeo na kamenom stepeništu ispred kuće i udisao svež gradski vazduh, pokušavajući da ne razmišlja o onome što je video. Naloživši dvema pozornicima da obezbede kraj, znajući dobro da su zadnja vrata zaključana, nastavio je da čeka policijskog doktora. U međuvremenu je u ulicu stigao istražiteljski kombi iz kojeg je izašlo šest službenika. Iznenadilo ga je činjenica da mu je drago što vidi nasmešeno lice gospođice a ne gospođe Berd, koja je već izvukla digitalni foto-aparat iz kutije i stavila ga oko vrata. Utom se setio šta je fotografisala.

“Imate još jedan leš za nas, inspektore. Ovo vam prerasta u naviku, zar ne?”

Maklejn se, umesto odgovora, mlako nasmejao, posmatrajući kako se istražitelji uvlače u bele kombinezone i uzimaju torbe iz kombija.

“Šta ste dirali?”, upita viši tehničar, dodajući jedan kombinezon Maklejnu.

“Ulazna, unutrašnja i zadnja vrata. Morao sam da iskoristim i telefon, kako bih prijavio ubistvo.”

“Zar inspektorima više ne daju mobilne?”

“Crkla mi je baterija.” Izvadivši pomenuti predmet iz džepa, Maklejn je mahnuo telefonom ispred tehničara, vratio ga u džep i počeo da navlači kombinezon. Dok su se spremali, jedan pohabani folksvagen golf dokloparao je i parkirao se nasred ulice. Iz automobila izađe ogroman čovek u neodgovarajućem odelu. Uzeo je medicinsku torbu sa suvozačevog mesta i dogegao se do njih. Dr Bakli je prijatan momak dokle god mu ne postavljate glupa pitanja.

“I gde je telo?”

“Moraćete da se obučete, doktore”, reče Maklejn, znajući da će time izazvati samo namršteni lekarev pogled; i bio je u pravu. Usledila je manja gužva dok nisu pronašli odgovarajući kombinezon, nakon čega su konačno mogli da uđu u kuću. Poveo ih je pravo u radnu sobu. Vonj je bio još gori, u to je bio siguran. Dokone muve obletale su oko tela.

“Mrtav je”, reče dr Bakli i ne ušavši u sobu. Potom se okrenuo ka ulaznim vratima.

“To je to? Nećete ga pregledati?”, upita Maklejn.

“I sami znate da to nije moj posao, inspektore. Odavde vidim da mu je grkljan prerezan. Smrt je verovatno bila trenutna. Doktor Kadvalader će vam reći još detalja kada bude stigao. Prijatno.”

129

Nakon što se debeljko odgegao iz kuće, Maklejn se okrenu istražiteljima. “U redu, možete početi s prostorijom, ali ne dirajte telo dok ne stigne patolog.”

Ušli su poput kolone malih ali efikasnih mrava. Blic na Eminom fotoaparatu neumorno je bleskao kada je, naposletku, Maklejn ušao u sobu. Prvo što je primetio bila je gomila odeće, pažljivo položene preko naslona kožne fotelje u uglu. Košulja, sako, kravata. Pogledavši ponovo telo, shvatio je da je nag od struka naviše. Zašavši iza stola, trgnuo se kada je ugledao utrobu kako se preliva u advokatovo krilo i pada na lakirani parket. Stolica je bila malo odaljena od stola; sedeo je uspravno, skoro kao da pozira, dok mu je krv kapala niz ruke položene sa strane, i padala s vrhova prstiju na pod, praveći dve identične barice. Na stolu pred njim bio je položen jedan japanski kuhinjski nož kratkog sečiva, umrljan krvlju.

“Blagi bože, Toni! Šta se ovde dogodilo, za ime sveta?”

Okrenuvši se, Maklejn ugleda Angusa Kadvaladera koji je stajao na pragu u belom kombinezonu. Iza njega je nervozno virila doktorka Šarp.

“Da li ti ovo izgleda poznato, Anguse?” Maklejn se pomeri u stranu kako bi patolog bolje video.

“Na prvi pogled, da. Očito je reč o imitaciji ubistava Smajda i Stjuarta.” Kadvalader se sagnuo do tela, pritiskajući prstom ranu na Karstersovom vratu. “Ali ne mogu da ocenim šta se prvo dogodilo – rezanje vrata ili vađenje utrobe. Takođe, teško je reći da li išta nedostaje. Nego, šta je ovo?” Ustao je i nagnuo se nad lešom, otvarajući mu usta.

“Kesu, molim te, Trejsi! I pincetu!” Kadvalader uze instrument i poče da čeprka. “Čovek ne bi pomislio da će sve stati unutra. A ne – prepolovljena je. Eto objašnjenja.”

“Kakvog objašnjenja, Anguse?” Maklejn je bio na ivici da povrati. Gospode, to bi bilo baš neprijatno. Nije on neki golobradi pozornik koji se prvi put susreće s lešom. Ipak, došao je da večera s Karstersom.

“Ovo je, inspektore, ono što mi doktori nazivamo jetrom.”

Kadvalader pincetom podiže jednu dugačku ljubičastobraon traku sluzavog materijala, koju je potom spustio u kesu koja je čekala spremna. “Ubica je isekao jednu traku jetre i ugurao je žrtvi u usta. Odavde ne mogu da ocenim da li je njegova, ali ne vidim drugi razlog da ga ovako raspori.” Pokazao je na zbrku koja je nekada predstavljala Karstersov stomak i grudi. “Hajde da ga odnesemo u mrtvačnicu, da vidimo kakve sve tajne krije.”

130

32

“Oprosti, Toni, ali moraću da predam istragu glavnom inspektoru Dugidu.” Maklejn je stajao ispred stola načelnice Makintajer, ne baš u stavu mirno, ali ni sasvim opušteno. Pozvala ga je čim je ranom zorom stigao u stanicu, nakon užasnih košmara koji su mu remetili san. Stegao je zube kako ne bi odgovorio i tako se smirio. Neće mu biti ni od kakve koristi ako plane pred šeficom.

“Zbog čega?”, upitao je naposletku.

“Bio si previše blizak s Karstersom.”

“Šta? Jedva da sam ga poznavao.”

“Bio je izvršilac testamenta tvoje bake. Ako sam dobro razumela, ti si jedini korisnik. Bio je na njenoj sahrani. Išao si kod njega na večeru. Ukratko, bio ti je porodični prijatelj. Ne mogu da dozvolim da to ugrozi ovako važnu istragu. Imaš li predstavu šta je sve Karsters za života učinio za ovaj grad?”

“Ja... Ne.”

“Pa, neki veoma važni ljudi zovu me od pet ujutru da mi objasne. Gradonačelnik je igrao golf s njim; išao je na pecanje s premijerom; imao je veoma važnu ulogu u sastavljanju nove skupštine.”

“Zašto Dugid? Zar ne može glavni inspektor Pauel da preuzme slučaj? Ili neki drugi inspektor?”

“Čarls je vrlo iskusan detektiv, Toni. Pritom, sve je impresionirao načinom na koji je vodio Smajdov slučaj.”

Sve osim mene, pomisli Maklejn. “Ali on pojednostavljuje stvari.”

“A ti ih komplikuješ bez ikakve potrebe. Šteta što ne možete da radite zajedno. Lepo biste se dopunjavali.”

“Dakle, već je odlučeno? Neću imati nikakve veze sa slučajem?”

“Ne baš. Želim da daš svoje mišljenje tamo gde je potrebno, ali nećeš voditi slučaj. Uostalom, postoji važniji deo istrage na kojem možeš da radiš. Bio si na mestu zločina nakon ubistva Smajda i prvi si video Karstersa mrtvog. Misliš li zaista da su sličnosti u ubistvima slučajne?”

“Ali znamo da je Smajdov ubica mrtav. Ubio se nakon manje od dvadeset četiri časa.”

“Upravo tako. Novinarima nismo preneli detalje ubistva. Izvestili su samo da je brutalno napadnut. Što znači da je Karstersov ubica imao uvid u detaljne izveštaje sa mesta zločina. Takvu krticu ne mogu da tolerišem. Pronađi ga, Toni, i zaustavi ga.”

131

“Ovaj, zar to nije posao Etičke komisije?”

Makintajerova umorno protrlja slepoočnicu. “Da li zaista želiš da ih upetljaš u sve što ste ti, Dugid i svi u Istražnom radili proteklih bog te pita koliko meseci? Možda će doći i dotle, Toni, ali za sada želim da stvar ispita neko u koga imam poverenje i da sve ostane u kući.”

Sa strahopoštovanjem posmatra izlazak sunca; tu ogromnu crvenu kuglu moći na istočnom horizontu koja je ispunjava svojom toplotom. Glasovi joj pevaju o velikim delima i ona zna da je njihovo sredstvo osvete. Dobro je bilo izvršiti njihovo delo.

Posmatra svoje umrljane i krvave ruke i ponovo oseća toplinu i vlažnost njegove kože; crvenilo nadolazi dok nož razdvaja meso i otkriva pulsirajući život pod kožom. Istrgla ga je i ugurala mu ga u usta. Njegov poslednji obrok pre nego što mu je iščupala dušu koju su glasovi proždrali.

Ali umorna je; koliko je samo umorna. Pa ipak, glad joj struji stomakom. Bol u nozi ne prestaje, a svaki naredni korak pojačava bol u leđima. Glasovi je i dalje teše i bodre. Ima još posla, još osvete. Na kraju krajeva, nije on jedini koji ju je okaljao. I ostali će morati da plate.

Ali teško je, tako je teško ispunjavati njihove zahteve. Kad bi samo dosegla sunce. Kada bi samo štrpnula delić njegove nemerljive snage. Tada bi mogla da se pokori glasovima. Žudi za uzbuđenjem koje to pokoravanje nosi. Ništa ne želi više od toga. Koliko je samo čitavog života žudela da bude oruđe osvete.

Nekako se našla na krovu sveta. Vetar huči oko nje poput svetine koja uzrujano vrišti. Ne obazire se. Postoje samo ona, sunce i glasovi kojima želi da služi.

Raširivši ruke, skače ka nebu.

132

33

Železnička stanica Vejverli je prometna i u najpovoljnijim okolnostima. Kako je festival u punom zamahu, naokolo vlada košmar u vidu rančeva koji mile, sirena taksija i izgubljenih turista. Kada se tome pridoda pokoje ambulantno i patrolno vozilo i zastoj vozova, haos je potpun.

Maklejn je sve ovo posmatrao sa staze koja povezuje stepenište u Prinčevoj ulici, pored hotela Balmoral, i ulicu Market s druge strane. Pre nego što je izgrađena pruga, sve ovo bilo je samo ustajalo i smrdljivo jezero, ispunjeno đubretom i otpadnim vodama Starog grada. Ponekad poželi da jezero ponovo preplavi ovaj predeo.

Doktor Bakli je ovoga puta stigao na mesto zločina pre njega. Pognut nad šinama, krupni čovek je ispitivao skvrčenu gomilu. Približivši se, Maklejn je shvatio da je reč o ostacima ljudskog biča, verovatno neke žene. Pad sa Severnog mosta kroz ojačani stakleni krov stanice na trasu noćnog voza sa Kings krosa nije ostavio mnogo tragova.

“I ova je mrtva?”

Doktor podiže glavu. “Ah, inspektore. I pomislio sam da ćete se vi pojaviti. Da, mrtva je. Verovatno čim je udarila u staklo, nesretnica.”

Maklejn potraži policajca zaduženog za istragu. Izuzev dva pozornika koji su držali znatiželjnike podalje, nije bilo nikoga.

“Ko vas je pozvao?”, upita doktora.

“Narednik Hausman, bio je tu pre nekoliko trenutaka. Mislim da je prvi stigao na mesto zločina.”

“Kuda je otišao?”

“Inspektore, ja nisam detektiv, već lekar. Mislim da je otišao da popriča s upravnikom stanice.”

“Oprostite, doco. Dan je baš naopako počeo.”

“Meni kažete. Evo ga, dolazi.”

Veliki Endi se probijao kroz svetinu u pratnji Eme Berd, koja je nosila svoj foto-aparat. Oboje skočiše s platforme i krenuše šinama.

“Endi, možemo li da dobijemo šator ili tako nešto”, reče Maklejn, oko kojeg počeše da sevaju blicevi. “Ne dopadaju mi se ovi lešinari na platformi.”

“Već je uređeno, gospodine.” Veliki Endi pokaza na nekoliko radnika železnice, koji su pokušavali da izađu na kraj sa šatorom. Kako su se snebivali da priđu, Maklejn i narednik su, naposletku, morali sami da ga postave. Berdova poče da fotografiše mesto zločina i Maklejnu najednom sine užasavajuća pomisao. Ona je zvaničan policijski fotograf. Ko bi drugi

133

imao pristup slikama s mesta zločina Barnabija Smajda?

Svaki od stotinak policajaca koje je Dugid doveo na slučaj, kao i tehničko osoblje koje je ulazilo u istražnu sobu tokom kratke istrage. Izbacio je tu pomisao iz glave.

“Dakle, o čemu je reč?”

“Nema mnogo toga da se kaže, gospodine. Izgleda da se dogodilo pre oko pola sata. Dva pozornika na mostu zapisuju imena svedoka, ali mnogi ne žele da priznaju da su posmatrali. Izgleda da se samo popela na ogradu i skočila. Nesreća je u tome što nije samo probila staklo, već je i voz naišao baš u tom trenutku. Kakve su šanse za tako nešto?”

“Prokleto male, rekao bih. Ima li svedoka ovde?”

“Pa, mašinovođa. Nekoliko ljudi stajalo je na platformi, ali ovde je opšti haos. Koliko ih je prišlo da pogledaju, toliko ih je i pobeglo.”

“Da, znam. Pa daj sve od sebe, važi? Probaj da pronađeš neku pouzdanu sobu za ispitivanje. Moramo se držati procedure, iako ne mislim da ćemo išta izvući iz svedoka.”

“Upravnik stanice nam ovoga časa sprema kancelariju, gospodine. Dobro bi mi došlo još nekoliko policajaca, ako nemate ništa protiv.”

“Pozovi stanicu. Reci im da pošalju sve koji su bili dovoljno glupi da ostanu duže na poslu. Odobriću prekovremeno. Moramo da je pomerimo pre nego što čitav grad stane.”

Maklejn kleknu kraj gomile koja je nekada predstavljala ljudsko biće. Nosila je nekakvu kancelarijsku odeću: pamučnu suknju do kolena, neupadljive bež boje; bluzu – nekada belu – čija je čipka otkrivala ivice brusthaltera; sako oštrih ivica s teškim naramenicama, koje su u na nekim mestima bile pocepane, otkrivajući duga sintetička vlakna. Noge joj behu gole, izlomljene i posečene, ali nedavno obrijane. Imala je crne kožne čizme do članaka s visokom štiklom, koje se, iako popularne poznih osamdesetih, očito vraćaju u modu. Nemoguće je oceniti izgled njenog lica; kičma joj beše iskrivljena do tačke pucanja, a glava uronjena u šljunak između šinskih pragova. Kestenasta kosa i šake behu umrljane krvlju.

“Gospode, koliko mrzim skakače.”

Maklejn podiže pogled i Kadvalader kleknu pored njega. Patolog je izgledao umorno dok je posmatrao leš i ispitivao ogoljenu kožu rukama na koje je navukao rukavice. Sagnuo se i pogledao ispod svoda iskrivljene kičme.

“Da li mogu da je pomerim?”, upita. Kadvalader ustade i isteže se poput mačke.

“Naravno. Trenutno ne mogu ništa da ti kažem, osim da je umrla pre nego što je zadobila većinu ovih povreda. Nema dovoljno krvi. Neki ljudi umru i pre nego što padnu na zemlju.” Podigao je glavu. “Ili u ovom slučaju – krov. Nadajmo se da je ona jedna od njih.”

134

Maklejn se okrenu i klimnu glavom vozaču ambulante koji je čekao. Izašao je i doveo pomoćnika s nosilima. Zajedno su podigli mrtvu ženu iz omanje rupe u kojoj je ležala. Laknulo mu je kada je video da ništa nije ispalo dok su je ubacivali u crnu vreću za leševe, koju potom zatvoriše. Ema Berd zumirala je udubljenje u šljunku i škljocnula foto-aparatom, koji blesnu. Patolog je u pravu; na tlu nije bilo krvi, već samo ulja. U središtu se izdigao jedan pohabani žbunić sa žutim cvetom.

“Gde je voz?”, upitao je.

Utom dojuri oniži čovek»s masnom proređenom kosom prebačenom na jednu stranu i brčićima kojima je nedostajao tek pokoji milimetar da u potpunosti zaliči na Hitlera. Nosio je jarkonarandžasti bezbednosni prsluk i držao voki-toki u ruci.

“Brajan Aleksander.” Pružio je svoju debelu šaku Maklejnu. “Upravnik. Hoće li ovo potrajati, inspektore?”

“Jedna žena je mrtva, gospodine Aieksandere.”

“Da, znam.” Bio je dovoljno uljudan da nabaci postiđen izraz lica. “Ali imam deset hiljada živih koji čekaju da se ukrcaju u vozove.”

“Onda mi pokažite onaj koji ju je udario.”

“Eto ga tu, inspektore.” Gospodin Aleksander pokaza na šine koje vode ka Engleskoj. Na udaljenosti od nekih dvadeset metara nalazio se crveni međugradski voz, moderan, malo pognut na stranu. Većina vagona bila je na ivici jedne okuke. Iz tog ugla izgledao je kao da mu je pukla guma.

“Morali smo da ga odmaknemo. Sreća pa se ionako skoro sasvim zaustavio. Skoro trideset godina radim u železnici i verujte da od tela na koje voz naleti ne ostane mnogo.”

Maklejn priđe lokomotivi. Nije znao koliko su zapravo velike. Izdizala se nad njim, odajući toplotu i miris nafte. Jedna tanka krvava mrlja na prednjem staklu obeležavala je mesto na koje je žena naletela. Najverovatnije je odskočila od šina, nakon čega ju je voz odgurao do mesta gde su je pronašli. Okrenuo se i povikao: “Gospođice Berd!”

Ona dotrča.

“Fotografije, molim.” Pokazao je na prednji deo voza. “Probajte da uhvatite mesto udara.”

Kada je fotograf istražiteljskog tima prionuo na posao, Maklejn vide kako Aleksander baca pogled na sat. Utom priđe Kadvalader, procenjujući voz.

“Ni ovde nema mnogo krvi.” Podigao je glavu ka razbijenom oknu staklenog krova. “Možemo li da se popnemo gore?”

“Da, pođite za mnom.” Upravnik ih povede do ivice platforme, ka upravnoj zgradi. Ema Berd napravi još nekoliko snimaka i pohita da im se pridruži kod ulaza na kojem je stajalo Zabranjen ulaz nezaposlenima.

135

Popevši se uzanim stepeništem, zastali su na vrhu, kraj zaključanih vrata, čekajući da Aleksander pronađe odgovarajući ključ.

Bio je neobičan osećaj izaći na krov stanice. Beše to potpuno nov vidik, ka donjoj strani Severnog mosta i nižim spratovima hotela Nort Britiš. Za Maklejna je to oduvek bio Nort Britiš. Što se njega tiče, Balmoral je zamak u Aberdinširu.

Ograde od livenog gvožđa oivičavale su stazu na staklenom krovu koji je ličio na viktorijanski staklenik, izuzev što je staklo debelo, ojačano i neprozirno. Maklejnu je laknulo kada je video da se slomljeno okno nalazi pored staze. Nije mu bilo baš po volji da se svom težinom oslanja na staklo, ma koliko izdržljivo bilo. Jednom je popustilo, i to je previše.

Kadvalader kleknu kraj rupe i pogleda šine pod njima. “Nema nimalo krvi”, reče naposletku dok je Berdova fotografisala; vrlo je temeljna. Maklejn podiže pogled ka ogradi mosta, pokušavajući da proceni visinu.

“Jesmo li završili?”, upita gospodin Aleksander. Iako je zaključio da mu se Aleksander ne sviđa, Maklejn beše svestan potrebe da stanicu što pre otvore za saobraćaj. Nije mu potrebno ribanje ako Škotska železnica uloži zvaničnu žalbu.

“Anguse?”, pogledao je patologa.

“Pretpostavljam da ju je udarac usmrtio. Verovatno joj je pukao vrat. Posekotine su najverovatnije od voza. Ako je već bila mrtva u trenutku kada ju je udario voz, to objašnjava činjenicu što ima toliko malo krvi na zemlji.”

“Osećam da sledi jedno ali", reče Maklejn.

“Ako već nije obilno iskrvarila nakon što ju je voz udario, a ovde skoro da i nema tragova kože, zbog čega su joj šake i kosa umrljani krvlju?”

136

34

Maklejn je ostavio Mrzovoljnog Boba da upravlja istragom na stanici Vejverli. Hodao je kroz masu bezbrižnih i neupućenih turista i kupaca na stanici, razmišljajući o nekoliko istraga koje vodi. Iako su sve bile važne, mrtva devojka u podrumu mu je uvek zaokupljivala najveći deo pažnje, ma koliko se trudio da to izbegne. To baš i nema smisla; slučaj je, na kraju krajeva, star. Malo je verovatno da će pronaći ikoga živog ko bi platio za njenu smrt. Pa ipak, činjenica da nepravda toliko dugo traje na neki način čini stvari još gorim. Ili ga pak činjenica da niko drugi ne mari tera da se još više potrudi.

“Moram da vidim Makridija i utvrdim od koga je ukrao one manžetne. Nabavi automobil, pa da posetimo našeg provalnika.”

Detektiv Makbrajd je vredno kucao po dirkama svog sjajnog laptopa u istražnoj sobi. Prekinuo je i zatvorio dokument na kojem je radio, odgovorivši nakon nekoliko trenutaka.

“Ovaj, to možda nije pametno, gospodine.”

“Zbog čega?"

“Zbog toga što je advokat gospodina Makridija već podneo zvaničnu žalbu, tvrdeći da je prilikom hapšenja njegovog klijenta bilo prekoračenja sile, te da je zadržan bez optužnice duže nego što je predviđeno.”

“Šta?” Maklejn je umalo planuo. “To malo kopile provali u kuću moje bake na dan njene sahrane i misli da može da izvede nešto tako?”

“Da, znam. Neće se izvući. Ali bi bilo pametnije da ga neko vreme ostavimo na miru.”

“Ja istražujem ubistvo. On poseduje informacije koje bi mogle da me odvedu do ubice.” Maklejn pogleda Makbrajda, kome se na licu jasno videla uznemirenost. “Ko ti je, uopšte, to rekao?”

“Načelnica Makintajer, gospodine. Rekla mi je da vam prenesem da se klonite Makridija za svoje dobro.” Podigao je ruke, braneći se. “To su njene reči, gospodine, nisu moje.”

Maklejn protrlja čelo umornom rukom. “Sjajno! Jebeno sjajno! Imaš li manžetne kod sebe?”

Makbrajd pomeri nekoliko papira na stolu i pruži mu dve kese s dokazima. Maklejn ih ugura u džep sakoa i krenu ka vratima.

“Hajde”, reče.

“Ali mislio sam... Makridi...”

“Ne idemo kod Fergusa Makridija, detektive. Za sada. Ima i drugih načina.”

137

Kraljevska juvelirnica Daglas i Futs nalazila se u jednoj neuglednoj radnji u zapadnom delu Džordžove ulice. Izgledala je kao da tu stoji još od vremena pre nego što je Džejms Kreg sačinio plan Novog grada. Njen jedini ustupak pošastima modernog doba ogledao se u činjenici da su, uprkos znaku Otvoreno, vrata bila zaključana; mušterija mora da pozvoni da bi je pustili unutra. Nakon što je Maklejn pokazao svoju legitimaciju, odveli su ih u prostoriju u dnu dućana, koja je mogla biti i batlerska ostava u staroj seoskoj vili s kraja XIX veka. Nekoliko minuta čekali su u tišini, nakon čega ih pozdravi jedan stariji gospodin u podjednako starom crnom odelu na pruge i tankom kožnom keceljom oko struka.

“Inspektore Maklejne, drago mi je da vas vidim. Veoma mi je žao zbog vaše bake. Bila je vrlo inteligentna gospođa, koja je cenila kvalitet.”

“Hvala vam, gospodine Tedere. Vrlo ste ljubazni.” Maklejn se rukovao s čovekom koji mu je pružio ruku. “Mislim da je rado dolazila ovde; često se žalila da radnje u gradu više nisu kao što su bile, ali da u Daglasu i Futsu čovek može da računa na dobru uslugu.”

“Trudimo se, inspektore. Ali pretpostavljam da niste došli da razmenjujete komplimente.”

“Nisam. Zanima me da li biste mogli da mi kažete nešto o ovima.” Izvadio je kese iz džepa i predao ih zlataru. Gospodin Teder je razgledao manžetne kroz plastiku, a onda je otišao do pulta i upalio jednu veliku stonu lampu.

“Mogu li da ih izvadim?”

“Svakako, samo ih nemojte pomešati, molim vas.”

“Mali su izgledi za to. Vrlo su različite.”

“Hoćete da kažete da nisu par?”

Gospodin Teder izvuče iz džepa jednu malu lupu za oko i nagnu se nad prvom manžetnom, vrteći je prstima. Nakon jednog minuta ju je spustio nazad u kesu i ponovio postupak s drugom.

“Jesu parnjaci”, reče naposletku. “Ali jedna je redovno korišćena, dok je druga skoro nova.”

“Kako onda znate da su par, gospodine?”, upita Makbrajd.

“Žigovi su identični. Mi smo ih, izgleda, napravili, i to davne 1932. godine. Izuzetan rad. Po meri, znate. Najverovatnije su činile komplet koji je mlada gospoda dobijala s dugmadima za košulju i pečatnim prstenom.”

“Znate li možda kome su prodate?”

“Da vidimo... 1932. godina.” Gospodin Teder priđe jednoj prašnjavoj polici punoj svezaka s kožnim povezima. Prelazio je prstima po njima sve dok nije pronašao onu koju je tražio i izvadio jedan tanak primerak.

“Malo je ljudi naručivalo robu po meri ranih tridesetih. Zbog ekonomske

138

depresije, znate.” Položio je svesku na pult, otvorio poslednju stranu i počeo da pregleda spisak ispisan elegantnim kitnjastim rukopisom, s godinama pomalo izbledelim. Prelazio je prstima preko redova daleko brže nego što je Maklejn uspevao da pročita uzani kosi rukopis. Zatim se zaustavio i prelistao nekoliko stranica dok nije pronašao željenu.

“Evo ga! Zlatni pečatni prsten. Par zlatnih manžetni, ukrašenih rubinima. Par dugmadi za košulje, takođe zlato ukrašeno rubinima. Prodati su izvesnom gospodinu Mingisu Farkvaru iz Sajthila. Pa naravno, banka Farkvar. Nisu mnogo propatili između dva rata. Ako me sećanje ne vara, zgrnuli su silan novac finansiranjem naoružanja.”

“Dakle, one pripadaju Mingisu Farkvaru?” Maklejn podiže kese s manžetnama.

“Pa on ih je kupio. Međutim, ovde stoji da na kutiji treba da se ureže posveta. “Albertu Mingisu Farkvaru, za punoletstvo, 13. avgusta 1932.”

“Moramo da popričamo, Maklejne! U mojoj kancelariji!”

Maklejn zastade. Dugid je izašao iz kancelarije Makintajerove u trenutku kada su detektiv Makbrajd i on prolazili pored. Lagano se okrenuo ka njemu. “Da li je hitno? Imam važan trag u slučaju ritualnog ubistva.”

“Siguran sam da neko ko je mrtav šezdeset godina može da sačeka na pravdu dan-dva duže, inspektore.” Dugid je bio crven u licu, što nikada ne miriše na dobro.

“Ali njene ubice ne postaju mlađe. Voleo bih da uhvatim makar jednoga pre nego što umre.”

“Kako god, ovo je važno.”

“U redu, gospodine.” Maklejn se okrenu ka Makbrajdu i pruži mu kesice s manžetnama. “Odnesi ih u istražnu sobu. Pronađi sve što možeš o Albertu Farkvaru. Trebalo bi da postoji izveštaj o njegovoj smrti.”

Makbrajd uze kese i pohita niz hodnik. Maklejn ga je posmatrao taman toliko da ostavi željeni utisak, nakon čega krenu za Dugidom. Njegova kancelarija beše znatno veća od Maklejnove sićušne sobice, s dovoljno prostora za dve udobne stolice ijedan niski sto. Iako je hodnik bio prazan i tih, Dugid je zatvorio vrata, ali nije seo.

“Želim da znam pravu prirodu tvog odnosa s Džonasom Karstersom”, reče.

“Na šta mislite?” Soba se naizgled suzila oko ukočenog Maklejna, leđima okrenutom vratima.

“Znaš ti prokleto dobro na šta mislim, Maklejne. Prvi si stigao na mesto zločina, ti si pronašao telo. Zbog čega te je Karsters pozvao u svoju kuću?”

“Otkud znate da me je pozvao, gospodine?”

139

Dugid podiže jedno parče papira sa stola. “Zbog toga što imam transkript vašeg telefonskog razgovora. Koji se odigrao, dodaću, nekoliko sati pre njegove smrti.”

Maklejn je zaustio da pita otkud Dogidu transkript, kada se setio da je Karstersu poziv upućen iz stanice preko Makbrajdovog telefona. Naravno da je snimljen.

“Ako ste pročitali transkript, gospodine, onda znate da je Karsters želeo da potpišem neka dokumenta u vezi sa zaostavštinom moje bake. Pretpostavljam da me je pozvao na večeru jer je shvatio da ne bih imao vremena da ga u toku radnog vremena posetim u kancelariji.”

“Da li je to normalno ponašanje za jednog advokata? Mogao je da ti pošalje papire i preko kurira.”

“Da li je normalno da partner u prestižnoj advokatskoj kancelariji lično sprovodi izvršenje testamenta, gospodine? Da li biste očekivali da dođe na sahranu? Gospodin Karsters je bio stari prijatelj moje bake. Pretpostavljam da je smatrao svojom dužnošću da se lično poštara za njene poslove.”

“A poruke koje mu je prenela?” Dugid je gledao u papir. “0 čemu je tu reč?”

“Je li ovo zvaničan razgovor, gospodine? Ako jeste, zar ne bi trebalo da ga snimimo? U prisustvu još jednog službenog lica?”

“Naravno da nije prokleti zvanični razgovor, čoveče! Nisi osumnjičen! Prosto želim da znam u kojim je okolnostima došlo do otkrića.” Dugidovo lice se zacrvenelo.

“Ne vidim kakve veze testament moje bake ima sa tim.”

“Ne vidiš? Pa možda bi mogao da objasniš zbog čega je Karsters pre samo nekoliko dana promenio sopstveni testament?”

“Zaista ne znam o čemu pričate, gospodine. Tek pre nedelju dana sam ga upoznao. Skoro da ga nisam ni poznavao.”

Spustivši transkript razgovora na sto, Dugid uze drugi papir. Bila je to fotokopija prve stranice kakvog pravnog dokumenta čija slova behu umrljana faks-mašinom. Na vrhu je stajao broj faksa i ime pošiljaoca: Advokatska kancelarija Karsters i Vedel.

“Zbog čega je onda, dođavola, celokupno svoje bogatstvo ostavio tebi?”

140

35

Kada se Maklejn konačno vratio u svoju sićušnu istražnu sobu, Mrzovoljni Bob je čitao novine s nogama podignutim na sto, između kesa s dokazima.

“Jeste li u redu, gospodine? Izgledate kao da ste našli pola crva u svojoj jabuci.”

“Šta? A, ne. U redu sam, Bobe. Samo sam malo zatečen, to je sve.” Preneo je naredniku vesti.

“Upala vam kašika u med! Mogli biste da mi pozajmite koju funtu.”

“Nije smešno, Bobe. Ostavio mi je sve osim akcija. Zbog čega je, pobogu, to učinio?”

“Šta ja znam. Možda nije imao naslednika. Možda mu se oduvek dopadala tvoja baka pa je zaključio da je bolje da prepiše bogatstvo tebi nego azilu za životinje.”

Dopadala mu se baka. Bobove reči vratiše sećanja potisnuta skorašnjim događajima. Niz fotografija u praznoj spavaćoj sobi? Muškarac koji, iako nije njegov deda, liči na njegovog oca. Na njega. Da li je to mladi Karsters? Zaista, da li je? Ne. Njegova baka ne bi to učinila. Zar ne?

“Ali promenio ga je pre samo nedelju dana.” Maklejn je odgovorio kako na svoje, tako i na Bobovo pitanje. Pokušao je da se priseti razgovora koje je vodio sa starim advokatom od onog prvog telefonskog poziva, dan nakon bakine smrti. Ponašao se prijateljski, u početku čak poput strica. Međutim, na sahrani je delovao smeteno, čekao je nekoga. Potom je usledio i onaj neobični razgovor istog popodneva kada je ubijen. O čemu je tu reč? Kakve poruke mu je njegova baka naložila da prenese nakon njene smrti? Ili je pak sam Karsters želeo nešto da mu kaže? Nešto je mučilo starca. Sada nikada neće saznati šta.

“Ne znam zašto se žalite, gospodine. Retko kad čovek dobije novac od advokata.”

Maklejn je pokušao da se osmehne na tu šalu, ali mu nije uspelo. “Gde je detektiv Makbrajd?”

“Otišao je u redakciju Skotsmana. Rekao je da mora da potraži nešto u njihovoj arhivi.”

“O Albertu Farkvaru. Dobro. Kako napreduješ s Makridijem?” Spustivši novine, Mrzovoljni Bob sklonio je noge sa stola i uspravio se. “Pronašli smo predmete iz pet provala koje smo ispitivali. Nije sve što je prijavljeno tu, ali je svakako dovoljno da Makridija zatvorimo na duže. Takođe, momci iz tehničke službe pretresli su njegov kompjuter. Mislim da se neće izvući, iako ima baš skupog advokata.”

141

“Dobro. Šta je s manžetnom? Da li su tehničari pronašli adresu?” Mrzovoljni Bob pomerio je kese koje su se nalazile na stolu i izvukao nekoliko papira koje je prelistao dok nije pronašao odgovarajući.

“To je uzeto s adrese u Penikuku, pre nekih sedam godina. Izvesna Luiza Emerson.”

“Da li je krađa prijavljena?”

“Proveriću, gospodine.” Bob je odgegao do laptopa i pritisnuo nekoliko dirki. “Nema ničega u bazi podataka.”

“I pretpostavio sam. Uzmi auto, Bobe. Idemo na izlet van grada.”

Ušuškan u dolini i razdvojen vijugavom rekom Esk, Penikuk se nalazi petnaestak kilometara južno od grada. Maklejn se kroz maglu seća izleta do granice, na koje je vikendom odlazio s roditeljima, kada bi na putu ka lokalitetima stali na sladoled kod Đapetija. Do smrti bi se dosađivao kraj drevnih zdanja, ali je voleo da sedi na zadnjem sedištu očevog automobila i posmatra ogoljeni divlji krajolik, pre nego što bi ga uspavao ritam točkova na asfaltu i huk motora. Voleo je i taj sladoled. Od tada se varoš proširila po brdima i dalje na sever, ka vojnim barakama. Glavna ulica pretvorena je u pešačku zonu, dok je Đapeti odavno zamenjen ogromnim bezličnim supermarketom.

Kuća koju su tražili bila je malo izvan varoši, na starom putu za crkvu, koji vodi ka Pentlandskim brdima. Odvojena od druma prostranim vrtom i okružena zrelim drvećem, sagrađena je od tamnocrvenog kamena peščara, s visokim prozorima i kosim krovom; najverovatnije je reč o svešteničkoj kući, iz perioda kada se od njih očekivalo da imaju hrpu dece. Nakon što je automobil prošao dugački šljunkoviti prilaz i zaustavio se pred tremom od teškog kamena, jedan čopor kučića izlete iz kuće uzbuđeno kevćući.

“Sigurni ste da je bezbedno?”, upita Mrzovoljni Bob kad je Maklejn otvorio vrata. Dočekalo ga je more vlažnih njuški i laveža.

“Brini se onda kada ne ispuštaju nikakav zvuk, Bobe.” Sagnuo se i ponudio svoju šaku kao žrtvu koju treba pronjuškati i liznuti. Ne dirajući pojas, narednik je ostao na svom mestu, iza zatvorenih vrata.

“Ne bojte se, grizu samo kada su gladni.”

Maklejn podiže glavu i ugleda jednu korpulentnu gospođu u gumenim čizmama i somotskoj suknji. Bila je u poznim pedesetim, s baštenskim makazama u jednoj ruci i drvenim korpom u drugoj.

“Dandi dinmont terijeri, zar ne?” Maklejn pomazi jednog po glavi.

“Tako je. Lepo je videti obrazovanog čoveka. Kako mogu da vam pomognem?”

“Inspektor Maklejn iz Lodijanske i granične policije.” Izvadio je svoju legitimaciju i sačekao da žena stavi naočare koje su joj visile oko vrata.

142

Pogledavši sitnu fotografiju, zbunjeno se zagledala u Maklejna. “Da li dugo živite ovde, gospođo...”

“Džonson, Emili Džonson. Nisam iznenađena što me ne prepoznajete, inspektore. Koliko je prošlo od kada sam vas poslednji put videla? Trideset godina?”

Skoro trideset tri, a njemu nije bilo ni punih pet. Nakon što je sahranio majku i oca na Mortonholu. Gospode, koliko je svet nekada mali.

“Mislio sam da ste se preselili u London nakon avionske nesreće.”.

Tu informaciju je saznao godinama kasnije. U onoj neobičnoj fazi kada je, kao tinejdžer, besomučno razmišljao o smrti svojih roditelja, skupljajući sve podatke koje je uspevao da pronađe o njima i ostalima koji su poginuli u toj avionskoj nesreći.

“U pravu ste. Međutim, pre sedam godina nasledila sam ovu kuću. Umorila sam se od Londona i zaključila da je pravo vreme za selidbu.”

“Niste se ponovo udali. Nakon...”

“Nakon što je moj svekar ubio mog supruga i vaše roditelje u svom glupavom avionu? Ne, nisam. Nisam imala snage da ponovo prođem kroz sve to.” Pogledala ga je natmureno, skoro namršteno. “Ali sigurno niste došli da se prisećate prošlosti, inspektore. Na kraju krajeva, niste ni očekivali da ćete me sresti ovde. Šta vas, dakle, dovodi?”

“Provala, gospođo Džonson. Dogodila se nakon smrti izvesne Luize Emerson.”

“Luiza je bila Tobijeva rođaka. Bila je udata za Bertija Farkvara. Stari Mingis im je kupio ovu kuću kao svadbeni poklon. Zamislite to. Odbacila je muževljevo prezime nakon Bertijeve smrti. Ranih šezdesetih, rekla bih. Gadno je to bilo. Ušljemao se i naleteo kolima na autobusku stanicu. Do kraja života je živela ovde, sama. Tek sam docnije saznala da je meni prepisala kuću. Valjda nije imala kome drugom da je ostavi.”

“To znači da su stvari Alberta Farkvara bile ovde?”

“Svakako. Većina je i dalje tu. Farkvarovi nikada nisu morali da prodaju stvari da plate kiriju, ako shvatate šta želim da kažem.”

Maklejn pogleda najpre ogromnu kuću, a zatim i jedno izdvojeno manje zdanje – preuređenu staju. Iz široke garaže virila je maska novog rendž rovera. Novac se prosto lepi za neke ljude; toliko su bogati da i ne primete kada ih opljačkaju. Da li je on takav? Da li će postati takav?

“Gospođo Džonson, da li znate da je kuća obijena?”

“Bože, ne. Kada?”

“Pre sedam godina. Četrnaestog marta. Na dan sahrane gospođe Emerson.”

“Pa, prvi put čujem za to. Kuću sam dobila tek jula te godine; trebalo je najpre rešiti hrpu papirologije. To me je i dovelo nazad u Škotsku. A kada

143

sam se vratila, shvatila sam koliko sam, zapravo, s vremenom zamrzela London.” Gospođa Džonson zastade da dođe do vazduha i začkilji. “Ali kako znate da je bilo provale, inspektore?”

“Uhvatili smo provalnika u trenutku kada je pokušavao da obije drugu kuću. Beležio je svoje provale i čuvao uspomene na svaku.”

“Vrlo glupo s njegove strane. Šta je odneo odavde?”

“Nekoliko manjih predmeta, uključujući i jednu zlatnu manžetnu koja je, kako smo otkrili, pripadala Albertu Farkvaru.”

“Da li je to je važno?”

“To bi mogao biti dokaz kojim ćemo rešiti jedno naročito užasno ubistvo.”

“Izgledalo je kao da se poznajete. Jeste li dobili ono zbog čega ste došli?” Maklejn je proučavao drum, vozeći patrolno vozilo natrag ka gradu. Mrzovoljni Bob tokom razgovora nije mrdnuo iz automobila.

“Gospođa Emili Džonson bila je udata za Endrua Džonsona čiji je sin, Tobajas, upravljao avionom koji je 1974. godine pao na obronke planine Ben Makdui. Osim njega, poginuli su i njegov sin i moji roditelji.” Izložio je činjenice, pitajući se zbog čega ga uporno progone. “Poslednji put sam je video na njihovoj sahrani.”

“Gospode! Koja je verovatnoća da se tako nešto dogodi?”

“Veća nego što misliš, Bobe.” Maklejn mu je objasnio komplikovane veze koje povezuju sadašnjeg vlasnika s Bertijem Farkvarom.

“Dakle, smatrate da je Farkvar onaj kojeg tražimo?”

“Jedan od njih. Pitao sam gđu Džonson da li prepoznaje nadimak Tuts, ali joj ništa ne znači. Doduše, rekla je da će pogledati da li na tavanu ima starih fotografija i drugih stvari. Otkrila mi je još jedan zanimljiv podatak.”

“Je li? Koji?”

“Farkvar i Tobajas Džonson bili su stari prijatelji. Zajedno su bili u vojsci u Drugom svetskom ratu, u nekakvoj grupi specijalaca u Zapadnoj Africi.” Nakon toga su ćutali neko vreme, dok je Maklejn vozio kraj Rozlina i tamošnje zagonetne kapele; kraj Lounheda i plavog zdanja Ikeinog skladišta, čiji je parking bio prepun željnih kupaca; ispod obilaznice i potom kroz Berdihaus; i naposletku uzbrdo ka Mortonholu, Liberton beju i centru grada. Dok su prolazili pored ulaza u krematorijum, iznenada je zakočio i skrenuo kroz kapiju, ne obazirući se na trubljenje automobila iza njih. Mrzovoljni Bob naleteo je rukama na tablu, udarivši nogama u prostor predviđen za suvozača.

“Isuse! Sledeći put me upozori!”

“Oprosti, Bobe.” Maklejn se zaustavio na slobodnom mestu na parkingu, ugasio motor i bacio ključeve suvozaču. “Odvezi automobil u stanicu,

molim te. Moram nešto da obavim ovde.”

144

36

Sačekavši da se automobil udalji, Maklejn je potražio upravnika. Nekoliko trenutaka kasnije hodao je od krematorijuma ka prostoru koji ga okružuje držeći jednostavnu malu urnu od terakote. Ubrzo je pronašao mesto koje je tražio. Osetio je, donekle, i grižu savesti zbog toga što ga čitave tri godine nije posetio. Ploča je počela da se krivi, verovatno usled aktivnosti korenja drveća. Na ploči je stajalo ime njegovog dede i godina smrti, ispod čega se nalazila praznina. Ispod nje – imena njegovih roditelja. Dve godine razdvajale su njihove rođendane, ali je smrt nastupila istog dana. Onog dana kada se avion u kojem su bili srušio na obronke planine južno od Invernesa. Iako zamišlja da su se u tom trenu držali za ruke, zapravo ih je jedva poznavao.

Neko je iskopao omanju rupu u dnu ploče i na trenutak ga je preplavio bes zbog činjenice da je neko na takav način oskrnavio mesto na kojem počivaju njegovi roditelji. Utom se setio zbog čega je tu. Setio se zbog čega je došao. Pogledao je urnu. Jednostavna, funkcionalna, neukrašena. Nalik na ženu čije ostatke sadrži. Suzdržao se da je ne otvori i zaviri unutra. To je njegova baka. Svedena na hrpu pepela, ali je i dalje njegova baka. Žena koja ga je odgajila, hranila, čuvala i volela. Mislio je da se davno pomirio s njenom smrću, još onda kada je prihvatio činjenicu da se neće oporaviti od moždanog udara. Međutim, kada je ugledao porodičnu grobnicu, imena na ploči i prostor na kojem će dodati njeno ime, konačno je shvatio da je više nema.

Osetio je suvo tlo pod drvećem kada je kleknuo i smestio teglu u rupu. Uklonjena zemlja bila je u gomili sa strane, prekrivena zelenom ceradom, za slučaj da prizor ogoljene zemlje uvredi ili uznemiri ožalošćene. Neko će, nesumnjivo, doći da vrati zemlju, ali u tome ima nečeg pogrešnog. Uvredljivog. Maklejn je potražio lopatu, ali je osoba koja je iskopala rupu odnela oruđe sa sobom. Zato je pažljivo uklonio ceradu, i kleknuvši na pepeo svojih mrtvih roditelja, golim rukama vratio mekanu suvu zemlju u rupu.

“Ester Morison bila je valjana žena.”

Maklejn ustade i okrenu se jednim hitrim pokretom, usled kojeg mu bol prostruja kičmom i vratom. Iza njega je stajao stariji gospodin u dugačkom crnom kaputu, uprkos avgustovskoj vrućini. U čvornatoj šaci držao je tamni šešir širokog oboda, oslanjajući se svom težinom na štap za hodanje. Iako je imao gustu sedu kosu, prvo što je zapalo Maklejnu za oko beše njegovo lice. Nekada ponosne i oštre crte lica unakazila je nekakva užasna nesreća, nakon koje su ostali ožiljci i loše presađena koža. Lice koje ne biste mogli da zaboravite, koliko ožiljke, toliko i te prodorne oči. Ipak,

145

koliko god da se trudio, nije uspeo da se seti otkud mu je poznato.

“Poznavali ste je, gospodine...”, upita.

“Spenser.” Čovek skinu kožnu rukavicu i pruži ruku. “Gavin Spenser. Da, poznavao sam Ester. Davno. Čak sam je i prosio, ali me je Bil pretekao.”

“Nikada u životu nisam čuo da je neko mog dedu oslovio sa Bil.” Maklejn obrisa dlan o odelo i rukova se sa čovekom. “Entoni Maklejn”, dodao je. “Policajac, da, čuo sam za vas.”

“Niste bili na sahrani?”

“Ne, ne. Godinama živim u inostranstvu. Uglavnom u Americi. Tek sam prekjuče čuo vest.”

“Odakle poznajete baku?”

“Upoznali smo se na fakultetu. Mora da je bila trideset treća. Ester je bila sjajna studentkinja medicine, s kojom su svi želeli da budu. Slomila mi je srce kada je izabrala Bila, ali to je sada praistorija.”

“Prešli ste čitav put da biste joj odali poslednju poštu?”

“Da, naravno. Pravi ste detektiv.” Spenser se osmehnu, naboravši ožiljke. “Zapravo, imam i neki nedovršen posao za koji moram da se pobrinem. Znate kako je to kada upravljate drugima; uvek provedete dvostruko više vremena sređujući njihove brljotine.”

“Poznavao sam slične ljude, ali je većina mojih kolega pouzdana.”

“Onda ste srećan čovek, inspektore. Izgleda da ovih dana većinu svog vremena provodim ispravljajući tuđe greške.” Spenser coknu. Iz džepa na kaputu izvadio je tanku srebrnu kutijicu. Iz svežnja posetnica izvukao je jednu i pružio je Maklejnu. “Ovo je moja adresa u Edinburgu. Ostaću nedelju-dve. Potražite me, da popričamo o vašoj... baki, je li? Ko bi rekao.”

“Voleo bih to, gospodine.” Maklejn se ponovo rukovao sa Spenserom.

“Pa odoh ja sad”, reče Spenser vraćajući šešir na glavu. “Posao čeka. Ionako vas ovde treba ostaviti malo nasamo.” Udaljio se iznenađujuće hitro i agilno za čoveka njegovih godina, mašući štapom u ritmu neobaveznog zvižduka.

Maklejn se do grada vratio patrolnim vozilom iz stanice u Haudenholu. Policajac za volanom ponudio je da ga odveze do centra, ali je Maklejn znao da će ga tamo čekati hrpa izveštaja o prekovremenom radu. Posledica zatvaranja stanice Vejverli na čitavo jutro. Želeo je da razmisli o svemu, trebalo mu je malo prostora te je rekao da ga odbace do Grejndža, odakle je pešačio do bakine kuće. Kako baterija njegovog telefona i dalje nije mogla da izdrži duže od pola sata, neko vreme bi mogao da uživa u miru i tišini. Platiće zbog toga kasnije, razume se, ali zar nije uvek tako?

Čim je otvorio zadnja vrata, znao je da nešto nije kako treba. Kosa na

146

vratu mu se nakostrešila. Osetio je miris koji nije uspeo da prepozna; možda dašak parfema, ili je neko prosto nedavno prošao tuda. Niko nije trebalo da bude unutra od kada je tim policajaca odveo Makridija u stanicu. Nakon toga je zaključao i nije imao vremena da se vrati. Nije imao vremena ni da zameni brave. A Makridi je sada na slobodi. Slobodan čovek kojem su se zamerili. Prokletstvo! Maklejn je nemo stajao, osluškujući da li je neko u kući. Ništa se nije čulo.

Oslonivši se na svoj njuh, pratio je skoro neprimetan miris. U hodniku je bio snažniji, iako se u biblioteci i trpezariji nije osećao. Tiho je obišao sprat prazne kuće, zagledajući u sobe koje su bile netaknute od njegove poslednje posete, pa ipak potpuno drugačije. Soba u kojoj je odrastao bila je baš kako je se seća. Krevet suviše uzan za udoban san i izbledeli posteri na zidu u velikim staklenim ramovima, kojih se sada stideo. Sav nameštaj je na mestu – ormar, komoda, velika viseća polica – ali je drvena stolica, inače ušuškana ispod stola, bila pomalo izvučena i pomerena. Da li ju je zaista tako ostavio? Uzgred, kada je poslednji put bio ovde?

U kupatilu se miris, iako i dalje slabašan, najviše osećao; dovoljno da podseti na nešto neodređeno. Refleksno je posegao za džepovima na sakou, tražeći rukavice od lateksa. Kako ih nije bilo, uzeo je maramicu, pazeći da ne upropasti potencijalne otiske prstiju. U ormariću je zatekao sve što bi mu bilo potrebno ako bi prespavao, iako nije siguran koliko je četkica za zube stara. Izuzev bočice analgetika od pre koju godinu, kada se kod bake oporavljao od prostrelne rane zbog koje je unapređen u narednika – ništa vredno pomena. Osim tog mirisa.

Maklejn podiže dasku WC šolje. Nije bilo ničega osim ustajale vode i naslaga kamenca, koje su pokazivale kako se nivo vode poslednjih meseci postojano smanjivao. Nagonski je posegao za ručkom ne bi li pustio vodu, nakon čega se zaustavio, svestan užasne pomisli koja mu prođe kroz glavu. Tanak sloj prašine prekrivao je kadu i dasku WC šolje, dok je poklopac vodokotlića bio sjajan i čist. Vratio se u sobu i iz fioka uzeo još jednu maramicu. Miris kedra i kuglica protiv moljaca u trenu je sasvim odagnao onaj drugi blaži vonj. Zaštitivši prste obema maramicama, pažljivo je skinuo poklopac kotlića i položivši ga na pod pogledao unutra.

Ništa. Šta mu je bilo na pameti? Da će neko podmetnuti nekakve inkriminišuće dokaze u kući njegove bake? Da će neko pokušati da mu smesti? Izgleda da ga je konačno sustigao pritisak posla. Od umora je postao paranoičan.

Tek kada je krenuo da podigne porcelanski poklopac, primetio je kako ne stoji postojano na podu. Lagano ga je okrenuo.

Nekakav braon paket obavijen plastikom bio je zalepljen s unutrašnje strane.

147

37

“Čoveče! Imate pravu palatu, gospodine!”

Detektiv Makbrajd stajao je u hodniku, u dnu širokog stepeništa, gledajući ka staklenoj kupoli na krovu iznad drugog sprata. Ostavivši ga da bulji, Maklejn se okrenu i šapnu Mrzovoljnom Bobu.

“Jesi li siguran da je pametno uvlačiti ga u ovo?”

“Mislite da nije pouzdan, gospodine? Dobar je to momak”

“Nije stvar u tome”, reče Maklejn, iako je pomalo sumnjao. Trebalo je da pozove Odeljenje za narkotike, načelnicu, koga god da se setio. Međutim, ako bi dozvolio zvaničnim kanalima da preuzmu, u najmanju ruku bio bi suspendovan s tekućih slučajeva na neodređeno vreme. Sve dok ga ne skinu sa spiska osumnjičenih. Čak bi i u tom slučaju nosio teret oko vrata do kraja karijere – inspektor kojem su pronašli kilogram kokaina u vodokotliću. Mnogo je bolje da što manje ljudi sazna; sam će sprovesti istragu, iako pretpostavlja ko se krije iza svega ovoga.

“Ono što me brine je njegova detektivska karijera, ukoliko se pročuje da je bio ovde.”

“Je li, a ja se ne računam?” Mrzovoljni Bob je izgledao tobože uvređeno. “Ne brini za malog. Sam se prijavio.”

Maklejn pogleda mladog detektiva, pitajući se čime je zaslužio takvu lojalnost.

“Odužiću mu se ako budem mogao. Obojici”, reče Maklejn. Mrzovoljni Bob se samo nasmejao i lagano ga gurnuo u rebra.

“U redu, gospodine. Dakle, gde je? Prolazi nam dragoceno vreme koje bi trebalo provesti u piću.”

“Na spratu.” Maklejn ga povede. Sva trojica prođoše kroz njegovu sobu i uđoše u kupatilo. Na podu je netaknut ležao poklopac vodokotlića sa sumnjivim paketom.

“Jesi li poneo pribor za uzimanje otisaka?”, upita Maklejn Boba, koji im je delio gumene rukavice.

“Svakog trenutka bi trebalo da stigne”, odgovori Bob. Utom neko pozvoni, kao poručen. “Ko?”

“Em”, reče Mrzovoljni Bob.

“Em? Ema Berd? I njoj si rekao za ovo?”

“Ona je stručnjak za uzimanje otisaka i može da nabavi pribor a da niko ništa ne posumnja. Štaviše, sve što otkrije može da ubaci u bazu podataka. Pritom je nova. Nikome ne polaže račune. Bar ne za sada.”

148

Ponovo se začulo zvono. Iako je zvuk bio identičan, nekako je zvučalo nestrpljivije, kao da zahteva odgovor. Iako Maklejn nije želeo da uključi Berdovu u sve ovo, još manje nego Makbrajda, verovao je Mrzovoljnom Bobu. Izuzev očite greške u vidu gospođe Bob, uglavnom dobro procenjuje ljude. Uz to, tačno je da im treba i stručnjak za forenziku. Ustao je i otišao da otvori vrata.

“Nisam znala da inspektori tako dobro zarađuju. Mogu li da uđem?” Ema Berd je bila u civilu; izbledele farmerke i široka majica. Preko jednog ramena nosila je foto-aparat, koji nije uspevao da izbalansira težinu teške aluminijumske torbe s priborom za uzimanje otisaka.

“Hvala što si došla. Zaista to cenim. Dozvoli da ti pomognem.” Maklejn je uzeo torbu i poveo je hodnikom ka stepeništu. Njeni koraci odjekivali su pločicama. Okrenuvši se, video je da nosi crne kožne kaubojske čizme; nije baš obučena za mesto zločina.

“Bob je rekao da je hitno. Da li je trebalo da se presvučem?”

“Ne, u redu je. Samo, nisam mislio da si tip koji voli kaubojski ples.” Maklejn oseti kako mu vrhovi ušiju crvene. “Ovuda.” Poče da se penje uz stepenice.

“Pravac spavaća soba. Volim kad je muškarac direktan.” Ema je bacila pogled na njegov krevet. “Doduše, malo je uzan za moj ukus.” U kupatilu, Mrzovoljni Bob je otvorio paket i zbunjeno se zapiljio u njegov sadržaj.

“Izgleda kao kokain, gospodine. Ne mogu da tvrdim bez opreme za testiranje, ali ako ne čuvate talk u vodokotliću, biće da je kokain. Ovo vredi silan novac. Desetine hiljada funti. Ko bi bacio toliko novca samo da bi vam smestio?”

“Otvoren sam za predloge, ali cenim da je reč o osobi koja može da priušti skupo adaptiranje skladišta u Litu.”

“Imate pravo. Moraćemo da otkrijemo odakle je ovo došlo, što znači da će neko morati negde da ga pronađe.”

“Ne nužno”, reče Ema. “Mislim da ću moći da testiram uzorak bez prijavljivanja. Neki radnici u laboratoriji su mi i više nego dužni, te mislim da ćemo moći da test zavedemo kao kalibraciju.”

“Učinila bi to za mene?” Iako je bio zahvalan, Maklejnu baš i nije bilo jasno zbog čega je stala na njegovu stranu.

“Naravno. Ali nije besplatno.”

“Imaš li štogod na umu?” Spustio je pogled na paket kraj vodokotlića. Neke stvari ne bi učinio. Ni po cenu svog posla. Ni po cenu svoje slobode. Isprativši njegov pogled, Ema se nasmejala.

“Mislila sam na večeru.”

Maklejnu je toliko laknulo što ne želi drogu, da mu je trebalo nekoliko trenutaka da shvati šta je zaista tražila. Kraj njega, Bob se prigušeno

149

zakikotao, dok je Makbrajdu očito bilo neprijatno. Verovatno nije ovako zamišljao posao detektiva.

“U redu, ali ne večeras, nažalost. Osim ako picu i pivo u društvu ove dvojice ne računaš kao večeru.”

“To nikako ne računam u večeru.”

“Nisam ni mislio.”

Bila je prošla ponoć kada su završili s detaljnim pretraživanjem kuće. Ne zadovoljivši se skrivanjem kokaina u vodokotliću, Maklejnov tajanstveni dobrotvor je takođe sakrio i jednu vreću s novcem u aparat za vodu na tavanu; stare dvadesetice i desetice u vrednosti od nekoliko hiljada funti u neobeleženom vodootpornom paketu.

Ema je otkrila pet delimičnih otisaka, uglavnom oko zadnjih vrata i u kupatilu. Jednu obećavajuću mrlju skinuli su i s uglačanog belog prostora oko vrata tavana, blizu jedne glave eksera u zidu, koja je možda pocepala kakvu gumenu rukavicu. Izgledalo je kao da je neko pokušao da je obriše oštrom krpom, što je pobudilo sumnje. Osim toga, kuća je bila puna otisaka, uglavnom Maklejnovih.

“U kući postoji alarm, zar ne?”, upitala je Ema Berd dok su sedeli za kuhinjskim stolom i jeli picu, ispijajući poslednje boce piva iz podruma. Poput svega ostalog u kući, rok im je istekao pre osamnaest meseci, ali niko nije mario.

“Da, ali nisam siguran da je dobar. Kako sam čuo, u Pensteminu je zbrka, pokušavaju da shvate šta je Makridi učinio njihovom sistemu. Počinjem da žalim što sam baš ja uhvatio tog skota.”

Mrzovoljni Bob se zavalio u stolici i duboko uzdahnuo. “Misliš da te toliko mrzi da bi ti priredio sve ovo? Pobogu, on nije siromašan, ali ovo je malo previše, zar ne?”

“Da li ti neko drugi pada na pamet?”

Tišina koja je zavladala za stolom bila je dovoljan odgovor.

“Uporediću one delimične otiske s njegovim odmah ujutru.” Ema pogleda na sat. “To jest danas. Morala bih da krenem.” Odgurnula je stolicu i ustala. Maklejn je isprati do vrata.

“Hvala ti za ovo, Ema. Znam da rizikuješ time što si mi pomogla.”

“Vala baš. Ali poznajem kokainske ovisnike – nisi taj tip. Što se novca tiče, imaš ovu kućerinu, šta će ti?”

“Da, nadam se da to nikom drugom neću morati da dokazujem. Siguran sam da razumeš koliko bi nezgodno bilo da se ovo pročuje. Za sve nas.” Osmehula se i oko očiju joj se pojaviše sitne bore. “Ne brini, neću ni zucnuti. Ali duguješ mi večeru, očekujem svece.”

Dok je odlazila, Mrzovoljni Bob i Makbrajd mu se pridružiše na pragu.

150

“Oprezno s njom”, reče Bob. “Svašta se priča o njoj.”

“Ti si je doveo ovamo”, poče Maklejn, ali potom ugleda sve veći smešak na Bobovom licu. “Hajde, idite kući.”

Posmatrao je kako odlaze u noć, nakon čega se vratio u kuhinju. Kokain i novac bili su na stolu, zajedno s preostalim komadima pice. Jedno će valjati i hladno, za doručak, ali problem je ono drugo. Maklejn pogleda na sat na kuhinjskom zidu; kasno je, ali ne previše. Ne za ovo. Uostalom, čemu služe prijatelji ako čovek ne može da ih probudi u sitne sate?

Tri puta je zvonilo pre nego što se javio. Fil je zvučao pomalo zadihano; Maklejn ne želi da nagađa, imajući u vidu legendaran prezir koji njegov bivši cimer ima prema vežbanju.

“File. Oprosti što zovem ovako kasno. Treba mi jedna usluga.” Maklejn je u ruci držao paket kokaina obmotan plastičnom folijom. “Da li bih mogao da pozajmim peć iz tvoje moderne laboratorije?”

* * *

Kada su se sreli na zadnjem ulazu u laboratorijski kompleks, Maklejna je začudilo što je s Filom zatekao i Rejčel. Nesumnjivo je bila prisutna kada je pozvao svog prijatelja, ali nije bilo potrebe da pođe s njim, zar ne? U ovo doba bilo bi joj udobnije da je ušuškana u krevetu, makar i sama.

“Hvala ti za ovo, File.” Maklejn podiže vreću. Iznenadilo ga je koliko su kilogram kokaina i pedeset hiljada funti u neobeleženim novčanicama zapravo teški. Pogotovo kada ih nosite ulicama u sitne sate. Isprva je pomislio da pozove taksi, ali je zaključio da je bolje imati što manje svedoka. “Ne znam o čemu se radi”, reče Fil. “Ubi nas neizvesnost, Toni.”

“Da, znam. Možemo li unutra?” On klimnu glavom ka vratima, želeći da se što pre udalji od sveprisutnog pogleda sigurnosnih kamera.

“Da, naravno.” Fil ukuca kod na tastaturi kraj vrata koja se otvoriše. Unutra, laboratorijska skladišta behu u polumraku. U tišini su se popeli uz stepenice, nakon čega su, prošavši kroz prostoriju ispunjenu skupocenom opremom, koja je zujala, konačno ušli u Filovu kancelariju. Maklejn se donekle opustio tek kada su se vrata za njima zatvorila. Spustio je torbu na sto i ispričao im čitavu priču.

“Ovaj, zar ne bi trebalo da prijaviš ovo policiji?”, prekinu Rejčel neugodnu tišinu koja je zavladala.

“U najboljem slučaju bi me suspendovali na šest meseci, dok ne provere sve u vezi sa mnom. Čak i kada ne bi pronašli ništa nepovoljno, do kraja karijere bih ostao upamćen kao pandur s kilogramom kokaina i pedeset soma u steku.”

151

“Nije valjda toliko strašno?”, upita Fil.

“Ne znaš ti pandure, File. Ovo obavezno završi u dosijeu, kakav god bio ishod. Nešto bi mi pronašli, iako nikakvih tajni nemam. Ako su ovo ostavili u bakinoj kući, u mom stanu će biti nešto drugo. Verovatno ima sijaset doušnika spremnih da troše svačije vreme tvrdeći da sam činio svakakve stvari, koje bi se naposletku ispostavile netačnim.”

“Ali... zbog čega?” Rejčel se odmaknu od zida, otvori torbu i podiže svežanj novca.

“Nemam pojma.” Maklejn slegnu ramenima, pomalo teatralno. “Mora da sam nekog opasno iznervirao.”

“Dakle, hoćeš da spališ sve ovo?”, upita Fil. “Želiš da spališ pedeset hiljada funti kojima se ne može ući u trag?”

“Želim da uništim drogu. To svakako. Voleo bih da se rešim i novca. Iskreno, nemam pojma da li je ukraden. Samo znam da nije obeležen.”

“Šteta. Mislim, šta ako mu se zaista ne može ući u trag? Ako ga nikada ne bi pronašli, onaj ko ga je podmetnuo zaista bi popizdeo.”

Maklejn pogleda novac koji je Rejčel držala. Došao je ovamo da sve uništi; novac mu nije potreban. S druge strane, možda bi mogao da se iskoristi u dobre svrhe; bilo bi neke ironije u tome, kada bi uspeo da se izvuče.

“U redu, daj mi svežanj.” Novac je bio čvrsto umotan. Još uvek je bilo sivkaste prašine na mestima gde je Ema tražila otiske. Pažljivo je skinuo foliju i uzeo prvi svežanj zalepljen papirom. “Rejčel, možeš li da zapišeš nekoliko serijskih brojeva koje ću pročitati?”

Prošlo je deset minuta kada je Maklejn zaključio da ima dovoljno. Nasumice je izvukao novčanice kako bi proverio da li je reč o falsifikatima, nakon čega je ponovo zamotao svežanj i pružio ga Filu. Rejčel mu pruži papir sa serijskim brojevima.

“Proveriću što pre da li su kradene i prave. Do tada, niko ne sme ni da ih pipne. Sakrij ih negde gde ih niko neće pronaći. Poslednje što želite jeste da vas uhvate sa sumnjivim novcem. Ako se ispostavi da je čist, platite njime svoje venčanje.”

“Zar ga ne želiš?”, upita Fil.

“Ne baš, ne. Uzgred, čestitam!”

“Molim?”

“Na veridbi. Primetio sam da se niste usprotivili kada sam pomenuo vaše venčanje.”

“File, dogovorili smo se da nećemo nikome reći dok ne doktoriram!” Rejčel pocrvene i lupnu ga po ramenu.

“Ne brini, Rejčel. Neću zucnuti dok zvanično ne objavite veridbu.” Maklejn se naceri, osetivši se veselo prvi put za dvadeset četiri sata. “A

sada, da spalimo drogu.”

152

38

Zora je već neko vreme bojila nebo u sivo kada je Maklejn ušao na prednja vrata zgrade u Njuingtonu. Oči mu behu suve od nedostatka sna, zbog čega je bio iscrpljen i razdražljiv. Spaljivanje kilograma kokaina, pa makar i u peći za bezbedno uklanjanje opasnog otpada, trajalo je iznenađujuće dugo. A kako je morao da pronađe i mesto na kome će sakriti novac dok ga ne proveri, nije ni oka sklopio. Nadao se da će ga šetnja gradom razbuditi, ali samo je pogoršala stvar.

“Da li vas je prijatelj pronašao na kraju?”

Prenuvši se, Maklejn se okrenu i ugleda staru gospođu Makačon kraj odškrinutih vrata u dnu kamenih stepenica. Nije mu bilo do tračarenja o stanarima – sve što je želeo jeste da se okupa i da, ako uspe, odrema dva sata pre nego što krene na posao. Automatski se osmehnuo, klimnuo glavom i s grižom savesti krenuo uz stepenice. Tek tada je shvatio šta je rekla. “Moj prijatelj?”

“Preksinoć, mislim. Bilo je baš kasno, ali vi policajci stalno odlazite i dolazite u sitne sate.”

Preksinoć. One noći kada je neko podmetnuo dokaze u kući njegove bake. Nedugo pošto je Fergus Makridi pušten uz kauciju. Nedugo pošto je Džonas Karsters ubijen.

“Da li ste pričali s njim, gospođo Makačon? Da li vam se predstavio?”

“Ne, dušo. Sedela sam u predsoblju i štrikala. Znate kako je kad čovek ostari. San je za mlade. Ne znam koliko je sati bilo, ali mora da je prošla ponoć, jer autobusa odavno nije bilo. Utom je taj mladić prišao i pozvonio.”

“Kako znate da je zvonio kod mene?”

“Pa svako zvono ima drugačiji zvuk. Bilo kako bilo, krenuo je pravo ka stepeništu. To mi je bilo čudno, jer nisam čula da ste otvorili vrata. Potom sam se setila kako ih studenti odškrinu kad krenu u pab. Ali oni su se već bili vratili. Sigurna sam da su ih lepo zatvorili. Ali ne znam više ni sama.”

“Da li se dugo zadržao?”

“Ne. Bio je na pola stepeništa kada je jedan student izašao i počeo da viče na njega. Znate kakvi su kad popiju.”

Zna. Koliko je samo puta morao da podseća galamdžije u zgradi da na poslednjem spratu stanuje policajac koji ne voli da mu remete san.

“Pojurio je niz stepenice. Mislim da me nije ni primetio, toliko je bio brz. Prepala sam se.”

Maklejn pogleda staricu. Živi u stanu u prizemlju otkako se doselio. Verovatno je tu provela čitav život. Nikada nije upoznao gospodina

153

Makačona, ali pretpostavlja da je odavno umro. Istina, ne zna ništa o njoj, osim da je stara, da voli da zna šta se događa u zgradi i da je sve lošijeg zdravlja.

“Ne brinite, gospođo M”, reče, pokušavajući da je umiri. “Važno je samo da je neko došao juče, u ranim jutarnjim časovima. To želite da mi kažete?”

Starica klimnu glavom.

“Da li ste ga videli? Da li ste mu videli lice?”

Starica ponovo klimnu glavom.

“Da li biste ga prepoznali na fotografiji?”

Gospođa Makačon zastade. Obično vesela i pozitivna, sada je izgledala zabrinuto.

“Nisam sigurna da bih mogla toliko dugo da budem van kuće. Mačke...”

Maklejn je znao da su mačke savršeno sposobne da se brinu o sebi, ali je oćutao.

“Možda bih mogao da vam donesem fotografije, gospođo M. Mnogo biste mi pomogli ako biste identifikovali tog čoveka.”

“Ne mogu da ti dopustim da ponovo privedeš Makridija bez konkretne optužnice.”

Maklejn je stajao ispred kancelarije Džejn Makintajer, ne usuđujući se da se približi. Stigavši u kancelariju, prvo što je uradio bilo je da od dežurnog narednika zatraži da privede Makridija na razgovor. Verovatno nije trebalo da viče na Pita kada je odbio. Na kraju krajeva, on samo izvršava naređenja.

“Ukrao je manžetnu Bertija Farkvara. Moram da saznam da li je još nešto odneo odande.”

“Ne, Toni. Ne moraš.” Makintajerova ostade za svojim stolom. Iritantno mirna i trezvena, prokleta bila. “Znaš odakle mu. Uostalom, koliko razumem, identifikovao si i osobu kojoj je manžetna pripadala. Svaka čast za posetu juveliru.”

“Motao se oko mog stana.”

“To ne znaš. Sve što imaš je tvrdnja jedne zbunjene starice da je neko Makridi ili neko drugi – došao da te traži.”

“Ali moram...” Mora da ga pita da li je podmetnuo kilogram kokaina u kući njegove bake. Šta je još ostavio u njegovom stanu, što nije uspeo da pronađe?

“Moraš da ga ostaviš na miru, eto šta moraš.” Makintajerova izvadi naočare za čitanje i protrlja nos. Možda se ni ona nije naspavala. “Imamo sve potrebne dokaze. Uhvatili smo ga na delu, s hrpom ukradene robe u njegovoj kući. Ali već je podneo zvaničnu žalbu protiv tebe zbog upotrebe neprimerene sile. A njegov advokat proverava i proceduru za dobijanje

154

naloga za pretres.”

“On...” Maklejn uskoči sebi u usta. “Šta?”

“Ako mu prođe makar jedna tužba, slučaj će nam biti na klimavim nogama. Sudija bi mogao da odluči da je reč o primanju ukradene robe. Koliko ga ja poznajem, dobio bi uslovnu kaznu.”

“Ali ne može to da učini. To malo govno je provalilo u kuću moje bake.”

“Znam, Toni. Da je po mome, bio bi u pritvoru do suđenja. Međutim, on ne samo da ima novca za najbolje advokate, već i dobre veze. Ne bi verovao odakle me sve pritiskaju.”

“Neće se izvući! Nećeš valjda pristati na nagodbu?”

Makintajerova se iskezi. “Ni pod razno. Ne volim da mi govore šta da radim. Ali ne mogu da ti dozvolim da gaziš preko leševa samo zato što te je Makridi iznervirao. To je upravo ono što želi i neću mu pružiti to zadovoljstvo.”

“Ali...”

“Nema ali, Toni. To više i nije tvoj slučaj. Ti si žrtva, za ime sveta. Ne smeš se uplesti. Vrati se drugim slučajevima. Nisi čak ni posetio onu gataru koju sam ti pomenula, zar ne?”

Sranje! Najgore od svega – u pravu je. Savršeno je svestan da nije trebalo da ispita Makridija. Trebalo je da prepusti slučaj nekome sa strane.”

“Samo mi recite da nećete predati slučaj Dugidu.” Zvučalo je jadno, kao maliciozno kukanje.

“Zapravo, mislim da je Bob Lerd bolji izbor.” Makintajerova gurnu naočare na nos i šmrknu. “Ti mu to prenesi.”

* * *

Maklejn je na putu ka istražnoj sobi sreo pripravnicu Kid. Imala je hrpu registratora u rukama i strepnju u pogledu. Išla je prema istražnoj sobi iz koje su nedavno ispraznili sva dokumenta u vezi sa istragom Barnabija Smajda. Sada je ponovo užurbano pune, dok se glavni inspektor Čarls Dugid još jednom sprema da svojski zajebe stvar.

“Da pogodim – Dagvud je dobio sve raspoloživo osoblje?”

Kidova neraspoloženo klimnu glavom. “Pritiskaju odozgo.”

“Uvek pritiskaju odozgo.” Ali to se i očekuje za nekoga poput Karstersa. Isto važi i za Smajda. Važni ljudi imaju važne prijatelje. Šteta što mali ljudi ne mogu da računaju na takvu podršku. Poput nesretne devojke koja je, za potrebe nekakvog bolesnog rituala, unakažena u podrumu bogatih i uticajnih ljudi.

155

“Obučena si za korišćenje foto-robota?”, upita Maklejn, prisećajući se njihovog ranijeg razgovora.

“Ovaj, da”, nevoljno potvrdi Kidova.

“Šta kažeš za malo detektivskog posla? Čujem da spremaš ispite.” Makintajerova mu neće dopustiti da ispita Makridija bez valjanog povoda. A zar ima boljeg povoda nego da dokaže da je Makridi njuškao oko njegovog stana samo nekoliko sati nakon što je pušten uz kauciju.

“Malo sam zauzeta, gospodine.” Kidova smrknuto podiže registratore.

“Ne brini. Rešiću sve s Dagvudom. Uostalom, treba da obavim još neke stvari. Stoga bi bilo dobro kada bi uspela da nabaviš laptop sa softverom za foto-identifikaciju. Ubaci i poneku fotografiju Makridija od pre neko veče. Nabaviću nam automobil.”

“Ja...”

“Znam da mi je načelnica zabranila da ga uznemiravam.” Gospode, da li je rekla svima u stanici? Da li zaista misli da je toliko nepromišljen? “Nećemo mu ni prići. Veruj mi.”

156

39

Na vratima je pisalo GLEDANJE U DLAN, TAROT, PRORICANJE SUDBINE. Maklejn je smatrao da je ovo mesto paravan za nešto drugo, prostituciju najverovatnije, ali to je adresa koju mu je Makintajerova dala. Raspitao se i ljudi su mu rekli da je madam Rouz oličenje poštenja – radi upravo ono što kaže da radi. Sve ostalo je laž, razume se; udovoljavanje lakovernima. U Edinburgu ne postoji veliko tržište za ovakva preduzeća, ali dovoljno ljudi veruje da jedna preduzimljiva duša može da zaradi koju paru.

“Zbog čega smo ovde, gospodine?” Detektiv Makbrajd je izvukao kraću slamku i pravio mu je društvo na ovom slučaju – jednom od mnogih kojima se ne nazire kraj. Mrzovoljni Bob dobio je još zabavnije zaduženje da identifikuje samoubicu sa stanice Vejverli – i to dok prikuplja dokaze protiv Fergusa Makridija za javnog tužioca. Povrh svega, u toku je i istraga o mogućem odavanju informacija s mesta zločina, koje je očito dovelo do uznemirujućih podudarnosti između ubistava Džonasa Karstersa i Barnabija Smajda. Naravno, tu je i ubijena devojka. Sve u rok službe.

“Došli smo da saznamo nešto o žrtvovanju ljudi i demonskim obredima. Madam Rouz je navodno stručnjak za natprirodno. Gatanje je samo paravan. Tako sam barem čuo.” Otvorivši vrata, Maklejn se našao u uzanom hodniku sa stepeništem. Sa izlizanog tepiha, ne toliko ukrašenog šarama koliko flekama, širio se miris plesni i ulja za prženje; neobičan miris beznađa. Na spratu, kroz nekada sjajnu zavesu od perli, koja je s vremenom izbledela od masnoće i otpale kože, prošli su u sobicu koja se nije mogla nazvati ni prijavnicom, iako je očajnički pokušavala da bude budoar. Hodnik i stepenice prekrivao je isti tepih, šireći fleke poput pečuraka. Na nekim mestima počele su da kolonizuju zid, takmičeći se s groznim tapetama ukrašenim pahuljama i jeftinim reprodukcijama tobože orijentalnih i mističnih scena. Podigavši pogled, Maklejn se nije iznenadio kada je i na plafonu video iste fleke. Sve to je dodatno pogoršavala vrućina, dok su kuhinjski mirisi i memla terali čoveka da diše na usta. I ljudi ovde dolaze svojevoljno?

Duž spoljašnjeg zida, ispod jedinog prozora u sobi, prostirao se jedan niski kauč. Verovatno ne bi bilo pametno da sedne. Dve škripave drvene stolice nalazile su se pored niskog stola prekrivenog bajatim izdanjima TV vodiča i mesečnika Tarot. Preko puta stepeništa, neko ko očito nije vičan majstorisanju sklepao je uzani pult iza kojeg su se nalazila zatvorena vrata. Na izgužvanom papiru na zidu behu prikazane cene ponuđenih usluga. Deset funti obično gledanje u dlan, dvadeset karte. Zaluđenici bi možda pljunuli i preko sto funti za nešto što se zove sveobuhvatna karmička

157

vežba.

“Oh! Baš pomislih kako sam osetila nešto u etru. Sjajno!” Dubok i hrapav glas, posledica preteranog uživanja u cigaretama i viskiju. Reči se začuše i pre nego što je Maklejn shvatio da su se vrata otvorila. Jedna ogromna žena ulete unutra, prepolovivši prijavnicu svojim prisustvom. Na sebi je imala crveni plišani šator, koji beše obmotan oko njenog tela poput zavoja oko debele mumije. Šake joj behu poput umornih, zlatom optočenih ružičastih balona; mesnati prsti s jeftinim kitnjastim prstenjem i lak za nokte tek nešto svetlije nijanse od njene haljine.

“Jednostavno moram da vam pogledam dlanove.” Zgrabivši Maklejnove šake iznenađujućom brzinom, Madam Rouz okrenu jedan dlan, nežno prelazeći preko linija. Uzalud je pokušao da se izvuče iz njenog čeličnog stiska.

“Tako mlad, a tako tragičan život. Pritom, toliko toga tek sledi. Jadničak. Šta je ovo?” Iznenada ga je pustila, podjednako brzo kao kada je zgrabila. Teatralno je zakoračila unazad i prinela ruku svojim velikim grudima, dopirući dugačkim prstima sve do svog žilavog vrata. “Predodređeni ste za velike stvari! Velike stvari! Užasne stvari!”

“Manite se te predstave.” Maklejn pokaza legitimaciju. “Ne zanima me ovaj hokus-pokus.”

“Uveravam vas, inspektore, nije to nikakav hokus-pokus. Osetila sam auru čim ste ušli.”

“Znate li onda zbog čega smo došli?”, upita Makbrajd pretekavši Maklejna.

“Naravno, naravno. Zanimaju vas ritualna ubistva. Grozota! Nikada ne pali, koliko ja znam, ali može da probudi đavola u ljudima brže nego alkohol. Ako me razumete.”

“Kako ste to...”, Makbrajd reče otvorenih usta.

Madam Rouz šmrknu i nasmeja se krajnje neženstveno. “Duhovi mi se obraćaju, naredniče. A i Džejn Makintajer, s vremena na vreme.”

“Nemam ni vremena ni strpljenja za ovo.” Maklejn ugura legitimaciju u džep. “Rečeno mi je da znate nešto o magijskim obredima. Ukoliko grešim, ne bih vam oduzimao više vremena.”

“Osetljiv si, je li?” Madam Rouz namignu Makbrajdu, koji pocrvene. Potom se okrenula ka Maklejnu. “Hajdemo u kancelariju. Ionako nema mušterija.”

Ispostavilo se da je kancelarija prostrana soba u dnu zgrade, s jednim visokim prozorom koji gleda na sivo dvorište ispunjeno vešom, koji se sušio na labavim žicama. Kontrast s recepcijom kroz koju su prošli nije mogao biti izraženiji. Dok su preostale otrcane prostorije bile ispunjene kitnjastim tricama koje gatare obično skupljaju, neki predmeti u sobi izgledali su

158

autentično i uznemirujuće.

Sva četiri zida behu prekrivena policama sa starim i modernim knjigama, nasumično natrpanim sve do plafona. Na dvema policama s obe strane starinskog stola stajale su staklene posude u kojima su se nalazile jedna divlja mačka i sova. Obe životinje prošle su kroz ruke stručnjaka za preparaciju, koji ih je ovekovečio u pozama u kojima vrebaju svoj plen. Na nekakvom tamnom drvenom postolju na stolu nalazilo se nešto nalik na sasušenu ljudsku šaku, pretvorenu u držač za knjige. Bilo je i drugih predmeta koji vrebaju iz mračnih ćoškova. Ipak, kada se čovek malo bolje zagleda u ove tobože zlokobne predmete, shvati da je reč o sasvim običnim stvarima: naizgled mračni ubica postane stalak za kaput, s cilindrom i kišobranom; vešto skriveni ogrtač na naslonu kožne fotelje, koju su izjeli moljci, bila je lisica. Maklejn trepnu i ogrtač mu uzvrati, nakon čega je zevnuo, istegao se i skočio na pod. Nije lisica, već mačka. Mršavo stvorenje s repom poput velikog upitnika, koje je obazrivo prišlo da ispita uljeze.

“Dakle, inspektore Maklejne. Zanima vas žrtvovanje, zbog čega ljudi to rade i tako to?” Madam Rouz iz svog dekoltea izvadi cvikere na srebrnom lančiću i gurnu ih na nos.

“Otprilike. Interesuje me jedan konkretan obred. Pretpostavljamo da je nekoliko osoba umešano.”

“Pa obično je tako. U suprotnom je samo reč o ljudima koji traže pažnju.”

“Zapravo, želeo sam da kažem da imamo nekoliko ubica. Šestoro, najverovatnije.” Maklejn ispriča u kratkim crtama šta su pronašli u zazidanom podrumu, odajući što manje detalja.

“Šestoro?” Madam Rouz se nagnu. “To je... neobično. Takvi rituali uglavnom ne uključuju mnogo ljudi. Najčešće dvoje, računajući i žrtvu. Ljudi koji se bave ritualnim ubistvima nisu baš društveni, ako me razumete.”

“Zbog čega to čine?”, upita Makbrajd. Maklejn je pokušao da sakrije da je iznerviran. Na kraju krajeva, nije zabranio Makbrajdu da postavlja pitanja.

“Ispravno pitanje, mladiću”, reče Madam Rouz. “Neki tvrde da time pokušavaju da nadomeste ispraznost svog svakodnevnog života. Drugi tvrde da je to posledica trauma iz detinjstva, obično nasilja počinjenog od strane članova porodice, usled kojeg pojedinac poistovećuje pažnju s ljubavlju. Mnogi imaju strogo religiozan odgoj, u kojem dete nije pošteđeno šibe. Obredi su im veoma važni. Ako mene pitate, rade to zbog toga što su ćaknuti.”

“Vi, dakle, ne verujete da to ima efekta?”

“Naravno da verujem. I tih šestoro luđaka je verovalo. Morali su, inače ne bi ubili devojku. Bar je jedan nesumnjivo verovao i opčinio ostale.”

“Mislite da je to moguće? Da su ljudi u stanju da ubiju samo zato što im

159

je neko tako rekao.”

“Naravno. Pod uslovom da je vođa dovoljno harizmatičan. Pogledajte Vako, Džonstaun, Al Kaidu. Većina pripadnika kultova i sekti ne veruje u ono što im naturaju. Jedino što žele je da nekog prate. Tako je lakše.” Dobro. Ovo nije očekivao. “Ovaj obred, dakle, nije ni po čemu poseban. Može biti da je reč o nekakvom običnom luđaku koji je poverovao da je bog.”

“Nisam to rekla, inspektore.” Madam Rouz poseže za knjigom koju je, naizgled nedavno, prenela s police na sto. Otvorila je obeleženu stanicu. “Šest organa, šest predmeta, šest imena. Poređani oko tela. Recite mi, da li je bilo obeležja na podu? Zaštitni krug možda?”

Okrenula je knjigu i pokazala stranicu Maklejnu. Grub crno-beli crtež u srednjovekovnom maniru, koji prikazuje položenu ženu raširenih nogu i ruku. Na torzu ima rasekotinu ispunjenu jedino crnim mastilom. Okružena je ispreplitanom puzavicom, vezanom u čvorove na njenim šakama, stopalima, na glavi, između nogu. Ispod slike beše ispisano Opus diaboli. Maklejn privuče knjigu, ali je madam Rouz otrgnu od njega.

“Sedamnaesti vek. Vredi verovatno više nego što vaš detektiv zaradi za godinu dana.”

“Gde ste je pronašli?”, upita Maklejn.

“Zanimljiv izbor reči, inspektore.” Madam Rouz pažljivo pređe prstom preko stranice. “Kupila sam je od jednog trgovca starim knjigama na Kraljevskoj milji. Pre mnogo godina. Mislim da je nju, kao i nekoliko drugih, nabavio u kući pokojnog Alberta Farkvara. Kako sam čula, Berti Farkvar je bio pravi zaljubljenik u natprirodno.”

Još jedan komadić slagalice. “Koja je svrha obreda?”

“E, sad postaje zanimljivo.” Madam Rouz je pažljivo okrenula stranicu i vratila mu knjigu. Sada je novo poglavlje bilo pred Maklejnom i zbunilo ga elegantno ukrašenim početnim slovom. Potom je primetio krzavu ivicu odavno iščupane stranice.

“Ako vas zanima, takva je bila kada sam je kupila.” Madam Rouz uze knjigu, pažljivo je zaklopi i položi na sto, pogladivši koricu kao da je reč o kakvom poslušnom ljubimcu. “Dvadeset godina već tragam za drugim primerkom.”

“Dakle, nemate predstavu šta to...” Maklejn mahnu u pravcu knjige i jezivog crteža koji mu je pokazala. “Šta to predstavlja.”

“Opus diaboli, inspektore! Đavolja rabota!”

Tek kada je kročio na ulicu, Maklejn je shvatio koliko je bilo hladno u kancelariji madam Rouz. Možda zbog toga što se nalazi na severnoj strani zgrade; ali ima tu još nečega. Kao da ta soba živi u sopstvenoj dimenziji. Osvrnuo se na ulazna vrata. Tamo je i dalje pisalo GLEDANJE U DLAN,

160

TAROT, PRORICANJE SUDBINE. Fasada je i dalje bila prljava, a prozori propadali zbog nedostatka farbe. Odmahnuo je glavom, ali prošli su ga trnci dok se prilagođavao na sunčeve zrake.

“Malo je čudna”, izreče glasno detektiv Makbrajd očiglednu činjenicu. “I te kako.” Maklejn je zavukao ruke u džepove, idući nazad ka stanici. “Ali mislim da je poštenije reći – čudan.”

“Čudan?” Makbrajd načini tri koraka. Možda četiri. Potom se okrenu ka Maklejnu. “Želite da kažete da je ona... Da je on...”

“Retko koja žena ima takvu Adamovu jabučicu, Stjuarte. I onolike šake. Kladim se da su one grudi umeci.”

“Dakle, madam Rouz je šarlatan. Na više načina.”

“Ne bih ja previše kritikovao gatanje. Ako mene pitaš, svi koji su spremni da plate za gledanje u dlan i zaslužuju da ih opelješe. Uostalom, ona... on nam je pomogao.”

Makbrajd je u naručju nosio kutiju u koju je Madam Rouz smestila knjigu. Kad je Maklejn zatražio da je ponese kao dokaz, insistirala je – insistirao – da dobije račun. Iako je petocifrena suma koju je pomenula najverovatnije preterana, detektiv nije bio spreman da rizikuje.

“Već imamo manžetnu”, reče. “Da li nam je zaista potrebna knjiga? Znamo da je Berti Farkvar ubica.”

“Uvek je dobro imati potvrdu.” Uostalom, ima nečeg u toj knjizi. Želeo je detaljnije da je prouči, uprkos tome što glavna stranica nedostaje. “Jedno mi nije jasno, gospodine.”

“Samo jedno?”

“Pa, da.” Makbrajd zastade, zbunjen. “Ova knjiga. Madam Rouz. Ona... on, kakogod, držao ju je na stolu. Čak je i stranica bila obeležena.”

“Primetio sam.”

“Ali kako je znala šta nas zanima?”

161

40

“Ovo liči na njega. Mada, možda je malo tamniji. Ne, ipak je ova. Ili možda ova?”

Maklejn nikada ranije nije bio u jazbini gospođe Makačon, iako već petnaest godina živi u istoj zgradi. Ništa ga u toj sobi nije iznenadilo; upravo ju je tako i zamišljao. Istina, raspored dnevne sobe liči na njegovu, tri sprata iznad, međutim, tu prestaje svaka sličnost. Svuda unaokolo bile su drangulije, uglavnom viktorijanske kutije za čokoladu i slično. Sama količina stvari činila je sobu manjom nego što zapravo jeste. A da ne pominjemo mačke. Posle desete je prestao da broji, nije bio siguran da li je neku računao dvaput. Gledale su ga sa polica, stolica, uvrtale su se između nogu, ne dozvoljavajući mu da mrdne. Sedenje nije dolazilo u obzir.

“Ne znam, dušo. Svi su nekako tmurni, zar ne? Zar nemaš nekoga s osmehom? Momak kog sam videla imao je širok osmeh.”

Pripravnica Kid sedela je kraj starice na kauču koji je, najverovatnije, stariji od obe. Naslon je bio prevučen tankom čipkanom navlakom, a slična navlaka prekrivala je i dve fotelje, koje su zauzele sumnjičave oči i nemirni mačji brkovi. Da nije mačaka, soba bi zapravo bila uredna. Uredna, ali pretrpana. Iznenađujuće, osećala se jedino na lak za drvo i starost. Doduše, imajući u vidu smrad ispred ulaza u zgradu, gospođa Makačon je očigledno dresirala mačke da po potrebi izlaze napolje.

“Ovaj. Mislim da je on.” Starica je kroz zaobljene naočare gledala u laptop koji je Kidova ponela sa sobom. Na njemu se nalazila baza fotografija kriminalaca, kao i softver za foto-identifikaciju. Do sada su samo pregledali fotografije iz baze, gde je bila i strateški ubačena Makridijeva, pokušavajući da ne zaborave da izbegnu čaj. Maklejn je video kako je čaj napravljen kada su stigli. Po jedna kesica za svakoga i jedna za džezvu, kako reče gospođa Makačon. Šteta što u džezvu stanu tek dve šolje vode.

“Da. Sigurna sam. Imao je te čudne oči. Suviše približene. Izgledao je pomalo tupavo.”

Osmehnuvši se zbog reči koju je upotrebila gospođa Makačon, Maklejn se približi računani, ne bi li se i sam uverio. Kidova ga okrenu, s pobedničkim izrazom na licu.

“On je”, reče. Međutim, Maklejnu nije moralo ni da se kaže. S ekrana ga je gledalo lice koje je i želeo da vidi. Fergus Makridi.

“Moramo natrag u stanicu. Želim da Makridija uhapse što pre. Taj mali smrad se ovoga puta neće izvući uz kauciju.”

162

Hodali su ka Plezansu na putu prema centru grada. Izlazak iz stana gospođe Makačon potrajao je duže nego što je Maklejn želeo. Sve vreme je zamišljao Fergusa Makridija kako u svom BMW-u beži negde gde ima previše sunca i premalo volje za izručenje osuđenih zločinaca.

“Želite da pozovem stanicu?” Pripravnica Kid pokušavala je da prebaci torbu za laptop preko ramena ne bi li dohvatila svoju radio-vezu. Maklejn zastade i okrenu se ka njoj.

“Dodaj mi to. Ne, laptop. Nemam pojma kako se to drugo koristi.” Uzeo je torbu i prebacio je preko ramena. Kidova izvadi radio-vezu, pritisnu nekoliko dugmadi i prisloni je ušima.

“Da, centrala? Ovde 2-3-9... Gospode! Pazite!”

Odigralo se toliko brzo da nije imao vremena ni da pojmi šta ga je snašlo. Pustivši radio-vezu, Kidova se bacila na Maklejna i oborila ga postrance udarcem ramenom u stomak. Pao je unazad, saplevši se o kamene stepenice koje vode ka otvorenom ulazu u zgradu. Kolena su ga izdala dok je mlatarao rukama, uzalud pokušavajući da ostane na nogama. Udario je u pločice takvom silinom da je ostao bez vazduha. Čuo je i kako mu je kičma kvrcnula. Pre nego što je uspeo da izgovori “Šta?”, dobio je odgovor.

Beli kombi izleteo je na pločnik, poslavši jednu kantu na kolovoz. Kidova mu se našla pravo na putu. Nekoliko trenutaka, koji su se činili kao čitava večnost, stajala je tu pognuta, pokušavajući da ne izgubi ravnotežu, ne toliko prestravljenog koliko zapanjenog pogleda. Potom ju je kombi udario i poslao u vazduh poput odbačene dečje lutke. Tek tada je Maklejn čuo grmljavinu izmučenog motora u punom gasu, udarac tela o zemlju i lomljavu stakla. Škripu guma.

Boreći se da dođe do vazduha, naterao je sebe da se pridigne i izađe iz ulaza koji ga je štitio. Kombi je ponovo izbio na ulicu, vijugajući između automobila poput pijanog boksera. Nije uspeo da vidi broj registracije. Nakon nekoliko sekundi zašao je iza ćoška, u pravcu Holirud parka.

Pripravnica Kid ležala je dvadesetak metara od ulaza, okrutno izvijena. Tražeći radio-vezu, Maklejn ugleda komadiće elektronike rasute po ulici. Njegov telefon bio je isključen. Zašto, koji kurac, ne može da se napuni? Izvadio je svoju legitimaciju i pritrčao najbližem automobilu, udarajući rukama po haubi.

“Imaš li telefon?”

Prestravljeni vozač pokaza na predmet zakačen za šoferšajbnu.

“Nisam ga koristio. Majke mi.”

“Zabole me! Daj ga ovamo!” Maklejn je zgrabio telefon pre nego što je vozač uspeo da izbaci ruku kroz prozor. Ukucao je broj stanice, ne sačekavši uvod koji je znao da će uslediti.

“Pite? Maklejn je. Stojim preko puta Plezansa. Dogodila se saobraćajka,

163

automobil je pobegao. Udario je Kidovu. Hitno mi je potrebna jedna ambulanta. Razglasi poteru za belim kombijem nepoznatih tablica. Ima veliko ulubljenje na haubi. Verovatno i razbijenu šoferšajbnu. Poslednji put je viđen kako ide u pravcu Kanongejta i Holirudu.”

Ne ispuštajući telefon, Maklejn otrča do Kidove. Sjajna penušava krv curila je iz njenih usta i nosa. Njeni kukovi ne bi smeli da budu ovoliko iskrivljeni; noge ne sme ni da pogleda. Oči su joj pak još bile otvorene i skamenjene od šoka.

“Ostani budna, Alison! Hitna je na putu!” Uzeo je njenu rasečenu šaku ne želeći da je pomera više nego što je potrebno. Sumnjao je da će ikada opet prohodati, ako uopšte preživi narednih pet minuta.

Negde u daljini začu se zavijanje sirena.

164

41

Stolica od jeftine plastike bila je neudobna. Međutim, Maklejn jedva da je primetio da mu je zadnjica utrnula dok je u praznoj čekaonici piljio u oglasnu tablu i zakačene letke. Nepovezane slike dolaska u ambulantnim kolima sevale su mu pred očima. Bolničar mu se obraća, ali ga ne čuje; nežno ali odlučno odvajaju njegove ruke od pripravnice Kid; obučeni profesionalci čine šta je u njihovoj moći, stavljaju proteze na vrat, na leđa; unose u ambulantna kola tu iskrivljenu priliku, tako sitnu, tako mladu; nada se da se to putovanje u bolnicu više nikada neće ponoviti; ozbiljna lica izgovaraju ozbiljne reči poput operacija, hirurgija, kvadriplegičar. A sada, beskrajno čekanje na, nesumnjivo, užasne vesti.

Utom se začu nekakvo tiho šuškanje dok je neko sedao pored njega. Nema potrebe da se okrene, prepoznao bi taj parfem u svako doba. Mešavina papirologije, brige i pokoje kapi šanela.

“Kako je?” Načelnica Makintajer zvučala je umorno. Zna kako se oseća. “Lekarima nije jasno kako je živa stigla. Trenutno je operišu.”

“Šta se dogodilo, Toni?”

“Neko je naleteo na nas i pobegao. Namerno. A mislim da sam ja bio meta.” Eto, izgovorio je to. Pretočio je svoju paranoju u reči.

Makintajerova duboko uzdahnu i zadrža dah, kao da se pita da li da nastavi. “Jesi li siguran?”

“Siguran? Ni u šta više nisam siguran!” Maklejn protrlja suve oči. Pitao se da li bi pogrešno protumačila njegove suze. “Videla ga je. Kidova. Gurnula me je u stranu. Mogla je da spasava sebe, ali nagonski je spasla mene.”

“Ona je dobar policajac.”

Maklejn primeti kako Makintajerova nije dodala: i daleko će dogurati. Sva je prilika da će odsad gurati jedino kolica.

“Šta ste, uopšte, radili tamo?”

A sada teži deo. “Krenuli smo natrag u stanicu. Pripravnica Kid mi je pomagala u identifikovanju osobe koja je pre neko veće bila u mom stanu. Jedna komšinica primetila je da se ponaša sumnjivo.” Gospode, kako samo patetično zvuči.

“Makridi?” Iako se osetio tračak upitnog u glasu Makintajerove, Maklejn je shvatio da ne očekuje odgovor. Ipak je klimnuo glavom.

“Zbog čega onda narednik Lerd nije sprovodio istragu? Rekla sam ti, Toni. Kloni se Makridija. Igra se s tobom.”

“Pokušava da me ubije, eto šta radi!”

165

“Jesi li siguran u to? Zar ne misliš da je to pomalo preterano?”

Ne, jer mi je gnjida podmetnula pedeset soma i kilo kokaina, a sada prelazi na direktniji pristup, pošto nisam uradio ono što je očekivao.

“Bilo bi mi vrlo teško da mrtav svedočim protiv njega.”

“Mani se, Toni. Nije melodrama za tebe. Uostalom, prema recima dežurnog narednika, u četiri sata po podne – kada si pozvao stanicu – Makridi se nalazio na razgovoru u stanici, u društvu advokata koji je toliko prepreden da mu ni lisica nije ravna.”

“Ne bi učinio ovo lično. Platio je nekome. Kladim se da se sam ponudio da dođe na razgovor. Savršen alibi.”

Makintajerova duboko uzdahnu i položi glavu na zid.

“Ne olakšavaš mi nimalo, Toni.”

“Ne olakšavam?” Okrenuo se ka šefici koja se, ne gledajući ga, obratila praznoj čekaonici.

“Idi kući. Naspavaj se. Ovde ne možeš ništa da učiniš.”

“Ali moram da...”

“Moraš da odeš kući. Ako trenutno nisi u šoku, uskoro ćeš biti. Moram li da ti naredim?”

Poražen, Maklejn se svali u stolicu. Mrzeo je kada je načelnica u pravu. “Ne.”

“Dobro. Pošto sledeća rečenica jeste naređenje. Ne želim da dolaziš na posao do sledeće nedelje.”

“Šta? Ali tek je sreda!”

“Do sledeće nedelje, Toni.” Makintajerova ga konačno pogleda. “Po podne možeš da napišeš izjavu, u kojoj ćeš detaljno opisati današnji događaj. Nakon toga ne želim da te čujem do ponedeljka.”

“Šta će biti s Makridijem?”

“Ne brini ti o tome. Imamo svedoka koji tvrdi da je bio u tvom stanu to je očito kršenje uslovne kazne.” Makintajerova izvadi svoj telefon. “Neko vreme nikome neće smetati.”

“Hvala vam.” Maklejn je pustio da mu glava blago udari u zid. “Jeste li sigurni da ima...”

“Ti se ne mešaj. Ukoliko si u pravu i ako neko zaista pokušava da te ubije, ne mogu da dopustim da budeš uključen u istragu. Kao što ne mogu da ti dozvolim da maltretiraš Makridija. Pravila postupka, Toni. Mani se. A kako ja lično preuzimam ovu istragu, znaću ako budeš počeo da zabadaš nos gde mu nije mesto.”

“Ja...”

“Kući, inspektore! Ni reč više.” Makintajerova ustade i nagonski ispravi nabore na svojoj uniformi. Nakon toga se okrenula i otišla. Isprativši je

166

pogledom, Maklejn nastavi da zuri u zid.

Policijska pripravnica Alison Kid premeštena je sa hirurgije na intenzivnu negu u jedan i petnaest ujutru. Iako joj je možda tih osam sati operacije spasio život, doktori su je, za svaki slučaj, držali u medicinskoj komi. Sigurno je da neće prohodati, osim ako neko ne pronađe način da regeneriše prekinutu kičmenu moždinu. Vreme će pokazati hoće li imati kontrolu nad rukama i bešikom. A uvek ostaje i mogućnost da se neće probuditi.

Lekarka koja je ovo prenela Maklejnu bila je mlada, očito skorašnji diplomac. Ipak, izgledalo je da zna šta radi. Bila je optimistična, uz dozu opreza; izgledi su veći od pedeset procenata, prema njenim recima. Izgovorila je to kao dobru vest, umorno se osmehnuvši. I te reči i taj osmeh progonili su ga tokom čitave vožnje kući u pokislom taksiju. Nisu ga napuštali ni dok je načinjao izveštaj za načelnicu i flašu viskija. Svanulo je pre nego što je završio ovo prvo, shvatajući da drugo nimalo ne pomaže. Nije njegov manir da se obeznani sam; za to mu je potrebno nekoliko dobrih prijatelja. Uz to je sve vreme govorio sebi kako on nije kriv. Ako dovoljno puta to ponovi, možda će i poverovati.

U šest je pozvao bolnicu. Rečeno mu je da nema promena i da ih u bliskoj budućnosti najverovatnije neće ni biti. Iako sestra s druge strane žice nije izgovorila sve to, Maklejn je iz njenog glasa zaključio da neće biti toliko ljubazna ako ih uskoro bude ponovo pozvao. Trebalo bi da bude umoran, nije spavao dvadeset četiri sata. Ipak, krivica i bes mu nisu dopuštali oka da sklopi. Zato im se istuširao, pročitao izveštaj i napravio nekoliko izmena pre nego što ga je poslao imejlom. Nije kriv. Nikako nije mogao da predvidi ono što se dogodilo.

Ali na neki način jeste kriv. Kao što je Makintajerova rekla – Mrzovoljni Bob je trebalo da poseti gospođu Makačon u pratnji jednog policajca. Makridi bi u tom slučaju unajmio svog siledžiju da pregazi Maklejna negde drugde; negde gde niko ne bi žrtvovao sebe da ga spase. I otkud to pobogu? Zašto je ta mala glupača...

Maklejn je shvatio da je stisnuo pesnicu tek kada je skoro došla do stakla. Skrenuo je ruku i udario u okvir, osetivši peckanje suza u očima, što nije imalo nikakve veze s bolom. Barem ne s fizičkim bolom. Taj je odmah nestao. Samo kada bi i ovaj drugi iščezao.

Ponekad ume da bude tako svojeglav. Do svega ovoga možda ne be došlo da sluša šta mu ljudi govore i da, s vremena na vreme, poveri zadatke drugima. Sada je zaglavljen ovde; čitave nedelje blenuće u zidove zbog toga što nije bio u stanju da posluša naređenje i da ne umeša svoje prste gde ne treba. Gospode, kakav užas!

Ima toliko toga da se uradi, toliko slučajeva kojima mora da posveti pažnju. Ne očekuje valjda Makintajerova da zaista ne radi ništa do

167

ponedeljka? Biće u redu, sve dok se kloni stanice i svega što ima veze s Makridijem i potere za kombijem koji je pregazio Alison. Ostaju mu ubijena devojka i dva samoubistva; da ne pominje oticanje informacija s mesta zločina.

Napustivši stan, osetio se kao da ide iza šupe da krišom zapali cigaru. Ipak mora u prodavnicu po hranu. Uz to, kada sve drugo propadne, ništa mu ne pomaže da razbistri glavu kao dobra šetnja.

“Kakvo prijatno iznenađenje, inspektore!”

Okrenuvši se, Maklejn ugleda uglancani crni bentli kako mili ulicom. Jedan prozor beše spušten kao da kruži ulicama kasno uveče u potrazi za uličnom zabavom. Iako u ovom komšiluku nema uličnih radnica, ne bi ga iznenadilo da neka od ovih velikih elegantnih kuća služi kao skrovište za luksuzniju varijantu intimnog druženja. Pre nego što se automobil zaustavio, pognuvši se, ugledao je jednu rukavicu, tamni kaput i lice s ožiljkom. Vrata se otvoriše i pred njim se prikaza mekana crvena koža – enterijer zbog kojeg bi Frojd dobio napad. Gavin Spenser ga pozva unutra.

“Mogu li da vas povezem?”

Maklejn pogleda praznu ulicu i put kojim je došao. Polučasovna šetnja nije mu pomogla da se reši osećaja krivice, samosažaljenja i frustracije.

“Ne idem nikuda posebno.”

“Onda možemo da popijemo kafu. Nije daleko.”

Zašto da ne? Nije da ima nekog posla. Ušavši u automobil, Maklejn je klimnuo glavom grdosiji od vozača za volanom i smestio se na mekano kožno sedište kraj Spensera. Nimalo nalik na otrcano zadnje sedište njegovih kola. Jedino što se čulo dok su se vozili tihom ulicom bio je skoro nečujan šum motora. Eto kako živi ona druga polovina.

“Fin auto”, bilo je sve što je Maklejn uspeo da izusti.

“Pošto više nisam u stanju da vozim, prednost dajem komforu u odnosu na snagu.” Spenser klimnu glavom u pravcu obrijane glave vozača. “Rekao bih da ga Džetro s vremena na vreme nagari kada nisam tu.”

Maklejn u retrovizoru ugleda skoro neprimetan smešak u uglu šoferovih usana. S obzirom na to da nema stakla između prednjeg i zadnjeg sedišta, Spenser mu očito veruje.

“Poslednji put kada sam video vašu baku, vozila je onaj italijanski užas. Koji beše?”

“Alfa romeo?” Maklejn dugo nije pomislio na taj automobil. Verovatno se i dalje nalazi u garaži u kojoj je parkiran otkad je baka konačno zaključila da je suviše stara i šlepa za vožnju. Nije želela da ga proda, a ne seća se kada ga je poslednji put obišao. “To je očev automobil. Baka je potrošila silan novac na popravke. Nov motor, farba, delovi šasije, skoro da nema

168

originalnog dela.”

“Da, čuvena štedljivost Maklejnovih. Ester je bila mudra žena. Evo, stigli smo.”

Prošavši kroz jednu kamenu kapiju, bentli se našao na kratkom prilazu jedne od onih iznenađujuće prostranih vila koje vrebaju na neočekivanim ćoškovima Edinburga. Bila je okružena zemljom za koju bi građevinci ubili; prostor na kojem bi moglo da se izgradi dvadesetak luksuznih kuća zauzimala su razgranata stabla i lepo ukrašeni vrtovi. Sama kuća izgrađena je u edvardijanskom stilu – velika, ali srazmerna, izdignuta taman toliko da pruži veličanstven pogled na grad, uključujući zamak i more tornjeva i krovova između njih. Skinuvši pojas, Džetro je izašao i otvorio Spenserova vrata pre nego što je Maklejn shvatio da su se zaustavili. Izlazeći iz automobila, starac je prikazao agilnost koja se nije slagala s njegovim izgledom. Bez poteškoća i krckanja zglobova. Izvukavši se napolje, Maklejn skoro da je bio ljubomoran dok je gazio po šljunku, slušajući sopstvenu kičmu kako krčka.

“Hajde”, reče Spenser. “Biće nam udobnije pozadi.”

Obilazeći kuću, Spenser mu je pokazivao zanimljivosti. Staklenik s pomorandžama okružen izdignutim tremom, koji je nesumnjivo naknadno kućici dodat sedamdesetih godina. Sulude pločice, ma koliko staromodno izgledale, održavane su besprekorno, dok ih je u središtu čekao sto sa stolicama. Čovek bi pomislio da jedino nedostaje bazen, ali eto i njega, između teniskog terena i savršeno ravnog travnjaka za kroket. Sve to zahteva dosta brige, ali s druge strane, Spenser ima da plati.

Ćutljivi batler donese im kafu. Odbivši šećer i mleko, Maklejn srknu najbolju kafu koju je u skorije vreme probao, udišući izvrstan miris savršeno ispržene arabike. Eto kako živi ona druga polovina.

“Rekli ste da ste poznavali baku još od fakultetskih dana. Bez uvrede, ali to mora da je bilo davno?”

“Trideset osma, rekao bih.” Spenser nabora lice kao da pokušava da se priseti. Pregibi njegovog ožiljka dobiše crvenu i žućkastu nijansu. “Mogla bi biti i trideset sedma. Posle nekog vremena, čovek zaboravi.”

U to sumnja. Spenserov mozak bio je poput britve.

“Da li je... Da li ste vi...” Zbog čega mu je toliko teško da postavi to pitanje?

“Bili zajedno, kako vi mladi kažete?” Spenser se namršti i na njegovom izboranom licu pojavi se čitav niz novih tragova. “Kamo sreće. Bili smo dobri prijatelji. Bliski. Ali Ester nije švrljala. Uz to, morala je da radi dvostruko više od nas.”

“Zaista? Oduvek sam smatrao da je pametna.”

“Bila je. Briljantniju osobu nisam sreo. Bistra, sve je mogla da nauči bez po muke. Ali imala je jednu veliku manu: bila je žena.”

169

“Bilo je lekarki i tridesetih.”

“Da. Ali tek nekoliko neustrašivih duša. I nije im bilo lako. Nije bilo dovoljno da budu podjednako dobre, morale su da postanu bolje od muškaraca. Ester je volela takve izazove, ali je postala isuviše usredsređena na jedan cilj. Ma koliko šarmantan, nisam mogao da se takmičim s tim." “Mora da je bolelo kada se pojavio moj deda?”

“Bil?” Spenser slegnu ramenima. “On je oduvek bio prisutan. Kao student medicine provodio je daleko više vremena s njom nego ostali.”

“Ostali?”

“Da li vi to mene ispitujete, inspektore?” Spenser se osmehnu. “Ili mogu da vas zovem Toni?”

“Naravno. Oprostite. Za oboje. Trebalo je da vam kažem. Nažalost, to mi je navika. Tako vam je to s detektivima.”

“Iznenadio sam se kada sam čuo.” Spenser iskapi svoju kafu i položi šoljicu na sto.

“Da sam postao detektiv? Zbog čega?”

“Neobičan izbor. Hoću reći, baka vam je bila lekar, Bil takođe. Otac advokat. Bio bi odličan u svom poslu da je imao priliku da se pokaže. Zbog čega ste se vi odlučili za policiju?”

“Pa, kao prvo, nisam imao kefalo za lekara.” Maklejn je mogao da zamisli bakino nemo razočaranje svaki put kada bi dobio još jednu u nizu loših ocena iz prirodnih nauka. “Što se advokature tiče, nije mi ni padala na pamet. Otac baš i nije mnogo uticao na moj život.”

Nešto nalik na tugu prekri Spenserovo lice; teško je oceniti od silnih plastičnih operacija.

“Tvoj otac. Da, Džon je bio pametan momak. Dobro ga se sećam. Bio mi je veoma drag.”

“Izgleda da znate više o mojoj porodici od mene, gospodine Spensere.”

“Gavin, moliću. Jedino me moji radnici zovu gospodin Spenser, i to samo kad mogu da ih čujem.”

Gavin. Nije u redu. Kao da baku oslovljava sa Ester ili dedu Bile. Maklejn iskapi ostatke kafe s dna šoljice u nadi da će mu naliti novu šolju. Da li zbog toga što je kafa toliko dobra ili mu je samo potrebno da se nečim zanima kako bi odagnao neprijatnost, nije siguran. U tome i jeste problem. Zbog čega mu je neprijatno u društvu ovog čoveka? Pored unakaženosti, u kojoj svakako ne leži problem, Spenser je savršen gospodin. Stari porodični prijatelj koji mu pomaže u trenutku žalosti. Zbog čega onda ima osećaj kako nešto nije u redu?

“Zapravo, to me podseti”, reče Spenser. “Da li bi želeo da radiš za mene?” Maklejn umalo ispusti šoljicu. “Šta?”

“Ozbiljan sam. Gubiš vreme u policiji, a kako čujem, nema mnogo

170

izgleda da ćeš napredovati. Nemaš žicu za političara, je li tako.”

Ne znajući šta da kaže, Maklejn klimnu glavom. Izgleda da nije jedini koji se igra detektiva.

“Ja pak ne dajem ni pet para za takve stvari. Ono što me zanima je nečija sposobnost. Eno, na primer Džetro. Zbog njegovog izgleda i govora većina ljudi ne bi mu pružila nikakvu šansu. Nije baš umešan s recima. Ali bistriji je nego što izgleda i ume da obavi posao. I ti umeš da obaviš posao, Toni. Tako kažu. Koristio bi mi neko ko ima takve sposobnosti. I, da se ne lažemo, takvu obuku.”

“Ne znam šta da kažem.” Osim da bi ga Mrzovoljni Bob ubio kada bi napustio službu. Zbog čega uopšte razmatra ovo? Voli detektivski posao, oduvek ga je voleo. S druge strane, posao inspektora nije onoliko zanimljiv koliko mu se činio dok je bio narednik. A i dođe vreme kada čoveka umori beskrajni niz sranja koja se samo ređaju. Bilo bi lepo raditi nešto gde bi čovek mogao s vremena na vreme da se s ponosom osvrne na svoja postignuća. Ovih dana jedva da ima vremena da dođe do daha pre nego što zaroni natrag u govna.

“Uglavnom bi rešavao probleme. Obavljamo operacije širom sveta, samo je povremeno potrebno da ih neko sa strane malo pogura. Pogotovo kada prihodi počnu da popuštaju?”

“Zvuči... zanimljivo?”

“Samo razmisli, u redu?” Spenser se ponovo osmehnu i nešto poznato se proli njegovim unakaženim licem. Nešto u tim tamnim očima, koja su se činila još dubljim od crvene i bele boje oko ožiljka. Kakva je to užasna nezgoda ovoliko unakazila njegovo lice? Kako li je raditi za čoveka koji toliko dugo to nosi sa sobom? Neće mu škoditi da razmotri ponudu. Na kraju krajeva, ne mora da je prihvati.

“U redu, Gavine. Razmisliću.”

171

42

Automobil je i dalje bio tu, skriven u dnu štale adaptirane u garažu. Došao je pravo iz kuće Gavina Spensera, ne prestajući da razmišlja o starčevoj neobičnoj ponudi. Pitanje je, razume se, i dalje filozofsko. Nema šanse da napusti službu. Ipak, zanimljivo je zamišljati kako putuje po svetu i rešava probleme u rasprostranjenoj imperiji Industrije Spenser. Iako, zapravo, nema predstavu čime se Industrija Spenser bavi, osim što se kroz maglu seća znaka preduzeća na nekakvoj kompjuterskoj opremi i povremenih vesti koje bi pročitao u novinama ili video na televiziji, a koje su mu, iz nekog razloga, ostale u sećanju.

Odmahnuvši glavom, Maklejn se usredsredi na drugu misteriju koju pomenuše tokom razgovora. Morao je da pomeri kosilicu i nekoliko kutija, da bi se dovoljno približio da skine ciradu. Međutim, kada je to učinio, od pogleda na otkriveni automobil navreše mu tolike uspomene.

Bio je tamnije crvene boje nego što se sećao, dok je farba bila sjajna, kao nova. Sitni retrovizori, rešetka u obliku srca i ratkapne bili su hromirani, iako je so sa zimskih drumova donekle izgrizla metal. Prešao je šakom preko krova i povukao bravu. Iako je bio zaključan, ključevi behu okačeni u kutiji zakucanoj za zid kraj vrata prostorije, koja je nekada predstavljala ambar. Kruta brava isprva se opirala, da bi potom popustila uz škripu koja je svedočila o skupoj popravci. U tom trenutku je shvatio da će, poput bake pre njega, sačuvati ovaj automobil kao poslednju uspomenu na davno preminulog oca. Šta mu je beše rekao Makbrajd kada su posetili Alarme Penstemin? “Kažu da čak i nemate kola.” E pa sad ih ima.

Crna kožna sedišta bila su neverovatno mala i uska u odnosu na kabasta postavljena sedišta na koja je navikao u bezličnim patrolnim vozilima kojima se uglavnom vozi. Seo je pred tanak volan, na kojem su se metalne prečage nalazile u jednom sitnom krugu, osmišljenom u vreme kada su vazdušni jastuci bili fantazija, a lista čekanja na donatore organa znatno kraća. Čak su i pojasevi bili dodatna opcija. To je ono malo očevih reči kojih se seća; uspomena na koju decenijama nije pomislio. Ah, svi ti vikendi u detinjstvu, kada su ga roditelji vodili na dugačke izlete.

Duboko je uzdahnuo. Miris koji je pamtio. Okrenuo je ključ. Ništa. I nije neko iznenađenje. Auto je stajao tu, nekorišćen, više od dve godine. Moraće da iskopa broj servisa u Lounhedu. Pozvaće ih da ga servisiraju, ili šta već rade sa starim kolima; da provere kočnice, promene gume i slično. Maklejn je nevoljno izašao iz automobila, vratio sve na mesto i zaključao garažu.

Fascikla s papirima za automobil nalazila se u ormariću za kartoteke, gde

172

je i trebalo da bude. Maklejna je iznenadila činjenica da su porez i osiguranje plaćeni u vreme kada je baka imala moždani udar. Pitao se da li su advokati na vreme vršili uplate; verovatno su mu poslali i priznanicu, koju je smestio sa ostalim dokumentima koje treba regulisati. Ima mnogo toga u toj gomili, pre ili kasnije moraće da je pregleda. Kao da gomila papirologije u kancelariji nije dovoljna. Da li i kod kuće mora da se zajebava s takvim stvarima? Naravno da mora. Takav je život.

Trgnuo se od zvonjave telefona kao da ga je drmnula struja. Bilo je tako tiho u garaži, a i u kući. Uostalom, ko bi to mogao biti? Malo ljudi ima ovaj broj. Brzo je podigao slušalicu i javio se glasnije nego što je nameravao.

“Maklejn.”

“Nisi baš ljubazan preko telefona, inspektore.” Prepoznao je glas.

“Oprosti, Ema. Imao sam naporan dan.”

“Pričaj mi o tome. Neki od nas čitav dan porede uzorke kokaina. Imaš li predstavu koliko se različitih hemikalija nalazi u prosečnoj kesici belog?”

Prošle godine bio je na nekakvoj obuci. Momci iz Narkotika pokušavali su da pokažu malim detektivima koliko je njihov posao teži. Na kraju krajeva, to je rat. Kroz maglu se prisećao kako se pravi kokain i šta se sve meša s njim, od početka procesa u kolumbijskim šumama, sve dok ne stigne do krajnjeg korisnika s urolanom deseticom. “Nemoj misliti da nisam zahvalan. Jeste li nešto postigli?”

“Jok. Zapravo, to i nije sasvim tačno. Ne podudara se ni sa jednim uzorkom u Velikoj Britaniji, što i ne čudi, imajući u vidu da je čist.”

“Čist?”

“Potpuno. Nikada nisam videla tako nešto. Vredi duplo više nego što si mislio. Sreća da ga ne koristiš. Dve crte bi te ubile.”

Baš ohrabrujuće. “Ima li vesti o otiscima?”

“Ne, nažalost. Suviše su oštećeni. Uporedila sam ih najpre s Makridijevim, ali nema dovoljno materijala. Ako bih morala da pretpostavim, rekla bih da su njegovi, međutim, to ne bi prošlo na sudu.”

Prelistavši papire pred sobom, Maklejn shvati da je reč o dokumentaciji za automobil.

“Pa dobro. Pokušala si. Hvala na tome. Tvoj sam dužnik.”

“Da znaš da mi duguješ, inspektore. Večeru ako me sećanje ne vara. Koliko razumem, trenutno si besposlen.”

Samo napred! To je Mrzovoljni Bob rekao. Pa, ne može da krivi narednikovu analizu karaktera više nego Eminu logiku. Maklejn pogleda na sat – sedam – i zapita se kad pre prođe dan.

“Gde si sada, u štabu?”

“Ne, u stanici. Dostavila sam neke stvari u skladište s dokazima. Svratila sam i u tvoju kancelariju, ali mi rekoše da si... pa, znaš već.”

173

Policajci su prave tračare. Nema sumnje da svi bruje o njegovoj privremenoj suspenziji. Baš divno.

“U redu. Naći ćemo se za jedan sat, okej?” Predložio je odgovarajući restoran i spustio slušalicu. Neko vreme je zurio u zid. Svetina se napolju spremala za još jedno festivalsko veče gungule i zabave. Nije siguran da njegovo raspoloženje može da podnese previše slavlja. Njegov fini, udobni, dosadni i bezbedni život se menja i on tu ne može ništa. Nagon ga tera da se sakrije. Međutim, mora da se bori protiv toga. Preuzeti kontrolu, to je rešenje.

Pred njim je ležala i otvorena fascikla na stolu. Sutra će se pozabaviti time. Tek kada je sklopio papire, da bi ih odložio, primetio je fotografiju umetnutu pozadi. Mora da je uslikana kada je automobil bio potpuno nov – pomalo nestvarne boje, živopisne, kao da je svet posle svih tih godina izbledeo. Njegovi otac i majka stoje ispred alfe parkirane pred ulazom u starinsku garažu. I on je tu, u jaknici i bermudama, jednom šakom drži medu, drugom majčinu ruku. Okrenuo je fotografiju, ali je na poleđini stajao jedino žig proizvođača papira. Okrenuvši je ponovo, zurio je nekoliko trenutaka, uz nalet nejasnih uspomena. Da li se zaista seća tog dana, tog časa, te sekunde? Ili je prosto razvio moguć scenario na osnovu činjenica sa slike?

Sklopivši fasciklu, položio ju je na ostatak papira. Ne poznaje te ljude, više ne oseća nište kada ih vidi. Ipak, kada je ustao i zatvorio ormarić u koji je vratio fasciklu, nije mogao da se oslobodi slike koju je imao u glavi, nije mogao a da ne vidi taj osmeh u očevim tamnim očima.

174

43

Otišli su u tajlandski restoran nedaleko od stanice. Maklejn je često dolazio ovde da jede, uglavnom u društvu drugih gladnih policajaca.

“Šta valja? Čini mi se da nikada nisam jela tajlandsku hranu.” Ema srknu pivo; primetio je da je naručila veliko.

“Zavisi. Voliš li začinjenu hranu ili nešto malo blaže?”

“Začinjeno, uvek. Što ljuće to bolje.”

Maklejn se nasmeši; voli izazove. “U redu onda. Predlažem gung-dong za početak, a potom panang-kari. Nakon toga ćemo videti da li je ostalo mesta i za njihov puding od kokosa.”

“Da li si u sve ovoliko upućen, inspektore?” Ema podiže obrvu i skloni kratku crnu kosu s lica. Iako je shvatio da ga zadirkuje, nije mogao a da se ne upeca.

“Kažu mi da i inspektori s vremena na vreme odmore. Uostalom, slobodan sam do ponedeljka. Uzgred, možeš me zvati Toni, znaš.”

“Dakle, šta jedan inspektor radi van dužnosti, Toni?”

Poslednjih osamnaest meseci posećivao je baku u bolnici, još otkad ju je zatekao onesvešćenu u njenoj omiljenoj fotelji. Ili bi odlazio na posao ili bi spavao kod kuće. Ne seća se kada je poslednji put otišao u bioskop ili na kakav koncert. Nije uzimao odmor duže od nekoliko dana, a tada bi obično odlazio biciklom na Pentlandska brda, pitajući se zbog čega su svaki put sve strmija.

“Uglavnom odlazim u pab”, reče, slegnuvši ramenima, “ili u tajlandske restorane.”

“Ne sam, nadam se”, nasmeja se Ema. “To bi bilo vrlo tužno.”

Maklejn je oćutao i Emin smeh utihnu, ostavivši ih u neprijatnoj tišini. Toliko dugo nije izašao na sastanak, nije znao šta da kaže.

“Jednom sam ovde doveo baku”, uspeo je da izusti naposletku. “Pre nego što je imala moždani udar.”

“Mnogo ti je značila, zar ne?”

“Može se reći. Kada sam imao četiri godine, roditelji su mi poginuli u avionskoj nesreći južno od Invernesa. Baka me je podigla kao svoje dete.”

“Toni, žao mi je. Nisam znala.”

“U redu je. Davno sam to preboleo. Kada imaš četiri godine, brzo se prilagodiš. Ali pretpostavljam da se zbog bakine smrti osećam onako kako se osećaju ljudi kada izgube roditelja. Pritom, toliko dugo je bila u komi; bilo je užasno gledati kako vene.”

175

“Meni je tata umro pre nekoliko godina”, reče Ema. “Opijao se do smrti. Ne mogu da tvrdim da smo mama i ja bile toliko tužne što mu vidimo leđa. Je li to pogrešno?”

“Ne znam. Ne. Mislim da nije. Da li je bio nasilan?”

“Ne, samo nije mario.”

“Imaš li braću ili sestre?” Maklejn je pokušao da udalji razgovor od osetljivih tema.

“Ne, samo ja.”

“A šta jedan istražitelj radi u slobodno vreme? Ako ga uopšte ima.” Ema se nasmeja. “Verovatno isto što i inspektor. Čovek se lako izgubi u poslu, a činjenica da si dvadeset četiri sata na raspolaganju ume da razori društveni život.”

“Zvuči kao da si imala nekoliko gorkih iskustava.”

“Zar nismo svi?”

“Dakle, ne viđaš se ni sa kim?”

“Ti si detektiv, Toni. Misliš li da bih sedela ovde, pila pivo i jela kari s tobom da imam nekoga?”

“Oprosti, glupo pitanje. Pričaj mi o kokainu i čudnim stvarima s kojima ga dileri mešaju.”

Možda je pomalo tužno, ali mu je lakše da razgovara o poslu. Izgleda da je i Emi ta tema draža, kao i da njen otac nije bio samo nemaran. Sve živote oblikuje niz malih tragedija.

U trenutku kada im je stigla hrana, bili su usred razgovora o potrebi za apsolutnom čistoćom u laboratoriji. Obrok je protekao u razmeni anegdota o kolegama, nedugo zatim su, nakon što je platio račun, izašli u noć.

“Puding je bio božanstven. Kako se beše zove?” Ema je obuhvatila njegovu ruku i pripila se uz njega dok su lagano kretali niz ulicu.

“Kanom blijak bun, ako se tako izgovara.” Kuda su se zaputili, nema predstavu. Večeri je pristupio kao obavezi, morao je da se oduži za uslugu. Pomalo ga je iznenadila činjenica da mu je njeno društvo izuzetno prijalo. Uostalom, nije imao nikakve planove. Veče je zahladnelo, a sa mora je dopirao severoistočni povetarac. Osećao je toplinu njenog tela. Iako ga je, nakon godina samovanja, nagon terao da se odmakne, da bude na distanci, prvi put posle toliko vremena nije se obazirao. “Jesi li za jedno piće pre spavanja?” Počeli su u Gildford armsu, jer je blizu i služe pristojno pivo. Nakon toga je Ema predložila da posete nastup nekog komičara koji nije rasprodat. Pretpostavio je da je sve vreme znala kuda idu, međutim, rado se prepustio. Bar u koji su naposletku uspeli da uđu bio je mali i prepun znojavih ljudi. Bilo je to Veče otvorenog mikrofona, i optimistični komičari bili su spremni da hrabro stanu pred neprijatnu pijanu publiku, u potrazi za nekoliko minuta slave. Neki su bih dosta dobri, drugi toliko loši da su

176

izmamili još više smeha. Kada se nakon poslednjeg nastupa bar ispraznio, bilo je dva ujutru i na ulici beše uočljivo odsustvo taksija. Maklejn izvadi telefon iz džepa i zapanjeno pogleda ekran.

“Prokleta baterija je opet crkla. Pravi sam baksuz za ove stvari, nema druge.”

“Trebalo bi da se obratiš Malkiju Votu iz istražiteljskog odeljenja. On ima teoriju o aurama ljudi i kaže da neke mogu da isisaju život iz elektronskih uređaja. Naročito ako neko moćan ima negativne misli o tebi.”

“Zvuči kao prava lujka.”

“Aha. Tako nekako.”

“Ranije mi se to nije dešavalo. Teku poslednjih mesec dana. Menjao sam telefone, baterije, sve. Prokletinja je beskorisna ako nije utaknuta u zid, što mu, priznaćeš, nije svrha.”

“Shvatam.” Ema pogleda prazan ekran telefona. “Nema veze. Na pet minuta smo od mog stana. Možeš odatle pozvati taksi.”

“Zapravo, hteo sam da ga pozovem za tebe. Mogu peške do Njuingtona, nije mi teško. Volim grad noću. Podseća me na period kada sam patrolirao. Hajde, otpratiću te kući.” Ema ga još jednom uze za ruku.

Njen stan nalazio se u nizu kamenih zgrada u Voristonu, koje su se naslanjale na obalu Lita. Kada su stigli do kraja ulice, Maklejna prođoše trnci. “Hladno, inspektore?” Ema ga obgrli i privuče sebi, što ga je unervozilo. “Ne, nije mi hladno. Nešto drugo je u pitanju. Ne bih o tome.”

Ona ga pogleda zbunjeno. “U redu.” Nastaviše da hodaju, ali je trenutak prošao. Nije mogao da se ne osvrne na most, gde je pre toliko godina pronašao Kerstino telo.

Nakon otprilike dvesta metara, stigoše do ulaza. Ema potraži ključeve u svojoj tašni. “Želiš li da uđeš na kafu?”

U iskušenju je, i to velikom. Ona je topla i prijatna, miriše na bezbrižne dane i zabavu. Odagnala je njegove duhove na čitavo jedno veče. Međutim, sada su se duhovi vratili. Da živi u bilo kojoj drugoj ulici, možda bi pristao.

“Ne mogu.” Tobože je pogledao na sat. “Moram da se vratim. Imao sam naporan dan, a izgleda da će sutra biti još gore.”

“Lažove, suspendovan si! Možeš da spavaš dokle ti volja. Nemaš predstavu koliko ti zavidim.” Ema ga šaljivo udari po grudima. “U redu je. Već od osam moram da budem u laboratoriji. Ipak, bilo je zabavno večeras.”

“Aha, jeste. Mogli bismo da ponovimo ovo nekad.”

“Je li to poziv na sastanak, inspektore Maklejne?”

“Pa ne znam. Ako je sastanak, moraću da kuvam.”

“Dogovoreno. Doneću vino.” Ema se nagnu i ovlaš ga poljubi, nakon čega

177

se odmakla i popela uz stepenice, pre nego što je stigao da reaguje. “Laku noć, Toni!”, viknula je pre nego što je otključala vrata i nestala.

Tek kada je bio na pola puta do Prinčeve ulice, Maklejn je shvatio da čitave večeri nije pomislio na pripravnicu Kid.

178

44

Oštro zujanje probijalo se kroz rubove njegovih snova, vraćajući Maklejna u svet živih. Otvorio je oči i ugledao budilnik. Šest ujutru i već se oseća kao smrt. Nekako nije fer nakon onako prijatne večeri. Uz to, radovao se izležavanju u krevetu.

Ispružio je ruku i ugasio budilnik. Kako se zujanje nastavilo, shvatio je da dopire s komode preko puta kreveta. Iskobeljavši se iz kreveta, posegnuo je za izgužvanom jaknom u trenutku kada se zujanje prekinulo. Ispod nje je, na telefonu priključenom za punjač, svetlela poruka koja ga je obaveštavala da se javi u stanicu. Taman kada je hteo da ih pozove, stacionarni telefon poče da zvoni u hodniku.

Izletevši u boksericama, Maklejn uhvati slušalicu taman kada je zvonjava prestala. Još nije zamenio traku u telefonskoj sekretarici. Možda će kupiti novu. Nešto digitalno što će sačuvati glasove mrtvih. Pogledao je poruku na svom mobilnom telefonu, pritisnuo dugme za brzo biranje i zamolio da ga povežu. Deset minuta kasnije, istuširan i odeven, izašao je napolje. Doručak će morati da sačeka.

Oštar jutarnji vetar sekao je ulicu, potpomognut visokim zgradama s obe strane. Lenji vetar, rekla bi njegova baka; prođe pravo kroz čoveka, umesto da ga zaobiđe. Maklejnu, koji se tresao u svom tankom letnjem odelu, i dalje je bilo hladno zbog nedostatka doručka, premalo sna i iznenadnog grubog buđenja vestima bez kojih je zaista mogao. Ponekad život službenika u kancelariji izgleda vrlo primamljivo; završi smenu i gotovo. Ode kući znajući da ga niko neće pozvati usred noći da dođe i obradi još nekoliko izveštaja, ili šta već ljudi po kancelarijama s normalnim poslovima rade.

Detektiv Makbrajd ga je čekao ispred gradske mrtvačnice, šetkajući se tamo-amo poput brucoša koji nema petlju da sam ušeta u jedan od zloglasnih pabova Kaugejta. Izgledalo je da mu je hladnije nego Maklejnu, ako je to ikako moguće.

“O čemu je reč?”, upita Maklejn, pokazujući identifikaciju mladom pozorniku koji je razmotavao crno-žutu traku oko kolnog ulaza.

“Radi se o devojci iz kuće u Sajthilu. Ona... Pa, bolje da popričate s doktorkom Šarp.”

Unutra je bilo iznenađujuće prometno. Nervozna pomoćnica patologa posmatrala je istražitelje koji su tražili otiske i druge tragove.

“Šta se događa, Trejsi?”, upita Maklejn. Izgledalo je da joj je drago što ga • vidi, jedno poznato lice u sveopštoj gunguli.

179

“Neko je provalio i ukrao leš. Unakaženu devojku. Odneli su i sačuvane organe.”

“Da li još nešto nedostaje?”

“Ne. Ali su petljali po kompjuterima. Svaki je zaštićen šifrom, ali kada sam došla, moj je bio uključen. Sigurna sam da sam ga sinoć ugasila. Nismo mislili da je reč o nečem ozbiljnom dok nismo primetili da nema tela. Koliko vidim, ništa nije izbrisano, ali mogli su da naprave kopije svih mojih fajlova.”

“Ostala tela su tu?” Maklejn pogleda kroz staklena okna koja razdvajaju kancelariju i obdukcionu salu. Ema je škljocala svojim blicem. Ugledavši ga, zastala je i veselo mu mahnula.

“Izgleda da ih nisu dirali. Tačno su znali šta im treba.”

“Što znači da istražitelji neće pronaći ništa. Izgleda da je dobro isplanirano. Jesi li sigurna da je sinoć nestala?”

“Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću. Nismo je svakog dana proveravali. Ali organi su bili u sefu.” Pokazala je na teška drvena vrata s prozorčićem na vrhu. “Bili su tu sinoć kada sam odnela odeću samoubice; jutros, kada sam otišla da uzmem drugu teglu sa uzorcima, nije ih bilo. Čim sam to primetila, proverila sam fioke, i ni tela nije bilo.”

“U koliko sati si otišla sinoć?”

“Oko osam, rekla bih. Ali ovde uvek ima nekoga. Nikada ne znamo kada će nekoga doneti.”

“Pretpostavljam da ljudi ne mogu tek tako da uđu s ulice.” Maklejn poznaje ovdašnje mere bezbednosti. Nisu savršene, ali su do sada bile sasvim odgovarajuće. Dovoljne da spreče ulaz neovlašćenim licima. “Kako bi neko mogao da odnese telo odavde? Hoću reći, ne može čovek tek tako da ga prebaci preko ramena i išeta napolje na ulicu.”

“Većinu leševa donose ambulantna kola ili pogrebnici. Možda su je tako odneli.”

“Ima smisla. Koliko tela je doneto sinoć?”

“Samo da proverim.” Okrenula se ka kompjuteru i zastala. “Da li mogu da se poslužim?”

Maklejn zgrabi jednog istražitelja koji je bio u prolazu i postavi mu isto pitanje.

“Proverili smo otiske, ali ne verujem da ćemo išta pronaći. Nema ih ni na tastaturi ni na vratima hladnjače. Počinitelj je najverovatnije nosio rukavice.”

“U redu je”, Maklejn klimnu glavom i Trejsi poče da kuca.

“U pola jedan je prijavljeno samoubistvo. U osam su doneli žrtvu za koju se pretpostavlja da je imala infarkt. Da, toga se sećam. Posle toga nema ničega. Mora da je bilo mirno veče.”

180

“Na prijavnici to mogu da potvrde?”

“Pitaću.” Ne pitavši istražitelje da li je u redu, Trejsi podiže slušalicu. Kratko je pričala i zapisala broj, nakon čega je spustila slušalicu i ponovo okrenula neki broj. Usledila je poduža tišina. Naposletku, konačno reče, “Pite? Zdravo, ovde Trejsi, s posla. Da, oprosti, znam da radiš noćnu. Imali smo provalu. Svuda unaokolo su policajci. Ne, ne šalim se. Moraćeš da popričaš s njima. Slušaj, da li si sinoć obradio neko telo nakon gospodina Lentina?” Pauza. “Šta? Jesi li siguran? Okej. Okej. Hvala.” Spustila je slušalicu.

“U dva ujutru stigla je hitna. Pit se kune da je zabeležio, ah u sistemu nema ničega.”

“To je sistem koji je bio uključen kada si stigla jutros?” Maklejn mora da pohvali temeljnost lopova. Profesionalno od početka do kraja. Ali zbog čega bi neko želeo da ukrade leš star šezdeset godina koji još nisu uspeli ni da identifikuju?

“Znaš, bio si u pravu.”

“Jesam? U vezi sa čim?” Maklejn je stajao na vratima kancelarije načelnice Makintajer. Iako je, po običaju, bila otvorena, nije bio voljan da uđe. Njen umorni uzdah upozorio ga je da ne čačka mečku.

“Makridi. Njegov razgovor bio je zakazan za sutradan, ali je njegov advokat pozvao Čarlsa i ubedio ga da pomeri saslušanje. Zbog toga je bio prisutan kada je oborena pripravnica Kid. To mu ne ide na ruku. Trenutno je na putu za Sohton.”

To i nije neka uteha za jadnu Alison. “Zvao sam bolnicu.”

“I ja sam, Toni. Nema promena, znam. Žilava je ona, ali umalo su je izgubili na operacionom stolu. Nema potrebe da ti kažem koliko su šanse loše.” Ili kakav će život imati ako se izvuče. Maklejn je gledao kako Makintajerova umorno trlja čelo dlanom. Neka sama pređe na stvar. “A šta ti tačno radiš ovde? Zar nisi suspendovan?”

Ispričao joj je za nestali leš. “Znamo da je Berti Farkvar jedan od ubica, ali mislim da je bar još jedan živ.”

“Misliš da su ga oni odneli?”

“Organizovali su otmicu leša, u najmanju ruku. Da nije poginuo u saobraćajnoj nesreći, Farkvar bi imao oko devedeset godina. Pretpostavljam da su i ostali približnih godina. Teško da takvi ljudi provaljuju u mrtvačnice.”

“Pre bi ih doveli u kolicima.” Makintajerova neuspešno pokuša da se osmehne.

“Ko god da je, uticajan je. Ili bogat. Ili oba. Iako nismo objavili otkriće leša, neko je znao da smo ga pronašli i gde ga držimo. Pretpostavljam da

181

pokušavaju da zatru tragove.”

“Znaš šta sam ti rekla – ponedeljak. Ne bi trebalo da budeš ovde.”

“Znam. Ali ne mogu da prepustim ovo naredniku Lerdu. Ima previše posla. Poludeću ako budem morao da sedim kod kuće sa saznanjem da je ubica na slobodi i da nam otima dokaze koje imamo.”

Načelnica ga je neko vreme ćutke posmatrala, zavaljena u svoju fotelju. Maklejn joj ostavi vremena koliko joj je potrebno.

“A šta bi ti da radiš?”, upitala je naposletku.

“Pokušavam da pronađem prijatelje Bertija Farkvara. Detektiv Makbrajd je već pročešljao arhivu, a zatražili smo i njegov ratni dosije. Nameravao sam da proverim da li je Emili Džonson nešto otkrila. Trebalo je da potraži Farkvarove stare fotografije i druge stvari na svom tavanu.”

“Zbog čega imam osećaj da bi ionako danas posetio gospođu Džonson?” Makintajerova odmahnu rukama na njegovo protivljenje. “Idi, Toni. Pronađi nestalu ubijenu devojku i njenog ubicu s gerijatrije. Ali kloni se Makridija. Ako čujem da si mu se približio, radiće komisija, razumeš?”

182

45

Mrzovoljni Bob izgledao je savršeno srećno na ivici starog, dlakom prekrivenog kauča. Dandi dinmont terijeri bili su zaključani u kuhinji. Popio je čaj i pojeo kolačiće. Maklejn zna da je u ovo doba dana to i više nego dovoljno za narednika.

Uvevši ih u kuću, Emili Džonson je objavila da je pregledala sanduke sa starim stvarima na tavanu. Sada su svi sedeli u dnevnoj sobi i listali beskrajan niz crno-belih fotografija.

“Mislim da ću morati da pozovem procenjivača”, rekla je. “Ima toliko stvari koje trunu gore. Mislila sam da organizujem dobrotvornu aukciju. Da poklonim sve bolesnoj deci. Novac mi nije potreban, a nijedna od tih stvari nema sentimentalnu vrednost za mene.”

Maklejn pomisli na svoju situaciju, najednom preplavljenu porodičnim predmetima koji mu se ne dopadaju i koje nema nameru da zadrži. Možda je to rešenje; staviti ih na aukciju i iskoristiti zaradu za osnivanje nekog dobrotvornog fonda.

“Gospođo Džonson, bio bih vam zahvalan ako biste nam ostavili vremena da pregledamo Albertove stvari pre nego što ih se rešite.” Poslednje što želi je da potencijalne upotrebljive dokaze izgubi na aukciji.

“Ne brinite, inspektore. Trebaće mi godine da sve to organizujem. Uzgred, pronašla sam i ovo.”

Gospođa Džonson je ustala i predala Maklejnu nekakav mah predmet koji se nalazio u keramičkoj činiji na kaminu. Pogledao je kožom obloženu kutijicu za nakit izgrebanih ivica. Ispod se nalazio kratak opis ispisan zlatnim, izbledelim slovima: Juvelirnica Daglas i Futs. Unutra beše porubljena zelenim plišem, dok je na poklopcu stajao natpis Albertu Mingisu Farkvaru, za punoletstvo, 13. avgust 1932. U rupice u plišu behu umetnuta četiri mala dugmeta za košulje, na kojima su se nalazili sitni svetlucavi rubini nalik na suze od krvi. Na preostala dva dugmeta nedostajali su ukrasi. Mesto za pečatni prsten bilo je prazno. “Pronašli ste manžetne iz ovog kompleta.”

“Jesmo, i ovo potvrđuje moje pretpostavke.” Maklejn zatvori kutijicu i pruži je natrag. “Tehnički gledano, ukradene manžetne pripadaju vama. Bobe, zabeleži da ih nakon istrage valja vratiti gospođi Džonson.”

“Ne činite to, inspektore. Ne trebaju mi te užasne stvari. Nisam podnosila Bertija ni za života. Iskreno, ne iznenađuje me što je možda ubio nekog. Na kraju krajeva, naleteo je na onu autobusku stanicu.”

“Jeste li ga dobro poznavali?”

183

“Ne baš, hvala bogu. Bio je Tobijevih godina, čini mi se, i voleo je mog muža Džona. Ali mene je podilazila jeza od njega, od onih tajnovitih očiju kojima je zurio u mene. Osećala sam se prljavo zbog puke činjenice što smo u istoj prostoriji.”

“Da li ste ikada posetili kuću u Sajthilu?”

“Gospode, Ludost cara Minga! Tako smo je zvali. Nesumnjivo je nekada bila velelepna vila. Ali izgledala je suludo među svim onim opštinskim zgradama. Uz to je i blizu zatvora. Nije mi jasno zbog čega je matori nije jednostavno srušio i završio s tim. Mogao je to da priušti.”

“Pre bih rekao da je želeo nešto da sakrije.”

Maklejn uze jedan od albuma s kožnim povezom, koje je gđa Džonson položila na stočić. Preko puta, Mrzovoljni Bob poslužio se još jednim kolačićem i nastavio da lista album koji je prethodno započeo.

“Znao je šta je njegov sin učinio i pokušao je to da prikrije. Banka Farkvar je čak i nakon njegove smrti zadržala tu napuštenu kuću. Prodali su ostatak imanja, zašto bi inače nju zadržali? Stara ugledna firma poput njihove poštovala bi pokojnikovu poslednju želju, međutim, nakon što su ih kupile Midistern finansije, sve je palo u vodu.”

“Pronašli ste leš u toj kući?” Gospođa Džonson se uhvati za vrat, ukočena. “Oprostite. Nisam vam rekao. Jesmo. Jedna mlada devojka bila je sakrivena u podrumu. Mislimo da je ubijena negde posle rata.”

“Gospode! Sve to vreme. Sve te užasne žurke u kući, a ja nisam ni slutila. Kako je umrla?”

“Recimo da je ubijena i neka ostane na tome, gospođo Džonson. Više me zanima ko bi mogao biti Farkvarov saučesnik i da li je iko od umešanih živ.”

“Naravno. Pa, imao je prijatelje, pretpostavljam. Tobi i on su bili... Ne mislite valjda da je i Tobi umešan?”

“Trenutno sam otvoren za sve predloge. Znam da je Farkvar kriv. Vaš tast je odavno umro, a za mrtve ne mogu mnogo da učinim. Međutim, neko od umešanih je i dalje živ i neću odustati dok ga ne dovedem pred lice pravde.”

“Pogledajte ovo.” Mrzovoljni Bob prekinu razgovor pobedonosnim prizvukom u glasu.

Podigavši otvoreni album sa slikama, okrenuo ga je i položio preko ostalih na stočiću. Maklejn se nagnuo da bi bolje video. Pred njim se nalazila crno-bela fotografija petorice muškaraca odevenih u flanelske pantalone i blejzere. Svi su bili mladi – nije im bilo više od dvadesetak godina – s frizurama koje su bile u modi pred rat. Četvorica su stajali jedan do drugog, držeći drveni trofej. Peti je ležao ispred njih, dok je u pozadini Maklejn uspeo da razazna čamac za veslanje, vesla i reku. Ispod fotografije, neko je dodao:

184

“Četverac Edinburškog univerziteta. Regata Henli, jun 1938.” Međutim, ono što ga više zanimalo bili su potpisi na samoj fotografiji.

Tobajas Džonson,

Albert Farkvar,

Barnabi Smajd,

Bakan Stjuart,

Džonas Karsters.

185

46

“Imate li minut, gospodine?”

Maklejn je stajao na ulazu u najveću istražnu sobu u zgradi. Izgledalo je da je reč o reprizi istrage o Barnabiju Smajdu, osim što je umesto fotografije bankara sada na zidu stajala slika Džonasa Karstersa. Još jednom je Dugid uspeo silom da pridobije većinu aktivnog osoblja za svoju istragu i da iznova ispita svakoga dok se ne pojavi kakav dokaz. Sada je s rukama na kukovima nadgledao aktivnosti kao da je sama činjenica da se nešto dešava znak da se stvari odvijaju kako treba. Vrlo verovatno i sam veruje u to. Bio bi odličan državni službenik.

“Mislio sam da si do ponedeljka na prinudnom odsustvu.” Glavni inspektor nije izgledao zadovoljno što ga vidi.

“Nešto je iskrslo. Rešio sam to s načelnicom.”

“Ne sumnjam.”

Maklejn se nije obazirao na opasku. Ovo je suviše važno. “Pitao sam se ima li napretka u istrazi o Karstersu?”

“Došao si da likuješ, je li?” Jedna vena pulsirala je na Dugidovoj slepoočnici, a obrazi mu se zacrveneše.

“Nipošto, gospodine. Stvar je u tome da je njegovo ime iskrslo u mojoj istrazi. Ono ritualno ubistvo.”

“Ah, da. Zastareli slučaj. Džejn ti je dala taj slučaj jer je mislila da neće biti problema. Kladim se da se sada kaje.”

“Zapravo, već smo identifikovali jednog ubicu.”

“Uhapsio si ga?”

“Mrtav je. Već skoro pedeset godina.”

“Dakle, postigao si jedno veliko ništa.”

“Ne baš, gospodine.” Maklejn je potisnuo nagon da opauči nadređenog po licu. Bilo bi zabavno, ali bi posledice bile zamorne. “Zapravo, otkrio sam nove dokaze koji ga povezuju s Džonasom Karstersom, Barnabijem Smajdom i vašim ujakom.”

U redu, ovo poslednje bockanje nije bilo mudro, ali sam je tražio. Maklejn se nehotice odmaknu korak unazad, videvši da se inspektorove pesnice zgrčiše.

“Da to nisi spomenuo ovde!”, zarežao je preteći Dugid. “Još ćeš mi reći da je osumnjičen! Baš lepo!”

“Zapravo, upravo sam to želeo da kažem. On, Karsters, Smajd i još dvojica. Mislim da postoji i šesti počinilac. Neko ko je i dalje živ i ko radi

186

sve što je u njegovoj moći da nas spreči da ga pronađemo.”

“Uključujući i ubistvo konspiratora?” Dugid se nasmejao i ublažio svoj bes. “Znamo ko je ubio Smajda i Bakana Stjuarta. Pitanje je vremena kada ćemo uhvatiti bolesnika koji je sredio i tvog prijatelja advokata.”

Isuse! Kako ste uspeli da dogurate do glavnog inspektora? “Dakle, blizu ste? Imate osumnjičenog?”

“Zapravo, želeo sam da ti postavim nekoliko pitanja o tvom odnosu s Karstersom.”

“Zar nismo već prošli kroz to? Jedva sam poznavao čoveka.”

“Pa ipak si u poslednjih osamnaest meseci poslovao s njegovom firmom.” Maklejn se odupro nagonu da uzdahne. Koliko puta mora da ponovi istu stvar dok ona ne dopre do te proćelave glave.

“Bio je prijatelj moje bake. Njegova agencija je godinama vodila računa njenim poslovima. Dozvolio sam im da nastave i nakon njenog šloga. Činilo mi se da je tako jednostavnije. Nisam ni upoznao Karstersa, sarađivao sam samo s nekim Stivensonom.”

“Za tih osamnaest meseci nisi video Karstersa? Nikada nisi pričao sa starim porodičnim prijateljem kojem je tvoja baba poverila poslove vezane za njeno ne tako zanemarljivo bogatstvo? S čovekom kojem si bio toliko drag da ti je prepisao sopstveno bogatstvo?”

“Ne. Prvi put sam za to čuo kada ste mi vi rekli, jutro nakon što je ubijen.” Maklejn je znao da bi tu trebalo da se zaustavi, da odgovori na pitanje i gotovo. Međutim, ima nešto u vezi sa Dugidom što podseća na mahanje crvenom maramom pred bikom. Prosto ne može da se suzdrži. “Ne znam da li se sećate, gospodine, ali inspektori su često vrlo zaposleni. Pre nego što je baka imala moždani udar, bilo mi je drago što su stvari na mestu i što njene poslove ne moram da pridodam rastućoj hrpi papirologije. Više volim da se bavim hvatanjem loših momaka.”

“Ne dopada mi se tvoj ton, Maklejne.”

“Ne zanima me, gospodine. Došao sam da vidim da li ima novina u vezi s Karstersovim ubistvom, ali pošto očito nemate pojma, ne bih vas više zadržavao.”

Okrenuvši se, ne želeći da ostavi Dugidu vremena da reaguje, Maklejn pomisli – neka ide život! Teraće do kraja.

“I još nešto. Mislim da bi trebalo da ponovo otvorite slučajeve Smajda i Stjuarta, gospodine. Neka još jedan par očiju pogleda forenzičke dokaze, pregleda izjave svedoka i slično.”

“Nećeš ti meni govoriti kako da vodim istragu.” Dugid pokuša da zgrabi za ruku Maklejna koji se otrgnu.

“Poznavali su se, gospodine. Karsters, Smajd, vaš prokleti ujak. Bili su zajedno na univerzitetu, bili su zajedno u vojsci. Mislim da su zajedno

187

silovali i ubili jednu mladu devojku posle rata. A sada svi umiru na neverovatno sličan način. Zar ne mislite da to zaslužuje makar letimičan pogled?” Ne želeći da sačeka odgovor, ostavio je Dugida da brine svoju brigu. Glavni inspektor će ili viknuti nekome da ispita stvar, ili pak odjuriti da se požali načelnici. Ništa od toga nije brinulo Maklejna dok je žurio hodnikom ka svojoj istražnoj sobi. Ne, ono što ga brine je to što je uveren da je u pravu, da su sva trojica umešana u ritualno ubistvo i da su njihove smrti povezane. Po jedan organ za svakog ubicu; svakom od njih izvadili su po jedan organ i ugurali mu ga u usta. Slučajnosti su suviše velike da bi ih čovek prevideo.

“Šta ako je još živ?”

Zbunjena lica pogledaše Maklejna kada je ušao u istražnu sobu. Iako je spustio svoje novine na tren, vrlo je moguće da je Mrzovoljni Bob odremao jednu partiju, pošto je noge držao na stolu. Pognut nad svojim laptopom, Makbrajd je buljio u sličice na ekranu. Kada je podigao glavu, Maklejna je iznenadilo njegovo bledilo i crvene oči, kao da danima nije spavao. Niti mu je kosa bila očešljana, niti odelo uobičajeno besprekorno.

“Šesti čovek. Onaj koji nije prisutan.” Maklejn pokaza na fotografiju veslačke ekipe na zidu. “Šta ako je živ, zna da smo otkrili telo i sada pokušava da sakrije tragove?”

Mrzovoljni Bob ga je i dalje gledao tupim pogledom tek probuđenog čoveka. “Slušajte, telo je nestalo sa svim organima i teglama. Sve što imamo su predmeti koje su ostavili. Znamo da na njima nema otisaka prstiju i DNK, zbog čega nam neće koristiti. Čak i kada bismo otkrili nekoga, teško bismo uspeli da mu pripišemo bilo šta. Činjenica da je neko povezan s Bertijem Farkvarom nije dovoljna. Pobogu, moja baba je poznavala barem trojicu njih, a ne mislim da je ona umešana. Međutim, pre mesec dana, trojica od njih petorice bili su živi.”

Makbrajd je prvi uhvatio nit. “Ali znamo da je Džonatan Okolo ubio Bamabija Smajda. A Bakana Stjuarta njegov ljubomorni ljubavnik.”

“Jesi li siguran? Ja nešto nisam. Rekao bih da je ta istraga na brzinu okončana da glavni inspektor ne bi bio osramoćen. Baš kao što Smajdovo ubistvo nije podrobno ni istraženo, jer se zgodno pojavio Okolo. A Dugid nema blagu predstavu ko je ubio Džonasa Karstersa. Sada znamo da su svi oni umešani u ritualno ubistvo i da im neko vadi organe. Tri ubistva, suviše slična da bi bila slučajnost.”

“Ovaj, možda postoji objašnjenje za to, gospodine.” Makbrajd okrenu svoj laptop. “Pokušavao sam da pronađem krticu. Znate, kako bih objasnio na koji bi način imitator znao toliko toga o Smajdovom ubistvu kada novinama nismo ništa rekli. Onda mi je sinulo da su sada sve fotografije istražitelja digitalne. Lako je napraviti elektronske kopije. Hiljade slika stane na karticu veličine poštanske markice. Ali nisam baš mogao da

188

ušetam kod njih i da ih zatražim, niti mi je bilo jasno zbog čega bi neko želeo te kopije, osim ako ne namerava da ih proda novinama.”

“U Brazilu bi dobro platili za njih.”

“Šta?”

“Smrt je tamo deo kulture. Imaju novine specijalizovane za objavljivanje slika nesreća. Ponekad fotografi stignu pre policije i hitne pomoći. Novine mogu da se kupe kod kolportera na ulici. Ovakve slike bile bi veoma tražene.” Makbrajda prođoše trnci. “Otkud znate sve to, gospodine?”

“Pogodnosti skupog obrazovanja. Znam ponešto o svačemu. A tu je, naravno, i Diskaveri. Nego, pričao si o Smajdu i njegovim fotografijama.”

“Molim? A, da. Pretpostavio sam da će fotografije, ako ih je neko neovlašćeno kopirao, pokušati da proda preko interneta. Zato sam se dao u potragu za škakljivim fotografijama.”

“Na poslovnom kompjuteru? Hrabro.”

“U redu je, gospodine. Majk mi je pozajmio svoj računar koji ne prate. U suprotnom bih morao da tražim pisanu dozvolu od Dagvuda, a znate kakav je on.”

“Slike, Makbrajde.” Maklejn pokaza na ekran.

“Da, gospodine. Pa, pronašao sam gomilu. Pretpostavljam da su to te brazilske koje ste pomenuli, iako nisam razumeo jezik. Kao španski, samo malo drugačiji.”

“To je zato što u Brazilu govore portugalski.”

“Portugalski. Tako znači. Kako bilo, pronašao sam jednu ozbiljno obezbeđenu grupu sa svim ovim slikama. Mesta zločina ubistva Smajda, Bakana Stjuarta, Džonasa Karstersa. Čak i ona dva samoubistva. Ima još dosta toga, ali slike koje sam prepoznao okačio je neko ko se potpisao sa MB.”

Maklejn otvori stranicu s fotografijama. Prebrajao je preko stotinu slika, a bilo je još desetak stranica.

“Ko god da je zaslužan za ovo, ima pristup svakoj fotografiji koju smo napravili”, reče. “Koliko fotografa ima u istražiteljskom timu?”

“Desetak, ali svi članovi ekipe obučeni su da koriste foto-aparate. Pretpostavljam da i tehničko odeljenje ima pristup slikama. Ali to bi mogao biti i običan policajac, gospodine. Svi imamo pristup fotografijama.”

“Možemo li da uđemo u trag ovom MB-u preko sajta?”

“Sumnjam, šefe. Majk će pogledati sutra, ali serveri su anonimni i u inostranstvu. Preveliki je to zalogaj za mene. Međutim, objasnili smo kako bi neko mogao da zna detalje Smajdovog ubistva. Ako se neko loži na ovakve gadosti, pretpostavljam da je pitanje vremena kada će situacija eskalirati.” Prokletstvo. Bio je uveren u svoju teoriju. I dalje je uveren. Ali ni ovo se nije moglo zanemariti. “Svaka čast, Stjuarte. Otkucaj izveštaj što

189

pre, a ja ću naglasiti načelnici ko je obavio sav posao. U međuvremenu ću poraditi na svojoj teoriji da imamo šestog ubicu na slobodi i da čini sve kako ga ne bismo uhvatili.”

“Neko me je pomenuo?”

Okrenuvši se, Maklejn ugleda načelnicu na pragu. Makbrajd poskoči kao da ga je neko žacnuo elektrošokom. Mrzovoljni Bob je klimnuo glavom i sklonio noge sa stola.

“Zamolio sam detektiva Makbrajda da ispita odakle cure informacije s mesta zločina. Rekao bih da je otkrio.” Maklejn ukratko prepriča načelnici ono što je upravo saznao. Tokom kratkog izlaganja načelnica se vrpoljila poput devojke koja ne zna kako da se izvini.

“Izvrsno obavljeno”, reče naposletku. “Bog zna da su nam potrebne dobre vesti.”

Maklejn uvide šta sledi. Pisalo joj je na čelu.

“Želite li da...” Krenu ka vratima.

“Ne. U redu je, Toni. To mi je posao. Mislila sam da je najpoštenije da ti lično javim. Svima.” Makintajerova ispravi uniformu, najednom nesigurna kako da nastavi. “Reč je o pripravnici Kid. Situacija se pogoršala. Doktori su učinili sve što je bilo u njihovoj moći. Međutim, povrede su bile preteške. Umrla je pre sat vremena.”

190

47

Nema toliko mesta na koja može da ode kada stvari odu u majčinu. Tu je Fil, naravno, ali njegov lek za svaku boljku dolazi u vidu točilice ili flaše, a Maklejnu se baš i ne opija. Iako obično može da računa da će ga Mrzovoljni Bob sprečiti da postane suviše zlovoljan, stari narednik, koji je pokazao očinsku naklonost prema pripravnici Kid, neočekivano je zaplakao na vesti o njenoj smrti. Makintajerova mu je dala slobodno, svima im je u svom maniru učiteljice rekla da ne želi da ih vidi u naredna dvadeset četiri sata. Ona ima dovoljno svojih problema, ne može da je opterećuje svojim osećajem krivice. Ranije je imao baku; čak i kada je ležala nesvesna u bolnici, umela je da sasluša. Sada ga je i ona napustila. Zbog svega ovoga se, manje od pola sata nakon što je čuo vesti, i dalje blago šokiran, obreo u mrtvačnici. Toliko o širokom i uzbudljivom društvenom krugu.

“Imamo izraz za to, Toni. Osećaj krivice preživelih.” Angus Kadvalader je i dalje na sebi imao medicinsku uniformu od poslednje obdukcije.

“Znam, Anguse. Psihologija. Fakultet. Imam diplomu, sećaš se. Prosto, to što znam staje nimalo ne pomaže. Odgurnula me je. Odrekla se sopstvenog života da bih ja živeo. Gde je tu pravda?”

“Pravednost je ono čemu učimo decu.”

“Hm. Nisam siguran da mi to pomaže.”

“Dajem sve od sebe.” Kadvalader skinu dugačke gumene rukavice i baci ih u korpu za sterilne materijale. Prešavši pogledom preko mrtvačnice, Maklejn je po prvi put shvatio da nema nikakvog forenzičkog ispitivanja u toku.

“Istražitelji nisu proveli mnogo vremena ovde”, reče. “Obično provedu dane tražeći i najsitnije tragove.”

“I drago mi je da nisu. Dovoljno je što čitav dan nisam mogao da radim. Znaš, ljudi ne prestaju da umiru. Zahvaljujući tvom lopovu, imam gomilu posla za čitavu nedelju.”

“Ko je to?”, Maklejn klimnu glavom ka jednom pokrivenom telu dok je Kadvalader preturao po fiokama.

“Samoubica. Žena sa stanice Vejverli. Još je nismo identifikovali, nesretnicu. Jutros smo je pregledali. Trejsi mora da je očisti, pa da sačeka da je identifikuju. Nego, nešto je neobično. Sećaš se da su joj šake i kosa bili umrljani krvlju? Pritom nismo znali odakle ta krv...”

Maklejn klimnu glavom, iako se, da bude iskren, toliko toga desilo u međuvremenu da je zaboravio na ovaj slučaj.

“E pa, to je zbog toga što krv nije njena.”

191

Ema Berd je umalo naletela na njega dok je napuštao mrtvačnicu. Boreći se s jednom povećom zamotanom kutijom, čiji sadržaj nije želeo da upozna, prolazila je leđima okrenuta preko praga u trenutku kada je Maklejn otvarao vrata. Pod drugačijim okolnostima bilo bi zabavno videti je kako se unazad kreće ka njegovom naručju.

“Pazi!”

“Glupava... šta, kog vraga...” Posustajući, Ema se okrenu, shvativši na koga je naletela. “O, bože, Toni. Ovaj, inspektore.”

Maklejn joj pomognu da se pridigne, pokušavajući da se ne nasmeje. Tako je besna, smetena i puna života. Zna da, ukoliko prasne u smeh, neće moći da se zaustavi.

“Oprosti, Em. Nisam te video. Uzgred, Toni je u redu. Ni u najboljim okolnostima ne mogu da se naviknem na to gospodine i inspektore.” Nije morao da napomene da okolnosti nisu nimalo dobre.

“Da, čula sam vesti. Žao mi je. Bila je dobro dete.”

Dobro dete. I nije neki epitaf. Pritom je zaista bila dete – tek završila akademiju, nestrpljiva da što pre postane detektiv. Bistra, entuzijastična, vedra, a sad mrtva.

“Ulaziš ili izlaziš?”, Ema prekinu neprijatnu tišinu pitanjem.

“Šta? A, da, napolje.” Maklejn pogleda na sat. Odavno je trebalo da se odjavi, čak i da ih načelnica nije poslala kućama. Klimnuo je glavom ka kutiji. “A ti? Dostavljaš ili preuzimaš?”

“Ovo? Samo da je ostavim. Dr Šarp nam je pozajmila kutiju kada nam je zafalilo. Rekla sam da ću je ostaviti kada krenem kući.”

“Daj da ti pomognem.” Maklejn se mašio za kutiju.

“Neka, u redu je.” Ema je obgrli kao da je kakav vredan suvenir. “Ali prijalo bi mi društvo.”

Nije joj dugo trebalo da odnese kutiju. Maklejn nije morao ništa da kaže, Ema je u stanju da priča za dvoje.

“Dakle, gotov si za večeras?”, upitala ga je dok joj je pridržavao vrata.

“Trebalo bi da se vratim u stanicu. Imam hrpu papirologije i dežurnog narednika čije su pretnje svakim danom sve kreativnije.” Sama pomisao na izrečeno činila ga je rezigniranim. Ušunjaće se na stražnji ulaz, sešće i početi da pregleda gomilu papira dok jednom od njih ne dođe kraj. Ako i završi posao, uskoro će ga zameniti novi. U ovakvim trenucima se pita šta će mu sve to. Mogao bi da radi za Gavina Spensera i živi u velikoj kući s bazenom.

“Kad tako kažeš, i sama padam u iskušenje da se bacim na papirologiju.”

“Pa, ako se nudiš...”

“Znaš šta? Idemo prvo na piće. Posle ćeš oceniti šta ti se dalje radi.” Pre

192

nego što je stigao da odgovori, Ema krenu Kaugejtom u pravcu Grasmarketa. Maklejn je morao lagano da potrči ne bi li je sustigao i uhvatio za rame.

“Ema...”

“Stvarno, inspektore, da li vam je neko nekada rekao da niste nimalo zabavni?”

“U skorije vreme nije. Ali cenim da još nisi upoznala Edinburg.” Uperio je prstom ka suprotnom smeru ulice. “Jedini pristojan pab u blizini je u ovom pravcu.”

Jedno pivo se pretvorilo u dva, pa u kratak obilazak boljih pabova u centru grada, nakon čega su otišli na kari. Skoro da je i zaboravio na činjenicu da je Alison Kid mrtva. Skoro. Maklejn je izbegavao mesta u kojima obično borave policajci, znajući da će biti puna pandura koji žele da nazdrave palom saborcu. Ne bi mogao da se izbori s njihovim izrazima saučešća, niti da sluša one malobrojne, koji će neminovno optužiti njega umesto odbeglog vozača kombija. Zna da je i Ema to osetila. Neprestano je čavrljala, uglavnom o poslu i prednostima selidbe iz Aberdina. Rastali su se uz jednostavno: “Trebalo bi da ponovimo ovo, bilo je zabavno.” Ovlaš ga je dodirnula po ruci, okrenula se i pošla mračnom ulicom, ka mestu njegovih košmara. Izbacivši ih iz glave, zavukao je ruke u džepove i krenuo kući.

Grad nikada ne spava, naročito tokom festivala. Uobičajenu masu ljudi, koji se kasno vraćaju s posla, i skitnica uvećali su pijani studenti, neuspeli glumci i čistači ulica. Ulice su sada mirnije nego danju. Međutim, još je rano. Reka automobila još se probijala uzanim trakama ka nepoznatim odredištima. Kombiji su vijugali poput debelih smrdljivih pčela. Maklejn je pokušao da odagna osećaj krivice, tražeći u ritmu svojih koraka na pločniku odgovore na sijaset pitanja koja su mu se motala po glavi. Nešto mu je promaklo, nešto se ne slaže. Zapravo, ima toliko toga što mu promiče, toliko se toga ne slaže. Ponajmanje jeziva sličnost između smrti trojice staraca, starih prijatelja umešanih u jedan užasno krvav zločin. Neko maštovit bi rekao da im se kakva utvara sveti. Opus diaboli. Mešali su se u đavolja posla i sada je đavo došao po svoje. Međutim, stvarnost je daleko običnija. Barnabija Smajda rasporio je jedan osvetoljubivi imigrant; Bakan Stjuart je žrtva ljubomornog ljubavnika; a Džonas Karsters? Pa nema sumnje da će Dugid i to nekome pripisati.

Klik, klak, klik, klak; lupkao je nogama po pločniku jednoličnim sporim tempom, usklađenim s njegovim mislima. Postoje čvrsti dokazi da je Okolo ubio Smajda, to je tačno. Ali kladio bi se u svoj posao da Timoti Garner nije ubio Barnabija Smajda, što znači da je jedan ubica na slobodi. Da li je neko otkrio Makbrajdovu arhivu fotografija i krenuo da ubija sve redom? I kako bira žrtve? Da li je moguće da neko zna za ritualno ubistvo i da je uspeo da pronađe sve ubice?

193

Ili je pak šesti čovek prikrivao tragove i ubijao svoje saučesnike, ukrao leš koji je bio jedini pravi dokaz, plativši nekome da uspori policijsku istragu? Ovaj scenario ne ohrabruje, ali barem drži vodu. Maklejn se najednom zaustavi, shvativši da je sam u ulici. Stresavši se, okrenuo se očekujući da vidi beli kombi kako jurca ka njemu. Noge su ga, možda neminovno, dovele do Plezansa. Veliki plavi znak policijskog plakata optuživao ga je svojim zahtevima s pločnika. Dogodila se nekakva nesreća... Jeste li videli... Pozovite nas... Stajao je na mestu na kojem je Alison oborena. Na mestu na kojem je žrtvovala svoj život zarad njegovog. Gospode, protraćenog li života. Stisnuo je pesnice, zarekavši se da će pronaći krivca. Nije se osećao bolje zbog toga.

Srećom, stan je blizu. Zbog osećaja krivice i besa koji su se borili u njegovoj glavi, nije uspeo da se nadoveže na prethodni tok misli. Vrata su ponovo bila zaglavljena pomoću dva kamena; prokleti studenti opet su izgubili ključeve, a ne žele da plate nov primerak. Ponadao se da u ovo doba gospođa Makačon odavno spava. Mogao bi mirne duše da preskoči ono osmehivanje dok mu ona govori da je zabrinuta što toliko radi. Popeo se uz stepenice osećajući umor oko očiju. Sasvim je spreman za krevet, koji ga je dozivao.

Međutim, neko je čekao na vrhu stepeništa.

194

48

Sedela je šćućurena uz vrata njegovog stana. Povivši noge do grudi, ogrnula se tankim kaputom kako bi se zaštitila od hladnoće. Pomislio je da spava, međutim, podigla je glavu u trenutku kada joj je prišao i Maklejn prepozna njeno lice.

“Dženi? Otkud ti ovde?”

Dženi Spirs je piljila u njega natečenim očima, crvenim od plakanja. S obe strane bledog lica padala joj je kosa, uramivši njenu nesreću. Vrh njenog nosa se sjajio kao da danima vuče prehladu.

“Kloi”, reče. “Nestala je.” Utom brižnu u plač.

Maklejn preskoči poslednjih nekoliko stepenika. Čučnuo je i uzeo Dženi za ruku.

“Sve je u redu. Pronaći ćemo je.” Utom je shvatio da ne zna o kome je reč. “Koje Kloi?”

Pogrešno pitanje. Dženi brižnu u još jači plač.

“Hajde, Džen. Ustani.” Pomogavši joj da se pridigne, otključao je i otvorio vrata, nakon čega ju je odveo u kuhinju i posadio na stolicu. Lišen svake pomisli na krevet i san, napunio je džezvu i uzeo dve šolje i teglu kafe.

“Ispričaj mi šta se dogodilo. Zbog čega si došla?” Dodao joj je rolnu ubrusa, da se njome posluži umesto natopljene maramice koju je zgužvala u šaci.

“Kloi je nestala. Trebalo je da stigne kući do jedanaest. Nikada ne kasni. Pozove čak i kada zna da će stići na vreme.”

“Čekaj malo, Džen. Moraš me podsetiti – ko je Kloi?”

Dženi ga pogleda začuđeno. “Moja kćerka. Znaš, upoznao si je u radnji.”

Maklejnov mozak napravi salto. Seća se, obučena poput devojke iz dvadesetih godina, sa paž frizurom. Radila je za pultom dok je Dženi bila u stražnjem delu dućana.

“Oprosti, nisam shvatio. Nismo se upoznali. Iskreno, nisam ni znao da si udata.”

“Nisam. Kloi je... pa, recimo da je njen otac bio greška. Isterao je svoje i posle ga više nikad nismo videli. Ali Kloi je dobro dete, Toni. Ne bi ostala dokasno i pozvala bi ukoliko negde zaglavi.”

Maklejn je pokušao da se usredsredi na nove informacije, na problem. “U koliko sati je izašla?”

195

“Oko pola osam. Imala je karte za Bila Bejlija u Asembli rumsu. Bila je tako uzbuđena.”

“I kažeš da je trebalo da se vrati do jedanaest.”

“Tako je. Dala sam joj novac za taksi. Nisam želela da se šeta sama u to doba.”

“Da li je sama otišla?”

“Ne, bila je s dve drugarice iz škole. Ali one žive u drugom delu grada.”

“Pretpostavljam da su one stigle kući?”

“Zvala sam i proverila. Obe su stigle u petnaest do dvanaest.”

“Koliko godina ima Kloi?” Maklejn pokuša da se priseti devojke iz radnje, ali zbog egzotičnog odela nije mogao da oceni njen uzrast.

“Skoro šesnaest." Dovoljno da izađe sama. Dovoljno da pomera granice onoga što sme i ne sme da radi.

“Jesi li zvala policiju?”

Dženi klimnu glavom. “Došli su i popunili formulare. Dala sam im njenu fotografiju. Čak su pretražili i radnju, za slučaj da se sakrila.”

“Dobro je. To znači da se drže procedure.” Maklejn je sipao vrelu vodu u šolje i dosuo mleka. “Ali moraš razumeti da je moguće i da je reč o običnom tinejdžerskom buntu. Možda je ostala dokasno jer joj je ćef.

“Ali nikada to nije činila.” Dženi pocrvene i stisnu pesnice. “Nikada to ne bi učinila.”

“Verujem ti. Pozvaću stanicu da vidim da li je nešto iskrslo. Trebalo bi da budeš kod kuće, Džen. Ne ovde. Šta ako se vrati a ti nisi tamo?”

Tračak sumnje pojavi se na Dženinom zabrinutom licu. “Ostavila sam poruku na kuhinjskom stolu. Ali nije se vratila do jedan. Morala sam da učinim nešto.”

Maklejn utom shvati da ne zna ni gde Dženi živi. Nije znao ni da ima kćerku; jedino što zna je da ima sestru koja je verena za njegovog najboljeg prijatelja. Iskreno, ne zna mnogo ni o Rejčel. Odavno je prestao da pamti sve studentkinje bivšeg cimera. Ona je ta koja je konačno osvojila nagradu koja je mnogima do tada izmicala. Mada, nema predstavu zbog čega je Dženi odlučila da se njemu obrati.”

“Da li živite iznad radnje?”

Dženi ponovo klimnu glavom, šmrknu i obrisa nos. Maklejn pozva stanicu iz hodnika. Dugo je zvonilo dok dežurni narednik konačno nije podigao slušalicu.

“Inspektor Maklejn na vezi. Imate li izveštaj o nestaloj osobi – Kloi Spirs?”

“Aha, rekao bih da je tako. Sačekajte trenutak.” Maklejn je čuo šuškanje papira u pozadini, dok je dežurni narednik listao evidenciju. “Što vas to

196

zanima?”

“Njena majka je kod mene, pije kafu u kuhinju.”

“Blago vama, inspektore. Ako se dobro sećam, prava je lepotica. Evo nas. Prijavljeno u jedanaest pedeset osam. Najbliža patrola stigla je u dvanaest i devet. Opis je poslat svim stanicama, detalji su u kompjuteru. Ukoliko se ne pojavi do ujutru, proverićemo bolnice.”

“Učini mi uslugu, Tome. Razglasi još jednom. Ako imaš vremena, odmah pozovi bolnice.”

“U redu, gospodine. Večeras nema posla. Videću šta mogu da učinim.”

“Hvala, Tome, dugujem ti.”

“Večeru, beše?”

Maklejn se sledio. “Šta?”

“Zar to nije cena usluge? Ili je gospođica Berd poseban slučaj?”

“Ja... Ma ko ti je to rekao?” Maklejn viknu u slušalicu dok se dežurni narednik cerekao. “Koliko ljudi u stanici je saznalo?”

“Pa rekao bih – otprilike svi, gospodine. Sastali ste se kod ulaza, na kraju krajeva. Pritom, izabrali ste Crvenog zmaja. Svake večeri ćete tamo naići na po kojeg pandura van dužnosti, makar samo i čekali da ponesu hranu.”

Besan, Maklejn zalupi slušalicu. Prokleti policajci, gori su od domaćica kad je reč o tračevima. Ipak, neće škoditi njegovom ugledu.

“Jesu li je pronašli?” Dženin zabrinuti glas vratio ga je važnijim problemima.

“Ne. Zao mi je. Ali procedura je u toku.” Maklejn joj je preneo obećanje dežurnog narednika. Prebledela je na pomen bolnice.

“Da li bi zasta mogla biti tamo?”

“Ne verujem, Džen. Da je upala u nevolju, već bi te pozvali. Biće da se našla s drugim društvom i da se ušljemala. Doći će ujutru kući, osećaće se usrano, tad joj očitaj bukvicu.”

Međutim, u sebi je znao da joj to govori samo da bi je utešio.

197

49

Ne zna koliko već stoji u bašti i zuri u tihu kuću. Neko vreme je bilo mračno, sada se možda razdanjuje. Koliko je već dana ovakav? Mozak je odavno prestao da mu radi kako valja, sada samo može da bude poslušan. Glasovi mu se ne obraćaju, ali upravljaju njegovim postupcima. Nad svojim telom ima kontrole koliko i kakva lutka. A bol je veći zbog činjenice da je nemoćan da išta promeni.

Plen je unutra, to zna. Oseća ga, iako nije siguran šta oseća. Oko njega je samo gnjilo lišće i topla suva zemlja; u daljini izduvni gasovi automobila i slatkast miris pivare. Njegov stomak je bačva kiseline koja se razliva u creva uzrokujući nalete bolova, ali on i dalje stoji, čeka i posmatra.

Nešto šuška u grmlju i zlobno se, režeći, probija. Spušta pogled i ugleda psa, dobermana potkresanih ušiju. Pokazuje mu zube i preteći reži. Glasovi mu razdvajaju usne i izbacuju piskav zvuk iz grla. Preplašen, pas zakevće, repa povijenog između zadnjih nogu. Jedan mlaz štrcne ispod njega i vazduh ispuni topao vonj mokraće.

Još jedan siktav zvuk i pas odjuri u grmlje iz kojeg je došao, prestavši da laje. Oduvek se plašio pasa, ali glasovi su neumoljivi.

Glava mu puca kao da sve migrene sveta borave u njoj. Oseća kako mu je čitavo telo naduveno i rastegnuto, kao kod one izgladnele afričke dece koju je gledao na televiziji. Svaki zglob ga peče; hrskavica kao da je izvađena i zamenjena šmirglom. Pa ipak, stoji tu i posmatra.

Još buke. Jedna veća prilika probija se ka njegovom mračnom skrovištu. Lagano se okrene ka njemu, vrišteći u sebi od bolova prilikom i najmanjeg pokreta. Glasovi mu ne daju da prozbori.

“Šta radiš ovde?”, upita čovek, ali su njegove reči milionima kilometara daleko. Glasovi viču da napadne, mora da ih posluša.

Podigne se, ali je njegovo telo slabo od gladi i hiljade užasnih boljki. U šaci drži nož; ne seća se odakle mu niti trenutka kada ga nije stiskao u ruci. Nema veze. Jedino je napad važan. I bol.

Nešto kvrcne, shvata da je to njegova ruka. Čovek je ogroman, daleko veći od njega i građen poput onih ljudi u koje je pokušavao da ne blene u teretani. Ali glasovi mu naređuju da napadne i to čini, cilja oči i grebe kožu.

“Govance jedno! Ubiću te, jebote!” Čovek je sada besan, a glasovi zadovoljno urlaju. Zadaje nov udarac, koji čoveku raskrvari nos. Uprkos užasnim bolovima u izmučenom telu, na trenutak oseti zadovoljstvo trijumfa.

198

Međutim, sada je njegovo lice dobilo udarac. Ogromna šapa ščepa ga za vrat s namerom da mu istisne život. Podignut je i bačen. Tresne na vlažno tlo nakon čega se sve zacrni. Svuda oseća bol koji ga obavija. Topao i vlažan, oseća ukus penušavog gvožđa u svojim ustima i grlu. Više ne diše, ne vidi, ne oseća. Jedino čuje trijumfalan smeh glasova, koji ga ostavljaju da umre.

199

50

Mendi Kani izgleda kao devojka kojoj jutra nisu potaman. Maklejn nema iskustva s tinejdžerima, osim ako ne spavaju po stanicama, piju briju i vređaju svakoga ko im se približi. Mendi je bolje vaspitana od devojčuraka poganog jezika koje žive u soliterima Trinitija i Kregmilara, ali je podjednako natmurena dok sedi preko puta njega za kuhinjskim stolom i zuri u činiju žitarica.

“Nisi ni u kakvoj nevolji, Mendi. Naprotiv.” Pretpostavio je da poseduje nekakvu genetsku nesposobnost da pomogne policiji. “Nisam čak ni došao ovamo u svojstvu policajca. Ovde sam kao prijatelj Kloine mame. Umire od brige zbog toga što Kloi sinoć nije došla kući. Imaš li predstavu kuda je mogla da ode?”

Mendi se nervozno vrpoljila na stolici. Da se nalaze u istražnoj sobi, Maklejn bi to shvatio kao znak da nešto krije. Ovde može samo da nagađa.

“Da li ima dečka? Možda su ugovorili sastanak?” Pustio je da predlog visi u vazduhu. Iznerviravši ga, u razgovor uskoči Mendina mama.

“U redu je, pile. Možeš da razgovaraš sa inspektorom. Neće da te privede.”

“Gospođo Kaui, da li bih mogao da popričam nasamo s vašom ćerkom?”

Pogledala ga je kao da je otkačen. Potom je zgrabila svoju šolju s kafom, prosuvši smeđu tečnost po kuhinjskom stolu.

“Al’ samo kratko. Ima posla.” Nakon toga se odgegala napolje u roze patofnama. Maklejn je sačekao nekoliko trenutaka nakon što je zatvorila vrata uz škripu stepenica. Mendi pogleda u plafon, zatim u nepojedene pahuljice.

“Slušaj, Mendi, biću otvoren. Ako znaš išta što bi moglo da nam pomogne da pronađemo Kloi, slobodno mi reci. Obećavam ti da ni reč neću reći tvojim roditeljima. Ovde nije reč o tebi, već o Kloi. Moramo da je pronađemo. Što više vremena prođe, šanse su nam manje.”

Jedino što je remetilo tišinu koja je usledila bili su koraci gospođe Kaui u kupatilu. Maklejn pokuša da uhvati Mendin pogled dok je ona bila usredsređena na svoju činiju sa pahuljicama. Taman kada je hteo da digne ruke od svega, ona progovori.

“Nećeš reći mami?”

“Ne, Mendi. Dajem ti reč. Neću reči ni Kloinoj mami.”

“Okej, ima tog nekog tipa. Upoznala ga je na internetu.”

Gospode, toga se i plašio.

“Delovao je... šta znam. Okej. Rekao je da voli komičare, oduševio se

200

kada mu je Kloi rekla da ima karte za Bila Bejlija. Rekao je da će i on biti tamo. Ali nije se pojavio, zar ne?”

“Kako su se dogovorili da se nađu?” Pokušao je da se priseti imena druge devojke. S njom tek treba da obavi razgovor. “Da li je znao da ćete Karen i ti biti tamo?”

“Ne znam šta mu je Kloi rekla. Mislim da mu nije dala broj telefona, nije toliko glupa, znaš. Ali ima te lude haljine iz mamine radnje, sinoć je nosila jednu. Možda mu je rekla da potraži devojku iz dvadesetih. Lako bije uočio.”

Ili pokupio na ulici nakon predstave. Prošetali bi do kuće jer je blizu, a novac za taksi potrošila bi na nešto zabavnije.

“Da li je rekao kako se zove?”

“Da, Fergi. Doduše, ne znam da li mu je to pravo ime.”

“Koliko dugo je... koliko dugo je pričala s njim?” Maklejn ne zna kako funkcionišu te sobe za ćaskanje na internetu.

“Nije dugo. Nekoliko dana možda.”

Da se pouzda u stranca za tako kratko vreme? Da li je i on u tim godinama bio toliko glup? Verovatno jeste, mora da prizna. Ali to je bilo pre interneta, kada se sve svodilo na to da skupiš hrabrost da se obratiš devojci koja ti se dopada. Vremena su bila daleko bezazlenija. Istina, deca su danas prefinjenija, međutim, podjednako naivna. I taj Fergi. Odmah je pomislio na Makridija, iako u gradu verovatno ima na hiljade Fergusa ili Fergusona. Potrebno mu je malo vremena da razmisli, da ne donese zaključak na osnovu nagađanja.

“Mendi, moram da znam tačno vreme kada ste se Kloi i ti rastale sinoć.” Tek je sada izvadio beležnicu. “Priseti se svojih kretnji od trenutka kada se predstava završila.”

Karen Bekvit je ispričala istu priču, koju je, doduše, od nje izvukao uz daleko manje napora. Maklejn je uporedio dve izjave dok je stajao ispred Asembli rumsa u Džordžovoj ulici i posmatrao saobraćaj pokušavajući da zamisli kako je ovo mesto izgledalo prethodne večeri. Otprilike u to vreme sedeo je s Emom u Gildford armsu, na nepunih pet minuta hoda odatle. Karen i Mendi otišle su taksijem kući, otprativši Kloi do taksi stanice u Kaslu. Prešao je ovu kratku rutu posmatrajući pozicije kamera s okolnih zgrada. U centru grada se sve snima.

Od taksi stanice postoji samo jedna logična trasa do radnje: Prinčevom ulicom, preko Severnog i Južnog mosta, a onda Klarkovom. Šetnja ne bi trebalo da traje više od pola sata, a veći deo trase obuhvaćen je kamerama. Zna kada je Kloi poslednji put viđena. Zna šta je imala na sebi. Sada mu samo preostaje da pregleda snimke, što će potrajati, sudeći po broju kamera.

201

“Evo nečega, gospodine. Želite li da pogledate?”

Maklejn se okrenu od svetlucavih ekrana ispunjenih mutnim prilikama koje su mahnito skakale po ulicama oivičenim narandžastom bojom. Pred drugom konzolom sedeo je detektiv Makbrajd, postiđen zbog samopouzdanja s kojim je rukovao novom tehnologijom.

“Šta si pronašao?” Odgurnuo je svoju stolicu kako bi video drugi ekran. Makbrajd okrenu dugme na konzoli u smeru suprotnom od kazaljke na satu, premotavši snimak na jedanaest i petnaest.

“Ovo je taksi stanica u Kaslu, gospodine.” Podesio je snimak na normalnu brzinu i pokazao na ekran. Kako su leto i festival u punom jeku, ulice u centru grada prometnije su nego inače. “Mislim da su ovo naše tri devojke.” Pritisnuo je pauzu i pokazao tri prilike koje su hodale ruku pod ruku. Devojka u sredini bila je obučena u ravnu kariranu suknju, bluzu bez rukava i kloš-šešir. Oko vrata je imala poznati pernati šal. Pored nje, Karen i Mendi izgledale su kičasto u uskim farmerkama i majicama.

“To je ona”, reče Maklejn. “Možemo li da vidimo kuda ide?”

Makbrajd premota traku do trenutka kada su devojke stale u red za taksi. Sačekavši da drugarice odu, Kloi je krenula nizbrdo, ka Prinčevoj. \ “Ovde moramo da promenimo kamere.” Makbrajd uradi nešto zbunjujuće sa nizom dugmadi na konzoli i prikaza sliku iz drugog ugla. Kloi je šetala ulicom, sigurna u svoj korak. Ispratili su snimak sa još dve kamere. Uskoro se kraj nje zaustavio crni automobil.

Da ne zna o čemu je reč, rekao bi da je ovo klasičan slučaj ulične prostitucije. Kloi se sagnula do prozora, očito razgovarajući s vozačem. Njen govor tela nije pokazivao nikakve znake zabrinutosti i nakon nekoliko trenutaka otvorila je vrata i ušla u automobil, koji je krenuo u pravcu Nort Britiša. “Možemo li da uvećamo sliku, da vidimo broj tablice?”, upita Maklejn. “Samo u filmovima. Ove kamere nemaju visoku rezoluciju, a osvetljenje je užasno. Druga kamera je verovatno uhvatila bolji ugao, ali izgleda da je sinoć crkla.”

“Možda možemo da mu uđemo u trag. Crni ili tamnoplavi BMW serije 3, nema ih baš mnogo. Da li se pojavljuje na drugim snimcima?”

Makbrajd pritisnu nekoliko dugmadi posmatrajući kako se automobil isključuje s Prinčeve ka Maundu. Na trenutak se pojavio na drugom snimku i nestao. “Pokrivenost nije tako dobra van centra. Možemo da pokušamo da uporedimo vreme s drugih kamera, da vidimo da li će se pojaviti.”

“Koliko će to potrajati?”

“Ne znam, gospodine. Možda nam se posreći, možda potraje čitav dan.”

“U redu. Počni. Pokušaj da izvučeš broj tablice sa snimka. Makar i delimičan. Pošalji ga Emi, ona ume s fotografijama...”

Maklejn se zaledi. Ume s fotografijama. Izdvojila je slike s mesta zločina

202

u kući u Sajthilu, na kojima su bile šare koje je video na podu. Pre toga je video još nešto na ekranu računara. Umanjene fotografije. Da li ih je samo obrađivala za arhivu ili se tu krije nešto zlokobnije? MB. Em-Be. Ema Berd.

“Jeste li dobro, gospodine? Izgledate kao da vam je neko prešao preko groba.” Detektiv Makbrajd ga pogleda oblim bledim licem u polumraku sobe za pregled snimaka.

“Mislim da znam ko je fotografije s mesta zločina kačio na internet.” Iako u sebi moli boga da nije u pravu.

203

51

“Telefon još ne radi, pretpostavljam?”

Dežurni narednik Pit Mari dočekao ga je s kezom kada je u ponedeljak ujutru užurbano ušao u stanicu. Maklejn nekoliko puta lupnu po džepovima dok nije pronašao telefon, iako se ne seća da li se prethodne večeri uopšte potrudio da ga napuni. Bio je ometen, tako da je verovatnoća mala. I zaista, kada je pritisnuo nekoliko dugmadi, uvideo je da je telefon isključen.

“Šta im radite? Bacate uroke na njih?” Pit gurnu veliku hrpu papira u njegovom pravcu i klimnu glavom ka stražnjem delu prijavnice. “Ovo je gomila poruka koje treba da pregledate, a onaj tip tamo je pitao za vas. Kaže da je iz preduzeća za upravljanje imovinom Hoget Skotija. Meni izgleda kao bankar.” Zbunjen, Maklejn se okrenu, pokušavajući da se seti gde je čuo taj naziv. Prizor gospodina Mastersa na običnoj plastičnoj klupi nije pomogao. Izgleda poput hiljade bezličnih biznismena u odelima: rane četrdesete, prosed; malo sala na stomaku koje dve partije skvoša nedeljno ne mogu da sagore; skupa kožna tašna ispunjena elektronskim napravama; žena i deca u predgrađu; ljubavnica u stanu u starom delu grada.

“Inspektor Maklejn? Hvala što ste me primili. Džonatan Masters, preduzeće Hoget Skotija.” Masters je skočio na noge pre nego što je Maklejn stigao do polovine hodnika. Tek se tada složiše delovi sećanja.

“Gospodine Masterse, vi ste bili jedan od svedoka samoubistva Pitera Endruza.”

Džonatan Masters se trgnu na pomen svog bivšeg kolege. “Imali smo tešku nedelju u preduzeću, inspektore. Piter je bio jedan od naših najboljih analitičara. Nedostajaće nam.”

Jedan od najboljih analitičara. Ni odličan momak, ni zabavan lik. Ni prijatelj.

“Razgovarao sam s njegovim ocem, gospodine Masterse. Izgleda da je i te kako imao za šta da živi, sve dok mu nije otkriven rak.”

“To nas je potpuno iznenadilo. Nikome nije rekao. Možda da je imao...” Masters odluta u mislima.

“Ali pretpostavljam da niste došli da mi pričate o Piteru Endruzu, gospodine.”

“Da, naravno. Oprostite, inspektore. Imali smo tešku nedelju. Izgleda da nam je nestala i sekretarica. Sali Dent.”

“Dent. Zar nije i ona svedok?”

204

“Da, radila je na recepciji. Dali smo joj tad ostatak dana slobodno. To je najmanje što smo mogli da učinimo. Zanemarili smo što narednog dana nije došla na posao, to smo i podrazumevali, a nakon toga je bio vikend. Međutim, nije se pojavila ni jutros, i nije se vratila od kada... od kad je Piter... znate.”

“Pretpostavljam da ste pokušali da stupite u kontakt.” Maklejn oseti užasan déjà vi kako mu se prikrada iz mozga poput senke pauka.

“Naravno. Pozvali smo je na kuću, ali je njena majka mislila da je otputovala u inostranstvo. Glupo je ispalo, zaista, jer je zaista trebalo da otputuje u Tokio s jednim upravnikom, ali put je otkazan nakon...”

“Dakle, mislili ste da je kod kuće, dok je njena majka mislila da je u inostranstvu, ali niko od vas ne zna gde je bila nakon što se Piter Endruz ubio.”

“Tako je, inspektore.”

“Pričajte mi o Sali Dent, gospodine Masterse”, reče Maklejn. “Kako izgleda?”

“Mogu ja i više od toga. Evo.” Masters je stavio tašnu na plastičnu klupu i otvorio je povukavši dve kukice. Maklejn ugleda mali laptop, tablet, GPS navigator i jedan tanak mobilni telefon u mekanoj kožnoj unutrašnjosti, a onda je Masters izvukao jedan papir A4 formata i zatvorio tašnu. “Njen evidencioni karton.”

Maklejn uze dokument i prinese ga svetlu kako bi bolje osmotrio odštampanu fotografiju koja je zurila u njega. Nije ga iznenadila činjenica da je prepoznao ženu sa slike, već to što je unapred očekivao da će videti njeno lice. Na slici je lepše, osmehnuto, puno nade za budućnost. Poslednji put kada ju je video bila je na čeličnom stolu obdukcione sale u mrtvačnici Angusa Kadvaladera; a prvi put izlomljenu i iščašenu, kose umrljane krvlju, na prljavom masnom šljunku koloseka stanice Vejverli.

“Toni, ti stvarno ne možeš da se držiš podalje od nas? Znaš, mogao bi da prođeš obuku za pomoćnika patologa, pa da prestanemo s ovim pretvaranjem.”

Angus Kadvalader se naceri iz kancelarijske fotelje nakon što je Maklejn pokucao na otvorena vrata. Ostavio je Mastersa u čekaonici, da se vrpolji i gleda na sat. Što pre završe s ovim, tim bolje.

“Zvuči primamljivo, Anguse, ali znaš da mene zanima samo Trejsi.”

Kez na licu patologa zadrhta – da li se on to pomalo ukočio? Zanimljivo.

“Da. Šta mogu da učinim za tebe?”

“Žena koja je skočila s mosta Vejverli prošle nedelje. Mislim da je reč o izvesnoj Sali Dent. Možemo li da je spremimo za identifikovanje? Njen šef čeka na spratu.”

“Nema problema. Izvući ću je i pozvaću te kad bude spremna.” Patolog

205

uđe u obdukcionu salu ka fiokama, zgrabivši usput metalna nosila. Maklejn krenu za njim.

“Da li si poslao izveštaj o njoj?”

“Šta? A, da. Mislim da jesam. Trejsi ih obično pošalje mejlom. Zašto?”

“Nisam ga video, to je sve.”

“Onda ne znaš za pločice koje su joj izjedale mozak?”

“Za... šta?” Maklejn se stresao. Komplikacije. Uvek neke komplikacije.

“Krojcfeld-Jakobova bolest. U poodmaklom stadijumu. Pretpostavljam da je imala prilično jake halucinacije pre nego što je skočila. Verovatno je zbog toga to i učinila.” Kadvalader otvori fioku s bledim očišćenim telom Sali Dent, unakaženim, iako su rasekotine na licu precizno zašivene. Prebacivši je na nosila, prekrio ju je dugačkim belim čaršavom. Zajedno je odguraše do sobe za identifikaciju, gde uznemireni Džonatan Masters poskoči kao da se neko izdrao na njega.

“Oprostite što ste čekali, gospodine Masterse. Moram da vas upozorim da je doživela teške povrede pre smrti.”

Masters, koji je pozeleneo u licu, klimnu glavom posmatrajući prekrivenu priliku. Kadvalader pomeri prekrivač, otkrivši samo lice. Bankar je spustio glavu i Maklejn ugleda užasnut izraz na njegovom licu kada ju je prepoznao. Pogled koji je toliko puta viđao.

“Šta joj se desilo?” Mastersov glas bio je ujedno i piskav i graktav, ali se nije onesvestio poput mnogih. Za to mora da mu oda počast.

“Skočila je sa Severnog mosta.”

“Samoubistvo? Čuo sam za to. Ali Sali... Ne... Sali nikad ne bi...”

“Imala je ozbiljan neurološki poremećaj.” Kadvalader ponovo prekri lice. “Najverovatnije nije ni bila svesna šta čini.”

“A njena majka?” Masters pogleda Maklejna molećivim očima. “Ko će njoj objasniti sve ovo?”

“U redu je, gospodine Masterse. Popričaću s gospođom Dent.” Maklejn uze bankara za ruku i izvede ga napolje. “Da li ćete biti dobro? Želite li da vas neko odveze nazad u kancelariju?”

Masters se pribrao nakon što se odmakao od leša. Ispravio se i pogledao na sat. “U redu sam, inspektore, hvala vam. Moram nazad u kancelariju. O, bože! Sali!” Zavrteo je glavom.

“Ovo će možda zvučati kao neosetljivo pitanje, gospodine Masterse, ali da li je bilo nečega između gospođice Dent i gospodina Endruza?”

Masters ga pogleda kao da je lud. “Kako to mislite?”

“Pitam se da li su imali nešto više od profesionalnog odnosa, gospodine. Dva samoubistva u tako kratkom vremenskom razmaku...”

“Piter Endruz je bio gej, inspektore. Niste znali?”

206

Dok je Maklejn ispratio Džonatana Mastersa iz zgrade i vratio se u obdukcionu salu, Kadvalader je vratio telo mrtve žene u njenu hladnu ćeliju i otišao u svoju kancelariju. Maklejn proviri unutra, shvativši da njegove živahne pomoćnice nema nigde.

“Šta si učinio s Trejsi?”, upita.

“Dalje ruke od moje pomoćnice, Toni.”

Maklejn podiže ruke kao da se predaje. “Nije moj tip, Anguse.”

“Da, čuo sam da više voliš istražiteljke. Dobro, niko nije savršen.” Kadvalader se nasmeja. “Trejsi je odnela neke uzorke u laboratoriju. Pustim je s vremena na vreme, čim prestaneš da mi zatrpavaš mrtvačnicu telima.”

“Oprosti”, Maklejn slegnu ramenima. “Pričaj mi o Sali Dent. Nešto si pomenuo o krvi.”

“Nije njena krv. Bila je prekrivena tuđom.”

“Jesi li saznao čija je?”

Kadvalader zavrte glavom. “Otkucali smo, prilično je česta. O pozitivna. Poslao sam uzorak na DNK analizu, ali će potrajati, osim ako ne znaš nekoga ko je nedavno izgubio dosta krvi.”

Neko ko je izgubio dosta krvi. Užasna i neverovatna misao pade Maklejnu na pamet. “Možda Džonas Karsters?”

“Šta? Misliš da ona sitna žena...”

Kadvalader pokaza na fioke. “Misliš kako je savladala i rasporila snažnog i zdravog muškarca poput Karstersa?”

“Bio je star, nije baš bio toliko snažan.” Maklejn utom shvati da nije video ni izveštaj o Karstersu.

“Bio je zdrav kao dren. Sigurno se bavio jogom, jeo musli, to je danas popularno.” Patolog se okrenuo ka svom kompjuteru, ukucao nešto i prikazao odgovarajući izveštaj. “Evo ga. Analiza krvi pronađene na kosi i šakama Sali Dent.” Ponovo je kliknuo i otvorio drugi prozor. “A ovo je uzorak krvi Džonasa Karstersa... Bože blagi!”

Maklejn pogleda izveštaj preko Kadvaladerovog ramena, ne shvatajući šta je rekao. Patolog se lagano okrenu. “Isti su.”

“Ista grupa?”

“Ne, ista krv! Skoro identična. Proveriću i profil DNK, ali markeri su identični.”

“Uporedi ih, ipak, molim te.” Maklejn se osloni na pult, pokušavajući da shvati kuda ga ove protivrečne informacije vode. Opus diaboli. Đavolja posla. Pretpostavljao je da ne ide ka prijatnom mestu.

“Da li je telo Pitera Endruza još ovde?”, upita.

207

Kadvalader klimnu glavom. “Prava dosada. Trebalo je da ga pošaljemo za London prošle nedelje, ali nam je ona provala sjebala raspored. Još čekam da ga odnesu.”

“A krv koja je pronađena na njegovom telu?”

“Prerezao je sebi grkljan, Toni. Bio je sav u krvi.”

“Da, ali da li je sva njegova?”

“Rekao bih da jeste. Očistili smo ga. Trejsi ga je očistila. Nije pominjala slojeve. Na šta ciljaš, Toni?”

“Nisam siguran. Mislim da još ne želim da budem siguran. Slušaj, Anguse, možeš li da mi učiniš veliku uslugu?”

“Zavisi. Ako želiš da te zamenim na jednom od onih prijema kod načelnice, onda ne mogu.”

“Ne, nije to. Možeš li još jednom da pregledaš Pitera Endruza?”

“Detaljno sam ga pregledao.” Patolog je izgledao pomalo uvređeno, ali je Maklejn znao da je to samo poza.

“Znam, Anguse. Međutim, gledao si ga s pretpostavkom da je reč o samoubistvu. Želeo bih da ga sad pregledaš kao da je žrtva ubistva.”

208

52

Glavni inspektor Dugid čekao je u sićušnoj istražnoj sobi. Sedeo je na stolici Mrzovoljnog Boba i proučavao fotografije na zidu. Maklejn se umalo sakrio iza vrata, ali neke čireve treba iscediti odmah.

“Mogu li da vam pomognem, gospodine?”

“Mislio sam da si na poštedi?”

“A ja sam mislio da ću bolje iskoristiti to vreme hvatajući kriminalce, gospodine. Sećate li se kako to izgleda, zar ne?”

“Ne dopada mi se taj ton, Maklejne.”

“Ni ja nisam srećan zbog toga što žele da me ubiju, ali svako nosi svoj krst. Zbog čega ste došli?”

Dugid se pridiže smrknutog lica. “Nisam ni znao da si u stanici. Tražio sam onog tvog detektiva, Mak-nešto. Rekao je da imate neke tragove o krtici. Nešto u vezi s internetom.”

“Šta s tim, gospodine?”

“Pa, o čemu je reč, Maklejne? Kako očekuješ da istražim Karstersovo ubistvo bez vaših tragova. Taj novi dokaz je važna karika u našoj istrazi.” Jedina karika ako si došao da maltretiraš moj tim, pomisli Maklejn. Nije se usudio da mu kaže da ubica leži u mrtvačnici. Neka Kadvalader prvo obavi DNK testove. Ne želi zasluge za to otkriće ako će time još više okrenuti Dugida protiv sebe. Već je u prošlosti načinio tu grešku, kad se drznuo da reši slučaj umesto glavnog inspektora.

“Detektiv Makbrajd otkrio je jedan zaštićeni sajt na internetu, gde ljudi stavljaju i razmenjuju grozne slike, uključujući i fotografije s mesta zločina, gospodine. Izgleda da je sajber prostor ispunjen čudacima. Prepoznao sam slike iz kabineta Barnabija Smajda.”

“Dakle, moguće je da je ubica Karstersa redovan posetilac. I šta? Odlučio je da svoje bolesne fantazije sprovede u delo? Gospode, samo nam još i to fali.” Dugid protrlja čelo prstom. “O kome je reč? Ko je postavljao te slike i hranio svoje bolesne zamisli?”

“Ne znam, gospodine.”

“Ali sumnjaš na nekoga, zar ne, Maklejne? Znam kako ti radi mozak.”

“Moram prvo da proverim te pretpostavke, gospodine. Pre nego što..

“Gluposti, inspektore! Ako sumnjaš na nekoga – reci! Nemamo vremena za prenemaganje. Ubica je na slobodi i verovatno vreba narednu žrtvu.”

Ne, nije. Svi su mrtvi. Sačuvao je svoju malu prljavu tajnu, iako sam bog zna kako je to učinio. Sajt je tu samo da zavara trag.

209

“Mislim da nema potrebe da žurimo, gospodine.” Maklejn je pažljivo birao reči. Ukoliko je u pravu da je Ema kačila fotografije, želi sam da je uhvati. Doduše, još ne zna šta će učiniti ukoliko se njegove sumnje obistine.

“Štitiš ga, je li? Nadaš se da ćeš prigrabiti svu slavu za sebe?” Dugid prođe pored njega i izađe iz istražne sobe. “Ili je posredi nešto sasvim drugo?”

Nakon što je Dugid izašao, Maklejn pokuša da dobije vezu na telefonu. Nema signala. Izvadio je mobilni, protresao ga i pritisnuo dugme za uključivanje. Ništa. Sranje! Ako Kadvalader zna za njegovu večeru s Emom, onda i Dagvud sigurno zna i ubrzo će sabrati dva i dva; na kraju krajeva, i on je detektiv, ma koliko to ponekad zvuči neverovatno. Ponovo je bacio pogled na svoj telefon. Da li zaista treba da je upozori da je pod sumnjom? Da, treba. Ako je kriva, pokušaće da je optuže za saučesništvo u ubistvu. Čak i da ne uspeju, provukli bi njeno ime kroz medije. Iskreno, iako ne želi da se to dogodi prijateljici, ne želi ni sebe da uvuče u saučesništvo.

Opsovao je i izleteo iz sobe u potrazi za kakvim telefonom, umalo naletevši na detektiva Makbrajda koji je trčao hodnikom.

“Sunce ti poljubim. Šta je s tobom?”

“Pronašli su ga, gospodine!” Makbrajdovo lice beše crveno od ushićenja.

“Šta su pronašli?”

“Kombi, gospodine! Kombi koji je usmrtio Alison!”

Vetrovi promene duvali su prethodnih godina Edinburgom, ispraznivši stare, napuštene zgrade, carinska skladišta i opustošena naselja; umesto njih došli su novi blokovi, luksuzni stanovi i tržni centri. Pa ipak, neki delovi su se oduprli urbanizaciji elegancijom podignutog srednjeg prsta. Njuhejven se još opire silama napretka, ne dajući se tamo gde su Lit i Triniti odavno popustili. Vetru izložena južna obala ušća reke Fort suviše je sumorna za dođoše, a njena zemlja suviše naružena industrijom.

Maklejn je sa suvozačevog mesta posmatrao napušteno postrojenje u koje je, kroz kapiju otvorenu ćuskijom, Makbrajd uveo automobil. Dva patrolna vozila već su bila prisutna. Parkirali su se pored istražiteljskog kombija i Maklejna najednom obuze nada da će i Ema biti tu. Kada bi samo mogao nasamo da popriča s njom, saznao bi istinu u vezi s fotografijama; i upozorio bi je, po potrebi. Takođe ga je iznenadilo što joj se nadao i iz čisto ličnih razloga. Ne seća se kada se poslednji put tako osećao zbog nekoga.

U skladištu je nekada verovatno bila smeštena važna roba. Sada je nedostajao krov, a zarđali čelični podupirači postali su dom golubovima. Čak je i leti, nakon omorine, betonski pod bio prekriven baricama prljave

210

vode. Mora da je ovde zimi pravi raj kada istočni vetar donese susnežicu sa Severnog mora. Gadan vonj širio se prostorom; truli leševi životinja i dim pomešan s ptičjim izmetom i slanim mirisom mora. U središtu, poput mrava oko kakve mrtve ptice, istražitelji su se skupili oko isprljanog kombija.

Svi izgledaju isto, pomisli Maklejn približavajući se. Pa ipak, iz nekog razloga je siguran da je reč o kombiju koji je poslednji put video kako uz škripu guma skreće iz Plezansa ka Holirudu. Nedostaju mu tablice. Verovatno je i broj šasije izgreban. Ipak, jedan znak raspoznavanja postoji – dugačko i sveže napravljeno udubljenje na haubi, tačno na mestu gde je prekinut jedan mladi život pun nade.

Zaobišao je kombi, držeći se na distanci kako ne bi ugrozio mesto zločina. Jedan istražitelj u belom je prišao i pincetom pokupio komadiće ispucale farbe. Iza njega blesnu blic i on se okrenu, očekujući da vidi Emu. Međutim, iza objektiva je bio neki drugi tehničar. Malki, setio se Maklejn, fotograf s mesta zločina u Vili Farkvar. Momak koji miriše na sapun i veruje da negativne misli mogu da isisaju snagu baterije mobilnog telefona. Pa, ima smisla, na neki perverzan način. Koliko i sve ovo.

“Ema Berd nije tu?”

“Radi na drugom slučaju.” Glazgovski naglasak, ali kultivisaniji od Makridijevog.

“Malki, pretpostavljam?”, reče Maklejn. Zažalio je istog trenutka kada je postavio pitanje. Malkijevo lice zgrčilo se u izraz zgađenosti spram koga bi se i lice glavnog inspektora Dugida učinilo vedrim.

“Malkolm, zapravo. Malkolm Bjukenan Vot.”

“Oprosti, Malkolme. Samo sam...”

“Znam kako me ostali istražitelji zovu, inspektore. I u drugim aspektima posla pokazuju istu nehajnost za detalje. Zapamtite to kada sledeći put budete sarađivali s nekim poput gospođice Berd.”

“Mani se, Malkolme. Ema je profesionalac isto koliko i ti.”

Odlučivši da ne odgovori, fotograf se sakrio iza svog aparata i nastavio da slika. Maklejn zavrte glavom. Zbog čega se ljudi tako lako ljute? Taman kada je želeo da ode s druge strane kombija, čija su otvorena vrata gledala ka moru, pozdravio ga je poznati glas.

“Hvala bogu. Konačno da dođe i jedan inspektor.”

Veliki Endi Hausman se naceri. “Drago mi je što su vam dali slučaj, gospodine. Svi želimo da ga rešimo.”

“Zapravo, Endi, ja nisam ovde. I ti me nisi video, u redu?”

“Šta? Nemojte mi reći da će ga dati Dagvudu.”

“Ja sam žrtva, Endi. Ne smem da budem umešan u istragu.” Maklejn podiže ruke kao da ga preklinje, iako je delio narednikovu rezignaciju. “Šta

211

ste otkrili ovde?”

“Neki momak koji je šetao psa na obali ga je video i prijavio. Nekoliko policajaca se raspituje okolo, ali pretpostavljam da niko drugi nije ništa video. Čak i da jesu videli.”

“Šta je s kombijem? Jesmo li ga identifikovali?”

“Radimo na tome, gospodine. Ali, koliko vidim, profesionalno je očišćen. Nema tablica, nema serijskog broja.”

“Kako onda znate da je to kombi koji je udario Alison?”

“Ne znamo. Nismo sigurni. Ali verovatno jeste. Prednji deo je ulubljen. Vi ste verovatno najbolji svedok, ali znamo da je isti model. Istražitelji trenutno proveravaju, ali kladio bih se u božićni dodatak da je reč o istom kombiju.”

“Ima li otisaka? Možemo li da otkrijemo ko ga je vozio?”

“Još bolje od toga. Imamo telo. Ovuda.” Veliki Endi povede Maklejna s druge strane kombija. Poznata prilika bila je povijena iznad nečega crnog i izgorelog u unutrašnjosti vozila, očito epicentra požara. Angus Kadvalader se pridiže. Kad se istegao, kičma mu kvrcnu.

“Ako budemo nastavili da se ovako viđamo, Toni, moraću da te upoznam sa svojom majkom.”

“Već jesi, Anguse. Na prijemu u Holirudu, sećaš se? Šta imamo ovde?” Okrenuvši se ka predmetu istrage, Kadvalader uperi prstom na blede mrlje na nečemu što je izgledalo poput dopola izgorelog urolanog tepiha. Beli lateks beše umrljan masnim pepelom. Nije morao ništa da kaže; Maklejnu je nos već rekao šta se nalazi pred njim.

“Ne šta, reče patolog, već koga.”

212

53

Kadvalader je obećao da će obaviti početni pregled tela čim stigne u mrtvačnicu. Pored toga, upozorenje da je Dugid na putu ka mestu zločina značilo je da Maklejn mora da ode. Dozvolivši ponovo Makbrajdu da vozi, posmatrao je grad kako promiče dok su se probijali kroz saobraćaj na putu ka stanici. “Da li veruješ u duhove?”, upitao ga je dok su čekali najednom semaforu. “Mislite, kao ona žena s televizije? Ona što trči naokolo s onom čudnom kamerom koja sve prikazuje zeleno? Ne. Zaista, ne. Iako moj ujak kaže da je jednom video duha.”

“U demone? Đavola?”

“Jok. To su stvari koje popovi izmišljaju da ne bismo bili nevaljali. Zašto? Mislite li da ima nečega u tome?”

“Gospode, ne. Dovoljno je teško baviti se normalnim kriminalcima. Samo mi još fali da hapsim demone. Međutim, Berti Farkvar i njegovi prijatelji verovali su u nešto što ih je nateralo da ubiju onu devojku. Šta čini čoveka sigurnim u te stvari, zbog čega bi neko to učinio? Šta su mogli da dobiju time?”

“Bogatstvo? Besmrtnost? Zar to nisu stvari koje ljudi obično žele?”

“Onda im se nije ostvarilo.” Iako, donekle, i jeste. Bili su bogati i uspešni, i niko od njih nije umro prirodnom smrću. Šta je ono Angus rekao za Smajda? Pluća koja bi posramila i tinejdžera. Pomenuo je, takođe, da je i Karsters bio zdrav kao dren. Koliko dugo čovek može da insistira na efektu placeba, dok ne pomisli kako su posredi i neke druge sile?

Automobil je mileo napred, prolazeći kraj radova na putu za tramvaje koji nikada neće doći. Preko puta su se nizale išarane zapuštene zgrade ovog siromašnog kvarta. Prljavi prozori gledali su na zalagaonice i po koji kiosk s brzom hranom, u kojem bi neko ko nije odavde najverovatnije dobio trovanje. Pogled mu pade na poznata vrata s kojih se ljuštila farba. Na tabli ispred je stajalo: GLEDANJE U DLAN, TAROT, PRORICANJE SUDBINE. “Stani, parkiraj negde ovde.”

Makbrajd ga posluša, uz negodovanje kolone iza njih.

“Kuda idemo?”, upitao je dok su izlazili iz automobila. Maklejn pokaza preko puta.

“Osećam potrebu da mi pogledaju u dlan.”

Madam Rouz je upravo završila s mušterijom, zblanutom ženom srednjih godina s maramom na glavi, koja je pod miškom nosila nedavno ispražnjenu tašnu. Maklejn je podigao obrvu, ah je oćutao dok ih je vodila

213

ka radnoj sobi u stražnjem delu zgrade.

“Gospođa Braun dolazi kod mene otkad joj je muž umro. Već neke tri godine. Na svaka dva meseca.” Sklonivši mačke sa stolica, madam Rouz im pokaza da sednu, a potom se i sama smestila u fotelju. “Ne mogu ništa da učinim za nju. Razgovori s mrtvima nisu moj fah, a stekla sam utisak da ni njen doktor Donald ne priča s njom. Ipak, ne mogu da je sprečim da mi plaća, zar ne?” Maklejn se osmehnu. “ A ja mislio da je ovde reč o dimu i ogledalima.”

“A, ne.” Madam Rouz stavi svoju krupnu, nakitom ukrašenu šaku na svoje velike lažne grudi. “Mislila sam da ćete makar vi razumeti, inspektore. Zbog svoje prošlosti.”

Maklejnu brzo nestade osmeh sa lica. “Nemam predstavu o čemu pričate.”

“Pa ipak ste došli. Tražite savet o demonima. Ponovo.”

Možda ovo i nije najbolja ideja. Iako svestan da je ovo samo hokus-pokus, mora da prizna da je madam Rouz uverljiva u svojoj ulozi. S druge strane, njegova prošlost se može pronaći i u javnoj evidenciji, koliko god se to njemu ne dopadalo. Sve je to deo predstave – poznavati mušteriju toliko da joj postane neprijatno. To skreće misli s drugih stvari. Čovek u takvoj situaciji ne može da se drži svoje priče.

“Ispada da ste nas očekivali?”

“I jesam vas očekivala, inspektore.” Madam Rouz zabaci glavu ka njemu. “Priznaću vam ipak da nisam videla vašeg mladog prijatelja poslednji put kada sam gledala karte.”

Pa bilo bi lakše da je pita šta ga zanima u Makbrajdovom odsustvu. Maklejn skoro da je morao da potisne poriv da se vrpolji poput školarca koji bi da izađe, ali ne sme da pita nastavnika za dozvolu.

“Želite da saznate da li postoje? Demoni?”

Madam Rouz mu postavi pitanje pre nego što je stigao da zausti i brzo mu odgovori. “Pođite da vam nešto pokažem.”

Ustala je, izazvavši upitne poglede mačaka. Maklejn krenu za njom, međutim, kada je Makbrajd ustao sa stolice, madam Rouz mu mahnu da se vrati.

“Ne ti, dušo. Ovo je samo za inspektora. Ostani ovde i pripazi na moje bebice.”

Kao po naređenju, najbliža mačka skoči Makbrajdu u krilo. Podigao je ruku ne bi li je sklonio, ali mu ona ugura svoju glavu, predući glasno.

“Bolje ostani ovde. Ne bi trebalo da potraje.” Maklejn krenu za madam Rouz ka drugim vratima koja su vodila ka nekakvom skladištu ispunjenom knjigama. Zidovi behu prekriveni policama koje jedva da su ostavljale prostora za gataru, a kamoli za njega. Bili su neugodno zbijeni jedno uz

214

drugog, dok se u vazduhu osećao miris starog papira i kože, koji ga je uznemirio. Starinske knjižare nisu njegova omiljena mesta, a ova soba odiše tim mirisom.

“Uznemirava vas to saznanje, inspektore Maklejne”, reče Madam Rouz mističnim tonom, kojim se obraća mušterijama, iako se u glasu osećala grubost transvestita. “Ali i vas je dotakao jedan demon.”

“Nisam došao da mi gledaš u dlan, madam Rouz... Stene, ili kako ti je već ime.” Maklejn je želeo da izađe iz sobe, ali nije mogao zbog visokih gomila knjiga. Madam Rouz se toliko pripila uz njega da je video njene pore. Njegove pore, jebiga. Ovo je muškarac koji ga zavitlava. Jebote, šta uopšte traži ovde?

“Ne. Došli ste da naučite nešto o demonima. A ja sam vas dovela ovamo, jer vidim da ne želite da pred mladim detektivom izgovorite zbog čega ste uznemireni.”

“Demoni ne postoje.”

“Oboje znamo da to nije tačno. I da dolaze u raznim oblicima.” Madam Rouz je s visoke police spustila jednu tešku knjigu, držeći je poput bebe u naručju dok je listala krckave stranice. “Nisu svi demoni zla čudovišta, inspektore, a neki borave samo u našoj glavi. Međutim, postoje i druga, mnogo reda bića koja se kreću među nama, utiču na nas i – da, tako je – navode nas da činimo svakakve grozote. Što ne znači da nismo u stanju da činimo grozote i bez njihove pomoći. Evo.” Okrenula je knjigu ka njemu. Očekivao je nekakav starinski, elegantno ukrašen rukopis na latinskom. Ono što je dobio bio je srednjoškolski godišnjak, iako je, kada je malo bolje pogledao, video da je reč o sredovečnim ljudima. Jedno lice se izdvajalo, iako je mlađe od čoveka kojeg poznaje. Od samog prizora prođoše ga trnci čitavim telom. Zaklopio je knjigu i gurnuo je nazad u ruke madam Rouz, okrenuvši se ka izlazu. Zaustavila ga je teška šaka na njegovim ramenima.

“Znam šta vam se dogodilo, inspektore. Zajednica gatara i medijuma u gradu nije velika, ali svi znamo vašu priču.”

“To je sve bilo davno.” Maklejn pokuša da se otrgne, ali ga madam Rouz još snažnije povuče.

“Dotakao vas je demon onda.”

“Donald Anderson nije nikakav demon. On je bio obično bolesno kopile koje zaslužuje da trune u zatvoru do kraja života.”

“Bio je čovek, inspektore. Poput mene, na neki način. Zanimale su ga stare knjige više od bilo čega drugog. Međutim, onda je došao u kontakt s demonom i to ga je promenilo.”

“Donald Anderson je bio kopile koje je silovalo i ubijalo, i to je kraj priče.” Maklejn, u kojem poče da kulja bes, otrgnu se i okrenu ka madam Rouz. Kao da nije dovoljno što se svakodnevno bavi Dagvudom i njemu sličnima, sad još i ovo mora da trpi. Nije zbog ovoga došao. Zbog čega je

215

uopšte došao?

“Možda. Ali s demonima se nikada ne zna.”

“Dosta! Nisam došao da pričam o prokletom Donaldu Andersonu i baš me briga da li postoje demoni. Želim da saznam šta su ovi ljudi mislili da će dobiti. Šta se uopšte može dobiti ritualnim ubistvom devojke?”

“Devojke?” Madam Rouz podiže obrvu. “Pre će biti device, nesumnjivo. A šta nisu mogli da dobiju? Rekla bih da im je mašta bila jedina granica.”

“Dakle, besmrtnost, bogatstvo, uobičajeno?” Maklejn se priseti Makbrajdovog komentara.

“Tako izgleda. Kao što rekoh, bili su ograničeni samo svojom maštom.”

“I kako to obično krene po zlu?”

“Nema tu običnog, inspektore. Govorimo o demonima.” Madam Rouz se ispravi. “Ili barem o ljudima koji iskreno veruju da su u društvu demona. Osoba koja priziva demona najčešće stoji unutar kruga, kako bi se zaštitila dok iznosi zahteve. Kada ga oteraju nazad u pakao, mogu da istupe iz kruga i vrate se u spoljašnji svet. Ali to može da krene i po zlu ako neki drugi idiot kasnije prizove istog demona. Oni pamte, inspektore, i ne vole da im se naređuje.”

“Unutar kruga je bilo telo”, reče Maklejn.

“U tom slučaju su pokušali da zavežu demona za devojku. Što je u redu, sve dok se krug ne prekine.”

Maklejn zamisli scenu. Zid koji su zidari srušili. Krš svuda po podu. “ A ako je prekinut?”

“E pa onda imate demona koji ne samo da je popizdio zbog toga što su ga prizvali, već i zato što je godinama, možda i decenijama, bio zarobljen. Kako biste se vi osećali na njegovom mestu?”

216

54

U mrtvačnici je uvek tiho; nema ćaskanja između mrtvih koji leže u svojim hladnim sanducima. Međutim, u popodnevnoj smeni je nekako drugačije, kao da je zvuk isisan iz čitave prostorije. Čak su i njegovi koraci na linoleumu odzvanjali u daljini, dok se približavao Kadvaladerovoj kancelariji. Ili je možda posredi posledica vremena provedenog s madam Rouz. Od doktora nije bilo ni traga, ali je njegova pomoćnica kuckala na kompjuteru sa slušalicama na ušima.

“Ćao, Trejsi”, Maklejn pokuca, možda prejako, po okviru za vrata, ne želeći da preplaši mladu ženu. Ona se prenu.

“Inspektore, kakvo iznenađenje!”

Maklejn se osmehnu zbog sarkazma u njenom glasu. “Da li je doktor tu?”

“Trenutno je pod tušem.” Način na koji je ovo izgovorila naveo ga je da pomisli da bi želela da bude tamo s njim. Neobična pomisao; Kadvalader bi po godinama mogao da joj bude otac. Izbio je prizor njih dvoje iz glave.

“Težak dan na poslu?”

“Gadna obdukcija. Spaljena tela nikada nisu zabavna.”

“Dakle, završio je?” Maklejnu je laknulo što neće morati da gleda autopsiju.

“Aha. Zato se i tušira. Ja završavam izveštaj. Nimalo lep slučaj.”

“Zbog čega?”

“Izgoreo je do smrti i ne verujem da mu je bilo zabavno. Na osamdeset pet posto tela ima opekotine trećeg stepena i ožiljke na plućima od udisanja dima. Doduše, bio je toliko pijan da verovatno nije osetio sav bol. Makar se nadam da je tako.”

“Pijan?”

“Nivo alkohola u krvi bio je 1,8 promila. Bio je uveliko na putu da izgubi svest.”

“Vreme smrti?”

“U ovom trenutku ne možemo precizno da odredimo, ali je reč o danima, ne satima.”

Maklejn se priseti kada je video kombi. Uklapa se. “Jesmo li blizu tome da ga identifikujemo?”

“Neverni Tomo.” Odgurnuvši se sa stolice, Trejsi priđe pultu na drugom kraju kancelarije. Najednom metalnom poslužavniku nalazila se hrpa predmeta čađavih od vatre, svi uredno spakovani u plastične kesice. “Pronašli smo njegov novčanik u unutrašnjem džepu. Oštećen je spolja, ali

217

stara dobra koža ne gori tako lako. Vozačka dozvola i kreditne kartice glase na ime izvesnog Donalda R. Merda.”

“Gospodin Makalister je na sastanku, inspektore. Ne možete unutra.” Maklejnu nije bilo do čekanja. Prošao je pored sekretarice i uleteo u kancelariju. Makalister je sedeo za svojim stolom, zaokupljen razgovorom s poslovnim čovekom u sivom odelu, koji je ovde bio na svome koliko i opatica u bordelu. Obojica ga pogledaše; biznismen uplašenim očima školarca kojeg su uhvatili s cigaretom, Makalister pogledom punim gneva, koji je momentalno suzbio.

“Inspektore Maklejne. Kakvo iznenađenje.”

“Gospodine Makalistere, oprostite. Pokušala sam da ga zaustavim...”

“Smiri se, Džanet. Moja vrata su uvek otvorena za krem naše policije.” Makalister se okrenu biznismenu, koji se još više uznemirio nakon što Makalisterove reči dopreše do njega. “Gospodine Robertse, mislim da smo sve rešili, zar ne?”

Roberts klimnu glavom, očito ne želeći da progovori, i sakupi papire sa stola, koje je užurbano ubacio u jednu kožnu torbu. Malo-malo pa bi bacio pogled ka Maklejnu, ne gledajući ga u oči. Nakon nekoliko trenutaka, koji se odužiše kao minuti, stavio je otvorenu tašnu podruku, kratko klimnuo glavom Makalisteru i odjurio napolje.

“Čemu dugujem ovo prijatno iznenađenje, inspektore? Da li ste došli da mi kažete da mogu da počnem radove na kući u Sajthilu? Ali zakasnili ste. Upravo sam je prodao gospodinu Robertsu. Odnosno, preduzeću koje predstavlja. Čak sam i zaradio.”

“Iako je reč o mestu gde se dogodilo brutalno ubistvo?”

“Naprotiv, upravo zbog toga, inspektore. Kupac jedva čeka da čuje pojedinosti.”

Maklejn je znao da Makalister pokušava da ga navede da pita za ime kupca. Potom bi se preduzimač pravio da je reč o poverljivim informacijama koje ne sme da podeli s njim. Krajnje sitničavo, pogotovu što je video logo preduzeća na nekoliko dokumenata koje je Roberts ugurao u svoju tašnu. Bez problema bi mogao da ih opiše nekome ko bi ih prepoznao.

“Pronašli smo nešto vaše”, reče.

“Je li?” Makalister se zavali u svoju fotelju, ne ponudivši Maklejna da sedne.

“Beli Fordov kombi. Zapravo, bio je beo. Sada je uglavnom crn.”

“Ford? Ne koristim ih, inspektore. Moj brat drži predstavništvo fijata u gradu, obezbedio mi je finu flotu dukata po povoljnoj ceni. Rekao bih da su svi na broju.”

218

“Ovaj kombi je učestvovao u zločinu. Popeo sa na pločnik u Plezansu i oborio jednu policajku. Umrla je nakon dva dana. Sećate se pripravnice Kid, gospodine Makalistere?”

“Da pogodim – ono lepo devojče s kojim ste prošli put došli? Šteta, inspektore.” Od Makalisterove neiskrenosti bi i političar pocrveneo. Potom se uozbiljio. “Da li me to optužujete za nešto, inspektore?”

“Gde je Merdo?”, upita Maklejn.

“Doni? Nemam pojma. Nije radio za mene od vaše prethodne posete. Imali smo nesuglasice u vezi s kućom u Sajthilu. Otpustio sam ga.”

Maklejn se oseti osujećeno. Bio je tako siguran, a sada ima užasan osećaj da je napravio budalu od sebe.

“Otpustili ste ga? Zbog čega?”

“Ako baš želite da znate, koristio je ilegalne imigrante kao jeftinu radnu snagu. Pare na ruke, bez ikakvih pitanja.” Makalisterove oči sevnuše, gnev ponovo proključa u njemu. “Ja ne poslujem na taj način! Nikada nisam i nikada neću! Ugled je sve što imam. Znali biste to da ste se malo raspitali. Otkako sam prijavio onaj leš, policija me neprestano maltretira, a sada još upadate ovamo s tim neosnovanim optužbama. Imate li dokaza? Naravno da nemate. U suprotnom biste me uhapsili. Sve što imate su nekakve sklepane teorije kojima želite da mi okaljate ime. Uputiću zvaničnu žalbu na vaše ponašanje. A sada, ako nemate ništa protiv, imam posla.”

219

55

U stanici je bilo mirno kada je Maklejn ušao na zadnji ulaz, što je odgovaralo njegovom tmurnom raspoloženju. Kad ispadne idiot pred nekim, čovek se razbesni na sve i svakoga. Jedna od administrativnih radnica odjuri prestrašeno nakon što mu je rekla da je Dugid sazvao sastanak. Navodno, pojavio se nekakav novi dokaz koji će dramatično promeniti pravac istrage, ili tako nešto. Zadivljen koliko je brzo od Kadvaladera, odnosno Trejsi, stigla potvrda za krv, krenuo je u malu istražnu sobu sa zadnje strane, kako ga ne bi primetili. Nije mu pomoglo. Načelnica Makintajer ga je čekala.

“Tačno sam znala da ćeš doći ovamo umesto da odeš kući.”

“Šefe?”

“Nemoj ti meni šefe, Toni. Upravo sam razgovarala telefonom sa vrlo srditim gospodinom Makalisterom. Izgleda da je jedan naš inspektor upao u njegovu kancelariju i verbalno ga maltretirao.”

“Ja...”

“Koji deo rečenice ne mešaj se u istragu nisi shvatio?”

Maklejn je pokušao da skrene pažnju načelnici pre nego što sasvim izgubi strpljenje. Kao da je tigra ščepao za rep. “Gospođo, ja...”

“Nisam završila! Šta si uopšte tražio kod Makalistera? Kakve on veze ima sa nestalim detetom?”

“On...”

“Ništa! Eto šta! Baš ništa! Dovoljno je što si i otišao tamo. Ali zašto si se motao oko izgorelog kombija u Njuhejvenu? I tražio od Kadvaladera ime vozača?”

“Oprostite. To je kombi koji je oborio Kidovu. Morao sam da ga vidim.”

“Toni, ti si žrtva tog zločina! Ne smeš se mešati u istragu! Svestan si šta bi i totalno smotani advokat odbrane mogao da postigne u slučaju kad bi saznao? Gospode, dovoljno je što si se okomio na Makridija.”

Naslonivši se na sto, pritisnula je zglobom šake oko i uzdahnula. Maklejn je najednom shvatio kakav život načelnica trenutno vodi. On zvoca zbog toga što mora da se bavi papirologijom za prekovremeni rad svog malog tima; ona mora da se bavi čitavom stanicom. Izgubila je jednog policajca, neko postavlja fotografije s mesta zločina na internet, koordiniše bog te pita koliko drugih istraga, a on joj, povrh svega, još i otežava život.

“Oprostite. Nije mi bila namera da vam pravim probleme.”

“Toni, uz moć dolazi i odgovornost. Preporučila sam te za inspektora jer sam mislila da si dovoljno odgovoran za tu poziciju. Molim te, ne teraj me

220

da pomislim kako sam pogrešila.”

“Neću. Izviniću se lično Tomiju Makalisteru. Zaista je bila loša procena s moje strane. Dozvolio sam da prevladaju emocije.”

“Odmori nekoliko dana. Idi kući.”

“A Kloi?” Maklejn zažali zbog pitanja, doduše prekasno. Pogled Makintajerove bio je mešavina neverice i očaja.

“Nisi jedina osoba u službi koja traga za njom, znaš! Proveravamo osumnjičene i pokušavamo da identifikujemo automobil sa snimaka. Pronaći ćemo je. Uostalom, to je slučaj za Mrzovoljnog Boba. Neka se on time bavi.”

“Osećam se tako beskorisno.”

“Onda popričaj s njenom majkom. Prijatelji ste. Možda uspeš da je uveriš u to da činimo sve što je u našoj moći da je pronađemo.”

Iako je bilo kasno popodne usred festivala, radnja je bila zatvorena. Maklejn proviri kroz prozor, ali unutra nije bilo nikoga. Pored ulaza u dućan nalazila su se vrata koja vode ka stanovima na spratu. Maklejn pritisnu dugme na kojem je pisalo Spirs i nakon nekoliko trenutaka začu metalast glas.

“Da?”

“Dženi, ja sam, Toni Maklejn. Mogu li da uđem?”

Vrata škljocnuše i Maklejn uđe u zgradu. Za razliku od njegovog ulaza, koji se nalazio samo nekoliko ulica odatle, ovde nije smrdelo na mačju pišaćku. Pod je bio obrisan i neko je postavio kućne biljke na sims prema zelenom vrtu u zadnjem delu kuće.

Dženi je stajala ispred otvorenih vrata svog stana, uplašenog pogleda. Bila je bosa, a preko spavaćice je ogrnula kućnu haljinu. Kosa joj beše raščupana, a oči crvene i upale.

“Jeste li je pronašli?”, prošaputala je sa strahom i nadom u glasu.

“Ne, još nismo. Mogu li da uđem?”

Dženi se pomeri i pusti Maklejna u sićušan hodnik. Osvrnuvši se oko sebe, primetio je nered. Koliko brzo haos zavlada uznemirenim domaćinstvom. Okrenuo se i video da Dženi i dalje stoji na pragu, kao da očekuje da joj se ćerka svakog trena pojavi na stepeništu.

“Pronaći ćemo je, Dženi.”

“Hoćete li? Da li ćete je stvarno pronaći ili to samo govoriš da bi me utešio?” Sada se već osećao bes u njenom glasu. Zatvorila je vrata i prošla pored njega. Maklejn krenu za njom ka maloj kuhinji.

“Kamere su je snimile nakon predstave u Prinčevoj”, reče. Počevši da pravi kafu, Dženi prestade i okrenu se ka njemu.

221

“Trebalo je da uzme taksi.”

“Tinejdžerka je. Verovatno godinama štedi novac koji joj daješ za taksi.”

“Šta se dogodilo? Kuda je otišla?”

“Jedan automobil se zaustavio. Popričala je s vozačem i ušla u kola. Pretpostavljamo da ga poznaje odranije. Sa interneta.”

Dženi prinese šake licu i zari prste u obraze, ostavivši bele tragove po koži. “Bože, neki pedofil ju je oteo. Moju devojčicu.”

Maklejn je prišao i sklonio joj ruke sa lica. “Nije sve tako crno, Dženi. Imamo delimičan broj tablice i model automobila. Trenutno tragamo za njim.”

“Ali moja devojčica... Ona... On je...”

“Slušaj šta ti govorim, Dženi. Znam da izgleda loše. Neću te lagati. Ali imamo dosta informacija. Pritom, ovo je planirano, nije reč o nasumičnom slučaju. To je dobro.”

“Dobro? Kako možeš da vidiš išta dobro u ovome?”

Maklejn opsova u sebi – koliko netaktičan može da bude? Nema ničega dobrog u ovome, samo delova koji su manje loši.

“To znači da, ko god stoji iza ovoga, Kloi želi živu.” Za sada.

Telefon je zazvonio dok je ubacivao ključ u bravu ulaznih vrata svog stana. Pomislio je da sačeka da se uključi sekretarica; sat vremena smirivanja Dženi Spirs ga je iscrpio. Utom se setio da je kaseta i dalje u fioci stola. Pojurivši, zgrabio je slušalicu taman na vreme.”

“Maklejn.”

“Dobro je da sam vas našao, gospodine. Detektiv Makbrajd na vezi.”

“Izvoli.”

“Reč je o Dagv... glavnom inspektoru Dugidu, gospodine.” Maklejn je pretpostavio da je detektiv u društvu viših službenika.

“Šta je uradio ovoga puta?”

“Otišao je u prostorije istražitelja. Poveo je sve tehničare sa sobom. Namerava da uhapsi Emu Berd.”

222

56

Zakasnio je taman toliko da svima zasmeta u poslu. Dugid je otišao u grad, nesumnjivo s nadom da će svojim nadređenima u štabu pokazati koliko je temeljan u radu. Verovatno mu nije palo na pamet da bi to ljudstvo bilo korisnije u potrazi za Kloi Spirs.

Policajci u uniformama sprečavali su ulaz u laboratoriju istražitelja. Dok se Maklejn približavao, Dugid je izleteo na parking u pratnji dvojice narednika koji su vodili Emu Berd s lisicama na rukama. Preplašena, gledala je tamo-amo u potrazi za prijateljskim licem.

“Šta kog vraga radiš ovde, Maklejne?” Dugid je njega prvi pronašao. “Pokušavam da vas sprečim da napravite veliku grešku, gospodine. Ona nije osoba koju tražite.”

“Toni, šta se događa?”, upita Ema. Čuvši joj glas, Dugid se okrenu i reče svojim narednicima.

“Vodite je u stanicu. Pokrenite postupak što pre.”

“Jeste li sigurni da je to dobra ideja, glavni inspektore?” Maklejn naglasi reč glavni.

“Evo ga, vitez koji stiže da spase svoju devojku. Ne govori mi kako da vodim istragu, Maklejne.”

“Ona je jedna od nas, gospodine. Tretirate je kao da je nekakav narkos.” Dugid je prišao Maklejnu, lupkajući ga po grudima nakon svake izgovorene reči. “Ona je saučesnik u ubistvu Džonasa Karstersa. Zna ko ga je ubio, u to sam uveren, i hoću da izvučem tu informaciju iz nje pre nego što još neko nastrada.”

Sranje! Rezultati krvi ipak nisu stigli. Dugid ponovo ide krivim putem.

“Nije ona nikakav saučesnik, gospodine. Sali Dent je ubila Džonasa Karstersa.”

“Šta to trućaš, Maklejne? Ti si prvi uperio prstom u nju, na kraju krajeva. Ne pokušavaj da se izvučeš iz ovoga.”

“Je li to istina?” Ema ga pogleda pravo u oči. Iako i dalje zapanjena, bila je na korak da plane.

“Zašto je ova žena još tu?”, upita Dugid. Pre nego što je Maklejn stigao da progovori, dvojica narednika je odvedoše u spremljeno patrolno vozilo.

“Trebalo je da mi prepustite ovo, gospodine.” Maklejn je morao da progovori stisnutih zuba. Dok je stajao na parkingu, tehničari počeše da izlaze iz zgrade s računarima koje su ubacivali u kombi koji ih je čekao.

“Pa da upozoriš svoju dragu, kako bi sakrila tragove? Neće moći, Maklejne.”

223

“Ona mi nije draga, gospodine. Ona mi je prijateljica. Da ste mi prepustili slučaj, otkrio bih šta se događa, bez ovakvih scena.” Maklejn pokaza na hrpu policajaca i zbunjenih istražitelja. “Upravo ste zatvorili čitavu operaciju istražitelja i izgubili i ono malo podrške koje smo imali od osoblja koje radi skoro sav posao na mestima zločina. Dobro odrađeno, gospodine! Svaka čast!”

Okrenuo se i otišao, ostavivši iza sebe zblanutog Dugida. Tek tada je video Emu kako zuri u njega kroz otvoren prozor patrolnih kola. Oči im se sretoše na tren – suviše kratko da bi rastumačio njen pogled – nakon čega je odlučno okrenula glavu.

Sve što je Maklejn želeo bilo je da ode kući i legne u krevet ili da se prihvati flaše viskija. Sve je otišlo u majčinu, glava mu vrvi od demona, Kloi Spirs je nestala pre skoro dvadeset četiri sata i uopšte ne može da se seti kada je poslednji put video svoj krevet. Emino hapšenje je samo šlag na torti, Dugidovo najspektakularnije sranje do sada. Iako ne može da razmišlja čiste glave, postoji još nešto što mora da sazna. Zato se, umesto da uzme taksi i ode kući, vratio jednim patrolnim vozilom u stanicu. Uprkos sitnim satima, u podrumu je vladala opšta gungula dok su tehničari pretraživah desetak računara koje su doneli iz istražiteljske laboratorije. Podigavši pogled s gomile zapetljanih kablova, Majk Simpson se namršti kada je zakoračio u sobu.

“Šta hoćeš?”, reče besnim i optužujućim glasom. Maklejn podiže ruke kao da se predaje.

“Lakše malo, Majk. Čime sam zaslužio ovo?”

“Možda time što si cinkano Em? Ili što si nam navukao ovo sranje?” Majk se osvrnu na svoje tehničare koji su, crvenih očiju, piljili u treperave monitore ili radili čudne stvari kleštima po unutrašnjosti računara. “Nisam ocinkario Emu. Pokušavao sam da je zaštitim.”

“Dugid kaže drukčije.”

“I ti veruješ njemu? Mislio sam da si pametniji.”

Majkovo namršteni lice pomalo je smekšalo. “Pa, valjda. Ali posumnjao si u nju?”

“Ja sam detektiv, Majk. To mi je posao. Neko ko ima pristup fotografijama s mesta zločina i koristi inicijale MB? Naravno da sam nameravao da istražim. Ali mislio sam da je jednostavnije da je sam pitam, nasamo. Nesumnjivo bismo izbegli sve ovo.”

Majk slegnu ramenima. “I dalje moramo da prođemo kroz gomilu sranja zbog toga.”

“Pa ja sam kriv, oprosti. Častiću te pivom kako bih se iskupio.”

Ovo je, izgleda, znatno oraspoložilo Majka. Verovatno niko nikada nije bio tako velikodušan prema njemu.

224

“U redu, gospodine. A sada, ako nemaš ništa protiv, moram ovo da rasklopim i proverim pre ponoći. Pokušavamo da osposobimo laboratoriju istražitelja za sutra ujutro.”

“Samo još jedna stvar...”

Tehničar je teatralno oklembesio ramena. “Šta?”

“Fergus Makridi. Imaš li i dalje njegov PC?”

“Reč je o meku, ali da, imamo ga. Zašto?”

“Znamo za Alarme Penstemin, ali koliko drugih rezervnih varijanti ima? Za koga je još radio?”

“Koliko unazad želiš da ideš?” Tehničar je izgledao iznureno. “Više od decenije bavi se sigurnosnim sistemima.”

“Ne znam. Prošle godine, recimo. Za koga je radio kada smo ga uhvatili? Ima li štogod u njegovim mejlovima?”

Ustavši sa stolice, Majk je otišao do jednog računara u daljem kraju sobe. Isprativši ga pogledom, Maklejn je posmatrao kako tehničar lista stranice i stranice informacija. Naposletku se na ekranu pojavi spisak poređan po abecedi.

“Izvolite gospodine. Mejlovi primljeni i poslati one nedelje pre nego što smo zaplenili Makridijev računar. Izgleda da je imao popriličan broj klijenata.” Pa ipak, samo je jedan zapao za oko Maklejnu. Najmanje dvadesetak poruka koje je Makridi razmenio sa izvesnim Kristoferom Robertsom iz advokatske agencije Karsters i Vedel.

225

57

Soba za ispitivanja br. 4 je mala i mračna prostorija, čiji su sitni i visoki prozori zamračeni naknadno dodatim ventilacionim cevima na spoljašnosti zgrade. Klima-uređaj je lupkao i zujao, ali nimalo nije rashlađivao ono malo vazduha što je ulazilo u prostoriju. Barem nije previše toplo, sunce će biti u jeku tek za nekoliko sati.

Kristofer Roberts je izgledao kao da oka nije sklopio otkako ga je Maklejn prethodnog dana video kod Makalistera. Nosio je isto odelo, dok mu se na licu kovrdžao tanak sloj oštre brade. Jedno patrolno vozilo ga je pokupilo u motelu Bridž, u Kvinsferiju, što je neobično mesto za odsedanje za nekoga ko živi u Kramondu. Broj tablice njegovog sjajnog tamnocrvenog BMW-a podudara se s delom registracije automobila koji je pokupio Kloi, koji je detektiv Makbrajd uspeo da razazna sa snimka nadzorne kamere. Možda je slučajnost; ima dosta tamnih BMW-a s tablicama koje sadrže istu godinu i početna dva slova. Međutim, u poslednje vreme Maklejn se susreće s toliko slučajnosti da više u njih ne veruje.

“Zbog čega sinoć niste otišli kući, gospodine Robertse?”, upitao je Maklejn nakon što su završili s formalnostima ispitivanja. Umesto odgovora, Roberts je proučavao svoje šake i čačkao nokte.

“U redu”, reče Maklejn. “Da počnemo s jednostavnim pitanjima. Za koga radite?”

“Za advokatsku kancelariju Karsters i Vedel. Partner sam u Odeljenju za prenos imovine.”

“To već znam. Recite mi zbog čega ste juče bili u kancelariji Tomija Makalistera. Ugovarali ste prodaju Vile Farkvar u Sajthilu. Ko je kupac?” Graške znoja počeše da se pojavljuju na prebledelom Robertsovom licu. “Ne mogu da kažem. To su poverljivi podaci.”

Maklejn se namršti. Ovo neće ići lako. “U redu onda. Recite mi sledeće. Kuda ste odveli Kloi Spirs, nakon što ste je pokupili u Prinčevoj ulici preksinoć u pola dvanaest.”

“Ja... Ne znam o čemu pričate.”

“Gospodine Robertse, posedujemo snimak na kojem se vidi kako gospođica Spirs ulazi u vaš automobil. Forenzičari ga u ovom trenutku pretražuju. Pitanje je vremena kada će pronaći i dokaz da je bila unutra. Kuda ste je odveli?” Ovo je laž. Istina, automobil jeste u policijskoj garaži, ali sad je pitanje kada će ubediti forenzičare da se bace na posao.

“Ne mogu da vam kažem.”

“Ali odveli ste je nekuda.”

226

“Molim vas, ne terajte me da pričam. Ubiće me ako progovorim. Ubiće moju suprugu.”

Maklejn se okrenu ka Mrzovoljnom Bobu, koji je stajao iza njega oslonjen na zid. “Neka jedno patrolno vozilo ode do kuće gospodina Robertsa i odvede njegovu ženu u zaštitni pritvor.”

Narednik klimnu glavom i napusti sobu. Maklejn se okrenu ka Robertsu.

“Ako vam je neko pretio, gospodine Robertse, najbolje bi bilo da nam kažete o kome je reč. Možemo da zaštitimo i vas i vašu ženu. Međutim, ukoliko ne budete sarađivali, a neko naudi Kloi Spirs, potrudiću se da odete u zatvor na dug vremenski period.” Pustio je da reči vise u vazduhu, ćuteći nekoliko dugih minuta koliko je trebalo Mrzovoljnom Bobu da se vrati. Roberts nije rekao ni reč.

“Kako ste ubedili Kloi da uđe?”, upita Maklejn nakon nekoliko trenutaka. “Koliko sam čuo, ona je pametno dete. Ne bi ušla u automobil nekog stranca.”

Roberts je ćutao, očiju punih straha.

“Susret nije bio slučajan, tražili ste je, zar ne?”

“Ja... To nije trebalo da budem ja. Naterali su me. Rekli su da će povrediti Ajrin.”

“Ko je trebalo da bude tamo umesto vas, gospodine Robertse? Fergi? Da li su vas naterali da se predstavite kao on?”

Iako nije odgovorio, Roberts je neprimetno klimnuo glavom, kao da ni sam nije svestan toga.

“Dakle, ko je Fergi? I zbog čega nije mogao to sam da obavi?”

Roberts je stisnuo usne, vrteći šake na krilu poput čoveka nečiste savesti. Strah ga je obuzeo poput groznice; sam bog zna čime su ga naplašili. Maklejn zna da to ne valja; neće progovoriti, barem dok ne bude bio siguran da mu je žena na sigurnom. Možda čak ni tada. Ali pretpostavlja zbog čega se Fergi nije pojavio na sastanku s Kloi Spirs. Sada mu samo predstoji da to i dokaže.

Zatvor Sohton nije mesto koje bi čovek želeo često da posećuje. Maklejn ga ne podnosi, i to ne samo zbog zatvorenika koje je poslao među njegove beživotne zidove. Nešto u vezi s tim zatvorom čoveku isisava radost i želju za životom. Posetio je mnoge zatvore u svojoj karijeri i svi to čine u izvesnoj meri, međutim, Sohton je najgori.

Boba i njega uveli su u sobu s jednim visokim prozorom, bez rashladnog uređaja. Iako je tek jutro, vrućina je nepodnošljiva. Makridijev advokat ih je čekao. Ispijenog lica, orlovskog nosa i dugačke sede kose poput grive, izgledao je kao grabljivac; očito razlog zašto je izabrao svoju profesiju.

227

“Inspektore, da li shvatate da ovo predstavlja uznemiravanje mog klijenta?” Ni rukovanja, ni klimanja glavom, ni neobaveznog pozdrava.

“Vaš klijent je osumnjičen za otmicu deteta. Ukoliko se to pretvori u istragu ubistva, pokazaću vam šta je maltretiranje.” Maklejn je zurio u advokata koji je nepomično sedeo i ćutao. Mrzovoljni Bob stajao je u ćošku, naslonjen na zid. Nakon nekoliko trenutaka pojavio se jedan stražar gurajući Fergusa Makridija pred sobom. Posadivši ga na stolicu, uperio je palac ka vratima, očito pokazujući da će biti ispred, i povukao se. Brava škljocnu i njih četvorica ostadoše sami u prostoriji.

Makridi je izgledao umorno, kao da nije spavao otkako su ga vratili u pritvor. Daleko je to od njegovog uobičajenog skrovišta, stana na poslednjem spratu, pod zvezdama. Sagnuo se ka svom advokatu koji mu nešto prošaputa, nakon čega se ispravio i zavrteo glavom, namršten.

“Zatvor ti priliči, Ferguse”, reče Maklejn i zavali se u svojoj stolici.

“Baš šteta. Ne planiram da se zadržim.” Makridiju je bilo neudobno na stolici; imao je lisice na rukama i zatvorsku odeću koja ne stoji čoveku naviknutom na poznate marke.

“Verovatno misliš da si se izvukao, Ferguse. Zločin srednje klase, malo hakovanja, malo provalništva. Sudija neće biti suviše strog jer imaš relativno čist dosije, čak i da zamolim načelnicu da ubaci koju reč o tebi. Šta znaš, s dobrim advokatom mogao bi da izvučeš pet godina. Uz dobro vladanje, napolju si za osamnaest meseci. I to u zatvoru otvorenog tipa, jer nisi nasilna osoba. Blaga kazna za nekog ko je krao od mrtvih.”

Makridi nije rekao ništa, samo je drsko piljio u njega. Osmehnuvši se, Maklejn se nagnu ka njemu. “Međutim, ako se pročuje da si nameravao da isti namamiš petnaestogodišnju devojčicu na seks... Znaš, zatvorenici su čudna sorta. Imaju svoj izvitopereni moralni kodeks. Pritom vole da serviraju kaznu koja zaista odgovara zločinu, ako me shvataš.”

Tišina zavlada prostorijom. Maklejn je video da su njegove reči doprle do Makridija. Umesto drskog pogleda, zabrinuto se zagledao u Maklejna. Makridi potom pogleda ka vratima, u svoj podnesak, pa ponovo u Maklejna, koji se zavalio u stolici i pustio da tišina naraste.

“Nije istina. Nemate nikakve dokaze.” Makridi je prvi progovorio. “Gospodine Makridi, savetujem vam da više ništa ne govorite”, reče advokat. Makridi ga pogleda namršteno. Osetivši netrpeljivost, Maklejn odluči da odigra na tu kartu.

“Imamo tvoje mejlove, i Kloine. Rekao bih da imamo i te kako mnogo, Fergi. Nije ti baš bilo mudro da iskoristiš pravo ime.”

“To... Nije reč o tome.”

“Nego o čemu? Ljubavi?”

“Ne mogu da ti kažem. Ubiće me!”

“Gospodine Makridi, kao vaš advokat, insistiram da...”

228

“Ko bi te ubio?”

Makridi nije odgovorio. Maklejn opazi strah u njegovim očima; teško će ga slomiti. Robertsa razume, ali Makridi je druga sorta. Čime li su njega pritisli?

“Priveli smo Kristofera Robertsa, Ferguse. Imao je štošta da kaže o tebi.

O tome kako si mamio Kloi. Zbog čega te je privukla? Još malo pa će biti punoletna. Zar tvoja sorta ne voli mlađe?”

“Kako to misliš, moja sorta? Nisam ja nikakav pedofil!” Gnev je kuljao u Makridijevim očima. Dirnuo ga je u žicu.

“Dakle, samo voliš da pratiš pričaonice devojaka na internetu?”

“Nisam je ja odabrao. Dali su mi njeno ime. Samo sam radio svoj posao.”

“Ko ti je dao njeno ime? Koji posao?”

Iako Makridi nije odgovorio, Maklejn je video da je uplašen i zabrinut što je previše toga odao. Odlučio je da promeni taktiku.

“Zbog čega si želeo da mi smestiš, Ferguse? Je li reč o sitnoj osveti zbog toga što sam te uhvatio?”

Makridi se nervozno nasmeja. “I zbog toga da bacim sav onaj novac? Šališ se. Uhvatio si me zbog moje glupe greške. Ne mrzim te zbog toga.”

“Sve je to deo igre, je li? Zbog čega si onda to učinio? Isto te je neko naterao? Da li su ti oni dali drogu?”

Makridijevo lice postade slika i prilika rastrzanosti. Uplašen je. Neko mu je dobrano uterao strah u kosti. S druge strane, on je oportunista koji očajnički želi da se izvuče iz ove rupe. “Šta ja dobijam? Izvadi me iz ove rupčage. Ubaci me u program zaštite svedoka i možda ću ti reći.”

“Želeo bih da popričam nasamo sa svojim klijentom”, reče advokat. Izgledao je kao da je sisao limun, šireći oči dok je Makridi inkriminisao sebe.

Maklejn klimnu glavom. “To nije loša ideja. Pokušaj da ga urazumiš. Ukoliko povrede devojku, dogovor otpada.”

Ustao je. Mrzovoljni Bob pokuca da im otključaju vrata. U hodniku im priđe drugi čuvar.

“Inspektor Maklejn?”

“Da?”

“Imate poziv, gospodine.”

Maklejn krenu za njim do kancelarije u kojoj je telefonska slušalica ležala na stolu. “Maklejn.”

“Makbrajd na vezi, gospodine. Mislim da bi trebalo da dođete. Pronašli su leš. Odmah iza ćoška kuće vaše bake.”

Seća se kako se kao dete igrao u ovom malom i mračnom ćorsokaku. Ulica,

229

nekada redovna destinacija šetača, ulivala se u Ušćem prekrivenu stazu koja se spuštala niz uzanu strmu padinu ka reci. Poslednjih godina su ljudi, u nedostatku adekvatnog uličnog osvetljenja, odustali od nje, te je sada toliko zarasla da je skoro neprohodna. Bačene limenke koka-kole, kesice čipsa i iskorišćeni kondomi danas svedoče o njenoj nameni.

Kako je ulica bila sasvim zakrčena patrolnim vozilima, morali su da se parkiraju podalje. Maklejn i Mrzovoljni Bob krenuše neravnim pločnikom pod hladom ogromnih zrelih stabala javora, ka grupi policajaca zbijenih na kraju ulice.

“Ovuda, šefe.” Detektiv Makbrajd im mahnu ka gustom rastinju i dvema prilikama u papirnim kombinezonima koje kleknuše.

“Ko ga je pronašao?”, upita Maklejn.

“Neka starica koja je šetala psa, gospodine. Nije se vratio kada ga je dozvala, pa je došla da pogleda šta mu je toliko zanimljivo.”

“Gde je ona sada?”

“Odveli su je u bolnicu. Pretrpela je šok.”

Čuvši glas detektiva, prilika u belom okrenuta leđima ustade i okrenu se ka njima. “Kod tebe su uvek najzanimljivija tela, Toni”, reče Angus Kadvalader. “Izgleda da je ovo opako isprebijano pesnicama. Viđao sam slične povrede kod ljudi povređenih u tučama. Ipak, rekao bih da ove ozlede nisu bile dovoljne da ga ubiju.”

Maklejn se približi lešu. Oniži zdepast muškarac, mada mu je stomak usled nadutosti verovatno rastegao svetloplavu košulju više nego za života. Ležao je na lišću raširenih ruku kao da se izvrnuo na leđa da malo odrema. Glava mu beše nakrivljena na stranu, lice u podlivima, nos slomljen. Odeća mu je bila iscepana i prljava, dok se na njegovoj tamno plavoj jakni video sitan crveni znak železnice Virdžin.

“Jesmo li ga identifikovali?”

Detektiv Makbrajd mu dodade tanak kožni novčanik. “Imao ga je kod sebe, gospodine. Lice odgovara fotografiji u vozačkoj dozvoli.”

“Dejvid Braun, Južni Kvinsferi. Zbog čega mi to ime zvuči poznato?” Mrzovoljni Bob pristupi, kleknu i pogleda mrtvog čoveka.

“Znam ko je ovo”, reče tiho. “Razgovarali smo pre nekoliko dana. Upravljao je vozom koji je udario Sali Dent. Otkud on ovde, za ime sveta?”

230

58

Obdukcija Dejvida Brauna zakazana je za kasno po podne. Maklejn je popunio vreme baveći se papirologijom koja ga je čekala na njegovom stolu. Nema veze što su mu rekli da uzme nedelju dana slobodno. Formulari za prekovremeni rad, zahtevi i hiljadu drugih sitnica u međuvremenu su se nagomilali. Šta bi se dogodilo da nestane na mesec dana? Da li bi kancelarija naposletku bila zakrčena papirima? Ili bi neko zasukao rukave i bacio se na posao?

Utom ga prenu kucanje na vratima. Podigao je glavu i video detektiva Makbrajda koji je zbunjeno piljio u sav taj džumbus.

“Uđi. Ako ima mesta.”

“U redu je, gospodine. Mislio sam da bi trebalo da čujete vest. Po podne će podići optužnicu protiv Eme.”

“Za šta?” Maklejn stisnu pesnice, postiđen i besan. Zbog čitave zbrke s Braunom, zaboravio je na nju.

“Dagvud želi da ide do kraja sa saučesništvom u ubistvu, ali mislim da ga je načelnica ubedila da se odluči za ometanje pravde.”

“Sranje! Misliš li da je kriva, Stjuarte?”

“A vi, šefe?”

“Ne. Ali ako su je optužili, biće da postoje nekakvi dokazi.”

“Bili ste u laboratoriji istražitelja, šefe. Znate da svi dele šifre i računare. Obezbeđenje je smejurija.”

Maklejnu nešto pade na pamet. “Onaj sajt na kojem si pronašao slike... Da li još postoji?”

Makbrajd klimnu glavom. “Postavljen je preko servera koji se nalazi u inostranstvu. Mogli bi meseci da prođu dok ne budemo uspeh da ga ukinemo.”

“Mesta zločina nisu identifikovana, zar ne? Samo su okačene slike.”

“I datumi, gospodine. Ali nema opisa lokacija. Samo opisi kao zdrobljeni torzo i prerezan grkljan.”

“Sjajno. Jesmo li uspeli da identifikujemo ostala mesta zločina koja je postavio MB, ko god bio?”

“Mislim da niko nije ni pokušao, gospodine. Bile su dovoljne fotografije s mesta zločina Smajda i Stjuarta. Ema je fotografisala oba.”

“Ali svi su imali pristup njenom računaru. Pritom smo tim fotografijama okitili sve istražne sobe kao da je Božić. Učini mi nešto, Stjuarte. Pre dolaska ovamo, Ema je bila stacionirana u Aberdinu. Pronađi uzorak

231

ranijih fotografija i pošalji ih u Kraljičinu ulicu. Možda će ih neko prepoznati. I proveri koga su još nedavno prebacili u naš istražiteljski tim. Učini isto i za njihova prethodna nameštenja.”

“Bacam se na posao, šefe.” Pun entuzijazma, Makbrajd krenu na svoj novi zadatak. Maklejnu bi dobro došlo malo tog ushićenja; jedva da se pomerio s mrtve tačke kada je o papirologiji reč. Posegnuvši za narednom fasciklom ispunjenom besmislenim brojevima, slučajno je oborio čitavu hrpu papira na pod.

“Sranje!” Odgurnuvši se od stola, sagnuo se da pokupi papire. Među njima je bilo i nekoliko dosijea, od kojih se jedan otvorio. Mrtvo lice Džonatana Okola zurilo je u njega optužujućim pogledom. Taman kada je želeo da vrati papir u fasciklu, primetio je kako se pored nalazi dosije slučaja samoubistva Pitera Endruza. Otvorio ga je i ugledao još jedno mrtvo lice. Isti prekoran pogled, kao da ga kritikuju što nije dovoljno posvećen. Ali osim činjenice da su mrtvi, šta njih dvojica imaju zajedničko?

“Dođavola, obojica su sebi prerezali grkljan u javnosti!” Maklejn jedva da je prepoznao sopstveni glas. Suluda pomisao, ali lako se da proveriti. A i daleko je zanimljivija od češljanja mesečnih statističkih izveštaja. Zgrabio je obe fotografije, gurnuo ih džep jakne i krenuo ka vratima.

Po podne je bilo mirno u pabu Kod vesele lisice; tek pokoja mušterija koja je svratila da rashladi grlo posle ručka, pre ponovnog obilaženja prodavnica. Užegli vonj ulja za prženje nije uspeo da nadvlada miris kafe iz retko korišćenog aparata za espreso koji se nalazio iza šanka. Manje od polovine stolova beše zauzeto. Šanker se dosađivao dok je glancao čaše, zagledan u daljinu. “Čašu djuharsa”, reče Maklejn spazivši točilicu.

“Nestalo.” Šanker okrenu etiketu na dršci kako je mušterije ne bi videle. “Onda, ništa.” Maklejn izvadi fotografije iz džepa i položi sliku Pitera Endruza na šank. “Da li je nekada bio ovde?”

“Ko pita?”

Maklejn uzdahnu i posegnu za legitimacijom. “Ja. Reč je o istrazi ubistva – najpametnije bi ti bilo da budeš od koristi.”

Nakon što je na čitave dve sekunde gledao fotografiju, šanker reče: “Da, uglavnom pije ovde. Radi negde u blizini. Mada, nisam ga viđao u poslednje vreme.”

“Da li si ga nekada video da razgovara s ovim čovekom?” Maklejn spusti fotografiju Džonatana Okola. Šanker razrogači oči.

“To je čovek koji je... Znaš.”

“Da, znam”, reče Maklejn. “Da li si ga video da razgovara s Piterom Endruzom?”

“Mislim da nisam. Pre one večeri ga nikada nisam video.”

232

“A šta si tada tačno video?”

“Pa, kao što sam ispričao policajcima, bio sam iza šanka. Bilo je krcato, znaš kako je tokom festivala. Međutim, primetio sam ga kada je ušao, jer je bio prljav i ponašao se čudno. Krenuo je pravo ka toaletu, nisam stigao da ga zaustavim. Krenuo sam za njim; ne želimo da nam dolaze takvi. Ah ležao je na podu, sav krvav. Gospode, bilo je grozno.”

“Je li bilo nekoga u toaletu kada se ubio?”

“Ne znam. Mislim da nije.” Šanker se počeša po temenu. “Ne, čekaj. Lažem. Neko je izašao trenutak pre nego što sam ušao u toalet. Možda je i on, sada kada ga pogledam.” Pokazao je na Pitera Endruza. “Pretpostavljam da nemate kamere.”

“U klonji? Jok, to bi bilo odvratno.”

“U ostatku kafane?”

“Da, imamo dve kamere, jedna na ulazu, druga pozadi.”

“Koliko dugo čuvate trake?”

“Nedelju, možda deset dana. Zavisi.”

“Imaš li snimak večeri kada su ova dvojica bila tu?” Maklejn pokaza na fotografije.

“Jok, žao mi je. Vaši su ga odneli i nisu ga vratili.”

“Vrati malo. Tako... Eto ga!”

Kvalitet je lošiji nego na snimku iz Prinčeve. Jedan kadar na svake dve sekunde činio je da ljudi skaču i nestaju poput poludelih čarobnjaka. Iako mutna slika i slabo osvetljenje nisu pomogli, kamera na zadnjem ulazu pokrila je i ulaz u muški toalet.

Nije bilo lako dobiti traku od Dugida. Maklejn je znao da od njega neće moći da očekuje dobru volju; na kraju krajeva, pravi je skot. Ipak, s vremena na vreme poželi da glavni inspektor ne koči toliko. Ipak, sada poseduje snimak i u zatamnjenoj sobi za pregled snimaka, poznatoj kao istražna soba br. 4, posmatraju kako su se gosti tiskali u Veseloj lisici pre dve nedelje.

“Odeljenje za zaštitu na radu bi volelo da pogleda ovaj snimak”, reče Makbrajd, gledajući kako hrpa gostiju stoji zbijena u uzanom prolazu između toaleta, koji vodi do zadnjeg ulaza. Iz drugog ugla kamere, jasno je i zbog čega – glavni deo bara, predviđen samo za stajanje, bio je krcat. Utom su se vrata otvorila i u pab je ušao Okolo.

Bio je prljav; to je bilo vidljivo čak i na snimku lošeg kvaliteta. Dok je laganim skokovima prelazio prostor obuhvaćen kamerama, masa se oko njega razdvojila poput Crvenog mora pred Mojsijem. Pročitavši izjave svedoka, Maklejn se pitao kako se niko od prisutnih ne seća tog čoveka. Mora da je pakleno vonjao kada su se tako pomerili. Uz to su pili kao da im

233

je poslednje. Ko ovih dana uopšte želi da priča s policijom?

Nekoliko sekundi nakon što je nestao na prvoj kameri, Okolo se pojavio na drugoj. Svetina u prolazu se pomerila dok se probijao ka muškom toaletu. Usledila je pauza od nekoliko sekundi, nakon čega su se vrata ponovo otvorila.

“Zaustavi tu”, reče Maklejn. Makbrajd pritisnu pauzu. Ugao je neobičan, s plafona. A loša kamera izobličila je crte lica. Međutim, muškarac koji je izašao iz toaleta je, iz nekog razloga, prolazeći podigao glavu, kao da je znao da je u tom trenutku u žiži.

Bio je to, van svake sumnje, Piter Endruz.

234

59

“Kasniš, Toni. Ne liči na tebe.”

“Oprosti, Anguse, nešto je iskrslo. Jeste li počeli bez mene?” Maklejn je i bez oklevanja ušao u obdukcionu salu. Ovo nije njegovo omiljeno mesto, a u poslednje vreme suviše često navraća.

“Jesmo”, reče Kadvalader. Pognut iznad nagog leša, ispitivao je jednu ruku. “Imaš li rendgenske snimke ruku, Trejsi?”, upita.

“Da, doktore. Postavljeni su.”

Kadvalader priđe zidu na kojem behu osvetljeni snimci. Maklejn krenu za njim, zahvalan što više ne mora da gleda telo.

“Vidiš li ovo?” Doktor pokaza na nekoliko svetlijih i tamnijih nijansi na snimku. “Prelomi kostiju šake. Da bi se to dogodilo, šaka bi morala da i bude zdrobljena. Pregažena parnim valjkom ih nešto slično. Međutim, on ima jedino podlive. Gadne podlive, ali ništa što ugrožava život. Pored toga, imamo i ovo.” Zamenio je rendgenske snimke novim. “Obe natkolenične kosti naprsle su na nekoliko mesta. Potkolenica takođe. Kao i ovde.” Ponovo je zamenio snimke. “Rebra su smrskana, mislim da sam video samo jedno ; na kojem nema frakture.”

Maklejn se trgnuo, kao da je i sam osetio bol. “Dakle, potukao se?”

“Ne, nije reč o tuči. To bi podrazumevalo određeni stepen poštenja. Napadnut jeste, ali nije bio u stanju da se odbrani. Osteoporoza u poodmaklom stadijumu. Kosti su mu kao od porcelana. Raspadnu se pri najmanjem dodiru. Nije bilo teško ubiti ga. Pretpostavljam da mu je deo rebra probio pluća, nakon čega se ugušio sopstvenom krvlju.”

Maklejn pogleda mrtvaca na stolu. “Ali on je bio mašinovođa. Kako je mogao da obavlja svoj posao ako su mu kosti bile u takvom stanju?”

“Vrlo pažljivo”, reče Kadvalader. “Mada sumnjam da bi još dugo bio u stanju da to krije.”

Patolog se vratio pacijentu, a Maklejn je zauzeo najneomiljenije mesto, posmatrajući obdukciju. Nakon što je Trejsi uspela da izvuče delimične otiske prstiju s modrica na njegovom vratu, zajedno su ga otvorili.

“Kao što sam i pretpostavio”, reče Kadvalader nakon nekoliko dugih minuta ispunjenim gnjecavim zvucima. “Četvrto, bogami i peto rebro. Oba s desne strane, pravo u pluća. S leve strane samo peto. Ni srce mu nije u dobrom stanju. Verovatno ga je izdalo i pre nego što je stigao da se uguši.” Naposletku, dok je Trejsi zašivala Dejvida Brauna, Maklejn krenu za Kadvaladerom ka njegovoj maloj kancelariji.

“Kakva je presuda, Anguse?”

235

“Pretučen je, pretpostavljam da je to učinio krupan čovek. Otisci ukazuju na debele prste. U normalnim okolnostima, čovek njegovih godina i težine bi preživeo, međutim, imajući u vidu slabe kosti i srce, bilo je samo pitanje koji će udarac biti fatalan. Kažeš da je bio mašinovođa?”

Maklejn klimnu glavom.

“U tom slučaju smo imali sreće.”

“Ali on nije.”

“Ne.” Nakon nekoliko trenutaka tišine, Kadvalader se setio nečega. “Uzgred, bio si u pravu.”

“Da? U vezi sa čim?”

“Onaj slučaj samoubistva, Endruz. Ponovo sam ga pregledao i pronašao sitne tragove krvi i kože ispod njegovih noktiju. Temeljno ih je istrljao, na nekim mestima je izgulio kožu, ali njegov otac mi je i rekao da je veoma držao do čistoće. Zbog toga me i čudi što je odabrao tako krvav način da se ubije.”

“Imaš li predstavu čija je krv?”

“Jedva da je bilo dovoljno za osnovnu analizu, ali sam prilično siguran da nije njegova. Ako želiš, mogu da je pošaljem u laboratoriju na DNK analizu. Iako pretpostavljam da već znaš čija je.”

Maklejn klimnu glavom, iako mu se nije dopalo što je u pravu.

Mrak je već počeo da pada kada je stigao u stanicu. Još jedan dan ispunjen zbunjujućim događajima. Još jedan dan je protekao, a nije bliži pronalasku Kloi niti ubice Alison. Niti misterioznog šestog čoveka. Barem je Makridi zaključan i neće nikuda; i to je nešto.

“Inspektore, načelnica želi da popriča s vama.” Bil, dežurni narednik, pritisnu dugme i otvori mu vrata u zadnjem delu stanice.

“Da li je rekla o čemu je reč?”

“Ne, samo da je hitno.”

Maklejn požuri vijugavim hodnicima, pitajući se šta je iskrslo. Pokucao je na vrata kancelarije, osećajući blagu nervozu. Makintajerova podiže glavu i pokaza mu da uđe.

“Toni, upravo sam razgovarala s načelnikom Džejmisonom iz odeljenja u Glazgovu. Izgleda da mu je tvoj mladi štićenik poslao da pogleda neke lepe slike. Zanima ga odakle su.”

Glazgov, nije Aberdin. Maklejn odahnu. “Dakle, prepoznao ih je?”

“Da, jeste. To su fotografije slučaja iz prethodne tri godine. Možda si čitao o najnovijoj eskalaciji rata sladoledžija.”

Jeste, čitao je. Doduše, grubijani Glazgova ne ubijaju jedni druge zbog sladoleda. “Koliko mesta zločina ima?”

236

“Nije rekao, ali mislim da možemo da tvrdimo da je osoba koja je okačila te fotografije na internet u to vreme imala pristup kancelarijama istražitelja u Glazgovu. Pošto je Ema Berd bila na obuci u Aberdinu, glavni inspektor Dugid bio je primoran da je oslobodi uz ponizno izvinjenje.”

Sranje! Opet je učinio istu stvar. Petljao se u slučaj drugog detektiva i rešio ga umesto njega.

“Delimično ga je umirila činjenica da pravi krivac sada sedi u ćeliji, iz koje je gospođica Berd nedavno izašla.”

“Žao mi je, gospođo. Dugovao sam joj da detaljno istražim čitavu stvar.”

“Iako si je već izveo na večeru?” Makintajerova podiže obrvu. “Nemoj me pogrešno shvatiti, Toni. Mislim da si odličan detektiv, ah ako budeš nastavio da staješ ljudima na žulj, ostaćeš inspektor do kraja karijere.”

Ima i gorih stvari. Nema on nameru da napreduje preko tuđih grbača. Sve što želi je da hvata loše momke.

“Imaću to na umu, gospođo.”

“U redu, Toni. I kloni se Čarlsa Dugida dan-dva, hoćeš li? Besan je kao ris.”

Maklejn je požurio ka svojoj kancelariji, nadajući se da će izbeći svakoga ko bi mogao da ga omete. Mora da zabeleži najnovije informacije pre nego što mu iščeznu iz glave. Postoji nit koja vezuje Okola, Endruza, Dentovu i Brauna. Svako od njih prisustvovao je smrti onog prethodnog. Ne želi da razmišlja da li se to slaže sa onim što mu je rekla madam Rouz. Mora da postoji racionalno objašnjenje. Međutim, jedino što je uspeo da smisli jeste da neko manipuliše ovim ljudima, terajući ih prvo da ubiju, pa da ubiju sebe. Da li je to uopšte moguće? Ako jeste, ko je ubio Brauna i ostavio ga u onom ćorsokaku? Gde je ta osoba sada? I ko je naredio Braunovo ubistvo?

Na stolu ga je čekalo neko pismo povrh hrpe papira. Podigavši ga, primetio je rukom ispisanu adresu, logo i naziv advokatske i javnobeležničke kancelarije Karsters i Vedel. Unutra se nalazio jedan jedini papir, debeo i ispunjen naškrabanim rukopisom, teškim za čitanjem. Okrenuo ga je i video potpis, a ispod njega i odštampano ime Džonasa Karstersa. Smestivši se za svoj sto, uključio je lampu i počeo da čita.

Dragi Entoni,

Ukoliko čitaš ovo pismo, to znači da sam mrtav i da su me gresi iz mladosti konačno sustigli. Nemam izgovor za ono što sam učinio; bio je to gnusan zločin zbog kojeg ću nesumnjivo goreti u paklu. Ipak, pokušaću da ga objasnim, ne bih li se barem donekle iskupio.

Odlično sam poznavao Barnija Smajda. Išli smo u istu školu i u isto vreme došli u Edinburg. Tu sam upoznao Bakana Stjuarta,

237

Bertija Farkvara i Tobija Džonsona. Kada je počeo rat, zajedno smo se prijavili u dobrovoljce. Poslali su nas u zapadnu Afriku. Bili smo obaveštajna jedinica sa zadatkom da sprečimo dostavljanje važnih informacija Hitleru, u čemu smo bili prilično uspešni. Međutim, rat promeni čoveka i u Africi smo videli stvari koje niko ne bi trebalo da vidi.

Tražim izgovore za sebe, ali za ono što smo učinili po povratku kući, četrdeset pete, nema izgovora. Ta nesretna devojka je toliko dugo umirala; i dalje čujem njene vriske noću. Sada su njeni ostaci pronađeni, nesrećni Barni je ubijen, Bakan takođe. Zver će sada doći po mene. Osećam kako mi se približava. Kada me ne bude bilo, ostaće samo jedan – onaj koji je sve započeo.

Ne mogu da ga imenujem; time bih izdao zakletvu koja obavezuje mnogo više od moje časti. Ali ti ga poznaješ, Toni. I on tebe poznaje, čovek na koga smo se svi ugledali, koji nam je toliko puta spasao živote tokom rata i naveo nas da onu ludost sprovedemo u delo. Okupiće oko sebe mlade budale i pokušati da ponovi svoj ludi obred. Jedino na taj način može da se zaštiti. Plašim se da će još jedan mladi život biti žrtvovan. Ali ako ne uspe, ono što smo zarobili postaće slobodno, slobodno da ubija. Ono živi u nasilju, to je jedino što poznaje.

Tvoja baka me je zadužila da ti prenesem nekoliko poruka. Reč je o tajnama za koje nije želela da saznaš dok je bila živa. Uznemirujuće, bolne, čak i sramotne, iako krivica nije bila njena. Ovo pismo nije mesto za njih;preneću ti ih lično ili ću ih poneti sa sobom u grob. Nekada su bile važne, međutim, istina je da su sada posve nevažne. Očito nisi čovek kakav se plašila da ćeš postati, te je bolje da se na tome i završi.

Danas sam promenio svoj testament i svoje lično bogatstvo prepisao tebi. Molim te da shvatiš da to nije pokušaj da spasem svoju savest. Proklet sam i toga sam svestan. Međutim, ti možeš da ispraviš ono što smo Barni,ja i ostali učinili, a ovo je jedini način kojim iz groba mogu da ti pomognem.

S pokajanjem,

Džonas Karsters.

Maklejn je dugo zurio u naškrabano pismo, povremeno okrećući papir kao da se podatak koji ga Zanima nalazi na poleđini. Međutim, Karsters nije rekao ono što mu je potrebno da sazna, nije imenovao vođu. I kakvo je značenje pasusa o njegovoj baki? Izvrdao je kao pravi advokat. Sve je uvijeno. Skoro da je gore ovako nego da pismo ne postoji. Samo nejasne naznake i pretnja još jednim brutalnim ubistvom.

238

Utom mu je nešto kliknulo u mozgu. Još jedno ubistvo. Ritual se ponavlja. Devojka na pragu zrelosti. Zna zbog čega su oteli Kloi Spirs. Toliko je očigledno da samo može da žali što ranije nije shvatio. Posegnuvši za telefonom koji, taman što je hteo da okrene broj, poče da zvoni u njegovoj šaci.

“Maklejn.” Nestrpljivo se javio, želeći da što pre obavi razgovor. Vremena je sve manje. Potrebni su mu odgovori i nikakav lešinar od advokata mu se ovoga puta neće isprečiti.

“Detektiv Makbrajd, gospodine. Upravo su me zvali iz Sohtona.”

“Je li? Baš sam hteo da ih pozovem. Stjuarte, moramo što pre da razgovaramo s Makridijem. On zna ko je oteo Kloi Spirs, a ja znam šta će joj učiniti.”

“To će biti malo teže, gospodine.”

Maklejnu se dah zaustavio u grlu. “Zašto?”

“Makridi se sinoć obesio u svojoj ćeliji. Mrtav je.”

239

60

Maklejn je sedeo u zamračenom centru za video-nadzor zatvora Sohton i posmatrao snimak na kojem je jedan ogromni čovek ušao u sobu za posete i seo za sto. Bio je ležerno odeven: tamna kožna jakna i izbledele farmerke, majica s nekakvim znakom koji nije uspeo da razazna. Odnekud mu je bio veoma poznat, iako van konteksta, nije uspeo da se seti odakle.

“Znam tog čoveka. Kako se zove?”

Zatvorski čuvar koji ga je sproveo kroz zgradu pogleda parče papira zakačeno za tablu.

“Prijavio se kao Kalum, J. Adresa u Džopi.”

“Da li je neko to proverio?” Zvono za uzbunu oglasi se u Maklejnovoj glavi, ali je sleganje ramenima umesto odgovora bilo dovoljno jasno. Zapisavši ime i adresu, okrenuo se ka ekranu u trenutku kada je Makridi uveden u sobu. Provalnikova reakcija na velikog čoveka bila je rezervisana, ali je izostala prestrašenost koju je Maklejn očekivao.

“Ima li zvuka?”, upitao je.

Stražar odmahnu glavom. “Jok. Digla se velika halabuka o ljudskim pravima pre nekoliko godina. Čudi me da nam je i dalje dozvoljeno da ih snimamo.”

U znak slaganja da je sve to suludo, Maklejn zavrte glavom i okrenu se ponovo ka ekranu. Dvojica muškaraca na snimku su neko vreme pričala. Makridijevi pokreti postajali su sve uzrujaniji. Potom se najednom ukopao, mirno spustio ruke sa strane i hipnotisano se zagledao u posetioca. Nakon tridesetak sekundi, veliki čovek je ustao i izašao. Stražar je prišao i izveo posve pokornog Makridija, što je ujedno bio i kraj snimka.

“Pola sata nakon što smo započeli s uobičajenim obilaskom ćelija, zatekli smo ga mrtvog. Rascepao je svoju košulju na trake kojima se obesio.”

“Neobično. Nije izgledao kao suicidan tip.”

“Ne. Nije bio pod posebnom prismotrom.” Stražar je izgledao nervozno. Možda se zabrinuo da će upasti u nevolju. Što se Maklejna tiče, Makridi je svetu učinio veliku uslugu. Ipak, bilo bi bolje da im je prethodno otkrio gde se nalaze Kloi i njegov misteriozni poslodavac.

Što znači da mu preo staje još samo jedan razgovor.

“Znam šta će joj učiniti, gospodine Robertse. A znate li vi?”

Prošao je još jedan čas, narednih šezdeset minuta otkucava sve dok ne bude kasno. Ako već nije prekasno. Maklejn je ponovo bio u stanici, pokušavajući da izvuče nekakav odgovor iz prestrašenog Kristofera

240

Robertsa.

“Prikovaće joj šake i stopala za pod. Silovaće je. Potom će joj nožem rasporiti stomak. Dok je još živa, vadiće joj unutrašnje organe, jedan po jedan. Biće ih šestorica i svaki će dobiti po jedan organ. Da li je trebalo da budete jedan od te šestorice, gospodine Robertse? Možda i Fergus Makridi? Obojica ćete propustiti priliku da postanete besmrtni, ili šta ste već vi bolesnici mislili da ćete izvući. Vi ste ovde, sa mnom, a Makridi je mrtav.”

Čuvši novost, Roberts zabrinuto ciknu, ali ništa više od toga.

“Stigli su forenzički rezultati. Znamo da je Kloi bila u vašem automobilu”, slagao je Maklejn. Istražitelji i forenzika još rade usporeno, iako je Ema oslobođena. Proći će neko vreme dok ne ubede Dagvuda da se ponizno izvini, naročito imajući u vidu da krtica zaista postoji. Još više vremena će proći dok neko zaista ne pregleda Robertsov BMW. “Gde ste je odveli? Kod koga ste je odveli? Kod Kaluma?”

Ovo je izazvalo nekakvu reakciju. Roberts poče nervozno da trepće. “Kako je umro?”, upitao je tihim drhtavim glasom.

“Šta?”

“Fergus. Kako je umro?”

Maklejn se nasloni na sto, približivši lice Robertsovom. “Iscepao je svoju košulju na trake, obavio ih oko vrata poput omče, vezao drugi kraj za vrh kreveta u svojoj ćeliji i obesio se.”

Tiho kucanje na vratima ih prekinu. Maklejn se odgurnu od stola. “Uđi.” Detektiv Makbrajd promoli glavu. “Stigli su neki rezultati koji će vas zanimati, gospodine.”

“O čemu je reč, Stjuarte.”

“Otisci prstiju s vrata Dejvida Brauna, gospodine. Sasvim dobro se podudaraju s Kalumovim. Vodio je bandu uličnih razbojnika. Međutim, pre desetak godina je nestao. Niko ga od tada nije video.”

“I sad se vratio. Hvala.” Maklejn se okrenu ka Robertsu. Vreme je za drugačiji pristup.

“Slušajte, gospodine Robertse. Znamo da ste ovo učinili pod pretnjom. Vi ste advokat, niste ubica. Možemo da vas zaštitimo, već smo zaštitili vašu suprugu. Ali morate nam pomoći. Ukoliko uskoro ne pronađemo Kloi, biće prekasno.”

Roberts je sedeo na neudobnoj plastičnoj stolici i piljio u zid pred sobom. Smrtno bled, nije želeo da skrene pogled ka Maklejnu.

“Doprli su do Fergusa. Uveren sam u to. Ne mogu ništa da kažem. Saznaće, ubiće me.”

Bilo je to sve što je Kristofer Roberts rekao.

“Izdaj poternicu za Kalumom.”

241

Maklejn je sedeo u sićušnoj istražnoj sobi s detektivom Makbrajdom i Mrzovoljnim Bobom, pokušavajući da ne dopusti da ga razočaranje Robertsom savlada. Zabrinulo ga je i to što nije prepoznao velikog čoveka. Ime mu je poznato, ali se njegovo lice nije dovoljno dobro videlo na snimku zatvorske kamere. “Pokušaj da pronađeš pristojnu fotografiju, hoćeš li?” Palo mu je na pamet da ne bi trebalo da bude uključen u postojeću istragu o nestanku Kloi. To je slučaj Mrzovoljnog Boba. Pa ipak, stari narednik je naizgled sasvim zadovoljan što može da mu udovolji. Detektiv Makbrajd je uzeo radio-vezu i počeo da zove, ispunjavajući tišinu svojim umilnim glasom dok je Maklejn zurio u fotografije na zidu. Nestala devojka i njeni sačuvani organi. Zbog čega bi ih neko ukrao? Šta će im?

“Gospode, koliko sam glup!” Maklejn skoči na noge.

“Šta?” Mrzovoljni Bob podiže glavu i Makbrajd prekinu poziv.

“Tako je prokleto očigledno! Trebalo je da shvatim to još pre nekoliko dana!”

“Šta?”

“Gde su odneli leš.” Maklejn pokaza na okačene slike. “Gde će ubiti Kloi.”

242

61

Večernje nebo se crvenelo dok su hitali kroz kapiju Vile Farkvar. Iako Tomi Makalister nije gubio vreme s uklanjanjem mašina, sama kuća je i dalje bila zatvorena. Prekinuta plavo-crvena policijska traka treperila je na povetarcu. Donji prozori izgledali su netaknuto od njegove prethodne posete, dok su vrata bila zamandaljena velikom rezom i katancem.

“Idi po pajser. Ne mogu da čekam ključeve.” Maklejn je poslao detektiva Makbrajda do kola, da pronađe odgovarajuću ćuskiju, dok je Mrzovoljni Bob razgledao okolo, tražeći naznake promena. Ipak, gradilište je toliko poremetilo zemlju da je teško oceniti šta nije u redu.

Detektiv se vratio s jednim podužim pajserom i nakon nekoliko trenutaka mahnitog cimanja, reza se odvojila od drvenih vrata. U netaknutoj unutrašnjosti zgrade, koja je mirisala na plesan, bilo je sasvim tiho i mračno kao u grobu. Uključivši lampu, Maklejn krenu praznim prostranim hodnikom ka stepeništu koje vodi u podrum. Vrata behu zatvorena i zaključana. Žustro ih je šutnuo i crvotočinom izjedeno drvo popusti. Zakašljao se od prašine koja se uskovitlala, ali je nastavio dalje niz stepenice, gonjen užasnim osećajem žurbe.

Iako u podrumu više nije bilo svetla, tamna rupa u zidu bila je na mestu. Maklejn uperi lampu kroz nju i na trenutak mu srce stade. Raskrečeno telo je ležalo u središtu skrivene sobe. Šake i stopala joj behu prikovana za parket novim, sjajnim ekserima. Glava pognuta unazad i na licu trajni vrisak agonije; na beloj svetlosti lampe caklela su se rebra iz rasporene utrobe. Podigavši snop svetlosti ka zidu, ugledao je šest udubljenja u kojima behu dragoceni organi, ušuškani u teglama.

Potom mu je do ušiju dopreše prigušeni jecaji. Okrenuvši se, uperio je lampu na drugu priliku, šćućurenu uza zid. Lanci oko njenih članaka i zglobova vijugali su do nove, sjajne kuke u gipsanom zidu. I dalje je bila odevena u maniru devojke iz dvadesetih godina, iako je usput izgubila šešir. Suze su slivale tamnu maškaru niz njene obraze, dok su joj zglobovi bili jarkocrveni od opiranja stegama. Ipak, živa je. Kloi Spirs je živa.

Maklejn se uspentrao u skrivenu sobu, osetivši pad temperature kao da je u hladnjači. Uperio je lampu u svoje lice kako bi ga videla, nakon čega se sagnuo i skinuo traku s njenih usta.

“U redu je, Kloi. Ja sam policajac. Odvešćemo te kući.” Obgrlivši kolena pripijena uz grudi, ćutala je dok je odvezivao lance. Malo-malo pa bi prešla očima preko tamne sobe i nejasne izbočine u središtu. Koliko je dugo bila zaključana u sobi s lešom? Koliko toga je videla pre nego što su ugasili svetla ostavivši je samu s telom?

243

“Hajde. Samo polako.” Pridigavši je, izveo ju je iz sobe napolje, gde su čekali ostali.

“Želeo je da me raspori. Kao nju pre toliko godina. Rekla mi je. U mraku.” U njenim rečima čuo se blagi prizvuk majčinog glasa. Tiho je drhtala, pripijena uz njega.

“U redu je, Kloi. Niko ne može da te povredi. Na sigurnom si.” Dok je pokušavao da smisli nekakve reči utehe, shvatio je šta je upravo rekla. “Ko je želeo da te povredi, Kloi?”

“Čovek s ožiljkom. Ubio ju je. Želi i mene da ubije.”

Utom sve poče da dobija smisao. Ako ga u ludilu uopšte ima.

244

62

Pojačanje ih je čekalo kada su izašli iz kuće. Maklejn je izneo Kloi, koja se držala za njega kao da joj život od toga zavisi. Neko vreme je morao da je ubeđuje da ode u hitnu; popustila je tek kada joj je rekao da će uhvatiti čoveka s ožiljkom. Ostavili su Mrzovoljnog Boba da počisti i preuzme zasluge kada stigne načelnica – na kraju krajeva, slučaj nestale devojke bio je njegov. Za volanom je bio detektiv Makbrajd, kome je trebalo nekoliko minuta da se probije kroz uzani prilaz pored sve većeg broja patrolnih vozila koja su pristizala.

“Kuda idemo, gospodine?”, upitao je kada su naposletku izbili na Dalri. Maklejn mu reče adresu kuće, nedaleko od mesta gde je živela njegova baka. Tamo gde ga je odvezao Džetro Kalum u odelu. Nedaleko od mesta na kojem je pronađeno telo Dejvida Brauna. Da li se posed naslanja na onu zaboravljenu uličicu?

“Idi ka Grejndžu. Upali rotaciju.” Prenevši uputstva Makbrajdu, zavalio se u suvozačevo sedište, posmatrajući kako promiče večernji saobraćaj.

“Kako ste pogodili, šefe? Da će biti tamo?”

“Dobio sam pismo od Džonasa Karstersa. Priznao je ubistvo i imenovao ostale osumnjičene. Rekao je da postoji i šesti čovek, kao što smo i mislili. Ipak, nije ga imenovao; to nam baš i ne pomaže. Ali rekao je da se vratio u Edinburg i da će pokušati da ponovi obred. Gde bi ga drugde obavio?”

“To je veliki skok, šefe?”

“Ne baš. Trebalo je ranije da shvatim. Čim smo identifikovali Robertsa kao čoveka koji je pokupio Kloi. Radio je za nekog ko želi da kupi staru kuću. Neko ko je spreman papreno da je plati. Ali nisam znao o kome je reč. Usredsredio sam se na Robertsa, umesto da se zapitam zbog čega.”

“Sada znate o kome je reč?”

“Čovek s ožiljkom, kao što Kloi reče. Pre nekoliko dana sam upoznao jednog čoveka s ožiljkom. Stari bakin prijatelj. Rekao je da je došao u grad povodom nekog nedovršenog posla. Gospode, ponekad sam toliko glup. Gavin Spenser. Džetro Kalum je njegov šofer; i više od toga, pretpostavljam. A Roberts je zastupao Industriju Spenser. Video sam njihov logo na papirima u Makalisterovoj kancelariji. Tek sam ih sada prepoznao.”

Ostatak puta vozili su se u napetoj tišini. Kada su se približili kući, Makbrajd je ugasio rotaciona svetla kako ne bi digao uzbunu. Maklejn ga je usmerio ka adresi u ulici koju poznaje čitavog života, kraj dobro poznatih kuća koje su sada izgledale strano i preteče.

245

“Stani ovde.” Pokazao je ka jednoj otvorenoj kapiji. Svetio iz prozora u prizemlju osvetljavalo je bentli parkiran u dvorištu. Prilazeći kući, Maklejn se neuobičajeno stresao od straha. Video je da su ulazna vrata širom otvorena. Zakoračio je unutra želeći da požuri, iako su ga godine obuke nagonile da bude obazriv. U hodniku je dominiralo stepenište od tamne hrastovine, koje se uzdizalo ka zadnjem delu kuće. Kitnjasta drvena vrata vodila su ka bočnim krilima – samo jedna behu otvorena.

“Zar ne bi trebalo da...”, zausti Makbrajd. Maklejn ga prekinu podignutom rukom, nakon čega pokaza na zadnji deo kuće, da prvo tamo pogleda. Tiho je prošao hodnik ka otvorenim vratima; učinilo mu se da iz sobe dopiru skoro nečujni zvuci. Vlažni i neprijatni zvuci. Duboko udahnuvši, gurnuo je vrata i zakoračio unutra.

Radna soba bila je ispunjena iznenađujuće modernim kancelarijskim nameštajem. Kraj vrata se nalazio omanji sto predviđen za sekretaricu, ali je daktilografska stolica bila prazna. Ispred, otvoren prostor s dva funkcionalna kauča, između kojih se nalazio nizak sto, a iza njih, veliki, radni sto. Za stolom je sedeo Gavin Spenser.

Bio je nag od struka naviše. Njegova odeća beše uredno složena preko jednog ormarića za kartoteku. Lenje muve prelazile su preko blede kože i zujale oko guste krvi koja je ravnomerno kapala s prstiju. Njegovo unakaženo lice bilo je belo, dok je u očima imao užasnut samrtni pogled. Već neko vreme je mrtav; grudi su mu rasporene. Kada bi morao da nagađa, Maklejn bi rekao da mu je neko izvadio srce.

Skoro neprimetan pokret, dovoljan da proradi instinkt. Sagnuo se i okrenuo u trenutku kada je grdosija navalila na njega. Džetro Kalum je držao lovački nož, krećući se neuobičajeno spretno za čoveka takve građe. Nikada nemojte pretpostaviti da je veliki čovek spor. To su mu uvek govorili na časovima samoodbrane. Maklejn je izbegao sečivo, pomerivši se da odbije očekivani udarac. Međutim, umesto da se bori, Kalum zakorači unazad i krenu nožem ka sopstvenom vratu.

“E nećeš, vala!” Maklejn skoči i izbi nož Kalumu iz šake. Zajedno se sručiše na pod. Iako je Maklejn imao prednost zbog činjenice da je na svom napadaču, Kalum je bio tridesetak centimetara viši i barem upola teži. Mišići ispod njegove kožne jakne bili su poput stene, zategnuti i čvrsti. Umesto da odgurne Maklejna, jednostavno ga je odbacio telom i posegnuo za nožem.

Maklejn izvuče lisice iz džepa i otvori ih, krenuvši napred. Utom je, okliznuvši se na nešto gnjecavo, izgubio ravnotežu i sleteo na Kalumova leđa. Ponovo se obojica sručiše na pod, ah je ovoga puta Maklejn uspeo da mu stavi jednu lisicu. Kalum opet posegnu za nožem, očajnički grebući krvavi tepih debelim prstima. Upotrebivši lisicu kao potporu, Maklejn snažno zavrnu vezanu šaku sve do tačke između Kalumovih ramena, i kleknu na njegov vrat, zarivši mu lice u tepih. I dalje je veliki čovek

246

pokušavao da se domogne noža, mlatarajući nogama i telom ne bi li s leđa zbacio teret u vidu inspektora.

Nije bilo nikakve šanse da savlada drugu Kalumovu ruku, niti da stigne prvi do noža. Potraživši pogledom nešto što bi poslužilo kao oružje, spazio je u domašaju porcelansku vazu na malom stočiću od hrastovine. Zgrabio ju je – zažalivši jer je istog trena shvatio da je reč o skupocenoj vazi Klaris Klif – i razbio je o Kalumovu glavu. Veliki čovek groknu i pade na pod, izgubivši svest. Začuvši korake u hodniku, Maklejn se okrenu i ugleda detektiva Makbrajda na pragu.

“Hvala na pomoći”, reče.

247

63

“Spenser ga je regrutovao iz jedne ulične bande pre više od deset godina, uzeo ga je za ličnog telohranitelja. Sve vreme je radio za starca u Americi, zato nam je i bio van domašaja. Pogodite ko mu je tada bio saradnik.”

“Doni Merdo?”

“Alal vera. Pretpostavljam da je Merdo radio za Spensera kada je oborio Alison. Verovatno je želeo da uspori potragu za KM dok ne završi s njom. Gospode, kakav glup i sitan razlog da nekoga ubijete.” Mrzovoljni Bob šutnu jednu nevinu korpu za papire, poslavši nju i njen sadržaj na sve strane.

“Zbog čega bi najednom odlučio da ubije svog šefa?” Maklejn klimnu glavom u pravcu gorostasne figure Džetra Kaluma. Posmatrali su ga kroz jednostrano ogledalo koje nadgleda sobu za ispitivanja. Ima ideju zbog čega, ali o tome nikako ne želi da razmišlja.

“Mogli bismo da ga pitamo.”

“U redu, Bobe. Hajde da završimo s ovim.” Maklejn ustade uz bolnu grimasu; u tuči je slomio tri rebra i zaradio masnicu veličine Poljske. Imao je naznaku onoga što je Dejvid Braun osećao pred smrt.

Kalum se nije pomerio kada su otvorili vrata, niti je primetio Maklejna koji je oprezno seo preko puta. Mrzovoljni Bob skinu omot s dve kasete koje je ubacio u mašinu kako bi snimio razgovor. Krupni šofer je i dalje ćutao. Obavivši formalnosti, Maklejn se nagnuo, položivši laktove na sto između sebe i ubice.

“Zbog čega ste ubili Gavina Spensera, gospodine Kalume?”

Telohranitelj lagano podiže glavu. Naizgled nesposoban da usredsredi pogled, imao je zblanut izraz lica kao da je upravo shvatio gde se nalazi.

“Ko si ti?”, upitao je.

“Prošli smo sve to, gospodine Kalume. Ja sam inspektor Maklejn, ovo je moj kolega, narednik Lerd.”

“Gde se nalazim?” Kalum cimnu lisice. “Zbog čega sam ovde?”

“Da li zaista očekujete da poverujem da ne znate, gospodine Kalume?” Maklejn se zagleda u telohraniteljevo lice. To samo majka može da voli ožiljci iz brojnih tuča, pljosnat nos, premali razmak između očiju koji je ubio svaku naznaku inteligencije. Ali ima nešto unutra, nešto što vreba iza zblanutosti. Oseća to, i zna da je ono njega osetilo. Prestavši da cima lisice, Kalum se nagnu napred, najednom sasvim umiren.

“Znam te. Osetio sam te ranije. Nacrtao si krug oko sebe, ali neće te zaštititi. Suđeno nam je da budemo zajedno, ti i ja. To ti je u krvi. Njegovoj

248

krvi.” Kalum, koji je do tada zamuckivao, sada je govorio jasno i odsečno. Bio je to glas moći i kontrole, glas koji je navikao da mu se povinuju. Sasvim druga osoba.

“Zbog čega ste ubili Gavina Spensera?”, ponovi Maklejn pitanje.

“Bio je njihov vođa. Poslednji. Ubio sam ga da bih se oslobodio.”

“Poslednji? Ubili ste i ostale?”

“Znaš ti dobro koga sam sve ubio, inspektore. I znaš dobro da su svi zaslužili da umru.”

“Ne, ne znam. Koga ste ubili? Kako se zovu? Zbog čega su zaslužili da umru?”

Kalum je zurio pravo u njega kamenog pogleda. Potom mu crte lica smekšaše, kao da se upravo setio nečeg izrazito emotivnog. Razrogačio je oči i zinuo. Pogledao je levo pa desno, nakon čega se osvrnuo po sobi za ispitivanja, panično trzajući glavom. Cimnuo je lisice jednom, dvaput, da bi naposletku klonuo, shvativši da nema nade. U očima mu se nakupiše suze koje počeše da se slivaju niz ožiljke na njegovim obrazima. Utom poče da mrmlja nešto uplašenim, dečjim glasom.

“O bože! O bože! O bože! O bože! O bože...”

Maklejn pogleda ovog krupnog čoveka koji se nežno klatio u svojoj stolici. Siguran je da bi se Kalum sklupčao u ćošku da na šakama nema lisice. Na trenutak je tu bilo nečega, ali luđački nagon koji ga je naveo da počini tako brutalno ubistvo je nestao, ostavivši ga sa sećanjem na učinjeno nedelo.

“Razgovor prekinut u dvadeset jedan i pedeset dva.” Maklejn se pridiže, zadihan zbog negodovanja svojih rebara, i isključi snimač. “Neka ga neko otprati nazad u ćeliju. Pokušaćemo opet ujutru.”

Bob otvori vrata sobe za ispitivanja i pozva dvojicu policajaca u uniformama. Okružili su Kaluma i jedan poče da mu skida lisice.

Sve se zbilo za tren. Telohranitelj je gnevno urliknuo, skočio iz stolice i zamahnuo pesnicama. Dvojica policajaca poleteše na zid. Maklejn je čuo kako se Mrzovoljni Bob iza njegovih leđa pomera da blokira izlaz. Međutim, umesto da pokuša da pobegne, Kalum se okrenu ka velikom ogledalu iza kojeg se nalazila soba za nadzor. Zabacivši glavu unazad, jurnuo je ka ogledalu i udario ga svom snagom. Staklo je naprslo na mestu udara, ali se nije raspršilo. Razjaren, Kalum ponovo udari glavom ulubljeni deo. Ovoga puta je ogledalo popustilo, razbivši se u dugačke trake oštrog stakla. Jedno parče, dugačko tridesetak centimetara i oštro poput igle, štrcalo je u dnu rama. Svetlucava kapljica Kalumove krvi visila je na vrhu. Telohranitelj se okrenu ka Maklejnu, gledajući ga onim moćnim, smirenim pogledom. Ni uplašen ni lud, već svestan. Više nije plen, sada je grabljivac.

“Shvatićeš uskoro”, reče onim tuđim glasom. Potom se okrenuo, zabacio

249

glavu i leđa, spreman da zarije parče stakla duboko u Svoj mozak. Međutim, dvojica policajaca nagrnuše ka njemu i savladaše ga, zavrnuvši mu ruke iza leđa. Najednom se soba ispuni ljudima koji su poput mrava okruživali Kaluma. Iako je cimao i vrištao, krupnog čoveka su lagano spustili na pod, ruku vezanih lisicama. Kada su ga konačno podigli na noge i okrenuli, Maklejn vide gadne posekotine na njegovom čelu i nosu. Komad srče mu je probio levo oko iz kojeg je, umesto suza, curila očna vodica.

“Gospode bože!”, viknu. “Vodite ga u bolnicu, brzo! I držite ga vezanog. Ne želim da dobije još jednu priliku da pokuša isto.”

Maklejn se naslonio na zid pokušavajući da suzbije drhtanje koje ga je obuzelo. Mrzovoljni Bob stade pored njega. Neko vreme je ćutao.

“Nije pokušavao da pobegne, zar ne?”, upita naposletku narednik.

“Ne. Pokušao je da se ubije. Kao što je učinio sa ostalima.”

“Ostalima? Kako to mislite?”

Maklejn podiže glavu ka starom prijatelju. “Zaboravi, Bobe. Mislim da mi treba piće.”

“Slažem se. Smena mi je završena pre nekoliko sati, a imamo da proslavimo barem jedan uspeh.”

“Gde je Makbrajd?”, upita Maklejn. “I njemu bi prijalo jedno.”

“Verovatno je u istražnoj sobi, mahnito kuca izveštaje. Znaš kakav je. Naložen kao klinac.”

“Pusti ga, Bobe.”

“I hoću, gospodine.” Stari narednik se naceri, oporavivši se od šoka izazvanog prethodnim događajima. “Ako hoće da radi posao za dvojicu detektiva, meni ne smeta. Rado ću biti onaj drugi.”

Hodajući ka unutrašnjosti stanice, konačno su stigli do svog odredišta nakon što su se odbranili od brojnih čestitki. Za razliku od skorašnjih događaja, vesti o pronalasku Kloi brzo su se raširile. Vrata male istražne sobe behu poduprta metalnom stolicom kako bi izašla toplota. Iznutra je dopiralo tiho mrmljanje. Zakoračivši u sobu, Maklejn vide Makbrajda ispred laptopa. Osoba s kojom je razgovarao okrenu se kada je videla da se njegov pogled susreo s inspektorovim. Ema Berd načini dva koraka ka Maklejnu i snažno ga ošamari.

“Ovo ti je zbog toga što si pomislio da sam u stanju da učinim nešto tako perverzno kao što je kačenje slika s mesta zločina na internet.”

Prineo je šaku licu, prihvatajući da je verovatno zaslužio šta je dobio. Međutim, pre nego što je dodirnuo obraz koji ga je pekao, zgrabila ga je, povukla i poljubila, dugo i sočno.

“A ovo je zbog toga što si dokazao da nisam kriva”, dodala je nakon što

250

se odmakla. Maklejn oseti kako mu uši gore. Pogledao je Makbrajda koji najednom postade zainteresovan za svoj izveštaj. Mrzovoljni Bob je zurio u nešto interesantno niz hodnik.

“Ma zajebi to, Stjuarte! Napisaćeš ga ujutru”, reče Maklejn. “Hajdemo u pab.”

251

64

Tanak i metalan zvuk budilnika probio je bol u njegovoj glavi, podsećajući ga previše entuzijastično da je šest sati i vreme za ustajanje. Maklejn progunđa nešto i okrenu se da pritisne dugme za periodično buđenje. Možda će mamurluk nestati za deset minuta. Vredi pokušati. Udario je u nešto čvrsto pored sebe, nemajući predstavu o čemu je reč. Potom je i to nešto počelo da mrmlja i pomerilo se. U trenu se razbudio.

Uspravivši se u krevetu, protrljao je san iz očiju i pogledao ispruženo telo Eme Berd. Osetio je neobičnu mešavinu straha i besa. Toliko dugo je spavao sam u ovom krevetu, postavljao se profesionalno prema ljudima, držao ih na distanci. Terapeuti bi rekli da se plaši vezivanja, i bili bi u pravu. I sama pomisao da se s nekim zbliži nakon Kersti bila je suviše bolna. A sada, nakon dve večere i odlaska u pab s pola stanice, spava kraj njega.

Pokušao je da se priseti prethodne noći. Oboje su slavili pronalazak Kloi, ali to je drugi deo njegove barikade; nikada ne dopušta sebi da se toliko napije da izgubi kontrolu. Nikada nije toliko pijan da ne može da se seti šta je radio.

Ema je bila ljuta na njega. Čula je šta je rekao Dugidu ispred istražiteljskih kancelarija u štabu. O tome kako je planirao da iskoristi njihovo prijateljstvo kako bi istražio krađu fotografija. Ne mari koliko je objašnjavao, koliko je pokušavao da joj objasni da nije mislio ono što je ona pretpostavila. Iz njenog ugla – zavlačio ju je. Popustila je tek kada se izvinio i počeo da je preklinje da mu oprosti. Ali žene su takve, zar ne?

Iz paba su ih isterali čistači. Bog te pita koliko je bilo sati; kada bude došlo vreme za drugu smenu, u stanici će biti dosta namrgođenih lica. Da li je on predložio da popiju viski kod njega u stanu ih je to bio Mrzovoljni Bob? Sećanje mu je pomalo maglovito, ali pamti da je pomislio kako bi bilo kakvo društvo bilo bolje nego da se sam vrati u hladan, prazan i tih stan. Čitavo društvo je tako došlo ovamo i najverovatnije ubilo sve zalihe viskija. To barem objašnjava tutnjavu u glavi.

Trudeći se da ne zastenje, Maklejn se iskobeljao iz kreveta. I dalje je u boksericama, to je bar nešto. Njegovo odelo složeno je preko naslona fotelje, košulja i čarape su u korpi za veš. Ovo su automatske radnje; ne mora da razmišlja o rutini. Ali ne bi bio toliko savestan da je bio pijan ili obuzet malo verovatnim naletom strasti. Što više razmišlja o tome, jasnije mu je da je otišao sam u krevet. Mrzovoljni Bob je izdržao, ali se Makbrajd obeznanio na podu. A Ema? Da, Ema je zaspala u fotelji. Pronašao je ćebe u ormanu i pokrio je pre nego što je i sam legao. Mora da se probudila u

252

toku noći i zavukla ispod pokrivača. To jasno i glasno govori o nečemu.

Tuširanje je donekle uspelo da razmakne sivu maglu iz njegove glave, ali je i dalje bio usporen kada je izašao i uzeo peškir da se obriše. Njegova naprsla rebra se usprotiviše, dok je masnica oko torza počela da žuti na ivicama. Obmotavši se peškirom, stavio je čajnik. Potom se, uzdahnuvši, vratio u svoju sobu. Iako je i dalje spavala, Ema se okrenula i gurnula pokrivač sa strane. Lice joj beše prekriveno kratkom crnom kosom, ali se sve ostalo videlo. Trag odeće pružao se po podu, od vrata do kreveta; komadi donjeg rublja koje godinama nije video. Barem ne s ove strane mesta zločina. Što je tiše mogao, uzeo je svoje odelo, izvadio čistu košulju i veš iz fioke i povukao se u radnu sobu da se obuče.

Diktafon se nalazio na stolu, optužujući ga da se nehajno odnosi prema uspomeni na mrtve. Nije se obazirao na taj deo uma, znajući da time samo udovoljava sebi i štiti se od osećaja krivice. Zna da nikada neće baciti traku niti zaboraviti Kersti. Međutim, posle svih ovih godina mogao bi da posluša savete prijatelja i pokuša da nastavi sa svojim životom. Sranja se dešavaju u ovom svetu, ali nekada stvari ispadnu kako treba. Na kraju krajeva, pronašli su Kloi Spirs živu.

Kada se obukao, otišao je u kuhinju i napravio kafu. Tetrapak mleka u frižideru konačno bi trebalo i otvoriti, da ne bi eksplodirao. Promolivši glavu u dnevnu i spavaću sobu, spazio je jednog usnulog detektiva i narednika koji je hrkao; obojici će prijati sendviči sa slaninom. Zgrabio je ključeve sa stočića u hodniku i krenuo ka obližnjem dragstoru.

Kada se vratio, iza zatvorenih vrata kupatila dopirao je siktav zvuk vode iz tuša. U kuhinji je sedeo Mrzovoljni Bob, koji je izgledao kao da je spavao u odelu. U trenutku kada je Maklejn počeo da pravi sendviče, u kuhinju upade pomalo nervozni detektiv Makbrajd.

“Dobro jutro”, reče Maklejn i primeti bolnu grimasu na Makbrajdovom licu. Pa dobro. Najviše je popio. Ali njegova jetra je još mlada. Preživeće.

“Šta sam to pio sinoć?”, upita.

“U pabu ili ovde?” Mrzovoljni Bob se počeša po bradi. Trebaće mu električni brijač koji drži u ormariću u stanici.

Pre nego što je zbunjeni Makbrajd stigao da odgovori, neko pokuca na vrata.

“Preuzmi sendviče, Bobe. Ima i sosa u kredencu.” Maklejn krenu kroz hodnik i otvori vrata. Pred ulazom je stajala Dženi Spirs.

“Toni, ja...”

“Dženi! Zdravo...”

Oboje progovoriše u isto vreme i zastadoše kako bi pustili sagovornika da nastavi. Maklejn se pomeri u stranu.

“Uđi. Baš pravim sendviče sa slaninom”, bilo je sve što je uspeo da izusti pre nego što ga je Dženi čvrsto zagrlila. “Hvala ti što si pronašao moje

253

dete”, reče i poče da rida.

Ema je izabrala baš taj trenutak da izađe iz kupatila. Na sebi je imala stari Maklejnov bademantil, koji je otkrivao više nego što je trebalo. Njena kosa, razbarušena od peškira, snažno je mirisala na šampon od ulja čajnog drveta. Temperatura u hodniku naglo pade dok su dve žene piljile jedna u drugu. Maklejn oseti kako raste napetost u Dženi, koja ga je i dalje držala.

“Ovo, Dženi, ovo je Ema. Ema, Dženi.” Napetost nije popuštala. Potom neko viknu: “Prolaz!”, i detektiv Makbrajd izlete iz kuhinje i projuri kraj Dženi ka kupatilu. Nakon što se vrata zalupiše, čuli su podizanje WC šolje i prigušeno riganje.

“Malo smo slavili sinoć.” Maklejn pokuša taktično da se izmigolji iz Dženinog zagrljaja, koja ga nevoljno pusti. “Izgleda da je detektiv Makbrajd malo preterao s viskijem.”

“Ili s tekilom u pabu”, reče Ema i krenu ka Maklejnovoj spavaćoj sobi.

“Uzgred, kako je Kloi?”, upitao je, ne bi li Dženi skrenuo pažnju koja je s nevericom u pogledu ispratila drugu ženu. Potom je preusmerila pažnju na njega i osmehnula se.

“Lekari kažu da će biti u redu, fizički. Dehidrirala je kada ste je pronašli. Hvala bogu što ste stigli. Zaista ne znam kako da vam se zahvalim.”

“To mi je posao, Dženi.” Maklejn je usmeri ka kuhinji, gde je Mrzovoljni Bob kraj šporeta stajao u dugačkoj kecelji sa iscrtanim motivima bikinija.

“Ali ne znam kako će mentalno da se izbori sa tim. Da nekoga tako vežu lancima! Pored leša!”

Maklejn se upita koliko, zapravo, Dženi zna. “Rekla ti je?”, upita. Ona klimnu glavom i prihvati ponuđenu šolju kafe. “Mislim da ide u dobrom pravcu. Žilava je ona. Na majku, rekla bih.”

Dženi je u tišini pijuckala kafu za kuhinjskim stolom. I Mrzovoljni Bob je ćutao, spremajući doručak za čitavu vojsku. U daljini začuše vodokotlić. Utom je Dženi spustila šolju na sto i pogledala Maklejna pravo u oči.

“Rekla je da su je odabrali zbog tebe. Želeli su da te uhvate preko mene. Zašto? Skoro da se i ne poznajemo.”

“Bila si na sahrani moje bake.” Jedino što je uspeo da smisli. “Spenser je još tada motrio na mene. Od početka je stajao iza svega; pokušao je da me diskredituje, unajmio Makridija da mi smesti, ubio Alison kako bi nas usporio. Želeo je da me skine sa istrage o ubijenoj devojci i bio mu je potreban neko da je zameni. Kloi je tog uzrasta. Žao mi je, Dženi. Da me nisi upoznala, verovatno bi pronašli nekog drugog.”

“Toni, jednog dana ćeš morati da mi kažeš kako uspevaš.”

Maklejn je stajao u sali za obdukcije, naizgled milioniti put u poslednje

254

dve nedelje. Dopada mu se Kadvalader, uživa u britkom umu tog matorog, kao i smislu za humor. Ali radije bi ga sreo u pabu. Čak bi i opera bila primamljivija.

“U čemu?”, upitao je, vrpoljeći se dok je patolog ispitivao telo Gavina Spensera.

“Piter Endruz. Znao si da će imati tragove krvi i mesa ispod noktiju, zar ne?”

“Recimo da sam imao osećaj.”

“Da li ti je osećaj rekao čiji su krv i meso?”

“Bakana Stjuarta.”

“Eto vidiš, Toni, na to mislim.” Kadvalader ustade i pogleda inspektora, potpuno nesvestan činjenice da u šaci drži Spenserovu jetru. “Imamo svu ovu skupocenu opremu koja građane košta milione, a ti znaš odgovor i pre nego što postaviš pitanje.”

“Učini mi uslugu, Anguse. Zadrži taj podatak za sebe.” Dovoljno je što su Džonatan Okolo i Sali Dent ostali upamćeni kao ubice, iako su protiv svoje volje postali pioni u Spenserovoj bolesnoj igri. Nema potrebe da porodica Pitera Endruza prođe kroz još veću patnju.

“Rado.” Konačno primetivši jetru s koje je kapala krv, Kadvalader je položi na metalni poslužavnik, kako bi je izmerio. “Ne bih voleo da priznam da mi je to promaklo.”

Potom je nastavio da čeprka po grudnom košu ubijenog čoveka, vadeći neprepoznatljive delove koje je posmatrao, merio i stavljao u zasebne posude; srećan kao svinja u blatu. Jadna Trejsi, ona će kasnije morati da ih vrati na mesto i zašije leš.

“Imaš li pretpostavku u pogledu uzroka smrti?”, upitao je Maklejn, osetivši da mu je dosta.

“Prestanak rada srca usled velikog gubitka krvi. Rana od noža na vratu je dovoljno duboka da ošteti karotidnu arteriju i ostavi tragove na vratnim pršljenovima. Imamo i oružje, zar ne?”

Trejsi donese plastičnu kesu s lovačkim nožem. Kadvalader oceni njegovu težinu u svojoj šaci, pregleda oštricu i prinese je vratu ubijenog čoveka.

“Da, odgovara. Ovo objašnjava i tragove na grudnoj kosti i rebrima. Ubica ga je rasporio da bi mu izvadio srce. Ako nije vrlo umešan, čovek će teško doći do njega a da ne napravi rusvaj.”

“Vreme smrti?”

“Trideset šest do četrdeset osam sati. Dugo je sedeo tamo. Čudi me da ubica nije pokušao da pobegne iz zemlje. Mogao je da bude u inostranstvu kada ste zatekli telo.”

Maklejn obavi računicu. Spenser je ubijen nedugo posle Dejvida Brauna,

255

koji je ležao mrtav u žbunju ma ivici Spenserovog imanja. Ubio ga je Džetro Kalum u naletu besa.

“Čekao nas je u sobi u kojoj smo ga zatekli.” Maklejn klimnu u pravcu rasporenog čoveka na stolu. “Pokušao je da se ubije. Preda mnom.”

“Vidim šablon.”

I Maklejn ga vidi, ali pre nego što je stigao išta da kaže, džep njegove jakne poče mahnito da zuji i vibrira. Osećaj je bio toliko neobičan da mu je trebalo nekoliko trenutaka da shvati da je reč o njegovom telefonu. Otvorio ga je, primetivši da je baterija skoro puna.

“Nastavite bez mene”, reče Kadvaladeru i izađe iz prostorije. “Maklejn.”

“Makbrajd na vezi, gospodine. Došlo je do incidenta u bolnici. Kalum je kolabirao.”

Nasilje je sve što poznaje. Maklejn se priseti reči iz pisma Džonasa Karstersa. Potom i njihovih imena: Piter Endruz, koji je gledao kako Džonatan Okolo umire u pabu, u centru grada; Sali Dent, svedok samoubistva Pitera Endruza; Dejvid Braun je posmatrao Sali kako propada kroz stakleni krov stanice Vejverli i pada na vetrobran voza kojim je upravljao; Džetro Kalum, koji je zdrobio Dejvidove kosti i isisao mu život iz tela; Kalum je glavom razbio ogledalo i pokušao da se ubije. Šta je ono rekao? “Shvatićeš uskoro.” Onim drugačijim, neobičnim glasom.

Uprkos letnjoj vrućini, čitavo telo mu se streslo. Možda je shvatio. Možda zna šta treba učiniti. Ako nije u pravu, teško će to sebi objasniti. Ali ako jeste u pravu? E o tome ne želi ni da razmišlja.

256

65

Bolnica je u njemu budila setne uspomene. Ni sam ne zna koliko je puta posetio baku. Sestre su se osmehivale i pozdravljale ga dok je prolazio hodnikom; skoro sve ih poznaje po imenu. Pored je išao detektiv Makbrajd, koji je crveneo zbog pažnje koju su dobili. Jedan mlađi doktor, umoran i uznemiren, prišao im je u hodniku.

“Inspektor Maklejn?”

Maklejn klimnu glavom. “Kakva je situacija, doktore?”

“Teško je reći. Nikada nisam video nešto slično. Gospodin Kalum je mlad, u odličnoj formi. Međutim, njegovi organi otkazuju, jedan po jedan. Ukoliko to ne zaustavimo i ne uspemo da ga stabilizujemo, pitanje je sata kada će umreti.”

“Pitanje sata? Ali juče je bio dobro. I više od toga.” Maklejn oseti svoja ugruvana rebra, setivši se kako se pre manje od dvadeset četiri sata borio s tim mišićavim čovekom. Još jedno parče slagalice dolazi na svoje mesto; polako se formira slika koju ne želi da vidi.

“Radimo na pretpostavci da je reč o reakciji na steroide. Nije postao ovakav pukim vežbanjem. Šta god da je uzimao, učinilo ga je suviše osetljivim na nešto što smo mu dali. Međutim, nikada nisam video tako brzu reakciju. Sinoć sam lečio njegovo oštećeno oko i, pored hiperventilacije, izgledao je dobro.”

“Da li vam se obratio?”

“Šta? Ne. Ni reč nije rekao.”

“Nije se opirao, ili pokušao samoubistvo?”

“Ne. Ali bio je vezan. Trojica policajaca su sve vreme s njim.”

“Gde se sada nalazi?”

“Smestili smo ga u jednokrevetnu sobu pored odeljenja za pacijente u komi.”

“Dakle, ako postane suviše nasilan, nikome neće smetati?”

“Pa, da. Ali tamo je i oprema za nadzor intenzivne nege. Ovuda, pokazaću vam.”

“U redu je, znam gde je. Siguran sam da imate stotinu važnijih problema od ubice koji ne može nikuda da mrdne.”

Ostavivši pomalo zbunjenog doktora, Maklejn krenu naizgled kilometrima dugim bezličnim hodnicima, u društvu Makbrajda, koji je kaskao za njim poput vernog psa.

“Šta radimo ovde, gospodine?”

257

“Došao sam da ispitam jedinog osumnjičenog koji je preživeo pre nego što ga ova misteriozna bolest ubije”, reče Maklejn dok su se približavali željenoj sobi. Jedan policajac sedeo je na neudobnoj plastičnoj stolici ispred sobe i čitao roman Ijana Renkina. “Ovde si zbog toga što je Mrzovoljni Bob razvio talenat da šmugne čim rešim da učinim nešto što načelnica ne odobrava.”

“Inspektore. Gospodine. Niko mi nije rekao...” Policajac ustade, pokušavši da sakrije knjigu iza leđa.

“Ne paniči, Stive. Samo želim da popričam sa zatvorenikom. Hoćeš da odeš po šolju čaja? Detektiv Makbrajd će te zameniti.”

“Šta želite da učinim?”, upita Makbrajd kada je policajac odjurio u kantinu.

“Čuvaj stražu.” Maklejn otvori vrata i zakorači u sobu. “I ni za živu glavu ne puštaj nikoga unutra.”

Soba je bila mala i beživotna. Jedan jedini prozor gledao je na goli beton i staklo. Dve plastične stolice nalazile su se duž zida, a uzani ormarić služio je kao stočić. Džetro Kalum ležao je u središtu zbunjujućih aparata, koji su tiho brujali. Cevčice su pumpale i izvlačile naizgled opasne tečnosti iz njegovog tela. Nije bio ni nalik snažnom telohranitelju s kojim se Maklejn rvao prethodnog popodneva. Odignuto na gomili jastučića, lice mu je izgledalo upalo i bledo, s očima poput dve tamne šupljine. Opala mu je skoro sva kosa i sada je bila rasuta po jastuku. Koža njegove glave beše prošarana jarkocrvenim tačkama. Držao je ruke na ćebetu, mišićave ali bezbojne. I dalje je imao masu, koja mu je sada ometala disanje, prikovavši ga za krevet daleko delotvornije od kožnih remena kojima je bio vezan.

“Došao si. Znao sam da ćeš doći.” Kalumov glas jedva da se mogao čuti pored zujanja aparata za održavanje života. Međutim, to nije bio glas telohranitelja, već onaj drugi, glas koji je pretio i obećavao. Glas koji je imao neobičnu hipnotičku moć.

Maklejn je podigao jednu stolicu i uglavio je ispod kvake. Uže za uzbunu je pomerio van domašaja. Potom se sagnuo i pogledao aparate. Žice su vodile od EKG-a do jednog tankog senzora na Kalumovim prstima. Maklejn ih iščupa i hitro prebaci na svoju šaku. Aparat je nekoliko puta zapištao i povratio ravnomeran ritam. Pregledao je i ostale aparate, ah jedino je EKG bio prikačen za nadzorni uređaj. Potražio je prekidače i isključio ih, jedan po jedan. Medicina je održala ovo telo u životu, ali je Džetro Kalum iščezao još onog trenutka kada je ubio Dejvida Brauna. Ono što mu je zaposelo dušu od tada proždire i njegovo telo.

“Pričaj mi o devojci.” Maklejn se smestio u drugu stolicu.

“Kojoj devojci?”

“Znaš o kome govorim. O devojci koju su ubili u bolesnom obredu.”

258

“A, da. Ona.” Kalum je zvučao neobično udaljeno, poput lutke trbuhozborca sa emfizemom. Međutim, zadovoljstvo u njegovom glasu bilo je mučno. “Mala Megi Donaldson. Lepo stvorenje. Nije imala više od šesnaest. Nevina, razume se. To me je privuklo. Ali oni su je uprljali. Jedan za drugim. Starac je znao šta radi. Zarobio me je u njoj, a onda su je otvorili. Svako je uzeo po deo mene.”

“Zašto su to učinili?”

“Zašto tvoja vrsta čini bilo šta? Želeli su da žive večno.”

“A ti? Šta će se desiti s tobom?”

“Ja nastavljam. U tebi.”

Maklejn pogleda tu jadnu priliku koja je umirala pred njim. Ovo je uzrok svega. Zbog ovoga su mu se dešavala sva sranja otkako je pronašao ubijenu devojku u domu Farkvarovih. Ovo je ubijalo nevine ljude, koristeći ih bezbrižno za svoje potrebe. Zbog ovoga je Alison Kid pregažena na ulici. Ispunio ga je poriv da zadavi tog čoveka. Bilo bi toliko lako da ga ščepa za vrat i istisne njegov život. Ili, još bolje, da mu zarije nešto u oko, sve do mozga. Ima olovku u džepu, poslužila bi kao oružje. Potreban je jedino dobar ulazni ugao, odgovarajući položaj. Postoji toliko načina da ubijete čoveka. Toliko...

“E, nećeš.” Izbacio je te strane pomisli iz glave. Barnabi Smajd, Bakan Stjuart, Džonas Karsters, Gavin Spenser. Svi su sedeli mirno, slobodno, dok ih je kasapio i ubijao. Fergus Makridi takođe. Oduzeo je sopstveni život zbog jedne reči. Maklejn sada zna zašto. Svi su robovah tom glasu s kojim behu povezani putem divljačkog čina u kojem su svi učestvovali. Ah on nije ubio devojku, nije planirao da ubije Kloi. Ne postoji veza između njega i ovog čudovišta.

“Ali postoji, inspektore. Ti si upotpunio krug. Deo si ovoga, koliko i oni. Čak i više. Poseduješ snagu duha koja je njima nedostajala. Njegova krv teče tvojim venama. Prelazak u tebe je predodređen.”

Ovoga puta je ubeđivanje bilo poput zida tmine koji ga je pritiskao. Maklejn je video jezive scene: Smajdovo lice grčilo se u bolu dok se nož zarivao u njegove sede grudi; srce Džonasa Karstersa je i dalje kucalo ispod otkrivenih rebara; oči Gavina Spensera, koji je sedeo mirno, oslikavale su stanje njegove svesti dok je nož lagano rezao grkljan. Sa svakim narednim prizorom obuzimao ga je nalet moći, osećanje neobuzdanog ushićenja i radosti. Mogao bi da poseduje ovo, da to postane; mogao bi da živi večno.

“Ne bih rekao.” Maklejn se odgurnu iz stolice i obiđe krevet. Dohvatio je infuziju i prekinuo dotok. “Sada shvatam. Nisam želeo da verujem, ali izgleda da moram. Potrebno ti je nasilje da pređeš iz jednog tela u drugo. Bez njega si bespomoćan. Kada ovo bude nestalo, nestaćeš i ti. Vratićeš se odakle su te prizvali svojim gnusnim obredom.”

259

“Šta to radiš? Naređujem ti da ubiješ ovo telo.” Kalum se opirao kaiševima i čaršavima koji su ga prikovali za krevet. Međutim, izgubio je snagu u naletu straha.

“I sam uspevaš u tome.” Maklejn odbaci još jedan nalet, koji je ovoga puta bio slabiji, pokušaj očajnika. Ponovo je seo i pogledao iznurenu priliku na krevetu. “Pretpostavljam da nisi nameravao da se zadržiš dugo u nesretnom Džetru, ali morao si da prikriješ tragove, a to je iziskivalo još vremena. Nije bio dovoljno snažan da te iznese, zar ne?”

“Ubij me.” Glas je sada bio tek nešto više od tihog šapata. “Oslobodi me.”

“Ne ovoga puta.” Maklejn se zavali u stolicu. Posmatrao ga je čekajući da poslednji izdisaji napuste Kaluma poput pojurenih insekata.

“Ovoga puta umireš prirodnom smrću.”

260

Epilog

Kristofer Roberts sedeo je za stolom pognute glave. Vonjao je na brojne noći prespavane u ćeliji, a njegovo odelo, nekada fino, sada je bilo uništeno. Maklejn je stajao leđima okrenut zidu sobe za ispitivanja. Neko vreme ga je posmatrao, pokušavajući da izvuče iz sebe bilo kakvo saosećanje za ovog čoveka. Nije uspeo.

“Gavin Spenser je mrtav, Džetro Kalum takođe.”

Shvativši šta mu je rečeno, Roberts podiže glavu s tračkom nade u očima. Međutim, Maklejn nastavi pre nego što je ovaj stigao išta da kaže.

“Gospodine Robertse, prilično sam siguran da ste bili prisiljeni da počinite sve što ste uradili i to smo svakako imah u vidu. Kloi je na sigurnom, mada sumnjam da će ikada biti u stanju da zaboravi da je bila danima zaključana u prostoriji s unakaženim lešom. Mogao bih čak da je ubedim da vas ne tuži.”

“Učinili biste to?” Roberts ga pogleda poput pretučenog šteneta. Maklejn priđe i izvuče stolicu za sebe.

“Ne. Ne želim. Sada je kasno. Imali ste svoju priliku, gospodine Robertse, kada smo zaštitili vašu suprugu. Da ste nam tada pomogli, možda bismo uhvatili Kaluma pre nego što je ubio Spensera. Ovako, svi ljudi koje želim da optužim za otmicu i ubistvo su mrtvi. Svi osim vas.”

“Ali... ah... Bio sam prisiljen. Naterali su me.”

“Ne, nisu, gospodine Robertse. Sami ste to učinili. Imali ste sve, ah ste želeli još više. Sada idete u zatvor na duže.”

Sivo groblje na vetrometini izdizalo se nad rekom Fort. Leto je najzad završeno; naleti kiše obasipali su drugu stranu ušća, zbog čega su okupljeni, iako na suvom, stajali na hladnoći. Maklejna je prijatno iznenadio odziv na sahrani. Detektiv Makbrajd i Mrzovoljni Bob bili su tu, kao i Ema. Načelnica Makintajer je, uprkos zgusnutom rasporedu, našla vremena da dođe, iako se neprestano vrpoljila i gledala na sat. Angus Kadvalader je, skandalozno, poveo Trejsi sa sobom. Ipak, najveće iznenađenje bila je činjenica da je i Kloi Spirs insistirala da dođe. Držala se za svoju majku kraj groba, gledajući jednostavan kovčeg na koji je padala zemlja. Nakon iscrpnog istraživanja, uspeo je da pronađe grobove Džona i Elspet Donaldson, želeći da njihova kćerka Megi bude sahranjena kraj roditelja. Nadao se da niko neće saznati da je pogreb platio iz svog džepa.

“I dalje ne shvatam kako ste uspeli da je identifikujete”, reče

261

Makintajerova dok su se udaljavali od groba.

“Pronašli smo jednog građevinca iz Sajthila, koji je nestao četrdeset pete. Time smo bliže odredili vreme smrti. Evidencija nestalih osoba iz tog perioda je nepotpuna, ali je detektiv Makbrajd pročešljao arhive Skotsmana. Pronašao je jedan mali članak o nestaloj devojci. Ispostavilo se da je njena majka bila sobarica u domu Farkvarovih. Potom smo pronašli njenog rođaka, koji živi u Kanadi. DNK analiza je, potom, učinila svoje.” Pomalo je iskrivio istinu, ali ne mnogo. Detektivu Makbrajdu je dao uputstva, onoliko koliko je mogao. Teško da bi mogao da prizna kako je saznao za ime ubijene devojke. “Većina detektiva bi se zadovoljila hvatanjem ubica.”

“Poznajete me, gospođo. Znate da ne volim da ostavljam nedovršen posao.”

“Misliš li da je uspelo? Da li su zaista zarobili nekakvog demona i iskoristili njegove moći da produže sopstvene živote?”

“Čuješ li sebe, Džejn? Naravno da nije uspelo. Svi su mrtvi, zar ne?” Maklejn odmahnu glavom, kao da će time promeniti istinu. “Ne postoje nikakvi demoni.”

“Ali svi su bili tako dobrog zdravlja za svoje godine.”

“Osim Bertija Farkvara i Tobija Džonsona. Obojica su umrli mladi. Ne, živeli su dugo jer su verovali u to. Pobogu, da nisu verovali u to što rade, ne bi ni uspeli. A bili su uspešni zbog toga što su se rodili u bogatim porodicama i išli u najskuplje škole.”

“Nadajmo se da si u pravu, Toni. Ovaj grad i bez natprirodnog zagorčava živote jadnim pandurima.”

“Gavin Spenser je umro bez oporuke.” Ovaj podatak, koji je pronašao u vestima, ostao je u Maklejnovoj glavi iz nekoliko neprijatnih razloga. “Nije bio oženjen, nije imao decu. Advokati kao blesavi pokušavaju da pronađu nekoga ko bi nasledio bogatstvo. Svako ko iole polaže pravo mogao bi da nasledi milijarde. Ostavio je pravu zbrku. Toliko je bio uveren da će živeti večno!”

“Možda demoni ipak postoje. Ali ovde.” Makintajerova lupnu prstima svoju slepoočnicu i načini nekoliko omanjih krugova.

Naposletku stigoše do grobljanske kapije, gde je nekoliko parkiranih vozila čekalo da ih vrati njihovim različitim životima. Jedan uniformisani narednik stajao je pozorno kraj automobila načelnice, uglavljenog između Filovog starog volvoa i Kadvaladerovog maslinastozelenog jaguara. S druge strane nalazio se Maklejnov alfa romeo. Nakon što je Maklejn otključao vrata suvozača, Makintajerova je zabezeknuto ispratila kako Ema ulazi u automobil.

“Gospode, Toni, je li ta lutkica tvoja?”, upitala je.

Maklejn se na trenutak zapitao da li misli na automobil ih na Emu.

262

Zaključivši da načelnica ne bi bila tako nepristojna, odmahnuo je glavom, pokušavajući da prikrije smešak.

“Nije”, reče. “Tatina je.”

Stajao je u spavaćoj sobi svoje bake, pogleda spuštenog na toaletni stočić na kojem se nalazila kolekcija četki za kosu, četkica za šminku i fotografija. Crna kesa za đubre koju je držao u ruci već je bila teška, dopola napunjena smećem; otpacima odavno završenog života. Ovo je trebalo da obavi još pre nekoliko meseci, kada je postalo očigledno da baka neće povratiti svest i da se nikada više neće vratiti kući. Nisu joj više potrebni karmini, maramice, dopola pojedena kutijica jakih bombona, a njemu nije potrebna njena garderoba. I većina fotografija kojima beše ispunjena soba; jedna naročito.

Visila je na zidu, blizu vrata od kupatila. Crno-bela fotografija prikazivala je dvojicu muškaraca i jednu ženu – Bila Maklejna, Ester Morison i onog drugog. Kada je prvi put pogledao sliku, iznenadilo ga je koliko malo liči na svog dedu i koliko njegov otac podseća na tog drugog čoveka. Koliko i sam liči na njega. Da li je to ona gadna tajna koju je njegova baka čuvala, ne želeći da bude otkrivena pre njene smrti? Ono što je mogla da kaže svom advokatu, ali ne i unuku? Šta je ono rekao? “Očito nisi čovek kakav se plašila da ćeš postati.” Ili reči Džetra Kaluma: “Njegova krv teče tvojim venama.” Reči jednog luđaka, možda demona, kojih iz nekog razloga ne može da se otrese. Naposletku, nije teško shvatiti šta se događa. Šta se događalo.

Skinuo je sliku sa zida i okrenuo je kako bi proverio da li je nešto napisano na poleđini. Samo oznaka fotografskog studija, na adresi koja odavno ne postoji. Zadnja strana slike, koju je očito načinio profesionalac, beše zategnuta čvrstom trakom. Mogao bi da izvuče fotografiju i pogleda da li je nešto napisano na poleđini, ali ga ne zanima.

Okrenuvši ram, zagledao se pomnije u samu fotografiju. Njegova baka je u svojim dvadesetim bila prava lepotica. Iako između dvojice muškaraca koji su položili ruke na njena ramena, Vilijam Maklejn je očito onaj koji joj se dopadao. Drugi čovek se osmehivao, ali je u njegovom pogledu bilo izvesne hladnoće, žala za nečim što ne može da dobije. Za nečim što je spreman da uzme na silu. Možda je Maklejn pak samo pustio mašti na volju. Odagnavši tu pomisao, raširio je kesu za smeće i bacio fotografiju.

263

O autoru

Džejms Ozvald autor je serije trilera o škotskom detektivu Maklejnu. Prva dva naslova iz ove serije nominovana su za prestižnu nagradu CWA Debut Dagger Award. Takođe je autor nekoliko romana epske fantastike, kao i niza kratkih priča i stripova. Danas živi na obroncima Fife u Škotskoj, gde na ogromnom imanju, noći posvećuje pisanju, a usput se bavi ovčarstvom i uzgajanjem planinskih grla.

264