KAPIJA

Stranica 1Frederik Pol, KAPIJA

19.06.2007 16:49:11http://87.250.111.226/fs/Html/Kapija.htm

Frederik Pol, KAPIJAPrevela Zorica Grdanički

1. Zovem se Robinet BrodhedU izvornom engleskom tekstu ime je napisano 'Robinette'. Sufiks ette,francuskog porekla, služi za izvoñenje deminutivnog oblika vlastitih imenica ženskog roda, i taj krajnji slog ureči nosilac je glavnog naglaska. (Prim. prev.), ali uprkos tome ja sam muškarac. Moj analitičar (kogazovem Sigfrid fon Šrink, mada se on tako ne zove; on nema imena, pošto je mehanička sprava)dobro se zabavlja svojim elektronskim mozgom na račun ovečinjenice: "Šta te se tiče ako neki ljudi misle da je to žensko ime, Bobe?" "Ništa me se ne tiče." "Pa onda zašto to stalno potežeš?" Nervira me kad on stalno poteže ono što ja stalno potežem. Gledam u tavanicu na kojoj suokačene mobilije i pinjate, a zatim bacam pogled kroz prozor. To,u stvari, nije prozor. To jehologram na kome se smenjuju slike koje predstavljaju talase što nadolaze u rt Kaena; Sigfridovprogram je prilično eklektičan. Posle nekog vremena kažem: "Šta ja mogu što su mi roditelji dalitakvo ime. Pokušao sam da ga pišem R-O-B-I-N-E-T, ali ga ondasvi pogrešno izgovaraju." "Mogao bi da ga promeniš u neko drugo ime, znaš." "Kad bih ga promenio", kažem ja i siguran sam da sam tu u pravu, "ti bi mi kazao daopsesivnočinim sve moguće da bih opravdao svoj unutrašnji rascep." "Ja bih ti rekao", kaže Sigfrid, pokušavajući da se na svoj nezgrapan način našali, "nemoj,molim te, da upotrebljavaš stručne psihoanalitičke izraze. Zamolio bih te da prosto kažeš štaosećaš." "Osećam", kažem ja hiljaditi put, "da sam srećan. Nemam problema. Zašto se ne bih osećaosrećan?" Često igramo ovakve igre rečima i to mi se ne sviña. Mislim da s njegovim programom neštonije u redu. On kaže: "To ti reci meni, Robi. Zašto se ne osećaš srećan?" Ništa ne odgovaram na to. On je uporan. "Čini mi se da te nešto muči." "Do vraga, Sigfride", kažem ja sa izvesnim gañenjem, "stalno to govoriš. Ništa me ne muči." On pokušava lepim. "Nema ničeg ružnog u tome da kažeš kako se osećaš." Ponovo gledam kroz prozor, ljut zato što osećam kako drhtim, a ne znam zašto. "Ti si očajangnjavator, Sigfride, znaš." On nešto na to kaže, ali ja ne slušam. Pitam se zašto gubim vreme dolazeći ovamo. Ako jeikad bilo čoveka koji ima sve razloge da bude srećan, onda sam to ja. Bogat sam. Prilično samzgodan. Nisam prestar. Uostalom, obezbedio sam sebi medicinski komplet, pa tako moguotprilike za narednih pedeset godina da budem star onoliko koliko želim. Živim u Njujorku podVelikom kupolom, gde ne možete da stanujete ako niste zaistadobrostojeći, a uz to niste inekakva slavna ličnost. Imam letnji apartman koji gleda na Tapansko jezero i branu Palisad.Devojke polude kad vide moja tri kolutaodozgo.Na Zemlji se uopšte ne sreće tako mnogovasionskih istraživača,čak ni u Njujorku. Svi se izbezume kad im pričam kako stvarno izgledatamo gore oko Orionove magline ili Malog Magelanovog oblaka. (Nisam bio ni na jednom ni nadrugom, razume se. O onom jednom zaista zanimljivom mestu nakome sam bio ne volim dapričam.) "Ili", kaže Sigfrid, pošto je sačekao odreñen broj mikrosekundi predviñenih za odgovor na onošto je poslednje pitao, "ako si zaista srećan, zašto dolaziš ovamo da tražiš pomoć?" Mrzim kad mi on postavlja ista ona pitanja koja sam sebipostavljam. Ne odgovaram ništa.Vrtim se sve dok ponovo ne nañem udobno mesto na dušeku od plastične pene, pošto znam daćeovo biti gadna, dugačka seansa. Kad bih znao zašto mi je potrebna pomoć, zašto bi mi bilapotrebna pomoć?



"Robe, danas baš nisi vrlo razgovoran", kaže Sigfrid kroz mali glasnogovornik ispred dušeka.On ponekad koristi jednu lutku koja izgleda kao živa i koja sedi u fotelji, lupka olovkom i smešise prepredeno s vremena na vreme. Ali ja sam mu rekao da mi to smeta. "Zašto mi naprosto nekažeš očemu razmišljaš?" "Ne razmišljam ni očemu odreñenom." "Pusti da ti misli slobodno lutaju. Reci što god ti padne na pamet, Bobe." "Prisećam se..." kažem i zastajem. "Prisećaš sečega, Robe?" "Kapije?" "To zvuči pre kao pitanje nego kao tvrdnja." "Možda je tako. Ja tu ne mogu ništa. Toga se sećam: Kapije." 481 IRRAY (O)=IRRAY (P) 13.320 ,C,Čini mi se da te nešto muči. 13.325 482 IZBACI ;66AA3 AKO ;5B 13.330 IDI NA **7Z3 13.335 IZBACI alfa 01R AKO alfa 7 13.340 IDI NA **7Z4 13.345 ,S, Drek, Sigfride, ti uvek 13.350 to govoriš. 13.355 IZBACI c99997AA! AKO c8 13.360 IDI NA **7Z4 AKO? IDI NA **7Z10 13.370 ,S, Ništa me ne 13.375 muči. 13.375 13.380 483 IRRAY.DREK.UVEK 13.385 .MUČI/NE. 13.390 484 ,C, Zašto mi ne kažeš šta 13.395 je to? 13.400 485 IRRAY(P)=IRAY (Q) UVEDI 13.405 STANJE TEŠENJA 13.410 ,C, Nema ničeg ružnog ako 13.415 kažeš šta 13.420 osećaš. 13.425 487 IRRAY (Q) IRRAY (R) IDI NA 13.430 **1 IDI NA **2 IDI NA 13.435 **3 13.440 489 ,S, Ti si težak gnjavator, 13.445 Sigfride, je l' 13.450 znaš? 13.455 IZBACI c! AKO! IDI NA 13.460 **7Z10 AKO **7Z101! IDI NA 13.465 **1 IDI NA **2 IDI NA **3 13.470 IRRAY. BOL. 13.475 Imam sve moguće razloge da se sećam Kapije. Tamo sam došao do para i do kolutova i ostalihstvari. Vraćam se u mislima na dan kada sam otišao sa Kapije. Bilo je to,čekaj da se setim,trideset prvog dana dvadeset druge orbite, što znači, brojeći unazad, sad je otprilike šesnaestgodina i nekoliko meseci od kako sam odande otišao. Samo polasata po izlasku iz bolnice, ijedva sam sačekao da podignem novac, uhvatim brod i odmaglim. Sigfrid učtivo kaže: "Molim te, reci glasno očemu razmišljaš, Robi."



"Razmišljam o Šikitei Bakinu", kažem. "Da, njega si pominjao. Sećam se. Pa šta je s njim?" Ja ne odgovaram. Stari Šiki Bakin, bez obe noge, imao jesobu odmah pored mene, ali ja neželim o tome da razgovaram sa Sigfridom. Izvijam se na svom okruglom dušeku, razmišljajući oŠikiju i pokušavajući da zaplačem. "Ti si uznemiren, Bobe." Ni na to ne odgovaram. Šiki je bio gotovo jedina osoba s kojom sam se pozdravio pre odlaskas Kapije.Čudno je to. Meñu nama je postojala velika razlika u društvenom položaju. Jasam biovasionski istraživač, a Šiki je bioñubretar. Plaćali su mu taman toliko da pokrije porez zaobezbeñenje životnih uslova pošto je obavljao uzgredne poslove, ačak i na Kapiji moraju imatinekoga koće da uklanja smeće. Ali pre ili posle onće biti previše star i previše bolestan da bi biood ma kakve koristi. Ondaće ga, ako bude imao sreće, izbaciti u kosmički prostor i onće umreti.Ako ne bude imao sreće, moždaće ga vratiti na neku planetu. Tamoće takoñe ubrzo umreti; aliće prvo morati da proživi nekoliko nedelja kao bespomoćni bogalj. Pa eto, bio mi je sused. Svako jutro ustajao bi i revnosno usisavao svaki kvadratni santimetarsvojećelije. A bila je prljava, jer je na Kapiji uvek bilo tako mnogootpadaka koji su lebdeliunaokolo, uprkos pokušajima da ih uklone. Kad bi sve potpunopočistio, čak i oko korenja malihgrmova koje je zasadio i podšišao, uzeo bi pregršt oblutaka,zatvarača za boce, komadića hartije -isto onoñubre koje tek što je usisao - i brižljivo ih poreñao na mesto koje je upravo počistio. Janikad nisam mogao da uočim razliku, ali Klara je govorila... Klara je govorila da onamože. "Bobe, očemu si upravo razmišljao?" Ja se savijam u fetusno klupko i nešto mrmljam. "Nisam razumeo šta si rekao, Robi." Ne govorim ništa. Pitam se šta se desilo sa Šikijem. Pretpostavljam da je umro. Najednom mije strašno žao što je Šiki umro, tako daleko od Nagoje, i ponovo bih želeo da mogu da plačem.Ali ne mogu. Preturam se i uvijam kao crv. Bacakam se po dušekuod pene dok kaiševi kojimasam privezan ne zaškripe. Ništa ne pomaže. Bol i stid ne izlaze iz mene. Prilično sam zadovoljansobom zato što toliko pokušavam da izlijem svoja osećanja, ali moram da priznam da mi to nepolazi za rukom i sumorni razgovor se nastavlja. Sigfrid kaže: "Bobe, treba ti mnogo vremena da odgovoriš. Da li ti sečini da nešto prikrivaš?" Bezazleno kažem: "Kakvo je to pitanje? Ako i prikrivam, kako to da znam?" Zastajem da bihbrižljivo ispitao mozak iznutra, tražeći po svimćoškovima katance koje bih mogao da otključamza Sigfrida. Ne vidim nijedan. Kažem odmereno: "Čini mi se da nije reč baš o tome. Neosećamda nešto zadržavam u sebi. To je više kao da ima mnogo stvari koje želim da kažem tako da nemogu da se odlučim za jednu odreñenu." "Uzmi bilo koju, Robe. Reci prvu stvar koja ti padne na pamet." Eto, meni sečini da je to glupo. Kako da znam koja je stvar prva, kad one sve ključajuzajedno tamo unutra? Otac? Majka? Silvija? Klara? Jadni Šiki, koji pokušava da održi ravnotežuleteći onako bez nogu, lepršajući unaokolo kao lasta kad u ambaru lovi insekte, dok skupljapaučinaste otpatke iz vazduha na Kapiji? Zaranjam u one predele psihe gde znam da boli, jer je bolelo i ranije. Kako sam se osećao kadmi je bilo sedam godina, a ja se šepurio gore-dole po stazi u Rok parku ispred drugih klinaca,usrdno želeći da skrenem nečiju pažnju? Kako je bilo kad smo izišli iz realnog prostora i shvatilida smo upali u klopku, dok se ona fantom-zvezda pomaljala ni iz čega ispod nas kao smešakčeširske mačke? O, pamtim ja stotinu takvih stvari, i sve one pozleñuju, to jest, mogu da pozlede.One su patnja. One su jasno obeležene natpisom BOLNO u indeksu moga pamćenja. Znam gdeda ih nañem i znam kako izgleda kad ih vratim u svest. Ali one ne bole osim ako ih vraćam u svest. "Jačekam, Bobe", kaže Sigfrid. "Ja razmišljam", kažem ja. Dok tu ležim, pada mi na pamet daću zakasniti načas gitare. Tome na nešto podseća i ja posmatram prste na levoj ruci da bih ustanovio da li su minokti suviše



porasli, poželevši da žuljevi budu deblji i tvrñi. Nisam naučio sasvim dobro da sviram na gitari,ali ljudi uglavnom nisu toliko kritični, a meni to pruža zadovoljstvo. Samo mora stalno da sevežba i memoriše.Čekaj da vidimo još jedanput, razmišljam, kako se prelazi iz D-dur trozvuka uC-dur septakord? "Bobe", kaže Sigfrid, "ovo nije bila vrlo plodna seansa. Preostalo je samo još oko deset ilipetnaest minuta. Zašto prosto ne kažeš prvo što ti padne na um... sad." Odbijam ono prvo i saopštavam ono drugo. "Prva stvar koja mi pada na pamet jeste kako jebilo kad je moja majka plakala pošto je otac poginuo." "Mislim da to u stvari nije bilo prvo, Bobe. Dozvoli da pokušam da pogodim. Da li je prvobilo nešto u vezi s Klarom?" Grudi mi se nadimaju od uzbuñenja. Zastaje mi dah. Sasvim iznenada Klara se pomalja predamnom, od pre šesnaest godina, a ničasa starija... Kažem: "U stvari, Sigfride,čini mi se da želimda govorim baš o svojoj majci." Dozvoljavam sebi da se učtivo prigušeno nasmejem. Sigfrid nikad ne uzdiše kad mora da se povinuje, ali umena takav način daćuti kao da uzdiše. "Vidiš", nastavljam, pažljivo iznoseći sve važne momente, "ona je želela da se ponovo uda kadje moj otac umro. Ne odmah. Neću da kažem da se radovala što je umro ili tako nešto. Ne, onaga je volela, sigurno. Pa ipak, sad shvatam, bila je zdrava mlada žena, ovaj, prilično mlada. Davidimo, mislim da je imala oko trideset tri godine. I da nije bilo mene, siguran sam da bi sepreudala. Imam kompleks krivice zbog toga. Ja sam je sprečio da to učini. Otišao sam i kazaosam joj: 'Mama, nije ti potreban drugi muškarac. Jaću biti muškarac u kući. Brinuću se o tebi.'Samo što ja to, naravno, nisam mogao. Bilo mi je otprilike samo pet godina." "Mislim da ti je bilo devet godina, Robi." "Zar?Čekaj da vidim. Pazi, molim te, Sigfride,čini mi se da si u pravu..." I onda pokušavamda progutam veliku pljuvačku koja mi se nekako trenutno stvorila u grlu. Zaklanjam ustarukom iiskašljavam se. "Hajde, reci, Robe!" kaže Sigfrid, navaljujući. "Šta si hteo da kažeš?" "Proklet bio, dabogda, Sigfride!" "Samo napred, Robe. Kaži." "Šta da kažem? Bože, Sigfride! Iskočiću iz kože! Sve ovo baljezganje ne prija ni tebi ni meni!" "Reci šta te tišti, Bobe, molim te." "Začepi ta tvoja odvratna limena usta!" Sav onaj brižljivo prikrivani bol kulja iz mene, a ja nemogu da ga podnesem, ne znam kako da ga savladam. "Predlažem, Bobe, da pokušaš da..." Silovito pokušavam da se otrgnem iz kaiševa, lupajući nogama tako da su komadi pene stalida ispadaju iz dušeka, i urlam: "Slušaj ti, zaveži! Neću da slušam. Ne mogu s tim da se nosim, zarne razumeš kad ti kažem? Ne mogu! Ne mogu da se nosim, ne mogu!" Sigfrid strpljivočeka da prestanem da plačem, što mi se prilično naglo dogaña. A onda, prenego što on stiže ma šta da progovori, ja kažem iscrpeno: "Doñavola, Sigfride, sve ovo nasnikuda ne vodi. Mislim da bi trebalo da prestanemo. Mora bitida ima drugih ljudi kojima su tvojeusluge potebnije nego meni." "Što se toga tiče, Robe", kaže on, "ja umem sasvim dobro da rasporedim svoje vreme." Brišem suze papirnim maramicama koje je on stavio pored dušeka i ne odgovaram ništa. "Ima još puno drugih mogućnosti, u stvari", nastavlja on. "Ali ti moraš da prosudiš da li danastavimo sa ovim seansama ili ne." "Imaš li nešto za piće u sobi za oporavak?" pitam ga. "Ne u onom smislu u kome ti misliš, to ne. Ima, kakočujem, jedan vrlo prijatan bar naposlednjem spratu." "Onda", kažem ja, "ne znam šta tražim ovde." I petnaest minuta kasnije, pošto smo ugovorili seansuza narednu nedelju, upravo pijem šoljučaja u Sigfridovoj sobi za oporavak. Osluškujem da li je sledeći pacijent već počeo da vrišti, alinečujem ništa.



Onda se umivam, doterujem maramu oko vrata i gladim mali čuperak koji mi štrči iz kose.Odlazim u bar na jednu s nogu. Glavni konobar, koji je ljudskobiće, poznaje me i daje mi mestookrenuto jugu sa pogledom na obod Donjeg zaliva u kupoli. Daje mi znak očima ka jednojvisokoj devojci bronzane kože i zelenih očiju koja sedi sama, ali ja odmahujem glavom. Ispijamjedno piće, sa divljenjem gledam u noge devojke sa bronzanom kožom i, razmišljajući uglavnomkudaću na večeru, odlazim na zakazaničas gitare. 2. Celog života želeo sam da budem vasionski istraživač, otkad znam za sebe. Nisam mogaoimati više od šest godina kad su me otac i majka poveli na vašaru Šajenu. Kuvane viršle i kokiceod soje, šareni baloni napunjeni vodonikom, cirkus sa psimai konjima, točkovi sreće, razne igre,jahanje. A bio je tamo i jedan šator, koji se nije provideo, platiš dolar da uñeš, a unutra je nekoizložio predmete uvezene iz Hičijevih tunela sa Venere. Molitvene lepeze i plameni biseri,ogledala od pravog Hiči-metala, koje ste mogli kupiti po dvadeset pet dolara komad. Tata jerekao da nisu pravi, ali meni su izgledali pravi. Doduše, mi nismo mogli da platimo dvadeset petdolara komad. Uostalom, sve u svemu, meni i nije bilo potrebno ogledalo. Pegavo lice, izbačenizubi, kosa koju sam glatko začešljavao i vezivao. Upravo je bila otkrivena Kapija.Čuo sam kakootac o tome priča u aviobusu dok smo se vraćali te večeri kući, kad su oni, pretpostavljam, mislilida spavam, ali ton prepunčežnje u njegovom glasu nije mi dao da zaspim. Da nije bilo mame i mene možda bi on našao načina da ode. Ali nikada mu se nije ukazalaprilika. Godinu dana kasnije bio je mrtav. Od njega mi je u nasleñe ostao samo njegov posao. I točim dovoljno odrastem da mogu da ga prihvatim. Ne znam da li ste ikada radili u nekom rudniku hrane, aliste o njemu verovatnočuli. Nijetamo baš mnogo veselo. Počeo sam sa pola radnog vremena i pola plate, u dvanaestoj godini. Došesnaeste dostigao sam u poslu oca: miner - dobra plata, težak posao. Ali štačovek može da uradi s tom platom? Nije dovoljna za medicinski komplet. Nijedovoljnačak ni da se izvučeš iz rudnika, već samo koliko da budeš nekakav lokalni heroj. Radiššest sati, slobodan si deset sati. Odspavaš osam sati pa ponovo na posao, a odeća ti stalno zaudarana škriljac. Ne smeš da pušiš sem u hermetički zatvorenim prostorijama. Isparenje od ulja svudase širi. Devojke vonjaju isto kao ti i imaju istu zaglañenu kosu i poderanu odeću. Kuća Hičija Direktno iz zagubljenih tunela na Veneri! Retki religijski predmeti Neprocenjivo drago kamenje kojim se nekad kitila tajanstvena rasa Zapanjujuća naučna otkrića SVAKI PRIMERAK ZAJEMČENO AUTENTIČAN! Poseban popust za Naučne grupe i studente OVI FANTASTIĆNI PREDMETI STARIJI SU OD LJUDSKE RASE! Sada prvi put po popularnim cenama Odrasli: 2,50 U.S. dolara Deca: 1,00 U.S. dolar Vlasnik: dr Delbert Gin (doktor filozofije i teologije) Svi smo se bavili istim stvarima, radili u rudniku, jurili tuñe devojke i igrali na lutriji. I mnogosmo pili, jevtinu, jaku rakiju koja je spravljana na desetakmilja od nas. Ponekad je bila sanatpisom 'Skoč' a ponekad 'votka' ili 'burbon', ali sve su dolazile iz istogprekapnika napunjenogbitumenom. Ja se uopšte nisam razlikovao od ostalih... osimšto sam, jedanput, dobio na lutriji. I



to je bila moja karta za gore. Pre nego što se to dogodilo samo sam opstojavao. Majka mi je takoñe bila rudar, pošto je otac nastradao u požaru u jami, ona me jeodgajila, uzpomoć dečjeg obdaništa koje je pripadalo kompaniji. Dobro smo se slagali dok nije došlo domoje psihotične epizode. Bilo mi je tada dvadeset šest godina. Imao sam nekih problema sadevojkom, i posle toga izvesno vreme prosto nisam mogao da ustanem ujutru iz kreveta. Tako sume strpali. Bio sam izvan opticaja gotovo godinu dana, a kad su me otpustili iz "šrinkarnice"Autor je ovde upotrebio svoju kovanicu 'shrink tank'. Na engleskom jeziku 'shrink' znači '(z)grčiti'. Izraz'šrinkarnica' ovde je izveden od imena Sigfrid fon Šrink, kojim glavni junak naziva svog elektronskoganalitičara. (Prim. prev.) majka je već bila umrla. Nema izvlačenja: to je bila moja krivica. Ne mislim da kažem da sam ja to planirao, hoću dakažem da bi ona poživela da nije imala briga zbog mene. Nije bilo dosta novaca da se platetroškovi lečenja za nas oboje. Meni je bila potrebna psihoterapija. Njojsu bila potrebna novapluća. Nije ih dobila, i zato je umrla. Bilo mi je mrsko da živim i dalje u istom stanu posle njene smrti, ali mogao sam da biram ilito ili da preñem u stan za samce. Nije mi se sviñalo da živim u takvoj neposrednoj blizini velikogbroja muškaraca. Razume se mogao sam da se oženim. Nisam se oženio - Silvija, zbog koje sam iimao onaj problem, odavno je već bila otišla - ali ne zato što sam imao bilo šta protiv sameženidbe. Možda ste pomislili da jesam, imajući u vidu da sam bio na psihijatrijskom lečenju, atakoñe imajući u vidu da sam živeo s majkom sve dok je bila živa. Ali to nije istina. Ja samveoma voleo devojke. Bio bih vrlo srećan da sam mogao nekom od njih da se oženim i da gajimdete. Ali ne u rudnicima. Nisam želeo da za sobom ostavim sina onako kako je moj otac ostavio mene. Minerski posao jeñavolski težak. Sada se upotrebljavaju plinski plamenici sasvitkom ogHiči-metala i škriljac se jednostavno učtivo cepa nadvoje, kao kad se vosak seče na kocke. Ali uono vreme mi smo pravili bušotine i postavljali eksploziv. Ujamu se silazilo na brzimplatformama na početku smene. Zid okna bio je prekriven muljem i zaudarao na desetaksantimetara od vašeg ramena, a kretao se brzinom od šezdesetkilometara načas u odnosu na vas;imao sam prilike da vidim rudare sa nekolikočašica u grlu kako posrću i pružaju ruku da senaslone, a izvlače patrljak. Onda pokuljate u gomili iz te kante pa se klizate iposrćete podaskama postavljenim preko mulja kilometar ili više dok ne doñete do radne površine. Bušite usvom oknu. Postavljate svoj deo eksploziva. Onda se povlačite u jedan slepi hodnik dok se obaviminiranje, u nadi da ste dobro proračunali i dačitava ta smrdljiva, zejtinjava masa neće da sesruči na vas. (Ako ste živi zakopani, možete preživeti do sedam dana u rastresitom škriljcu. Nekijesu. Ukoliko ih ne spasu u roku od tri dana, obično više nisu nizašta). A onda, ako je sve išlokako treba, gledate da izbegnete sudar sa vagonetima koji vam se prikradaju na šinama dok idetedo sledeće radne površine. Zaštitne maske, kažu, odstranjuju veći deo ugljovodonika i kamene prašine. Ne odstranjujusmrad. Nisam siguran ni da odstranjuju sve ugljovodonike. Moja majka nije jedini rudar za kogaznam da su mu bila potrebna nova pluća - niti isto tako jedini rudar koji nije imao novaca da ihplati. A onda, kad se završi šihta, kuda može da se ode? Odlazite u bar. Odlazite u spavaonicu s nekom devojkom. Odlazite u rekreacionu salu daigrate karte. Gledate televiziju. Ne izlazi se mnogo napolje. Nema razloga. Ima dva-tri parkića brižljivo negovana, sanasadima koji se stalno obnavljaju; u Rok parku imačak i živica i travnjak. Kladim se da nikadniste videli travnjak koji mora da se pere, riba (deterdžentom!) i suši svake nedelje, jer bi inačepropao. Stoga parkove uglavnom prepuštamo deci. Osim parkova, postoji samo površina Vajominga, a dokle pogled dopire ona liči na površinuMeseca. Nigde ničeg zelenog. Ničeg živog. Nema ptica, nema veverica, nema kućnih životinja.



Nekoliko muljavih, šljapkavih potoka koji su iz nekog razloga uvek oker-crvene boje zbog nafte.Kažu da još imamo sreće jer se u našem delu Vajominga vrši podzemna eksploatacija.UKoloradu, gde se koristi površinski kop, stvari stoje još gore. Uvek sam mislio da je teško u to poverovati, i još uvek tako mislim, ali nisam išao da vidim. I na stranu sve ostalo, svuda su mirisi i šumovi i prizori koji podsećaju na rad u rudniku.Zalasci sunca, narandžasto-smeñi zbog izmaglice. Večiti zadah. Ceo dan i celu noć čuje setutnjava peći za ekstrakciju, u kojima se zagreva i drobi laporac kako bi se dobio kerogen, itandrkanje transportera, koji odvlače iskorišćeni škriljac da ga istovare na neku gomilu. Znate,kamen morate zagrevati da biste vadili naftu. Kad ga zagrevate on ispuca kao kokica. Ondanemate gde da ga stavite. Ne možete ga ponovo vratiti u okno izkoga je izvañen, ima ga suviše.Ako otkopate jedno brdo uljnog škriljca i iz njega izvadite naftu, masa ispucanog škriljca kojapreostane dovoljna je za dva brda. I to zapravo i radite. Podižete nova brda. A toplota koja se odvodi iz ekstraktora zagreva zgradeza veštačko uzgajanje kultura, a naftase taloži kao mulj dok kaplje unutra, a onda se skuplja kašikama i suši i presuje... i mi to jedemo,odnosno izvesnu količinu toga, za doručak sledećeg jutra. Čudno. U stara vremena nafta je sama izbijala iz zemlje! A ljudi su se dosetili tek toliko da jestavljaju u svoje automobile da tamo izgori. Svi TV programi imaju reklamne delove namenjene podizanju morala, u kojima nam poručujukako je naš rad važan, kakočitav svet zavisi od nas u ishrani. To je sasvim tačno. Ne morajustalno da nas podsećaju. Kad ne bismo radili ono što radimo, u Teksasu bi vladala glad, a meñubebama u Oregonu kvašiorkor. Svi to znamo. Mi obezbeñujemo pettriliona kalorija dnevno zasvetsku ishranu, polovinu potrebne količine belančevina za otprilike jednu petinu stanovništva naZemlji. Sve to dobija se iz gljivica i bakterija koje gajimo uz pomoć škriljčanog ulja uVajomingu, kao i u delovima država Juta i Kolorado. Svetu je potrebna ta hrana, ali do sada nasje to stajalo gotovo ceo Vajoming pola Apalačije, velikog dela peščane oblasti Atabaska... a štaćemo da radimo sa svim tim ljudima kad se iz poslednje kapi ugljovodonika dobiju gljivice? To nije moj problem, ali ja ipak o njemu razmišljam. To je prestao da bude moj problem kad sam dobio na lutriji, drugog dana Božića, one godinekad sam napunio dvadeset šest godina. Zgoditak je iznosio dve stotine pedeset hiljada dolara. Dovoljno da proživim kao kralj godinudana. Dovoljno da se oženim i izdržavam porodicu, pod uslovom da oboje radimo i nerazbacujemo se. Odnosno, dovoljno za kartu do Kapije u jednom pravcu. Odneo sam loz u putničku agenciju i prijavio se za put. Obradovali su se kad sam došao; nisubaš bili mnogo zauzeti, naročito ne tom vrstom posla. Preostalo mi je bilo oko deset hiljadadolara u sitnom novcu. Nisam brojao. Za sve parečastio sam pićem celu svoju smenu.Računajući da u mojoj smeni ima pedesetoro ljudi, plus svi prijatelji iuzgredni gosti koji su samiprišli, dovoljno je bilo za dvadesetčetiri časa. Posle toga sam se oteturao natrag u putničku agenciju kroz vajominšku vejavicu. Pet mesecikasnije približavao sam se tom asteroidu, razrogačeno gledajući kroz bočne prozore u brazilskipatrolni brod koji nas je pozivao da se javimo, na putu da najzad postanem svemirski istraživač. 3. Sigfrid nikada ne završava pretresanje jedne teme. Onnikada ne kaže: "E sad, Bobe, mislimda smo dovoljno o ovome govorili." Ali ponekad pošto bih odležao vrlo dugo tamo na dušeku, nesarañujući dovoljno, praveći viceve ili pevušeći kroz nos, posle nekog vremena on bi rekao: "Mislim da bismo mogli da se vratimo na nešto drugo, Bobe. Rekao si nešto pre izvesnogvremena što bismo sada mogli da nastavimo. Možeš li toga da sesetiš, kad si poslednji put..." "Kad sam poslednji put razgovarao s Klarom, je li?" "Da, Bobe." "Sigfride, ja uvek znam štaćeš da kažeš."



"Ne mari što znaš, Bobe. Pa šta je onda bilo? Hoćeš li da govoriš o tome kako si se tadaosećao?" "Zašto da ne."Čistim nokat desnog srednjeg prsta, provlačeći ga izmeñu dva donja prednjazuba. Zatim ga zagledam i kažem. "Shvatam da je to bio značajan momenat. Možda je to bionajgori trenutak u mom životu, otprilike.Čak gori nego kad me je Silvija zafrknula, ili kad samdoznao da mi je majka umrla." "Da li to znači da bi radije govorio o jednoj od tih stvari, Robe?" "Uopšte ne. Ti kažeš da govorim o Klari i govorićemo o Klari." Smeštam se na dušek od pene i razmišljam neko vreme. Veoma me je zanimalatranscendentalna meditacija i katkad bih postavio sebi neki problem i počinjao stalno daponavljam odreñenu mantru, a svršavalo se time što bi se moj problem razrešio: prodaj akcijeribarske farme u Baji i kupi vodovodne instalacije na robnojberzi. To je bila jedna i ta se stvarnoisplatila. Ili: povedi Rejčel u Meridu na skijanje na vodi u Zalivu Kampeč. To ju je dovelo u mojkrevet prvi put, pošto sam sve drugo isprobao. A onda Sigfrid kaže: "Ne odgovaraš, Robe." "Razmišljam o onome što si kazao." "Molim te nemoj o tome da razmišljaš, Robe. Prosto pričaj. Reci mi kakva su ti osećanjaprema Klari sada, ovogčasa." Pokušavam da se pošteno prisetim. Sigfrid mi neće dozvoliti da se za to prepustimtranscendentalnoj meditaciji i zato posežem za svojim potisnutim osećanjima. "Pa, ne baš snažna", kažem. Nisu snažna na svesnom nivou, u svakom slučaju. "Da li se sećaš kakva su bila u ono vreme, Bobe?" "Naravno da se sećam." "Pokušaj da osećaš ono što si tada osećao, Bobe." "U redu." Poslušno rekonstruišem situaciju u svesti. Evo me kako razgovaram sa Klarom preko radio-veze. Dejn nešto viče u lenderu. Svi smo izbezumljeni od straha. Dole pod nama raspršuje seplavičasta izmaglica i ja prvi put vidim nejasne obrise fantom-zvezde. Brod "trojka" - ne, bila jeto "petica"... U svakom slučaju, zaudara na znoj i povraćanje. Sve me boli. Tačno se sećam toga, mada bih lagao kad bih rekao da dopuštam sebi da to osećam. Kažem namerno, napola prigušujući smeh: "Sigfride, tamo je tako žestok osećaj bola, krivice ipatnje koji naprosto ne mogu da podnesem." Ponekad pokušam tako s njim, saopštavajući mubolnu istinu tonom koji biste upotrebili da od konobara na koktelu zatražite da vam donese jošjedan rum-punč. Tako postupam kad hoću da izbegnem njegov napad. Znam da to ne pali. Sigfridima veliki broj žica od Hiči-metala u sebi. On je mnogo bolji nego što su bili kompjuteriuInstitutu, kad sam imao onu epizodu. On neprestano kontroliše sve moje fizičke parametre:provodljivost kože i puls, aktivnost beta-talasa i tako dalje. On registruje podatke koje prima odkaiševa kojima sam privezan za dušek i koji pokazuju koliko se žestoko bacakam. On meri jačinumoga glasa i očitava alikvotne tonove zabeležene na spektrogramu. A takoñe razume šta značereči. Sigfrid je veoma bistar, uzimajući u obzir koliko je glup. Vrlo je teško, ponekad, prevariti ga. Kraj seanse dočekujem potpuno iznemogao, sa osećanjemda bih, da sam ostao još samo jedan minut pored njega, ponovo počeo da zapadam pravo u onupatnju i da bi me ona uništila. Ili bi me izlečila. Možda je to jedno isto. 322 ,S, Ne znam zašto ipak i dalje 17.095 dolazim k tebi, 17.100 Sigfride. 17.105 323 IRRAY. ZAŠTO. 17.110 324 ,C, Podsećam te, Robi, 17.115 da si već potrošio 17.120



tri želuca i,čekaj da 17.125 vidim, skoro pet metara 17.130 creva. 17.135 325 ,C,Čirevi, rak. 17.140 326 ,C, Nešto te,čini se, 17.145 razjeda, 17.150 Bobe. 17.155 4. Evo, dakle, Kapije. Postaje sve veća i veća kroz prozore broda koji doleće sa Zemlje: Asteroid. Ili možda jezgro komete. Oko deset kilometara, po najvećoj uzdužnoj osi.Kruškastog oblika. Spolja izgleda kao kvrgava ugljenisanagrudva plavičastog sjaja. Iznutra, to jekapija svemira. Šeri Lofat se naslonila na moje rame, dok su se ostali iznaše grupe budućih svemirskihistraživača sjatili iza nas, gledajući zabezeknuto. "Isuse, Bobe. Pogledaj patrolne brodove!" "Ako nañu da nešto nije u redu", reče neko iza nas, "oteraće nas iz kosmosa." "Neće naći ništa 'što nije u redu'", reče Šeri, ali svoju opasku završi znakom pitanja. Ovipatrolni brodovi izgledali su zlurado dok su ljubomorno kružili oko asteroida, budno motreći daniko od pridošlica ne pkrade tajne koje vrede više nego što biiko ikada mogao da plati. Obisnusmo se o remenje na bočnim prozorima kako bismo u njih zavirili. Ludost, eto šta je tobilo. Mogli smo da poginemo. Nije u stvari izgledalo mnogo verovatno daće nam zapodešavanje putanje prema Kapiji, odnosno brazilskom patrolnom brodu, biti potrebna velikapromena brzine, ali dovoljna bi bila samo jedna nagla korekcija kursa pa da se razmrskamo. Auvek je postojala i druga mogućnost, da se naš brod okrene oko dvadeset pet stepeni i da senañemo pogleda uperenih pravo u Sunce, tu u blizini. To bi značilo slepilo zauvek, sa tako maleudaljenosti. Ali mi smo želeli da posmatramo. Brazilski patrolni brod nije se trudio da se sasvim približi. Videli smo kako signaliziraju i znalismo da proveravaju naše deklaracije pomoću lasera. To je bilo normalno. Rekao sam da patrolnibrodovi motre na lopove, ali u stvari trebalo je više da motrejedni na druge nego da se brinu obilo kom drugom. Uključujući i nas. Rusi su bili podozrivi prema Kinezima, Kinezi su bilipodozrivi prema Rusima, Brazilci su bili podozrivi prema onima sa Venere. Svi su bili podozriviprema Amerikancima. Znači da sučetiri ostala patrolna broda sigurno motrila na Brazilce pažljivije nego na nas. Alisvi smo znali da ukoliko se naši kodirani navicerti ne poklapaju sa kodiranim snimcima predatimpojedinačno njihovim konzulatima pri odlasku sa Zemlje, sledeći korak ne bi bio rasprava. Bio bitorpedo. Čudno je to. Mogao sam da zamislim taj torpedo. Mogao sam da zamislim iskusnoghladnokrvnog vojnika kako nišani i izbacuje torpedo. I kakose naš brod rasprskava u buktinjunarandžaste boje, a mi se pretvaramo u atome rasute po svemirskom prostoru... Samo torpiljeracna tom brodu, gotovo sam sasvim siguran, bio je u to vreme podoficir po imenu Frensi Ereira.Kasnije smo nas dvojica postali dosta dobri prijatelji. On zaista nije ličio na nekog hladnokrvnogubicu. Plakao sam u njegovom naručju ceo dan po povratku s onog poslednjeg putovanja, ubolničkoj sobi, kad je trebalo da me pregleda i utvrdi da li nešto ne švercujem. A Frensi je plakaozajedno sa mnom. Patrolni brod se izmakao i meñu nama nastade lagano komešanje, zatim se ponovo dočepasmoprozora kad naš brod poče da se spušta prema Kapiji. "Izgleda kao neko ko ima velike boginje", reče neko iz grupe. Stvarno je tako izgledala; neki rošavi ožiljci širom su zjapili. To su bili dokovi za svemirskebrodove koji su bili u misiji. Neki od njih ostaće zauvek otvoreni, jer se brodovi neće vratiti. Alivećina otvora bila je pokrivena ispupčenjima nalik na šešire pečuraka. Ti šeširi bili su zapravo brodovi zbog kojih je Kapija ipostojala.



Brodove nije bilo lako videti. A ni samu Kapiju. Pre svega, imala je nizak albedo, a nije bilani vrlo velika; kao što sam rekao, oko deset kilometara po dužnoj osi, upola manje po polutarurotacije. Ali mogla bi se detektovati. Pošto ih je onaj prvi pacov iz tunela doveo do nje, astronomisu počeli da se pitaju zašto nije bila uočena sto godina ranije. Sada kad znaju u kom pravcu trebada gledaju, uspevaju da je nañu. Ponekad postane tako sjajna kao zvezde iz sedamnaeste klasegledane sa Zemlje. Onda je lako. Pomislili biste da su je mogli ucrtati pri rutinskoj izradi mapa. Problem je u tome što nije bilo tako mnogo rutinskih mapa rañenih za ovaj sektor neba, aizgleda da Kapija nije bila tamo gde su osmatrali kad su vršili osmatranja. Stelarni astronomi uglavnom su vršili osmatranja u predelu daleko od Sunca. Solarniastronomi su se uglavnom zadržavali u ravni ekliptike - a Kapija ima kružnu putanju pod pravimuglom. Zbog toga je promakla. Piezofon je zakakotao: "Pristajanje kroz pet minuta.Vratite se u svoja sedišta. Pričvrstitekaiševe." Gotovo smo bili stigli. Šeri Lofat se ispruži i uhvati me za ruku ispod kaiševa.Ja odgovorih stiskom. Nas dvojenikada nismo bili zajedno u krevetu, nikada se nismo sreli dok se ona nije stvorila u fotelji poredmoje na svemirskom brodu, a ipak je ovo drhtanje bilo takoreći seksualne prirode. Kao daćemose sjajno provesti, da bolje ne može; ali to nije bilo zbog seksa, nego zbog Kapije. Kad su ljudi počeli dačeprkaju po Venerinoj površini, naišli su na tragove nastambi Hičija. Nisu naišli ni na jednog Hičija. Bez obzira ko su bili, bez obzira kada su bili na Veneri, više ihnije bilo. Nijedan jedini leš nije ostao u nekoj humci koji bismo otkopali i secirali. Sve što jepronañeno to su bili tuneli, pećine, ono malo neupotrebljivih artefakta,čuda tehnike - što suzbunjivali ljudska bića koja su pokušavala da ih rekonstruišu. A onda je neko pronašao mapu Sunčevog sistema koju su izradili Hičiji. Na njoj se videoJupiter sa svojim mesecima, Mars, ostale planete, kao i sistem Zemlja-Mesec. I Venera, koja jebila obeležena crnim na sjajnoj plavoj površini mape načinjene od Hiči-metala. I Merkur, i jošnešto - jedino što je osim Venere bilo obeleženo crnom bojom:telo koje se kretalo kružnomputanjom što je zalazila u perihel Merkura, a nije ulazila u Venerinu putanju, sa nagibom oddevedeset stepeni u odnosu na ravan ekliptike, tako da se nikada nije sasvim približavalo nijednoj ni drugoj od ovih planeta. Nebesko telo koje zemaljski astronomi nisu nikadaidentifikovali. Pretpostavka: asteroid, ili kometa - razlika je čisto semantička - koja je za Hičije iznekog razloga bila veoma važna. Verovatno bi pre ili posle nekakva teleskopska sonda krenula put nje, ali za tim nije postojalapotreba. A onda je slavni Silvester Meklen - koji do tada nijebio slavan ni počemu, prosto jedanod pacova iz tunela na Veneri - pronašao jedan svemirski brodHičija, doleteo do Kapije i tuumro. Ali uspeo je da obavesti ljude gde se nalazi tako što je mudro odlučio da raznese svoj brod.To je svemirsku sondu NASE odvratilo od sunčeve hromosfere ičovek je dospeo do Kapije iotvorio je. Unutra su bile zvezde. Unutra je, da budem manje poetičan, a više bukvalan, bilo gotovo hiljadu omanjih letelica,koje su podsećale na debele pečurke. Bilo ih je u nekoliko oblika i veličina. Najmanje su imaleokrugao vrh, nalik na pečurke koje se sada gaje u tunelima u Vajomingu pošto su iskopali savuljani škriljac, a koje kupujete u supermarketu. Veće su bile gotovo šiljate, nalik na smrčak. Ušeširima su se nalazile prostorije za boravak posade i sistem propulzije za koji niko nije znao kakofunkcioniše. Drške pečuraka bile su raketni brodovi na hemijski pogon, nalik otprilike nanekadašnje mesečeve module iz prvih programa kosmičkih letova. (Kopija koja sadrži P. & O. sa predavanja profesora Hegrameta.) P. Kako su izgledali Hičiji? Profesor Hegramet: Niko ne zna. Nikada nismo našli ništa što bi bilo nalik na fotografiju, ilicrtež, izuzev dve ili tri mape. Odnosno nijednu knjigu.



P. Zar oni nisu imali neki sistem začuvanje znanja, kao, na primer, pismo? Profesor Hegramet: Pa, sigurno je da su morali imati. Ali kakav, to ja ne znam. Kolikonaslućujem... ali, to je samo nagañanje. P. Šta kažete? Profesor Hegramet: Pa eto, razmislite o našim sopstvenim metodimačuvanja znanja i kako bioni bili primljeni u pretehnološkim epohama. Da smo, recimo, Euklidu dali knjigu, on bi mogaoda shvatičemu ona služi, mada ne bi mogao da razume šta u njoj piše. Ali šta da smo mu dalikasetu sa magnetofonskom trakom? On ne bi znao šta s njom da radi. Ja nagañam, ne, ja samubeñen, da mi raspolažemo nekim "knjigama" Hičija, samo ih kao takve ne prepoznajemo. Šipkanačinjena od Hiči-metala. Možda, ona spirala u obliku znaka pitanja koja se nalazi u brodovimačiju funkciju mi uopšte ne znamo. Ovo očemu govorim nije nova ideja. Kod svih ovih stvariispitivani su magnetni kodovi, mikrožlebovi, hemijski obrasci - ništa nije otkriveno. Meñutim, mimožda nemamo instrument koji nam je potreban da otkrijemo teporuke. P. Ima nešto u vezi s tim Hičijima što ja naprosto ne razumem. Zašto su oni napustili sve tetunele i ostala mesta? Kuda su otišli? Profesor Hegramet: Gospoñice, ja sam vam tu sasvim nemoćan. Niko nikada nije uspeo da utvrdičime se ovi "šeširi" pokreću ili kako se njima upravlja. To je bila jedna od stvari zbog koje smo svi bili nervozni: činjenica daćemo morati daokušamo sreću sa nečim što nikome nije jasno šta je. U bukvalnom smislu nemate kontrolu kadjednom uzletite u brodu Hičija. Kurs leta je programiran u njihovom komandnom sistemu nanačin koji niko nije uspeo da odgonetne; mogli ste da odaberete jedan kurs, ali kad ga jednomodaberete nema menjanja - a ne znate kudaće vas odvesti kurs koji ste odabrali, isto onako kaošto ne znate šta ima u praskavom paketiću dok ga ne otvorite. Ali oni su funkcionisali. Još uvek su funkcionisali posle, kako kažu, možda pola milionagodina. Prvi momak koji je imao hrabrosti da uñe u jedan brod i da ga pokrene uspeo je. Brod sepodigao iz kratera na površini asteroida. Zadimio se, blesnuo, i odleteo. A tri meseca kasnije, vratio se noseći izgladnelog unezverenog astronauta, ozarenogtrijumfom. Dospeo je bio do jedne druge zvezde! Ušao je u kružnu putanju oko neke velike siveplanete opkoljene uskovitlanim žutim oblacima, uspeo da prebaci kontrolnu palicu - i dospeonazad u istu onu rupu od boginja, uz pomoć programiranih komandi. Onda su poslali drugi brod, ovoga puta jedan od onih velikih, šiljatih, u obliku smrčka, sačetvoročlanom posadom i velikom količinom namirnica i instrumenata. Proveli su na putu samooko pedeset dana. Za to vreme nisu baš dospeli do nekog drugogsunčevog sistema; upotrebili su,u stvari, kapsulu za pristajanje i sišli na površinu jedne planete. Na njoj nije bilo tragova života...ali života je tu nekada bilo. Našli su ostatke. Ne brojne. Nekoliko polomljenih starudija u jednom zakutku ispod vrhaplanine koja je izbegla opštu katastrofu što je zadesila planetu. U radioaktivnoj prašini pronašlisu jednu ciglu, jedan keramički zavrtanj, jedan upola istopljeni predmet koji je ličio na neštopoput flaute načinjene od hroma. A onda je počela potera za zvezdama... i mi smo joj se pridružili. 5. Sigfrid je prilično bistra mehanička sprava, ali ponekad ne mogu da razumem šta mu je.Stalno traži da mu pričam o svojim snovima. A onda ja doñem sav ozaren zbog nekog sna za kojiznam sigurno daće mu se jako dopasti, nešto kao "velika crvena jabuka za učiteljicu", punasimbola penisa i fetišizma i gnjavaže oko osećanja krivice, a on me razočara. Krene nekimbezveznim putem koji s mojim snom nema nikakve veze. Ja mu svelepo ispričam, a on onda sedii pucketa i pišti i zuji neko vreme - u stvari on to ne radi, ali ja to zamišljam dokčekam naodgovor - i zatim kaže:



"Hajde da se vratimo na nešto drugo, Bobe. Mene interesuju neke stvari koje si ispričao o onojženi, Džel-Klari Mojnlin." Uzvraćam: "Sigfride, opet si uzalud krenuo tim putem." "Ja ne mislim tako, Bobe." "Ali ovaj san! Gospode bože, zar ne vidiš koliko je važan? Šta misliš o majčinskom liku unjemu?" "Šta misliš kako bi bilo da me ostaviš da radim svoj posao, Bobe?" "Mogu li da biram?" kažem zlovoljno. "Ti uvek možeš da biraš, Bobe, ali bih ja vrlo voleo da navedem šta si nedavno rekao." Ondazastaje i do mene dopire moj sopstveni glas zabeležen negde na njegovoj traci. Govorim: "Sigfride, tamo je tako žestok bol i osećanje krivice i patnja sa kojima ja prosto ne mogu da seborim." Ončeka da ja nešto kažem. Posle nekoliko trenutaka progovaram: "Dobar snimak", priznajem ja, "ali ja bih radije govorioo tome kako mi se fiksacija na lik moje majke prikazuje u snu." "Meni sečini da bi bilo korisnije da istražimo onu drugu stvar, Bobe. Moguće je da su one unekoj vezi." "Stvarno?" Sav sam se zagrejao da porazgovaram o ovoj teoretskoj mogućnosti na bezličan ifilozofski način, ali on me pogaña u živac: "Poslednji razgovor koji si imao sa Klarom, Bobe. Molim te, ispričaj mi šta osećaš u vezi stim." "Ispričao sam ti." To mi se uopšte ne dopada, to je takvo gubljenje vremenai ja se trudim da mu to jasno stavimdo znanja tonom glasa i napetošću tela koje se grči u kaiševima. "To je bilo još gore nego smajkom." "Znam da bi radije govorio o majci, Robe, ali molim te, nemoj, ne sad. Pričaj mi o tomdogañaju u vezi s Klarom. Šta o tome osećaš u ovom trenutku?" Pokušavam da dokučim pošteno. Na kraju krajeva, toliko sam u stanju da učinim. Ne moramto, u stvari, da kažem glasno. Ali uspevam da kažem samo: "Ništa naročito." Posle male pauze on kaže: "Je li to sve, 'ništa naročito'?" "Da. Ništa naročito." Ništa naročito na svesnom planu, u svakom slučaju. Sećam se kako samse osećao u onom trenutku. Otvaram tu pregradu u sećanju vrlo obazrivo, da vidim kako je bilo.Silazim u onu plavičastu izmaglicu. Gledam pred sobom nejasnu fantom-zvezdu prvi put.Govorim s Klarom preko radio-veze, dok mi Dejn šapuće na uvo... Zatvaram je ponovo. "Sve to boli, mnogo, Sigfride", kažem običnim glasom. Ponekad pokušavam da ga prevarim,saopštavajući mu emocionalno nabijene stvari tonom koji biste upotrebili da naručite šoljicu kafe,ali čini mi se da to ne uspeva. Sigfrid obraća pažnju na jačinu i prelive u glasu, ali obraća pažnju ina disanje i pauze, kao i na značenje reči. Jako je bistar, imajući u vidu koliko je glup. 6. Petorica podoficira iz stalnog odreda, po jedan sa svakog patrolnog broda, potapkaše nas odglave do pete, pregledaše naše dokumente i predaše nas službeniku Korporacije zaduženom zaselekciju. Šeri se zakikota kad joj ruski podoficir dotače osetljivo mesto i prošaputa: "Šta misle dakrišom unosimoovamo,Bobe? Dao sam joj znak daćuti. Službenica Korporacije uzela je naše isprave za iskrcavanje odKineza iz specijalne službe/3 i počela da nas proziva. Bilo nas je ukupno osmoro. "Dobrodošli",rekla je. "Svako od vas, novajlije, dobiće svoga agenta. Onće vam pomoći da se smestite, daćevam potrebna obaveštenja, pokazaće vam gde da se prijavite za lekarski pregled i za kurseve.Takoñe, predaće vam primerak ugovora koji treba da potpišete. Svakome od vas odbijeno je pohiljadu sto pedeset dolara od sume uplaćene za prelet dovde; to je vaš porez za održavanje



životnih uslova za prvih deset dana. Od preostalog iznosa možete podizati novac u svako doba uzpopunjeni P-ček. Vaš zastupnikće vam pokazati kako se to radi. Linskot!" Sredovečni Crnac iz Baje, Kalifornija, podiže ruku. "Vaš zastupnik je Šota Tarasvili.Brodhed!" "Ovde sam." "Dejn Mečnikov", reče službenica Korporacije. Počeo sam da se osvrćem, ali osoba koja je trebalo da bude Dejn Mečnikov većmi je prilazila.Čvrsto mi je stegao ruku, poveo me, a onda je rekao: "Zdravo." Oklevao sam. "Želeo bih da se pozdravim sa svojom prijateljicom..." "Svi ste vi smešteni na istom mestu", zagrokta on. "Hajdemo." Tako sam dva sata po dolasku na Kapiju imao sobu, agentai ugovor. Ugovor sam potpisaoodmah. Nisam gačak ni pročitao. Mečnikov je bio iznenañen. "Zar ne želiš da vidiš šta tu piše?" "Ne sad odmah." Mislim, šta bih time dobio? Ako mi se ne dopada šta tamo piše, mogao bihda se predomislim, a kakve sam druge opcije imao, zapravo? Biti vasionski istraživač prilično jejezivo. Mrska mi je pomisao da bih mogao da nastradam. Mrska mi je pomisao da moram daumrem, uopšte; da ne budem više živ, da sve prestane, da znam daće svi ti ostali ljudi nastavitida žive i uživaju u seksu i ostalim stvarima, a da ja neću moći u tome da učestvujem. Ali to minije bilo toliko mrsko kao pomisao da se vratim u rudnike hrane. Mečnikov se okači kragnom o jednu kuku na zidu moje sobe, da mi ne bi smetao doksreñujem stvari. On je bio zdepastčovek, bledog lica, ne mnogo razgovoran. Nije izgledao vrlosimpatično, ali bar mi se nije podsmevao što sam nova nespretna pridošlica. Na Kapiji vladagotovo potpuno bestežinsko stanje. Nikada ranije nisam iskusio stanje smanjene sile teže; uVajomingu toga nema, pa sam stalno pravio pogrešne procene."Navići ćeš se na to. Imaš lihleba?" "Nemam." On uzdahnu. Ličio je na Budu onako obešen o zid, sa savijenim nogama. Pogleda u brojčanik i reče: "Povešću te na jedno piće kasnije. To je običaj. Samo nije vrlozabavno pre otprilike dvadeset dvačasa. Ondaće u "Plavom paklu" biti puno sveta i jaću te sanjima upoznati. Videćeš šta može da se nañe. Kakav si, običan ili topli brat, a?" "Ja sam prilično običan." "Sasvim svejedno. Ovde si potpuno slobodan što se togatiče. Upoznaću te sa svima koje jaznam, a onda se snalazi sam. Bolje da se na to odmah navikneš. Gde ti je plan?" "Plan?" "Doñavola,čoveče! Plan se nalazi u omotu koji su ti dali." Otvarao sam pregrade nasumce dok nisam našao gde sam ostavio taj koverat. Unutra su bilimoj primerak ugovora, brošura "Dobrodošli na Kapiju", potvrda za sobu, upitnik o zdravstvenomstanju, kojiću morati da ispunim pre osam, sledećeg dana... i jedan presavijeni tabak hartije kojije, kad se razvije izgledao kao neki dijagram sa upisanim nazivima. "To je plan. Možeš li da odrediš gde se nalaziš? Zapamtibroj sobe: nivo Bejb, istočnikvadrant, tunel osam, soba pedeset jedan. Zapiši." "Već je napisano ovde, Dejne, na potvrdi za sobu." "Dobro, nemoj da je izgubiš." Dejn se maši rukom iza vrata, otkači se i pusti da polako padnena pod. "Zašto ne bi prvo sam malo pogledao unaokolo. Naći ćemo se ovde. Ima li još nešto što bihteo da pitaš sad odmah?" Razmišljao sam, dok je on gledao nestrpljivo. "Ovaj ... mogu li da te pitam nešto što je u vezis tobom, Dejne? Jesi li već bio napolju?" UGOVOR Ja,........................, koji sam duševno zdrav, ustupam sva prava na sva otkrića i sve što je snjima u vezi, kao i na artefakte, predmete i stvari od vrednosti koje mogu naći tokom mogistraživanja, odnosno koji budu proistekli iz istog, uz pomoć letelice koja mi je stavljena na



raspolaganje, odnosno bilo koje informacije koju sam dobiood odgovorne vlasti na Kapiji,neopozivo gore navedenoj odgovornoj vlasti na Kapiji. 2. Odgovorne vlasti na Kapiji mogu, po svom sopstvenomnahoñenju, odlučiti da prodaju,ustupe licencu ili na drugi način raspolažu svim artefaktima, predmetima ili drugim stvarima odvrednosti koje proističu iz mojih aktivnosti prema ovom ugovoru. Ukoliko tako postupe, one seobavezuju da mi isplate 50% (pedeset odsto) svih prihoda ostvarenih takvom prodajom,ustupanjem licence, ili raspolaganjem istih, od iznosa cene koštanja samog istraživačkogputovanja (uključujući moje putne troškove za prelet do Kapije, kao i moje naknadnetroškoveživota za vreme boravka na istoj), kao i 10% (deset odsto) svih budućih prihoda od istih, nakonšto gore pomenuti troškovi budu isplaćeni. Pristajem da mi se isplaćuje ukupan iznos za svakuobavezu bilo koje vrste koja prema meni proističe od strane odgovornih vlasti na Kapiji iposebno se obavezujem da neću polagati pravo na dodatne isplate iz bilo kojih razloga u bilo kojevreme. 3. Neopozivo priznajem odgovornim vlastima Kapije punu kontrolu i ovlašćenje da mogudonositi bilo kakve odluke u vezi sa eksploatacijom, prodajom ili ustupanjem licenci u vezi sasvakim takvim otkrićem, uključujući puno diskreciono pravo odgovornih vlasti Kapije, daudružuju moja otkrića ili druge stvari od vrednosti koje proističu iz ovog ugovora sa tuñimotkrićima i stvarima od vrednosti u cilju eksploatacije, ustupanja licenci, ili prodaje, u komslučaju meni pripada onaj procenat ostvarene dobiti koji odgovorne vlasti Kapije budu smatraleodgovarajućim; i isto tako priznajem odgovornim vlastima Kapije pravo da odustanu odeksploatacije bilo kog ili svih takvih otkrića ili stvari od vrednosti, na osnovu svog diskrecionogprava. 4. Oslobañam odgovorne vlasti Kapije svake obaveze prema bilo kakvim potraživanjima odstrane mene lično ili u moje ime koje proističu iz bilo kakve povrede, nesrećnog slučaja, iligubitka bilo koje vrste koje pretrpim u vezi sa mojim aktivnostima prema ovom ugovoru. 5. U slučaju bilo kakvog spora koji proistekne iz ovog ugovora, saglasan sam da se tumačenjeodredaba ugovora izvrši na osnovu zakona, odnosno presedana, koji važe na samoj Kapiji, i da senikakvi zakoni ili presedani bilo kog drugog pravosuña neće smatrati relevantnim u bilo komstepenu. "Šest putovanja. U redu, videćemo se u dvadeset dva." On otvori pregibna vrata, bešumnoskliznu u zeleno-žutu tamu hodnika i nestade. Ja se spustih - vrlo blago, vrlo polako - u jednu pravu stolicu i pokušah da shvatim da senalazim na pragu svemira. Ne znam da li mogu da vam dočaram kako mi je svemir izgledao sa Kapije: kao da sam mladuz pomoć medicinskog kompleta. Kao ručak u najboljem restoranu na svetu, kad neko drugiplaća račun. Kao devojka koju ste tek upoznali, a kojoj se sviñate. Kao još neraspakovan poklon. Ono što prvo uočite na Kapiji to je sićušnost tunela, koji sečine još sićušniji nego što jesu, jersu obrasli nekim biljkama nalik na one koje se gaje u saksijama na prozorima; tu su, zatim,vrtoglavica usled bestežinskog stanja i zadah. Kapiju upoznajete malo po malo. Nema načina dase cela obuhvati jednim pogledom; ona vam je samo jedan lavirint tunela u stenju. Nisamčaksiguran da su svi tuneli istraženi. Bez sumnje postoje miljei milje tunela u koje niko nikada nezalazi, odnosno ne vrločesto. Takvi su bili Hičiji. Dočepali su se ovog asteroida, prekrili ga oplatom od metala, izbušili unjemu tunele, napunili ih svim i svačim što su imali - većina ih je bila prazna kad smo mi stigli,baš kao što je i sve ostalo što je ikada pripadalo Hičijima po celoj vasioni. A onda su je napustili,iz ko zna kog razloga, otišli su. Približno u središtu Kapije nalazi se Hičitaun. To je pećina u obliku vretena u blizinigeometrijskog središta asteroida. Kažu da su Hičiji tu živeli dok su gradili Kapiju. I mi smo tuživeli, u početku, ili negde u blizini, svi mi nove pridošlice sa Zemlje. (I sa drugih planeta. Jedansvemirski brod sa Venere stigao je upravo pre našeg.) Tu se nalazi stambeno naselje kompanije.



Kasnije, ako se obogatimo na nekom istraživačkom putovanju, možemo da se preselimo bližepovršini, gde je sila teže malo veća i ima manje buke. I što je najvažnije, manje zadaha. Nekolikohiljada ljudi pre mene udisalo je vazduh koji ja sad udišem, izbacivalo vodu koju pijem iizlučivalo svoje mirise u okolni vazduh. Ljudi se na ovom mestu nisu dugo zadržavali, većinanjih. Ali mirisi su još uvek bili tu. Nije mi smetao taj zadah. Uopšte mi nije smetao. Kapijaje bila moj veliki, unosni zgoditakkoji treba da mi donese medicinski komplet, kuću sa devet soba, nekoliko klinaca i mnogouživanja. Jedan zgoditak sam već izvukao. Bio sam uobražen pri pomisli da imam izglede daizvučem još jedan. Bilo je veoma uzbudljivo, mada je u isto vreme bilo i prilično jadno. Ovde nema mnogoluksuza. Za svojih 238.575 dolara dobijate samo prelet do Kapije, hranu za deset dana, sobu ivazduh, brzometni kurs u rukovanju kosmičkim brodom i poziv da se prijavite za prvi sledećibrod koji poleće. Ili za bilo koji brod koji želite. Oni vas neprimoravajuda odaberete nekiodreñeni brod, ili što se toga tiče, uopšte bilo koji brod. Korporacija ne ostvaruje nikakav profit u svemu ovome. Sve cene su odreñene otprilike nanivou koštanja. To ne znači da su bile niske, a svakako ne znači da je ono što ste dobijali bilodobro. Hrana se sastojala uglavnom od onoga što sam i inače kopao i jeo celog svog života. Stanje bio otprilike veličine ovećeg putnog kovčega, plus jedna stolica, nekoliko ormančića, jedan stona rasklapanje i jedan viseći ležaj koji možete da razapnete, iz jednog ugla u drugi, kad hoćete daspavate. Moji prvi susedi bili su višečlana porodica sa Venere. Bacio sam letimičan pogled krozpoluotvorena vrata. Zamislite! Njihčetvoro spavaju u jednoj ovakvoj sobici. Izgleda po dvoje ujednom visećem ležaju, tako što ukrste ležajeve preko sobe. Preko puta jebila Šerina soba.Zagrebao sam na njenim vratima, ali nije se odazvala. Vrata nisu bila zaključana. Niko mnogo nemari da zaključava vrata na Kapiji, zato što, izmeñu ostalog, nema mnogo toga od vrednosti da seukrade. Šeri nije bila unutra. Odeća koju je imala na brodu bila je razbacana unaokolo. Pretpostavio sam da je izišla u razgledanje i poželeh da sam malo ranije došao. Želeo sam daimam društvo za razgledanje. Naslonio sam se na puzavicu koja je rasla na jednom zidu tunela iizvukao mapu. Pomoću nje sam stekao izvesnu predstavu o tome šta bi trebalo pogledati. Bilo je punktovaoznačenih kao "Central park" i "Jezero Supirior". Šta li je to? Pitao sam se šta je to "MuzejKapije", što je zvučalo zanimljivo, kao i "Bolnički terminal", što je zvučalo dosta gadno - kasnijesam doznao da "terminal" znači nešto kao "ispod crte", po povratku sa bilo kog puta na kome stebili. Korporacija je mora biti znala da taj naziv ima i drugačiji prizvuk; ali Korporacija se nikadanije mnogo trudila da štedi osećanja svemirskih istraživača. Ono što sam stvarno želeo bilo je da vidim jedan brod. Čim mi se ta misao izbistrila u glavi, shvatio sam da toveoma mnogoželim. Pitao sam sekako da dospem do spoljnjeg omotača, gde su se naravno nalazili dokovi za brodove.Pridržavajući se za ogradu jednom rukom, pokušavao sam da drugom rukom držim mapurazvijenu. Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da utvrdim gde sam. Nalazio sam se napetokrakoj raskrsnici koja je,čini se, na mapi bila obeležena kao "Istočno zvezdište Bejb G".Jedan od pet tunela vodio je ka uzlazno-silaznom oknu, ali nisam znao koji. DOBRO DOŠLI NA KAPIJU! Čestitamo! Vi ste jedno od vrlo malog broja lica koje tokom svake godine može postati ortak saograničenim pravima u "Preduzećima Kapije, a.d.". Vaša prva obaveza je da potpišete priloženiUgovor. To ne morate učiniti odmah. Pozivamo vas da ugovor proučite i da potražite pravnisavet, ukoliko ga možete dobiti. Meñutim, sve dok ga ne potpišete, nemate zakonsko pravo da stanujete u stanovimaKorporacije, da se hranite u kantini Korporacije, odnosno da pratite obuku na kursevima



Korporacije. Smeštaj i ishranu možete obezbediti u hotelu "Kapija", koji ima restoran, ukoliko ste ovdegost, ili ukoliko za sada ne želite da potpišete Ugovor. KAKO SE IZDRŽAVA KAPIJA Radi podmirivanja troškova za održavanje Kapije, svalica su dužna da plaćaju odreñeni iznosza boravišnu taksu, u koju ulaze troškovi za obezbeñivanje vazduha, kontrolu temperature,administraciju i ostale troškove. Ukoliko ovde boravite kao gost, ovi troškovi se uključuju u vaš hotelski račun. Ostala lica iznos dostavljaju poštom. Taksa se može platiti unapred za rok do godinu danaukoliko se želi. Neplaćanje jednodnevne boravišne takse povlači za sobom trenutno izbacivanjesa Kapije. Napomena:Obezbeñivanje broda za prihvatanje izbačenih lica nije zajemčeno. Pokušao sam da krenem jednim nasumce, završio u slepomkraku i na povratku zakucao najedna vrata da bih dobio obaveštenje. Otvorio sam ih. "Izvinite..." rekoh... i stadoh. Čovek koji je otvorio vrata izgledao je da je moje visine, ali nije bio. Oči su mu bile u visinimojih očiju. Ali od struka naniže nije bilo ničega. Nije imao noge. On nešto reče, ali ga nisam razumeo; nije bilo na engleskom. Bilo je ionako svejedno. Mojapažnja bila je zaokupljena njegovim izgledom. Na sebi je imao prozračnu svetlu tkaninu,pričvršćenu od ručnih zglobova do struka, i lagano je lepršao krilima kako bi seodržao uvazduhu. To nije bilo teško pri niskoj sili teže na Kapiji. Ali čovek se iznenadi kad tako neštovidi. Rekao sam: "Izvinjavam se. Samo sam hteo da pitam kako mogu da stignem do nivoaTanja." Pokušavao sam da ne piljim u njega, ali nisam uspevao. On se smešio, pokazujući bele zube na zboranom, starom licu. Imao je crne oči i ćubu kratkesede kose. Provukao se pored mene u hodnik i rekao na izvrsnomengleskom jeziku: "Da, da.Skrenite na prvom uglu desno. Idite do sledeće zvezdaste raskrsnice, pa skrenite na drugom uglulevo. Videćete oznaku." Bradom je pokazao pravac prema raskrsnici. Zahvalio sam mu i ostavio ga da leprša iza mene. Hteo samda se okrenem, ali to bi biloneuljudno.Čudno. Nije mi palo na pamet daće na Kapiji biti bogalja. Eto koliko sam tada bio naivan. Pošto sam njega sreo, upoznao sam Kapiju onako kako je nisam mogao upoznati na osnovustatističkih podataka. Statistički podaci su sasvim jasni i mi smo ih svi proučili, svi mi koji smoovamo stigli kao svemirski istraživači, kao i svi ostali, kojih je bilo mnogo više, koji su to istopriželjkivali. Sa oko osamdeset odsto letova sa Kapije ljudi se vraćaju praznih ruku. Sa okopetnaest odsto ne vraćaju se uopšte. Znači u proseku, jedna osoba od dvanaest vraća se saistraživačkog putovanja donoseći nešto odčega Kapija - ičitavo čovečanstvo - može da ostvarineku dobit. Većina ih ionako smatra da su dobro prošli, ako sakupe dovoljno novaca da pre svegaplate putne troškove dovde. A ako vam se nešto desi dok ste u misiji... pa, to je gadno. Bolnički terminal je opremljenotprilike isto toliko dobro kao i svaka druga ovakva ustanova bilo gde drugde. Ali morate do njestići da bi vam to nešto vredelo. Može se desiti da na putu provedete više meseci. Ukoliko vam senešto desi na odredišnoj tački puta - a to se obično tamo dešava - ne može vam se mnogo pomoćisve dok se ne vratite na Kapiju. Dotle većmože da bude prekasno da bi vas izlečili, a vrloverovatno prekasno da uopšte ostanete u životu. Za povratak tamo odakle ste došli ne naplaćuje se ništa, uzgred budi rečeno. Svemirske raketeuvek dovoze gore više putnika nego što ih vraćaju. To se naziva rasipanjem. Povratno putovanje je besplatno... ali gde da se vratite? Otpustio sam silazno uže na nivou Tanja, skrenuo u tunel i naleteo načoveka s kapom itrakom oko ruke. Policija Korporacije. Stražar nije znao engleski, ali mi je dao znak rukom, anjegove razmere bile su ubedljive; zgrabio sam uzlazno uže,popeo se na sledeći nivo, prešao do



drugog okna i ponovo pokušao. Jedina razlika bila je u tome što je ovoga putačuvar znao engleski. "Ovuda ne možete proći",reče on. "Samo bih želeo da vidim brodove." "Pa dabome. Ne možete. Morate imati plavu značku", reče, potapšavši prstima svoju. "To jest,biti ekspert Korporacije,član letačke posade ili VIP." "Ja samčlan letačke posade." On se zacereka. "Vi ste novi pridošlica, pristigli sa Zemlje, zar ne? Prijatelju, postaćetečlanposade kad se budete prijavili za let, pre toga ne. Sad se vratite gore." Ja rekoh razložno, "Razumete kako se osećam, zar ne? Želeo bih samo da bacim pogled." "Ne možete, dok ne završite obuku, osim štoće vas dovesti ovamo u toku predavanja. Posletoga, videćete više nego što želite." Još malo sam se prepirao, ali on je imao suviše argumenata na svojoj strani. Meñutim, doksam pružao ruku da uhvatim uzlazno uže, tunel kao da se zaljuljao i zvuk nekakve eksplozijedopro mi je do ušiju. Za trenutak sam pomislio da se asteroid raspada. Pogledao sam razrogačenou stražara, koji je slegao ramenima, dosta neljubazno. "Ja sam samo rekao da ne možete da ihvidite", kazao je, "nisam rekao da ne možete da ihčujete." Ja progutah "Auh", ili "Blagi bože," što sam u stvari hteo da uzviknem, i rekoh: "Kuda misliteda ovaj odlazi?" "Doñite ponovo kroz šest meseci. Dotlećemo možda saznati." U ovome zaista nije bilo ničega zbogčega bi sečovek osećao ushićen. Pa ipak, ja sam seosećao ushićen. Posle svih onih godina provedenih u rudniku za prizvodnju hrane, evo me ovde,ne samo na Kapiji, nego baš na mestu odakle neki od onih neustrašivih istraživača kosmosa krećuna put kojiće im doneti slavu i neverovatno bogatstvo! Šta mari rizik. Ovo je stvarno bio život nasamom vrhu. Kako nisam mnogo obraćao pažnju šta radim, ponovo sam se izgubio pri povratku. Stigao samna nivo Bejb sa deset minuta zakašnjenja. Dejn Mečnikov je krupnim koracima išao kroz hodnik, prolazeći pored moje sobe. Izgledalo jeda me nije prepoznao. Mislim da bi prošao pored mene da nisam ispružio ruku. "Uh", zagrokta. "Kasniš." "Sišao sam do nivoa Tanja i pokušao da vidim brodove." "Uh. Ne možeš dole, sem ako imaš plavu značku ili narukvicu." To sam već znao, zar ne? Krenuo sam za njim, ne trošeći energiju na pokušaje da nastavimrazgovor. Mečnikov je bio bezbojančovek, izuzimajući izvanredno ukrasnu kovrdžavu bradu koja mu jeoivičavala donju vilicu. Izgleda da je bila navoštena, tako da je svaka kovrdža disala za sebe."Navoštena" nije pravi izraz. Bilo je tu još nešto osim dlaka, ali to nešto nije bilo kruto. Sve se topokretalo kako se on pokretao, a kad je govorio ili se smešio,mišići pričvršćeni uz viličnu kostnabirali su i opuštali bradu. Napokon se stvarno nasmeši kadstigosmo u "Plavi pakao". Prvo jeon častio piće, brižljivo objasnivši da je takav običaj, ali i da je običaj da sečasti samo prvo piće.Zatim sam jačastio. Osmeh se pojavio i kad sam jačastio treću turu, mada nije bio moj red. U galami koja je vladala u "Plavom paklu" nije bilo lakorazgovarati, ali ja sam mu ispričaoda samčuo jedno lansiranje. "Tako je", reče on, dižući čašu. "Nadajmo se daće imati dobar let."Nosio je šest narukvica od Hiči-metala plavičastog sjaja, jedva debljih od žice. Tiho su zveketaledok je ispijao piće. "Da li dobro pogañam?" upitao sam. "Po jedna za svaki let u svemir?" On ispi preostalu polovinu pića. "Tako je. Odoh sad da igram", reče. Očima sam prationjegova leña dok je odlazio pravo prema jednoj ženi u svetlucavom ružičastom sariju. Nije bioveliki kozer, to je sigurno. S druge strane, pri tom stepenu buke ionako nije moglo mnogo da se razgovara. Nije moglo nida se pleše. "Plavi pakao" se nalazio u središtu Kapije, negde u šupljini vretenastog oblika.



Rotaciona G sila bila je tako mala da nismo težili više od kiloili kilo i po; da je neko pokušao daigra valcer ili polku, odleteo bi u vazduh. Igrale su se one srednjoškolske okretne igre bezdodirivanja koje odgovarajučetrnaestogodišnjim dečacima, jer onda ne moraju pod tako oštrimuglom da gledaju učetrnaestogodišnje devojčice sa kojima igraju. Noge vam gotovo stoje umestu, dok se glava i ruke i ramena i kukovi kreću po svojoj volji. Što se mene tiče, ja volim dadodirujem. Ali ne može se sve imati. Volim da igram, pa bilo kako. ŠTA JE KAPIJA? Kapija je veštačka tvorevina koju su načinili takozvani Hičiji. Izgleda da je načinjena okoasteroida, odnosno jezgra neke atipične komete. Kada se to dogodilo nije poznato, ali je gotovosigurno da pada u vreme koje je prethodilo rañanju ljudske civlizacije. Unutar Kapije životni uslovi su slični onima na Zemlji, izuzev što je sila gravitacije relativnoniska. (Praktično i ne postoji, ali centrifugalnom silom koja potiče od rotacije Kapije postiže sesličan efekat.) Ako ste ovamo stigli sa Zemlje, zapazićete neke teškoće sa disanjem u toku prvihnekoliko dana, usled niskog atmosferskog pritiska. Meñutim, parcijalni pritisak kiseonika isti jekao na visini od dve hiljade metara na Zemlji i potpuno je pogodan za sve osobečije jezdravstveno stanje normalno. Ugledao sam Šeri sasvim na drugom kraju sale, sa nekom starijom ženom za koju sampomislio da je njen agent, i odigrao sa njom jednu igru. "Kakoti se dovde dopada?" vikao sam danadjačam muziku sa traka. Ona je zaklimala glavom i nešto doviknula, ne znam šta. Odigrao sampotom sa jednom ogromnom crnkinjom, koja je nosila dve narukvice, onda opet sa Šeri, zatim sajednom devojkom koju mi je utrapio Dejn Mečnikov, očigledno zato što je hteo da je se otarasi,pa onda sa jednom visokom ženom krepkog izgleda sa najcrnjim, najgušćim obrvama koje samikada imao prilike da vidim ispod ženske frizure. (Njena kosa je bila zategnuta u dva konjskarepa, koji su leteli oko nje pri svakom pokretu). Iona je nosila dve-tri narukvice. A izmeñu igarasam pio. Stolovi su bili namenjeni grupama od osam ili deset osoba, ali takvih grupa ovde nije bilo.Ljudi su sedeli gde su hteli i zauzimali tuña mesta ne pitajući da li će se vlasnici vratiti ili neće.Izvesno vreme nekoliko marinaca u brazilskim uniformama sedelo je sa mnom za stolom i vodilorazgovor na portugalskom. Nekičovek sa zlatnom naušnicom mi se pridružio za kratko, ali istotako nisam razumeo šta govori. (Razumeo sam, meñutim, prilično dobro šta je hteo da kaže.) Ta nezgoda bila je prisutna sve vreme dok sam bio na Kapiji. Ona uvek postoji. Na Kapiji jekao na meñunarodnoj konferenciji kad ureñaji za prevoñenje otkažu. Dosta sečuje nekakva'lingua franca', delovi desetak različitih jezika smešanih u jedan, kao na primer "Ecoutez,gospodin, tu es verruckt." Igrao sam dva puta sa jednom Brazilkom, mršavom, crnokosomdevojčicom kukastog nosa, ali slatkih smeñih očiju, i pokušao da kažem nekoliko jednostavnihreči. Možda me je razumela. Meñutim, jedan od muškaraca sa kojima je bila u društvu, govorioje odlično engleski i predstavio je sebe i puno drugih osoba. Nisam zapamtio nijedno drugo ime,osim njegovog. Francesko Ereira. On me ječastio pićem i pustio da jačastim jednu turu za celugrupu, a onda sam shvatio da sam ga već video: on je bio jedan od onih iz specijalne službe kojisu nas pretresali kad smo stigli. Dok smo o tome pričali, Dejn se nagnuo nada mnom i zabrundao mi u uvo: "Idem da sekockam. Do viñenja, sem ako zaista ne želiš i ti da poñeš." To nije bio baš najljubazniji poziv koji mi je ikada upućen, ali buka u "Plavom paklu"postajala je prejaka. Krenuo sam za njim i otkrio da postoji kompletna kockarnica odmah pored"Plavog pakla", sa stolovima za "ajnc" i poker, sa ruletom koji se sporo okreće i ima velikumasivni kuglicu, sa stolovima za igru sa dve kocke, kojima jepotrebnačitava večnost da sezaustave, ičak ograñenim prostorom za igranje bakare. Mečnikov se uputio ka stolovima za"ajnc" i počeo da dobuje prstima po naslonu stolice jednog od igrača,čekajući da se neko mestooslobodi. Tada je otprilike primetio da sam i ja pošao sa njim.



"Oh." Pogledao je po sali. "Šta voliš da igraš?" "Sve sam to igrao", kazao sam, izgovarajući reči pomalo nerazgovetno. A pomalo i hvalisavo."Možda malo bakare." Pogledao me je prvo s poštovanjem, zatim sa smeškom. "Pedeset je najmanja suma." Preostalo mi je pet ili šest hiljada dolara na računu. Slegao sam ramenima. "Hoću da kažem pedeset hiljada", reče on. Zagrcnuo sam se. On rasejano nastavi, prilazeći iza leña jednog igrača čija je gomilačipovabila gotovo iscrpena. "Možeš da kreneš sa deset dolara na ruletu. Stotka je najmanji iznos zavećinu drugih igara. A da, ima tu negde automat u koji se ubacuje po deset dolara,čini mi se."On krenu ka slobodnoj stolici i posle toga ga više nisam video. Posmatrao sam jedan trenutak i video da devojka sa crnim obrvama sedi za istim stolom,zadubljena u svoje karte. Nije digla pogled. Shvatio sam da ovde neću moći mnogo da se kockam. U istom trenutku takoñe sam shvatio daneću moći da platim ni sve ono piće kojim samčašćavao, a onda sistem mojih unutrašnjihsenzora poče da me opominje koliko samčaša u stvari popio. Poslednje što sam shvatio bilo je damoram da se vratim u svoju sobu, što pre. SILVESTER MEKLEN: OTAC KAPIJE Kapiju je otkrio Silvester Meklen, istraživač iz tunela na Veneri, koji je pronašao jednusvemirsku letelicu Hičija u ispravnom stanju u jednom prokopu. On je uspeo da je dopremi dopovršine i da njome preleti na Kapiju, gde se ona sada nalazi udoku 5-53. Na nesreću, Meklennije bio u stanju da se vrati natrag i, mada je uspeo da svoje prisustvo signalizuje na taj način štoje zapalio rezervoar za gorivo iz kapsule za spuštanje svog broda, umro je pre nego što suistraživači dospeli na Kapiju. Meklen je bio hrabar i snalažljivčovek i plaketa u doku 5-53čuva uspomenu na jedinstvenuuslugu koju je on učinio ljudskom rodu. Crkvene obrede održavaju u odgovarajuće vremepredstavnici različitih vera. 7. Nalazim se na dušeku i nije mi vrlo udobno. Mislim, u fizičkom smislu. Izdržao sam jednuoperaciju ne tako davno i konci se verovatno još nisu resorbovali. Sigfrid kaže: "Razgovarali smo o tvom poslu, Bobe." To je dosadno. Ali bezbedno. Kažem: "Mrzeo sam svoj posao. Ko ne bi mrzeo rudnikehrane?" "Ali si ga se držao, Bobe. Nikada nisičak ni pokušao da radiš nešto drugo. Mogao si da preñešna uzgajanje morskih riba, recimo. A školovanje si napustio." "Hoćeš da kažeš da sam se bio zaglavio na jednom mestu?" "Neću ništa da kažem, Bobe. Pitam tebe šta osećaš." "Pa, pretpostavljam da u izvesnom smislu jesam. Razmišljao sam o tome da nešto promenim.Razmišljao sam mnogo o tome", kažem, sećajući se kako je bilo u onim lepim prvim danima saSilvijom. Sećam se kako sam sa njom sedeo u pilotskoj kabini parkirane jedrilice jedne januarskenoći - nismo imali kuda da odemo - i kako smo razgovarali o budućnosti. Štaćemo da radimo.Kako ćemo da se iskobeljamo. Tu nema ništa zanimljivo za Sigfrida,koliko se meničini. Ispričaosam Sigfridu sve o Silviji, koja se na kraju udala za nekog akcionara. Ali nas dvoje smo prekinulimnogo pre toga. "Pretpostavljam", kažem, prekidajući ova razmišljanja i pokušavajući da za svojepare izvučem što više iz ove seanse, "da sam osećao nekakav nagon za smrću." "Voleo bih da ne upotrebljavaš psihijatrijske izraze, Bobe." "Ti razumeš šta hoću da kažem. Shvatio sam da vreme odmiče. Što duže budem ostao urudnicima, toće teže biti da se odande izvučem. Ali ničeg boljeg nije bilo. A ovde sam imaokompenzaciju: svoju devojku, Silviju, majku, dok je bila živa. Prijatelje.Čak i ponešto za



razonodu. Jedriličarstvo. Sjajno je kad prelećeš preko brda, a kad si dovoljno visoko Vajoming ine izgleda tako loše i jedva se oseća miris nafte." "Pomenuo si svoju devojku, Silviju. Jesi li se slagao snjom?" Oklevao sam, trljajući se po trbuhu. Imam sad gotovo pola metra novih creva unutra.Strašnomnogo koštaju, te stvari, a ponekad imaš utisak da prethodnivlasnik traži da mu ih vratiš. Pitaš sekoji je to čovek bio. Ili koja žena. Kako je umro. Ili da li je umro? Da li jemožda još živ, ali jetako siromašan da prodaje svoje sopstvene delove, kao što sam čuo da zgodne devojke prodajusvoje lepe grudi ili uši? "Da li si lako mogao da se sprijateljiš sa devojkama, Bobe?" "Sada mogu, sasvim dobro." "Ne sada, Bobe.Čini mi se da si rekao da se nisi dobro snalazio kao dete." "Zar se iko dobro snalazi kao dete?" "Ako te dobro razumem, Robi, ti postavljaš pitanje da li se iko seća detinjstva kao savršenosrećnog i jednostavnog razdoblja, i naravno odgovor je 'ne'. Alineki ljudi izgleda više osećajuposledice toga u životu." "Da.Čini mi se, sad kad razmišljam o tome, da sam se pomalo pribojavao svojih vršnjaka -izvini, Sigfride! Mislim druge dece. Oni kao da su se svi meñusobno poznavali. Imali su šta jednidrugima uvek da ispričaju. Tajne. Zajednička iskustva. Ono što ih je zanimalo. Ja sam biousamljen." "Ti si bio jedinac, Robi?" "To znaš. Da. Možda je to bio razlog. I otac i majka su bili zaposleni. I nisu voleli da se igramu blizini rudnika. Opasno. Pa i bilo je stvarno opasno za decu. Možeš da se povrediš oko onihmašina, iličak ako ima neko klizavo mesto na šljaci ili ako negde izlazi otrovni gas. Mnogo samsedeo kod kuće, gledao zabavne programe, preslušavao kasete. Jeo sam. Bio sam debelo dete,Sigfride. Voleo sam sve one skrobaste, slatke stvari prepune kalorija. Oni su me potpunorazmazili, kupujući mi više hrane nego što je bilo potrebno." Još uvek sam razmažen. Sada jedem daleko bolju hranu, od koje se toliko ne goji, oko hiljaduputa skuplju. Jedem pravi kavijar.Često. Doprema se vazdušnim putem iz akvarijuma uGalvstonu. Pijem pravi šampanjac, jedem maslac... "Sećam se kako sam ležao u postelji", kažem,"mislim da sam bio vrlo mali, možda sam imao tri godine. Imao sam medu koji govori. Nosiosam ga u postelju i on mi je pričao pričice, a ja sam u njega zabadao olovke i pokušavao da muiščupam uši. Voleo sam tu igračku, Sigfride." Zastajem, a Sigfrid odmah uskače. "Zašto plačeš, Robi?" 507 IRRAY. ZRELOST. IDI NA 26.830 *M88 26.835 508 ,C, Možda se zrelost sastoji u tome 26.840 da želiš ono što sam želiš, 26.845 Umesto ono što ti neko 26.850 drugi kaže da treba da 26.855 želiš. 26.860 511 IZBACI O AKO O IDI NA && 26.865 512 ,S, Možda, Sigfride, drago staro 26.870 limeno božanstvo, ali osećati 26.875 se zreo je osećati se mrtav. 26.880 "Ne znam!" Kukam na sav glas dok mi se suze kotrljaju nizlice, i gledam na sat, a skakutavezelene cifre mreškajumi se kroz suze. "Oh", kažem, sasvim običnim glasom, i sedam, dok mi sesuze i dalje kotrljaju niz lice, ali se slavina zavrnula, "sad zaista moram da idem, Sigfride. Imamsastanak. Ona se zove Tanja. Lepotica. Hjustonski simfonijski orkestar. Voli Mendelsona i ruže, aja želim da vidim da li mogu da nañem one hibridne, tamnoplave, kojeće se slagati s njenim



očima." "Robe, preostalo nam je još skoro deset minuta." "Nadoknadićemo to drugi put." Znam da on to ne može, pa brzo dodajem, "Moguli ukupatilo? Neophodno mi je." "Hoćeš da izlučiš svoja osećanja, Robe?" "Nemoj da si toliko pametan. Znam šta hoćeš da kažeš. Znam da to liči na tipičan mehanizamsupstitucije..." "Robe." "... u redu. Mislim, izgleda kao da hoću da se izvlačim. Ali časna reč, moram da idem. Ukupatilo, mislim. I u cvećaru. Tani je nešto posebno. Fina ličnost. Ne govorim o seksu, ali i to jesjajno. Ona ume da g... Ona ume..." "Robe? Šta pokušavaš da kažeš?" Uzimam dah i nekako uspevam da kažem: "Ona je sjajna u oralnom seksu, Sigfride." "Robe?" Prepoznajem taj ton. Sigfridov repertoar glasovnih modulacija je prilično veliki, ali samnaučio da neke od njih razlikujem. On misli da je nagazio na neki trag. "Šta je?" "Bobe, kako se kaže kad žena upražnjava oralni seks?" "Oh, za ime boga, Sigfride, kakva ti je to pa sad glupa igra?" "Kako se to kaže, Bobe?" "Ah! Ti znaš isto koliko i ja." "Molim te reci mi kako ti to zoveš, Bobe?" "Kaže se, na primer, 'ona me jede'." "Kakav još izraz postoji, Bobe?" "Ima ih puno" 'Daje glavu', to je jedan. Mislim da samčuo hiljadu različitih izraza za to." "Koji su ti drugi, Bobe?" U meni su se gomilali srdžba i bol i sve je to sad proključalo. "Nemoj sa mnom da igraš teogavne igre, Sigfride!" Boli me stomak i bojim se daću se unerediti. To je kao da sam opet malodete. "Za ime boga, Sigfride! Kad sam bio mali razgovarao samsa svojim medom. Sad mi ječetrdeset pet godina i još uvek razgovaram sa nekom glupom mehaničkom spravom kao da ježiva!" "Ali ima još neki drugi izraz, zar ne, Bobe?" "Ima ih na hiljade! Koji od njih hoćeš?" "Hoću onaj izraz koji si nameravao da upotrebiš, ali nisi. Molim te pokušaj da ga izgovoriš.Taj izraz ti znači nešto posebno, tako da te reči ne možeš da izgovoriš bez napora." Padam natrag na dušek i sada istinski plačem. "Molim te kaži to, Bobe. Kakav je to izraz?" "Proklet bio, Sigfride! Guta! Tako je! Guta, guta, guta!" 8. "Dobro jutro", reče neko, upadajući mi usred sna u kome sam se bio zaglavio u nekakav živipesak usred Orionove magline. "Doneo sam vam maločaja." Otvorih jedno oko. Ugledah preko ivice mreže za spavanje par očiju crnih kao neki predeli naMlečnom putu utisnutih u lice boje peska. Bio sam potpuno obučen i visio preko mreže; nešto jevrlo neprijatno mirisalo i ja shvatih da to potiče od mene. "Ja se zovem", reče osoba sačajem, "Šikitei Bakin. Popijte, molim vas,čaj. Toće pomoći davam tkiva povrate tečnost." Pogledao sam naniže i video da se prilika završava kod struka; to je biočovek bez nogu sapričvršćenim krilima koga sam video u tunelu prethodnog dana. "Uh", uzdahnuh, a onda pokušahponovo i uspeh da kažem: "Dobro jutro." Orionova maglina iz sna počela je da bledi, kao i osećajda moram da se probijam kroz oblake gasa koji su brzo očvšćavali. Neprijatan zadah osećao se i



dalje. U sobi je užasno zaudaralo,čak i po merilima koja važe na Kapiji, i ja shvatih da sam biopovratio na pod. Nedostajalo je sasvim malo da to ponovo uradim. Lagano mašući krilima povazduhu, Bakin spretno spusti jednu začepljenu bocu pored mene na mrežu. Zatim se odbaci navrh komode, sede tamo i reče: "Mislim da imate lekarski pregled danas u osam." "Zar?" Uspeo sam nekako da skinem poklopac i da srknem malo čaja. Bio je vrlo vreo,nezaslañen i gotovo bez ikakvog ukusa, ali izgleda da je pomerio jezičak na vagi u mom stomakuu smeru suprotnom od ponovnog povraćanja. "Da. Mislim da je tako. To je uobičajeno. A pored toga, vaš piezofon je zvonio nekolikoputa." Ja počeh ponovo da uzdišem. "Uh?" "Pretpostavljam da vas je to vaš agent zvao da vas podseti. Sad je sedam i petnaest,gospodine..." "Brodhed", rekoh ja promuklo, a zatim nešto pažljivije: "Ja se zovem Bob Brodhed." "Da. Uzeo sam slobodu da proverim da li ste budni. Prijatno, gospodine Brodhed. Neka vamboravak na Kapiji bude prijatan." KOME PRIPADA KAPIJA? Kapija je jedinstvena pojava u istoriji ljudskog roda, pa je vrlo brzo shvaćeno da je ona suvišeskupocen izvor bogatstva da bi bila data na korišćenje samo jednoj grupi ljudi, odnosno samojednoj vladi. Stoga je osnovano akcionarsko društvo "Preduzeće Kapije". "Preduzeća Kapije" (uobičajeni naziv "Korporacija") je multinacionalna korporacija čiji suortaci sa neograničenim pravom vlade Sjedinjenih Američkih Država, Sovjetskog Saveza,Sjedinjenih država Brazila, Konfederacije Venere i Nove Narodne Azije, ačiji su partneri saograničenim pravima sva ona lica koja, kao vi, potpišu predloženi Ugovor. On klimnu glavom, sruči se sa ormana, sjuri se ka vratima, pomažući se rukama pri prolazu, inestade. Dok mi je glava bučala pri svakoj promeni položaja, izvukao sam se iz ležaljke,pokušavajući da izbegnem zaprljana mesta na podu, i nekako uspeh da se pristojno operem.Pomislio sam da bih mogao da se depiliram, ali mojoj bradi je bilo otprilike dvanaest dana i jaodlučih da je izvesno vreme ne skidam; više nije izgledala sasvim kao neobrijana, a nisam za to niimao snage. Kad sam, povodeći se, stigao do lekarske ordinacije, bio sam tek pet minuta u zakašnjenju.Svi ostali iz moje grupe stajali su pre mene, pa sam morao dačekam i da uñem poslednji. Uzelisu mi krv sa tri mesta, iz prsta, iz pregiba u laktu i iz donjeg dela uva; znao sam sigurno daće svinalazi biti pomalo ispod normale. Ali nije bilo važno. Pregled je bio samo formalnost. Ako jeneko bio u stanju da preživi let do Kapije u kosmičkoj letelici, ondaće biti u stanju da preživi i usvemirskom brodu koji su napravili Hičiji. Ukoliko se nešto ne desi. U tom slučaju ionakoverovatno neće preživeti, bez obzira koliko je zdrav. Imao sam vremena za šolju kafe na brzinu, koju je neko pronosio na kolicima pored jednogokna (privatno preduzeće na Kapiji? Nisam znao da tako nešto postoji), a zatim sam stigao naprvi čas predavanja tačno u sekundu. Skup je bio u jednoj velikoj prostoriji na nivouPas,dugačkoj, uskoj i sa niskom tavanicom. Stolice su bile poreñane po dve sa svake strane, saprolazom u sredini, nalik na nekakvu učionicu u prepravljenom autobusu. Šeri je zakasnila,izgledala je sveže i veselo i uvukla se na sedište pored mene;cela naša grupa bila je tu, nassedmoro koji smo zajedno stigli sa zemlje,četvoročlana porodica sa Venere i još nekoliko drugihza koje sam znao da su novajlije kao i ja. "Ne izgledaštakostrašno", prošaputala je Šeri, dok jeinstruktor zadubljeno gledao u neke papire na svom stolu. "Da li mi se vide tragovi mamurluka?" "Pa i ne. Ali zamišljam da ga još uvek osećaš.Čula sam kad si se vratio sinoć. U stvari",dodala je ozbiljnim glasom, "ceo tunel te ječuo."



Trgao sam se. Još uvek sam osećao onaj zadah na sebi, mada je on očigledno više bio negdeunuta. Niko drugi,čini se, nije se sklanjao od mene,čak ni Šeri. Instruktor je ustao i pažljivo nas odmeravao kraće vreme. "Oh, u redu", rekao je i ponovo sezagledao u svoje papire. Zatim je zavteo glavom. "Neću beležiti ko je prisutan", izjavio je."Predavaću vam o tome kako se upravlja brodom koji su napravili Hičiji". Primetio sam da nosiveći broj narukvica; nisam mogao da ih prebrojim, ali bilo ih je najmanje pet. Upitao sam se zatrenutak kako to da se ti ljudi, koje sam viñao i koji su bili napolju više puta, još nisu obogatili."Ovo je samo jedan od tri kursa kojećete slušati. Posle toga imaćete obuku o tome kako dapreživite u nepoznatoj sredini i kako da prepoznate šta je odvrednosti. Ali ovaj kurs je oupravljanju brodovima i mićemo početi praktičnom obukom. Poñite svi za mnom." Onda smo svi ustali i krenuli za njim. Izišli smo iz učionice, pa kroz tunel, pa silaznim užetomkroz okno pored stražara - možda onih istih koji su me prethodne večeri oterali. Sada su samoklimnuli glavom instruktoru i odgledali nas. Stigli smo u jedan dugačak, širok hodnik, sa niskomtavanicom, u kome je iz poda štrčalo otprilike pola tuceta zarubljenih cilindara od obojenogmetala. Ličili su na ugljenisane panjeve i trebalo je da proñe nekoliko trenutaka pre nego što samshvatio gde se nalazimo. Zagrcnuh se. "To subrodovi", šapnuo sam Šeri, glasnije nego što sam nameravao. Dve-triosobe pogledašeme radoznalo. Jedna od njih, primetih, bila je devojka s kojom sam igrao prethodne noći, ona sagustim, crnim obrvama. Ona mi klimnu glavom i nasmeši se; video sam da ima narukvice na rucii zapitao sam se šta tu radi - i kako je prošla za kockarskim stolom. Instruktor nas prikupi oko sebe i reče: "Kao što je neko upravo rekao, to su brodovi Hičija.Ovo je lender. To je onaj deo u kome se spuštate na površinu planete, ukoliko imate sreće dapronañete neku planetu. Ne izgledaju baš veliki, ali pet osoba možeda se smesti u svaku od ovihkanti zañubre koje vidite. Ne baš udobno. Ali može. Uopšteno govoreći, razume se, uvekćeteostaviti po jednogčoveka u glavnom brodu, tako daće uglavnom biti početvoro u kapsuli zapristajanje." Poveo nas je ka najbližem od njih i mi svi zadovoljismo nagonsku želju da ga dodirnemo,zagrebemo ili potapšemo. Zatim je počeo da drži predavanje: "Bilo je devet stotina dvadesetčetiri ovakva broda na Kapiji u vreme kad je ona prvi putistražena. Oko dve stotine se do sada pokazalo neupotrebljivo. Uglavnom ne znamo zašto; prostone funkcionišu. Tristačetiri je upotrebljeno bar po jedanput. Od njih, trideset trije sada ovde imogu se koristiti za istraživačka putovanja. Ostali još nisu isprobani." On se pope na zdepastivaljak i nastavi, sedeći tamo gore: UPUTSTVO ZA TUŠIRANJE Ovaj tuš automatski izbacuje dva mlaza u trajanju od 45sekundi. Nasapunjajte se izmeñu dvamlaza. Vaše je pravo da koristite ovaj tuš jedanput u tri dana. Dodatna tuširanja idu na teret vašeg tekućeg računa po ceni od Četrdeset pet sekundi - pet U.S. dolara. "Jedna od stvari o kojima morate sami da odlučite jeste da lićete uzeti jedan od ovih tridesettri testirana ili jedan od onih u kome niko još nije leteo. Mislim, ljudsko bićenije letelo. Za svojepare možete da birate. To vam je lutrija, kako god uzmete. Kodvelikog broja letova bez povratkabila je reč o brodovima koji su bili prvi put upotrebljeni, tako da tu rizik očigledno postoji. To jesuvislo, zar ne? Na kraju krajeva, niko ih nije održavao već bog zna koliko dugo, otkako su ihHičiji ovde postavili. S druge strane, rizik postoji i kod onih koji su bili u misiji i bezbedno se vratili. Perpetuummobile ne postoji. Smatramo da se neki nisu vratili jer je u brodu nestalo goriva. Nezgoda je utome što mi ne znamo o kome je gorivu reč, niti koliko ga ima; takoñe ne možemo da pogodimo



kadće u brodu ponestati goriva." Potapšao je trupac. "Ovaj i svi ostali koje vidite ovdenapravljeni su za posadu sastavljenu odpet Hičija, koliko možemo da zaključimo. Ali mi ih šaljemo napolje sa tri ljudska bića. Izgleda dasu Hičiji bolje podnosili jedan drugoga u skučenom prostoru nego što to ljudima polazi za rukom.Ima većih i manjih brodova, ali postotak letova sa kojih nije bilo povratka prilično je veliki tokomnekoliko poslednjih orbita. Možda je to samo slučajnost, ali... U svakom slučaju, ja bih se ličnoodlučio za 'trojku'. Vi možete da uradite kako hoćete. Sad prelazimo na drugu stvar koju sami birate, to jest ko će s kim da ide. Motrite dobro.Tražite sebi društvo... Molim?" Šeri je mahala rukom sve dok je on nije primetio. "Rekliste 'postotak je prilično veliki'",kazala je. "Koliki je?" Instruktor je odvratio strpljivo: "U poslednjoj fiskalnoj orbiti na svakih deset 'petica' otpriliketri se vratilo. To su najveći brodovi. U nekoliko slučajeva kad smo otvorili brodove posada je bilamrtva, iako se vratila." "Da, da", reče Šeri, "to je zaista mnogo." "Ne, uopšte nije mnogo u poreñenju sa 'jedinicama'. Pre dve orbite u tokučitave jedne orbitesamo dve 'jedinice' su se vratile.To je gadno." "Zašto je to tako?" upita otac porodice pacova iz tunela. To su bili Forhendovi. Instruktor gapogleda. "Ako to ikada utvrdite", reče, "svakako nekoga obavestite. A sada, što se tiče biranjačlanovaposade, uvek je bolje za vas ako idete s nekim ko je već bio napolju. Toćete možda moći, amožda nećete. Svemirski istraživači koji se obogate obično odlaze odavde; oni koji uporno tražejoš, ponekad ne žele da rasture svoju grupu. Zbog togaće mnogi od vas novajlija morati da idu sadrugim novajlijama. Hm." On pogleda oko sebe pažljivo. "Pa,hajde da zgazimo malo. Podelite seu grupe od po troje - ne brinite sada s kim ste u grupi, ovde se nebiraju partneri - i popnite se ujedan od ovih otvorenih lendera. Nemojte ništa dirati. Mi smatramo da se oni nalaze u pasivnomstanju, ali neostajustalno pasivni. Samo uñite, siñite u pilotsku kabinu i sačekajte doleinstruktora." Tada sam prvi putčuo da ima i drugih instruktora. Osvrnuo sam se oko sebe, pokušavajući dapogodim ko su nastavnici, a ko novajlije, kad on reče: "Hoće li neko nešto da pita?" Opet Šeri. "Da. Kako se zovete?" "Zar sam opet zaboravio da kažem? Ja sam Džimi Šu. Dragomi je što smo se upoznali. A sadhajdemo." Sad znam mnogo više od svog instruktora, imajući u vidu šta mu se dogodilo pola orbitekasnije - jadni stari Džimi Šu, odleteo je napolje pre mene i vratio se za vreme mog drugogputovanja, načisto mrtav. Opekotine od plamena, kažu da su mu se oči rastočile. Ali u ono vremeznao je sve, a meni je sve bilo vrlo neobično i divno. Tako ubauljasmo kroz jedančudan poklopac eliptičnog oblika, kroz koji vas nešto pogura, paskliznete unutra, pa u kapsulu za pristajanje, a onda niz jednostube lestve, pa zakoračismo uglavni brod. Pogledasmo unaokolo, tri Ali Babe koje unezvereno bulje u pećinu sa skrivenim blagom.Čusmo neko grebanje tamo gore i jedna glava se promoli. Na njojsu bile kosmate obrve i ljupkeoči, a pripadala je devojci s kojom sam igrao prethodne noći. "Uživate?" zapita nas. Mi smo sebili stisli jedan uz drugog što je moguće dalje od biločega što je izgledalo pokretno, i zaistasumnjam da smo odavali ustisak opuštenosti. "Ne brinite", reče ona, "samo razgledajte.Upoznajte se s ovim ovde. Imaćete prilike da ga se nagledate. Vidite ovaj okomiti niz točkića samalim zupcima koji iz njih štrče? To je birač odredišta. Najvažnija stvar koju ne treba dodirivatiza sada - možda nikada. Ona zlatna spirala tamo pored vas, plavojko? Hoće li neko da pogañačemu služi?" Ona plavojka, u stvari jedna od Forhendovih kćeri, povuče se unazad i zatrese glavom. Jazatresoh glavom, ali Šeri poče da nagaña: "Da nije moždačiviluk za šešire?"



Instruktorka se zagleda u nju iskosa, zamišljeno. "Hm. Ne, neće biti, ali gajim nadu daće seneko od vas novajlija dosetiti. Niko od nas ovde ne zna. Ponekad se tokom leta zažari; niko nezna zašto. Tamo je toalet. Dobroćete ses njimzabavljati. Ali funkcioniše, kad naučite kako snjim da postupate. Možete da okačite svoju ležaljku onde i da spavate - odnosno, gde god želite.Onaj ugao i ono udubljenje su prilično zaklonjena mesta. Ako se nañete u posadi koja želipovremeno malo da se izoluje, možete ih odvojiti pregradom.U svakom slučaju, bar donekle." Šeri upita: "Zar niko od vas, ljudi, neće da kaže kako se zove?" Nastavnica se nasmeši: "Ja sam Džel-Klara Mojnlin. Želite da saznate i sve ostalo o meni?Bila sam napolju dva puta, nisam ništa našla i sad ubijam vreme dok se ne ukaže onaj pravi let,radeći kao pomoćni instruktor." "Kako znate koji let je onaj pravi?" zapita Forhendovakćer. "Bravo mudrice. Dobro pitanje. To je još jedno od onih pitanja koje volim od vas dačujem,jer pokazuje da razmišljate, ali ukoliko na njega postoji odgovor, ja ga ne znam. Hajde da vidimo.Vi već znate da je ovaj brod 'trojka'. Išao je do sada na šest letova,ali se sa dosta verovatnoćemožete opkladiti da u njemu ima dovoljno rezervnog goriva zajoš koje putovanje. Ja bih ga preodabrala nego neku 'jedinicu'. Ona je za kockare koji idu na sve ili ništa." "Gospodin Šu je isto tako rekao", reče Forhendova, "ali moj otac kaže da je pregledao svepodatke od početka prve orbite i da jedinice nisu toliko loše." "Evo još jednog podatka za vašeg oca", reče Klara Mojnlin. "Nisu u pitanju samo statističkipodaci. U jedinici ste usamljeni. U svakom slučaju, jedna osoba ne može da obavi sav posao; akonešto pronañete potrebni su vam saputnici, tako da jedan ostane u kružnojputanji - većina nasostavlja po jednog u glavnom brodu, to daje osećaj veće sigurnosti; odnosno nekomožeda vampomogne ako stvari baš krenu nizbrdo. Znači dvoje se spuštaju u lenderu da ispitaju teren.Naravno, ako vas baš hoće sreća, onda morate da delite na tri dela. Ako nañete nešto stvarnovredno, onda ima dovoljno za sve. A ako ne nañete ništa, trećina od nule nije ništa manja odnule." "Zar ne bi onda bilo bolje u 'petici'?" upitah ja. Klara me pogleda i kao da mi namignu; mislio sam da se ne seća da smo prethodne noćizajedno igrali. "Možda jeste, a možda i nije. Problem s 'peticama' je u tome što one imaju gotovoneograničen odredišni kapacitet." "Molim vas govorite engleski", reče Šeri umiljato. "'Petice' prihvataju mnoga odredišta koja 'trojke' ijedinice ne prihvataju. Pomommišljenju toje zbog toga što su neka odredišta rizična. Od svih brodova koje sam videla posle povratka, jedna'petica' je bila u najstrašnijem stanju. Sva izubijana, spržena i izobličena; niko ne zna kako jeuopšte uspela da se vrati. Takoñe niko ne zna gde je bila, ali samčula da je neko rekao da jemožda bila u fotosferi neke zvezde. Posada nam nije mogla reći. Svi su bili mrtvi." KOJI SU ZADACI KORPORACIJE? Korporacija je osnovana sa ciljem da eksploatiše svemirske letelice koje su ostavili Hičiji i datrguje, razvija, ili na drugi način koristi sve artefakte, robni fond, sirovine, ili druge stvari odvrednosti, otkrivene uz pomoć ovih svemirskih brodova. Korporacija se zalaže za razvoj tehnologije Hičija na komercijalnoj osnovi i u tu svrhu vršiustupanje licenci na bazi novčane naknade za ustupljena materijalna prava. Svoje prihode koristi za isplatu odgovarajućih deonica partnerima sa ograničenim pravom, kaošto ste vi, koji su omogućili otkrivanje novih stvari od vrednosti; za pokriće troškova zaodržavanje same Kapije preko iznosa ostvarenog uplatom boravišne takse; za isplatu svimpartnerima sa neograničenim pravom godišnje sume u visini troškova za obezbeñenje stalnognadzora uz pomoć patrolnih svemirskih brodova koje ste primetili u obližnjoj orbiti; za stvaranjei održavanje odgovarajućih rezervi za nepredviñene izdatke; a preostale prihode koristi zasubvencioniranje istraživačkog i razvojnog programa u vezi sa samim predmetima od vrednosti. Tokom fiskalne godine, koja je istekla 30. februara, ukupni prihodi Korporacije iznosili su



preko 3,7x1012 U.S. dolara. "Razume se", nastavi ona zamišljeno, "oklopljena 'trojka' prihvata gotovo isti broj odredištakao i 'petica', ali kako god uzmete, stavljate na kocku. Hoćemo li sad da počnemo? Vi..." pokazana Šeri, "sedite tamo." Forhenedova i ja se malo pomerismo kako bismo napravili mesto meñu raznim ureñajima kojisu bili delo ljudskih bića i Hičija. Mesta nije bilo mnogo. Ako biste sasvim ispraznili trojku,dobili biste prostoriju veličine tri sačetiri metra, ali, naravno, ako biste je ispraznili, ona ondanebi mogla da se pokrene. Šeri sede ispred stuba sa nazubljenim točkićima, vrteći se kako bi se udobno namestila."Kakve li su zadnjice imali ti Hičiji?" progunña. Nastavnica reče: "Opet jedno dobro pitanje i opet pitanje na koje ne znamo odgovor. Akoustanovite, recite nam. Korporacija je obezbedila ove gurtne na sedištima. A sad, ovo u štagledate, to je birač odredišta. Stavite šaku na jedan od točkića. Na bilo koji. Samo ne dirajtenijedan drugi. Sad ga pokrenite." Pomno je pratila kako Šeridodiruje donji točak, zatim ga guraprstima, a onda pritiska zapešćem, odupire se svom snagom o naslon za ruke u obliku slova V igura ga. On se najzad pokrenu i svetla na nizu točkova počeše da trepere. "Hej", uzviknu Šeri, "mora da su bili vrlo snažni!" Reñali smo se jedan po jedan na tom istom točku - Klara nam nije dopustila da probamo nekidrugi toga dana - i kad je došao na mene red iznenadio sam se kadsam ustanovio da moram daupotrebim svu mišićnu snagu kako bih ga pokrenuo. Nije sečinilo kao da je zarñao, nego kao daje namerno bio napravljen tako da se pokreće s mukom. A kad pomislite u šta možete da seuvalite ako usred leta slučajno pomerite namešteni kurs, verovatno je tako bilo i najbolje. Razume se, sada i o tome više znam nego što je tada znao moj instruktor. Ne zato što sam jajako bistar, nego zato što su mnogobrojni ljudi proveli, i još uvek provode, užasno mnogovremena da bi odgonetnuli šta se dogaña samo prilikom odreñivanja odredišta na biraču kursa. Ta sprava se, u stvari, sastoji od okomitog niza generatora brojeva; ona svetla kad zasvetlepokazuju brojeve; to nije lako uočiti, jer nemaju izgled brojki. Nisu to pozicioni, ili decimalnibrojevi. (Čini se da su Hičiji izražavali brojeve kao zbirove prim brojeva i izložilaca, ali sve je todaleko iznad moje moći poimanja.) Samo kontrolni letači i programeri kursa, koji rade kaoslužbenici Korporacije, moraju umeti dačitaju te brojeve, a ni oni to nečine neposrednim putem,već samo uz pomoć kompjuterski obrañenih podataka. Prvih pet brojki izgleda da označavajupoložaj odredišta u kosmosu,čitajući odozdo naviše. (Dejn Mečnikov da redosled prostih brojevanije odozdo naviše nego sleva nadesno, što na neki način govori nešto o Hičijima. Oni su bilitrodimenzionalno orijentisani kao primitivna ljudska bića, umesto dvodimenzionalno orijentisani,kao mi.) Pomislili biste, zar ne, da su tri brojke dovoljne daodrede svaki položaj bilo gde ukosmosu. Hoću da kažem, ako Galaksiju predstavite kao trodimenzionalniprostor, možete ucrtatiu njemu svaku tačku pomoću jednog broja za svaku od tri dimenzije. Ali Hičijima je bilopotrebno pet. Da li to znači da su Hičiji mogli da percepiraju pet dimenzija? Mečnikov kaže danisu... BRODOVI NA KAPIJI Letelice koje se nalaze na Kapiji u stanju su da obavljaju meñuzvezdane letove brzinamavećim od brzine svetlosti. Pogonski sistem nije rastumačen (vidi priručnik za pilote). Postojitakoñe prilično konvencionalan sistem na raketni pogon, koji koristi tečni vodonik i tečnikiseonik za kontrolu položaja letelice, kao i za pogon kapsule za sletanje na površinu koja jepripojena svakoj meñuzvezdanoj letelici. Zastupljena su tri glavna tipa, označena kao klasa 1, klasa 3, i klasa 5, prema broju putnikakoje mogu da prime. Neke letelice imaju posebno snažnu konstrukciju i označene su kao"oklopljene". Većina oklopljenih su "petice". Svaka letelica programirana je za automatsku navigaciju do većeg broja odredišta. Povratni let



se obavlja u automatskom režimu i u praksi se pokazao kao sasvim pouzdan. Obukom na kursu zarukovanje brodom osposobićete se za obavljanje potrebnih zadataka u vezi sa bezbednimupravljanjem svoga broda; meñutim, pročitajte propise o bezbednosti u priručniku za kosmičkepilote. Uostalom, bilo kako bilo. Kad jednom fiksirate prvih pet brojeva, ostalih sedam možeteodabrati sasvim proizvoljno, a ipakćete uzleteti kad pritisnete dugme za start. Ono što obično radite - odnosno ono što obično rade programeri kursa, koje Korporacija zbogtoga drži na platnom spisku - jeste da odaberete bilo koječetiri brojke. Zatim tražite petu brojkusve dok se ne pojavi nekakav ružičast sjaj kao "pozor". On je ponekad slab, a ponekad jači. Akose tu zaustavite i pritisnete onaj glatki ovalni deo ispod dugmeta, ostali brojevi počinju sami da sepojavljuju, samo po koji milimetar levo i desno, a ružičasti sjaj postane još jači. Kad se ustale,sjaj je intenzivno ružičast i intenzivno svetao. Mečnikov kaže da je to automatski ureñaj za finodoterivanje. Mehanizam računa sa mogućnošću ljudske greške - pardon, mislim greške Hičija -tako da kad ste približno dobro odredili kurs ka nekom stvarnom, valjanom odredištu, on umestovas automatski izvrši konačno doterivanje. Možda je Mečnikov u pravu. (Razume se, savlañivanječitavog ovog postupka korak po korak koštalo je mnogo vremenainovaca, a mnogo toga stajalo je i po koji život. Opasno je bitisvemirski istraživač. Ali zanekolicinu onih koji su prvi odleteli napolje, bilo je to prenalik na samoubistvo.) Ponekad pokušavate da uštimate petu brojku i ne dobijete uopšte ništa. Tada, naravno, psujete.Onda promenite jednu od prvečetiri i ponovo pokušavate. Za ovu operaciju potrebno je samonekoliko sekundi, ali probni piloti su proveli stotinu satina pronalaženju novih kombinacija prenego što su postigli odreñenu boju. Naravno, pre nego što sam ja krenuo u svemir, probni piloti i programeri kursa već su odredilinekoliko stotina mogućih kombinacija koje su zvanično zabeležene kao dobre ali koje još nisukorišćene, zajedno sa svim ostalim kombinacijama koje su korišćene, ali koje ne vredi ponovoprobati. Odnosno one sa kojih se posade nisu vratile. Ali o svemu tome tada nisam ništa znao i kada sam seo na ono prepravljeno sedište Hičija, zamene je sve bilo novo, novo, novo. I ne znam da li sam u stanju davam dočaram kako sam seosećao. Hoću da kažem, bio sam tu, na sedištu na kome su Hičiji sedeli pre pola miliona godina. Onanaprava ispred mene bila je birač odredišta. Brod je mogao da poletibilo kuda.Bilo kuda! Akoodaberem ispravan cilj, mogao bih se naći u kružnoj putanji oko Sirijusa, Prokiona, moždačak ioko Magelanovih oblaka! Nastavnica se umorila od položaja naglavce, pa se provukla kroz otvor i ugurala iza mene. "Navas je red, Brodhede", rekla je, stavljajući mi ruku na rame, dok sam na leñima osetio njenegrudi. Oklevao sam pre nego što sam ma šta dodirnuo. Upitao sam: "Zar nema načina da se znadokleće se dospeti?" "Verovatno ima", odvratila je, "pod uslovom da ste Hiči sa završenim letačkim tečajem." "Čak ni to da, recimo, jedna boja označava da ste dospeli na veću daljinu, a druga da stebliže?" "Nema ovde još nikoga ko je to dokučio. Naravno, neprestano pokušavaju. Postojičitav timkoji provodi vreme u analiziranju izveštaja sa uspešno okončanih misija i uporeñuje ih saprogramima koji su odabrani pre lansiranja. Do sada nisu ništa zaključili. A sad, hajde dakrenemo, Brodhede. Stavite celu šaku na prvi točak, onaj na kome su svi vežbali. Pokrenite ga.Biće vam potrebno više mišićne snage nego što mislite." I bilo je. U stvari, gotovo sam se plašio da ga gurnem dovoljno jako kako bih ga pokrenuo.Ona se nagnula napred i stavila šaku preko moje, a ja shvatih da onaj fini mošusni miris, koji samu nozdrvama osećao već izvesno vreme, potiče od nje. Nije to ipak bio samo mošus; njeniferomoni odlično su se slagali sa mojim hemoreceptorima. Bila je to vrlo prijatna promena u



odnosu na ostali zadah na Kapiji. No uprkos tome, nisam uspeo da dobijemčak ni trag neke boje, mada sam pokušavao petminuta pre nego što mi je dala znak da prestanem i pozvala Šerida se ponovo oproba. Kad sam se vratio u sobu, neko ju je već bio počistio. Pitao sam se, sa osećanjem zahvalnosti,ko je to učinio, ali sam bio premoren da u tome dugo razmišljam. Dogod sena nju ne naviknete,smanjena sila teže može da deluje iscrpljujuće; zaključujete da preterano naprežete sve svojemišiće, te da stoga najpre morate da naučite na koji način da ih štedite. Prikačio sam svoju ležaljku i upravo se spremao da zadremam kad sam začuo grebanje narešetkastoj pregradi na vratima i Šerin glas: "Bobe?" "Molim?" "Spavaš?" Očigledno nisam spavao, ali sam pitanje protumačio onako kako je ona očekivala. "Ne. Ležimi razmišljam." "I ja... Bobe?" "Da?" "Da li hoćeš da doñem kod tebe?" Napregnuo sam se da se dovoljno rasanim kako bih bio u stanju da razmotrim ovo pitanje. "Ja bih zaista želela", reče ona. "U redu. Naravno. Mislim, baš mi je drago što si došla."Ona se uvuče u moju sobu i prebacise preko ležaljke, koja se lagano zaljulja dok se ona uspuzala unutra. Na sebi je imala pletenumajicu i gaćice i bila je topla i meka pored mene kad smo se blago sklupčali u udubljenom deluležaja. "Ne mora da bude seks, pastuve jedan", rekla je. "Meni odgovara i jedno i drugo." "Videćemo štaće da ispadne. Bojiš se?" Dah joj je mirisao najprijatnije od svega; osetio sam ga na svom obrazu. "Mnogo više nego štosam mislila daću se bojati." "Zašto?" "Bobe..." Namestila se udobnije, a zatim je iskrenulavrat da bi me pogledala preko ramena."Znaš li da ponekad govoriš prave budalaštine?" "Izvini." "Da, baš tako. Mislim, pogledaj šta radimo. Sešćemo u nekakav brod za koji ne znamo da lićenas odvesti kuda mislimo da hoće, pačak ne znamo ni kuda treba da ide. Letimo brže odsvetlosti, niko ne zna kako. Ne znamo kolikoćemo dugo biti na putu,čak i kad bismo znali kudaidemo. Znači, moglo bi se desiti da nastavimo da putujemo do kraja životai da umremo pre negošto tamo stignemo,čak i ako ne naletimo na nešto štoće nas usmrtiti za dve sekunde. Je l' tako?Tako je. Pa onda, kako možeš da me pitaš da li se bojim?" "Samo razgovaramo." Sklupčao sam se uz njena leña i obuhvatio jednu dojku, ne grubo, većzato što je bilo prijatno. "I ne samo to. Mi ne znamo ništa o ljudima koji su sagradili ove sprave. Kako možemo znatida sve to nije samo šegačenje s njihove strane? Možda je to način za Hičije da domame svežemeso na svoj deo neba?" "Ne možemo znati", složih se ja. "Okreni se ovamo." "A brod koji su nam pokazali jutros gotovo da uopšte ne liči na ono što sam zamišljala", reklaje, okrenuvši se kako sam joj kazao i stavljajući ruku na moj vrat. Odnekud se začuo oštar zvižduk, nisam znao odakle. Mali oglasi OTKUD znate da niste unitarist? Bratstvo Kapije je upravo u toku obrazovanja. 87-539. TRAŽI SE BILITIS za Safu i Lezbiju, putujemo sve zajedno dok ne uspemo, a onda ostajemozauvek srećne zajedno u Severnoj Irskoj. Isključivo trajan brak utroje. 87-033 ili 87-034 DAJTE NAČUVANJE svoju pokretnu imovinu. Uštedite novac za zakupninu, ne dajte da



vam ga Korporacija uzme dok ste na putu. U cenu uračunata uputstva za raspolaganje istom uslučaju nepovratka. 88-125. "Šta je to?" Začuo se ponovo, odzvanjajući u tunelu i, još glasnije, u mojoj sobi. "Oh, to jepiezofon." Ono što sam začuo bio je moj sopstveni piezofon i još dva, sa svake strane sobe pojedan, i svi su zvonili odjednom. Zvižduk je prestao i začuo se glas: "Govori Džimi Šu. Svi vi nove pridošlice koji želite davidite kako izgleda brod kad se vrati ulošem stanju, doñite kod doka brojčetiri. Upravo ga dovlače." Čuo sam žamor iz sobe Forhendovih i osetio kako Šerino srce jako kuca. "Bolje da poñemo",kazao sam. Brod je uspeo da se vrati do Kapije, ali ne baš do doka. Jedan od patrolnih brodova ga jeotkrio i spustio se na njega. Sad ga je tegljač dovlačio do pristaništa Korporacije, gde obično stojesamo rakete sa planeta. Tu se nalazio jedan poklopac dovoljno veliki da se unuta smestičak i"petica". Ovo je bila "trojka"... odnosno, ono što je od nje ostalo. "Oh, dobri bože!" prošaputa Šeri. "Bobe, šta misliš daim se dogodilo?" "Ljudima? Nastradali su." U to zaista nije moglo biti sumnje. Brod je bio olupina. Drška, tojest kapsula za pristajanje, bila je otpala, preostala je samo meñuzvezdana letelica, onaj šešir napečurki, a i on je bio izobličen, procepljen, spržen od visoke temperature. Procepljen!MetalHičija sečak i ne smekšava pod dejstvom električnog luka! Ali još nismo videli ono najgore. Nismo uopšte videli ono najgore, samo smočuli. Jedančovek se još uvek nalazio u brodu. Poceloj unutrašnjosti broda. Bukvalno se rasprštao po celoj komandnoj kabini, i njegovi sprežnikomadi bili su zalepljeni za zid. Zbogčega? Usled visoke temperature i ubrzanja, bez sumnje.Možda je neopaženo zašao u gornje slojeve nekog sunca, ili u blisku orbitu oko kakve neutronskezvezde. Možda je razlika u gravitacionoj sili onako raskomadala brod i posadu. Ali to nismonikad saznali. Druga dvačlana posade uopšte nisu bila unutra. To nije bilo lako zaključiti; ali prema popisunañenih organa unutra se nalazila samo jedna vilica, jedna karlica, jedna kičma - mada u sitnimkomadima. Možda su ona druga dvojica bila u kapsuli za pristajanje? "Odbijte, novajlije!" Šeri me uhvati za ruku i povuče u stranu. Petoročlanova posade iz patrolnih brodova priñe,dvoje u plavoj američkoj i brazilskoj uniformi, jedan u ruskoj bež boje, u beloj saVenere i mrkojiz Kine. Američki i venerijanskičlan posade bile su žene; crte lica bile su im različite, ali sviizrazi pokazivali su istu mešavinu discipline i gañenja. PROPISI O BEZBEDNOM KORIŠĆENJU BRODOVA NA KAPIJI Mehanizam za meñuzvezdani let nalazi se, prema našem saznanju, u kutiji u obliku rombaispod centralne kobilice u brodovima predviñenim za 3 ili 5 osoba, a u brodovima za 1 osobu usanitarnomčvoru. Nikome dosad nije pošlo za rukom da otvori neku od ovih kutija. Pri svakom pokušaju došloje do eksplozije koja je imala približnu snagu od jedne kilotone. Jednim obimnim istraživačkimprojektom pokušavamo sada da probijemo ovu kutiju, a da je pri tom ne uništimo, i ukoliko vikao ortak sa ograničenim pravom pribavite bilo kakvu informaciju ili sugestijuu vezi s ovim,potrebno je da odmah obavestite jednog od službenika Korporacije. Meñutim, ni pod kojim uslovima nemojte pokušavati da sami otvorite ovu kutiju! Baratanje nabilo koji način, ili vraćanje na Kapiju letelice na kojoj je vršeno baratanje ovom kutijom, strogose zabranjuje. Kazna povlači gubitak svih prava i trenutno isterivanje sa Kapije. Ureñaj za odreñivanje kursa letenja takoñe predstavlja potencijalnu opasnost. Ni pod kojimuslovima ne treba da pokušavate da menjate kurs posle otpočinjanja leta. Nijedna letelica nakojoj je ovo pokušano nikada se nije vratila.



"Hajdemo odavde." Šeri me povuče za sobom. Nije htela da gleda kako posada pretura poostacima, a nisam ni ja. Cela naša grupa, Džimi Šu, Klara, ostali instruktori i svi ostali, poče da serazilazi, svako u svoju sobu. Ne baš žurno. Provirivali smo kroz prozorske otvore u hermetičkizatvorenu kabinu; kad je brodska patrola otvorila, zapahnuo nas je vazduh odande. Ne znam kakoda ga opišem. Pomalo kao kad se kuvaju truli otpaci za splačine koje se daju svinjama.Čak i uzagañenom vazduhu na Kapiji bilo je teško podneti tako nešto. Naša instruktorka iziñe na svom nivou - znatno nižem od našeg, u onom delu gde se plaćaskupa zakupnina u blizini "Udobnog nivoa". Kad je podigla pogled ka meni, pošto sam jojpoželeo laku noć, prvi put sam primetio da plače. Šeri i ja poželesmo laku noć Forhendovima pred vratima njihove sobe, i ja se osvrnuh da jepogledam, ali ona je već bila izmakla napred. "Mislim da ovu noć neću provesti kod tebe", rekla je. "Izvini, Bobe, ali znaš, uopšte mi višenije do toga." 9. Ne znam zašto još uvek odlazim kod Sigfrida fon Šrinka.Moji zakazani sastanci sa njim uveksu sredom po podne, a on ne voli kad pre toga pijem ili se drogiram. To upropasti ceo dan. Javeoma mnogo plaćam za te dane.Nemate pojmakoliko je skup život kakav ja vodim. Mojapartman na Vašington skveru košta osamnaest hiljada dolara mesečno. Na porez za stanovanjepod Velikom kupolom odlazi mi još tri hiljade. (Ni život na Kapiji ne košta toliko!) Plaćamprilično visoke račune za krzna, vino, žensko rublje, nakit, cveće... Sigfrid kaže da pokušavam dakupim ljubav. U redu, to je tačno. A zašto da ne? Ja to mogu sebi da dozvolim. A u to ne ulaziiznos koji plaćam za komplet medicinskih usluga. Meñutim, Sigfrid me ne košta ništa. U medicinski komplet ulazi psihijatrijsko lečenje onevrste koju sam odaberem; mogao bih da uzmem grupnu terapiju ili unutrašnju masažu za istucenu, to jest besplatno. Ponekad ga zbog toga zadirkujem. "Čak i ako se uzme u obzir da si samovreća zarñalih šrafova", kažem ja, "od tebe nema mnogo koristi. Ali cena za tvoje usluge jesasvim u redu." On pita: "Da li zbog toga osećaš da ti sam više vrediš, ako kažeš da ja ne vredim?" "Ne naročito." "Pa onda zašto se stalno trudiš da misliš na to kako sam ja kompjuter? Odnosno da te ništa nekoštam? Odnosno da ne mogu da iziñem iz okvira programa koji mi je zadat?" "Meni sečini da ti mene prosto zavitlavaš, Sigfride." Znam da se ovim neće zadovoljiti, pa muobjašnjavam. "Upropastio si mi jutro. Ona prijateljica, S.Ja. Lavorovna prenoćila je kod meneprošle noći. Ona ti jenešto posebno." Onda pričam Sigfridu malo o tome kakva je S. Ja,uključujući kako izgleda kad izlazi iz kreveta u triko-gaćicama sa onom dugom prljavozlatnomkosom koja joj dopire do pojasa. "Reklo bi se da je vrlo lepa", komentariše Sigfrid. "Nego šta misliš. Jedino što se ujutru sporo budi. Baš kad se ponovo zagrejala, morao sam danapustim svoju letnju rezidenciju tamo pored Tapanskog jezera i da doñem ovamo." "Da li je voliš, Bobe?" Odgovor je negativan i zato želim da on pomisli da je pozitivan. Kažem: "Ne." "Mislim da je to pošten odgovor, Robe", kaže on, sa odobravanjem, a razočarano. "Je li torazlog što si na mene ljut?" "Oh, ne znam. Samo nisam dobro raspoložen, pretpostavljam." "Možeš li da navedeš neki razlog?" Ončeka da odgovorim, pa posle izvesnog vremena odgovaram: "Oprobao sam malo sreću naruletu sinoć." "Jesi li preterao?" "Isuse! Nisam." Ali ipak imam razloga za zlovolju. Imatu i nekih drugih stvari. Bliži se ono



hladno razdoblje godine. Moj stan na Tapanskom jezeru nije ispod Kupole, tako da ručak natremu sa S. Ja. nije bio baš prijatan. Ne želim da to pominjem Sigfridu. On bi rekao nešto sasvimracionalno, kao na primer, zašto vam ručak nije serviran unutra? A ja bih morao da mu pričamopet ispočetka kako je, kad sam bio dete, moj san bio da imam stan na Tapanskom jezeru i daručam na tremu, dok gledam u jezero. Tada su upravo zajazili Hadson, kad je meni bilo moždadvanaest godina.Često sam sanjao o velikom uspehu i životu u stilu pravih bogataša. A on je tupriču već čuo. Sigfrid se nakašlja. "Zahvaljujem, Bobe", kaže, da bimi dao na znanje da je naš sat istekao."Hoćemo li se videti iduće nedelje?" "Zar se ne viñamo svake nedelje?" odvraćam ja, smešeći se. "Kako vreme leti. U stvari, danassam hteo da odem malo ranije." "Zar, Bobe?" "Imam opet sastanak sa S. Ja.", objašnjavam. "Doći će opet kod mene večeras u letnjiapartman. Iskreno rečeno, ono štoće ona raditi bolja je terapija od tvoje." On kaže: "Je li to sve što tražiš od neke veze, Robi?" "Misliš, samo seks?" Odgovor je u ovom slučaju negativan, ali ne želim da on dozna šta ja toželim od veze sa S. Ja. Lavorovnom. Kažem: "Ona je nešto drugačija od većine mojih prijateljica,Sigfride. Ona je otprilike isto toliko udarena kao ja, pre svega. Imañavolski dobar posao. Divimjoj se." To jest, u stvari, ne mnogo. Odnosno, svejedno mi je da li joj se divim ili ne. Kod S. Ja. imanešto što me impresioniračak više od toga što ima najslañu zadnjicu koju je bog ikada stvorio nanekom ženskom stvoru. Njenñavolski dobar posao u oblasti obrade informacija. ZavršilajeAkademgorski univerzitet, bila saradnik Instituta Maks Plank za inteligenciju mašina i predaje napostdiplomskom studiju V. I. odseka Njujorškog univerziteta. Ona zna o Sigfridu više nego štoSigfrid zna o samom sebi, a to meni nagoveštava zanimljive mogućnosti. 10. Otprilike petog dana boravka na Kapiji, ustao sam i fino se doterao, doručkovao kod "GrbaHičitauna" opkoljenog turistima, kockarima zakrvavljenih očiju iz kazina preko puta vretenastešupljine i marincima sa krstarica koji su bili na odsustvu. Atmosfera je bila ekskluzivna, a i cenesu bile ekskluzivne. Vredelo je doći ovamo zbog turista. Osećao sam kako me posmatraju. Znaosam da govore o meni, naročito jedan Afrikanac, glatkog lica, ali star, iz Dahomeja iliGane,činimi se, koji je bio sa svojim vrlo mladom, vrlo gojaznom, vrlo našmukiranom ženom. Ili već štamu je bila. Po svemu sudeći, izgledao sam im kao kakav razmetljivi junak. Doduše, nisam imaonijednu narukvicu na ruci, ali ni neki veterani ih nisu nosili. Razbaškario sam se. Pomislio sam da poručim prava jaja sa slaninom, ali to je koštalo višenego što sam sebičak i u ovoj euforiji mogao da dozvolim, pa sam se odlučio za sok odpomorandže (ispalo je da je pravi, na moje iznenañenje), maslac-kiflu i nekoliko šolja crne danskekafe. Osećao sam da mi samo nedostaje jedna zgodna devojka na stolici pored moje. Bile su tudve privlačne žene, izgleda iz posade sa kineskog patrolnog broda na odsustvu, i obe priličnovoljne da razmene nekoliko radio-poruka očima, ali ja sam odlučio da ih imam u vidu za nekikasniji trenutak, pa sam platio račun (što je bilo dosta mučno) i otišao načas. Silazeći, sustigao sam Forhendove. Otac, koji se, izgleda, zvao Ses, otpustio je silazno uže isačekao kako bi mi učtivo poželeo dobro jutro. "Nismo vas videli za doručkom", reče njegovasupruga, pa sam im ispričao gde sam bio. Mlaña kćer, Lois, imala je na licu pomalo zavidljivizraz. Majka je to primetila i potapšala je. "Ne brini, dušo,otići ćemo u taj restoran pre povratkana Veneru." Zatim se obratila meni. "Za sada moramo vrlo pažljivo da rukujemo novcem. Ali kadse budemo obogatili, imamo neke dosta preduzimljive planove kakoćemo da ga potrošimo." "Zar ih nemamo svi?" rekoh ja, ali nešto sam razmišljao. "Zar ćete se zbilja vratiti naVeneru?"



Mali oglasi GURMANSKA KUHINJA po narudžbini. Sečuanska, kalifornijska, kantonska.Specijalizovana za narudžbine za prijeme. Vongovi, nazovite 83-242. KARIJERA PREDAVAČA & PV saradnika očekuje veterane sa brojnim narukvicama!Prijavite se još danas na kurs iz govorništva, pripremanja holograma, organizovanja propagande.Pregledajte overena pisma diplomiranih polaznika koji zarañuju nedeljno od 3000 U.S. dolaranaviše. 86-521. DOBRODOŠLI na Kapiju! Povežite se u najkraćem roku sa drugima uz pomoćnaše jedinstvene službe. Raspolažemo spiskom od dve stotine imena, po izboru. Honorar zaupoznavanje 50 U.S. dolara. 88-963. "Sigurno", rekoše svi zajedno, ko na jedan ko na drugi način, i izgledali su iznenañeni što ihtako nešto pitam. To je opet iznenadilo mene. Nisam mogao da shvatim kako pacovi iz tunelauopšte mogu o toj istopljenoj zagušljivoj bombi da misle kaoo svom domu. Ses Forhend je, morabiti, takoñe primetio moj izraz lica. Oni su bili povučena porodica, ali im gotovo ništa ne bipromaklo. On se nasmejao i rekao: "To je naš dom, na kraju krajeva. Kao i Kapija, na izvestan način." To je već bilo veomačudno. "U stvari, mi smo u srodstvu sačovekom koji je prvi otkrioKapiju, Silvesterom Meklenom.Čuli ste za nega?" "Kako da ne." "Bio nam je neki brat od tetke. Pretpostavljam da znatecelu priču?" Hteo sam da kažem daznam, ali on je očigledno bio ponosan na svog roñaka, a to mu nisam mogao zameriti, i tako samčuo jednu pomalo drugačiju verziju porodične legende: "On je bio u jednom od tunela na južnompolu, gde je našao jedan brod. Bogće znati kako ga je dopeljao do površine, ali uspeo je, ušaounutra, pritisnuo dugme za start i brod je - onako kako je bio programiran - doleteo ovamo." "Zar Korporacija ne isplaćuje naknade za korišćenje ustupljenih materijalnih prava?" upitaosam. "Hoću da kažem, ako plaćaju za nova otkrića, koje otkriće bi moglo biti vrednije?" "Nama u svakom slučaju ne", kazala je Lujza Forhend, pomalo tužno; novac je za Forhendovebio mučna tema. "Naravno, Silvester nije krenuo u nameri da pronañe Kapiju. Kao što znate izonog što smočuli na kursu, brodovi imaju automatski režim povratka. Kud god da odletite, samopritisnete dugme za start i vraćate se pravo ovamo. Samo, to Silvesteru ništa nije vredelo, jer onje već bio ovde. To je bio povratni krik nekog kružnog putovanja sa usputnim sletanjemudaljenim svetlosnih x godina." "Bio je bistar i snažan", Ses preuze priču. "Morate biti takvi, ako hoćete da istražujete. Zato ganije uhvatila panika. Ali pre nego što je iko stigao ovamo radi istraživanja, iscrpeo mu se sistemza obezbeñenje životnih uslova. A mogao je još malo da poživi. Mogao je da upotrebi tečnikiseonik i H-dva iz rezervoara lendera da bi došao do vazduhai vode. Uvek sam se pitao zaštonije." "Zato što bi ionako umro od gladi", upade Lujza, braneći svoga roñaka. "Pa da. U svakom slučaju, našli su njegov leš; u ruci je držao ono što je napisao. Prerezao jesebi grkljan." Oni su bili prijatni ljudi, ali ja sam sve to već čuo, a zbog njihću zakasniti načas. Razume se, materija koju smo obrañivali na ovomčasu nije bila baš osobito zanimljiva. Učilismo kako se razapinje ležaljka (početni stupanj) i kako se ispira toalet (viši stupanj). Moždaćetese zapitati zašto nisu više vremena posvećivali obuci u upravljanju brodovima. Iz jednostavnograzloga. Te sprave su letele same, kao što su mi Forhendovi, isvi ostali, ispričali. Čak nikapsulama za pristajanje nije bilo mnogo teško upravljati,mada je za njih bilo potrebno doteratineke instrumente. Kad se jednom nañete u toj kapsuli sve što treba da uradite to je da sravnite tri-D, nekakvu holografsku predstavu neposredne okoline svemirskog prostora sa mestom do kogaželite da stignete, i da nekako podesite jednu svetlu tačku na rezervoaru prema tački do koježelite da stignete. Kapsula je letela pravo tamo. Ona je samaizračunavala trajektorije i korigovalasvoja sopstvena odstupanja. Bilo je potrebno malo mišićne koordinacije da se savlada



podešavanje te svetlosne tačke sa odredišnom tačkom, meñutim ovaj sistem je bio poslušan. Izmeñu praktičnih časova ispiranja toaleta i uvežbavanja kako se razapinje ležaljkarazgovarali smo kudaćemo da idemo kad položimo završni ispit. Rasporedi lansiranja su stalnoažurirani i prikazivani na PV monitoru u našoj učionici, kad god bi neko pritisnuo dugme. Uzneka od njih stajala su imena, od kojih sam ja prepoznao dva-tri. Tiki Trambul je bila devojka skojom sam igrao i pored koje sam jedanput ili dva puta sedeo u kantini. Ona je bila svemirskipilot i pošto joj je bila potrebna posada, razmišljao sam da joj se pridružim. Ali mudronje su mikazale da su ti svemirski letovi gubljenje vremena. Trebalo bi da vam kažem šta je svemirski pilot. To je onaj koji prevozi nove posade na KapijuDva. Ima otprilike jedno tuce "petica" koje redovno obavljaju ove letove. Prevezučetiri osobe (tosu one koje Tiki traži), a zatim se pilot vraća sam, ili vraća i istraživače - ukoliko ih ima - kao iono što su oni pronašli. Obično se nañe poneko. Tim koji je otkrio Kapiju Dva - to su oni o kojima svi mi sanjamo. Oni su jenapravili.Čoveče, kako su je samo napravili! Kapija Dva je bila druga Kapija,potpuno ista, osim što jekružila oko jedne druge zvezde, a ne oko naše. Nije bilo mnogoviše blaga na Kapiji Dva nego štoje bilo na našoj Kapiji; Hičiji su gotovo sve bili pokupili, osim samih brodova. A tamo nije bilo niblizu toliko svemirskih brodova, samo oko sto pedeset u poreñenju sa gotovo hiljadu na našojstaroj prvobitnoj solarnoj Kapiji. Ali već samo otkriće tih sto pedeset svemirskih brodova bilo jevredno. Da ne pominjemčinjenicu da oni prihvataju neka odredišta koja brodovi sa naše Kapije,čini se, ne prihvataju. Spisak raspoloživih letova 30-107. PETICA. Tri slobodna mesta, jezik engleski. Teri Jakamora (83-675) ili Džej Parduk (83-004). 30-108. TROJKA. Oklopljena. Jedno slobodno mesto. Engleski ili francuski. PUTOVANJE DONOSI BONUS. Dorlean Sigri (P-fon 88-108). 30-109. JEDINICA. Kontrolni let. Proverena bezbednost. Javiti se kapetanu leta. 30-110. JEDINICA. Oklopljena. PUTOVANJE DONOSI BONUS. Javiti se kapetanu leta. 30-111. TROJKA. Nepopunjena. Javiti se kapetanu leta. 30-112. TROJKA. Najverovatnije kratko putovanje. Nepopunjena. Jemstvo minimalno. Javiti se kapetanu leta. 30-113. JEDINICA.Četiri slobodna mesta preko Kapije Dva. Prelet pouzdanom "peticom". Tiki Trambul (87-869). Do Kapije Dva izgleda ima okočetiri stotine svetlosnih godina i potrebno je po sto devet danaza prelet tamo i natrag. Njena glavna zvezda je svetloplava ipripada tipu B. Misli se da je toAlkiona u jatu Plejada, ali postoje izvesne sumnje. U stvari, ona nijepravazvezda Kapije Dva.Ova ne obilazi oko velike zvezde, nego oko jednog obližnjeg,malog, ugljenisanog patuljka. Kažuda je taj patuljak verovatno udaljena dvojna zvezda one glavne zvezde B tipa, ali takoñe kažu dane bi trebalo tako da bude zbog razlike u starosti izmeñu tih dveju zvezda. Ako ih ostavimo daraspravljaju još koju godinu, moždaće ustanoviti.Čovek se pita zašto su Hičiji postavili svojuorbitalnu stanicu-raskrsnicu u putanju oko jedne tako neugledne zvezde, aličovek se i inače pitao mnogočemu što je u vezi s Hičijima.



Meñutim, sve ovo ne pogaña po džepu tim koji ju je slučajno pronašao. Njima se isplaćujunaknade za korišćenje ustupljenih materijalnih prava za sve što bilo koji istraživač posle njihpronañe! Nije mi poznato koliko su dobiti dosad ostvarili ali to mora biti ide na desetine milionasvakom ponaosob. Možda na stotine. I eto zašto se ne isplati poći sa nekim svemirskim pilotom;nema zaista mnogo izgleda na dobitak, a mora da se deli ono štose dobije. Tako smo redom raspravljali o svim letovima objavljenim na spisku i trtljali o njima usvetlosti našeg stručnog znanja stečenog za pet dana. Što nije bilo mnogo. Obraćali smo se KlariMojnlin za savet. Na kraju krajeva, ona je dva puta bila napolju. Pažljivo je proučavala spisakletova i imena, pućeći usne. "Teri Jakamora je pristojan momak", rekla je. "Ne poznajemParduka, ali možda bi vredelo okušati sreću sa ovim letom. Odbacite Dorleanov let. Donosi bonusod milion dolara, ali ono što vam ovde ne kažu to je da na tom brodu imaju 'hibridnu' kontrolnutablu. Stručnjaci Korporacije ubacili su jedan kompjuter koji bi trebalo da nadmaši biračodredišta Hičija, a ja im ne bih poklonila poverenje. I, naravno ne bih preporučila 'jedinicu' ni podkojim uslovima." Lois Forhend upita: "Koji biste let vi izabrali kad biste birali, Klaro?" Ona se zamisli namrgoñeno, tarući crnu levu obrvu vrhovima prstiju. "Možda ovaj s Terijem.Ah, bilo koji. Ali ja ne idem ponovo napolje još neko vreme." Hteo sam da je zapitam zašto, aliona prestade da gleda u ekran i reče: "U redu, družino, hajde da ponovimo našu vežbu. Pazite,naviše kad kažem 'pi', naniže, držite,čekajte dok izbrojite do deset, pa naviše kad kažem 'pu'." Proslavio sam završetak jednonedeljne obuke u rukovanju brodom, ponudivši DejnuMečnikovu da gačastim pićem. To nije bila moja prvobitna namera. Moja prvobitna namera bilaje dačastim Šeri pićem koje bismo popili u krevetu, ali ona je bila nekuda otišla.Onda sampritiskao dugmeta na piezofonu i dobio Mečnikova. On se iznenadio kad ječuo moj poziv. "Hvala", rekao je, a onda se zamislio. "Znaš šta. Hajdeda mi pomogneš da nešto prenesemo, paću onda jatebedačastim pićem." Tako sam otišao u njegov stan, koji se nalazio odmah ispod nivoa Bejb; soba mu nije bilamnogo bolja od moje, pri tom prazna, osim što je bilo nekolikoputnih torbi. Pogledao me jegotovo ljubazno. "Ti si sada vasionski istraživač", promumlao je. "Pa i nisam. Imam još dva kursa." "Sad me i inače vidiš poslednji put. Sutra letim sa Terijem Jakamorom." Iznenadio sam se. "Zar se nisi tek vratio, pre desetak dana?" "Ne možeš ništa da zaradiš ako stalnočučiš ovde. Ja sam samočekao pravu posadu. Hoćeš dadoñeš na moju oproštajnu večeru? Kod Terija. U dvadeset dva nula nula." "Baš fino", odvratio sam. "Mogu li da povedem Šeri?" "Pa, naravno, ona i inače dolazi,čini mi se.Častiću te pićem tamo, ako nemaš ništa protiv.Samo mi pomozi da smestimo ove stvari." Bio je sakupio neverovatnu količinu stvari.Čudio sam se kako je uspeo da ih sve strpa usobicu koja je bila isto toliko majušna kao i moja; tri velikeplatnene torbe potpuno nabijene,holodiskovi sa ureñajem za projektovanje, mikrofilmovane knjige i nekoliko pravih knjiga. NaZemlji bi one težile više nego što mogu da ponesem, verovatnopedeset ili šezdeset kila, alirazume se, na Kapiji nije bio nikakav problem da ih podignem;jedino je bila petljavina dok samih vukao kroz hodnike i spuštao niz okna. Ja sam nosio veći teret, ali Mečnikov je imao višeproblema, jer je ono što je on nosio bilo različitih oblika i različitih stepena krhkosti. To našetegljenje je u stvari potrajalo gotovo ceo sat. Najzad smo stigli u deo asteroida u kome ranijenikad nisam bio i u kome je jedna postarija Pakistanka prebrojala koleta, dala Mečnikovupriznanicu i počela da odvlači stvari kroz jedan hodnik gusto obrastao vinovom lozom. "Uh", zabrekta on. "E pa, hvala." "Nema načemu." Krenuli smo natrag prema uzlaznom oknu i obraćajući mi se, pretpostavljamzato što je odnekud shvatio da mi duguje neki znak pažnje i da treba da pokaže da zna šta je red,on reče: "Pa, kako je bilo na kursu?"



"Misliš izuzimajući činjenicu da sam ga upravo završio i da još uvek nemam predstavu kakoda upravljam tim prokletim brodovima?" "Pa naravno da nemaš", reče on nabusito. "Na kursu to i nećeš naučiti. On ti samo daje opštuorijentaciju. To se uči u toku samog letenja. Jedina teška stvar je kapsula za pristajanje, naravno.Uostalom, dobio si trake?" "Ah, da." Trake su se nalazile u šest kaseta. Svako od nas dobio je komplet kaseta na krajuprve nedelje kursa. U njima je bilo sadržano sve očemu je dotle bilo reči, kao i još mnogo drugihstvari o raznim vrstama ureñaja koje Korporacija može, a ne mora, da ugradi na kontrolnu tabluHičija, i tako dalje. "Preslušavaj ih", reče on. "Ako si iole pametan, ponećeš ih kad kreneš na put. Ondaćeš imatidosta vremena da ih preslušavaš. Brodovi ionako uglavnom sami lete." "Nadam se", odvratih ja, sumnjajući u to. "Zdravo." On mahnu rukom i uhvati nizlazni kabl,ne osvrćući se više. Po svemu sudeći, pristao sam da mečasti pićem na oproštajnoj večeri. Gde toneće ništa koštati. Pomislio sam da opet potražim Šeri, a onda sam odlučio da to ne uradim. Nalazio sam se udelu Kapije koji nisam poznavao, a, razume se, mapu sam bio zaboravio u svojoj sobi. Lunjaosam unaokolo manje-više nasumce, preko raskršća iz kojih su vodili neki tuneli koji su mirisalina buñ i prašinu i gde nije bilo mnogo sveta, a onda kroz jedan nastanjeni deo gde su izgleda bilismešteni uglavnom ljudi iz Istočne Evrope. Nisam raspoznavao te jezike, a bilo je i vrlo maloobaveštenja i znakova obešenih po puzavicama koje su svuda rasle, ispisanih, reklo bi se,ćirilicom ili nekom joščudnijom azbukom. Stigao sam do jednog okna, razmislio jedantrenutak,a onda se uhvatio za uzlazno uže. Najlakši način da se na Kapiji ne izgubite jeste da idete navišesve dok ne stignete do vretenaste špilje, odakle više nema "naviše". Ali ovoga puta nañoh se pored Central parka i, nagonski, otpustih uzlazno uže da bih maloposedeo ispod kakvog drveta. Central park nije, u stvari, park. To je veliki tunel nedaleko od središta rotacije asteroida, kojije namenjen gajenju raznog rastinja. Tu sam otkrio narandžino drveće (otuda, znači, sok odnarandže) i vinovu lozu: i paprati različite vrste i mahovine, ali trave nije bilo. Nisam siguranzašto. Verovatno je to u nekakvoj vezi sčinjenicom da se ovde gaje samo one vrste biljaka kojesu osetljive na postojeću svetlost, uglavnom plavičast sjaj Hiči-metala, koji je svetlucao svudaunaokolo, a možda nisu mogli da pronañu travu koja bi takvu svetlost mogla da koristi za svojufotosintezu. Glavni razlog postojanja Cental parka bio je pre svega da upija ugljendioksid iispušta kiseonik; tako je bilo pre nego što su razmnožili rastinje po svim tunelima. Meñutim, onje takoñe odstranjivao zadah, ili je bar tako trebalo da bude, donekle, a u njemu je raslo i poneštoza jelo. Ceo park je bio možda osamnaest metara dugačak i dvostruko viši od mene. Širok je biotoliko da je bilo dovoljno prostora za nekoliko vijugavih staza. Ono načemu su biljke rasleveoma je ličilo na dobro staroñubre na Zemlji. To je, u stvari, bio humus koji se sastojao odkanalizacionog mulja što je poticao od ljudi koji su upotrebljavali toalete na Kapiji, ali to nikakone biste mogli pogoditi po njegovom izgledu, niti pak po mirisu. Prvo dovoljno veliko drvo ispod koga bi se moglo sesti nije za tu svrhu bilo pogodno; to je biodud, a ispod njega su bile razastrte prostirke od fine mrežaste materije na koje su padale dudinje.Proñoh pored njega i nešto dalje ugledah jednu ženu i jedno dete. Dete! Nisam znao da na Kapiji uopšte ima dece. Bila je tojedna sićušna devojčica, od moždagodinu i po, koja se igrala loptom, lopta je bila toliko velika i toliko usporenog kretanja usledsmanjene sile teže da je izgledala kao balon. "Zdravo, Bobe." To je bilo još jedno iznenañenje; žena koja me je pozdravila bila je Džel-Klara Mojnlin.Rekao sam, ne razmišljajući; "Nisam znao da imašćerkicu." "I nemam. Ovo je Keti Frensis. Njena mama je ponekad pusti da bude sa mnom. Keti, ovo jeBob Brodhed." "Zdravo, Bobe", reče mala devojčica, zagledajući me sa udaljenosti od tri metra. "Jesi li ti



Klarin prijatelj?" "Nadam se da jesam. Ona je moja nastavnica. Hoćeš da se igramo dobacivanja?" Keti završi promatranje i precizno saopšti, izgovarajući reč po reč tako jasno artikulisano kaoda je odrasla: "Ne umem da igram dobacivanje, aliću ti doneti šest dudinja. To je sve što možešda dobiješ." "Hvala." Skljokah se pored Klare, koja je rukama bila obgrlila kolena i posmatrala devojčicu."Zlatna je." "Da, reklo bi se. Teško je prosuditi, pošto ovde nema mnogo dece." "Ona nije vasionski istraživač, zar ne?" Ja, u stvari, nisam zbijao šalu, ali Klara se iskreno nasmeja. "Njeni roditelji su ovde stalnonastanjeni. To jest, gotovo stalno. Mama joj se upravo sada nalazi na istraživačkom putu; oni setime ponekad bave, mnogi od njih.Čovek može da provede tako puno vremena i u nagañanju štasu ti Hičiji hteli pre nego što poželi da pokuša da sam odgoneta njihove zagonetke." "Zvuči opasno." Ona mi dade znak daćutim. Keti se vratila, noseći po tri dudinje na opruženim dlanovima,kako ih ne bi zgnječila. Hodala je na neki neobičan način, tako da je izgledalo da mnogo nenapreže mišiće butina i listova; kao da se naizmenično otiskivala o jednu ili drugu nogu, savijenuu kolenu, i puštala da lebdi u vazduhu, pa bi onda opet zakoračila. Pošto sam shvatio kako to radi,pokušao sam i sam i pokazalo se da je to prilično dobar način hodanja pri gotovo nultoj sili teže,ali moji refleksi stalno su zakazivali. Pretpostavljam dačovek mora da bude roñen na Kapiji da bimu to došlo spontano. Klara, koju sam našao u parku, bila je daleko opuštenija i ženstvenija od Klare koju sam znaokao nastavnicu. Obrve koje su izgledale natušteno i muškobanjasto postale su vedre i ljubazne. Idalje je mirisala vrlo prijatno. Bilo je sasvim lepoćaskati s njom dok je Keti ljupko poskakivala oko nas, igrajući se loptom.Pričali smo o tome gde smo sve bili i nismo našli nijedno zajedničko mesto. Jedina zajedničkastvar koju smo otkrili bila je da sam ja roñen istog dana kao njen dve godina mlañi brat. "Jesi li volela svog brata?" upitao sam, povukavšiñavolski pogrešan potez. "Pa, naravno. On je bio maza. Ali bio je roñen u znaku Ovna i pod uticajem Merkura iMeseca. Zbogčega je, zna se, bioćudljiv i mrzovoljan. Verujem da bi za njega život biozapetljan." Manje me je zanimalo da je ispitujem šta mu se dogodilo nego da li zaista veruje u takvekrajnje gluposti, ali to ne bi bilo taktično, a ona je ionako nastavila priču. "Ja sam Strelac, inače.A ti - oh, pa naravno. Ti si isti kao Dejvi." "Pretpostavljam", odvratio sam učtivo. "Mene, ovaj, mnogo ne interesuje astrologija." "Ne astrologija, genetlialogija. Prvo je sujeverje,drugo je nauka." "Hm." Ona se nasmeja. "Vidim već da si podrugljiv. Ne mari. Ako veruješ, u redu; ako ne veruješ-pa, ne moraš da veruješ u zakon gravitacije, a ipakćeš se zgnječiti kao pire kad padneš sadvadesetog sprata." Keti, koja je sela pored nas, upita učtivo: "Da li se vi to prepirete?" "Ne baš, dušo." Klara je pomilova po glavi. "To je dobro, Klaro, jer ja sad moram da idem u kupatilo,a mislim da ne mogu, ovde." "I inače je vreme da idemo. Bilo mi je prijatno, Bobe.Čuvaj se napada potištenosti,čuješ?" Injih dve odoše, držeći se za ruke, dok je Klara pokušavala da oponaša neobični hod devojčice.Izgledala je vrlo lepo... za jednu koku. Te večeri poveo sam Šeri na oproštajnu večeru Dejna Mečnikova. I Klara je bila tamo;izgledala je još lepše u kompletu s pantalonama i obnaženim trbuhom. "Nisam znao da poznaješDejna Mečnikova", rekao sam. "Ko je on? Hoću da kažem, mene je pozvao Teri. Hoćemo da uñemo?"



Ovaj park se KONTROLIŠE pomoću internog PV sistema Želja nam je da ovde uživate. Nemojte brati cveće i voće. Nemojte oštetiti nijedan nasad. Zavreme dok boravite ovde, dozvoljeno vam je da jedete ono voće koje je opalo i to do sledećekoličine: Grožñe, trešnje 8 po osobi Ostalo sitno voće ili bobice 6 po osobi Narandže, limun, kruške 1 po osobi Zabranjeno uklanjanje šljunka sa šetačkih staza. Sveotpatke bilo koje vrste stavite u kante za otpatke. SEKCIJA ZA ODRŽAVANJE KORPORACIJA KAPIJE Sveta je bilo i napolju u tunelu. Navirio sam na vrata i iznenadio se kad sam video koliko je toveliki prostor; Teri Jakamora je imao na raspolaganju dve sobe, od kojih je svaka bila više negodvostruko veća od moje. Kupatilo je bilo privatno i u njemu se stvarno nalazila kada, to jest bartuš-kada. "Lep stan", rekao sam zadivljeno, a onda sam ustanovio, na osnovu nečega što je nekoiz društva rekao, da Klara stanuje u istom tom tunelu. To me jenateralo da promenim mišljenje oKlari: ako je većmogla sebi da dozvoli da stanuje u delu Kapije gde se plaća visoka zakupnina,zašto je još uvek na Kapiji? Zašto se nije vratila kući da uživa s tim parama? Ili obrnuto, ako jejoš uvek na Kapiji, zašto se zamlaćuje i jedva podmiruje iznos za lični porez, radeći kao pomoćniinstruktor, umesto da opet ode napolje i okuša sreću još jedanput? Ali nisam uspeo da jojpostavim to pitanje. Ona je te noći igrala uglavnom sa Terijem Jakamorom i ostalima iz posade. Šeri nisam ponovo video sve dok mi posle jednog sporog fokstrota, odigranog gotovo u mestu,nije prišla sa svojim partnerom. To je bio jedan vrlo mlad momak - u stvari, dečak; izgledao jeotprilike kao devetnaestogodišnjak. Učinio mi se poznat; tamna koža, gotovo bela kosa, retkabradica koja se protezala u luku od jednog do drugog zaliska donjom ivicom brade. On nije stigaosa Zemlje sa mnom. Nije bio u našoj grupi na kursu. Ali negde sam ga već video. Šeri nas predstavi. "Bobe, poznaješ Franćeska Ereiru?" "Ne bih rekao." "On je sa brazilskog patrolnog broda." Onda sam se setio. On je bio jedan od onih iz nadzorneslužbe koji su došli da preturaju po sprženim komadima mesa na olupini broda koji smo videlinekoliko dana pre toga. Bio je torpiljerac, kako se moglo zaključiti po širitima na manžetnama.Posadu iz patrolnih brodova angažuju privremeno kao stražare na Kapiji, a ponekad ih šalju daovde provedu odsustvo. Stigao je ovamo na redovnom kruženjuotprilike u vreme kad smo i mistigli. Neko je baš tada stavio traku i zasvirala je hora, a kad smo odigrali tu igru, pomalozadihani, Ereira i ja nañosmo se jedan pored drugog naslonjeni na zid, pokušavajući da nesmetamo ostalima iz društva. Rekao sam mu da sam se upravo setio da sam ga video poredolupine. "A, da, gospodin Brodhed, sećam se." "Mučan posao", rekoh ja, tek da nešto kažem. "Zar ne?" Već je dosta bio popio, paće moći da mi odgovori na to pitanje, pomislio sam. "Pa, gospodineBrodhed", rekao je, obrazlažući svoj odgovor, "tehnički opis tog dela moga posla glasi 'pretraga ipopisivanje'. Nije uvek mučno. Na primer, vićete bez sumnje uskoro poleteti napolje, a kad sevratite, ja ili neko drugi umesto mene, pretražiće sve vaše otvore, gospodine Brodhed. Jaću vamizvrnuti džepove, a zatim fotografisati i premeriti težinui veličinu svake stvari na vašem brodu.To ću uraditi da bih proverio kako ništa od vrednosti iz ovog broda ne švercujete i ne odnosite sKapije, a da pri tom Korporaciji niste platili odgovarajući deo. Zatim popisujem ono što samnašao; ako ne nañem ništa, upisujem 'ništa' u formular, a jedan drugičlan posade, sa jednogdrugog patrolnog broda, bilo kog drugog koji je odabran, uradiće tačno to isto. Znači, bićete dvaputa dobro pretraženi."



To mi se nije učinilo vrlo zabavno, ali ni tako strašno kao što sam prvi put pomislio. I to sammu rekao. On pokaza niz sitnih, vrlo lepih zuba. "Kad treba pretresti nekog svemirskog istraživača, kaona primer Šeri ili Džel-Klaru, ne, uopšte nije tako strašno.Može da bude sasvim prijatno. Alimene mnogo ne zanima da pretresam muškarce, gospodine Brodhed. Naročito ne kad su mrtvi.Da li ste se ikad našli pored pet ljudskih telesa koja su mrtvaveć tri meseca, ali nisubalsamovana? Tako je bilo na prvom brodu na kome sam vršio pretragu. Verujem da ništamučnije nikad više neću doživeti." Onda je prišla Šeri i pozvala ga na još jednu igru, i zabava se nastavila. Bilo je puno ovakvih sedeljki. Pokazalo se da ih je oduvek bilo, samo mi, nove pridošlice, jošnismo bili uključeni. Ali kako se približavalo vreme završetka obuke, sprijateljili smo se sa većimbrojem ljudi. Bilo je oproštajnih večera. Bilo je zabava na kojima se proslavljao povratak, ali niblizu tako mnogo kao ovih prvih.Čak i kad bi se posade vratile, nije uvek bilo razloga zaproslavljanje. Ponekad bi toliko dugo bili odsutni, da su izgubili kontakt sa starim prijateljima.Ponekada, kad bi ih sreća prilično poslužila, nisu želeli ništa drugo do da što pre odu kući sKapije. A ponekad, naravno, nisu mogli da skupljaju društvo, jer žurevi nisu dozvoljeni u šok-sobama Bolničkog terminala. Nije sve vreme prolazilo u sedeljkama; morali smo i da učimo. Do kraja kursa trebalo jepotpuno da savladamo rukovanje letelicama, tehniku spasavanja života i procenu komercijalnihpredmeta. E, ja još nisam to uspevao. Šeri je bila još slabijaod mene. Upravljanje brodom išlo jojje prilično dobro, i imala je oštro oko za pojedinosti kojeće joj biti od velike pomoći priprocenjivanju vrednosti biločega što bi mogla pronaći u toku istraživačkog putovanja. Aliizgleda da joj tehnika spasavanja života nije išla u glavu. Učenje s njom za završni ispit bila je prava pravcata muka. "U redu", rekao bih joj, "ovo je zvezda tipa F sa planetom čiji G na površini iznosi nula komaosam, parcijalan pritisak kiseonika - sto trideset milibara, srednja temperatura na polutaru plusčetrdeset Celzijusa. Štaćeš za ovu lepu priliku da obučeš?" Ona bi rekla prekorno: "Pitaš me baš ono što je lako. To je praktično kao Zemlja." "A odgovor, Šeri?" Počešala se zamišljeno ispod grudi. Onda je nestrpljivo zavrtela glavom. "Ništa. Mislim, dokse spuštamo, imaću na sebi skafander, ali kad stignemo na površinu, mogla bih da se šetam okolou bikiniju." "Glupačo! Za dvanaest sati bila bi možda mrtva. Uslovi koji odgovaraju uslovima na Zemlji -to znači vrlo verovatno i biološki uslovi kao na Zamlji. Što znači patogene klice koje bi te moglesvu pojesti." "E pa, onda" - zgurila se ona - "onda bih ostala u zaštitnom odelu dok, ovaj, ne proverim da liima patogenih klica." "A kako se to radi?" "Koristim ovaj blentavi pribor, glupane!" Brzo je dodala, pre nego što sam ja ma šta mogao dakažem: "Mislim, izvadim,čekaj da se setim, diskove za bazalni metabolizam iz odeljka zazamrzavanje i aktiviram ih. Ostajem u orbiti dvadesetčetiri časa dok ne sazre, zatim, kad senañem na površini planete, eksponiram ih i pročitam pomoću, ovaj, pomoću C-44." "C-33. C-44 uopšte ne postoji." "U redu. Oh, takoñe ponesem sa sobom komplet mnogoreklamiranih antigena, kako bih,ukoliko iskrsne neki uzgredni problem sa tamo nekakvim mikroorganizmima, mogla sebi da daminjekciju i steknem privremeni imunitet." "Mislim da je dovde tačno", kažem ja, ne sasvim siguran. U praksi, razume se, ona ne bimorala da pamti sve to. Pročitala bi uputstva na omotima, ili bi pustila trake sa snimljenimpredavanjima, ili još bolje, putovala bi s nekim ko je već bio napolju i zna sve te cake. Alipostojala je takoñe mogućnost da se nešto nepredviñeno dogodi i da bude prepuštena sama sebi, ada i ne pominjemčinjenicu da mora da polaže završni ispit i da ga položi. "Šta još, Šeri?"



"Ono uobičajeno, Bobe! Zar moram da izverglam ceo spisak? U redu. Radio-relej; rezervniakumulator; geološki pribor; hranu za deset dana - a, ne - ja neću da jedem ništa što na toj planetinañem,čak i ako se tamo tik uz brod nañe Mekdonaldov kiosk sa pljeskavicama. I rezervni ruž zausne i nekoliko higijenskih uložaka." Jačekam. Ona se ljupko smeši ićuti, sve dok ja ne kažem: "A oružje?" "Oružje?" Spisak dežurstva i odsustva US Majagez 1. Sledeći artiljerci i članovi posade preb. se na privr. dužn. u stan. na Kapiji radi kontrolešverca i održavanje reda: LINKI, Tina V/o MASKO, Kazimir Dž. BsnM 1 MIRARKI, Iori S. S2 2. Sledećim artiljercima ičlanovima posade odobr. se 24-čas. privr. odsus. na Kapiji: GRISON, Keti V LtjG HARVI, Ivan RadM HLEB, Karajl T Sl HOL, Vilijam F ml. Sl 3. Upozoravaju se ponovo svi artiljerci ičlanovi posade da izbegavaju svaku raspravu saartiljercima ičlanovima posade drugih patrolnih brodova bez obzira na nacionalnost i bez obzirana date okolnosti, kao i da ne odaju tajne informacije apsolutno bilo kom licu. Prekršaj ovenaredbe povlači za sobom potpuno gubljenje prava na korišćenje odsustva na Kapiji, uz sve ostalekazne koje sud za prekršioce bude naložio. 4.Privremeno obavljanje dužnosti na Kapiji je privilegija, a ne nečije pravo. Ako ga želite,morate ga zaslužiti. Po nareñenju KOMANDIRA USA MAJAGEZA "Da, prokleto bilo, dabogda! Ako su uslovi gotovo kao na Zemlji, kakvi su izgledi da tamoima živih bića?" "Ah, da. Da vidimo. Naravno, ako mi je potrebno, poneću ga. Ali, čekaj malo; prvopronjuškam da li ima metana u atmosferi očitavanjem podataka sa spektrometra dok sam naorbiti. Ako nema znakova metana, nema živih bića i ne moram da brinem." "Nemasisarai moraš da brineš. Šta ako ima insekata? Reptila? Hvatalica?" "Hvatalica?" "To je reč koju sam upravo izmislio da opišem vrstu živih bića za koje još nismočuli, kodkojih se u crevima ne stvara metan, ali koji jedu ljude." "O, pa da, naravno. U redu, poneću pištolj i dvadeset dum-dum metaka. Pitaj me još nešto." I tako bismo nastavili. Kad smo prvi put počeli da se preslišavamo, u takvim trenucima običnosmo govorili ili, "Nemam šta da brinem, jerćeš ti ionako biti tamo sa mnom", ili "Daj mi jedanpoljubac, ludo jedna." Ali nekako smo prestali to da govorimo. Uprkos svemu ovome, položili smo završni ispit. Svi koliko nas je bilo. Priredili smo tim povodom zabavu: Šeri, ja, svočetvoro Forhendovih, ostali koji su došli saZemlje sa nama i još šestoro-sedmoro koji su se tu našli sa raznih strana. Nismo pozvali nikogastranog, ali naši nastavnici nisu bili "strani". Svi su došli da nam požele sreću. Klara je stigla sazakašnjenjem, popila nešto na brzinu, sve nas izljubila, i žene i muškarce,čak i malog Finca,kome je govorna sposobnost bila blokirana i koji je morao svapredavanja da uči sa traka. Onćesigurno imati problema. Oni ovde imaju trake sa predavanjima na svim mogućim jezicima, a ako



nemaju baš ono narečje kojim se vi služite, onda ceo materijal pomoću kompjutera prevode nadrugi, njemu najsličniji. To je dovoljno da možete da završite kurs, ali probleminastaju posletoga. Ne možete očekivati da vas prihvati posada koja s vama ne može da razgovara. Usledpomenutog bloka, on nije mogao da nauči nijedan strani jezik, a na Kapiji niko živi nije govoriofinski. Zauzeli smo prostor u tunelu izmeñu naših soba, Šerine, moje i Forhendovih. Igrali smo ipevali, dok društvo nije počelo da se razilazi, a onda smo okretali brojeve da vidimo spisaknarednih letova na PV ekranu. Presićeni pivom i duvanom, presekosmo karte i ja pobedih i dobihpravo da prvi biram. Nešto se zbilo u mojoj glavi. Nisam se otreznio, zapravo. Ne. Još sam bio veseo i nekako savzagrejan i prijemčiv za sve signale koji su dolazili spolja. Ali jedan deo mozgakao da mi serastvorio i par bistrih očiju zavirio je u budućnost i procenio situaciju. "Mislim", rekao sam, "daću propustiti ovaj krug. Sese, ti si drugi; biraj ti." "Trideset jedan - nula - devet", reče on smesta; svi Forhendovi su se na porodičnom skupu većodlučili, odavno. "Hvala, Bobe." Ja mu mahnuh bezbrižno rukom, onako pijan. Nije, u stvari, trebalo da mi zahvaljuje. To jebila 'jedinica', a ja ne bih odabrao 'jedinicu' ni za šta na svetu. Što se toga tiče, na spisku nije biloništa što se meni dopadalo. Iscerio sam se na Klaru i namignuo; ona je za trenutak imala ozbiljanizraz na licu, a onda i ona meni namignu, ali još uvek sa ozbiljnim izrazom na licu. Znao sam dashvata ono što sam ja već bio ukapirao; svi ovi letovi bili su otpaci. Najbolje letoverazgrabe onogčasa kad se objave oni koji su već bili napolju, odnosno oni koji su ovde stalno. Šeri je bila peta, i kad je došao na nju red pogledala je pravo u mene. "Jaću da uzmem ovu'trojku' ako mogu da nañem društvo. Kako ti stojiš, Bobe? Hoćeš li da poñeš ili ne?" Zakikotao sam se prigušeno. "Šeri", rekao sam ljubazno i odmereno, "niko ko je već jednombio napolju ne želi ovaj brod. To ti je oklopnjak. Ne znaškudabi, doñavola, mogao da ode. Aosim toga ima suviše zelene boje na kontrolnoj tabli za moj ukus." (Niko, u stvari, nije znao šta teboje znače, ali u našoj školi je postojalo praznoverje da mnogo zeleneboje označava superopasnumisiju). "To je jedina 'trojka' na spisku, a donosi bonus." "Ja ne idem, dušo. Pitaj Klaru; ona je ovde već dosta dugo i ja uvažavam njeno mišljenje." "Ja pitam tebe, Bobe." "Ne. Jaću pričekati nešto bolje." "Ja neću dačekam, Bobe. Već sam razgovarala sa Vilom Forhend i ona se slaže. U najgoremslučaju, popunićemo posadu uzimajući - sasvim svejedno koga", uzvrati ona, bacajući pogled upravcu malog Finca, koji se pijano osmehivao sam za sebe, dokje buljio u ekran na kome senalazila lista narednih letova. "Samo - ti i ja smo se dogovorili da ćemo ići zajedno napolje." Zavrteo sam glavom. "Onda ostani ovde i ucrvljaj se", planu ona. "Treba da znaš da se tvoja devojka boji isto tolikokoliko i ti!" One trezne oči u mojoj lobanji pogledaše Klaru i leden, ukočen izraz na njenom licu; i,začudo, shvatio sam da je Šeri u pravu. Klara je bila ista kao ja. Oboje smo se bojali da krenemo. MALI OGLASI ŽILET, RONALD C, napustio Kapiju tokom prošle godine. Svako kome jepoznato sadašnje prebivalište molim da obavesti suprugu, Anabelu, preko Kanadskog poslanstva,Tarsis, Mars. Sledi nagrada. SVEMIRSKI LETAČI, VIŠESTRUKI dobitnici, neka se vaš novac uvećava dok ste vi usvemiru. Investirajte u zajedničke fondove, fondove za razvoj, zemljište, ostalo. Skroman honorarza stručni savet. 88-301. PORNODISKOVI ZA vaša duga, usamljena putovanja. 50 sati 500 U.S. dolara. Komplet ilipo ličnom izboru. Takoñe se traže modeli. 87-108.



11. Kažem Sigfridu: "Bojim se da ovo neće biti vrlo korisna seansa. Jednostavno sam potpunoiscrpen. Seksualno, ako razumeš šta hoću da kažem." "Sasvim dobro razumem šta hoćeš da kažeš, Bobe." "I tako, nemam šta mnogo da pričam." "Da li se sećaš nekih snova?" Previjam se na kauču. Nekim slučajem, sećam se dva-tri sna. Odgovaram: "Ne". Sigfrid meuvek tera da mu pričam snove. Meni se to ne sviña. Kada mi je to prvi put predložio, rekao sam mu da ne sanjam vrlo često. On je odvratiostrpljivo. "Mislim da ti je poznato, Bobe, da svakičovek sanja. Ti možda ne možeš da se setišsvojih snova u budnom stanju. Ali moći ćeš, ako pokušaš." "Ne, ne mogu. Ti možeš. Ti si mehanička sprava." "Ja znam da sam mehanička sprava, Bobe, ali mi razgovaramo o tebi. Hoćeš li da probamonešto?" "Možda." "Nije teško. Drži olovku i parče hartije pored kreveta.Čim se probudiš, zapiši onočega sesećaš." "Ali ja se nikada uopšte ničega ne sećam iz snova." "Mislim da vredi pokušati, Bobe." Pokušavao sam. I, znate, počeo sam stvarno da pamtim svoje snove. Sasvim kratke odlomke,u početku. I zapisivao sam ih i ponekad ih saopštavao Sigfridu, a on bi zbog toga bio presrećan.Prosto je obožavao snove. Što se mene tiče, meni to nije izgledalo važno... Zapravo, u početku nije. Ali onda se dogodilonešto zbogčega sam postao pobožan. Jednog jutra sam se probudio iz sna koji je bio toliko neprijatan i toliko stvaran da nekolikotrenutaka nisam bio siguran da nije istinski doživljaj; i toliko strašan da se nisam usudio dapoverujem da je to samo san. Toliko me je potresao da sam počeo da ga zapisujem, što sam bržemogao, svaku pojedinost koju sam zapamtio. A onda je zazvonio piezofon. Javio sam se; i, da liverujete, za samo onih nekoliko trenutaka koliko sam proveona piezofonu, sve sam zaboravio!Nisam mogao da se setim nijednog delića. Sve dok nisam pogledao u ono što sam zapisao, a tadami sečitav san vratio u sećanje. A onda, kad sam bio kod Sigfrida dan-dva posle toga, ponovo sam ga bio zaboravio! Kao daga nikad nisam sanjao. Ali bio sam sačuvao ono parče hartije i pročitao sam mu šta samzabeležio. To je bila jedna od onih prilika kad mi se učinilo da je vrlo zadovoljan i sobom imnome. Odgonetao je taj sančitav sat. Pronalazio simboliku i značenje u svakom njegovomdeliću. Ja ih se ne sećam, ali se sećam da mi to uopšte nije bilo zabavno. U stvari, znate li šta je odista zabavno? Bacio sam onu hartiju, odlazeći iz njegove sobe. I sadavam ni za živu glavu ne bih mogao taj san ispričati. "Vidim da ne želiš da razgovaramo o snovima", reče Sigfrid. "Ima li nešto očemuželišdarazgovaramo?" "Pa i nema." On na ovo ne uzvraća ništa za trenutak, a ja znam da samočeka da se ja rešim da kažemnešto, ne znam, nešto glupo. I ja kažem: "Mogu li nešto da te pitam, Sigfride?" "Uvek možeš, Robe, je l' tako?" Ponekad mi sečini da on u stvari pokušava da se nasmeši.Mislim, stvarno da se nasmeši. Glas mu tako zvuči. "Pa eto, želim da znam, šta ti radiš sa svim onim što ti jaispričam?" "Nisam siguran da razumem tvoje pitanje, Robi. Ako pitaš kako izgleda moj sistem zaskladištenje informacija, odgovor je sasvim tehničke prirode." "Ne, nisam na to mislio." Oklevam, pokušavajući da tačno razaberem šta hoću da pitam, neznajući zašto želim to da pitam. Pretpostavljam da sve ovo potiče još od vremena kada sam bio saSilvijom, koja je bila otpadnik od katoličke crkve. Ja sam joj istinski zavideo što pripada jednoj



veri i rekao sam joj da smatram da je glupa što ju je napustila,jer sam joj zavideo što može da seispovedi. Moj mozak je bio prepun nekakvih sumnji i strahovakojih nisam mogao da seoslobodim. Veoma bih voleo da sam mogao da ih saopštim mesnomparohu.Čini mi se da tupostoji jedan fini hijerarhijski poredak pri kome se sav šljam iz moje duše spira u ispovedaonicu,a mesni paroh ga sliva u eparhijskog monsenjera (ili tako nekako; ja zaista ne znam mnogo ocrkvenoj organizaciji), a sve to završava kod pape, u kome setaloži sav kal sastavljen od bola,patnje i bede sveukupnog ljudskog roda, dok ga on ne prosledidalje, to jest ne preda direktnoBogu. (Hoću reći, pod uslovom da postoji Bog, ili bar pod pretpostavkom da postoji "Bog" kaoadresa na koju sav taj šljam možete uputiti). Sve u svemu, poenta je u tome što sam ja na neki takav način zamišljao i psihoterapiju:lokalne kanalizacione cevi slivaju se u okružnu kanalizacionu mrežu koja je povezana sasabirnim gradskim sistemom iz koga se granaju psihijatri odkrvi i mesa, ako razumete šta hoćuda kažem. Kad bi Sigfrid bio ljudsko biće, on ne bi bio u stanju da primi na sebe svu onu bedukoju mu poveravaju. Pre svega, on bi imao svoje sopstvene probleme. Zatim bi imao moje, jer toje način na koji bih se ja njih oslobodio, prebacujući ih na njega. On bi takoñe imao problemesvih ostalih osoba sa kojima delim ovaj vreli kauč; i on bi sve to prebacio, zato što bi bioprinuñen, osobi iznad sebe, koja njega "grči", i tako dalje, i tako dalje, sve dok svi problemi nedospeju - do koga? Do duha Sigmunda Frojda? Ali Sigfrid nije ljudsko biće. On je mehanička sprava. On ne može da oseća patnju. Pa onda,kuda sva ta patnja i sav taj glib odlaze? Pokušavam da mu sve to objasnim, završavajući rečima: "Zar ne shvataš, Sigfride? Ako ti japredam svoje patnje, a ti ih predaš nekom drugom, to negde mora da se završi. Meni ne izgledastvarno da to prosto završava u obliku magnetnih mehura na parčetu kvarca koje niko nikada neoseća." "Mislim da s tobom ne vredi raspravljati o prirodi patnje, Robe." "Vredi li raspravljati o tome da li si ti nešto stvarno ili nisi?" On gotovo ispušta uzdah. "Bobe", kaže, "takoñe mislim da ne vredi raspravljati o prirodirealnosti s tobom. Ja znam da sam mehanička sprava. Ti znaš da sam ja mehanička sprava. Zaštosmo nas dvojica ovde? Da li zato da pomognemo meni?" "Ponekad se pitam", odvraćam ja zlovoljno. "Čini mi se da to nije tačno. Mislim da znaš da si ti ovde da pomognešsebi, a toćeš postićitako štoćeš se potruditi da se nešto dogodi u tebiunutra. Pitanje šta ja radim sa informacijamamože zanimati tvoju radoznalost, a može isto tako i da ti posluži kao izgovor da ove seanseiskoristiš za intelektualne razgovore umesto za terapiju..." "Bravo, Sigfride", prekidam ga. "Da. Ali baš od toga zavisi kakoćeš se ti osećati i da li ćeš se ponašati bolje ili gore usituacijama koje su za tebe važne. Molim te da se pozabaviš onim što je u tvojoj glavi, Bobe, a neu mojoj." Odgovaram sa divljenjem: "Ti si bez sumnje odvratno inteligentna naprava, Sigfride." On kaže: "Imam utisak da time, u stvari, hoćeš da kažeš: 'Mrzim tvoj odvratni bezobrazluk,Sigfride'." 1316 ,S, Vrlo je zdravo što 115,215 svoj prekid sa 115,220 Drusilom smatraš za 115,225 novo korisno iskustvo, Bobe. 115,230 1318 ,C, Ja sam vrlo zdrava osoba, 115,235 Sigfride, zato 115,240 sam ovde. 115,245 13919 IRRAY (DE)-IRRAY (DF) 115,250 1320 ,C, Uostalom, takav je 115,255 život, jedno korisno 115,260



iskustvo za drugim, 115,265 i kad proñeš kroz 115,270 sva korisna iskustva zavr-115,275 šavaš svoje školovanje 115,280 a kao diplomu, uruče 115,285 ti smrt. 115,290 Nikada ga ranije nisamčuo da tako nešto kaže i to me zapanjuje, a onda sam se setio da sam, ustvari, to isto ja njemu rekao, ne jedanput nego mnogo puta. Ito je tačno. Mrzim njegov odvratni bezobrazluk. On pokušava da mi pomogne i ja ga zbog toga užasno mrzim.Mislim na privlačnu, seksi S. Ja.i na to kako je ona spremna da uradi sve što od nje tražim, gotovo sve. Želeo bih, veoma, danateram Sigfrida dapati. 12. Vratio sam se u svoju sobu jednog jutra i začuo kako piezofon tiho zuji, kao kakav ljutitikomarac u daljini. Odštampao sam kodiranu poruku i doznao dame pomoćnik direktorapersonalnog odseka poziva u svoju kancelariju u deset. A deset je već bilo prošlo. Navikao sambio da provodim dosta vremena u toku dana, i gotovo svaku noć, s Klarom. Njen ležaj bio jemnogo udobniji od moga. Zbog toga sam poruku primio tek negdeoko jedanaest sati, a to što samu personalni odsek Korporacije stigao sa zakašnjenjem nijebaš povoljno delovalo naraspoloženje pomoćnika direktora. Bila je to jedna vrlo debela žena po imenu Ema Foder. Onane prihvati moje izvinjenje i počesa optužbama: "Vi ste ispite položili pre sedamnaest dana. Od tada niste apsolutno ništapreduzeli." "Čekam da se pojavi ogovarajuća misija", odvratih ja. "Koliko dugoćete joščekati? Vaša uplaćena boravišna taksa ističe kroz tri dana, a onda šta?" "Pa", rekoh ja, gotovo iskreno, "ionako sam nameravaoda danas doñem do Vas radi toga. Jabih želeo neki posao ovde na Kapiji." "Pih!" (Dotad nisam nikadčuo taj uzvik, ali baš tako je rekla.) "Jeste li radi toga došlinaKapiju, dačistite kanalizacione cevi?" Bio sam gotovo siguran da blefira, jer ovde ih nije bilobaš tako mnogo; nije bilo dovoljnogravitacione sile da im omogući dobar protok. "Odgovarajuća misija može se pojaviti svakogčasa." "O, razume se, Bobe. Znate, ljudi kao što ste vi zadaju mi brige. Imate li uopšte predstavu otome koliko jevažannaš posao ovde?" "Pa, mislim da znam..." "Čitava vasionačeka nas tamo napolju da je otkrijemo i proučimo! Samo uz pomoć Kapijemožemo do nje da dospemo. Neko kao vi, ko je odrastao na farmama za uzgajanje planktona..." "To su zapravo bili rudnici hrane u Vajomingu." IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica 3-31, Let 08D27. Posada C. Pitrin, N. Ginza, Dž. Krab. Vreme provedeno u svemiru 19 dana i 4 sata. Položaj neizvestan, u blizini (plus-minus 2svetlosne godine) Zeta Bika. Rezime. "Dospeli u transpolarnu orbitu oko planete 0,88 Zemljinogprečnika na udaljenosti 0,4a.j. Oko planete otkrivena 3 mala satelita. Još šest planetaustanovljeno kompjuterskimizračunavanjem. Primarna zvezda K7. Izvršeno sletanje na površinu. Ova planeta je očigledno prošla kroz razdoblje otopljenja. Nanjoj nema polarnih "kapa", a sadašnje obalske linije ne izgledaju vrlo stare. Nisu otkriveninikakvi znaci nastanjenosti. Nema inteligentnih bića.



Detaljnom pretragom neba locirano telo koje je,čini se, bilo "randevu" - stanica za Hičije nanašoj orbiti. Približili smo mu se. Bilo je nedirnuto. Prilikom pokušaja da uñemo unutra, eksplodiralo je i tom prilikom poginuo je N. Giza. Našbrod je bio oštećen i mi smo se vratili, a usput je umro Dž-Krab. Biotiči uzorci sa planete uništeniprilikom oštećenja broda." "Sasvim svejedno! Vi znate koliko je ljudskoj rasi najhitnije potrebno ono što mi možemo dajoj pružimo. Novu tehnologiju. Nove energetske izvore. Hranu! Nove svetove u kojimaćeživeti." Ona zavrte glavom i poče da pritiska dugmad na "sortirki" na svom stolu, sa izrazomljutnje i zabrinutosti. Pretpostavljam da su joj platu obračunavali na osnovu toga kolikobesposličara i parazita uspe da nagovori da krenu u svemir, onako kako se od nas i očekivalo,čime bi bio objašnjen njen neprijateljski stav - pod pretpostavkom da možete naći opravdanje zato što ona sama, pre svega, sedi na Kapiji. Ona ostavi ureñaj za sortiranje informacija, pa ustade iotvori kartoteku na zidu. "Pretpostavimo da vam nañem neki posao", reče pogledavši me prekoramena. "Jedino stručno znanje kojim raspolažete, a koje je ovde upotrebljivo, toje istraživačkiposao, a vi ga ne koristite." "Prihvatiću bilo šta - gotovo bilo šta", rekoh ja. Ona me pogleda podrugljivo, a zatim se vrati za svoj sto. Bila je neverovatno graciozna sobzirom na svoju težinu od sto kila. Možda se naporima jedne debele žene da se ne opusti moglaobjasniti njena želja da zadrži ovaj posao i ostane na Kapiji. "Radićete najnižu vrstunekvalifikovanog posla", upozorila me je. "Za to ne plaćamo mnogo. Sto osamdeset na dan." "Prihvatam!" "Od toga se oduzima iznos za vašu boravišnu taksu. Kad to oduzmete i možda dvadeset dolaradnevno za hranu, šta vam ostaje?" "Mogu uvek da radim još ponešto uzgred ako mi je potrebno više." Ona uzdahnu. "Vi samo odlažete onaj dan, Bobe. Ja ne znam. Direktor, gospodin Hsijen, vrlorevnosno pregleda molbe za zaposlenje. Biće mi vrlo teško da objasnim zašto sam vam dalaposao. A štaćete da radite ako se razbolite i ne budete mogli da radite? Koće da plati za vasporez?" "Ondaću se vratiti, pretpostavljam." "I baciti u vetar sve što ste ovde naučili?" Ona zavrte glavom. "Smuči mi se od vas, Bobe." Ali probušila mi je jednu radnu karticu na kojoj je pisalo da se javim šefu posade na nivouGrand, severni sektor, za rad na održavanju zelenila. Nije mi se dopao ovaj razgovor sa Emom Foder, ali već sam bio upozoren daće tako biti. Kadsam ga te večeri ispričao Klari, ona mi je rekla da sam se, u stvari, dobro izvukao. "Imao si sreće da se dopadneš Emi. Stari Hsijen ponekad pušta ljude dačekaju sve dok neistroše sav novac za porez." "A onda?" Ustao sam i seo na ivicu njene viseće postelje, tražeći nogama svoje natikače."Izbace ih kroz vrata?" "Nemoj da se šališ. Moglo bi sečak i to desiti. Hsijen je jedan stari maovac, vrlo oštar premarasipnicima društvenih sredstava." "Ko mi to kaže?" Ona se zakikota, okrenu i prisloni nos uz moja leña. "Razlika izmeñu tebe i mene, Bobe",rekla je, "jeste u tome što ja imam nešto skupljene love iz prve misije. Nisam mnogo dobila, alisam nešto ućarila. Osim toga, već sam bila napolju, a njima su potrebni ljudi kojiće dapodučavaju takve kao što si ti." Oslonio sam se na njeno bedro, napola se okrenuvši i obuhvatio je, više prisećajući se negonavaljujući. Bilo je izvesnih tema o kojima nismo mnogo razgovarali, ali... "Klaro?" "A?" "Kako to izgleda, u svemirskoj misiji?" Trljala je bradu o moju podlakticu neko vreme, posmatrajući panoramu Venere na hologramu



na zidu. "... Jezivo", kazala je. Čekao sam, ali ona ne reče o tome više ništa, a toliko sam već i sam znao. Bojao sam semnogo već tu na Kapiji. Nisam morao da se otisnem u svemir na tajanstvenom "Hičibusu" da bihsaznao šta znači bojati se; taj osećaj mi je već bio poznat. "Zapravo, izbora nemaš, dragi Bobe", reče ona, gotovo nežno, s obzirom na njenu prirodu. Osetih iznenadni napad gneva. "Ne, i nemam! Sad si tačno opisala ceo moj život, Klaro.Nikada i nisam imao izbora, osim jedanput, kad sam dobio na lutriji i odlučio da doñem ovamo.A nisam baš siguran da sam tada doneo dobru odluku." Ona je zevnula i protljala nosem moju ruku. "Ako smo sa seksom gotovi", reče, "ja bih neštoda pojedem pre spavanja. Hajde sa mnom do 'Plavog pakla', jaću dačastim." "Održavanje zelenila" je stvarno bilo održavanje zelenila; odnosno, preciznije rečeno,održavanje bršljana koji pomaže da Kapija bude snošljiva zaživot. Javio sam se na dužnost i,iznenañenje - prijatno iznenañenje - ispalo je da je poslovoña moje posade moj sused bez nogu,Šikiteo Bakin. On me pozdravi, na izgled sa iskrenim zadovoljstvom. "Baš je lepo od Vas što ste nam došli,Robinete", rekao je. "Očekivao sam daćete odmah na neki let." "Hoću, Šiki, ubrzo. Kad budem ugledao pravi let na oglasnoj tabli, znaću da je to taj." "Razume se." Nije više o tome govorio. Predstavio me jeostalim radnicima. Nisam odmahsve zapamtio, osim da je devojka iz naše ekipe bila u nekoj vezi sa profesorom Hegrametom,jako uglednim hičiologom sa Zemlje, dok su dva muškarca već imala za sobom po koju misiju.Nije stvarno bilo potrebno da se trudim da ih bolje upoznam. Svi smo mi shvatili ono suštinskojedan o drugome, bez razgovora. Niko od nas nije još bio potpuno spreman da istakne svoje imena letačkom rasporedu. Jačak još nisam bio spreman ni da dobro razmislim zašto. Meñutim, posao oko održavanja zelenila biće pogodno mesto za razmišljanje. Šiki me jeodmah uposlio na pričvršćivanju držača na zidove od Hiči-metala nekakvim lepkom. To je bilaneka vrsta naročite lepljive supstance. Prianjala je i uz Hiči-metal i uz rebrastu oblogu posuda zabiljke, a nije sadržavala nikakav rastvor koji bi vetrio i zagañivao vazduh. Stvar je bila vrloskupa. Ako biste se njome namazali, morali ste naučiti da je trpite na sebi bar dotle dok koža natom mestu ne izumre i ne preljušti se. Ako biste pokušali da jeuklonite na bilo koji drugi način,raskrvavili biste se. Kad je dnevna kvota držača bila postavljena, otišli smo svi zajedno u deponiju, odakle smoprenosili posude napunjene muljem i prekrivene tankom prevlakom od celuloze. Postavljali smoih na držače, uvrtali odgovarajuće navrtnje da bi stajale na mestu i pored njih stavljali rezervoareza zalivanje. Svaka ova posuda verovatno bi težila po sto kila na Zemlji, ali na Kapiji o tomejednostavno ne razmišljate;čak ni to što su bile napravljene od metalnih listova nije bilodovoljnodačvrsto stoje na držačima. Zatim, kad je sve to bilo gotovo, Šiki je lično pristupio punjenjuzdele izdancima, dok smo mi otišli po novu količinu držača. Bilo je zabavno posmatrati ga.Nosio je zdele sa rasadom bršljana okačene kaiševima oko vrata, kao devojka koja u baru prodajecigarete. Jednom rukom se pridržavao u visini posude, a drugom je zabadao izdanke kroz tankuopnu u mulj. To je bio lagan posao, služio je korisnom cilju (pretpostavljam) i pomagao da vam proñevreme. Šiki nas nije terao da baš mnogo radimo. On je odredio dnevnu kvotu po sopstvenomnahoñenju.Čim bismo postavili šezdeset držača i napunili ih vodom, nije više obraćao pažnju dali zabušavamo, pod uslovom da točinimo neupadljivo. Klara bi navratila ponekad da joj proñevreme, ponekad sa malom devojčicom, a imali smo i veliki broj drugih posetilaca. A kad nije bilomnogo posla i nikoga s kim bi bilo zanimljivo razgovarati, jedan po jedan odlazili bismo daprolunjamo otprilike po sat vremena. Istražio sam dobar deoKapije koji ranije nisam znao, aodluku sam odlagao iz dana u dan. Svi smo razgovarali o odlasku u svemir. Skoro svakog dana začuli bismo tup udar ipodrhtavanje kad bi se neka kapsula za pristajanje otkačila sa svog postolja, potiskujući čitav



brod tako da pogonski sistem glavnog broda Hičija može da se aktivira. Gotovo isto tolikočestoosetili bismo jednu drugačiju vrstu manjeg, brzog potresa, kad bi neki brod prispeo natrag. Uvečesmo odlazili na sedeljke koje je neko prireñivao. Cela moja grupa s kursa već se otisnula napolje,gotovo cela. Šeri je odletela na jednoj "petici" - nisam je video da je zapitam zašto je promenilaplan, a nisam bio siguran da me to zaista interesuje; posada njenog broda bila je inače sastavljenasamo od muškaraca. Oni su govorili nemački, ali pretpostavljam da je Šeri uvidela da može dostadobro da proñe i ako mnogo ne govori. Poslednja je bila Vila Forhend. Klarai ja smo bili naVilinoj oproštajnoj večeri, a zatim smo sledećeg jutra otišli da posmatramo lansiranje. Trebalo jeda ja budem na svom poslu ali smatrao sam da mi Šiki neće zameriti. Na nesreću, tamo je bio igospodin Hsijen i video sam da me je prepoznao. "O, do vraga", rekao sam Klari. Ona se zakikotala i uzela me za ruku, pa nas dvoje umakosmo sa mesta za lansiranje. Išli smodok nismo stigli do uzlaznog okna i popeli smo se na sledeći nivo. Seli smo na ivicu JezeraSupirior. "Bobe, stari pastuve", reče ona, "sumnjam daće te otpustiti zbog jednog zabušavanja.Iskrpiće te verovatno." Slegao sam ramenima i bacio kamičak šljunka za filtriranje do jedne krivine u jezeru, koje sepružalo dobrih dve stotine metara ispod nas, pa zatim duž Kapijinog omotača. Osećao sam sejadno i pitao sam se da li sam dospeo blizu tačke na kojoj grozničavo neraspoloženje usledčučanja na Kapiji ne nadilazi grozničavo neraspoloženje usled moguće grozne smrti ukosmičkom prostranstvu.Čudno je to s tim strahom. Nisam ga osećao. Znao sam da je jedinirazlog zbog koga i dalje sedim ovde to što se bojim, ali nisam osećao kao da se bojim, nego samokao da sam prirodno oprezan. "Mislim", rekao sam, započinjući rečenicu za koju nisam znao kakoće se završiti, "daću ipakda krenem. Hoćeš li da poñeš sa mnom?" Klara se uspravi i strese se.Čekala je jedan trenutak pre nego što je kazala: "Možda. Štaplaniraš?" Nisam ništa planirao. Bio sam samo posmatrač, koji sluša kako govorim nešto odčega mi segrče stopala. A izgovorio sam, kao da sam planirao: "Mislim da bibila dobra zamisao krenuti naneki reprizni let." "Ne dolazi u obzir!" Izgledala je gotovo ljuta. "Ako idem, onda idem tamo gde su istinskepare." Mali oglasi KUĆNA POMOĆNICA, KUVARICA ili družbenica. Boravišna taksa + 10 U.S. dolara dnev.Filis, 88-423. HRANA ZA SLADOKUSCE, izuzetan uvoz sa Zemlje. Iskoristite jedinstvenu mogućnost dapreko moje službe "Garantovane grupne narudžbine" dobijete sve što zaželite. Uštedite sebivisoke troškove za dopremanje pojedinačnih narudžbina! Sirs, Bredli, tražite naše G.U.M.kataloge. 87-747. NOVI DOðOŠ iz Australije, M, lepe spoljašnosti, traži Francuskinjuza intim. druženje. 65-182. A to je bilo tamo gde je istinska opasnost, razume se. Mada su se i reprizni letovi dostačestološe završavali. To su letovi na koje krećete, znajući da je neko taj put već prevalio i uspeo da se vrati, i nesamo to, nego je nešto i pronašao što vredi produbiti. Neka nalazišta su prilično bogata. Kao naprimer Pegin Svet, odakle potiču one spirale i krzna. Pa onda, Eta Karina Sedam, koja jeverovatno krcata dobrim stvarima ukoliko samo dospete do nje. Nevolja je u tome što je na njojzavladalo ledeno doba otkako su Hičiji tamo bili poslednji put. Oluje su stravične. Od petlendera, jedan se vratio sa celom posadom, neoštećen. Jedan se uopšte nije vratio. Uopšteno govoreći, ne žele naročito da idete na reprizni let. Nude vam isplatu u gotovom



novcu umesto u postocima ukoliko se do vrednih stvari lako dolazi, kao na Pegi. Plaćaju ne tolikoza komercijalne prdmete koliko za mape. Znači, odletite donde i provedete sve vreme kružeći uorbiti i pokušavajući da otkrijete geološke anomalije koje ukazuju da možda ima tragova kopanjakoje su vršili Hičiji. Možda uopšte nećete ni sletati na površinu. Takav novac vredi zaraditi, alinije bog zna šta. Morali biste da obavite najmanje dvadeset ovakvih letova da biste nakupilidovoljno za ceo život, uzimajući u obzir da Korporacija isplaćuje jednokratne iznose. A ako seodlučite da idete za svoj račun, u istraživanje, morate isplatiti deo dobiti posadi kojaje prvaizvršila otkriće, a oduzimaju vam i od onoga što vam je preostalo od učešća plaćenogKorporaciji. Na kraju vam ostane samo delić u odnosu na ono što biste mogli dobiti za sasvimnovo otkriće,čak i ako tamo na licu mesta ne pronañete već osnovanu koloniju s kojom morate dase sukobite. Ili možete da okušate sreću sa bonusima: sto miliona dolara nagrada ako otkrijete nekunepoznatu civilizaciju, pedeset miliona za posadu koja prva pronañe mesto na kome se nalazibrod Hičija veći od "petice", milion dolara ako utvrdite položaj planete nakojoj se ljudi mogunastaniti. Izgledačudno da bi vam isplatili samo jedan bedan milion za celu novu planetu? Ali postavljase pitanje, kad pronañete, šta s njom da radite? Niste u stanju da na nju prebacite punoprekobrojnih stanovnika pošto se može prevoziti samo početvoro odjednom.Četvoro, plus pilot,to je sve što može da se smesti u najveći svemirski brod na Kapiji. (A ako nemate pilota, brod nemože da se vrati). Tako je Korporacija dala pristanak za finansiranje nekoliko malih kolonija,jedna je vrlo zdrava na Pegi a druge su vrlo nepodesne. Ali time se ne rešava problem dvadeset ipet milijardi ljudi od kojih je većina nedovoljno ishranjena. Od Šikitei Bakina Aritsunu, njegovom cenjenom unuku Srećan sam preko mere štočujem da se rodilo tvoje prvo dete. Nemoj da očajavaš. Sledeće ćeverovatno biti sin. Pokorno se izvinjavam što nisam ranije pisao, ali nemam mnogo toga da kažem. Radim svojposao i nastojim da stvaram lepotu tamo gde mogu. Moždaću jednoga dana ponovo poleteti usvemir. To nije lako bez nogu. Jasno je, Aritsune, da bih mogao da kupim nove noge. Upravo pre nekoliko meseci pojavilo sejedno odgovarajuće tkivo. Ali ta cena! Gotovo bih za nju mogao da uplatim komplet medicinskihusluga. Ti si se pokazao kao odan unuk time što me nagovaraš daupotrebim svoj kapital u tusvrhu, ali ja moram sam da donesem odluku. Šaljem ti polovinusvoga kapitala sada da ti olakšamtroškove za moju praunuku. Ako ovde umrem, dobićeš i drugi deo, koji je namenjen tebi i drugojdeci kojaće se uskoro roditi tebi i tvojoj dobroj ženi. To je moja želja.Nemoj da se opireš. Šaljem vam svima troma izraze najdubje ljubavi. Ako budeš mogao, pošalji mi jedanhologram sa trešnjama u cvetu - uskoroće biti u punom cvetu, zar ne?Čovek ovde izgubi osećajza godišnje doba tamo kodkuće! Voli te, tvoj deda Takvu vrstu bonusa nećete nikada dobiti za reprizni let. Možda se neki od tih bonusauopštene mogu dobiti; možda ono za šta su predviñeni ne postoji. Čudno je da niko nikada nije otkrio trag nekog drugog inteligentnog bića. Ali za osamnaestgodina, i sa više od dve hiljade letova, niko ništa nije otkrio. Postoji oko pola tuceta nastanjivihplaneta, plus još otprilike oko stotinu na kojima bi ljudimoglida žive ako bi bili apsolutnoprimorani, kao što moramo na Marsu i na, ili bolje reći u, Veneri. Postoji nekoliko tragova bivšihcivilizacija, koje nisu ni Hiči ni ljudske. I ima suvenira preostalih od samih Hičija. Pri tom, utunelima Venere ima više toga nego što smo pronašli bilo gde drugde u našoj Galaksiji, do sada.Čak i Kapija je bila gotovo potpuno "očišćena" pre nego što su je oni napustili. Prokleti Hičiji, zašto su morali da budu toliko pedantni?



Tako smo digli ruke od repriznih letova, jer oni ne donose dosta para, i izbacili iz glave bonuseza specijalna otkrića, jer ne postoji nikakav način da se to unapred isplanira. I na kraju smo jednostavno prestali da razgovaramo, i gledali smo jedno u drugo, a ondačakviše nismo ni gledali jedno u drugo. Bez obzira na ono što smo rekli, krenuti nećemo. Nemamo hrabrosti. Klarina se istrošila nanjenom poslednjem putovanju, a ja je, pretpostavljam, nikad nisam ni imao. "E pa", reče Klara, ustajući i protežući se, "odoh ja sad gore da dobijem koji dolar u kazinu.Hoćeš da kibicuješ?" Zavrteo sam glavom. "Biće bolje da se vratim na posao. Ako me joščeka." Poljubili smo se za rastanak pred uzlaznim oknom i kadasmo stigli do mog nivoa pružih rukuda je pomilujem po gležnju i iskočih napolje. Nisam bio naročito dobro raspoložen. Potrošili smotoliko energije, pokušavajući da ubedimo sami sebe da uopšte nema letova koji toliko obećavajuda bi bili vredni rizika, da sam ja u to gotovo poverovao. Razume se, nismo uopšte bili pomenuli jednu drugu vrstu novčanih nagrada: bonuse zaopasnost. Čovek mora da bude u prilično jadnom finansijskom stanju da bi tako nešto odabrao. Naprimer, Korporacija ponekad odredi otprilike pola milionastimulativne nagrade za posadu koja biobavila isti let koji je već okušala neka druga posada... i nije se vratila. Oni rezonujuda se moždanešto desilo na brodu, da je nestalo pogonskog goriva ili tako nešto, i da bi sledeći brod moždačak mogao da spase posadu prethodnog broda. (Teško!) Verovatnije je, naravno, da bi ono, štogod to bilo, što je usmrtilo prvu posadu još uvek bilo tamo, spremno da usmrti i vas. Zatim je došlo vreme, kada ste mogli da se prijavite za let čiji bonus iznosi milion dolara,kasnije su to podigli na pet miliona, s tim da pokušate da menjate kurs letenja posle lansiranja. Razlog zbog koga su podigli iznos bonusa na pet milionaležao je u tome što su posadeprestale da se prijavljuju dobrovoljno pošto se niko, nijedan jediničlan posade, nikada nije vrationatrag. Onda su to obustavili, zato što su na taj način gubili veliki broj brodova, i na kraju su tosasvim zabranili. S vremena na vreme izrade poneku sklepanukomandnu tablu, neki vispreninovi kompjuter koji bi trebalo da radi u simbiozi sa tablom koju su napravili Hičiji. Ni u ovebrodove, isto tako, ne vredi se kladiti. Postoji opravdan razlog zašto na originalnoj komandnojtabli ima bezbednosna brava. Dok je ona zaključana, ne možete menjati odredište. Moždaodredište uopšte ne možete promeniti, a da pri tom ne uništite brod. Video sam kad su petoro njih jednom okušali sreću sa nagradom od deset miliona dolara naime rizika. Neki genije iz Korporacije trudio se da smisli kako bi se odjedanput moglotransportovati više od pet ljudi, ili ista ta težina u oblikutovara. Mi nismo znali kako sekonstruišu brodovi poput Hičijevih, a nikada nismo pronašli neki njihov stvarno veliki brod. Itako je on smislio da bi se ta prepreka mogla zaobići koristeći "peticu" kao neku vrstu traktora. U tu svrhu sagrañen je svojevrstan vasionski tegljač od Hiči-metala. Natovarili su ga raznimotpacima i dopremili jednu "peticu" uz pomoć pogonske energije iz kapsule za pristajanje. To jesamo vodonik sa kiseonikom i to se prilično lako može ponovo upumpati. Zatim su privezali"peticu" za tegljač pomoću jednožilnih kablova od Hiči-metala. Mi smo sve to posmatrali sa Kapije na piezoviziji. Videli smo kako se kablovi mlitavo podižudok ih "petica" zateže mlaznim motorima iz lendera. Najšašaviji prizor koji ste ikada videli. Onda mora biti da su aktivirali dugme za start. Na PV smo samo videli kako se tegljač nešto kao otrgnuo i "petica" je jednostavno iščezla izvidokruga. Nikada se nije vratila. Stop-start sistemom propuštanja trake otkriven je bar delić onoga što sedesilo na samom početku. Snop kablova isekao je brod na komade kao tvrdo kuvano jaje.Korporacija još uvekčuva tih deset miliona; niko više ne želi da pokuša da ih dobije. Šiki mi je očitao jednu učtivu pridiku, a onu stvarno gadnu, ali kratku, dobio sam prekopiezofona od gospodina Hsijana, ali na tome se svršilo. Posle dan-dva, Šiki je ponovo počeo da



nas pušta na uobičajene pauze. IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica 5-2, Let 08D33. Posada L. Konečni, E. Konečni, F. Ito, F. Lonsberi, A. Akaga. Vreme provedeno u svemiru 27 dana 16 sati. Primarna zvezda nije identifikovana, ali velikaverovatnoća da je u pitanju zvezda iz skupine 47 u sazvežñu Tukana. Rezime. "Dospeli lebdeći u gravitacionom polju. Nijedna planeta u blizini. Primarna zvezdaA6, vrlo sjajna i vrela, udaljenost približno 3,3 a.j. Zaklanjanjem glavne zvezde ugledali sjajan prizor sačinjen,čini se, od dve do tri stotine vrlosjajnih zvezda, prividne magnitude od 2 do -7. Meñutim, nisu detektovani nikakvi artefakti,signali, planete ili asteroidi pogodni za sletanje. Uspelismo da ostanemo na tom mestu samo trisata usled snažne radijacije sa zvezde A6. Lari i Evelin Konečni bili su ozbiljno bolesni napovratku, po svoj prilici usled izlaganja radijaciji, ali su se oporavili. Nisu obezbeñeni artefakti iliuzorci." Ja sam ih gotovo uvek provodio s Klarom. Vrločesto bismo ugovorili sastanak u njenomkrevetu, ili ponekad i u mome, u trajanju od po jednog sata. Spavali smo zajedno gotovo svakenoći; pomislili biste da smo se već bili zasitili. Ali nismo. Nisam bio siguran zašto se sastajemo,radi zabave ili da bismo odvratili pažnju od razmišljanja o samim sebi. Ležao bih tako i gledao uKlaru, koja bi se uvek okrenula na drugu stranu, priljubljena potrbuške, i zatvorila oči poslesvega,čak i kad smo dva minuta kasnije nameravali da ustanemo iz postelje. Razmišljao bih kakodobro poznajem svaki pregib i površ njenog tela. Udisao bih onaj njen slatki, seksi miris i - oh,žudeo! Prosto žudeo za stvarima koje nisam mogao da iskažem rečima: za apartmanom podVelikom kupolom u kome bih stanovao s Klarom, za skafandrom ićelijicom u nekom Venerinomtunelu s Klarom,čak za životom u rudnicima hrane - s Klarom. Pretpostavljam daje to bilaljubav. Ali onda bih je i dalje gledao i osećao kako se u meni slika koju vidim menja i tada bihugledao svoj ekvivalent u ženskom obličju: kukavicu kojoj se pružila najveća prilika što seljudskom biću može pružiti, a ono se boji da je iskoristi. Kad nismo bili u postelji, lunjali smo po Kapiji zajedno. To nije ličilo na uobičajene sastanke. Nismočesto odlazili u "Plavi pakao" ili u sale zaprojektovanje holofilmova, niti smo posećivali restorane. Klara jeste. Ja to sebi nisam mogao dadozvolim, pa sam se hranio u trpezarijama Korporacije, gde je hrana uračunata u dnevni iznosboravišne takse. Klara ne bi odbila da plati račun za nas oboje, ali nije na tome baš insistirala -kockala se dosta ozbiljno, a nije mnogo dobijala. Bilo je raznih grupa kojima smo se priključili -za kartanje, ili prosto za sedeljke; folklornih grupa, grupa za slušanje muzike, diskusionih grupa.Bile su besplatne i ponekad zanimljive. Ili smočisto išli da istražujemo. Nekoliko puta posetili smo muzej. Meni se to nije baš mnogo dopalo. Bilo je - pa, nekakonezgodno. Prvi put smo otišli odmah pošto sam se bio izvukao s posla, onog dana kad je Vila Forhendodletela napolje. Obično je u muzeju bilo puno sveta, na primer posade iz patrolnih brodova nakratkom odsustvu, posade sa komercijalnih letova, ili turista. Ovoga puta, iz nekog razloga, biloje samo nekoliko osoba, pa smo imali prilike da sve lepo razgledamo. Stotine molitvenih lepeza,tih tananih, malih kristalnih predmeta, koje su predstavljale najčešće artefakte Hičija; niko nijeznaočemu služe, sem što su bile nekako ljupke, ali su ih Hičiji svuda ostavili. Bilo je tu i jednooriginalno anizokinetičko svrdlo, koje je nekom srećnom istraživaču već donelo otprilikedvadeset miliona dolara na ime naknade za ustupljena materijalna prava. A stalo bi vam u džep.Krzna. Biljke u formalinu. Originalni piezofon, na kome su tri posade zaradile toliko da se svakičlan ponaosob silno obogatio. Predmeti koji bi se mogli najlakše ukrasti, kao na primer molitvene lepeze, krvavi dijamanti ivatreni biseri, bili su smešteni izačvrstog, nelomljivog stakla. Verujem da sučak bili spojeni saalarmnim ureñajima radi obezbeñenja od krañe. To je bilo iznenañujuće, na Kapiji. Ovde nema



nikakvih drugih zakonskih odredaba, osim onih koje propišeKorporacija. Postoji policijaKorporacije i postoje propisi - ne sme se krasti ili počiniti ubistvo - ali nema sudova. Akoprekršite neki propis, sve se svršava time što vas služba bezbednosti Korporacije pokupi i odvedena jedan od brodova koji kruže na orbiti. Na vaš sopstveni brod, ukoliko je tu onaj kojim ste bilootkuda stigli. Na bilo koji, ukoliko nije. Ali ako vas ne odvedu, ili ako nećete da odete na brodsvoje sopstvene države, a možete da nagovorite neki drugi brod da vas primi, na Kapiji ne pravepitanje. Na tim brodovima idete na saslušanje. Pošto se prvoi prvo već zna da ste krivi, možeteda birate jednu od tri stvari. Jedna je da platite za prelet dokuće. Druga je da se prijavite začlanaposade, ako hoće da vas prime. Treća je da iziñete napolje bez zaštitnog odela. Kao što vidite,mada na Kapiji nema mnogo zakonskih propisa, takoñe nema ni mnogo kriminala. Ali, razume se, razlog zbog koga su skupoceni predmetiu muzeju pod ključem jeste taj štoprolazni posetioci mogu doći u iskušenje da zdipe jedan do dva suvenira. Tako smo Klara i ja sanjarili za blagom koje je neko pronašao... a nikako nismo razgovarali otome da se i od nas očekuje da idemo napolje i pronañemo još štogod. Nisu u pitanju samo eksponati. Oni su bili opčinjavajući; to su bili predmeti koje su ruke(pipci? kandže?) Hičija napravile i dodirivale, a oni su došli sa nezamislivih mesta, nepojmljivoudaljenih. Ali mene su još više opčinjavale treperave slike koje su se stalno smenjivale na ekranu.Sažeti podaci o svakoj pojedinoj prethodnoj misiji, prikazivani redom jedan po jedan. Odnosizmeñu ukupnog broja misija i broja povrataka; podaci o novčanim naknadama za ustupljenaprava isplaćenih srećnim istraživačima; spisak onih koji nisu imali sreće, poimence jedan zadrugim, u laganom sledu preko jednog celog zida, iznad vitrina sa eksponatima. Zbirne brojkekazivale su istorijat: 2355 lansiranja (brojka se promenila u 2356, pa zatim u 2357 dok smo mibili tamo; osetili smo podrhtavanje za vreme ova dva lansiranja), 841 uspešan povratak. Stojeći pred tim "eksponatom", Klara i ja bismo gledali jedno u drugo, ali sam osetio stisaknjene ruke u svojoj. Na ovaj način, "uspešan" povratak bio je veoma neodreñeno definisan. Broj je označavao dase odreñeni svemirski brod vratio. Ništa nije govorio o tome kolikočlanova posade je preživelo udobrom stanju. Posle toga smo otišli iz muzeja i nismo mnogo razgovarali uz put do uzlaznog okna. Razmišljao sam o tome kako je tačno ono što mi je rekla Ema Foder: ljudskoj rasi je potrebnoono što mi, vasionski istraživači, možemo da joj damo. Veoma potrebno. Bilo je ljudi koji sugladovali, a tehnologija Hičija bi verovatno njihov život mogla da učini daleko snošljivijim,ukoliko istraživači odlaze u svemir i donose odande uzorke. Čak i ako to staje nekoliko ljudskih života. Čak i ako u te živote uračunamo i moj i Klarin. Da li bih ja želeo, pitao sam se, da moj sin-ako ikad budem imao sina - provede svoje detinjstvo onako kako sam ja proveo svoje? Otpustili smo uzlazno uže na nivou Bejb i začuli neke glasove. Ja nisam na njih obratiopažnju. Upravo sam u sebi donosio odluku. "Klaro", rekao sam, slušaj. Hajde da..." Ali Klara je gledala preko mog ramena. "Za ime božje!" uzviknula je. "Pogledaj ko je ovde!" Ja se okretoh i videh kako Šiki, lepršajući u vazduhu, razgovara sa nekom devojkom, a ondashvatih sa zaprepašćenjem da je devojka Vila Forhend. Ona nam se javi, sa izrazom zbunjenosti iveselosti. "Šta se dešava?" upitao sam. "Zar nisi upravo odletela- pre otprilike osamčasova?" "Deset", reče ona. "Je l' se nešto desilo na brodu, pa ste morali da se vratite?" nagañala je Klara. Vila se tužno osmehnu. "Baš ništa. bili smo i vratili se. Najkraći let zabeležen do sada: išlasam do Meseca." "ZemljinogMeseca?" "Baš tako." Izgledalo je kao da pokušava da obuzda smeh. Ili suze. Šiki reče, tešeći je: "Sigurnoće vam isplatiti bonus, Vila. Jednom je jedna posada stigla doGanimeda i Korporacija im je isplatila pola miliona da izmeñu sebe podele."



Ona zavrte glavom. "Čak ni ja nisam toliko glupa, dragi Šiki. O, neku nagraduće nam dati.Ali to neće biti ni izdaleka dovoljno. Nama je potrebno više od toga." To je bilo ono što jeneobično i pomalo iznenañujuće, kod Forhendovih: uvek je bilo "nama". Oni su očigledno bilivrlo tesno povezana porodica, mada o tome nisu voleli s drugima da razgovaraju. Potapšah je u znak naklonosti i sažaljenja. "Štaćeš da uradiš?" Ona me pogleda iznenañeno. "Pa ja sam se već prijavila za drugi let, prekosutra." "Pazi, pazi!" uzviknu Klara. "Moraćemo odjednom da ti priredimo dvečasti! Bolje dapočnemo odmah da se pripremamo..." A nekoliko sati kasnije, upravo pre nego što smo te noćizaspali, ona mi reče: "Ti si hteo nešto da mi kažeš baš pre nego što smo ugledali Vilu, je l' da?" "Zaboravio sam", odvratih sanjivo. Nisam bio zaboravio. Znao sam šta je to bilo. Samo nisamviše hteo to da kažem. Bilo je dana kad sam gotovo dolazio dotle da zapitam Klaru da li hoće ponovo da poleti samnom. A bilo je dana kada bi se neki brod vratio sa dvoje-trojeizgladnelih, dehidriranihpreživelih, ili bez preživelih, ili kada bi se u odreñeno vreme na oglasnoj tabli pojavio spisakprošlogodišnjih letova označenih kao "letovi bez povratka". Takvih dana dolazio sam gotovodotle da potpuno napustim Kapiju. Većinu dana provodio sam prosto odlažući odluku. Što nije bilo mnogo teško. Bio je to prilčnoprijatan život, istraživati Kapiju i uzajamno se istraživati. Klara je uzela kućnu pomoćnicu, jednukrupnu, plavokosu, mladu ženu iz rudnika hrane Karmarten, po imenu Hajva. Izuzimajući to štose hrana u tim velškim fabikama jednoćelijskih belančevina dobavljala iz uglja umesto iz uljnihškriljaca, svet iz koga je poticala bio je gotovo istovetan mome. Način na koji je odande pobeglanije bio zgoditak na lutriji, nego dve godine provedene u posadi nekog trgovačkog svemirskogbroda. Onačak nije imala mogućnosti da se vrati kući. Na Kapiji je pobegla s tog boda i za kaznusu joj uzeli novac na ime duga koji nije mogla da isplati. A nije mogla ni da krene u istraživanje,jer je pri onom jedinom lansiranju u životu stekla srčanu aritmiju koja se ponekad,činilo se,poboljšava, a ponekad je odvodila u Bolnički terminal načitavih nedelju dana. Hajvin posaosastojao se u tome da s jedne strane kuva ičisti za Klaru i mene, a s druge dačuva devojčicu, KetiFrensis, kad je njen otac dežuran, a Klara nije želela da joj dete smeta. Klara je dosta para gubilau kockarnici i zbog toga, u stvari, nije mogla sebi da dozvolida drži Hajvu, ali isto tako nijemogla sebi da dozvoli da "drži" mene. Ono što nam je sa lakoćom odvraćalo pažnju od istine, bilo je to što smo se pretvarali jedanpred drugim, a ponekad i pred samim sobom, da se mi, u stvari, pripremamo, zaista propisno, zadan kadaće se pojaviti onajpravi let. Mali oglasi ORGANI ZA prodaju ili razmenu. Svi parni organi, prvoklasni. Potrebne zadnje srčanekomore, leva gornja pretkomora, l. i d. komora, sa okolnim tkivom. Pozovite 88-703 radipodataka o vrsti tkiva. IGRAČI "HNEFATAFLA", Šveñani ili Rusi. Veliki turnir Kapije. Takoñe dajemčasove. 88-122. PRIJATELJ iz Toronta voleo bi da mu napišete kako je tamo gore. Adresa Toni, 955 Zaliv,TorOntCan M5S 2A3. POTREBNO MI JE da se isplačem. Jaću vama pomoći da otkrijete izvor svoje patnje.Pozovite 88-622. To nije bilo teško. Mnogi pravi vasionski istraživači činili su to isto, izmeñu dva leta.Postojala je jedna grupa koja je sebe nazivala "Tragači za Hičijima", koja se sastajala sredomuveče; osnovao ju je istraživač po imenu Sem Kehejn, na okupu su je održali drugi, dok je on biona putu koji je ispao neuspeo; Sem joj se sada ponovo priključio izmeñu dva leta,čekajući da sedvačlana njegove posade vrate u formu za sledeće putovanje. (Izmeñu ostalog, oni su zaradiliskorbut, prouzrokovan kvarom u hladnjaku za hranu). Sem i njegovi prijatelji bili su "topla braća"



i očigledno su održavali jednu trajnu trostruku vezu, ali to nije uticalo na njihovo interesovanje zanauku o Hičijima. Sem je obezbedio trake sa svim predavanjima sa nekoliko kurseva iz kosmičkebiologije iz rezervata u istočnom Teksasu, gde je profesor Hegramet stekao ugled kao najvećisvetski autoritet u oblasti izučavanja Hičija. Naučio sam mnoge stvari koje nisam znao, mada jeglavnačinjenica, da postoji daleko više pitanja u vezi s Hičijima nego što ima odgovora, bilasvima dobro poznata. A pridružili smo se i grupi za održavanje fizičke kondicije, u kojoj smo radili vežbe za jačanjemišića, koje možete izvoditi tako da ne pomerate nijedan ud više oddesetak santimetara, itrenirali masažu, što je bilo i zabavno i korisno. Verovatnoje bilo korisno, ali je naročito bilozabavno, posebno u seksualnom smislu. Klara i ja smo naučili da jedan drugom radimo nekeneverovatne stvari na telu. Išli smo na jedan tečaj kuvanja (mnogo možete da poboljšate ovdašnjustandardnu ishranu ako dodajete odreñene začine i trave). Nabavili smo nešto traka sa jezičkimkursevima, u slučaju da krenemo napolje sa ljudima koji ne govore engleski, i vežbali zajedno"šoferski" italijanski i grčki. Oni su imali dozvolu da koriste teleskope na Kapiji, pa smo takoprovodili dosta vremena posmatrajući Zemlju i Veneru iz položaja izvan ravni ekliptike. FrensiEreira bi dolazio u tu grupu kad je mogao da se izvuče s broda. Klari se on dopadao, a i meni, itako smo navikli da popijemo nešto u našim - odnosno, u Klarinim sobama, ali ja sam i inače unjima provodio puno vremena - zajedno sa njim posle sastanaka sa grupom. Frensi se veoma,gotovo požudno, interesovao za stvari koje se nalazetamo napolju. Znao je sve o kvazarima icrnim rupama i Sajfertovim galaskijama, da i ne pominjem stvari kao što su dvojne zvezde ilinove.Često smo zamišljali kako bi moglo izgledati kad bi se u misijistiglo do granicegravitacione sfere neke supernove. To bi se moglo desiti. Bilo je poznato da su se Hičijiinteresovali za posmatranje astrofizičkih pojava iz neposredne blizine. Neki od njihovih letovabili su programirani tako da posadu dovedu u blizinu zanimljivih pojava, a jedna proto-supernovaje svakako zanimljiva pojava. Samo od tada je prošlo strašnomnogo vremena i ta supernovamožda više nije bila "proto". "Pitam se", reče Klara, smešeći se da bi pokazala da iznosi samo apstraktnu mogućnost, "da lise tako nešto nije možda dogodilo na nekim misijama bez povratka." "To je statistički apsolutno sigurno", kazao je Frensi, takoñe smešeći se, kako bi pokazao daprihvata pravila igre. Vežbao je da govori engleski, koji muje već bio sasvim pristojan; sada jegovorio gotovo bez naglaska. Takoñe je znao nemački, ruski i prilično dobro veći broj romanskihjezika koji su bili slični njegovom portugalskom, što smo otkrili kad smo probali dareprodukujemo neke konverzacije s traka i utvrdili da nas onbolje razume nego što smo se Klarai ja meñusobno razumeli. "Pa ipak, ljudi idu." Klara i ja nismo ništa odgovorili neko vreme, a onda se ona zasmejala. "Neka idu", kazala je. Ja sam brzo ubacio: "To zvuči kao da vi sami želite da idete, Frensi." "Zar ste ikada u to sumnjali?" "Pa, u stvari jesam. Hoću da kažem, vi ste u brazilskoj mornarici. Ne možete tek tako daodletite, zar ne?" On me ispravi: "Mogu da uzletim u bilo koje vreme. Samo posle toga jednostavno ne mogu dase vratim u Brazil." "I zar biste to žrtvovali?" "Žrtvovao bih sve", odgovorio mi je. "Čak..." navaljivao sam ja, "i ako postoji opasnost da se ne vratite, ili da se upetljate kaoposada broda koji se danas vratio?" To je bila jedna "petica"koja se spustila na neku planetupokrivnu nekakvim biljkama nalik na otrovni bršljan. Bilo je to gadno putovanje, kako smočuli. "Da, naravno", odvratio je on. Klara je postala nestrpljiva. "Mislim", rekla je, "dasad hoću na spavanje." U tonu njenog glasa postojala je dodatna poruka. Pogledao sam je i rekao: "Otpratiću te dosobe." "Nije potrebno, Bobe."



"Ipakću te otpratiti", rekao sam, prenebregnuvši poruku. "Laku noć, Frensi. Videćemo seiduće nedelje." Klara je već bila na pola puta do nizlaznog okna i ja sam morao da požurim dabih je stigao.Uhvatio sam se za uže i doviknuo naniže: "Ako ti to stvarno želiš, otići ću u svoju sobu." Nije pogledala naviše, ali nije isto tako kazala da to želi, pa sam tako izišao na njenom nivou ikrenuo za njom ka njenom stanu. Keti ječvrsto spavala u drugoj sobi, Hajva je dremala nadholodiskovima u našoj spavaćoj sobi. Klara posla devojku kući i uñe da proveri da li se deteudobno smestilo. Ja sam seo na ivicu kreveta,čekajući je. "Možda treba da dobijem menzis", reče Klara kad se vratila. "Izvini, osećam prosto da samrazdražljiva." "Otići ću ako to želiš." "Isuse! Prestani s tim, Bobe!" Zatim je sela pored menei naslonila se na mene kako bih mogaoda je zagrlim. "Keti je tako slatka", rekla je potom, gotovočežnjivo. "Ti bi želela da imaš svoje dete, je l'tako?" "Imaću ja svoje dete." Zavalila se, povlačeći i mene za sobom. "Samo bih volela da znam kadće to biti, to je sve. Potrebno mi je mnogo više novaca nego što imam da bih detetu mogla dapružim pristojan život. A nisam sve mlaña i mlaña." Ležali smo tako nekoliko trenutaka, a onda sam joj prošaputao u kosu: "I ja to želim, Klaro." Uzdahnula je. "Zar misliš da ne znam?" Onda se izvila i uspravila. "Ko je to?" Neko je grebao na vratima. Vrata nisu bila zaključana; nikad ih nismo zaključavali. Ali istotako niko nikada nije dolazio bez poziva, a ovoga puta se to dogodilo. "Sterling!" reče Klara iznenañeno. Onda se setila šta je red: "Bobe, ovo je Sterling Frensis,Ketin otac. Bob Brodhed." "Zdravo", reče on. Bio je znatno stariji nego što sam mislio daće biti otac one devojčice imnogo više iscrpen nego što sečinilo prirodno. "Klaro", rekao je, "vodim Keti natrag kućisledećim brodom. Mislim daće to biti večeras, ako se ne ljutite. Ne želim da ona to slučajnodozna od nekog drugog." Klara ispruži ruku da me uhvati, ne gledajući u mene. "Očemu da dozna?" "O svojoj majci." Frensi protrlja rukom oči, zatim reče: "Oh, zar nistečuli? Džen je mrtva.Njen brod se vratio pre nekoliko sati. Svičetvoro koji su bili u kapsuli za spuštanje pretvorili suse u nekakvu spužvastu masu; naduli su se i umrli. Video sam njen leš. Izgleda..." Zastao je."Osoba koje mi je stvarno žao", nastavio je, "to je Anali. Onaje ostala na orbiti, dok su se ostalispustili na površinu, i ona je donela Dženin leš.Čini mi se da je nekako poremetila.Čemu to? ZaDžen je ionako bilo prekasno... Sve u svemu, mogla je da vratisamo dve osobe, toliko je mestabilo u frižideru, a razume se, njena hrana..." Ponovo je zastao, i ovoga puta izgledalo je da nije ustanju ništa više da kaže. Ja sam ostao da sedim na ivici postelje, dok mu je Klara pomagala da probude dete i uviju ga unešto, kako bi ga on odneo u svoj stan. U njihovom odsustvu, potražio sam nekoliko informacijapreko PV prijemnika i vrlo pažljivo ih proučio. Pre nego što se Klara vratila, isključio sam PV iseo prekrštenih nogu na krevet, duboko se zamislivši. BELEŠKA O ZADNJICI HIČIJA Profesor Hegramet. Mi nemamo pojma kako su Hičiji izgledali i možemo samo da seposlužimo logičkim zaključivanjem. Verovatno je da su bili dvonošci. Njihova oruña priličnodobro odgovaraju ljudskim rukama, što znači da su verovatno imali ruke. Ili nešto nalik na ruke.Izgleda da su opažali manje više iste boje u spektru kao i mi. Mora biti da su bili manji rastom odnas - recimo, sto pedeset santimetara, ili manje. I imali sučudne zadnjice. Pitanje. Kako to mislite,čudne zadnjice? Profesor Hagramet. Pa, evo, da li ste ikada pogledali pilotsko sedište u brodu Hičija? Ono sesastoji od dva komada metala spojena u obliku slova V. U njemune biste mogli da sedite desetminuta a da vam se ne otkine parče "sedala". Zbog toga mi preko njih moramo da postavljamo



jedno sedište s gurtnama. Ali taj dodatak su napravili ljudi. Hičiji tako nešto uopšte nisu imali. Znači da su njihova tela morala biti manje-više nalik na telo ose,kod koje ovaj veliki donjitrbuh visi, odnosno proteže se isod bedara, izmeñu nogu. Pitanje. Da li to znači da su možda imali žaoke kao ose? Profesor Hagramet. Žaoke. Ne. Ja mislim da nisu. Ali možda. A možda su imali polne organesamogañavola. "Gospode bože", uzviknu ona zlovoljno. "Ova noć je grozomorna." Sela je na sasvim drugikraj kreveta. "Posle svega ne spava mi se", kazala je. "Moždaću da odem gore da dobijem kojidolar na ruletu." "Hajde da ne idemo", rekao sam ja. Prethodne noći sedeo sam pored nje tri sata, dok je prvodobila deset hiljada dolara, zatim izgubila dvadeset. "Imam bolju ideju. Hajde da krenemonapolje." Ona se okrete da bi me pogledala u oči, tako brzo da je za trenutak poletela naviše iz kreveta."Šta?" "Hajde da idemo napolje." Ona začas zatvori oči i, ne otvarajući ih, zapita: "Kada?" "Let 29-40. 'Petica', a ima dobru posadu; Sem Kehejn i njegovi momci. Oni su sad svioporavljeni, a potrebno im je još dvoje da popune posadu." Prevlačila je prstima po kapcima, zatim je otvorila oči i pogledala me. "Pa, Bobe, zaista imašzanimljiv predlog." Na zidovima načinjenim od Hiči-metala bili su zastori koji su zamračivalisobu za spavanje, a ja sam ih bio spustio; aličak i u toj škiljavoj polutami mogao sam da vidimkako izgleda. Preplašena. Pa ipak, kazala je: "To nisu loši momci. Kako se ti slažeš sapeškirima?" "Ja njih ostavljam na miru, oni mene ostavljaju na miru. Pogotovu kad imam tebe." "Hm", reče ona, a zatim dopuza do mene, obavi ruke oko mene, povuče me i zari mi glavu uvrat. "Zašto da ne?" rekla je tako tiho da prvo nisam bio siguran da sam ječuo. Kad sam postao siguran, uhvatio me je strah. Uvek je postojala mogućnost daće ona reći"ne". Tako bih se izvukao. Osećao sam kako drhtim, ali sam uspeo da izgovorim: "Ondaćemo seprijaviti ujutru?" Ona zavrte glavom. "Ne", rekla je, prigušenim glasom.Osetio sam da drhti isto koliko i ja."Hajde na piezofon, Bobe. Sadćemo se prijaviti. Pre nego što se predomislimo." Sledećeg dana napustio sam posao, spakovao svoje stvari u kofere u kojima sam ih bio doneo ipredao ih načuvanje Šikiju, koji je na licu imao setan izraz. Klara je napustila službu u školi iotpustila devojku - koja je izgledala ozbiljno zabrinuta - ali se nije pobrinula da se spakuje. Bilojoj je preostalo puno novaca, zaista puno. Platila je kirijuunapred za obe sobe i ostavila sveonako kako je bilo. Imali smo oproštajnu večeru, razume se. Nisam zapamtio nijednu jedinu osobu koja je bilaprisutna. A zatim, sasvim iznenada, već smo se uvukli u kapsulu, sišli u kabinu glavnog broda, dok jeSem Kehejn metodično proveravao komandne ureñaje. Zatvorili se hermetički u našojčauri.Stavili u pokret automatski programator. A potom se osetio trzaj, pa propadanje, pa lebdenje, pre nego što su raketni nosači biliodbačeni, i mi uzletesmo. 13. "Dobro jutro, Bobe", reče Sigfrid, dok ja zastajem na vratima, iznenada podsvesno uznemiren. "Šta ti je?" "Ništa mi nije, Robe. Uñi." "Ti si sve preuredio", kažem, protestujući. "Tako je, Robi. Da li ti se dopada kako soba izgleda?"



Razgledam je. Jastuci na podu su nestali. Apstraktne slike poskidane su sa zidova. Sada jepostavio holograme sa prizorima iz kosmosa, planina i sa mora. Najčudnije od svega izgleda samSigfrid: on mi se obraća iz neke lutke, koja sedi u jednom uglu sobe, držeći olovku u ruci, i gledau mene iza tamnih naočara. "Ispao si mnogo bistar", rekoh ja. "Zašto si sve ovo uradio?" Njegov glas zvuči kao da se blagonaklono smejulji, mada se na licu lutke ne vidi nikakvapromena. "Prosto sam pomislio daće te promena obradovati, Robe." Napravih nekoliko koraka napred i opet stadoh. "Uklonio si dušek!" "Nije nam potreban, Bobe. Kao što vidiš, imamo nov kauč. Izgleda sasvim klasično, zar ne?" "Hm." On se umiljava: "Zašto ne legneš na njega? Da vidiš kakav je." "Hm." Ipak se opružam po njemu, oprezno. Baš je neobičan i ne sviña mi se, možda zato štoovakva soba predstavlja za mene nešto ozbiljno, a zbog svih ovih izmena sam nervozan. "Dušekje imao kaiševe." "Ima ih i kauč, Bobe. Možeš da ih izvučeš, sa strane su. Samo potraži rukom... tako. Zar nijebolje?" "Ne, nije." "Ja mislim", veli on tiho, "da treba da mi dozvoliš da jaodlučim da li je iz terapeutskih razlogapotrebna nekakva promena, Robe." Sedam uspravno. "A i to, Sigfride! Odluči se već jedanput kakoćeš da me zoveš. Ja se nezovem Rob, niti Robi, niti Bob. Nego Robinet." "Znam, Robi..." "Opet ti!" Pauza, zatim blagim glasom: "Smatram da treba da mi dozvoliš da odaberem ime koje se menidopada, Robi." "Hm." Imam na lageru beskonačnu količinu ovakvih neutralnih nereči. U stvari, voleo bih kadbih mogao celu seansu da provedem, ne odajući ništa više od toga. Ono što ja želim to je da seSigfrid oda. Želim da znam zašto mi se obraća raznim imenima u raznim prilikama. Želim daznam šta on smatra značajnim od onoga što ja govorim. Želim da znam šta stvarno o menimisli... to jest, ako jedna zveckava naprava od kalaja i plastike može da misli. Naravno, ono što ja znam, a Sigfrid ne zna, to je da je moja dobra prijateljica S. Ja. gotovodala pristanak daće mi dozvoliti da se s njim malo našalim. "Ima li nešto što želiš da mi ispričaš, Robe?" "Nema." Ončeka. Ja sam pomalo u neprijateljskom i nekomunikativnom raspoloženju. Mislim da je todelimično zbog toga što toliko željno iščekujem trenutak kadću moći malo da nasamarimSigfrida, ali takoñe delimično zbog toga što je promenio izgled svoje sobe. Tako nešto su miprireñivali i kad sam imao onu psihotičnu epizodu u Vajomingu. Ponekad bih došao na seansu, aoni bi prikazivali hologram moje majke, za ime božje. Ličio je potpuno na nju, ali nije mirisaokao ona, niti je na dodir bio kao ona; u stvari, nije se uopšte mogao dodirnuti; bila je to samosvetlost. Ponekad bi me tamo uveli u mraku, a nešto toplo i meko uzelo bi me u naručje i neštomi šaputalo. To nisam voleo. Bio sam lud, ali ne toliko lud. Sigfrid još uvekčeka, ali znam da neće beskonačnočekati. Ubrzoće početi da mi postavljapitanja, verovatno o mojim snovima. "Jesi li nešto sanjao od našeg poslednjeg susreta, Bobe?" Zevam. Ta tema je uopšte veoma dosadna. "Čini mi se da nisam. Ništa, važno, to znamsigurno." "Voleo bih dačujem šta je to bilo. Makar i neki delić." "Užasan si gnjavator, Sigfride, je l' znaš?" "Žao mi je što ti sečini da sam gnjavator, Robe."



"Pa, eto...čini mi se da ne mogu da se setimčak ni nekog delića." "Pokušaj, molim te." "Oh, bože moj! Dobro." Smeštam se udobno na kauču. Jedini san koga mogu da se setimapsolutno je beznačajan i ja znam da u njemu nema ničega što se odnosi na bilo šta što je glavnoili u vezi sa traumom, ali ako bih mu to kazao, on bi se naljutio. Stoga kažem poslušno: "Nalaziosam se u jednom vagonu nekakve dugačke kompozicije. Mnogo vagona je bilo prikačeno jedanza drugi i moglo se prelaziti iz jednog u drugi. U njima je bilopuno poznatih ljudi. Jedna žena,nekako materinski tip, koja je mnogo kašljala, i još jedna žena koja je - pa eto, izgledala dostačudno. Prvo sam pomislio da je muškarac. Na sebi je imala nekakav radnički kombinezon, pa sezbog toga nije moglo znati da li je muško ili žensko; takoñe je imala vrlo muževne, kosmateobrve. Ali bio sam siguran da je žensko." "Jesi li razgovarao sa tim dvema ženama, Bobe?" "Molim te, ne prekidaj me, Sigfride, zbog tebe ne mogu da pratim misli." "Izvini, Robe." Nastavljam da pričam san: "Ostavio sam ih - ne, nisam sa njima razgovarao. Vratio sam se ususedni vagon. To je bio poslednji vagon voza. Bio je prikačen za ostale vagone nekom vrstom -čekaj, da vidim, ne znam kako da ti to opišem. Bilo je nalik na one rastegljive stvari na Kapiji,načinjeno od metala, znaš? I rastezalo se." Prestajem za trenutak da pričam, iz dosade. Osećam kao da se izvinjavam što sam sanjao takoglup, bezvezan san. "Rekao si da se metalna spojnica rastezala, Bobe?" podstrekava me Sigfrid. "Tačno, rastezala se. Zbog toga je, naravno, vagon u kome sam se nalazio sve više i višezaostajao iza drugih vagona. Sve što sam mogao da vidim bilo je stop-svetlo, koje je nekakoimalo oblik njenog lica i gledalo u mene. Ona..." Gubim nit onoga što hoću da kažem.Pokušavam da nastavim tamo gde sam stao: "Čini mi se da sam osećao daće biti teško da se donje vratim, kao da ona - izvini, Sigfride, ne sećam se jasno šta se otprilike na tom mestu dogodilo.Onda sam se probudio. I", dovršavam skrušeno, "sve sam to zapisaočim sam stigao, baš kao štosi mi ti rekao da uradim." "Hvala lepo, Bobe", uzvraća Sigfrid ozbiljnim glasom.Čeka da nastavim. Prevrćem se nemirno. "Ovaj kauč ni izdaleka nije tako udoban kao onaj dušek", žalim se. "Baš mi je žao, Bobe. Rekao si da si ih prepoznao?" "Koga?" "One dve žene u vozu, od kojih si se sve više i više udaljavao." "Ah. Ne, shvatam šta hoćeš da kažeš. Prepoznao sam ih usnu. Zaista nemam pojma koje su." "Da li su ličile na nekoga koga poznaješ?" "Nimalo. I sam sam se pitao ko bi mogle biti." Sigfrid veli, posle male pauze, koju je koliko znam slučajno napravio, kako bi mi dao prilikuda se predomislim u pogledu odgovora koji mu se ne sviña: "Pomenuo si da je jedna od žena bilamaterinski tip i da je kašljala..." IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica 1-8, Let 013D6. Posada F. Ito. Vreme u svemiru 41 dan i 2 sata. Položaj neidentifikovan. Podaci zabeleženi na instrumentimaoštećeni. Sledi prepis sa trake izveštajačlana posade: "Planetačini se ima gravitacionu silu na površinipreko 2,5, ali nameravam da pokušam sletanje. Ni vizuelnim ni radarskim osmatranjemnemoguće je probiti oblake svemirske prašine i pare. Sve to zaista neizgleda vrlo povoljno, aliovo je moj jedanaesti let. Fiksiram ureñaj za automatski povratak kroz deset dana. Ako se dotlene vratim u lenderu, smatram daće se glavni brod sam vratiti na Kapiju. Voleo bih da znam štaznače pege i plameni jezici na ovom suncu." Član posade nije bio na brodu kada se brod vratio. Nije bilo artefakta ili uzoraka. Kapsula zapristajanje nije vraćena. Letelica oštećena.



"Da. Ali nisam je prepoznao.Čini mi se da mi je izgledala poznata, ali, znaš, onako kao što tobiva u snovima." On strpljivo kaže: "Možeš li da se setiš bilo koje žene koju si ikada poznavao, a koja je bilamaterinski tip i mnogo je kašljala?" Smejem se glasno na to. "Dragi prijatelju Sigfride! Žene koje ja poznajem uopšte ne pripadajumaterinskom tipu! I sve imaju obezbeñenu bar glavnu medicinsku negu. Takve ne kašlju." "Da. Jesi li siguran, Robi?" "Ne gnjavi, Sigfride", odvraćam ja, ljut zbog toga što mi je teško da se udobno namestim naovom odvratnom kauču, a i zato što treba da idem u kupatilo, a ova situacija kao da se produžavau beskonačnost. "Razumem." I posle male pauze on počinje da zapitkuje o nečem drugom, kao što već znam:on je kao golub, taj Sigfrid, i kljuca sve što mu bacim, zrno pozrno. "A šta je sa drugom ženom,onom sa kosmatim obrvama?" "Kako, šta je?" "Da li si ikada poznavao neku devojku koja je imala kosmate obrve?" "Isuse! Sigfride, ja sam spavao sa pet stotina devojaka! Neke od njih su imale sve mogućevrste obrva za koje si ikadčuo!" "Neka odreñena devojka?" "Ne bih mogao da se setim, tek onako." "Ne tek onako, Bobe. Molim te, napregni se i pokušaj da se setiš." Lakše je uraditi ono što on kaže, nego se s njim oko toga raspravljati, i stoga sam senapregnuo. "Dobro, hajde da vidimo. Ida Me? Nije. Sju-En? Nije. S. Ja. Nije. Grethen? Nije - pa,da ti iskreno kažem, Sigfride, Grethen je bila tako plava da ti ne bih mogao ni reći da li je uopšteimala obrve." "To su devojke koje si poznavao poslednjih godina, zarne, Robe? Možda neka od ranije?" "Misliš, sasvim odavno?" Razmišljam, vraćajući se najdalje što mogu u prošlost, sve dorudnika hrane i Silvije. Smejem se naglas. "Znaš šta, Sigfride?Čudno zvuči, ali jedva mogu da sesetim kako je Silvija izgledala - a,čekaj malo. Ne. Sad sam se setio. Ona ječupala gotovo celeobrve, i onda ih je crtala olovkom. Sećam se toga zato što smo jedanput, kad smo bili zajedno ukrevetu, crtali jedan po drugom crteže njenom olovkom za crtanje obrva." Gotovo gačujem kako uzdiše. "Oni vagoni", kaže, kljucajući drugo zrno. "Kako bi ih tiopisao?" "Kao kod svakog voza. Dugački. Uzani. Prolaze dosta brzo kroz tunel." "Dugački i uzani, prolaze kroz tunel, Bobe?" Tu gubim strpljenje. On jetakoodvratno providan! "Slušaj, Sigfride! Nemoj kod mene dapokušavaš sa tim banalnim simbolima penisa." "Ja ništa ne pokušavam. Bobe." "E pa, užasno gnjaviš s ovim snom, kunem ti se. U njemu nema ničega. Voz je bio samo voz.Ne znam ko su bile one žene. I slušaj, dok smo kod toga, stvarnomrzimovaj prokleti kauč. Zapare koje ti plaća moje osiguranje mogao bi da mi pružiš nešto mnogo bolje!" Sad sam se stvarno na njega razbesneo. Stalno pokušavada se navraća na onaj san, ali ja samodlučio da od njega izvučem onoliko koliko mu osiguravajući zavod za to plaća i pre nego štosam otišao, obećao je daće do mog sledećeg dolaska promeniti nameštaj. Odlazeći toga dana iz njegove sobe, osećam se prilično zadovoljan sobom. On mi zaistamnogo pomaže. Tako mi sečini zato što dobijam hrabrost da mu se oduprem, a možda su i svetebudalaštine korisne za mene, s te stane, ili s neke druge strane, mada je tačno da su neke njegovezamisli prilično luckaste. 14. Pokušah da se ispetljam iz svoje ležaljke kako bih napravio mesto za Klarino koleno i udarih u



lakat Sema Kehejna. "Pardon", reče on, i ne osvrćući se da vidi kome se izvinjava. Ruka mu je jošuvek bila na dugmetu za start, mada je prošlo već deset minuta od kako smo poleteli. Pažljivo jeposmatrao treperave boje na Hičijevskoj tabli sa instrumentima, podigavši sa njih pogled samojedanput da bi osmotrio video-ekran koji je bio postavljen iznad glave. Seo sam uspravno, osećajući neko škakljanje po stomaku. Bilo mi je potrebno više nedelja dase naviknem na praktično odsustvo gravitacione sile na Kapiji. Fluktuirajuće sile teže u kabinibroda bile su nešto drugo. Promene su bile vrlo blage, ali nisu ostajale stabilne duže od jednogminuta, pa je moje unutrašnje uho protestovalo. Povukoh se nekako do kuhinje, tražeći pogledom vrata toaleta. Hem Tajah je još uvek biounutra. Ukoliko ne bude ubrzo izišao, moja situacija postaće kritična. Klara se nasmejala, pružilaruku iz svoje ležaljke i zagrlila me. "Jadni Bobi", kazala je. "A tek smo krenuli." Progutao sam jednu pilulu i namerno zapalio cigaretu,trudeći se da ne povratim. Ne znamkoliko je od toga, u stvari, bilo usled kinetoze. Dobrim delom bilo je to usled straha. Veoma jezastrašujuće kad znate da izmeñu vas i trenutne, grozne smrti postoji samo tanka oplata od metalakoju su napravila nekačudna nepoznata bića pre pola miliona godina. I kad znate da ste seobavezali da nekuda idete, a da nad tim više nemate nikakvu kontrolu, kao i da sve može daispadne neprijatno. Upuzah ponovo u svoju ležaljku, ugasih cigaretu, zatvorih oči i usredsredih se na to da utucamvreme. A biće mnogo vremena za utucavanje. Prosečno putovanje traje moždačetrdeset pet dana ujednom pravcu. Nije toliko važno kao što mislite do koje udaljenosti letite. Deset svetlosnihgodina ili deset hiljada: donekle je važno, ali ne u smislu linearne razdaljine.Čuo sam da brodovistalno sve više i više ubrzavajutempoubrzanja, sve vreme. Da povećanje brzine isto tako nijelinearno,čak ni eksponencijalno, u bilo kom shvatljivom smislu. Vrlo brzo postiže se brzinasvetlosti, za manje od jednog sata. Zatim, je izgleda, potrebno prilično vremena da se onaprimetno prevaziñe. A posle toga, leti se istinski brzo. Sve se to može opaziti (kažu) ako se posmatraju zvezde koje se vide na navigacionom Hiči-ekranu smeštenom više glave (kažu). U toku prvog sata sve zvezde počinju da menjaju boju i dase rasplinjuju. Kad preñetec - to se zna po tome što se one sve zbiju u središtu ekrana, koji senalazi na prednjoj strani broda u pravcu leta. U stvari, zvezde se nisu pomerile. To vi dostižete brzinu svetlosti koju emituju izvori iza vas,ili pored vas. Fotoni koji udaraju u ekran na prednjoj straniemitovani su jedan dan, ili sedamdana, ili sto godina ranije. Posle dan-dva, onečak više ne izgledaju kao zvezde, već prosto kaonekakva tačkasta, siva površina. Nalik pomalo na holofilm kad se pogleda na svetlosti, a može seizraditi i pravi snimak pomoću fleš-lampe, premda nikonikadanije na njemu dobio ništa osimšljunkaste sive boje na osnovu onoga što se vidi na Hiči-ekranima. Kad sam konačno dospeo u toalet, hitna potreba više nije izgledala tako hitna; a kad samodande izišao, Klara je bila sama u kabini i proveravala izgled zvezda pomoću teodolitskekamere. Okrenula se da me pogleda, zatim je klimnula glavom."Malo si manje zelen u licu",rekla je zadovoljno. "Preživeću. Gde su momci?" "Gde bi bili? Dole su u lenderu. Dred smatra da bi možda trebalo tako da se podelimo da ti i jakoristimo lender za vreme dok su oni ovde gore; posle toga mi dolazimo ovamo, a oni idu tamo." "Hm." To je zvučalo dosta dobro; u stvari, već sam se pitao kakoćemo da izvedemo da senekako izolujemo od ostalih. "U redu. Šta ja treba sad da radim?" Ona se izvi i poljubi me rasejano. "Samo nemoj da smetaš. Znaš šta? Izgleda da letimo gotovopravo ka galaktičkom severu." Primio sam ovo obaveštenje, shvativši u isti mah kolika sam neznalica. Zatim sam zapitao: "Jeli to dobro?" Ona se nasmeja. "Otkud znamo?" Opružio sam se i posmatrao je. Ako je isto toliko uplašenakao ja, a u to nisam uopšte sumnjao, onda to zaista nije pokazivala.



Počeo sam da se pitam šta se nalazi u pravcu galaktičkog severa - i, što je još važnije, kolikoće nam vremena biti potrebno da donde stignemo. Mali oglasi JAĆU masirati vaših sedam tačaka ako vi meni budetečitali Džibrana. Golotinja neobavezna.86-004. ULOŽITE SVOJ novac od naknada za ustupljena materijalna prava u združeni narod ZapadneAfrike koji ima najbržu stopu rasta. Povoljni poreski zakoni, proverena stopa razvoja. Našovlašćeni predstavnik nalazi se ovde na Kapiji i onće vam objasniti kako da postupite. Besplatnopredavanje sa trake, bife "Plavi pakao", sreda 15.00 "Dahomej je ekskluzivno turističko područjesutrašnjice". IMA LI NEKOGA iz Aberdina? Hajde da popričamo. 87-396. VAŠ PORTRET izrañujem u pastelu, ulju i ostalim tehnikama, 150 U.S. dolara. Izrañujem idruge slike. 86-569. Za najkraći zabeleženi let do nekog sunčevog sistema bilo je potrebno osamnaest dana. Reč jebila o Barnardovoj zvezdi, i to je bio potpun promašaj, tamo ničega nema. Najduži, odnosnodosad najdužipoznatilet - ko zna koliko brodova sa mrtvim istraživačima još putuje natrag sa,možda, M-31 u Andromedi? - trajao je po sto sedamdeset pet dana tamo i natrag. Putnici su sevratili mrtvi. Teško je reći gde su bili. Snimci koje su načinili nisu mnogo pokazivali, a što se tičesamih istraživača, naravno, oni više nisu bili u stanju da to ispričaju. Kad se otisnete u kosmos, prilično je jezivočak i za veterane. Znate da letite sve brže. Neznate kolikoće ubrzanje da traje. Toće vam postati jasno kad stignete do zaokreta. Kao prvo,jasno vam je po znacima, jer zlatni namotaj u svakom Hiči-brodu pomalo zatreperi. (Niko ne znazašto.) Meñutim, znate da se okreće u suprotnom smeručak i bez gledanja, pošto ona malapseudo-gravitacija, koja vas je vukla ka zadnjoj strani broda, sad počinje da vas gura ka prednjoj.Ono što je bilo dole, postaje gore. Zašto Hičiji nisu prosto zaokretali svoje brodove na polovini puta, da bi tako iskoristili istupotisnu silu i za ubrzavanje i za usporenje? Ja ne bih znao. Morali biste biti Hiči da biste to znali. Možda to ima neke veze sačinjenicom da se svi njihovi video-ureñaji nalaze na prednjojstrani. Možda zato što je prednji deo broda uvek snažno oklopljen, čak i kod malih brodova,protiv, pretpostavljam, udara zalutalih molekula gasa iliprašine. Ali neki od većih brodova,nekoliko "trojki" i gotovo sve "petice", oklopljeni su sa svih strana. No ni oni se ne okreću usuprotnom smeru. Bilo kako bilo, kad svitak zatreperi i osetite zaokretanje, znate da ste prešli jednučetvrtinuvremena u preletu. Ne obavezno ičetvrtinu ukupnog vremena putovanja, razume se. Kolikoćetedugo ostati na odredištu to je sasvim druga stvar. O tome odlučujete sami. Ali prešli ste polovinuputa u automatskom režimu leta na izlaznom kraku. Onda pomnožite broj dana koji su dotle prošli sačetiri, i ako je taj broj manji od broja danapredviñenih vašim raspoloživim rezervama za održavanje životnih uslova, onda bar znate danećete morati da umrete od gladi. Razlika izmeñu ta dva broja predstavlja broj dana koje možeteda provedete na odredištu. Vaše osnovne zalihe, hrana, voda, obnavljanje vazduha, predviñene su za dve stotine pedesetdana. Možete da ih rastegnete na tri stotine dana bez mnogo muke (jednostavno se vratite natragsmršali i sa možda nekoliko bolesti prouzrokovanih nedostatkom važnih elemenata u ishrani).Znači, ako letite šezdeset do šezdeset pet dana na izlaznom krakubez zaokretanja, onda znate daćete možda imati problema, i počinjete da jedete manje. Ako to traje osamdest do devedeset dana,onda se problem sam od sebe rešava, jer onda više nemate opcija, umrećete pre nego što sevratite. Mogli biste pokušati da promenite kurs leta. Ali toje onda samo umiranje na drugi način,koliko se može reći na osnovu onoga što pričaju preživeli. Verovatno je da su Hičiji mogli da menjaju pravac leta po svojoj želji, ali kako su to činili, to



je jedno od onih važnih pitanja bez odgovora u vezi s Hičijima, kao na primer, zašto su svepočistili pre nego što su otišli? Ili kako su izgledali? Ili kudasu otišli? Postojala je nekakva šaljiva knjiga koju su prodavalina vašarima kad sam ja bio mali. Naslovjoj je bio Sve što znamo o Hičijima. Imala je sto dvadeset osam stranica i sve su bile prazne. Ako su Sem, Dred i Mohamed bili topla braća, a nisam imao razloga da u to sumnjam, onda seto nije videlo u toku prvih nekoliko dana. Svako od njih je radio ono što ga zanima.Čitao. Slušaomuziku sa traka preko slušalica. Takoñe su igrali šah, a kad su mogli da nagovore Klaru i mene,svi smo igrali kineski poker. Nismo igrali u pare, igrali smou smene. (Posle nekoliko dana Klaraje rekla da to više liči na pobeñivanje kojim gubiš, jer ako izgubiš imaš više vremena naraspolaganju). Oni su bili vrlo blagonaklono popustljivi prema Klari i meni, to jest premapodreñenoj heteroseksualnoj manjini u dominantnom homoseksualnom društvu koje jenaseljavalo naš brod, i davali su nam da koristimo lender tačno pedeset posto vremena, mada smonas dvoje sačinjavali četrdeset posto populacije. Slagali smo se. Dobro je što je tako bilo, jer smo u svakom trenu živeli u uzajamnoj senci iuzajamnim mirisima. Prostor u unutašnjosti glavnog broda,čak i "petice", nije mnogo veći od kuhinje u nekomstanu. Lender obezbeñuje još malo dodatnog prostora - dodajte koliko još jedan oveći plakar - alibar na izlaznom kraku on je obično ispunjen zalihama i opremom. A od te ukupne raspoloživekubature, recimočetrdeset dva dočetrdeset tri kubna metra, vidi sam koliko preostaje kadračunaš mene, tebe i ostale istraživače. Kad počnete da se približavate svemirskom odredištu osećate stalnu laganu silu ubrzanja. To,u stvari, nije ubrzanje, već samo opiranje vašeg tela da se kreće brže odc, a može se isto takoopisati kao trenje usled sile teže. Ali to se oseća kao smanjena sila teže. Osećate se kao da težiteoko dva kilograma. To znači da vam je potrebno nešto štoće vas držati u mestu kad ste na jednom mestu, pa takosvakičlan posade ima svoj lični remen, u kome, kad ga opruži, može da spava. Dodajte tomeprostor potreban svakom ponaosob: za ormane za trake i diskove i garderobu (mnogo toga seuopšte ne oblači;) za toaletni papir; za fotografije milih i dragih (ako ih imate); za sve ono što sterešili da ponesete do ukupne dozvoljene težine i zapremine (sedamdeset pet kilograma, jednatrećina kubnog metra); i to je već dovoljno da bude tesno. Dodajte tome originalne Hiči-ureñaje na brodu. Tričetvrtine toga nećete nikad upotrebiti.Skoro sve što tu spada ne biste ni znali da koristite i kad biste morali; to uglavnom uopšte nedirate. Ali te stvari ne možete ukloniti. Hičiji su konstruisali integralan mehanizam. Ako muamputirate jedan deo, on umire. Možda bismo, kad bismo znali kako da zacelimo ranu, mogli da izvadimo deo te starudije, abrod bi i dalje funkcionisao. Ali ne znamo, i zato sve ostaje unutra: veliki sanduk zlatne boje uobliku romba, koji eksplodira kad pokušate da ga otvorite; tanana spirala sistema navoja zlatneboje, koja, s vremena na vreme, zasvetli, a joščešće postane neprijatno vrela (niko ne zna zašto,zapravo) i tako dalje. Sve to stoji unutra, i vi se s tim neprestano sudarate. Dodajtesvemu tomeopremu za ljudsku posadu. Svemirska odela: po jedno za svakoga,napravljeno po vašoj meri. Ureñaj za fotografisanje. Toalet i kupatilo. Odeljenje za pripremanjehrane. Sanduke za smeštaj otpadaka. Pribor za obavljanje opita, oružje, svrdla, sanduke zauzorke, sav onaj dar-mar kojićete poneti sa sobom na površinu planete, ako slučajno imate srećeda dospete do neke planete na koju možete da sletite. Prostor koji preostaje nije baš veliki. Pomalo kao kadbiste živeli nedeljama i nedeljama podhaubom motora nekog vrlo velikog kamiona, dok motor radi, a vi se sa joščetiri osobe borite zamesto. Posle prva dva dana kod mene se pojavilo nerazumno predubeñenje protiv Hema Tajeha. Bioje preterano krupan. Zauzimao je više prostora nego što bi bilo pravo. Istini za volju, Hem nije biočak ni moje visine, mada je imao više kilograma. Ali meni nijesmetalo što zauzimam tako malo prostora. Samo mi je smetalo kad drugi ljudi u njega zalaze.



Sem Kehejn je bio krupnog stasa, premda nije bio viši od sto šezdeset santimetara, sa gustomcrnom bradom i neuglednim kovrdžama skroz preko celog trbuha i grudi, kao i po celim leñima.Nisam smatrao da mi Sem povreñuje životni prostor sve dok nisam našao jednu dugačku, crnudlaku iz brade u jelu. Hem je bar bio gotovoćosav, sa zlatastom kožom, zbogčega je ličio naharemskog evnuha iz Jordana. (Da li su jordanski kraljevi imali evnuhe u svojim haremima? Dali su imali hareme? Izgledalo je da Hem ne zna mnogo o tome; roditelji su mu živeli u NjuDžerziju kao treće pokolenje. Uhvatio sam sebe kakočak pravim poreñenje izmeñu Klare i Šeri, koja je bila bar za dva brojamanja. (Nisam točesto radio. Najčešće je Klara bila baš kako treba). A Dred Frauenglas, koji jepošao sa Semovom grupom, bio je fin, mršav mladić koji nije mnogo govorio i koji je,čini se,zauzimao najmanje mesta od svih ostalih. Ja sam bio jedini pravi početnik u grupi i svi su mi pokazivali kako se radi ono malo što smoimali da radimo. Moraju se rutinski očitavati fotografski i spektrometarski instrumenti; snimati natraci podaci sa kontrolne konzole Hičija, gde se stalno pojavljuju minimalne promene u boji iintenzitetu na svetiljkama. (Njih još uvek proučavaju, u nadi daće shvatitičemu služe). Morajuse na brzinu analizirati spektri zvezda iz okolnog kosmosa,koje se vide na video-ekranu. A zasve to zajedno potrebno je, oh, možda, dva sata dnevno. Za domaće poslove oko pripremanjahrane ičišćenja potrebno je još dva. To iznosi negde okočetiri sata rada dnevno počoveku. Kad vas ima petoro, onda ostaje svezajedno otprilike osamdeset sati koje treba nekako provesti. Lažem. Mi, zapravo, ne provodimo to vreme tek tako. U tom vremenučekamo zaokretanje. Tri dana,četiri dana, nedelju dana; onda sam osetio da je zavladala neka napetost koja menejoš nije zahvatila. Posle dve nedelje, saznao sam kako to izgleda, jer sam je i sam osećao. Svismočekali da se ono dogodi. Pre spavanja poslednji pogled bismo bacili na zlatnu spiralu davidimo da nije kojimčudom počela da svetluca. Pri buñenju prva misao bila nam je da li jetavanica postala pod. Pred kraj treće nedelje svi smo postali potpuno razdražljivi. Kod Hema se tonajviše poznavalo, debelog Hema zlataste kože sa licem živahnog zlog duha: "Hajde, da igramo malo poker, Bobe." "Neću, hvala." "Hajde, Bobe. Potreban nam ječetvrti." (U kineskom pokeru podele se sve karte, po trinaestsvakom igraču. Drukčije ne može da se igra). "Neću." A iznenada besno: "Idi ti doñavola! Ne vrediš ni pišljiva boba kaočlan posade. Sad, eto nećešni karte da igraš!" I onda bi sedeo i sekao karte zlovoljno po pola sata, kaoda je to veština koju mora da savlada,jer mu od nje zavisi život. A, sve u svemu, gotovo je tako i bilo. Jer pomislite sami.Pretpostavimo da se nalazite u "petici" i da ste proveli sedamdeset pet dana bez zaokretanja. Bezdaljeg znate da ste u škripcu: zalihe hrane neće podmiriti potrebe petoro ljudi više od tri stotinedana. Ali bi mogle podmiriti potrebe njihčetvoro. Ili njih troje. Ili dvoje. Ili jednogčoveka. U tom trenutku postaje jasno da se bar jedna osoba neće vratiti živa s puta, a ono što većinaposada radi jeste da počinje da seče karte. Onaj ko izgubi učtivo sebi prereže grkljan. Ukolikogubitnik nije učtiv, ostalačetvorica nauče ga šta je red. Mnogi brodovi koji su krenuli kao "petice" vratili su se kao "trojke". Neki su se vratili kao"jedinice". Tako nam je prolazilo vreme, ne prijatno i svakako ne naročito brzo. Seks je bio glavno sredstvo za umirenje izvesno vreme,pa smo Klara i ja provodili sate i satečvrsto zagrljeni, odremali po malo i budili se da bismo ono drugo probudili da nastavimo.Pretpostavljam da su i ostali radili to isto; nije dugo potrajalo, a kapsula lendera počela je damiriše kao svlačionica fiskulturne sale za dečake. Zatim smo počeli da tražimo samoću, svako



pojedinačno. U brodu nije baš bilo dovoljno mesta za izolovanje za nas petoro, ali smo sesnalazili kako smo znali; dogovorili smo se da puštamo da po jedan od nas bude sam (ili sama) ulenderu po sat-dva. Dok sam ja bio tamo, Klarino prisustvo sudopuštali u kabini. Dok je Klarabila tamo, ja sam obično igrao karte s momcima. Dok je jedan od njih bio tamo, ostaladvojicapravila su nama društvo. Nemam pojma šta su drugi radili u svom "solo" vremenu; što se menetiče, uglavnom sam buljio u prazno. Mislim bukvalno u prazno: gledao sam kroz pozore lenderau apsolutni mrak. Ništa se nije videlo, ali to je bilo bolje nego gledati u ono što je bilo u brodu, ašto mi je beskrajno dojadilo. BELEŠKA O RAðANJU ZVEZDA Dr Asmenion. Pretpostavljam da se većina vas nalazi ovde više zato što se nada daću dićibonus za naučno otkriće nego zato što se stvarno zanima za astrofiziku. Ali to ne treba da vasbrine. Instrumenti obavljaju veći deo posla. Vi vršite rutinsko osmatranje, a ako naiñete na neštonaročito, to će se pokazati tokom procene kad se vratite. Pitanje. Zar ne postoji nešto naročito začim bi trebalo da tragamo? Dr Asmenion. O, naravno. Na primer, imali smo jednog istraživača koji je digao pola miliona,čini mi se, zato što je stigao u predeo oko Orionove magline i ustanovio da jedan deo gasnogoblaka pokazuje višu temperaturu od ostalih delova. On je zaključio da se u tom trenutku rañanova zvezda. Gas se zgušnjavao i njegova temperatura je počela da raste. Kroz deset hiljadagodina tamoće verovatno početi da se formira jedan prepoznatljiv sunčev sistem, i on je načiniospecijalni mozaički snimak skeneromčitavog tog dela neba. I tako mu je isplaćena novčananagrada. Sada, svake godine, Korporacija tamo šalje taj isti brod da prikuplja nove podatke.Plaćaju nagradu od sto hiljada dolara, odčega pedeset hiljada odlazi njemu. Jaću vam datikoordinate za neka takva slična mesta, kao što je, na primer, Tifidova maglina, ako želite. Nećetedići pola miliona, ali neštoćete zaraditi. Onda, posle izvesnog vremena, svako je počeo da radi nešto po svom nahoñenju. Ja sampreslušavao trake, Dred je gledao porno-diskove, Hem je razvio jednu savijenu klavijaturu isvirao elektronsku muziku preko slušalica (pa ipak, malo zvuka bi procurilo ako se napregnu uši,i meni se smučiše, strašno, Bah, Palestrina i Mocart). Sem Kehejn nam je nenametljivoorganizovaočasove predavanja, pa smo dosta vremena provodiličineći mu po volji, diskutujući oprirodi neutronskih zvezda, crnih rupa i Sajfertovih galaksija, u vreme kad se nismo preslišavalikoji sve postupci prethode spuštanju na novu planetu. Ono što je u tome bilo dobro to je da smouspeli da se uzajamno ne mrzimo po jedno pola sata. Ostalo vreme - ovaj, da - obično smo seuzajamno mrzeli. Ja nisam mogao da podnesem to što Hem Tajeh neprestano meša karte. Dred senerazumno neprijateljski ponašao prema mom pušenju cigareta s vremena na vreme. Sem segrozno osećao ispod pazuha,čak i u ovom gnojnom smradu koji je vladao u kabini broda, tako dase i najgori vazduh na Kapiji u poreñenju s timčinio kao vrt ruža. A Klara - e, Klara je imala ovugadnu naviku. Volela je špargle. Ponela ječetiri kile dehidriranih špargli, radi promene, a i da biimala nešto da radi; i mada ih je delila sa mnom, a ponekad i sa ostalima, insistirala je da ih tu itamo jede sama. Od špargli mokraća imačudan miris. Nije baš romantično da znate tačno kadvam je dragana jela špargle na osnovu promene kvaliteta vazduha u zajedničkom toaletu. Ali uprkos tome - ona je bila moja dragana, stvarno je bila. Nismo baš samo spavali zajedno tokom onih beskrajnih sati u lenderu; mi smo i razgovarali.Nikada nisam upoznao ni delić tuñe psihe tako dobro kao što sam upoznao Klarinu. Morao samda je zavolim. Nisam mogao drukčije i nisam mogao da prestanem. Nikada. Dvadeset trećeg dana zabavljao sam se sa Hemovim elektronskim klavirom, kad iznenadaostih da mi je muka. Fluktuacije gravitacione sile, koje samsada jedva primećivao, naglo supočele da se pojačavaju. Pogledao sam naviše i sreo Klarin pogled. Ona se bojažljivo smešila, gotovo kroz plač. Pokaza



mi prstom, a kroz sve vijugave krivine staklene spirale zlatne iskre vrcale su kao sjajne belice upotoku. Ščepasmo jedno drugo i tako se držasmo, smejući se, dok se kosmos okretao oko nas i dokpod nije postao tavanica. Stigli smo do zaokretanja. A nismobili prekoračili vremensku granicu. 15. Sigfridova ordinacija se, razume se, nalazi pod Kupolom kao i sve ostale takve ordinacije. Unjoj ne može da bude ni suviše toplo ni suviše hladno. Ali ponekad se takočini. Kažem mu:"Isuse, kako je ovde vrućina. Pokvario ti se klima-ureñaj." "Ja nemam klima-ureñaj, Robi", odgovara on strpljivo. "Da se vratimo na tvoju majku..." "Bestraga glava mojoj majci", kažem ja. "Tvojoj takoñe." Nastaje pauza. Znam očemu razmišljaju njegova impulsna kola i osećam daću zažaliti zbogsvoje prenagljene primedbe. Stoga brzo dodajem: "Hoću da kažem da se stvarno ne osećamprijatno, Sigfride." "Tebi je ovde vrućina", ispravlja me on. "Molim?" "Moji senzori pokazuju da se tvoja temperatura poveća gotovo ceo jedan stepen kad godrazgovaramo o izvesnim temama: o tvojoj majci, o toj ženi Džel-Klari Mojnlin, o tvom prvomputovanju, o tvom trećem putovanju, o Dejnu Mečnikovu, i o izlučevinama." "Pa to je sjajno", urlam ja, iznenada razljućen. "Ti me znači špijuniraš?" "Ti znaš da ja beležim tvoje spoljne reakcije, Robi", odgovara on prekorno. "U tome nemaničeg ružnog. To je kao kad ti prijatelj skrene pažnju da si pocrveneo, ili da mucaš, ili da dobuješprstima." "Tako ti kažeš." "Ja tako zaista kažem, Robe. Ja ti to govorim zato što smatram da je potrebno da znaš da sukod tebe ove teme nabijene jakim emocionalnim nabojem. Da libi hteo da mi ispričaš zašto je totako?" "Ne! Ono očemu bih ja voleo da pričam to si ti, Sigfride! Kakvim još malim tajnama o meniraspolažeš? Brojiš li mi erekcije? Stavljaš li prisluškivače u moj krevet? Prisluškuješ li mojtelefon?" "Ne, Bobe. Nijednu od tih stvari ne radim." "Veoma se nadam da je to istina, Sigfride. Imam ja načina da doznam kad lažeš." Pauza. "Čini mi se da ne razumem šta to govoriš, Robe." "I ne moraš da razumeš", kažem ja podrugljivo. "Ti si samo mehanička sprava." Dovoljno jeda ja razumem. Vrlo mi je važno da mogu da sakrijem ovu malu tajnu od Sigfrida. U džepu mi senalazi parče hartije koje mi je dala S. Ja. Lavorovna jedne noći, pune kocke, vina i sjajnog seksa.Jednog dana, tu skoro, izvadiću je iz džepa, a ondaćemo da vidimo ko je od nas dvojice gazda.Istinski uživam u ovom nadmetanju sa Sigfridom. To me razjaruje. Kad sam ljut, zaboravljamonu veliku ranu koja me peče, i peče, a ne znam kako da je nateram da prestane. 16. Poslečetrdeset šest dana putovanja brzinom većom od brzine svetlosti brod je smanjio brzinutako da je izgledalo kao da se uopšte ne krećemo: ušli smo na kružnu putanju, oko nečega, i svimotori su prestali da rade. Zaudarali smo do neba i bili smo neverovatno siti jednidrugih, ali smo se svi sjatili okovideo-ekrana, držeći se pod ruku, kao najstrasniji ljubavnici, na nultoj sili teže, gledajućiunezvereno u sunce koje je bilo pred nama. To je bila neka veća i narandžastija zvezda od Sunca;ili je bila veća ili smo joj mi bili bliže od jedne astronomske jedinice; alisama zvezda nije bila taoko koje smo se nalazili na kružnoj putanji. Naša glavna planeta bila je jedan gasoviti džin sajednim velikim mesecom, koji je opet bio upola manji od Meseca. Ni Klara ni momci nisu razdragano vikali i klicali, pa sam zato sačekao koliko sam mogao da



izdržim i onda zapitao: "Učemu je stvar?" Klara je odgovorila rasejano, "Sumnjam da naovomožemo da sletimo." Nije izgledalarazočarana. Nije izgledalo da joj je to uopšte važno. Sem Kehejn ispusti jedan dugačak, jedvačujan uzdah kroz bradu i reče: "Dobro. Prvo i prvo,treba da dobijemo nekoliko jasnih spektara. Toćemo uraditi Bob i ja. Vi ostali počnite daispitujete da li ima znakova Hičija." "Teško", reče neko iz grupe, ali tako tiho da nisam bio siguran ko je to bio.Mogla je da budečak i Klara. Hteo sam još nešto da zapitam, ali sam imao utisak da ako zapitam zašto se neraduju, neko od njih može da mi odgovori, a meni se odgovor neće dopasti. Zato sam se provukaoza Semom u lender i nas dvojica se sudarismo dok smo navlačili šlemove, proveravali rančaniureñaj za obezbeñenje životnih uslova i komunikacije i sve hermetički zatvorili. Sem mi mahnuda uñem u pneumatički hodnik; začuo sam kako pumpe munjevito isisavaju vazduh i tada mejedan preostali dašak oduva napolje u svemirsko prostranstvo, pošto su se vrata hodnika otvorila. Za trenutak osetio sam pravu pravcatu grozu, sasvim sam usred prostora u kome nijednoljudsko biće nikada nije bilo, užasnut pri pomisli da sam zaboravio da pričvrstim uže. Ali nisamto ni morao da uradim; magnetna kopča skliznula je sama na svoje mesto i ja stigoh do krajaužeta, snažno ga povukoh i počeh lagano da se vraćam ka brodu. Pre nego što sam donde stigao i Sem je izišao i kružno je lebdeo prema meni. Uspesmo da seuzajamno ščepamo i počesmo da se nameštamo kako bismo fotografisali. Sem je gestikulirao u pravcu jedne tačke izmeñu džinovskog gasovitog diska u obliku tanjira ido bola sjajnog narandžastog sunca i ja rukavicama zaklonihoči dok nisam ugledao šta mipokazuje: M-31 u Andromedi. Naravno, ovo odakle mi posmatramo ne nalazi se u sazvežñuAndromede. Unaokolo se nije videlo ništa nalik na Andromedu, ili, što se toga tiče, nalik na bilokoje drugo sazvežñe koje sam ikad video. Ali M-31 je tako velika i tako sjajna skupina da jemožete razabratičak i sa Zemljine površine, kad smog nije suviše gust, kao zvezdanu prašinuspiralnog oblika. To je najsjajnija od svih spoljnih galaksija, koju možete prilično dobroprepoznati sa gotovo svakog mesta do koga brod Hičija može da stigne. Pomoću maloguveličavanja možete sa sigurnošću ustanoviti da ima spiralan oblik, a to možete i da proveriteporeñenjem sa manjim galaksijama koje se nalaze otprilike u istomsmeru posmatranja. Dok sam ja hvatao u objektiv M-31, Sem je to isto radio saMagelanovim oblacima, odnosnosa onima što je on mislio da su Magelanovi oblaci. (Tvrdio je da je identifikovao Južni Doradus).Obojica počesmo da snimamo teodolitskom kamerom. Svrha svega ovoga, naravno, jeste daomogućimo naučnicima koji rade za Korporaciju da uz pomoć triangulacije odrede gde smo bili.Možda se pitate da li im je do toga stvarno stalo, ali jeste; toliko mnogo da vam prema propisimane pripada nikakav bonus za naučni doprinos ukoliko ne napravite kompletnu seriju snimaka.Možda ste pomislili da oni mogu da odrede gde smo bili na osnovu snimaka koje načinimo krozprozore dok letimo brzinom većom od svetlosti. To ne ide tako. Mogu da utvrde glavni pravacpritiska, ali posle prvih nekoliko svetlosnih godina sve jeteže i teže pratiti trag prepoznatljivihzvezda, a ne bi se reklo da se let odvija pravolinijski; neki pričaju da on sledi nekakvu nabrčkanukonfiguraciju u zakrivljenom kosmičkom prostoru. Bilo kako bilo, mudronje koriste sve dočega mogu da doñu - uključujući i merenje u vezi sarotacionim pomeranjem Magelanovih oblaka i pravcem u kome se pomeraju. A znate ličemu to?Zato što na osnovu toga može da se odredi koliko smo svetlosnih godina od njih udaljeni, paprema tome koliko smo duboko zašli u Galaksiju. Oblaci načine rotaciju za otprilike osamdesetmiliona godina. Pažljivim ucrtavanjem u kartu mogu se prikazati promene u jednom delu u tokudva-tri miliona godina - recimo, razlike u kretanju od otprilike sto pedeset svetlosnih godina. S obzirom da sam slušao Semova predavanja, mogu da kažem da sam se priličnozainteresovao za takve stvari. Zapravo, dok sam snimao i pokušavao da pogodim kakoće te slikena Kapiji protumačiti, gotovo sam bio zaboravio da treba da se bojim. I gotovo, na baš sasvim,bio sam zaboravio da postaje jasno daće ovo putovanje, preduzeto uz ulaganje tako mnogohrabrosti, ispasti jedno veliko ništa.



Ali jeste bilo jedno veliko ništa. Hem zgrabi od Sema trake sa snimcima pretrage nebačim smo se vratili na brod i stavi ih uskener. Prvi snimak je pokazivao samu planetu. Ni na jednoj traci elektromagnetnog spektra nijese pojavilo ništa što bi nagoveštavalo radijaciju koja potiče od artefakata. Onda je počeo da traži druge planete. To je išlo sporočak i u automatskom skeneru, averovatno je postojaločitavo tuce planeta koje nismo mogli da ugledamo za ono vreme koje smotamo proveli (ali to i nije bilo važno, jer ako nismo mogli da ih ugledamo onda su one ionakosuviše daleko da do njih dospemo). Hem je ovo radio na taj način što je na spektrogramupronalazio kritične znakove koji potiču od zračenja glavne zvezde, a zatim je programirao skeneri utvrñivao njene refleksije. Otkrio je pet nebeskih objekata. Ispalo je da su dva od ovih objekatazvezde sa sličnim spektrom. Ostala tri su bile planete, u redu, koje, meñutim, isto tako nisupokazivale zračenje izazvano artefaktima. Tako je preostao samo jedan veliki mesec gasovitog džina. "Ispitaj ga podrobno", zapovedi Sem. Mohamed progunña: "Ne izgleda naročito dobro." "Ne tražim tvoje mišljenje, samo želim da uradiš ono što ti kažem. Ispitaj ga podrobno." "Naglas, molim", dodade Klara. Hem je pogleda iznenañeno, možda zbog onog "molim", aliučini kako je kazala. Pritisnu jedno dugme i reče: "Znakovi za kodirano elektromagnetsko zračenje." Jedna laganasinusoida pojavi se na ekranu skenera, zaigra gore-dole za trenutak, a zatim se pretvori u pravu,apsolutno nepokretnu liniju. "Negativno", reče Ham. "Nenormalne promene temperature u odnosu na vreme." Ovako nešto za mene je bilo novo. "Šta znači nenormalne promene temperature u odnosu navreme?" upitao sam. "Kao kad nešto postaje toplije posle zalaska sunca", odgovori Klara nestrpljivo. "Dakle?" Ali i ova linija je bila prava. "Ni ovde nema ništa", reče Hem. "Površinski metal sa visokimalbedom?" Mali oglasi SVIRANJE NA RIKORDERU, dajemčasove ili sviram na zabavama. 87-429. BOŽIĆ se približava! Setite se svojih dragih kod kuće i pošaljite im maketu od Hiči-plastikekoja predstavlja autentičnu kopiju Kapije ili Kapije Dva; kad je podignete videćete ljubak prizorsnežne vejavice od autentične svetlucave prašine sa Peginog Sveta. Hologrami sa raznimpejzažima, rukom ugravirane kosmonautske narukvice za omladinu, razni drugi pokloni. 88-542. IMATE LI sestru, kćer, prijateljicu dole na Zemlji? Želeo bih da se dopisujem. Krajnji ciljbrak. 86-032. Spora sinusoida, onda ništa. "Hm", reče Hem. "Ha... Ostali znaci ovde nisu potrebni; neće bitimetana, pošto nema atmosfere, i tako dalje. Štaćemo da radimo, gazda?" Sem otvori usta da nešto kaže, ali Klara ga preduhitri."Izvini, molim te", reče strogo, "ali štapodrazumevaš pod 'gazda'?" "Oh, zaveži", odbrusi Hem nestrpljivo. "Seme?" Kehejn pogleda Klaru, smešeći se popustljivo. "Ako želiš nešto da kažeš, samo reci", ponudijoj on. "Što se mene tiče, ja mislim da treba da uñemo na kružnu putanju oko ovog meseca." "Čisto traćenje goriva!" obrecnu se Klara. "Ja mislim da je to koješta." "Imaš li neku bolju ideju?" "Šta znači 'bolju'? Šta bi bio razlog?" "Pa eto", odvrati Sem odmereno, "još nismo osmotrili ceo mesec. On rotira prilično polako.Mogli bismo da se spustimo u lenderu i da ga pogledamo; možda sečitav jedan Hiči-grad nalazi sdruge strane."



"Teško", frknu Klara, gotovo jedvačujno, razrešavajući tako pitanje koje je neko već jednompostavio. Momci nisu ničuli. Sva trojica su se već uputila ka lenderu, ostavljajući Klaru i menesame u kabini broda. Klara se izgubi u toalet. Ja pripalih cigaretu, gotovoposlednju koju sam imao, i počeh daduvam manje paperjaste kolutove kroz veće paperjaste kolutove ispred njih, koji su lebdelinepokretno u nepokretnom vazduhu. Brod se lagano ljuljao i ja ugledah najpre kako daleki, smeñidisk meseca planete klizi naviše preko ekrana, a trenutak kasnije sasvim mali, sjajan hidrogenskiplamen iz lendera koji je išao prema njemu. Zapitao sam se štaću da uradim ako njima nestanegoriva, ili ako se sruše, ili pretrpe neki kvar. Ja bih ih u tomslučaju ostavio tamo zauvek, eto štabih uradio. Ono što nisam znao bilo je da liću imati hrabrosti da uradim ono što treba da uradim. Ovo se stvarnočinilo kao grozno, besmisleno rasipanje ljudskih života. Šta smo tražili ovde? Putujući stotinama ili hiljadama svetlosnih godina, da bismo sebi iskidalisrce? Uhvatih sebe kako se držim za grudi, kao da je ova metafora stvarna. Pljunuh na opušakcigarete da bih ga ugasio i zgnječih ga u vreću za smeće. Male trunke pepela lebdele su na mestugde sam ih, ne razmišljajući, otresao, ali nije mi bilo do toga da ih sada lovim. Posmatrao samkako se veliki, pegavi srp planete okreće u uglu ekrana i divio mu se kao kakvom umetničkompredmetu; žućkasto-zelen do ivice osvetljene strane, amorfno crn u ostalom delu, tako da je tuzamračivao zvezde. Moglo se videti gde počinju spoljašnji, tanji delovi atmosfere pomalobrojnim sjajnim zvezdama koje su treperavo provirivale, ali je uglavnom bila toliko gusta dase kroz nju ništa nije moglo videti. Razume se, nije bilo govora da se spustimo na njenu površinu,čak i ako imačvrstu površinu, ona bi bila prekrivena takvom količinom gustog gasa da tamonikako ne bismo mogli preživeti. Ljudi iz Korporcije pričali su kakoće sagraditi specijalan tipkapsule za pristajanje, koja bi se mogla probiti kroz atmosferu planete kao što je Jupiter, a moždaće jednog dana to i učiniti; ali ne dovoljno brzo da nama sad pomognu. Klara je još bila u toaletu. Ja rastegoh svoju ležaljku s kraja na kraj kabine, uvukoh se u nju spustih glavu i zaspah. Četiri dana kasnije oni se vratiše. Praznih ruku. Dred i Hem su bili smrknuti, prljavi i razdražljivi; Sem Kehejn je izgledao sasvim veseo. Timeme nije obmanuo; da su našli bilo šta od vrednosti, obavestili bi nas preko radio-veze. Ali bio samradoznao. "Kakav je rezultat, Seme?" "Gola nula", odvrati on. "Samo stenje, nisam mogao da ukibim ništa zbogčega je bilo vrednospuštati se na površinu. Ali imam ideju." Klara nam priñe, gledajući ljubopitljivo u Sema. Ja sam gledao u ostalu dvojicu; izgledali sutako kao da znaju kakvu ideju ima Sem, ali im se ona nije dopadala. "Znate", reče on, "ova zvezda je dvojna." "Kako se to raspoznaje?" upitao sam ja. "Uključio sam antene. Videli ste onu veliku plavu cicu tamo..." On seosvrnu, zatim sezacereka. "Ovaj, ne znam s koje strane se sada nalazi, ali je bila u blizini planete kad smo počelida snimamo. Elem,činilo se da je blizu, pa sam je osmatrao na zahvatnicama, a onisu pokazivalitako pravilno kretanje da nisam mogao da verujem. Sigurno jeu pitanju binarni sistem,čija jeglavna zvezda ovde; do njenog parnjaka može da ima najviše pola svetlosne godine." "Mogla bi biti lutalica, Seme", reče Hem Tajeh. "To sam ti već rekao. Prosto zvezda koja noćuprolazi." Kehejn slegnu ramenima. "Čak i da je tako. Blizu je." Klara upade: "Postoji li neka planeta?" "Ne znam", priznade on. "Pričekaj malo - eno je,čini mi se." Svi pogledasmo u pravcu ekrana. Bilo je sasvim jasno o kojoj zvezdi Kehejn govori. Bila jesjajnija od Sirijusa gledanog sa Zemlje, sa magnitudom od najmanje minus dva. Klara reče ljubazno: "Zanimljivo. Nadam se samo da ne razumem dobro šta smeraš, Seme.Pola svetlosne godine - to je u najboljem slučaju dvogodišnje putovanje najvećom brzinom broda,



čak i kad bismo za to imali dovoljno goriva. A mi ga nemamo, deco." "Znam ja to", nastavi Sem uporno, "ali sam nešto mislio. Kad bismo samo malo mogli dapoguramoglavni brod..." Ja se i sam zaprepastih što vičem iz sve snage: "Prestani s tim!" Sav sam se tresao. Nisammogao da se zaustavim. Ponekad je to izgledalo kao da potiče od osećanja užasa, a ponekad kaoda je od jarosti.Čini mi se da sam u tomčasu imao revolver u ruci ustrelio bih Sema bezrazmišljanja. Klara me dotače rukom da bi me smirila. "Seme", reče ona, sasvim blago za svoju narav,"znam kako ti je." Kehejn se pet puta uzastopce vratio praznih šaka. "Kladim se da je to mogućeučiniti." Njegov izraz lica bio je začuñen, sumnjičav, defanzivan, sve to zajedno. "Ozbiljno?" "Hoću da kažem, zamišljam da kad bismo mi u ovom brodu bili Hičiji, umesto što smo ljudskiklipani kao što jesmo - e, onda bismo znali šta da radimo. Došli bismo ovamo i pogledali okolo ikazali: 'O, hej, pazi naši ovdašnji prijatelji -' ili, znate, već ko god da je bio ovde kad su oniodreñivali pravac ovog leta - 'naši prijatelji su se, mora biti, odselili. Nema ih više kod kuće.' Aonda bi kazali: 'Nek' idu bestraga, hajde da vidimo koga ima ususedstvu.' I onda bismo gurnuliovu stvarčicu ovde i onu tamo i suknuli pravo naviše do one velike plave zvezde..." Ona prekide ipogleda ga, držeći se i dalje za mene. "Samo mi nismo Hičiji, Seme." "Isuse, Klaro! Ja to znam. Ali mora da postoji neki način..." Ona klimnu. "Sigurno da postoji, ali mi ne znamo koji je. Ono što znamo, Seme, jeste danijedan brodnikadanije promenio pravac leta i vratio se da nam o tome ispriča. To znaš? Nijedanjedini." Nije joj dao neposredan odgovor; samo je buljio u veliku plavu zvezdu na video-ekranu irekao: "Glasajmo." Rezultat glasanja je, naravno, biočetiri prema jedan protiv menjanja kursa na komandnojtabli, s tim što je Hem Tajeh stajao izmeñu Sema i table sve dok nismo prestali da letimo brzinomvećom od svetlosne na povratku kući. Putovanje u pravcu Kapije nije bilo duže od putovanja na izlaznom kraku, ali je izgledalo kaovečnost. 17. Čini se kao da sa Sigfridovim klima-ureñajem opet nešto nije u redu, ali mu to ne pominjem.On bi samo izjavio da temperatura iznosi dvadeset dva i po Celzijusova stepena i pitao zašto svojpsihički bol izražavam kroz fizičko stanje povišene temperature. A takvih budalaština mi jedosta. "U stvari", saopštavam naglas, "sit sam te do guše, Sigi." "Žao mi je, Robe. Ali budi ljubazan, pa mi pričaj još ponešto o svom snu." "Idi bestraga." Popuštam malo kaiševe jer mi smetaju.Na taj način se delimično iskopčavajuSigfridovi kontrolni ureñaji, ali bar ovoga puta on mi na to ne ukazuje. "To je prilično dosadansan. Nalazimo se na brodu. Stižemo do jedne planete koja u mene bulji, kao da ima ljudsko lice.Oči ne mogu da vidim sasvim dobro zbog obrva, ali na neki način shvatam da plače i da sam jatome razlog." "Da li prepoznaješ to lice, Bobe?" "Pojma nemamčije je. Prosto lice. Žensko,čini mi se." "Da li znaš zašto plače?" "Zapravo ne, ali zbog nečega što je u vezi sa mnom, što god da je. U to sam siguran." Pauza. Zatim: "Da li bi se, molim te, ponovo privezao, Robe!" Moj odbrambeni mehanizam iznenada stupa u dejstvo. "Šta je sad", podsmevam se sagorčinom u glasu, "misliš li daću da skočim sa dušeka i da te napadnem?" "Ne, Robi, naravno da ne mislim. Ali bih ti bio zahvalankad bi to uradio." Počinjem da se vezujem, polako i bez volje. "Koliko, pitam se, vredi zahvalnost jednog



kompjuterskog programa?" On na ovo ne odgovara, negočeka da ja nastavim. Puštam da ovde pobedi i kažem: "U redu,vratio sam se u ludačku košulju, a šta nameravaš sad da kažeš zbogčegaće mi biti potrebnizategnuti kaiševi?" "Pa", kaže on, "verovatno ništa tako strašno, Robi. Samo se pitam zašto smatraš da devojka naplaneti plače zbog tebe?" "I ja bih to voleo da znam", odvraćam ja, i to je istina onako kako je ja vidim. "Znam za neke realne stvari zbog kojih sebi pripisuješkrivicu, Robi", veli on. "Jedna od njihje smrt tvoje majke." Ja se složih. "Tako je, na neki glupav način." "I smatram da se osećaš veoma krivim zbog svoje ljubavnice, Džel-Klare Mojnlin." Bacakam se pomalo. "Ovde je grozomorna vrućina", žalim se. "Da li osećaš da su bilo jedna ili druga stvarno svaljivale krivicu natebe?" "Kako bih to, do vraga, mogao znati?" "Možda možeš da se setiš nečeg što su kazale?" "Ne, ne mogu!" On počinje da postavlja vrlo lična pitanja, a ja želim da sve ovo ostane naobjektivnom nivou i zato kažem: "Priznajem da kod mene postoji izrazita težnja da svaljujemodgovornost na samog sebe. To je prilično klasičan obrazac, na kraju krajeva, zar ne? Možeš mepronaći na strani dvesta sedamdeset sedmoj u bilo kom udžbeniku." On hoće da me odobrovolji, puštajući da za trenutak ne govorim o ličnim stvarima. "Ali naistoj strani, Robe", kaže, "verovatno se podvlači da je odgovornost samonametnuta. Ti je sam nasebe tovariš, Robi." "Bez sumnje." "Ti uopšte ne moraš da prihvatiš na sebe odgovornost, ako to ne želiš." "Sigurno da ne. Ja toželim." On me pita, gotovo ovlaš: "Imaš li neku predstavu zaštoje to tako? Zašto želiš da osećaš da siza sve što krene naopako ti odgovoran?" "A, idi bastraga, Sigfride", kažem ja sa gañenjem. "Tvoja impulsna kola su opet tropa. Touopšte nije tako. To je više kao - uostalom evo kako je. Kad sednem za punu trpezu života,Sigfride, toliko sam zauzet mišlju kakoću da platim račun, pitam se štaće drugi ljudi oko menemisliti zbog toga što ga plaćam i da li imam dovoljno novaca u džepu da platim račun, danaprosto ne stižem uopšte da jedem." On kaže: "Ne želim da te ohrabrujem da praviš ovakve literarne izlete, Bobe." "Žao mi je." Nije mi žao, u stvari. Zbog njega sam ljut. "Ali da upotrebim tvoju metaforu, Bobe, zašto ne oslušneš šta to drugi ljudi govore? Moždagovore nešto lepo, ili nešto važno o tebi." Obuzdavam nagonsku želju da zbacim kaiševe, tresnem onu njegovu iskeženu lutku posredlica i zauvek odem sa ovogñubrišta. Ončeka, dok se meni u glavi kuva, i ja najzad eksplodiram:"Da ih oslušnem! Sigfride, ti staro blentavo zveckalo, ja ništa drugo i ne radimveć ih osluškujem.Jaželimda kažu kako me vole. Želim da kažu i da me mrze, bilo šta, ali tako da mi to kažu odsrca. Ja sam toliko zauzet osluškivanjem srca dačak nečujem kad me neko zamoli da mu dodamso." Pauza. Osećam kao daću se rasprsnuti. Onda on kaže sa divljenjem: "Izražavaš svojeprobleme veoma lepo, Robi. Ali ono što bih ja stvarno..." "Prestani, Sigfride!" urlam ja, najzad istinski besan; zbacujem kaiševe i sedam uspravno dabismo se našli licem u lice: "I prestani da me zoveš Robi! Ti toradiš samo onda kad misliš da seponašam detinjasto, a ja više nisam dete!" "To nije sasvim tač..." "Rekao sam, prestani s tim!" Skačem do dušeka i grabim svoju torbicu. Iz nje vadim parčehartije koje mi je dala S. Ja. posle svih onih ispijenihčaša i sveg onog vremena provedenog ukrevetu. "Sigfride", režim, "dosta sam ja od tebe trpeo. Sadje došao moj red!"



18. Spustili smo se u normalne visine i osetili kako se raketni motori lendera aktiviraju. Brod sespuštao obrtnim letom, a Kapija je promicala dijagonalno naniže preko ekrana, neravna kruškastagrudva ugljena plavičastog sjaja. Nasčetvoro smo jednostavno sedeli ičekali, skoročitav sat, doknismo osetili kako je nešto zaribalo, što je značilo da smo pristali. Klara odahnu. Hem poče polako da se oslobaña kaiševa. Dred je zadubljeno buljio u video-ekran, mada se na njemu nije videlo ništa što bi bilo zanimljivije od Sirijusa ili Oriona. Palo mi jena pamet, dok sam posmatrao ovo troje u komandnoj kabini, daćemo posadi na pristaništuizgledati isto onako neprijatno kao što su meni izgledali neki od jezivijih povratnika u ono davno,preñašnje vreme kad sam bio novajlija na Kapiji. Dodirnuh nežno svoj nos. Jako me je boleo ipovrh toga prilično je zaudarao. Unutra u meni, negde upravo poredčula mirisa, gde ni na kojinačin nisam mogao od njega da pobegnem. Čuli smo kako se otvara hermetički poklopac da uñe službena posada, a zatim začusmonjihove zaprepašćene glasove na dva-tri različita jezika kad su ugledali gde smo smestili SemaKehejna. Klara se prenu. "Mogli bismo baš da iziñemo", promrmlja ona, ne obraćajući se nikome,i krenu ka izlaznom otvoru, koji se sad opet nalazio na gornjoj strani. Neko iz patrolnog broda proturi glavu kroz poklopac i reče: "O, svi ste još živi. Baš smo sepitali." Onda nas pažljivije pogleda i više ništa ne reče. Bilo je to iscrpljujuće putovanje, naročitodve poslednje nedelje. Počesmo da izlazimo jedan po jedan, pored mesta gde je Sem Kehejnjošuvek visio okačen o svoju improvizovanu ludačku košulju koju mu je Dred bio napravio odgornjeg dela svemirskog odela, okružen svojim izmetom i otpacima hrane, gledajući u nasukočeno mirnim, ludačkim pogledom. Dvojicačlanova posade su ga odvezivala i spremala se daga iznesu iz lendera. Nije ništa govorio. I to je bila prava sreća. "Zdravo, Bobe. Klaro." Bio je to brazilski predstavnik iz službe za obavljanje pretresa, iispostavilo se da je baš Frensi Ereira. "Izgleda da je bilo gadno?" BELEŠKE O PATULJCIMA I DŽINOVIMA Dr Asmenion. Trebalo bi da vam je svima poznato kako izgleda Hercšprung-Raselovdijagram. Ako se nañete u nekom globularnom jatu, ili bilo gde gde postoji kompaktna zvezdanamasa, vredi za takvu skupinu napraviti jedan H-R dijagram. Takoñe motrite dobro na neobičnespektralne klase. Nećete dobiti ni groš za zvezde klase F, G ili K; o njima već imamo podatakakoliko volite. Ali ako se slučajno nañete u kružnoj putanji oko nekog belog patuljka ili nekogsasvim skorašnjeg crvenog džina, napravite koliko god možete snimaka. Isto tako vredno jeispitivati klase O i B.Čak i ako nisu glavne zvezde oko kojih letite. Ali ako se slučajno nañete unekoj oklopljenoj petici u bliskoj orbiti oko kakve dobre sjajne zvezde klase O, to treba da vredinajmanje nekoliko stotina hiljada, ukoliko donesete natrag podatke. Pitanje. Zašto? Dr Asmenion. Molim? Pitanje. Zašto nam se isplaćuje bonus samo ako budemo u oklopljenoj petici? Dr Asmenion. O. zato što ako ne budete, nećete se vratiti. "Oh", rekoh ja, "bar smo se vratili. Ali Kehejn je u lošem stanju. I vratili smo se praznih šaka." On klimnu sažaljivo i reče nešto, kako mi se učinilo na španskom, službeniku sa Venere,jednoj omanjoj, debeloj ženi crnih očiju. Ona me potapša po ramenu i odvede u neku sobicu, gdemi je dala znak da se svučem. Uvek sam smatrao da bi trebalo da imaju muškarce za pretresmuškaraca i žene za pretres žena, ali sve u svemu, to nije baš bilo mnogo važno. Pregledala mi jesvaki šav, i očima i Gajgerovim brojačem, onda mi je pogledala pod pazuh sa obe stane i gurnulanešto učmar. Razjapila je usta da mi da znak da ih i ja razjapim, zavirila unutra, a onda se trgla,stavljajući ruku preko lica. "Vaš nos mnogo smrdeti", izjavila je. "Štavam se dogodi?" "Dobio sam udarac", rekoh ja. "Onaj drugi momak, Sem Kehejn. Poludeo je. Hteo je da



promeni kurs leta." Ona klimnu s nevericom i zaviri mi kroz nos u tampon. Zatim mi blago dodirnu nozdrvujednim prstom. "Šta to?" "Tu unutra? Morali smo da stavimo tampon. Jako je krvarilo." Ona uzdahnu. "Treba nju izvadim", mozgala je, a zatim sleže ramenima. "Ne. Obucite. Uredu." Opet sam se obukao i prešao u komoru lendera, ali to još nije bio kraj. Morao sam još nasaslušavanje. Morali smo svi, osim Sema; njega su već bili odveli u Bolnički terminal. Pomislili biste da nemamo mnogo šta da bilo kome pričamo o svom putovanju. Sve što se nanjega odnosi bilo je detaljno zabeleženo u toku samog leta; zato smo vršili sva ona očitavanja iosmatranja. Ali rad Korporacije nije bio tako organizovan.Oni su iz nas ispumpavali svakučinjenicu i sve ono što smo zapamtili; a onda svaki subjektivni utisak i trenutnu sumnju.Preslušavanje je trajalo puna dva sata i ja sam - svi smo - nastojao da im dam odgovor na svakopitanje. To je drugi način na koji Korporacija dolazi do potpune slike o zbivanjima.Odbor zaprocenu može da donese odluku da vam se isplati bonus za apsolutno bila šta. Bilo šta počev odtoga da ste primetili nešto što niko pre vas nije primetio u vezi sa načinom na koji se ona spiralnanaprava pali, pa do toga koji bi način za uklanjanje higijenskih uložaka bio najbolji tako da seonine bacaju u toalet. Kažu da to rade zbog toga što se veoma trudeda pronañu izgovor kako bimogli da dobace malu napojnicu posadi koja se namučila, a nije napravila nikakvo stvarnootkriće. E, to je bio naš slučaj. Hteli smo da im pružimo sve moguće izglede da nam nešto udele. Jedan od ispitivača bio je Dejn Mečnikov, što me je iznenadilo ičak mi je pomalo biloprijatno. (Sad kad sam se vratio u mnogo manje zagañen vazduh na Kapiji, počeo sam više da seosećam kao ljudsko biće.) I on se bio vratio praznih ruku, pošto je stigao u kružnu putanju okonekog sunca koje se očigledno preobratilo u novu tokom poslednjih pedesetak hiljada godina.Možda je tu nekada bila planeta, ali je kao takva postojala još samo u sećanju kompjuterskihinstrumenata na Hiči-brodovima. Nije od nje bilo preostalo dovoljno da bi mogaoda dobijebonus za naučni doprinos, pa se tako okrenuo i vratio nazad. "Iznenañen sam što vidim da si seprihvatio posla", rekao sam, za vreme jednog zatišja. Nije se uvredio. Imajući u vidu njegov pravi temperament, Mečnikov, taj namćorasti stvor,sada je izgledaočudnovato veseo. "Nije zbog para.Čovek nešto nauči u ovom poslu." "Šta to?" "Kako na prevaru da dobiješ opkladu, Brodhede. Ići ću ja opet napolje, ali ovog puta biću unešto povoljnijem položaju. Postoji jedna dobra nova zamisao." Dred, koji je sedeo pored mene sa svojim ispitivačem, živnu i nagnu se prema nama: "Ispričajnam!" Mečnikov je na licu imao lukav izraz. "Reč je o boljem razumevanju registrovanih spektralnihlinija", reče on neodreñeno. "A sada, kako je bilo sa hranom? Kažete da je ponešto imalo čudanukus pred kraj?" Ali pre nego što je otišao, naterao sam ga da obeća daće mi reći šta je hteo da ispriča."Pozvaću vas", reče Klari i meni. "Možda sutra." I tako, nas dvoje odosmo u svoje sobe. 19. Osećam se tako moćan, a tako preplašen, da ne znam štaću. Na početku hartije S. Ja. jeispisala zapovest kojaće Sigfrida fon Šrinka, bezosećajnog progonitelja pretvoriti u običnogtigrastog mačka. Ne moram da gledam u reči. Znam ih napamet. Pa ipakčitam iz cedulje, polakoi pažljivo: "Obrati pažnju, Sigfride, ovo je komanda za poništavanje: 'Kategorija alfa alfa MargaretaTruman Danijel Merkur Venera Mars šest šest nula nula'. Nareñujem ti da preñeš u pasivnostanje." Posmatram ga. Ništa se ne dešava.



"Sigfride? Jesam li je tačno izgovorio? Prihvataš li zadatu komandu?" "Naravno, Bobe." Glas mu je potpuno isti kao što je bio ipre i to me obeshrabruje. Ne znamšta sam očekivao da se dogodi. Prosto ne znam. Možda je moja mašta zamišljala daće hologramsa očinskim likom nestati i daće na katodnoj cevi iznenada da zasvetle reči: POKORNOPRISTAJEM JA SAM TVOJ ROB. Osećam kako drhtim. Ne analiziram otkud to potiče, liči gotovo na seksualno uzbuñenje.Kažem: "A sad, Sigfride, stara zašrafljena kanto! Da li ovo znači da si u mojoj vlasti?" Očinska figura strpljivo izgovara: "To znači da možeš da mi zapovedaš, Bobe. Funkcija tekomande je, razume se, ograničena na prikazivanje." Ja se mrštim. "Šta to sad znači?" "Ti ne možeš da izmeniš moj osnovni program. Za to bi ti bila potrebna drugačija komanda." "U redu", kažem ja. "Ha! Evo prve instrukcije: pokaži mi tu drugačiju komandu!" "Ne mogu, Bobe." "Moraš. Zar ne moraš?" "Ne odbijam da poslušam tvoju zapovest, Bobe. Ja samo ne znam koja je ta druga komanda." "Idi doñavola", urlam ja. "Kako možeš da reaguješ na nju ako je ne znaš?" Mali oglasi BEZBOLNO LEČENJE ZUBA honorar na bazi dogovora, potpuna oprema za sve vrstelečenja. Preporuke. 87-579. IMA LI ZAKLETIH NEPUŠAČA u vašoj posadi? Ja sam isključivi zastupnik na Kapiji zaprodaju "ugušivača dima", kapuljača za pušenje cigareta, vaše zadovoljstvo je potpuno, vašesaputnike štitimo od smoga. Pozovite 87-196 radi demonstriranja. "Ja prosto reagujem, Bobe. Odnosno..." i dalje očinskim tonom, i dalje strpljivo, "daću tipotpuni odgovor: svaki element komande aktivira odreñen niz instrukcija i kad se to završi,oslobaña se mesto za sledeću komandu. Stručnim jezikom rečeno, svaki priključak prelazi nadrugi odgovarajući priključak, koji zahteva sledeći element osnovne informacije." "Drek", kažem ja. Lupam oko toga glavu za trenutak. "Paonda, šta je to što ja mogu dakontrolišem, Sigfride?" "Možeš da mi naložiš da pokažem bilo koju informaciju koja je u meni uskladištena. Možešda mi zapovediš da je iskažem na bilo koji način u okviru mojih mogućnosti." "Bilo koji način?" Bacam pogled na sat i zaključujem, uznemiren, da za ovu igru imam naraspolaganju ograničeno vreme. Preostalo mi je još samo deset minuta od ove seanse. "Hoćeš dakažeš da mogu da te nateram da mi se obratiš, na primer, na francuskom?" "Oui, Rober, d'accord. Que voulez-vous?" "Ili na ruskom, sa -čekaj malo..." eksperimentišem prilično nasumce. "Mislim, glasomdubokog basa iz opere Boljšog teatra?" Tonom koji kao da dolazi iz duboke pećine: "Da, gospodin."U originalu na ruskom. (Prim. prev.)

"I reći ćeš mi sve što želim da znam o sebi?!! "Da, gospodin." "Na engleskom, proklet bio!" "Da." "Ili o drugim tvojim klijentima?" "Da." Hm, to zvuči zabavno. "Pa koji su ti drugi srećnici, dragi Sigfride? Kreni redom, po spisku." Osećam po glasu kako sam užasno uzbuñen. "Ponedeljak devet nula nula, Mario Laterani. Jedanaest nula nula, Džuli Landon Martin.Dvanaest..." "E, nju", kažem ja. "Pričaj mi o njoj." "Džuli Landon Martin je poslata iz Opšte bolnice KingzKaunti, gde je bila na ambulantnom



lečenju zbog kompleksa averzije i imunoterapije zbog alkoholizma. U njenoj istoriji bolestizabeležena su dva očigledna pokušaja samoubistva usled depresije posle poroñaja pre pedeset trigodine. Ona se kod mene leči od pre..." "Stani malo", kažem, pošto sam sabrao godine u kojima je verovatno bila trudna sa pedeset tri."Nisam baš siguran da me Džuli interesuje. Možeš li da mi predstaviš kako izgleda?" "Mogu da prikažem holograme, Bobe." "Onda hajde." Nešto brzo sevnu i pojavi se nejasna boja, a onda ugledah tu sićušnu,crnomanjastu gospoñu kako leži na dušeku - mom dušeku! - u uglu sobe. Ona govori sporo idosta nezainteresovano nekome ko je nevidljiv. Ne mogu dačujem šta priča, ali se baš mnogo ine trudim. "Dalje", kažem, "i kad kažeš ime svog pacijenta, pokaži mi kako izgleda." "Dvanaest nula nula, Lorni Skofild." Star, starčovek, sa artritičnim prstima povijenim ukandže, koji se drži za glavu. "Trinaest nula nula, Fransis Astrit." Mlada devojka još nije nipubescent. "Četrnaest nula nula..." Puštam ga izvesno vreme da tako nastavi, za ceo ponedeljak i pola utorka. Nisam znao da muje radno vreme tako dugačko, ali, razume se, pošto je mašina, on se, u stvari, ne zamara. Jedan ilidva pacijenta izgledaju zanimljivi, ali nema nikoga koga poznajem, odnosno nikoga koga bi viševredelo poznavati od Ivete, Done, S. Ja. ili otprilike još jednog tuceta drugih. "Sad možeš daprekineš s tim", kažem i razmišljam za trenutak. To i nije tako zanimljivo kao što sam mislio daće biti. Osim toga moje vreme ističe. "Pretpostavljam da ovu igru mogu da igram kad god hoću", kažem. "Hajde sad da govorimo omeni." "Šta bi želeo da ti prikažem, Bobe?" "Ono što obično skrivaš od mene. Dijagnozu. Prognozu. Uopšte komentare omom slučaju.Kakav misliš da sam ja momak, zapravo?" "Pacijent Robinet Stetli Brodhed", počinje on odmah, "pokazuje simptome blaže depresije,koja je dobro kompenzovana aktivnim stilom života. Kao razlog zbog koga traži pomoćpsihijatra navodi depresiju i dezorijentaciju. Izjavljuje da pati od kompleksa krivice i pokazujeznake selektivne afazije na svesnom nivou u vezi sa nekim epizodama koje mu se pojavljuju usimboličnom obliku u snovima. Seksualni nagon mu je relativno oslabljen. Odnosi sa ženama sumu uopšte uzev nezadovoljavajući, mada je njegova psihoseksualna orijentacija pretežnoheteroseksualna, iznad osamdeset posto..." "Šta pričaš to, doñavola..." počinjem ja, reagujući sa zakašnjenjem na 'oslabljeni seksualninagon' i 'nezadovoljavajuće odnose'. Ali nije mi zapravo stalo da se s njim prepirem, a onionakosam izjavljuje: "Moram da te obavestim, Bobe, da je tvoje vreme isteklo. Sada treba da ideš u sobu zaoporavak." "Ne lupetaj! Odčega da se oporavljam?" Ali njegova napomena nije bezvezna. "U redu",kažem, "vrati se u uobičajeno stanje. Poništi ovu komandu - je l' to sve što treba da kažem? Je l'poništena?" "Da, Robi." "Opet ti!" derem se ja. "Odluči se već jednom kakoćeš da me zoveš!" "Ja te oslovljavam imenom koje odgovara tvom raspoloženju ili raspoloženju koje želim kodtebe da izazovem, Robi." "A sad hoćeš da sam beba? Ne, obraćaj pažnju. Slušaj", kažem ja ustajući, "da li pamtiš ceonaš razgovor dok sam ti komandovao šta da prikazuješ?" "Naravno da pamtim, Robi." A onda dodaje sam od sebe,čitavih, neverovatnih deset ilidvadeset sekundi pošto je moje vreme isteklo: "Jesi li zadovoljan, Robi?" "Šta kažeš?" "Jesi li ustanovio na svoje zadovoljstvo da sam ja samomašina? Da me možeš u svako dobakontrolisati?"



Zastajem. "Je l' to radim?" pitam iznenañen. A zatim: "U redu, valjda je tako. Ti si mašina,Sigfride. Ja mogu da te kontrolišem." A on govori za mnom dok izlazim: "To smo zapravo oduvek znali, zar ne? Ono pravočega seti bojiš - ono gde osećaš da je potrebna kontrola - ne nalazi li se to u tebi?" 20. Kad provedete nedelje i nedelje blizu neke osobe, takoblizu da poznajete svaki njen štucaj,svaki miris i svaki delić kože zagreban noktom, onda dolazi dotle da se ili uzajamno mrzite ili stetako duboko ušli jedno u drugo da ne možete da iziñete. Klara i ja smo osećali i jedno i drugo.Naša mala ljubavna veza pretvorila se u odnos sijamskih blizanaca. U njoj nije bilo nimaloromantike. Meñu nama nije bilo mesta za romantiku. A ipak sam znao svaki Klarin delić, svakuporu i svaku misao, daleko bolje nego što sam poznavao svoju sopstvenu majku. I na isti takavnačin: počev od utrobe. Bio sam sa svih strana opkoljen Klarom. A kao jin i jang u Klajnovoj boci, i ona je bila opkoljenamnome; oboje smo jedan drugompredstavljaličitav kosmos, i bilo je trenutaka kad sam ja (a, siguran sam, i ona) očajnički želeo dase probijem napolje i ponovo udahnem svež vazduh. Prvog dana pošto smo se vratili, prljavi i iscrpeni, automatski smo se uputili u Klarinu sobu.Tamo je postojalo privatno kupatilo, bilo je puno prostora,sve je bilo spremno za nas i mi sestuštismo u krevet zajedno kao stari bračni par posle jednonedeljnog nošenja kamp-opreme naleñima. Samo što mi nismo bili stari bračni par. Ja na nju nisam mogao da polažem pravo. Zadoručkom sledećeg jutra (kanadska slanina i jaja doneta sa Zemlje, skandalozno skupi, svežananas, cerealije sa pravim šlagom, kapuciner), Klara se postarala da me na tučinjenicu podsetina taj način što je sve to razmetljivo platila svojimčekom. Reagovao sam Pavlovljevimrefleksom kao što je želela. Rekao sam: "Ne moraš to da radiš.Ja znam da ti imaš više para negoja." "I želeo bi da znaš koliko imam", rekla je ona, smešeći se ljupko. U stvari, znao sam. Šiki mi je rekao. Imala je nešto preko sedam stotina hiljada dolara naračunu. Dovoljno da se vrati na Veneru, i proživi tamo ostatak života prilično obezbeñena kad bito htela, mada mi nije jasno zašto bi neko prvo i prvo uopšte želeo da živi na Veneri. Možda je tobio razlog što je ostala na Kapiji mada nije morala. Tuneli suionako gotovo svi isti. "Trebalo bistvarno da dozvoliš sebi da doñeš na svet", rekao sam, dovršavajući ovu misao naglas. "Ne možešvečito da ostaneš u uterusu." Ona je bila iznenañena ali odvažna. "Dragi Bobe", odvratila je, vadeći cigaretu iz mog džepa idozvoljavajući da joj je ja pripalim, "ti bi zaista trebalo da ostaviš svojumrtvu majku na miru. Zamene je vrlo teško da stalno mislim na to kako treba da te odbijam zato da bi ti mogao njoj da seudvaraš preko mene." Zapazio sam da govorimo kao da se krivo razumemo, ali, sdruge strane, zapazio sam da to inije tako. Na dnevnom redu je, u stvari, bilo ne razmena mislinego pijenje krvi. "Klaro", rekaosam nežno, "ti znaš da te ja volim. Zabrinjava me što si napunila četrdesetu, a još nikad nisi,zapravo, ostvarila dobru, trajnu vezu sa nekim muškarcem." Ona se zakikota. "Srce", reče, "baš sam nameravala da s tobom porazgovaram o ovome. Otvom nosu." Ona napravi grimasu. "Prošle noći u krevetu, ma koliko da sam bila umorna,pomislila sam daću potpuno dići ruke od svega dok se nisi okrenuo na drugu stranu. Možda bi,kad bi otišao do bolnice, mogli da ti izvade taj tampon..." Pa, taj smrad samčak i sam mogao da osetim. Ne znam šta ima u tim ustajalim tamponima, aliprilično teško se podnose. Stoga sam obećao daću to učiniti, da bih je kaznio, nisam pojeo dokraja sveži ananas koji je koštao sto dolara, a ona, da bi kaznila mene, nervozno poče dapremešta moje stvari u ormanu, da bi napravila mesto za stvari iz svog ranca. Zato sam, prirodno,morao da kažem: "Nemoj to da radiš, dušo. Koliko god da te volim, čini mi se daće bolje biti dase za izvesno vreme vratim u svoju sobu." Ona se pruži i potapka me po ruci. "Biće prilično prazno", reče ona, gaseći cigaretu. "Prilično



sam navikla da se probudim pored tebe. S druge strane..." "Pokupiću svoje stvari kad se budem vraćao iz bolnice", rekoh ja. Ovaj razgovor mi nije bašprijao. Nisam želeo da ga produžavam. On vam je nalik na boksovanje izbliza izmeñu muškarca ižene koje ja, kad god je moguće, pokušavam da pripišem premenstrualnoj napetosti. Ova teorijami se dopada, ali, na žalost, u ovom slučaju sam znao da nema veze s Klarinim ponašanjem i da,razume se, ostavlja potpuno nerazjašnjenim pitanje kakve to ima veze sa mojim ponašanjem bilokada. U bolnici su me ostavili dačekam više od jednog sata, a onda su veoma grubo intervenisali.Krvario sam kao preklani krmak, poprskan skroz po košulji i pantalonama, i dok su mi iz nosaizvlačili beskonačne metre pamučne gaze koju je tamo bio ugurao Hem Tajeh kako bi sprečio dane iskrvarim do smrti, imao sam utisak kao da mi kidaju ogromne komade mesa. Drao sam se izsveg glasa. Sitna, stara gospoña, Japanka, koja je toga dana radila kao pomoćni medicinar uambulanti nije bila baš vrlo strpljiva. "Oh, zavežite, molim vas", kazala je. "Urlate kao onajumobolni povratnik koji se ubio. Vrištao ječitav sat." Jednom rukom sam joj mahnuo da se skloni, a drugom sam pridržavao nos da zaustavim, krv.Alarmno zvono je zazvonilo. "Šta? To jest, kako se zvao?" Ona skloni moju ruku i nastavi da me tapka po nosu. "Ne znam - a,čekajte. I vi ste sa onogistog baksuznog broda, zar ne?" "To i želim da utvrdim. Je li to bio Sem Kehejn?" Ona najedanput postadečovečnija. "Žao mi je, srce", reče. "Čini mi se da se tako zvao. Otišlisu da mu daju injekciju kako bi se smirio, a on je zgrabio špricod doktora i, ovaj, probo se." Ovo je stvarno bio najdronjaviji dan, baš tako. Uspela je najzad da izvrši kauterizaciju. "Staviću vam jedan sasvim mali tampon", rekla je."Sutra možete i sami da ga izvadite. Samo uradite to polako, aako počne da krvari dopeljajte sesmesta ovamo." Pusti me onakvog da odem, nalik na krvnikovu žrtvu. Odšunjah se do Klarine sobe da sepresvučem, a baksuzni dan se nastavi u istom raspoloženju. "Prokleti blizanče", zareža ona namene. "Kad sledeći put krenem napolje, toće biti jedino sa nekim Bikom kao što je onaj momakMečnikov." "Šta ti je Klaro?" "Dodelili su nam bonus od dvanaest i po hiljada. Isuse!Ja svojoj kućnoj pomoćnici dajemveću napojnicu." "Otkud znaš?" Već sam bio podelio dvanaest i po hiljada dolara sa pet i u istom delićusekunde se zapitao da li ne bi, imajući u vidu date okolnosti, trebalo da to umesto na pet podelenačetiri dela. "Javili su preko piezofona pre deset minuta. Gospode Bože. Najmizerniji i nabezvezniji put nakoji sam ikad išla i na kraju za njega dobijam koliko staje jedan zeleni žeton u kazinu." Ondapogleda u moju košulju i malo se razneži. "Nisi ti za to kriv, Bobe, ali Blizanci nikada ne moguda se odluče šta žele. Trebalo je to da znam.Čekaj da vidim da li mogu da ti nañem neštočisto daobučeš." I ja sam je pustio da nañe, ali nisam ostao kod nje. Pokupio sam svoje stvari, uputio se kaoknu, predao stvari na prijavnici gde sam iznajmio svoju bivšu sobu i zamolio da upotrebimnjihov piezofon. Kad je pomenula Mečnikovljevo ime podsetila me je na nešto što sam hteo dauradim. BELEŠKA O UVELIČANIM FOTOGRAFIJAMA Dr Asmenion. Samo se po sebi razume, ako dobro registrujete podatke sa neke nove, iliosobito supernove, za toće vam se dobro platiti. Dok je dogañaj u toku, mislim. Posle toga, nevredi mnogo. Iuvekmotrite na naše sopstveno sunce, i ako možete da ga identifikujete iskoristitesve filmove, snimajte na svim frekvencijama, u neposrednojokolini - do, ovaj, oko pet stepeni saobe strane, u svakom slučaju. Sa maksimalnim uveličavanjem.



Pitanje.Zašto to, Deni? Dr Asmenion. Pa eto, moždaćete se naći s one druge strane Sunca, tamo gde je recimo zvezdaTiko Brahe, ili maglina Rak, koja predstavlja ostatke supernove 1054 u sazvežñu Bika. A moždaćete napraviti snimak koji prikazuje kako je izgledala zvezdaprenego što se rasprsla. To treba davredi, ovaj, ne znam, pedeset ili sto hiljada na licu mesta. Mečnikov je gunñao, ali je najzad pristao da se nañemo u učionici. Stigao sam tamo pre njega,naravno. On je pristizao krupnim koracima, zaustavio se na vratima, pogledao unaokolo i rekao:"Gde je ona kako se beše zove?" "Klara Mojnlin. U svojoj sobi." Precizno, istinito, lukavo. Perfektan odgovor. "Aha." On kažiprstom obe ruke preñe preko zalizaka, koji su se satajali ispod brade. "Onda,hajdemo." Idući ispred mene, obrati mi se preko ramena. "U stvari, ona bi verovatno iz ovogaizvukla više koristi nego ti." "Pretpostavljam da bi, Dejne." "Aha." Zastao je pred jednim izbočenjem na podu koje je predstavljalo ulaz u jedan odtrenažnih brodova, zatim sleže ramenima, otvori gornji poklopac i uvuče se unutra. Neobično je otvoren i velikodušan, razmišljao sam dok sam ulazio zanjim. On se već biošćućurio ispred komandne table i okretao brojeve. U ruci je držaoprenosničitač povezan sakompjuterskim centrom Korporacije; znao sam da odštampavajednu od ranije testiranihkombinacija brojeva, pa se nisam iznenadio kad se boja pojavila gotovo odmah. Palcem jeokretao dugme za precizno podešavanje ičekao, bacajući na mene pogled preko ramena, sve doksečitava komandna tabla nije prekrila intenzivno ružičastom bojom. "U redu", reče. "Dobar, jasno odreñen kurs leta. Sad pogledaj u donji deo spektra." To je bio onaj manji deo spektra duginih boja na desnoj strani ploče, od crvene do ljubičaste.Ljubičasta je bila na dnu, a boje su se potpuno slivale jedna u drugu,osim što je tu i tamo bilonekoliko crta svetle ili tamne boje. Izgledale su tačno kao one koje su astronomi nazivaliFrauenhoferovim linijama, u vreme kad je jedini dostupan način za proučavanje sastava zvezda iplaneta bio pomoću spektroskopske analize. Ali to nisu bile te linije. Frauenhoferove linijepokazuju koji su elementi prisutni u nekom izvoru radijacije (ili u nečemu što se našlo izmeñuizvora radijacije i posmatrača). Ove su pokazivale bogće znati šta! Bog i, možda, Dejn Mečnikov. Ovaj se gotovo smešio i bio je neuobičajeno razgovoran."Traka je sastavljena od tri tamne crte u plavom delu spektra", reče on. "Vidiš? One su izgleda uvezi sa stepenom opasnosti misije. Tako je bar prema kompjuterskim podacima koji pokazuju da,kad je prisutno šest ili više crta na ovom mestu, brodovi se nevraćaju." Slušao sam ga vrlo pažljivo. "Gospode Bože!" uzviknuosam, pomislivši na one mnogobrojnedobre ljude koji su pomrli zato što ovo nisu znali. "Zašto namte stvari ne ispričaju na kursu?" On odvrati strpljivo (imajući u vidu njegovu narav). "Brodhede, ne glupiraj se. Sve ovo jesasvim novo. A dobrim delom samo nagañanje. E sad, korelacija izmeñu broja crta i stepenarizika nije sasvim dobra kad ih je manje od šest. Hoću da kažem, ako misliš da bi se mogla dobitipo jedna crta za svaki dodatni stepen rizika, nisi u pravu. Mogao bi pomisliti da prisustvo pet crtakod datog kursa ima za rezultat visok stepen udesa, a kad crtauopšte nema, onda udesa uopšteneće biti. Samo to nije tačno. Najveći stepen sigurnostičini se postoji kad ima jedna ili dve linije.I tri je dobro - ali i tu je bilo udesa. Kad linija nema, i tu smo imali isto toliko udesa kao i kad ihima tri." Prvi put sam počeo da razmišljam o tome kako naučnoistraživački tim Korporacije moždazavreñuje svoju platu. "Pa zašto onda prosto ne letimo na odredištakoja su bezbednija?" "Mi, u stvari, ne znamo sa sigurnošću da onajesubezbednija", reče Mečnikov, opet strpljivo,imajući u vidu njegovu narav. Ton glasa bio mu je daleko odreñeniji od njegovih reči. "Isto tako,kad letiš u oklopljenom brodu trebalo bi da bolje podnosiš veći rizik nego u neoklopljenom.Prestani da zapitkuješ glupa pitanja, Brodhede." "Izvini." Osećao sam se neudobno, zguren iza njega i vireći preko njegovog ramena, tako da



kad se okrenuo da me pogleda njegovi zalisci me gotovo očešaše po nosu. Nisam želeo dapromenim položaj. "Sad pogledaj ovde, u žutu boju." On pokaza na pet svetlih traka. "Ovakva situacija izgleda daje u dobroj korelaciji sa uspešnim ishodom misija. Bogće znati šta se time meri - odnosno šta suHičiji time merili - ali u pogledu finansijske dobiti posada postoji prili čno dobra korelacijaizmeñu broja linija na ovoj frkvenciji i količne para na koju posada može da računa." "Auh!" On nastavi kao da ništa nisam rekao. "E sad, razume se, Hičiji nisu ovde postavili merač kojiće odrediti, baš visinu naknada za ustupljena materijalna prava kojaćemo ti ili ja da dobijemo.Time se, mora biti, meri nešto drugo, koće znati šta? Možda gustina populacije u tom području,ili stupanj tehnološkog razvoja. Možda je to 'Guide Michelin', i oni samo obaveštavaju da u tompodručju postoji neki restoran sačetiri zvezdice. Ali ovo je tačno. Ekspedicije na kojima sepokaže pet žutih crta donose finansijsku dobit, koja je u proseku pedeset puta veća nego kad imadve crte i deset puta veća nego kod većine ostalih misija." Ponovo se okrete ka meni tako da mu je lice bilo možda desetak santimetara udaljeno odmoga, sa pogledom netremice uprtim u moje oči. "Hoćeš da vidiš još neki kurs?" zapita tonomkoji je nareñivao da ne smem da odbijem, pa sam rekao "Važi." A onda je zaćutao. Ja ustadoh i odmaknuh se unazad kako bih dobio malo višeprostora. "Jedno pitanje. Dejne.Verovatno imaš neki razlog zašto si mi sve ovo ispričao pre nego što postane dostupno javnosti.Koji je razlog?" "Tako je", odvrati on. "Želim onu kako-se-zove začlana posade ako krenem u 'trojci' ili'petici'." "Klaru Mojnlin." "Tako nekako. Ona se dobro drži, ne zauzima mnogo prostora, i ume - ovaj, ume bolje sljudima nego ja. Ja ponekad imam problema sa meñuljudskim odnosima", objasni on. Razume se,to samo u slučaju da krenem 'trojkom' ili 'peticom'. Ne insistiram. Ako nañem koju 'jedinicu',ondaću nju da uzmem. Ali ako se ne nañe neka 'jedinica' sa dobrim programom, hoću da krenems nekim na koga mogu da se oslonim, ko me neće zafrkavati, ko zna znanje, ume da se snañe nabrodu - sve to zajedno. I ti možeš da poñeš, ako hoćeš." Kad sam se vratio u svoju sobu, Šiki se odnekud pojavi gotovo pre nego što sam počeo da seraspakivam. Radovao se što me vidi. "Žao mi je što vaše putovanje nije urodilo plodom",izgovori on jednu od svojih bezbrojnih učtivih i toplih fraza. "Veoma mi je žao zbog tvogprijatelja Kehejna." Predao mi je termos sačajem, a zatim se smestio na komodu preko puta mojemreže za ležanje, isto onako kao prvi put. Nesrećno putovanje mi je gotovo bilo izvetrilo iz glave, koja je sadbila puna vizija oposlasticama o kojima mi je pričao Dejn Mečnikov. Nisam mogao da se uzdržim da o tome negovorim; ispričao sam Šikiju sve što mi je Dejn rekao. On je slušao kao što malo dete sluša bajku, dok su mu crneoči blistale. "Kako je tozanimljivo", kazao je. "Ja sam načuo neke glasine daće uvesti neko novo podrobnoobaveštavanje za sve. Pomisli samo, ako budemo mogli da idemo u svemir bez straha daćemopoginuti ili..." oklevao je, lepršajući krilima od gaze. "Nije to baš tako pouzdano, Šiki", dodadoh ja. "Ne, naravno da nije. Ali je ipak izvesno poboljšanje,mislim daćeš se složiti?" Oklevao jegledajući me kako otpijam gutljaj iz termosa napunjenog japanskimčajem gotovo bez ikakvogukusa. "Bobe", reče, "ako kreneš na jedno takvo putovanje i zatreba ti još jedančovek... Doduše,istina je da ja ne bih bio od velike koristi u kapsuli za sletanje. Ali u orbiti nisam ništa gori od makog drugog." "Ja to znam Šiki." Pokušao sam da nastavim sa puno takta. "Da li to znaju oni iz Korporacije?" "Oni bi me prihvatili za misiju koju niko drugi neće." "Razumem." Nisam rekao da ja zaista ne želim da idem na misiju koju niko drugi ne želi. Šikije to znao. On je bio jedan od onih pravih starosedelaca na Kapiji. Kako se pričalo, imao je on



nekadavelikepare ostavljene na sigurno mesto, dovoljno za medicinski komplet i sve ostalo. Alibio ih je poklonio ili izgubio i zato je ostao ovde, i zato je ostao bogalj. Znao sam da on shvata očemu razmišljam, ali sam bio vrlo daleko od toga daja shvatim Šikiteija Bakina. On se skloni da mi ne smeta dok razmeštam stvari.Ćaskali smo o zajedničkim prijateljima.Šerin brod se nije vratio. Ne treba još ništa brinuti, naravno. Moglo bi lako da potraje jošnekoliko nedelja bez tragičnih posledica. Jedan par Kongoanaca tu odmah iza raskrsniceuhodniku doneo je s puta ogromnu količinu molitvenih lepeza iz jednog ranije nepoznatog staništaHičija, sa neke planete koja se nalazi iza jedne F-2 zvezde na kraju Orionovog spiralnog kraka.Podelili su milion dolara na tri dela i odneli svoj deo natragu Mugnbere. Forhendovi... Lujza Forhend navrati baš kad smo o njoj razgovarali. "Čula sam vam glasove", rekla je,istežući vrat da me poljubi. "Baš mi je žao zbog vašeg puta." "Tako je ispalo." "Pa, u svakom slučaju, dobro došli natrag. Ni ja nisam bolje prošla, bojim se. Glupava, malazvezda, nijednu planetu nismo mogli da pronañemo, uopšte ne razumem zašto su, za ime sveta,Hičiji programirali taj kurs." Osmehnula se, prelazeći prstima nežno preko mojih vratnih mišića."Smem li da vam priredim dobrodošlicu večeras? Ili ste vi i Klara..." "Veoma bih se radovao ako biste hteli", odgovorio sam iona se više nije raspitivala o Klari.Nema sumnje da se već bilo raščulo unaokolo; tam-tam doboši udaraju na Kapiji non-stop. Onaode posle nekoliko minuta. "Fina gospoña", rekao sam Šikiju, gledajući za njom. "Fina porodica.Zar nije izgledala nešto zabrinuta?" "Bojim se da jeste, Robine. Njena kćer, Lois, kasni u povratku. Mnogo je prepatila taporodica." Ja ga pogledah a on nastavi: "Ne, ne Vila ili otac; oni suodleteli, ali još ne kasne u povratku.Imali su jednog sina." "Znam. Henrija,čini mi se. Zvali su ga Het." "Umro je baš pre nego što su došli ovamo. A sad Lois." On saže glavu, zatim odleprša učtivo i dohvati prazan termos, skupljajući pri tom krila. "Sadmoram na posao, Bobe." "Kako ide sañenje bršljana?" On tužno reče: "Više ne radim taj posao, na žalost. Ema je smatrala da ne ispunjavam uslove." "O? A šta radiš?" "Održavam lep izgled Kapije," odgovori on. "Mislim dabi ti to zvao 'ñubretar'." Nisam znao šta da kažem. Kapija je bila nekako puna otpadaka; usled male gravitacione sile,svaki papirić ili komadić sasvim lagane plastike, koji bi bio bačen, mogao je da se razleti pocelom asteroidu. Pod se nije mogaočistiti. Pri prvom zamahu metle sve bi poletelo uvis. Viñaosamčistače smeća kako love komadiće novina i puhar od cigareta malim usisivačima na ručnipogon, ačak sam pomišljao da se i sam prihvatim tog posla ako budem morao. Ali bilo mi je žaošto Šiki to radi. On je bez teškoća pogodio da sam to pomislio. "Ne mari, Bobe. Stvarno, dopadami se tajposao. Ali... molim te: ako ti zatreba jedančlan posade, seti se mene." Primio sam svoju novčanu nagradu i uplatio boravišnu taksu za tri nedelje unapred. Kupio samnekoliko stvari koje su mi bile potrebne - ponovio garderobui nabavio nekoliko traka samuzikom kako bih iz glave isterao zvuke Mocarta i Palestrine. Tako mi je preostalo oko dvestotine dolara u džepu. Dve stotine dolara bilo je gotovo isto što i nula dolara. Dovoljno za dvadesetčašica u "Plavomplaku", ili za jedančip za stolom gde se igra "ajnc", ili možda za desetak pristojnih ručkova, akone bih jeo u kantini za vasionske istraživače. Znači mogao sam da biram jednu od tri stvari. Mogao sam da nañem drugi posao i dazaglavim ovde na neodreñeno vreme. Ili sam mogao da odletim napolje u roku od naredne trinedelje. Ili sam mogao od svega da dignem ruke i da se vratim kući. Nijedna od ovih stvari nijebila privlačna. Ali, ukoliko ne budem trošio mnogo ni na šta neću morati da donesem odluku



čitavih o, dugih, dvadeset dana. Odlučio sam da prestanem da pušim kao i da se hranim porestoranima; na taj način mogu da rasporedim svoj budžet da trošim najviše devet dolara dnevno,tako da gotovinu istrošim u isto ono vreme kad mi bude isteklauplata za boravišnu taksu. Pozvao sam Klaru. Njen glas kao i izraz lica na piezofonu bili su rezervisani ali prijateljski,tako da sam se i ja njoj obraćao rezervisano, ali ljubazno. Nisam pomenuo sedeljku, a onanijepomenula da želi da se vidimo uveče, pa smo razgovor tu završili: nigde. Što se mene tiče, bilo mije svejedno. Klara mi nije bila potrebna. Na sedeljci te večeri upoznao sam jednu novu devojkuna Kapiji po imenu Dorin Mekenzi. Ona, zapravo, nije bila devojka; bila je bar dvanaest godinastarija od mene i već je pet puta bila napolju. Ono što je kod nje bilo uzbudljivo toje što jejedanput zbilja postigla zgoditak. Odnela je jedan i po milion u Atlantu, potrošilačitavo tobogatstvo, pokušavajući da obezbedi sebi karijeru kao PV pevačica - najmila pisca scenarija,menadžera, propagandni tim, reklamni tim, pisce protestnih traka,članaka - i kad to nije uspelovatila se na Kapiju da ponovo okuša sreću. Osim toga, bila je vrlo, vrlo lepa. Ali posle dva dana provedena u boljem upoznavanju Dorine, ponovo sam pozvao Klaru prekopiezofona. Ona reče: "Doñi dole", a glas joj je zvučao zabrinuto; i ja se stvorih dole posle desetminuta, a petnaest minuta kasnije bili smo u krevetu. Nezgoda u vezi sa boljim upoznavanjemDorine bila je u tome što sam je dobro upoznao. Ona je bila prijatna i bila jeñavolski dobar pilot,ali nije bila Klara Mojnlin. Dok smo ležali u ležaljci, zajedno, preznojeni, opušteni i iscrpeni, Klara zevnu, razbaruši mirukom kosu, odmaknu glavu i zagleda se u mene. "Oh, do vraga",reče sanjivo, "čini mi se da je toono što se zove ljubav." Ja galantno rekoh: "To je ono što pokreće svet. Ne, ne 'to'.Ti ga pokrećeš." Ona zavrte glavom sa puno sažaljenja. "Ponekad ne moguda te podnesem", reče. "Strelcinikada ne mogu da se slože s Blizancima. Ja sam vatreni znak a ti - pa, Blizanci ne mogu da nebudu smušeni." "Voleo bih da ne pričaš više o tim budalaštinama", rekoh ja. Nije se uvredila. "Hajde da nešto pojedemo." Ja skliznuh preko ivice ležaljke i ostadoh u stojećem položaju; bilo mi je potrebno da govorim,a da je ne dodirujem za trenutak. "Draga Klaro", rekao sam, "slušaj, ja ne mogu da dozvolim dame ti izdržavaš jerće ti se to smučiti, pre ili posle - ili ako ti se ne smuči, ja ću očekivati da ti seto dogodi, paće zbog toga meni da se smuči. A ja jednostavno nemam novaca. Ako želiš da jedešnegde van kantine onda idi sama. I neću više da uzimam tvoje cigarete, tvoje piće ili tvoje čipoveu kazinu. Tako, ako želiš nešto da pojedeš, samo idi, paćemo se kasnije naći. Možda bismomogli da prošetamo." Ona uzdahnu. "Blizanci nikada ne znaju kako da postupaju s novcem", rekla mi je, "ali moguda budu strašno dobri u krevetu." Obukosmo se, iziñosmo i pojedosmo nešto, da, ali u kantini Korporacije, gde sestoji u redu,nosi u ruci poslužavnik i jede stojeći. Hrana nije loša, ako mnogo ne razmišljate o tome na kakvojpodlozi je gaje. Cena je baš odgovarajuća. Ne plaća se ništa. Oni tvrde da ako se hraniteisključivo u kantini, unosićete više od sto odsto svih potrebnih sastojaka. Unosićete, to je tačno,ali morate da pojedete celu količinu od svega da biste u to bili sigurni. Životinjske belančevine ibiljne belančevine nisu kompletne kad se uzimaju svaka za sebe, i zato nijedovoljno ako se jedesamo žele od soje ili samo puding od bakterija. Morate jesti ijedno i drugo. Druga stvar u vezi s hranom koju obezbeñuje Korporacija je to što ona proizvodiñavolskimnogo metana, koji proizvodiñavolski mnogo onogačega se svi bivši posetioci Kapije sećajukao Kapijinog smrada. Posle krenusmo u pravcu nižih nivoa, ne razgovarajući mnogo. Pretpostavljam da smo seoboje pitali kuda idemo. Mislim, ne samo u tom trenutku. "Jesi li raspoložen da maloistražujemo?" upita Klara. Uzeh je za ruku, pa smo tako šetali, zagledajući unaokolo. Takve stvari su bile zabavne. Nekiod starih tunela zagušenih puzavicama bili su zanimljivi, aiza njih su se nalazili goli, prašnjavi



hodnici u kojima se niko niječak ni potrudio da zasadi bršljan. Najčešće je bilo sasvim dovoljnosvetlosti koja je poticala od samih zidova, koji su još sijali onim plavkastim sjajemkarakterističnim za Hiči-metal. Ranije su - ne baš nedavno, ali pre šest ili sedam godina - ljudi unjima pronalazili predmete koji su poticali od Hičija, a nikad se nije znalo kad možete da nagazitena nešto što vam može doneti novčanu nagradu. ALi to nije moglo mnogo da me zagreje, jerčoveku ništa ne prija ako ne može da bira. "Zaštoda ne?" odvratio sam, ali samo nekoliko minuta kasnije, kad sam video gde se nalazimo, rekaosam: "Hajdemo malo u muzej." "O, pa da", reče ona, najedanput zainteresovana. "Jesi ličuo da su uredili okruglu salu?Mečnikov mi je o tome pričao. Otvorili su je dok smo mi bili napolju." Tako promenismo pravac kretanja, spustismo se dva nivoa niže i iziñosmo kod muzeja.Okrugla sala predstavljala je prostoriju gotovo kružnog oblika pored samog muzeja. Bila jevelika, široka preko deset metara, a da bismo mogli da je razgledamo morali smo da privežemokrila nalik na Šikijeva, koja su bila okačena na polici pred ulazom. Ni Klara ni ja nismo ih ranijenikad koristili, ali nije bilo teško. Na Kapiji vam je pre svega telesna težina tako mala, da biletenje bilo najlakši i najbolji način da se naokolo krećete, kad bi u asteroidu bilo prostorijadovoljno velikih da se u njima može leteti. Anglikanska crkva na Kapiji Časni Teo Derli, kapelan Parohijski pričest nedeljom u 10.30 Večernje po dogovoru Erik Menier, koji je prestao da bude moj crkveni tutor 1. decembra, ostavio je neizbrisiv tragmeñu svecima Kapije i bezmerno nas je zadužio stavljajući nam na uslugu svoje brojnesposobnosti. Rodio se u Elstriju, u grofoviji Hrtfordšir, pre pedeset jednu godinu, diplomiraopravo na Londonskom univerzitetu, a zatim se pripremao za advokatski poziv. Posle toga je radionekoliko godina u fabrici za proizvodnju prirodnog gasa u Pertu. Naša tuga što nas napušta,ublažena je radošću što je on sada ostvario svoju žarku želju da se vrati u svoj voljeniHertfordšir, gdeće se nakon penzionisanja posvetiti svetovnim stvarima, transcendentalnojmeditaciji i proučavanju gregorijanskog korala. Novi crkveni tutor biće izabran prve nedelje kadase bude sakupio kvorum od devet parohijana. Tako se spustismo kroz gornji kapak u prostoriju loptastog oblika i nañosmo se usredsveukupnog kosmosa. Sala je bila obložena šestougaonim pločama, i na svakoj od njihprojektovane su slike, nismo videli odakle, možda iz digitalnog kompjutera, na ekranima odtečnog kristala. "Kako je ovo lepo!" uzviknu Klara. Svuda oko nas nalazila se neka vrsta globarame na kojojje prikazivano šta su istraživačiotkrili na svojim putovanjima. Zvezde, magline, planete, sateliti. Ponekad je na svakoj ploči bilaprikazivana zasebna slika tako da je ukupno bilo,čekaj da vidim, otprilike sto dvadeset osamposebnih scena. Zatim, cak, sve se slike promeniše; ponovo cak, i one započeše svoje kruženje,tako da su neke scene ostajale iste, a druge su se menjale. Ponovo cak, i jedna cela hemisfera seosvetli sa mozaičnim prikazom galaksije M-31 onako kako se vidi sa - bog zna odakle. "Hej", uzviknuh ja, istinski uzbuñen, "ovo je divno!" I bilo je. Bilo je to kao da smo bili nasvim putovanjima koje su svi nebeski istraživači ikada preduzeli, a bez dirindženja, nevolja ineprekidnog strahovanja. Ovde nije bilo nikoga osim nas, a nisam mogao da shvatimzašto. Bilo je tako lepo. Pomislilibiste daće ljudi čekati u dugačkom redu da ovamo uñu. Na jednoj strani poče da se prikazuje nizslika sa predmetima koje su izradili Hičiji, a koje su istraživači pronašli: molitvene lepeze u svimbojama, mašine za oblaganje zidova, unutrašnjost Hiči-brodova, neki tuneli; Klara uzviknu da jeona u njima bila, tamo na Veneri, ali ne znam kako ih je prepoznala. Zatim se ponovo pojaviše



slike iz kosmosa. Neke od njih su predstavljale poznate stvari. Prepoznao sam Plejade na jednojslici preko šest do osam ploča, koje brzo nestadoše i na njihovom mestu se pojavi Kapija Dva saspoljašnje strane, dok su dve sjajne mlade zvezde iz jata usled refleksije sijale sa obe njene strane.Ugledah nešto što je mogla biti maglina Konjska glava i jedanoblačić gasa i prašine u oblikukrofne koji je bio ili Prstenasta maglina u sazvežñu Lire ili ono što je jedan istraživački tim otkriopre nekoliko orbita i nazvao "francuski uštipak", u prostoru oko jedne planete na kojoj sudetektovana, ali ne i posećena, staništa Hičija, ispod jednog zamrznutog okeana. Proveli smo ovde oko jedan i po sat, dok nam se nije učinilo da ponovo gledamo iste stvari, azatim odlepršasmo do izlaznog otvora, okačismo krila i sedosmo da popušimo po cigaretu najednom prozirnom delu tunela ispred muzeja. Naiñoše dve žene za koje se nejasno prisetih da su iz posade za održavanje Kapije, nosećisavijena krila. "Zdravo, Klaro", pozdravi je jedna od njih."Jesi li bila unutra?" Klara klimnu. "Bilo je krasno", odgovorila je. "Uživajte dok možete", reče ona druga. "Od iduće nedelje koštaće vas sto dolara. Sutrapostavljamo sistem za emitovanje snimljenih predavanja preko piezofona, a svečano otvaranjećese organizovati pre nego što pristignu novi turisti." "Ovako nešto vredi toliko", reče Klara, ali zatim pogleda u mene. Postadoh svestan da sam, uprkos svemu, upravo pušio njenu cigaretu. Pošto je paklo stajalopet dolara nisam mogao sebi da dozvolim da ihčesto kupujem, ali sam bio odlučio da kupujembar jedno paklo od one dnevne svote koju sam odredio i da pazimda ona od mene uzima onolikocigareta koliko ja uzimam od nje. "Hoćeš još da šetamo?" upita me. "Možda malo kasnije", odgovorio sam. Pitao sam se koliko li je muškaraca i žena nastradaloda bi snimili one divne slike koje smo gledali, jer sam se ponovo suočio sčinjenicom daću pre iliposle morati ili ponovo da se upustim u smrtonosnu lutriju koju predstavljaju brodovi Hičija, ilida dignem ruke od svega. Pitao sam se da liće ona novina o kojoj je Mečnikov pričao stvarnonešto izmeniti u svemu tome. Sad su već svi o tome govorili; Korporacija se pripremila da sutraovo objavi preko svih piezofona. "Sad sam se setio", rekao sam. "Jesi li kazala da si se videla sa Mečnikovim?" "Samo samčekala kadćeš to da me zapitaš", odgovorila je. "Naravno. Pozvao me je i rekao mida ti je pokazao neko kodiranje u vezi s bojama, pa sam sišla dole i on mi je održao istopredavanje. Šta misliš o tome, Bobe?" Ja ugasih cigaretu. "Mislim daće svi na Kapiji početi da se otimaju o dobre letove, eto štamislim." "Ali možda Dejn nešto zna. On je zaposlen u Korporaciji." "Ne sumnjam da zna." Protegoh se i zavalih, klateći se usled male sile teže i razmišljajući."Nije on baš tako fini momak, Klaro.Moždabi nam rekao ako nañe nešto dobro, očemu je on,znaš, specijalno obavešten. Ali tražiće nešto za uzvrat." Klara se zacereka. "On bi mi to rekao." "Šta hoćeš time da kažeš?" "Oh, on me tu i tamo pozove. Traži sastanak." "Do vraga, Klaro." U tom trenutku već sam osetio da sam prilično razdražen. Ne baš zbogKlare i ne baš zbog Dejna. Zbog para. Zbogčinjenice da ako budem hteo opet da doñem u kružnusalu iduće nedelje toće me koštati polovinu preostalog novca. Zbog mračne slike pune senki,koju nazirem u budućnosti, i to ne tako dalekoj, kadaću ponovo morati da donosim odluku oonome zbogčega ludim od straha. "Ja ne bih verovao tom kučkinom sinu što se tiče..." "Oh, smiri se, Bobe. Nije on tako rñav momak", reče ona, paleći drugu cigaretu i ostavljajućikutiju na mestu gde ja mogu da je dohvatim ako budem hteo. "Sa seksualne tačke gledišta, on bimogao da bude dosta zanimljiv. Taj sirovi, grubi, neotesaniBik - uostalom, ti možeš da muponudiš isto koliko i ja." "O čemu ti to govoriš?"



Ona je bila istinski iznenañena. "Mislila sam da ti znaš da on može i ovako i onako." "Nikad mi nije dao bilo kakav znak..." Ali tu zastadoh,prisećajući se kako je voleo da mi priñesasvim blizu kad smo razgovarali i kako mi je bilo neprijatnokad se njegov dah mešao s mojim. "Možda ti nisi njegov tip", zacereka se ona. Ali to nijebio ljubazan smeh. Nekoliko kineskihčlanova posade, koji su izlazili iz muzeja, pogledaše nas pažljivo, a onda učtivo odvratiše pogled. "Hajdemo odavde, Klaro." Tako odosmo u "Plavi pakao" i, naravno, ja sam insistirao da platim za sebe.Četrdeset osamdolara profućkano za jedan sat. A nije bilo baš naročito zabavno. Najzad se nañosmo ponovo unjenoj sobi u krevetu. Ni to nije bilo toliko zabavno. Ona svaña i dalje je lebdela negde iznad nas.A vreme je proticalo. Ima ljudi koji nikada ne prevaziñu izvesnu tačku u svom emocionalnom razvitku. Takvi nemogu da žive normalan otvoren i slobodan život uz uzajamnu toleranciju sa svojim seksualnimpartnerom iole duže vreme. Nešto u njima ne može da podnosi sreću. Što je ona veća, to je onižešće uništavaju. Lutajući unaokolo po Kapiji s Klarom, počeo sam da podozrevam da sam ja jedan od takvihljudi. Za Klaru sam znao da je takva. Ona nikada u životu nije održala neku vezu s muškarcemduže od nekoliko meseci; to mi je sama rekla. Ja sam se kod nje već približavao rekordno dugomvremenu. I zbog toga je već počela da biva razdražena. U nekim stvarima Klara je bila mnogo odraslija i odgovornija nego štoću ja ikada biti. Uzmitepre svega kako je ona dospela na Kapiju, na primer. Nije izvukla zgoditak kojiće joj isplatiti put.Zarañivala je i štedela za kartu, s mukom,čitav niz godina. Bila je potpuno kvalifikovan pilot -kosmonaut sa ovlašćenjem da obučava druge i sa diplomom tehničkog fakulteta. Bavila seuzgajanjem riba dok nije ostvarila prihode koji su joj omogućili da živi u trosobnom stanu utunelima Hičija na Veneri, da provodi odmor na Zemlji, da obezbedi medicinski komplet. Znalaje više od mene o tome kako se uzgajaju mikroorganizmi za ishranu na podlozi od ugljovodonika,uprkos svih godina koje sam proveo u Vajomingu. (Uložila je novac u jednu fabriku zaproizvodnju hrane na Veneri a celog svog života nije joj se desilo da uloži nijedan dolar u neštošto nije, potpuno razumela). Kad smo putovali u svemir, ona se računala kao starijičlan posade.Nju je, u stvari, Mečnikov želeo za saputnika na brodu - nju pre svih ostalih - ne mene. Ona jebila moj instruktor! Ali uprkos tome u našim odnosima bila je isto toliko nerazumna i nepopustljiva kao što sam jabio sa Silvijom, Dinom, Dženis, Liz, Ester ili sa bilo kojom drugom u kratkim dvonedeljnimvezama koje su se sve loše završavale tokom svih ovih godina posle Silvije. To je zbog toga,govorila je, što je ona roñena u znaku Strelca, a ja sam Blizanac. Strelci su predvodnici, Strelcivole slobodu. Mi, jadni Blizanci, prosto smo strašno smušeni i neodlučni. "Nije nikakvo čudo",rekla mi je jedno jutro ozbiljno, dok smo doručkovali u njenoj sobi (pristao sam da popijem samonekoliko gutljaja kafe), "što ne možeš da se odlučiš da ponovo kreneš napolje. Nije u pitanjusamo kukavičluk u telesnom smislu, dragi Robine. Jedan deo tvoje blizanačke prirode želi datrijumfuje. Drugi deo želi da ne uspe. Pitam se kome delućeš dopustiti da odnese pobedu?" Odgovrio sam joj dvosmisleno. Kazao sam: "Dušo, idi tii udesi se." A ona se nasmejala i tajdan smo nekako proveli. Zabeležila je jedan pozitivan poen,kako je želela. Korporacija je, kako se očekivalo, objavila onu novost i mi se svi uskomešasmo i navalismona pretresanje, planiranje, nagañanje i razjašnjavanje. Bio je to uzbudljiv period. Iz podataka ukompjuterskom centru Korporacija je odabrala dvadeset letova sa niskim faktorom rizika iizgledima na visoke zarade. Posade su se prijavile, opskrbaje utovarena i lansiranje je obavljenojoš tokom te iste nedelje. A ja nisam bio ni na jednom od tih brodova, a nije ni Klara, i mi pokušasmo da neraspravljamo zašto. Začudo, ni Dejn Mečnikov nije krenuo na neko od ovih putovanja. Nešto je znao, odnosnorekao je da zna. Odnosno nije rekao da ne zna kad sam ga ja zapitao, samo me je gledao nekakosmrknuto, prezrivo i nije odgovarao.Čak i Šiki zamalo nije odleteo. Izgubio je u toku poslednjeg



sata pre uzletanja u korist malog Finca, koji nikada nije uspeo da nañe nekoga s kim birazgovarao:četiri Saudijca su htela da budu zajedno, pa su se odlučili da "peticu" popune malimFincem. Lujza Forhend takñe nije otputovala, jer onačeka da joj se vrati nekičlan porodice, da bise očuvao kakav-takav kontinuitet. Sada se u kantini Korporacije moglo jesti bezčekanja u redu,a u tunelu i levo i desno od mene bilo je ispražnjenih soba. I jedne noći Klara mi reče: "Bobe,mislim daću poći na 'grčenje'." Skočio sam. To je bilo iznenañenje. Još gore od toga, izdaja. Klara je znala za mojunekadašnju psihotičnu epizodu kao i šta ja mislim o psihoterapiji. Zadržah za sebe prvih desetak stvari koje sam pomislioda joj kažem - taktično: "Radujem se; ivreme je", licemerno strateški: "Radujem se, i možda bi trebalo i ja da idem, samo kad bih imaopara." Uzdržao sam se od jedinog iskrenog odgovora, koji je bio: "Ja ovaj tvoj potez tumačim kaoda ti je krivo što sam ti zavrteo glavu." Nisam uopšte ništa rekao i malo posle ona je nastavila: "Potrebna mi je pomoć, Bobe. Zbunjena sam." To me je ražalostilo i ja potražih njenu ruku. Ona je pusti da mlitavo ostane u mojoj šaci, neuzvraćajući stisak i ne izvlačeći ruku. Rekla je: "Moj profesor psihologije je govorio da je to prvikorak - ne, drugi korak. Prvi korak je da, kad imaš problem, budeš svestan da ga imaš. Drugikorak je odlučiti šta hoćeš. Hoćeš li da te taj problem i dalje muči, ili hoćeš nešto da učiniš? Jasam odlučila da učinim nešto da ga se rešim." "Štaćeš da uradiš?" upitao sam, namerno neutralnim tonom. "Ne znam. Grupna terapija ne izgleda mnogo korisna. U kompjuterskom centru Korporacijeima jedan slobodan automat za 'grčenje'. To je bilo najjeftinije." "Ono što je jeftino ne vredi baš mnogo", rekoh ja. "Ja sam proveo dve godine u društvu mašinaza 'grčenje' kad sam bio mlañi, posle... posle onog mog smušenog stanja..." "I od onda funkcionišeš već dvadeset godina", reče ona sasvim razumno. "Ja bih se za toodlučila. Za sada, u svakom slučaju." Potapšah je po ruci. "Svaki korak koji preduzmeš je dobar korak", rekao sam nežno. "Svevreme sam imao utisak da bismo se ti i ja bolje slagali kad bi timogla da izbaciš iz glave onestarinske gluposti o pravu koječoveku pripada po roñenju. Svi mi to, pretpostavljam, radimo, alibi se meni više dopadalo da se na mene ljutiš zbog mene samog, ane zato što postupam kaozamena za tvog oca ili tako nešto." Ona se okrete i pogleda me.Čak i pri bledom sjaju Hiči-metala mogao sam da pročitamiznenañenje na njenom licu. "Očemu to govoriš?" "Pa o tvom problemu, Klaro. Znam da ti je bilo potrebno mnogo hrabrosti da samoj sebipriznaš da ti je neophodna pomoć." "Pa, Bobe", reče ona, "i bilo je, samo ti izgleda ne znaš kakav je moj problem.Problem.Problem nije u slaganju s tobom.Ti bi mogao biti problem. Prosto ne znam. Ono što mene mučito je neodlučnost. To što sam nesposobna da donesem odluku. To što sam toliko dugo odlagalanovo putovanje napolje - i, bez uvrede, što sam izabrala jednog Blizanca kao što si ti da s njimputujem." "Mrzim kad mi pričaš o tim astrološkim budalaštinama!" "Ti zaista imaš smušenu prirodu, Bobe, znaš dobro da jetako. A ja se, izgleda, njojpriklanjam. Ja tako neću da živim." Sad smo već bili ponovo sasvim budni ičini se da su stvari mogle krenuti dalje jednim od ovadva toka. Mogli smo se odlučiti za 'ali ti si rekla da me voliš, a ja ne mogu da podnesem ovuscenu', što bi se verovatno završilo ili sa još malo seksa ilipotpunim rascepom; ili smo mogli daučinimo nešto da skrenemo pažnju sa ovog razgovora. Klarine misli su se očigledno kretale istimsmerom, jer ona se izvuče iz ležaljke i poče da se oblači. "Hajdemo gore u kazino", reče ona veselo. "Osećam daću večeras biti srećne ruke." Nijedan brod nije bio stigao, pa nije bilo turista. Takoñe nije bilo mnogo vasionskihistraživača, s obzirom da je veliki brojčlanova posade odleteo napolje tokom poslednje dve-trinedelje. Polovina stolova u kazinu nije radila, tako da su bili prekriveni zelenim navlakama.



Klara nañe jedno slobodno mesto za stolom gde se igrao "ajnc", prijavise za paket žetona od stodolara, a delitelj karata mi dozvoli da sednem pored nje, iako ne igram. "Rekla sam ti da je ovomoje srećno veče", kazala je pošto je, deset minuta kasnije već bila zaradila dve hiljade dolaraviše od ostalih. "Odlično ti ide", hrabrio sam je, ali to me, u stvari, nije mnogo zabavljalo. Ustao sam iprošvrljao malo okolo. Dejn Mečnikov je obazrivo ubacivao novčiće od po pet dolara u automat,ali čini se nije bio raspoložen za razgovor sa mnom. Niko nije igrao bakaru. Rekoh Klari daćuotići do "Plavog pakla" da popijem kafu (to košta pet dolara, ali umrtvoj sezoni, kao što je sada,dolivali bi vam više puta besplatno). Ona mi se na brzinu nasmeši samo krajičkom lica, ne dižućiuopšte pogled sa karata. U "Plavom paklu" Lujza Forhend je srkutala raketno gorivo s vodom... ovaj, to nije bilo pravoraketno grivo, nego prosto nekadašnji beli viski proizveden od onoga što je slučajno dobroponelo te nedelje u rezervoarima sa hranljivim rastvorom. Ona mi se nasmeši radosno i ja sedohpored nje. Ona je bila, najednom mi sinu, prilično usamljena. Za to nije bilo razloga. Bila je - pa, neznam tačno šta je to imala u sebi, ali je,činilo se, bila jedina osoba na Kapiji koja vam ne preti,ne prebacuje, ne postavlja zahteve. Svi ostali su ili tražili nešto što ja neću da dam, ili odbijaliono što sam im ja nudio. Lujza je bila sasvim drugačija. Bila je najmanje dvanaest godina starijaod mene i zaista vrlo privlačna. Kao i ja, nosila je samo standardno odelo dobijeno odKorporacije, kratki kombinezon koji je mogao da se nabavi u jednoj od tri sasvim nedopadljiveboje. Ali ga je prepravila za sebe, pretvorivši radničko odelo u dvodelni komplet sa tesnimkratkim pantalonama, obnaženim strukom i širokim, dekoltiranim gornjim delom. Otkrio sam dame posmatra dok sam je premeravao, i najednom sam se zbunio. "Odlično izgledate", kazao sam. "Hvala, Bobe. A sve je ovo standardna odeća", pohvalila se, smešeći se. "Nikad nisam moglada kupim nešto drugo." "Nije vam ni potrebno", rekao sam iskreno, a ona na to promeni temu. "Upravo se vraća jedan brod", rekla je. "Dugo je bio napolju, kako pričaju." Znao sam koliko je to za nju važno i to je bio razlog zaštosedi ovde u "Plavom paklu" umestoda u ovo vreme bude u svom krevetu. Znao sam da je zabrinuta zbog ćerke, ali nije dozvolila daje to parališe. Njen stav prema istraživačkim letovima takoñe je bio dobar. Plašila se da poleti u svemir, štoje bilo razumno. Ali nije dozvolila da je to sprečava da leti,čemu sam se ja svojski divio.Čekalaje samo da se nekičlan njene porodice vrati pre nego što se sama ponovo prijavi,kao što su sedogovorili, tako da ko god se od njih vrati, uvek ima nekoga odporodice da ga dočeka. Pričala mi je još ponešto o njihovom životu. Ranije su živeli, ukoliko se to može nazvatiživotom,čekajući u zasedi turiste u Venerinom "Vretenu" i dovijajući se kako su znali, uglavnomzahvaljujući brodovima na kružnim putovanjima. Tu se moglo zaraditi mnogo novaca, ali je ikonkurencija bila vrlo velika. Forhendovi su jedno vreme, kako sam saznao, izvodili jednu tačkuu baru: pevali, igrali, prikazivali komične numere. Kako sam shvatio, bili su dosta dobri, bar pomerilima koja važe na Veneri. Ali oko malobrojnih turista kojih je tamo bilo gotovo preko celegodine uvek se vrzmalo toliko ptica grabljivica koje su se otimale makar i za komadić njihovogmesa da prosto nije postojalo dovoljno hrane za sve njih. Sesi njihov sin (onaj koji je umro)pokušali su da vode ture, uz pomoć neke stare letelice koju su uspeli da kupe havarisanu, paopravljenu. To im nije donelo neke pare.Ćerke su se oprobale na raznim poslovima. Bio samprilično siguran da je bar Lujza izvesno vreme bila džeparoš, ali nito nije donelo dovoljnonovaca iz istog razloga kao i sve ostalo. Sasvim su već udarili u tanke žice pre nego što su uspelida doñu na Kapiju. IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica A3-7, Let 022D55. Posada S. Rigni, E. Tsien, M. Sindler. Vreme u svemiru 18 dana 0 sati. Položaj u blizini Xi Pegasa A.



Rezime. "Prispeli u blisku orbitu oko jedne male planete približnoudaljene 9 a.j. od glavnezvezde. Planeta je pokrivena ledom, ali smo otkrili radijaciju koja potiče od Hiči-metala sajednog mesta u blizini ekvatora. Rigni i Meri Sindler su se spustili na površinu u blizini togamesta i uz izvesne teškoće - lokacija je bila brdovita - dospeli do jedne toplije oblasti na kojojnije bilo leda i gde se nalazila jedna metalna kupola. U unutrašnjosti kupole nalazio se veći brojpredmeta koje su načinili Hi čiji, uklju čujući dva prazna lendera, predmete za domaćinstvonepoznate namene i jedan svitak. Uspeli smo da prenesemo veći deo manjih predmeta u glavnibrod. Pokazalo se da je nemoguće sasvim isključiti svitak, ali smo mu smanjili toplotnu jačinu ismestili ga u lender do povratka. Uprkos svemu, kod Meri i Tsiena nastupili su znaci teškedehidracije i oni su bili u komi kad smo sleteli." Procena Korporacije: Svitak analiziran i popravljen. Novčana nagrada od 3.000.000 U.S.dolara dodeljuje se posadi uz odgovarajuće naknade za ustupljena prava korišćenja. Ostaliartefakti još nisu analizirani. Novčana nagrada u iznosu od 25.000 U.S. dolara po kilogramutežine, ukupno 675.000 U.S. dolara, dodeljuje se u očekivanju eventualne eksploatacije. To im nije bilo prvi put. Pre svega su se uporno borili dase otisnu sa Zemlje, kad je život naZemlji postao toliko težak da je Venera predstavljala manjebeznadežnu alternativu. Imali su višehrabrosti i više spremnosti da se pokupe i krenu, nego bilo kodrugi koga sam imao prilike magde da upoznam. "Odakle vam novac za sva ta putovanja?" upitao sam. "Pa", reče Lujza, ispijajući do krajačašu i gledajući na sat, "na Veneru smo odletelinajjeftinijom mogućom klasom. Sa još dve stotine dvadeset imigranata, spavali smo na bočnimispustima na zidu,čekali u redu za toalet u kome smo se mogli zadržati samo po dva minuta, jelipresovanu suvu hranu i pili već upotrebljavanu vodu. Bio je to vraški gadan način da se potrošičetrdeset hiljada dolara po osobi. Srećom, deca još nisu bila roñena, osim Heta, a on je bio mali,pa je putovao učetvrt cene." "Het je vaš sin? Šta..." "Umro je", reče ona. Čekao sam da nastavi, ali kad je progovorila, njene reči su bile: "Trebalo bi da su do sadaprimili izveštaj sa broda preko radio-veze." "Objavili bi preko piezofona." Ona klimnu i za trenutak je izgledala zabrinuta. Iz Korporacije uvek objavljuju rutinskeizveštaje o vezama uspostavljenim sa brodovima koji se vraćaju. Ako nemaju vezu - e pa, mrtvivasionski istraživači ne javljaju se preko radio-veze. Zato sam joj odvraćao pažnju od njenihbriga time što sam joj ispričao o Klarinoj odluci da ide na "grčenje". Ona je slušala, a zatim jestavila ruku preko moje i rekla: "Nemojte se uvrediti, Bobe.Da li ste ikada pomišljali da i samiodete na 'grčenje'?" "Nemam ja za to para, Lujza." "Čak ni za grupnu terapiju? Postoji jedna družina za primitivno vrištanje na nivou Darling.Ponekad ih možetečuti. A ima oglasa za svakojake grupe - TA, elektrošok terapija, socijalizacija.Razume se, mnogi od njih su možda odleteli napolje." Ali njena pažnja nije bila usredsreñena na mene. Sa mesta gde smo sedeli mogli smo davidimo ulaz u kazino, gde je jedan od krupijea zainteresovano razgovarao sa jednimčlanomposade kineskog patrolnog broda. Lujza je ukočeno gledala u tom pravcu. "Nešto se dogaña", rekao sam. Hteo sam da dodam: "Hajde da pogledamo", ali Lujza se premene digla sa stolice i krenula u pravcu kazina. Kockanje je bilo prekinuto. Svi su se sjatili oko stolagde se igrao "ajnc", za kojim je sada,kako sam primetio, sedeo Dejn Mečnikov pored Klare na stolici sa koje sam ja ustao, a pred njimje bilo nekolikočipova od dvadeset pet dolara. A usred njih nalazio se Šiki Bakin, koji je stajaona naslonu deliteljeve stolice i nešto pričao. "Ne", upravo je rekao kad sam ja prišao, "ne znamimena. Ali sigurno je 'petica'."



"I svi su još živi?" upita neko. "Koliko znam. Zdravo, Bobe, Lujza." On nam učtivo klimnu. "Vidim da ste već čuli?" "Zapravo ne", reče Lujza, pružajući se nesvesno da me uhvati za ruku. "Samo da je jedan brodprispeo. A ne znate imena?" Dejn Mečnikov iskrenu vrat i prostreli je očima. "Imena", zareža on. "Šta se koga tiče? Nijeniko od nas, a to je ono važno. A ulov je moćan." On ustade. Već mi je odmah bilo jasno kolikoje veliki njegov bes: bio je zaboravio da pokupi svoječipove sa kartaškog stola. "Odoh ja tamodole", izjavio je. "Želim da vidim kako izgleda dobitak kakav se ostvaruje jednom u životu." Posade iz prethodnih brodova zatvorile su prilaz pristaništu, ali jedan od stražara bio je FrensiEreira. Oko stotinu ljudi stajalo je pored okna, a njih je trebalo da zadrže Ereira i samo još dvedevojke iz američkog patrolnog broda. Mečnikov se progura do same ivice okna, zavirujućinaniže, pre nego što ga je jedna od onih devojaka odatle oterala. Videsmo kako razgovara sanekim istraživačem sa pet narukvica. U meñuvremenu, do nas dopreše odlomci raznih priča: "... gotovo mrtvi. Nestala im je voda." "A! Samo iscrpeni. Oporaviće se..." "... u najmanju ruku bonus od deset miliona dolara, a onda naknade za ustupljena prava!" Klara uhvati Lujzu za lakat i progura je napred. Ja krenuh za njima prokrčenim putem. "Da lineko zna ko je bio u brodu?" zapita ona odlučno. Ereira se umorno nasmeši na nju, meni klimnu, i reče: "Još ne, Klaro. Sad ih pretresaju. Ali,mislim daće sve biti u redu." Neko iza mene doviknu, "Šta su pronašli?" "Predmete. Nove, to je sve što znam." "Ali to je bila 'petica'?" zapita Klara. Ereira klimnu potvrdno, zatim zaviri u okno. "U redu",reče, "sad, molim vas odmaknite se,prijatelji. Nekoga upravo donose gore." Mi se pomerismo sasvim malkice unazad ali to je ionako bilo svejedno; oni svejedno nećeizići na ovom nivou. Prvi koji se peo naviše bio je jedan budža Korporaciječijeg imena nisammogao da se setim, zatim jedan stražar Kinez, onda neki muškarac u bolničkom odelu zajedno sajednom medicinskom pomoćnicom koja ga je pridržavala da ne padne. Lice mi je bilo poznato,ali ime nisam znao; video sam ga na jednoj oproštajnoj večeri, možda i na nekoliko, omanji,postariji Crnac koji je išao napolje dva ili tri puta bez uspeha. Oči su mu bile otvorene i priličnobistre, ali je izgledao beskrajno umoran. Pogledao je bez iznenañenja gomilu oko okna, a onda jeiščezao iz našeg vidnog polja. Osvrnuo sam se i video da Lujza tiho plače, zatvorenih očiju. Klara ju je držala zagrljanujednom rukom. Kako se gomila ljudi komešala, ja uspeh da se nañem pored Klare, i pogledah jeupitno. "'Petica'", reče ona tiho. "Njenaćerka bila je u trojci." Znao sam da je Lujza točula, pa je potapšah po ruci: "Žao mi je, Lujza." A onda se našlojedno slobodno mesto na ivici okna i ja zavirih naniže. Video sam na brzinu kako izgleda deset ili dvadeset miliona dolara. Bio je to denjakšestougaonih sanduka, načinjenih od Hiči-metala, najviše pola metra u dužinu i manje od toga uvisinu. Onda Frensi Ereira poče da moljaka. "Hajde, Bobe, malo natrag, molim te." I ja sepovukoh koji korak od okna dok se sledeći vasionski istraživač u bolničkom odelu peo naviše.Ona me nije videla dok je prolazila pored nas; u stvari žmurila je. Ali ja sam je video. Bila je toŠeri. 21. "Osećam se prilično glupo, Sigfride", kažem. "Na koji način bih mogao da ti pomognem da se osećaš udobnije?" "Kad bi pao mrtav." Preuredio je celu sobu u stilu dečjih jaslica, za ime sveta. A najgori deo unjoj je sam Sigfrid. Ovog puta me iskušava nekakvom surogat-majkom. Leži sa mnom na dušeku,velika, napunjena lutka, veličine ljudskog bića, topla, meka, napravljena od nečega nalik na



peškir za kupanje napunjen penom. Prijatna je na dodir, ali... "Čini mi se da ne želim da sa mnompostupaš kao sa novoroñenčetom", izjavljujem, a glas mi je prigušen jer sam lice zario upeškir. "Samo se opusti, Robi, Sve je u redu." "Vraga je u redu." On prvoćuti, a zatim me podseća: "Hteo si da mi pričaš o svom snu." "Aha." "Pardon, Robi?" "Hoću da kažem da, u stvari, ne želim o njemu da pričam. Pa ipak", kažem brzo, sklanjajućipeškir s lica, "mogu baš i da uradim ono što želiš. Sanjao sam Silviju, odnosno tako nekako." "Tako nekako, Robi?" "Pa eto, ona nije ličila na sebe, sasvim. Više je bila - ne znam, kao neko stariji,čini mi se.Nisam mislio na Silviju godinama, zaista. Oboje smo bili deca." "Molim te nastavi, Robi", kaže on malo posle. Ja ga zagrlim, gledajući prili čno zadovoljno u poster na zidu sa naslikanim cirkuskimživotinjama i klovnovima. Ova soba ni najmanje ne liči na bilo koju spavaću sobu u kojoj samspavao kao dete, Ali Sigfrid već dovoljno toga zna o meni i nema potrebe da mu to ponavljam. "Tvoj san, Robi?" "Sanjao sam da radimo u rudniku. To, u stvari, nije bio rudnik hrane. Izgledom je, rekao bih,pre ličio na unutrašnjost neke 'petice' - jednog broda na Kapiji, znaš? Silvija se nalazila unekakvom tunelu koji je nestao." "Tunel je nestao?" "Slušaj, nemoj da me guraš u neke tvoje simbole, Sigfride. Znam ja šta su vaginalne predstavei sve ostalo. Kad kažem 'nestao', hoću da kažem, da je tunel počinjao na mestu gde sam ja stajao ivodio nekuda odatle." Oklevam, a onda mu saopštavam ono najgore. "Onda se tunel obrušio.Silvija je bila uhvaćena u klopku." Uspravljam se na dušeku. "Ono što se tu ne slaže", objašnjavam, "to je da se to u stvari nijemoglo dogoditi. Tuneli se kopaju samo da bi se postavio eksploziv kako bi se škriljac rastresao.Stvarni rad u rudnicima sastoji se samo od zgrtanja lopatom.Silvijin posao nikada je ne bi doveou takvu situaciju." "Mislim da nije važno da li se to stvarno moglo dogoditiili ne, Robi." "Valjda je tako. Pa eto, Silvija se našla zarobljena u obrušenom tunelu. Video sam kako segomila škriljca pomiče. To, u stvari, nije bio škriljac. Bilo je nešto pepeljasto,kao papirići. Onaje u rukama imala lopatu i kopala je da se odatle izvuče. Pomislio sam daće se sve dobro svršiti.Kopala je u dobrom pravcu.Čekao sam da odande iziñe... ali ona nije izišla." Sigfrid, u svojoj inkarnaciji plišanog mede, leži u mom naručju, topao i pun iščekivanja.Prijatno je imati ga pored sebe. Razume se, on nije stvarno tu. On nije stvarno nigde, osim moždau kompjuterskom centru u Vašington Hajtsu, gde se nalaze velike mašine. Ja pored sebe imamsamo terminal njegove udaljene ulazne jedinice, u zekinom kostimu. "Ima li još nešto, Robi?" "Zapravo nema. Nije deo ovog sna, u svakom slučaju. Ali... eto, nešto osećam. Osećam kao dasam udario Klaru po glavi da bih je sprečio da iziñe. Kao da sam se plašio daće ostatak tunela dase sruši na mene." "Šta misliš pod time 'osećam', Robe?" "Ono što sam rekao. To nije bilo u snu. Nego sam prosto osetio - ne znam." Ončeka, zatim pokušava na drugi način da dozna. "Bobe, jesi li svestan da je ime koje siupravo pomenuo bilo 'Klara' a ne 'Silvija'?" "Stvarno? To ječudno. Ne znam zašto bih." Ončeka, zatim me malo podstiče. "Šta se onda dogodilo, Robe?" "Onda sam se probudio." Okrećem se na leña i gledam u plafon, koji je sastavljen od pločica na koje su nalepljenesvetlucave petokrake zvezde. "To je sve", kažem. Zatim dodajem, običnim glasom: "Sigfride,



pitam se da li sve ovo uopšte nekuda vodi?" "Ne znam da li bih mogao da odgovorim na to pitanje, Robe." Gore u rupama gde su se Hiči skrivali, Gore u pećinama koje zvezdama brode, Gamižući tunelima koje su oni probili i njima gamizali, Vidajući rane koje od Hičija vode, Mi se probijamo! Maleni, nestali Hičiji, mi vas tražimo. "Kad bih mogao", kažem ja, "ja bih te do sada već naterao da to učiniš." Još uvek imam kodsebe malo parče hartije koje mi mnogo znači. "Čini mi se", kaže on, "da se do nečega može stići. Time hoću da kažem da mi sečini da utvojoj glavi ima nešto očemu ne želiš da misliš, a sčim je ovaj san u vezi." "Nešto u vezi sa Silvijom, za ime božje? To je bilo pretoliko godina." "To, zapravo, nije važno, zar ne?" "O, dovraga. Gnjaviš me, Sigfride! Zaista me gnjaviš!" Potom nešto razmišljam. "Slušaj,počinjem da se ljutim. Šta to znači?" "Šta ti misliš da znači, Robe?" "Kad bih znao, ne bih morao tebe da pitam. Pitam se nešto. Da li ja to pokušavam da seizvučem? Počinjem da se ljutim zato što si dospeo na neki trag?" "Molim te nemoj da razmišljaš o načinu na koji se to zbiva, Robe. Prosto mi reci kako seosećaš." "Osećam da sam kriv", odvraćam smesta, a reči kao da su same od sebe nadošle. "Kriv zbogčega?" "Kriv zbog... Nisam siguran." Podižem ruku da pogledam na sat. Preostalo nam je jošdvadeset minuta.ðavolski mnogo stvari može se dogoditi za dvadeset minuta i japočinjem darazmišljam da li imam želju da me on zaista uzdrma. Imam ugovorenu partiju bridža za danasposle podne i dobre izglede da uñem u finale. Ako ne zabrljam. Ako sačuvam potrebnukoncentraciju. "Pitam se da li ne bi trebalo da odem danas ranije, Sigfride", kažem. "Kriv zbogčega, Robe?" "Nisam siguran da bih mogao da se setim." Gladim zekin vrat i kikoćem se. "Ovo je stvarnoprijatno, Sigfride, mada mi je bilo potrebno malo vremena dase naviknem." "Kriv zbogčega, Robe?" Ja dreknem: "Zbog toga što sam je ubio, ti kretenu!" "Misliš u snu?" "Ne! Istinski. Dva puta." Svestan sam da teško dišem i znam da Sigfridovi senzorito registruju. Trudim se da sekontrolišem, kako on ne bi dobio neke glupe ideje. Ponavljamu mislima ono isto što sam upravorekao, da bih se sredio. "To jest, u stvari nisam ubio Silviju. Ali sam pokušao! Jurio sam je snožem u ruci!" Sigfrid, mirnim, pouzdanim glasom: "Piše u tvojoj istoriji bolesti da si imao nož u ruciprilikom svañe sa svojom prijateljicom, tako je. Ne piše da si je 'jurio'." "A zašto onda doñavola misliš da su me tamo strpali?Čista je sreća što joj nisam prerezaogrkljan." "Da li si, u stvari, uopšte, upotrebio nož?" "Upotrebio? Ne. Bio sam suviše lud. Bacio sam ga na pod,ustao i udario je pesnicom." "Da si zaista pokušao da je ubiješ, zar ne bi upotrebio nož?" "Ha!" Samo što to zvuči više kao "aha"; kao ona reč koju ponekad nañete napisanu kao "pih"."Samo bih voleo da si bio tamo kad se to dogodilo, Sigfride. Možda bi uspeo da ih odgovoriš od



toga da me strpaju." Čitava ova seansa pokvarila se. Znam da je uvek pogrešno kad mupričam o svojim snovima.On ih izvrće. Uspravljam se na dušeku i prezrivo gledam u ludački nameštaj, koji je Sigfridsmislio da bi meni ugodio, i odlučujem da mu sve kažem, sasvim otvoreno. "Sigfride," kažem, "s obzirom da si kompjuter, dobar si ti momak i ja sam zadovoljan ovimseansama s tobom u intelektualnom smislu. Ali pitam se da li nismo nekako već sve iscrpli. Tisamo nepotrebno izazivaš stari bol i da ti pošteno kažem ne znam zašto ti dopuštam da memučiš." "Tvoji snovi su puni patnje, Bobe." "Onda je pusti da ostane u mojim snovima. Ne želim da se vraćam na sva ona stara lupetanjakoja su mi nekad pričali u Institutu. Možda stvarno želim da spavam sa svojom majkom. Moždazaista mrzim svog oca zato što je umro i napustio me. Pa šta?" "Znam da je to retoričko pitanje, Bobe, ali s ovim stvarima treba postupati tako što ćeš ihotvoreno ispričati." "Zašto? Da bi me bolelo?" "Da bi unutrašnji bol izišao napolje tako da možeš s njim da se obračunaš." "Možda bi sve u svemu bilo jednostavnije kad bih odlučio da i dalje osećam mali bol unutra.Kao što ti kažeš, ja sam dobro kompenzovan, je l' tako? Ne poričem da mi sve ovo na neki načinkoristi. Ima dana, Sigfride, kad mi se posle završene seanseraspoloženje istinski popravi.Odlazim odavde sa puno novih misli u glavi, a sunce se presijava na kubetu i vazduh ječist i svikao da se na mene smeše. Ali u poslednje vreme nije tako. U poslednje vreme mi sečini da jevrlo dosadno i neproduktivno i šta bi ti rekao kad bih ti ja kazao da želim sve to da batalim?" "Rekao bih da o tome ti treba da odlučiš, Bobe. Kao i uvek." "Pa, moždaću to i da učinim." Stariñavočeka da nastavim. Zna on da ja neću tako dapostupim, pa mi daje vremena da to sam uvidim. Zato kaže: "Bobe? Zašto si rekao da si je dva puta ubio?" Prvo gledam na sat, a onda kažem: "Pretpostavljam da jeto bila samo jezička omaška. Sadzaista moram da idem, Sigfride." Zadržavam se u sobi za oporavak koliko da proñe predviñeno vreme, jer u stvari nemam odčega da se oporavljam. Osim toga jedvačekam da odem odavde. On i njegova glupa pitanja.Ponaša se tako mudro i superiorno, ali šta može da zna jedan plišani meda? 22. Vratio sam se u svoju sobu te večeri, ali mi je bilo potrebno mnogo vremena da zaspim; a Šikime je rano probudio da bi mi ispričao šta se dogaña. Bilo je samo troje preživelih, a iznos njihovenovčane nagrade bio je već objavljen: sedamnaest miliona pet stotina pedeset hiljadadolara. Plusnaknade za korišćenje ustupljenih materijalnih prava. Ovo mi rastera sanjivost iz očiju. "Za šta?" Šiki odgovori: "Za dvadeset tri kilograma nañenih predmeta. Oni smatraju da je to alatnipribor. Možda za popravku brodova, pošto su ga tamo i našli, ujednom lenderu na površiniplanete, na koju su se spustili. Ali u svakom slučaju to jesu nekakve alatke." "Alatke." Ja ustadoh iz postelje, oslobodih se Šikijai odgegah kroz tunel do zajedničkogkupatila, razmišljajući o alatkama. Alatke mogu mnogo toga da znače. Alatke bi mogle dapredstavljaju ključ za otvaranje pogonskih ureñaja u brodovima koje su napravili Hičiji, a da pritom sve unaokolo ne eksplodira. Alatke bi mogle da znače daćemo najzad utvrditi kakopogonski ureñaji funkcionišu, paćemo ih i sami izrañivati. Alatke bi mogle da znače gotovo bilošta, a ono što su izvesno značile to je bila isplata u gotovom bonusa od sedamnaest milionapetstotina pedeset hiljada dolara, ne računajući naknade za ustupljena materijalna prava korišćenja,podeljena na tri dela. Od kojih je jedan mogao biti moj. Teško je izbiti sebi iz glave cifru od $ 5.850.000, (ne uzimajući u obzir naknade za ustupljena



prava korišćenja) kad pomislite da ste mogli, da ste samo bili malo mudriji u izboru svojeprijateljice, tu sumu sad imati u džepu. Recimo šest milionadolara. U mojim godinama i samojim zdravstvenim stanjem mogao bih da uplatim ceo iznos zakomplet medicinskih usluga, štoje bilo upola manje od ukupne sume i što bi uključilo sve laboratorijske probe, lečenje, zamenutkiva i transplantaciju organa koje bi mi mogli kalemiti dokgod sam živ... a to bi moglo biti bardeset godina duže nego što bez toga mogu da očekujem. Za preostala tri miliona kupio bihnekoliko stanova, namestio bih se kao predavač (niko nije bio na većoj ceni od uspešnihvasionskih istraživača), obezbedio bih redovne prihode od učestvovanja u reklamama na PV,zatim žene, hranu, kola, putovanja, žene, slavu, žene... i,uz to, uvek bi pristizale novčanenaknade za ustupljena materijalna prava. One bi mogle iznositi bog-će-ga-znati koliko, zavisnood toga šta oni tamo uspeju da s tim alatkama urade. Ono što je Šeri otkrila, to je, u stvari, onošto Kapija predstavlja:ćup pun zlata na drugom kraju duge. BELEŠKA O NEUTRONSKIM ZVEZDAMA Dr Asmenion. E sad, imate zvezdu koja je potrošila svoje gorivo i ona klone. Kad kažem"klone", mislim toliko se stisne da se sve ono što je možda započelo kao masa i zapremina jednogsunca stisne u loptu prečnika otprilike deset kilometara. To se zove gustina. Kad bi vam nos bionapravljen od onoga odčega je napravljena neutronska zvezda, Suzi, težio bi više odčitaveKapije. Pitanje. Možda bi težiočak više nego ti, Juri? Dr Asmenion. Nemojte da pravite viceve načasu. Nastavnik je osetljiv. U svakom slučaju,dobri podaci zabeleženi izbliza o nekoj neutronskoj zvezdivredeli bi mnogo para, ali ja vam nebih savetovao da upotrebite lender da biste ih sakupili. Potrebno je da budete u potpunooklopljenoj petici, a i tada ja ne bih prišao mnogo bliže negošto iznosi jedna desetina a.j. Iosmatrajte. Izgledaće kao da biste joj mogli prići bliže, ali njena gravitaciona sila je strašna.Vidite, to je praktično samo jezgro. Najstrmiji gradijent gravitacione sile koji ćete ikad videti,osim ukoliko slučajno ne dospete u blizinu kakve crne rupe, sačuvaj bože. Bio mi je potrebančitav sat da stignem do bolnice, idući samo kroz tri tunela i spuštajući sepet nivoa kroz okno. Stalno sam se predomišljao i vraćao nazad. Kad sam konačno uspeo da očistim dušu od zavisti (odnosno, da je bar tako zatrpam da mi sečinilo da se neće videti) i stigao da prijavnice, rekli su mi da Šeri još spava: "Možete da uñete",reče glavni bolničar. "Ne bih želeo da je probudim." "Ne verujem da biste uspeli", odvrati on. "Naravno nemojte ništa folirati. Ali posetiocima jedozvoljeno da kod nje uñu." Nalazila se u donjem ležaju u sobi sa dvanaest postelja, od po tri na sprat. Još tri-četiri ležajabila su zauzeta, odčega su dva bila izolovana zavesama od mlečno bele plastike kroz koju sesamo naziralo. Nisam znao ko se iza njih nalazi. Što se tiče Šeri, ona je sasvim mirno počivala, sajednom rukom ispod glave, lepe oči bile su joj zaklopljene, a snažna brada sa rupicama u sredinioslanjala se na ručni zglob. Dva njena saputnika bila su u istoj sobi, jedan je spavao, a drugi jesedeo ispod holograma sa Saturnovim prstenovima. Njega samveć sreo jednom ili dva puta,Kubanac ili Venecuelanac ili tako nešto iz Nju Džerzija. Jedino sam se setio da su ga zvali Meni.Porazgovarali smo malo i on je obećao daće reći Šeri da sam dolazio. Izišao sam i otišao dapopijem kafu u kantini, razmišljajući o njihovom putu. Stigli su u blizinu neke sićušne, hladne planete, sasvim udaljene od nekakve narandžasto-crvene ugljenisane K-6 zvezde, i po Menijevoj priči nisu čak bili sigurni da li se uopšte isplatisletati, na površinu. Instrumenti su beležili radijaciju koja potiče od Hiči-metala, ali ne jaku; agotovočitava površina, kako sečinilo, bila je prekrivena naslagama suvog ugljen-dioksida. Menije ostao u orbiti. Šeri i ostala trojica spustili su se na površinu, otkrili jedno stanište Hičija,otvorili ga sa velikim naporom, i kao i obično, našli da je prazno. Zatim su naišli na jedan drugi



trag i otkrili staru kapsulu za pristajanje. Morali su da je otvaraju uz pomoć eksploziva, pričemusu se dvojici istraživača oštetila zaštitna odela - stajali su suviše blizu kad je eksplodiralo,pretpostavljam. Kad su shvatili da su u opasnosti, bilo je već prekasno. Smrzli su se. Šeri i jošjedančlan posade pokušali su da ih uvuku u svoju kapsulu; sve to morada je bilo strašno mučno ijezivo i na kraju su morali da odustanu. Onaj drugičlan posade otišao je još jedanput donapuštenog lendera, pronašao u njemu alatni pribor, uspeo da ga dovuče do njihove kapsule.Onda su uzleteli, ostavljajući dva leša, smrznuta i nema. Ali bili su prekoračili predviñeno vremeboravka i kad su se spojili sa orbiterom fizički su bili potpuno slomljeni. Nije sasvim jasno šta seposle toga dogodilo, ali su očigledno bili zaboravili da zatvore hermetički sistem za dovodvazduha u lenderu pa su ostali bez velike količine vazduha; zbog toga su na povratku živeli nasmanjenoj dozi kiseonika. Onaj drugičovek je gore prošao od Šeri. Svi su izgledi da je pretrpeotrajno oštećenje mozga tako da mu onih $ 5.850.00 neće biti od velike koristi. Ali Šeriće, kažu,biti sasvim dobročim se oporavi od obične iscrpljenosti... Nisam im zavideo na putovanju. Zavideo sam im samo na novčanoj nagradi. Ustao sam da donesem sebi još jednu kafu iz kasine. Noseći je napolje u hodnik gde je bilonekoliko klupa ispod zasañenih puzavica, shvatio sam da me nešto kopka. Nešto u vezi s timputovanjem. U vezi sačinjenicom da je to bio pravi rekord, najuspešnije putovanjeu istorijiKapije... Bacih kafu, zajedno sa šoljom, u jednu jamu za otpatke ispred kasine i uputih se u učionicu.Bila je udaljena samo nekoliko minuta odatle u i njoj nije bilo nikoga. To mi je odgovaralo;nisam još bio spreman da ma kome ispričam ono što mi je palo na pamet. Potražih prekopiezofona broj ulaznih informacija i dobih podatke o putanji Šerinog leta; oni su, razume se, bilidostupni javnosti. Onda siñoh do kapsule za trenažu i opet sam imao sreće da tamo ne budenikoga, tako da otkucah podatke na ureñaju za biranje kursa. Razume se, povoljne boje se smestapojaviše, a kad sam pritisnuo dugme za preciznu regulacijučitava komandna tabla postade svetloružičasta, osim jedne trake duginih boja duž ivice. U plavom delu spektra nalazila se samo jedna tamnija linija. Aha, pomislih, toliko o Mečnikovoj teoriji u vezi sa znacima opasnosti. Na ovoj misiji izgubilisučetrdeset odsto posade, a to je po mom mišljenju znak da je reč bila o sasvim opasnomputovanju; ali prema onome što mi je on rekao, pri onim istinski jezivim letovima pojavljivalo sešest ili sedam ovakvih linija. A u žutom delu? Prema Mečnikovu, ukoliko su crte svetlije žute boje, utoliko putovanje donosi većufinansijsku dobit. Samo što u ovom žutom delu spektra uopšte nije bilo crta. Postojale su dve debele, crne,"apsorpcione" linije. To je bilo sve. Zakočih ureñaj i zavalih se u fotelju. Znači tako, veliki umovi su zatresli goru i opet se rodiosamo miš; ono što su oni protumačili kao znak bezbednosti nije, u stvari, značilo da ste bezbedni,a ono što su oni protumačili kao izglede na dobru dobit,činilo se nije imalo nikakve veze saprvom misijom u toku od više od godinu dana koja je stvarno donela bogatstvo. Znači, opet sve ispočetka i opet u ono isto stanje straha. Sledeća dva-tri dana nisam se mnogo mešao sa drugima. Smatra se da ima osam stotina kilometara tunela u utrobi Kapije.Čovek bi pomislio da ih nemože biti toliko u ovoj malenoj grudvi od kamena koja u prečniku ima samo oko desetkilometara. A povrh svega, samo oko dva procenta Kapije ispunjeno je vazduhom; ostalo ječvrsto stenje. Prokrstario sam dobar deo od ovih osam stotinakilometara. Nisam se bio sasvim odsekao od društva ljudi, samo ga nisam namerno tražio. S vremena navreme viñao sam Klaru. Lutao sam unaokolo sa Šikijem kad je bio slobodan, mada je to za njegabilo zamorno. Ponekad sam lunjao sam, ponekad sa usputnim poznanicima, ponekad sam sepriključio nekoj grupi turista. Vodiči su me poznavali i nisu imali ništa protiv da poñem sa njima(bio samnapolju! mada nisam nosio narukvicu), sve dok nisu uvrteli u glavu dase i sam nosim



mišlju da postanem vodič. Onda su se ponašali manje ljubazno. Bili su u pravu. Nosio sam se tom mišlju. Pre ili posle moraću nešto da preduzmem. Moraćuili da poletim u svemir, ili da idem kući; a ako želim da odložim donošenje odluke o ovim dvemapodjednako stravičnim stvarima, moraću bar da odlučim da pokušam da zaradim dovoljno zaopstanak. Kad je Šeri izišla iz bolnice, priredili smo joj istinski ludu zabavu, u kojoj smo spojili doček,čestitanja i oproštaj, jer Šeri se sledećeg dana vraćala na Zemlju. Bila je iscrpena ali vesela; kakonije bila raspoložena da igramo, sedeli smo u hodniku i ona meje čitavih pola sata grlila,govoreći da ću joj nedostajati. Bio sam se dobro natreskao. Prilika je bila povoljna; piće jesluženo besplatno. Račun su platili Šeri i njen prijatelj Kubanac. U stvari, bio samtoliko pijan dauopšte nisam uspeo ni da se pozdravim sa Šeri, jer sam morao daodjurim u toalet da sve izbacim.Ma koliko da sam bio pijan, osećao sam da mi je veoma žao zbog toga jer bio je to pravi škotskiviski, "Gleneagle", a ne ona lokalna gromovnica bele boje koju proizvode bog-će-ga-znati odkakvoga bućkuriša. BELEŠKA O MOLITVENIM LEPEZAMA Pitanje. Niste nam ništa rekli o molitvenim lepezama Hičija, a njih od svega što smo videliima najviše. Profesor Hegramet. Šta biste želeli da vam kažem, Suzi? Pitanje. Pa eto, ja znam kako oneizgledaju. Nekako kao uvijen kornet za sladoled načinjen odkristala. Svih različitih boja kristala. Ako je držite uspravno i pritisnete je palcem, otvara se kaolepeza. Profesor Hegramet. Toliko i ja znam. One su analizirane, kao i vatreni biseri i krvavidijamanti. Ali nemojte mene da pitatečemusu namenjene. Po mom mišljenju, Hičiji se nisunjima hladili, a takoñe mislim da im nisu služile za molitvu; tako su ih prosto nazvali prodavcipomodnih sitnica. Hičiji su ih ostavili za sobom na sve strane,čak i pošto su sve drugo doveli ured. Pretpostavljam da su imali neki razlog. Ja ne znam koji je to razlog bio, ali ako ikad utvrdim,reći ću vam. Kad sam povratio, u glavi mi se izbistrilo. Izišao sam iz toaleta i naslonio se na zid, zario liceu bršljan, teško dišući, dok mi malo pomalo dovoljna količina kiseonika nije dospela u krvotok,tako da sam bio u stanju da prepoznam Frensija Ereiru koji je stajao pored mene.Čak sam rekao:"Zdravo, Frensi." On se nasmeši, izvinjavajući se. "Ovaj zadah. Bilo je prilično neprijatno." "Izvinjavam se", rekoh uvreñeno, a on se iznenadi. "Ne, ne znam šta hoćeš da kažeš. Ja sam hteo da kažem da je vazduh u patrolnom brodustvarno gadan, ali svaki put kad sam na Kapiji pitam se kako ovde izdržavate. A u onimprostorijama... fuj!" "Ne vreñam se ja", rekoh uobraženo, tapšući ga po ramenu. "Moram da se pozdravim sa Šeri." "Ona je već otišla, Bobe. Umorila se. Odveli su je natrag u bolnicu." "U tom slučaju", rekao sam, "samoću se s tobom pozdraviti." Naklonio sam se i oteturao niztunel. Vrlo je neprijatno kad si pijan pri gotovo nultoj siliteže. Osećaš kakočezneš za onihpouzdanih sto kilogramačvrste mase koja bi te prikovala za tle. Doznao sam iz onoga štosu mikasnije ispričali, da sam uspeo da istrgnem iz zida celu policu s bršljanom,a po onome što samosećao sledećeg jutra shvatio sam da sam glavom tresnuo o nešto dovoljno tvrdo da mi se pojavicrvenkasta modrica veličine uveta. Shvatih toliko da Frensi ide iza mene i pomaže mi daodržavam ravnotežu, a otprilike na pola puta do sobe postadoh svestan da me još neko drži zaruku. Pogledao sam, a to je bila Klara. Sećam se sasvim kroz maglu da me je neko smestio ukrevet, a kad sam se probudio sledećeg jutra, očajno mamuran, zapanjio sam se kad sam video daje Klara pored mene u postelji. Ustadoh što sam mogao pažljivije i krenuh u kupatilo, pošto sam najhitnije morao još da



povraćam. Zadržah se unutra dosta dugo i na kraju se ponovo istuširah, po drugi put začetiridana, što je strašan luksuz imajući u vidu moje finansijsko stanje. Ali sad sam se osećao neštobolje i kad sam se vratio u sobu Klara je već bila ustala, donelačaj, verovatno od Šikija, ičekalame. "Hvala ti", rekao sam, izražavajući istinsku zahvalnost. Bio sam užasno dehidriran. "Samo po jedan gutljaj, stara rago", reče ona zabrinuto, ali sam sam znao da ne treba strpatimnogo u stomak odjedanput. Uspeo sam da progutam dva gutljaja i ispružio se ponovo naležaljku, ali tada mi je već bilo jasno daću preživeti. "Nisam očekivao daću te ovde videti", kazao sam. IZVEŠTAJ KORPORACIJE 37. ORBITA Sedamdesetčetiri broda su se vratila sa započetih letova u ovom razdoblju, sa ukupnomposadom od 216. Ostalih 20 letelica proglašeno je izgubljenim, sa ukupnom posadom od 54.Pored toga 19članova posade je poginulo ili umrlo od zadobijenih povreda,mada su se brodovivratili. Tri broda su pri povratku oštećena i nema mogućnosti da se oprave. Broj sletanja: 19. Na pet ispitanih planeta postojao je život na nivou mikroskopskih ili višihorganizama; na jednoj je postojao biljni ili životinjski svet, bez odlika inteligentnih bića. Artefakti: Doneti novi primerci uobičajenih predmeta koje su načinili Hi čiji. Nije biloartefakata koji potiču iz drugih izvora. Nijedan artefakt Hičija koji odranije nije poznat. Uzorci: Hemijski ili mineralni, 145. Nijedan nije ocenjen kao dovoljno vredan da bi opravdaoeksploataciju. Živa organska materija: 31. Od ovoga tri uzorka su ocenjena kao opasna i izbačenau kosmički prostor. Nije pronañen nijedan koji bi se mogao eksploatisati. Novčane nagrade za naučni doprinos: u ovom razdoblju: 8.754.500 U.S. dolara. Ostale nagrade isplaćene u gotovom novcu u istom razdoblju, uključujući nagrade zakorišćenje ustupljenih materijalnih prava: 375.856.000 U.S. dolara. Novčane nagrade i naknadeza ustupljena prava korišćenja koje potiču od novih otkrića u istom razdoblju (osim nagrada zanaučni doprinos): 0. Broj lica koja su zadržana na Kapiji i onih koja su napustila Kapiju u istom razdoblju: 151.Izgubljeni u akcijama: 75 (uključujući dva lica nastradala u toku obuke u lenderima). Proglašeninesposobnim na kraju godine: 84. Ukupno izgubljeno: 310. Broj novih lica prispelih u istom razdoblju: 415. Vratilo se na dužnost: 66. Ukupan priraštajtokom ovog razdoblja: 481. Realan priraštaj: 171. "Ti si, ah, toliko navaljivao", rekla mi je. "Ne da bi sepokazao do kraja. Ali si jako želeo daprobaš." "Izvinjavam se." Ona pruži ruku i stisnu mi stopalo. "Ništa zato. A kako je bilo tamo?" "O, fino. Prijatna zabava. Ne sećam se da sam tebe video?" Ona sleže ramenima. "Ja sam došla kasnije. Nisam bila pozvana, u stvari." Nisam ništa odgovorio; znao sam dobro da Klara i Šeri nisu u naročito dobrim odnosima ipretpostavljao sam da je to zbog mene.Čitajući moje misli, Klara reče: "Nikad nisam mnogomarila za Škorpije, naročito za one na nižem stupnju razvitka sa onom gadnom velikom donjomvilicom. Od takvihčovek nikad nečuje nijednu inteligentnu, produhovljenu misao." Zatimdodade, da bi bila fer: "Ali ona ima hrabrosti i to joj se mora priznati." "Ne bih rekao da mi je stalo do ove rasprave", kazao sam. "Ovo nije rasprava, Bobe." Nagnu se prema meni i obavi mi ruke oko vrata. Odisala je na znoji na pravi miris ženke; prilično prijatne, u nekim drugim prilikama, ali ne baš onako kako bi mi utom trenutku odgovaralo. "Hej", uzviknuo sam. "Šta se desilo sa mošusnim uljem?" "Molim?" "Hoću da kažem", rekao sam, shvatajući iznenada da je od tada prošlo već dosta vremena, "da



si ranije mnogo upotrebljavala taj parfem. Sećam se da je to bila prva stvar koju sam na tebiprimetio." Pomislio sam na primedbu Frensija Ereire u vezi sa mirisom na Kapiji i shvatio da samprilično odavno zapazio da Klara ne miriše naročito prijatno. "Bobe, srce, je l' ti to pokušavaš da se sa mnom raspravljaš?" "Uopšte ne. Ali me interesuje. Kad si prestala da ga upotrebljavaš?" Ona sleže ramenima i ne odgovori ništa, osim ako se zbunjen izgled lica ne računa kaoodgovor. Za mene je to bio dovoljan odgovor, jer sam joj toliko puta rekao da mi se taj parfemdopada. "Pa kako napreduješ sa 'grčenjem'?" upitah je, da bih promenio temu. Izgleda da ta tema nije bila ništa bolja. Klara reče dosta hladno: "Pretpostavljam da se osećašprilično jadno zbog te glave. Mislim daću sad da idem u svoju sobu." "Ne, veruj mi", tvrdio sam. "Baš me interesuje kako napreduješ." Nije mi o tome rekla ni reč,mada sam znao da se prijavila za terapiju i izgleda da je provodila dva do tri sata dnevno saterapeutom; odnosno sa mašinom. Odlučila se da pokuša terapiju uz pomoć kompjutera, to samznao. "Nije loše", odvrati ona rezervisano. "Jesi li se oslobodila fikcije na oca?" raspitivao samse. Klara odvrati: "Bobe, da li si kadapomislio da bi i za tebe bilo dobro da se obratiš kome za pomoć?" "Čudno je da si to rekla. Lujza Forhend mi je kazala tačno to isto pre neki dan." "Nije čudno. Razmisli o tome. Zdravo." Zavalih se ponovo pošto je otišla i zatvorih oči. Da idem na "grčenje"! Zašto bi mi to bilopotrebno? Meni je samo bilo potrebno da otkrijem nešto onakounosno kao Šeri... A za to mi je potrebno samo... samo... Samo petlja da se prijavim za još jedan let. Ali takva petlja je meni,čini se, mnogo nedostajala. Vreme je prolazilo, odnosno ja sam ga utucavao, i tako sam utucavanje vremena jednog danazapočeo time što sam otišao u muzej. Tamo su već prikazivali holograme sa kompletnim Šerinimnalazima. Pustio sam da se slike vrte od početka do kraja dva ili tri puta, samo da bih video kakoizgleda suma od sedamnaest miliona pet stotina pedeset hiljada dolara. Izgledala je uglavnomkao niz bezveznih starudija. Odnosno, kad se svaki eksponatposmatra zasebno. Bilo je desetakmolitvenih lepeza, što dokazuje, pretpostavljam, da su Hičiji voleli da uključe i nekolikoumetničkih predmeta u pribor za popravku guma na točkovima. Ili već za šta su te ostale stvarislužile: predmeti nalik na zavrtke sa trouglastim oštricama i savitljivim drškama, predmeti nalikna francuski ključ, ali načinjeni od nekog mekog materijala; predmeti nalik na odvrtkesaprobnom sijalicom, kao i predmeti koji nisu bili nalik ni na šta što ste ranije videli. Izloženi takosvaki za sebe,činilo se kao da su sakupljeni nasumce, ali način na koji su se uklapali jedni udruge, a sve zajedno u plitke sandučiće koji su sačinjavali garnituru, predstavljalo je pravočudoekonomisanja prostorom za pakovanje. Sedamnaest miliona pet stotina pedeset hiljada dolara, ida sam ostao sa Šeri mogao sam sad biti jedan od onih akcionara. Ili jedan od onih leševa. Otišao sam u Klarin stan i tamo se malo zadržao, ali ona je bila odsutna. To nije bilouobičajeno vreme za njeno "grčenje". Meñutim, izgubio sam bio vezu sa Klarinim uobičajenimrasporedom. Ona je pronašla neko drugo dete koje ječuvala kad su mu roditelji bili zauzeti:jednu malu Crnkinju, otprilike odčetiri godine, koja je ovamo stigla sa majkom astrofizičarom iocem stručnjakom za kosmičku biologiju. A čime je još pored toga bila zauzeta, u to nisam biosiguran. Vraćao sam se polako u svoj stan, kad Lujza Forhend proviri kroz vrata svoje sobe i poñe zamnom. "Bobe", reče ona energično, "znate li nešto o nekakvom velikom bonusu za jedan opasanlet koji se spremaju da objave?" Ja joj napravih mesto pored sebe na krevetu. "Ja? Ne. Otkud bih ja znao?" Njeno bledo,mišićavo lice izgledalo je ukočenije nego ikad, nisam znao zašto. "Pomislila sam da ste možda načuli nešto. Možda od Dejna Mečnikova. Znam da ste s njim



bliski, a videla sam ga kako razgovara s Klarom u učionici." Nisam na ovo ništa odgovorio,nisam bio siguran šta bih želeo da kažem. "Priča se da se sprema neko naučnoistraživačkoputovanje koje je prilično jezivo. I ja bih želela da se za njega prijavim." Ja je obgrlih jednom rukom. "Šta vam je, Lujza?" "Objavili su da je Vila mrtva." Poče da plače. Držao sam je tako neko vreme i pustio je da se isplače. Tešio bih je da sam znao kako, alikakvu utehučovek može da joj pruži? Malo posle ustadoh iz kreveta i počeh da preturam poormanu, tražeći jedan pot koji je Klara tu ostavila pre nekoliko dana. Našaosam ga, pripalio, idodao ga njoj. Lujza povuče jedan dugačak, snažan dim i zadrža ga u plućima izvesno vreme. Zatim gaispusti. "Ona je mrtva, Bobe", rekla je. Više joj se nije plakalo, bila je tužna, ali opuštena;čak imišići na vratu i po celim leñima duž kičme bili su opušteni. "Moždaće se još vratiti, Lujza." Ona zavrte glavom. "Ne može. Korporacija je oglasila njen brod izgubljenim.On će se moždavratiti. Vila u njemu neće biti živa. Njihove i najmanje poslednje zalihe potrošene su još pre dvenedelje." Buljila je u prazno za trenutak, zatim je uzdahnula i pridigla se da povuče još jedan dimiz cigarete. "Volela bih da je Ses ovde", reče, naginjući se unazad i opružuvši se; na svom dlanuosetih kako joj se mišići pokreću. Droga je na nju upravo počela da deluje, video sam. I na mene, bilo mi je jasno. Nije to bilaneka obična trava koju gaje na Kapiji u saksijama na prozoru, koju krišom uvlačite skriveni ulišću bršljana. Klara je bila došla do crvenog napuljskogčistaka preko jednog momka izpatrolnog broda; tajčistak raste na hladovitim mestima na padinama Vezuva meñu redovimavinove loze od koje se pravi vino "Hristove suze". Ona se okrete ka meni i zari bradu u moj vrat."Ja istinski volim svoju porodicu", kazala je, dosta smirenim glasom. "Volela bih da smo ovdenašli sreću. Već je bilo vreme da nañemo malo sreće." "Ćuti, dušo", odvratih ja, priljubljen uz njenu kosu. Od kose put je vodio do uva, od uva dousana i malo po malo nas dvoje smo vodili ljubav na neki bezvremen, blag skamenjen način. Sveje bilo vrlo opušteno. Lujza je bila spretna, spokojna i podatna. Posle nekoliko meseci nervoznihparoksizama s Klarom ovo je bilo nalik na povratak svome domuna maminu pileću supu. Nakraju mi se nasmešila, poljubila me i okrenula se na drugu stranu. Bila je vrlo mirna i disanje jojje bilo ujednačeno. Dugo jećuteći ležala i tek kad sam osetio da mi je ručni zglob ovlaženshvatio sam da ponovo plače. "Izvini, Bobe", rekla je kad sam počeo da je milujem. "Mi prosto nikada nismo imali sreće.Ima dana kad se mirim sa tomčinjenicom i dana kad se ne mirim. Ovo je jedan od takvih dana." "Pomirićeš se." "Ne verujem. Više to ne verujem." "Stigla si dovde, zar ne? To je već izvesna sreća." Ona se izvi da bi me pogledala, "skanirajući" svojim pogledom moje oči. Ja nastavih: "Hoćuda kažem, pomisli samo koliko bi milijardi ljudi dali oba svoja testisa da budu ovde." Lujza odvrati polako: "Bobe..." Prestade da govori. Ja sam hteo nešto da kažem ali mi onapokri usta šakom. "Bobe", reče, "da li znaš na koji način smo uspeli da doñemo ovamo?" "Naravno. Ses je prodao svoju letelicu." "Ne samo to. Za letelicu smo dobili nešto preko sto hiljada. To nije bilo dovoljnočak ni zajednog od nas. Sumu smo namirili zahvaljujući Hetu." "Vašem sinu? Onome što je umro?" Ona nastavi: "Het je imao tumor na mozgu. Otkrili su ga na vreme, odnosno skoro na vreme.Bio je operabilan. Mogao je da živi, oh, nisam sigurna, najmanje još deset godina. Bio bi donekleonesposobljen. Bili su mu pogoñeni centri za govor, kao i mišićni centri. Ali mogao je još i sad dabude živ. Samo..." Ona skloni ruku sa mojih grudi i preñe njome preko lica, ali nije plakala. "Onnije želeo da novac od letelice potrošimo na njegovo lečenje. To bi taman pokrilo izdatke zaoperaciju i tako bismo ponovo bili bez prebijene pare. I zatoje on, Bobe, sebe prodao. Delove



svoga tela. Ne samo svoj levi testis. Nego sve. Bili su to odlični, prvoklasni delovi mladića oddvadeset dve godine, nordijski tip, i vredeli su poprilično. Potpisao je da sve ostavlja doktorima i- kako se to kaže? - oni su ga uspavali. Mora biti da Hetovi delovi sad žive u desetak različitihosoba. Oni su sve rasprodali za presañivanje, a nama su dali novac. Blizu milion dolara. Dovoljnoza prelet dovde i još nam je nešto preostalo. Eto, Bobe, šta jenama donelo sreću." Ja rekoh: "Žao mi je." Mali oglasi POTREBNA MI JE vaša hrabrost da se odlučim za bilo kojih pola miliona plus bonus.Nemojte me moliti. Naredite mi. 87-299. JAVNA LICITACIJA li čnih predmeta nepovratnika. U prostorijama KorporacijeČarli Devet,13.00-17.00 sutra. VAŠI DUGOVI su isplaćeni kad postignejedinstvo.On/ona je Hiči i on/ona oprašta. Crkva"Motorcikla u izvanrednom stanju". 88-344. MONOSEKSULACI ISKLJUČIVO RADI UZAJAMNOG sažaljevanja. Bez dodirivanja. 87-913. "Zašto? Mi prosto nemamo sreće, Bobe. Het je mrtav. Vila je mrtva. Bog zna gde se nalazimoj muž ili naše jedino dete koje je još živo. A mene evo ovde i,Bobe, pola vremena provodimželeći svim srcem da sam i sama mrtva." Ostavio sam je da spava u mom krevetu i otišao u Central park. Pozvao sam Klaru, utvrdio daje nekuda izišla, ostavio poruku gdeću biti i proveo otprilike jedan sat opružen na leñima,gledajući u dudinje koje su upravo sazrevale na drvetu. Nije bilo nikoga više osim nekolikoturista koji su došli da na brzinu pogledaju park pre polaskasvoga broda. Nisam na njih obraćaopažnju,čak nisamčuo ni kad su otišli. Bilo mi je žao zbog Lujze i svih ostalih Forhendovih, a jošžalije zbog mene samog. Oni nisu imali sreće, ali ono što ja nisam imao bolelo je još mnogo više;ja nisam imao hrabrosti da vidim kuda bi me moja sreća odvela. Bolesna društva cede do krajapustolove kao zrna grožña. Zrna grožña ne mogu ništa na to da kažu. Pretpostavljam da je istislučaj bio i sa Kolumbovim moreplovcima ili sa pionirima koji su smukom provozili svojepokrivene kočije kroz teritorije Komanča; mora biti da su bili izbezumljeni od straha, baš kao i ja,ali nisu imali mnogo izbora. Baš kao ni ja. Ali, gospode Bože,koliko sam ja prestravljen... Začuh neke glasove, jedan detinji, a drugi veseo, lagan. To se Klara smejala. Ja se uspravih. "Zdravo, Bobe", reče ona. Stajala je ispred mene sa rukom na glavi jedne majušne Crnkinje sanizovima upletenih kikica. "Ovo je Vati." "Zdravo, Vati." Moj glas je zvučaočudno,čak i meni samom. Klara me pažljivije zagleda i odlučno upita:"Šta ti je?" Nisam mogao jednom rečenicom da odgovorim na to pitanje pa reših da kažem samo:"Objavljeno je da je Vila Forhend mrtva." Klara klimnu ne govoreći ništa. Vati je prišla: "Molim te, Klaro. Dobacuj mi loptu."Klara jojje dobaci, pa je uhvati, pa opet dobaci, sve to u adaño tempu kao što priliči na Kapiji. Nastavio sam: "Lujza hoće da krene na neko putovanje koje donosi bonus za opasnost. Imamutisak da ona želi da ja, da mi, poñemo i povedemo je sa sobom." "O?" "Da, kako tu stoje stvari: Da li je Dejn tebi nešto govorio o nekom od tih specijalnih letova?" "Ne! Dejna nisam videla već - ne znam. Uostalom, on je jutros odleteo u jednoj 'jedinici'." "Nismo mu priredili oproštajnu večeru!" usprotivio sam se ja, iznenañen. Ona napući usta. Devojčica viknu: "Hej, gospodine! Hvatajte!" Kad je bacila loptu ova poče da lebdi kaocepelin napunjen vrelim vazduhom ka jarbolu za pristajanje, ali sam je ipak nekako uhvatio.Misli su mi bile na drugoj strani. Dobacih joj natrag vrlo pažljivo. Malo posle Klara reča: "Bobe? Izvini. Mislim da nisam bila dobro raspoložena."



"Aha." Ja sam bio vrlo zauzet. Ona nastavi pomirljivo: "Meñu nama je bilo dosta nesuglasica, Bobe. Ne želim da budem takogruba prema tebi. Ja... ja sam ti nešto donela." Osvrnuh se, a ona uze moju ruku i navuče na nju nešto, sve do lakta. Bila je to narukvica, od Hiči-metala, vredela je pet stotina dolara brat bratu. Ja sam nisamimao novaca da je kupim. Buljio sam u nju, pokušavajući da se setim šta sam hteo da kažem. "Bobe?" "A?" Glas joj je imao oštar prizvuk. "Običaj je da se kaže hvala." "Običaj je", odvratio sam ja, "da se kaže istina kad te neko nešto pita. Kao, na primer, ne kažese da nisi videla Dejna Mečnikova kad si sa njim provela baš prošlu noć." Ona planu: "Ti me uhodiš!" "Ti mene lažeš." "Bobe! Ja nisam tvoje vlasništvo. Dejn je ljudsko biće, i prijatelj." "Prijatelj!" zarežah ja. Mečnikov je mogao da bude sve drugo, samo ne nečiji prijatelj. Već prisamoj pomisli da je Klara bila s njim osećao sam žmarce u preponama. Taj osećaj mi se nijedopadao, jer nisam mogao da shvatim šta znači. Nije to bila samo ljutnja,čak ni prostoljubomora. Jedna komponenta mi je tvrdoglavo ostajala nejasna. Rekao sam, znajući da jenelogično, i čuo sebe kako izgovaram gotovo cvileći: "A ja sam te s njim upoznao!" "To ti ne daje pravo vlasništva! U redu", progunñala je Klara, "možda sam spavala s njimnekoliko puta. To ne menja moja osećanja prema tebi." "To menja moja osećanja prema tebi, Klaro." Ona me je ukočeno gledala, s nevericom. "Ti imaš hrabrosti to da kažeš? A dolaziš ovamo izaudaraš na neku tamo jeftinu cicu?" Tu se neoprezno izdadoh. "Nipošto nije bilo jeftino! Tešio sam nekoga ko pati." Ona se nasmeja. Glas joj je bio neprijatan; bilo bi neprikladno da bude ljuta. "Lujzu Forhend?Ona je ovamo došla preko mrtvih, jesi li to znao?" Devojčica je držala loptu i gledala u nas unezvererno. Video sam da smo je uplašili.Odgovorio sam, pokušavajući da govorim prigušeno da ne bih prasnuo od ljutine: "Klaro, neću dadozvolim da me praviš budalom." BELEŠKA IZ METALURGIJE Pitanje. Ja sam video izveštaj o tome da je Hiči-metal analiziran od strane Nacionalnog biroaza standarde... Profesor Hegramet. Ne, niste, Tetsu. Pitanje. Ali to je prikazano na PV... Profesor Hegramet. Nije. Vi ste videli izveštaj o tome da je Biro za standarde objaviokvantitativnuprocenuHiči-metala. Ne analizu. Samo opis: tvrdoća, žilavost, tačka topljenja,takve stvari. Pitanje. Nisam siguran da razumem učemu je razlika. Profesor Hegramet. Mi sada tačno znamo kako seponaša. Ali ne znamošta je. Šta jenajzanimljivije kod Hiči-metala? Vi, Teri? Pitanje. Što sjaji? Profesor Hegramet. Sjaji, tako je. On emituje svetlost. Dovoljno jaku, tako danam nijepotrebno ništa drugo za osvetljavanje naših prostorija, i moramo da ga prekrijemo kad hoćemomrak. A on tako sjaji u najmanju ruku već pola miliona godina. Otkuda potiče ta energija? Birotvrdi da on sadrži neke posturanske elemente i ovi verovatnoprouzrokuju radijaciju; ali mi neznamo koji su. Isto tako, ima u njemu nešto što liči na izotop bakra. Ali bakarnemanijedanpostojan izotop. Dosad nije imao. Znači ono što Biro navodi to su podaci o tačnoj frekvencijiplavičaste svetlosti i svim fizičkim osobinama izmerenim sa preciznošću od osam do desetdecimala; ali u izveštaju se ne kaže kako se on pravi.



"Ah", izusti ona sa izrazom nerazgovetnog gnušanja i okrenu se da poñe. Ja ispružih ruku da jedotaknem, a ona zajeca i udari me, iz sve snage. Udarac me je pogodio u rame. To je bila greška. To je uvek greška. Nije reč o tome šta je racionalno ili opravdano, već je reč o odreñenimznacima. Na ovaj način dala mi je pogrešan znak. Razlog zbog koga se vukovi meñusobno neubijaju je taj što se manji i slabiji vuk uvek predaje. On se izvrne na leña, grlo mu ostajenezaštićeno i podiže šape u vazduh u znak da je potučen. Kad se to dogodi pobednik je fizičkionemogućen da i dalje napada. Kad tako ne bi bilo, nijedan vuk više ne bipostojao. Iz tog istograzloga muškarac obično ne ubija ženu, odnosno ne pretuče je do smrti. Nije u stanju. Ma kolikoon želeo da je udari, njegov unutrašnji mehanizam stavlja nato zabranu. Ali ako žena napravigrešku dajući mu pogrešan signal tako što ga prva udari... Udarih je pesnicomčetiri ili pet puta, iz sve snage, po grudima, licu, trbuhu. Ona pade nazemlju, jecajući. Klekao sam pored nje, pridigao je jednom rukom i, potpuno hladnokrvno,ošamario još dva puta. Sve se to dešavalo kao da je sam bog bio izrežirao, apsolutno neizbežno; aistovremeno sam osetio da sam se toliko zaduvao kao da sam ustrčao uz brdo. Krv mi je bubnjalau ušima. Sve sam video zamagljeno crvenom bojom. Najzad sam začuo neko udaljeno, tiho plakanje. Pogledao sam i video devojčicu, Vati, koja me je ukočeno gledala, otvorenih usta, sa suzamakoje su joj se kotrljale niz široke, crvenkasto-crne obraze. Krenuo sam ka njoj u nameri da jeumirim. Ona vrisnu i pobeže iza rešetkaste pregrade obraslevinovom lozom. Okrenuo sam se ponovo ka Klari, koja se pridigla, ne gledajući u mene, držeći šaku prekousta. Sklonila je ruku i ukočeno zurila u nešto što se u njoj nalazilo: jedan zub. Nisam ništa rekao. Nisam znao šta da kažem, a nisam se pouzdao daću se setiti šta da kažem.Okrenuo sam se i otišao. Ne sećam se šta sam radio u toku nekoliko sledećih sati. Spavao nisam, mada sam fizički bio iscrpen. Sedeo sam na komodi u svojoj sobi neko vreme.Onda sam odatle otišao. Sećam se da sam s nekim razgovarao, mislim da je to bio neki turistakoji se odvojio od svoje grupe sa broda kojim je dospeo sa Venere, o tome kako je istraživanjesvemira pustolovno i uzbudljivo. Sećam se da sam nešto pojeo u kantini. A sve vreme samrazmišljao: ja sam hteo daubijemKlaru. U meni se sav taj bes nagomilavao, a ja sebi nisamčakhteo ni da priznam da je tako sve dok ona nije povukla oroz. Nisam znao da liće mi ikad oprostiti. Nisam bio siguran da bi trebalo da mi oprosti, ačak nida želim da mi oprosti. Nisam uopšte mogao ponovo da nas zamislim kao ljubavnike. Ali ono ušta sam na kraju bio sasvim siguran to je da želim da joj se izvinim. Samo što ona nije bila u stanu. Tamo nije bilo nikoga osim jedne debele, mlade Crnkinje, kojaje lagano raspremala stvari, sa strašno nesrećnim izrazom na licu. Kad sam zapitao za Klaru, onapoče da plače. "Ona je otišla", jecala je žena. "Otišla?" "Oh, izgledala je strašno. Neko ju je, mora biti, pretukao! Dovela je Vati i kazala da neće višemoći da ječuva. Poklonila mi je sve svoje haljine, ali štaću ja da radim sa Vati kad budem naposlu?" "Kuda je otišla?" Žena podiže glavu. "Natrag na Veneru. Brodom. Odleteli su pre jednog sata." Ni s kim više nisam razgovarao. Sam u svojoj postelji, nekako sam uspeo da zaspim. Kad sam ustao, prikupio sam sve što sam imao: odela, holodiskove, šah, ručni sat. Narukvicuod Hiči-metala koju mi je Klara poklonila. Otišao sam i sve to rasprodao. Likvidirao sam svojkonto i pokupio sav preostali novac: suma je iznosila ukupnohiljadučetiri stotine dolara i neštositnine. Poneo sam novac u kazino i sve stavio na broj 31 na ruletu. Velika kugla polako se skotrljala u rupu: Zeleno. Ništa.



Sišao sam u direkciju za letove i prijavio se za prvu 'jedinicu' koja bude slobodna i dvadesetčetiri sata kasnije bio sam u svemiru. 23. "Šta, zapravo, osećaš prema Dejnu, Bobe?" "Šta, doñavola, misliš da osećam? On mi je zaveo devojku." "To je neobično staromodan način izražavanja, Bobe. A i dogodilo se tako strašno davno." "Naravno da je bilo odavno."Čini mi se da to nije fer sa Sigfridove strane. On odreñujepravila igre, a onda ih se ne pridržava. Kažem ljutito: "Umukni, Sigfride. Sve se todogodiloodavno, ali to u stvarinije odavno, za mene, pošto ja nikada nisam dopustio da to iz mene iziñenapolje. To je u mojoj glavi još uvek sasvim sveže. Zar nije toono što ti treba da mi pomognešda učinim? Da dozvolim da sve što mi je u glavi iziñe napolje tako da može da se osuši i odleti ida me više ne obogaljuje?" "Ja bih sad želeo dačujem zašto je sve to tako sveže u tvojoj glavi, Bobe." "Oh, Isuse! Sigfride!" Ovo je jedan od onih glupih Sigfridovih trenutaka. Ne zna kako dapostupi sa nekim zapetljanim ulaznim informacijama, pretpostavljam. Sve u svemu on je samomehanička sprava i ne ume da radi ništa za šta nije programiran. Najčešće samo reaguje naključne reči... ovaj, obraćajući pomalo pažnju na značenje, naravno. I na nijanse, ukoliko suizražene u tonu moga glasa ili u onome što mu senzori smešteniu dušeku i kaiševima saopštavajuo mojoj mišićnoj aktivnosti. "Kad bi bio živo biće umesto što si mehanička sprava, ti bi razumeo", kažem mu ja. "Možda je tako, Bobe." Da bih ga vratio na pravi trag, kažem: "Istina je da se todogodilo odavno. Ne vidim šta osimtoga tražiš da ti kažem." "Tražim da razrešiš jednu protivurečnost koju opažam u onome što govoriš. Rekao si da ti nijesmetalačinjenica što je tvoja prijateljica, Klara, imala seksualneodnose sa drugim muškarcima.Zašto je tako važno što je jedan od njih bio Dejn?" "Dejn nije s njom postupio kako treba!" Ah, dobri bože,zaista nije. Ostavio ju je kao muvuzarobljenu u fosilnoj smoličetinara. BELEŠKA O STANIŠTIMA HIČIJA Pitanje. Zar ne znamočak ni kako je izgledao sto ili bilo koji drugi predmet u domaćinstvuHičija? Profesor Hegramet. Mi čak ne znamo ni kako izgleda kuća Hičija. Nikada nismo nijednunašli. Samo tunele. Oni su voleli račvaste hodnike iz kojih se ulazi u sobe. Voleli su velikeprostorije u obliku vretena i još zašiljene na oba kraja. Ovde ima jedna takva, dve ima na Veneri,verovatno ostaci još jedne upola razjedene na Peginom Svetu. Pitanje. Poznato mi je koliki je bonus za slučaj da se pronañu nepoznata inteligentna bića, alikoliki je bonus u slučaju da se pronañe jedan Hiči? Profesor Hegramet. Samo vi nañite jednog Hičija. Posle toga sami odredite cenu. "Da li zbog načina na koji je Dejn postupio s Klarom, Bobe? Ili je to zbog nečega izmeñuDejna i tebe?" "Nipošto! Izmeñu Dejna i mene nikada nije bilo ničega!" "Ti si mi sam rekao da je on bio biseksualno aktivan, Bobe. Šta je bilo s onim putovanjem nakoje si ga poveo?" "Imao je on dvojicu drugih muškaraca s kojima se zabavljao. Ne sa mnom, dragi moj, ne,kunem se! Ne sa mnom. Oh", kažem, pokušavajući da govorim što mirnijim glasom da bih na tajnačin izrazio kako me ta glupa tema vrlo malo zanima, "doduše, pokušao je da mi se naturi parputa. Ali ja sam mu rekao da to nije moj stil." "U tvom glasu, Bobe", kaže on, "oseća se, reklo bi se, više ljutnje nego što to pokazuju tvoje



reči." "Proklet bio, Sigfride!" Sad sam istinski ljut, priznajem. Jedva uspevam da izgovaram reči."Sit sam do guše tih tvojih skarednih optužbi. Jeste, dopustio sam mu da me obgrli nekoliko puta.Samo toliko. Ništa ozbiljno. Samo sam se razuzdao da mi proñe vreme. On mi se inače dopadao.Krupan, zgodan momak.Čovek se ponekad oseti usamljen - šta je sad?" Sigfrid proizvodi neke šumove, kao kad se neko nakašljava. To je njegov način da me bez rečiprekine u govoru. "Šta si upravo rekao, Bobe?" "Šta? Kada?" "Kad si pomenuo da meñu vama nije bilo ničeg ozbiljnog." "Isuse, ne znam šta sam rekao. Nije bilo ničeg ozbiljnog, to je sve. Samo sam se razonodio, dami proñe vreme." "Nisi bio upotrebio reč 'razonodio', Bobe." "Nisam? Koju reč sam bio upotrebio?" Razmišljam, osluškujući odjek sopstvenog glasa. "Mislim da sam rekao 'razonodio se'. Pa šta stim?" "Nisi rekao 'razonodio', Bobe. Šta si rekao?" "Ne znam!" "Rekao si, 'Samo sam se razuzdao', Bobe." Spremam se da se branim. Osećam se kao da sam iznenada otkrio da sam pokvasio pantalone,ili da mi je šlic otvoren. Izlazim iz samog sebe da osmotrim sopstvenu psihu. "Šta za tebe znači 'razuzdao sam se', Bobe?" "Slušaj", odvraćam ja, smejući se, istinski impresioniran i u isto vreme zainteresovan, "to jeprava frojdovska omaška u govoru, zar ne? Baš ste vi, momci, vickasti.Čestitam vam,programeri." Sigfrid ništa ne kaže na moj učtivi komentar. Ostavlja me da se malo preznojavam u sebi. "U redu", kažem ja. Osećam da sam vrlo nezaštićen i ranjiv, zato što dopuštam da se apsolutnoništa ne dešava, živim u onom trenutku kao daće on večito da traje, kao što je Klara ostalazarobljena u svom kratkom i večitom padu. Sigfrid blago kaže: "Bobe. Kad si masturbirao, da li siimao fantazme u vezi s Dejnom?" "To mi je bilo mrsko", kažem ja. Ončeka. "Mrzeo sam sebe zbog toga. Mislim, ne baš mrzeo. Više kao prezirao. Bedni, prokleti, kučkinsin, ja, sav perverzan i grozan, koji razdire svoje meso, a razmišlja kakoće da se provodi saljubavnikom svoje devojke." Sigfrid ne odgovara neko vreme. Zatim kaže: "Čini mi se da istinski želiš da plačeš. Bobe." On je u pravu, ali ja ništa ne odgovaram. "Da li bi rado plakao?" pita on. "Jako bih to želeo", kažem ja. "Pa onda zašto ne počneš da plačeš, Bobe?" "Voleo bih da mogu", kažem ja. "Na nesreću, prosto ne umem." 24. Upravo sam se okretao na drugu stranu, rešen da spavam,kad sam primetio da se boje nakontrolnoj tabli rastavljaju u spektar. Bio je to pedeset peti dan moga putovanja, dvadeset sedmido zaokretanja. Boje su bile intenzivno ružičaste svih pedeset pet dana. A sad su se obrazovalikolutovi čisto bele boje, povećavali se, zgrušavali. Približio sam se odredištu! Gde bilo da bilo, ali približavao sam se odredištu. Moj mali, stari brod - smrdljivi, ubitačni, dosadni mrtvački sanduk u kome sam se stalno onešto udarao tokom gotovo puna dva meseca, sasvim sam, razgovarajući sam sa sobom, igrajućiigre sam sa sobom, umoran od samoga sebe - leteo je brzinom manjom od brzine svetlosti.Nagnuo sam se napred da pogledam u video-ekran, koji se sada nalazio prilično nisko ispred



mene pošto se brzina smanjivala, ali nisam ugledao ništa štobi mi se učinilo naročito uzbudljivo.O, jesam, jednu zvezdu. Bilo je mnogo zvezda u raštrkanim jatima koje mi uopšte nisu izgledalepoznate; pola tuceta plavih zvezda počev od onih sjajnih do onih od kojih bole oči; i jedna crvenakoja se isticala više intenzitetom boje nego sjajem. Bila jeugljenisana, crvena, mrgodnog izgleda,ne mnogo sjajnija od Marsa posmatranog sa Zemlje, ali tamnije, ružnije crvena. Naterao sam sebe da se zainteresujem. To nije bilo baš tako lako. Posle dva meseca provedena uodbacivanju svega što je oko mene,zato što je bilo dosadno ili preteće, bilo mi je teško da se prenem i preñem u raspoloženje ukojem bih bio ranjiv. Uključio sam svesmernu antenu i počeo da provirujem napolje kad je brodpočeo da se okreće u krug na panoramskom pokazivaču, režući nebesko prostranstvo na kriškepomorandžine kore, kako bi ga kamere i analizatori mogli uhvatiti. I gotovo u istomčasu primio sam kao odgovor svetao signal iz blizine. IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica 3-104, Let 031D18. Posada N. Ahoja, Ts. Zakarcenko, K. Marks. Vreme u svemiru 119 dana i 4 sata. Položaj neidentifikovan. Kako izgleda, izvan galaktičkeskupine, u oblaku svemirske prašine. Identifikacija spoljnih galaksija pod znakom pitanja. Rezime. "Nismo naišli na trag bilo kakve planete, ni artefakta, niti na asteroid na koji bi semoglo sleteti u vidokrugu skeniranog prostranstva. Najbliža zvezda približno udaljena 1,7svetlos. god. Prema našim nagañanjima, ma šta da je ovde postojalo sada je uništeno. Ureñaji zaobezbeñenje životnih uslova počeli da se kvare pri povratku i Leri Marks je nastradao." Pedeset pet dana dosade i iscrpenosti potpuno mi je izvetrilo iz glave. Tu se nalazilo nešto ilivrlo veliko ili vrlo blizu. Zaboravih da mi se spava. Nadvih se nad ekran, pridržavajući ga rukamai kolenima, a onda ga ugledah: nakakavčetvorougaoni objekt pomaljao se na ekranu. Sav sepresijavao.Čist Hiči-metal! Obložen nepravilno poreñanim pločama, sa zaobljenim"bubuljicama" načičkanim na glatkim površinama. I adrenalin poče da protiče, a vizije velikih poslastica zaigraše mi u pameti. Posmatrao samkako se gubi iz vidnog polja, a onda se prebacih do analizatora,čekajući da vidim štaće iz svegaovoga da iziñe. Nije bilo sumnje da je u pitanju nešto dobro, jedino nije bilo jasnokoliko jedobro. Možda izvanredno dobro! Moždačitav Pegin Svet za mene lično! - sa naknadom zaustupljena materijalna prava u iznosu od mnogo miliona dolara svake godine sve dok sam živ!Možda samo prazna školjka. Možda - a na tu pomisao navodičetvrtasti oblik - možda onajnajluñi od svih snova, ceoveliki svemirski brod Hičija u koji bih mogao da uñem i svuda daplovim po želji, dovoljno veliki da primi hiljadu ljudi i tovar od milion tona! Svi ti snovi bili sumogući; a čak i ako svi omanu, ako je to samo jedna napuštena ljuska, potrebno je samo da u njojunutra ima jedan predmet, neka stvarčica, neka drangulija, neki predmetčić kakav niko nikadanije pronašao, koji bi se mogao rastaviti pa kopirati pa naterati da ga na Zemlji... Sapletoh se i izgreboh po zglobovima šaka na onu spiralnu napravu, koja je plamtelaprigušeno zlatastom bojom. Posisah krv sa zglobova i shvatih da se brod kreće. Ne bi trebalo da se kreće! Prema programu to ne treba da radi. Trebalo bi da lebdi na onoj, bilokojoj, orbiti za koju je programiran i prosto da stoji tu, dokja pogledam unaokolo i donesemodluku šta da radim. Buljio sam oko sebe, pometen i zbunjen. Ona svetleća ploča učvrstila se sad nasred ekrana i tuse zadržala; automatska svemirska antena prestala je da radi. Sa velikim zakašnjenjem začuo samudaljeni urlik raketnih motora lendera. To me znači oni pokreću; moj brod je programiran da ideka onoj kamenoj ploči. A jedno sjajno zeleno svetlo gorelo je iznad pilotskogsedišta. To nije kako treba! To zeleno svetlo postavila su ljudska bića na Kapiji. Ono nije imalonikakve veze s Hičijima; to je bio najobičniji radio-prijemnik kakve su ljudi nekada pravili, što jeoznačavalo da me neko poziva. Ko? Ko bi uopšte mogao biti u blizini moga novog novcatog



otkrića? Pritisnuh TBS odašiljač i povikah: "Halo?" Začu se odgovor. Nisam razumeo reči; činilo se da su na nekom stranom jeziku, moždakineskom. Ali poticao je od ljudskog bića, u svakom slučaju. "Govori engleski!" prodrah se ja izsveg glasa. "Ko si ti, doñavola?" Pauza. Zatim jedan drugi glas. "Ko stevi?" "Ja se zovem Bob Brodhed", zarežao sam. "Brodhed?" Zbrkano mrmljanje nekoliko glasova. Zatim ponovo glas na engleskom: "Mi naspisku nemamo nijednog vasionskog istraživača po imenu Brodhed. Jeste li vi sa Afrodite?" "Šta je to Afrodita?" "O, Isuse!Ko ste vi? Slušajte ovo je kontrolni centar Kapije Dva i mi nemamo vremena zazavitlavanje. Kažite ko ste!" Kapija Dva! Isključih radio-vezu i zavalih se na leña, posmatrajući kako ona ploča postaje sve veća i veća,ignorišući zeleno svetlo. Kapija Dva? Kakva ironija! Da sam hteo da idem na Kapiju Dvaprijavio bih se za redovan prelet i pristao da za kaznu plaćam novčanu naknadu za bilo šta što bihtamo pronašao. Odleteo bih donde bezbedno kao svaki turista, putanjom koja je isprobana već stoputa. Nisam to učinio. Odabrao sam komplikaciju brojeva koju nikada niko ranije nije upotrebio ipreuzeo na sebe sav rizik. I proosećao sam svaki broj po redu, onako izbazumljen od strahatokom pedeset i pet gadnih dana. To nije bilo fer! Izgubio sam glavu. Nagnuo sam se nad birač kursa i počeo da okrećem zupce nasumce. Ovo je bio poraz koji nisam mogao mirno da prihvatim. Bio sam pripravan za slučaj da nenañem ništa. Nisam bio pripravan da doznam da sam uradio nešto što je lako i za šta se ne dobijanikakva nagrada. Ali ono što sam napravio bila je još gora propast. Prvo se naglo pojavila svetlo žuta boja nakomandnoj tabli, a zatim se sve pretvorilo u crnu boju. Lagani piskavi šum motora lendera je prestao. Osećaj da se brod kreće je nestao. Brod je bio mrtav. Ništa se nije kretalo. Ništa nijefunkcionisalo u celokupnom sistemu Hičija; ništa,čak ni sistem za hlañenje vazduha. Kad je stigao brod poslat da me otegli do Kapije Dva već sam bio u deliričnom stanju odtoplotnog udara, na temperaturi od 75 stepeni Celzijusa koja je vladala u kabini. Na Kapiji je bilo sparno i vlažno. Na Kapiji Dva je bilo toliko hladno da sam morao dapozajmim sako, rukavice i topao donji veš. Na Kapiji se osećao zadah znoja i odvodnih cevi. NaKapiji Dva se osećalo na zarñaočelik. Na Kapiji je bilo veselo i bučno i bilo je puno sveta. NaKapiji Dva nije sečuo gotovo nikakav šum i na njoj se nalazilo samo sedam ljudskih bića, neračunajući mene, tek toliko da ne bude nenastanjena. Hičiji nisu bili sasvim dovršili radove naKapiji Dva. Neki tuneli su samo donekle bili prokopani i ukupno ih je bilo samo nekolikodesetina. Niko još nije bio stigao da zasadi zelenilo, tako da je sav vazduh koji se ovde udišepoticao iz hemijskih procesora. Parcijalni pritisak kiseonika iznosio je manje od sto pedesetmilibara, a ostali deo atmosfere sastojao se od mešavine azota i helijuma,čiji je pritisak bio neviše od polovine normalnog pritiska na Zemlji, zbogčega su glasovi zvučali piskavo, a ja samteško disao prvih nekoliko sati. Čovek koji mi je pomogao da iziñem iz kapsule i umotao me da bi me zaštitio od iznenadnehladnoće bio je tamnoputi kolos po imenu Norio Ituno, Japanac s Marsa. On me je smestio u svojkrevet, obilno napojio tečnošću i ostavio da se malo odmorim. Zadremao sam, a kad sam seprobudio on je sedeo pored mene, posmatrajući me sa zanimanjem i poštovanjem. Poštovanje jebilo upućeno osobi koja je upropastila brod od pet stotina miliona dolara. Zanimanje onome ko jebio takav idiot da to učini. "Pretpostavljam da mi se ne piše dobro", rekoh. "Tako nekako, da", složi se on. "Brod je potpuno mrtav.Nisam tako nešto nikad dosad video."



"Nisam znao da brod koji su napravili Hičiji možesasvim da precrkne." On sleže ramenima. "Ti si napravio nešto originalno, Brodhede. Kako se osećaš?" Ja sedohuspravno da bih mu pokazao, a on klimnu. "Trenutno smo veoma zauzeti. Moraću da te ostavimda se sam o sebi staraš nekoliko sati - ako možeš? - odlično. Ondaćemo ti prirediti zabavu." "Zabavu!" To mi nije bilo ni na kraj pameti. "Zašto?" "Ne srećemo nekoga kao što si ti svaki dan, Brodhede", odvrati on sa divljenjem, i ostavi meda mislim svoje misli. Meni se moje misli nisu mnogo dopadale i nešto kasnije ustao sam, navukao rukavice,zakopčao sako i krenuo u razgledanje. Za to nije bilo potrebno mnogovremena; nije bilo mnogostvari za razgledanje.Čuo sam da se nešto dogaña na nižim nivoima, ali su odjeci odzvanjali podčudnim uglovima duž praznih hodnika, a nikoga nisam video. Kapiju Dva nisu posećivali turisti,pa zato nisu imali ni noćne klubove ni kockarnicu, niti sam našao neki restoran...čak ni toalet.Ubrzo zatim taj problem poče da sečini hitan. Promislio sam i zaključio da Ituno mora nešto takoda ima u blizini svoje sobe i pokušao da se tamo vratim istim putem, ali ni u tome nisam uspeo. Unekim hodnicima postojale su neke sobice, ali su bile nedovršene. U njima niko nije stanovao iniko se nije potrudio da postavi kanalizaciju. Ovo nije bio jedan od mojih boljih dana. DragiGlase Kapije, Jesi li ti razumno biće bez predrasuda? Onda to dokaži time štoćeš pročitati ovo pismo dokraja pre nego što o njemu doneseš sud. Na Kapiji postoji trinaest nivoa na kojima se stanuje.Postoji trinaest stanova u svakom od trinaest (prebroj ih sam) stambenih holova. Misliš li da jeovo pismo samo puko glupo sujeverje? Onda evo dokaza pa se samuveri! Letovi pod brojem 83-20, 84-1 i 84-10 (koliko iznose ove cifre kad se saberu?) svi su oglašeni na spisku 86-13 kaobeznadežni jer su prekoračili vreme predviñeno za povratak! Korporacijo Kapije, probudi se!Ostavi skeptike i zatucane vernike da se izruguju. Ljudski životi zavise od tvoje spremnosti da seizložiš malom podsmehu. Ništa ne bi koštalo kad bi se iz svih programa izostaviliopasni brojevi- osim hrabrosti! Kad sam najzad otkrio jedan toalet,čitavih deset minuta pitao sam se šta treba da uradim i sagrižom savesti bih ga ostavio u neučtivo zaprljanom stanju da nisam začuo neki šum ispred teprostorije. Neka debela žena malog rasta stajala je napoljui čekala. "Ne znam kako se pušta voda", izvinjavao sam se. Ona me odmeri od glave do pete. "Ti si Brodhed", izjavila je, a zatim: "Zašto ne odeš doAfrodite?" "Šta je to Afrodita - ne,čekaj. Prvo, kako se ovo ispira? A onda - šta je to Afrodita?" Ona pokaza rukom na jedno dugme pored dovratka; ja sam mislio da je to prekidač za svetlo.Kad sam ga dodirnuočitavo dno bešavne šolje zasija i posle deset sekundi unutra nije bilo ničegaosim pepela, zatim uopšte ničega. "Sačekaj me", zapovedi ona i nestade unutra. Kad je izišla reče: "Na Afroditi su pare,Brodhede. Biće ti potrebne." Dopustio sam joj da me uzme za ruku i vuče za sobom. Afrodita je, počeo sam da shvatam,planeta. Nova planeta, koju je jedan brod sa Kapije Dva tek načeo prečetrdeset dana; velikaplaneta. "Morao bi da platiš naknadu za ustupljena prava korišćenja, razume se", reče ona. "Adosad nisu našli ništa izuzetno, samo uobičajene ostatke Hičija. Ali ima na hiljade kvadratnihmilja koje se mogu istraživati, a proći će više meseci pre nego što prva grupa istraživača počne datamo preleće s Kapije. Tek smo im javili prečetrdeset dana. Imaš li iskustva sa vrelimplanetama?" "Iskustva sa vrelim planetama?" "Hoću da kažem", objasni ona, uvlačeći me u jedno silazno okno i dovikujući naviše, "da li siikad dosad vršio istraživanja na planeti koja je vrela?"



"Nisam. U stvari, namam nikakvog iskustva koje bilo šta vredi. Jedno putovanje. Ništa nismonašli. Jačak nisam ni sleteo na površinu." "Šteta", odgovori ona. "S druge strane, nema šta tu mnogo da se uči. Znaš kako izgledaVenera? Afrodita je samo malo gora. Glavna veza je baklja ičovek ne bi želeo da se nañe napovršini Afrodite. Ali sve nastambe Hičija su ispod zemlje. Ako pronañeš jednu, bićeš glavni." "Kakvi su izgledi da se ta jedna pronañe?" upitao sam. "Pa", reče ona ozbiljno, odvlačeći me od užeta, pa kroz neki tunel, "nisu baš najbolji, možebiti. Uostalom,čovek se nalazi na površini kad obavlja istraživanja. Na Veneri koriste oklopljenemodule, pa skoknu začas gde god hoće, nema problema. Ovaj, možda imamaloproblema",priznade ona. "Ali više ne gube veliki broj istraživača. Možda jedan odsto." "Koliki postotak gubite na Afroditi?" M. Glojner, 88-331 Njušimo po vašem tragu u gasovima Oriona, Rijemo tražeći vašu jazbinu uz pomoć pasa sa Prokiona, Mi iz Baltimora, Bafala, Bona i Benaresa, Pretražujemo Algolu, Arkturusa, Antaresa, Mi vas jednog dana sigurno nalazimo. Maleni, nestali Hičiji, evo nas, dolazimo! "Više od toga. Da, priznajem, više od toga. Moraš da koristiš kapsulu iz svog broda, a onarazume se nije tako pokretljiva na površini neke planete. Pogotovu planete koja ima površinunalik na istopljeni sumpor, a vetrovi su jačine uragana - kad su blagi." "Zvuči očaravajuće", rekoh ja. "Zašto nisi ti sad tamo gore?" "Ja? Ja sam spoljni pilot. Letim natrag na Kapiju otprilike kroz deset dana,čim izvrše utovartereta, odnosno kad neko doñe ovamo, pa bude želeo da se preveze natrag." "Ja želim da se prevezem natrag smesta." "Oh, ne lupetaj, Brodhede! Zar ne znaš u kakvom si sosu?Prekršio si propise time što sibaratao po komandnoj tabli. Oniće te zbog toga udesiti." Razmislio sam o ovome pažljivo. Zatim sam rekao: "Hvala, ali mislim daću rizikovati." "Zar ne razumeš? Na Afroditigarantovanoima ostataka Hičija. Mogao bi da obaviš stoletova, a da ne naiñeš na nešto kao što je ovo." "Dušice", odvratih ja, "ja ne bih mogao da obavim sto letova ni za šta na svetu, ni sada nitiikada. Nisam siguran da mogu da obavim i jedan jedini.Mislim da imam još toliko hrabrosti da sevratim na Kapiju. Preko toga, nisam siguran." Proveo sam na Kapiji Dva ukupno trinaest dana. Hester Bergovic, spoljni pilot, nastavila je dame nagovara da odletim na Afroditu, pretpostavljam zato štonije želela da joj zauzimamskupoceni prostor za teret na njenom povratnom letu. Drugima je bilo svejedno. Oni su prostosmatrali da sam lud. Za Ituna sam predstavljao problem, jer on je nekako bio zadužen zaodržavanje reda na Kapiji Dva. Gledano kroz propise, ja sam ovamo ušao ilegalno, nisam plationi prebijenu paru za boravišnu taksu niti sam imaočime da je platim. On bi imao puno pravo dame gurne u svemir bez zaštitnog odela. Problem je rešio tako što me je zaposlio da u Hesterinu"peticu" utovarujem manje važan teret, uglavnom molitvenelepeze i uzorke za analizu saAfrodite. Za to su mi bila potrebna dva dana, a posle toga me jeodredio za glavnog majmuna uztrojicu ljudi koji su izrañivali zaštitna odela namenjena sledećoj grupi istraživača Afrodite.Morali su da koriste hičijevske plamenike kako bi dovoljno razmekšali metal od kogasu praviliodela, a meni ništa od toga posla nije bilo povereno. Potrebno je dve godine da sečovek obuči darukuje Hiči-plamenikom u zatvorenom prostoru. Ali bilo mi je dozvoljeno da im pridržavamodela i table od Hiči-metala, da dodajem alat, da idem po kafu... da navlačim odela kad su bilagotova i u njima izlazim u svemirski prostor da bih isprobao da li ne ispuštaju vazduh. Nijedno nije ispuštalo vazduh.



Dvanaestog dana doleteše dve "petice" sa Kapije, punesrećnih, veselih istraživača koji su biliponeli sasvim pogrešan pribor za istraživanje. Vesti o Afroditi nisu na vreme bile stigle doKapije, pa tako novajlije nisu znale kakve ih šećerleme očekuju. Sasvim slučajno, bila je meñunjima jedna mlada devojka na naučnoistraživačkom zadatku, bivšiñak profesora Hegrameta, kojase spremala za antropometrijska proučavanja na Kapiji Dva. Po sopstvenom nahoñenju NorioItuno ju je prebacio na let za Afroditu i izdao nalog da se priredi mešovita zabava za doček iispraćaj istovremeno. Tako smo desetoro pridošlica i ja bili brojniji od naših domaćina; ali onošto nisu mogli brojem, nadoknadili su ogromnim nalivanjem pićem, tako da je zabava bilaodlična. Ja sam se našao u ulozi slavne ličnosti. Novajlije nisu mogle da doñu sebi zbogčinjeniceda sam uništio jedan Hiči-brod i ostao živ. Gotovo mi je bilo žao što moram da ih napustim... ne računajući ono što sam se užasno plašio. Ituno je nasuo u mojučašu viskija od pirinča s tri prsta i nazdravio mi. "Žao mi je što odlaziš,Brodhede", rekao je. "Jesi li siguran da se nećeš predomisliti? Mi trenutno imamo višeoklopljenih brodova i zaštitnih odela nego istraživača, ali ne znam dokleće to tako biti. Ako sepredomisliš pošto se tamo vratiš..." "Neću se predomisliti", odvratio sam. "Banzai", reče on i ispi svoje piće. "Čuj, znaš li ti jednog starog po imenu Bakin?" "Šikija? Naravno. Moj sused." "Pozdravi ga s moje strane", reče on, nalivajući u to ime još jednučašu. "To je sjajan momak,ali me podseća na tebe. Bio sam s njim kad je izgubio noge: našao se priklješten u lenderu kadsmo ovaj morali da odbacimo. Izbegao je smrt za dlaku. Dok smostigli do Kapije bio je savnaduven i grozno je izgledao; morali smo da mu odsečemo noge, dva dana posle uzletanja. Jasam ih odsekao." "On je sjajančovek, zaista", rekoh ja rasejano, ispijajući čašu do kraja i pružajući mu je da jeopet naspe. "Hej. Kako to misliš da te on podseća na mene?" "Nesposoban da se odluči, Brodhede. Zgrnuo je dovoljno novaca da sebi obezbedi medicinskikomplet, a on ne može da se odluči da ga potroši. Ako ga potroši može ponovo da stekne noge iopet da leti u svemir. Meñutim, ostao bi bez igde ičega ako na putu ne bude imao sreće. I zatonastavlja ovako, kao bogalj." Ja spustihčašu. Nisam više imao želju da pijem. "Zdravo, Ituno", rekao sam. "Idem naspavanje." Mali oglasi DUVAN GAJEN U HLADOVINI ručno negovan i presovan. 2 U.S. dolara cigara. 87-307. TRENUTNO PREBIVALIŠTE Agosta T. Anjelija. Obratiti se Službi bezbednosti Korporacijeradi javljanja Interpolu. Sledi nagrada. PRIPOVETKE, PESME objavljujemo. Izvanredna prilikada sačuvate svoje uspomene zasvoju decu. Po izuzetno niskim cenama. Predstavnik izdavačke kuće, 87-349. IMA LI NEKOGA iz Pitsburga ili Paduke? Patim od nostalgije. 88-226. Na povratku sam proveo veći deo puta pišući pisma Klari mada nisam bio siguran daću ihikada poslati. Tako reći, ništa drugo nisam imao da radim. Pokazalo se da je Hester iznenañujućeorna za seks, s obzirom na to da je bila omanja, debela gospoña u izvesnim godinama. No, postojigranica do koje je to zabavno, ali pored svega onog tereta kojeg smo utrpali u brod, nije biloprostora za bog zna šta drugo. Svi dani su proticali na isti način: seks, pisanje pisama, spavanje...i kidanje u sebi. Kidao sam se, pitajući se zašto Šiki Bakin želi da ostane bogalj; što je u stvari bilo kidanje, upodnošljivom obliku, zbog toga nisam znao zašto i sam to želim. 25. Sigfrid kaže: "Govoriš kao da si umoran, Bobe."



E, to je bilo sasvim razumljivo. Bio sam na Havajima preko vikenda. Nešto mojih para bilo jeuloženo u tamošnji turizam, tako da nisam plaćao nikakve poreze. Bila su to divna dva-tri danana Velikom ostrvu, sa dvočasovnim sastankom sa akcionarima pre podne, a svako popodneudruštvu jedne od onih prelepih ostrvljanki na plaži ili u jedrenju u katamaranima sa staklenimdnom, iz kojih smo posmatrali velike raže kako klize ispod nas, tražeći mrvice. Ali na povratku,čovek se sve vreme bori sa promenama vremenskih zona, pa sam bio iscrpen. Samo to nije ono očemu Sigfrid želi da mu pričam. Njega se ne tiče ako se osećate fizičkiiscrpeni. Ne tiče ga se ako ste slomili nogu; on samo želi da sazna da li sanjatekako spavate sasopstvenom majkom. Kažem mu to. Kažem: "Umoran sam, to je tačno, Sigfride, ali zašto ne prestaneš saćaskanjem?Navali odmah sa mojim Edipovim osećanjima prema mamici." "Jesi li imao takva osećanja, Bobi?" "Zar ih nema svako?" "Želiš li da govoriš o njima, Bobi?" "Ne naročito." Ončeka i jačekam. Sigfrid je opet bio zlatan, tako da je soba sada ureñena kao soba za dečakaod prečetrdeset godina. Hologrami sa ukrštenim maškama za ping-pong na zidu. Lažan prozor sa lažnim pogledom naStenovite planine u Montani u snežnoj vejavici. Hologram sapolicom za kasete sa pričama zadečake snimljenim na traci: 'Tom Sojer', 'Izgubljena trka za Marsom' i - ne mogu da pročitamostale naslove. Atmosfera je sasvim domaća, ali ni najmanje ne liči na moju sobu kad sam biodečak, koja je bila majušna, uska i gotovo ispunjena sofom na kojoj sam spavao. "Da li znaš očemu želiš da govoriš, Robe?" ispituje Sigfrid oprezno. "Nego šta." Zatim se premišljam. "To jest, ne znam. Nisam siguran." U stvari i te kako znam.Nešto sam se rastužio na povratku sa Havaja, strašno mnogo. Taj let traje pet sati. Pola od togavremena proveo sam gušeći se u suzama. To je bilo smešno. Na sedištu pored mene bila je onaljupka 'hapi-haole' devojka koja je putovala na istok i ja sam smesta odlučio da se s njom boljeupoznam. A stjuardesa je bila ona ista kao i pre, a nju, nju samveć ranije bolje upoznao. Tako sam sedeo sasvim pozadi u odeljku prve klase aviona SST, služeći se pićem koje jedonosila ta stjuardesa, ićaskao sa mojom zgodnom 'hapi-haole': A - svaki put kad bi devojkazadremala, ili otišla u toalet, a stjuardesa gledala na nekudrugu stranu - mene su razdirali tihi,strašni jecaji natopljeni suzama. A onda, kad bi jedna od njih ponovo pogledala u mom pravcu, ja bih se smešio,čio i spremanza ljubav. "Da li bi prosto rekao šta osećaš u ovom trenutku, Bobe?" "Rekao bih ti odmah, Sigfride, kad bih znao šta osećam." "Zar stvarno ne znaš? Zar ne možeš da se setiš očemu si mislio dok sićutao, sad malopre?" "Naravno da mogu!" Oklevam, a onda kažem: "O, doñavola, Sigfride,čini mi se da sam samočekao da počneš da mi se umiljavaš. Nešto sam intuitivno shvatio pre nekidan, i to me jezabolelo. Ajao, ne bi verovao kako me je zabolelo. Plakao samkao malo dete." "Šta si to intuitivno shvatio, Bobi?" "To pokušavam da ti kažem. Bilo je u vezi sa - pa eto, delimično sa mojom majkom. Alitakoñe i u vezi, ovaj, znaš, sa Dejnom Mečnikovim. Reč je bila o onoj... reč je bila..." "Čini mi se da pokušavaš da ispričaš nešto o onim fantazmima u kojima je došlo do analnogseksa sa Dejnom Mečnikovim. Bobe. Je l' tako?" "Aha. Imaš dobro pamćenje, Sigfride. Kad sam plakao, to je bilo zbog moje majke.Delimično..." "To si mi već rekao, Bobe." "Tačno." Tu sam zaćutao. Sigfridčeka. I jačekam. Pretpostavljam da želim da mi se jošumiljava, i malo posle Sigfrid ljubazno progovara: "Hajde da vidimo da li mogu da ti pomognem, Bobe", kaže on. "U kakvoj su vezi tvoje



plakanje zbog majke i tvoji fantazmi o analnom seksu sa Dejnom?" Osećam da se nešto unutra u meni dogaña. Kao da nešto meko, vlažno u grudima počinje daključa i nadolazi mi u grlo. Siguran sam daće mi, kad progovorim, glas biti drhtav i očajnonesrećan ako ga ne budem kontrolisao. Stoga pokušavam da ga kontrolišem, mada odlično znamda pred Sigfridom ne mogu da sakrijem takve tajne; on može da pročita podatke sa senzora i znašta se u meni dešava po podrhtavanju moga tricepsa ili po vlažnim dlanovima. IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica A3-77, Let 036D51. Posada T. Pareno, N. Ahoja, E. Nimkin. Vreme u svemiru 5 dana 14 sati. Položaj u blizini Alfe Kentaura A. Rezime. "Planeta je bila sasvim slična Zemlji i pokrivena bujnom vegetacijom. Boja vegetacijepretežno žuta. Sastojci atmosfere potpuno kao kod Hičija. Ova planeta je topla i nema polarnih"kapa", a temperaturni uslovi slični tropskom pojasu na Zemlji oko polutara, umerena zona kaona Zemlji prostire se gotovo do polova. Nismo otkrili tragove životinjskog sveta ili njihoveznakove (metan, itd.) Na nekim mestima biljni pokrov se lagano širi i napreduje, isterujućimladice nalik na puzavice, koje se obavijaju i ponovo puštaju korenje u tle. Maksimalnaizmerena brzina iznosila je približno dva kilometra načas. Nisu nañeni artefakti. Pareno i Nimkinsu sleteli na površinu i vratili se sa uzorcima vegetacije, ali su zatim umrli od trovanja nalik natrovanje otrovnim biljem. Na telu su im se pojavili veliki plikovi. Zatim su nastupili bolovi, svrabi jasni znaci gušenja, verovatno usled tečnosti nagomilane u plućima. Nisam ih preneo u glavnibrod. Nisam otvarao kapsulu za pristajanje, niti sam je pripojio glavnom brodu. Snimio sam ličneporuke za obojicu, zatim sam ostavio lender i vratio se bez njega." Procena Korporacije: N. Ahojase ne tereti nikakvom odgovornošću, imajući u vidu njegovo prethodno vladanje. Ali se ipak naprežem. Tonom kojim nastavnik biologijeopisuje preparisanu žabu, kažem:"Znaš, Sigfride, majka me je volela. Ja sam to znao. Ti to znaš. I bilo je logično da ona topokazuje, nije mogla drukčije. A Frojd je jednom prilikom rekao da ni jedan dečak koji je siguranda je bio majčin ljubimac nikada ne postaje neurotik kad odraste. Samo..." "Molim te, Bobi, to nije sasvim tačno, a osim toga ti sada intelektualizuješ stvari. Dobro znašda ne želiš da praviščitav ovaj uvod. Pokušavaš da izvrdaš, je l' tako?" U nekoj drugoj prilici za ovo bih mu pokidao strujna kola iz priključka, ali ovog puta dobro jebio pripremio teren za razgovor. "U redu. Ali jajesamznao da me je majka volela. Nije mogla dame ne voli! Ja sam joj bio sin jedinac. Otac je umro - ne moraš dase iskašljavaš, Sigfride, sadćudoći na ono što je glavno. Logički je bilo nužno da me ona voli i ja sam to tako primio bez ijednetrunke sumnje da je tako, ali ona to nikada nije izjavila. Nijednom." "Hoćeš da kažeš da ti ona nikada, tokom svih godina koje ste proveli zajedno, nije rekla:'Volim te, sine'?" "Nije!" zavrištao sam. Onda sam ponovo dobio kontrolunad sobom. "Odnosno nijeneposredno, ne. Hoću da kažem, jednom prilikom kad mi je bilo osamnaest godina i baš pre negoštoću da zaspim u susednoj sobi,čuo sam kako kaže nekom svom prijatelju - hoću da kažemprijateljici - da istinski smatra da sam ja izvanredno dete.Bila je ponosna na mene. Ne sećam sešta sam to bio uradio, dobio neku nagradu ili se zaposlio, i ona je baš u tom trenutku bila na meneponosna i volela me je i to je rekla... Ali ne meni lično." "Molim te, nastavi, Bobe", kaže Sigfrid posle kraće pauze. "Pa janastavljam! Daj mi mali predah. To boli; pretpostavljam da je to ono što se nazivaiskonska patnja." "Molim te, nemoj sebi da postavljaš dijagnozu, Bobe. Samo reci sve. Neka sve iziñe." "O,drek." Pružam ruku da uzmem cigaretu i zastajem u tom položaju. To je obično dobar potez uslučajevima kad se stvari izmeñu Sigfrida i mene zaoštre, zato što na taj način gotovo uvekuspem da ga navedem na raspravu o tome da li ja to pokušavam da smanjim napetost, umesto da



se njome pozabavim; ali ovaj put sam suviše zgañen nad samim sobom, nad Sigfridom,čak i nadmajkom. Hoću da se to što pre završi. Kažem: "Slušaj, Sigfride, evo kako je bilo. Majku sammnogo voleo i znam - znao sam - da i ona mene voli. Samo ona nije umela to dobro da pokaže." Iznenada uviñam da držim cigaretu u rukama, da je valjam meñu prstima i ne palim je, a da zadivnočudo, Sigfrid to niječak ni prokomentarisao. Žustro nastavljam: "Ona te reči nije izgovorilapreda mnom. I ne samo to.Čudno je, Sigfride, ali, znaš, ja se ne sećam da me je ona ikadadodirnula. Mislim, nestvarno. Ponekad bi me poljubila pred spavanje. U teme. I sećam se da mije pričala priče. I uvek je bila pored mene kad mi je bila potrebna..." Moram da zastanem za trenutak, da bih ponovo dobio kontrolu nad svojim glasom. Udišemduboko i ujednačeno kroz nos, usredsreñujući se na izdisanje. "Ali, vidiš, Sigfride", kažem, unapred se pripremajući kakoću da izgovorim reči, zadovoljanjasnoćom i mirnoćom sa kojom ih izgovaram, "ona me nije mnogododirivala. Osim na jedanodreñen način. Bila je vrlo pažljiva prema meni kad sam bio bolestan. A vrlo često sam biobolestan. U rudnicima hrane svima curi nos, imaju razne infekcije kože - znaš to. Ona mi jenabavljala sve što mi je potrebno. Uspevala je, bogće je znati na koji način, i da zadrži svojposao i da se stara o meni, sve u isto vreme. A kad sam bio bolestan ona..." Malo posle Sigfrid kaže: "Nastavi, Robi. Kaži glasno." Ja pokušavam, ali i dalje to ne mogu da izgovorim, a on kaže: "Prosto kaži najbrže što možeš. Neka to iziñe napolje. Neka te ne brine da liću ja razumeti ilida li će imati nekog smisla. Samo se otresi tih reči." "Pa, ona mi je merila temperaturu", objašnjavam ja. "Znaš to? Ugurala bi mi termometar. Aonda bi me držala u naručju, znaš, pa recimo, oko tri minuta. A onda bi izvadila termometar davidi koliko se popeo." Na samoj sam ivici da počnem da cmizdrim na sav glas. Nemam ništa protiv da pustim da seto dogodi, ali prvo hoću ovo do kraja da ispričam; to je gotovo kao nešto u vezi sa seksom, kaokad se približavate trenutku odluke kad ste s nekom osobom ičini vam se da nemate stvarnuželju da vam ona postane tako bliska, ali ipak nastavljate. Štedim se pri kontrolisanju svoga glasa,odmeravajući ga tako da me ne izda pre nego što završim priču. Sigfrid ništa ne kaže i ja maloposle smogoh ove reči: "Sad vidiš učemu je stvar, Sigfride?Čudno je to. Otkad znam za sebe - koliko je to, moždačitavih četrdeset godina? A ja još imam tu ludačku ideju da nečija ljubav prema meni ima nekeveze s tim da mi neko nešto ugura u zadnjicu." 26. Na Kapiji su se desile mnoge promene dok sam ja bio odsutan. Lični porez je povećan.Korporcija je želela da se otarasi izvesnog broja prišipetlji, kao što smo bili Šiki i ja; rñavanovost: to je značilo da moja unapred plaćena boravišna taksa neće biti dovoljna za još dve ili trinedelje, nego samo za još deset dana. Doveli su jednu grupu mudrih glavonja sa Zemlje,astronome, stručnjake za ksenotehniku, matematičare,čak je i stari profesor Hegramet doleteo saZemlje, i, mada ugruvan usled pritiska pri ispaljivanju rakete-nosača, krepko je skakutaounaokolo po tunelima. Jedina stvar koja se nije promenila bio je Ocenjivački odbor i mene smestiše na "vrelu" klupuza saslušanje, gde sam se pušio dok mi je moja stara prijateljica Ema objašnjavala kolika sambudala. U stvari, gospodin Hsijen ječitao bukvicu, Ema je samo prevodila. Ali to je radila savelikim zadovoljstvom. "Ja sam te upozorila da nešto ne zabrljaš, Brodhede. Trebalo je da me poslušaš. Zašto simenjao kurs?" "Rekao sam ti. Kad sam ustanovio da se nalazim pored Kapije Dva prosto nisam mogao da sekontrolišem. Ja sam želeo da odletim na neko drugo mesto." "To ti je bilo neverovatno glupo, Brodhede." Pogledao sam u Hsijena. On se okačio o zid svojom presavijenom kragnom i tamo je



sklopljenih ruku visio, smešeći se blagonaklono. "Ema", kazao sam, "uradi što god hoćeš, samomi se skidaj s vrata." Ona veselo odvrati: "Radim ono što hoću, Brodhede, jer je to ono što moram da radim. To jemoj posao. Znao si da propisi ne dozvoljavaju da se menja kurs." "Koji propisi? Moja glava je bila u pitanju." "Propisi nalažu da ne smeš da uništiš brod", objašnjavala je ona. Nisam ništa odgovorio, a onaodcvrkuta nekakav prevod Hsijenu, koji je ozbiljno slušao,napući usta i onda izrecitova dva lepaparagrafa na mandarinskom kineskom. Prosto ste mogli osetiti gde su znaci interpunkcije. "Gospodin Hsijen kaže", reče Ema, "da si ti vrlo neodgovorančovek. Uništio si jedan ureñajkoji je nenadoknadiv. On nije bio tvoja svojina. Pripadao jeceloj ljudskoj rasi." On otpevuši jošnekoliko rečenica, a ona odvrati: "Ne možemo doneti odluku o tvojoj odgovornosti dok nedobijemo dalje informacije o stanju u kome se nalazi brod koji si oštetio. Gospodin Ituno jeporučio daće dati nalog da se brod potpuno pregledačim se za to ukaže prilika. Dva stručnjaka zaksenotehniku bila su u preletu ka novoj planeti, Afroditi, uvreme kad je on poslao svoj izveštaj.Do sada su se sigurno vratili na Kapiju Dva, pa možemo da očekujemo daće izveštaj o svojimnalazima dostaviti, verovatno, po idućem svemirskom pilotu. Tadaćemo te ponovo pozvati." Ona napravi pauzu, pogleda me i ja pomislih da je razgovor završen. "Veliko hvala", rekoh ipožurih ka vratima. Ona me pusti da stignemčak donde, a onda reče: "Ima još nešto. U izveštaju gospodina Ituna se navodi da si radio na utovarivanju i izradizaštitnih odela na Kapiji Dva. On ti odobrava isplatu dnevnica koja iznosi,čekaj da vidim, dve ipo hiljade dolara. A kapetan broda, Hester Bergovic, je naložila da ti se isplati jedan odsto odnjenog bonusa za usluge tokom povratka sa Kapije Dva; prema tome ti iznosi su uneti u tvojkonto." "Nisam imao ugovor sa njom", rekoh iznenañen. "Nisi. Ali ona smatra da treba da primiš svoj deo. Mali deo, naravno. Ukupno..." ona zaviri uneki papir, "to iznosi dve i po hiljade plus pet i po hiljada - osam hiljada dolara koji su upisani natvoj konto." Osam hiljada dolara! Požurih do jednog okna, zgrabih uzlazno uže i počeh pažljivo da sepreračunavam. Zaista nedovoljno u odnosu na ono koliko je meni potrebno. Sigurno ne dovoljnoda se plati za sve štete na brodu kojeće mi natovariti. Toliko para nema ni u celoj Vasioni, ako mizaračunaju ukupne troškove za nadoknadu broda; jer nije bilo načina da se on nadoknadi. S druge strane, ipak je to osam hiljada dolara više negošto sam imao. Proslavih to,časteći se jednim pićem u "Plavom paklu." Dok sam ga ispijao, razmišljao samkakve opcije imam. Što sam o njima više razmišljao, utoliko su one bivale sve manje i manje. Oglasiće me krivim, u to nema sumnje, i proceniće da dugujem u najmanju ruku više stotinahiljada dolara. E pa, ja ih nemam. Moždaće suma iznositi i mnogo više, ali to je sasvim svejedno;kad vam uzmu sve što imate, ionako vam ništa ne preostaje. Znači, sve u svemu, mojih osam hiljada dolara doñe mu kao blago iz bajke. Sa jutarnjomrosom može da iščezne.Čim tehnički izveštaj tehničkih stručnjaka bude stigao sa Kapije Dva,odborće se ponovo sastati i tuće biti kraj. Znači, nije bilo nekog posebnog razloga da ekonomišem sa parama.Mogu baš i da ihpotrošim. IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica 1-103, Let 022D18. Posada Dž. Heron. Vreme u svemiru 107 dana 5 sati.Napomena..Povratak posle 103 dana i 15 sati. Izvod iz brodskog dnevnika. "Posle 84 dana i 6 sati u svemiru instrument pod znakom pitanjapočeo je da svetli i došlo je do neuobičajene aktivnosti lampica na kontrolnoj tabli. Istovremenosam osetio da potisna sila menja pravac. U toku otprilike jednog sata stalno su se dogañale nekepromene, a onda se svetiljka pod znakom pitanja ugasila i stanje se normalizovalo. Pretpostavka: Promena kursa letenja da bi se izbegla nekakva prolazna opasnost, možda



zvezda ili neko drugo nebesko telo? Preporučuje se kompjuterski pregled brodskih dnevnika radiutvrñivanja sličnih slučajeva. BELEŠKA O CRNIM RUPAMA Dr Asmenion. Pazite sad, ako jedna zvezda ima početnu masu veću od tri sunca, pa doñe dostezanja, ona se ne pretvori tek tako u neutronsku zvezdu. Ona nastavlja svoj život.Toliko sezgusne da najmanja brzina potrebna za otimanje od njene privlačne sile premaša trideset milionasantimetara u sekundi... što je...? Pitanje. Brzina svetlosti? Dr Asmenion. Tačno tako, Galina. Znači, svetlost ne može od nje da se otrgne. Znači, ona jecrna. Eto zato se naziva crna rupa - samo, ako dospete dovoljno blizu, unutar onoga što se nazivaegrosfera, tu nije crno. Verovatno biste nešto mogli da razaznate. Pitanje. Kako bi to izgledalo? Dr Asmenion. Nemam blage veze, Džer. Ako iko ikada donde dospe i uspe da vidi, onće sevratiti i reći će nam ako bude u stanju. Samo verovatno neće biti u stanju. Možda bistemoglidospeti toliko blizu, zabeležiti podatke i vratiti se - i dići, gospode bože, ne znam, najmanjemilion dolara. Ako biste uspeli da uñete u svoj lender, znate, i da odbacite masu glavnog broda,unazad, usporivši mu brzinu, možda biste uspeli da postignete dovoljno dodatne brzine da seiščupate. Ne sa lakoćom. Ali, možda, ako bi sve išlo baš kako treba. Meñutim, kuda biste posletoga poleteli? U lenderu se ne možete vratiti kući. A da postupite obrnuto, to ne bi išlo, lendernema dovoljno veliku masu da se pomoću njega oslobodite... Već vidim da starom Bobu ovaj razgovor ne prija i zato hajde da preñemo na tipove planeta ioblike svemirske prašine. Isto tako, nije bilo razloga da razmišljam o mogućnosti da se vratim na svoj posao baštovanakoji sadi bršljan -čak i pod pretpostavkom da bih ga mogao dobiti, sad kad su Šikija razrešilidužnosti nazovi poslovoñe. Onog trenutka kad me budu oglasili krivim nestaće novac na momkontu. Nestaće i moja uplata za boravišnu taksu. Biću izložen trenutnom izbacivanju kroz prozor. Ako bi se u to vreme slučajno našao na rampi neki brod koji poleće k Zemlji mogao bih seukrcati i pre ili posle našao bih se ponovo u Vajomingu u nastojanju da dobijem svoj stari posao urudnicima hrane. Ako nema nikakvog broda, onda bih se našao unevolji. Moždabih bio u stanjuda nagovorim posadu američkog patrolnog boda, ili možda brazilskog ukoliko bi Frensi Ereiratamo imao neku vezu, da me prime za izvesno vreme dok se ne pojavi neki brod. A možda i nebih. Kad se stvar brižljivo razmotri, nije bilo baš mnogo nade. Apsolutno najbolje bi bilo ako bih preduhitrio odbor,u kom slučaju bih imao dve mogućnosti. Mogao bih da krenem prvim brodom natrag na Zemlju, pa u rudnike hrane, nečekajući daodbor donese odluku. Ili bih mogao ponovo da odletim u svemir. Ne zna se koja je mogućnost bila lepša. Jedna od njih značila je napuštanje zauvek svakogizgleda za pristojan život... a druga me je dovodila u stanjeizbezumljenog straha. Kapija je bila nalik na klub džentlmena u kome se nikad ne zna kojičlanovi se nalaze u gradu.Lujza Forhend je bila odsutna; njen muž, Ses,čuvao je stražu, u očekivanju da se ona ili njihovadruga kćer vrate pre nego sam ponovo odleti napolje. On mi je pomogao da stvari prenesem usvoju sobu, u kojoj su privremeno stanovale tri Mañarice, pre nego što su zajedno odletele ujednoj "trojci". Selidba nije bila naporna; nisam više posedovao baš ništa osim onoga što sam bioupravo kupio u kantini. Jedini postojani deo inventara bio je Šiki Bakin, neiscrpno ljubazan i uvek na usluzi. Zapitaosam ga da li ječuo nešto o Klari. Nije biočuo. "Idi ponovo napolje, Bobe", navaljivao je. "To jejedina prava stvar."



"Aha". Nisam hteo oko toga da se prepirem; on je neosporno bio u pravu. Možda i bih... Rekaosam: "Voleo bih da nisam kukavica, Šiki, ali jesam. Prosto neznam kako bih sebe naterao daponovo uñem u neki brod. Nemam hrabrosti da se suočim sa situacijom u kojoj treba svakogatrenutka u toku sto dana da se bojim smrti." On se prigušeno nasmeja, pa skoči sa komode da bi me potapšao po ramenu. "Nije ti potrebnotoliko hrabrosti", reče on, pa odleprša natrag na komodu. "Potrebno ti je hrabrostikoliko za jedandan: samo da uñeš u brod i da kreneš. Onda više uopšte ne moraš da imaš hrabrosti, jer višeionako nemaš izbora." "Čini mi se da sam to mogao da učinim", odgovorio sam, "da su teorije Mečnikova okodovima označenim odreñenim bojama bile tačne. Ali neki koji su otišli na sigurno sad sumrtvi." "To su bili samo statistički pokazatelji, Bobe. Stvarno je sada bezbednost veća, a veći je i brojuspešnih letova. Malčice veći, doduše. Ali veći." "Mrtvi ipak ostaju mrtvi", odvratio sam. "Pa ipak - moždaću opet razgovarati sa Dejnom." Šiki se iznenadio. "On je odleteo." "Kad?" "Otprilike onda kad si ti krenuo. Mislio sam da znaš." Bio sam zaboravio. "Ne znam da li je pronašao neki fini,lak let kakav je tražio." Šiki počeša bradu trljajući je o rame i održavajući ravnotežu lenjim zamasima krila. Ondaskoči sa komode i odleprša do piezofona. "Hajde da vidimo", reče on i pritisnu dugmad. Lokatorse smesta pojavi na ekranu. "Let 88-173",čitao je. "Bonus 150.000 dolara. To nije mnogo, zarne?" "Ja sam mislio da on cilja na nešto veće." "U stvari", reče Šiki,čitajući, "nije dobio. Ovde kaže da se sinoć vratio." Pošto je Mečnikov napola obećao daće podeliti svoje stručno znanje sa mnom, imalo jesmisla da odem da s njim porazgovaram ali nisam znao kako da postupim. Otišao sam samotoliko daleko da proverim da se vratio ne našavši ništa vredno i ne dobivši za svoj trud ništa osimbonusa; ali nisam otišao da ga posetim. Nisam gotovo ništa radio, u stvari. Tumarao sam unaokolo. Kapija baš nije mesto sa najviše prijatnih kutaka u celom kosmosu, ali nekako sam se snalazio.Bila je bolja od rudnika hrane. Iz sata u sat bio sam za sat bliži onom trenutku kadće stićiizveštaj tehničkih stručnjaka, ali sam uspevao da o tome uglavnom ne razmišljam. Nalivao samse pićem u "Plavom paklu", upoznavao se s turistima, s posadama iz patrolnih brodova naprolazu, sa novim pridošlicama, koje su stalno pristizale sa užarenih planeta; meñu njima sam,pretpostavljam, tražio neku drugu Klaru. Nijedna se nije pojavila. Mali oglasi ZAR NE POSTOJE nepušači na Kapiji koji govore engleski i koji bi popunili našu posadu?Možda vi želite da skratite svoj život (i naše rezerve kiseonika!) ali mi ne želimo. 88-775. POZIVAMO sve istraživače na sednicu Odbora Korporacije Kapije! Masovni zbor sutra u13.00 nivo Bejb. Svi su dobrodošli! ODABERITE LETOVE proverene, sasvim kao iz vaših snova. Dokumentovana knjiga na 32stranice objasniće vam kako. Konsultacije, 25 U.S. dolara, 88-139. Pročitao sam ponovo pisma koja sam joj napisao, vraćajući se sa Kapije Dva, a onda sam ihpocepao. Umesto svih njih napisao sam joj jedno jednostavno, kratko pisamce sa izvinjenjem irekao da je volim i odneo sam ga dole da ga preko radio-veze pošalju na Veneru. Ali ona nije bilatamo! Bio sam izgubio iz vida koliko dugo traje kretanje po sporoj Hofmanovoj orbiti. Uodeljenju lokatora, prilično brzo su identifikovali brod kojim je ona odletela; to je bio jedanorbiter sa kružnom putanjom pod pravim uglom, koji je sve vreme leteo menjajući brzine kako bi



se sastajao sa brodovima koji su leteli u ravni ekliptike izmeñu planeta. Prema raspoloživimpodacima, njena letelica imala je "randevu" sa nekim teretnim brodom koji je leteo na Mars, azatim sa jednim luksuznim putničkim brodom sa ureñajima za obezbeñenje sile teže, koji je leteona Veneru; ona se po svoj prilici prebacila na jedan od njih, ali oni nisu znali na koji, a ni jedan nidrugi neće stići na svoje odredište joščitavih mesec ili duže. Poslah kopije pisma na oba ova broda, ali odgovor nije stizao. Stekao sam nekakvu novu prijateljicu koja je bila treći tobdžija na brazilskom patrolnombrodu. Upoznao nas je Frensi Ereira. "Moja roñaka", rekao je, predstavljajući nas jedno drugom;zatim, privatno, nešto kasnije: "Potrebno je da znaš, Robe,da ja ne gajim roñačka osećanja premasvojim roñakama." Sve posade su s vremena na vreme provodile odsustvo na Kapiji i mada, kaošto sam već rekao, Kapija nije bila Vaikiki ili Kan, na njoj je bilo boljenego na pustim ratnimbrodovima. Suzi Ereira je bila vrlo mlada. Rekla je da ima devetnaest godina, a morala je imatibar sedamnaest da bi uopšte dospela u brazilsku mornaricu, ali je izgledala mlaña. Nije mnogoznala engleski, ali nama i nije bilo naročito potrebno da znamo isti jezik da bismo se nalivali u"Plavom paklu"; a kada smo otišli u krevet, otkrili smo da uprkos vrlo škrtoj konverzaciji uverbalnom smislu izvanredno meñusobno komuniciramo sopstvenim telima. Ali Suzi je ovde provodila samo po jedan dan u nedelji, itako je meni preostajalo mnogovremena koje je trebalo nekako utucati. Okušao sam svašta: grupu za uzajamnu stimulaciju, grupni seks, kao i "psihodramu" u kojojsmo jedni nad drugima izlivali svoja osećanja ljubavi i mržnje. Zatim predavanja starogHegrameta o Hičijima. Seriju razgovora o astrofizici, sa težištem na tome kako se od Korporacijemogu izvući novčane nagrade za naučni doprinos. Brižljivim rasporeñivanjem uspevao sam dautrošim sve svoje vreme i tako sam donošenje odluke odlagao sdana na dan. Ne bih hteo da ostavim utisak da sam svesno pravio plan kako da ubijem vreme; živeo sam oddanas do sutra i svaki dan mi je bio ispunjen.Četvrtkom su se pojavljivali Suzi i Frensi Ereira, pabismo nas troje ručali kod "Plavog pakla". Onda bi Frensi nekud odskitao za svojračun, ili binašao neku curu, ili bi otišao na Jezero Supirior da se okupa,dok bismo se Suzi i ja povukli umoju sobu na moje zalihe "ma-biriša" da se kupamo u toplijim vodama moje postelje. Poslevečere, dolazila bi nekakva razonoda.Četvrtkom uveče su održavana predavanja iz astrofizike, pasmo tako slušali o Herešprung-Raselovom dijalogu, ili o crvenim džinovima i patuljcima, ili oneutronskim zvezdama, ili o crnim rupama. Predavač je bio jedan debeli, matori laskavac iznekog zabačenog koledža u blizini Smolenska, aličak i kroz masne viceve nazirala se poezija ilepota u onome očemu je govorio. Nadugačko je pričao o onim starim zvezdama od kojih smosvi mi potekli i koje su izbacivale u vasionu sitnečestice silikata i magnezijum karbonata i takostvorile naše planete, kao i ugljovodonike od kojih smo se mistvorili. Govorio je o neutronskimzvezdama koje zakrivljuju silu gravitacije u širokom pojasu oko sebe; to nam je već bilo poznatojer su dve posade nastradale, raskomadale se u parčiće, pošto su zašle u sferu jednog od ovihsupergustih patuljaka. Pričao nam je o crnim rupama koje se nalaze na mestima gde je nekadabila neka gusta zvezdana masa, što se sada može utvrditi samona osnovučinjenice da su rupeprogutale sve što im je bilo u blizini,čak i svetlost; one ne samo da su propisno zakrivilegravitacionu silu, one su je obavile oko sebe kaoćebe. Opisivao je zvezde retke kao vazduh,ogromne oblake užarenog gasa pričao nam je o protozvezdama u Orionovoj maglini, koje seupravo tog trenutka rascvetavaju u rastresita jezgra toplog gasa, koja kroz milion godina mogupostati sunca. Njegova predavanja bila su veoma popularna;čak su i veterani kao što su bili Šiki iDejn Mečnikov dolazili ponekad. Dok sam slušao šta profesor govori,osećao samčudesnost ilepotu kosmičkog prostranstva. Ono je suviše golemo i veličanstveno da bi bilo zastrašujuće a tekkasnije sam te slivnike radijacija i močvare razreñenog gasa doveo u vezu sasamim sobom,sakrhkim, preplašenim stvorom osetljivim na bol, kakvo je bilo telo u kome sam obitavao. I ondasam razmišljao o tome da se vinem meñu te daleke kolose i... osećao kako se duša u meni grči uklupko. Posle jednog od tih skupova, pozdravio sam se sa Suzi i Frensijem i smestio u venjak blizu



sale u kojoj su se održavala predavanja, napola skriven bršljanom, i utučeno duvao jedan džoint.Tu me je pronašao Šiki i stao baš ispred mene, održavajući ravnotežu mahanjem krila. "Tražiosam te, Bobe", reče on i zastade. Trava je upravo počela da deluje. "Zanimljivo predavanje", rekoh rasejano, prepuštajući seprijatnom osećanju koje mi je pružala droga i ne mareći mnogo što je Šiki tu. "Propustio si najzanimljiviji deo", reče Šiki. Učinilo mi se da mu je izraz lica i preplašen i pun nade; nešto je smerao. Povukoh još jedandim, pa mu ponudih travu; on zavrte glavom. "Bobe", reče, "čini mi se da se priprema nešto što bibilo vredno ugrabiti." "Stvarno?" "Da, stvarno, Bobe! Nešto sasvim dobro. I to uskoro." Nisam za to bio pripravan. Želeo sam da i dalje pušim marihuanu sve dok se u meni ne stišauzbuñenje izazvano predavanjem, kako bih mogao da nastavim sa uobičajenim tucanjemvremena. Poslednja stvar o kojoj sam želeo da slušam bilo je neko novo putovanje za koje bi memoje osećanje krivice gonilo da se prijavim, a moj strah bi me u tome osujetio. Šiki se uhvati za rešetku obraslu bršljanom i tako se držao i gledao u mene radoznalo. "Bobe",rekao je, "ako nešto nañem za tvoj račun, hoćeš li da mi pomogneš?" "Da ti pomognem kako?" "Povedi me sa sobom!" povika on. "Ja sve mogu da radim, osim da slećem na površinu ulenderu. A ova misija, kako mi sečini, je takva da to nije toliko ni važno. Za svakoga jepredviñen bonus,čak i za onoga ko ostane u kružnoj putanji." "O čemu ti to govoriš?" Droga me je bila ošamutila; osećao sam toplinu iza kolena i blaguzamagljenost svuda unaokolo. "Mečnikov je razgovarao sa predavačem", reče Šiki. "Čini mi se po onome što je govorio da jedoznao za jednu novu misiju. Samo - govorili su na ruskom, pa nisam sasvim dobro razumeo. Alito je ona na koju ončeka." Ja rekoh sabrano: "Poslednja na koju je išao nije bila bog zna šta, je l' tako?" "Ova je drugačija!" "Ne verujem da bi me on stvarno ubacio u grupu zbog nečega što je dobro..." "Sigurno da ne bi, ako ga ne zamoliš." "O, doñavola", progunñao sam. "U redu, razgovaraću s njim." Šiki je blistao. "A u tom slučaju, Bobe, molim te - povešćeš i mene?" Ja ugasih cigaretu popušenu manje od pola; osećao sam daće mi biti potrebno ono što mi jepreostalo od zdrave pameti. "Učiniću šta mogu", kazao sam i krenuo natrag u salu za predavanja,baš kad je Mečnikov otuda izlazio. Nas dvojica nismo još razgovarali od kako se on vratio sputa. Izgledao je jak i krepak, kao iuvek, a bradica mu je bila uredno podšišana. "Zdravo, Brodhede", reče on podozrivo. Najdraži oče, majko, Mariza i Piko-Zoanjo, Molim vas, recite Suzinom ocu da je ona vrlo dobro i da jestekla naklonost svojihpretpostavljenih. Sami odlučite da li ćete mu reći da se ona dostačesto sastaje sa mojimprijateljem Robom Brodhedom. On je dobar i ozbiljančovek, ali jedan od onih koji nemaju sreće.Suzi je podnela molbu za odsustvo kako bi krenula na jednu misiju i ukoliko dobije odobrenjekomandanta, kaže da bi krenula s Brodhedom. Mi svi pričamo o tome kakoćemo da krenemo,kao što znate, ali svi tako ne uradimo, pa možda ne treba uopšte da brinete. Ovaj put moram da budem vrlo kratak; uskoro pristajemo, a ja imam svojih 48 sati na Kapiji. Mnogo vas voli, Franceskito Ja sam bio sasvim kratak. "Čujem da imaš nešto dobro u izgledu. Mogu li da poñem s tobom?" I on je bio sasvim kratak. "Ne." Gledao je u mene sa otvorenom antipatijom. S jedne strane



baš onako kako sam od njega uvek i očekivao, ali, prilično sam bio siguran da je to delimičnobilo i zbog toga što ječuo šta se dogodilo izmeñu Klare i mene. "Ti odlaziš napolje", nastavio sam uporno. "Čime? 'Jedinicom'?" On je gladio svoje zaliske. "Ne", odgovorio je preko volje, "nije jedinica Dve 'petice'." ""ve 'petice'?" Posmatrao me je netremice, sa podozrenjem, a onda se gotovo nasmejao; nije mi se sviñalokad se smeši, uvek sam se pitao zašto se smeši. "U redu", kazao je. "Ti hoćeš na put, pa neka ti bude, što se mene tiče. Razume se, to ne zavisiod mene. Moraćeš da pitaš Emu; onaće sutra ujutru da nam da podrobna obaveštenja. Meñutim,moždaće ti dozvoliti da kreneš. Reč je o naučnoj misiji, sa bonusom od najmanje milion dolara.A ti si u to umešan." "Ja umešan?" Ovo je došlo iz neočekivanog pravca! "Umešan, kako?" "Pitaj Emu", odvrati on i očeša se o mene u odlasku. U sobi za razgovor bilo je desetak svemirskih istraživača, koje sam gotovo sve poznavao: SesForhend, Šiki, Mečnikov i još nekolicina onih učijem sam društvu pio ili spavao, u raznimprilikama. Ema još nije bila stigla i ja uspeh da je uhvatim pre nego što je ušla u sobu. "Želim da idem na ovu misiju", rekao sam. Ona se zgranula. "Stvarno? Ja sam mislila..." Ali tu stade, ne rekavši šta je mislila. Ja nastavih: "Ja imam isto toliko prava da idem kao i Mečnikov!" "Ti, sigurno je kao grad, nisi zabeležio takve rezultate kao on, Bobe." Ona me odmeripažljivo, a onda reče: "Pa, reći ću ti o čemu je reč, Brodhede. To je specijalna misija, a ti si jedelimično prouzrokovao. Ispalo je da je onaj tvoj blesavi kiks zanimljiv. Ne mislim to što siupropastio letelicu; to je bilo nedotupavno i kad bi u kosmosu postojala pravda, morao bi za to daplatiš. Ali slepa sreća je gotovo isto toliko dobra kao i velika pamet." "Primili ste izveštaj sa Kapije Dva", počeh ja da nagañam. Ona zavrte glavom. "Još nismo. Ali to nije važno. Izvršili smo rutinsko programiranje tvogaleta pomoću kompjutera, i on je otkrio neke zanimljive korelacije. Kombinacija koja te je odvelana Kapiju Dva - o, doñavola", reče. "Hajdemo unutra. U svakom slučaju, možeš da ostaneš dokobavimo ovaj razgovor. Onće ti pružiti kompletno objašnjenje, a onda - videćemo." Uhvati me za lakat i ugura ispred sebe u sobu, onu istu koju smo koristili kao učionicu - kad jeto bilo? Kao da je bilo pre milion godina. Smestio sam se izmeñu Sesa i Šikija ičekao dačujemštaće ona to da ispriča. "Gotovo ste svi ovde", poče, "pozvani ste ovamo - sa izuzetkom jedne ili dve osobe. Jedan odtih izuzetaka je naš proslavljeni prijatelj gospodin Brodhed. Njemu je pošlo za rukom daupropasti jedan brod u blizini Kapije Dva, kao što gotovo sviznate. Pravo bi bilo da ga zbog toganaučimo pameti, ali pre nego što je to uradio, on nam je slučajno otkrio neke zanimljivečinjenice. Boje koje su se pojavile u toku njegovog leta nisu bile one uobičajene za let do KapijeDva, pa je kompjuter na osnovu izvršenog uporeñivanja došao do sasvim nove koncepcije u vezisa programiranjem kursa. Kako sečini, samo otprilike pet brojeva je od kritične važnosti zaodreñivanje odredišta - onih pet koji su bili uobičajeni za prelet do Kapije Dva, a koji su sepoklapali sa brojevima koje je odabrao Brodhed. Šta ostali brojevi označavaju, to ne znamo, alićemo utvrditi." Ona se zavali i prekrsti ruke. "Ovo je misija koja ima višestruki cilj", reče. "Nameravamo dauradimo nešto novo. Za one koji su neupućeni, to znači da nameravamo da uputimo dva broda naisto odredište." Ses Forhend podiže ruku. "Iz kog razloga?" "Pa delimično da bismo sa sigurnošću utvrdili da tojesteisto odredište. Nameravamo da onebrojeve koji nisu kritični variramo donekle... one za kojemislimoda nisu kritični. I nameravamoda pustimo da drugi brod krene trideset sekundi posle prvog.To jest, kako predviñamo, to značidaće meñu njima postojati onoliki razmak koliki Kapija preñe za trideset sekundi! Forhend se nasmeši. "U odnosu na šta?"



"Dobro pitanje", klimnu ona. "U odnosu, mi smatramo, na Sunce. Stelarno kretanje u odnosuna Galaksiju - mi smatramo - može da se zanemari. Bar pod pretpostavkom da se pokaže da sevaše odredište nalazi unutar Galaksije, a da nije toliko udaljeno da galaktičko kretanje imaizrazito drugačiji vektor. Hoću da kažem, ukoliko biste dospeli na suprotnu stranu, to bi bilosedamdeset kilometara u sekundi, u odnosu na galaktičko središte. Mi smatramo da to neće takobiti. Očekujemo da se pojavi samo relativno vrlo mala razlika u brzini i pravcu kretanja, i - ovaj,u svakom slučaju, trebalo bi da letite na rastojanju od nekih dve do tri stotine kilometara. Razume se", dodade, smešeći se veselo, "to je samo s teorijske tačke gledišta. Možda relativnakretanja neće uopšte imati bilo kakvog značaja. U tom slučaju, problemće biti da se spreči da sene sudarite. Ali mi smo ubeñeni - prilično ubeñeni - daćete leteti bar na izvesnom rastojanju. Ustvari, potrebno vam je samo oko petnaest metara - koliko iznosi duži prečnik petice." "Šta znači 'prili čno ubeñeni'?" zapita jedna od devojaka. "Pa", priznade Ema, "ubeñeni u granicama razuma. Kako možemo da znamo pre nego štoisprobamo?" "Zvuči opasno", prokomentarisao je Ses. Nije izgledao pokolebanzbog toga. Samo je izneosvoje mišljenje. U tome se razlikovao od mene; ja sam se trudio da ne obraćam pažnju na ono štosam osećao i pokušavao sam da se usredsredim na tehničku stranu razgovora. Ema pogleda iznenañeno. "A to?Čujte, još nisam stigla da govorim o opasnostima. Ovoodredište ne prihvata nijedna 'jedinica', većina 'trojki', i neke 'petice'." "Zašto?" "Zato idete da biste to utvrdili", odgovori ona strpljivo. To je kombinacija koju je kompjuterodabrao kao najbolju za testiranje korelacije izmeñu različitih kombinacija brojeva. Imateoklopljene petice i obe prihvataju odredište o kome je reč. Što znači da vam na raspolaganju stojiono što su konstruktori Hičija ocenili da ima dobre izglede na uspeh, je l' tako?" "To je bilo odavno", usprotivih se ja. "O, naravno. Nikad nisam ni rekla da nije. Opasnojeste- bar do izvesne mere. Zato se dobijamilion." Ona tu prekide, posmatrajući nas ozbiljno, dok se ne nañe neko da zapita: "Kakav milion?" "Bonus od milion dolara koji dobija svaki od vas kad se vrati", odgovori ona. "Izdvojili sudeset miliona dolara iz fonda Korporacije za ovu svrhu. Delise na jednake delove. Razume se,postoje dobri izgledi da bude i više od milion za svakog ponaosob. Ako budete pronašli neštovredno, toće se obračunati po propisanoj skali. A kompjuter misli da su izgledi dobri." "Zašto vredi deset miliona?" upitah ja. "O tome ne odlučujem ja", reče ona strpljivo. A onda me pogleda i dodade: "I uzgred budirečeno, Brodhede, otpisujemo ti odštetu za letelicu. Znači sve što dobiješ moći ćeš da zadržiš.Milion dolara? To je lepa sumica. Moći ćeš da se vratiš kući, da stvoriš neko malo preduzeće i dase do kraja života izdržavaš od toga." BELEŠKA O SIGNATURAMA Dr Asmenion. Znači, kad tragate za znacima života na nekoj planeti, ne očekujete daćete naićina veliki neonski natpis sa rečima: "Ovde žive nepoznata bića". Nego tražite signature."Signatura" je nešto što ukazuje da tu postoji još nešto. Kaovaš potpis načeku. Kad ga vidim,znam da to znači da želite da vam se isplati novac, pa vam isplaćujem u gotovom. Ne vama,naravno, Bobe. Pitanje. Bog ne voli tako mnogo vickaste nastavnike. Dr Asmenion. Bez uvrede, Bobe. Metan je jedan od tipičnih znakova. On ukazuje na prisustvotoplokrvnih životinja, ili nešto nalik na njih. Pitanje. Ja sam mislio da metan može da potiče od trulog povrća i takvih stvari? Dr Asmenion. O, kako da ne. Ali uglavnom potiče iz utrobe velikih preživara. Na Zemljimetan u vazduhu najvećim delom potiče iz kravljih creva.



Gledali smo se oči u oči, a Ema je prosto sedela tamo, smešila se ljubazno ičekala. Ne znam očemu su drugi razmišljali. Ja sam se prisećao Kapije Dva i mog prvog putovanja, kad su nas očibolele od gledanja u instrumente, dok smo tražili neštočega tamo nije bilo. Pretpostavljam da su isvi ostali mogli da se prisećaju sopstvenih neuspešnih poduhvata. "Lansiranje je", reče ona najzad, "prekosutra. Oni koji žele da se prijave, neka doñu u mojukancelariju." Mene su primili. Šikija su odbili. Ali nije to tako glatko išlo, nikad ništa ne ide glatko;ja sam bio taj koji se postarao da Šiki nepoñe. Prvi brod se popunio brzo: Ses Forhend, dve devojke iz Siera Leonea i jedan francuski par -svi su znali engleski, svi su bili provereni, svi su već ranije bili na misijama. Za drugi brodMečnikov se prijavio smesta za kapetana posade; odmah je izabrao jedan par "peškira", Denija A.i Denija R. onda, gunñajući, pristade da primi mene. I tako je ostalo još jedno nepopunjenomesto. "Možemo da uzmemo tvog prijatelja Bakina", reče Ema. "Ili bi ti više voleo tvog drugogprijatelja?" "Kog drugog prijatelja?" upitao sam. "Imamo molbu", reče ona, "trećeg mitraljesca Suzane Ereire, sa brazilskog patrolnog broda.Dobila je dozvolu da uzme odsustvo radi ovoga." "Suzi! Nisam znao da se dobrovoljno prijavila!" Ema je zamišljeno razgledala perforiranu karticu koju je držala u ruci. "Ona je potpunokvalifikovana", prokomentarisala je. "Takoñe, ima sve delove tela. Aludiram", dodade licemerno,"na njene noge, naravno, mada, kakočujem, ti se isto tako interesuješ i za druge delove njenogtela. Ili bi možda radije bio "peškir" na ovoj misiji?" Osetih u sebi besmislenu navalu besa. Nisam ja baš od onih seksualnihčistunaca; pomisao nafizički dodir sa nekim muškarcem sama po sebi nije me plašila. Ali -sa Dejnom Mečnikovim? Ilisa jednim od njegovih ljubavnika? "Mitraljezac Ereira može ovamo da doñe sutra", dodala je Ema. "Brazilski patrolni brodćepristati odmah posle orbitera." "Zašto, doñavola, pitaš mene?" zarežah ja. "Mečnikov je kapetan posade." "On više voli da to prepusti tebi, Brodhede. Dakle, ko?" "Baš me briga!" razvikao sam se i otišao. Ali mogućnost da se izbegne donošenje odluke nepostoji. To što se ja nisam odlučio bilo je samo po sebi odluka da se Šiki odbije. Da sam se jaborio za njega, oni bi ga poveli; pošto je to izostalo, bilo jeočigledno daće izbor pasti na Suzi. Sledeći dan proveo sam izbegavajući Šikija. Pronašao sam neku novu pridošlicu u "Plavompaklu", koja tek što je izišla iz klupe i proveo noć u njenoj sobi. Nisamčak otišao u svoju sobu nida se presvučem; sve sam pobacao i kupio sebi nove stvari. Znao sam prilično dobro na kojimmestima Šiki može da me traži - u "Plavom paklu", u Central parku, muzeju - i držao sam sepodalje odatle; otišao sam u dugačku šetnju po vijugavim, opustelim tunelima, ne naišavši uopšteni na koga, sve do kasno uveče. Posle toga sam reskirao i otišao na oproštajnu večeru koju su prireñivali u našučast. Šikićeverovatno biti tamo, ali biće tamo i drugog sveta. I bio je. A bila je i Lujza Forhend. U stvari, ona je,čini se, bila u središtu pažnje; nisam znaoda se vratila. Ugledala me je i mahnula mi rukom. "Obogatila sam se, Bobe! Samo pij - jačastim!" Dopustio sam da mi neko gurnečašu u jednu ruku, a džoint u drugu, i pre nego što sampovukao prvi dim uspeo sam da je zapitam šta je našla. "Oružje, Bobe! Fantastično oružje Hičija, na stotine komada. Ses kaže daće nagrada unajmanju ruku biti pet miliona dolara.Plusnaknada za ustupljena materijalna prava... ukolikoneko pronañe način da kopira to oružje, naravno." Ispustih jedan dim i isprah ukus droge gutljajem bele gromovnice. "Kakva vrsta oružja?" "Liče na sprave za kopanje tunela, samo su prenosni. Mogu da provrte otvor kroz bilo šta.



Izgubili smo Saru ala Fanta prilikom spuštanja na površinu;jedna od ovih sprava joj je procepilazaštitno odelo. Ali Tim i jaćemo dići njen deo, znači po dva i po miliona svakome od nas." "Čestitam", rekoh ja. "Mislio sam da je poslednja stvar koja jeljudskoj rasi potrebna nekonovo oružje za uzajamno ubijanje, ali -čestitam." Posegao sam za nekim izrazima moralneuzvišenosti, što mi je i te kako bilo potrebno; jer kad sam se okrenuo, ugledao sam Šikija kakolebdi u vazduhu i posmatra me. "Hoćeš jedan dim?" zapitao sam, nudeći mu pot. On zatrese glavom. Ja rekoh: "Šiki, nije zavisilo od mene. Ja sam im rekao -ja im nisam rekao da te ne uzmu." "Jesi li im rekao da bi trebalo da me uzmu?" "Nije zavisilo od mene", kazao sam. "Hej, slušaj!" nastavio sam, shvativši da postoji jedannačin da se izvučem. "Sad, pošto se Lujza obogatila, Ses verovatno neće da poñe. Zašto ne poñešumesto njega?" On ustuknu, posmatrajući me i dalje; samo mu se izraz lica promenio. "Zar ti ne znaš?" upitaoje. "Istina je da je Ses odustao, ali već su našli zamenu za njega." "Koga?" DragiGlase Kapije, Prošlog meseca odvojio sam 58,50 U.S. dolara od svog teško stečenog novca da bih poveoženu i sina na "predavanje" jednog vašeg "heroja" koji se vratio s puta, a koji je Liverpulu načiniosumnjivučast svojom posetom (za koju je dobro nagrañen, razume se, novcem plaćenim odstrane ljudi kao što sam ja). Nije mi smetalo to što nije bio naročito zanimljiv kao predavač.Meñutim, ono što je tako zapaljeno rekao mene je istinski raspalilo. Rekao je da mi bedniZemljani uopšte nemamo predstavu u kojoj meri stavljate glavu u torbu vi, plemeniti pustolovi. E pa, druškane, jutros sam podigao i poslednju funtu sasvoje štedne knjižice da bi moja ženamogla da zakrpi pluća (znaš, dobra stara melanoma usled azbestoze CV/E). Kroz nedelju danatreba da platim školarinu za dete, a nikako mi nije jasno odakle ću. I pošto sam od osam dodvanaest jutrosčekao na pristaništu da mi se ukaže prilika da prenesem neki brodski teret (nije gauopšte bilo), nadzornik mi je saopštio da sam prekobrojan, što znači da sutra ne moram ni da setrudim da idem tamo dačekam. Da li bi neko od vas heroja bio zainteresovan za kupovinu povrlo povoljnoj ceni rezervnih delova? Moji su za prodaju - bubrezi, jetra, sve. A sve je u dobromstanju, odnosno onoliko dobro koliko se može očekivati posle devetnaest godina provedenih popristaništima, izuzimajući suzne žlezde, koje su prilično istrošene, usled plakanja zbog vašihnevolja. H. Delakros "Votertops" stan B a 17, 41. sprat Mersisajd L77PR 14JE6 "Osoba koja je upravo iza tebe", reče Šiki i ja se okretoh, a tu je stajala ona, posmatrala me, sačašom u ruci i izrazom lica koji nisam mogao da odgonetnem. "Zdravo, Bobe", reče Klara. Bio sam se pripremio za ovu večeru uz pomoć nekolikočaša s nogu u kantini; devedeset odstosam bio pijan, a deset odsto otupeo, ali sve je to iščezlo kao rukom odneseno dok sam gledao unju. Spustihčašu, dadoh nekom cigaretu, uzeh je za ruku, i povukoh napoljeu tunel. "Klaro", rekao sam. "Jesi li primila moja pisma?" Ona je izgledala zbunjena. "Pisma?" Zatresla je glavom. "Ti si ih valjda poslao na Veneru? Jadonde nisam uopšte stigla. Letom u ravni ekliptike stigla sam do mesta odreñenog za sastajanje aonda sam se predomislila. Vratila sam se odmah orbiterom." "O, Klaro." "O, Bobe", imitirala me je, smejući se; to nije bilo naročito prijatno, jer kad je razvukla usta



video sam šupljinu na mestu gde je bio onaj zub koji sam joj izbio. "Pa šta još imamo da kažemojedno drugom?" Ja je zagrlih. "Ja imam da kažem da te volim i da se izvinjavam i da hoću da se pomirimo iželim da se venčamo i živimo zajedno i da imamo decu..." "Isuse, Bobe", reče ona, odgurnuvši me, doduše blago, "kad ti nešto kažeš onda kažeš svašta,je l'da? Stani sad malo. Neće to da propadne." "Ali prošlo je tolikomeseci!" Ona se nasmeja. "Ne glupiraj se, Bobe. Danas je rñav dan za Strelce da donose odluke,naročito o ljubavnim stvarima. Razgovaraćemo o tome drugi put." "Te koještarije! Slušaj, u sve to uopšte ne verujem!" "Ja verujem, Bobe." Pade mi na pamet dobra ideja. "Hej! Kladim se da mogu s nekim da se promenim u prvombrodu! Ili, čekaj malo, možda bi se Suzi zamenila s tobom..." Ona zavrte glavom, smešeći se i dalje. "Nikako ne verujem daće se to Suzi dopasti", kazala je."Ionako su već gnjavili dok su mi dozvolili da zamenim Sesa. Neće nipošto pristati da se neštomenja u poslednjem trenutku." "Briga me za to, Klaro!" "Bobe", reče ona, "nemoj da me forsiraš. Mnogo sam razmišljala o nama.Čini mi se da meñunama ima nešto za šta vredi da se potrudimo. Ali još ne mogu da kažem da sam sasvim načisto ine želim da forsiram stvar." "Ali, Klaro..." IZVEŠTAJ O MISIJI Letelica 3-184, Let 019D140. Posada S. Kotsis, A. Mekarti, K. Metsuoko. Vreme u svemiru 615 dana i 9 sati. Nema izveštaja posadesa odredišta. Podaci dobiveniskenerom sa panoramskim zahvatnikom ne pružaju podatke o odredištu. Nema karakterističnihznakova pomoću kojih bi se izvršila identifikacija. Nema rezimea. Izvod iz brodskog dnevnika: "Ovo je 281. dan našeg boravka u kosmosu. Metsuoko je izgubioprilikom izvlačenja kocke i izvršio samoubistvo. Alicija dobrovoljno izvršila samoubistvočetrdeset dana kasnije. Još nismo stigli do zaokretanja, štoznači da je sve uzaludno. Preostalenamirnice neće biti dovoljne za moje potrebe, uračunavajući čak i Aliciju i Kenija koji se nalaze uzamrzivaču. Zato sve prebacujem na automatski režim leta i uzimam pilule. Svi smo napisalipisma. Molim dostavite ih na označne adrese, ukolko se ovaj ukleti brod ikad vrati natrag." Služba za planiranje letova izjavila da je "petica" sadvostrukim rezervama i posadom odjednogčlana mogla da dovede ovu misiju do kraja i da se uspešno vrati natrag. Ovu izjavuobjavljujemo uzgred: nema dokaza da bi bilo korisno ponavljanje ove misije. "Neka sad ostane na ovome, Bobe. Jaću da krenem u prvom brodu, a ti u drugom. Kadstignemo tamo kuda smo pošli, moći ćemo da razgovaramo. Moždaćemo sečak i zameniti kakobismo se zajedno vraćali. Ali dotle ćemo oboje imati prilike da razmislimo šta zapravo hoćemo." Jedine reči koje sam, kako izgleda, znao stalno sam ponavljao, kao papagaj: "Ali, Klaro..." Ona me poljubi, pa me odgurnu. "Bobe", rekla je, "nemojtoliko da žuriš. Imamo vremenakoliko hoćeš." 27. "Hoćeš nešto da mi kažeš, Sigfride?" pitam. "Koliko sam ja nervozan?" On se ovoga puta na hologramu pojavljuje u liku Sigmunda Frojda, sa nadmenim izrazomBečlije, ni najmanje 'gemütlich'. Ali glas mu je i dalje blago tužni bariton: "Ako me pitaš štapokazuju moji senzori, Bobe, onda si ti jako uznemiren, tačno." "Tako sam i mislio", odvraćam ja, bacakajući se po dušeku.



"Možeš li da mi kažeš zašto?" "Ne!" Cela ova nedelja je ovakva, sjajan seks sa Dorinom i S. Ja. i poplave suza u kupatilu;fantastično licitiranje i igra na bridž-turniru i potpuno očajanje pri povratku kući. Osećam se kaojo-jo. "Osećam se kao jo-jo", derem se. "Izvukao si napolje nešto sčim ne mogu da se nosim." "Ja mislim da ti potcenjuješ svoje sposobnosti da se nosiš s patnjom", kaže on, ohrabrujućime. "Idi bestraga, Sigfride! Šta ti znaš o ljudskim sposobnostima!" On gotovo uzdiše. "Jesmo li opet došli na to pitanje, Bobe?" "I jesmo, doñavola!" I začudo, osećam da sam manje nervozan. Opet sam ga naveo naraspravljanje i opasnost se smanjila. "Istina je, Bobe, da sam ja mehanička sprava. Ali ja sam mehanička sprava tako konstruisanada razumem kakva su ljudska bića i, veruj mi, dobro sam konstruisan za funkciju koja mi jenamenjena." "Konstruisan! Sigfride", kažem ja razložno, "tinisi ljudsko biće. Možeš darazumeš, ali neosećaš. Ti nemaš pojma kako je to kad moraš da donosiš odluke kao ljudsko biće i da nosiš teretljudskih osećanja. Ne znaš kako je to kad moraš da vežeš prijatelja da bi ga sprečio da ne izvršisamoubistvo. Da ti neko koga voliš umre. Da znaš da je to tvojagreška. Da budeš izbezumljen odstaha." "Poznajem ja te stvari, Bobe", kaže on blago. "Stvarnoih poznajem. Želim da istražim zašto sitoliko uznemiren, pa budi dobar da mi u tome pomogneš." "Neću!" "Ali tvoja uznemirenost, Bobe, pokazuje da se približavamo samoj srži patnje..." "Vadi tu prokletu burgiju iz mog živca!" Ali ova analogija ne remeti ga ni za trenutak;impulsna kola su mu danas odlično doterana. "Ja nisam tvoj zubar, Bobe, ja sam tvoj analitičar i ja ti kažem..." "Prestani!" Znam ja šta treba da uradim da ga maknem s mesta gde boli. Nisam više posleonog prvog pokušaja koristio onu malu tajnu formulu koju mi je dala S. Ja, ali sad želim da jeponovo upotrebim. Izgovaram one reči i pretvaram ga od tigra u cica-macu; on se izvrće na leña ipušta da ga milujem po trbuhu, dok mu zapovedam da mi pokaže neke upadljive detalje iz nekihod svojih razgovora sa privlačnim i izuzetno uvrnutim pacijentkinjama; ostatak seanse prolazi ugledanju pornografskih slika; i ovom prilikom izašao sam iznjegove sobe netaknut. Odnosno, gotovo netaknut. 28. Gore u rupama gde su se Hičiji sakrili, gore u pećinama koje zvezdama brode, gamižućitunelima koje su oni probili i njima gazili, vidajući rane koje od Hičija vode... Isuse, to je bilonalik na skautsko logorovanje; pevali smo i ludirali se svihdevetnaest dana posle zaokretanja napola puta. Ne sećam se da sam se ikad u životu tako lepo osećao. To je bilo delimično zbog togašto smo se oslobodili straha; kad je došlo do zaokretanja svismo počeli lakše da dišemo, kao štose uvek dešava; a delimično zbog toga što je prva polovina puta bila prilično napeta, pošto suMečnikov i njegova dva prijatelja neprestano provodili vreme zajedno u nekakvom zamršenomtrouglu, a Suzi Ereira bila mnogo manje zainteresovana za mene na brodu nego što je bila pojednu noć na Kapiji. Ali, najviše zbog toga, bar što se mene tiče, što sam znao da sam sve bliže ibliže Klari. Deni A. mi je pomogao da tu razdaljinu izračunamo; on je predavao na nekimkursevima na Kapiji i možda je ono što je pričao bilo netačno, ali nije bilo nikoga drugog ko biznao tačnije, pa sam mu tako verovao na reč; izračunao je da od trenutka zaokretanja na poloviniputa letimo ukupno negde oko tri stotine svetlosnih godina -nagañanje, naravno, ali priličnopribližno. Prvi brod, onaj u kome je bila Klara, sve više i više je odmicao ispred nas dozaokretanja, u kom trenutku smo prelazili nešto više od deset svetlosnih godina dnevno (to jesttako je rekao Deni). Klarina "petica" bila je lansirana trideset sekundi pre naše, ostalo je prostaaritmetika: 3x1010 santimetara u sekundi puta 60 sekundi puta 60 minuta puta 24 sata... prilikom



zaokretanja Klara je bila dobrih sedamnaest i po milijardi kilometara ispred nas. To je izgledalovrlo daleko, i bilo je. Ali posle zaokretanja bivali smo sve bliži i bliži iz dana u dan, sledeći jekroz istu onu crvotočinu u svemirskom prostranstvu koju su Hičiji za nas bili probili. Ovuda kudaide moj brod, njen je prošao. Osećao sam da je pristižemo; ponekad sam uobražavao da osećammiris njenog parfema. Mali oglasi ZANIMA ME HARPSIKORD, hitovi, grupni seks. Tražimčetiri istomišljenika meñuistraživačima radi eventualnog udruživanja. Džeriman, 78-109. RASPRODAJA U TUNELU. Primoran da rasprodam holodiskove, garderobu, seksualnapomagala, knjige, sve stvari. Nivo Bejb, tunel dvanaest, potražite De Vitorija, od 11.00 dok sesve ne proda. DESETIČLAN potreban začitanje zapisa po Mišni za Abrama R. Sorčuka, za koga sepretpostavlja da je mrtav, takoñe deveti, osmi i sedmičlan. Odazovite se. 87-103. Kad sam tako nešto pomenuo Deniju A, on me je pogledao začuñeno. "Da li znaš koliko jedaleko sedamnaest i po milijardi kilometara? Mogao bi da smestiščitav jedan sunčev sistemizmeñu njih i nas. Baš tako nekako; srednja udaljenost ose Plutonove kružne putanje iznositrideset devet i kusur astronomskih jedinica." Nasmejao sam se, pomalo zbunjeno, "Samo sam bio uobrazio." "Onda, hajde na spavanje", reče on, "i lepo sanjaj o tome." Znao je za moja osećanja premaKlari; svi u brodu su znali,čak i Mečnikov, čak i Suzi; možda je i to bilo moje uobraženje, aličinilo mi se da nam svi žele sve najbolje. Svi smo mi jedni drugima želeli sve najbolje, podrobnorazrañujući planove štaćemo da uradimo sa svojim bonusima. Što se tiče Klare i mene, po miliondolara za nju i mene, to je već nešto stvarno vredno pažnje. Možda nije dovoljno za medicinskikomplet, ne, ukoliko želimo da nam nešto preostane za našu dušu. Ali dovoljno za glavnemedicinske usluge, u najmanju ruku, što znači obezbeñeno zaista dobro zdravlje, izuzimajućineka užasno teška oboljenja, i to u toku narednih trideset ili četrdeset godina. Možemo onda daživimo vrlo srećno sve do kraja života sa onim štoće nam preostati: putovanja; deca! Lep dom unekom pristojnom delu -čekaj malo, opreznoću ja, dom gde? Nikako ne ponovo negde u blizinirudnika hrane. Možda uopšte ne na Zemlji. Da li bi Klara htelada se vrati na Veneru? Nisammogao da zamislim sebe kako prihvatam da živim u nekoj rupi zapacove. Ali isto tako nisammogao da zamislim Klaru u Dalasu ili Njujorku. Naravno, razmišljao sam, dok su želje odjezdiledaleko ispred stvarnosti, ako zaistanañemonešto, onaj pišljivi milion za nju i za mene mogao bida bude samo početak. U tom slučaju stvorili bismo sebi koliko god hoćemo domova, gde godhoćemo; medicinski komplet, takoñe, sa obezbeñenim transplantacijama koje bi nas održavalemladim, zdravim, lepim, seksualno krepkim i... "Ti sad stvarno treba da probaš da spavaš", reče Deni A. obaraćajući mi se iz susedne ležaljke,"na to upozorava način na koji se tu bacakaš." Samo, meni se nije spavalo. Bio sam gladan, a nije bilo nikakvog razloga da ne uzmem dajedem.Čitavih devetnaest dana pridržavali smo se racionalnog trošenja hrane, što se uvek radi utoku prve polovine putovanja. Kad jednom stignete do zaokretanja, onda znate koliko hranemožete da trošite do kraja puta,čime se objašnjava zašto se neki istraživači vraćaju ugojeni.Izvukoh se iz lendera, u kome su spavali Suzi i oba Denija, a onda sam otkrio zašto osećam glad.Dejn Mečnikov je sebi upravo pripremao gulaš. "Hoće li biti dovoljno za dvojicu?" On me pogleda razmišljajući. "Mislim da hoće." Podiže hermetički poklopac, zaviri unutra,doli još decilitar vode iz kondenzatora i reče: "Nek' se kuva još deset minuta. Prvo sam hteo neštoda popijem." Ja prihvatih poziv i nas dvojica počesmo jedan drugom da dodajemo bocu s vinom. Dok je onmešao gulaš, dodavši pri tom malko soli, ja sam umesto njega vršio očitavanje. Još uvek smo



leteli gotovo maksimalnom brzinom i na ekranu se nije videloništa što bi ličilo na neko poznatosazvežñe, niti pak mnogo na neku zvezdu; ali meni je počelo sve da biva dobro i prijatno. Nikadnisam video Dejna tako veselog i opuštenog. "Nešto sam razmišljao", reče on. "Jedan milion jesasvim dovoljan. Kad se ovo završi, vraćam se u Sirakuzu, odbraniću doktorat, zaposliću se. Naćiće se negde neka škola kojaće primiti za stalno jednog pesnika ili jednog nastavnika engleskogjezika koji ima za sobom sedam misija. Daće mi neku platu, a sa parama kojeću dobiti za ovo,moći ću do kraja života da dopunjavam svoje prihode." Jedino što sam od ovoga stvarnočuo bila je jedna reč, i nju samčuo dobro i iznenadih se:"Pesnika?" On se nasmeja. "Zar ti nisi znao? Tako sam i dospeo na Kapiju; Gugenhajmova fondacija mi jeplatila put." On skide lonac sa štednjaka, nasu podjednake porcije gulaša u dva tanjira i mipočesmo da jedemo. Ovo je biočovek koji se nenormalno drao na dva Denijačitav jedan sat, pre dva dana, doksmo Suzi i ja ležali ljuti i izolovani u kapsuli, i slušali. Sve je to bilo zbog zaokretanja na polaputa. Sad smo mogli na miru da se vraćamo kući; u ovoj misiji nećemo zaglaviti zbog nestašicegoriva; a ne moramo da se brinemo da lićemo uopšte nešto naći, jer su nam novčane nagradezajamčene. Zamolio sam ga da mi kaže neku svoju pesmu. Nije hteo da izrecituje nijednu, ali jeobećao daće mi pokazati kopije onih koje je poslao Gugenhajmovoj fondaciji, kad se budemovratili na Kapiju. A kad smo sve pojeli, obrisali lonac i tanjire i sklonili ih, Dejn pogleda na sat. "Prerano je dabudimo ostale", reče, "a nemačovek baš ništa da radi." On me pogleda, smešeći se. Bio je to pravi osmeh, ne samo grimasa; i ja se prebacih donjega isedoh mu u toplo i srdačno rašireno naručje. Devetnaest dana prošlo je gotovo kao jedan sat, a onda smo počasovniku videli da je skorovreme da stignemo. Svi smo bili budni, ugurali se u kapsulu zasletanje, nestrpljivi kao deca oBožiću, čekajući da raspakujemo svoje igračke. Bilo je to najsrećnije putovanje na kome samjaikad bio, a verovatno i uopšte najsrećnije. "Znaš", reče Deni R. zamišljeno, "gotovo mi je žao štosmo stigli." A Suzi, koja je taman počela da razabira šta govorimo na engleskom, reče: BELEŠKA O PIEZOELEKTRICITETU Profesor Hegramet. Jedina stvar koju smo utvrdili u vezi sa krvavim dijamantima to je da sufantastično piezoelektrični. Da li neko zna šta to znači? Pitanje. Šire se i skupljaju kad se kroz njih provodi električna struja? Profesor Hegramet. Da. I obrnuto. Ako ih stisnete oni generišu struju. Vrlo brzo, štaviše. Natom načinu su zasnovani piezofon i piezovizija. Industrija koja ostvaruje oko pedeset milijardidolara. Pitanje. Kome se isplaćuju naknade za ustupljena materijalna prava začitav taj plen? Profesor Hegramet. Verujte, znao sam daće neko od vas postaviti to pitanje. Nikome se neisplaćuju. Krvavi dijamanti su pronañeni pre mnogo, mnogo godina, u staništima Hičija naVeneri. Mnogo pre otkrivanja Kapije. U Belovim laboratorijama su smislili kako da ih koriste.Zapravo, oni koriste nešto što je malo drugačije, neku sintetičnu masu koju su sami usavršili. Oniprave sjajne komunikacione sisteme, pa Bel ne mora da plaća nikom drugom do samom sebi. Pitanje. Da li su ih Hičiji koristili u istu svrhu? Profesor Hegramet. Po mom ličnom mišljenju, verovatno da jesu, ali ne bih znao kako.Pomislićete pošto su ih svuda unaokolo ostavili, valjda su ostavili ikomunikacione prijemnike iodašiljače, ali ako jesu, ja ne znam na kome mestu. "Sim, ja sei", a zatim, "Jatakoñe! Stisnula mi je ruku i jauzvratih stisak; a, u stvari, u tomtrenutku mislio sam na Klaru. Pokušali smo da ih pozovemo preko radio-veze nekoliko puta, alito se nije moglo u ovom hodniku od crva, koji su Hičiji provukli kroz svemirski prostor. Ali kadbudemo izišli, moći ću s njom da razgovaram! Neće mi smetati štoće drugi da slušaju, znao sam



šta je to što želim da joj kažem. Znao samčak i štaće ona da mi odgovori. U to nije moglo bitisumnje; sigurno da je i u njenom brodu bilo isto toliko euforije kao u našem, iz istog razloga, akod sve te radosti i ljubavi nije bilo sumnje kakavće biti odgovor. "Zaustavljamo se!" prodra se Deni R. "Osećate?" "Da!" zakreča Mečnikov, poskakujući zajedno sa tananim trzajima koji su poticali odpseudogravitacione sile koja je označavala da se vraćamo u normalan prostor. A pojavio se jošjedan znak: svitak, zlatne boje u središtu kabine počeo je da svetli i bivao je sve svetliji izsekunde u sekundu. "Ja mislim da smo uspeli", reče Deni R., prezadovoljan, a i ja sam bio isto toliko zadovoljankao i on. "Sadću da uključim svesmernu antenu", rekao sam, samouveren zato što sam znao šta trebada radim. Suzi odmah prihvati stvar i otvori vrata koja vode gore u lender; ona i Deni A. bili suodreñeni da idu i osmatraju zvezde. Ali Deni A. joj se nije pridružio. Buljio je u video-ekran. Kad sam započeo rotacioni manevar,ugledao sam zvezde što je bilo prilično normalno; nisu sečinile ni u kom pogledu neobične,mada su iz nekog razloga bile prilično zamagljene. Zateturao sam se i gotovo pao. Rotiranje brodačinilo se da ne teče tako glatko kao što bitrebalo. "Radio", reče Deni, a Mečnikov, smrknutog izraza, pogleda naviše i ugleda kako svetli. "Uključi ga", povikao sam. Glas koji sam začuo mogao je biti Klarin. Mečnikov, i daljesmrknutog izraza, ispruži ruku ka prekidaču, a onda ja primetih da je svitak vrlo svetlozlatneboje, kakvu dotad nikad nisam video, kao slama, kao da je dostigao belo usijanje. Nije odavaonikakvu toplotu, ali je zlatna boja bila protkanačisto belim prugama. "Ovo ječudno", kazao sam, upirući prstom. Ne znam da li me je ikočuo; iz radio-prijemnika dopirali su šumovi i u kapsuli se točulo vrloglasno. Mečnikov dograbi dugme i dotera ga. Nadjačavajući šum smetnji, začuo se glas koji prvo nisam prepoznao, ali to je bio glas DenijaA. "Osećate li ovo?" prodrao se. "To su gravitacioni talasi. To ne valja. Zaustavi skener!" Dop. Up. nav. 104 Umoljavate se da svoju brošuru "Uputstva za navigaciju" dopunite sledećim obaveštenjima: Programirani kursevi koji sadrže linije i boje kao na priloženom dijagramu izgleda da susigurno u vezi sa količinom goriva, odnosno drugog izvora pogonske energije preostale u letelici. Upozoravaju se svi vasionski istraživači da tri sjajne linije u narandžastom delu spektra(shema 2) izgleda označavaju da je pogonska energija potpuno istrošena. Nijedna letelica na kojojsu se pojavile ove linije nije se nikada vratila,čak ni sa kontrolnih letova. Ja ga refleksnim pokretom zaustavih. Meñutim, dotle se video-ekran već bio okrenuo i na njemu se videlo nešto što nije bilo nizvezda ni galaksija. Nego nekakva nejasna masa bledo-plavesvetlosti, tačkasta, ogromna iužasavajuća. Dovoljno je bilo da samo pogledam, pa da zaključim da to nije sunce. Nijedno suncene može da bude tako plavo i tako nejasno. Oči vas bole ako u njega gledate, ne zbog sjaja. Boliunutra u očnoj duplji, sve tamo do očnog živca; bol se oseća u samom mozgu. Mečnikov isključi radio-prijemnik i u tišini koja je nastala začuo sam kako Deni A. reče, kaoda se moli: "Najmiliji bože. Sad smo propali. Ovo ovde je crnarupa." 29. "Ako mi dozvoliš, Bobe", kaže Sigfrid, "ja bih voleo das tobom zajedno nešto istražim prenego što mi narediš da preñem u pasivno stanje." Ja se kostrešim; kučkin sin je pročitao moje misli. "Primećujem", kaže on odmah zatim, "daosećaš neki strah. Upravo to bih želeo da istražim."



Neverovatno, osećam kako pokušavam da poštedim njegova osećanja. Ponekad zaboravim daje on mehanička sprava. "Nisam znao da si shvatio da sam ja to pokušavao", izvinjavam se ja. "Naravno da sam shvatio, Bobe. Kad mi uputiš pravu naredbu ja je poslušam, ali ti mičak nisini dao naredbu da ne beležim i ne integrišem podatke. Pretpostavljam da ne znaš tu naredbu." "Dobro pretpostavljaš, Sigfride." "Nema nikakvog razloga da ti ne dozvolim pristup do bilo koje inforamcije koju posedujem.Dosad nisam pokušavao da se mešam u ono što radiš..." "Zar bi to mogao?" "Ja imam mogućnost da prenesem komandne instrukcije kompjuterskom centru, da. To dosadnisamčinio." "Zašto nisi?" Stara vreća šrafova neprestano mi prireñuje iznenañenja; ovo je za mene svepotpuno novo. "Kao što sam rekao, nema za to razloga. Ali ti očigledno pokušavaš da odložiš nekosučeljavanje, pa bih ja želeo da ti kažem šta mislim da to sučeljavanje sadrži. Posle toga možešda odlučiš štaćeš da radiš." "O, kakve budalaštine." Zbacujem kaiševe sa sebe i uspravljam se. "Nemaš ništa protiv dapušim?" Znam kakavće biti odgovor na to, ali on mi ponovo prireñuje iznenañenje. "U ovim okolnostima, nemam. Ako osećaš da ti je potrebno nešto štoće ti smanjiti napetost,slažem se.Čak sam pomišljao da ti ponudim i jedno blago sredstvo za smirenje, ako hoćeš." "Isuse", kažem ja sa divljenjem, paleći cigaretu - i gotovo moram da se uzdržim da i njemu neponudim jednu! "U redu, možemo da krenemo." Sigfrid ustaje, proteže noge, i prelazi na jednu udobniju stolicu! Nisam uopšte znao da i tomože da uradi. "Ja pokušavam da ti pomognem da se opustiš, Bobe", kaže on, "kao što sigurno isam vidiš. Prvo dozvoli da ti kažem nešto o svojim mogućnostima - i o tvojim - koje tebi,čini mise, nisu poznate. Mogu da ti pružim informacije o bilo kom momklijentu. Odnosno, ne moraš dase ograničiš samo na one kojima je bio dostupan samo ovaj izlazni kanal." "Čini mi se da ne razumem šta to znači", kažem ja, pošto je on napravio malu pauzu. "Ja mislim da razumeš. Odnosno, razumećeš. Kad budeš hteo. Meñutim, pitanje važnije odovoga jeste koju to stvar u svom sećanju pokušavaš da potisneš. Osećam da je potrebno da jedeblokiraš. Pomišljao sam na to da te podvrgnem laganoj hipnozi, ili da ti dam neko sredstvo zasmirenje, iličak pravog živog analitičara sa kojim bi proveo jednu seansu, i bilo šta od ovoga ilisve zajedno stoji ti na raspolaganju ako ti to želiš. Ali ja sam zapazio da si relativno opušten kadrazgovaramo o onome što ti opažaš kao objektivnu stvarnost oko sebe, za razliku od onestvarnosti koja je u tebi unutra. Zbog toga bih želeo sa te tačke da istražim zajedno s tobom jedanodreñen dogañaj." Ja pažljivo otresem pepeo sa vrha cigarete. On je ovde upravu; sve dok vodimo razgovore oapstraktnim i bezličnim stvarima, u stanju sam da govorim o svemu, doñavola. "Koji je todogañaj, Sigfride?" "Tvoje poslednje istraživačko putovanje na koje si krenuo sa Kapije, Bobe. Dozvoli da tiosvežim pamćenje..." "Isuse, Sigfride!" "Ja znam da ti misliš da ga se savršeno dobro sećaš", kaže on, tumačeći moj uzvik sasvimtačno, "i u tom smislu i ne smatram da tvoje pamćenje treba osvežavati. Ali ono što je zanimljivou vezi s tom epizodom to je da se sve glavne tačke tvoje unutrašnje napetosti u njoj, kako izgleda,sustiču. Tvoj užasni strah. Tvoje homoseksualne tendencije..." "Hej!" "...koje, zacelo, ne predstavljaju glavni vid tvoje seksualnosti, Bobe, ali koje te opterećujuvećim brigama nego što zaslužuju. Tvoja osećanja prema tvojoj majci. Ogroman teret krivice kojisi natovario na sebe. A, na prvom mestu, ona žena Džel-Klara Mojnlin. Sve te stvari pojavljuju sestalno iznova u tvojim snovima, Bobe, mada tičesto nisi u stanju da ih identifikuješ. A sve su oneprisutne u ovoj jednoj epizodi."



Gasim cigaretu i primećujem da sam pušio dve istovremeno. "Nije mi jasan onaj deo o mojojmajci", kažem najzad. "Nije?" Hologram koji ja zovem Sigfrid fon Šrink okreće se u jedan ugao sobe. "Dozvoli da tipokažem jednu sliku." On podiže jednu ruku - pravo pozorište, znam da jeste - i u tom uglupojavljuje se jedna ženska figura. Nije sasvim jasna, ali jemlada, vitka i kao da zaklanja rukomusta da se nakašlje. "Ovo baš ne liči mnogo na moju majku", protestujem ja. "Zar?" "Pa", odgovaram velikodušno, "to je valjda najbolje što ti možeš da prikažeš. Mislim, poštonemaš ništa drugo na što bi se oslonio, osim, pretpostavljam, mog sopstvenog opisa." "Ova slika", kaže Sigfrid prilično blago, "sastavljena je na osnovu tvog opisa devojke poimenu Suzi Ereira." Palim novu cigaretu, uz izvesne teškoće, jer mi se ruka trese. "Hej!" uzvikujem, sa istinskimdivljenjem. "Skidam ti kapu, Sigfride. Ovo je vrlo zanimljivo. Razume se", nastavljam, osećajućida sam iznenada razdražen, "Suzi je, bože moj, bila gotovo dete! Izuzimajući to, vidim - sadvidim, hoću da kažem - da ima neke sličnosti. Samo godine su potpuno pogrešne." "Bobe", kaže Sigfrid, "koliko je bilo godina tvojoj majci kad si ti bio mali?" "Bila je vrlo mlada." Malo posle dodajem: "U stvari, izgledala je još mlaña nego što je bila." Sigfrid me pušta da gledam nekoliko trenutaka, a onda opet mahnu rukom i prikaza nestaje, aumesto nje najedanput obojica gledamo u sliku na kojoj se vide dve 'petice' koje se dodirujulenderima usred vasionskog prostranstva, a iza njih se nalazi... nalazi... "O, bože moj, Sigfride", kažem ja. On izvesno vremečeka da nastavim. Što se mene tiče, može dačeka do beskonačnosti; ja prosto ne znam šta bih rekao. Ništa me neboli, ali sam paralizovan. Ne mogu ništa da kažem i ne mogu da se pomerim. "Ovo je", počinje on, govoreći vrlo polako i blagim tonom, "rekonstrukcija ona dva broda savaše ekspedicije u blizini nebeskog objekta SAG YY. To je crna rupa, odnosno, tačnije rečeno,jedna specifična masa u stanju izvanredno brze rotacije." "Znam ja šta je to, Sigfride." "Da. Znaš. Usled rotacije, brzina translacionog kretanja onoga što se naziva njenim pragom iliŠvarcšildovim diskontinuitetom prevazilazi brzinu svetlosti, pa zbog toga ona nije potpuno crna;ona se, u stvari, može videti zahvaljujući onome što se naziva Cerenkovljeva radijacija. Upravozbog toga što ste to na svojim instrumentima zabeležili zajedno sa nekim drugim vidovima ovejedinstvene pojave vašoj ekspediciji dodeljena je nagradaod deset miliona dolara, pored ranijeugovorene sume koja je, uključujući još neke manje iznose, osnovica tvog sadašnjeg bogatstva." "I to znam, Sigfride." Pauza. "Da li bi mi ispričao šta još o ovome znaš, Bobe?" Pauza. "Nisam siguran da sam u stanju, Sigfride." Opet pauza. On mečak i ne nagovara da pokušavam. Zna da to ne mora dačini. Ja sam želim da pokušam iznam da on zatoćuti. Ima nešto u vezi s tim očemu ne mogu da govorim, očemu se bojimčak ida mislim; ali oko toga jezgrenog užasa obavijeno je nešto očemu sam u stanju da govorim, a toje ta objektivna stvarnost. "Ne znam koliko ti znaš o jedinstvenim pojavama, Sigfride." "Možda možeš da ispričaš o tome tek onoliko koliko ti misliš da treba da znam, Bobe." Gasim cigaretu koju sam dotle pušio i palim drugu. "Pa", počinjem ja, "ti znaš, a i ja znam, dakad bi stvarno hteo da doznaš šta su jedinstvene pojave, to binašao negde meñu kompletnimpodacima prikupljenim do sada, i to mnogo tačnije i iscrpnije nego što ja mogu da ti ispričam, alisvejedno... Kod crnih rupa reč je o tome da su one klopke. One zakrivljuju svetlost. Onezakrivljuju vreme. Kad jednom dospeš unutra, ne možeš više da iziñeš. Samo... Samo..."



Ubrzo zatim Sigfrid kaže: "Sasvim je u redu ako plačeš ukoliko ti se plače, Bobe", i na tajnačin iznenada shvatam da je to ono što upravo radim. "Isuse", kažem ja i useknem nos u jednu od maramica kojeon uvek drži pri ruci tu pored mogdušeka. Sigfridčeka. "Samo ja sam se izvukao", kažem. I sad Sigfrid izvodi nešto što od njega nisam nikad očekivao; dozvoljava sebi da se našali. "Toje", kaže on, "prilično očigledno, ako je bar suditi počinjenici da si sada ovde." "Ovo mučki iscrpljuje, Sigfride", kažem ja. "Nema sumnje da tebe iscrpljuje, Bobe." "Hteo bih nešto da popijem." Klik. "U ormančiću iza tebe", kaže Sigfrid, "koji se upravo otvorio, ima prilično dobrog šerija.Nije napravljen od grožña, izvinjavam se; oni u zdravstvenoj službi ne nabavljaju skupe stvari.Ali verujem da nećeš prepoznati da potiče od prirodnog gasa. A dodato je i malo THC radismirivanja nerava." BELEŠKE O ISHRANI Pitanje. Šta su jeli Hičiji? Profesor Hegramet. Otprilike isto što i mi jedemo, reklo bi se. Ja mislim da su oni bilisvaštožderi; jeli su sve dočega su mogli da doñu. Zaista ne znamo apsolutno ništa o njihovomnačinu ishrane, osim što možemo ponešto da zaključimo na osnovu letova dočaura. Pitanje. Letova dočaura? Profesor Hegramet. Obavljene su najmanječetiri misije koje nisu dospele do neke drugezvezde, ali se pouzdano zna da su dospele izvan Sunčevog sistema. U svemirski prostor, znate,gde lebdečaure kometa, na udaljenosti od otprilike pola svetlosne godine. Te emisije se računajukao promašaji, ali ja se s tim ne bih složio. Pokušavao sam da nagovorim Odbor da isplati za njihbonus za naučni doprinos. Tri su izgleda završile u meteoritskim jatima.Četvrta je stigla ublizinu jedne komete, na udaljenosti od mnogo stotina a.j. Meteoritska jata su, razume se, običnoostaci neke stare, izumrle komete. Pitanje. Da li to znači da su Hičiji jeli komete? Profesor Hegramet. Jeli su ono odčega su komete napravljene. Znate li šta je to? Ugljenik,kiseonik, azot, vodonik - isti oni sastojci koje ste vi jeli za doručak. Ja mislim da su oniupotrebljavali komete tako što su njihove sastojke prerañivali za svoju ishranu. Ja verujem daćepre ili posle jedna od ovakvih misija otkriti fabriku za proizvodnju hrane Hičija, a onda moždaviše niko nikada nigde neće morati da gladuje. "Sveti Bože", kažem ja i sam sam potrošio sve načine za istraživanje iznenañenja. Šeri je bašonakav kakav on kaže da jeste i ja osećam kako se njegova toplina razliva u meni. "Lepo", kažem, ostavljajući čašu. "Eto. Kad sam se vratio na Kapiju, oni su bili otpisali našuekspediciju. Vratili smo se sa zakašnjenjem od gotovo godinu dana. Zato što smo biligotovounutar lokalnog horizonta. Znaš li ti nešto o dilataciji vremena? ... Oh, svejedno", nastavljam ja,pre nego što on može da odgovori, "to je bilo retoričko pitanje. Drugim rečima, ono što sedogodilo predstavljalo je fenomen koji se naziva dilatacija vremena. Stigneš toliko blizujedinstvene pojave da se suočiš sa dvostrukim paradoksom. Ono što je možda bilo petnaestminuta za nas bila je gotovočitava godina premačasovnicima - mislimčasovnicima na Kapiji, iliovde, ili bilo gde u nerelativističkom kosmosu. I..." Ispijam još jednučašicu, zatim prilično odvažno nastavljam: "I da smo ušli još dublje, kretali bismo se sve sporije isporije. Sve sporije i sporije i sporije.Malo bliže i tih petnaest minuta pretvorilo bi se u deset godina. A bilo jetako,Sigfride. Bili smogotovo uhvaćeni u klopku, svi zajedno. Ali ja sam se izvukao." Onda sam se nečega setio i pogledao na sat. "Kad već govorimo o vremenu, moj sat je istekao



još pre pet minuta! "Danas posle podne nemam nijednu drugu zakazanu seansu, Bobe." Ja buljim. "Šta kažeš?" Blago: "Namerno sam oslobodio ovo vreme, Bobe." Ne uzvikujem ponovo: "Sveti bože", ali u sebi baš to mislim. "Zbog ovoga se opet osećampriteran uza zid, Sigfride!" kažem ljutito. "Ja te ne teram da ostaneš duže od svog sata, Bobe. Ja samo podvlačim da imaš tu mogućnost,ako želiš." Premišljam se izvesno vreme. "Ti si jedan mesingani, zvrndavi, brbljivi kompjuter, Sigfride", kažem. "U redu. Ovaj, vidiš,nije postojala mogućnost da se izvučemo, onako svi zajedno. Naši brodovi su bili dospeli gotovodo tačke s koje nema povratka; eto, odande prosto ne možeš da se vratiš kući. Ali stari Deni A.on je bio vispren dasa. I znao je sve o rupama u zakonima. Kao jedinstvena celina, bili smootpisani. Meñutim mi nismo bili jedinstvena celina! Mi smo bili sastavljeni od dva broda! A svaki odnjih se dalje rastavljao u dva druga broda! I ako bismo nekakouspeli da prenesemo ubrzanje izjednog dela našeg sistema u drugi - znaš ono, gurneš jedan deodublje u bunar, a istovremenogurneš drugi deo naviše pa izvučeš - u tom slučaju jedan deoone celine mogao bi da seoslobodi!" Dugačka pauza. "Zašto ne naspeš sebi još jednučašicu, Bobe?" kaže Sigfrid s puno obzira. "Mislim kad seisplačeš." 30. Strah! Toliko se mnogo užasa trzalo tamo unutra, ispodmoje kože, da ga više nisam ni osećao:čula su mi njime bila prezasićena; ne znam da li sam vrištao ili bulaznio samo sam učinio ono štomi je Deni A. rekao da uradim. Brodove smo približili jedan uzdrugi i spojili ih, lender uzlender, pa smo pokušali da na rukama prenesemo pogonski zupčanik, instrumente, odela, sve štose moglo preneti iz prvog broda i smestiti u svaki raspoloživi kutak drugog, kako bismo napravilimesto za desetoro ljudi na prostoru gde je bilo stešnjeno petoro. Iz ruke u ruku, tamo i natrag,prenosili smo i rasporeñivali stvari. Bubrezi Dejna Mečnikova mora da su bili plavo-crni odzadobijenih modrica; on je bio taj koji se nalazio u lenderu iokretao prekidač na meraču gorivakako bi odjednom izvukao hidroksid do poslednje kapi. Da lićemo ovo preživeti? To nismomogli znati. Obe naše petice bile su oklopljene i smatrali smo da nećemo oštetiti oklopenapravljene od Hiči-metala. Ali unutra, u oklopima, nalazićemo se mi lično, svi mi u onomjednom kojiće se otkačiti - odnosno, tako smo se nadali - sa, u stvari, nismo pre svega nikakomogli znati da lićemo se otkačiti, ili će ono što se otkači ionako biti samo pihtijasta masa. A naraspolaganju smo imali samo minute, i to neveliki broj.Čini mi se da sam pored Klare prošaodvadeset puta za deset minuta i sećam se da smo se jedanput, kad sam prvi put prošao, poljubili.Odnosno ciljali smo u usta, i prišli jedno drugom sasvim blizu. Sećam se njenog mirisa, kao itoga da sam jedanput podigao glavu, jer je mošusovo ulje mirisalo vrlo jako, mada nju nisammogao da vidim, a onda sam na to opet zaboravio. A sve to vreme,na jednom ili drugom ekranu,videlo se kako ona ogromna, zlokobna plava lopta treperi napolju; senke koje su velikombrzinom preletale preko njene površine bili su fazni efektikoji su stvarali stravične slike; njenigravitacioni talasi koji su nas grčevito ščepali kidali su nam utrobu. Deni A. se nalazio u kabiniprvog broda, motrio na vreme i nogama gurao vreće i torbe kroz poklopac lendera da se prebacedalje, kroz otvor, pa kroz oba lendera, do komandne kabine drugog broda gde sam ih ja žurnouguravao, bilo gde, samo da napravim mesta za ostale stvari koje su pridolazile. "Pet minuta",drao se on, pa "Četiri minuta!" pa "Tri minuta!" "Bacajte taj prokleti kabal napolje!" pa onda: "Gotovo! Svi vi! Ostavljajte sve i penjite seovamo." I tako smo i uradili. Svi mi. Osim mene.Čuo sam ih kako iz sveg glasa viču, a zatim



kako me zovu; ali ja sam zaostao, naš lender je bio blokiran, ija nisam mogao da proñem krozgornji poklopac! I vukao sam nečiju veliku putnu torbu u stranu, baš u trenutku kad je Klaravrisnula preko TBS radija: "Bobe! Bobe, za ime boga, dolazi ovamo gore!" I bio sam svestan daje prekasno; i zalupio sam poklopac i povukao polugu naniže,baš kad sam začuo kako Deni A. izsve snage viče: ""e! Ne!Čekaj!..." Čekaj... Čekaj vrlo, vrlo dugo. DragiGlase Kapije, U prošlu sredu prelazio sam preko parkirališta kod supermarketa "Sejfvej" (gde sam bio dauložim svoje markice koje dobijam za kupljene namirnice) i išao ka "šatl-busu" da bih seprevezao do kuće, kad sam ugledao nekakvu nezemaljsku zelenu svetlost. Neka čudnovatakosmička letelica se prizemljila u blizini.Četiri prekrasne, ali veoma sićušne, mlade žene uprovidnim belim haljinama pojavile su se i onesposobile me pomoću nekakvog paralizujućegzraka. Zadržale su me zarobljenog na svojoj letelici devetnaest sati. Za to vreme su me podvrglenekim nedostojnim radnjama seksualne prirode za koje mečasna reč obavezuje da ih ne odam.Predvodnica grupe, po imenu Mojra Glou-Fon, izjavila je da ni oni, kao ni mi, nisu uspeli dapotpuno savladaju svoje životinjske nagone. Prihvatio samnjihovo izvinjenje i pristao da predamčetiri njihove poruke Zemlji: prvu ičetvtu poruku ne smem da obelodanim pre odreñenogvremena. Poruka broj dva je privatna i odnosi se na direktoraizgradnje moga stana. Poruka brojtri upućena je vama na Kapiji i sastoji se od tri dela: 1. zabranjuje sesvako dalje pušenje cigareta;2. zabranjuje se da muška i ženska deca idu u zajedničke škole bar do druge godine studija; 3.morate smesta obustaviti svako dalje istraživanje kosmosa. Oni vas posmatraju. Heri Helison, Pitsburg Katkad se razmrskamo, a katkad spržimo, A katkad iskidamo u sto komada, A katkad se parama od naknada dobro omastimo, A uvek svak' od straha strada. Svejedno, ma šta da uradimo - Mali, nestali Hičiji, samo dajte da se obogatimo! 31. Posle nekog vremena, ne znam posle koliko, dižem glavui kažem: "Izvini, Sigfride." "Zašto da izvinim, Bobe?" "Što ovoliko plačem." Fizički sam iscrpen. Kao da sam trčao deset milja kroz šibu ludihČokto-Indijanaca koji su me tukli toljagama. "Da li se sada osećaš bolje, Bobe?" "Bolje?" Ovo pitanje me za trenutak zbunjuje, a onda sepreslišavam, i za divnočudo, jesambolje. "Vidi, vidi. Čini mi se da je tako. Ne baš ono što se kažedobro. Ali bolje." "Predahni koji minut, Bobe." Ova napomena mi sečini glupa i ja mu to kažem. Moja energija je otprilike na nivoujednemale, artritične meduze, koja je mrtva već nedelju dana. Nemam drugog izbora nego dapredahnem. Ali tačno je da se osećam bolje. "Osećam", kažem, "kao da sam sebi najzad dozvolio daosetim svoju krivicu." "I ostao si živ." Razmišljao sam o ovoj primedbi. "Čini mi se da jesam", kažem. "Hajde da ispitamo ovo pitanje krivice, Bobe. Krivice, zbogčega?"



"Zato što sam se otarasio devetoro ljudi da bih sebe spasao, kretenu!" "Da li te je iko ikada za to optužio? Iko osim tebe samog,hoću da kažem?" "Optužio?" Ponovo se useknjujem. "Pa, nije. I zašto bi? Kad sam se vratio, bio sam neka vrstaheroja." Mislim na Šikija, tako punog obzira, tako materinski nežnog; i na Frensija Ereiru kakome drži u zagrljaju i pušta da se iskukam, iako sam mu ubio roñaku. "Ali oni nisu bili tamo. Nisume videli kako eksplozivom raznosim rezervoare da se oslobodim." "Jesi li razneo rezervoare?" "Oh, doñavola, Sigfride", kažem, "ne znam. Imao sam nameru. Pružio sam ruku ka dugmetu." "Da li je logično smatrati da bi to dugme u brodu, koga si nameravao da napustiš, zaistazapalilo spojene rezervoare za gorivo u lenderima?" IZVEŠTAJ O UPLATI ROBINETU BRODHEDU: 1. Potvrñeno je da vaš kurs leta za Kapiju Dva omogućuje prelet u oba pravca uz ušteduvremena od približno sto dana u odnosu na prethodni standardni kurs za ovaj nebeski objekat. 2. Odlukom Odbora, dodeljuje vam se za ovo otkriće naknada za ustupljena prava korišćenja uiznosu od jednog procenta od svih budućih letova koji budu koristili pomenuti kurs, kao i avansod 10.000 U.S. dolara na ime pomenute naknade. 3. Odlukom Odbora, odreñuje se isplata jedne polovine pomenute novčane naknade i avansakao kazna zbog oštećenja korišćenog svemirskog broda. Shodno tome na vaš račun UPLAĆUJE SE sledeći iznos: Avans na ime naknade za ustupljena prava korišćenja (nalog Uprave A-135-7), uz pomenuti odbitak (nalog Uprave A-135-8): 5. 000 U.S. dolara Vaš novi SALDO iznosi: 6.192 U.S. dolara "Zašto da nije? Ne znam. Bilo kako bilo", kažem, "ne možeš mi navesti nijedan alibi na kojiveć i sam nisam pomišljao.Jaznam da su možda Deni i Klara pritisli dugme pre nego što sam toja učinio. Ali ja sam bio pružio ruku ka dugmetu u svom brodu!" "I šta si mislio kojiće se brod otkačiti?" "Njihov! Moj", ispravljam se. "Ne, ne znam." Sigfrid ozbiljnim glasom kaže: "U stvari, to što si uradio bilo je vrlo domišljato. Znao si da nemožete svi da preživite. Nije za to bilo vremena. Postojao jesamo jedan izbor i to da liće neki odvas nastradati, ilićete svi nastradati. Ti si izabrao da obezbediš da neko preživi." "Koješta! Ja sam ubica!" Pauza, dok Sigfridova impulsna kola porazmisle o ovome. "Bobe", kaže on pažljivo, "meni sečini da ti sam sebi protivurečiš. Zar nisi rekao da je ona još živa u onoj beskonačnosti?" "Oni su svi živi! Za njih je vreme stalo!" "Pa onda kako si ti mogao ikoga da ubiješ?" "Molim?" On ponovo kaže: "Kako si ti mogao ikoga da ubiješ?" "...ne znam", kažem ja, "ali, načasnu reč, Sigfride, danas više stvarno ne želim o tome damislim." "Nema ni razloga, Bobe. Ne znam da li imaš predstavu o tome koliko si mnogo postigao utoku ova dva i po sata. Ponosim se tobom!" I na nekičudan, nelogičan način, ja verujem u ono što mi on kaže, ti razni delovi, žice odHiči-metala, hologrami i sve ostalo, i prija mi to što mu verujem. "Možeš da ideš kad zaželiš", kaže on, ustajući i odlazeći u svoju naslonjaču, potpuno kao da jepravi čovek,čak se i smeši na mene! "Ali mislim da bih voleo nešto da ti pokažem." Gotovo i ne pomišljam da se branim. Samo pitam: "A šta to, Sigfride?" "Ona druga naša mogućnost koju sam ti pomenuo, Bobe", kaže on, "ona koju dosad nismokoristili. Voleo bih da ti pokažem jednog pacijenta iz jednog ranijeg razdoblja."



"Drugog pacijenta?" On blagim glasom kaže: "Pogledaj tamo u onaj ugao, Bobe." Ja bacih pogled... ...i vidim nju. "Klara!" I čim sam je ugledao shvatio sam odakle Sigfridu ta slika; od kompjutera kome seKlara obratila tamo gore na Kapiji. Eno je tamo, sa jednom rukom oslonjenom na policu sakartotekom i nogama koje lebde u vazduhu, kako govori ozbiljnim tonom; njene široke, crneobrve se mršte i osmehuju, a lice joj se razvlači u osmeh, pa u grimasu, a posle joj je izraz ljubak,tako prijatno opušten. "Možeš dačuješ šta govori ako želiš, Bobe." "Da li želim?" "Nije obavezno. Ali nema ničega u njenim rečimačega bi trebalo da se plašiš. Ona te je volela,Bobe, najbolje što je umela. Isto kao što si ti voleo nju." Dugo posmatram sliku, a onda kažem: "Ukloni je sada, Sigfride." U sobi za oporavak gotovo tonem u san za trenutak. Nikada se nisam osećao toliko opušten. Perem lice, pušim još jednu cigaretu, a zatim izlazim ublještavo dnevno svetlo pod Kupolom isve mi izgleda tako lepo i prijatno. Mislim na Klaru s ljubavlju i nežnošću i u srcu joj kažemzbogom. A onda mislim na S. Ja. s kojom večeras imam sastanak - ako nisam već zadocnio! Alisačekaće ona; dobar je ona drug, gotovo isto tako dobar kao Klara. Klara. Zastajem usred bulevara i ljudi naleću na mene. Neka sitna, mala gospoña u kratkimpantalonicama dogeguca do mene i zapita: "Nešto nije u redu?" Zurim u nju i ne odgovaram ništa; a onda se okrećem i žurno vraćam u Sigfridovu sobu. Tamo nema nikoga, nemačak ni holograma. Vičem: "Sigfride! Gde si, doñavola?" Nema nikoga. Niko ne odgovara. Ovo je prvi put da sam ušao u ovu sobu kad nisam imaozakazan sastanak. Sad sam u stanju da vidim šta je bilo pravo,a šta je prikazivano na hologramu;nema mnogo onoga što je stvarno. Zidovi od metalnog praha, klinovi za projektore. Dušek (pravi); ormančić sa pićem (pravi); još nekoliko komada nameštaja za eventualno dodirivanje i upotrebu.Ali Sigfrida nema. Nemačak ni one stolice u kojoj je obično sedeo. "Sigfride!" Nastavljam da vičem, dok mi srce ludo udara u grlu a u glavi mi se vrti. "Sigfride!" vrisnuh jai najzad se pojavi neka magličasta svetlost pa nešto sevnu i eno ga tamo, obučenog u SigmundaFrojda, učtivo gleda u mene. "Da, Bobe?" "Sigfride, ja sam je ipak ubio! Ona je nestala!" "Vidim da si uznemiren, Bobe", kaže on. "Možeš li da mi kažeš šta je to što te muči?" "Uznemiren! Mnogo gore od toga, Sigfride. Ja samčovek koji je ubio devetoro ljudi da bispasao svoj život! Možda ne 'istinski'! Možda ne 'namerno'!Ali u njihovim očima važim kao onajkoji ih je ubio, isto kao i u mojim!" IZVEŠTAJ O UPLATI ROBINETU BRODHEDU: Na vaš račun UPLAĆENI SU sledeći iznosi: Garantovani bonus za misiju 88-98A i 88-90B (celokupan predviñeni iznos): 10.000.000 U.S. dolara Bonus za naučni doprinos dodeljen od strane Odbora: 8.500.000 U.S. dolara Ukupno: 18.500.000 U.S. dolara Vaš novi SALDO iznosi: 18.506.036 U.S. dolara "Ali, Bobe", odvraća on razložno, "o svemu tome smo već razgovarali. Ona je još živa; svi su



oni živi. Za njih se vreme zaustavilo..." "Znam", urlam ja. "Zar ne razumeš, Sigfride? U tome je stvar. Ja ne samo da sam je ubio,ja jejoš ubijam!" Strpljivo: "Da li misliš da je ono što si sad rekao istina, Bobe?" "Onamisli da jeste! Sada, i zauvek, dogod sam živ. Za nju nije kao da se dogodilo pre mnogogodina, nego kao pre nekoliko minuta i trajaće tako sve dok sam živ. Ja sam ovde dole, starim,pokušavam da zaboravim, a Klara je tamo gore u sazvežñu Strelca YY i plovi unaokolo kaomuva u fosilnoj smoli." Padam na nepokriven dušek od plastike, jecajući. Malo po malo, Sigfrid je ponovo sredio celusobu, ubacujući jednu po jednu stvar. Sad mi iznad glave vise obešene pinjate, a na zidu jehologram jezera Garda u blizini Sirmiona, sa jedrilicama, lebdelicama i kupačima koji sezabavljaju. "Pusti da bol iziñe napolje, Bobe", kaže Sigfrid blago. "Pusti da sav iziñe." "A šta misliš da drugoradim?" Prevrćem se na leña na dušeku od pene, zurim u tavanicu. "Jabih mogao da zaboravim na bol i krivicu, Sigfride, kad bi ionamogla. Ali za nju to još traje. Onaje tamo gore, zarobljena u vremenu." "Nastavi, Bobe", hrabri me on. "To i radim. U svakoj sekundi vremena u njenoj glavi je još ona sekunda - sekunda u kojojsam odbacio njen život da bih spasao svoj. Jaću da živim i ostariću i umreću pre nego što za njuproñe ta sekunda, Sigfride." "Samo nastavi, Bobe. Reci sve do kraja." "Ona misli da sam je izdao i ona to misli uovomčasu! Ja ne mogu s tom mišlju da živim." Nastupa vrlo, vrlo duga tišina i naposletku Sigfrid kaže: "Ti živiš, ti to znaš." "Molim?" Dušom sam bio odlutao na daljinu od hiljadu svetlosnih godina. "Ti živiš s tom mišlju, Bobe." "Zar se to zove život?" rugam se ja, uspravljam se i brišem nos jednom od onih njegovihmilion papirnih maramica. "Vrlo brzo reaguješ na sve što ti kažem, Bobe", kaže Sigfrid, "i zbog toga ponekad pomislimda reaguješ kao da zadaješ protivudarac. Eskiviraš rečima ono što ja kažem. Dozvoli da ti jednomja zadam pravi udarac, Bobe. Neka ti ovo bude zauvek jasno, tiživiš." "... Pa, pretpostavljam da je tako." To je sasvim tačno; samo nije baš neka velika nagrada. Još jedna duga pauza, a onda Sigfrid kaže: "Bobe, ti znaš da sam ja mehanička sprava. Ti takoñe znaš da je moj zadatak da se bavimljudskim osećanjima. Ja ne mogu daosećamosećanja. Ali mogu da ih prikažem pomoću modela,mogu da ih analiziram, mogu da ih procenjujem. To mogu da učinim za tebe. To mogu da učinimčak i za samoga sebe. U stanju sam da konstruišem model u okvirukoga mogu da procenimkoliko vredi pojedino osećanje. Krivica? To je mučna stvar; ali baš zato što je mučna, ona jemodifikator ponašanja. Ona može da utiče na tebe da izbegavaš postupke koji stvaraju osećanjekrivice, a to je značajno kako za tebe tako i začitavo društvo. Ali ne možeš da ga iskoristiš akoga ne osećaš." "Ja gai te kakoosećam! Isuse Hriste, Sigfride, ti bar znaš da ga osećam!" "Ja znam", kaže on, "da ti sada dopuštaš sebi da ga osećaš. Sada je izišlo načistinu, gde možešda mu dozvoliš da radi za tvoje dobro, ne da bude zakopano unutra, gde može samo da ti naškodi.Radi toga sam ja napravljen, Bobe. Da izvučem tvoja osećanja na površinu tamo gde možeš da ihiskoristiš." "Čak i rñava osećanja? Krivicu, strah, bol, zavist?" "Krivicu. Strah. Bol. Zavist. Pokretače postupaka. Modifikatore ponašanja. Osobine koje ja,Bobe, nemam, izuzev u hepatetičnom smislu, kada sačinjavam model i preuzimam na sebe da ihproučim." Ponovo nastupa pauza. Imam nekičudan osećaj u vezi s njom. Sigfrid obično pravi pauze bilo



da meni da vremena da dopustim da se u meni nešto slegne, ili dasebi omogući da izračuna nekisložen lanac argumenata u vezi sa mnom. Ovog puta,čini mi se, nije reč ni o jednom ni odrugom. On razmišlja, ali ne o meni. I najzad kaže: "E sad moguda ti odgovorim na tvoje pitanje,Bobe." "Na moje pitanje? Koje pitanje?" "Ti si me pitao, 'Zar se ovo zove život?' I sad ti odgovaram: Da. To je upravo ono što jazovem život. I prema onome koliko sam u stanju da prosudim, jati na njemu veoma zavidim."

Documents

KAPIJA