Kako udahnuti život antidiskriminacijskom pravu · 5 Direktiva je jedan od specifičnih akata sekundarnog prava EU. Direktiva obično određuje državama članicama određene principe,

1

Autori: Miroslav Dvořák, Martina Štěpánková, František Valeš, Kristýna Hradilová, Ladislav Zamboj, Drahomír Radek Horváth (Poradna pro občanství/Občanská a lidská práva 2014

Projekat je podržan od strane Ministarstva vanjskih poslova Češke Republike u okviru programa tranzicijske saradnje.

Poradna pro občanství/Občanská a lidská práva

Kako udahnuti život antidiskriminacijskom pravu Priručnik istoimenog projekta koji je implementiran u 2014 godini

2

Poradna pro občanství/Občanská a lidská práva (Savetovalište za državljanstvo / Građanska i ljudska prava - Poradna) je češka nevladina organizacija koju je osnovala grupa pravnika i socijalnih radnika u 1999 godini. Osim primarnog polja delovanja - državljansta slovačkih Roma koji su živeli u Češkoj Republici nakon raspada zajedničke države, Poradna se već dugo bavi i sprečavanjem diskriminacije, obezbeđivanjem jednakog postupanja, terenskim radom u socijalno isključenim oblastima i pomoći ugrožnim porodicama čija deca su bila smeštena u vaspitne ustanove ili postoji mogućnost da će do toga doći. U oblasti jednakog postupanja i diskriminacije Poradna pruža individualno savetovanje, takođe u odgovarajućim slučajevima u okviru tzv. strateške parnice Poradna zastupa klijente pred sudom. Poradna takođe učestvuje u legislativnim procesima kod donošenja ili izmena strateških zakona, vrši monitoring jednakog postupanja, izveštava međunarodne organizacije i vrši edukaciju stručne javnosti, pre svega uposlenike nevladinih organizacija, policajce, pravnike i službenike javne uprave.

Od 2011 godine Poradna učestvuje u međunarodnoj saradnji s partnerskim organizacijama u Bosni i Hercegovini, Španiji, Nemačkoj, Srbiji i na Kosovu, gde se od 2014. godine, implementira projekt, koji je sastavni deo ove publikacije. U okviru međunarodne saradnje Poradna stiče nova iskustva, uspoređuje pristupe antidiskriminacijskom pravu u različitim zemljama i prenosi svoja dugogodišnja iskustva i rezultate rada u borbi za pravo na jednako postupanje. Poradna je kao prva u Češkoj Republici koristila metodu situacionog testiranja u svrhu dokazivanja diskrimintornog postupanja. Sada ova metoda predstavlja osnov za više od 90% antidiskriminacijske sudske prakse i Poradna smatra da je važno širiti svest o ovoj metodi i povezanim strateškim parnicama u Češkoj Republici i inostranstvu.

3

Uvod ........................................................................................................................................................ 5

1. DISKRIMINACIJA I ANTIDISKRIMINACIJSKO ZAKONODAVSTVO ................................. 7

Pojam diskriminacije ........................................................................................................................... 7

Antidiskriminacijski aquis (zabrana diskriminacije u pravu EU) ....................................................... 7

Kada različit tretman nije diskriminacija .......................................................................................... 10

Razumne i nužne mere koje imaju legitiman cilj .......................................................................... 10

Značajan profesionalni uslov ......................................................................................................... 11

Verske organizacije ....................................................................................................................... 11

Opravdanost razlika na temelju dobi (izuzeci na temelju dobi) ................................................... 11

Mere pozitivne akcije (eng. positive action /affirmative action) ................................................... 12

Prikladna prilagodba za osobe sa invaliditetom ............................................................................ 12

Diskriminacijske osnove ................................................................................................................... 12

Za diskriminaciju na osnovu pola se smatra diskriminacija na osnovu: ....................................... 15

Primeri legitimne diferencijacije na osnovu dobi: ......................................................................... 16

Antidiskriminacijske odredbe u kosovskom pravu ........................................................................... 16

Proceduralne specifičnosti antidiskriminacijskog aquis .................................................................... 19

Pitanje dokaza u antidiskiminacijskom pravu aquis ...................................................................... 19

2. SITUACIONO TESTIRANJE ................................................................................................... 22

Situaciono testiranje se trenutno koristi u dve različite svrhe: ...................................................... 22

Kako vršiti situaciono testiranje ........................................................................................................ 23

Priprema i koordinacija situacionog testiranja .................................................................................. 24

Izbor osoba koje će vršiti testiranja (ISPITIVAČI) ........................................................................... 24

Faza pripreme testiranja i njeni psihološki aspekti ........................................................................ 25

Faza testiranja ................................................................................................................................ 27

Faza neposredno nakon testiranja .................................................................................................. 27

Faza dužeg vremenskog perioda nakon testiranja ......................................................................... 28

Rizik od višestruke diskriminacije .................................................................................................... 28

Savetovanje za ispitivače ................................................................................................................... 29

Izbor subjekata koji će biti testirani ................................................................................................... 29

Testiranje u pristupu zapošljavanju ............................................................................................... 31

Testiranje u pristupu stanovanju .................................................................................................... 31

Prikupljanje rezultata obavljenih testiranja ....................................................................................... 31

Situaciono testiranje se može izvesti na nekoliko različitih načina:.................................................. 32

Vrednovanje rezultata situacionog testiranja ..................................................................................... 33

Korištenje situacionog testiranja u različitim zemljama................................................................... 33

4

Primeri situacionog testiranja ........................................................................................................ 34

Iskustva sa izvođenjem situacionog testiranja u Češkoj Republici ................................................... 35

Prihvatljivost primene audio snimaka u okviru situacionog testiranja diskriminacije u Češkoj Republici ....................................................................................................................................... 36

Primeri iz testiranja koje je izvršila Poradna – regija Usti na Labi 2013 ...................................... 39

Kao ilustraciju navodimo skraćeni zapis snimka navedenog telefonskog razgovora bez navođenja imena i lokacija: ............................................................................................................................ 41

Praktično iskustvo ispitivača ......................................................................................................... 42

3. Strateška parnica kao sredstvo za zaštitu od diskriminacije .......................................................... 45

Uloga nevladinih organizacija (NVO) ............................................................................................... 47

Kako provoditi stratešku parnicu....................................................................................................... 48

"Strategija" strateške parnice ......................................................................................................... 48

Profesionalni osnovi ...................................................................................................................... 49

Izbor strateških područja i ciljeva (potrebe zajednice) .................................................................. 50

Odabir klijenata ............................................................................................................................. 51

Osiguravanje potreba klijenata (viktimizacija), saniranje rizika od neuspeha (troškovi postupka) ....................................................................................................................................................... 52

Analiza prednosti i rizika konkretne "parnične strategije", simultana parnica .............................. 53

Osiguravanje i provera dokaza (zajednički teret dokazivanja, specifična sredstva dokazivanja - statistika, istraživanja, inostrani pravni sistemi, testiranje) ........................................................... 55

Odluka "izdržati do kraja", spremnost za "gubitak interesa" tužitelja (gubitak entuzijazma kroz vreme, viktimizacija) ..................................................................................................................... 56

Prateće metode (edukacija, promovisanje, publikacije, kampanje, lobiranje) .............................. 56

Implementacija (kampanje, javna rasprava, interpretacijski vodiči, vezani projektni predlozi), praćenje izvršenja, vezana strateška parnica) ................................................................................ 58

Zaključci - prednosti i nedostaci strateške parnice ............................................................................ 59

Prednosti: ....................................................................................................................................... 59

Nedostaci: ...................................................................................................................................... 60

Literatura: .............................................................................................................................................. 62

5

Uvod Priručnik koji držite u rukama je nastao u okviru projekta Kako udahnuti život

antidiskriminacijskom pravu, koji je realizovan od strane češke nevladine organizacije

Poradna pro občanství/občanská a lidská práva (Poradna) u saradnji sa kosovskom

organizacijom European Comission for Minority Issues Kosovo (ECMI). Cilj ovog projekta

je upoznati zaštitnike ljudskih prava prije svega iz kosovskih nevladinih organizacija sa

načinima borbe protiv diskriminacije, koji su se pokazali kao efikasni tokom dugogodišnje

prakse Poradne u Češkoj Republici i pojačati kapacitete nevladinih organizacija u oblasti

zaštite prava na jednako postupanje pravnim sredstvima na Kosovu – radi se pre vega o

metodi situacijskog testiranja i osnovima strateške parnice u slučajevima disktiminacije.

Projekat prati prethodnu saradnju sa bosanskim i srpskim organizacijama, kada se metoda

situacijskog testiranja pokazala kao veoma korisna i dovela je do otvaranja slučajeva

diskriminacije – naprimer u Srbiji je bilo dokazano diskriminacijsko postupanje jedne od

najvećih banaka koja je odbila otvaranje tekućeg računa Romkinji. Saradnja u pripremi i

implementaciji pilotnih situacijskih testiranja je ukazala na potrebu saradnje sa tzv. telima za

zaštitu jednakosti (equality bodies), koja takođe redovno učestvuju u projektima,

uspostavljaju važne kontakte sa nevladinim organizacijama i mogu se inspirisati češkim

modelom dogovora o dugoročnoj saradnji Zaštitnika građana i odabranih nevladinih

organizacija koje vrše monitoring diskriminacije određenih manjinskih grupa.

Cilj ovog priručnika je opisati osnovne aspekte metode situacionog testiranja i primere

korištenja ove metode ne samo u Češkoj Republici, već i u drugim zemljama. Na

odgovarajućim mestima navodi i kosovske propise, koji su u poređenju sa češkim

minimalističkim propisima znatno šireg obima, ali bez praktičnog korištenja u praksi

ostajemo u sferi teorije bez konkretnih rezltata. Osim same metode situacijskog testiranja je u

nastavku opisana i strateška parnica, koja žrtvama diskriminacije može „utabati put“ za

sudsku zaštitu njihovih prava. Strateška parnica je ilustrovana kroz konkretni primer parnice

koju je vodila Poradna u slučaju oduzimanja dece iz porodice i smeštanja u instituciju.

Situaciono testiranje služi pre svega za ustanovljavanje diskriminacije, eventualno za

osiguravanje dokaza o diskriminacijskom postupanju, koji mogu kasnije biti korišteni i za

sudski ili upravni postupak. Strateško vođenje parnice ima za cilj kroz individualne sudske

postupke postići poboljšanje regulatornog okruženja, primenu zakona i javne percepcije

problema.

6

Iskreno verujemo da će ovaj priručnik pomoći zaštitnicima ljudskih prava u njihovim teškim

nastojanjima da unaprede ostvarivanja prava na jednakost na Kosovu.

Za omogućavanje izdavanja ovog priručnika i omogućavanje realizacije celog projekta

zahvaljujemo Ministarstvu spoljnih poslova Češke Republike, koje je podržalo projekat

u okviru svog Programa tranzicijske saradnje - Transition Promotion Project 2014.

7

1. DISKRIMINACIJA I ANTIDISKRIMINACIJSKO ZAKONODAVSTVO

Pojam diskriminacije

Diskriminacija se može definisati kao takvo ponašanje (nepovoljan tretman), pri kojem se

određene osobe ili grupe osoba dovode u nepovoljan položaj (za razliku od drugih osoba,

koje u sličnoj situaciji, nisu tretirane na takav način) na osnovu zakonom zabranjenog

ponašanja, a u situacijama koje su predviđene pravom. Da bismo razumeli diskriminaciju,

potrebno je shvatiti da bez upoređivanja nije moguće govoriti o diskriminaciji. U svrhu

dokazivanja diskriminacije je zbog toga kod većine diskriminacijskih osnova neophodno1 da

se navodno nepovoljan tretman potencijalnih žrtava diskriminacije ima s čim usporediti, jer se

samo kroz uspoređivanje dva (ili više) različitih tretmana može dokazati diskriminacija. U

većini slučajeva je potrebno naći referentnu osobu kako bi se procenilo da se u određenom

slučaju radi o diskriminacijskom ponašanju.

Da ne bi dolazilo do pravljenja neopravdanih razlika među ljudima na temelju njihovih

specifičnih osobina (rasa, pol, dob, veroispovest, invalidnost, seksualna orijentacija, i sl.), u

međunarodnom pravu i pravu Evropske unije postoji sistem pravnih propisa koji zabranjuju

diskriminaciju. Žrtvama diskriminacije ovaj sistem pruža sredstva pravne zaštite i mogućnost

da zahtevaju prestanak diskriminacije ili finansijsku naknadu.

Antidiskriminacijski aquis (zabrana diskriminacije u pravu EU)

Francuski pojam acquis predstavlja kolektivni pojam za zakonodavstvo Evropske unije (EU).

Aquis uključuje primarno pravo EU2, sekundarno pravo EU3, sudsku praksu sudskih organa

EU, međunarodne ugovore koji su sa trećim zemljama zaključeni od strane EU, međunarodne

ugovore zaključene između država članica (ako se radi o aktivnostima vezanim za EU), kao i

deklaracije i rezolucije prihvaćene od organa EU.

1 Izuzetak je npr. trudnoća koja je zaštićena od diskriminacije na osnovu pola bez potrebe komparacije. Više u poglavlju 1.4 Diskriminacijske osnove. 2 Primarno pravo je pravo koje je prihvaćeno od strane država članica, odnosno izgrađeno na osnovu međunarodnih ugovora koji ne spadaju pod nadležnost Suda EU. U ovu kategoriju spadaju npr. Ugovor o EU (1992), Amsterdamski ugovor (1997), Ugovor iz Nice (2000) itd. 3 Sekundarno pravo predstavlja sve propise koji su odobreni od strane organa EU - odnosno od strane Komisije, Veća, Evropskog parlamenta i Evropske centralne banke.

8

Postoje različite antidiskriminacijske odredbe u okviru prava EU. U daljem tekstu ćemo

navesti najznačajnije od njih.

Na području primarnog prava EU potrebno je pre svega spomenuti Ugovor iz Amsterdama

(3.10.1997). Ovaj ugovor ne samo da u članu 141. zahteva od država članica da osiguraju

jednake plaće za muškarce i žene za isti posao, nego pre svega u članu 13. ovlašćuje

institucije EU da provedu mere za borbu protiv diskriminacije na osnovu pola, rasnog ili

etničkog porekla, veroispovesti, svetonazora, invalidnosti, dobi ili seksualne orijentacije4.

Na temelju ovih odredbi je u narednim godinama usvojen niz direktiva5 koje su znatno

povećale standard zaštite od diskriminacije. Pre svega došlo je do proširenja liste zaštićenih

osnova6 i područja u kojima je pružana zaštita protiv diskriminacije7. Uspostavljen je i organ

za zaštitu jednakosti (equality body)8. Ove odredbe su takođe odredile obavezu država da

zaštite žrtve diskriminacije od progona/viktimizacije (eng. victimisation), odnosno negativnog

ponašanja koje predstavlja reakciju na pravne radnje preduzete od strane žrtve diskriminacije

kako bi se osiguralo načelo ravnopravnosti9.

Od do sada usvojenih direktiva, za najvažnije se smatraju sledeće:

• direktiva o primeni načela jednakosti osoba bez obzira na rasno ili etničko

poreklo (Direktiva Veća 2000/43/EZ dana 29. 06. 2000., takozvana rasna direktiva);

• direktiva o uspostavi okvira za jednakost u području zapošljavanja i odabira

zvanja (direktiva Veća 2000/78/EC dana 27. 11. 2000., tzv. okvirna direktiva);

• direktiva o izmeni Direktive Veća 76/207/EEZ o načelu jednakog postupanja

prema muškarcima i ženama u pogledu pristupa zapošljavanju, stručnom usavršavanju,

napredovanju na poslu i uslovima rada (direktiva Evropskog parlamenta i Veća

2002/73/EZ dana 23. 09. 2002.);

• direktiva kojom se uvodi načelo ravnopravnosti muškaraca i žena u pristupu

dobrima i uslugama te pružanju istih (direktiva Veća 2004/113/EZ dana 13. 12. 2004.);

4 Ovih 6 diskriminacijskih osnova čine temelj antidisktiminacijskog aquis. Ljudi koji su diskriminisani po jednom (ili više) od ovih osnova imaju veću meru zaštite u pravu Evropske zajednice. 5 Direktiva je jedan od specifičnih akata sekundarnog prava EU. Direktiva obično određuje državama članicama određene principe, koji trebaju biti uključeni u pojedinačne pravne sisteme. Direktiva stoga određuje cilj koji treba biti postignut, dok su metode koje će se koristiti za ostvarivanje ovog cilja prepuštene državama članicama. Ukoliko država članica ne ispuni zahtjev u zadatom vremenskom roku, odredbe direktive postaju primenjive za njihove državljane koji mogu zahtjevati ispunjavanje prava koja su sadržana u direktivi. 6 Okvirna direktiva (Direktive Veća 2000/78/EZ - 27.11.2000). 7 Rasna direktiva (Direktive Veća 2000/43/EZ - 29.06.2000). 8 Rasna direktiva (Direktive Veća 2000/43/EZ - 29.06.2000). Više o organima za osiguravanje jednakosti u poglavlju 4. Ombudsman u Češkoj Republici kao tijelo za zaštitu jednakosti (equality body). 9 Član 9 direktive 2000/43/ES i član 11 direktive 2000/78/EZ.

9

• direktiva o uvođenju jednakih mogućnosti, načela jednakih mogućnosti i

jednakog postupanja za muškarce i žene pri zapošljavanju i radu (direktiva Evropskog

parlamenta i Veća - direktiva 2006/54/EZ dana 5. jula 2006.).

Navedene direktive su definisale neke nove pojmove na kojima se temelji

antidiskriminacijsko pravo. Pre svega je identifikovano i definisano pet vrsta diskriminacije:

Direktna diskriminacija - je takvo ponašanje kad je, je bilo ili bi bilo u sličnoj situaciji sa

jednom osobom postupano lošije (eng. less favourable treatment) nego sa drugom osobom.

Odnosno, subjekt koji vrši diskriminaciju mora delovati, ili je propustio delovati zbog

određenog diskriminacijskog osnova10.

U osnove koje su zaštićene od diskriminacije/zaštićene osnove (eng. protected ground) prema

evropskom pravu spadaju: pol, rasno ili etničko poreklo, veroispovest ili svetonazor,

invalidnost, dob ili seksualana orijentacija (više o ovoj temi u poglavlju 1.4). Direktna

diskriminacija je najčešći tip diskriminacijskog ponašanja, gde nije teško naći referentnu

osobu.

Indirektna diskriminacija - je takvo ponašanje pri kojem je na osnovu naizgled neutralne

odredbe, kriterija ili prakse, osoba određenog pola, rase ili etničkog porekla, veroispovesti ili

svetonazora, invalidnosti, dobi ili seksualne orijentacije dovedena u lošiji položaj od drugih

osoba. Naravno, uslov je da je odredba, kriterij ili praksa legitimna i osnovana. U slučaju

indirektne diskriminacije ne ustanovljava se diskriminacijska namera, nego se dokazuje samo

različit tzv. diskriminacijski uticaj (eng. disparate impact). Primer indirektne diskriminacije bi

moglo predstavljati određivanje proizvoljnih uslova pri odabiru u zapošljavanju (tj. uslova

koji nisu opravdani prirodom radnog odnosa), tako da isklučuju žene, osobe s invaliditetom ili

članove određene etničke grupe.

Kao dokaz o postojanju indirektne diskriminacije često se koristi statistika i upravo na temelju

statističkih podataka dokazuje se uticaj različitih "neutralnih" odredbi na pojedinačne grupe

koje su zakonski zaštićene od diskriminacije.

Uznemiravanje (eng. harassment) - je nepoželjno ponašanje koje se javlja u kontekstu

diskriminiacijskih osnova i čiji cilj ili rezultat je povreda dostojanstva osobe odnosno

stvaranje zastrašujućeg, neprijateljskog, ponižavajućeg ili uvredljivog okruženja. Treba

10 Iz pogleda prava EU radi se o sledećim osnovama za diskriminaciju: pol, rasa, etničko poreklo, veroispovest, svjetonazor, invalidnost, dob ili seksualna orijentacija. Drugi međunarodni ugovori uključuju i druge osnove npr. jezik, narodnost, državljanstvo, socijalni status, imovina, itd.

10

primetiti da uznemiravanje nije delovanje (tj. područje koje je u pravu definisano kao vršenje

pravnih postupaka), već ponašanje (tj. komplikovano područje kojim se bavi socijalna

psihologija). Za dokazivanje uznemiravanja nije potrebna referentna osoba.11

Seksualno uznemiravanje (eng. sexual harassment) - je nepoželjno ponašanje seksualne

prirode koja za cilj ili rezultat ima povredu dostojanstva osobe, pogotovo ako dolazi do

stvaranja zastrašujućeg, neprijateljskog, ponižavajućeg ili uvredljivog okruženja. Takvo

ponašanje može imati "verbalni, neverbalni ili fizički oblik."12

Poticanje na diskriminaciju (eng. instruction to discriminate) - je ponašanje jedne osobe

koje navodi drugu osobu da diskriminiše treću osobu. Takvo ponašanje se samo po sebi

smatra za diskriminaciju.13

Kada različit tretman nije diskriminacija

U područjima u kojima je diskriminacija zabranjena, razlika u postupanju je moguća samo

ako direktive odobravaju izuzetke, odnosno dopuštene oblike različitiog tretmana koje se

ne smatraju diskriminacijom. Države članice EU ne mogu proširiti listu izuzetaka koje se

odnose na zaštićene diskriminacijske osnove, a koje su navedene u direktivama EU.

Najvažniji izuzeci su:

Razumne i nužne mere koje imaju legitiman cilj U nekim slučajevima, čak i na prvi pogled, može se opravdati diskriminacijski kriterij.

Neophodno je da razlika u tretmanu teži opravdanom cilju (npr. zaštita trudnica), a sredstva

za postizanje tog cilja su prikladna i nužna.

Mere, sredstva ili prakse koje ispunjavaju ove uslove (opravdanost ciljeva, njihovu

prikladnost i nužnost), ne mogu se smatrati diskriminacijskim. Ovaj koncept se odnosi na

različite postupke u slučajevima navodne direktne ili indirektne diskriminacije. Neke od

diskriminacijskih direktiva koje definišu načela indirektne diskriminacije imaju u svojoj

definiciji naveden i ovaj izuzetak. Na primer, rasne direktive (2000/43/EZ u članu 2. odeljak

2. tačka. b) navode kao indirektnu diskriminaciju "slučaj kad naizgled neutralna odredba,

kriterij ili praksa prouzroči posebno nepovoljan položaj za osobu određene rase ili etničkog

11 član 2., odeljak 2 direktive 2002/73/EZ 12 član 2. odeljak 2 direktive 2002/73/EZ 13 član 2. odeljak 4 direktive 2000/43/EZ

11

porekla u poređenju sa drugim osobama, osim u slučaju kad je ta odredba, kriterij ili praksa

objektivno opravdana legitimnim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su prikladna i

nužna. "

Posebni izuzeci sadržani u antidiskriminacijskim direktivama:

Značajan profesionalni uslov (eng. genuine occupational requirement)

Anti-diskriminacijske direktive, koje se bave područjima zapošljavanja, izričito dopuštaju

drugačiji tretman (temelji se na osnovama koje su vezane za zaštićene razloge), "ukoliko iz

prirode pojedinih profesionalnih aktivnosti ili uslova za obavljanje istih proizilazi da ove

osnove predstavljaju odlučujući uslov za obavljanje radnih zadataka, a ukoliko je cilj

legitiman a zahtjev prikladan ".14 I u ovom slučaju je potrebno da je cilj legitiman i

prikladan.15

Verske organizacije Okvirna direktiva (2000/78/EZ) precizira izuzetke koji spadaju pod značajne profesionalne

uslove u vezi sa "crkvama i drugim javnim ili privatnim organizacijama čija se etika temelji

na religiji ili verovanju." Ove organizacije mogu osobama koji rade za njih postavljati

određene uslove i mogu zahtjevati da "postupaju u dobroj veri i odanosti duhu te

organizacije."16

Opravdanost razlika na temelju dobi (izuzeci na temelju dobi) Okvirna direktiva (2000/78/EZ) propisuje određene izuzetke i dopušta različito postupanje na

temelju dobi, ako oni teže legitimnom cilju: "politike zapošljavanja i ciljevima stručnog

usavršavanja na tržištu rada ", a mere za postizanje ciljeva su prikladne i nužne.17 Omogućuje

se i razlikovanje na temelju dobi za pristup sistemima socijalne zaštite. Ove mere ne moraju

ispunjavati test proporcionalnosti.18

14 član 14. odeljak 2 direktive 2006/54/EZ, slično i čl. 4. od. 1 direktive E. Veća 2000/78/EZ 15 Više o konkretnim zanimanjima koja spadaju pod ovaj izuzetak na osnovu značajnog profesionalnog uslova - odluka Evropskog Suda u predmetu Evropska Komisija protiv Njemačke (predmet 248/83 - 21. 5. 1985) 16 člen 4 od. 2 okvirne direktive 2000/78/EZ 17 član 6 okvirne direktive 2000/78/EZ 18 European Union Agency for Fundamental Rights, Council of Europe. Handbook on European non-discrimination law. 2010. s. 51

12

Mere pozitivne akcije (eng. positive action /affirmative action)

Na osnovu antidiskriminacijskih direktiva19 dopuštene su razlike u postupanju i (pozitivne)

mere kojima je cilj nadoknaditi prethodno nejednako postupanje koje je bilo povezano sa

zaštićenim osnovama ili sprečiti takve pojave u budućnosti. Ove mere moraju biti prikladne i

ne bi trebale štetiti položaju drugih grupa.20

Prikladna prilagodba za osobe sa invaliditetom

Kako bi se nadoknadila nejednakost osoba sa invaliditetom, okvirne direktive protiv

diskriminacije pri zapošljavanju (2000/78/EZ) u članku 5. navodi obavezu poslodavca da će

"preduzeti odgovarajuće mere kako bi osobi sa invaliditetom osigurao pristup mestu

obavljanja posla, uslove na poslu, napredovanje u poslu ili stručno usavršavanje, ukoliko

takve mere ne predstavljaju nesrazmeran teret za poslodavce. "

Diskriminacijske osnove

Koje vrste diferencijacije među ljudima bi trebale biti zabranjene zakonom kao neprihvatljive

i nelegitimne i ko treba odrediti koje kategorije bi trebale biti zaštićene zakonom? Na ova

pitanja ne postoji jasan odgovor jer se razlikuje ne samo u prostoru nego i u vremenu. Dok se

rasa i pol uopšteno poštuju kao zabranjene osnove za diskriminaciju, druge osnove, kao što je

veroispovest ili seksualna orijentacija, u stanju su probuditi mnogo više strasti i rasprava nad

područjima života u kojima treba biti osigurana jednakost tih manjina. Invalidnost je bila

priznata kao osnov za diskriminaciju tek nedavno. Sve do devedesetih godina 20. veka zaštita

invalida je bila ograničena kroz sistem socijalne zaštite.

Mogućnost definisanja zaštićene kategorije može se dodeliti samo zakonodavcima ili,

suprotno tome, samo sudovma ili je moguće ići sredinom i dodeliti ovu mogućnost oboma. U

slučajevima kad je ova mogućnost poverena samo sudovima, odluka o zabranjenim osnovama

je isključena iz političkog procesa i samo suci odlučuju koja diferencijacija je zabranjena.

Primer je Američki vrhovni sud i Ustav Sjedinjenih Američkih Država u kojem se u

četrnaestom amandmanu navodi da nijedna država "ne sme onemogućiti osobi u okviru svoje

19 član 5 rasne direktive i čl. 7 okvirne direktive 20 Bojarski, L., Chopin, I., Cohen, B., Uyen, D., Farkas, L., Iordache, R. Awareness-raising seminairs in the area sof non-discrimination and equality targeted at civil society organisations: Training manual on in discrimination. Human European Consultancy (HEC) in partnership with Migration Policy Group (MPG), 2012. str. 32

13

nadležnosti jednaku zaštitu zakona." U suprotnom pristupu, iscrpan popis diskriminacijskih

osnova u pravnim propisima, sudovima gotovo i ne ostavlja prostor za razmatranje. Primer

takvog pristupa je zakonodavstvo Evropske unije. Antidiskriminacijske direktive zabranjuju

diskriminaciju na osnovu rase i etničke pripadnosti, pola, invaliditeta, dobi, seksualne

orijentacije, religije i vere. Povelja o temeljnim pravima Evropske unije štiti pred

diskriminacijom na još više osnova: pol, rasa, boja kože, etničko i društveno poreklo,

genetska obilježja, jezik, religija ili vera, političko ili drugo mišljenje, pripadnost nacionalnoj

manjini, imovina, rođenje, invalidnost, dob i seksualna orijentacija, ali čak i ovaj popis je

iscrpan (zaključen).

Ugovor o Evropskoj uniji u članu 13. ovlašćuje Evropsko veće da preduzme odgovarajuće

mere za borbu protiv diskriminacije na osnovu pola, rase ili etničkog porekla, veroispovesti ili

uverenja, invalidnosti, dobi ili seksualne orijentacije. Evropska unija donela je brojne

direktive koje obavezuju države članice da same razviju efikasne pravne propise. Opseg

zaštite predviđene direktivama je različit. Najšira zaštita je osigurana za rasu i pol, dok je kod

ostalih osnova bitno smanjena i ograničava se samo na područje zapošljavanja.

Kombinacija oba pristupa je Evropska konvencija o ljudskim pravima i temeljnim

slobodama, koja u članu 14. zabranjuje diskriminaciju na osnovu pola, rase, boje kože,

jezika, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, nacionalnog ili socijalnog porekla,

pripadnosti nacionalnoj manjini, imovine, rođenja ili drugog statusa. Iako Konvencija sadrži

popis zabranjenih diskriminacijskih osnova, ipak ostavlja prostor i Evropskom sudu za

ljudska prava da proširi zaštićene osnove u okviru donošenja odluka, korištenjem termina

"drugi status". Evropski sud često koristi ovu mogućnost i pruža zaštitu od diskriminacije npr.

na osnovu invalidnosti ili seksualne orijentacije.

Položaj seksualnih manjina je u poslednjem desetleću u euro-američkoj civilizaciji prošao

fascinantnu promenu od kriminalizacije homoseksualnih veza do njihove pune

ravnopravnosti sa heteroseksualnim vezama (Španija, Nizozemska, Švedska). Češka

Republika ostaje u pitanju jednakosti homoseksualaca, lezbejki i biseksualnih osoba negde

na pola puta. U Češkoj Republici je do dekriminalizacije homoseksualnih odnosa došlo

1961. godine. Nakon Baršunaste revolucije 1990. godine, usklađena je dobna granica od 15

godina za heteroseksualni i homoseksualni polni odnos, koja je do tada bio 18 godina. Češki

antidiskriminacijski zakon je stavio zaštitu od diskriminacije na temelju seksualne

orijentacije na isti nivo sa zaštitom od diskriminacije po drugim osnovama u područjima kao

14

što su zapošljavanje, obrazovanje, pristup uslugama, stanovanje, zdravstvena zaštita, itd.

Usvajanje zakona o registrovanom partnerstvu će značajno doprineti prihvaćanju

homoseksualaca, lezbejki i biseksualaca u češkom društvu,. Porodično pravo i dalje ostaje

područje u kojem je za puno izjednačenje potrebno napraviti zaista veliki korak, posebno u

području roditeljskih prava.

Kao što je navedeno u uvodu, invalidnost, kao zabranjeni osnov, postupno ulazi u

antidiskriminacijsko zakonodavstvo. Na nivou EU ovaj osnov je ograničen na zapošljavanje.

Pokušaji proširenja zaštite na druga područja, za sada nemaju političku podršku.

Invalidnost je dugo ostala sakrivena u sistemu socijalne zaštite. Osobe sa zdravstvenim

poteškoćama bile su smatrane samo za korisnike socijalnih primanja i socijalnih usluga.

Invalidnost je bila posmatrana iz ljekarskog pogleda odnosno na osnovu karitativnog modela

prema kojem će se osobe s invaliditetom prilagoditi okruženju, a u slučajevima gde to nije

moguće i za hendikepirane osobe koje se ne mogu brinuti za sebe ili naći posao, država će

osigurati socijalne usluge. Ovaj model je u poslednjih nekoliko godina zamenenio socijalni

model koji polazi od toga da osobe s invaliditetom imaju probleme koji proizilaze više iz

sredine koja ih stavlja u neravnopravan položaj i nije prilagođena njihovim potrebama, a

manje iz same invalidnosti. Invaliditet je zbog toga posmatran više kao društvena

konstrukcija.

Važnu ulogu u promociji ravnopravnosti također igra Sud pravde EU, čije se odluke također

prenose u pravo EU. Polni identitet nije izričito naveden u EU pravu sve do donošenja

direktive 54/2006/EZ o uvođenju principa jednakih mogućnosti i jednakog postupanja za

muškarce i žene pri zapošljavanju i radu. Direktiva je donesena zbog činjenice da polni

identitet nije naveden u popisu diskriminacijskih osnova u ugovorima o EU. Razlog za

uključivanje zaštite od diskriminacije na osnovu promene pola u popis zaštićenih osnova je

odluka suda u kojoj je sud tumačio da zaštita ravnopravnosti polova obuhvata i promene pola,

što proizilazi iz preambule člana 3 direktive. Međutim, koncept zaštite od diskriminacije na

osnovu promene pola pruža znatno užu zaštitu. Puno bolju zaštitu pruža koncept zaštite na

osnovu polnog identiteta. Polni identitet (eng. gender identity) prvi put se izričito spominje u

direktivi o minimalnim standardima koje moraju ispunjavati državljani trećih država ili osobe

bez državljanstva, koja je bila usvojena 2011. godine.

15

Mnogo duži put do priznanja je bio u slučaju diskriminacije na osnovu trudnoće, gde su se

sudovi u početku bavili nedostatkom muških referentnih osoba, tako da su žalbe za zaštitu od

diskriminacije na osnovu trudnoće odbijane. Taj pristup je, međutim, bio neodrživ, a sudovi

su počeli tražiti referentnu osobu u bolesnom muškarcu. Odnosno, sudovi su se počeli baviti

uspoređivanjem ponašanja poslodavaca prema muškarcu čija bolest je uporediva sa

trudnoćom. Međutim, i ovaj koncept je postupno prevaziđen, a 1990. godine je Sud pravde

EU u slučaju Dekker v Stichting voor Vormingscentrum Jon Volwassen (VJV-Centum) Plus

([1990] ECR I-3941) presudio da diskriminacija na osnovu trudnoće predstavlja polnu

diskriminaciju, bez potrebe traženja referentne osobe. Uslov za postojanje referentne osobe u

slučajevima diskriminacije na osnovu trudnoće je bila odbačena, a diskriminacija na osnovu

trudnoće je počela biti automatski smatrana za polnu diskriminaciju.

Za diskriminaciju na osnovu pola se smatra diskriminacija na osnovu: - pripadnosti jednom ili drugom polu

- pripadnosti nijednom od polova (interseksualnost) ili pripadnosti objema polovima

(hermafroditizam)

- polnog identiteta (eng. gender identity)

- trudnoće ili materinstva

- očinstva - u Češkoj Republici je zaštićen i ovaj osnov, kako bi zaštitili očeve koji, u

suprotnosti sa očekivanjima većine društva, odluče preuzeti skrbništvo nad decom umesto

majke.

Vrlo specifična kategorija predstavlja dob (starost) jer se dob svake osobe s vremenom

menja. Možemo reći da su pol, rasa ili seksualna orijentacija osoba dane jednom za uvek, dok

se dob stalno menja. Dok je diskriminacija na osnovu rase zabranjena, pravo smatra dob za

kategoriju diferencijacije između ljudi i koristi je sasvim opravdano i prilično često. Do

prihvatljivih diferencijacija na osnovu dobi dolazi ako su ove razlike opravdane legitimnim

ciljem, pre svega legitimnih ciljeva politike zapošljavanja, tržišta rada i stručnog

usavršavanja.

16

Primeri legitimne diferencijacije na osnovu dobi: - konvencija o pravima deteta smatra za dete osobe mlađe od 18 godina,

- određivanje dobne granice za penzionisanje,

- određivanje donje i gornje granice za obavljanje određenih funkcija i nekih zanimanja,

- minimalna starosna dob kao uslov za pristup nekim od dobara i usluga,

- određivanje granice kaznene odgovornosti.

U praksi je takođe potrebno računati sa kumulativnom ili višekratnom diskriminacijom

kada do diskriminacije dolazi na više od jednog osnova odednom, npr. romkinja je

diskriminisana s jedne strane zato što je žena, a s druge strane zato što je Rom. Takva

diskriminacija ne može se opisati samo kroz sabiranje dve vrste diskriminacije. Iako ni pravni

propisi ni direktive EU ne računaju sa tim vrstama diskriminacije, u praksi se često

susrećemo sa njima. Direktiva ne prepoznaje ni sukob diskriminacijskih osnova, npr. kada

jednakost polova može doći u sukob sa verskom ili etničkom jednakosti.

Antidiskriminacijske odredbe u kosovskom pravu

Kao što je već navedeno antidiskriminacijski zakon se može razlikovati od države do države,

iako je temeljen na međunarodnim i evropskim standardima. Neke zemlje pružaju zaštitu za

ograničeni broj diskriminacijskih osnova (primer Češke) i antidiskriminacijska zaštita se tiče

samo odabranih oblasti (mogućnost zapošljavanja, stanovanja, itd). Ostale zemlje ne koriste

spisak diskriminacijskih osnova i oblasti u kojima se može primenjivati zakon protiv

diskriminacije. Sledeći tekst opisuje antidiskriminacijski zakon na Kosovu.

U članu 24 Ustava Republike Kosovo se navodi: “Niko se ne sme diskriminisati na osnovu

rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili

društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja,

seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa”. U

skladu sa ovim Republika Kosovo je usvojila antidiskriminacijski pravni okvir, koji je

generalno smatran za jedan od najprogresivnijih i najširih u svetu u odnosu na zaštićene

osnove i oblasti. Iako Kosovo nije član međunarodnih organizacija i nije obavezno poštovati

međunarodne antidiskriminacijske zakon, kosovski Ustav dozvoljava direktnu aplikaciju

određenih međunarodnih ugovora, pre svega antidiskriminacijske legislative UN i EU.

17

Glavni zakon koji se bavi diskriminacijom na Kosovu je Zakon protiv Diskriminacije. Drugi

zakoni i strategije dopunjavaju ovaj zakon kroz povećanu pažnju posebno ranjivim grupama.

Kosovski zakoni takođe uspostavljaju institucije koje posreduju kod implementacije

antidiskriminacijskih zakona i propisa.

Zakon protiv diskriminacije koji je usvojen od strane Kosovskog parlamenta 19. februara

2004 utvrđuje tri principa:

• Princip jednakog postupanja podrazumeva da neće biti nikakve neposredne ili

posredne diskriminacije bilo koje osobe na osnovu pola, roda, starosti, bračnog stanja,

jezika, fizičke ili mentalne nesposobnosti, seksualnih sklonosti, političke pripadnosti ili

ubeđenja, porekla, nacionalnosti , religije ili uverenja, rase, društvenog porekla,

imovine, rođenja ili bilo kojeg drugog statusa.

• Princip valjane predstavljenosti svih osoba i svih pripadnika zajednica u odnosu

nazaposlenost u okviru javnih tela na svim instancama.

• Princip međuetničkog razumevanja i tolerancije građana Kosova.

Zakon protiv diskriminacije je usklađen sa međunarodnim i evropskim standardima na polju

zaštite od diskriminacije, ali primenjuje i posebno opsežne i dalekosežne

• definicije diskriminacije, uključujući viktimizaciju i segregaciju.

• zaštićene osnove, uključujući političku pripadnost ili ubeđenje, poreklo, imovina i

rođenje.

• Obim primene zakona navodi ličnu sigurnost, učešće u javnim poslovima, uključujući

pravo glasa i pravo na kandidovanje i izbor i pristup javnim mestima.

Zakon takođe dozvoljava različito postupanje u slučaju stvarnih i odlučujućih zahteva

prilikom zapošljavanja kao i afirmativne mere u cilju obezbeđivanja sprečavanja ili

kompenzovanja nepovoljnosti u vezi sa jednim ili više osnova.

Ovo su osnove koje su zaštićene od diskriminacije na osnovu kosovskog Zakona protiv

diskriminacije:

• Rasa, poreklo, boja, pripadnost nacionalnoj manjini

• Pol

• Starost

18

• Fizička ili mentalna nesposobnost

• Seksualno opredeljenje

• Religija ili uverenje

• Nacionalno ili društveno poreklo

• Političko ubeđenje

• Jezik

• Bračnog, roditeljskog i porodičnog stanja

• Socijalnog stanja, imovine, rođenja i vlasništva

Ove osnove su zakonski zaštićene od nejednakog postupanja i ni na koji način se ne može

opravdavati manje povoljan tretman po ovim osnovama.

Osnove su zaštićene od nejednakog postupanja u sledećim oblastima:

• Zapošljavanje

� Pristup zapošljavanju, samozapošljavanju i zanimanju

� Pristup stručnom upućivanju, obuka za zanimanje

� Zapošljavanje i radne uslove, uključujući otpuštanje i platu

� Učlanjenje u organizacije radnika ili poslodavaca, ili u bilo koju

organizaciju čiji se članovi bave posebnom profesijom

• Socijalnu zaštitu, uključujući Sistem socijalne pomoći, socijalno i zdravstveno

osiguranje

� Socijalna zaštita

� Socijalne prednosti

� Obrazovanje

• Pristup i snabdevanje robom i uslugama koje su dostupne javnosti

� Industrijske aktivnosti

� Komercijalne aktivnosti

� Zanatske aktivnosti

� Profesionalne aktivnosti

� Stanovanje

• Jednako postupanje pred sudovima i svim drugim pravosudnim organima

• Lična bezbednost: privatni i porodični život, usvajanje, dom i brak

• Učešće u javnim poslovima, uključujući pravo glasa i pravo na kandidovanje i

izbor

19

• Pristup javnim mestima.

Proceduralne specifičnosti antidiskriminacijskog aquis

Dokazivanje diskriminacije može biti vrlo teško za oštećenu stranu. Kod direktne

diskriminacije, diskriminacijski motivi subjekta koji vrši diskriminaciju su često skriveni. U

slučaju indirektne diskriminacije, subjekat koji vrši diskriminaciju često nije svestan različitih

učinaka spornih diskriminacijskih mera. U nastojanju da se ojača procesna pozicija oštećene

strane, a u svrhu efektivnog potraživanja prava na jednakost sudskim putem,

antidiskriminacijske direktive, Sud EU i Evropski sud za ljudska prava (ECHR) uveli su

odredbu prenosa tereta dokazivanja. Takođe, u sudsku praksu uvedena je upotreba

statističkih podataka, kako bi se proširio popis dokaznih metoda koje oštećena strana može

koristiti za dokazivanje diskrimacije. Rasna direktiva takođe zahteva od države da

organizacijama koje "imaju (...) opravdani interes za poštovanje ove direktive" omoguće

"pokretanje sudskog ili upravnog postupka za izvršenje obaveza iz ove direktive" i to samo "u

korist ili u svrhu podrške podnositelja zahtjeva uz njegov pristanak "(član 7. od. 2. Rasne

direktive). Ova odredba direktive priznaje značajanu ulogu NVO, koje su usmerene na

područje zaštite od diskriminacije, u ovom području. NVO mogu iskoristiti ovu poziciju kako

bi podržale određenog tužitelja i za širi interes društva (vidi poglavlje Strateška parnica).

Pitanje dokaza u antidiskiminacijskom pravu aquis

Prenos tereta dokazivanja

"Države članice će u skladu sa svojim pravnim sistemima provesti potrebne mere kako bi se

osiguralo da, kada osoba smatra da je oštećena jer nije bilo poštovano načelo jedakosti i

pred sudom ili drugim nadležnim telom predoči činjenice koje svedoče o tome da je došlo do

direktne ili indirektne diskriminacije, teret dokazivanja prelazi na stranu koja tvrdi da nije

došlo do povrede načela jednakosti. "(član 8. od. 1. rasne direktive)

Do prenosa tereta dokazivanja, dakle, dolazi samo ako je tužitelj (osoba koja tvrdi da je došlo

do diskriminacije), predoči dovoljno dokaza da je došlo do diskriminacije. Na tome se temelji

osporiva pretpostavka diskriminacije i tužena strana (osoba koja je počinila navodnu

20

diskriminaciju - tuženik) treba osporiti ove tvrdnje. Ovu praksu pri svom odlučivanju koristi i

Evropski sud za ljudska prava. 21

Opravdanje ovog instrumenta je posebno korisno pri balansiranju povlaštenog položaja

tuženika, koji obično ima na raspolaganju većinu dokaza i informacija (npr. u slučaju navodne

diskriminacije u pristupu zapošljavanju, specifične informacije o kvalifikacijama i prikladnost

ostalih kandidata ima samo poslodavac). Evropski sud za ljudska prava se vodi sličnom

logikom, koja je u više navrata u obrazloženjima naveo da "[u] određenim okolnostima, kada

su događaji u pitanju u celosti ili u većoj meri poznata samo ustanovama, teret dokazivanja

leži na strani tih ustanova, koja mora osigurati zadovoljavajuće i uverljivo objašnjenje.”22

Korišćenje statističkih podataka

Važnost korišćenja statističkih podataka, posebno u slučajevima dokazivanje indirektne

diskriminacije, je kroz svoju sudsku praksu više puta naglasio Sud pravde EU i ECHR.

Dostavljanje statističkih podataka koji pokazuju da određena neutralna odredba ima bitno

različit utjecaj na ljude sa različitim diskriminacijskim osnovama, uglavnom je rezultiralo u

prenosu tereta dokazivanja na tuženika. Evopski sud za ljudska prava, kao ni ECHR nisu

odredili određeni postotak - granicu na kojem se uticaj razlika smatra toliko ozbiljnim da

dolazi do prebacivanja tereta dokazivanja - obično se ostaje pri formulacijiama tipa "daleko

veći broj", "znatno niži postotak" i slično.23 Ovaj koncept je formulisao ECHR u predmetu

Hoogendijk protiv Holandije.24

"Sud smatra da je u slučajevima u kojima podnositelj zahteva može dokazati na temelju

nesporne službene statistike da neka odredba, iako je formulisana neutralno, u stvarnosti

utiče na znatno veći postotak žena nego muškaraca, optužena vlada mora dokazati da je to

zbog objektivnih faktora koji nisu vezani za diskriminacije na osnovu pola. "

21 Prema sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (ECHR) prihvaćeni su kao dokazani oni zaključci koji su: "[...] podržani slobodnom procjenom svih dokaza, uključujući i one koje proizlaze iz činjenica i tvrdnji stranaka u sporu [...] [d] dokaz može predstavljati i skup dovoljno ozbiljnih, preciznih i međusobno doslednih indirektnih dokaza ili sličnih neosporenih uvjerenja. Osim toga, stopa uvjerenja potrebna za određeni zaključak i u tom smislu i za distribuciju tereta dokazivanja je usko povezana sa specifičnosti predočenih činjenica i sa pravom koje štiti ECHR u konkretnom slučaju. "(Nachova i drugi protiv Bugarske) 22 D. H. i drugi protiv Česke Republike (br. 57325/00) - 13.11.2007. 23 European Union Agency for Fundametal Rights, Council of Europe. Handbook on European non-discrimination law. 2010. s. 129 24 ESLP Hoogendjik protv Holandije (br. 58641/00) - 06.01.2005.

21

U predmetu DH i drugi protiv Češke Republike, o diskriminaciji romske dece u pristupu

obrazovanju na osnovu etničkog porekla, ECHR je čak i priznao netačne statističke podatke

dobivene slanjem anketnog upitnika. Iako se država branila da ne može opovrgnuti ovaj

dokaz jer ne prikuplja podatke o etničkoj pripadnosti đaka, dovodila je u pitanje

verodostojnost anketnog upitnika, ECHR je prihvatio ovaj dokaz.25

25 D. H. i drugi protiv Česke Republike (br. 57325/00) - 13.11.2007.

22

2. SITUACIONO TESTIRANJE

Antidiskriminacijski zakoni uopšteno obavezuju osiguravanje jednakog tretmana, određuju

zabranu diskriminacije zasnovane na raznim osnovima, definišu diskriminacijske prakse i

pravna sredstva za zaštitu od diskriminacije. Praksa u pojedinim zemljama, međutim, često

pokazuje da zakonodavstvo samo po sebi ne mora biti dovoljno da se promoviše princip

jednakog tretmana.

Osnovni preduslov za poboljšanje je aktivnost žrtava nejednakog tretmana i korištenje

postojećih pravnih lekova u tu svrhu. Diskriminisane osobe ipak radije biraju put

"povlačenja", npr. odlazak sa mesta zaposlenja umesto da se brane i zahtevaju zadovoljštinu

od strane koja vrši diskriminaciju. Ova situacija svakako nije poželjna, jer krši prava

diskriminisane osobe i pojačava osećaj nepravde. Osim toga kod subjekata koji vrše

diskriminaciju - poslodavci, sektor usluga, stanodavcii, itd. učvršćuje ubjeđenje da je takvo

ponašanje dopušteno, da neće snositi posledice i da je moguće bez puno rizika delovati na

sličan način i u budućnosti u odnosu sa drugim osobama.

U cilju promovisanja jednakog tretmana u svakodnevnom životu se pre nekoliko desetleća u

SAD-u počeo koristiti poseban način - situaciono testiranje. Situaciono testiranje predstavlja

specifičnu metodu za otkrivanje i dokazivanje diskriminacije. U toku situacionog testiranja se

izaziva situacija u kojoj osoba iz pojedine grupe koja je u nejednakom položaju, npr. žena,

Rom, stranac, invalid, starija osoba, gej ili lezbejka, itd. namerno izložena mogućem

diskriminacijskom ponašanju, bez znanja osobe koja vrši diskriminaciju da je njeno ponašanje

posmatrano26.

Situaciono testiranje se trenutno koristi u dve različite svrhe: • dokazivanje diskriminacijskog tretmana u pojedinom slučaju, npr. kod konkretnog

poslodavca, subjekata koji pružaju usluge ili stanodavaca, za koje je poznato da vrše

diskriminaciju; situaciono testiranje se u ovom slučaju koristi za pribavljanje validnih dokaza

za moguću tužbu protiv osobe koja vrši diskriminaciju,

• za ustanovljavanje razmera pojave diskriminacije u određenim područjima -

zapošljavanju, uslugama i sl., u ovom slučaju se vrši više situacionih testova kako bi se

26 Izvor: Rorive Isabele – Situation tests in Europe: myths and realities, European Antidiscrimination Law Review, April 2006, Issue No. 3, str. 33

23

utvrdilo postojanje diskriminacije kao i razmere diskriminacije, bez namere pokretanja

sudskog spora protiv konkretnog subjekta koji vrši diskriminaciju.

Kako vršiti situaciono testiranje

Situaciono testiranje predstavlja određenu metodu izazivanja određene situacije, ali pri

korištenju metode ne sme ni u jednom slučaju doći do kršenja zakona ili navođenja na

kršenje zakona.

Situaciono testiranje se može koristiti u mnogim područjima gde obično dolazi do

diskiminacijnog ponašanja, i gde je potrebno testirati ovu negativnu pojavu, na primer:

• pristup zapošljavanju,

• pristup uslugama - ulazak u klub, diskoteku, restoran, odbijanje usluge u restoranu,

hotelskog smeštaja, smeštaja u domu, itd.

• pristup stanovanju - iznamljivanje stana ili podstanarstvo.

Situaciono testiranje se može koristiti za ispitivanje diskriminacije po više osnova - rase i

etničkog porjekla, pola, seksualne orijentacije, invaliditeta, dobi, veroispovesti, itd. Osoba

koja vrši situaciono testiranje (ispitivač) mora u konkretnom slučaju, tražiti načine da

prirodno izazove situaciju u kojoj kod testiranog subjekta (testirani) izazove uverenje da je

ispitivač član manjinske grupe koja je u pitanju. Kod nekih osnova za diskriminaciju, npr. kod

diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije ili vere, odnosno u slučaju kad na prvi pogled

nije očigledno da je ispitivač član navedenih manjina, testiranje može biti komplikovano.

Pri izvođenju situacionog testiranja treba uvek biti svestan sledećih činjenica:

• obaveze delovanja u skladu sa pravnim propisima,

• granica situacionog testiranja - na pristup i odnos ispitivača utiče i njegov karakter koji

ne mora biti povezan sa razlozima diskriminacije,

• obaveze izvođenja situacionog testiranaj na način da testirani subjekat ne pretrpi štetu,

• obaveze izvođača da pruži podršku ispitivaču jer ponovna diskriminacija, kojoj bi

mogli biti izloženi, može biti vrlo stresna za njih,

• obaveze pružanja pravnih saveta ili zastupanja isitivača u slučaju bilo kakvih problema

koji mogu nastati,

24

• obaveze refundacije nastalih troškova volonterima - ispitivačima (putovanja, ulaznice i

sl.).

Kompletno izvođenje situacionog testiranja je potrebno koordinisati sa osobom koja je

određena za ovaj zadatak; koordinator bi trebao vršiti i koordinisati sledeće aktivnosti u cilju

izvođenja testiranja:

• pripremu i koordinaciju situacionog testiranja,

• izbor osoba koje će vršiti testiranja (ispitivači),

• savetovanje ispitivača,

• izrada životopisa, u slučaju testiranja u pristupu zapošljavanju,

• izbor subjekata koji će biti testirani,

• prikupljanje rezultata obavljenih testiranja,

• vrednovanje rezultata situacionog testiranja.

Priprema i koordinacija situacionog testiranja

Koordinator određuje u kojem području i iz kojih razloga će biti testirana diskriminacija,

određuje sa kojim ciljem će biti testirana - da li će se obaviti kako bi bilo identifikovano

diskriminacijsko ponašanje konkretnog subjekta o kojem je poznato da primenjuje

diskriminacijske prakse (npr. sa ciljem dobivanja dovoljno dokaza) ili će raditi na otkrivanju

postojanja diskriminacije i mere diskriminacije u određenom području, te će stoga biti vršeno

testiranje većeg broja nasumično odabranih subjekata. Koordinator dalje određuje broj testova

koji će se izvesti. Nakon toga u vezi sa prethodnim koracima bira metodu ili metode

testiranja. Izrađuje približni proračun koliko će volontera biti potrebno za izvođenje

aktivnosti.

Izbor osoba koje će vršiti testiranja (ISPITIVAČI)

Za uspešno situaciono testiranje je pored pažljive pripreme ključan i pažljiv izbor

ispitivača. Da bi situaciono testiranje bilo dobro odrađeno, potrebno je da ispitivači

ispunjavaju određene uslove, koji proizlazi iz određene konkretne testirane situacije, kao i da

poseduju određene karakterne osobine.

25

Testiranje se može smatrati za vrlo zahtevnu situaciju, ne samo u pogledu organizacije, nego i u

pogledu ličnosti i psiholoških zahteva koji se odnose na sve aktere. Ovo poglavlje se bavi psihološkim

aspektima vršenja testiranja posebno u pogledu obezbeđivanja što najkomfornijih uslova za sve

uključene osobe, tako da ih ova teška situacija optereti što je manje moguće, a da u isto vreme dobro

ispune svoje uloge ispitivača. Navedena su pre svega praktična iskustva Poradne stečena prilikom

vršenja situacijskog testiranja. Zbog složenosti i težine metode situacionog testiranja za

ispitivače su postavljani relativno visoki kriterijumi, zbog čega izabrana osoba treba

ispunjavati određene uslove koji se odnose na njenu ličnost, karakter i ponašanje, kao što su:

• pouzdanost,

• psihička izdržljivost - ispitivač treba biti psihički izdržljiv, jer može biti više puta

izložen neravnopravanom tretmanu,

• spremnost na dugoročnu suradnju - s obzirom da je mogući sudski proces može

potrajati i nekoliko godina,

• sposobnost da kontrolišu svoje emocije - ispitivač često može postati meta različitih

verbalnih napada sa kojima bi se trebalo nositi razumno,

• sposobnost objektivnog promatranja,

• sposobnost da se nosi s neočekivanim situacijama27.

Svaka faza testiranja ima svoje specifične psihološke aspekte i zahteve i zato ćemo ih podeliti i pratiti

u četiri osnovne faze, odnosno pripremnu fazu, fazu testiranja, fazu neposredno nakon testiranja i faza

dužeg vremenskog perioda nakon testiranja.

Faza pripreme testiranja i njeni psihološki aspekti

Neki zahtevi u vezi sa ličnosti, karakterom i ponašanjem osoba koje vrše testiranje (ispitivač) su

navedeni iznad, ali ne sme se zaboraviti da u stvarnom svetu ne postoji ni približno idealan ispitivač, a

naš je zadatak da pokušamo "dodati" ovoj ličnosti ono što nedostaje. Naravno, ovo je moguće samo

delimično, kroz motivaciju, učenje i svladavanje tehnike kako izaći na kraj sa stresnom situacijijom

koju predstavlja testiranje.

Motivacija aktera testiranja je sastavni deo pripreme. Naše iskustvo pokazuje da je ispitivač dobro

motivisan, kada je dobro razumio metodu, kada je ljut zbog ponovljenog lošeg iskustva nejednakog

27 Izvor: Iványi Klára, Muhi Erika - The national and international practice of situation, NEKI (Hungary), http://www.neki.hu/kiadvanyok/test/contest.htm

26

postupanja, koje je osetio na vlaastitoj koži i kada svoje ućešće u testiranju shvata kao pravednu

„borbu“ za svoje dostojanstvo, kao i za borbu protiv diskriminacije uopšte. Kod nekih ispitivača važan

deo motivacije za ućešće u testiranju predstavlja činjenica da mogu posredno pomoći celoj velikoj

grupi ljudi / žene, Romi, starije osobe, itd / a u isto vreme mogu pridoneti promeni stavova prema

diskriminaciji u društvu u celini. Isto tako, mogće izvinjenje ili i finansijska zadovoljština od osobe

koja diskriminira, može pomoći u motivisanju ispitivača. Motivacija za ućešće mora biti "hranjena" sa

više strana, i daleko je od idealnog kada ispitivač vrši testiranje bez svog uverenja i "unutrašnje

filozofije" samo zbog novca. Rizik da neće dobiti novac je još uvek relativno veliki i onda dolazi do

razočarenja - a ne može imati "nagradu" ni u zadovoljstvu zbog svoje legitimne i hrabre "borbe" protiv

diskriminacije.

Kod pripreme testiranja je, između ostalog, potrebno razmišljti i omogućim društveno - psihološkim

intervencijama u privatni život ispitivača i njegove porodice. Iako priprema testiranje mora biti što je

moguće tajnija, preporučujemo da ispitivač neposredno pred implementaciju testiranja obavesti svoje

najbliže (npr partnera ili roditelje sa kojim živi u istom domaćinstvu), da će u kontekstu testiranja će

"tražiti” stan, posao ili usluge. Razlog je jednostavan - porodični odnosi i uzajamno poverenje mogu

biti poremećeni kada npr. supruga sazna od agencije za nekretnine da suprug traži novi stan, ili posao a

ona ne zna ništa o tome. Naravno da je neophodno svoje najbliže neformalno obavezati na ćutanje o

pripremi i implementaciji testiranja.

U pogledu psiholoških osećanja straha, nesigurnosti i zabrinutosti za implementaciju testiranja najbolji

način za prevazilaženje tog stanja je da se situacija iz testiranja nauči (istrenira) prilikom "proba".

Naravno, to radimo samo u situacijama kada se vidi da je ispitivač uplašen. Učenje se može odvijati

tako da ispitivač i testirana osoba u prisustvu glavnog koordinatora razgovaraju u kojima ispitivač

konkuriše za neku poziciju ili zahteva nešto. Ovaj metod učenja i vežbanja podržava i pojačava

sposobnosti komunikacije kod ispitivača, sposobnost improvizacije i sposobnost da ostane “u ulozi”.

Pored toga, u okviru učenja se može razgovarti o "očekivanim pitanjima", argumentaciji i očekivanim

odgovorima na ova pitanja.

U okviru ovog učenja je uvek važno demonstrirati kako se izvući iz "kriznih" situacija / npr. da se

sazna za snimanje tokom razgovora, lapsus, ukočenost i nemogućnost ispitivača da nastavi sa

razgovorom / šta reći . Na primer, u slučaju da se sazna za snimanje ispitivač mora umeti koristiti

argument da je legalno da razgovor se snima, u drugim situacijama uvek može da prekine razgovor sa

objašnjenjem da je, na primer, mora još da razmisli ili zatraži nečiji savet pre nego što odluči itd. Ova

znanja i veštine značajno doprinose smanjenju napetosti kod ispitivača tokom realne situacije prilikom

testiranja i njegovo ponašanje je tada bliže spontanom ponašanju.

Što se tiče nastojanja kako bi se kod ispitivača postigla najveća mera spontanosti, vrlo je zanimljiv i

inspirativan pristup češkog ombudsmena. On je kao ispitivače za ispitivanje čeških bankarskih

27

institucija u pristupu prema starijim osobama određenim finansijskim proizvodima angažovao

profesionalne glumce iz Brna.28

U pripremnoj fazi, ponekad nailazimo na situaciju da osoba koja bi mogla sudelovati u situacijskom

testiranju, to odbija zato što ne želi lagati, pretvarati se da je nešto zanima, da misli da je ova metoda

neetična ili u suprotnosti sa njihovom religijom, savesti, itd. Iako mislimo da je ovakav argument

"pseudoetički" te da je u suprotnosti s pravnom i sudskom praksom / borba protiv nezakonitosti,

diskriminacije – dokazi iz testiranja su legitimni, prihvaćeni od strane sudova /, nije dobro uključiti

ovu osobu u testiranje. Eventualno je uključiti tek nakon što promeni svoje mišljenje. Razlog je što

ovaj unutrašnji sukob vrednosti povećava napetost kod ispitivača i to narušava sposobnost

improvizacije i „spontanosti“ za ulogu.

Faza testiranja

U ovoj fazi, ispitivač mora da dobije podršku, koju bi mu trebao obezbediti koordinator testiranja,

odnosno lice koje on ovlasti . Podrška se zasniva pre svega u činjenici da "smo blizu", na primer 100

m iza ugla ulice, itd. Psihološka podrška za ispitivača može biti i činjenica da se osobi koja ga

podržava može obratiti telefonom ili tekstualnom porukom.

Faza neposredno nakon testiranja

U pogledu potrebe psihološke podrške i druge pomoći za ispitivača, ova faza je veoma važna i

ispitivaču uvek treba dati priliku da lično komunicira sa koordinatorom testiranja, ili sa drugim

saradnicima, koji su na bilo koji način učestvovali u pripremi i implementaciji testiranja. Ovakav

sastanak je od velikog psihološkog značaja za ispitivača, jer:

-dobija prostor i mogućnost /tako što govori o testiranju/ da se oslobodi napetosti i emocija

-dobija pozitivne reakcije od tima zato što je učestvovao u testiranju /uvek treba pružiti podršku bez

obzira na to da li je testiranje dokazalo ili nije dokazalo diskriminacijsko ponašanje/

-dobija emotivnu podršku od tima u situaciji ukoliko bi se žalio da je u okviru testiranja sa njim bilo

postupano na grub način, da je prilikom odbijanja bio ponižavan, itd. /o ovome je potrebno uvek

aktivno pitati ispitivača, čak i ako se na ništa ne žali/

-tim može da proceni da li je potrebno da dobije kvalifikovanu stručnu pomoć - intervenciju /ova

situacija je malo verovatna/ Na primer, situacija se može manifestovati , tako da ispitivač počne sa

samooptuživanjem - reagovao bi depresivno u smislu, “mora postojati nešto kad nas toliko mrze, ja

sam loš čovek, itd.”

28 http://www.ochrance.cz/fileadmin/user_upload/DISKRIMINACE/Vyzkum/Vyzkum_financni-sluzby-pro-seniory_grafika.pdf

28

-u okviru ove faze testiranja je potrebno napraviti detaljan zapisnik o povezanim detaljima koji nisu

mogli biti ili nisu bili snimljeni uređajem za snimanje, /uključujući emocionalne i druge detalje/

izvršenog testiranja.

Faza dužeg vremenskog perioda nakon testiranja

Učesnici testiranja mogu biti nakon nekoliko meseci ili čak nekoliko godina nakon testiranja pozvani

da, na primer, svedoče u sudskom postupku. Nekim ispitivačima je portebno pružiti podršku koja se

sastoji pre svega u tome kako da se oslobodi brige i straha od svedočenja pred sudom, dobijanju

informacija o tome kako da se ponašaju pred sudom, kako da podnesu neka neprijatna pitanja,

informacije o mogućim reakcijama optuženih tokom suđenja itd. I u ovoj fazi veliku podršku za

ispitivača predstavlja i samo prisustvo drugih članova tima na sudu, ali i već navedeno uvežbavanje

“uloga”, uključujući i “očekivana” pitanja. Takođe ovde je moguće iskoristiti detaljne zapisnike

/uključujući povezane beleške i informacije/ o prethodnom testiranju. Vrlo važan za stabilnost

ispitivača i podršku je i advokat, koji mora biti glavni oslonac tima ne samo u pravnoj, već i u

strateškom a delimično i u psihološkom pogledu.

Rizik od višestruke diskriminacije

U praksi diskriminacijskog ponašanja često dolazi do preklapanja osnova za diskriminaciju

(tzv. višestruka diskriminacija) kada je diskriminisana osoba diskriminisana na više osnova

odjednom, npr. romska žena sa fizičkim hendikepom može biti diskriminisana u isto vreme na

osnovu svog romskog porekla, kao žena, i kao invalid. Prilikom odabira ispitivača, posebno

pri odabiru parova ispitivača, je potrebno osigurati da ne dolazi do preklapanja osnova za

diskriminaciju. Ukoliko se na primer testira rasna diskriminacija, jedina razlika između

ispitivača, odnosno predstavnika manjine i predstavnika većine, bi trebala biti the testsupravo

rasa, osim rase ispitivačii bi trebalo da budu osobe istog pola, dobi, seksualne orijentacije,

veroispovesti, bez invalidnosti, itd. Ukoliko testiramo diskriminaciju na osnovu pola, jedina

razlika između ispitzivača treba biti upravo pol, ukoliko se testira diskriminacija zbog životne

dobi, jedina razlika između njih treba biti u starosti, itd. Ovim činjenicama je potrebno

posvetiti veliku pažnju, jer neobaziranje na njih može narušiti, ako ne i uništiti, rezultate

situacionog testiranja.

29

Savetovanje za ispitivače

Koordinator situacionog testiranja je obavezan da pre početka testiranja sve ispitivače

posavetuje i uputi u detalje metode. Savetovanje treba sadržavati podatke o načinu testiranja,

kao i specifične upute za implementaciju pojedinih ispitivanja, detalje kako ih provesti u

praksi i kako se treba pripremiti za testiranje.

Koordinator ispitivače posebno informiše o:

• samom testiranju - koje je područje testiranja, iz kojeg razloga je izvođeno, koji

subjekti će biti testirani i koje metode će biti korištene

• trajanju - koje vreme će biti posvećeno testiranju, u slučaju da se proces nastavi kroz

parnicu na sudu, biće potrebna dugotrajna (nekoliko godina) saradnja,

• potrebi da bude dostupan kao svedok pri eventualnom sudskom sporu,

• rizicima situacionog testiranja (ispitivači mogu biti izloženi diskriminaciji, mogu biti

označeni kao "provokatori" mogu ući u sukob sa testiranim subjektom, itd.),

• pružanju psihološke pomoći i pravnih saveta ili zastupanje u slučaju bilo kakvih

eventualnih problema,

• tome na šta bi se trebali koncentrisati - koja konkretne činjenice ispitivač treba pratiti u

ponašanju testiranog subjekta,

• obavezi da se ponašaju neutralno za vreme testa, i da ne provociraju,

• obveza sastaviljanja zapisnika o testu,

• izgledu ispitivača - moraju imati odgovarajuću frizuru i odeću za konkretnu situaciju,

itd.29

Izbor subjekata koji će biti testirani

Izbor subjekta koji će biti testiran je zadatak koordinatora testiranja; o izboru ne odlučuju

ispitivači. Izbor zavisi od toga da li se vrši test više subjekata ili konkretnog subjekta kod

kojeg postoji sumnja na diskriminaciju.

29 Izvor: Iványi Klára, Muhi Erika - The national and international practice of situation, NEKI (Hungary), http://www.neki.hu/kiadvanyok/test/contest.htm

30

Ukoliko se testira diskriminacijski postupak konkretnog pojedinačnog subjekta kod kojeg

postoji sumnja na diskriminaciju, kao što su poslodavci, restorani, diskoteke, bar, stanodavac,

itd., onda su ispitivači usmereni direktno ka tom subjektu.

Ukoliko se testira postojanje diskriminacije i njene razmere u određenom području

života, npr. pristupu zapošljavanju, uslugama ili stanovanju, neophodno je testirati više

subjekata da bi bilo moguće na osnovu rezultata doći do određenih statističkih zaključaka.

Broj testova je takođe zavisan od metode testiranja koja je izabrana. Ako je izabrana metoda,

koja uključuje direktan kontakt ispitivača sa testiranim subjektom - putem telefona ili kroz

lični kontakt, ispitivači su uvek izloženi reakciji testiranog subjekta. Nevezano da li se radi o

diskriminacijskoj reakciji testiranog subjekta ili ne, ako se koriste ove metode moguće je

uraditi manji broj testova (iako je na primer Washingtonski pravni odbor u okviru testiranja

diskriminacijskog ponašanja taksista uradio 292 testa30). Možemo reći da sa brojem testova

raste i mogućnost registrovanja potencijalnog negativnog utjecaja na konkretnu manjinu.

Koordinator odlučuje koji konkretni subjekti će biti testirni, nakon čega prati slanje ispitivača

i vršenje pojedinačnih testova. Koordinator mora reći ispitivaču kada treba pratiti odabrani

subjekt - kad mu treba telefonirati, poslati životopis, otići na razgovor za posao ili na drugi

način doći u kontakt sa subjektom.

Pri testiranju je potrebno pratiti određene korake. Sa subjektom testiranja prvo dolazi u

kontakt ispitivač iz reda manjina (npr. Rom, homoseksualac ili lezbejka, osoba s

invaliditetom), a zatim se nakon određenog vremenskog intervala (cca nekoliko minuta do 30

minuta) pojavi drugi ispitivač - predstavnik većine. Ovaj postupak bi trebalo da bude

poštovan, jer tek tada će biti moguće utvrditi da li su tvrdnje testiranog subjekta istinite.

Subjekti koji vrše diskriminaciju obično skrivaju svoje diskriminacijsko ponašanje raznim

tvrdnjama tipa da je radno mesto već zauzeto, da je ulaz u klub moguć jedino sa pozivnicom

ili da je slobodan sto u restoranu već rezervisan. Ispitivač - predstavnik većine, koji dolazi u

kontakt sa testiranim subjektom kao drugi, tek nakon predstavnika manjine, proverava da li je

tvrdnja subjekta testiranja istinita i da li će imati isti tretman kao prethodni ispitivač

(predstavnik manjine) ili se radi samo o izgovoru.

30 Više o testiranju Washingtonskog pravnog odbora u poglavlju 2.9.

31

Testiranje u pristupu zapošljavanju

Ispitivač pri testiranju registruje kako je tretiran, šta mu je bilo rečeno, obećano ili ponuđeno.

Ako se radi o direktnom razgovoru sa poslodavcem, primećuje koliko je čekao, da li je

dočekan izrazima dobrodošlice, da li je mu je pružena ruka, koja su pitanja postavljena, itd.

Životopise putem e-maila ili poštom mogu poslati i sami ispitivači. Ako životopise šalje

koordinator, potrebno ih je poslati sa različitih e-mail adresa kako ne bi bilo moguće utvrditi

da je pošiljatelj ista osoba. U ovom obliku testiranja nije važan redosled u kojem će životopisi

biti poslani potencijalnom poslodavcu, ali je uvek potrebno ispoštovati rok za slanje

životopisa koji je odredio poslodavac. Preporučljivo je poslati sve životopise isti dan.

Testiranje u pristupu stanovanju

Testiranje u pristupu stanovanju je veoma vremenski zahtjevno i zahteva visoki stepen

koordinacije. Osim toga, može biti problem da stan prvo obiđe predstavnik manjine a tek

kasnije predstavnik većine. Nije uvek moguće organizovati obilazak u ovom redosledu sa

agencijom za nekretnine ili vlasnikom stana. Osim toga, potrebno je uzeti u obzir i propise

države u smislu odnosa i odgovornosti između vlasnika i agencije za nekretnine, jer osoba u

potrazi za stanom često uopšte ne dolazi u kontakt sa vlasnikom stana i pregovara samo sa

agencijom za nekretnine koja se tada izgovora da je dobila instrukciju od vlasnika da ne izda

stan npr. Romu ili pripadniku druge manjinske grupe.

Prikupljanje rezultata obavljenih testiranja

Koordinator će unapred pripremiti određeni anketni list sa pitanjima koja će biti ista za sve

ispitivače a koji će ispitivači nakon testa u najkraćem mogućem roku ispuniti, kako bi zapisali

svoja iskustva iz testiranja. Na taj način koordinator osigurava da ispitivači odgovaraju na ista

pitanja i omogućava mu da uporedi informacije i rezultate koji iz njih proizilaze.

Anketni list bi pre svega trebao sadržavati:

• podatke o ispitivaču (ime, kontakt, nacionalnost, dob, rasa, itd.),

• naziv testiranog subjekta,

• oglašeno radno mesto (stan za iznajmljivanje, itd.),

32

• datum i vreme kada se testiranje dogodilo (svi telefonski razgovori, razgovori za

posao, itd.),

• detaljan opis testiranja (šta je testirani subjekt rekao, kako se ponašao prema

ispitivaču, itd.),

• rezultat testiranja (da li je ponuđeno radno mesto (ili stan), koji je razlog za odbijanje).

Situaciono testiranje se može izvesti na nekoliko različitih načina:

a) telefonski razgovor - telefonski razgovor ne oduzima previše vremena, ali je prikladan za

testiranja samo kod nekih diskrimintornih osnova, kod kojeg je testirani subjekat odmah u

stanju prepoznati da se radi o pripadniku određene grupe npr. pol, stranci koji govore sa

stranim naglasakom. Kod ostalih diskriminacijskih osnova ovu činjenicu je potrebno

komunicirati direktno ili indirektno testiranom subjektu, iako ovo može na neki način utjecati

na rezultate testa. Telefonski razgovor se može koristiti na primer za testiranje diskriminacije

u pristupu zapošljavanju ili stanovanju. To uvek ovisi od nacionalnog zakonodavstva,

odnosno da li dozvoljava snimanje telefonskih razgovora i da li ovi snimci mogu biti korišteni

kao dokaz.

b) slanje životopisa - ispitivač ne dolazi u kontakt sa testiranim subjektom. Samo je

odabranim subjektima poslan njihov životopis. Ova metoda se može koristiti za ispitivanje

diskriminacije u pristupu zapošljavanju. Radi se o pogodnoj metodi u onim slučajevima u

kojima se ispituje šansa osoba da prođu u sledeći krug i budu npr. pozvane na intervju.

c) lični susret - ispitivači dolaze u direktan kontakt sa testiranim subjektom. Radi se o

vremenski zahtjevnoj metodi jer se ispitivač mora transportovati do mesta sastanka. Na ovaj

način se može testirati diskriminacija u pristupu pojedinim radnim mestima, pristup uslugama

i stanovanju. Ovu metodu testiranja je prikladno koristiti posebno kod diskriminacijskih

osnova kod kojih je potrebno da je na ispitivaču vizualno primetno da je je član određene

grupe, kao što su testiranje diskriminacije na temelju pola, dobi, rase ili etničkog porekla. U

nekim slučajevima se ova metoda može koristiti i kod invalidnosti (ukoliko je invalidnost

vidljiva) ili veroispovesti (ako ispitivač nosi vidljive verske simbole).

d) slanje životopisa + lični susret - u vremenskom i tehničkom pogledu se radi o verojatno

najzahtjevnijoj metodi testiranja koja kombinuje dve prethodne metode. Potrebno je prvo

poslati životopise ispitivača, a zatim, ako su pozvani na razgovor, ispitivači će prisustvovati

33

razgovoru za posao. Ova metoda je vremenski zahtjevna ne samo zbog potrebe transporta na

mesto razgovora nego i zbog same pripreme koja mora prethoditi razgovoru. Stoga zahteva

visok stepen saradnje svih učesnika, posebno ispitivača. Ova metoda je pogodna za ispitivanje

diskriminacije u pristupu zapošljavanju iz bilo kojeg diskriminacijskog osnova.

Rezultati dobiveni testiranjem različitim metodama ne bi trebalo da budu kombimovani; ako

se to ipak dogodi trebalo bi biti izričito navedeno da su pri testiranju bile korištene različite

metode. Svaka od navedenih metoda ima svoje prednosti i mane i stoga pre odabira konkretne

test metode uvek treba uzeti u obzir:

• u kojem području dolazi do testiranja,

• koja diskriminacijska osnova će se testirati,

• u koje svrhe se obavlja testiranje (otkrivanje razmere diskriminacije u određenom

području ili prikupljanje dokaza protiv konkretnog subjekta),

• koliko je ispitivača na raspolaganju.

Vrednovanje rezultata situacionog testiranja

Ukoliko situaciono testiranje služi kao osnov za parnicu, potrebno je pismeno zabilježiti

čitavu aktivnost, jer proces može trajati godinama i ispitivači će teško biti u stanju da se sete

svih potrebnih detalja.

Koordinator će napraviti procjenu o rezultatima situacionog testiranja i doneti odluku o

njihovoj daljoj primeni. Primena proizilazi pre svega iz cilja zbog kojega je bio pokrenut

proces testiranja. Sledeći korak može biti npr. objavljivanje rezultata ili tužba protiv subjekta

koji vrši diskriminaciju.

Korištenje situacionog testiranja u različitim zemljama

Situaciono testiranje se počelo koristiti u toku 50-tih i 60-tih godina 20. veka u Sjedinjenim

Američkim Državama- Ova metoda je trebalo da pomogne u borbi za građanska prava i u

borbi protiv segregacije crnaca. S obzirom da su kršenja prava do kojih je dolazilo tokom

testiranja prerasla u sudske procese, logično je nastala sudska praksa koja je morala da uzme u

obzir korištenje ove metode. Posebno važna je bila sudska praksa Vrhovnog suda

34

SAD. Američki vrhovni sud je presudio da postoji spor između stranaka, iako je podnositelj

zahtjeva bio osoba koja je vršila testiranje (ispitivač).31

Primeri situacionog testiranja

Washingtonski pravni odbor je u 1988. godini izveo opsežna testiranja diskriminacijskog

ponašanja taksista koji rade u Washingtonu. U dva meseca su obavljena 292 testa pri kojima

se testirala diskriminacija na osnovu rase u korišćenju taksi usluga; osim toga bilo je testirano

odbijaje taksista da voze svoje klijente u delove grada naseljene

pretežno crnačkom populacijom. Rezultati su pokazali da je znatno više klijenata crnaca -

ispitivača (20%) bilo odbijeno u poređenju sa klijentima belcima - ispitivačima (3%). Dalje,

testiranje je pokazalo da su ispitivači koji su tražili vožnju u delove grada naseljene

pretežno crnačkom populacijom imali dva puta veću šansu da budu odbijeni od ispitivača koji

su htjeli biti transportovani na istu udaljenosti, ali u delove grada koje naseljava pretežno

bela populacija. Na osnovu rezultata testiranja, bili su pokrenuti sudski sporovi protiv 3 taksi

kompanije koji su završili izvansudskom nagodbom.32

U Evropi je situaciono testiranje bilo korišteno od strane crnih Amerikanaca raspoređenih u

Holandiji u 70-im godinama. Nakon toga metoda je bila korištena u Velikoj Britaniji od strane

Komisije za rasnu jednakost. Metodu je u toku 90-ih godina koristila i Međunarodna

organizacija rada za komparativna istraživanja o diskriminaciji na temelju rase i etničkog

porekla; 1996. godine je bilo izvedeno opsežano situaciono testiranje u Belgiji sa ciljem

otkrivanja diskriminacije u pristupu zapošljavanju.

Trenutno se metoda situacionog testiranja koristi u nekim zemljama Evropske unije sa ciljem

otkrivanja diskriminacijske prakse. Metodu koriste nevladine organizacije, novinari i razne

organizacije koje promovišu jednakost. Stavovi prema korištenju situacionog testiranja se

razlikuju u pojedinim zemljama. U Belgiji je korištenje situacionog testiranja izričito

dopušteno zakonom.

31 Npr.. u slučaju Evers v. Dwyer (358 U.S. 202, 1958) ili u slučaju Davis v. Mansards (597 F.Supp 334, 1984) 32 Izvor: Iványi Klára, Muhi Erika - The national and international practice of situation, NEKI (Hungary), http://www.neki.hu/kiadvanyok/test/contest.htm.

35

Iskustva sa izvođenjem situacionog testiranja u Češkoj Republici

Češka Republika spada u red zemalja gde je situaciono testiranje korišteno za dokazivanje

diskriminacije već desetak godina. Metodu koriste nevladine organizacije i mediji, obično u

svrhu identifikacije i dokazivanja diskriminacije u pristupu zapošljavanju i uslugama npr.

testiraju mogućnost ulaska u diskoteku ili bar, odbijanje posluživanja u restoranu, itd. Poradna

pro občanství / Občanská a lidská práva (Savetovalište za državljanstvo / Građanska i ljudska

prav) je u prošlosti implementirala u Češkoj Republici nekoliko situacionih testova sa ciljem

testiranja postojanja diskriminacije Roma u pristupu zapošljavanju i uslugama - pružanje

smeštaja u domu, posluživanje u restoranu. Cilj ovih testova je bio dobivanje dovoljno dokaza

protiv određenih subjekata kod kojih je na temelju prikupljenih informacija pretpostavljeno

da se ponašaju diskriminacijski. Nakon situacionog testiranja koje je pokazalo

diskriminacijsko ponašanje subjekta, bila je podignuta tužba na sudu kako bi se postigla

zaštita od ovakvog ponašanja. Ovi sporovi su doveli do presuda koje su imale presudan značaj

za razvoj zaštite protiv diskriminacije.

Češki sudovi prihvataju metodu situacionog testiranja kao "sredstva za borbu protiv

diskriminacije" bez većih problema, iako se često optužena strana brani tim da se radilo o

provokaciji. Sudovi nisu prihvatili ovaj argument i zauzeli su suprotan stav da "svako ima

pravo da utvrdi da li je u mogućnosti da ostvaruje svoja prava bez prepreka, a ako dolazi do

protivpravnog uticaja na mogućnost ostvarivanja prava, osoba ima pravo na jednaka

potraživanja kao da se neočekivano susrela sa diskriminacijom." 33

Osobe koje su vršile testiranje su bile opremljene sakrivenim uređajem za audio snimanje i

snimali su situaciju da bi mogli potkrepiti svoje navode pred sudom. Sve do kraja devedesetih

godina dvadesetog veka u Češkoj Republici nije bilo jasno do koje mere je dozvoljeno snimati

audio i video zapise za upotrebu pred sudom u građanskim parnicama. Korištenje privatno

napravljenih snimaka u građanskim parnicama može naići na probleme koji proizilaze pre

svega iz zaštite ličnosti i privatnosti. Uobičajeno je da ukoliko snimana osoba ne zna za

snimaje ne mora kasnije dati dopuštenje za korištenje ovako napravljnih snimaka u

građanskoj parnici. Ovo naravno važi dvostruko ukoliko bi snimak ovu osobu predstavio u

nepovoljnom svetlu.

33 Strupek David – Tumačenje diskriminacije od strane sudova, alternativne metode riješavanja sporova, seminar Jačanje

kapaciteta javne uprave i pravničkih profesija u borbi protiv diskriminacije, Kroměříž, 12-13. juna 2006.

36

Prihvatljivost primene audio snimaka u okviru situacionog testiranja diskriminacije u Češkoj Republici

U Češkoj Republici je sve do kraja devedesetih godina prošlog veka postojala velika

nesigurnost do koje mere je dozvoljeno snimati audio snimke i da li je dozvoljeno njihovo

korištenje na sudu. Korištenje privatnih snimki u toku parničnom postupka može nailaziti na

više problematičnih oblasti, pre svega kod zaštite ličnosti i privatnosti. Uobičajeno je da,

ukoliko osoba koja je snimana ne zna za snimanje, ne mora dati saglasnost za korištenje

snimke u parničnom postupku. Naravno, to vredi duplo ukoliko bi je snimak predstavio u

lošem svetlu.

Kada su krajem devedesetih godina 20. veka u Poradnu počeli da dolaze prvi signali da su u

nekim delovima zemlje Romi tretirani kao građani drugog reda, problem prihvatljivosti

privatno snimljenih audio u sudskom postupku je dobio na značaju. Naši romski klijenti

dolazili su sa iskustvima na koje ova generacija Roma, nije bila navikla. Rekli su nam, da nisu

bili posluženi u restoranima, da ih u prodavnicama prodavci ignorišu, ne puštaju ih u

diskoteku ili javni bazen a kada žele da iznajme stan dobijaju otvoren odgovor da kao Romi

ne dolaze u obzir . Upravo u ovom periodu su Romi koji žive u Češkoj Republici bili

etiketirani kao društveno neprilagodljivi i kao takvim im je često bio uskraćen pristup

zapošljavanju, stanovanju i uslugama. U to vreme u Češkoj Republici nije postojao zakon

protiv diskriminacije, u primeni materijalnog prava definicija diskriminacije je bila potpuno

neadekvatna i postojale su veoma česte zablude o tome šta jeste, a šta nije diskriminacija, što

je izazvalo teškoće u proceni sudova kod atipičnih i nejasnih slučajeva. Najveća prepreka,

koja još uvek postoji, je da su nam diskriminacijski incidenti bili prijavljivani kao tvrdnja

protiv tvrdnje, odnosno jedna strana je tvrdila da je bila žrtva diskriminacije dok je druga

kategotično odbijala uvu tvrdnju, dok istovremeno nisu postojali drugi neutralni dokazi.

Metoda situacionog testiranja (koja se koristi u SAD od pedesetih godina 20. veka) nam je

pomogla da prevaziđemo ovaj složeni proceduralni problem. Poradna je prenela ovu metodu

iz SAD u Češku Republiku u 2001. godini.

Predmet koji je uticao na odlučivanje čeških sudova o prihvatljivosti korišćenja privatnih

audio snimaka u diskriminacijskim sporovima, je diskriminacijski incident iz marta 2001. U

to vreme su se pravnicima Poradne obatila četiri Roma iz istočne Češke sa tvrdnjom da se u

njihovoj opštini nalazi restoran i da je osoblje restorana u više navrata odbio poslužiti Rome.

Nakon toga je bio dogovoren zajednički termin posete spornog restorana i testiranja

nejednakog postupanja. U testiranju su učestvovala četiri Roma i tri zaposlenika Poradne i svi

37

su bili opremljeni opremom za audio snimanje. Prvi su u restoran došli Romi i već pri ulasku

su naišli na konobara koji im je rekao da ih neće poslužiti, jer je vlasnik restorana to zabranio.

Jedna od četiri Roma je zamolio konobara da pozove odgovornu osobu (šefa sale) ili

vlasnika, nakon toga su Romi seli za sto. Onda je došao čovek koji je tvrdio da je šef sale u

restoranu. Sa Romima je imao raspravu u kojoj je ponovio da neće biti posluženi. Ovo je

pravdao činjenicom da je imao problema u prošlosti sa romskim "lopatama". Ova grupa Roma

je tvrdila da su oni lično nikada nisu imali problem u restoranu i zato treba da budu posluženi

jer se ponašaju pristojno i imaju novac za plaćanje računa. Šef sale im je i nakon ovog

objašnjenja odbio uslugu. Razgovor je trajao oko 10 minuta, nakon toga su Romi napustili

restoran. U toku razgovora Roma sa šefom sale su u restoran ušli i zaposlenici Poradne, koji

nisu bili pripadnici romske manjine i seli za susedni sto. Ubrzo nakon toga kelner je došao do

njihovog stola i poslužio ih. Zaposlenici Poradne su nakon toga čuli deo razgovora između

četiri Roma i šefa sale i u kasnijim sudskim postupcima su mogli da budu u svojstvu svedoka

. Ostavimo po strani činjenicu da u tadašnje vreme i u ovom slučaju nije bilo moguće tužiti za

diskriminaciju u pristupu uslugama zbog etničkog porekla (kao što je to moguće sada), nego

samo za zaštitu ličnosti. Jedna od ključnih tačaka u ovom slučaju je bili to da li će sud

prihvatiti kao dokaze o diskriminacijskom postupanju protiv Roma od strane odgovorne osobe

u restoranu ove audio zapise koji su snimljeni tajno. Druga strana je kao glavni argument

iznela da bi se radilo o povredi prava na zaštitu ličnosti fizičke osobe (šefa sale) ukoliko bi

sud prihvatio audio zapis kao dokazni materijal i da bi se u tom slučaju radilo o

protivpravnom postupanju. Svaki nezakonito stečeni dokaz mora biti zauvek isključen i ne

sme se koristiti u postupku. Argumentacija Poradne se sastojala od tri tačke :

1) Audio zapis diskriminacijskog incidenta u restoranu ne podeže zaštiti ličnosti. Pod

ustavom garantovanu zaštitu privatnog života spada samo takav postupak lične prirode u

kojoj fizička osoba koja ima pravo da očekuje da će ostati deo njihove privatnosti i da

neće biti predstavljen drugim osobama osim osoba kojima je namenjen ili u čijem

prisustvu je bio izvršen. Postupak koji podleže zaštiti privatnosti u tom slučaju ne može

biti i postupak koji je izvršen u okviru postupanja koje podleže društvenoj kontroli.

2) Konobar i menadžer restorana su postupali u svojstvu predstavnika poslovnog subjekta

koji pruža usluge korisnicima u prostoru koji je dostupan javnosti. Predmet razgovora se

ni u najmanjoj meri nije odnosio na njihovu privatnu sferu. Postupanje vršioca uslužnih

delatnosti mora biti u skladu sa uslovima utvrđenim pravnim propisima i potpada pod

kontrolu javnosti (Trgovinski zakon, Zakon o zaštiti potrošača) i zbog toga ne može

38

potpadati pod pojam privatnog života i ne može biti zaštićeno mehanizmima za zaštitu

ličnosti .

3) Suprotno tumačenje bi dovelo do apsurdnog zaključka, da kao dokaz ne može biti

korišten nijedan video ili audio zapis, napravljen bez izričite saglasnosti lica čiji postupci

se zabeleženi (kamere u bankama, aerodromima, robnim kućama). Na kraju krajeva

postupanje kupca u prodavnici, koji samo zaključuje ugovor sa pružateljem usluga,

svakako nije ništa manje privatne i lične prirode, od postupanja menadžera javno

pristupnog restorana.

Prihvatljivost korišćenja tajno snimljenih audio zapisa u sporovima protiv diskriminacije je na

kraju postala predmet prebacivanja između različitih nivoa čeških sudova. Definitivna odluka

je pala sa presudom Najvišeg suda u Pragu izdano pod oznakom 1 Co 62 / 2003 u 2003

godini, u kojem je navedeno da je " ...dokazivanje korištenjem audio snimaka ne isključuje

Zakona o parničnom postupku i osim toga je potrebno uzeti u obzir da je zapis izvršen u

javnom prostoru u okviru poslovanja i nikako se ne odnosi na privatnost ljudi koji su

uključeni ..."

Odluka iz 2003 godine je otvorila mogućnost za uspešniju sudsku raspravu određenog tipa

slučajeva diskriminacije, koji su do tada završavali zbog neadekvatnosti dokaza. U isto vreme

se ne samo za profesionalnu javnost povećala pravna sigurnost u smislu da je u privatnim

pravnim odnosima potrebno razlikovati postupke ličnog karaktera i postupke koji to nisu.

Postupci koji nisu lične prirode su pre svega postupci povezani sa obavljanjem nekog

zanimanja ili posla (npr. snimanje menadžera tokom intervjua, koji iz rasističkih razloga

odbija da prihvati kandidate za zapošljavanje). Postupci koji nisu lične prirode, moraju biti

široko tumačeni, što se odnosi na to da li dolazi do grube povrede osnovnih vrednosti

pravnog sistema (npr. snimak profesora koji uznemirava studenticu, snimljen od strane same

studentice, svakako nije lične prirode u odnosu na profesora). Nasuprot tome snimanje

postupaka lične prirode, koji su snimljeni bez temelja u zakonu, su zaštićena građanskim

pravom i njihova upotreba kao dokaza u parničnom postupku je u najmanju ruku sporna.

Primer može biti tajno snimanje privatnog razgovora menadžera u restoranu sa prijateljem, iz

kojeg proizilazi da menadžer ima seksističke stavove. Ovakav privatni razgovor ne može biti

korišten za potrebe postupka i žalbe po kojoj je otpustio zaposlenika na osnovu polne

diskriminacije.

39

Primeri iz testiranja koje je izvršila Poradna – regija Usti na Labi 2013

Poradna je prvi put koristila metodu situacijskog testiranja u Češkoj Republici pre više od 10

godina. Od tada redovno vrši testiranja u okviru svojih filijala širom zemlje. Momentalno se

radi o dopunskoj aktivnosti u pružanju socijalnih usluga klijentima iz socijalno isključenih

lokaliteta. Cilj ove aktivnosti je pronalažanje pojedinačnih slučajeva, koji se naknadno mogu

korisiti prilikom sudskih postupka za zaštitu od diskriminacije, kao i prikupljanje informacija

koje mogu dokazati opšte praksu diskriminacije u pristupu ciljnih grupa (posebno Roma,

dakle na osnovu diskriminacije zbog etničke pripadnosti) uslugama i drugim mogućnostima,

koje su zaštićene na osnovu zakona i propisa protiv diskriminacije.

Bitna oblast, na kojoj je dugoročni fokus, je pristup Roma stanovanju na otvorenom

tržištu nekretnina. Razlog za izbor ove oblasti su stalna iskustva naših klijenata, kojima je

od strane vlasnika stanova, odnosno agencija za nekretnine koje posreduju u zaključenju

ugovora o zakupu, onemogućen pristup uobičajenom iznajmljivanju stanova. Oblast

stanovanja je posebno značajna u regiji Usti nad Labom (iako ne samo tamo) zbog toga što, u

nemogućnosti pronalaženja stana za iznajmljivanje ne dolazi u obzir ni socijalna integracija

stanovnika socijalno isključenih lokaliteta, odnosno ne može doći do njihovog “čupanja” iz

geta i “usidrenja” u standardnim gradskim i društvenim uslovima. Socijalno isključeni

lokaliteti se istovremeno odlikuju načinom života koji karakterišu loši i nedostojni uslovi za

stanovanje (bilo u iznajmljenim stanovima ili grupnom smeštaju), često i prostorna

segregacija i povezane socio - patološke pojave, počevši od nezaposlenosti, odnosno lošijim

uslovima za zapošljavanje, prezaduženost porodica pa do kriminalnih pojava (prodaja

narkotika, prostitucija, zelenaštvo, imovinski kriminal).

U ovoj oblasti smo u toku 2013. godine proveli nekoliko telefonskih testiranja, pri čemu smo

testirali hipotezu da agencije za nekretnine već pre obilazka stana ustanovljava etničku

pripadnost zainteresovovane osobe i to na osnovu prezimena (npr . "tipična" romska

prezimena Balog, Ferenc Horvat , Demeter), nakon čega je zainteresovanoj osobi direktno

preko telefona rečeno da stan nije namenjen pripadnicima romske etničke grupe i da je

zato odbijena.

Prilikom testiranja smo uzeli u obzir oba moguća činjenična stanja, odnosno:

40

1 ) Ispitivač je osoba koja je zainteresovana za stan, koristi naše usluge u pronalaženju

stanovanja i njegov cilj je da stvarno i ozbiljno zaključi ugovor o zakupu stana;

eventualno ispitivač je socijalni radnik Poradne, koji stvarno traži smeštaj za našeg

klijenta (korisnika socijalnih usluga)

2 ) Ispitivač nije osoba koja stvarno je zainteresovana za stan, cilj testiranja je samo

provera sumnje u postojanje diskriminacijskog pristupa agencije za nekretnine, ali ne

postoji stvarni interes za zaključenje ugovora o zakupu.

U svim slučajevima je bio napravljen snimak telefonskog razgovora na uređaju za snimanje a

u isto vreme su bili obezbeđeni svedoci, odnosno osobe koje su bile prisutne prilikom

telefonskog razgovora koji je bio pušten naglas preko spikerfona.

U ovim slučajevima većininom nije bilo potrebno da se sprovede uporedno testiranje

(telefonski poziv od osobe koji nije karakterisan diskriminacijskim osnovom, odnosno

etničkom pripadnosti), jer se u telefonskim razgovorima dokazalo nesumnjivo

diskriminacijskog postupanje i nije bilo potrebe za proverom, kada je zaposlenik agencije za

nekretnine izričito naveo da stan nije namenjen za Rome in a taj način eksplicitno potvrdio

neposrednu diskriminacije u pristupu stanovanju.

Direktna diskriminacija u oblasti stanovanja se potvrdila u cca 80% slučajeva. U 2013. godini

u regiju Usti na Labi je na osnovu testiranju identifikovan pogodan slučaj za stratešku parnicu

(naišli smo na motivisanu žrtvu diskriminacije, koja je bila spremna da prihvati rizike sudskog

postupka koji su opisani na drugom mestu ovog priručnika). U ovom slučaju smo žrtvi

diskriminacije posredovali kod obezbeđivanja advokata i u septembru 2013. godine je bila

podnesena sudska tužba protiv agencije za nekretnine (kao pravnog lica sa kojim je žrtva

diskriminacije stupila u pregovore o ugovoru, iako je navodno vlasnik stana naložio

diskriminacijsko postupanje, ali je njegov identitet nije poznat žrtvi a kao zainteresovano lice

objektivno i nije u mogućnosti da utvrdi identitet vlasnika stana). Radi se o tužbi protiv

diskriminacije. O ovom pitanju još nije odlučeno, trenutno se ispred Vrhovnog suda u Pragu

razmatra pitanje nadležnosti, odnosno, da li je za predmet nadležan Okružni sud (u slučaju da

se radi o tužbi za zaštitu od diskriminacije) ili Regionalni sud (ako se radi o žaštiti ličnosti

odnosno ljudskog dostojanstva). Razlozi za tužbu se zasnivaju na činjenici da je ova

konkretna osoba odgovorila na ponudu za iznajmljivanje stana, koja je objavljena na

internetu, od strane agencije za nekretnine je bila pitana o svojoj etničkoj pripadnosti zbog

svog imena, a nakon potvrde romske nacionalnosti zaposlenik agencije je rekao da

41

iznajmljivanja stana nije moguće, jer se vlasnik stana se ne slaže sa izdavanje stana na

korišćenje Romima. U ovom slučaju je došlo do direktne diskriminacije, odnosno manje

povoljnog (nejednakog) postupanja na osnovu etničke pripadnosti. Ovakvim ponašanjem

došlo do nematerijalne povrede ljudskog dostojanstva žrtve. Citat iz tužbe koju je pripremio

Mgr. David Strupek, advokat (septembar 2013): "Oštećenoj osobi je saopšteno da pripada u

kategoriju osoba koja nezavređuje dobro koje traži. Takvo saopštenje… je uvek ponižavajuće

i degradirajuće, bez obzira na to da li je diskriminisana osoba imala realne izglede da ostvari

imovinsko pravo, ili da li je ovo dobro tražila ozbiljno ili je samo testirala svoje šanse na

imovinsko pravo. Ozbiljnost povrede je pored stvarnog uticaja na moralni integritet

podnosioca pojačana i društvenim kontekstom. Obimna diskriminacija Roma na tržištu

nekretnina je možda najveća prepreka za uspešnu integraciju romske manjine u društvo -

dovodi do de facto segregacije u geta i na “lošim adresama” ili u preskupim grupnim

smeštajima, koji pored produbljivanja izolacije i isključenosti ima i sekundarne uticaje, kao

što su budžetske implikacije, ili zaduživanje romskih porodica kod zelenaše i nebankarskih

zajmodavaca, i slično." Cilj tužbe je postići moralnu satisfakciju za žrtvu diskriminacije, kako

u obliku pismenog izvinjenja, tako i finansijske zadovoljštine.

Kao ilustraciju navodimo skraćeni zapis snimka navedenog telefonskog razgovora bez navođenja imena i lokacija: Zaposlenica agencije za nekretnine (Z1): .. Izvolite Klijentica (K): Dobar dan, ovde B. želela bih da se informišem da li je slobodan dvosobni stan u ulici… Z1: Samo trenutak lose Vas čujem. K: Aha Z1: Još jednom da se čujemo K: Zainteresovana sam za dvosobni stan u ulici XY. Pa sam htela da pitam da li je još uvek slobodan. Z1: Samo trenutak predaću Vam kolegu koji o tome zna više, o tom stanu, OK? K: Da, da hvala.. Zaposlenik agencije za nekretnine (Z2): Halo, dobar dan K: Dobar dan, ovde B. zanimao bi me dvosobni stan u ulici XY. Z2: Da, da koji je to stan, koji mislite sad, koj je to stan? K: Stan dvosobni, 70 m2 v X, ulica XY. Z2: Aha, to je to iznajmljivanje, taj mislite? K: Da, da, da. Z2: Aha, da, da. Još uvek je slobodan, sigurno sada nije tamo, da još ne, tako da je slobodan, jeste. K: Da. Znači da je moguća neko razgledanje? Z2: Naravno, odakle ste?

42

K: Iz X. Z2: Vi ste baš iz X, naravno. Nisam upamtio Vaše ime, gospođa? K: B. Z2: B.? K: Da Z2: A ja sam Vas potpuno…. Želim Vas pitati, da niste slučajno Romkinja? Zato što je vlasnik imao zahtev, da ne želi Rome, imao je loše iskustvo sa Romima.. K: Jesam Romkinja da li je to neka prepreka? Z2: Halo,onda se izvinjavam, jer je vlasnik dao jasan zahtev da ne.. K: Dobro ali vlasnik me uopšte ne poznaje i unapred me osuđuje. Z2: Sačekejte ja Vas lose čujem, da, recite sad. K: Čudno mi jeda me vlasnik ni ne poznaje a već me unapred osuđuje. Z2: Ja Vas uopšte ne osuuđujem. K: Vi ne, ali vlasnik da. Z2: Vlasnik je sigurno imao neki razlog, imao je neki incident sa njima. Iz tog razloga je nažalost imao ovaj zahtev. . K: Ja to poštujem, niste Vi vlasnik, ali to je jednostavno nefer. Z2: Da, jeste nefer. K: Prema ljudima koji samo žele da stanuju a zbog toga što imaju romsko prezime i što su Romi ne mogu da iznajme stan. Z2: Jasno, ja sa tim ne mogu ništa, vlasnik je imao lose iskustvo, on je jasno rekao da ne. Ja Vam samo prenosim. K: Dobro, shvatam, nema veze. Z2: Žao mi je. Prijatan dan, doviđenja. K: Doviđenja.

Praktično iskustvo ispitivača

Kako situaciono testiranje doživljava potencijalna žrtva disikriminace koji je istovremeno i

iskusni ispitivač? Sledi kratak osvrt Drahomira Radka Horvata, dugogodišnjeg zaposlenika

Poradne, romskog aktiviste i jednog od prvih ispitivača u oblasti etničke pripadnosti u Češkoj

Republici.

"Nejednako postupanje u Češkoj Republici je sveprisutno. Iz moje perspektive, iz perspektive

državljanina Češke Republike romske nacionalnosti, imam lično iskustvo nejednakog

postupanja i sam sam se više puta suočio sa diskriminacijom nas Roma u pristupu

zapošljavanju, stanovanju, uslugama i slično. Presudno za moju odluku da lično angažujem u

situacionom testiranju je bila činjenica da sam u slučaju diskriminacije sposoban da se

efikasno branim, imam određeno pravno znanje i moje kolege u Poradni su u mogućnosti, ako

je potrebno, reagovati veom brzo i efikasno. Nasuprot tome, apsolutna većina Roma, sa

43

kojima sam razgovarao, a koji su bili predmet diskriminacije, nemaju/nisu znanje i obuku

kako da postupaju u situacijama u kojima su izloženi diskriminaciji, kako da se odbrane i gde

da traže pomoć. Obično pribegavaju impulsivnim, gotovo nasilnim reakcijama, a to donosi

druge probleme.

Kada sam ili sa kolegama provodim testiranje, nema problema. Fokusiram se na to da

profesionalno obavim posao i na to da prikupljanje dokaza koji dokazuju diskriminacijskog

postupanje bude sveobuhvatno i kvalitetno. Ja sam uveren da je to od ključne važnosti za

naredne korake – pokretanje postupaka i za upozoravanje da je diskriminacija u ovoj zemlji

stvarna. Dakle, ne obraćam pažnju na lična osećanja. Sada je mnogo lakše nego u vreme

kada sam počeo sa testiranjem. Znam da ako naš klijent postane meta diskriminacije, nije

uvek spreman da učestvuje u testiranju i svim drugim povezanim procedurama. Zato se

diskriminacija ne može efikasno dokazati, i onda se uključujem ja. Ja sam već, moglo bi se

reći, profesionalni ispitivač, koji svoje lične osećaje da je diskriminisan ne drži u glavi, nego

se fokusira isključivo na zadatak. Uvek ponavljam, bitno je imati kvalitetnu i efikasnu tehniku,

uključujući i različite uređaje za snimanje zvuka is like i sl. Radi se na svoj način o

sofisticiranoj špijunskoj aktivnosti, koju znamo iz akcionih filmova.

To nije uvek bio slučaj, donedavno sam imao ista osećanja kao i naši klijenti, uvek kad god

sam bio suočen sa nejednakim postupanjem. Moje prvo iskustvo sa testiranjem je stoga bila

veoma bolno - kada smo ustanovili diskriminacijsko ponašanje, ja sam postao žrtva. I zato što

znam šta se dešava u čoveku, mislim da je moralno i odgovorno boriti se protiv nečaga

takvoga upravo metodom situacionog testiranja, koja je po meni prvi i osnovni gradivni blok

u naporu da se eliminiše nejednako postupanje.

Kada sam kod unutrašnjih osećanja diskriminisane osobe, vratiću se na u moje prvo iskustvo

kao ispitivača. Treba posebno pomenuti STID. Stid nikad neće prestati da vas pritiska čak ni

kao iskusni ispitivač ne možete izbeći situaciju u kojoj ćete se stideti pred ljudima koji su oko

vas. Ako se čovek stidi zato što je rođen kao Rom u trenutku, odnosno kada odbiju da ga, na

primer, posluže u restoranu, a razlog za ovo odbijanje mu je saopšten direktno u oči i naglas

tako da svi čuju, teško je izbeći neke osećaje. Prvo iskustvo kao ispitivača je upravo ova

sramota. Stidio sam se za to što jesam a istovremeno sam bio ljut na sebe zbog toga što

upošte imam takve osećaje. Takođe se pojavio i OSEĆAJ MANJE VREDNOSTI. Kada smo

prvi put ustanovili diskriminaciju mene kao osobe u ulozi ispitivača, opet sam shvatio, koliko

mi pripadnost nacionalnoj manjini, smanjuje kvalitet i ograničava sadržaj života. Dugo

44

vremena nakon tog iskustva sam bio skoro u depresiji zbog činjenice da se čak i ja, čovek sa

relativno dobrim društvenim položajem, samo na osnovu boje moje kože u trenutku mogu naći

u takvoj situaciji, kao što je diskriminacija. Međutim, rezultati iz obavljenog testiranja nikada

ne propadaju, već ih obrađuju kolege pravnici, usmeravaju na potrebne adrese u svrhu

rešavanja slučaja. Upravo to mi pomaže da nastavim sa ulogom romskog ispitivača i uništava

depresiju. To što je testiranju u okviru Poradne posvećeno mnogo pažnje i što se sa ovom

metodom radi veoma odgovorno, mi pruža značajnu utehu. Pored toga, ako dobijete zvaničnu

službenu potvrdu da je podneta žalba opravdana i da je na osnovu žalbe dokazano

diskriminacijsko ponašanje, ja sam zadovoljan. Onda imam dovoljno snage i mentalne

ravnoteže za sledeća testiranja i dokazivanje nejednakog postupanja."

45

3. Strateška parnica kao sredstvo za zaštitu od diskriminacije

Strateška parnica, odnosno vođenje sudskog postupka je značajna metoda koja se koristi

uglavnom od strane nevladinih organizacija sa ciljem jačanja zaštite ljudskih prava. Iako se

metoda strateškog parničenja temelji na anglo-američkom pravnom sistemu koji je zasnovan

na presedanima, odnosno sudskoj praksi i u okviru kontinentalnog pravnog sistema, postoje

značajne mogućnosti za primenu ove metode. Cilj strateške parnice kao metode

promovisanja predmeta od "javnog interesa" je jačanje pravnog i činjeničnog položaja

socijalno ugroženih grupa, kroz optimizaciju odnosno poboljšanje:

• pravne (regulatorne) sredine, uključujući i izmene zakona (promena zakona,

ukidanje delova zakonske regulative, itd.),

• primene prava u funkcionisanju javne uprave i pravosuđa, kao i u privatnom sektoru,

(usklađivanje sudske prakse, promena prakse pravosudnih organa, promene u pristupu

privatnih subjekata i sl.),

• percepcije problema u široj javnosti (poziv na socijalni ili profesionalni dijalog -

analizu, "osvajanje saveznika" u javnosti, itd.),

kroz pokretanje parnice u pojedinačnom slučaju koji je povezan sa konkretnim

tužiteljem (podnositeljem sudskog procesa), uključujući njegovo zastupanje i podizanje

javne svesti o sredstvima pravne zaštite i medijsku pokrivenost ili drugi način obaveštavanja o

parnici i rezultatima sudskog procesa. Primarni cilj postupka strateškog parničenja je

donošenje sudske odluke, koji donosi obvezujuću pravnu presudu (idealno od strane najviše

sudske instance odnosno na što višoj sudoj instanci sa ciljem usklađivanja jedinstvene

regionalne sudske prakse) i naknadna provedba takvih presuda / odluka suda u praksi. Zbog

prirode sporova (obično se radi o novopostavljenim pitanjima ili postojanju društveno-

kulturnih prepreka za njegovu provedbu) se mora računati sa većim stepenom rizičnosti

vođenja sudskog postupka, odnosno sa povećanim rizikom od neuspeha, ali i shvatiti da je čak

i u slučaju neuspeha moguće postići strateški cilj iako u dugoročnijoj perspektivi, naprimer

upozoriti na postojanje nepovoljnog zakonodavstva ili prakse i pobuditi interes javnosti i

stvoriti osnovu za mogući budući uspeh, koji proizilazi naprimer iz premošćivanja socio-

kulturnih barijera i predrasuda u okruženju stručne ili laičke javnosti.

Metodu strateške parnice dodatno ilustruju slučajevi Wallova i Walla protiv Češke Republike

46

(presuda Evropskog suda od 26.10.2006, žalba br. 23848 / 04) i Havelka i drugi protiv Češke Republike (presuda Evropskog suda od 21. juna 2007., tužba br. 23499/06), u ovim procesima je učestvovala Poradna, a posebno njen saradnik advokat Mgr. David Strupek. U daljem tekstu "Walla i Havelka".

U oba slučaja se pre svega radilo o kršenju člana 8. evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosno prava na poštovanje porodičnog života. Iako se u ovim slučajevima ne radi o tipičanom diskriminacijskom problemu, moguće je na njma pokazati prenos opštih pravila za implementaciju strateškog parničenja u praksi (diskriminacijski aspekt se u oba slučaja pojavljuje sa sa velikom verovatnoćom, iako u procesima nije direktno procenjivano. Kod obe porodice se radilo o institucionalnoj diskriminaciji zbog pripadnosti određenoj društvenoj grupi).

U oba slučaja je došlo do povrede člana 8 evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, što je konstatovano tek u presudama Evropskog suda za ljudska prava.

U oba slučaja, je na inicijativu čeških nadležnih organa (odnosno organa za socijalnu i pravnu zaštitu dece) došlo do odluke suda o obaveznom institucionalnom obrazovanju maloletne dece, zbog neodgovarajućih uslova stanovanja roditelja. U slučaju Wallova i Walla se radilo i o kršenju prava roditelja da predoče svoj stav (saglasnost ili odbijanje) sa usvajanjem deteta .

U slušaju Wallova i Walla se radilo o porodici sa petoro maloletne dece (od 1 do 15 godina) i nestabilnoj stambenoj situaciji. Porodica je prodala kuću i nakon toga je živela na raznim mestima, uglavnom na kratko kod rođaka, i na kraju u prostorijama koje nisu predviđene za stanovanje u firmi u kojoj je bio zaposlen otac porodice. Na osnovu inicijative organa za zaštitu dece sud je u 2000. godini naložio privremene mere, deca su oduzeta od porodice i privremeno smeštena u objekte za socijalno zbrinjavanje dece. U 2001. godini deca su bila na stalno oduzeta i bila je određena institucionalno vaspitanje (dom i slično) iz razloga što vaspitavanje dece pokazuje nedostatke, jer roditelji nisu u stanju da obezbede odgovarajući smeštaj za decu u pogledu zdravlja i higijene. U 2002. godini sud je takođe doneo odluku na predlog organa socijalne zaštite dece da nije potreban pristanak roditelja za usvajanje dva najmlađa deteta, jer je sud zaključio da preko šest meseci ne pokazuju stvarno i ozbiljno zanimanje za sudbinu dece.

U slučaju Havelka i drugi se radilo o ocu, koji je nakon napuštanja porodice od strane majke

podizao troje maloletne dece. Porodica je koristila opštinski stan, ali ovo korištenje je bilo de

facto protivzakonito. Gospodin Havelka je zbog loše finansijske situacije i neplaćanja, napravio

veliki dug na kiriji. Zbog rasta duga za tzv. penale iz razloga kašnjenja (0,25% dnevno) dug je

postao objektivno neotplativ dug iz njegovih prihoda. Iz tog razloga zakup je bio raskinut i bilo

je naređeno prinudno iseljenje, koje nije bilo sprovedeno od strane sudskog izvršioca (prema

češkom zakonu iseljenje nije bilo moguće jer je čekalo da bude pronađen zamenskog smeštaja za

porodicu). Kao posledica ovoga, porodica je imala relativno stabilnu stambenu situaciju,

međutim stan je bio korišten bez pravnog osnova a u nekim periodima je dolazilo do obustave

isporuke usluga (npr. struje) . U 2004. godine sud je, na predlog organa socijalne i pravne zaštite

47

dece, donio odluku o institucionalnom vaspitanju dece (prvo privremeno, onda trajno),

uglavnom na osnovu toga što gospodin Havelka ima velike dugove na osnov kirije, da nije

sposoban da ih isplati i da porodici preti izbacivanje iz stana.

U području borbe protiv diskriminacije se strateške parnice obično primenjuju u promovisanju

efikasne implementacije evropskih antidiskriminacijskih direktiva i principa zabrane

diskriminacije u smislu Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama, u nacionalnim

pravosudnim propisima i pri promociji principa zabrane diskriminacije u praksi kako od

strane državnih organa i organa javne uprave tako i na privatnom polju.

Uloga nevladinih organizacija (NVO)

U procesu strateških parnica ključna uloga pripada nevladinim organizacijama (iako

priroda stvari uslovljava da ne samo NVO pokreću sudske sporove u javnom interesu,

odnosno ovi sporovi imaju "sistemska preklapanja"), međunarodna pravna osnova

njihovog položaja u evropskom kontekstu je data pre svega, članakom 7, stav 2 takozvane

Rasne direktive EZ, koja omogućava organizacijama "u korist ili sa ciljem podrške tužitelja i

s njegovim odobrenjem, pokrenuti sudski ili upravni postupak za izvršenje obveza iz ove

Direktive". Predpostavka za ovaj, u određenoj meri, povlašteni položaj nevladinih

organizacija je njihovo znanje o širem kontekstu i okolnostima relevantnih

za antidiskriminacijske parnice, odnosno opšte znanje o nacionalnoj ili regionalnoj praksi u

području diskriminacije i položaju grupa u nepovoljnom položaju, uključujući i poznavanje

odnosa državnih organa i organa javne uprave prema ovim grupama. Navedena direktiva se

odnosi na organizacije koje "imaju ... legitiman interes u osiguravanju usklađenosti s ovom

Direktivom", iz čega proizilazi značajan praktičan utjecaj. Konkretna nevladina

organizacija bi trebala biti osnovana sa ciljem napr. zaštitite protiv diskriminacije ili rasizma i

u ovom području bi u svom radu trebala razvijati konkretne aktivnosti. Preporučuje se da

ova "tema" (zaštitita protiv diskriminacije ili rasizma) bude cilj (ili jedan od ciljeva NVO) i da

kao takva bude taksativno navedena u statutu ili osnivačkom aktu organizacije.

Poradna je sve vreme bila uz oštećene u slučajevima „Walla i Havelka". Može se pretpostaviti da

bez učešća NVO i bez pomoći i motivacije oštećene strane ne bi bilo moguće postići uspeh na

Evropskom sudu za ljudska prava, koji je donio rešenje veoma nepovoljne situacije konkretnih i

takođe postao ključna polazna tačka za promenu prakse pri određivanju institucionalnog

48

zbrinjavanja u Češkoj Republici, kako kod organa uprave tako i pred sudovima.

Poradna je identifikovala problem kršenja prava na porodični život u oblasti institucionalnog

zbrinjavanju zbog materijalnih uslova roditelja, na osnovu dugoročnog terenskog socijalnog rada i

preduslov za pokretanje spora uz pomoć Poradne je bilo ne samo poznavanje teme, nego i

sposobnost da se obezbede visoko kvalifikovani advokati za oštećenu stranu, sposobnost pratiti

oštećenike kroz čitav proces, sposobnost preuzimanja finansijskog rizika sudskih sporova i

konačno sposobnost implementacije zaključaka Evropskog suda za ljudska prava, ne samo u

slučaju oštećenih, već i u oblasti javnih politika i promena sistema.

Srpski propisi se položajem NVO u ovom procesu bave u čl. 46 Zakona o zabrani

diskriminacije, gde postoji mogućnost da tužbu za diskriminacijsko ponašanje osim same

žrtve diskriminacije može podnese i Poverenik i organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih

prava, odnosno prava određene grupe lica. (invalidi, LGBT, itd.). Poverenik ili NVO mogu

podneti tužbu u ime grupe i bez saglasnosti grupe a u individualnin slučajevima uz saglasnost

žrtve.

Specifičnost srpskih propisa je i to da tužbu protiv diskriminacije može podneti i osoba koja

obavlja testiranje, koja se dobrovoljno izložila diskriminacijskom postupanju da bi testirala

jednakost postupanja uz to da ukoliko mogućnosti to dopuštaju o testiranju mora predhodno

obavestiti Poverenika. Ovakva metoda situacionog testiranja u Srbiji otvara više mogućnosti,

zato što testiranje može biti vršeno ne samo od strane NVO, nego i od pojedinaca koji mogu

samostalno podneti tužbu protiv disktiminacije ili biti svedoci u postupku koji se tiče nekoga

drugoga.

Kako provoditi stratešku parnicu

"Strategija" strateške parnice

Preduslov za efektivnost strateške parnice kao metode koja se koristi od strane NVO-a i

drugih organizacija je postavljanje jasnih pravila njenog korištenja, uključujući i stvaranje

personalnih i materijalnih osnova organizacije, analize problematičnih područja, postavljanje

pravila za izbor konkretnog slučaja i upravljanja slučajem kao i definisanje i provođenje

potpornih postupaka pri strateškoj parnici.

49

Profesionalni osnovi

Neophodan temelj strateškog parničenja je postavljanje personalnih i materijalnih uslova za

delovanje. Organizacija mora, u tom kontekstu, biti svesna činjenice da je strateška parnica

proces koji može potrajati dugo vremena i zahteva visoku kvalifikaciju zaposlenika i

saradnika. Zbog toga su neophodni navedeni uslovi:

• saradnja s kvalifikovanim pravnicima i advokatima, uključujući i sposobnost za

finansiranje njihovih pravnih usluga (u obliku financijskih sredstava za plate ili drugi oblik

naknade za pravne usluge, ili dogovora o dugoročnoj suradnji u obliku pružanja pravnih

usluga pro bono (besplatno),

• sposobnost za saniranje slučajeva rizika za pojedinog klijenta - rizik od neuspeha

slučaja je uvek povezan sa rizikom obaveze klijenta da snosi troškove postupka. Strateška

parnica u ovom kontekstu, ne može biti postupak na čijem kraju će određeni klijent biti

oštećen. Klijent mora biti obavešten o toku parnice i riziku neuspeha. Organizacija treba

nastojati sprečiti negativne posledice neuspeha za klijenta putem osiguranja troškova,

osnivanja fonda za pokriće troškova neuspeha, pristanak klijenta na mogući rizik neuspeha,

isl.,

• sposobnost "biti sa klijentom" do kraja slučaja - organizacija bi trebala postaviti

pravila osiguranja u slučaju da ne bude u stanju završiti slučaj zajedno sa klijentom (npr. zbog

prestanaka postojanja NVO, promena u prioritetima). Preporučuje se da organizacija osigura

strateške partnere u strateškoj parnici, npr. partnerske NVO, koje su u stanju preuzeti

upravljanje slučajevima i u toku parnice pružati podršku ciljevima parnice,

• sposobnost osigurati povezane interese klijenta - organizacija bi trebala biti u stanju

zaštititi položaj klijenta u pitanjima koja se indirektno odnose na parnicu, obično pružiti ili

dogovoriti za klijenta socijalnu i pravnu podršku, zaštitu od sekundarne viktimizacije, itd.,

• osiguravanje podrške - za utjecaj strateške parnice na celo društvo je poželjno da

organizacija stekne "partnere u nameri", posebno druge NVO, predstavnike pravničke i

akademske oblasti, saradnike iz medija, itd., koji će podržati ciljeve parnice.

Ovde je potrebno naglasiti, da profesionalne osnove organizacije ne moraju nužno značiti, da se

mora raditi o organizaciji koja zapošljava desetine stručnjaka. Kada je Poradna počela raditi sa

porodicama Walla i Havelka, radilo se o maloj organizaciji koja je imala ispod 10 uposlenika i

saradnika.

50

Preduslov uspeha je bilo dobro poznavanje terena (uključivanje profesionalnih socijalnih radnika

koji su se svakodnevno kretali u siromašnim sredinama) iz kojeg je proizilazilo vrlo dobro

poznavanje „tipičnih“ problema „tipičnog“ klijenta (poznavanje potreba sistemskih promena),

spremnost ulaska u „nepoznate vode“ (pre svega biti u stanju prihvatiti odbijanje ili otpor stručne

javnosti, računajuči i na oznaku nekakve „problematične osobe“ ili aktiviste u pežorativnom

smislu), sposobnost pronaći ili stvoriti sredstva za pokrivanje rizika neuspeha; iako iz procesa ne

proizilazi obaveza plaćanja troškova postupka i u ovim predmetima ova obaveza nije ni nastala,

ova mogućnosti na strani Poradne je imala i ima veliki značaj pre svega u tipičnim

antidiskriminacijskim postupcima), pravnički know-how (kako preko zaposlenih pravnika

specijalista, tako i ostvarivanjem saradnje sa renomiranim advokatom, koji se osim drugog

specijalizuje i na tužbe Evropskom sudu za ljudska prava) i saradnja sa javnim političkim

subjektima (na nivou uprave, uključujući ministarstva, savetodavne organe, političke ličnosti npr.

poslanici) i medijima.

Izbor strateških područja i ciljeva (potrebe zajednice)

Organizacija mora biti sigurna u područje i ciljeve koje namerava postići uz korištenje

strateške parnice. Cilj parnice mora potjecati iz društvenog interesa, odnosno iz potreba

zajednice. Preduslov za korištenje ove metode je odlično poznavanje uslova, tj. delovanje u

pogođenom području i zajednici. Bilo bi protiv duha ove metode, ukoliko bi se fokusirala na

pordučja koja nisu doživljavana kao jedan od prioriteta od strane pogođenih sudionika,

odnosno ukoliko bi predstavljala "stratešku parnicu koja je sama sebi cilj". Organizacija se

zbog toga pri formulisanju ciljeva i područja treba oslanjati na svoja sveobuhvatna i

dugoročna iskustva i znanja. Strateška parnica se mora temeljiti na drugim metodama koje se

koriste od strane organizacije u radu sa zajednicom (socijalno i pravno savetovanje, terenski

rad, istraživanja, itd.).

Organizacija bi na taj način trebala unapred definisati strateške ciljeve i područja, ali znajući

da ovo definisanje nije (jer je to objektivno nemoguće) zaključeno i da pri radu s klijentima

mogu nastati novi problemi koji prethodno nisu uočeni a koje treba rješavati, odnosno na njih

upozoravati.

Poradna je pri izboru pojedinačnih slučajeva (ne samo u slučajevima Walla i Havelka) proizilazila

51

iz poznavanja problematičnih oblasti. U vreme početka ovde navedenih postupaka se radilo o

veoma intenzivnom socijalnom radu pre svega u okolini Praga, iz čega je proizašlo poznavanje

zajedničkih problema svih klijenata. Takođe Poradna momentalno deluje u nekoliko regija Češke

Republike preko svojih lokalnih kancelarija i na ovaj način je sposobna reagovati na specifične

regionalne probleme, istovremeno ih upoređivati na osnovu čega se kasnije identifikuju bitne

oblasti koje zahtevaju rešenje na državnom nivou. Kod identifikacije strateških tema Poradna

takođe koristi uključivanje svojih uposlenika u savetodavnim organima i radnim grupama na

centralnom nivou. Učešće u ovim organima je bitno i zato što nudi mogućnost overiti i proceniti

objektivne prepreke i mogućnost sistemskih promena na osnovu javnih političkih mera, ili na drugu

stranu objektivnu nemogućnost ovakvih promena praktičnim merama, odnosno potrebu pokretanja

sudskog procesa.

Odabir klijenata

Za specifični strateški slučaj bi trebalo da bude izabran klijent čija je situacija u strateškom

području simptomatična (klijent predstavlja tipični predmet diskriminacije, nejednak pristup

nije izazvao sam, itd.) u smislu ličnih okolnosti slučaj ima posebno značenje za klijenta (na

primer, diskriminacija u stanovanju je za klijenta "fatalna", klijent objektivno nema druge

mogućnosti, diskriminirajuće ponašanje predstavlja konkretan i značajan utjecaj na klijenta).

Treba se raditi o "idealnom" tužitelju (klijent nije osoba koja je za javnost kontroverzna ili

unapred nesimpatična, naprimer zbog načina života, kriminalne prošlosti, itd. - ipak, ovaj

kriterij treba uzimati sa rezervom, npr. pri diskriminaciji osoba koje su izdržavale zatvorsku

kaznu na tržištu rada nije moguće tražiti klijenta bez kriminalne prošlosti). Klijent treba biti

svestan rizika u parnici (tj. klijent mora bit saglasan sa strateškim ciljem parnice i spreman

rizikovati neuspeh) i razumeti predmet (odnosno klijent je u mogućnosti da slobodno i

samostalno procjeniti rizik parnice). Bitan faktor u odabiru klijenta je naravno procjena

"aktivnosti" njegovog predmeta, odnosno činjenice da li je već došlo do zastare predmeta ili

prava klijenta.

Kao što je već bilo pomenuto, Poradna je u slučajevima Walla i Havelka pre početka parnice

veoma dobro poznavala situaciju obe porodice, kroz predhodni socijalni rad su se sa porodicama

rešavali drugi problemi, pre svega pri kod osiguravanja stanovanja i finansijske situacije. Sa

obzirom na česte i detaljne razgovore socijalnih radnika Poradne sa žrtvama (porodicama),

52

Poradna je bila upoznata sa situacijom. Na osnovu toga je već pre početka parnice bilo overeno da

kod obe porodice postoji čvrsta emotivna veza roditelja i dece (što je na kraju konstatovao i sud),

da je u interesu dece nastaviti odrastanje u porodici i da su problemi obe porodice pre svega u

materijalnoj neimaštini. Isto tako je bilo provereno da roditelji imaju ozbiljan i istinski interes za

povratak dece i da su se spremni zbog toga upustiti u višegodišnje sudske processe. Isto tako

Poradna je bila svesna da „nijedan od slučajeva nije crno-beo i da uvek postoje stvari koje se mogu

prebaciti obema stranama“ (cit. Strupek David, Judikatura Evropského soudu pro lidská práva –

kauza Havelka versus Česká republika, in Sborník příspěvků, Konference Sociální bydlení:

Předcházení tvorby sociálně vyloučených lokalit, Kancelář veřejného ochránce práv, 2008, str.

55), odnosno da na se tokom parnice na jednoj strani može pojaviti neki problematični element

(npr. prekomerna konzumacija alkohola, što se u jednom slučaju i desilo, iako je ovaj navod bio

osporen pri postupku na sudu; na osnovu ove sumnje su socijalni radnici ponovno proverili, da ova

činjenica ništa ne menja i ne može promeniti na stabilnosti porodničnih odnosa između roditelja i

dece), ili da klijenti tokom parnice mogu prekinuti saradnju iz raznih razloga.

Osiguravanje potreba klijenata (viktimizacija), saniranje rizika od neuspeha (troškovi postupka)

Cilj strateške parnice je postizanje sistemske promene, tj. postizanje sveobuhvatnog utjecaja

koji ima značenje za društvo ili zajednicu u cjelini. U ovom postupku, međutim, ne smiju biti

nikada zaboravljeni interesi i potrebe konkretnog klijenta, klijent ne smije biti samo sredstvo

za postizanje "viših ciljeva". Zbog toga je preporučeno da organizacija pre svega ima stvorena

rješenja za socijalnu i pravnu podršku klijentima za vreme vođenja parnice (npr. kapacitet

kako bi pomogli u osiguravanju alternativnog radnog mesta, prihoda, stanovanja, itd.), kao i

za podršku klijenta pri sekundaroj viktimizaciji34, do koje dolazi upravo kao rezultat parnice.

Kao što je spomenuto, organizacija mora uspostaviti procedure za saniranje ili smanjenje

utjecaja strateškog parničenja na ličnu situaciju klijenta u slučaju neuspeha u sporu, pre svega

od rizika obveze neuspešne stranke da plati troškove parnice.

34 Sekundarna viktimizacija: sekundarna izloženosti žrtava dodatnom emotivnom i činjeničnom opterećenju u vezi sa odbranom od diskriminacije, obično usled neophodnosti stalno se vraćti proživljenim povredama ili traumama u okviru postupka, ili nakon objavljivanje identiteta žrtve u okviru postupaka odbrane, izlaganje žrtve povezanim napadima diskriminacije (u vidu praćenja - korišćenje zaštite, u vidu stigme - percepcija žrtve kao "tužibabe"), u ekstremnim slučajevima takođe izložnost žrtve optužbama da je sama žrtva krivac, ili da je pretrpljenu diskriminaciju izazvala svojim postupcima.

53

Na slučajevima Walla i Havelka se može dobro pokazati kako je važna sistematična pomoć i

saradnja koja se pruža klijentima u toku celokupnog slučaja. Do oduzimanja dece iz porodica je

došlo 2000. i 2004. godine, Evropski sud za ljudska prava je ustanovio povredu Konvencije tek u

2006., odnosno 2007. godini. Prekid svakodnevnog kontakta dece i roditelja je trajao nekoliko

godina. Poradna je celo ovo vreme radila sa porodicama i motivirala klijente da roditelji i deca

ostanu u kontaktu iako samo sporadičnom, da ih ne napušta nada i da se trude da se obnove

standardne porodično vaspitne veze. Poradna je celo vreme sarađivala sa roditeljima preko

socijalnih radnika, pomagala pri poboljšanju socijalnih uslova i pripremala na obnovu standardne

porodično vaspitne forme porodice.

Takođe, Poradna se uvek trudila da bude sposobna da u potpunosti ili u većem delu snosi

eventualne troškove postupka (za slučaj neuspeha) i imala je stvorenu finansijsku rezervu (sredstva

organizacije) određenu za slučaj eventualnih torškova.

Potrebno je navesti i da osiguravanje ovakvog finansiranja nije jednostavno, relativno je teško naći

donatora koji je spreman finansirati eventualne, unapred teško predvidljive troškove sudskog

postupka, koja je potrebno isplatiti često tek nekoliko godina nakon dobijanja finansijskih

sredstava ili koje nije potrebno uopšte platiti (u slučaju uspeha). Može se preporučiti za ovu

namenu koristiti nezavisne (nevladine ili vaninstitucionalne) donatore iz čijih programa je moguće

finansirati ovakav „avans“ (npr. Open Society Institute). U svakom pojedinačnom slučaju iz

prakse Poradne je neizbežan uslov za pokretanje sudskog postupka dogovor sa klijentom o tome

do koje mere je Poradne u stanju snositi troškove vođenja postupka, uz izričitu saglasnost klijenta

da rizik sudskog procesa (uključujući i eventualne troškove) prima na znanje i da će sudelovati u

troškovima u potpunosti/u određenoj meri/sa određenim iznosom. Takva saglasnost je potrebna za

zaštitu prava klijenta i NVO.

Verovatno ne postoji gori rezultat strateške parnice od sudskog spora između klijenta i NVO o

nadoknadi štete.

Analiza prednosti i rizika konkretne "parnične strategije", simultana parnica

Organizacija treba unapred ustanoviti konkretne pravne postupke kroz koje će u konkretnim

slučajevima postizate određene ciljeve. Za svaki mogući slučaj organizacija bi trebala znati

prednosti i rizike prihvatljivih pravnih postupaka i imati sposobnost brzog odabira postupka

54

koji je najprikladniji za konkretan slučaj. Naravno, izbor određenog postupka se uvek odvija u

bliskoj saradnji advokata i klijenta, koji mora biti precizno upoznat sa rizikom i prednostima

odnosno mora biti tačno posavetovan o njima. U svakom slučaju, treba razmotriti moguće

postupke:

• upravni postupak (njihov utjecaj se može činiti manje sistemski značajan, ali u nekim

slučajevima to može biti neophodan preduslov za sudski postupak; u nekim slučajevima

moguće je postići promenu u praksi pristupa centralnog upravnog organa bez uplitanja suda; u

slučaju upravnog ili nadzorno-disciplinskog postupka rezultat može predstavljati važnu

podršku ili dokaz u sudskom postupku),

• civilno-pravni postupak, kod kojeg je potrebno dodatno razmotriti određeni procesni

postupak (npr. žalba za zaštitu ličnosti, za nadoknadu štete, zaštitu postojećeg stanja,

poništenje pravnih odluka, isl.),

• krivični postupak,

• postupci sui generis (svoje vrste), npr. inicijative prema kancelariji ombudsmana za

preduzimanje istrage, nadoknade štete državi ili javnoj upravi zbog lošeg upravnog postupka.

Potrebno je uzeti u obzir i položaj optuženika, odnosno izabrati konkretno telo u svojstvu

optuženika ili počinitelja (fizička osoba, pravna osoba - poslodavac konkretnog počinitelja,

itd.), takođe u smislu sposobnosti da se dokaže krivica optuženika.

Također ne sme biti zaboravljeno da strategijska važnost slučaja nije nužno vezana za

klijenta, koji se nalazi u svojstvu tužitelja. Nasuprot tome, strateški ciljevi mogu biti,

zavisno od okolnosti, postignuti i kroz pravno zastupanje klijenta u svojstvu optuženika.

Važno je naglasiti da se u konkretnom slučaju može koristiti više različitih zakonskih

postupaka istovremeno. Prednosti ovog postupka su:

• ishod postupka se može ubrzati,

• uspeh u jednoj vrsti postupka može se koristiti kao dokaz u prilog drugoj vrsti

postupka,

• pojedinačni postupci mogu imati utjecaj na različite ciljne grupe ili državne organe za

koje rezultat u drugoj vrsti postupka ne bi bio "zanimljiv".

U slučajevima Walla i Havleka je strategija parnice bila jednostavno data, bilo je moguće

koristiti samo standardna sredstva zaštite u sudskom procesu, odnosno: zastupanje klijenta

55

ispred prvostepenog suda - žalba - ustavna tužba - evropska tužba. U predmetu starateljstva nad

maloletnicima, o kojima se u ovom slučaju radilo, nadležni državni organ (čija delovanje

takođe može biti zahtevano, uz ili van sudskog postupka) je organ socijalne zaštite dece. Sa

obzirom da je postupak oduzimanja dece u oba slučaja bio pokrenut na inicijativu ovog

državnog organa i da se u toku postupka pokazao pristup ovog organa, koji je bio u suprotnosti

sa interesima dece (iako je ovo bilo konstatovano tek Evropskim sudom za ljudska prava), nije

imalo smisla pokretati ili razmišljati o pokretanju uporednog postupka kod ovog organa.

U čisto antidiskriminacijskim slučajevima, na osnovu konkretnih okolnosti slučaja, Poradna

često pokreteće aktivnosti (npr. predlog za pokretanje upravnog postupka) kod upravnih ili

drugih državnih organa (trgovinska inspekcija, prosvetna inspekcija, itd., ili kancelarija

Poverenika za zaštitu ravnopravnsti) a to pre svega iz razloga osiguravanja dokaza za sudski

postupak. U antidiskriminacijskim aktivnostima Poradne (pre svega u području pristupa robi i

uslugama) se kao vrlo dobro pokazalo uključivanje organa krivičnog gonjenja, odnosno

prijavljivanje diskriminacijskog postupanja organima policije (eventualno pozivanje

policijske patrole). U ovom slučaju je naime policija obavezna sačiniti protokol o prijavi,

eventualno službeni zapisnik o istrazi na licu mesta, što kasnije može koristiti u sudskom

postupku kao dokaz o objektivnom stanju stvarni na mestu gde je došlo do diskriminacije.

Osiguravanje i provera dokaza (zajednički teret dokazivanja, specifična sredstva dokazivanja - statistika, istraživanja, inostrani pravni sistemi, testiranje)

Specifičnim sredstvima dokazivanja u području borbe protiv diskriminacije, odnosno

generalno strateškog parničenja, se bavimo u drugim poglavljima ovog priručnika. Na ovom

mestu želimo samo naglasiti: da bi se postigao cilj strateške parnice, mora biti posvećna

posebna pažnja za osiguravanje dokaza u konkretnom slučaju. Uvek treba imati na umu da je

bit strateške parnice pokretanje inovativnih sporova i rešenja, koja po definiciji zahtjevaju što

je moguće bolji proceduralni i dokazni položaj tužitelja (odnosno klijenta).

Značajan utjecaj strateških slučeva je i u tome da mogu izazvati spremnost sudova ili drugih

organa da dopuste u procesu inovativne dokaze koji do sada nisu prihvaćeni u opštoj praksi

(npr. razgovor za posao koji je snimljen na mobilni telefon, sociološka istraživanja o položaju

pogođene ciljne grupe u regiji, statističke podatke, zaključke situacionih testiranja).

56

U tom kontekstu takođe je kao potporne dokaze ili materijale koji podržavaju argumentaciju

tužitelja preporučljivo koristiti ne samo generalno obvezujuće sudske odluke (obično u smislu

sudske odluke Evropskog suda za ljudska prava - ECHR), ali i sudske prakse bliskih

međunarodnih sudova (npr. Sud pravde Evropske unije) ili najviših sudova u susednim

državama (ili državama koje su utemeljene na povezanim pravnim principima, odnosno koje

koriste isti pravni sistem).

Odluka "izdržati do kraja", spremnost za "gubitak interesa" tužitelja (gubitak entuzijazma kroz vreme, viktimizacija)

Kao što je već navedeno, osnovni preduslov za uspeh strateške parnice je svest da je strateški

slučaj "dugačak put", kao i spremnosti organizacije da pređe čitav put i da putem provede i

svog klijenta. Organizacija zbog toga mora uspostaviti osiguranje (obično preuzimanje slučaja

od strane druge organizacije) za slučaj bilo kakve nepredviđene situacije, na osnovu kojih bi

organizacija bila prinuđena napustiti slučaj i klijenta. Takođe organizacija mora unapred

računati na mogućnost da slučaj postane "nezanimljiv" za samog klijenta, koji može

samoinicijativno odustati. Za ovaj slučaj se može preporučiti da organizacija pri pokretanju

jednog strateškog slučaja ne napušta strateško područje već da pokuša pokrenuti i drugu sličan

spor, što može sprečiti "umiranje" strateške parnice pre postizanja bilo kakvog rezultata.

Treba međutim naglasiti, da rješenje takve situacije nikada nije i ne može biti postupak uz

neslaganje klijenta (ne može se dopustiti da organizacija koja zastupa interese klijenta, bez

obzira na strateški cilj, dođe u poziciju subjekta koji šteti interesu klijenta).

Organizacija mora biti spremna na mogućnost parcijalnih neuspeha, tj. ne biti obeshrabren

zbog gubitka pojedinih sporova kod pojedinih sudskih instanci. Preduslov za uspešnu parnicu

je čvrsta vera u ispravnost i potrebnost predmeta parnice, koja se ogleda u spremnosti koristiti

izvanredne pravne lekove i vođenju spora ne samo na nacionalnoj razini (Vrhovni sud,

Ustavni sud), nego ako je to potrebno i na međunarodnom nivou (Evropski sud za ljudska

prava).

Prateće metode (edukacija, promovisanje, publikacije, kampanje, lobiranje)

Ukoliko je cilj strateške parnice postizanje sistemskih promena (uključujući i promenu

stavova javnosti), parnica nikada ne bi trebla završiti pokretanjem konkretnog slučaja.

Promena sistema, koja je postignuta kroz proces strateškog parničenja, mora imati široku

podršku društva (inače bi se bilo potrebno upitati - da li se zaista radi o društveno značajnoj

57

sistemskoj promeni a ne samo o interesu jedne interesne grupe, koja nema podršku ni u

pogođenoj grupi ili zajednici?). Zbog toga je, uporedo sa pokretanjem strateške parnice,

neophodno pružiti podršku konkretnom slučaju, kako bi se ojačala svest o slučaju i pokrenuti

širu društveni debatu. Potrebno je napomenuti da sudski postupak može potrajati dugo

vremena (nekoliko godina) i organizacija ne može "zaspati na lovorikama" samo zato što je

tužba pokrenuta, nego mora nastojati osigurati da u toku sudskog postupka predmet spora

ostane u društvenoj svesti, odnosno da predmet parnice sačuva određeni faktor zanimljivosti i

ozbiljnosti. Ne sme se zaboraviti na to da rezultati ovih pratećih aktivnosti mogu

biti relevantni kriterij za konačni ishod. Zato se može preporučiti da sama

organizacija istovremeno sa strateškom parnicom informiše javnost o stanju predmeta, pre

svega kroz navedene aktivnosti:

• publikovanje vlastitog pravnog mišljenja i stava da je potrebno menjati praksu,

• efikasan rad sa medijima, koji će periodično izveštavati o toku parnice

i problemima sa kojima se organizacija susreće u svojim drugim aktivnostima,

• tražiti druge značajne slučajeve i ukazivati na nedostatke prakse,

• provođenje istraživanja u danom području ili se uključiti u provođenje takvih

istraživanja,

• saradnja sa akademskim krugovima, korištenje iskustava i

znanja studenata (stažiranje i volonterski rad, konsultacije diplomskih i drugih radova

studenata, itd.),

• statističko bilježenje i publikacija svojih aktivnosti povezanih sa radom sa klijentima,

• pokretanje i organizovanje rasprava i seminara za javnost,

• vršenje edukacije o pravnim sredstvima prevencije i zaštite prava u ciljnoj zajednici,

• ako postoje mogućnosti (pogotovo finansijske) pokretanje kampanje usmerene na širu

javnost, npr. kroz reklamne kampanje.

Kod svakog strateškog slučaja kojim se Poradna bavila ili se bavi, neophodni dodatni element

je uvek bilo i informisanje javnosti ili stručne javnosti o toku procesa. Poradna je od početka

svog postojanja informisala pre svega stručnu javnost pre svega kroz svoje delovanje u

savetodavnim organima državnih institucija ili u radnim grupama - organima javne uprave.

Kod prezentiranja slučaja je uvek potrebno izabrati takvo sredstvo, koje može na odgovarajući

način dopreti do recipijenta informativne kampanje. U nekim slučajevima najveći utecaj može

58

imati medijalna ili druga „masovna“ kampanja, u nekim slučajevima mnogo delotvornija može

biti kampanja adresirana direktno na stručnu javnost, odnosno onim osobama koje su sposobne

realno uticati na politiku. U mnogim strateškim slučajevima se radi o toliko specifičnim

temama da je vrlo teško dopreti do šireg sloja stanovništva, npr. reklamna ili medijalna

kampanja.

Može se jednino preporučiti uska saradnja sa stručnjacima za marketing i public relations kod

prezentacije problema i teme kako u vreme njenog trajanja tako nakon završetka.

Implementacija (kampanje, javna rasprava, interpretacijski vodiči, vezani projektni predlozi), praćenje izvršenja, vezana strateška parnica)

Treba naglasiti da uspeh strateškog parničenja nije (ne mora biti) postignut u trenutku kada

organizacija postigne uspeh u određenom slučaju. Strateška parnica, nažalost, ne prestaje sa

ovim uspehom, nasuprot tome za postizanje konkretnih i stvarnih sistemskih promena su

potrebne dodatne aktivnosti, za koje je ovaj uspeh (presuda), važan preduslov. Na primeru

presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu D.H. protiv Češke Republike (2007.) je

moguće pokazati da čak i nakon konstatacije o postojanju diskriminacije romske dece u

pristupu obrazovanju i uprkos presudi koja pozva češke vlasti da preduzmu mere kako bi

sprečile ovu vrstu diskriminacije, od strane češke državne vlasti još uvek de facto nisu bile

primenjene sistemske promene u cilju provođenja presude, odnosno sama odluka suda nekad

nije dovoljna da bi se postigla optimizacija prakse. Organizacija bi stoga trebala biti spremna,

sama ili putem mreže partnera raditi dalje sa uspešnim ishodom strateške parnice i

promovisati njegovu primenu u praksi. U kontekstu navedenog, treba nastojati da svakoj

uspešnoj strateškoj parnici bude posvećena odgovarajuća pažnja stručne i laičke javnosti.

Rezultati parnice bi trebali biti objavljeni koristeći već navedene metode dok je istovremeno

potrebno zahtjevati primenu rezultata u opštoj pravnoj praksi koristeći citiranje uspešne

parnice u drugim parnicama koje se bave sličnim pravnim pitanjima.

U slučajevima Walla a Havelka Poradna je od presude Evropskog suda za ljudska prava

(ECHR) vođena idejom da je sudska presuda uvek „samo“ početna tačka za izmenu prakse i da

je zbog toga potrebno stalno ponavljati i citirati ovu presudu. TIme da je ECHR ustanovio

povredu ustava, u ovim konkretnim slučajevima je došlo do ispravljanja konkretnih intervencija

države u stanje u ove dve porodice. Nažalost, ni perspektiva da će slično kršenje ustava u

59

sličnim slučajevima izazvati sličnu presudu ECHR, nije dovoljno bitan kriterijum kod

odlučivanja državnih organa u sličnim slučajevima.

Iz ovog razloga Poradna od početka i presude ECHR vodi kampanju za promenu prakse u

predmetima isntitucionalnog odgoja. Poradna u ovom konkretnom predmetu nije izabrala formu

kampanje u medijima, jer se činila neodgovarajućom. Sa druge strane Poradna pravne odluke i

argumentaciju u ovom slučaju koristi u bilo kakvom kontaktu sa akterima institucijma javne

uprave na državnom i lokalnom nivou (službenici nadležnih ministarstava, organi socijalno

pravne zaštite dece, uposlenici institucija tzv. institucionalnog odgoja, političari), takođe i sa

klijentima koji imaju motivaciju da se brane protiv nezakonitih intervencija, sa medijima u

pojedinačnim, novim slučajevima i naravno indirektno sa sudovima - u svakom sličnom slučaju

koji se tiče klijenata Poradne, pravnici Poradne u svojoj argumentaciji koriste zaključke ECHR.

Kod svakog slučaja strateške parnice je potrebno računati sa tim da pozitivna odluka ECHR

(kao i kod presuda državnih sudova više instance) donosi sigurnost konkretnoj žrtvi - klijentu i

„udaljenu sigurnost“ javnosti; udaljenu jer bilo koja presuda suda više instance ne osigurava da

će svi prvostepeni i drugostepeni sudovi u svakom sledećem postupku odlučiti isto (uostalom,

ako bi to bilo tako, koncept vandrednih pravnih lekova, ustavnih i međunarodnih sudova ne bi

imali smisao - takvo stanje može nastati samo u Utopiji, jer grešiti je ljudski...).

Zaključci - prednosti i nedostaci strateške parnice

Kako je već bilo navedeno, strateška parnica je važna metoda za postizanje sistemskih

promena u područjima kojima se bavi NVO. U proceni da li je to "najprimereniji" način da se

postignu specifični sistemski ciljevi se uvek mora uzeti u obzir da se radi o metodi koja ima

svoje nesporne prednosti ali i nesporne nedostatke, a najvažniji mogu se sažeti ovako:

Prednosti: • pojedinačni slučaj konkretnog klijenta može imati opsežne pravne i društvene

implikacije,

• za promicanje opšteg cilja koristi sudsku moć, što može imati veliki utjecaj na

promene izvršne i zakonodavne prakse (u nekim sistemima se može raditi i o jednijoj

garanciji ili potvrdi zakonitosti),

60

• ova metoda stvara presedan, koji čak i u sistemu koji nije zasnovan na presedanima

(sudskoj praksi) može imati visoku meru uverljivosti,

• povećava interes šire javnosti za temu, pogotovo kroz izveštavanje medija,

• može dovesti do konkretnog političkog delovanja (npr. s obzirom na politički pritisak

iz međunarodnih institucija i sudova, ili s obzirom na rizik nadoknade štete od strane države u

sličnim slučajevima),

• testira i pojašnjava sadržaj aktualnih zakona i uvođenjem barijera za aktivnosti države

jača njenu odgovornost.

Nedostaci: • ishod spora ne mora biti izvestan,

• predmet spora ne mora uvek dobiti javnu podršku, uspeh u određenom slučaju može

čak produbiti nezadovoljstvo šire javnosti,

• spor može završiti zbog gubitka interesa klijenta,

• postizanje uspeha u samome slučaju ne mora dovesti do prihvaćanja odluke od strane

laičke i stručne javnosti i ne mora dovesti do provođenja odluka u političkoj praksi ili praksi

javne uprave,

• strateška parnica ne mora biti pozitivno prihvaćena u samoj pogođenoj zajednici, npr.

može biti smatrana za „previše pravničko“ rješenje,

• strateška parnica može dovesti do rješenja u previše udaljenom vremenskom periodu,

ova metoda također može biti preskupa, u nekim slučajevima prikladniji pristup može biti

metoda političkog ili društvenog dijaloga.

Na kraju je bitno reći koji je bio tok slučajeva Walla i Havelka pred sudovima. Kao što je već

bilo rečeno, državni sudovi su dali prioritet materijalnom obezbeđenju dece pred pogledom

emocionalne veze i obrazovnog okruženja u porodici. Tek Evropski sud za ljudska prava je

ovo ocenio kao mešanje u pravo na poštovanje porodičnog života.

U slučaju Walla su roditelji sve vreme uz pomoć socijalnih radnika pokušavali stabilizovati

svoje uslove stanovanja. Sve do 2006. godine nisu uspeli da vrate decu u porodicu, dvoje

naljmlađe dece su bili predani u hraniteljske porodice. Iako prvostepeni i apelacioni sud

nekoliko puta bavio stanjem obe porodice, oba suda su ponovljeno konstatovali da se roditelji

istina trude da poboljšaju životnu sredinu za decu, ali da u tome ne uspevaju, nemaju stalno

stanovanje i da zbog toga nije moguće vratiti decu u porodicu. O ovom slučaju je odlučivao i

61

ustavni sud 2004. godine, on je poništio odluke sudova niže instance, po kojim nije potrebna

saglasnost roditelja sa usvajanjem najmlađe dece, u delu koji se ticao neprihvatljivosti

oduzimanja dece od roditelja iz materijalnih (stambenih) razloga, je međutim odbacio ustavnu

žalbu. U vreme kada je Evropski sud za ljudska prava donosio odluku su deca bila i nadalje

izvan porodice. Evropski sud je u oktobru 2006. konstatovao da su postupcima organa češke

javne uprave došlo do povrede čl. 8. Konvencije. ECHR je konstatovao, da u postupku pred

češkim sudovima nisu bile osporene obrazovne ili emocionalne mogućnosti roditelja, sa tim

da se materijalni nedostaci odgovarajuće sredine mogli biti rešeni drugim odgovarajućim

sredstvima (koja su mogli da pruže organi javne uprave ili su mogli biti pruženi u saradnji sa

ovim organima), u predmetu nije postojao pravni prostor za potpuno razdvajanje porodice.

ECHR je na ovaj način presudio da je nasilno razdvajanje porodice predstavljalo intervenciju

koja nije primerena šteti koja nastaje porodici zbog ovog razdvajanja i da se radilo o meri koja

nije bila neophodna u demokratskom društvu.

U slučaju Havelka prvostepeni i drugostepeni sud su takođe insistirali na nastavku

institucionalnog odgoja dece. Ustavna žalba u ovom predmetu je bila odbijena kao

neprihvatljiva jer po ustavnom sudu Češke Republike nije došlo do kršenja ljudskih prava.

Opet tek na osnovu presude ECHR je bilo konstatovano da je došlo do povrede čl. 8.

Konvencije i bilo je naglašeno da je država (njeni organi) ta koja je obavezna pomoći porodici

u treženju adekvatnog stanovanja i ukoliko to ne učini (što nije učinila) a oštećena porodica

nije odbila ovu pomoć (što nije, jer pomoć nije bila ni ponuđena) ne može izdvojeno dati

prednost materijalnom stanju porodice, uključujući i stanovanje, ispred obrazovnim i

emocionalnim vezama između roditelja i dece.

Poradna, kao i klijenti, su se u ovim procesima suočavali sa mnogo problema, koji su već

navedeni u tekstu. Uprkos svim nedostacima metode strategijske parnice je potrebno

konstatovati da se kroz samo par godina („uobičajeno“ vreme za prilagođavanje stručne

javnosti) presude slične kao u slučajevima Walla i Havelka smatraju za izuzetke iz uobičajene

sudske prakse prvostepenih sudova i upravne prakse ograna za socijalnu zaštitu dece.

Možemo zaključiti - isplati se!

62

Literatura:

• Alemu, F. Testing to prove racial discrimination: metodology and application in Hungary, http://www.errc.org/cikk.php?cikk=1016

• Amadieu J.-F. Employment discrimination The situation Today and Future Research required-Paper presented at Columbia University (NY) May 2005,

• Boučková, P., Havelková, B., Koldinská, K., Kühn, Z., Kühnová, E., Whleanová, M. Antidiskriminační zákon, Komentář, 1. vydání. Praha: C.H.Beck, 2010.

• Bojarski, L., Chopin, I., Cohen, B., Uyen, D., Farkas, L., Iordache, R. Awareness-raising seminairs in the area sof non-discrimination and equality targeted at civil society organisations: Training manual on in discrimination. Human European Consultancy (HEC) in partnership with Migration Policy Group (MPG), 2012.

• European Union Agency for Fundametal Rights, Council of Europe. Handbook on European non-discrimination law. 2010

• Interights, Non-Discrimination in International Law: A Handbook for Practitionaires. London: Interights, 2012.

• Iványi K., Muhi E. The national and international practice of situation, NEKI (Hungary), http://www.neki.hu/kiadvanyok/test/contest.htm

• Pratt S. Discrimination against persons with disabilities Testing guidance for practitioners, The Urban Institute Washington, DC, 2005,

• http://www.urban.org/UploadedPDF/900833_discrimination.pdf#search='Pratt%20Sara%20%E2%80%93%20Discrimination%20against%20persons%20with'

• Rorive I. – Situation tests in Europe: myths and realities, European Antidiscrimination Law Review, April 2006, Issue No. 3

• Slamming the door on justice: Testing Uncovers Housing Discrimination in Louisville, Kentucky, A report on housing discrimination testing conducted by the Fairmess Campaign, January 1999, http://www.fairness.org/discrimination/discrimination.htm

• Weichselbaumer D. Sexual orientation discrimination in hiring, • http://www.coba.usf.edu/departments/economics/faculty/desimone/teach/wendy_le.pdf#search

='Weichselbaumer%20Doris%20Sexual%20orientation%20discrimination%20in%20hiring' • U.S. Department of Housing and Urban Development, Office of Policy Development and

Research - Discrimination against persons with disabilities Testing guidance for practitioners • http://www.huduser.org/publications/pdf/DDS_Testing_Guidance.pdf • K přípustnosti soukromého audiozáznamu jako důkazu v občanskoprávním řízení. K

posouzení významu rasové diskriminace z hlediska rasové diskriminace z hlediska náhrady nemajetkové újmy v penězích. – Z judikatury, Bulletin Advokacie, 11-12, 2003

• Strupek David, Judikatura Evropského soudu pro lidská práva – kauza Havelka versus Česká republika, in Sborník příspěvků, Konference Sociální bydlení: Předcházení tvorby sociálně vyloučených lokalit, Kancelář veřejného ochránce práv, 2008

• Nalaz Ustavnog suda Češke Republike 28.1.2004, č.j. I. ÚS 669/02 • Rezolucija Ustavnog suda Češke Republike 16.11.2005, č.j. II.ÚS 522/05 • Presuda ESLJP u predmetu Wallová i Walla protiv Češke Republike 26.10.2006, žalba br.

23848/04 Presuda ESLJP u predmetu Havelka i ostali protiv Češke Republike 21.6.2007, žalba br. 23499/06

63

Poradna pro občanství / Občanská a lidská práva

Ječná 7/548

120 Praha 2

Česká republika

E-mail: [email protected]

Web: www.poradna-prava.cz

Documents

Kako udahnuti život antidiskriminacijskom pravu · 5 Direktiva je jedan od specifičnih akata sekundarnog prava EU. Direktiva obično određuje državama članicama određene principe,