KAREL ČAPEK

RAT LJUDI I

DAŽDEVNJAKA

Prevod

SLOBODANKA UROŠEVIĆ

DRAGUTIN MIRKOVIĆ

Naslov originala: Karel Ĉapek

VALKA S MLOKY

KNJIGA PRVA

ANDRIAS SCHEUCHZERI

1. OSOBENJAŠTVO KAPETANA VAN TOHA

Ako biste potraţili ostrvce Tana Masa na mapi, našli biste ga na samom ekvatoru, malo zapadnije od Sumatre; ali ako biste zapitali na palubi lađe “Kandong Bandoeng” kapetana J. van Toha šta je ta Tana Masa pred kojom se upravo usidrio, psovao bi trenutak, a potom bi rekao da je to ona najprljavija rupa na svim Sundskim ostrvima, još bednija nego Tana Bala, i u najmanju ruku tako prokleta kao Pini ili Banjak; da je jedini, da prostite, čovek koji tamo ţivi — naravno, ako ne računamo u ljude one vašljive Batake1 — pijani trgovački agent, melez Kubanca i Portugalca, i još veći lopov, paganin i svinja nego pravi Kubanac i pravi belac zajedno; i da, ako na svetu postoji nešto prokleto, onda je to, gospodine moj, prokletstvo a ne ţivot na tom prokletom ostrvu Tana Masa. Potom biste ga, verovatno, upitali zašto je onda tu spustio ta prokleta sidra, kao da hoće ovde da ostane tri prokleta dana. On bi onda razdraţeno frknuo i progunđao nešto u tom smislu: da

“Kandong Bandoeng” ne bi, razume se, ovamo plovila samo radi 'te proklete mirođije ili palminog ulja; a, uostalom, to se vas, gospodine moj ništa ne tiče, ja imam svoja prokleta naređenja, a vi, gospodine moj, budite tako dobri i gledajte svoja posla. I psovao bi tako obilno i sočno kako to već priliči starijem, ali za svoje godine još uvek sveţem brodskom kapetanu.

Ali ako biste umesto radoznalih pitanja ostavili kapetana J. van Toha da gunđa i proklinje za svoj račun, mogli biste da saznate više. Zar se na njemu ne vidi da jedva čeka da sebi olakša? Samo ga ostavite, njegova ogorčenost će već sama naći put. “Eto vidite, gospodine”, uzviknuće kapetan, “one bitange kod nas u Amsterdamu, oni prokleti Jevreji tamo gore, sete se, recimo, bisera — čoveče, potraţite neke bisere! Kaţu, ljudi su sad poludeli za biserom i tako dalje.” Tu kapetan ogorčeno otpljune. “To se hoće, pretvarati pare u biser! A to je zato što vi, ljudi, uvek hoćete nekakve ratove ili tome slično. Strahuju za

1 Bataki — narod malajske rase koji ţivi na severozapadnom delu Sumatre.

pare — u tome je sve. A to se onda zove, gospodine moj kriza.” Kapetan J. van Toh malo okleva da li da se s vama upusti u razgovor o pitanjima iz nacionalne ekonomije; danas se, naime, o drugom i ne govori. Samo što je ovde pred Tana Masom za to suviše toplo, pa je čovek lenj; kapetan J. van Toh mahne rukom i progunđa: “Lako je to reći- — biseri! Gospodine moj, na Cejlonu su ih istrebili za pet godina unapred, na Formozi je zabranjeno da se love — onda vele: gledajte, kapetane van Tohu, da nađete nova lovišta! Pođite na ona zabačena ostrvca,

moţda će se na njima naći čitave naslage školjki‟ — “ Kapetan prezrivo zatrubi u aţurno plavu maramicu. “Oni pacovi u Evropi zamišljaju da se ovde još uvek moţe naći nešto o čemu niko ne zna! Gospode boţe, što su to neki konji! Samo što još od mene ne traţe da zagledam ovim Batakima u njuške ne išmrkavaju li bisere. Nova lovišta! U Padangu postoji novi bordel, to da, ali nova lovišta? Gospodine, ja sva ta ostrva ovde znam kao svoj dţep... od Cejlona pa do tog prokletog Kliperton Ajlenda... Ako neko misli da će tu još nešto naći na čemu bi se moglo zaraditi, onda srećan mu put! Trideset godina tuda

putujem, a sadati glupaci traţe od mene da tu nešto pronađem!” Kapetan J. van Toh se upravo guši zbog ovog uvredljivog zahteva. “Neka ovamo pošalju nekog ţutokljunca, taj će im svašta pronaći, imaće šta da vide; ali traţiti to od nekoga ko ovde sve zna kao kapetan J. van Toh ... Ta priznajte, gospodine. U Evropi bi se još i dalo štogod pronaći; ali ovde — pa ovamo ljudi dolaze samo zato da bi njuškali šta se moţe poţderati, pa čak ne toliko ni radi toga, koliko da vide šta se moţe kupiti i prodati. Gospodine moj, kada bi u čitavom tom prokletom tropskom pojasu bilo još nešto što bi imalo dubbeltje cene, našla bi se kraj toga tri agenta, koja bi mahala musavim maramicama prema lađama sedam drţava da se zaustave. Tako je to, gospodine. Izvinite, ali ja ovdašnje prilike poznajem bolje nego Kolonijalna uprava Njenog Veličanstva holandske kraljice.” Kapetan J. van Toh silom savlađuje svoj opravdani gnev, što mu posle duţeg praskanja polazi za rukom. “Vidite li tamo ona dva bedna lenjivca? To su lovci bisera sa Cejlona,

boţe me prosti, Singalezi, onakvi kakve ih je Gospod stvorio; ali zašto je to učinio, ne znam. Njih sada vozim sa sobom i kada negde naiđem na komadić obale gde nije napisano: “Agencija”', ili “Bata”, ili “Carinarnica”, puštam ih u vodu da traţe školjke. Ona manja bitanga roni osamdeset metara u dubinu; ovde na Prinčevim ostrvima ulovio je u dubini od devedeset metara ručicu od kinematografskog aparata, gospodine, ali bisere — ta koješta! Ni pomena! Ovi Singalezi su odvratna gamad. Eto, takav je proklet moj posao; da se pravim kao da kupujem

palmovo ulje, a pri tome da traţim nova lovišta bisernih školjki. Moţda će još hteti da pronađem nekakav devičanski čist kontinent. Zar ne? To ipak, gospodine moj, nije posao za poštenog kapetana trgovačke lađe. J. van Toh nije nikakav ukleti pustolov! Ne, gospodine.” I tako dalje; more je veliko, a okean vremena nema granica; pljuj u more koliko hoćeš, ono neće narasti; psuj svoju sudbu, ali je nećeš izmeniti. I tako smo posle mnogo pripremanja i okolišenja došli do toga da kapetan holandske lađe “Kandong Bandoeng”, J. van Toh, uzdišući i proklinjući ulazi u čun da bi izašao u kampong2 na Tana Masi i

pregovarao sa pijanim kubansko-portugalskim melezom o nekim trgovačkim stvarima.

“Sorry, Captain3“, reče najzad kubansko-portugalski melez, “ali ovde, na Tana Masi, ne rastu nikakve školjke. Ti prljavi Bataki,” nastavljao je s neizmernom odvratnošću, “ţderu i meduze; više su u vodi nego na suvom; ţene tu smrde na ribu i ne moţete zamisliti — šta sam ono hteo reći? Aha, vi ste me pitali za ţene.”

“A ima li tu neki komadić obale”, raspitivao se kapetan, “gde ti Bataki ne silaze u vodu?”

Kubansko-portugalski melez zavrte glavom. “Nema, gospodine. Jedino Đavolji zaliv, ali to nije ništa za vas.”

“Zašto?”

2 Selo ĉije su kuće napravljene od bambusove trske.

3 Ţalim, kapetane!

“Zato što . . . Tamo niko ne sme, gospodine. Da li da vam naspem, kapetane?”

“Thanks4, ima li tamo ajkula?”

“Ajkula i slično”, mumlao je melez.”Gadno mesto, gospodine. Bataki ne bi rado gledali ako bi tamo neko išao.”

“Zašto?”

“Tamo su đavoli, gospodine. Morski đavoli.”

“Šta je to morski đavo? Riba?” “Nije riba”, odgovarao je

okolišeći melez. “Naprosto, đavo. Podmorski đavo. Bataki ga zovu: tapa. Tapa. Kaţu da oni, đavoli, tamo imaju, svoj grad. Da li da vam naspem?”

“A kako izgleda ... taj morski đavo?”

Melez je slegao ramenima. “Kao đavo! Ja sam ga jednom video ... to jest samo njegovu glavu. Vraćao sam se čamcem od rta Harlema .. . i najednom preda me izroni iz vode nekakva glava.”

“No, pa? Na šta liči?”

“Ćupu ima kao Batak, ali sasvim golu.”

“Nije li to bio, u stvari, Batak?”

“Nije, gospodine. Na tom mestu nijedan Batak neće ući u vodu. I.. . ono je ţmirkalo na mene donjim kapcima.” Melez se. stresao od groze. “Donjim kapcima, koji se pruţaju preko celog oka. To je tapa.”

Kapetan J. van Toh okretao je debelim prstima čašicu s palmovim vinom. “Niste tada bili pijani, a? Niste se naljoskali?”

“Bio sam, gospodine. Inače ne bih tamo veslao. Bataki ne vole kad neko te . . . đavole uznemirava.”

Kapetan van Toh zavrte glavom. “Ma čoveče, nema nikakvih đavola, a i ako bi postojali, morali bi da izgledaju kao Evropljani. To je moţda bila neka riba ili tako nešto.”

4 Hvala.

“Riba”, mucao je melez Kubanca i Portugalca, “riba nema ruke”. Ja nisam nikakav Batak, gospodine, ja sam išao u školu u Badjoengu . . . moţda još znam desetinu i više naučno dokazanih nauka; obrazovani čovek ipak zna šta je đavo a šta ţivotinja. Pitajte, gospodine, Batake.”

“To su crnačke praznoverice” — izjavi kapetan.sa ţovijalnom nadmoćnošću obrazovanog čoveka. Naučno, to je besmislica. Đavo ipak ne moţe da ţivi u vodi! Šta bi tamo radio? Mladiću. ne smeš da se obazireš na brbljarije urođenika. Neko je tom

zalivu dao ime Đavolji zaliv, i od tog vremena ga se Bataki boje. Tako je to”, reče kapetan i udari debelim dlanom po stolu. “Ništa tamo nema, momče, to je bar naučno jasno.”

“Da, gospodine”, sloţio se melez koji je išao u školu u Badjoengu. “Ali nijedan pametan čovek nema šta da traţi u Đavoljem zalivu.”

Kapetan J. van Toh je pocrveneo. “Šta?” dreknu, “Ti. prljavi Kubanče, misliš da ću se ja bojati tvojih đavola? To ćemo videti!” reče, ustajući u svoj veličini svojih poštenih dvesta

funti5. “Neću da ovde s tobom traćim vreme kad treba da mislim o svome poslu. Ali ovo zapamti: u holandskim kolonijama nema nikakvih đavola; ako neki postoje, onda su oni u francuskim. Tamo bi mogli biti. A sada mi pozovi starešinu ovog prokletog kamponga.”

Pomenutog dostojanstvenika nije trebalo dugo traţiti. Ĉučao je kraj melezovog dućana i ţvakao šećernu trsku. Bio je to nag, stariji gospodin, ali. daleko mršaviji nego što to bivaju starešine u Evropi. Malo dalje iza njega, odrţavajući odgovarajuću distancu, čučalo je celo selo sa ţenama i decom očevidno očekujući da bude snimljeno za film.

“Slušaj, mladiću”, oslovi ga kapetan van Toh na malajskom (mogao ga je osloviti i na holandskom ili engleskom, jer uvaţeni stari Batak nije znao ni reči malajski i čitav kapetanov govor morao je kubansko-portugalski melez da prevodi na batački, ali

5 Funta – 435 gr.

iz nekih razloga kapetan je smatrao malajski za pogodniji). “Dakle, slušaj mladiću, bilo bi mi potrebno nekoliko velikih, snaţnih, hrabrih momaka da pođu sa mnom u lov. Razumeš, u lov!”

Melez je to preveo, a starešina je klimao glavom kao da razume; potom se obratio širem auditoriju i odrţao mu govor, koji je imao očevidan uspeh.

“Starešina kaţe'', prevodio je melez, “da će ćelo selo poći s tuanom kapetanom u lov tamo kuda tuan bude hteo.”

“Eto, vidiš! Reci im sada da ćemo poći u Đavolji zaliv da lovimo školjke.”

Usledilo je otprilike četvrtčasovno uzbuđeno dogovaranje u kome je uzelo učešća čitavo selo, naročito stare ţene. Najzad se melez obratio kapetanu: “Kaţu, gospodine, da se u Đavolji zaliv ne moţe ići.”

Kapetan je počeo da crveni. “A zašto ne?”

Melez je slegao ramenima. “Zato što su tamo tapa-tapa. Đavoli, gospodine.”

Kapetanovo lice je počelo da dobija ljubičastu boju. “Reci im, ako ne pođu . . . .da ću im izbiti sve zube ... da ću im otkinuti uši . . . da ću ih obesiti... i da ću im spaliti taj vašljivi kampong, razumeš li?”

Melez je to pošteno preveo, posle čega je opet usledilo duţe, ţivo savetovanje. Najzad se melez obratio kapetanu; “Kaţu, gospodine, da će poći da se ţale policiji u Fadangu kako im je

tuan pretio. Zato su, navodno, paragrafi. Starešina kaţe da to neće tako ostaviti.”

Lice kapetana J. van Toha počelo je da dobija modru boju: ”Onda mu reci”, dreknu, “da je . . .” — i govorio je bez predaha dobrih jedanaest minuta.

Melez je to prevodio dok rnu je trajala zaliha reči; a posle novog, doduše dugačkog ali konkretnog savetovanja Bataka, preveo je kapetanu: “Kaţu, gospodine, da bi bili voljni da

odustanu od ţalbe policiji u slučaju da tuan-kapetan plati globu u ruke mesnih vlasti. Navodno,” oklevao je za trenutak, “dvesta rupija; ali to je malo mnogo, gospodine. Ponudite im pet.”

Boja lica kapetana J. van Toha počela se raspadati na tamnomrke mrlje. Najpre je ponudio istrebljenje svih Bataka na svetu, zatim je snizio na trista udaraca nogom, da bi se najzad zadovoljio time da starešinu ispuni za kolonijalni muzej u Amsterdamu; nasuprot tome, Bataki su sa dvesta rupija prešli

na gvozdenu pumpu s točkom, a najzad su ostali pri tome da kapetan da starešini na ime globe upaljač na benzin. (“Dajte im to, gospodine”, nagovarao ga je kubansko-portugalski melez, “ja imam tri upaljača na skladištu, ali bez fitilja.”) Tako je bio uspostavljen,mir na Tana Masi; ali kapetan J. van Toh je znao da je ovog puta stavljen na kocku ugled bele rase.

Posle podne otisnuo, se s holandske lađe “Kandong Bandoeng” čamac u kome su pre svih bili: kapetan J. van Toh, Šveđanin Jensen, Islanđanin Gundmundzon, Finac Gilemajnen i dva singaleska lovca bisera. Ĉamac se uputio pravo prema Đavoljem zalivu.

U tri sata, u vreme najveće oseke, stajao je kapetan na obali, dok je čamac krstario otprilike na sto metara od obale da bi pazio na ajkule, a oba singaleska gnjurca s noţem u ruci čekala na znak da skoče u vodu.

“Tako, sad ti”, zapovedi kapetan onom duţem golaću. Singalez je skočio u vodu, pošao nekoliko koraka, a onda zagnjurio. Kapetan je gledao na sat..

Kroz četiri minuta i dvadeset sekundi izronila je oko šezdeset metara ulevo smeđa glava; s čudnom, očajničkom i pri tom paralizovanom brzinom hvatao se Singalez hridina, drţeći noţ za odsecanje školjki u jedno j ruci a bisernu školjku u drugoj.

Kapetan se namrgodi. “No, šta je?” reče oštro.

Singalez je još uvek klizio po stenju, glasno mucajući od uţasa.

“Šta se dogodilo?” vikao je kapetan.

”Sahib6, sahib”, uzviknu Singalez i stropošta se na obalu sipljivo dišući. “Sahib, sahib”,. . .

“Ajkule?” '

“Đins”, zavapio je Singalez. “Đavoli, gospodine. Hiljade, hiljade đavola!” Zarivao je pesnice u oči. “Sami đavoli, gospodine!”

“Pokaţi tu školjku”, zapovedi kapetan i otvori je noţem, Bilo je u njoj malo, čisto zrno bisera. “A više nisi našao?”

Singalez izvadi još tri školjke iz vrećice koja mu je visila o vratu. “Ima tamo, gospodine, školjki, ali oni đavoli ih čuvaju. . . Piljili su u mene dok sam ih odsecao . . .” Njegova kudrava kosa nakostrešila se od uţasa. “Sahib, ne ovde!”

Kapetan otvori školjke; dve su bile prazne, a u trećoj je bio biser kao grašak, okrugao kao kap ţive. Kapetan van Toh gledao je naizmenično biser i Singaleza na zemlji.

“Ti”, reče neodlučno, “da li bi hteo da skočiš još jednom?”

Singalez bez reči zavrte glavom.

Kapetan J. van Toh oseti na jeziku silnu ţelju da psuje; ali, na svoje iznenađenje, opazi da govori tiho i skoro meko. “Ne boj se, momče. A kako izgledaju ti . . . đavoli?” “Kao mala deca”,. prošapta Singalez. “Imaju rep, gospodine, tako su visoki”, pokaza oko metar i dvadeset od zemlje. “Stajali su oko mene i gledali šta radim . . . načinio se oko mene čitav krug. . .” Singalez se poče tresti. “Sahib, sahib, ne ovde!”.

Kapetan van Toh je razmišljao. “A šta, ţmirkaju li donjim kapcima, ili kako?”

“Ne znam, gospodine”, reče promuklo Singalez. “Ima ih tamo na desetinu hiljada!”

Kapetan se osvrnu za drugim Singalezom; ovaj je stajao oko sto pedeset metara dalje i ravnodušno čekao s prekrštenim

6 Gospodaru!

rukama na prsima; razume se, kad je čovek go, onda nema gde na drugo mesto ni da stavi ruke nego na svoje sopstvene ruke. Kapetan mu ćutke dade znak i mali Singalez skoči u vodu. Kroz tri minuta i pedeset sekundi i on je izronio, hvatajući se rukama za klizavo stenje.

“Penji se”, viknu kapetan, ali pošto pogleda paţljivije, poče da skače po stenju ka tim rukama koje su se očajnički hvatale; čovek ne bi verovao da takva telesina ume tako da skače. U poslednjem trenutku dohvatio je jednu ruku i dahćući izvukao

Singaleza iz vode. Zatim ga je poloţio na kamen i obrisao sa sebe znoj. Singalez je nepomično leţao; jedna cevanica mu je bila odrana do kosti, svakako o kamen, ali je inače bio čitav. Kapetan mu podiţe kapak; videla se samo beonjača ukočenih očiju. Nije imao školjaka ni noţa.

U tom trenutku uputio se čun s posadom bliţe obali. “Gospodine”, uzviknuo je Šveđanin Jensen, “tu ima ajkula! Hoćete li i dalje loviti?”

“Ne”, reče kapetan. “Dođite ovamo da pokupite ovu dvojicu.”

“Pogledajte, gospodine”, upozoravao je Jensen kad su se vraćali na lađu, “kako je ovde odjednom plitko. Tako je odavde upravo do obale”, pokazivao je zabadajući veslo u vodu. “Kao da je tu pod vodom nekakav nasip.”

Tek se na lađi mali Singalez osvestio; sedeo je s kolenima pod bradom i tresao se čitavim telom. Kapetan je udaljio ljude i seo široko raskoračenih nogu.

“Govori”, reče. “Šta si tamo video?”

“Dţini, sahib”, šaputao je mali Singalez; u taj mah počeše da mu podrhtavaju očni kapci, sav se najeţio.

Kapetan J. van Toh se nakašlja. “A . . . kako izgledaju?”

“Kako . . . kako . . . ” U Singalezovim očima se poče ponovo pokazivati uzana pruga beonjače. Da bi ga osvestio, kapetan J. van Toh ga je sa neočekivanom kretnošću išamarao po obrazima dlanom i nadlanicom ruke.

“Thanks, sahib”, uzdahnu mali Singalez, a na beonjači njegovih očiju ponovo se pojaviše zenice. “Je li sad dobro?”

“Da, sahib.”

“Je li bilo tamo školjki?”

“Da, sahib.”

Kapetan J. van Toh nastavio je unakrsno ispitivanje s velikom strpljivošću i temeljnošću. Da, tamo su đavoli. Koliko? Hiljade i hiljade. Veliki su otprilike kao desetogodišnje dete i skoro crni. U vodi plivaju, a po dnu idu na đve noge. Na dve noge, sahib, kao vi i . . . ja, a pri tom se klate ovamo, onamo, neprestano, ovamo, onamo . . . Da, gospodine, imaju i ruke kao ljudi. Ne, nemaju kandţi, pre bih rekao da su im ruke kao u dece. Ne, sahib, nemaju rogova, nisu dlakavi. Da, rep im je pomalo kao u ribe, ali bez repnih peraja. Imaju veliku okruglu glavu, kao Bataki. Ne, nisu govorili ništa, gospodine, samo je izgledalo kao da cokću. Kad je Singalez odsecao školjke na dubini od oko šesnaest metara, osetio je na leđima kao dodir

malih ledenih prstiju. Kad se osvrnuo, bilo ih je unaokolo na stotine i stotine. Stotine, i stotine, gospodine, neki su plivali, a neki stajali na kamenju; i svi su gledali šta to Singalez radi. Tada je ispustio noţ i školjke i nastojao da ispliva gore. Pri tom se sudario sa nekoliko tih đavola koji su plivali nad njim, a šta je posle toga bilo, to ne zna.

Kapetan J. van Toh gledao je zamišljeno malog gnjurca koji se tresao. Taj mladić neće valjati više nikada, pomislio je u sebi, poslaću ga iz Padanga kući na Cejlon. Gunđajući i frčeći pošao je do svoje kabine. Tamo je iz papirne vrećice izručio na sto dva bisera. Jedan je bio mali kao zrno peska, a drugi kao grašak i presijavao se srebrnasto i ruţičasto. A onda kapetan holandske lađe frknu i iz ormana izvadi svoj irski viski.

Oko šest časova ponovo se odvezao čamcem u kampong, pravo do onog kubansko-portugalskog meleza. “Toddy”, reče; to je bila jedina reč koju je progovorio; sedeo je na verandi od talasastog crnog lima, drţao debelim prstima čašu od debelog stakla i pio, pijuckao i blenuo ispod kosmatih obrva u ţute,

mršave kokoške, koje su bog zna šta kljucale po prljavom i utapkanom dvorištu između palmi. Melez se ustezao da ma šta progovori i samo je točio piće. Postepeno su se kapetanove oči zalivale krvlju, a prsti počeli da se koče. Počeo je da pada sumrak kad je ustao povlačeći pantalone.

“Idete već da spavate, kapetane?” upitao je uljudno đavolsko-vraţji melez.

Kapetan je zabô prst u vazduh. “Voleo bih to da vidim”, reče, “da na svetu postoje neki đavoli koje još ne znam. Je li, gde je

tu onaj prokleti severozapad?”

“Ovako”, pokazao je melez. “Kuda idete, gospodine?”

“U pakao”, zagrmeo je kapetan J. van Toh. “Da vidim Đavolji zaliv.”

Od te večeri počelo je osobenjaštvo kapetana J. van Toha. U kampong se vratio tek u zoru; nije progovorio ni reči, odvezao se na lađu, gde se zaključao u svojoj kabini do večeri. To još nikom, nije bilo naročito čudno, jer je brod “Kandong

Bandoeng” imao šta da tovari od berićeta Tana Mase (začine, kamfor, gutaperku, palmovo ulje, duvan i radnu snagu); ali kad je uveče dobio izveštaj da je sva roba utovarena, frknuo je samo i rekao: “Ĉamac. U kampong!” I vratio se opet u praskozorje. Šveđanin Jensen, koji mu je pomogao, da se popne na palubu, upita ga tek onako, iz učtivosti: “Krećemo li danas dalje, kapetane?” Kapetan se okrete kao da ga je ubo u zadnjicu. “Šta te se tiče?” obrecnu se. “Gledaj svoja posla!” Ĉitav dan leţao je brod “Kandong Bandoeng” ukotvljen, udaljen jednu milju od obale Tana Mase, ne radeći ništa. Uveče se kapetan iskobeljao iz svoje kabine i naredio: “Ĉamac. U kampong!” Mali Grk Zapatis gledao je za njim jednim slepim i drugim zrikavim okom. “Momci”, zakreštao je, “naš stari ili ima tamo devojku ili je sasvim poludeo.” Šveđanin Jensen se namrštio. “Šta te se to tiče?” obrecnuo se na Zapatisa. “Gledaj svoja posla!” Zatim je sa Islanđaninom Gudmundzonom uzeo mali čamac i odveslao u pravcu Đavoljeg zaliva. Ostali su s čamcem iza stenja i čekali da vide šta će biti dalje. Zalivom je išao kapetan; izgledalo je da

nekoga čeka; s vremena na vreme bi se zaustavio i vikao nešto kao ts, ts, ts. “Pogledaj”, rekao je Gudmundzon, pokazujući na more, sada bleštavo crveno i platno od sunčevog zalaska. Jensen je nabrojao dva, tri, četiri, šest peraja oštrih kao peruška, koja su se pribliţavala Đavoljem zalivu. “Sto mu gromova”, promrmljao je Jensen, “koliko tu ima ajkula!” Svaki čas bi se jedna peraja zagnjurila, nad vodom bi švićnuo rep, a voda bi se naglo uskovitlala. Kapetan J. van Toh počeo je na obali besno da podskakuje, da sipa psovke i da pesnicom preti

ajkulama. Zatim je nastao kratki tropski sumrak, a nad ostrvom je isplovio mesec; Jensen je zaveslao i pribliţio se čamcem obali na jedan furlong7. Kapetan je sada sedeo na kamenju i izgovarao ts, ts, ts. Nešto se oko njega micalo, ali šta, to se nije moglo razaznati. To liči na foke, mislio je Jensen, ali foke se drukčije kreću. Izbijalo je to iz vode između kamenja i tapkalo na obali klateči se poput pingvina. Jensen je tiho zaveslao i zaustavio se na pola furlonga od kapetana. Da, kapetan je nešto govorio, ali šta, đavo bi razumeo; najverovatnije na malajskom ili tamilskom jeziku. Mlatarao je

rukama kao da tim fokama baca nešto (ali nisu to foke, tvrdio je u sebi Jensen) i pri tom je brbljao kineski ili malajski. U tom trenutku iskliznu Jensenu iz ruku podignuto veslo i pljusnu u vodu. Kapetan podiţe glavu, ustade i pođe oko trideset koraka prema vodi; najednom je nešto počelo da seva i praska; kapetan opali iz brovninga u pravcu čamca. Skoro istovremeno u zalivu je zašumelo, uskovitlalo se, zapljusnulo, kao da je hiljadu foka skočilo u vodu; ali Jensen i Gudmundzon su srnesta zaveslali i poterali svoj čamac za najbliţi ugao, tako da je sve fijukalo . Kad su se vratili na lađu, nisu nikome rekli ni reči. Ti severnjaci ipak znaju da ćute, Pred jutro se vratio kapetan; bio je natmuren i besan, ali nije rekao ni reči.Samo kad mu je Jensen pomogao da se popne na palubu, susrela su se dva para plavih očiju hladnim i ispitivačkim pogledom.

“Jensene”, rekao je kapetan,

7 Osmina milje.

“Da, gospodine.”

“Danas putujemo.”

'“Da, gospodine.”

“U Surabaji ćete dobiti svoju knjiţicu.”

“Da, gospodine.”

I tačka. Toga dana “Kandong Bandoeng” je otplovio za Padang. Iz Padanga je kapetan J. van Toh poslao svome Društvu u Amsterdam paketić, osiguran na hiljadu dve stotine

funti sterlinga. Istovremeno i telegrafsku molbu za jednogodišnje odsustvo. Hitni zdravstveni razlozi, itd. Zatim je tumarao po Padangu dok nije našao osobu koju je traţio. Bio je to divljak sa Bornea, Dajak, koga sa s vremena na vreme naimali engleski putnici kao lovca na ajkule, da bi ga posmatrali kako lovi, jer Dajak je radio još po starom, naoruţan samo dugim noţem.Bio je to očevidno ljudoţder, ali je imao svoju utvrđenu taksu; pet funti za ajkulu, pored hrane. Uostalom, bilo ga je grozno pogledati, jer mu je na obema

rukama, grudima i butinama koţa bila oguljena od krljušti ajkula, a nos i uši su mu bili ukrašeni ajkulinim zubima. Zvali su ga Šark8.

S tim Dajakom odselio se kapetan J. van Toh na ostrvo Tana Masu.

8 Ajkula.

2. GOSPODIN GOLOMBEK I GOSPODIN VALENTA

Bilo je ţarko redakcijsko leto, kad se ništa,apsolutno ništa ne događa, kad se ljudi ne bave politikom i kad ne postoji nikakva evropska situacija, pa ipak, i u to vreme čitaoci novina leţeći u agoniji dosade na obalama voda ili u retkoj senci drveća, demoralisani ţegom, prirodom, seoskom tišinom i uopšte zdravim i jednostavnim ţivotom na odsustvu, očekuju iz dana u dan, s varljivom nadom, da će bar u tim novinama biti nešto novo i osveţavajuće, neko ubistvo ili rat, ili zemljotres; ukratko, nešto; a kad toga tamo nema, treskaju novinama i ogorčeno izjavljuju da u tim novinama ništa, ama baš Ništa nema, da ih uopšte ne vredi čitati i da ih više neće. kupovati.

Međutim, u redakciji sedi pet ili šest ostavljenih ljudi, jer su ostale kolege takođe na odsustvu, ogorčeno treskaju novinama i ţale se da sada u tim novinama ništa, baš Ništa nema. A iz slovoslagačnice izlazi meter i prekorno govori: “Gospodo, gospodo, još nemamo uvodnik za sutra.”

“Pa, stavite, recimo . . . onaj članak ... o ekonomskoj situaciji u Bugarskoj,” izraţava svoje mišljenje jedan od ostavljene gospode.

Meter teško uzdiše: “Ali ko će to da čita, gospodine urednice? Ta opet u čitavom listu neće biti Ništa za čitanje!”

Šest ostavljenih ljudi podiţe oči ka tavanici, kao da je tamo moguće pronaći Nešto za čitanje.

“Kad bi se Nešto dogodilo,” predlaţe jedan neodređeno. . “Ili

kad bismo imali. .. neku., . zanimljivu reportaţu,” dobacuje drugi. “O čemu?” “To ne znam.”

'“Ili kad bismo izmislili. . . neki novi vitamin”, mrmlja treći. “Sada u leto”, prigovara četvrti. “Ĉoveče, vitamini su kulturne stvari, to priliči više za jesen,”

“Hriste boţe, ala je vrućina!” zeva peti, “Trebalo bi da damo nešto iz polarnih krajeva.” “Ali šta?”

“Tako. Nešto kao što je bio onaj Eskim Velcl. Promrzli prsti, večiti led i takve stvari.”

“Lako je to reći”, kaţe šesti. “Ali odakle da to uzmemo?” U redakciji zavlada beznadeţna tišina. ”Bio sam u nedelju u Jevičku. . .”, javi se oklevajući meter.

“No, pa?”

“Kaţu da je tamo na odsustvu nekakav kapetan Vantoh. Navodno, tamo se rodio, u tom Jevičku.” “Kakav Vantoh?”

“Debeo neki. Navodno je pomorski kapetan, taj Vantoh. Govorili su da je tamo negde vadio bisere.”

Gospodin Golombek pogleda gospodina Valentu. “A gde ih je vadio?”

“Na Sumatri... i na Celebesu... uopšte, tamo negde. Kaţu da je tamo ţiveo trideset godina.”

“Ĉoveče, to je dobra ideja!” reče gospodin Valenta. “'to bi mogla biti odlična reportaţa! Golombek, idemo?”

“No, moţemo pokušati”, pristade gospodin Golombek i siđe sa stola na kome je sedeo.

“To je onaj gospodin tamo”, rekao je gostioničar u Jevičku.

U bašti za stolom sedeo je debeo, široko raskoračen gospodin u beloj kapi, pio pivo i zamišljeno škrabao debelim kaţiprstom po stolu. Oba gospodina uputiše se njemu.

“Urednik Valenta.”

“Urednik Golombek.”

Debeli gospodin podiţe oči: “What? Šta?”

“Ja sam urednik Valenta.”

“A ja urednik Golombek.”

Debeli gospodin je dostojanstveno ustao. “Captain van Toh. Very glad9. Sedite, momci!”

9 Milo mi je!

Oba gospodina su rado sela i stavila pred sebe blokove za pisanje.

“A šta pijete, momci?”

“Malinu”, rekao je gospodin Valenta.

“Malinu?” ponovio je kapetan nepoverljivo. “A zašto? Gostioničaru, donesite im pivo! Dakle, šta vi zapravo hoćete?”, rekao je i odupro se laktovima o sto.

“Je li istina, gospodine Vantoh, da ste se ovde rodili?”

“Já. Rodio sam se.”

“Molim vas, kako ste dospeli na more?”

“Lepo, preko Hamburga.”

“A koliko dugo ste već kapetan?”

“Dvadeset godina, mladiću, tu imam dokumenta”, reče strogo lupkajući po dţepu na prsima. “Mogu da vam pokaţem.”

Gospodina Golombeka obuze ţelja da pogleda kako izgledaju kapetanski dokumenti, ali se obuzdao. “Pa to ste, gospodine kapetane, za ovo dvadeset godina upoznali dobar deo sveta, zar ne?” .

“Já. Dobar deo. Já.”

“A šta sve?”

“Javu, Borneo, Filipine, Fidţi, Salomonova ostrva, Karolinška ostrva, Samoa, prokleto ostrvo Kliperton, grupu prokletih ostrva,' momče. A što?”

”Samo onako, to je zanimljivo. Mi bismo, znate, od vas rado

čuli i više.”

“Já. Dakle, samo onako, je li?” Kapetan je upro u njih svoje bledoplave oči. “Vi ste iz p'lis, zar ne, iz policije?”

“Nismo, gospodine kapetane. Mi smo novinari.”

“ A, dakle, novinari, reporters10, šta? Onda pišite: Captain J. Yan Toh, kapetan lađe “Kandong Bandoeng”;”

10

Reporteri.

“Kako?”

”Kandong Bandoeng”, pristanište Surabaja. Svrha puta: vacances — kako se to kaţe?”

“Odsustvo”.

“Da, sto mu muka, odsustvo. Dakle tako, napišite u novine ko je stigao. A sada, momci, sklanjajte te notese! Your health!”11

“Gospodine Vantoh, mi smo došli k vama da biste nam ispričali nešto iz svoga ţivota.”

”A zašto?”

“Napisaćemo to za novine. Ljude neobično zanima da čitaju o dalekim ostrvima, i šta je sve tamo video i doţiveo njihov zemljak, Ĉeh rodom iz Jevička.”

Kapetan je klimnuo glavom. “To je istina. Momče, ja sam jedini kapetan iz čitavog Jevička. Pa dabogme. Kaţu, odavde je i jedan kapetan ... na nekoj maloj lađi što se ljulja, ali ja mislim”, dodao je poverljivo, “da to nije pravi Captain. To se

meri prema tonaţi, znaš.”

“A koliku tonaţu je imao vaš brod?”

“Dvanaest hiljada tona, momče.”

“To ste vi bili veliki kapetan, zar ne?”

“Já, veliki”, rekao je kapetan dostojanstveno. “Momci, imate li novaca?”

Oba gospodina pogledaše se pomalo iznenađeno.

“Imamo, ali malo. Treba li vam, moţda, kapetane?”

“Já. Trebalo bi mi.”

“Eto, vidite! Ako nam budete mnogo pripovedali, mi ćemo to napisati u novine, a vi ćete za to dobiti novaca.”

“Koliko?”

“Moţda čak i . . . neku hiljadu”, reče dareţljivo Golombek.

11

U vaše zdravlje!

“U funtama sterlinga?”

“Ne, samo u krunama.”

Kapetan van Toh zavrte glavom. “A, to ne. To ja imam i sam, momče.” Pri tom je izvukao iz dţepa od pantalona debeli sveţanj banknota. ,.See12?” Zatim se odupro laktovima o sto i nagnuo prema obojici. “Gospodo, imao bih za vas big business. Kako se to kaţe?

“Velik posao.”

“Ja. Veliki posao. Ali biste mi morali dati petnaest. .. ne, čekajte, petnaest, šesnaest miliona kruna. Dakle?”

Oba su se gospodina ponovo iznenađeno pogledala. Urednici novina, naime, imaju različita iskustva s najčudnijim vrstama luda, varalica i pronalazača.

“Ĉekajte”, reče kapetan, “nešto ću vam pokazati.” Preturao je debelim prstima po dţepu od prsluka, izvukao nešto i stavio na sto. Bilo je to pet ruţičastih bisera u veličini koštice od trešnje. “Da li se razumete u bisere?”

..”Šta li to moţe da vredi?” dahnu gospodin Valenta.

“Já. lots of money13, momče. Ali ja to nosim. . . samo za mustru, kao uzorak. Dakle, pošli biste sa mnom?” upita pruţajući preko stola svoj široki dlan.

Gospodin Golombek uzdahnu: “Gospodine Vantoh, toliko novaca...”

“Halt”, prekinu ga kapetan. “Znam, ti mene ne poznaješ; ali upitaj za Captain van Toha u Surabaji, Bataviji, Padangu ili gde

hoćeš. Idi i pitaj i svako će ti reći, já, Captain van Toh, on je čovek od reči.”

“Gospodine Vantoh, mi vam verujemo”, protestovao je gospodin Golombek. “Ali — «

“Ĉekaj”, rekao je kapetan. “Ja znam da ti nećeš da daš' svoje lepe pare tek tako; to ti odobravam, mladiću. Ali ti ćeš ih dati

12

Vidite 13

Mnogo novaca

za brod, see? Ti ćeš kupiti taj brod i ti ćeš biti shipowner14 i moţeš poći sa mnom; ja, moţeš da bi video kako na njemu gazdujem. Ali one pare što ćemo ih tamo zaraditi biće fifty-fifty. To je pošten biznis, zar ne?”

“Ali, gospodine Vantoh”, uzviknu gospodin Golombek pomalo potišteno, “pa mi nemamo toliko novaca!”

“Já, onda je to drugo”, reče kapetan. “Sorry. Onda ne znam, gospodo, zašto ste do mene došli.”

“Da biste nam pričali, kapetane. Ta vi morate imati toliko, iskustva!”

“Já, to imam, momče. Prokletog iskustva imam.”

“Da li ste kad doţiveli brodolom?”

“What?Ship-wrecking15? A, to ne. Šta ti misliš? Kad mi das dobru lađu, ne moţe joj se ništa dogoditi. Moţeš da se raspitaš u Amsterdamu za moje preporuke. Idi pa se raspitaj!”

“A kako urođenici? Jeste li tamo upoznali urođenike?”

Kapetan van Toh zavrte glavom. “To nije ništa za obrazovane ljude. O tome neću da pričam.”

“Onda nam pričajte nešto drugo.”

“Já, pričajte”, gunđao je kapetan nepoverljivo. “A vi ćete to posle prodati nekoj Company, koja će tamo poslati svoje brodove. Ja ću ti nešto reći, momče — ljudi su veliki lupeţi. A najveći lupeţi su oni bankari u Kolombu.”

“Odlazili ste često u Kolombo?”

“Já, često, I u Bankok isto tako, i u Manilu. — “Momci”, reče naglo, “ja, recimo, znam za jedan brod. Veoma prikladan brod, a za te pare jevtin. Leţi u Roterdamu. Pođite da ga vidite. Roterdam, to je odmah tu”, pokazivao je palcem preko ramena. “Momci, sad su brodovi strašno jevtini. Kao staro gvoţđe. Onaj je star samo šest godina, a na dizel-motor. Hoćete li da ga vidite?”

14

Sopstvenik laĊe 15

Brodolom

“Ne moţemo, gospodine Vantoh.”

“Baš ste mi vi čudni ljudi”, uzdahnu kapetan i glasno se useknu u aţurno plavu maramicu. “A ne znate li vi ovde za nekog ko bi hteo da kupi kakav brod?”

“Ovde u Jevičku?”

“Já, ovde ili tu negde u okolini. Ja bih hteo da se taj veliki posao prenese ovamo, u moju zamlju.”

“To je lepo od vas, kapetane.”

“Já. Oni drugi su silno veliki lupeţi. A nemaju novaca. Kao ljudi od newspapers16 vi morate da poznajete ovdašnje velike ljude, bankers i shipowners, kako se kaţe, vlasnike brodova, zar ne?”

“Brodovlasnike. Ne znamo ih, gospodine Vantoh.”

“Šteta”, natmuri se kapetan.

Gospodin Golombek se nečega prisečao. “Ne poznajete li, moţda, gospodina Bondija?”

“Bondi, Bondi?”, razmišljao je kapetan van Toh. “Pričekaj, to ime kao da mi je poznato. Bondi. Já, u Londonu je nekakav Bond-strit i tamo ţive vrlo bogati ljudi. Nema li taj gospodin Bondi kakvu trgovinu na toj Bond-strit?”

“Ne, on je u Pragu, a rodio se, mislim, ovde u Jevičku.”

“A, sto mu muka”, prasnu kapetan radosno, “u pravu si, momče! Onaj što je na starom trgu imao dućanče galanterijskom robom. Pa da, Bondi — kako li se ono zvao? Maks. Maks Bondi! Dakle, on sada ima trgovinu u Pragu?”

”Ne, to je, valjda, bio njegov otac. Ovaj Bondi se zove G. H. Predsednik G. H. Bondi, kapetane”

“G. H.”, vrteo je glavom kapetan, “G. H., ovde nije bio nikakav G. H., sem ako to nije Gustika Bondi, ali on nije bio nikakav predsednik. Gusti je bio tako neko pegavo Ĉivuče. Onda to ne moţe biti on.”

16

Novina

“Biće da je on, gospodine Vantoh. Pa, godine su prošle kako ga niste videli.”

“Já, u pravu si.. Godine su prošle”, sloţio se kapetan. “Ĉetrdeset godina, momče. Moţe biti da je taj Gusti već postao velik čovek. A šta je on?”

“On je predsednik upravnog odbora M. E. A. S., — znate, to je ona velika fabrika kotlova i sličnih stvari — pa i predsednik dvadesetak drugih društava i kartela . . . Jako veliki gospodin, gospodine Vantoh. Zovu ga kapetanom naše industrije.” .

.”Kapetan?” začudio se Captain van Toh. Onda ja nisam jedini kapetan iz Jevička! Sto mu gromova, znači i Gusti je takođe Captain! S njim treba da se sastanem. A ima li on novaca?”

“O da! Tušta i tma novaca, gospodine Vantoh. Ima on nekoliko stotina miliona. Najbogatiji je čovek kod nas.”

Kapetan van Toh se duboko uozbiljio. “I on Captain! Hvala ti, momče! Onda ću otploviti do njega, do tog Bondija. Já, Gusti

Bondi! I know17. Bio je tako neko Ĉivuče. A sada je to Captain G. H. Bondi. Ja, ja, leti vreme”, uzdahnu melanholično.

“Gospodine kapetane, mi moramo već poći, da nam ne ode večernji voz.”

“Onda ću vas ispratiti do pristaništa”, reče kapetan i poče da diţe sidro. “Radujem se što ste došli, gospodo. Ja poznajem jednog redaktora u Surabaji, dobar momak, já, i good friend of mine18. Velika pijandura, mladići. Ako hoćete, ja bih vam našao novinarsko mesto u Surabaji. Ne? No, kako hoćete.”

A kad je voz već,krenuo, mahao je kapetan van Toh lagano i svečano ogromnom plavom, maramicom. Pri tom mu je jedan veliki, nepravilan biser ispao u pesak. Biser koji nikada niko nije našao.

17

Znam 18

Moj dobar prijatelj

3. G. H. BONDI I NJEGOV ZEMLJAK

Kao što je poznato, ukoliko je neko veći gospodin, utoliko je kraći natpis na tablici na njegovim vratima. Onaj stari Maks Bondi u Jevičku morao je da ima iznad dućana, na oba krila vrata i na prozorima, velikim slovima namalano da je tu Maks Bondi, trgovina svakovrsnom galanterijskom robom, opremom, za mlade, platnom, ubrusima, salvetima, stolnjacima i navlakama, pamučnim materijama i gradlom, prvoklasnim štofovima, svilom, zavesama, zastorima, portnama i svim priborom za šivenje. Osnovano godine 1885. — Njegov sin G. H. Bondi, kapetan industrije, predsednik društva M. E. A. S., komercijalni savetnik, berzanski savetnik, potpredsednik Saveza industrijalaca, Consulato de la Republica Ecuador, član mnogih upravnih odbora itd., itd. ima na svojoj kući tek malu, crnu, staklenu tablicu sa zlatnim natpisom

BONDI

Ništa više, samo Bondi. Neka drugi pišu na svojim vratima Julijus Bondi, zastupnik firme General Motors ili M. U. D. Ervin Bondi ili S. Bondi i komp.; ali je samo jedan jedini Bondi koji je naprosto Bondi bez svih bliţih pojedinosti. (Mislim da na papinim vratima piše naprosto Pius, bez ikakve titule i broja. Ni bog nema nikakvu tablicu ni na nebu ni na zemlji. Ti, čoveče, moraš i sam znati da On tu stanuje. Ali to sad ovamo ne spada, pominjem to samo uzgred.)

Pred tom staklenom tablicom zaustavio se jednog toplog

dana gospodin u beloj mornarskoj kapi i brisao plavom maramicom snaţni zadrigli vrat. Đavolski otmena kuća, pomislio je, i pomalo nesigurno pritisnuo mesingano dugme zvonceta.

Na vratima se pojavio portir Povondra, odmerio debelog gospodina od cipela pa do zlatnog širita na kapi, i rekao rezervisano: “Molim?”

“Ej, momče”, grmnu gospodin, “stanuje li ovde neki gospodin Bondi?”

“Šta ţelite?”, upita hladno gospodin Povondra.

“Recite mu da bi s njim hteo da govori Captain van Toh iz Surabaje. Já”, setio se, “ovde je vizitkarta”, reče i pruţi gospodinu Povondri posetnicu na kojoj je bilo utisnuto sidro i odštampano ime

CAPTAIN J. VAN TOCH

E. I. & P. L. Co. S. Kandong Bandoeng

Surabaya Naval Club

Gospodin Povondra pognu glavu kolebajući se. Treba li da .mu kaţem da gospodin Bondi nije kod kuće? Ili da ţalim, ali gospodin Bondi ima baš sada vaţnu konferenciju? Ima poseta koje treba prijaviti, a ima takvih koje valjan portir rešava sam. Gospodin Povondra je osetio da ga mučno izdaje instinkti prema kome se u takvihi slučajevima upravljao; taj debeli gospodin nekako nije spadao u obične vrste neprijavljenih poseta, nije izgledao ni kao trgovački zastupnik ni kao funkcioner dobrotvornog društva. Kapetan J. von Toh, međutim, brekće i briše maramicom ćelu; pri tom bezazleno trepće bledoplavim očima. Tada gospodin Povondra naglo odluči da uzme na sebe svu odgovornost. “Izvolite”, reče, “ja ću vas prijaviti kod gospodina savetnika.”

Captain J. van Toh briše plavom maramicom čelo i gleda po predsoblju. Sto mu gromova, ala se Gusti Iepo namestio; ta to je kao salon na onim shipech19 što plove iz Roterdama do

Batavije. Moralo je to koštati mnogo novaca. A kakvo pegavo Ĉivuče je bio! — čudi se kapetan.

Dotle G. H. Bondi zamišljeno razgleda u svojoj sobi za rad kapetanovu vizitkartu. “$ta li hoće?” pita' podozrivo. “Ne znam” molim”, mrmlja učtivo, Povondra. Gospodin Bondi još uvek drţi u ruci vizitkartu. Utisnuto brodsko sidro. Captain van Toch, Surabaja — gde je upravo Surabaja? Nije li to negde na Javi? 19

LaĊama

Gospodina Bondija zapahnu dah daljine. “Kandong Bandoeng” — to odzvanja kao udari gonga. Surabaja. A baš danas je takav tropski dan. Surabaja. ”Pa, uvedite ga ovamo”“ naredi gospodin Bondi.

Na vratima stoji krupan čovek u kapetanskoj kapi i salutira. G. H. Bondi mu ide u susret. “Very glad to meet you, Captain. Please, come in.”20

“Zdravo, zdravo, gospodine Bondi”, uzvikuje radosno Captain.

“Vi ste Ĉeh?”, čudi se gospodin Bondi. “Já, Ĉeh. Ta mi se znamo, gospodine Bondi. Iz Jevička! Brašnar Vantoh, do you remember?”21

“Naravno, naravno”, raduje se bučno G. H. Bondi, ali pri tom oseća nešto kao razočaranje. (Pa on nije Holanđanin!)

“Brašnar Vantoh s trga, zar ne? Niste se promenili, gospodine Vantoh. Uvek onaj stari! Pa, kako vam ide brašnarski posao?”

“Hvala”, reče kapetan učtivo. “Tatica je već odavno otišao, kakp.se to kaţe —”

“Umro? Ma nije valjda! Zbilja, vi mora da ste njegov sin...” Oči gospodina Bondija oţiveše od iznenadnog sećanja. “Prijatelju, da niste vi onaj Vantoh koji se sa mnom tukao u Jevičku kad smo bili dečaci?”

“Da, to sam ja” gospodine Bondi”, potvrdio je kapetan ozbiljno. “Ta zbog toga su me poslali od kuće u Moravsku

Ostravu”.

“Ĉesto smo se tukli. Ali vi ste bili jači od mene”, priznavao je gospodin Bondi sportski.

“Ja, bio sam. Onda ste vi bili slabačko Jevrejče, gospodine Bondi. I mnogo ste dobijali po turu. Mnogo.”

“Dobijao sam, istina je”, sećao se G. H. Bondi tronuto.

20

Milo mi je, kapetane. Izvolite, uĊite! 21

Da li se sećate!

“Pa sedite, zemljače! Lepo je od vas što ste me se setili; Okud vi ovde?”

Kapetan J. von Toh se dostojanstveno posadi u “koţnu naslonjaču, a kapu stavi na pod. “Ja tu provodim svoje odsustvo, gospodine Bondi. Dakle, tako. That‟s so.”

“Sećate li se”, gospodin Bondi je tonuo u uspomene,-”kako ste za mnom vikali: Ĉivo, čivo, — odneće te đavo?”

“Já,” reče kapetan i ganuto zatrubi u plavu maramicu. “Ah,

já. To su bila lepa vremena, momče. Šta vredi, vreme prolazi. Sada smo obojica stari ljudi i obojica Captains.”

“Stvarno, vi ste kapetan”, setio se gospodin Bondi. “Ko bi to mislio! Captain of Long Distances22, — to se tako kaţe, zar ne?”

“Yah, sir. A Highseaer. East India and Pacific Lines, sir.”23

“Divan poziv”, uzdahnu gospodin Bondi. “Smesta bih se sa Vama menjao, kapetane. Morate mi pričati o sebi.”

“O, da”, oţive kapetan. “Hteo bih da vam nešto ispričam, gospodine Bondi. Vrlo zanimljiva stvar;” i kapetan van Toh poče

nemirno da se osvrće.

“Traţite li nešto, kapetane?”

“Ja. Ti ne piješ pivo, gospodine Bondi? Ja sam ti jako oţedneo na putu od Surabaje.” Kapetan je počeo da čeprka po prostranom dţepu od pantalona i izvukao plavu maramicu, platnenu kesicu sa nečim, kesicu sa duvanom, noţ, kompas i sveţanj novčanica. “Ja bih poslao nekoga za pivo. Recimo tog stewarta24 što me je doveo u ovu kabinu.”

Gospodin Bondi zazvoni. “Ostavite to, kapetane. Zapalite dotle kakvu cigaru.”

Kapetan uze cigaru sa crvenom i zlatnom prugom i omirisa je. “To je duvan iz Lomboka. Tamo su veliki lupeţi, šta da radiš!” Potom je na zaprepašćenje gospodina Bondija zgnječio

22

Kapetan duge plovidbe 23

Da, gospodine, jesam. Linije: Istoĉna Indija i Pacifik 24

Stjuarda

skupocenu cigaru u ogromnoj šaci i usuo izdrobljeni duvan u lulu. “Ja, Lombok ili Sumba.”

Utom se na vratima nečujno pojavio Povondra.

“Donesite piva”, naredi gospodin Bondi.

Gospodin Povondra podiţe obrve: “Piva? A koliko?”

“Jedan gallon25“, promrmlja kapetan i zgnječi ogorelo palidrvce na ćilimu. “U Adenu je, druškane, bilo uţasno toplo. Dakle, ja imam velikih novosti, gospodine Bondi, iz Sundskih ostrva, vidite? Tamo bi se mogao, gospodine moj, napraviti divan posao. A big business26. No, trebalo bi da ispričam čitavu, kako se to kaţe, story, ne?”

“Priču.”

“Ja. Da, priču, gospodine. Ĉekajte!” Kapetan okrete prema tavanici svoje oči, plave kao spomenak. “Ne znam odakle da počnem.”

(Opet nekakva trgovina, pomisli G. H. Bondi. Boţe, kakva gnjavaţa! Pričaće mi da bi mogao da dovozi šivaće mašine na

Tasmaniju, ili parne kotlove i čiode na Fidţi. Divan posao, znam već! Baš sam ti ja za to! Do đavola, pa ja nisam nikakav trgovčič! Ja sam fantasta! Ja sam na svoj način pesnik! Pričaj mi, moreplovce Sindbade, o Surabaji ili o Feniksovim ostrvima! Nije li te privukla Magnetska Gora, nije li te odnela u svoje gnezdo ptica grif? Ne vraćaš li se s tovarom bisera, cimeta i bezoara? Hajde, čoveče, počni da laţeš!)

“Ja bih počeo sa onim štorom”, izjavi kapetan.

“S kakvim štorom?”, začudi se komercijalni savetnik Bondi.

“No, sa tim šterima. Kako se to kaţe, lizards?”

“Gušteri?”

“Ja, do đavola, gušteri! Guštera ima tamo, gospodine Bondi.”

“Gde?”

25

4,54 litra 26

Veliki posao

“Na jednom, recimo, ostrvu. Ja ne mogu da ga imenujem. To je vrlo velika secret, worth of millions27!” Kapetan van Toh obrisa maramicom čelo. “Sto mu muka, pa gde je to pivo?”

“Odmah će stići, kapetane.”

“Ja. Onda dobro. Da znate, gospodine Bondi, to su veoma ljupke i dobre ţivotinje, ti gušteri. Ja ih, gospodine moj, poznajem!” Kapetan tresnu šakom ţestoko po stolu. -”A da su to đavoli, to je laţ! Ordinarna laţ, gospodine! Pre ste vi đavo, i ja sam đavo, ja Captain van Toh; to mi moţete verovati.”

G. H. Bondi se Iecnuo. Delirijum, pomislio je. “Gde li je taj prokleti Povondra?”

“Ima ih,tamo nekoliko hiljada — guštera, naime, ali su ih mnogo proţdirali oni, do đavola, ti, kako se ovde zovu, sharks.”

“Ajkule?”

“Ja, ajkule! Zato su ti gušteri tako retki; ima ih samo na tom jednom mestu, u tom zalivu, koji ne mogu da imenujem.”

“Dakle, ti gušteri ţive u moru?”

“Ja, u moru. Samo noću izlaze na obalu, ali na kratko vreme, i opet moraju u vodu.”

“A kako izgledaju?” (Gospodin Bondi je nastojao da dobije u vremenu, dok se ne vrati taj prokleti Povondra.)

“No, veliki su kao foke. ali kad gaze na zadnjim šapama, onda su tako visoki”, pokazivao je kapetan. “Da su lepi, to ne. Nemaju na sebi nikakve ljuske.”

“Krljušti?”

“Ja, krljušti. Potpuno su goli, gospodine Bondi, kao ţaba ili Salamanders28. A njihove prednje šapice su kao.dečje ručice, ali imaju samo po četiri prsta. Takvi su vam to siročići”, dodade kapetan saţaljivo. “Ali su vrlo pametne i mile ţivotinje, gospodine Bondi.” Kapetan čučnu i poče u tom poloţaju da se gegajući pomiče. “Tako gaze ti gušteri.”

27

Tajna koja vredi milione 28

Salamanderi (daţdevnjaci)

Kapetan se naprezao da pokreće svoje krupno telo čučeći i ljuljajući se. Pri tom je ispred sebe drţao ruke kao pas koji šeni i moli, i upirao je u gospodina Bondija svoje kao spomenak plave oči, koje su izgledale kao da mole. G. H. Bondi je bio time jako dirnut i nekako posramljen u ljudskom dostojanstvu. Da stvar bude još gora, na vratima se pojavio tihi gospodin Povondra s vrčem piva i Ijutito izvio obrve videći nedostojno ponašanje kapetanovo;

“Dajte ovamo to pivo i odlazite”, dobaci brzo gospodin Bondi.

Kapetan se podigao dahćući. “Dakle, takve su vam to ţivotinje, gospodine Bondi. Your health!29” reče i nakrenu. “Dobro vam je to pivo! Naravno, takva kuća kakvu ti imaš — Kapetan obrisa brkove.

“A kako ste našli te guštere, kapetane?”

“To je zapravo ta priča, gospodine Bondi. Desilo se da sam lovio bisere na Tana Masi. . .” Kapetan se trţe. “Ili tamo negde. Da, to je bilo neko drugo ostrvo, ali to je, međutim, moja tajna.

Ljudi su veliki lupeţi, gospodine Bondi, i čovek mora drţati jezik za zubima. Kad su tamo ona dva prokleta Singaleza sekla pod vodom biserne shells ...”

“Školjke?”

“Já školjke što se drţe čvrsto za kamen, kao jevrejska vera, i moraju se odsecati noţem. Pri tom su ti gušteri posmatrali Singaleze, a Singalezi su mislili da su to morski đavoli. To je silno zaostao narod — ti Singalezi i Bataki. Kaţu da su tamo, toboţe, đavoli. Ja ...” Kapetan snaţno zatrubi u maramicu.

“Znaš, mladiću, to čoveku ne da mira. Ja ne znam jesmo li samo mi, Ĉesi, tako ljubopitljiv narod, ali gde god sam sreo našeg zemljaka, svugde je morao da zabode svoj nos da bi video šta se tu krije. Ja mislim da je to zato što mi, Ĉesi, nećemo ni u šta da verujemo. Tada sam uvrteo u svoju staru, glupu glavu da te đavole moram da pogledam izbliza. Istina bio sam i naljoskan, ali to je bilo zato što .sam stalno mislio na te glupe

29

U vaše zdravlje!

đavole. Ĉoveče, tamo dole na ekvatoru svašta je moguće. Uveče sam otišao da pogledam taj Đavolji zaliv” —

Gospodin Bondi je pokušao da zamisli taj tropski zaliv, oivičen stenama i prašumom. “No, pa?”

“Dakle, sednem tamo i šapćem ts-ts-ts, da bi ti đavoli došli. I, momče, posle izvesnog vremena izroni iz mora jedan gušter, uspravi se na zadnje noge i poče da se uvija čitavim telom. I pravo prema meni: ts-ts-ts. Da nisam bio pijan, moţda bih na njega pucao; ali bio sam, druţe, nakresan kao ćuskija, pa

uzviknem: “Dođi ovamo, hej ti, tapa-boy, neću ti ništa učiniti.”

“Govorili ste s njim češki?”

“Ne, malajski. Tamo se najviše govori malajski, mladiću. On ništa, samo se premešta s noge na nogu i uvija se kao dete kad se stidi. A unaokolo u vodi bilo je nekoliko stotina tih guštera; pruţali su iz vode svoje njuškice i gledali u mene. A ja sam tada, zaista, bio naljoskan, pa sam čučnuo i počeo da se previjam kao taj gušter, da se kao od mene ne bi plašili. A onda

je izašao iz vode drugi gušter, velik otprilike kao desetogodišnji dečak, i počeo tako isto da tapka. U prednjoj šapici drţao je bisernu školjku.” Kapetan nagnu pivo: “Zdravo, gospodine Bondi! Odista, ja sam bio trešten pijan, i Onda mu kaţem — ti, prepredenko, hoćeš li da ti ja tu školjku otvorim, a? Dođi ovamo, ja ti mogu otvoriti to svojim noţem. Ali on ništa; nikako se nije usuđivao. Ja sam se onda opet počeo da uvijam kao mala devojčica kad se pred nekim stidi. Onda je on dotapkao bliţe, a ja polako ispruţim ruku k njemu, pa uzmem školjku iz njegove noţice. Doduše, bojali smo se obojica, moţeš misliti, gospodine Bondi, ali ja sam, zaista, bio pijan. Uzeo sam noţ i otvorio školjku. Pipnem da li je u njoj biser, ali ga nije bilo, već samo ona gadna sluz, kao onaj ljigavi mekušac što u tim školjkama ţivi. Evo na, kaţem, ts-ts-ts, pojedi to kad hoćeš! Pa mu bacim otvorenu školjku. Samo da si video, momče, kako ju je polizao! To mora da je za guštera silna tit-bit, kako se to kaţe?”

“Poslastica.”

“Ja. Poslastica. Samo što, jadnici mali, ne mogu da rastvore tim prstićima tvrde školjke. To je teţak ţivot, já.” Kapetan opet nagnu pivo. “Ja sam posle o tom u svojoj glavi mozgao. Kad su ti gušteri videli kako Singalezi odsecaju školjke, oni su, valjda, pomislili — aha, oni ih jedu, pa su hteli da vide kako će ih Signalezi otvarati. Singalez u vodi izgleda dosta sličan gušteru, ali gušter je. pametniji od Singaleza ili Bataka, zato što hoće nešto da nauči. A Batak se nikad ničemu, sem lupeštvu, neće naučiti”, dodade kapetan J. van Toh ogorčeno. “Kad sam na

obali činio ts-ts-ts i uvijao se kao gušter, pomislili su, moţda, da sam neki veliki salamander. Zato se nisu mnogo ni bojali, pa su mi prišli da im otvorim školjku. Tako su to mudre i poverljive ţivotinje!” Kapetan van Toh je pocrveneo. “Kad sam se s njima bolje upoznao, onda sam se svlačio go da bih više ličio na njih, da bih bio go kao oni; ali njima je bilo uvek čudno što imam tako maljave grudi i te stvari. Já.” Kapetan pređe maramicom po tamnocrvenom vratu. “Ali ne znam da to nije, moţda, suviše dugačko, gospodine Bondi?”

G. H. Bondi je bio očaran. “Ne, nije. Samo pričajte dalje, kapetane.”

“Dakle, to mogu. Dok je taj gušter lizao školjku, drugi su to posmatrali i izmileli na obalu. Neki su takođe imali školjke u šapicama — dosta je to čudno, momče, što su mogli da ih otrgnu s tih grebena takvim dečjim šapicama bez palca! Malo su se stideli, a onda su dopustili da im se uzmu iz šapica. Naravno, to nisu bile samo biserne školjke, bilo je tu i svakojakog đubreta; jalovih ostriga i tako dalje, ali to sam

bacao u vodu i govorio im — to ne, deco, to nema nikakvu vrednost, to vam neću otvarati svojim noţem. — Ali ako bi to bila biserna školjka; otvarao bih je noţem i pipao nije li tamo biser. Školjke sam im davao da poliţu. Već je unaokolo sedelo nekoliko stotina tih guštera i gledalo kako ja to otvaram. Neki su sami pokušavali da rastvore školjku komadićem neke druge školjke što je tamo leţala. Bilo mi je to čudno. Nijedna ţivotinja ne ume da barata instrumentima; šta da radiš, ţivotinja je ipak samo priroda. Istina, u Bujtencorgu sam video majmuna koji je

umeo da otvori noţićem onakvu kutiju s konzervom; ali majmun, to već nije neka prava ţivotinja. Zaista, bilo mi je to čudno.” Kapetan je opet nategao. “Te noći, gospodine Bondi, našao sam u tim školjkama.nekih osamnaest bisera. Bilo ih je malih i velikih, a tri su bila kao koštica. Da, kao koštica.” Kapetan van Toh klimao je ozbi]jno glavom. “Kad sam se ujutru vraćao na svoj brod, rekao sam; u sebi, Captain van Toh, pa to si ti samo sanjao, gospodine, bio si naljoskan, i tako dalje; ali pričao ti šta hoćeš, ovde u malom d,ţepu imao sam onih

osamnaest zrna bisera. Já.”

“To je najlepša priča”, dahnuo je gospodin Bondi, “koju sam ikada čuo.”

“Eto vidiš”, reče kapetan obradovan. “Preko dana sam to sredio u svojeg glavi. Ja ću te guštere — je li dobro tako'? — ukrotiti — ja, ukrotiću ih i izveţbati, a oni će mi nositi pearl shells30. U Đavoljem.zalivu mora da ima tušta i tma tih školjki. Te večeri otišao sam tamo ponovo, ali nešto ranije. Kad počne da zalazi sunce, gušteri pomaljaju iz vode svoje gubice — ovde, onde, dok ih ne bude puno. Ja sednem na obalu i govorim ts-ts-ts. Najednom, vidim; ajkula, samo joj peraja vire iz vode. U vodi je jako. zapljuskalo — jedan gušter je nestao. Izbrojao sam dvanaest ajkula, koje su o sunčevu zalasku jurile u Đavolji zaliv. Gospodine Bondi, ta čudovišta su mi samo za jedno veče poţderala preko dvadeset mojih guštera”, uzviknu kapetan i besno se useknu. “Já, preko dvadeset. Razume se, takav goli gušter s tim šapicama ne moţe se od njih odbraniti. Ĉovek bi vrištao kad to gleda. Trebalo je da to vidiš, momče.”

“Kapetan se zamislio. “Ja, naime, mnogo volim ţivotinje”, reče najzad i podiţe aţurne oči prema G. H. Bondiju. “Ne znam kako vi na to gledate, Captain Bondi —”

Gospodin Bondi klimnu glavom u znak odobravanja.

“To je onda dobro”, obradova se kapetan van Toh. “Oni su vrlo dobri i mudri — ti tapa-boys. Kad im čovek nešto priča,'

30

Biserne školjke

oni tako paze kao pas kad sluša svoga gospodara. A naročito one njihove dečje ručice — znaš, momče, ja sam star čovek i nemam porodice... Já, star čovek je jako usamljen”, mrmljao je kapetan savlađujući svoje uzbuđenje. “Veoma su mili ti gušteri, šta da mu radiš! Samo, kad ih te ajkule ne bi proţdirale! . . . Kad sam na njih, to jest na one ajkule, bacio kamenice, i oni su, tapa-boys, počeli bacati. Ti to nećeš verovati, gospodine Bondi. Doduše, nisu mogli daleko da dobace zato što imaju sasvim kratke ručice. Ali čudno je to, čoveče. Kad ste, deco,

tako vešti, kaţem im, pokušajte onda da ovim mojim noţem otvorite neku školjku. I stavim noţ na zemlju. Oni su se časak bojali, a onda jedan pokuša i gurnu vrh noţa među te ljušture. To moraš da rastvoriš, kaţem, da rastvoriš, razumeš? Moraš da ovako zaokreneš noţem, i gotovo je. I on je to, siromah, stalno pokušavao, dok nije kvrcnulo i školjka se otvorila. Eto vidiš, kaţem. Ta nije to tako teško! Kad to ume neznaboţac Batak ili Singalez, zašto to ne bi umeo tapa-boy, zar ne? Naravno, gospodine Bondi, da ja tim gušterima ipak neću reći da je to divno iznenađenje i čudo kad takva ţivotinja u tome uspe. Ali

sada mogu reći, ja sam bio — bio — no, sasvim thunderstruck.”

“Kao u bunilu”, pomoţe gospodin Bondi.

Ja, richtik31. Kao u bunilu. Tako mi se to uvrtelo u glavu, da sam ostao tamo sa svojim brodom još jedan dan. A uveče opet u Đavolji zaliv i opet sam gledao kako te sharks32 proţdiru moje guštere. Te noći sam se zakleo, momče, da to neću tako ostaviti. Dao sam im i svoju časnu reč, gospodine Bondi. Tapa-boys, Captain J. van Toh vam ovde, pod ovim silnim zvezdama, obećava da će vam pomoći

31

Odista 32

Ajkule

4. TRGOVAČKI PODUHVAT KAPETANA VAN TOHA

Kad je kapetan van Toh to pričao, nakostrešila mu se na potiljku kosa od zanosa i uzbuđenja. “Ja, gospodine, tako sam se zakleo! Od tog vremena, mladiću, nisam imao više ni trenutka mira. U Padangu sam uzeo odsustvo i poslao onim Jevrejima u Amsterdamu sto pedeset i sedam bisera, sve što su mi donele te ţivotinje. Potom sam našao jednog čoveka, on je bio Dajak i shark-killer33 što ubija ajkule u vodi noţem. Taj

Dajak beše uţasan lupeţ i ubojica. I s njim se na jednoj teretnoj lađi, vratim nazad na Tana Masu, a sad, fella, ti ćeš tim svojim noţem da ubijaš ajkule. Hteo sam da poubija one ajkule tamo, da bi ostavile na miru moje guštere. Taj Dajak je bio takav ubojica i nevernik da nije ništa mario ni za tapa-boys. Đavo ili ne, bilo mu je svejedno. A ja sam, međutim, vršio na tim gušterima svoje observations i experiments — čekaj, o tome imam brodsku knjigu, u koju sam to svaki dan zapisivao.” Kapetan izvuče iz gornjeg spoljnjeg dţepa obiman notes i poče da ga prelistava.

“Dakle, koji je ono danas datum? Pa da, 25. jun. Tako na primer, 25. jun, to je, dakle, bilo lane. Ja, tu smo. Dajak je ubio ajkulu. Gušteri se mnogo interesuju za tu mrcinu. Tobi — to je jedan manji gušter, ali vrlo bistar”, objašnjavao je kapetan. “Ja sam im morao dati svakojaka imena, znaš, da bih o njima mogao da pišem tu knjigu. — Onda je Tobi gurao prste u rupu od noţa. Uveče su nosili suvo granje na moju vatru. — To nije ništa”, mrmljao je kapetan. “Naći ću neki drugi dan. Na

primer, 20 jun; zar ne? Gušteri su gradili dalje tu — tu, kako se kaţe jetty?”

“Nasip, ne?”

“Ja, nasip, dam. Dakle, gradili su dalje taj novi nasip na severozapadnom kraju Đavoljeg zaliva. — Ĉoveče,” objašnjavao je, “to je bilo divno delo, gotovo breakwater.”

33

Lovac ajkula

“Lukobran?” ,

“Ja. Oni su na ovoj strani nosili svoja jaja i ţeleli su da tu imaju tihu vodu, znaš? Oni su sami došli na ideju da tamo izgrade taj dam; ali, kaţem ti, nijedan činovnik ili inţenjer iz Waterstaat u Amsterdamu ne bi napravio bolji plan za takav podvodni nasip. Silno vešto delo, samo što im ga je odnosila voda. Oni iskopaju pod vodom i duboke rupe u obali i u tim rupama ţive danju. Vrlo pametne ţivotinje, gospodine, sasvim kao beavers.”

“Dabrovi.”

“Ja, ti veliki miševi što znaju da grade brane na reci. Oni su tamo imali sijaset tih nasipa i gatova u Đavoljem zalivu. I to tako lepo jednake dams, da je to izgledalo kao neki grad. I najzad su hteli da postave nasip preko celog Đavoljeg zaliva. Dakle, tako. — Već znaju da odvaljuju kamenje polugama”, Ĉitao je dalje. “Albertu — to je bio jedan tapa-boy, poluga je prignječila dva prsta. Dvadeset prvog: Dajak je proţdro Alberta! Ali bilo mu je posle toga rđavo. Petnaest kapi opijuma. Obećao je da to više neće uraditi. Celog dana je padala kiša. — Trideseti jun: gušteri su gradili onaj nasip. Tobi neće da radi. — Gospodine moj, taj je bio prepreden”, objašnjavao je kapetan s divljenjem. “Oni lukavi nikad neće da rade. Taj Tobi je neprestano nešto kopkao. Šta da mu radiš, i medu gušterima postoje vrlo velike razlike. — Treći jul: Serţant je dobio noţ. — Taj Serţant. je bio velik, snaţan gušter. I vrlo vest. — Sedmi jul: Serţant je ubio noţem jednu cuttle-fish; to je riba koja u sebi ima smeđu tečnost, znaš?”

“Sipa?”

“Ja, biće da je ona. — Dvadeseti jul: Serţant je ubio noţem jednu veliku jelly-fish — to je čudovište kao neke pihtije i pali kao kopriva. Odvratna ţivotinja. — A sad, paţnja, gospodine Bondi! Trinaesti jul. Ovo sam bio podvukao. Serţant noţem ubio malu ajkulu! Teţina 70 funti. — To je tu, gospodine Bondi”, objavio je kapetan svečano. “Ovde stoji crno na belom! To je taj veliki dan, mladiću! Tačno trinaesti jul prošle godine!” Kapetan

zatvori notes. “Ja se zbog toga ne stidim, gospodine Bondi; tamo na obali Đavoljeg zaliya kleknuo sam i plakao od silne radosti. Sada sam- već znao da se ti moji tapa-boys neće dati. Serţant je za to dobio lepu novu harpunu, — imaš najbolju harpunu, momče, kad ţeliš da loviš ajkule — i kaţem mu: be a man34, Serţant, i pokaţi tim tapa-boys da se mogu braniti. Ĉoveče,” uzviknu kapetan i skoči te stade od oduševljenja da udara šakom po stolu, “znaš li da je tamo posle tri dana plivala ogromna crknuta ajkula, full of gashes, kako se to kaţe?”

“Puna rana?”

“Ja, sve same rupe od te harpune.” Kapetan je nagnuo pehar da je sve klokotalo. “Dakle, tako je to, gospodine Bondi. Tek, sada sam sklopio s tim tapa-bovs . . . nešto kao ugovor. Naime, dao sam im reč da ću im, kad mi donesu biserne školjke, dati harpoons and knives35, to jest noţeve, da bi se mogli braniti, razumeš? Šta da mu radiš, čovek treba da bude pošten i prema tim ţivotinjapia. Dao sam im takođe i neka drva i đvoja gvozdena wheelbarows —”

“Kolica.”

“Já, kolica. Da bi mogli da voze kamenje za nasip. Oni su, jadnici, morali sve da vuku svojim šapicama, razumete? No, mnoštvo stvari su dobili. Ja ne bih hteo da im podvalim, naprotiv! Ĉekaj, mladiću, nešto ću da ti pokaţem.”

Kapetan van Toh podiţe jednom rukom trbuh, a drugom izvuče iz dţepa od pantalona platnenu kesicu. “Ovde mi je to”, reče i izruči njenu sadrţinu na sto. Bilo je tu do hiljadu bisera svih veličina: sitnih kao seme od konoplje, većih, velikih kao grašak, nekoliko u veličini trešanja; savršenih bisera kao kap, neravnih kao barokni, srebrnastih, plavih, boje koţe, ţućkastih, crnkastih i ruţičastih. G. H. Bondiju je izgledalo kao da sanja; nije mogao odoleti, morao je da pretura,po njima, da ih valja vrhovima prstiju, da ih pokriva s oba dlana ...

“To je divota”, uzdahnu zadivljeno, “kapetane, to je kao san.” 34

Budi ĉovek 35

Harpune i noţeve

“Já”, rekao je kapetan ravnodušno. “Lepo je. Te godine kad sam s njima bio poubijali su oko trideset ajkula. Ovde sam to zapisao”, rekao je kuckajući po gornjem dţepu. “Što se tiče tlh noţeva koje sam im.dao, i tih pet harpuna — mene noţevi staju skoro po dva američka dolara pojedinačno, dakle po komadu. Vrlo dobri noţevi, od takvog čelika na koji se ne hvata nikakav rust.”

“Rđa.”

“Já. Zato što to treba da budu podvodni noţevi, za more. A i

Bataki su takođe stajali mnogo novaca.”

“Kakvi Bataki?”

“Urođenici na onom ostrvu. Oni veruju da su tapa-boys đavoli i strašno ih se plaše. A kad su videli da ja s tim njihovim đavolima govorim, hteli su da me ubiju. Po čitave noći su udarali u zvona da bi kao poterali te đavole od svog kamponga. Dizali su uţasnu graju. A onda su svako jutro traţili od mene da im za to zvonjenje platim. Za taj posao što su oko toga imali,

znate? Šta da mu radiš, ti Bataki su silno veliki lupeţi. Ali s tim tapa-boys, Sir, s tim gušterima bi se mogao napraviti dobar posao. Dakle, tako. Vrlo dobar posao, gospodine Bondi.”

G. H. Bondiju je ovo izgledalo kao bajka. “Kupovati od njih bisere?”

“Já. Samo što u Đavoljem zalivu — tu više nema bisera, a na drugim ostrvima nema tapa-boys. U tom je čitava stvar, mladiću.” Kapetan J. van Toh pobedonosno je naduo obraze. “To je upravo taj veliki posao koji sam zamislio u svojoj glavi.

Prijane,” reče zabadajući debeli prst u vazduh, “ti su se gušteri silno namnoţili od onog vremena otkad sam ih ja prihvatio! Oni se sada mogu braniti, you see? Eh, i sve više će ih biti! Zar ne, gospodine Bondi? Zar to ne bi bilo sjajno preduzeće?”

“Ja još uvek ne vidim”, reče G. H. Bondi nesigurno — “ ... kako to zapravo zamišljate, kapetane?

“Prevoziti te tapa-boys na druga biserna ostrva!” — izusti najzad kapetan. “Zapazio sam da ti gušteri ne mogu sami da

pređu preko slobodnog i dubokog mora. Oni mogu malo da plivaju, a malo da gaze po dnu, ali u velikoj dubini je za njih suviše velik pritisak; oni su vrlo meki, znate? Ali kad bih ja imao brod u kojem bi se za njih mogla napraviti cisterna, rezervoar za vodu, ja bih mogao da ih prevozim kud hoću, razumeš? Oni bi tamo traţili bisere, a ja bih k njima putovao i dovozio im noţeve i harpoons i druge stvari koje su im potrebne. Ti siročići su se u tom Đavoljem zalivu tako na—, nakotili, zar ne?”

“Razmnoţili.”

“Já, razmnoţili, tako da tamo više neće imati šta da jedu. Oni ţderu manje ribice, mekušce i vodenu gamad; ali oni isto tako mogu da jedu krompire i dvopek i takve obične stvari. Dakle, mogli bi se hraniti u takvim cisternama na brodu. A ja bih ih na pogodnim mestima, gde nema mnogo ljudi, pustio u vodu i napravio tamo farms36 za te svoje guštere. Ja bih voleo da se te zverke odrţe u ţivotu. One su vrlo mile i pametne, gospodine Bondi. Samo dok ih ugledaš, momče, reći ćeš, Hulio, Captain, imaš korisne ţivotinje. Já. Sad su ljudi sasvim poludeli za biserima, gospodine Bondi., Dakle, to je taj veliki posao što sam ga smislio.”

G, H. Bondi je bio u nedoumici. “Vrlo mi je ţao, kapetane”, počeo je neodlučno, “ali ja — zbilja ne znam , ..”

Azurne oči kapetana J. van Toha napuniše se suzama, “To je loše, momče. Ja bih ti ovde ostavio sve te bisere kao . . . kao garanciju za taj brod, ali ja ne mogu da taj brod kupim sam. Ja znam za vrlo dobar brod ovde u Roterdamu... on je na dizel-motor.”

“Zašto tu trgovinu niste predloţili nekom u Holandiji?”

Kapetan zavrte glavom. “Poznajem ja te ljude! S njima ja o tome ne mogu da govorim. Ja bih moţda”, reče zamišljeno, “vozio na toj lađi i druge stvari, svu moguću robu, gospodine, i prodavao bih po tim ostrvima. Da, to bih mogao. Ja tamo imam

36

Farme

vrlo mnogo poznanstava, gospodine Bondi. Uz to bih mogao imati na brodu cisternu za te moje guštere.”

“O tome bi se već moglo razmisliti”, razmišljao je G. H. Bondi. “Slučajno, naime . . . No da, moramo traţiti nova trţišta za našu industriju. Slučajno sam o tome nedavno razgovarao s nekoliko ljudi. Ja bih hteo da kupim jedan ili dva,broda, jedan za Juţnu Ameriku, a drugi za istočne krajeve — “

Kapetan oţive: “To” ti odobravam, gospodine Bondi. Brodovi su sada vrlo jevtini, moţeš da ih kupiš čitavo pristanište.”

Kapetan van Toh se upustio u tehničko tumačenje, gde i pošto se prodaju manji i veći brodovi i brodovi-cisterne. G. H. Bondi ga nije slušao, samo ga je posmatrao; G. H. Bondi je poznavao ljude. Ni za trenutak nije uzimao za ozbiljno guštere kapetana van Toha; ali je smatrao da o kapetanu vredi razmisliti. Pošten je, da. I poznaje tamo dole prilike. Luda, svakako. Ali đavolski simpatičan. U srcu G. H. Bondija odjeknula je neka fantastična struna. Brodovi s biserima i kavom, brodovi sa začinima i svim mirisima Arabije! G. H. Bondi je imao neko nejasno osećanje,

koje se kod njega obično javljalo pred svaku veliku i uspešnu odluku; osećanje koje bi se moglo izraziti rečima: Ne znam, doduše, zašto, ali ću se po svoj prilici upustiti u to. Dotle je Captain van Toh crtao po vazduhu ogromnim šapama brodove s auning-decks ili quarter-decks, divne brodove, momče ...

“Znate šta, kapetane Vantoh,” reče odjednom G. H» Bondi, “dođite ovamo kroz četrnaest dana. Govorićemo ponovo o tom brodu.”

Captain van Toh je shvatio koliko mnogo takva reč znači. Pocrveneo je od radosti i rekao: “Mogu, li na tom svom brodu i one guštere da vozim?”

“Pa da.. Samo, molim vas da nikom o njima ne govorite ni reči. Ljudi bi pomislili da ste poludeli — a i ja tako isto.”

“A ove bisere mogu da ostavim ovde?”

“Moţete.”

“Já, samo moram da odaberem dva vrlo lepa bisera, trebalo bi da ih nekome pošaljem.”

“Kome?”

“Dvojici urednika, momče. Já, sto mu muka, čekaj.”

“Šta?”

”Do đavola, kako li se zvahu?” Kapetan van Toh ţmirkao je zamišljeno azurnim očima. “Imamo tako glupu glavu, čoveče. Već ne znam kako su se ta dva momka zapravo zvala.”

5. KAPETAN VAN TOH I NJEGOVI DRESIRANI GUŠTERI

“Dajem glavu”, rekao je čovek u Marselju, “ako to nije Jensen.”

Šveđanin Jensen podiţe oči. “Ĉekaj”, reče, “i ne govori dok se ne setim ko si.” Stavi pri tom ruku na čelo. “Seagull, ne. Empress of India, ne. Pernambuco, ne. Setio sam se! Vancouver! Pre pet godina na Vancouver, Osaka—Line, Friseo.

Zoveš se Dingl, ti bitango, i Irac si.”

Ĉovek iskezi ţute zube i sede kraj njega. “Right37, Jensene. Pijem svaku rakiju, ma kakva bila! Otkuda ti ovde?”

Jensen pokaza glavom. “Ja sada putujem Marselj—Sajgon. A ti?”

“Imam odsustvo”, šepurio se Dingl. “Idem kući da vidim koliko mi se dece rodilo.”

Jensen ozbiljno klimnu glavom. “Već su te opet izbacili, zar ne? Pijanstvo u sluţbi i slično. Kada bi, prijane, išao u

U.M.C.A.38 kao ja, onda — “

Dingl se radosno nasmeja. “Zar ovde ima U.M.C.A.?”

“Pa danas je subota!” progunđa Jensen. “A gde si putovao?”

“Na teretnom brodu”, reče Dingl usteţući se. “Sva moguća ostrva, tamo, dole.”

“Kapetan?”

“Neki van Toh. Holanđanin ili tako nešto.”

Šveđanin Jensen se zamislio. “Kapetan van Toh? S njim sam, druškane, pre nekoliko godina i ja putovao. Brod: “Kandong Bandoeng”. Line39: od đavola do vraga. Debeo, ćelav, a psuje i malajski, da bude više. Znam ga dobro.”

“Zar je »još onda bio takav luđak?”

37

Taĉno 38

Hrišćanska zajednica mladih ljudi 39

Linija, pravac

Šveđanin Jensen zavrte glavom. “Stari Toh je all right, čoveče.”

“Da li je već onda vozio sa sobom one svoje guštere?”

“Ne.” Jensen je malo oklevao. “Nešto sam o tome čuo u Singapuru. Jedan brbljivac je tamo mleo o tome.”

Irac se malo uvredio. “Nije to nikakvo brbljanje, Jensene. to je prava istina o tim gušterima.

“Onaj u Singapuru je isto tako govorio da je to istina”, mrmljao je Šveđanin. “Pa ipak je dobio po njušci”, dodao je pobednički,

“Dozvoli da ti ispričam”, branio se Dingl, “o čemu se radi. Pa ja to sigurno znam, druţe. Ja sam te strvine video rođenim očima.”

“I ja isto tako”, promrmljao je Jensen. “Skoro su crni, s repom otprilike metar i šezdeset, a trče na dve noge. Znam.”

“Odvratno”, stresao se Dingl. “Sama bradavica! Bogorodice, ne bih ih ja ni dodirnuo! Pa to mora da je i otrovno!”

“Zašto?” gunđao je Šveđanin. “Ĉoveče, ja sam već sluţio na brodu gde je bilo puno ljudi. Na gornjoj i donjoj palubi sve puno ljudi, puno ţena i slične stvari. Plesali su i igrali karte. — Ja sam tamo bio loţač, znaš? A sad mi kaţi, ti klipane, šta je otrovnije?”

Dingl otpljunu. “Da su to bili krokodili, ništa ne bih rekao. I ja sam već jednom vozio zmije za zoološki vrt, tamo iz Bandţermasina, i kako su samo smrdele, gospodine moj! Ali ovi

gušteri, Jensene, vrlo su čudne ţivotinje. Danju još kojekako, danju su u tim bazenima sa vodom; ali noću izgmiţu napolje — tap—tap—tap—tap . . . vrve po čitavoj lađi. Stoje na zadnjim nogama i okreću glavu za čovekom . . .” Irac se prekrsti. “Šište prema čoveku ts—ts—ts kao prostitutke u Hong-kongu. Nek' mi bog oprosti, ali mislim da s njima nije sve u redu. Da nije bilo tako teško naći mesto, ne bih tamo ostao ni časa, Jensi. Ni časa.”

“Aha”, reče Jensen. “Dakle, zato se ti vraćaš mamici,” zar ne?”

“Donekle. Ĉovek mora tamo strašno da loče da bi uopšte izdrţao, a, znaš, uz to je kapetan pas. Bio ti je pravi dţumbus što sam, toboţe, jednu od tih nakaza caknuo nogom. Pa da, caknuo sam je, i to s takvim apetitom da sam joj leđa prebio! Da si samo video kako se stari razbesneo; pomodreo je, podigao me za vrat i bacio bi me u more da nije bilo mate40 Gregorija. Znaš?”

Šveđanin samo klimnu glavom.

“ — Dosta je već dobio, gospodine — rekao je mate i sasuo mi na glavu šafolj vode. A u Kokopu sam pošao na kopno.” Dingl otpljunu u dugom niskom luku. “Starom je bilo više stalo do tih mrcina nego do ljudi! Znaš da ih je učio da govore! Tako mi svega, zatvarao se s njima i satima im govorio. Ja mislim da ih nekako dresira, kao za cirkus. Ali najčudnije je to što ih zatim pušta u vodu. Zaustavi se kraj nekog glupog ostrvceta, vozi se čamcem uz obalu i meri dubinu; potom se zatvori u te

bazene, otklopi hatch41 sa strane broda i pušta te mrcine u vodu. Ĉoveče, one iskaču kroz ono prozorče jedna za drugom kao dresirane foke, uvek po deset do dvanaest. — A noću odlazi,stari Toh na obalu s nekakvim sandučićima. Šta je u njima, to ne sme niko da zna. A onda se opet kreće dalje. Dakle, tako ti je to sa starim Tohom, Jensi. Ĉudno! Vrlo čudno!”. Oči Dinglove se ukočiše. “Svemogući boţe, Jensi, bilo me je od toga silno strah! Ja sam pio, čoveče, pio sam kao lud; a kad su i gušteri tapkali noću po čitavom brodu, šenili i činili

ts—ts—ts, onda sam ponekad pomišljao, oho, mladiću, biće to od tvog lokanja. Ja sam to već jednom imao u Frisku, znaš, Jensene. Onda sam video sve same pauke. De-li-ri jum, govorili su doktori u Sailor-hospital-u42. Ne znam. Ali posle sam pitao Big Binga da li je i on to noću video. I on mi je rekao da je, toboţe, video. Kaţe, video je rođenim očima kako jedan gušter

40

Pomoćnika kapetana 41

Otvor 42

Bolnica za mornare

hvata za kvaku i ulazi u kapetanovu kabinu. Pa ne znam; i Dţoe je strašno lokao. Misliš li da je Bing bio u de-liri-jumu? Šta misliš?”

Šveđanin Jensen je samo slegao ramenima.

“A Nemac. Peters je pričao da se na Polineziji, kad je dovezao kapetana na obalu, sakrio iza kamenja i posmatrao šta tamo stari Toh radi sa tim sandučićima. Ĉoveče, kaţe da su ih ti gušteri sami otvarali kad im je stari dao dleto. A znaš li šta je bilo u tim sandučićima? Navodno, noţevi, druţe! Ovako dugi

noţevi, i harpuni, i takve stvari. Ja, doduše, Petersu ne verujem, zato što na nosu ima naočare, ali to je čudnovato. Šta misliš?”

Jensiju Jensenu nabrekoše ţile na čelu. “Kaţem ti”, gunđao je, “da taj tvoj Nemac zabada nos u stvari koje ga se ne tiču, razumeš li? A ja ti kaţem da mu to ne savetujem.”

“Onda mu to napiši!” podsmehnu se Irac. “Najsigurnija je adresa pakao, tamo će to valjda dobiti. A znaš šta mi je čudno?

Što stari Toh odlazi s vremena na vreme da poseti svoje guštere na mestima gde ih je naselio. Tako mi svega, Jensi. Iskrca se noću na obalu, a vraća se tek ujutru. Reci mi, Jensene, rašta bi tamo išao? Reci mi, šta je u tim paketićima što ih šalje u Evropu? Pogledaj, ovako mali paket, a on to osigura, recimo, na hiljadu funti sterlinga.”

“Otkuda to znaš” — namrgodi se Šveđanin još više.

“Ĉovek zna ono što zna”, reče gospodin Dingl vrdajući. “A znaš li odakle stari Toh vozi te guštere? Iz Đavoljeg zaliva! Iz

Đavoljeg zaliva, Jensi! Ja imam tamo jednog poznanika — on je agent i obrazovan čovek —- i on mi je pričao da to nisu nikakvi obučeni gušteri! Koješta! Neka neko priča maloj deci da su to samo ţivotinje! Ne daj da te zavaraju, prijane!” Gospodin Dingl značajno zatrepta očima. “Dakle, tako je to, Jensene, da znaš! Meni ćeš ti pričati da je Captain van Toh all right!”

“Da je stari Toh all right, ne bi vozio po svetu đavole ... i ne bi ih sejao svuda po ostrvima kao vaši po koţuhu. Jensi, za ono

vreme što sam s njim proveo, prevezao ih je nekoliko dobrih hiljada. Ĉoveče, stari Toh je prodao svoju dušu! A ja znam šta mu za to đavoli daju. Rubine, bisere i takve stvari! Moţeš misliti da.zabadava to ne bi činio.”

Jensi Jensen pocrvene. “A šta te,se to tiče?” — obrecnu se i lupi po stolu. “Gledaj ti svoja posla!”

Mali Dingl podskoči od straha. “Molim te,” promuca zbunjeno, “šta ti je tako odjednom? . . . Ja samo kaţem šta sam video. Pa ako hoćeš, onda sam to samo sanjao, zato što si ti u

pitanju, Jensene. Ako hoćeš, reći ću ti da je to delirijum. Ne smeš se na mene ljutiti. Ta znaš da sam to već jednom imao u Frisku. Teţak slučaj, govorili su doktori u Sailor-hospital-u. Ĉoveče, meni se, tako mi svega, učinilo da sam video te guštere, ili đavole, ili tako nešto. Ali u stvari nije ih bilo!”

“Bilo ih je, Pate”, reče sumorno Šveđanin. “Ja sam ih video.”

“Ne, Jensi”. prigovarao je Dingl. “To si ti samo bio u delirijumu. Stari Toh je all right, ali ne bi trebalo da raznosi te

đavole po svetu. Znaš šta, kad dođem kući, daću da se odsluţi misa za njegovu dušu. Nek‟ crknem, Jensene, ako to ne uradim!”

“Po našoj veri”, mrmljao je Jensen turobno, “to se ne radi. A šta misliš, da li pomaţe kad se za nekog sluţi misa?”

“Ma, čoveče, odlično!” uzviknu Irac. “Ja sam slušao kod nas o slučajevima kad je to pomoglo . . . no, no, i u najteţim slučajevima. Uopšte protiv đavola i sličnog, znaš?”..

“Onda ću i ja dati da se odsluţi katolička misa”, odluči se

Jens Jensen. “Za Captaina van Toha. Ali ja ću dati da se odsluţi ovde, u Marselju. Ja mislim da to ovde u ovoj velikoj crkvi daju jevtinije, po fabričkoj ceni.”

“Moguće, ali irska misa je bolja. Ĉoveče, kod nas ima đavoljih mantijaša, koji upravo umeju da čaraju. Sasvim kao fakiri ili neznabošci.”

“Vidi, Pate”? reče Jensen, “ja bih ti za tu misu dao dvanaest franaka;. Ali ti si, brajko, gad; ti ćeš to da propiješ!”

“Jensi, takav greh ne bih uzeo na svoju dušu. Ali, čekaj, da mi veruješ, napisaću ti za tih dvanaest franaka priznanicu, hoćeš li?”

“To ne bi bilo rđavo”, pomislio je Šveđanin koji je voleo red. Gospodin Dingl je pozajmio parče hartije i olovku i široko to rasprostro po stolu. “Dakle, šta treba da pišem?”

Jens Jensen mu'je gledao preko ramena. “Napiši gore da je to priznanica.”

I Dingl sporo, plazeći od muke jezik i kvaseći u ustima olovku, napisa:

PRIZNANICA

ovim potvrđujem dasam od Jen Jensena primijo zamisu za Dušu Captna Toha dva 12 franaka

PAT DINGL

“Je li dobro tako?” upita gospodin Dingl nesigurno, “A ko od nas treba da zadrţi taj papir kod sebe?”

“Pa ti, vole”, reče Šveđanin ubedljivo. “To je zato da čovek ne zaboravi da je dobio novac.”

Tih dvanaest franaka propio je Dingl u Avru, i umesto za Irsku otišao za Dţibuti; ukratko, ta misa nije nikad bila odsluţena, te se toga radi u prirodan tok događaja nije umešala nikakva viša sila.

6. JAHTA U LAGUNI

Mr. Eb Leb ţmirkao je prema suncu koje je zalazilo; hteo je da na neki način izrazi kako je to lepo, ali je njegova dragana Li, alias Miss Lily Valley43, pravim imenom gospođica Lilijan Novak, ukratko, zlatokosa Li, White Lily44, krakata Lilijan, i kako joj se sve do njenih sedamnaest godina tepalo, spavala na toplom pesku, umotana u čupavi kupaći ogrtač i savijena kao zaspali pas. Zato Eb nije ništa rekao o lepoti sveta, samo je

uzdahnuo mrdajući prstima bosih nogu, jer je između njih imao zrna peska. Tamo na moru stoji jahta po imenu “Glorija Pikford”; tu jahtu dobio je Eb od oca Leba zato što je poloţio ispite na univerzitetu. Otac Leb je dobar čovek. Dţes Leb, filmski magnat i tako dalje. Ebe, pozovi nekoliko prijatelja ili prijateljica pa idi i upozna j malo sveta, rekao je stari gospodin. Otac Dţes je dobar čovek. Tamo, dakle, na sedefastoj pučini stoji jahta “Glorija Pikford”, a ovde u toplom pesku spava milo biće; Eb uzdahnu od sreće. Spava kao malo dete, sirotica. Mr. Eb oseti neizmernu čeţnju da je nekako zaštiti. Upravo, trebalo bi da se njom zaista oţenim, misli mladi gospodin Leb, i pri tom oseća u srcu lep i mučan pritisak, sastavljen od čvrste rešenosti i straha. Mama Leb se s tim verovatno neće sloţiti, a tata Leb će raširiti ruke: Ti si lud, Ebe. Prosto, roditelji ne mogu to da shvate, u tome je stvar. I Mr. Eb, uzdišući od neţnosti, pokri krajem kupaćeg ogrtača beličasti zglavak dragane Li. Glupo je to, mislio je u neprilici, što imam tako strašno dlakave noge.

Boţe, kako je ovde lepo; kako je lepo! Šteta što to Li ne vidi! Mr. Eb se zagleda u lepu liniju njenih bokova i u nekoj nejasnoj povezanosti poče da misli na umetnost. Dragana Li je, naime, umetnica, filmska umetnica. Doduše, još nije igrala, ali je čvrsto naumila da postane najveća filmska umetnica svih vekova, a ono što Li naumi, to i sprovede. To je zapravo ono što

43

Drukĉije, gospoĊica Lili Valej 44

Bela Lili

mama Leb ne shvata. Umetnica je prosto umetnica i ne moţe biti kao druge devojke. A, uostalom, i druge devojke nisu ništa bolje, zaključi Mr. Eb; na primer, ta Dţudi sa jahte, tako bogata devojka — a ja ipak znam da Fred odlazi u njenu kabinu svake noći, molim, dok ja i Li . . . Prosto, Li nije takva. Ja Bejzbol Frediju ne zavidim, reče Eb velikodušno, on mi je drug s univerziteta; ali svake noći — to tako bogata devojka ne bi trebalo da čini. Mislim, devojka iz takve porodice kao što je Dţudi. A Dţudi i nije umetnica. (O čemu li te devojke katkad

šapću, sećao se Eb; kako im pri tom svetle oči i kikoću se. — Ja s Fredom o takvim stvarima nikad ne govorim.) (Ne bi trebalo da Li pije toliko koktela, ne zna posle šta govori.) (Kao, na primer, danas posle podne, to je bilo suvišno.) (Mislim na to kako su se ona i Dţudi posvađale koja od njih ima lepše noge. Razume se, Li. To ja znam.) (A Fred nije trebalo da dođe na tako glupu ideju da organizujemo takmičenje lepih nogu. To se moţe raditi negde na Palm Biču, ali ne u privatnom društvu. A te devojke moţda nisu trebale da zadiţu suknje tako visoko. Jer to već nisu bile samo noge. Bar Li nije morala. I to upravo pred

Fredom. I tako bogata devojka kao što je Dţudi to takođe nije morala da čini.) (Ja, mislim, nije trebalo da zovem kapetana da bude sudija. Bilo je to glupo s moje strane. Kako je taj kapetan pocrveneo, nakostrešio brkove i rekao: izvinite vi to, gospodine, i zalupio vratima! Mučno. Uţasno mučno. Kapetan ne bi trebalo da bude tako grub. Uostalom, to je moja jahta, zar ne?) (Istina, kapetan nema kraj sebe nikakvu draganu; i kako li mu je, siromahu, bilo da gleda takve stvari? Mislim, kad mora da bude sam.) (A zašto je Li plakala kad je Fred rekao da Dţudi

ima lepše noge? Zatim je rekla da je Fred nevaspitan; eto, kvari joj uţivanje čitavog putovanja .. . Sirota Li!) (I sada te devojke ne govore. A kad sam hteo da govorim sa Fredom, pozvala ga je Dţudi k sebi kao psa. Fred je ipak moj najbolji drug. Pa razume se, kad je Dţudin dragan, mora da kaţe da ona ima lepše noge. Doduše, nije morao da to tvrdi tako odlučno. To nije bilo taktično prema sirotoj Li. Li je u pravu, Fred je neotesanko.

Štrašan neotesanko.) (U stvari, ovo putovanje zamišljao sam drugačije. Zapravo, koga mi je vraga bio potreban taj Fred!)

Mr. Eb opazi da više ne gleda sa zanosom sedefasto more već da se jako, jako mrgodi, prosejavajući u ruci pesak sa školjkicama. Bilo mu je teško i nelagodno. Otac Leb je rekao: idi da vidiš malo sveta. Da li smo već videli deo sveta? Mr. Eb je nastojao da se seti šta je upravo video, ali nije umeo ničega da se seti sem kako Dţudi i dragana Li pokazuju noge, a Fred, plećati Fred, čuči pred njima. Eb se namrgodi još više. Kako li

se zove to koralno ostrvo? Taraiva, rekao je kapetan. Taraiva ili Tahuara ili Taraihatuara-tahuara. Kako bi bilo da se već vratimo, a ja ću reći starom Dţesiju, tata, bili smo na Taraihatuara-ta-huara. (Da bar tog kapetana nisam pozvao, ljutio se Mr. Eb.) (Moram s Li da razgovaram da takve stvari ne radi. Boţe, kako je došlo do toga da je tako strašno volim! Kad se probudi, govoriću s njom. Reći ću joj da bismo se mogli uzeti.) Mr. Ebu su oči bile pune suza; boţe, je li to ljubav ili bol, ili taj neizmerni bol već ide uz to što je volim?

Plavo našminkani, sjajni očni kapci dragane Li, slični neţnim školjkicama, zatreperiše. “Ebe”, javi se pospano, “znaš šta mislim? Da bi se ovde, na ovom ostrvu, mogao napraviti divan film.”

Mr. Eb je posipao peskom svoje nesrećno dlakave noge. “Sjajna ideja, mila moja. A kakav film?”

Milo biće Li otvori svoje beskrajno plave oči. “Na primer, tako — zamisli da ja na tom ostrvu budem Robinzonka. Ţenski Robinzon. Zar to nije silno originalna zamisao?”

“Da”, reče Mr. Eb nesigurno.. “A kako bi dospela na to ostrvo?”

“Sjajno”, reče slatki glasić. “Eto, naprosto, naša bi se jahta u buri razbila i svi biste vi potonuli — ti, Dţudi, kapetan i svi.”

“I Fred takode? Fred, naime, ume sjajno da pliva.”

Glatko čelo se natuštilo. “Onda bi Freda morala da pojede ajkula. To bi bio divan detalj”, zapljeska milo biće ručicama. “Ne misliš li da Fred ima za to luđački divno telo?”

Mr. Eb uzdahnu. “A kako dalje?”

“A mene bi u besvesti izbacio ovamo na obalu talas. Imala bih na sebi onu pidţamu, onu plavu prugastu što ti se prekjuče tako dopala,” Između neţnih kapaka ukaza se uzani pogled, koji je zgodno nagoveštavao ţensku zavodljivost. “Upravo, trebalo bi da to bude film u boji, Eb. Svako kaţe da plava boja

divno odgovara mojoj kosi.”

“A ko bi te tu našao?” konkretno upita Mr. Eb.

Milo biće se zamisli. “Niko. Onda ne bih bila Robinzon, ako bi tu bilo ljudi”, reče sa iznenađujućom logikom. “Zato bi to i bila tako sjajna uloga, Ebe, što bih uvek bila sama. Zamisli, Lili Valej u glavnoj i uopšte jedinoj ulozi.”

“A šta bi radila u čitavom filmu?”

Li se oduprla o lakat. “To sam već smislila. Kupala bih se i pevala na steni.”

“U pidţami?”

“Bez nje”, reče milo biće. “Zar ne misliš da bi to bio ogroman uspeh?”

“Pa, valjda, ne bi igrala u čitavom filmu gola?” progunđa Eb s jakim osećanjem neslaganja.

“Zašto ne?” začudi se milo biće nevino. “Šta to mari?”

Mr. Eb promrmlja nešto nerazumljivo.

“A zatim”, razmišljala je Li, — “čekaj, već sam pronašla. Onda bi me odneo gorila. Znaš, uţasno čupavi, crni gorila.”

Mr. Eb pocrvene starajući se da sakrije još više u pesak svoje proklete noge. “Ovde i nema gorila”, odgovori dosta neubedljivo.

“Ima ih. Ovde ima svih mogućih ţivotinja. Moraš na to gledati umetnički, Eb. Mojoj boji koţe bi jako odgovarao gorila. Da li si zapazio kakve dlake ima Dţudi na nogama?”

“Ne”, reče Eb, nesrećan zbog ove teme.

“Strašne noge”, iskazivala je svoje mišljenje draga osoba i pogledala na svoje listove. “A kad bi me taj gorila poneo u naručju, pojavio bi se iz prašume mlad, divan divljak i ubio bi ga“.

“Kako bi bio obučen?”

“Imao bi luk”, odluči drago biće bez kolebanja. “I venac na glavi. Taj divljak bi me zarobio i odneo u logor ljudoţdera.”

“Ovde ih nema”, pokuša Eb da odbrani ostrvo Tahuara.

“Ima. Ti ljudoţderi bi hteli da me prinesu na ţrtvu svojim bogovima i pri tom bi pevali havajske pesme. Znaš, onakve kao oni crnci u restoranu “Paradise”. Ali onaj mladi ljudoţder bi se u mene zaljubio,” uzdahnu draga osoba, očiju širom razrogačenih od uţasa ... “a onda bi se još jedan divljak zaljubio u mene, recimo, poglavica tih ljudoţdera ... a zatim jedan belac — “

“Otkuda tu belac? upita sigurnosti radi Eb.

“Taj bi bio njihov zarobljenik. To bi bio, recimo, slavni tenor, koji je pao u ruke divljacima. To je zato da bi u tom filmu mogao da peva.”

“A kako bi bio obučen?”

Drago biće je gledalo palce svojih nogu. “Morao bi da bude . .

. bez ičega, kao ti ljudoţderi.''

Mr. Eb zavrte glavom. “Mila, to ne bi bilo zgodno. Svi slavni tenori su strašno debeli.”

“Šteta”, zaţali draga osoba. “Onda bi ga mogao igrati Fred, a taj tenor bi samo pevao. Znaš li kako se pravi sinhronizacija u filmu?”

“Ali Freda je progutala ajkula!”

Drago biće se naljuti. “Ne smeš da budeš veliki realista, Ebe. S tobom se uopšte ne moţe govoriti o umetnosti. A taj poglavica bi me svu obavio niskama bisera.”

“A odakle bi ih uzeo?”

“Ovde ima mnoštvo bisera”, tvrdila je Li. “I Fred bi se iz ljubomore boksovao s njim na steni o koju udaraju talasi. Zar ne misliš da bi Fred bio divan kao silueta prema nebu? Zar nije to divna ideja? Pri tom bi obojica pali u more — “ drago biće se razvedri. “Sad bi mogao doći onaj detalj s a jkulom. Što bi

Dţudi bila besna kad bi Fred u filmu igrao sa mnom! A ja bih uzela onog lepog divljaka.” Zlatokosa Li poskoči. “Stajali bismo ovde na ovoj obali . . . prema zalazećem suncu . . . sasvim nagi. . . a film bi se lagano završavao — “ Li zbaci kupaći ogrtač. “Idem u vodu.”

.”. . . nisi obukla kupaći kostim”, upozori je uţasnuto Eb, okrećući se prema jahti da vidi ne gleda li ko; ali drago biće Li je već skakutala po pesku prema laguni.

. . . zapravo bolje izgleda u odelu, odazva se u mladom čoveku brutalno hladan i kritički glas. Eb je bio utučen zbog nedostatka ljubavnog divljenja i osećao se skoro kao krivac; ali, well, kad Li ima na sebi haljine i cipele, 'to je . . . well, nekako lepše.

Moţda hoćeš da kaţeš pristojnije, branio se Eb od ovog hladnog glasa.

Well, i to. I lepše. Zašto tako čudno cupka? Zašto joj se tako trese meso na nogama? Što to, što ono . . .

Prestani, branio se Eb s uţasom. Li je najlepša devojka koja je ikad odrasla! Ja je silno volim. . .

... i kad nema ništa na sebi? reče hladan i kritički glas.

Eb je skrenuo pogled i gledao jahtu u laguni. Kako je lepa, kako precizna u svakoj liniji svojih bokova! Šteta što Fred nije ovde. Sa Fredom bi se moglo govoriti o tome kako je ta jahta lepa.

Dotle je drago biće već stajalo do kolena u vodi, pruţalo ruke prema zalazećem suncu i pevalo. Neka se, do đavola, već okupa, mislio je ljutito Eb. Ali bilo je lepo kad je ovde leţala sklopljenih očiju, savijena u klupko i umotana u ogrtač. Mila Li! I Eb, tronuto uzdahnuvši, poljubi rukav njenog kupaćeg ogrtača.

Da, mnogo je voli. Voli je tako da to boli.

Iznenada iz lagune odjeknu prodoran krik, Eb se podiţe na kolena da bolje vidi. Draga Li ciči, maše rukama i beţi kroz

vodu prema obali, posrće i prska oko sebe. Eb poskoči i potrča prema njoj. “Šta je, Li?”

(Pogledaj kako čudno trči, upozoravao ga je hladan i kritički glas. Suviše zabacuje noge. Suviše mlatara rukama. To prosto nije lepo. A uz to još kokodače, da, kokodače.)

“Šta se dogodilo, Li?” viče Eb i trči joj u pomoć.

“Ebe, Ebe”, muca drago biće i bups! već se uz njega pripija, mokra i hladna. “Ebe, tamo je bila nekakva ţivotinja!”

“Nije ništa”, umiruje je Eb. “Verovatno neka riba.”

“Ali kad je to imalo tako strašnu glavu”, cvili dragana i zariva mokri nos u Ebove grudi.

Eb hoće da je očinski potapše po ramenu, ali na mokrom telu suviše glasno pljeska.

“No, no”, gunđa, “pogledaj, tamo više ničega nema.”

Li se okrete prema laguni. “To je bilo strašno”, dahnu i poče naglo da ciči: “Tamo ... tamo ... vidiš?”

K obali se lagano pribliţavala crna glava, kojoj se njuška otvarala i zatvarala. Drago biće Li histerično ciknu i poče očajnički da beţi dalje od vode.

Eb je bio u nedoumici. Treba li da trčim za Li, da se ne bi bojala? Ili da ostanem ovde, da pokaţem kako se ne plašim te ţivotinje? Odlučio se, naravno, za ovo drugo; pristupio je bliţe moru, dok nije stajao do članaka u vodi i sa stisnutim

pesnicama gledao ţivotinji u oči. Crna glava je prestala da se pribliţava,” čudnovato se njihala i coktala: “ts, ts. ts.”

Eba je bilo malo strah, ali to nije smelo da se pokaţe. “Šta je?” uzviknu oštro u pravcu te glave.

“Ts, ts, ts”, šištala je glava.

“Ebe, Ebe, E—be”, ciči draga Li.

“Evo me, idem,” odazva se Eb i lagano (da se ne bi nešto reklo) koraknu prema svojoj devojci. Još se zaustavi i okrenu se strogo prema moru.

Na obali, gde more u pesku ocrtava svoju večnu, nestalnu čipku, stoji na zadnjim nogama neka tamna ţivotinja okrugle glave i uvija se telom. Eb zastade, a srce mu je jako lupalo.

“Ts, ts, ts”, sikti ţivotinja.

“E—be”, vapi drago biće poluonesvešćeno.

Eb se povlači korak po korak ne ispuštajući iz vida ţivotinju; ona se ne miče, samo okreće za njim glavu.

Najzad je Eb kraj svoje mile, koja leţi licem okrenutim k zemlji i piskutavo jeca od straha. “To je … neka foka”, reče Eb nesigurno. “Treba da se vratimo na brod, Li.” Ali Li se samo trese.

“To uopšte nije ništa opasno”, tvrdi Eb; hteo bi da klekne kraj Li, ali mora da viteški stoji između nje i ţivotinje. Kad samo ne bih bio u kupaćim gaćicama, misli, i kad bih imao bar dţepni noţić; ili kad bih našao neku batinu ...

Počelo je da se smrkava. Ţivotinja se opet pribliţi otprilike na

trideset koraka i zastade. A za njom pet, šest, osam istih ţivotinja izronjava iz vode i nesigurno, gegajući se, tapka na mestu gde Eb čuva drago biće Li.

“Ne gledaj, Li”, dahnu Eb; no to je bilo izlišno, jer Li se ne bi osvrnula ni za šta'na svetu.

Iz mora su izronile nove senke i počele da se pribliţavaju u širokom polukrugu. Već ih je oko šezdeset, broji Eb. Tamo, ono svetio, to je kupaći ogrtač dragog bića Li. Ogrtač na kome je

maločas spavala. Dotle su se ţivotinje pribliţile onom svetlom što je leţalo široko prostrto na pesku.

Sada je Eb učinio nešto samo po sebi razumljivo i besmisleno, kao onaj Šilerov vitez kad je ušao u lavlji kavez po rukavicu svoje dame. Nema druge, po sebi su razumljive i besmislene stvari koje će muškarci činiti dok bude postojao svet. Ne razmišljajući, uzdignute glave i stegnutih pesnica, pošao je Mr. Eb Leb među te ţivotinje po kupaći ogrtač drage osobe Li.

Ţivotinje su malo odstupile, ali nisu pobegle. Eb uze ogrtač, prebaci ga preko ruke kao toreador i zastade.

“E—be”, zapomagalo je ono za njim očajno.

Mr. Eb oseti u sebi ogromnu snagu, i hrabrost, “Šta je?” reče ţivotinjama i pribliţi im se za korak. “Šta upravo hoćete?”

“Ts, Ts”, zacokta jedna ţivotinja i nekako kvačući i starački lanu:

“Najf!”

“Najf!” odazva se kvakanje malo dalje.

“Najf! Najf!”

“E—be!” '

“Ne boj se, Li!” doviknu Eb.

“Li”, kevnu ono pred njim. “Li. Li. E—be!”

Ebu je izgledalo kao da sanja. “Šta je?”

“Najf!”

“E—be”, cvilelo je drago biće Li. “Dođi, dođi ovamo!” “Odmah. — Vi mislite knife. Nemam nikakav noţ. Neću vam ništa učiniti. Šta još hoćete?”

“Ts, ts”, coktala je ţivotinja i gegala se k njemu.

Eb se raskorači, s ogrtačem preko ruke, ali ne odstupi. “Ts, ts”, reče. “Šta hoćeš?” Izgledalo je da mu ţivotinja pruţa prednju šapu, ali to se Ebu nije svidelo. “Šta je?” uzviknu skoro oštro.

“Najf”, zaštekta ţivotinja i ispusti iz šape nešto beličasto kao kapljice. Ali to nisu bile kapljice, jer su se kotrljale.

“Ebe”, zajeca Li. “Ne ostavljaj me ovde!”

Mr. Eb nije više osećao nikakav strah. “Skloni se s puta,” reče i mahnu ţivotinji kupaćim ogrtačem. Ţivotinja ţurno i nespretno odstupi. Sada se Eb mogao časno da udalji, ali neka Li vidi kako je on hrabar; sagnuo se po ono beličasto što je ţivotinja ispustila iz šape da bi video šta je to. To su bile tri tvrde, glatke, mutno-sjajne kuglice. Mr. Eb ih je prineo očima

jer se smrkavalo.

“Ebe”, jecala je napuštena dragana. “E—be!”

“Idem”, uzviknu Mr. Eb. “Li, imam nešto za tebe! Li, Li, nosim ti nešto!” Vrteći kupaćim ogrtačem iznad glave, trčao je Mr. Eb po obali kao mladi bog.

Li je čučala šćućurena i tresla se. “Ebe”, jecala je i cvokotala zubima. “Kako moţeš ... kako moţeš ...”

Eb svečano kleče pred nju: “Lili Valej, morski bogovi ili Tritoni došli su da ti se poklone. Imam da ti saopštim da od onog vremena kad je Venera izronila iz pene nijedna umetnica nije na njih ostavila takav utisak kao ti. Kao dokaz svog divljenja šalju ti” — Eb je pruţio ruku — “ova tri bisera. Pogledaj.”

“Ne trućaj koješta, Ebe”, cmizdrila je draga osoba Li.

“Ozbiljno, Li. Pogledaj, to su pravi biseri!”

“Pokaţi”, zacvilela je Li i prstima koji su podrhtavali

dohvatila beličaste kuglice. “Ebe”, jeknu, “pa ovo su biseri! To si našao u pesku?”

“Ali, Li, mila moja, pa u pesku nema bisera!”

“Ima”, tvrdila je mila osoba. “Ispiraju se. Vidiš, ja sam ti govorila da ovde ima mnoštvo bisera!”

“Biseri rastu u školjkama pod vodom”, reče Eb skoro sa sigurnošću. “Tako mi vere, Li, to su ti doneli Tritoni. Oni su te,

naime, videli kako se kupaš. Hteli su da ti ih lično predaju, ali kad si ih se tako bojala ...”

“Kad su tako odvratni”, reče Li. “Ebe, ovo su divni biseri. Ja jako volim bisere!”

(Sad je lepa, reče kritički glas. Kad kleči s biserima na dlanu — no, krasna je, to joj se mora priznati.)

“Ebe, i to su mi zaista doneli ti … te ţivotinje?”

“To nisu ţivotinje, mila, to su morski bogovi. Zovu se

Tritoni.”

Draga osoba se nije nimalo začudila. “To je lepo od njih, zar ne? Oni su veoma mili. Šta misliš, Ebe, treba li da im se nekako zahvalim?”

“Više ih se ne bojiš?”

Drago biće zadrhta. “Bojim se, Ebe — molim te, vodi me odavde!”

“Eto, vidiš”, reče Eb. “Moramo doći do našeg čamca. Hajde i

ne boj se!”

“Ali kad ... kad nam oni stoje na putu”, cvokotala je Li. “Ebe, da li bi hteo da ideš do njih sam? Ali ne smeš me tu ostaviti samu!”

“Preneću te u naručju'', predloţi Mr. Eb junački.

“To bi moglo”, dahnu draga osoba..

“Ali ogrni se ogrtačem”, progunđa Eb.

“Odmah!” Gospođica Li popravi obema rukama svoju čuvenu zlatnu kosu. “Nisam li strašno čupava? Ebe, da nemaš kod sebe ruţ za usne?”

Eb joj prebaci ogrtač preko ramena. “Bolje pođi već jednom, Li!”

“Bojim se”, dahnu drago biće. Mr. Eb je podiţe u naručje. Li je izgledala laka kao oblačak. Sto mu muka, teţa je nego što si mislio, je li? reče Ebu hladni i kritički glas. A sada su ti obe

ruke zauzete, čoveče; ako bi te ţivotinje pošle na nas — šta bi bilo onda?

“Da li bi hteo da potrčiš”, predloţi draga osoba.

“Da”, dahtao je Eb, teško batrgajući.

U tom času poče naglo da se smrkava. Eb se pribliţavao onom širokom polukrugu ţivotinja. “Ebe, trči, trči, brzo”, šaptala je Li. Ţivotinje su počele da se klate i vrte gornju polovinu tela. “Trči, trči brzo”, zavapila je draga osoba,

udarajući histerično nogama, a u Ebov vrat zariše se srebrnasto lakirani nokti.

“Do đavola, Li, umiri se”, zahukta Eb.

“Najf!” zaštekta ono pored njega. “Ts-ts-ts.” “Najf.” “Li.” “Najf.” “Najf.” “Najf.” “Li.”

Izađoše iz onog polukruga, i Eb oseti da mu noge propadaju u vlaţan pesak. “Spusti me”, dahnu drago biće upravo u trenutku kad su Ebu popustile ruke i noge.

Eb je teško dahtao, brišući nadlanicom znoj sa čela. “Idi brzo

u čamac”, naredi drago biće Li. Polukrug tamnih senki se sada okrenuo čelom prema Li i pribliţavao joj se. “Ts-ts-ts.” “Najf.” “Najf.” “Li.”'

Ali Li nije vikala. Li nije počela da beţi. Li je podigla rukav prema nebu, a kupaći ogrtač je skliznuo s njenih ramena. Naga Li mahala je obema rukama prema senkama koje su se klatile i slala im poljupce. Na njenim drhtavim usnama pojavilo se nešto što bi svako morao da nazove očaravajućim osmehom.

“Vi ste tako slatki”, reče drhtavi glasić. A bele ruke su se ponovo ispruţile prema tim senkama koje su se njihale.

“Hodi da mi pomogneš”, promrmlja Eb pomalo grubo, gurajući čamac u vodu.

Drago biće Li podiţe svoj kupaći ogrtač. “Zbogom, mili!” Ĉulo se kako te senke već šljapkaju po vodi. “Brzo, Ebe”, ciknu drago biće gazeći prema čamcu. “Već su opet tu!” Mr. Eb Leb se oča jnički naprezao da otisne čamac u vodu. A onda. je u njega

ušla gospođica Li i mahala rukom u znak pozdrava. “Pređi na drugu stranu, Ebe, ne mogu da me vide.”

“Najf.” “Ts-ts-ts.” “E-be!”

“Najf, ts, najf.”

“Ts-ts.”

Konačno se čamac zaljuljao na talasima. Mr. Eb se popeo i zaveslao svom snagom. Jedno veslo udari u nekakvo ljigavo telo.

Drago biće Li duboko odahnu. “Je li da su vrlo mili? Je li da sam to odlično izvela?”

Mr. Eb veslaše svom snagom prema jahti. “Obuci taj ogrtač, Li”, reče pomalo suvo.

“Ja mislim da je to bio sjajan uspeh”, konstatovala je gospođica Li. “A ovi biseri, Ebe! Šta misliš, koliko vrede?” .

Mr. Eb prestade za trenutak da vesla. “Mislim da nisi morala da im se tako pokazuješ, mila.”

Gospođica Li se malo uvredi. “A šta to mari? Vidi se, Ebe, da nisi umetnik. Molim te, veslaj, hladno mi je u ovom ogrtaču!”

7. NASTAVAK POGLAVLJA — JAHTA U LAGUNI

Te večeri na jahti “Glorija Pikford” nije bilo ličnih sukoba; samo su se naučni pogledi bučno razilazili. Fred (koga je Eb lojalno podrţavao) mislio je da su to sigurno morali biti neki gušteri, dok je kapetan nagađao da su sisavci. U moru nema guštera, tvrdio je kapetan vatreno; ali mlada gospoda s univerziteta odolevala su njegovim prigovorima; gušteri su nekako veća senzacija. Drago biće Li zadovoljilo se time da su

to bili Tritoni, da su bili naprosto divni i da je to uopšte bio veliki uspeh; a Li (u pidţami s plavim prugama, koja se Ebu toliko sviđala) sanjala je blistavih očiju o biserima i morskim bogovima. Dţudi je bila, naravno, ubeđena da je sve to šala i podvala i da su to Li i Eb izmislili, pa je ljutito namigivala na Freda da se tog već okane. Eb je mislio da bi Li mogla da spomene kako je on, Eb, otišao bez straha među te guštere po njen kupaći ogrtač; zato je triput pričao kako im je Li davala silan otpor, dok je on, Eb, gurao čamac u vodu, i upravo je

počeo da opisuje to četvrti put; ali Fred i kapetan uopšte nisu slušali, strasno se prepirući oko guštera i sisavaca. (Kao da je od toga tako mnogo zavisilo šta je to bilo, mislio je u sebi Eb.) Najzad je Dţudi zevnula i rekla da ide na spavanje; pogledala je značajno Freda, ali se on baš tada setio da su pre potopa sveta ţiveli neki stari, smešni gušteri, kako li su se, sto mu gromova, zvali, diplosaurusi, bigosaurusi, ili tako nekako, i oni su išli na zadnjim nogama, gospodine moj; Fred je to sam video na jednoj smešnoj naučnoj sličici, u tako debeloj knjizi. Silna knjiga,

gospodine, trebalo bi da znate.

“Ebe”, javila se draga osoba. “Imam divnu ideju za film.”

“Kakvu?”

“Nešto sasvim novo. Znaš, naša jahta bi se potopila, a samo bih se ja spasla na ovo ostrvo, i ţivela bih na njemu kao Robinzonka.”

“Šta biste tu radili?” primeti kapetan skeptično.

“Kupala bih se i slično”, reklo je drago biće prosto. “A pri tom bi se u mene zaljubili ti morski Tritoni... i donosili bi mi sve same bisere. Znaš, sasvim kao u stvarnosti. Zar ne misliš da bi to mogao biti, recimo, prirodnjački i naučni film? Nešto kao „Trader Horn‟.”

“Li je u pravu”, izjavi najednom Fred. “Trebalo bi da te guštere snimimo sutra uveče za film.”

“To jest te sisavce”, ispravi kapetan.

“To jest mene”, reklo je drago biće, “kako stojim među tim morskim Tritonima.”

“Ali u kupaćem ogrtaču”, uzviknu Eb.

“Ja bih obukla onaj beli kupaći kostim”, rekla je Li. “A Greta bi morala da mi napravi čestitu frizuru. Danas sam bila naprosto strašna.”

“A ko bi to snimio?”

“Eb. Da bi bar u nečemu bio od vajde. A Dţudi bi morala da nečim osvetljava kad nastane mrak.”

“A Fred?”

“Fred bi imao luk, a na glavi venac; kad bi Tritoni hteli da me odnesu, onda bi ih ustrelio, zar ne?”

“Učtivo zahvaljujem”, kezio se Fred, “ali revolver će mi biti miliji. A trebalo bi, mislim, da i kapetan bude tamo.”

Kapetan je borbeno nakostrešio brkove. “Ne brinite. Ja ću već uraditi što bude potrebno.”

“A šta će to biti?”

“Tri čoveka iz posade, gospodine. I dobro naoruţani, gospodine.”

Draga Li se draţesno zaprepastila. “Mislite li da je to tako opasno, kapetane?”

“Ne mislim ništa, dete”, progunđa kapetan; “ali imam naređenje od Dţesa Leba — bar što se tiče gospodina Eba.”

Gospoda su se strasno bacila na tehničke detalje poduhvata. Eb je namignuo na srdašce — trebalo bi da ideš da spavaš i slično. Li je poslušno pošla; “Znaš, Ebe”, rekla je u svojoj kabini, “ja mislim da će to biti silan film.”

“Biće, mila”, sloţio se Mr. Eb i hteo da je poljubi.

“Danas ne, Ebe”, branila se draga osoba. “Moraš ipak da shvatiš da moram dobro da se usredsredim.”

Ceo sledeći dan gospođica Li se intenzivno usredsređivala;

jadna sobarica Greta imala je zbog toga pune ruke posla. Bilo je kupanja s mirisavim solima i esencijama, pranja kose “Nur-blond” šamponom, masaţe, pedikira, manikira, ondulacije i češljanja, peglanja i probanja haljina, prepravljanja i šminkanju i, očigledno, još mnogo drugih priprema; i Dţudi je bila zahvaćena tom ţurbom i pomagala je dragoj Li. (Ima teških trenutaka kad ţene umeju da budu jedna prema drugoj začudo lojalne, kao što je, na primer, oblačenje.) Dok je u kabini gospođice Li vladala ova grozničava ţivost, gospoda su se odvojila i raspoređujući po stolu pepeljare i čašice s rakijom, kovali su strategijski plan gde će ko stajati i o čemu će se starati ako bi do čega došlo; pri tom je kapetan bio nekoliko puta teško uvređen u vezi s pitanjem prestiţa u komandovanju. Posle podne su dopremili na obalu lagune aparat za snimanje, mali mitraljez, korpu sa stolnim priborom i jelom, puške, gramofon i druge ratne potrebe; to je sve bilo izvrsno zakamuflirano palmovim lišćem. Još pre sunčevog zalaska zauzela su svoja mesta tri naoruţana čoveka iz posade i kapetan u ulozi vrhovnog zapovednika. Potom je dovezena na

obalu velika korpa s nekim sitnicama gospođice Lili Valej. Onda je prispeo Fred sa gospođicom Dţudi. Posle toga poče da zalazi sunce u svoj tropskoj raskoši.

Međutim Mr. Eb po deseti put lupa na vrata kabine gospođice Li. “Mila. već je zaista krajnje vreme.”

“Odmah, odmah”, odgovara glas srdašca. “molim te, ne nerviraj me! Ta moram da se obučem, zar ne?”

Kapetan, međutim, ispituje situaciju. Tamo na glatkoj površini zaliva blista se ravan, dugačak pojas, koji deli ustalasano more od tihe dubine lagune. Kao da je tamo pod vodom neki nasip ili valolom, misli kapetan; moţda je to pesak ili koralna stena, ali izgleda gotovo kao neko veštačko delo. Ĉudno mesto. Na mirnoj površini lagune pojavljuju se tu i tamo crne glave i kreću prema obali. Kapetan stiska usne i hvata se nemirno za revolver. Bilo bi bolje, misli, da su te ţenske ostale na lađi. Dţudi počinje da drhti i grčevito se drţi Freda. Kako je

snaţan, misli, boţe, kako ga volim!

Najzad se od jahte otiskuje poslednji čamac. U njemu je gospođica Lili Valej u belom kupaćem trikou i u providnom dressing-gown-u45, u kome će verovatno biti izbačena iz mora kao brodolomnica; dalje mis Greta i Mr. Eb. “Zašto tako sporo veslaš, Ebe”, prebacuje mu srdašce. Mr. Eb vidi one crne glave kako se kreću prema obali i ne govori ništa.

“Ts-ts.”

“Ts.”

Mr. Eb izvlači čamac na pesak i pomaţe dragoj osobi Li i gospođici Greti da izađu. “Trči brzo k aparatu”, šapuće umetnica. “A kad ti kaţem “sad”, počni da snimaš.”

“Pa već se ne vidi”, primećuje Eb.

“Onda Dţudi mora da osvetljava. Greto!”

Dok Mr. Eb Leb zauzima mesto kraj aparata, namešta se umetnica na pesku kao umirući labud, a gospođica Greta udešava nabore njenog dressing gown-a. “Nek! mi se malo vidi

noga”, šapuće brodolomnica. “Gotovo? Beţi! Ebe, sad.”

Eb je počeo da okreće ručicu. “Dţudi, svetlo!” Ali se nikakvo svetlo nije upalilo. Iz mora se pojavljuju senke koje se klateći pribliţuju prema Li. Greta zatvara rukom usta da ne bi vikala.

“Li”, zove Mr. Eb, “Li, beţi!”

“Najf!” “Ts-ts-ts” “Li. Li.” “Ebe!”

45

Penjoaru

Neko otkoči revolver. “Do đavola, ne pucaj!” sikće kapetan.

“Li”, zove Eb i prestaje da snima. “Dţudi, svetlo!”

Li polagano, gipko ustaje i diţe ruke prema nebu. Kao pero lak dresing-gaun klizi joj sa ramena. Sada tamo stoji blistavo bela Lili, pruţajući čarobno ruke iznad glave, kao što čine brodolomnici kad še bude iz nesvestice. Mr. Eb je počeo besno da okreće ručicu. “Sto mu muka, Dţudi, osvetljavaj!”

“Ts-ts-ts.”

“Najf.”

“Najf.”

“E-be!”

Crne senke se njišu i kruţe oko bele Li. Ĉekajte, čekajte, to već nije igra. Li već ne pruţa ruke iznad glave, nego gura nešto od sebe i ciči. “Ebe, Ebe, nešto me je dodirnulo!” U tom trenutku se upali zasenjujuće svetlo, Eb brzo okreće ručicu, Fred i kapetan trče sa revolverima prema Li koja čuči i muca od straha. U isti mah,mogle su se pri jakoj svetlosti videti desetine

i stotine tih dugačkih, crnih senki kako beţeći klize u more. U isti mah i dva mornara bacaju mreţu na jednu senku koja beţi. U isti mah Greta gubi svest, padajući kao vreća. U isti mah prasnula su dva ili tri pucnja, nešto je pljusnulo i uzburkalo more. Dva mornara s mreţom leţe na nečem što se pod njima savija i koprca, a svetlo u ruci gospođice Dţudi se ugasi.

Kapetan je osvetlio dţepnom lampom. “Dete, nije vam se ništa dogodilo?”

“Dodirnulo me nešto za nogu”, cvilelo je srdašce. “Frede, to je bilo strašno,”

Sada je stigao i Mr. Eb sa svojom dţepnom lampom. “To je bilo kolosalno”, rekao je bučno, “ali je trebalo da Dţudi ranije osvetli.”

“Nije htelo da svetli”, promuca Dţudi. “Je li da nije htelo da svetli, Frede?”

“Dţudi se bojala”, opravdavao ju je Fred. “Ĉasti mi, ona to nije namerno učinila, zar ne, Dţudi?”

Dţudi se uvredila; no dotle su se pribliţila i ona dva mornara, vukući u mreţi nešto što se praćakalo kao velika riba. “To je ovde, kapetane. I ţivo.”

“Grdoba je štrcala iz sebe nekakav otrov. Ruke su mi pune plikova. Peče to kao ţeravica.” v

“Mene je takode dodirnula”, cvilela je gospođica Li. “Posvetli,

Ebe! Pogledaj, nemam li tu plik!”

“Ne, nemaš tu ništa, mila”, uveravao ju je Eb; umalo što je nije poljubio na to mesto iznad kolena koje je mila zabrinuto trljala. “Bilo je to nešto hladno, brr”, ţalilo se srdašce Li.

“Izgubili ste biser, madam”, rekao je jedan mornar i pruţio Li kuglicu koju je podigao sa peska.

“Hriste boţe”, uzviknu Li, “oni su mi opet doneli bisere! Deco, pođite da traţite bisere! Ovde će biti mnoštvo bisera što su mi ti siromašci doneli! Zar nisu divni, Frede? Evo i ovde je

biser!”

“I ovde!”

Tri dţepne lampe okrenule su svoje svetleće krugove prema zemlji.

“Našao sam jedan ogroman!”

“Taj pripada meni”, uzviknu srdašce Li.

“Frede”, javila se hladno gospođica Dţudi.

“Odmah”, rekao je gospodin Fred, puzeći na kolenima po pesku.

“Frede, hoću da se vratim na lađu!”

“Neka te neko tamo odveze”, posavetovao je Fred zaposleno. “Do đavola, ala je ovo zanimljivo!”

Tri gospodina i gospođica Li kretali su se dalje po pesku kao veliki svici.

“Ovde su tri bisera”, rekao je kapetan.

“Da vidim, da vidim”, cičala je Li oduševljeno i jurila na kolenima za kapetanom. U tom trenutku blesnulo je magnezijumovo svetio i zakloparala ručica filmskog aparata. “Tako, sad ste tu”, izjavila je osvetnički Dţudi. “To će biti kolosalan snimak za novine. Američko društvo traţi bisere! Morski gušteri gađaju ljude biserima.”

Fred je seo. “Sto mu gromova, Dţudi ima pravo. Deco, to moramo dati u novine!”

Li je sela. “Dţudi je srce! Dţudi, snimaj nas još jednom, ali

spreda.”

“Mnogo bi izgubila, mila moja”, mislila je u sebi Dţudi.

“Deco”, rekao je Mr. Eb, “bolje bi bilo da traţimo bisere. Dolazi plima.”

U mraku na obali mora pokrenula se crna treperava senka. Li je vrisnula. “Tamo, tamo — “

Tri dţepne lampe bacile su svetlost na tu stranu. Bila je to samo Greta, koja je klečeći traţila po mraku bisere.

Li je drţala na krilu kapetanovu kapu sa dvadeset i jednim zrnom bisera. Eb je nalivao, a Dţudi je navijala gramofon. Bila je beskrajna zvezdana noć, uz večni šum mora.

“Kakav ćemo naslov tome da damo!” uzvikivao je Fred. „Kćerka industrijalca iz Milvokija snima za film fosilne gmizavce.‟

„Prepotopski gušteri klanjaju se Lepoti i Mladosti‟, predlagao je Eb poetično.

„Jahta „Glorija Pikford‟ pronalazi nepoznate stvorove‟. savetovao je kapetan. Ili „Zagonetka ostrva Tahuara‟.”

“To bi bio samo podnaslov”, reče Fred. “Naslov mora da kaţe nešto više.”

“Na primer: „Bejzbol Fred bori se s čudovištima‟”, javi se Dţudi. “Fred je bio divan kad ih je jurio! Samo da na tom filmu to dobro iziđe!”

Kapetan se nakašlja. “Ja sam, naime, pre potrčao; gospođice Dţudi; ali da ne govorimo o tome! Ja mislim da bi naslov

trebalo da zvuči naučno, gospodine moj. Trezveno i . . . ukratko, naučno. „Preluvijalna fauna na ostrvu u Pacifiku‟.”

“Preliduvijalna”, popravljao je Fred. “Ne, previdualna! Do đavola, kako? Antiluvijalna? Anteduvijalna. Ne, to ne ide. Moramo da damo neki jednostavniji naslov da bi to svako mogao izgovoriti. Dţudi je snalaţljiva osoba.”

“Antediluvijalna”, rekla je Dţudi.

Fred je vrteo glavom. “Previše dugačko, Dţudi. Duţe nego ta

čudovišta i to s repom. Naslov mora da bude kratak. Ali, Dţudi je kolosalna, zar ne? Recite, kapetane, zar nije sjajna?”

“Jeste”, sloţio se kapetan. “Divna devojka.”

“Ćovek na svom mestu, kapetane”, reče zahvalno mladi dţin: “Deco, kapetan je silan čovek. Ali predluvijalna fauna je glupost! To nije nikakav naslov za novine. Više bi odgovaralo „Ljubavnici na Bisernom ostrvu‟ ili tako nešto.”

„Tritoni zasipaju biserom Belu Lili‟”, viknu Eb. “‟Posejdonovo carstvo odaje počast! Nova Afrodita!‟”

“Glupost!” protestovao je Fred ljutito. “Nikakvi Tritoni nikada nisu postojali. To je naučno dokazano, mladiću! A nije postojala ni Afrodita, je li da nije postojala, Dţudi? „Sukob ljudi sa pragušterima! Hrabri kapetan juriša na prepotopska čudovišta!‟ Ĉoveče, takav naslov mora da bude sveţ!”

“Vanredno izdanje”, izvikivaše Eb. “‟Filmsku umetnicu napadaju morska čudovišta! Seksepil moderne ţene pobeduje pradavne guštere! Fosilni gmizavci daju prednost blondinkama!‟”

“Ebe”, javi se srdašce Li. “Ja imam ideju!”

“Kakvu!”

“Za film. To bi bila divna stvar, Ebe. Zamisli da se kupam na obali mora ...”

“Taj triko ti silno stoji, Li”, uzviknu Eb u času.

“Zar? A ti Tritoni bi se zaljubili u mene i odneli me na dno mora. I ja bih bila njihova kraljica.”

“Na morskom dnu?”

“Da, pod vodom. U njihovom tajanstvenom carstvu, znaš? Pa oni tamo imaju gradove i sve drugo.”

“Mila, pa ti bi se tamo morala udaviti!”

“Ne boj se, umem ja da plivam”, reče draga Li bezbriţno. “Samo jedanput dnevno, isplivala bih na obalu da se nadišem vazđuha.” Li je izvela veţbu disanja spojenu s nadimanjem prsiju i pokretima ruku kao pri plivanju. “Otprilike tako, znaš?

A na obali bi se u mene zaljubio, recimo, mladi ribar. I ja u njega. Silno”, uzdahnu srdašce. “Znaš, on bi bio tako lep i snaţan! A ti Tritoni hteli bi da ga udave, ali ja bih ga spasla i pošla bih s njim u njegovu kolibu. Pa bi nas Tritoni tamo opsedali—, no, a onda biste, na primer, došli vi da nas spasete.”

“Li”, reče Fred ozbiljno, “to je toliko glupo da bi se, tako mi svega, moglo snimiti. Ĉudiću se ako stari Dţes od toga ne napravi veliki film.”

Fred je imao pravo; ispao je od toga, u svoje vreme, veliki film produkcije' Jesse Loeb Pictures s gospođicom Lili Valej u glavnoj ulozi; zatim je u njemu bilo zaposleno šest stotina Nereida. jedan Neptun i dvanaest hiljada statista preobučenih u različite prepotopske guštere. Ali pre nego što je do toga došlo, proteklo je mnogo vode i zbilo se mnogo događaja, a posebno ovo:

1. Zarobljena ţivotinja čuvana je u kadi u kupatilu srdašca Li, radovala se dva dana ţivom interesovanju čitavog društva;

trećeg dana je prestala da se kreće, a gospođica Li je tvrdila da, sirota, tuguje; četvrtog dana počela je da smrdi te je morala da bude izbačena u poodmaklom stanju raspadanja.

2. Od snimaka napravljenih na laguni bila su za upotrebu samo dva. Na jednom mila Li čučnula je od straha, očajno mašući rukama prema uspravljenim ţivotinjama. Svi su tvrdili da je to divan snimak. Na drugom su se mogla videti tri muškarca i jedna devojka kako kleče s nosevima skoro do

zemlje; svi su bili leđima okrenuti te je izgledalo kao da se nečemu klanjaju. Ovaj snimak je uništen.

3. Sto se tiče predloţenih naslova za novine, upotrebljeni su skoro svi (čak i ono: antediluvijalna fauna) u stotinama i stotinama američkih i uopšte svetskih novina, nedeljnih listova i magazina; tome je bio dodat i opis čitavog događaja s mnogo pojedinosti i snimci; kao, fotografije mile Li medu gušterima, fotografija samog guštera u kadi, fotografija same Li u toaleti za kupanje, fotografija gospođice Dţudi, Mr. Eba Leba, Bejzbola

Freda, kapetana jahte, same jahte „Glorije Pikford‟, samog ostrva Taraiva i pojedinih bisera poredanih na crnom somotu. Time je karijera mile Li bila osigurana; čak je odbila da nastupa u varijeteu i izjavila novinskim reporterima da namerava da se posveti samo umetnosti.

4. Našlo se, naravno, ljudi koji su pod vidom stručnog obrazovanja tvrdili da — ukoliko se moţe suditi prema snimcima — nisu u pitanju pradavni gušteri već neka vrsta daţdevnjaka. Još stručniji ljudi tvrdili su da ta vrsta

daţdevnjaka nije u nauci poznata, pa zato uopšte ne postoji. O tom se u štampi razvila duga debata, koju je završio profesor Dţ. V. Hopkins (jelski univ.) izjavom da je ispitao izloţene snimke i da ih smatra za falsifikat (hoax) ili za filmski trik; da snimljene ţivotinje donekle liče na daţdevnjaka, golemog sa skrivenim škrgama (Cryptobranchus japonicus, Sieboldia maxima, Tritonregas Sieboldii ili Megalobatrachus Sieboldii). ali da je netačno, nevešto i upravo diletantski imitiran. Ovim je bila stvar za duţe vreme rešena.

5. Najzad, u pogodno vreme, oţenio se Mr. Eb Leb gospođicom Dţudi. Njegov najbolji prijatelj Bejzbol Fred bio mu je svedok na venčanju odrţanom s velikom pompom uz učešće mnogih uglednih ličnosti iz političkih, umetničkih i drugih krugova.

8. ANDRIAS SCHEUCHZERI

Ljudskoj radoznalosti nema kraja. Ljudima nije bilo dovoljno što je profesor Dţ. V. Hopkins (Jelski univ.), najveći autoritet tog vremena u oblasti reptilija, proglasio one zagonetne stvorove za nenaučnu prevaru i čistu fantaziju; u stručnoj štampi i u novinama počele su da se mnoţe vesti o pojavi na najrazličitijim mestima Tihog okeana dosad nepoznatih ţivotinja, sličnih dţinovskim daţdevnjacima. Prema relativno

verodostojnim podacima, nalazišta su bila na Solomonskim ostrvima, na ostrvu Shutenovom, na Kapingamarangi, Butaritari i Tapeteuea, dalje, na čitavoj grupi manjih ostrva: Nukufetau, Funafutu, Nukonono i Fukaofu. Zatim čak na Hiau, Uahuka, Uapu i Pukapuka. Navodile su se priče o đavolima kapetana van Toha (uglavnom u melanezijskoj oblasti) i o Tritonima gospođice Lili (uglavnom u Polineziji). Novine su smatrale da je, verovatno, reč o različitim vrstama podmorskih i prepotopskih čudovišta, naročito zato sto je nastala letnja sezona pa nije bilo o čemu da se piše. Podmorska čudovišta imala su kod čitalaca velik uspeh. Naročito u SAD. Tritoni su ušli u modu. U Njujorku se trista puta prikazivala bogato opremljena revija “Posejdon” sa trista najlepših Tritonki, Nereida i Sirena; u Majamiju i na kalifornijskim plaţama omladina se kupala u kostimima Tritona i Nereida (tj. tri niza bisera i ništa više), dok je u srednjim i srednjozapadnim drţavama neobično ojačao pokret za suzbijanje nemorala (P.S.N.); pri tom je došlo i do javnih istupa; nekoliko crnaca bilo

je koje obešeno, koje spaljeno.

Najzad je izišao u “The National Geographic Magazine” bilten Naučne ekspedicije Kolumbijskog univerziteta (u izdanju Dţ. S. Tinkera, takozvanog kralja konzervi); taj izveštaj su potpisali: P. L. Smit, V. Klajnšmit, Ĉarls Kovar, Luj Folţeron i D. Herero, dakle kapaciteti svetskog glasa, naročito u oblasti ribljih parazita, vretenastih glista, biologije rastinja, infuzorija i biljnih vaši. Iz opširnog izveštaj a uzimamo sledeće:

. . . Na ostrvu Rakahanga ekspedicija se prvi put srela sa otiscirna zadnjih nogu dosad nepoznatog, dţinovskog daţdevnjaka. Otisci su petoprsti, duţina prstiju tri do četiri santimetra. Prema broju tragova reklo bi se da obala ostrva Rakahanga mora da upravo vrvi od tih

daţdevnjaka: Pošto tu nije bilo otisaka prednjih nogu (izuzev jednog četvoroprstog otiska, očigledno mladunčeta), ekspedicija je zaključila da se ti daţdevnjaci verovatno kreću na zadnjim udovima.

Napominjemo da na. ostrvcetu Rakahanga ne postoji ni reka ni močvara; ti daţdevnjaci ţive, dakle, u moru i svakako su jedini predstavnici svoje vrste koji nastanjuju pelagičku oblast. Poznato je, dakako, da aksolotl meksički (Amblystoma mexicanum) boravi u slanim

jezerima; ali o pelagičkim daţdevnjacima (koji ţive u moru) ne nalazimo

pomena u klasičnom delu V. Korngokla “Vodozemci repati” (Urodela), Berlin, 1913.

. . . Ĉekali smo do posle podne da bismo ulovili ili bar opazili ţivi primerak, ali uzalud. Sa ţaljenjem smo napuštali ljupko ostrvce Rakahanga, gde je D. Hereru pošlo za rukom da nade lepu novu vrstu insekata.

Daleko više sreće imali smo na ostrvu Tongareva. Ĉekali smo na obali s puškama u ruci. Po sunčevom zalasku pojavile su se iz vode glave

daţdevnjaka, srazmerno velike i donekle spljoštene. Ĉasak kasnije izišli su daţdevnjaci na pesak gegajući se dosta spretno na zadnjim nogama. U

sedećem stavu bili su visoki nešto preko metar. Posedali su u širokom krugu i počeli da naročitim pokretima vrte gornju polovinu tela; izgledalo je kao da igraju. V. Klajnšmit je ustao da bi bolje video. Tad su daţdevnjaci prema njemu okrenuli glave i za trenutak se potpuno ukočili; zatim su počeli da mu se pribliţavaju priličnom brzinom, ispuštajući piskave i štektave glasove. Kad su bilina sedam koračaji od njega, pucali

smo u njih iz pušaka. Počeli su vrlo brzo da beţe i jurnuli u more; to veče se više nisu pojavljivali. Na obali su ostala samo dva mrtva daţdevnjaka i jedan s prebijenom kičmom, koji je ispuštao naročiti zvuk kao “ogod,

ogod, ogod”. Docnije je uginuo kad je V. Klajnšmit otvorio njegovu plućnu duplju . . . (Sleduju anatomske pojedinosti koje mi, laici, ionako ne bismo razumeli. Stručne čitaoce upućujemo na navedeni bilten.)

Reč je, dakle, kako se vidi iz navedenih znakova, o tipičnom članu repatih vodozemaca (Urodela) kojima, kao što je svakome poznato,

pripada familija pravih daţdevnjaka (Salamandrida) obuhvatajući red vodenih guštera (Tritones) i daţdevnjaka (Salamandrae) i familiju daţdevnjaka punoglavaca (Ichtyoidea), obuhvatajući daţdevnjake sa skrivenim škrgama (Cryptobranchiata) i daţdevnjake sa škrgama (Phanerobranchiata). Daţdevnjak otkriven na ostrvu Tongareva izgleda

da je najviše srodan daţdevnjacima-punoglavcima sa skrivenim škrgama; u mnogo čemu, a poglavito svojom veličinom, podseća na japanskog daţdevnjaka golemog (Megalobatrachus Sieboldii) ili na američkog helbendera, zvanog “barski đavo”, ali se razlikuje od njega dobro

razvijenim čulnim organima i duţim, snaţnijim udovima, koji mu omogućavaju da se kreće dosta okretno u vodi i na suvu. (Slede dalje pojedinosti uporedne anatomije.)

... Kad smo ispreparirali kosture ubijenih ţivotinja, došli smo do najzanimljivijeg saznanja: da se, naime, kostur tih daţdevnjaka podudara skoro savršeno s fosilnim otiskom kostura daţdevnjaka, koji je pronašao na kamenoj ploči iz eningenskih kamenoloma dr Johanes

Jakub Šojhcer i prikazao ga u spisu “Homo diluviitestis”, koji je izdan

godine 1726. Ĉitaocima koji su manje upoznati neka bude napomenuto da je rečeni dr Šojhcer smatrao ovaj fosil za ostatke prepotopskog čoveka. “Ovde priloţena slika” piše on, “koju iznosim pred učeni svet u lepom drvorezu, odista je, bez ikakve sumnje, slika čoveka koji je bio svedok potopa sveta: nema tu linija iz kojih bi bujna mašta morala tek da

sastavi nešto što bi ličilo na čoveka, već je svuda potpuno slaganje s pojedinim delovima ljudskog kostura i savršena simetričnost. Okamenjeni čovek, prikazan ovde na slici — to je spomenik izumrlog čovečanstva stariji od svih rimskih, grčkih pa čak i egipatskih i svih

istočnih nadgrobnih spomenika uopšte.” Docnije je Kivije prepoznao u eningenskom otisku kostur okamenjenog daţdevnjaka koji je bio nazvan

Cryptobranchus primaerus ili Andrias Scheuchzeri Tschudi te je smatran za davno izumrlu vrstu. Osteološkim uporedivanjem pošlo nam je za rukom da identifikujemo naše daţdevnjake s toboţe izumrlim pradaţdevnjakom Andrjasom. Tajanstveni pragušter, kako su ga novine nazivale, nije ništa, drugo nego fosilni daţdevnjak skrivenih škrga Andrias

Scheuchzeri ili, ako je potrebno novo ime, Cryptobrachus Tinekeri crcctus ili Daţdevnjak golemi polinezijski.

. . . Ostaje zagonetka zašto je ovaj zanimljivi daţdevnjak izmakao sve

dosad paţnji naučnika, mada se, bar na ostrvima Rakahanga i Tongareva iz arhipelaga Manihiki, nalazi masovno. Ĉak ga ni Randolf i Montgomeri u svom spisu “Dve godine na ostrvima Manihiki” (1885) ne pominju. Tamošnji stanovnici tvrde da se ta ţivotinja — koju, uostalom,

smatraju za otrovnu — počela pojavljivati tek pre šest ili osam godina. Pričaju da “morski đavoli” umeju da govore (!) i da grade u zalivima gde ţive čitave sisteme nasipa i bedema, nalik na podmorske gradove; navodno, u njihovim zalivima voda je preko cele godine mirna kao u ribnjaku; navodno, kopaju pod vodom mnogo metara dugačke jame i hodnike u kojima borave preko dana; navodno, noću kradu s njiva slatke

krompire i jamovo korenje, i odnose ljudima motike i druge alatke. Ljudi ih uopšte ne vole, pa čak ih se i boje; u mnogim slučajevima radije su se selili na druga mesta. Jasno je da su u pitanju sasvim primitivne priče i praznoverice, zasnovane jedino na odvratnom izgledu i uspravnom, donekle ljudskom hodu bezopasnih golemih daţdevnjaka..

S velikom opreznošću treba takođe primiti i vesti putnika, prema

kojima se ovi daţdevnjaci nalaze i na drugim, ostrvima, a ne samo na Manihiki. Zato se moţe, bez najmanje sumnje, odrediti recentan otisak zadnje noge nađen na obali ostrva Tongatabu koji je publikovao kapetan Kroase u “La Nature” kao otisak noge Andriasa Scheuchzerija. Ovaj nalaz je naročito vaţan zbog toga što vezuje pojavu na ostrvima Manihiki s

oblašću australijsko-novozelandskom, gde se sačuvalo toliko ostataka

razvoja prastare faune. Setimo se “prepotopskog” guštera, Haterija ili Tuatare, koji do danas ţivi na Stefenovu ostrvu. Na tim usamljenim ostrvcima, većinom malo naseljenim i gotovo nedirnutim civilizacijom, mogli su se pojedinačno sačuvati ostaci ţivotinjskih tipova koji su na drugim mestima već izumrli. Fosilnom gušteru Hateriju pridruţuje se sada, zahvaljujući gospodinu Dţ. S. Tinkeru, prepotopski daţdevnjak..

Dobri dr Johanes Jakub Šojhcer doţiveo bi sada uskrsnuće svog eningenskog Adama . . .

Ovaj učeni bilten zaista bi bio dovoljan da naučno potpuno osvetli pitanje zagonetnih morskih čudovišta o kojima je već bilo toliko govora. Na nesreću, istovremeno s njim izišao je izveštaj holandskog istraţivača van Hogenhouka, koji je uvrstio ove goleme daţdevnjake sa skrivenim škrgama u familiju pravih daţdevnjaka ili Tritona pod imenom Megatriton moluccanus i utvrdio njihovu rasprostranjenost na holandsko-sundskim ostrvima Dţilolo, Morotai i Ceram; zatim izveštaj francuskog naučnika dr-a Minjara koji ih je definisao kao tipične salamandre i označio kao njihova prvobitna boravišta

francuska ostrva Takaroa, Rangiroa i Raroira i nazvao ih sasvim jednostavno Cryptobranchus salamandroides; dalje, izveštaj H. V. Spensea koji je u njima raspoznao novu familiju Pelagidae, poreklom s Dţilbertovih ostrva, podobne da dobije stručne osobine vrste Pelagotriton Spencei. Mr. Spenseu pošlo je za rukom da dopremi jedan ţivi egzemplar u londonski zoološki vrt; ovde je postao predmet daljeg ispitivanja, iz kojeg je izišao pod nazivom Pelagobatrachus Hookeri, Salamandrops

maritimus, Abranchus giganteus, Amphiuma gigans i mnogim drugim. Neki naučnici su tvrdili da je Pelagotriton Spencei istovetan sa Cryptobranchus Tinekeri i da Minjarov salamander nije ništa drugo nego Andrias Scheuchzeri; bilo je zbog toga mnogo sporova oko prioriteta i oko drugih, čisto naučnih pitanja, Na taj način se dogodilo da je na kraju biologija svakog naroda imala svoje sopstvene goleme daţdevnjake i u naučnom pogledu najţešće pobijala goleme daţdevnjake drugih naroda. Stoga, sve do kraja, u tom čitavom

velikom pitanju daţdevnjaka nije s naučne strane moglo konačno doći do dovoljno jasnog zaključka.

9. ENDRJU ŠOJHCER

I dogodilo se jednog četvrtka, kad je londonski Zoološki vrt zatvoren za građanstvo, da je gospodin Tomas Gregs, čuvar u paviljonu guštera, čistio bazene i terarijume svojih štićenika. Bio je sasvim sam u odeljenju daţdevnjaka, gde je bio izloţen golemi japanski daţdevnjak, američki helbender, Andrias Scheuchzeri i mnoštvo sitnih vodenih guštera, daţdevnjaka, aksolotla, jeguljastih malih nalivnjaka, sirena i čovečjih ribica,

rebronoša i škrgaša. Gospodin Gregs je okretno rukovao krpom i metlom zviţdućući Annie Laurie. Najednom neko iza njega kreštavo reče:

“Gledaj, mama!”

Gospodin Tomas Gregs se okrete, ali nikog tamo nije bilo, samo je helbender šljapkao po svojoj bari, a onaj veliki crni daţdevnjak, onaj Andrias, naslanjao se prednjim šapicama o ivicu suda i vrteo trupom. “To mi se učinilo”, mislio je gospodin

Gregs produţujući sa čišćenjem poda da je sve zviţdalo.

“Gledaj, daţdevnjak”, čulo se iza njega.

Gospodin Gregs se brzo okrete; onaj crni daţdevnjak, onaj Andrias, gledao je u njega mičući donjim kapcima.

“Brr, ala je odvratan”, reče odjednom daţdevnjak. “Idi odatle, srdašce!”

Gospodin Gregs je zinuo od zaprepašćenja. “Šta!?”

“Ne ujeda?” kreketao je daţdevnjak.

“Ti... ti umeš da govoriš?” mucao je gospodin Gregs, ne verujući svojim čulima.

“Ja ga se bojim”, izusti daţdevnjak. “Mama, šta jede?”

“Kaţi dobar dan”, reče zaprepašćeni gospodin Gregs.

Daţdevnjak izvi telo. “Dobar dan. Dobar dan. Smem li da mu dam kolač?”

Gospodin Gregs se maši zbunjeno u dţep i izvuče komadić zemičke. “Evo ti, uzmi!”

Daţdevnjak uze zemičku u šapicu i poče da je gricka. “Gledaj, daţdevnjak!” groktao je zadovoljno. “Tata, zašto je tako crn?” Naglo se zagnjurio u vodu i pomolio samo glavu. “Zašto, je u vodi? Zašto? Uh, što je gadan!”“

Gospodin Tomas Gregs počeša od zaprepašćenja potiljak.

Aha, to on ponavlja ono što čuje od ljudi. “Reci: Gregs”,

pokušao je s tim.

“Reci Gregs'“, ponavljao je daţdevnjak.

“Gospodin Tomas Gregs.”

“Gospodin Tomas Gregs.”

“Dobar dan, gospodine.”

“Dobar dan, gospodine. Dobar dan. Dobar dan, gospodine.” Izgledalo je da se daţdevnjak ne moţe nasititi pričanja. Gregs već više nije znao šta da mu kaţe; gospodin Tomas Gregs nije

bio previše govorljiv čovek. “Sada umukni”, reče, “a kad budem gotov, učiću te da govoriš.”

“Sada umukni”, mrmljao je daţdevnjak. “Dobar dan, gospodine. Gledaj, daţdevnjak! Učiću te da govoriš.”

Samo, uprava Zoološkog vrta nije rado gledala na to da čuvari uče svoje ţivotinje nekim veštinama; slon je nešto drugo, ali ostale ţivotinje sluţe za pouku, a ne da bi izvodile nešto kao u cirkusu. Zbog toga je gospodin Gregs provodio vreme u daţdevnjačkom ođeljenju manje-više potajno, kad tamo nije

bilo nikoga. Pošto je bio udovac, niko se nije čudio njegovu usamljivanju u paviljonu guštera. Svaki čovek ima svoje naročite sklonosti. Uostalom, u odeljenje daţdevnjaka dolazilo je malo ljudi; pre bi se reklo da je krokodil uţivao opštu popularnost, a Andrias Scheuchzeri provodio je svoje dane u relativnoj samoći.

Jednom, kad se već smrkavalo i paviljoni se zatvarali, prolazio je upravnik Zoološkog vrta, ser Ĉarls Vigam kroz neka

odeljenja da bi se uverio da li je sve u redu. Kad je prolazio kroz odeljenje daţdevnjaka, u jednom bazenu je zapljusnulo i neko je kreketavo rekao: “Dobro veče, gospodine.”

“Dobro veče”, odgovori upravnik iznenađeno. “Ko je tamo?” “Oprostite, gospodine”, reče kreketavi glas. “To nije gospodin Gregs.”

“Ko je tamo?” ponovi upravnik.

“Endi Endru Šojhcer.”

Ser Ĉarls je prišao bliţe posudi. Tamo je samo daţdevnjak sedeo uspravno i nepomično. “Ko je ovde govorio?”

“Endi, gospodine”, rekao je daţdevnjak. “Ko ste vi?”

“Vigam”, uzviknu ser Ĉarls zaprepašćeno.

“Milo mi je,” reče Andrias Scheuchzeri učtivo. “Kako ste?”

“Do đavola!” zaurla ser Ĉarls. “Gregs, ej, Gregs!” Daţdevnjak se pomače i sakri brzo kao strela u vodu.

Na vrata grunu Tomas Gregs zadihan i usplahiren. “Molim,

gospodine?”

“Gregs, šta ovo znači?” obrecnu se ser Ĉarls. .

“Nešto se dogodilo, gospodine?” zamuca gospođin Gregs nesigurno.

“Ta ţivotinja tu govori!”

“Oprostite, gospodine”, reče gospodin Gregs smeteno. “Nećemo tako, Endi. Hiljadu puta sam vam rekao da ne treba da dosađujete ljudima svojim pričanjem. Molim za izvinjenje,

gospodine, to se više neće desiti.”

“Vi ste toga daţdevnjaka naučili da govori?”

“Ali on je počeo, gospodine”, branio se Gregs.

“Nadam se da se to neće ponoviti, Gregs”, reče strogo ser Ĉarls. “Pripaziću na vas.”

Posle izvesnog vremena sedeo je ser Ĉarls s profesorom Petrovom i razgovarao o takozvanoj ţivotinjskoj inteligenciji, o

uslovnim refleksima i o tome kako popularni nazori precenjuju aktivnost razuma kod ţivotinja. Profesor Petrov izrazio je svoju sumnju u elberfeldske konje, koji su, toboţe, umeli ne samo da računaju već i da stepenuju; ta ni normalan, obrazovan čovek nije ume da korenuje, rekao je veliki naučnik. Ser Ĉarls se setio Gregsovog daţdevnjaka koji govori. “Ja ovde imam daţdevnjaka”, poče oklevajući, “to je onaj poznati Andrias Scheuchzeri, a taj je naučio da govori kao papagaj.”

“Isključeno”, reče naučnik. “Pa daţdevnjaci imaju prirastao

jezik!”

“Pođite da vidite”, reče ser Ĉarls. “Danas je dan čišćenja pa tamo neće biti mnogo ljudi.” I pođoše.

Na ulazu u odeljenje daţdevnjaka ser Ĉarls zastade. Iznutra se čuo šum metle i jednoličan glas koji je nešto sricao.

“Ĉekajte”, prošapta ser Ĉarls.

“Ima li na Marsu ljudi?” sricao je jednoličan glas. “Treba li to da čitam?”

“Nešto drugo, Endi”, odgovarao je drugi glas.

“Da li će na ovogodišnjem derbiju pobediti Pelhem-Bjuti ili Gobernador?”

“Pelhem-Bjuti”, rekao je drugi glas. “No, čitajte!”

Ser Ĉarls otvori tiho vrata. Gospodin Tomas Gregs čistio je metlom pod, a u malom ribnjaku s morskom vodom sedeo je Andrias Scheuchzeri i lagano, kreketavo sricao iz večernjih novina koje je drţao u prednjim šapama.

“Gregs”, pozva ser Ĉarls. Daţdevnjak se baci u vodu i iščeze.

Mr. Gregs od straha ispusti metlu. “Da, gospodine?”

“Šta to znači?”

“Molim vas izvinite, gospodine”, mucao je nesrećni Gregs. “Endi mi čita dok čistim. A kad on čisti, čitam opet ja njemu.”

“Ko ga je tome naučio?”

“To on sam nauči gledajući, gospodine. Ja ... ja mu dajem svoje novine da ne bi toliko govorio. On je hteo stalno da govori, gospodine. Mislio sam, dakle, neka se bar nauči da govori kulturno ...”

“Endi”, pozva ser Vigam.

“Iz vode se pojavi crna glava. “Molim, gospodine”, zakrešta.

“Došao je da te vidi profesor Petrov.”

“Milo mi je, gospodine. Ja sam Endi Šojhcer.”

“Kako znaš da se zoveš Andrias Scheuchzeri?”

“Imam ovde napisano, gospodine. Andrias Sheuchzer, Gilbert-Islands.”

“A čitaš li često novine?”

“Da, gospodine. Svaki dan, gospodine.”

“A šta te u njima najviše zanima?”

“Sudnica, konjske trke, fudbal.”

“Jesi li video nekad fudbalsku utakmicu?”

“Ne gospodine!”

“A konje?”

“Nisam video, gospodine.”

“Onda, zašto čitaš?”

“Zato što je to u novinama, gospodine.”

“Politika te ne interesuje?”

“Ne, gospodine. Hoće li biti rata?”

“To niko ne zna, Endi,”

“Nemačka gradi novi tip podmornica”, reče Endi zabrinuto. “Zraci smrti mogu da pretvore čitave kontinente u pustinju.”

“To si čitao u novinama, zar ne?” upita ser Ĉarls.

“Da, gospodine! Da li će na ovogodišnjem derbiju pobediti Pelhem-Bjuti ili Gobernador?”

“Šta ti misliš, Endi?”

“Gobernador, gospodine; ali gospodin Gregs misli da će pobediti Pelhem-Bjuti.” Endi zaklima glavom. “Kupujte englesku robu, gospodine. Najbolje su Sniderove poramenice. Da li već imate novi Tankred Junior sa 6 cilindara? Brz, jevtin, elegantan!”

“Hvala, Endi, dovoljno je,”

“Koja vam se filmska umetnica najviše sviđa?”

Profesoru Petrovu najeţiše se kosa i brkovi. “Izvinite, ser Ĉarlse”, gunđao je, “ali ja već moram da idem.”

“Dobro, hajdemo. Endi, da li bi ti imao nešto protiv toga kad bih ti poslao nekoliko učenih ljudi? Mislim da bi rado s tobom razgovarali.”

“Biće mi milo, gospodine”, zakreketa daţdevnjak. “Do viđenja, ser Ĉarlse. Do viđenja, profesore.”

Profesor Petrov je trčao razdraţeno frćući i gunđajući. “Oprostite, ser Ĉarlse”, reče najzad, “ali zar ne biste mogli da mi pokaţete neku ţivotinju koja ne čita novine?” '

Ta učena gospoda bila su: ser Bertram, D. M., profesor

Ebigem, ser Oliver Dodţ, Dţulijan Foksli i drugi. Navodimo deo zapisnika njihovih opita sa Andriasom Scheuchzerijern:

— Kako se zovete?

Odg.: Endru Šojhcer.

— Koliko imate godina?

Odg.: To ne znam. Ţelite li da izgledate mladi? Nosite mider “Libela”.

— Koji je danas dan?

Odg.: Ponedeljak. Lepo vreme, gospodine. Ove subote trčaće u Epsomu Gibraltar.

— Koliko je tri puta pet?

Odg.: Zašto?

— Umete li da računate?

Odg.: Da, gospodine. Koliko je sedamnaest puta dvadeset devet?

— Pustite nas da postavljamo pitanja, Endru. Pobrojte nam engleske reke.

Odg.: Temza …

— A dalje?

Odg.: Temza.

— Druge ne znate, je li? Ko vlada u Engleskoj?

Odg.: Kralj Đorđe. God Bless him46.

—- Dobro, Endi. Ko je najveći engleski pisac?

Odg.: Kipling.

— Vrlo dobro. Da li ste čitali nešto od njega?

Odg.: Ne. Kako vam se sviđa Me Vest?

— Radije ćemo mi vas da pitamo, Endi. Šta znate Iz istorije?

Odg.: Henrih Osmi.

— Šta o njemu znate?

Odg.: Najbolji film poslednjih godina. Divna oprema. Kolosalan spektakl.

— Gledali ste ga?

Odg.: Nisam. Ţelite li da upoznate Englesku? Kupite Ford Bebi.

— Šta biste najviše ţeleli da vidite, Endi?

Odg.: Takmičenje Kembridţ—Oksford, gospodine.

— Koliko ima delova sveta?

Odg.: Pet.

— Vrlo dobro. A koji su to?

Odg. : Engleska i ostali. ..

— A koji su ti ostali?

46

Bog ga blagoslovio

Odg.: To su boljševici i Nemci i Italija.

— Gde su Dţilbertova ostrva?

Odg.: U Engleskoj. Engleska neće vezati sebi ruke za kopno. Engleskoj je potrebno deset hiljada aviona. Posetite obalu Juţne Engleska.

— Smemo li da pogledamo vaš jezik, Endi?

Odg.: Da, gospodine! Ĉistite zube pastom “Flit”! Izdašna je, najbolja, engleska. Ţelite li da imate mirisan dah? Upotrebljavajte pastu “Flit.”

— Zahvaljujemo, dovoljno je. A sada nam recite Endi...”

I tako dalje Zapisnik razgovora sa Andriasom Scheuchzerijem imao je punih šesnaest strana, te je objavljen u The Natural Science. Na kraju zapisnika rezimirala je stručna komisija rezultate svoga opita ovako:

1. Andrias Scheuchzeri, daţdevnjak koji se čuva u londonskom Zoološkom vrtu, ume da govori, mada pomalo kreketavo; raspolaţe otprilike sa četiri stotine reči; govori samo ono što je čuo ili čitao; o samostalnom mišljenju se kod njega, naravno, ne moţe govoriti. Njegov jezik je dosta pokretan; glasne ţice u datim okolnostima nismo mogli bliţe da ispitamo.

2. Taj isti daţdevnjak ume da čita, ali samo večernje listove. Interesuju ga iste stvari koje i prosečnog Engleza i reaguje na njih na sličan način, tj. u pravcu ustaljenih, opštih pogleda. Njegov duševni ţivot, ukoliko se moţe o njemu govoriti, sastoji se upravo iz predstava i mišljenja uobičajenih u ovo vreme.

3. Njegovu inteligenciju ne treba nikako precenjivati, jer ni u kom pogledu ne prevazilazi inteligenciju prosečnog čoveka naših dana.

Uprkos ovog umerenog mišljenja stručnjaka, daţdevnjak koji govori postao je senzacija londonskog Zoološkog vrta. Ljubimca Endija opsedali su ljudi koji su hteli da zapodenu s njim razgovor o svemu i svačemu, počinjući, s vremenom a završavajući s ekonomskom krizom i političkom situacijom. Pri

tom je dobijao od svojih posetilaca toliko čokolada i bombona da. je teško oboleo od katara u ţelucu i crevima. Odeljenje daţdevnjaka moralo je konačno da bude zatvoreno, ali je već bilo kasno; Andrias Scheuchzeri, zvani Endi, uginuo je od posledica svoje popularnosti. Kao što se vidi, slava ubija i daţdevnjake.

10. ZAVETINA U NOVOM STRAŠECU

Gospodin Povondra, vratar u kući Bondijevoj, provodio je ovog puta odsustvo u svom rodnom mestu. Sutra je trebalo da bude zavetina; i kad je gospodin Povondra izašao napolje, vodeći za ruku svog osmogodišnjeg Franju, mirisao je ceo Novi Strašec na kolače, a ulicom su promicale ţene i devojke noseći nepečene kolače pekaru. Na trgu su već postavili svoje šatore dva poslastičara, jedan trgovac staklom i porculanom i jedna

gospođa koja je, izvikujući prodavala galanterijsku robu svake vrste. A zatim je bila platnena šatra sa svih strana pokrivena ciradama. Nekakav sitan čovek, stojeći na lestvicama, upravo je gore na njoj pričvršćivao plakat.

Gospodin Povondra zastade da vidi šta će to biti.

Mršavi čovečuljak sišao je sa lestvica i gledao sa zadovoljstvom na okačeni plakat. A gospodin Povondra je iznenađeno čitao:

KAPETAN J. VAN TOH

i njegovi dresirani daždevnjaci

Gospodin Povondra se setio velikog debelog čoveka s kapetanskom kapom koga je nekad prijavio gospodinu Bondiju. Taj je dotle dogurao, jadnik, rekao je u sebi saosećajno gospodin Povondra; kapetan, a sad ide po svetu s takvim bednim cirkusom. Bio je to tako snaţan, zdrav čovek! Trebalo bi da ga vidim, mislio je Povondra samilosno.

Međutim, sitan čovečuljak okači pored ulaza u šatru drugi plakat:

G U Š T E R I K O J I G O V O R E

!!NAJVEĆA NAUĈNA SENZACIJA!!

Ulaznica 2 krune.

Deca u pratnji roditelja plaćaju pola cene.

Gospodin Povondra se dvoumio. Dve krune i kruna za dečka — to je prilično mnogo. No, Franja dobro uči, a upoznavanje

ţivotinja iz tuđih krajeva spada u obrazovanje. Gospodin Povondra je bio voljan da ţrtvuje nešto za obrazovanje i zbog toga je prišao tome mršavom, sitnom čevečuljku. “Prijatelju”, reče, “ja bih hteo da govorim sa kapetanom van Tohom.”

Ĉovečuljak u prugastom trikou se isprsi. “Ja sam to, gospodine.”

“Vi ste kapetan van Toh?” začudi se gospodin Povondra.

“Da, gospodine”, reče čovečuljak i pokaza na svojoj

nadlaktici tetoviranu kotvu.

Gospodin Povondra ga zamišljeno pogleda. Zar se taj kapetan tako smanjio? To ipak nije mogućno. “Ja, naime, znam kapetana van Toha lično”, rekao je. “Ja sam Povondra.”

“To je nešto drugo”, reče čovečuljak. “No ovi daţdevnjaci su zaista od kapetana van Toha, gospodine. Zajamčeno pravi australijski gušteri, gospodine. Izvolite pogledati unutra. Upravo počinje velika predstava”, blebetao je podiţući platno na ulazu.

“Hajde, Franjo”, reče otac Povondra i uđe unutra. Za stočić je brzo sela neobično debela i ogromna gospođa. To je neobičan par, začudi se gospodin Povondra plaćajući svoje tri krune. Unutra u šatri nije bilo ničeg osim pomalo neprijatnog zadaha i plehane kade za kupanje.

“Gde su vam ti daţdevnjaci?” upita gospodin Povondra.

“U toj kadi”, reče gigantska dama ravnodušno.

“Ne boj se, Franjo”, reče otac Povondra i priđe kadi. U njoj je

leţalo nešto crno i nepomično, veliko kao stari som. Samo mu se koţa na potiljku malo nadizala i spuštala.

“Dakle, to je taj prepotopski daţdevnjak o kome su pisali po novinama”, reče.poučno gospodin Povondra ne pokazujući svoje razočaranje. (Opet sam dopustio da me namagarče, mislio je, ali dečak to ne mora da zna. Šteta za te tri krune!)

“Tata, zašto je u vodi?” upita Franja.

“Zato što daţdevnjaci ţive u vodi, znaš.”

“Tata, a šta jede?”

“Ribe i slične stvari”, izreče svoje mišljenje otac Povondra. (Nešto mora da jede.)

“A zašto je tako gadan?” navaljivao je Franja.

Gospodin Povondra nije znao šta da kaţe, no u tom trenutku ušao je u šatru sitni čovečuljak. “Molim, dame i gospodo”, počeo je promuklo.

“Imate samo tog jednog daţdevnjaka?”, upita gospodin Povondra prekorno. (Kada bi ih bar bilo dva, mislio je, izvukao bih pre svoj novac.)

“Drugi je uginuo”, reče čovečuljak. “Dakle, danie i gospodo, to je taj čuveni Andrijaš, redak i otrovan gušter s australijskih ostrva. U svojoj domovini dostiţe u rastu veličinu čoveka i ide na dve noge. No”, rekao je i gurnuo prutom to crno i ravnodušno što je nepomično leţalo u kadi. To crno se zakoprcalo i s mukom se dizalo iz vode. Franja se malo trţe, ali gospodin Povondra mu steţe ruku — ne boj se, ja sam uz tebe.

Sada to stoji na zadnjim nogama, a prednjim se naslanja na ivicu kade. Škrge iza glave grčevito se trzaju, a crna njuška lovi po vazduhu. Koţa mu je do krvi odrana i sasvim opuštena, posuta je bradavicama, a okrugle ţablje oči se s vremena na vreme bolno prevlače opnastim donjim kapcima.

“Kao što vidite, dame i gospodo”, nastavljao je čovečuljak promuklo, “ova ţivotinja ţivi u vodi i zato je snabdevena škrgama, a ima i pluća da bi mogla da diše kad iziđe na obalu. Na zadnjim nogama ima po pet prstiju, a na prednjim po četiri

kojima ume da hvata različite predmete. Na!” — Ţivotinja je stegla prstima prut i drţala ga ispred sebe kao ţalostan skiptar.

“Ume takode da napravi čvor na uţetu”, objavi čovečuljak, uze ţivotinji prut i dade joj neko uţe. Ţivotinja ga je neko vreme drţala među prstima, a onda zaista zavezala čvor.

“Ume takode da dobuje i igra”, kreštao je čovečuljak pruţajući ţivotinji dečji doboš i palicu. Ţivotinja je nekoliko puta udarila u doboš i izvijala gornju polovinu tela; pri tom je

ispustila palicu u vodu. “Marš, gade!”, obrecnu se čovečuljak i izvadi palicu iz vode.

“Ova ţivotinja”, govorio je svečano podiţući glas, “tako je inteligentna i obdarena da ume da govori kao čovek.” Pri tom je zapljeskao.

“Guten Morgen”, zakreštala je ţivotinja, bolno trepćući donjim kapcima. “Dobar dan!”

Gospodin Povondra se skoro uplašio, ali na Franju to nije

ostavilo naročit utisak.

“Šta ćeš da kaţeš poštovanoj publici?” upita čovečuljak oštro.

“Pozdravljam vas”, klanjao se daţdevnjak; škrge su mu se grčevito stezale, “Willkommen, Ben venuti47.”

“Umeš li da računaš?”

“Umem.”

“Koliko je šest puta sedam?”

“Ĉetrdeset i dva”, kreketao je daţdevnjak s naporom.

“Vidiš, Franjo”, upozori otac Povondra, “kako ume da računa.”

“Dame i gospodo”, kreštao je čovečuljak, “moţete mu sami postavljati pitanja.”

. “Zapitaj ga nešto, Franjo”, podstače ga gospodin Povondra.

Franja se zbunjeno vrteo. “Koliko je osam puta devet?” izgovori najzad; svakako da mu je to izgledalo najteţe od svih

mogućih pitanja.

Daţdevnjak lagano ţmirnu. “Sedamdeset dva.”

Koji je danas dan?” upita gospodin Povondra.

“Subota”, reče daţdevnjak.

Gospodin Povondra od čuda zavrte glavom. “Zaista, kao čovek. Kako se zove ovaj grad?”

47

Dobrodošli

Daţdevnjak otvori usta i sklopi oči. “Već je umoran”, ţurno objasni čovečuljak. “Kako ćeš reći gospođama i gospodi?”

Daţdevnjak se pokloni. “Moje poštovanje! .Zahvaljujem učtivo! Zbogom! Do viđenja!” i brzo se sakri u vodu.

“To je — to je naročita, ţivotinja”, čudio se gospdin Povondra; ali pošto su tri krune ipak velik novac, dodade: “Ništa više nemate što biste mogli pokazati ovom detetu?”

Ĉovečuljak je u nedoumici trzao donju usnu. ”To je sve”,

reče. “Ranije sam imao majmune, ali je s njima bila takva i takva stvar”, objasni neodređeno. “Sem da vam pokaţem svoju ţenu! Ona je bivša najdeblja ţena na svetu, Maruška, dođi ovamo!”

Maruška se s naporom diţe. “Šta je?”

“Pokaţi se gospodi, Maruška.”

Najdeblja ţena na svetu pokloni koketno glavu u stranu, pruţi jednu nogu napred i podiţe suknju iznad kolena. Mogla se videti crvena vunena čarapa i u njoj nešto naduveno, krupno kao šunka. “Obim noge gore osamdeset četiri santimetra”, objašnjavao je mršavi čovečuljak, “ali danas, uz ovu konkurenciju Maruška nije više najdeblja ţena na svetu.”

Gospodin Povondra je povukao zbunjenog Franju napolje. “Ljubim ruke”, zakreketalo je iz kade. “Dođite opet! Auf Wiedersehen48!”

“Dakle, Franjo”, upita gospodin Povondra kad su bili napolju, “jesi li nešto naučio?”

“Jesam”, rekao je Franja, “Tata, zašto ta gospođa ima crvene čarape?”

48

DoviĊenja

11. O ČOVEKOLIKIM GUŠTERIMA

Bilo bi zaista preterano tvrditi da se u to vreme nije ni o čemu drugom govorilo i pisalo osim o daţdevnjacima koji govore. Govorilo se i pisalo i o budućem ratu, o ekonomskoj krizi, o ligaškim utakmicama, o vitaminima i o modi; pa ipak, o daţdevnjacima koji govore pisano je vrlo mnogo, a naročito vrlo nestručno. Zato je istaknuti naučnik profesor Vladimir Uher (s Univerziteta u Brnu) napisao u “Narodnim novinama” članak u

kome je ukazao na to da toboţnja sposobnost Andriasa Scheuchzerija da artikulisano govori, to jest da zapravo kao papagaj PONAVLJA izgovorene reči, nije s naučnog gledišta ni izdaleka tako zanimljivo kao neka druga pitanja koja se tiču tog naročitog vodozemca. Naučna zagonetka Andriasa Scheuchzerija je u nečemu sasvim drugom; na primer, otkuda on potiče, gde je njegova pradomovina u kojoj je preţiveo čitave geološke formacije, zašto je ostao tako dugo nepoznat kad se sada objavljuje njegovo masovno postojanje skoro u čitavoj ekvatorskoj oblasti Tihog okeana? Izgleda da se u poslednje vreme mnoţi neobično brzo; otkuda taj ogromni vitalitet kod prastarog tercijarnog stvora, koji je sve donedavno imao sasvim skrivenu, dakle, verovatno krajnje sporadičnu, ako ne i topografski izolovanu egzistenciju? Nisu li se, moţda, izmenili, na neki način, ţivotni uslovi za tog fosilnog daţdevnjaka, u biološki povoljnom pravcu, tako da je za taj retki miocenski preţiveli stvor nastao nov, neobično povoljan razvojni period? Zatim, nije isključeno da će se Andrias ne samo brojno mnoţiti

već i kvalitativno razvijati i da će naša nauka imati retku priliku da asistira bar kod jedne ţivotinjske vrste velikom mutacionom procesu in actu49. To što Andrias Scheuchzeri iskrekeće nekoliko tuceta reči i nauči nekoliko veština, što laiku izgleda kao znak neke inteligencije, nije, naučno uzeto, nikakvo čudo; iznenađuje taj snaţni ţivotni elan, koji je tako naglo i obilno oţiveo ukočenu egzistenciju stvorenja razvojno

49

Na delu

zaostalog i skoro već izumrlog. Postoje tu neke naročite okolnosti: Andrias Scheuchzeri je jedini daţdevnjak koji ţivi u moru i — još upadljivije — jedini daţdevnjak koji se nalazi u oblasti etiopsko-australijskoj, u mitskoj Lemuriji. Ne bismo li skoro rekli da priroda hoće sada naknadno i gotovo uţurbano da postigne jednu od ţivotnih mogućnosti i formi, koju je u toj oblasti zapostavila ili nije mogla potpuno da iţivi? I dalje: bilo bi čudno kad u okeanskoj oblasti, koja leţi između japanskih dţinovskih daţdevnjaka na jednoj strani, i aligenskih na

drugoj, ne bi postojala uopšte nikakva spojna karika. Kad Andriasa ne bi bilo, morali bismo ga zapravo pretpostavljati baš na mestima gde se našao; to je gotovo kao da prosto ispunjava prostor u kome bi, prema geografskoj i razvojnoj povezanosti, morao od prastarog doba da bude. Bilo kako bilo, završavao se članak učenog profesora, u tom evolucionom uskrsnuću miocenskog daţdevnjaka vidimo s poštovanjem i zaprepašćenjem da genije razvoja na našoj planeti nije ni izdaleka izvršio svoje stvaralačko delo.

Ovaj članak je izišao i pored prećutnog, ali odlučnog mišljenja redakcije da ovakvo naučno razglabanje ne spada u novine. Neposredno posle toga dobio je profesor Uher pismo od jednog čitaoca.

Vrlo poštovani gospodine.

Kupio sam lane kuću na trgu u Časlavu. Pri razgledanju kuće našao sam na tavanu sanduk sa starim, retkim, naime naučnim spisima, kao što su dva godišta Hiblova časopisa, “Hyllos” iz 1821. i 1822. godine. “Sisari” Jana Svatopluka Presla, “Osnovi jestastoslovija ili fizika” Vojteba Sedlačeka, devetnaest godišta opšteg svenaučnog spisa “Krok” i trinaest godišta “Časopisa Češkog muzeja”. U Preslovom prevodu Kivijeove “Rasprave o promenama zemljine kore” (iz 1834. g.) našao sam kao uloţak jedan isečak iz nekih starih novina na kome je bila štampana vest o nekim čudnim gušterima.

Kad sam čitao Vaš odličan članak o tim zagonetnim daţdevnjacima, setio sam se tog uloška i potraţio ga. Mislim da

bi Vas moglo interesovati, pa Vam ga zato kao oduševljeni prijatelj prirode i Vaš revnosni čitalac šaljem.

V. V. Najman

S poštovanjem

Na priloţenom isečku iz novina nije bilo ni naslova ni godine, ali prema tipu slova i pravopisu poticao je iz razdoblja između dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka; bio je tako poţuteo i trošan da se jedva mogao čitati. Profesor Uher zamalo ga nije

bacio u korpu, ali je bio nekako dirnut starinom toga štampanog papira i počeo je da ga čita. Posle nekog vremena uzviknuo je: “Do vraga!'' i uzbuđeno popravio naočare. Na isečku je bio ovaj tekst:

O ĈOVEKOLIKIM GUŠTERIMA

Iz jednih stranih novina saznajemo da je neki kapetan engleskog ratnog broda, vrativši se iz dalekih zemalja, podneo izveštaj 0 neobičnim gmizavcima koje je našao na jednom malom ostrvu u Australijskom moru. Na tome ostrvu nalazi se, naime, jezero sa slanom vodom. ali ono nije u vezi s morem i veoma je teško

pristupačno; na njemu su se onaj kapetan i brodski felčer odmarali. Tada su izišle iz jezera ţivotinje u obliku guštera, ali koje su kao ljudi na dve noge koračale, u veličini morskog psa ili foke, a na obali su se ljupko i neobično kretale kao da plešu.. Komandant i felčer, opalivši iz pušaka, ulovili su dve od tih ţivotinja. Imaju, navodno, telo ljigavo, bez dlaka i bez ikakvih ljusaka, tako da liče na

salamandre. Pošto su sutradan došli po njih, morali su ih zbog velikog smrada na mestu ostaviti, te narediše mornarima da mreţama love po tom jezeru i da par tih čudovišta dopreme ţive na lađu. Obavivši lov u tom jezeru, mornari ove guštere u velikom broju potamaniše, a samo dva dovukoše na brod, pričajući da imaju otrovno telo i da ţare kao kopriva. Zatim su ih stavili u posude s

morskom vodom da ih ţive dovezu u Englesku. Ali gle! Dok su prolazili brodom pored ostrvu Sumatre, ulovljeni gušteri, izgmizavši iz posude i otvorivši sami prozor na donjoj palubi, noću se baciše u more i iščezoše. Prema iskazu zapovednika i brodskog felčera, to su ţivotinje veoma čudne i lukave, idu na dve noge i neobično kevću i cokću jezikom, ali su za čoveka bezopasne. Stoga bi se s pravom mogle zvati čovekolikim gušterima.

Toliko isečak. Dođavola!—ponavljao je Ijutito profesor Uher, zašto tu nema neki datum ili naziv tih novina iz kojih je to neko nekada izrezao? I koje su to bile strane novine, kako se zvao taj neki zapovednik, koji je to bio engleski brod i koje je to ostrvce bilo u Australijskom moru? Zar ti ljudi nisu mogli da budu tada nešto tačniji, i — no, malo naučniji? Pa ovo je istorijski dokument neizmerne vrednosti . . .

Ostrvce u Australijskom moru. dakako! Jezerce sa slanom vodom! Prema tome, to je bilo koralno ostrvo, atol s teško

pristupačnom slanom lagunom: upravo mesto na kome bi se mogla sačuvati takva fosilna ţivotinja, izolovana. od sredine, poodmakla u razvoju i neometana u svome prirodom čuvanom mestu. Dakako, nije se mogla previše razmnoţiti zato što u tom jezercetu nije našla dovoljno hrane. To je jasno, rekao je u sebi profesor. Ţivotinja slična gušteru, ali bez krljušti, koja ide na dve noge kao ljudi; dakle, bilo Andrias Scheuchzeri ili drugi daţdevnjak, njemu veoma srodan. Recimo da je to bio naš Andrija. Recimo da su ga ti prokleti mornari u tom jezercu

potamanili i da je samo jedan par dospeo ţiv na taj brod, par koji je, o čuda, kod ostrva Sumatre pobegao u more! Dakle, upravo na ekvatoru, u uslovima biološki visoko povoljnim i u sredini koja pruţa neograničenu količinu hrane. Da li je moguće da je ta promena sredine dala miocenskom daţdevnjaku taj snaţni razvojni impuls? Sigurno je da je bio navikao na slanu vodu. Zamislimo njegovo novo boravište kao miran, zatvoren morski zaliv s obiljem hrane; šta će se desiti? Daţdevnjak će, budući prenesen u najbolje uslove, početi da se razvija s ogromnom vitalnom energijom. To je to! — klicao je naučnik. Daţdevnjak počinje da se razvija s neobuzdanom voljom, baca se u ţivot kao lud; mnoţi se upravo strahovito zato što njegova jaja i punoglavci nemaju u novoj sredini specifičnih neprijatelja. Naseljava ostrvo za ostrvom — no svakako je čudno što neka ostrva pri svom seljenju nekako preskače. Inače je to tipična migracija radi hrane. A sada pitanje: Zašto se nije razvijao već ranije? Nije li to u vezi sa činjenicom što u etiopsko-australijskoj oblasti nisu, ili sve

dosad nisu bili poznati nikakvi daţdevnjaci? Nisu li nastale, moţda, u toj oblasti, u toku miocena, neke promene biološki nepovoljne po daţdevnjake? Moţda je to. Mogao se, na primer, pojaviti specifičan neprijatelj koji je daţdevnjake jednostavno potamanio. Samo na jednom ostrvu, u zatvorenom jezeru, odrţao se miocenski daţdevnjak, svakako po tu cenu što se razvojno ukočio; njegov evolucioni hod se i zaustavio; bilo je to kao navijena opruga koja se ne moţe razmotati. Nije isključeno da je priroda imala s tim daţdevnjakom velike planove, da je trebalo da se razvija još dalje i dalje, više i više, ko zna koliko visoko . . . (Profesor Uher je osećao skoro laku drhtavicu pri ovoj predstavi; ko zna, nije li zapravo trebalo da Andrias Scheuchzeri postane čovek miocena!)

Ali, o čuda! Ta nedovršena ţivotinja dospe odjednom u novu sredinu, koja beskrajno mnogo obećava; navijena opruga razvoja u njoj se oslobađa . . . S kakvim ţivotnim elanom, s kakvom miocenskom bujnošću i ţudnjom juri Andrias na put razvoja! Kako grozničavo dostiţe te stotine hiljada i milione

godina koje je evoluciono propustio! Moţe li se pretpostaviti da će se zadovoljiti stupnjem razvoja na kome se sad nalazi? Hoće li se iţiveti poletom svoje vrste, čiji smo svedoci — ili je samo na pragu svoje evolucije i sprema se tek da napreduje — ko moţe danas reći kuda?

To su bila razmišljanja i perspektive što ih je profesor dr Vladimir Uher pisao nad poţutelim isečkom starih novina, trepereći od intelektualnog oduševljenja pronalazača. Daću to u novine, reče, jer naučne publikacije niko ne čita. Neka svako zna kakvom velikom prirodnom događaju prisustvujemo. Daću tome naslov: Imaju li daţdevnjaci budućnost?

Redakcija “Narodnih novina'' je samo pogledala članak profesora Uhera i zaklimala glavom. Opet ti daţdevnjaci! Ja mislim da je našim čitaocima već do guše tih daţdevnjaka. Vreme je da izađemo s čim drugim. Uostalom, takvo učeno pripovedanje i ne spada u novine!

Zbog toga članak o razvoju i budućnosti daţdevnjaka nije uopšte izišao.

12. SALAMANDER SYNDICATE

Predsednik G. H. Bondi zazvoni i ustade.

“Cenjeni zbore”, poče, “imam čast da otvorim ovu vanrednu godišnju skupštinu Pacifičkog eksportnog društva. Pozdravljam sve prisutne i zahvaljujem im na brojnom učešću.”

“Gospodo”, nastavio je tronutim glasom, “pala mi je u deo tuţna duţnost da vam javim ţalosnu vest. Kapetana Jana van Toha nema više. Umro je naš, da tako kaţem, otac srećne ideje da uspostavimo trgovačke veze sa hiljadama ostrva dalekog Pacifika naš prvi kapetan i najrevnosniji saradnik. Preminuo je početkom ove godine na palubi našeg broda “Šarka”, nedaleko od Faningova ostrva, udaren kapljom pri vršenju svoje duţnosti.” (Mora da je pravio rusvaj, jadnik, pomislio je letimično gospodin Bondi.) “Molim vas da njegovoj svetloj uspomeni odate poštu ustajanjem.”

Gospoda su ustala struţući stolicama i stajala su u svečanoj

tišini, obuzeta zajedničkom mišlju neće li ova godišnja skupština trajati previše dugo. (Siromašak Vantoh, mislio je iskreno ganut G. H. Bondi. Kako li sada otprilike izgleda? Verovatno su ga na dasci bacili u more — ala je moralo da bućne, pa da, bio je to čestit čovek:, imao je tako plave oči . . .)

“Zahvaljujem vam, gospodo”, dodade kratko, “što ste se s takvim pijetetom setili kapetana van Toha, mog ličnog prijatelja. Molim gospodina direktora Volavku da vas upozna s ekonomskim rezultatima s kojima moţe P. E. D. ove godine da

računa. Brojke nisu definitivne, ali molim da ne očekujete da bi se do kraja godine mogle bitno izmeniti. Dakle, molim.”

“Vrlo cenjeni zbore'', poče da mrmlja gospodin direktor Volavka, i onda razveza. “Stanje na trţištu bisera je veoma nezadovoljavajuće. Posle prošle godine, kad je produkcija bisera prema povoljnoj 1925. g. skoro dvadeset puta veća, počela je cena biserima da katastrofalno pada, čak i za šezdeset i pet procenata. Zbog toga je Upravni odbor odlučio da

ovogodišnju ţetvu bisera uopšte ne baci na trţište, već da je zadrţi u magacinima do časa jače potraţnje. Na ţalost, prošle jeseni biseri su izašli iz mode, očevidno zato što su tako osetno pojevtinili. U našoj filijali u Amsterdamu je ovoga časa smešteno u magacinima preko dvesta hiljada bisera koji se zasad gotovo ne mogu prodati.”

“Nasuprot tome”, mrmljao je dalje direktor Volavka, “ove godine produkcija bisera ozbiljno opada. Bilo je neophodno odreći se niza nalazišta, zato što njihov prinos nije vredan da se na ta mesta odlazi. Nalazišta otvorena pre dve ili tri godine izgleda da su u većoj ili manjoj meri iscrpena. Zbog toga je Upravni odbor odlučio da obrati paţnju na druge plodove morskih dubina, kao što su korali, školjke i sunđeri. Uspelo se, doduše, da se oţivi trţište koralnih nakita i drugih ukrasa, međutim, od te konjunkture donose za sada više koristi italijanski nego pacifički korali. Dalje, Upravni odbor proučava mogućnost intenzivnog ribolova u dubinama Tihog okeana. Radi se, uglavnom, o tome kako da se dopremaju tamošnje ribe

na evropska i američka trţišta; rezultati dosadašnjih informacija nisu suviše povoljni.”

“No, nasuprot tome”, čitao je direktor nešto povišenim glasom, “donekle viši obrt pokazuje trgovina raznom sporednom robom, kao što je izvoz tekstila, emajliranog posuđa, radio-aparata i rukavica — na ostrva Tihog okeana. Tu trgovinu je moguće i dalje razvijati i produbljivati; u ovoj godini doneće tek relativno neznatan manjak. Dakako, sasvim je isključeno da na kraju godine P. E. D. isplati ma kakvu dividendu na svoje akcije; zato Upravni odbor unapred najavljuje da ovoga puta odustaje od ma kakvih tantijema i nagrada ...”

Nastala je duţa mučna tišina (Kako li otprilike izgleda taj Tening-Ajlend, razmišljao je G. H. Bondi. Umro je kao pravi mornar, dobričina Vantoh. Šteta, bio je čovek na svom mestu. Još nije ni bio tako star . . .nije bio stariji od mene . . .). Za reč se javio dr Hupka; navodimo dalje zapisnik vanredne godišnje skupštine Pacifičkog eksportnog društva:

Dr Hupka pita ne radi li se, moţda, o likvidaciji P. E. D.

G. H. Bondi odgovara da je Upravni odbor odlučio da u tom pogledu pričeka na dalje predloge.

Gospodin Luj Bonanfan prigovara što se preuzimanje bisera iz nalazišta nije obavljalo posredništvom stalnih zastupnika, koji bi tamo trajno boravili i kontrolirali vrši li se lov na bisere dovoljno intenzivno i stručno.

Direktor Volavka primećuje da se na to pomišljalo, ali se uvidelo

da bi se time suviše povisila reţija preduzeća. Bilo bi potrebno najmanje tri stotine stalno plaćenih agenata; dalje, izvolite

razmisliti na koji bi se način mogli kontrolisati ti agenti da li predaju sve nađene bisere.

M. H. Brinkeler pita da li se moţe pouzdati u Daţdevnjake da oni zbilja donose sve bisere koje nađu, i da ne predaju kome drugom sem osobama opunomoćenim od Društva.

G. H. Bondi konstatuje da se ovde prvi put javno pominju

Daţdevnjaci. Dosad je bilo pravilo da se na ovom mestu ne navode nikakve bliţe pojedinosti o tome na koji način se vrši lov na bisere. Upozorava da je upravo zato, i bio izabran neupadljiv naziv Pacifičko eksportno društvo.

M. H. Brinkeler postavlja pitanje da li je moţda nedopustivo govoriti na ovom mestu o stvarima koje se tiču interesa Društva, a pored toga su već odavno poznate u najširoj javnosti.

G. H. Bondi odgovara da to nije nedopustivo, ali je novo. Pozdravlja to što sada moţe da se govori otvorenije. Na prvo pitanje

gospodina Brinkelera moţe da se saopšti da, koliko on zna, ne treba sumnjati u apsolutno poštenje i radnu sposobnost Daţdevnjaka, zaposlenih u lovu na bisere i korale. Moramo pak računati s tim da su dosadašnja nalazišta bisera uglavnom iscrpena ili će to biti u dogledno vreme. Što se tiče novih nalazišta,

naš nezaboravni saradnik, kapetan van Toh, umro je upravo kad je

plovio na ostrva koja do sada nisu iskorišćavana. Zasad ga ne moţemo zameniti čovekom s takvim iskustvom i takvim nepokolebljivim poštenjem, kao i ljubavlju prema stvari.

Pukovnik D. V. Brajt priznaje u celini zasluge pokojnog kapetana van Toha. Ipak upozorava na to da je kapetan, čiju smrt svi ţalimo, pomenute Daţdevnjake isuviše mazio. (Odobravanje.) Ipak nije bilo potrebno davati daţdevnjacima noţeve i drugo oruđe tako

prvoklasnog kvaliteta kako je to činio pokojni van Toh. Nije bilo.

potrebno da se tako skupo hrane. Bilo bi mogućno znatno sniziti izdatke vezane za izdrţavanje Daţdevnjaka i na taj način povisiti prihod naših preduzeća (buran aplauz).

Potpredsednik Dţ. Dţilbert sloţio se sa pukovnikom Brajtom, ali napominje da to za ţivota van Toha nije bilo izvodljivo. Kapetan van

Toh je tvrdio da ima prema Daţdevnjacima svoje lične obaveze. Iz raznih uzroka nije bilo mogućno, a ni preporučljivo, da se u tom smislu zanemaruju ţelje staroga čoveka.

Kurt fon Friš pita da li je mogućno da se Daţdevnjaci zaposle moţda i unosnije nego što je lov na bisere. Trebalo bi uzeti u obzir

njihov urođeni, tako reći dabrovski talenat da grade brane i druge objekte pod vodom. Moţda bi bilo mogućno da se upotrebe za

produbljivanje luka, građenje mola i drugih tehničkih zadataka u vodi.

G. H. Bondi saopštava da Upravni odbor o tome intenzivno razmišlja; u tom pravcu se zaista otkrivaju velike mogućnosti. Navodi da je broj Daţdevnjaka u vlasništvu Društva sada pribliţno šest miliona; uzmemo li u obzir da par Daţdevnjaka ima godišnje, recimo, sto punoglavaca, moţemo iduće godine raspolagati sa trista miliona Daţdevnjaka; za deset godina to će biti upravo

astronomske cifre. G. H. Bondi pita šta misli Društvo da preduzme s tim mnoštvom Daţdevnjaka. koje već sada mora da na svojim prepunjenim daţdevnjačkim farmama, zbog nedostatka prirodne hrane, dohranjuje mirođijom, krompirom, kukuruzom i sličnim.

K.fon Friš pita da li se Daţdevnjaci mogu upotrebiti kao hrana.

Dž. Džilbert: Nikako! Isto tako ni njihova koţa nije ni za šta.

M. Bonanfan upućuje pitanje Upravnom odboru šta onda uopšte misli da preduzme.

G. H. Bondi (ustaje): “Poštovana gospodo, sazvali smo ovu vanrednu plenarnu skupštinu da bismo vas otvoreno upozorili na

krajnje nepovoljne izglede našeg Društva, koje je, dozvolite mi da to napomenem, prošlih godina s gordošću pokazivalo dividendu od dvadeset do dvadeset i tri procenta, pored dobro fundiranih rezervi

i smanjenja dugova. Sada stojimo na raskrsnici: način poslovanja koji se pokazao dobar u proteklim godinama, praktično je sada pri kraju; ne preostaje nam drugo nego da traţimo nove puteve!” (Odlično!)

“Rekao bih da je moţda znak sudbine to što nam je baš u ovaj čas umro naš odlični kapetan i prijatelj J. van Toh. S njegovom

ličnošću bio je povezan ovaj romantični, lepi i — reći ću otvoreno — pomalo luđački posao s biserom. Smatram to svršenim poglavljem našeg preduzeća; imalo je, da tako kaţem, svoju egzotičnu draţ, ali nije odgovaralo modernom vremenu. Cenjena gospodo, biseri ne

mogu nikada biti predmet horizontalno i vertikalno razgranatog poslovanja. Za mene lično, taj posao s biserima bio je samo mali divertisman.” (Nemir.) “Pa, gospodo, divertisman, koji je vama i meni donosio lepe pare. “Pored toga, u početku našeg poduhvata imali su ti Daţdevnjaci neku, da tako kaţem, draţ novine. Trista miliona Daţdevnjaka tu draţ više neće. imati.” (Smeh.)

“Rekao sam, novi putovi. Dokle god je bio ţiv moj dobri prijatelj

kapetan van Toh, bilo je isključeno pomišljati na to da se našem

poduhvatu da drugo obeleţje nego što je — da tako kaţem — stil kapetana van Toha.” (Zašto?) “Zato što imam previše ukusa, gospodine, da bih mešao različite stilove! Stil kapetan van Toha bio je. rekao bih, stil avanturističkih romana.To je bio stil Dţeka

Londona. Dţozefa Konrada i drugih. Stari, egzotični, kolonijalni, skoro herojski stil. Ne odričem da me je svojim načinom očaravao. Ali posle smrti kapetana van Toha nemamo pravo da nastavljamo tu avanturističku i juvenilnu epiku. Onošto je pred nama nije novo poglavlje, već nova koncepcija, gospodo, zadatak za novu i

suštinski drugu imaginaciju.” (Vi o tome govorite kao o romanu!)

“Da. gospodine, imate pravo. Mene trgovina zanima kao umetnika. Bez izvesne umetnosti, gospodine, nećete izmisliti nikad ništa novo. Moramo biti pesnici ako hoćemo da odrţimo svet u pokretu!” (Aplauz.)

G. H. Bondi se poklonio. “Gospodo, sa ţaljenjem zaključujem ovo, da tako kaţem, vantohovsko poglavlje: u njemu, smo iţiveli ono što je u nama samima bilo detinje i avanturističko. Vreme je da svršimo tu bajku o biserima i koralima! Sindbad je mrtav, gospodo!

Pitanje je — šta sada?” (Pa to vas upravo i pitamo!) “E, pa dobro,

gospodine: izvolite uzeti olovku i pišite. Šest miliona. Napisali ste? Pomnoţite ih sa pedeset. To je trista miliona, zar ne? Pomnoţite ih opet sa pedeset. To je petnaest milijardi, je li? A sada mi, gospodo, ljubazno posavetujte šta ćemo kroz tri godine da radimo sa petnaest milijardi Daţdevnjaka! Ĉime da ih uposlimo, kako da ih

hranimo i tako dalje?” (Ostavite ih da pocrkaju!) “Da, ali zar to nije šteta, gospodine? Ne mislite da svaki pojedini Daţdevnjak predstavlja izvesnu ekonomsku vrednost, vrednost radne snage koja u njemu čeka da bude iskorišćena? Gospodo, sa šest miliona Daţdevnjaka moţemo još kako-tako gazdovati. S trista miliona to će

biti teţe. Ali petnaest milijardi Daţdevnjaka, gospodo, udaviće nas! Daţdevnjaci će proţderati Društvo! Tako je to!” (Za to ćete vi biti odgovorni! Vi ste počeli celu tu stvar sa Daţdevnjacima!)

G. H. Bondi podiţe glavu. “Ja tu odgovornost potpuno primam, gospodo. Ko hoće, moţe se odmah rešiti akcija Pacifičkog

eksportnog društva. Voljan sam da svaku akciju isplatim . . .” (Koliko?) “Punu vrednost, gospodine.” (Uzbuđenje. Predstavništvo daje odmor od deset minuta.)

Posle odmora javlja se za reč H. Brinkeler. Izraţava svoje zadovoljstvo što se Daţdevnjaci tako revnosno mnoţe, zahvaljujući

čemu raste imovina Društva. “Ali zaista, gospodo, bila bi čista besmislica da ih uzalud gajimo; ako sami nemamo za njih

odgovarajući posao, predlaţem, u ime grupe akcionara, da Daţdevnjake jednostavno prodajemo kao radnu snagu kome bilo, onome ko bi hteo da preduzme neki posao u vodi ili pod vodom.” (Aplauz.) “Ishrana Daţdevnjaka staje dnevno nekoliko santima; kad bi se par Daţdevnjaka prodavao, recimo, po sto franaka i kad bi radni Daţdevnjak izdrţao, recimo, samo jednu godinu, takva bi se

investicija svakom preduzimaču amortizovala kao od šale.” (Izrazi odobravanja.)

Dţ. Dţilbert konstatuje da Daţdevnjaci dostiţu starost znatno veću od jedne godine; o tome koliko upravo dugo ţive nemamo još dovoljno dugog iskustva.

H. Brinkeler ispravlja svoj predlog u tom pravcu da se onda cena jednog para Daţdevnjaka odredi na trista franaka loco istovarna luka.

S. Vajsberger pita kakav bi zapravo posao Daţdevnjaci mogli da rade.

Direktor Volavka: “Svojim urođenim instinktom i svojom neobičnom lakoćom učenja tehničkih stvari, Daţdevnjaci su

naročito pogodni za građenje brana, nasipa i lukobrana, za produbljivanje luka i kanala, uklanjanje sprudova i barskih nanosa

i za raskrčivanje vodenih puteva; mogu da osiguraju i regulišu morske obale, da proširuju kopna i slično. U svim tim slučajevima reč je o kolektivnim poslovima koji zahtevaju stotine i hiljade radnika; o poslovima tako obimnim da se ni moderna tehnika nikad neće usuditi da ih prihvati dok ne bude imala na raspolaganju neograničeno jevtinu radnu snagu.” (Tako je! Odlično!)

Dr Hupka primećuje da će prodajom Daţdevnjaka, koji bi se eventualno mogli razmnoţiti i na novim mestima, Društvo izgubiti svoj monopol na Daţdevnjake. Predlaţe da se preduzi-mačima građevinskih radova pod vodom samo iznajmljuju radne kolone

Daţdevnjaka, dobro obučenih i kvalifikovanih, pod uslovom da njihova eventualna mladunčad i dalje pripada Društvu.

Direktor Volavka ukazuje na to da nije mogućno čuvati u vodi milione, odnosno milijarde Daţdevnjaka, a kamoli njihove punoglavce; na ţalost već je mnogo Daţdevnjaka ukradeno za zoološke vrtove i zverinjake.

Pukovnik D, V. Brajt: “Trebalo bi da se prodaju, eventualno iznajmljuju, samo muţjaci, da se ne bi mogli razmnoţavati izvan daţdevnjačkih gnezda i farmi, koje su svojina Društva.”

Direktor Volavka: “Ne moţemo tvrditi da su farme Daţdevnjaka svojina Društva. Ne moţe se prisvojiti ili iznajmiti deo morskog dna. Pravno pitanje, kome zapravo pripadaju Daţdevnjaci koji ţive u

suverenim vodama, recimo, Njenog Veličanstva holandske kraljice vrlo je neizvesno i moţe dovesti do mnogih sporova.” (Nemir.)

“U većini slučajeva nemamo zagarantovano ni pravo ribolova; osnivali smo, gospodo, svoje daţdevnjačke farme na ostrvima Tihog okeana zapravo bez dozvole vlasti,” (Sve veći nemir.)

Dž. Džilbert odgovara pukovniku Brajtu da prema dosadašnjem iskustvu izolovani muţjaci Daţdevnjaka gube; posle nekog vremena, ţivahnost i radnu sposobnost; lenji su, ravnodušni, a često i uginu od tuge.

Fon Friš pita zar ne bi bilo mogućno Daţdevnjake, određene za trţište, prethodno kastrirati ili sterilizovati.

Dţ. Dţilbert: “To bi bilo suviše skupo; prosto ne moţemo sprečiti da se prodani Daţdevnjaci mnoţe dalje,”

S. Vajsberger zahteva kao član Društva za zaštitu ţivotinja da se buduća prodaja Daţdevnjaka obavlja humano i na način koji ne bi vređao ljudska osećanja.

Dţ. Dţilbert zahvaljuje za ovaj predlog; razume se da će hvatanje

i prevoz Daţdevnjaka biti povereni samo izveţbanom personalu, pod strogim nadzorom. Ne moţemo, dakako, jamčiti za to kako će sa Daţdevnjacima postupati preduzimači koji ih budu kupili.

S. Vajsberger izjavljuje da je zadovoljan jemstvom potpredsednika Dţ. Dţilberta. (Aplauz.)

G. H. Bondi: “Gospodo, odrecimo se unapred misli da ćemo u budućnosti zadrţati monopol na Daţdevnjake. Na ţalost, prema vaţećim propisima ne moţemo da ih patentiramo.” (Smeh.) “Svoj povlašćeni poloţaj u trgovini Daţdevnjacima moramo, a i moţemo,

osigurati drukčije; sasvim je nuţna pretpostavka da se svoje trgovine prihvatimo u drugom stilu i u daleko većoj razmeri nego dosad.” (Ĉujmo!) “Ovde leţi, gospodo, čitav sveţanj prethodnih ugovora. Upravni odbor predlaţe da se osnuje novi vertikalan trust, pod imenom Društvo za eksploataciju Daţdevnjaka. Ĉlanovi Društva za eksploataciju Daţdevnjaka bi, osim našeg Društva, bila

izvesna velika preduzeća i finansijski jake grupe; na primer,

izvestan koncern koji proizvoditi specijalan, patentiran metalni alat za Daţdevnjake.” (Mislite na MEAS?) “Da, gospodine, govorim o MEAS-u. Dalje, hemijski i prehrambeni kartel, koji će proizvoditi jevtinu, patentiranu hranu za Daţdevnjake, grupa transportnih društava koja će, koristeći se dosadašnjim iskustvima, patentirati

naročito higijenski uređene tankere za transport Daţdevnjaka; blok osiguravajućih zavoda koji će preuzeti osiguravanje kupljenih ţivotinja od povreda i lipsavanja, kako u toku transporta tako i na radilištima; dalje, drugi interesenti — industrijski, eksportni i finansijski, koje iz vaţnih razloga nećemo zasada navoditi. Moţda

će vam biti dovoljno, gospodo, ako kaţem da bi taj sindikat

raspolagao u početku s četiri stotine miliona funti sterlinga.” (Uzbuđenje.) “Ovaj fascikl ovde, prijatelji, sadrţi sve same ugovore, koje je dovoljno samo potpisati da bi se rodila jedna od najvećih ekonomskih organizacija našeg vremena. Upravni odbor vas moli, gospodo, da mu date punomoć za osnivanje tog dţinovskog koncerna čiji će zadatak biti racionalno gajenje i eksploatacija Daţdevnjaka.” (Aplauz i glasovi protesta.)

“Gospodo, zamislite preimućstvo te saradnje! Društvo za

eksploataciju Daţdevnjaka neće isporučivati samo Daţdevnjake već i celokupan alat i hranu za njih, to jest kukuruz, skrobaste

materije, goveđi loj i šećer za milijarde hranjenih ţivotinja; zatim transport, osiguranje, veterinarski nadzor i tako dalje, sve po najniţim cenama, koje će nam omogućiti, ako ne monopol, a ono bar potpunu nadmoć nad svakom budućom konkurencijom koja bi

htela da prodaje Daţdevnjake. Neka to neko pokuša, gospodo — neće dugo izdrţati da se s nama takmiči.” (Bravo!) “Ali ne samo to! Društvo za eksploataciju Daţdevnjaka isporučivaće sav građevinski materijal za podvodne radove, koje će Daţdevnjaci izvoditi; zato iza nas stoji i teška industrija, proizvođači cementa, građevinskog drveta i kamena.” (Još ne znate kako će Daţdevnjaci raditi!)

“Gospodo, u ovom trenutku radi dvanaest hiljada Daţdevnjaka u sajgonskoj luci na novim dokovima, bazenima i molovima.” (To nam niste rekli!) “Ne, to je prvi pokušaj naveliko. Taj pokušaj je. gospodo, uspeo na krajnje zadovoljavajući način. Danas je budućnost Daţdevnjaka izvan svake sumnje.” (Oduševljen aplauz!)

“I ne samo to, gospodo. Zadaci Društva za eksploataciju

Daţdevnjaka nisu time ni izdaleka iscrpeni. Salamander Syndicate će u celom svetu traţiti posao za milione Daţdevnjaka. Liferovaće planove i ideje za ovladavanje morima. Propagiraće utopije i gigantske, snove. Davaće projekte za nove obale i kanale, za nasipe koji će spajati kontinente, za čitave lance veštačkih ostrva za

prekookeanske letove; za nova kopna izgrađena usred okeana. Tu

leţi budućnost čovečanstva! Gospodo, četiri petine Zemljine površine pokriveno je morem, to je, neosporno, isuviše; površina našeg sveta, karta mora i kopna, mora se popraviti. Mi ćemo. gospodo, dati svetu radnike mora! To već neće biti stil kapetana van Toha; pustolovnu priču o biserima zamenićemo himnom rada! Ili ćemo trgovati na sitno, ili ćemo stvarati! Ali ako ne budemo

računali s kontinentima i okeanima, nismo dorasli svojim mogućnostima. Ovde se, molim, govorilo o tome pošto treha da se prodaje par Daţdevnjaka. Voleo bih da mislimo o čitavim

milijardama Daţdevnjaka, o milionima i milionima radne snage, o pomeranjima Zemljine kore, o novim genezama i novim geološkim razdobljima. Moţemo danas govoriti o budućim Atlantidama, o

starim kontinentima koji će se širiti dalje i dalje u svetsko more. o Novim Svetovima koje će samo čovečanstvo izgraditi. Oprostite, gospodo, moţda vam to izgleda kao utopija. Da, zaista, ulazimo u utopiju. Već smo u njoj, prijatelji! Moramo samo smisliti budućnost Daţdevnjaka u tehničkom pogledu.” (I u ekonomskom!)

..Da, naročito u ekonomskom pogledu! Gospodo, naše Društvo je isuviše malo da bi moglo samo eksploatisati milijarde

Daţdevnjaka; nismo tome dorasli — ni finansijski, ni politički.

Bude li se menjala mapa mora i kopna, za tu stvar će se interesovati i velike sile. No o tome nećemo govoriti; nećemo pominjati velike činioce, koji se već danas odnose prema Društvu veoma pozitivno. Ipak molim, gospodo, da ne gubite iz vida neizmeran domašaj stvari za koju ćete glasati.” (Oduševljen, dugotrajan aplauz. Odlično! Bravo!)

No ipak je bilo nuţno pre glasanja za Društvo za eksploataciju Daţdevnjaka obećati da će se na akcije eksportnog društva isplaćivati bar desetprocentna dividenda na

račun rezervi. Posle toga je glasalo osamdeset i sedam procenata akcija za predlog, a samo trinaest procenata protiv. Prema tome, predlog Upravnog odbora je primljen. Društvo za eksploataciju Daţdevnjaka počelo je da ţivi. G. H. Bondiju čestitaju.

“Vrlo lepo ste to rekli, gospodine Bondi”, pohvaljivao je stari Sigi Vajsberger. “Vrlo lepo! A molim vas, gospodine Bondi, kako ste došli na tu ideju?” “Kako?” rekao je G. H. Bondi rasejano. “Zapravo, da vam kaţem istinu, gospodine Vajsbergeru, bilo je

to zbog starog van Toha. On je te svoje Daţdevnjake tako voleo — šta bi, jadnik, rekao kad bismo njegove Tapa-boys ostavili da pocrkaju ili ih poubijali?”

“Kakve Tapa-boys?”

“Pa te gadove, Daţdevnjake. Sada kad budu imali neku vrednost s njima će bar postupati kako treba. A za drugo ta čudovišta i nisu, gospodine Vajsbergeru, nego da se s njima pođe u neku utopiju.”

“Ja to ne razumem”, izrekao je svoje mišljenje gospodin Vajsberger. “A da li ste već videli kojeg Daţdevnjaka, gospodine Bondi? Ja zapravo ne znam šta je to. Molim vas, kako on izgleda?”

“To vam ne umem reći, gospodine Vajsbergeru. Otkud da znam šta je Daţdevnjak? Šta mi treba da to znam? Zar ja imam vremena da se brinem o tome kako on izgleda? Ja se moram radovati što smo to Društvo za eksploataciju Daţdevnjaka smestili pod krov.”

(DODATAK) O POLNOM ŽIVOTU DAŽDEVNJAKA

Jedna od omiljenih delatnosti ljudskog duha jeste da zamišlja kako će jednom, u dalekoj budućnosti, da izgleda svet i čovečanstvo, kakva će tehnička čuda biti ostvarena, koja socijalna pitanja rešena, koliko će da napreduju nauka i društvena organizacija i tako dalje. Većina tih utopija, pak, ne zaboravlja da se veoma ţivo bavi pitanjem štta će u tom boljem, naprednijem ili bar tehnički savršenijem svetu biti s tako starom, ali uvek popularnom institucijom kao što je polni ţivot, razmnoţavanje, ljubav, brak, porodica, ţensko pitanje i slično. Vidi u tom smislu odgovarajuću literaturu, kao Paula Adama, H. Dţ. Velsa, Aldosa Hakslija i mnoge druge.

Pozivajući se na te primere, autor smatra za svoju duţnost da, kad već baca pogled u budućnost naše planete, kaţe nešto i o tome kako će se u tom budućem svetu Daţdevnjaka odvijati seksualni ţivot. To čini već sada, da se docnije ne bi morao vraćati na tu stvar. Polni ţivot Andriasa Scheuchzerija se u osnovnim crtama, dakako, slaţe s razmnoţavanjem drugih repatih vodozemaca; nema tu kopulacije u pravom smislu reči, ţenka nosi jaja u nekoliko etapa; oplođena jaja razvijaju se u vodi u punoglavce, i tako dalje; to se moţe pročitati u svakom prirodopisu. Napomenućemo samo neke neobičnosti koje su u vezi s tim primećene kod Andriasa Schcuchzerija.

Početkom aprila, priča H. Bolte, prilaze muţjaci ţenkama; u svakom seksualnom periodu drţi se muţjak, po pravilu, iste ţenke i ne pušta je ni koraka od sebe po nekoliko dana. U to vreme ne uzima nikakvu hranu, dok ţenka pokazuje veliku proţdrljivost. Muţjak je goni po vodi i nastoji da pribliţi svoju glavu sasvim uz njenu. Kad uspe u tome, isturi malo svoju gubicu pred njenu njušku, moţda da bi je sprečio da pobegne, i ukoči se. Tako, dodirujući se samo glavama dok njihova tela zatvaraju ugao od oko trideset stepeni, plivaju oba ţivotinje bez pokreta jedna pored druge. S vremena na vreme počne muţjak da se grči tako snaţno da udara svojim bokovima o bokove

ţenke; posle toga se opet ukoči, s nogama široko raširenim, dodirujući samo svojom gubicom glavu svoje izabrane drugarice, koja dotle ravnodušno proţdire sve na šta naiđe. Ovaj poljubac, ako smemo tako reći, traje nekoliko dana; ponekad se ţenka otrgne radi hrane, i onda je muţjak goni, očevidno vrlo razdraţen, pa čak i razljućen. Najzad se ţenka odriče daljeg otpora, ne beţi više, i par lebdi u vodi bez pokreta, nalik na crne cepanice privezane jedna uz drugu. Tu počne telo muţjakovo da drhti, i za to vreme ispušta u vodu obilnu, nešto lepljivu spermu. Odmah zatim napušta ţenku i zavlači se medu kamenje, sasvim iscrpen; tada mu se moţe odseći noga ili rep a da se on uopšte ne brani.

Međutim, ţenka ostaje izvesno vreme u svom ukočenom, nepomičnom poloţaju; zatim se jako zgrči i počne da izbacuje iz kloake ulančena jajašca u piktijastom omotaču; često se pri tome pomaţe zadnjim nogama kao što čine krastave ţabe. Tih jajašca ima četrdeset do pedeset i vise na telu ţenkinom kao pramen. S njima ţenka otpliva na skrovita mesta i pričvršćuje ih na alge, morsku travu ili prosto na kamenje. Posle deset dana snese ţenka drugu seriju jajašca, dvadeset do trideset na broju, iako se u to vreme nije srela s muţjakom; verovatno da su ta jajašca bila oplođena direktno u njenoj kloaki. Po pravilu, posle daljih sedam do osam dana dolazi do trećeg i četvrtog polaganja po petnaest do dvadeset, većinom oplođenih jajašca, iz kojih se posle jedne do tri sedmice izlegu ţivahni punoglavci sa škrgama kao grančice. Već posle jedne godine ti punoglavci izrastaju u zrele Daţdevnjake i mogu se dalje rasplođavati itd.

Nasuprot tome. gospođica Blanš Kistemekers posmatrala je dve zatvorene ţenke i jednog muţjaka Andrias Scheuchzeri. U doba parenja muţjak se pridruţio samo jednoj ţenki i progonio je dosta brutalno; kad bi pokušala da umakne, tukao je snaţnim udarcima repa. Nerado je gledao kako uzima hranu i sprečavao je u tome; bilo je jasno da ţeli da je ima samo za sebe i prosto ju je terorisao. Kad je izbacio svoj mleč, bacio se na drugit ţenku i hteo je da je proţdere; morao je da bude iznet iz bazena i stavljen na drugo mesto. I pored toga, i ta druga ţenka snela je

ukupno šezdeset tri oplođena jajašca. Kod sve tri ţivotinje, pak, gospođica Kistemekers je zapazila da su ivice kloake bile u to vreme znatno natečene. Izgleda dakle — piše gospođica Kistemekers — da se kod Andriasa Scheuchzerija oplođenje ne vrši ni kopulacijom ni parenjem, već posredništvom nečega što se moţe nazvati seksualni milieu. Kao što se vidi, nije potrebno ni privremeno sparivanje da bi došlo do oplođenja jajašca. To je odvelo mladu istraţivačicu daljim zanimljivim opitima. Odvojila je oba pola; a kad je došao pogodni trenutak, iscedila je iz muţjaka spermu i stavila je ţenkama u vodu. Posle toga su ţenke počele da nose oplođena jajašca. U daljem opitu filtrirala je gospođica Blanš Kistemekrers muţjakovu spermu i filtrat, lišen spermatozoida (bila je to bistra, slabo kisela tečnost) stavila ţenkama u vodu; ţenke su i sada počele da nose jajašca, svaka oko pedeset, od kojih je većina bila oplođena i dala normalne punoglavce. Baš to je dovelo gospođicu Kistemekers do vaţnog pojma polne sredine, koja čini prelaz između partenogeneze i polnog razmnoţavanja. Oplođavanje jaja vrši se prosto hemijskom promenom sredine (izvesnim okišeljavanjem, koje dosad nije moglo da se načini veštačkim putem), promenom, koja je na neki način u vezi sa polnom funkcijom muţjakovom; no sama ta funkcija nije zapravo ni potrebna; to što se muţjak sparuje sa ţenkom, svakako je zaostatak starijeg razvojnog stupnja, kad se oplođavanje kod Andriasa vršilo isto kao i kod drugih daţdevnjaka. To sparivanje je, zapravo, kako tačno primećuje gospođica Kistemekers, izvesna nasleđena iluzija paterniteta; u stvari, muţjak nije otac punoglavaca, već samo izvestan, u suštini sasvim bezličan hemijski činilac polne sredine koja zapravo oplođava. Kad bismo imali u jednom bazenu sto zdruţenih parova Andriasa Scheuchzerija, verovali bismo da se tu odigrava sto individualnih rasplodnih aktova; u stvari to je jedan jedini akt, a inače kolektivna seksualizacija date sredine, ili tačnije rečeno: izvesno okišeljavanje vode, u kojoj zrela jajašca Andriasa Scheuchzerija automatski reaguju razvijajući se u punoglavce. Načinite veštački taj nepoznati kiseli agens, i muţjaci neće biti potrebni. Tako nam se polni.ţivot čudnog

Andriasa javlja kao Velika Iluzija; njegova erotička strast, njegov brak i polna tiranija, njegova privremena vernost, njegovo nespretno i sporo uţivanje, sve su to, zapravo, suvišne, preţivele, gotovo simbolične funkcije, koje prate ili, tako reći, ukrašavaju pravi, bezličan muţjački akt, koji se sastoji u stvaranju oplodne seksualne sredine. Čudna ravnodušnost ţenki s kojom primaju ono besmisleno, frenetično, lično udvaranje muţjaka očigledno svedoči o tome da u toj prosidbi ţenke instinktivno osećaju samo puki, formalni obred ili uvod u poseban svadbeni akt, u kome se one polno stapaju s oplodnom sredinom; rekli bismo da ţenka Andriasa to stanje stvari shvata jasnije i preţivljava realnije, bez erotičkih iluzija..

(Opite gospođice Kistemekers dopunio je zanimljivim eksperimentima učeni opat Bontempeli. Osušio je i isitnio mleč Andriasa i stavio ga ţenkama u vodu; i sada su ţenke počele da nose oplođena jajašca. Isti rezultat je bio kad je osušio i isitnio polne organe Andriasa ili kad ih je ekstrahirao alkoholom, ili iskuvao ekstrakt i bacio u bazen sa ţenkama. To isto, s istim rezultatom ponovio je i s ekstraktom moţdane hipofize pa čak i s izlučinama koţnih ţlezda Andriasa, isceđenih u doba parenja. U svim tim slučajevima ţenke isprva nisu reagovale na te primese; tek posle nekog vremena prestale bi da jure za hranom i zaustavile se nepomično, pa čak i ukočeno u vodi, a zatim je posle nekoliko sati počelo izbacivanje piktijastih, otprilike kao bob velikih jaja).

U vezi sa ovim da navedemo i čudni obred, takozvanu igru salamandera. (Ovde se ne misli na Salamander-Dance koji je ovih godina ušao u modu naročito u najboljem društvu, i koji je biskup Hiram oglasio za “najrazvratniju igru o kojoj je ikad čuo da se priča”.) Naime, za vreme večeri kada je pun Mesec (osim doba rasplođavanja) izlazili su Andriasi, ali samo muţjaci, na obalu, razmeštali se u krug i počinjali naročitim talasavim pokretom da izvijaju gornju polovinu tela. Bio je to pokret karakterističan i u drugim prilikama za ove velike Daţdevnjake; ali pri ovim “igrama” odavali su mu se divlje, strasno i do iznemoglosti, kao što čine derviši u svojim plesovima. Neki

naučnici su smatrali ovo luđačko okretanje i premeštanje s noge na nogu kao kult Meseca, dakle kao verski obred, drugi su u tome videli igru u suštini erotičnu i objašnjavali su je onim naročitim seksualnim redom o kome smo već govorili. Rekli smo da je kod Andriasa Scheuchzerija pravi oplođivač takozvana seksualna sredina kao kolektivni i bezlični posrednik među jedinkama muţjaka i ţenki. Bilo je već rečeno da ţenke primaju taj bezlični polni odnos daleko realnije i razumnije nego muţjaci, koji — očevidno iz instinktivno muţjačke uobraţenosti i ţelje za osvajanjem — ţele da sačuvaju bar izgled polnog trijumfa i zato izigravaju ljubavno osvajanje, i bračno vlasništvo. To je jedna od najvećih erotičkih iluzija, zanimljivo korigovana baš tim velikim muţjačkim svečanostima, koje, navodno, nisu ništa drugo do instinktivna teţnja predstaviti sebe kao Muţjački kolektiv. Tom kolektivnom igrom se, navodno, savlađuje ona atavistička i besmislena iluzija muţjačkog polnog individualizma; ta zaneta, frenetična gomila koja se vrti nije ništa drugo nego Kolektivni Muţjak, Kolektivni Mladoţenja i Veliki Kopulator, koji izvodi svečanu igru i predaje se velikom svadbenom obredu uz čudno isključenje ţenki, koje dotle ravnodušno mljaskaju proţdirući ribu ili sipu. Slavni Čarls Dţ. Pauel, koji je ove svečanosti Daţdevnjaka nazvao igrom Muţjačkog Principa, piše dalje: “Nije li u tim zajedničkim muţjačkim obredima sam koren i izvor neobičnog daţdevnjačkog kolektivizma? Budimo svesni toga da stvarnu ţivotinjsku zajednicu nalazimo samo tamo gde ţivot i razvoj vrste nije zasnovan na polnom paru — kod pčela, mrava i termita. Zajednica pčela moţe se izraziti rečima: Ja, Matična Košnica. Jedinstvo zajednice Daţdevnjaka moţe se izraziti sasvim drukčije: Mi, Muški Princip. Tek svi muţjaci zajedno koji u da tom trenutku izlučuju iz sebe oplodnu seksualnu sredinu jesu taj Veliki Muţjak, koji prodire u krilo ţenke i štedro umnoţava ţivot. Njihov paternitet je kolektivan; zbog toga je čitava njihova priroda kolektivna i pokazuje se u zajedničkom delanju, dok ţenke, oslobodivši se polaganja jaja, vode sve do idućeg proleća manje-više razbijen i usamljen ţivot. Samo su muţjaci zajednica. Samo muţjaci izvršavaju zajedničke zadatke.

Ni kod jednog ţivotinjskog roda ne igraju ţenke tako podređenu ulogu kao kod Andriasa; isključene su iz zajedničkog ţivota i ne pokazuju za njega ni najmanju zainteresovanost. Njihov čas nastaje kad Muški Princip natopi njihovu sredinu jedva vidljivim hemijskim aciditetom, ali ţivotno tako prodornim da dejstvuje i pri beskrajno velikoj razređenosti nastalom morskom plimom i osekom. To je kao da sam Okean postaje Muţjak koji oplođuje na svojim obalama milione novih zametaka.

“Pored sve petlovske gordosti”, nastavlja Čarls Dţ. Pauel, “priroda je kod većine ţivotinjskih rodova dodelila više ţenkama. Muţjaci su tu zbog njihova uţivanja i zato da bi ubijali; oni su naduveni i nakočopereni pojedinici, dok ţenke predstavljaju sam rod u njegovoj snazi i ustaljenim vrlinama. Kod Andriasa (a delimično i kod čoveka) odnos je u suštini drukčiji; stvaranjem muţjačke zajednice i solidarnosti dobija muţjak biološku nadmoćnost i određuje razvoj vrste u daleko većoj meri od ţenke. Moţda se baš zbog tog tipično muţjačkog pravca razvoja tako snaţno ispoljava kod Andriasa tehnički, dakle tipično muški talenat. Andrias je rođeni tehničar, sa sklonošću prema kolektivnim poduhvatima; ova sekundarna muška polna obeleţja, naime tehnički talenat i smisao za organizaciju, u njemu se razvijaju, upravo pred našim očima, tako brzo i uspešno da bismo morali govoriti o prirodnom čudu, kad ne bismo znali kako su snaţan ţivotni činilac baš seksualne determinante. Andrias Scheuchzeri je animal faber i moţda će u dogledno vreme tehnički prestići i samog čoveka; a sve to samo zahvaljujući snazi prirodnog fakta što je stvorio čisto muţjačku zajednicu.''

KNJIGA DRUGA

PO STEPENIMA CIVILIZACIJE

1. GOSPODIN POVONDRA ČITA NOVINE

Ima ljudi koji sakupljaju marke, a ima i takvih koji sakupljaju prva izdanja. Gospodin Povondra, vratar u kući G. H. Bondija, dugo nije našao smisao svog ţivota; godinama se kolebao između interesovanja za prastare grobove i strasti prema spoljnoj politici. Ali jedne večeri iznenada mu je postalo jasno šta mu je do tada nedostajalo da bi njegov ţivot bio potpun. Velike stvari obično dolaze iznenada.

Te večeri gospodin Povondra je čitao novine, gospođa Povondra krpila Franjine čarape, a Franja se pretvarao da uči leve pritoke Dunava. Vladala je prijatna tišina.

“Baš sam već sasvim lud”, promrmlja gospodin Povondra.

“Šta ti je”, upita gospoda Povondra udevajući konac u iglu.

“Ma s tim Daţdevnjacima”, reče tata Povondra. “Ovde čitam da ih je za poslednja tri meseca prodato sedamdeset miliona komada”.

“To je dosta, zar ne?” reče gospoda Povondra.

“Pa svakako! To je ogromna cifra! Zamisli, sedamdeset miliona!” Gospodin Povondra je vrteo glavom. “Mora da se na tome zarađuju basnoslovne pare; — a tek ti radovi koji se sada preduzimaju!”— dodade razmislivši malo. “Ovde čitam kako se svuda vrtoglavo grade nove zemlje i ostrva. Kaţem ti, ljudi će sada moći da načine koliko hoćeš kontinenata. To je velika stvar! Ma kaţem, to je veći napredak nego otkriće Amerike.”

Gospodin Povondra se zamisli. “Nova epoha istorije, znaš li? Šta da se radi, ţeno, ţivimo u značajnom dobu.”

Nastade opet duga tišina. Najednom tata Povondra ţivlje povuče dim iz lule. “A kad samo pomislim da do toga ne bi ni došlo da nije bilo mene!”

“Do čega?”

“Pa do te trgovine Daţdevnjacima, do tog novog vremena. Ako ćemo pravo, ja sam u stvari taj koji je sve to udesio.”

Gospođa Povondra podiţe oči s poderane čarape. “Molim te, a kako?“

“Zato što sam ja tada pustio tog kapetana gospodinu Bondiju. Da ga nisam prijavio, taj kapetan se nikada ne bi sreo s gospbdinom Bondijem. Da nije bilo mene, od te stvari ne bi bilo ništa, baš ništa!”

”Moţda bi kapetan našao nekog drugog”, primeti gospođa Povondra.

Tata-Povondrin čibuk prezrivo zakrča. “Kao da ti to razumeš. Takvu stvar moţe da izvede samo G. H. Bondi. Gospode, taj vidi dalje nego ne znam ko. Drugi bi u tome videli samo ludost, ili podvalu, ali gospodin Bondi, ni govora! Taj ima nos, draga moja!” Gospodin Povondra se zamisli. “Onaj kapetan, — kako li se ono zvao, da, Vantoh — nije baš na što ličio. Bio je to nekakav debeo čiča. Drugi vratar bi mu rekao, manite se, čoveče, gospodin nije kod kuće i slično; ali ja sam imao nekakvo predosećanje ili tako nešto. Najaviću ga, rekao sam sebi; gospodin Bondi će me moţda izgrditi, ali greh na moju

dušu, najaviću ga. Uvek tvrdim da vratar mora da ima njuh za ljude. Ponekad zazvoni čovek, izgleda kao baron, a ono — trgovački putnik za friţidere. Drugi put ti opet dođe neki debeli čičica, pa, ded', kaţi šta je. Ĉovek mora da poznaje ljude”, glasno je razmišljao tata Povondra. “Iz toga vidiš, Franjo, šta moţe da uradi čovek i kad je na poloţaju potčinjenog. Imaj ovo na umu i nastoj da uvek savesno vršiš svoju duţnost kako sam to ja činio.” Gospodin Povondra je svečano i ganuto klimao glavom. “Ja sam tog kapetana mogao još na vratima da

odbijem, i poštedeo bih sebe onih stepenica. Drugi vratar bi se isprsio i pred nosom mu zalupio vrata. I time bi onemogućio ovaj fantastični napredak u svetu. Franjo, zapamti da kad bi svaki čovek ispunjavao svoju duţnost, na svetu bi bilo — ohooj. Dobro slušaj kad ti nešto govorim.”

“Da, tatice”, mrmljao je Franja nesrećno. Tata Povondra se nakašlja. “Dodaj mi te makaze, ţeno. Treba da to isečem iz ovih novina da posle mene ostane nekakva uspomena!”

Tako je, dakle, došlo do toga da je gospodin Povondra počeo da sakuplja novinske isečke o Daţdevnjacima. Toj njegovoj sakupljačkoj strasti imamo da zahvalimo za mnogo materijala, koji bi inače pao u zaborav. Isecao je i čuvao sve što bi našao štampano o Daţdevnjacima. Ne treba kriti da se, nakon izvesne početničke treme, izveštio da u svojoj omiljenoj kafani rekvirira novine u kojima bi bila kakva beleška o Daţdevnjacima; i da je u tome dostigao izuzetnu, gotovo čarobnu veštinu, te je iz novina uspevao neupadljivo da istrgne odgovarajući list i da ga

strpa u dţep takoreći pred očima glavnog konobara. Kao što je poznato, svi sakupljači su spremni da ukradu ili ubiju ako se radi o tome da za svoju zbirku nabave novi primerak; to, međutim, nikako ne utiče na njihov moralni lik.

Sada je ţivot gospodina Povondre dobio neki smisao jer je postao ţivot sakupljača. Svake večeri je redao i čitao svoje isečke pod blagonaklonim pogledom gospode Povondre, koja je znala da je svaki muškarac pomalo luckast a pomalo i dete, pa neka se radije igra tim isečcima nego da odlazi u kafanu i da

igra karte. Ĉak je i u ormanu napravila mesto za kutije koje je on sam napravio za svoju zbirku. Pa moţe li se više traţiti od ţene i domaćice?

Sam G. H. Bondi bio je jednom prilikom iznenađen Povondrinim enciklopedijskim poznavanjem svega što se odnosilo na Daţdevnjake. Gospodin Povondra je pomalo stidljivo priznao da sakuplja sve što je štampano o Salamanderima i pokazao je gospodinu Bondiju svoje kutije. G. H. Bondi je učtivo pohvalio njegovu zbirku; šta ćemo, samo

velika gospoda mogu da budu tako blagonaklona i samo moćnici mogu da usrećuju druge a da ih to ne staje ni pare; velika gospoda uopšte to dobro umeju. Tako je, na primer, gospodin Bondi prosto naredio da se iz kancelarije Društva za eksploataciju Daţdevnjaka gospodinu Povondri šalju svi isečci o Daţdevnjacima koje nije bilo potrebno slati u arhivu. Tako je srećni i pomalo zbunjeni gospodin Povondra svakodnevno dobijao čitave pakete materijala na svim jezicima sveta, od kojih su ga naročito novine štampane ćirilicom, grčkim

alfabetom, jevrejskim, arapskim, kineskim, bengalskim, tamilskim, javanskim, burmanskim ili talik pismima ispunjavale poboţnim strahopoštovanjem. “Kad pomislim samo”, govorio bi nad njima, “da svega toga bez mene ne bi bilo!”

Kao što smo već napomenuli, u zbirci gospodina Povondre sačuvano je mnogo istorijskog materijala o celoj toj istoriji s Daţdevnjacima; time se, svakako, ne misli reći da bi ona mogla da zadovolji naučnika-istoričara. Prvo, gospodin Povondra, koji

nije imao stručno znanje iz pomoćnih istorijskih nauka i poznavanja arhivskih metoda, nije stavio na svoje isečke ni oznaku izvora, ni odgovarajući datum, tako da uglavnom ne znamo kada i gde je koji dokumenat izišao. Drugo, zbog obilja materijala koji mu se nagomilavao, gospodin Povondra je čuvao uglavnom samo duge članke, koje je smatrao za vaţnije, dok je kratke izveštaje i depeše jednostavno bacao u koš; zbog toga nam se o čitavom tom periodu sačuvalo neobično malo vesti i činjenica. Treće, u to se podosta umešala i ruka gospode

Povondre; kada bi se kutije gospodina Povondre naglo punile, ona bi nečujno i krišom izvlačila jedan deo isečaka i spaljivala, što se ponavljalo nekoliko puta godišnje. Poštedela bi samo one koji su retko stizali, kao što su isečci štampani malabarskim, tibetskim ili koptskim pismom; oni su ostajali gotovo kompletno, ali zbog izvesnih praznina u našem obrazovanju nisu nam od velike koristi. Materijal koji imamo pri ruci za istoriju Daţdevnjaka, u osnovi je, dakle, nepotpun — otprilike kao što su to zemljišne knjige iz VIII veka posle Hrista, ili sabrani spisi pesnikinje Safo. Sasvim slučajno nam se sačuvala dokumentacija o ovom ili onom momentu tog velikog svetskog zbivanja koje ćemo i pored svih nedostataka pokušati da obuhvatimo pod nazivom, “Po stepenima civilizacije”.

2. PO STEPENIMA CIVILIZACIJE

(Istorija Daždevnjaka)50

U istorijskoj eposi koju je najavio G. H. Bondi na svečanom skupu Pacifičkog eksportnog društva svojim proročanskim rečima o utopiji51 koja nastaje, istorijski događaji ne mogu se više meriti vekovima i decenijama, kako je to bilo u dosadašnjim istorijama čovečanstva, nego godišnjim kvartalima u kojima izlaze tromesečni ekonomski statistički izveštaji52. U tom periodu, naime, ako tako smemo reći, proizvodnja istorije teče naveliko; zato se i tempo istorije neobično ubrzava (prema proceni, otprilike, petostruko). Danas, prosto, ne moramo da čekamo nekoliko stotina godina da bi se u svetu dogodilo nešto dobro ili rđavo. Na primer, seoba naroda koja se nekada otezala po nekoliko vekova, obavila bi se, uz današnju organizaciju transporta za tri godine; drukčije se na tome ne bi moglo

zaraditi. Slično je i s likvidacijom Rimskog carstva, s kolonizacijom kontinenata, s istrebljivanjem Indijanaca i tako dalje. Danas bi sve to moglo da se izvrši neuporedivo brţe kad bi se poverilo jakim kapitalistima. S te strane, divovski uspeh Društva za eksploataciju Daţdevnjaka i njegov snaţni uticaj na

50

Uporedi: G. Kreuzmann, Geschichte der Molche. Hans Tietze, Der Molch des XX. Jahrhunderts. Kurt Wolff, Der

Molch und das deutsche Volk. Sir Herbert Owen, The Salamanders and the British Empire. Giovanni Focaja,

L’evoluzione degli amfibii durante il Fascismo. Léon Bonnet, Les Urodeles et la société des Nations. S. Madariaga,

Las Salamandras y la Civilización a m.j. 51

Uporedi „Rat s Daţdevnjacima―, Deo I, Glava XII. 52

Kao potvrda ovoga neka odmah posluţi prvi iseĉak iz zbirke gospodina Povondre:

TRŢIŠTE DAŢDEVNJAKA

(ĈTA) Prema poslednjem izveštaju koji je izdao Salamander-Sindikat na kraju tromeseĉja, promet

Daţdevnjaka porastao je za trideset procenata. Za tri meseca bilo je otpremljeno gotovo sedamdeset miliona

Daţdevnjaka, naroĉito u Juţnu i Srednju Ameriku, Indokinu i Italijansku Somaliju. U najskorije vreme priprema se

produbljivanje i proširivanje Panamskog kanala, ĉišćenje pristaništa u Gvajakvilu i uklanjanje nekih nanosa i

podvodnih stena u Toresovom moreuzu. Prema pribliţnom proraĉunu, sami ti radovi znaĉili bi prebacivanje devet

milijardi kubnih metara ĉvrstog tla. Izgradnja teških avionskih ostrva na liniji Madera-Bermudska ostrva treba da

poĉne idućeg proleća. Nasipanje Marijanskih ostrva, pod japanskim mandatom, i dalje traje; dosad je dobijeno osam

stotina ĉetrdeset hiljada akri novog takozvanog lakog kopna izmeĊu ostrva Tinijan i Saipan. S obzirom na povećanu

potraţnju, Daţdevnjaci su stalno na ceni: Liding 61, Tim 620. Zaliha ima dosta.

istoriju čovečanstva nesumnjivo pokazuju put budućim pokolenjima.

Za istoriju Daţdevnjaka je otpočetka, dakle, značajno to što je bila dobro i racionalno organizovana; prva, ali ne i jedina zasluga pripada Društvu za eksploataciju Daţdevnjaka; treba priznati da i nauka, filantropija, prosvećenost, štampa i drugi faktori imaju priličan udeo u neverovatnom popularisanju i napretku Daţdevnjaka. Pa ipak, Društvo za eksploataciju Daţdevnjaka bilo je, tako reći, ona snaga koja je iz dana u dan

za Salamandre osvajala nove kontinente i nove obale, i pored toga što je morala da savladava mnoge prepreke koje su tu ekspanziju kočile.53 Kvartalni izveštaji Društva pokazuju kako su Daţdevnjaci postepeno naseljavali indijska i kineska pristaništa, kako daţdevnjačka kolonizacija preplavljuje afričke obale i prelazi na američki kontinenat, gde u Meksičkom zalivu brzo nastaju nova, najmodernija daţdevnjačka legla; kako su, pored tih širokih kolonizatorskih talasa, slate manje grupe Daţdevnjaka kao pionirska prethodnica budućeg eksporta.

Tako je, na primer, Društvo za eksploataciju Daţdevnjaka poslalo na poklon holandskom Waterstaatu hiljadu prvorazrednih Daţdevnjaka; gradu Marseju je poklonilo šest stotina Salamandera za čišćenje stare luke, a bilo je takvih primera još. Naprosto, za razliku od ljudskog naseljavanja sveta, rasprostiranje Daţdevnjaka teklo je planski i širokogrudo; da je ostavljeno prirodi, oteglo bi se još stotinama i hiljadama godina. Šta ćemo, priroda nije, a nikada nije ni bila, toliko preduzimljiva i praktična kao ljudska proizvodnja i trgovina. Izgleda da je ţiva potraţnja Daţdevnjaka imala uticaja 53

O takvim preprekama svedoĉi, na primer, ova vest, iseĉena iz novina bez datuma:

ENGLESKA SE ZATVARA ZA DAŢDEVNJAKE?

(Rojter) Na pitanje ĉlana Donjeg doma g. Dţ. Lidsa, odguvorio je danas ser Samjuel Mendevil da je vlada Njegovog

Veliĉanstva zatvorila Suecki kanal za sve transporte Daţdevnjaka; dalje, da ne misli dozvoliti da se ijedan

Daţdevnjak zaposli na obali ili u suverenim vodama Britanskih ostrva. Razlog za preduzimanje ovakvih mera,

izjavio je ser Samjuel, jeste, s jedne strane, obezbeĊenje britanskih obala, a s druge, odrţavanje starih zakona i

ugovora o suzbijanju trgovine robljem.

Na pitanje ĉlana Parlamenta g. B. Rasela, ser Samjuel je izjavio da se to gledište svakako ne odnosi na britanske

dominione i kolonije.

i na njihovo razmnoţavanje. Količina ikre od jedne ţenke porasla je čak na sto pedeset punoglavaca godišnje. Izvesni redovni gubici koje su Daţdevnjaci trpeli od ajkula prestali su skoro potpuno, pošto su se Daţdevnjaci snabdeli podvodnim pištoljima s dum-dum mecima za odbranu od riba-grabljivica.54

Ekspanzija Daţdevnjaka naravno nije tekla svuda podjednako i glatko; negde su se konzervativni krugovi oštro ograđivali od tog uvođenja nove radne snage, videći u tome nelojalnu konkurenciju ljudskom radu55. Drugi su izraţavali

bojazan da će Daţdevnjaci, koji se hrane sitnim morskim ţivotinjicama, ugroziti ribolov. Neki su opet tvrdili da oni svojim podvodnim rupama i hodnicima podrivaju obale i ostrva. Jednom reči, bilo je dosta ljudi koji su direktno ukazivali na opasnost od uvoza Daţdevnjaka. Ali, odvajkada su svaka novina i svaki napredak nailazili na otpor i nepoverenje; tako je bilo i s fabričkim mašinama, pa se ponovilo i s Daţdevnjacima. Na drugim mestima se pojavilo nerazumevanje druge vrste.56

54

Za to su se upotrebljavali, skoro svuda, pištolji koje je konstruisao inţ. Mirko Šafranek, a koje je proizvodila

fabrika oruţja u Brnu. 55

Uporedi s ovim novinski izveštaj:

ŠTRAJKAĆKI POKRET U AUSTRALIJI

(Avas) VoĊa australijskih tredjuniona, Hari Mek Namara, objavljuje generalni štrajk svih luĉkih, saobraćajnih,

elektriĉarskih sluţbenika. Struĉne organizacije, naime, zahtevaju da dovoz najamnih Daţdevnjaka u Australiju bude

strogo kontingentiran prema zakonima o useljavanju. Nasuprot tome, australijski farmeri traţe da dovoz

Daţdevnjaka bude slobodan jer s njihovom ishranom raste znatno prodaja domaćeg kukuruza i ţivotinjskih

masnoća, naroĉito ovĉijeg loja. Vlada teţi za kompromisom; Društvo za eksploataciju Daţdevnjaka nudi da

Tredjunionima isplaćuje za svakog uvezenog Daţdevnjaka ulog od šest šilinga. Vlada je voljna da garantuje da će

Daţdevnjaci biti zaposleni samo u vodi i da se neće (iz moralnih razloga) pomaljati iz vode više od ĉetrdeset

santimetara, tj. do prsa. Tredjunioni, pak, insistiraju na dvanaest santimetara i traţe za svakog Daţdevnjaka uplatu

od deset šilinga, pored takse za registraciju. Izgleda da će doći do sporazuma uz pomoć iz drţavne kase. 56

Uporedi znaĉajni dokument iz zbirke gospodina Povondre:

DAŢDEVNJACI SPASAVAJU

ŢIVOT TRIDESETŠESTORICI DAVLJENIKA

(Od našeg specijalnog dopisnika)

Madras, 3. aprila

U ovdašnjoj luci parobrod ―Indian Star‖ udario je u ĉamackoji je prevozio oko ĉetrdeset domorodaca;

ĉamac je odmah potonuo. Pre nego što je bilo moguće uputiti barkasu, policijski ĉamac za spasavanje, poţurili su u

pomoć Daţdevnjaci koji su radili na rašĉišćavanju mulja iz luke i doneli su na obalu trideset i šestoro davljenika.

Jedan Salamander je sam izvukao iz vode tri ţene i dvoje dece. Kao nagradu za to odvaţno delo dobili su

Daţdevnjaci od mesnih vlasti pismenu zahvalnicu u nepromoĉivoj navlaci.

Nasuprot tome, domorodaĉko stanovništvo je bilo krajnje uzbuĊeno time što se Daţdevnjacima dozvolilo da se

dotaknu lica iz viših kasta koja su se davila. Naime, oni smatraju da su Daţdevnjaci neĉisti i da ih ne treba doticati.

No zahvaljujući izdašnoj pomoći svetske štampe, koja je pravilno ocenila kako ogromne mogućnosti trgovine Daţdevnjacima, tako i unosno i, u vezi s tim, štedro oglašavanje u novinama, stacioniranje Salamandera u svim delovima sveta dočekano je, uglavnom, s velikim interesovanjem, pa čak i s oduševljenjem.57

Posao s Daţdevnjacima bio je uglavnom u rukama Društva za eksploataciju Daţdevnjaka, koje ga je vodilo pomoću sopstvenih, u tu svrhu naročito konstruisanih, brodova-

cisterni; središte trgovine i neka vrsta daţdevnjačke berze bio je Salamander Bilding u Singapuru.

Uporedi opširni i objektivni opis signiran oznakom e. w., 5. oktobra:

S — TRADE

“Singapur, 4. oktobra. Leading 63. Heavy 317. Team 648. Odd Jobs 26.35 Trash 0.08 Spawn 80-132.”

Ovakav izveštaj čitalac moţe svakodnevno da nađe u ekonomskoj rubrici svoga lista među telegramima o ceni pamuka,

kalaja i pšenice, A znate li pak šta znače ti zagonetni brojevi i te reči? Pa svakako, trgovinu Daţdevnjacima ili S — TRADE; ali kako, zapravo, izgleda ta trgovina, o tome većina čitalaca ima manje jasnu predstavu. Moţda zamišljaju kako hiljade i hiljade Daţdevnjaka vrve na velikoj trţnici kojom šetaju trgovci s tropskim šeširima i turbanima, razgledaju ponuđenu robu, i najzad pokazuju prstom na lepo razvijenog, zdravog, mladog Salamandera, govoreći: “Uzeću ovaj komad; šta staje?”'.

U stvari, trţište Daţdevnjacima izgleda sasvim drukčije. U

singapurskoj mermernoj zgradi S — TRADE nećete videti ni jednog

U luku se sjatilo nekoliko hiljada uroĊenika koji su zahtevali da se Daţdevnjaci proteraju iz luke. Policija, meĊutim,

odrţava red. Bilo je samo troje ubijenih i sto dvadeset uhapšenih.

Mir je uspostavljen oko deset ĉasova uveĉe. Salamanderi nastavljaju posao. 57

Uporedi sledeći, veoma interesantan iseĉak, na ţalost na nepoznatom jeziku, pa zbog toga neprevodiv:

SAHT NA KCHRI TE SALAAM ANDER BWTAT

SAHT GWAN TLAP NE SALAAM ANDER BWTATI OG TCHENI BECHRI NE SIMBWANA M’BENGWE

OGANDI SUKH NA MOIMOI OPWANA SALAAM ANDER SRI M’OANA GWE’S. OGDI LIMBW OG Dl

LIWBW, OG Dl BWTAT NA SALAAM ANDER KCHRI P’WE OGANDI P’WE O’GWANDI TE UR

MASWALI SUKH? NA, NE UR LINGO T’ISLAMLI KCHER OGANDA SALAAM ANDER SAHTI. BEND

OP’TONGA KCHRI SIMBWANA MEDH, SALAAMI

Daţdevnjaka već samo okretne i elegantne sluţbenike u belim odelima koji primaju telefonske porudţbine. “Da, gospodine. Leading staje 63. Koliko? Dvesta komada? Da, gospodine. Dvadeset Heavy i sto osamdeset Team. O kej, razumem. Brod polazi kroz pet

nedelja. Right? Thank you, sir.” Cela palata S — Trade odjekuje od telefonskih razgovora; imate utisak da je to pre neka kancelarija ili banka nego trţnica; a ipak je ta lepa bela zgrada, s jonskim stubovima na fasadi, trţnica od većeg svetskog značaja nego bagdadski sajam za vreme Haruna al Rašida.

Ali vratimo se pomenutom trţišnom izveštaju s njegovim trgovačkim ţargonom. Leading su naročito izabrani, inteligentni, po

pravilu, trogodišnji Daţdevnjaci, briţljivo izabrani za nadzornike i

predvodnike radnih kolona Daţdevnjaka. Prodaju se pojedinačno, bez obzira na telesnu teţinu; ceni se samo njihova inteligencija. Singapurski Leading, koji govori dobro engleski, smatra se prvoklasnim i najpouzdanijim. Ponegde se nude i druge vrste Daţdevnjaka-predvodnika, takozvani Kapetanosi, Inţenjeri, Malain Chief, Foremanders i drugi, no Leading su najskuplji. Danas se njihova cena kreće oko šezdeset dolara po komadu.

Heavy su teški, snaţni, obično dvogodišnji daţdevnjaci, čija se

teţina kreće od sto do sto dvadeset funti.Prodaju se samo u

grupama (tzv. bodies) po šestoro. Uveţbani su za najteţe fizičke poslove kao što je razbijanje stena, valjanje kamenih blokova i slično. To što u navedenom izveštaju stoji Heavy 317, znači da se grupa (body) od šest teških Daţdevnjaka plaća trista sedamnaest

dolara. Uz svaku grupu teških određuje se jedan Leading kao vođa i nadzornik.

Team su obični Daţdevnjaci, radnici, teţine osamdeset do sto funti, koji se prodaju samo u radnim druţinama (team-ima) od po dvadeset; odredeni su za grupne poslove, i rado ih upotrebljavaju za bagerske radove, za izgradnju bedema ili nasipa i slično. Na svaki team od dvadeset članova dolazi jedan Leading.

Odd Jobs su posebna vrsta. To su Daţdevnjaci koji iz različitih razloga nisu grupno i specijalno obučeni; na primer, zbog toga što

su izrasli izvan velike, stručno vodene daţdevnjačke farme. To su, zapravo, poludivlji, ali često veoma daroviti Daţdevnjaci. Kupuju se pojedinačno ili na tuce i upotrebljavaju za razne pomoćne poslove ili sitnije zadatke na koje ne vredi slati cele daţdevnjačke grupe ili druţine. Ako Leading smatramo za elitu Daţdevnjaka, onda su Odd Jobs nešto kao sitan proletarijat. U poslednje vreme rado se kupuju

kao daţdevnjačka sirovina koju pojedini preduzimači dalje gaje i razvrstavaju na Leading, Teške, Team ili Trash.

Trash ili škart (bofl — otpaci) jesu Daţdevnjaci manje vrednosti, slabi ili s nekim telesnim nedostatkom, koji se ne prodaju pojedinačno ni u određenim partijama, nego grupno na vagu,

obično na čitave desetine tona; kilogram ţive vage staje danas sedam do deset centi. Nije, zapravo, poznato čemu sluţe i u koju se svrhu kupuju — moţda za neke lakše radove u vodi. Da ne bi došlo do nesporazuma, napominjemo da su Daţdevnjaci neupotrebljivi za jelo. Ovaj Trash kupuju skoro isključivo kineski prekupci; kuda ga odvoze, nije poznato.

Spawn je prosto daţdevnjački mrest, tačnije rečeno, to su

punoglavci do godine dana. Prodaju se i kupuju na stotine, a imaju veoma dobru prođu, uglavnom zbog toga što su jevtini i što im je transport najjevtiniji; oni se tek na mestu isporuke odgajaju dok ne postanu sposobni za rad. Spawn se transportuju u buradima, jer punoglavci ne napuštaju vodu kao što to svakodnevno moraju da čine odrasli Daţdevnjaci. Ĉesto se dešava da od spawn postaju

pojedinci izvanredno nadareni, koji čak prevazilaze standardizovani tip Leading. Zbog toga trgovina mrestom postaje naročito interesantna. Visoko obdareni Daţdevnjaci prodaju se zatim za

nekoliko stotina dolara po komadu. Američki milioner Deniker platio je čak i dve hiljade dolara za Daţdevnjaka koji je tečno govorio devet jezika i transportovao ga specijalnim brodom sve do Majamija; samo prevoz stajao je gotovo dvadeset hiljada dolara. U

poslednje vreme daţdevnjački mrest se rado kupuje za takozvane daţdevnjačke štale, gde se odabiraju i treniraju brzi Daţdevnjaci-sportisti. Oni se zatim upreţu po troje u plitke čamce u obliku školjke. Takmičenja školjki koje vuku Daţdevnjaci sada su uveliko u modi i najomiljenija su zabava mladih Amerikanki na Palm Biču, u Honoluluu ili na Kubi; zovu ih Triton-Races ili Venerine regate. U

lakoj, ukrašenoj školjci, koja klizi po morskoj površini, stoji takmičarka u najkraćem i najelegantnijem kupaćem kostimu i drţi u rukama svilene uzde daţdevnjačkog troprega — takmiči se, prosto, za titulu Venere. Mister J. S. Tinker, “kralj konzervi”, kupio je svojoj kćerčici tropreg takmičara Daţdevnjaka — Posejdona, Hengista i King Eduarda, ništa manje nego za trideset i šest hiljada

dolara. Ali sve je to izvan okvira pravog S — Trade, koji se ograničava na to da izvozi za čitav svet solidne radnike Leading, Heavy i Team.

Pomenuli smo već daţdevnjačke farme. Neka ih čitalac ne zamišlja kao divovske staje ili torove; to je nekoliko kilometara gole morske obale na kojoj su razasute kućice od talasastog lima. Jedna kućica je za veterinara, druga za upravnika, a ostale — za

nadzornički personal. Tek za vreme oseke moţe se videti kako se sa obale prema moru pomaljaju dugi nasipi koji obalu dele na nekoliko bazena. Jedan je za mrest, drugi za Leading-vrstu itd. Svaka vrsta Daţdevnjaka posebno se hrani i obučava. I jedno i drugo se čini noću. U sumrak Daţdevnjaci izlaze iz svojih rupa na obalu gde se kupe oko svojih učitelja; to su obično isluţeni veterani

iz vojske. Najpre je čas govora; učitelj izgovara Daţdevnjacima reči,

na primer, “kopati” i očiglednim sredstvima objašnjava njihov smisao. Zatim ih postroji u kolonu po četiri i uči ih marširanju; nakon toga dolazi pola časa gimnastike i odmor u vodi. Posle odmora uči se rukovanje raznim oruđem i oruţjem, nakon čega se, otprilike po tri časa, pod nadzorom učitelja, vrše praktične veţbe iz

podvodnog građevinarstva. Onda se Daţdevnjaci vraćaju u vodu, gde se hrane daţdevnjačkim dvopekom koji je uglavnom od kukuruznog brašna i loja; Leading i Teški Daţdevnjaci prihranjuju se mesom. Lenost i neposlušnost kaţnjava se oduzimanjem hrane, drugih telesnili kazni nema; uostalom, osetljivost Salamandera na

bol je neznatna. S izlaskom sunca nastaje na daţdevnjačkim

farmama mrtva tišina; ljudi idu na spavanje, a Daţdevnjaci nestaju pod morskom površinom.

Ovaj raspored rada menja se samo dvaput godišnje. Jednom, radi parenja, kad su Daţdevnjaci po četrnaest dana prepušteni sami sebi, i, drugi put, kad na farmu doplovi brod-cisterna Društva za eksploataciju Daţdevnjaka i upravniku donese naređenje koliko od koje vrste Daţdevnjaka treba da bude isporučeno. Regrutovanje se vrši noću; kapetan broda, upravnik farme i veterinar sedaju za

maleni sto s lampom, dok nadzornici i brodska posada ne zatvore Salamanderima put u more. Zatim Daţdevnjaci jedan za drugim

pristupaju stolu, gde ih oglašavaju za sposobne ili nesposobne,- Daţdevnjaci oglašeni kao sposobni, posle toga, ulaze u čamce koji ih prebacuju na brod-cisternu. Oni to čine većinom dobrovoljno, to jest samo na oštru zapovest; tek ponekad je potrebna blaţa presija, kao što je vezivanje. Spawn ili mrest lovi se, naravno, mreţama.

Isto tako humano i higijenski obavlja se transport Daţdevnjaka

u brodovima-cisternama; svakodnevno im se pumpama menja voda u bazenima, a hrane se što je moguće obilnije. Smrtnost u toku transporta dostiţe jedva deset procenata. Na zahtev Društva za

zaštitu ţivotinja, na svakom brodu-cistemi nalazi se brodski kapelan koji bdi nad humanim postupanjem sa Salamanderima i svake noći im drţi propoved u kojoj im posebno stavlja na srce poštovanje prema ljudima, zahvalnu poslušnost i ljubav prema

svojim budućim poslodavcima, koji ne ţele ništa drugo do to da se očinski staraju o njihovoj sreći. Istina, dosta je teško Daţdevnjacima objasniti tu očinsku brigu, pošto je njima pojam očinstva nepoznat. Medu obrazovanijim Salamanderima za brodskog kapelana uobičajio se naziv “Otac Daţdevnjaka”. Kao veoma korisni pokazali su se i vaspitni filmovi, u kojima se

Daţdevnjacima za vreme transporta prikazuju kako čuda ljudske tehnike tako i budući rad i duţnosti Daţdevnjaka.

Ima ljudi koji skraćenicu S — Trade (Salamander — Trade) prevode i sa Slave — Trade ili trgovina robljem. Međutim, kao objektivni posmatrači moţemo reći — da je nekadašnja trgovina robljem bila ovako dobro organizovana i higijenski tako besprekorno sprovođena kao današnja trgovina Daţdevnjacima, mogli bismo robovima samo da čestitamo na poloţaju. Naročito se

sa skupljim Salamanderima postupa zaista vrlo korektno i paţljivo već i stoga što kapetan i posada broda svojim platama i nagradama jemče za ţivote poverenih im daţdevnjaka. Autor ovog članka bio je

svedok toga kako su i najokoreliji mornari na brodu-cisterni S. S. 14 bili duboko dirnuti kad se dvesta četrdeset prvoklasnih daţdevnjaka u jednom bazenu razbolelo od teškog proliva. Dolazili

su da ih gledaju očiju gotovo punih suza i svoja ljudska osečanja izraţavali grubim rečima: “Kog đavola su nam bile potrebne te mrcine!”

Uz povećani promet u izvozu Daţdevnjaka javila se, naravno, i divlja trgovina. Društvo za eksploataciju Daţdevnjaka nije moglo da kontroliše i upravlja svim daţdevnjačkim leglima koja je pokojni kapetan van Toh posejao naročito po malenim i

udaljenim ostrvima Mikronezije, Melanezije i Polinezije, tako da su mnogi zalivi s Daţdevnjacima bili prepušteni sami sebi. Zbog toga se pored racionalnog gajenja Salamandera u znatnoj meri razvio i lov na divlje Daţdevnjake, koji po mnogo čemu podseća na nekadašnje pohode na foke; bio je to, unekoliko, ilegalan lov, ali pošto nisu postojali zakoni za zaštitu Daţdevnjaka, on je suzbijan ponajviše kao nedozvoljeno stupanje na tle ove ili one suverene drţave; a kako su se na tim

ostrvima Daţdevnjaci strahovito mnoţili i tu i tamo po poljima i baštama urođenicima činili izvesne štete, taj divlji lov na Daţdevnjake prećutno je priman kao prirodna regulacija daţdevnjačke populacije.

Citiramo autentičan savremen opis:

GUSARI XX VEKA

E. E. K.

Bilo je jedanaest časova uveče kada je kapetan našeg broda izdao zapovest da se skine drţavna zastava i spuste čamci. Noć je bila puna mesečine i srebrnasto zamagljena. Ostrvce ka kome smo veslali mislim da se zvalo Gardner Island, u Feniksovom arhipelagu. Za vreme takvih noći, obasjanih mesečinom, Daţdevnjaci izlaze na obalu i igraju; moţete im se pribliţiti a da vas i ne čuju — toliko su

zaneti svojom grupnom, nemom igrom. S veslima u rukama nas dvadeset se iskrcalo na obalu i, razvijeni u strelce, počeli smo u polukrugu da opkoljavamo tamnu gomilu koja je, pri mlečnoj mesečini, vrvela na ţalu.

Teško je opisati utisak koji ostavlja daţdevnjačka igra. Oko trista ţivotinja sedi na zadnjim nogama, u besprekorno pravilnom krugu, okrenuto prema sredini; unutrašnjost kruga je prazna. Daţdevnjaci se ne miču, izgledaju kao ukočeni; to liči na kruţnu palisadu oko

nekog tajanstvenog oltara; ali nema tu ni oltara ni boga. Najedamput jedna od ţivotinja zacokće “ts-ts-ts”, i njišući se počne da izvija gornju polovinu tela; ovaj elastični pokret prenosi se sve dalje i dalje i za nekoliko trenutaka svi Daţdevnjaci njišu gornju polovinu tela — ne pokrećući se s mesta — sve brţe i brţe, bez šuma, sve fanatičnije,

u besomučnom i pijanom kovitlanju. Nakon jedno četvrt časa jedan za drugim malaksavaju, umorno se klate i zamru; ponovo svi sede ukočeno, kao kipovi; u sledećem trenu odjekne s druge strane tiho “ts-ts-ts”, drugi Daţdevnjak počinje da se savija, a njegova se igra odmah prenosi na čitav krug. Znam da ovaj opis izgleda prilično mehaničan, ali dodajte tome kao kreda belu mesečinu i ravnomerni,

otegnuti šum morske plime; ima u tome nečeg beskrajno magičnog i kao ukletog. Ja sam se zaustavio, grlo mi se steglo, a u meni se i nehotice pojavilo osečanje groze ili uţasa. “Čoveče, kreni već jednom”, opomenu me najbliţi sused, “inače ćeš načiniti prolaz!”

Suţavali smo svoj krug oko ţivotinja koje su igrale. Ljudi su vesla drţali unakrst i govorili poluglasno, više stoga što je bila noć, nego da ih Daţdevnjaci ne bi čuli. “Trkom ka sredini!” viknuo je oficir koji

je komandovao. Potrčali smo prema tom uskovitlanom krugu; tupi udarci vesala padali su po leđima Daţdevnjaka. Tek sada su se Daţdevnjaci uplašili i stali uzmicati prema sredini, ili su pokušavali da između vesala kliznu u more, ali su dobijali udarce veslom, koji

su ih odbacivali u more, pa su skičali od bola i straha. Potiskivali smo ih motkama ka sredini, zbijene i natrpane; oni su, naslagani u nekoliko redova, gazili jedni preko drugih. Deset ljudi ih je stezalo u kordon od vesala, a deset guralo i veslima udaralo one koji su pokušavali da se provuku i uteknu. Bilo je to jedno klupko crnog mesa, koje se grčilo i unezvereno kreketalo i po kome su padali teški

udarci. Zatim se načini otvor između dva vesla kroz koji promače Daţdevnjak i odmah pade onesvešćen udarcem toljage u potiljak; za njim drugi, treći — dok ih nije tu leţalo oko dvadeset. “Zatvori!” naredi oficir, i prostor između vesala nestade. Buli Bil i melez Dingo obema rukama uhvatiše za noge dva onesvešćena Daţdevnjaka i kao vreće ih povukoše po pesku ka čamcu. Ponekad bi telo koje su

vukli zapalo medu kamenje; tada bi mornar, naglim i gnevnim trzajem, povukao, a noga bi se otkinula. “Ništa to nije”, mrmljao je stari Majk koji je stajao pored mene. “To će mu, čoveče, opet narasti.” Kad su onesvešćene Daţdevnjake nabacali u čamce, oficir je suvo zapovedio: “Pripremite sledeće.” I opet su padali udarci toljagom u potiljak Daţdevnjaka. Taj oficir zvao se Belami, bio je obrazovan i tih

čovek, odličan šahista; ali kad je u pitanju lov, ili, još bolje, trgovina, čemu onda ustezanje. Na ovaj način je ulovljeno preko dvesta onesvešćenih Daţdevnjaka; tamo ih je ostalo oko sedamdeset, koji su, verovatno, bili mrtvi i nije ih vredelo odnositi.

Pohvatani Daţdevnjaci bačeni su u brodski bazen. Naša lađa bila, je stara tank-ship za transport nafte; loše očišćene cisterne zaudarale su na petroleum, a voda je u njima na površini bila masna, pa se prelivala u duginim bojama; samo je poklopac bio

skinut da bi unutra dopirao vazduh. Kad su u nju nabacali Daţdevnjake, ta gusta i odvratna masa ličila je na nekakvu čorbu s rezancima; ona se mestimično slabo i ţalosno micala, ali preko dana Daţdevnjaci su ostavljani na miru da bi se osvestili. Sutradan su došla tri čoveka s dugim čakijama koje su zabadali u tu čorbu (ona se stručno zove “soup”); mešali su ta gusto nabacana tela i motrili na

one koji se ne miču ili s kojih otpada meso; njih su onda nabadali na duge kuke i izvlačili ih iz baţena. “Je li čorba čista?” - upitao je zatim kapetan. “Jeste,gospodine.” “Dolijte u nju vode”. “Dobro, gospodine”. To prečišćavanje čorbe moralo se svakodnevno ponavljati; svaki put se u more bacalo šest do deset komada “pokvarene robe” — kako se to kaţe; naš brod je verno pratila povorka velikih i do sita

naţderanih ajkula. U bazenu je strahovito zaudaralo; i pored povremenog menjanja vode, ona je u bazenima bila ţuta, puna izmeta i raskvašenog dvopeka; u njoj su se iznemoglo koprcala ili nepomično, teško dahćući, leţala crna telesa. “Ovde im je dobro”,

tvrdio je stari Majk. “Ja sam video brod koji ih je. prevozio u plehanoj buradi od benzola; tamo su im svi pocrkali” Nakon šest dana natovarili smo novu robu na ostrvu Nanomea.

Ovako, dakle, izgleda trgovina Daţdevnjacima; doduše, ilegalna trgovina ili, tačnije rečeno, moderno gusarstvo koje je, tako reći, preko noći nabujalo. Tvrdi se da je gotovo četvrtina svih prodavanih i kupovanih Daţdevnjaka na ovaj način hvatana. Društvu za eksploataciju Daţdevnjaka ne isplati se da na svim daţdevnjačkim

leglima osniva stalne farme; na manjim tihookeanskim ostrvima Daţdevnjaci su se toliko namnoţili da postaju prava napast; urođenici ih ne vole, jer tvrde da su čitava ostrva: izbušili svojim rupama i hodnicima; stoga i kolonijalne vlasti i Društvo za eksploataciju Daţdevnjaka zatvaraju oči pred tim razbojničkim prepadima na đaţdevnjačka naselja. Računa se da ima oko četiri

stotine gusarskih brodova koji se bave samo krađom Daţdevnjaka. Pored onih sitnih pojedinaca, ovim modernim gusarstvom bave se i čitave brodarske kompanije, od kojih je najveća Pacifik Trade Comp. sa sedištem u Dablinu; njen predsednik je uvaţeni gospodin Čarls B. Hariman. Pre godinu dana prilike su bile nešto gore; tada je neki kineski bandit Teng sa tri broda napadao direktno farme Društva za

eksploataciju, Daţdevnjaka i nije se ustručavao ni da pobije njihovo osoblje ukoliko bi mu se suprotstavilo; prošlog novembra je američka topovnjača “Minetonka” kod Midvejskih ostrva potopila Tengovu malu flotilu. Od tog vremena daţdevnjačko gusarstvo dobilo je manje divlje forme i sve više se razvija otkako su utanačeni izvesni uslovi pod kojima se ono prećutno trpi, kao na primer: da se pri napadu na

tuđu obalu sa jarbola skine pomorska zastava zavičajne drţave; da se pod formom gusarstva ne obavlja dovoz i izvoz druge robe; da se ukradeni Daţdevnjaci ne prodaju po damping cenama nego da se u trgovini označe kao roba drugorazrednog kvaliteta. Daţdevnjaci se u ilegalnoj trgovini prodaju za dvadeset do dvadeset dva dolara po komadu; smatraju ih, doduše, za niţu, ali veoma ţilavu vrstu jer su

na gusarskim lađama izdrţali strahovit postupak. Pretpostavlja se da ovakav transport prosečno preţivi dvadeset pet do trideset procenata uhvaćenih Daţdevnjaka; ali ovi su onda kadri mnogo štošta i da izdrţe. U trgovačkom jeziku zovu ih Maccaroni, a u poslednje vreme pominju se i u redovnim izveštajima s trţišta.

Dva meseca nakon toga igrao sam s gospodinom Belami Šah u holu hotela.”Frans” u Sajgonu; tada3 naravno, nisam više bio najamni mornar.

“Vidite, Belami”, rekoh mu, “vi ste pošten čovek i, tako reći, dţentlmen. Nije li vam ponekad odvratno da sluţite nečemu što je u osnovi najmizernija trgovina robljem?”

Belami sleţe ramenima. “Daţdevnjaci su Daţdevnjaci”, mrmljao je izbegavajući odgovor.

“Pre dvesta godina govorilo se da su Crnci — Crnci”.

“A zar to nije bila istina?” reče Belami. “Šah!”

Tu partiju sam izgubio. Učinilo mi se odjednom da je svaki potez na šahovskoj tabli zastareo i da ga je nekad neko već odigrao. Moţda je i naša istorija bila već jednom igrana, a mi vučemo svoje figure istim potezima ka istim porazima kao nekad. Moţda je upravo

takav isti pošten i tih Belami nekada lovio i Crnce na Obali Slonovače i prevozio ih na Haiti ili u Luizijanu, puštajući ih da crkavaju na dnu lađe. Taj Belami pri tome nije mislio ništa rdavo. Belami nikad ne misli ništa rđavo. Zato je nepopravljiv.

“Crni je izgubio” reče Belami zadovoljno i ustade da se protegne.

Pored dobro organizovane trgovine Daţdevnjacima i obilate propagande preko štampe, za širenje Daţdevnjaka najveću zaslugu imao je ogromni talas tehničkog idealizma koji je u tom periodu preplavio ceo svet. Gospodin Bondi je tačno predviđao da će ljudski duh početi sada da radi s celim novim kontinentima i novim Atlantidama. Za sve vreme daţdevnjačkog perioda među tehničkim stručnjacima vodila se ţiva i plodna diskusija o tome da li treba graditi čvrsta kopna s armiranobetonskim obalama ili sprudove nasute morskim peskom. Gotovo svakodnevno su nicali novi gigantski projekti: italijanski inţenjeri su predlagali, s jedne strane, izgradnju velike Italije koja bi obuhvatala gotovo celo Sredozemno more sve do Tripolisa, Baleara i Dodekaneza, s druge strane, osnivanje novog kontinenta, takozvane Lemurije, istočno od Italijanske Somalije, koja bi jednom zahvatila ceo Indijski okean. I zaista, na taj način je pomoću ogromne armije Daţdevnjaka bilo nasuto novo ostrvce preko puta somalijske luke Mogadiš s površinom od trinaest i po akri. Japan je

projektovao, a delimično i izgradio veliko novo ostrvo na mestu ranijih Marijanskih ostrva i pripremao spajanje Karolinških i Maršalkih ostrva u dva velika, unapred nazvana Novi Nipon; na svakom od njih je čak trebalo da se izgradi veštački vulkan koji bi buduće stanovnike podsećao na svetu Fudţijamu. Pročulo se i da nemački inţenjeri u Sargasovom moru potajno grade jako betonsko kopno koje treba da bude buduća Atlantida; ona bi, kaţu, mogla da ugroţava francusku zapadnu Afriku. Međutim, kako izgleda, došlo je samo do postavljanja temelja. U Holandiji

se pristupilo isušivanju Zelanda; Francuska je na Gvadelupu spojila Grande Terre, Basse Terre i La Desirade u jedno bogato ostrvo; Sjedinjene Drţave počele su da na 37 meridijanu grade prvu avionsku bazu (dvospratnu, s ogromnim hotelom, sportskim stadionom, zabavnim parkom i bioskopskim salama za pet hiljada ljudi). Naprosto, izgledalo je da su sad pale poslednje granice koje je ljudskom napretku postavljalo svetsko more; nastupila je srećna epoha grandioznih tehničkih planova; čovek je postao svestan da tek sada postaje gospodar sveta, i to zahvaljujući Daţdevnjacima koji su stupili na svetsku

pozornicu u pravi čas i, tako reći, istorijski nuţno. Nema sumnje da do tako silnog širenja Daţdevnjaka ne bi došlo da naš vek tehnike nije za njih spremio toliko radnih zadataka i tako divovsko polje stalnog delanja. Izgledalo je sada da će budućnost radnika mora biti na vekove osigurana.

Značajan udeo u uspešnom razvoju trgovine Daţdevnjacima imala je i nauka koja je odmah obratila svoju paţnju na telesno i psihičko ispitivanje Daţdevnjaka.

Navodimo referat o naučnom kongrpsu u Parizu iz pera očevica R. D.:

Ier Congres d'Urodelles58

Skraćeno ga nazivaju Kongres repatih vodozemaca, dok mu je zvanični naziv nešto duţi: Prvi međunarodni kongres zoologa za psihološko ispitivanje repatih vodozemaca. Ali, pravi Pariţanin ne voli kilometarski duge nazive; ti učeni profesori, koji zasedaju u amfiteatru Sorbone, za njega su prosto Messieurs les Urodeles —

58

Prvi kongres repatih vodozemaca

gospoda repati vodozemci, i svršeno. Ili još kraće i pogrdni je: Ces Zoos-là.59

Pošii smo, dakle, da pogledamo Ces Zoos-là, više iz radoznalosti nego po duţnosti izveštača. Shvatate li, iz radoznalosti koja se nije odnosila na one univerzitetske kapacitete, većinom starije i s naočarima, nego upravo na ona ... stvorenja (što nam ispod pera

neće reč ..ţivotinja”?), o kojima se već toliko pisalo počev od velikih naučnih knjiţurina pa do bulevarskih pesmica i koje su, navodno, po nekima, novinarska patka a, po drugima, bića umnogome darovitija od samog gospodara svih stvorova i krune stvaranja — kako se i danas (mislim posle svetskog rata i drugih istorijskih događaja) za čoveka kaţe. Nadao sam se da će slavna gospoda učesnici kongresa

za psihološko ispitivanje repatih vodozemaca dati nama laicima jasan i konačan odgovor na to kako stoji stvar s tom čuvenom lakoćom učenja Andriasa Scheuchzerija; da će nam reći: da, to je razumno biće ili je bar isto toliko sposobno za civilizaciju kao vi ili ja; stoga se ubuduće s njim mora računati kao što moramo da računamo s budućnošću onih ljudskih rasa koje su nekada smatrane za divlje i

za primitivne . . . Kaţem, na kongresu nije dat takav odgovor, pa čak nije postavljeno ni pitanje; današnja nauka je i suviše . . . stručna da bi se bavila problemima te vrste.

E pa, obavestimo se dakle, o tome, šta se naučno naziva duševni ţivot ţivotinja. Onaj visoki gospodin s lepršavom bradom čarobnjaka, koji upravo grmi na podijumu, jeste slavni profesor Dibosk; izgleda da pobija neku nakaradnu teoriju izvesnog poštovanog kolege, ali tu stranu njegovog izlaganja nismo u stanju da dobro pratimo. Tek

nakon duţeg vremena shvatamo da taj strasni čarobnjak govori o Andriasovoj osetljivosti na boje i o sposobnosti njegovoj da razlikuje razne nijanse boja. Ne znam da li sam to dobro razumeo, ali poneo sam utisak da je Andrias Scheuchzeri moţda unekoliko slep za boje, no profesor Dibosk mora da je strašno kratkovid jer jc svoje hartije dizao čak do debelih stakala naočara koje su divlje sijale. Zatim je

govorio nasmejani japanski naučnik dr Okagava; govorio je nešto o luku reakcije i o pojavama koje nastaju kad se preseče neki senzorni nerv u Andriasovom mozgu; zatim je govorio šta Andrias čini kad mu se uništi organ koji odgovara usnom lavirintu. Nakon toga je profesor Reman potanko objašnjavao kako Andrias reaguje na električne nadraţaje. Tada izbi vatrena raspra između njega'i profesora

Bruknera. C‟est un type, taj profesor Brukner, mali, prgav i gotovo tragično ţivahan. On je, između ostalog, tvrdio da Andrias, kao i

59

Ovi zoolozi

čovek, ima loša čula i da se odlikuje istim siromaštvom instinkta. S čisto biološke strane, to je, veli, isto tako ţivotinja u, opadanju kao i čovek, pa slično njemu traţi da svoju biološku inferiornost naknadi onim što se zove intelekt. Čini se, međutim, da ostali stručnjaci nisu

profesora Bruknera shvatili ozbiljno, moţda zato što nije presecao nijedan senzoran put i nije puštao na Andriasov mozak nikakav električni šok. Posle toga je profesor Van Diten lagano i bogobojaţljivo izlagao o tome kakvi poremećaji nastaju kod Andriasa kad mu se amputiraju desni čeoni moţdani reţanj i okcipitalna vijuga na levoj strani mozga. Zatim je odrţao referat američki profesor Devrijent. ..

Oprostite, zaista ne znam o čemu je referisao jer me je u tom

trenutku počelo da kopkakakvi bi se 'poremećaji pojavili kod profesora Dervijenta kad bi mu .amputirali desni čeoni moţdani reţanj; kako bi reagovao nasmejani dr Okagava kad bi ga draţili električnim puteni; i kako bi se ponašao profesor Reman kad bi mu neko smrskao ušni lavirint. Osetio sam i neku nesigurnost u tome kako zapravo stoji s mojim razlikovanjem boja ili s faktorom “t” u

mojim motornim reakcijama. Mučila me je sumnja da li imamo pravo (u strogo naučnom smislu) da govorimo o svom (mislim ljudskom) psihološkom ţivotu dok jedan drugom nismo izvadili moţdane reţnjeve i presekli senzorne putove. Trebalo bi, zapravo, da se sa skalpelima u ruci bacimo jedan na drugog da bismo međusobno ispitivali svoj duševni ţivot. Što se mene tiče, bio bih voljan da u

interesu nauke razbijem naočari profesora Diboska, ili da puštam električne šokove na ćelu profesora Ditena, nakon čega bih objavio članak o tome kako su oni na to reagovali. Istinu govoreći, u stanju sam da tu sliku veoma ţivo sagledam. Manje ţivo mogu da zamislim šta se pri takvim opitima dogadalo u duši Andriasa Scheuchzerija; ali siguran sam da je on beskrajno strpljivo i dobroćudno biće.

Naime, nijedan od tih referenata-kapaciteta nije rekao da se siromah Andrias Scheuchzeri ponekad i razbesneo.

Ne sumnjam da je Prvi kongres repatih vodozemaca značajan naučni uspeh; ali prvog slobodnog dana poći ću u Ţarden de Plante, pravo k bazenu Andriasa Scheuchzerija i tiho ću mu reći: “Daţdevnjače, kad jednom dođe tvoj dan . . . Nemoj da ti padne na pamet da naučno ispituješ duševni ţivot Ljudi!”

Zahvaljujući tom naučnom ispitivanju, ljudi su Daţdevnjaka prestali da smatraju za nekakvo čudo; u trezvenoj svetlosti nauke Salamanderi su izgubili mnogo od prvobitnog oreola

neobičnosti i izuzetnosti; postavši predmet psiholoških testova, oni su pokazivali veoma prosečne i neinteresantne osobine; nauka je pokazala da njihova velika darovitost spada u carstvo bajki. Nauka je otkrila Normalnog Salamandera koji se pokazao kao sasvim dosadno i dosta ograničeno stvorenje; samo su još novine pronalazile Ĉudotvornog Daţdevnjaka koji je u glavi mogao da pomnoţi petocifrene brojeve, ali je i to prestalo da interesuje ljude, pogotovo kad se pokazalo da to, uz odgovarajuću veţbu, moţe da nauči i običan čovek. Ljudi su,

prosto, počeli da smatraju Daţdevnjake za običnu pojavu, kao što je mašina za računanje ili drugi automat; u njima više nisu videli nešto tajanstveno što je izronilo iz neznanih dubina, bogzna zašto i čemu. Sem toga, ljudi nikad ne smatraju tajanstvenim ono što im sluţi i koristi, nego samo ono što im šteti ili ih ugroţava. Zbog toga što su Daţdevnjaci, kao što se pokazalo, bili bića veoma i mnogostruko korisna, primani su, naprosto, kao nešto što u osnovi pripada racionalnom i običnom poretku stvari.

Korisnost Daţdevnjaka naročito je proučavao hamburški istraţivač Vurman, iz čijih odgovarajućih rasprava u kratkom izvodu navodimo njegov:

BERICHT UBER DIE SOMATISCHE VERANLAGUNG DER MOLCHE60

Ogledi koje sam vršio na pacifičkom golemom Daţdevnjaku (Andrias Scheuchzeri Tschudi) u svojoj hambvrškoj laboratoriji imali su sasvim određen cilj: ispitivanje otpornosti Daţdevnjaka prema promenama sredine i drugim spoljnim uticajima i, u okviru toga, saznavanje njihove praktične upotrebljivosti u različitim geografskim oblastima i pod različitim promenljivim uslovima.

Prvom serijom opita trebalo je da se u tvrdi koliko dugo Daţdevnjak izdrţi van vode. Opitne ţivotinje drţane su u suvim

kacama na temperaturi od 40—50° C. Posle nekoliko dana one su pokazivale očigledan umor, ali čim bi ih poškropili vodom, opet bi ţivnule. Posle dvadeset četiri časa leţale su nepomično, mičući samo očnim kapcima; puls je bio usporen, a rad celog organizma sveden na minimum. Ţivotinje se, očevidno, muče, a najmanji pokret staje ih

60

Izveštaj o Somatološkom ustrojstvu Daţdevnjaka

mnogo napora. Nakon tri dana nastupa stanje kataleptične ukočenosti (kseroza); ţivotinje ne reaguju ni kad ih pale elektrokuterom. Poveća li se vlaţnost vazduha, one počinju da daju bar neke znake ţivota (zatvaraju oči pred jakom svetlošću i sl.). A

ako se, posle sedam dana, ovako sušeni Daţdevnjak baci u vodu, nakon duţeg vremena on će ipak oţiveti, dok pri dugotrajnijem sušenju veći broj opitnih ţivotinja ugine. Na direktnom suncu uginu već posle nekoliko časovat

Neke opitne ţivotinje bile su prisiljene da po mraku, u vrlo suvoj prostoriji, okreću vretena. Nakon tri časa njihova snaga je počela da opada, ali je posle obilnog prskanja vodom opet porasla. Uz često prskanje ţivotinje su izdrţale da ručicu vretena okreću bez

prestanka sedamnaest, dvadeset, a u jednom slučaju i dvadeset i šest časova, dok je čovek, uzet kao kontrola, na istom mehaničkom poslu bio prilično iscrpen već posle pet časova. Iz navedenih opita moţemo zaključiti da su Daţdevnjaci upotrebljivi i za rad na suvu, naravno, uz dva uslova: da nisu direktno izloţeni suncu i da se povremeno, po čitavoj površini tela, polivaju vodom.

Druga serija opita odnosila se na otpornost Daţdevnjaka — prvobitno tropskih ţivotinja — prema hladnoći. Pri naglom hlađenju

vode uginuli bi od katara u crevima; ali pri postepenoj aklimatizaciji oni su se lako navikavali na hladniju sredinu. Posle osam meseci ostali su čili i na temperaturi vode od7°C, ukoliko im je u hrani davano više masnoće (dnevno 15 do 20 dkg na svakog). Kada je temperatura vode sniţena ispod 5 ° C, nastupala je ukočenost od zime (geloza). U tom stanju mogli su da se zamrznu i da u ledenom

bloku ostanu i po nekoliko meseci; kad bi se led otopio i temperatura vode popela iznad 5° C, opet su počinjali da pokazuju znake ţivota, a na 7 ili 10° C ţivahno da traţe hranu. Iz toga se moţe zaključiti da se Daţdevnjaci sasvim lako mogu prilagoditi našoj klimi sve tamo do severne Norveške i Islanda. Za polarne klimatske uslove bili bi potrebni dalji opiti.

Nasuprot tome, Daţdevnjaci pokazuju priličnu osetljivost na hemijske uticaje. Pri opitima s vrlo razblaţenom luţinom, fabričkim

otpadnim vodama, kiselinama za štavljenje koţa itd, otpadala im je koţa u komadima, pa su ţivotinje na kojima su vršeni eksperimenti ginule od nekakve gangrene škrga. Daţdevnjaci su, dakle, za naše reke praktično neupotrebljivi. U daljem nizu eksperimenata pošlo nam je za rukom da utvrdimo koliko dugo Daţdevnjaci izdrţe bez hrane. Mogu da gladuju tri nedelje, pa i duţe, a da ne pokaţu druge

znake osim izvesne malaksalosti. Jednog od opitnih Daţdevnjaka

pustio sam da gladujt šest meseci; poslednja tri meseca neprestano je spavao i bio nepomičan; kada sam mu zatim bacio u kacu mlevenu dţigericu, bio je toliko slab da na nju nije ni reagovao, pa je morao da bude veštački hranjen. Posle nekoliko dana uzimao je hranu normalno i mogao se upotrebiti za dalje eksperimente.

Poslednjim nizom opita ispitivana je regeneraciona sposobnost

Daţdevnjaka. Odseče li se Daţdevnjaku rep, za četrnaest dana izraste mu nov. Na jednom Daţdevnjaku smo taj opit ponovili sedam puta s istim, rezultatom. Isto tako mu izrastaju i odsečene noge. Jednoj opitnoj ţivotinji smo amputirali sva četiri uda i rep; za trideset dana bila je opet cela. Ako se Daţdevnjaku polomi butna ili nadlaktna kost, otpada mu ceo prelomljeni ud i izraste novi. Isto tako

ponovo naraste izvađeno oko ili odsečeni jezik; interesantno je da je Daţdevnjak kome sam odsekao jezik zaboravio da govori, tako da je morao ponovo da uči. Ako se Daţdevnjaku amputira glava ili preseče telo u predelu između vrata i karlične kosti, ţivotinja ugine. Nasuprot tome, mogu mu se izvaditi i ţeludac, deo creva, dve trećini jetre i drugi organi a da se njegove ţivotne funkcije ne poremete, tako da se

moţe reći kako Daţdevnjak s gotovo izvađenom utrobom i dalje moţe da ţivi. Ni jedna druga ţivotinja nema toliku otpornost na ozlede. S te strane on bi mogao da bude prvorazredni, gotovo neuništivi ratnički stvor; na ţalost, smeta mu miroljubivost i urođena nesposobnost za odbranu.

Pored ovih eksperimenata moj asistent, dr Valter Hinkel, ispitivao je vrednost Daţdevnjaka kao korisne sirovine. Posebno je utvrdio da telo Daţdevnjaka sadrţi neobično veliki procenat joda i fosfora; nije

isključeno da bi se iz njih, u slučaju potrebe, ti vaţni elementi mogli industrijski koristiti. Njihova koţa, sama po sebi loša, moţe se samleti i pod velikim pritiskom presovati; ovako dobijena veštačka koţa je laka, dosta čvrsta, pa bi mogla da sluţi kao zamena goveđoj koţi. Daţdevnjačka mast je zbog neprijatnog ukusa neupotrebljiva, ali je dobra za tehničko mazivo jer se smrzava tek na veoma niskim

temperaturama. Isto se tako i meso Daţdevnjaka smatralo neupotrebljivim, pa čak i otrovnim; ako se pojede sirovo, izaziva oštre bolove, povraćanje i čulne halucinacije. Dr Hinkel je, posle mnogih eksperimenata koje je vršio na samom sebi, utvrdio da se ta štetna dejstva gube ako se isečeno meso popari vrelom vodom kao kod nekih otrovnih gljiva i posle temeljnog pranja ostavi dvadeset i četiri

časa u slabom rastvoru hipermangana. Posle toga moţe da se kuva ili pirjani i ima ukus loše govedine. Tako smo pojeli Daţdevnjaka koga smo zvali Hans; bila je to obrazovana i pametna ţivotinja, sa

specijalnim smislom za naučni rad; radio je u odeljenju dr Hinkela kao njegov laborant i mogle su mu se poveriti i finije hemijske analize. Za dugih večeri razgovarali smo s njim, zabavljujući se njegovom neutoljivom ţeđi za znanjem. Na ţalost, morali smo našeg

Hansa da likvidiramo jer je oslepeo posle mojih opita s trepanacijom. Njegovo meso bilo je tamno i sunđerasto, ali nije prouzrokovalo nikakve neprijatne posledice. Sigurno je da u slučaju ratne potrebe đaţdevnjačko meso moţe da bude dobrodošla i jevtina zamena goveđem mesu.

Na kraju krajeva, potpuno je prirodno da su Daţdevnjaci,

čim su. se namnoţili na stotine miliona, prestali da budu senzacija. Interesovanje koje su kod ljudi izazivali dok su još bili kakva-takva novina odjekivalo je još neko vreme u filmskim groteskama (Sali i Endi — dva dobra Salamandera) i na kabaretskim pozornicama, gde su pevači i subrete, nadareni posebno lošim glasom, istupali u neodoljivoj ulozi kreštavih Daţdevnjaka koji su se i jezički loše izraţavali. Ĉim su daţdevnjaci počeli postajati masovna i svakodnevna pojava, menjala se, da tako kaţemo, i njihova problematika.61 Istina je 61

Karakteristiĉno svedoĉanstvo daje anketa lista ―Dejli Star‖ na temu ―Imaju li Daţdevnjaci dušu?‖ Iz te ankete

navodimo (dakako, bez jemstva za taĉnost), nekoliko mišljenja istaknutih liĉnosti:

Dear Sir,

moj prijatelj, reverend H. B. Bertram, i ja priliĉno smo dugo posmatrali Salamandere za vreme gradnje nasipa u

Adenu; isto tako smo razgovarali s njima dva ili tri puta, ali nismo kod njih naišli ni na kakve znakove viših

osećanja, kao što su ĉast, vera. patriotizam ili sportski duh. A šta drugo, pitam se, moţemo s pravom oznaĉiti kao

dušu?

Truly yours

Colonel John W. B rit ton

Nikada nisam video nijednog Daţdevnjaka, ali sam uveren da stvorenja koja nemaju svoju muziku, nemaju ni dušu.

Toscanini

Ostavimo po strani pitanje duše; ali ukoliko sam mogao da posmatram Andriase, rekao bih da nemaju

individualnosti; izgleda da su jedan kao drugi, jednako marljivi, jednako sposobni — i jednako bezizrazni. Jednom

reĉju, ispunjavaju izvestan ideal moderne civilizacije, naime, proseĉnost.

Andre d'Artois

Bez sumnje je da nemaju dušu. U tome se podudaraju s. ĉovekom.,

Vaš

G. B. $haw

Vaše pitanje me dovodi u nedoumicu. Znam, na primer, da moje kinesko psetance Bibi ima malu i finu dušu; isto

tako, moja persijska maĉka Sidi Hanum ima dušu, i to još kakvu divnu i okrutnu! Ali Daţdevnjaci? Da, veoma su

daroviti i inteligentni, ti jadnici znaju da govore, da raĉunaju i da budu strahovito korisni; ali kad su tako odvratni!

Vaša

da je. Velika daţdevnjačka senzacija brzo izvetrila kako bi načinila mesto nečemu drugom, do izvesne mere solidnijem — tj. Daţdevnjačkom pitanju. Prvi pobornik Daţdevnjačkog pitanja — ne i prvi put u istoriji ljudskog progresa— bila je, naravno, ţena. Bila je to madam Lujza Cimerman, upravnica devojačkog pansiona u Lozani, koja je s neobičnom energijom i istrajnim oduševljenjem po celom svetu propagirala svoje plemenito geslo: Dajte Daţdevnjacima redovno školsko obrazovanje! Dugo je nailazila na nerazumevanje javnosti kad je neumorno

upozoravala kako na prirodnu sklonost Daţdevnjaka ka učenju tako i na opasnost koja bi za ljudsku civilizaciju mogla da nastane ako Salamanderi ne bi dobili savesno moralno i intelektualno vaspitanje, “Kao što je rimska kultura propala usled najezde varvargi, propala bi i naša obrazovanost čim bi postala ostrvo u moru bića duhovno podjarmljenih, kojima se osporava učešće u ostvarenju najviših ideala savremenog čovečanstva.” Tako je proročanski vapila na svojih šest hiljada trista pedeset i sedam predavanja koja je odrţala u ţenskim klubovima po celoj Evropi i Americi, kao i u Japanu, Kini,

Turskoj i drugde. “Ako kultura treba da se odrţi, ona mora da bude svojina svih. Ne moţemo mirno da koristimo darove naše civilizacije ni plodove naše kulture dok oko nas postoje milioni i milioni nesrećnih i niţih bića, veštački odrţavanih u animalnom stanju. I kao što je oslobođenje ţene bilo lozinka 19. veka, tako i deviza našeg veka mora da bude: “Dajte

Madeleine Roche

Nemaju dušu. Kada bi je imali, morali bismo im dati ekonomsku ravnopravnost, što bi bilo apsurdno.

Henry Bond

Neka to budu i Daţdevnjaci, samo kad nisu marksisti.

Kurt Huber

Nikakav seksepil nemaju. Zato nemaju ni dušu.

Mae West

Imaju dušu kao što je ima svako biĉe i svaka biljka, kao što je ima sve što ţivi. Ceo ţivot je velika tajna.

Sandrabharata Nath

Imaju interesantnu tehniku i stil plivanja; moţemo se od njih mnogo ĉemu nauĉiti, naroĉito u plivanju na duge staze.

Tony Weissmüller

Daţdevnjacima redovne škole!” I tako dalje. Zahvaljujući svojoj rečitosti i neverovatnoj upornosti, madam Lujza Cimerman je mobilisala ţene celog sveta i sakupila dovoljno materijalnih sredstava za osnivanje Prvog liceja za Daţdevnjake u Bolijeu (kod Nice), u kome su mladunci Salamandera, koji rade u Marseju i Tulonu, učili francuski jezik i knjiţevnost, retoriku, društveno ponašanje, matematiku i kulturnu istoriju.62 S ponešto manjim uspehom radila je devojačka škola za Daţdevnjake u Mentonu, gde su uglavnom kursevi iz muzike,

dijetalne kuhinje i finih ručnih radova (koje je gospođa Cimerman forsirala ponajviše iz pedagoških razloga) nailazili na upadljivo odsustvo sklonosti prema učenju, da ne kaţemo i na upravo tvrdoglavu nezainteresovanost mladih daţdevnjačkih licejki. Nasuprot tome, već prvi javni ispiti mladih Daţdevnjaka imali su toliko iznenađujući uspeh da je odmah posle toga, na trošak Društva za zaštitu ţivotinja, osnovana Pomorska politehnika za Daţdevnjake u Kanu i Daţdevnjački univerzitet

62

Pobliže vidi u knjizi: Mme Louise Zimmermann. sa vie, ses idées. son oeuvre (Alcan). Iz ovog dela navodimo

uspomenu punu pijeteta jednog Daţdevnjaka, koji je bio jedan od njenih prvih uĉenika;

" Tumačila nam je Lafontenove basne, sedeći u našem jednostavnom, ali čistom i udobnom bazenu. Smetala joj je,

doduše, vlaga, no ona nije marila za to. potpuno predana svom učiteljskom pozivu. Govorila nam je "mes petits

Chinois" zato što, kao i Kinezi, nismo mogli da izgovaramo glas "r". Ali vremenom jc na to navikla tako da je i sama

izgovarala svoje ime Mme Zimmelmann. Mi, punoglavci, obožavali smo je; oni mali, koji još nisu imali razvijena

pluća i zbog toga nisu mogli da napuste vodu, plakali su što je ne mogu pratiti u njenim šetnjama po školskom vrtu.

Bila je tako tiha i ljubazna da se — koliko znam — razljutila samo jednom: bilo je to jednog toplog letnjeg dana

kada je naša mlada učiteljica istorije obukla kupaći kostim i sišla među nas u bazen s vodom, gde nam je predavala

o borbi Nizozemaca za slobodu, sedeći u vodi do grla. Tada se naša draga gospoda Cimerman ozbiljno naljutila:

„Idite odmah da se okupate, gospođice, idite. idite!" — vikala je sa suzama u očima. Za nas je to bila fina ali

razumljiva pouka da mi ipak ne spadamo među ljude; kasnije smo našoj duhovnoj majci bili zahvalni što nam je

ulila svest o tome na tako energičan i taktičan način.

Kada smo dobro učili, kao nagradu za to čitala nam je moderne pesme, na primer. Fransoa Kopca." To je, doduše.

isuviše moderno", govorila je, " ali, na kraju krajeva, danas i to spada u dobro obrazova nje". Na kraju školske

godine priređena je javna akademija, na koju je bio pozvan gospodin prefekt iz Nice i druge zvanične i istaknute

ličnosti. Talentovane i naprednije učenike koji su već imali pluća služitelj je osušio i obukao u nekakva bala odela, a

zatim su iza tanke zavese (da ih se dame ne bi plašile) recitovali Lafontenove basne, matematičke formule i redosled

Kapetovaca s odgovarajućim godinama vladavine.

Posle toga je gospodin prefekt u dugom, lepom govoru izrazio zahvalnost i poštovanje našoj dragoj upraviteljici,

čime je taj radosni dan i završen. Kao što je vodena briga o našem duhovnom napretku tako su se starali i za naš

telsni razvitak. Jednom mcsečno nas je pregledao mesni veterinar, a dvaput godišnje kontrolisano je da li svaki od

nas ima propisanu težinu. Naša uvažena upraviteljica nam je naročito stavljala na srce to da odbacimo odvratni,

razuzdani običaj igara na mesečini; stid me je da kažem da su se i pored toga neki zreliji vaspitanici, u Vreme

punog meseca ipak potajno odavali toj životinjskoj sramoti. Verujem da za to naša kao majka-dobra prijateljica nije

nikada saznala; to bi slomilo njeno Veliko, plemenito srce puno ljubavi

u Marseju; ovde je kasnije prvi Daţdevnjak postigao stepen doktora prava.

Problem daţdevnjačkog obrazovanja počeo se sada razvijati brzo i normalno. Uzornim Ecoles63 Zimmermann napredniji nastavnici stavili su mnoštvo ozbiljnih primedaba; naročito se tvrdilo da obrazovanju daţdevnjačkog podmlatka ne odgovara zastareli humanistički školski sistem namenjen ljudskoj omladini; odlučno se odbacivalo izučavanje knjiţevnosti i istorije i preporučivalo da se najviše mesta i vremena posveti

praktičnim i modernim predmetima, na primer: prirodnim naukama, radu u školskim radionicama, tehničkoj praksi Daţdevnjaka, gimnastici i tako dalje. Ovu takozvanu reformističku školu, ili školu praktičnog ţivota, vatreno su pobijale pristalice klasičnog obrazovanja, tvrdeći da se Daţdevnjaci mogu pribliţiti kulturnom nasleđu čovečanstva samo na latinskim osnovama i da nije dovoljno naučiti ih da govore ako se ne nauče da citiraju pesnike i da drţe govore s ciceronskom rečitošću. Oko toga se vodio dug i dosta ogorčen

spor, koji se najzad okončao time što su škole za Salamandere podrţavljene, a škole za omladinu reformisane, kako bi se što više pribliţile idealima Reformisane škole za Daţdevnjake.

Prirodno je da se sada i u drugim drţavama pojavio zahtev za redovnim i obaveznim školovanjem Daţdevnjaka pod kontrolom drţave. Do toga je postepeno došlo u svim primorskim zemljama (izuzev, naravno; Velike Britanije); kako te daţdevnjačke škole nisu bile opterećene starim klasičnim tradicijama škola za ljude, mogle su, dakle, da primene sve

najnovije metode psihotehnike, tehnološkog obrazovanja, predvojničke obuke i drugih pedagoških dostignuća; iz njih se ubrzo razvilo ono najmodernije i naučno najnaprednije školstvo na svetu koje je s pravom postalo predmet zavisti svih pedagoga i školskih stručnjaka.

Uporedo s daţdevnjačkim školstvom iskrslo je i jezičko pitanje. Koji od svetskih jezika treba Salamanderi prvenstveno

63

Školama

da uče? Prvobitni Daţdevnjaci s ostrva Tihog okeana izraţavali su se na pidgin-English jeziku, onako kako su to čuli od urođenika i mornara; mnogi su govorili malajskim jezikom ili nekim drugim lokalnim govorima. Daţdevnjaci odgajani za singapursko trţište navođeni su na to da govore basic-English, tj; onaj naučno uprošćeni engleski jezik koji se moţe savladati s nekoliko srotina izraza bez zastarelih gramatičkih finesa; otuda se i ovaj izmenjeni, standardni engleski jezik počeo da naziva. Salamander-English. U uglednim Ecoles Zimmermann

Daţdevnjaci su govorili Kornejevim jezikom, ali ne iz nacionalnih pobuda nego stoga što to spada u više obrazovanje; nasuprot tome, u reformisanim školama učio se esperanto kao jezik sporazumevanja. Sem toga, u to vreme, pojavilo se pet do šest novih Univerzalnih Jezika koji su hteli da reše vavilonsku zbrku ljudskih govora i da daju jedan zajednički maternji jezik celom svetu — ljudi i Daţdevnjaka; bilo je, naravno, mnogo raspri oko toga koji je od tih međunarodnih jezika najcelishodniji, najmelodičniji i najuniverzalniji. Na kraju se to, naravno, završilo time sto se u svakom narodu propagirao

drugi Univerzalni Jezik.64

Podrţavljenjem daţdevnjačkog školstva cela stvar se upfo-stila. U svakoj drţavi Daţdevnjaci su prosto bili vaspitavani na jeziku naroda dotične drţave. Iako su Salamanderi strane jezike učili relativno lako i revnosno, njihova sposobnost za učenje jezika pokazala je posebne nedostatke kako zbog ustrojstva njihovih govornih organa tako i iz psihičkih razloga;

64

Ĉuveni filolog Kurcijus je, izmeĊu ostalog, predlagao u spisu Janua linguarum apcrta da se latinski jezik

Virgilijevog zlatnog veka prihvati kao jedini daţdevnjaĉki jezik. "Danas je u našoj moći", uzvikivao je on, "da

latinski, najsavršeniji, gramatiĉkim pravilima najbogatiji i nauĉno najbolje obraĊeni jezik postane opet ţivi i svetski

jezik. Ako obrazovano ĉoveĉanstvo ne iskoristi ovu mogućnost, uĉite vi to sami, Salamandrae, gens maritima

(Salamanderi, poorski narode, prim. prev.) izaberite za svoj maternji eruditam linguam latinam (uĉeni latinski jezik,

prim. prev.), jedini jezik dostojan da njime govori orbis terrarum (ceo svet,prim. prev.). Salamanderi, vaša besmrtna

zasluga biće ako vaskrsnete u novi ţivot veĉni jezik bogova i heroja jer s tim jezikom, gens Tritonum (Tritonski

narode, prim. prev.), preuzećete jednom i amanet Rima koji je vladao svetom.

Nasuprot tome, neki letonski telegrafski ĉinovnik, po imenu Volteras, zajedno s pastorom Mendelijusom, pronašao

je i obradio specijalni govor za Daţdevnjake, pod imenom pontiĉki govor (pontic lang); za njega je upotrebio

elemente svih svetskih jezika, naroĉito afriĉkih dijalekata. Taj daţdevnjaĉki jezik (kako su ga zvali) raširio se u

izvesnoj meri u severnim drţavama, na ţalost, samo meĊu ljudima. U Upsali je ĉak osnovana i katedra za

daţdevnjaĉki jezik, ali od Daţdevnjaka, koliko je poznato, niko nije njime govorio. Istinu reĉeno, meĊu

Salamanderima se najviše ukorenio basic-English, koji je kasnije postao, sluţbeni jezik Daţdevnjaka.

tako, na primer, oni su s mukom izgovarali duge, višesloţne reči i gledali da ih svedu na jedan slog koji su izgovarali kratko i pomalo kreštavo; izgovarali su l mesto r, a piskave suglasnike su meko vrskali; izostavljali su gramatičke nastavke, nikad nisu naučili da prave razliku između “ja” i “mi”, bilo im je svejedno da li je neka reč ţenskog ih muškog roda (moţda se u tome ispoljavala njihova polna ravnodušnost, izuzev u doba parenja). Naprosto, svaki jezik se u njihovim ustima karakteristično izmenio i nekako racionalizovao na

najjednostavnije i rudimentarne oblike. Vredno je paţnje da su njihove kovanice, njihov izgovor i primitivizam u gramatici počeli brzo da usvajaju, s jedne strane, društveni ološ u lukama a, s druge, takozvano najbolje društvo; otuda se taj način izraţavanja proširio i na štampu i ubrzo se uopštio. I kod ljudi su umnogome iščezli gramatički rodovi, otpadali nastavci, izumrla deklinacija; dična omladina izbacila je r i naučila da vrska; teško da bi još ko od obrazovanih ljudi mogao da kaţe šta znači indeterminizam ili transcedentno, prosto stoga što su te reči postale i za ljude suviše duge i teške za izgovor.

Ukratko, bilo kako bilo, Daţdevnjaci su umeli da govore gotovo svim jezicima sveta, već prema tome na kojoj su obali ţiveli. Tada je kod nas (čini mi se u Narodnim listovima) izišao članak koji je (odista s pravom) oštro postavio pitanje: zašto Daţdevnjaci ne uče češki, kad na svetu već ima Salamandera koji govore portugalski, holandski i druge jezike malih naroda. Naš narod, na ţalost, nema svoju morsku obalu — govorilo se u navedenom članku — i zato kod nas nema ni morskih Daţdevnjaka; međutim, ako i nemamo svoje more, to ne znači da u svetskoj kulturi nemamo isti, u mnogo čemu i vaţniji udeo od mnogih naroda čije jezike uče na hiljade Daţdevnjaka. Ipak bilo bi pravo da Daţdevnjaci upoznaju i naš duhovni ţivot; ali kako da o njemu saznaju kad među njima nema nikog ko poznaje naš jezik? Ne očekujmo da će bilo ko u svetu uvideti taj kulturni dug i osnovati katedru češkog jezika i knjiţevnosti na nekom od daţdevnjačkiti učilišta. Kao što kaţe pesnik: “Ne verujmo nikom na belom svetu, nemamo tamo nijednog

prijatelja”. Potrudimo se, stoga, da to sami ispravimo — pozivao je članak. Sve što smo u svetu postigli, izvršili smo sopstvenom snagom! Naše je pravo i naša duţnost da se potrudimo da steknemo prijatelje i među Daţdevnjacima; ali, kako izgleda, naše Ministarstvo inostranih poslova ne pokazuje mnogo interesovanja za odgovarajuću propagandu našeg imena i naših proizvoda među Daţdevnjacima, iako drugi i manji narodi daju milione na to da bi Daţdevnjacima otvorili svoje kulturno blago i istovremeno pobudili njihovo interesovanje za svoje

industrijske proizvode. — Ĉlanak je izazvao znatnu paţnju, uglavnom u Savezu industrijalaca, i postigao je bar toliko da je izdat mali priručnik Češki za Daţdevnjake s primerima iz čehoslovačke lepe knjiţevnosti. Zvuči to, moţda, neverovatno, ali od te knjige je stvarno prodato preko sedam stotina primeraka; bio je to, dakle, uspeh dostojan paţnje.65

65

Uporedi feljton iz pera Jaromira Sajdla-Novomneskog, saĉuvan u zbirci gospodina Povondre.

NAŠ PRIJATELJ NA OSTRVIMA GALAPAGOS

Putujući sa svojom ţenom, pesnikinjom Hajndrihom Sajdlovom-Hrudimski, oko sveta da bismo ĉarima novih i

snaţnih utisaka bar delimiĉno preţiveli bolni gubitak naše poštovane tetke, spisateljke Bogumile JanĊa-Stšešovicki,

našli smo se ĉak na usamljenim, mnogim bajkama obavijenim ostrvima Galapagos. Imali smo samo dva ĉasa

vremena, pa smo ih iskoristili za šetnju po obali tog pustog arhipelaga.

―Gle, kako danas divno zalazi sunce‖, govorio sam svojoj supruzi, ―Ne ĉini li ti se kao da ceo nebeski svod tone u

moru zlata i krvi?‖

―Gospodin je Ĉeh?‖ odazva se, iznenada iza nas neko, na pravilnom i ĉistom ĉeškom jeziku.

Pogledasmo iznenaĊeni u tom pravcu. Tamo nikog nije bilo, samo je veliki crni Daţdevnjak sedeo na stenju i drţao

u ruci nešto nalik na knjigu. U toku svog putovanja oko sveta videli smo već nekoliko Daţdevnjaka, ali dosad nismo

imali prilike da se upustimo s njima u razgovor. Stoga će ljubazni ĉitalac shvatiti naše ĉuĊenje kada smo na tako

napuštenoj obali sreli daţdevnjaka, a povrh toga i ĉuli pitanje na svom maternjem jeziku.

―Ko tu govori?‖ — uzviknuh na ĉeškom.

―Ja sam bio toliko slobodan, gospodine‖, odgovori Daţdevnjak, uĉtivo ustajući. ―Ne mogoh odoleti jer ĉujem prvi

put u ţivotu ĉeški jezik.‖

―Kako?‖ zapanjih se, ―vi znate ĉeški!‖

―Upravo sam se bavio promenom nepravilnog glagola, biti‖, odvtati Daţdevnjak. ―Taj glagol je, naime, nepravilan u

svim jezicima.‖

―Kako, gde i zašto ste‖, navaljivao sam, ―nauĉili ĉeški?‖

―Sluĉajno mi doĊe do ruku ova knjiga‖ — odgovori Daţdevnjak i dade mi knjigu koju je drţao u ruci; bila je to

knjiga ―Ĉeški za Daţdevnjake‖, a na njenim stranicama bilo je tragova ĉeste i marljive upotrebe. ―Dospela je ovamo

s pošiljkom knjiga pouĉne sadrţine, Mogao sam da izaberem geometriju za više razrede srednjih škola, istoriju ratne

taktike, vodiĉ kroz Dolomite ili principe bimetalizma. MeĊutim, izabrao sam ovu knjiţicu koja mi je postala

najmiliji prijatelj. Znam je već celu napamet, ali u njoj nalazim stalno nove izvore razonode i pouke.

Moja supruga i ja iskreno samo se obradovali i zaĉudili njegovom pravilnom i gotovo razumljivom izgovoru.‖ Na

ţalost, ovde nema nikog s kim bih govorio ĉeški‖, reĉe skromno naš novi prijatelj, ―a nisam ni siguran da li je sedmi

padeţ mnoţine od reĉi kun — koni ili konmi.‖

―Konmi‖, rekoh.

―A, ne, koni‖, povika ţivo moja supruga.

Pitanje obrazovanja i jezika bilo je, naravno, samo jedna strana velikog daţdevnjačkog problema koji je, tako reći, rastao naočigled ljudi. Tako je, na primer, ubrzo iskrslo pitanje kako, zapravo, treba postupati s Daţdevnjacima, da tako kaţemo, u

―Da li biste bili ljubazni da mi kaţete‖ — pitao je usrdno naš dragi sabesednik, ―šta ima novo u Pragu, gradu sa

stotinu tornjeva?‖

―On se razvija, prijatelju‖, odgovorih zadovoljan njegovim interesovanjem i u nekoliko reĉi opisah mu razvoj naše

zlatne metropole.

―Kako su to radosne vesti!‖ reĉe Daţdevnjak s neskrivenim zadovoljstvom. ―Da li na Mostovskoj kuli još vise

odseĉene glave pogubljene ĉeške vlastele?‖

―Već odavno ne‖, rekoh mu, donekle (priznajem) iznenaĊen njegovim pitanjem.

―To je, doista, šteta‖, smatrao je simpatiĉni Daţdevnjak. ―To je bio redak istorijski spomenik. Ţali boţe što je toliko

znamenitih spomenika propalo u tridesetogodišnjem ratu! Ako se ne varam, ĉeška zemlja je tada bila pretvorena u

pustoš, natopljena krvlju i suzama. Sva sreća što tada nije išĉezao odreĉni genitiv. U ovoj knjiţici stoji da je u

izumiranju. Bilo bi mi ga veoma ţao, gospodine.‖

―Vas je, dakle, zainteresovala i naša istorija‖, uzviknuh radosno.

―Doista, gospodine‖, odgovori Daţdevnjak. ―Naroĉito katastrofa na Beloj Gori i tristogodišnje robovanje. Bilo je to

veliko doba, gospodine.‖

―Da, teško doba‖, potvrdih. ―Doba tlaĉenja i patnje.‖

―A da li ste jadikovali?‖ pitao je naš prijatelj s velikim interesovanjem.

―Jesmo, neizrecivo trpeći pod jarmom svirepih ugnjetaĉa.‖

―To mi je drago‖, odahnu Daţdevnjak. ―U mojoj knjizi baš tako i stoji. Veoma sam zadovoljan što je to istina.

Odliĉna je to knjiga, gospodine, bolja od geometrije za više razrede srednjih škola. Rado bih jednom stao na

znamenito mesto gde je bila pogubljena ĉeška vlastela, kao i na druga slavna mesta svirepog bezakonja.‖

―Trebalo bi da doĊete k nama i da pogledate‖, predloţih mu srdaĉno.

―Hvala na ljubaznom pozivu‖, poklonio se Daţdevnjak. ―Na ţalost, u svojim postupcima nisam toliko slobodan .

―Mi bismo vas kupili‖, uzviknuh. ,‖Hoću da kaţem, moţda bismo sabirnom akcijom obezbedili sredstva koja bi vam

omogućila . . .―

―Najsrdaĉnije zahvaljujem‖, mrmljao je naš prijatelj, oĉito ganut. ―No ĉuo sam da voda u Vltavi nije dobra. Mi,

naime, u reĉnoj vodi patimo od teške srdobolje.‖ Na to se malo zamisli i dodade: ―A i teško bih napustio svoju malu

bašficu.‖

―Ah‖, uzviknu moja supruga, ‖i ja sam vatrena baštovanka. Kako bih vam bila zahvalna kada biste nam pokazali

deĉicu ovdašnje flore!‖

―S najvećim zadovoljstvom, poštovana gospodo‖, reĉe Daţdevnjak uĉtivo se klanjajući. ―Neće li vam, moţda,

smetati što je moj vrt pod vodom?‖

―Pod vodom?‖

―Da. Dvadeset dva metra.‖

―A, kakvo cveće tamo gajite?‖

―Morske moruzgve‖, reĉe naš prijatelj, ―u nekoliko retkih vrsta. Isto tako i morske zvezdice i morske krastavce, ne

raĉunajući koralovo ţbunje. Srećan je onaj ko odgaji otadţbini svoju jednu ruţu, jednu voćku, — kako kaţe pesnik.‖

Na ţalost, morali smo se rastati jer je brod već davao signal za polazak. ―A šta biste poruĉili, gospodine —

gospodine‖, rekoh, ne znajući kako se naš dragi prijatelj zove.

―Zovem se Boleslav Jablonski‖, reĉe nam Daţdevnjak stidljivo. ―Da, to je, po mome mišljenju, lepo ime. Izabrao

sam ga iz svoje knjige.‖

―Šta biste, gospodine Jablonski, poruĉili našem narodu?‖

Daţdevnjak se za trenutak zamisli: ―Recite vašim zemljacima‖, reĉe najzad duboko ganuit,‖recite im da se klone

stare slovenske nesloge . . . i da u zahvalnoj uspomeni ĉuvaju Lipane, a naroĉito Belu Goru! Zdravo, moje

poštovanje‖, završi iznenada, trudeći se da savlada svoja osećanja.

Odlazili smo ĉamcem, zamišljeni i dirnuti. Naš prijatelj je stajao na steni i mahao za nama rukom; izgledalo je kao

da nešto viĉe.

―Šta je to viknuo?‖ upita moja supruga.

―Ne znam‖, rekoh, ―ali je to nekako zvuĉalo kao: Pozdravite gospodina gradonaĉelnika doktora Baksu!‖

društvenom pogledu. U prvim, gotovo predistorijskim godinania daţdevnjačke ere Društva za zaštitu ţivotinja su, razume se, bila ta koja su se revnosno starala o tome da se prema Daţdevnjacima ne postupa okrutno i nečovečno; zahvaljujući njihovim upornim intervencijama, ostvareno je da vlasti gotovo svuda paze na to da se prema Daţdevnjacima sprovode policijski i veterinarski propisi koji vaţe za ostalu domaću stoku. Isto tako, principijelni protivnici vivisekcije potpisali su mnoge proteste i peticije kako bi se zabranilo izvođenje naučnih

eksperimenata na ţivim Daţdevnjacima; u mnogim zemljama je takav zakon bio zaista i donesen.66 Međutim, s porastom obrazovanosti kod Salamandera, sve više se osećala sumnja u to što se Daţdevnjaci prosto stavljaju pod zaštitu kao ţivotinje; smatralo se da je to iz nekakvih, ne sasvim jasnih razloga donekle i nezgodno. Tada je osnovana međunarodna Liga za zaštitu Daţdevnjaka (Salamander Protesting League), pod pokroviteljstvom vojvotkinje Hadersfilda. Ova Liga, koja je, uglavnom u Engleskoj, brojala preko dvesta hiljada članova, učinila je Salamanderima znatne i vrlo dobre usluge; naročito

je postigla to da su na morskim obalama podignuta specijalna daţdevnjačka igrališta, gde su oni, neometani radoznalcima, odrţavali svoje “mitinge i sportske svečanosti” (misli se tu, valjda, na tajne igre na mesečini); da se u svim školama (pa čak i na Oksfordskom univerzitetu) učenicima stavljalo na srce da ne bacaju na Daţdevnjake kamenje; da se, do izvesne mere, vodilo računa o tome da mladi punoglavci u daţdevnjačkim školama ne budu preopterećeni učenjem; i, najzad — da se daţdevnjačko radilište i stambene prostorije ograde visokim, daščanim plotom koji bi Daţdevnjake štitio od raznih uznemiravanja, a što je glavno, dovoljno odvajao svet Salamandera od ljudi.67

66

Naroĉito je u Nemaĉkoj svaka vivisekcija bila strogo zabranjena, razume se, samo jevrejskim nauĉnicima 67

Izgleda da se ovde radilo o izvesnim moralnim pobudama. Medu papirima gospodina Povondre naĊen je proglas

na mnogim jezicima, objavljen oĉevidno u svim svetskim novinama, a koji je potpisala liĉno vojvotkinja od

Hadersfilda, i u kome je stajalo ovo:

„LIGA ZA ZAŠTITU DAŢDEVNJAKA OBRAĆA SE NAROĈITO VAMA, ŢENE, DA U INTERESU

PRISTOJNOSTI I DOBROG MORALA POMOGNETE SVOJIM RADOM VELIKU AKCIJU KOJA

Međutim, ova pohvale vredna, privatna inicijativa; koja je nastojala da uspostavi pristojan i human odnos između ljudskog društva i Daţdevnjaka, ubrzo nije bila dovoljna. Doduše, bilo je relativno lako Salamandere uključiti u, kako se to kaţe, proizvodni proces, ali se pokazalo daleko sloţenijim i teţim uključiti ih nekako u postojeći društveni red. Konzervativniji ljudi su, naravno, tvrdili da tu nema šta da se govori o nekim pravnim i javnim problemima; Daţdevnjaci su, vele, prosto svojina poslodavca koji za njih garantuje i odgovara

i za eventualne štete koje bi prouzrokovali njegovi Daţdevnjaci; i pored svoje nesumnjive inteligencije, Salamanderi nisu ništa drugo do pravni objekat, stvar ili imovina, a svaka posebna zakonska zaštitna odredba koja bi se ticala Daţdevnjaka bila

IMA ZA CILJ DA SNABDE DAŢDEVNJAKE PRISTOJNOM ODEĆOM. U TU SVRHU JE

NAJPRIKLADNIJA SUKNJA DUGAĈKA ĈETRDESET SANTIMETARA, A ŠIROKA U PASU

ŠEZDESET SANTIMETARA, NAJBOLJE S UŠIVENOM GUMENOM VRPCOM. PREPORUĈUJE SE

PLISIRANA SUKNJICA, KOJA DOBRO STOJI I DOZVOLJAVA VEĆU SLOBODU U KRETANJU.

ZA TROPSKE OBLASTI JE DOVOLJNA KECELJA S VRPCOM ZA VEZIVANJE U PASU.

NAĈINJENA OD POTPUNO PROSTE GRUBE MATERIJE, NA PRIMER, OD STARIJIH DELOVA

VAŠEG ODELA. TIME ĆETE POMOĆI UBOGIM DAŢDEVNJACIMA DA SE U SVOM RADU U

BLIZINI LJUDI NE POJAVLJUJU BEZ IKAKVE ODEĆE, ŠTO ZAISTA VREĐA NJIHOVU

STIDLJIVOST I NEMILO SE DOTIĈE SVAKOG PRISTOJNOG ĆOVEKA, A NAROĈITO ŢENE I

MAJKE."

Po svemu sudeći,, ova akcija nije naišla na ţeljene razultate i nije poznato da su se Daţdevnjaci priklonili da nose

suknjice ili keceljice; valjda im je to pod vodom smetalo, ili se odeća nije mogla odrţati na njima. Kada su, pak,

Daţdevnjake odelili od ljudi dašĉanim ogradama, i kod jednih i kod drugih su, dakako, otpali bilo kakvi razlozi za

stidljivost ili neprijatna osećanja.

Što se tiĉe naše napomene da je Daţdevnjake trebalo ĉuvati od raznih uznerniravanja, mislili smo, uglavnom, na pse

koji se nikada nisu sprijateljili s Daţdevnjacima, progoneći ih pomamno i pod vodom, ne obazirući se na to što su

dobijali u gubici upalu sluzokoţe kad bi ugrizli Daţdevnjaka koji je beţao. Ponekad su se i Daţdevnjaci branili, i ne

jednom ĉoveku je motikom ili budakom ubijen poneki redak pas. Uopšte, izmeĊu pasa i Daţdevnjaka razvilo se

trajno i smrtno neprijateljstvo, koje se ni podizanjem ograda nikako nije izmenilo već se, naprotiv, još pojaĉalo i

produbilo. Ali, to se ĉesto dogaĊa, i ne samo kod pasa.

Uzgred budi reĉeno, ti katranisani plotovi, koji su se duţ morske obale na mnogim mestima protezali na stotine i

stotine kilometara upotrebljeni su u vaspitne svrhe; celom duţinom ispisani su veliki natpisi i parole prikladne za

Daţdevnjake, kao na primer:

VAŠ RAD — VAŠ USPEH!

KORISTITE SVAKI TRENUTAK!

DAN IMA SAMO 86.400 SEKUNDU!

SVAKO VREDI SAMO ONOLIKO KOLIKO URADI!

JEDAN METAR NASIPA MOŢETE IZGRADITI ZA PEDESET I SEDAM MINUTA!

KO RADI, SLUŢI SVIMA! — KO NE RADI, NE TREBA DA JEDE!

I tako dalje. Ako uzmemo u obzir da su te dašĉane ograde na celom svetu oiviĉavale preko trista hiljada kilometara

morske obale, moţemo zamisliti koliko podsticajnih i opšte korisnih parola je stalo na njih!

bi, kaţu, povreda svetih prava privatnog vlasništva. Nasuprot tome, druga strana je dokazivala da Daţdevnjaci, kao inteligentna i do znatne mere odgovorna bića, mogli samovoljno i na najrazličitije načine da krše postojeće zakone. Kako bi vlasnik Daţdevnjaka mogao da snosi odgovornost za eventualne prestupe koje učine njegovi Salamanderi? Takav rizik bi nesumnjivo podrio privatnu inicijativu u oblasti daţdevnjačkih radova. U moru nema ograda — govorilo se; Daţdevnjake ne moţete zatvoriti da biste ih drţali pod

nadzorom. Stoga Daţdevnjake treba obavezati putem zakona da poštuju ljudski pravni poredak i da se upravljaju, prema propisima koji će se za njih izdati.68

Prvi zakoni za Salamandere doneseni su, koliko je poznato u Francuskoj. Paragraf prvi određivao je duţnosti Daţdevnjaka u slučaju mobilizacije i rata; drugi zakon (nazvan lex Deval) dozvoljavao je Daţdevnjacima da se mogu naseljavati samo na

68

Uporedi prvi Daždevnjački proces koji je odrţanu Durbanu i koji je obilno komentarisala svetska štampa (vidi

iseĉke gospodina Povondre). Luĉka uprava u A. zaposlila je radnu ĉetu Daţdevnjaka. Tokom vremena oni su se

toliko namnoţili da u luci nisu više imali dovoljno mesta, pa se nekoliko punoglavaĉkih kolonija naselilo na

susednim obalama. Vlastelin B., ĉijem zemljištu je pripadao deo te obale, zahtevao je da luĉka uprava iseli sve

Salamandere s njegove privatne obale jer on tamo ima svoje kupalište. Luĉka uprava je odgovorila da se to nje ništa

ne tiĉe: ĉim su se Daţdevnjaci naselili na zemljištu tuţioca, postali su njegovo privatno vlasništvo. Dok se taj spor,

već po utvrĊenom pravilu, oteţao, Daţdevnjaci su (s jedne strane, po uroĊenom, instinktu, s druge — iz revnosti

prema radu, koja im je vaspitanjem usaĊena), bez nadleţnog nareĊenja i odobrenja poĉeli da grade nasipe i luĉke

bazene na obalama gospodina B. Tada gospodin B. podnese ţalbu protiv dotiĉne uprave zbog oštećenja njegova

poseda. U prvoj instanci ţalba je odbijena s obrazloţenjem da posed gospodina B. tim nasipima nije oštećen već

usavršen. Druga instanca dala je za pravo tuţiocu u tome da niko nije duţan da na svom posedu trpi priplodnu stoku

svog suseda i da je luĉka uprava u mestu A. odgovorna za svu štetu koju prouzrokuju Daţdevnjaci, kao što i seljak

nadoknaĊuje štetu koju susedima naĉini njegova marva. Optuţeni je, naravno, stavio prigovor da ne moţe da

garantuje za Salamandere jer ih u moru ne moţe zatvoriti. Na to je sudija izjavio da po njegovom mišljenju, na štetu

koju su priĉinili Daţdevnjaci treba gledati isto kao i na štetu koju priĉine kokoši, koje se takoĊe ne mogu zatvoriti

jer umeju da lete. Advokat luĉke uprave postavio je onda pitanje na koji naĉin treba, dakle, njegov klijent da iseli

Daţdevnjake ili da ih prisili na to da sami napuste privatnu obalu gospodina B. Sudija je odgovorio da to nije stvar

suda. Advokat je tada upitao kako bi poštovani sudija gledao na to kada bi optuţena uprava naredila da se poubijaju

ti nepoţeljni Daţdevnjaci. Sudija je na to odvratio da bi to kao britanski dţentlmen smatrao za krajnje nedostojan

postupak, a, sem toga, i za kršenje lovaĉkog prava gospodina B. Optuţena strana je, dakle, duţna da iseli

Daţdevnjake s privatnog poseda tuţioca i da nadoknadi štetu prouzrokovanu nasipima i regulacijom obale, i to na taj

naĉin što će onaj deo obale dovesti u prvobitno stanje. Zastupnik tuţene strane postavio je zatim pitanje: da li se za

to rušenje smeju upotrebiti Salamanderi. Sudija je odgovorio da to, po njegovom mišljenju, nikako ne moţe ukoliko

na to ne pristane tuţilac, ĉija se ţena gadi Daţdevnjaka i ne moţe da se kupa na obali zagaĊenoj Salamanderima.

Tuţena strana stavila je prigovor da bez Daţdevnjaka ipak ne moţe da ukloni postavljene nasipe, koji se nalaze pod

morskom površinom. Na to je sudija odgovorio da sud neće i ne moţe da odluĉuje o tehniĉkim pojedinostima;

sudovi postoje zato da ĉuvaju prava svojine, a ne da razmatraju šta je izvodljivo a šta ne.

Time je stvar pravno okonĉana; nije poznato kako se luĉka uprava u A. iskobeljala iz ove muĉne situacije; ali se iz

celog sluĉaja pokazalo da će se daţdevnjaĉko pitanje morati da reguliše novim pravnim sredstvima.

onim priobalnim mestima koja im odredi njihov vlasnik ili nadleţni oblasni ured; treći zakon je određivao da su Daţdevnjaci bezuslovno obavezni da se pokoravaju svim policijskim odredbama; u slučaju da to ne učine, policijski uredi imaju pravo da ih kazne zatvorom na suvom i svetlom mestu ili čak odstranjivanjem s posla za duţe vreme. Na to su stranke levice u parlamentu podnele predlog da se za Salamandere izradi socijalno zakonodavstvo koje bi odredilo njihove duţnosti i poslodavcima postavilo određene obaveze

prema Daţdevnjacima-radnicima (na primer — četrnaestodnevni godišnji odmor za vreme prolećnog parenja); nasuprot tome, krajnja levica je zahtevala da se Daţdevnjaci, kao neprijatelji radnog naroda, sasvim uklone, jer u sluţbi kapitalizma rade suviše i gotovo badava, čime ugroţavaju ţivotni standard radničke klase. Kao potvrda tog zahteva došlo je do štrajka u Brestu, a do velikih demonstracija u Parizu; bilo je mnogo ranjenih, a Devalovo ministarstvo bilo je prisiljeno da da ostavku. U Italiji su Salamanderi bili podređeni posebnoj daţdevnjačkoj korporaciji, sastavljenoj od poslodavaca i

predstavnika vlasti; u Holandiji su bili pod upravom Ministarstva za hidrogradnju, — ukratko, svaka drţava je na svoj način i različito rešavala daţdevnjački problem; međutim, gomila zvaničnih akata kojima su se određivale javne duţnosti Daţdevnjaka i prilično im se ograničavala animalna sloboda bila je svuda sasvim ista.

Razume se da su se odmah s prvim zakonima za Daţdevnjake pojavili ljudi koji su, u ime pravne logike, dokazivali da ako ljudsko društvo postavlja Salamanderima određene duţnosti, ono mora da im prizna i neka prava. Drţava koja Daţdevnjacima daje zakone, priznaje ih ipso facto za odgovorna i slobodna bića, za pravne subjekte, pa čak i za svoje drţavljane; u tom slučaju nuţno da se nekako odredi njihov građanski odnos prema drţavi pod čijim zakonodavstvom ţive. Doduše, Daţdevnjaci bi se mogli smatrati za stranu imigraciju, ali u tom slučaju drţava im ne bi mogla davati određenu sluţbu i duţnosti u vreme mobilizacije i rata, kako se to događa (s

izuzetkom Engleske) u svim civilizovanim zemljama. Zaista ćemo zahtevati od Daţdevnjaka da brane naše obale u slučaju ratnog sukoba; ali im onda ne moţemo osporavati izvesna građanska prava, na primer pravo glasa, pravo zbora, predstavništvo na raznim javnim skupovima i tako dalje.69 Ĉak se predlagalo da Salamanderi dobiju i nekakvu podvodnu autonomiju; ali ovakva i slična razmatranja ostala su u čisto akademskim okvirima; ni do kakvog praktičnog rešenja nije došlo, uglavnom stoga što Daţdevnjaci nikada i nigde nisu

zahtevali građanska prava.

Isto tako, bez neposredne zainteresovanosti i učešća Daţdevnjaka, odvijala se i druga velika diskusija, koja se vrtela oko pitanja da li se Daţdevnjaci mogu krstiti. Katolička crkva je otpočetka dosledno zauzimala negativan stav; kako Daţdevnjaci nisu Adamovi potomci, nisu ni začeti u praroditeljskom grehu, pa se ni svetinjom krštenja ne mogu

69

Neki su ravnopravnost Daţdevnjaka shvatili tako bukvalno da su zahtevali da Salamanderi mogu vršiti sve javne

sluţbe u vodi i na kopnu (Ţ. Kurto); ili da se od njih obrazuju potpuno naoruţani podmorski pukovi s vlastitim,

dubinskim zapovednicima (general Defur); ili ĉak — da se dozvole mešoviti brakovi izmeĊu ljudi i Daţdevnjaka

(advokat Luj Pjero). Biolozi su, doduše, napominjali da su takvi brakovi apsolutno nemogući, ali maitre Pjero je

izjavio da nije reĉ o prirodnoj mogućnosti nego o pravnom principu i da je sam voljan da za ţenu uzme ţenku

Daţdevnjaka kako bi pokazao da pomenuta reforma izbora braĉnog para neće ostati samo na papiru. G. Pjero je

posle toga postao veoma traţen advokat za razvode brakova.

(Uzgred, nevezano, da napomenemo i to da se, naroĉito u ameriĉkoj štampi, povremeno javljala vest o devojkama

koje su, navodno, bile pri kupanju silovane od Daţdevnjaka. Zato je u Sjedinjenim Drţavama bilo sve više sluĉajeva

da su Daţdevnjaci, hvatani i linĉovani, većinom spaljivani na lomaĉi. Uzalud su nauĉnici ustajali protiv te varvarske

navike, tvrdeći da je, iz anatomskih razloga, takav z loĉin od st rane Sa larnandera f iziĉki nemoguć;

mnoge su se devojke zaklele da su im Daţdevnjaci dosaĊ iva li , ĉ ime je s tvar za svakog

ĉes t i tog Amer ikanca bi la jasna . Kasnije se to omiljeno sp a lj ivanje Daţdevnjaka ograniĉi lo

uto liko š to se smelo vrš i t i samo subotom i pod nadzorom vatrogasaca. Tada je i n ikao Pokret

protiv l inĉovanja Daţdevnjaka, na ĉ i jem je ĉelu stajao crnaĉki sveš tenik Rober t Dţ.

Vašington, i kome su pr istupale s tot ine hi l jada ĉ lanova, naravno, gotovo bez izuze tka sami

Crnci . Amer iĉka š tampa je poĉela da tvrdi kako je to pol i t iĉki i fanat iĉki pokre t; zato je

došlo do napada na crnaĉke kvar tove, pa je spalj eno mnogo Crnaca koj i su se u svoj im

crkvama mol i l i za braću Daţdevnjake. Ogorĉenje prot iv Crnaca dost iglo je vrhunac kada se

od zapaljene crnaĉke crkve u Gondonvilu (L.) upalio ceo grad. Al i to već samo ind irektno

spada u i s tor i ju Daţdevnjaka.)

Od c ivilnih uredbi i pogodnost i koje su Daţdevnjaci za ista dobi l i navedimo, bar neke: svaki

Salamander je bio uveden u daţdevnjaĉke matice i regis trovan u mestu svoga rada ; morao je

da ima zvaniĉnu dozvolu boravka; morao je da plaća porez po glavi , ko j i je za njega davao

njegov vlasnik, a odbija lo mu se to od hrane ( jer Daţdevnjaci ni su dobij al i p la tu u novcu);

is to tako je morao plaća ti k ir i j u za nase ljavanje obale, opšt inske pr ireze, namet za podizanje

dašĉane ograde, ško lske takse i druge javne daţbine; p ros to , moramo lo jalno pr iznat i da se u

tom pogledu s nj im postupalo i s to kao i s ostal im graĊanima, pa je tako uţ ivao ipak neku

ravnopravnost .

očistiti od tog greha. Sveta Crkva ne ţeli nikako da rešava pitanje da li Daţdevnjaci imaju besmrtnu dušu ili neki drugi udeo u milosti i spasenju boţjem; njena naklonost prema Daţdevnjacima moţe se izraziti samo time što će ih pominjati u posebnoj molitvi koja će se čitati u određene dane. uz molitvu za duše onih koji su u čistilištu i uz molitve za nevernike.70 U protestantskim crkvama je to sloţenije; priznavale su, doduše, Daţdevnjacima razum, a i sposobnost da shvataju hrišćansko učenje, ali su se kolebale da ih načine članovima crkve, a time i

braćom u Hristu. Stoga su se ograničile na to što su za Daţdevnjake izdale (u skraćenom obliku) Sveto pismo na nepromočivoj hartiji i rasturile ga u nekoliko miliona primeraka; razmišljalo se i o tome da se za Daţdevnjake sastavi (po uzoru na Basic-English) neki Basic-Christian, neko osnovno i uprošćeno hrišćansko učenje; ali pokušaji učinjeni u tom pravcu izazvali su tolike teološke raspre da se od toga

konačno odustalo.71 Manje skrupula su imale neke verske sekte (naročito američke) koje su Daţdevnjacima slale svoje misionare da im propovedaju pravu veru i da ih krste prema

rečima Svetog pisma: Idite u ceo svet, učite sve narode. Ali samo malom broju misionara je pošlo za rukom da prodru iza daščane ograde koja je delila Salamandere od ljudi; poslodavci su im zabranjivali pristup k Daţdevnjacima, da ih svojim propovedima ne bi nepotrebno zadrţavali od posla. Mogao se, dakle, tu i tamo videti propovednik kako stojeći kraj katranisanog plota, među psima koji besno laju na svoje neprijatelje s druge strane plota, uzaludno ali vatreno tumači reč boţju.

Koliko je poznato, kod Daţdevnjaka se nešto više proširio monizam; neki Daţdevnjaci su verovali i u materijalizam, zlatni standard i druge naučne dogme. Jedan popularni filozof, po imenu Georg Sekvenc, sastavio je čak specijalnu versku nauku za Daţdevnjake, čija je glavna i najviša dogma verovanje u Velikog Salamandera. Doduše, ova vera kod Daţdevnjaka

70

Vidi encikliku Svetog Oca Mirabilija Dei opera. 71

U stvari pojavila se tako bogata literatura da bi samo njena bibliografija obuhvatila dve debele knjige.

uopšte nije uhvatila korena, ali je zato kod ljudi naišla na mnoge pristalice, naročito u velikim gradovima, gde je gotovo preko noći niklo mnoštvo tajnih hramova kulta Salamandera.72 Kasnije su skoro svi Daţdevnjaci sami primili drugu veru, ali se ne zna kako je ona do njih dospela; bilo je to klanjanje Molohu, koga su zamišljali kao divovskog Daţdevnjaka s divovskom glavom; kaţu da su pod morem imali ogromne idole od livenog gvoţđa, koji su načinjeni kod Armstronga ili Krupa, ali bliţe pojedinosti o njihovim verskim obredima, navodno neobično

strogim i tajanstvenim, ostale su nepoznate jer su se vršile pod vodom. Izgleda da se kod njih ta vera rasprostranila zato što ih je ime Moloh podsećalo na biološki (molehe) ili nemački (Molch) naziv za Daţdevnjaka.

Kao što se iz prethodnih odeljaka vidi, daţdevnjačko pitanje se najpre dugo vremena postavljalo samo u tom smislu da li su i do koje mere Daţdevnjaci kao razumna i dosta civilizovana bića dostojni da koriste izvesna ljudska prava, makar samo na periferiji ljudskog društva i poretka; drugim rečima, to je bilo

interno pitanje pojedinih drţava, rešeno u okviru građanskog prava. Godinama nikom na pamet nije palo da daţdevnjačko pitanje moţe da ima dalekoseţan međunarodni značaj i da će

72

Vidi u hartijama gospodina Povondre veoma pornografsku brošuricu koja, je, navodno, preštampana iz

policijskih raporta u B***. Podaci iz te ―privatne publikacije izdate u nauĉne svrhe‖ ne mogu se citirati u pristojnoj

knjizi. Navodimo samo neke pojedinosti:

Hram kulta Salamandera, koji se nalazi u ulici ***, broj***, ima u sredini veliki bazen obložen tamnocrvenim

mramorom. Voda u bazenu je namirisana parfemima, zagrejana, a iz dubine osvetljena raznobojnim svetlom koje se

neprestano menja, u hramu je, inače, mrak. Uz pevanje daždevnjačkih litanija nagi vernici i vernice stupaju u

duhovni bazen mramornim stepenicama, s jedne strane muški, s druge ženske, svi iz najboljeg društva; navodimo

naročito baronicu M., filmskog glumca S., poslanika na strani D., i mnoge druge istaknute ličnosti. Iznenada plavi

reflektor obasja ogromnu mramornu stenu koja strči nad vodom, na njoj leži i teško dahće veliki, stari, crni

Daždevnjak, zvani Majstor Salamander. Nakon trenutka ćutanja majstor počinje da govori; poziva verne da se

potpuno i svom dušom predaji nastupajućim obredima daždevnjačke igre i da iskažu poštovanje Velikom

Salamanderu. Zatim ustane i počne da se njiše i vrti gornju polovinu tela. Tada muški vernici, zaronjeni do vrata u

vodu, počinju besno, sve brže i brže da se klate i vrte, navodno zato da se stvori seksualna atmosfera; potom ženke

Salamandera ispuštaju resko ts, ts, ts i kreštave krikove. Na to se pod vodom gasi jedno svetlo za drugim i nastaje

opšte orgijanje.“

Ne garantujemo, doduše, za ovaj opis, ali je sigurno da je policija u svim većim evropskim gradovima, s jedne

strane, oštro progonila te sekte Salamandera, a s druge strane, imala pune ruke posla oko suzbijanja velikih

društvenih skandala koji su bili s tim u vezi. Mislimo, meĊutim, da je kult Velikog Salamandera bio neobiĉno

rasprostranjen, ali da se obavljao većinom s manje fantastiĉnog sjaja, a kod siromašnih slojeva ĉak i na suvu.

se, moţda, sa Salamanderima morati da pregovara ne samo kao s inteligentnim bićima nego i kao s daţdevnjačkim kolektivom ili s daţdevnjačkim narodom. Istinu rečeno, prvi korak ka takvom shvatanju daţdevnjačkog problema učinile su one, unekoliko nastrane hrišćanske sekte koje su pokušale da pokrste Daţdevnjake, pozivajući se na reči iz Sv. pisma: “Idite po celom svetu i učite sve narode!” Time je prvi put rečeno da su Daţdevnjaci u neku ruku narod.73 Ali prvo stvarno međunarodno i načelno priznavanje Daţdevnjaka kao naroda

doneo je tek čuveni manifest Komunističke internacionale, potpisan od druga Molokova, a upućen “svim ugnjetenim i revolucionarnim Daţdevnjacima celog sveta''.74 Iako taj proglas, kako izgleda, nije na Daţdevnjake direktno uticao, ipak je u svetskoj štampi imao znatan odjek, pa su ga, bar, u tom pravcu, obilato podraţavali, tako da se na Salamandere spustila upravo prava kiša vatrenih poziva s najrazličitijih

73

I već spomenuta molitva za Daţdevnjake definisala ih je kao Dei creatura de gente Molehe (Boţji stvorovi

daţdevnjaĉkog naroda). 74

Proglas saĉuvan medu hartijama gospodina Povondre glasio je:

DRUGOVI DAŽDEVNJACI!

Kapitalistiĉki poredak je našao svoju poslednju ţrtvu. Kada je njegova tiranija poĉela da se definitivno razbija o

revolucionarni polet klasno svesnog proleterijata, truli kapitalizam je u svoju sluţbu upregao vas, radnike mora,

duhovno vas porobio svojom burţoaskom civilizacijom, potĉinio vas svojim klasnim zakonima, lišio vas svake

slobode i uĉinio sve da vas moţe nekaţnjeno brutalno iskorišćavati.

(14 redova konfiskovano)

Radnici Daţdevnjaci! dolazi ĉas kada poĉinjete da postajete svesni sve teţine ropstva u kome ţivite.

(7 redova konfiskovano)

i da zahtevate svoja prava kao klasa i kao narod!

Drugovi Daţdevnjaci! Revolucionarni proletarijat celog sveta pruţa vam ruku.

(11 redova konfiskovano)

svim sredstvima. Osnivajte fabriĉke savete, birajte poverenike, formirajte štrajkaćke fondove! Raĉunajte na to da vas

svesno radništvo neće napustiti u vašoj pravednoj borbi i da će rame uz rame s vama preduzeti poslednji napad

(9 redova konfiskovano)

Potlaĉeni i revolucionarni Daţdevnjaci celog sveta ujedinite se! Poslednja bitka već nastupa!

Potpisan: Molokov

strana da se kao Velika daţdevnjačka zajednica pripoje ovom ili onom idejnom, političkom ili socijalnom programu ljudskog društva.75

Sada se daţdevnjačkim problemom počeo da bavi i Međunarodni ured za rad u Ţenevi. Tamo su se sukobila dva gledišta: jedno je priznavalo Daţdevnjake za novu klasu radnika i zahtevalo da se i na njih proširi celokupno socijalno zakonodavstvo koje se tiče radnog vremena, plaćenog godišnjeg odmora, invalidskog i penzijskog osiguranja i tako dalje;

nasuprot fome, po drugom gledištu, Daţdevnjaci su opasna konkurencija ljudskoj radnoj snazi, pa zato daţdevnjački rad treba kao antisocijalan naprosto zabraniti. Od tog predloga ogradili su se ne samo zastupnici poslodavaca nego i radnički delegati, ukazujući na to da Daţdevnjaci nisu više samo nova radna armija nego i veliki i sve vaţniji potrošač. Prema njihovim navodima, u poslednje vreme se, u dosad nečuvenoj meri,

75

U zbirci gospodina Povondre našli smo samo nekoliko takvih proglasa; ostalo je, verovatno, tokom vremena

spalila gospoĊa Povondra. Iz saĉuvanog materijala navodimo bar neke naslove:

DAŢDEVNJACI, ODBACITE ORUŢJE!

(Pacifistički manifest)

MOLCHE; WIRFT JUDEN HERAUS!

(Nemački letak)

DRUGOVI DAŢDEVNJACI!

(Proglas grupe anarhista bakunjinista)

DRUGOVI DAŢDEVNJACI!

(Javni poziv skauta na vodi)

PRIJATELJI DAŢDEVNJACI!

(Zvanična adresa glavnog odbora akvarističkih društava i odgajivača vodozemaca)

DAŢDEVNJACI, PRIJATELJI!

(Poziv Društva za moralni preporod)

GRAĐANI DAŢDEVNJACI!

(Poziv reformističke građanske frakcije u Dijepu)

KOLEGE DAŢDEVNJACI! STUPITE U NAŠE REDOVE!

(Potporno udruženje bivših pomoraca)

KOLEGE DAŢDEVNJACI!

(Plivački klub Aegir)

povećala zaposlenost u metalškoj struci (alati, mašine i metalni kipovi za Daţdevnjake), naoruţanju, u hemijskoj struci (podmorski eksplozivi), u proizvodnji papira (udţbenici za Daţdevnjake), cementa, drveta, veštačkih namirnica (Salamander-Food) i mnogim drugim strukama; tonaţa brodova, za razliku od preddaţdevnjačkog perioda, porasla je za 27%, eksploatacija uglja za 18,6%. Drugim rečima, povećanjem zaposlenosti i standarda ljudi raste proizvodnja i u drugim industrijskim granama. Najzad, u poslednje vreme Daţdevnjaci

poručuju razne delove mašina, prema sopstvenim nacrtima, od kojih sami, pod vodom, montiraju pneumatične bušilice, čekiće, podvodne motore, štamparske mašine, vodne radiostanice i druge mašine sopstvene konstrukcije. Te delove plaćaju povećanjem radnog učinka; danas već petina celokupne svetske proizvodnje u teškoj industriji i preciznoj mehanici zavisi od daţdevnjačkih porudţbina. Uništite li Salamandere, moţete zatvoriti petinu fabrika; umesto današnjeg prosperiteta, imaćete milione nezaposlenih. Međunarodni biro za rad nije, naravno, mogao da ne vodi

računa o ovim zapaţanjima; najzad je, nakon duţih pregovora, postignuto bar sledeće kompromisno rešenje:da “gore navedeni radnici grupe S (vodozemci) smeju biti zaposleni samo pod vodom ili u vodi, na obali, i to samo na deset metara udaljenosti od linije najveće plime; da ne smeju vaditi tigalj ili naftu s morskog dna; da ne smeju za suvozemnu potrošnju proizvoditi papir, tekstil ili veštačku koţu od morskih algi,” i tako dalje; ova ograničenja postavljena daţdevnjačkoj proizvodnji sabrana su u pravilnik od devetnaest članova, koje pobliţe ne navodimo uglavnom stoga što se o njima, razume se, nikad nije vodilo računa; međutim, navedeni pravilnik je kao širokogrudo, zaista međunarodno rešenje daţdevnjačkog problema s ekonomskog i socijalnog gledišta, bilo zasluţno i impozantno delo.

S drugim međunarodnim priznanjem Daţdevnjaka naime, na polju kulturnih veza, išlo je nešto sporije. Kada je u stručnoj štampi izišla mnogo citirana rasprava “Geološki sastav

morskog dna kod Bahamskih ostrva”, potpisana imenom Dţon Simen, niko, naravno, nije znao da se tu radi o naučnom radu naučnika-Salamandera; ali kada su na naučne kongrese i na adrese raznih akademija i naučnih društava od Daţdevnjaka-istraţivača počeli da stiţu izveštaji i studije iz oblasti okeanografije, geografije, hidrobiologije, više matematike i drugih egzaktnih nauka, izazvalo je to veliku nedoumicu, pa i negodovanje koje je veliki dr Martel izrazio recima: “Ţeli li ta bagra nečemu da nas nauči?” Japanski naučnik dr Onošita,

koji se osmelio da citira saopštenje jednog Daţdevnjaka (nešto o razvoju opne ţumanceta kod punoglavca dubinske morske ribe Argyropelecus hemigymnus Cocco), bio je naučno bojkotovan i izvršio je harakiri; za nauku na univerzitetu bila je to stvar časti i klasnog ponosa da ne prihvata nikakav naučni rad Daţdevnjaka. Još veću paţnju (ako ne i ogorčenje) izazvao je gest koji je učinio Centre universitaire de Nice76 time što je

76

U zbirci gospodina Povondre saĉuvan jc feljtonistiĉki, dosta površan opis te sveĉanosti — na ţalost, tu je samo

polovina; drugi deo se nekako izgubio.

Nica, 6. maja

U lepoj, svetloj zgradi instituta za sredozemnomorska ispitivanja na Promenade des Anglais danas je živo; dva

policijsku agenta održavaju na trotoaru slobodan prolaz za zvanice, koje koračaju po crvenom tepihu do udobnog,

prijatno hladnog amfiteatra. Vidimo nasmejanog gospodina gradonačelnika Nice; gospodina prefekta policije u

cilindru, generala u plavoj uniformi, gospodu s crvenom rozetom Legije časti, dame određenog doba starosti (ove

godine preovlađuje modna boja terakota), viceadmirale, novinare, profesore i otmene starčiće svih narodnosti, kojih

je na Cote d'Azur uvek puno. Odjednom mala senzacija: medu tim uglednim ličnostima plašljivo i neprimetnonastoji

da se provuče čudno, malo stvorenje; od glave do pete je ogrnuto nekom dugom crnom pelerinom ili dominom, na

očima su mu ogromne crne naočari; žurno i nesigurno tapka ka prepunom vestibilu. "He, vous", uzviknu jedan

stražar, "qu'est-ce que vous cherchez ici?" Ali uplašenom došljaku u tom trenu već pristupaju univerzitetski

dostojanstvenici i na sve strane se čuje cher docteur, cher docteur. To je, dakle, dr Charles Mercier, učeni

Daždevnjak koji će danas, pred svetom Azurne obale, održati predavanje! Brzo unutra da još uhvatimo mesto u

svečano uzbuđenom audilorijumu!

Na podijumu zauzimaju mesta Monsieur le Maire, Monsieur Paul MalIory, veliki pesnik, Mme Maria Dimineanu —

kao delegatkinja Međunarodnog instituta za intelektualnu saradnju, direktor Instituta za sredozemnomorska

ispitivanja i druge zvanične ličnosti; sa strane podijuma nalazi se pult za predavača, a iza njega — gle, pa to je

prava plehana kada! Obična plehana kada kakva se nalazi u kupatilima. Dva funkcionera privode podijumu plaho

stvorenje, zamotano u dugu kukuljicu. Začu se pomalo nesiguran aplauz. Dr Charles Mercier se bojažljivo klanja i

nesigurno pogleda gde bi seo. "Voila, M o n s i e u r , " š a p ć e jedan funkcioner i pokazuje na plehanu kadu. "To je

za vas." Dr Mercier se, očevidno jako stidi, ne zna k a k o da sa sebe odvrati pažnju; pokušava, koliko je moguće, da

neupadljivo zauzme mesto u kadi, ali se sapliće o dugu pelerinu i s bučnim pljas! pada u kadu. Dobro je to

poprskalo gospodu na podijumu, k o j a se, naravno, prave kao da se ništa n i j e dogodilo; u auditorijumu se neko

histerično nasmejao, ali se gospoda iz p r v i h redova prekorno okreću i šište pst, pst! U tom trenutku Monsieur le

Maire et Député u s t a j e i uzima reč. "Gospođe i gospodo," reče, "imam čast da na tlu divnog grada Nice

pozdravim doktora Šarla Mersijea, istaknutog predstavnika naučnog života kod naših bliskih suseda, stanovnika

morskih dubina. (Dr Mersije se do polovine tela pomalja iz vode i duboko klanja.) Ovo je prvi put u istoriji

civilizacije da more i kopno pružaju jedno drugom r u k u z a intelektualnu sar a d n j u . Dosada je u duhovnom

na svečano predavanje pozvao dr Šarla Mersijea, visokoučenog Daţdevnjaka iz tulonske luke, koji je s izvanrednim uspehom govorio o teoriji preseka krivuljom prave i kupaste površine u neeuklidovskoj geometriji. Toj manifestaciji je kao delegat ţenevske organizacije prisustvovala i madam Marija Dimineanu; ova istaknuta, plemenita dama bila je tako dirnuta skromnim ponašanjem i učenošću dr Mersijea (“Pauvre petit”77, rekla je navodno, “il est tellement laid!”)78, da je kao zadatak svog neumorno aktivnog ţivota uzela priznanje Daţdevnjaka za

člana Društva naroda. Uzalud su drţavnici krasnorečivoj i energičnoj dami objašnjavali da Salamanderi, koji, nigde u svetu nemaju svoj drţavni suverenitet niti svoju drţavu — ne mogu biti članovi Društva naroda. Madam Dimineanu je počela

životu postojala nepremostiva granica, a ta je bio svetski okean. Mogli smo ga prekoračiti, mogli svojim korabljem

krstariti po njemu u svim pravcima, ali pod njegovu površinu, gospođe i gospodo, civilizacija nije mogla da prodre.

T a j maleni komadić kopna na kome živi čovečanstvo bio je dosad opkoljen devičanskim i divljim morem; bio je to

divan okvir, ali i večna granica; na jednoj strani civilizacija u razvoju, na drugoj — večna i neizmenljiva priroda.

Ta granica, dragi moji slušaoci, sada pad.a. ( A p l a u z ) . M i , deca ovog velikog doba, imamo neizmernu sreću da

budemo očevici toga k a k o raste naša duhovna moć, k a k o prelazi preko svojih sopstvenih obala, silazi u talase

morske, osvaja dubine morske i staroj kulturnoj zemlji pripaja moderni i civilizovani okean. Kako je to silan prizor!

(Bravo!) Gospođe i gospodo, tek rađanjem okeanske kulture, čijeg eminentnog predstavnika imamo čast da danas

pozdravimo u našoj sredini, naša Zemaljska kugla postala je planeta stvarno i sasvim civilizovana.” (Oduševljeni

aplauz! Dr Mersije ustaje iz kade i klanja se.)

“Dragi doktore i veliki naučniče”, obratio se zatim Monsieur Je Mairc et Député dr Mersijeu koji

se naslanjao na kraj kade, uzbuđeno i teško trzajući svojim škrgama, “budite svojim zemljacima i prijateljima na

morskom dnu tumač naših čestitki, našeg divljenja i naše najtoplije simpatije. Recite im da u vama, našim morskim

susedima, pozdravljamo avangardu progresa i kulture, avangardu koja će korak po korak kolonizovati beskrajne

morske oblasti i na dnu okeana osnovati novi kulturni svet. Vidim već kako u dubinama morskim izrastaju nove

Atine i novi Rimovi; vidim kako tamo procvetava nov Pariz s podmorskim Luvrima i Sorbonama, s podmorskim

Trijumfalnim kapijama i Grobovima neznanih junaka, s pozorištima i bulevarima; dopustite da izrazim i svoju

najintimniju misao; verujem da će, nasuprot našoj dragoj Nici, u plavim sredozemnim talasima izrasti nova slavna

Nica, vaša Nica, koja će svojim divnim podmorskim ulicama, vrtovima i promenadama oivičiti naše ažurne obale.

Hoćemo da vas upoznamo, hoćemo da nas vi znate; lično sam uveren da će bliži naučni i društveni dodir, koji danas

s tako srećnim izgledima uspostavljamo, povesti naše narode ka sve tešnjoj kulturnoj i političkoj saradnji, u interesu

celog čovečanstva, u interesu svetskog mira, blagostanja i napretka.” (Dugotrajan aplauz.)

Tada ustaje dr Šarl Mersije i pokušava da se s nekoliko reči zahvali gospodinu gradonačelniku i poslaniku Nice; ali

je, s jedne strane, suviše uzbuđen, s druge — ima pomalo neobičnu artikulaciju; iz njegovog govora uhvatio sam

nešto malo mučno izgovorenih reči; ako se ne varam, bilo je to “veoma počašćen”, “kulturne veze”, “Viktor lgo”.

Nakon toga, očevidno pun treme, opet se uvukao u kadu.

Reč uzima Pol Malori; to što izlaže nije govor nego himna prožeta dubokom filozofijom. Zahvaljujem sudbini, kaže,

što sam dočekao da se ispuni i potvrdi jedna od najdivnijih bajki celog čovečanstva. To je čudna potvrda i

ostvarenje: umesto potopljene mitske Atlantide zadivljeni vidimo novu Atlantidu koja izronjava iz dubina. Dragi

kolega Mersije, vi koji ste pesnik prostorne geometrije, i vaši učeni prijatelji, prvi ste poslanici tog novog sveta koji

se diže iz mora, ali ne kao iz pene rođena Afrodita, nego kao Pala Anadiomene. Ali mnogo je čudnovatije i

neuporedivo tajanstvenije to što za to... 77

―Siromah mali‖ 78

―On je tako ruţan‖

da propagira misao da se Daţdevnjacima, dakle, negde da slobodan prostor za njihovu, podmorsku drţavu. Ova je ideja, naravno, bila dosta nezgodna, da ne kaţemo direktno opasna, ali je konačno nađeno srećno rešenje: da se pri Društvu naroda organizuje specijalna Komisija za proučavanje daţdevnjačkog pitanja, u koju će biti pozvana i dva daţdevnjačka delegata; kao prvi, na insistiranje gospođe Dimineanu, pozvan je dr Šarl Mersije iz Tulona; drugi je pak bio neki don Mario, debeo i učen Daţdevnjak sa Kube, koji naučno radi u oblasti planktona i

neritičkog pelagijala. Ovim su Daţdevnjaci postigli do tada najviše međunarodno priznanje svog postojanja.79

Vidimo, dakle, da su Salamanderi u snaţnom i neprestanom porastu. Ceni se da ih je već oko sedam milijardi, mada s porastom civilizacije njihov natalitet naglo opada (godišnje dvadeset do trideset punoglavaca od svake ţenke). Zaposeli su već preko šezdeset procenata svih obala u svetu; još su samo polarne oblasti ostale nenaseljene, ali kanadski Daţdevnjaci počinju da naseljavaju obale Grenlanda, gde čak potiskuju

Eskime u unutrašnjost zemlje i u svoje ruke preuzimaju ribolov i trgovinu ribljim masnoćama. Uporedo s njihovim materijalnim napretkom ide i progres njihove civilizacije; stupaju u red obrazovanih naroda, s obaveznim pohađanjem škole i mogu da se ponose stotinama i stotinama vlastitih podmorskih listova koji izlaze u milionima primeraka, uzorno izgrađenim naučnim institutima i tako dalje. Razume se da taj kulturni uspon nije u svemu tekao tako glatko i bez unutrašnjeg otpora; o internim odnosima kod Daţdevnjaka znamo, doduše, veoma malo, ali

79

MeĊu hartijama gospodina Povondra saĉuvana je donekle nejasna fotografija iz novina, na, kojoj se oba

daţdevnjaĉka delegata penju stepenicama iz Ţenevskog jezera na Kej di Mon Blan da bi se uputili na zasedanje

Komisije. Izgleda da su zvaniĉno bili smešteni baš u Lemanskom jezeru.

Što se tiĉe ţenevske Komisije za daţdevnjaĉko pitanje, ona je izvršila veliki i zasluţan posao, uglavnom na taj naĉin

sto se briţljivo ĉuvala svih gorućih politiĉkih i ekonomskih pitanja. Zasedala je permanentno dugi niz godina i

odrţala preko hiljadu i trista sednica, na kojima se buĉno raspravljalo o izjednaĉenju meĊunarodne terminologije za

Daţdevnjake. U tom pogledu, naime, vladao je beznadeţan haos; uz nauĉne nazive: Salamander, Molche, Batrachus

i sliĉno (koji su poĉeli d a se osećaju, donekle kao neuljudni) predlagano je ĉitavo mnoštvo drugih imena; trebalo je

da se nazovu Tritoni, Neptunidi, Tetidi, Nereidi; Atlanti, Okeandi, Posejdoni, Lemuri, Pelazgi, Litorali, Pontiki,

Batidi, Abisi, Hidrioni, Ţandemeri (Gens de Mer — morski narod), Sumarini itd, Trebalo je da Komisija za studij

daţdevnjaĉkog pitanja od svih tih naziva izabere najprikladnije ime, što je ĉinila do samog kraja daţdevnjaĉkog

veka; do konaĉnog, jednodušnog zakljuĉka, naravno, nije došlo.

sudeći po nekim znacima (na primer po tome sto su nađeni leševi Daţdevnjaka s odgrizenim nosevima i glavama), izgleda da je duţe vreme pod morskom površinom vladala dugotrajna i strastvena ideološka borba između Starodaţdevnjaka i Mladodaţdevnjaka. Mladi su, jasno, bili za progres bez ograničenja i izuzetaka i zalagali se za to da se i pod vodom dostigne celokupna kultura, ne izuzimajući tu ni fudbal, flert, fašizam i seksualnu perverznost; nasuprot tome, Starodaţdevnjaci su se, kako izgleda, konzervativno drţali

prirodnog daţdevnjaštva, ne ţeleći da napuste stare, dobre ţivotinjske navike i instinkte; nesumnjivo da su vatreno osuđivali teţnju ka novotarijama i u tome videli dekadentnu pojavu i izdaju nasleđenih đaţdevnjačkih ideala; istinski su ustajali i protiv stranih uticaja, kojima slepo podleţe današnja zavedena omladina, i pitali se da li je to majmunsko podraţavanje ljudi dostojna ponosnih i svesnih Daţdevnjaka.80 Moţemo pretpostaviti da su bile propagirane i parole kao: Natrag ka miocenu! Dole sa svim što hoće da nas poistoveti s ljudima! U borbu za neoskvrnjeno daţdevnjaštvo! I tako dalje.

Postojali su tu, nesumnjivo, svi preduslovi za uzbudljiv sukob gledišta između generacija i za duboku duhovnu revoluciju u razvoju Salamandera; ţao nam je što o tome nismo u stanju da navedemo bliţe detalje, ali nadajmo se da su Daţdevnjaci iz tog konflikta izvukli ono što su mogli.

Sada, dakle, zatičemo Salamandere na putu najvišeg procvata; međutim, i ljudski rod doţivljuje nečuven napredak. Vredno se grade nove obale, umesto starih plićaka izrastaju novi sprudovi; usred okeana se diţu veštačke avionske baze; ali sve to još ništa nije prema divovskim tehničkim projektima potpuno nove izgradnje Zemljine kugle, koji samo čekaju onoga koji će ih finansirati. Po celu noć Daţdevnjaci rade bez predaha u svim morima i na obalama svih kontinenata; izgleda da su zadovoljni i da za sebe ne traţe ništa sem da imaju posla i da u obale mogu da buše rupe i hodnike za svoja mračna

80

Gospodin Povondra je uveo u svoju zbirku i dva ili tri ĉlanka iz ―Narodne politike‖, koji su se odnosili na

današnju omladinu; verovatno je da ih je samo nepaţnjom prikljuĉio ovom periodu daţdevnjaĉke civilizacije.

obitavališta. Na morskom dnu, na dubini od dvadeset do pedeset metara, imaju svoje podmorske i podzemne gradove, svoje dubinske metropole, svoje Esene i Birmingeme; imaju svoje prenaseljene fabričke kvartove, luke, saobraćajne linije i milionske aglomeracije; prosto, imaju svoj manje-više nepoznati,81 ali, kako izgleda, tehnički vrlo napredan svet. Nemaju, doduše, svoje visoke peći i topionice, ali ljudi ih snabdevaju metalima u zamenu za njihov rad. Nemaju svoj eksploziv nego im ga ljudi prodaju. Njihova pogonska materija

je more sa svojom plimom i osekom, sa svojim dubinskim strujama i razlikama u temperaturi; turbine su im, doduše, dali ljudi, ali oni umeju da se njima sluţe; pa zar je civilizacija nešto drugo do sposobnost da se koriste stvari koje je izumeo neko drugi? Mada Daţdevnjaci, recimo, nemaju svoje vlastite ideje, oni sasvim lepo mogu da imaju svoju nauku. Nemaju, doduše, svoju muziku ni knjiţevnost, ali se savršeno snalaze i bez njih; ljudi počinju da uviđaju da su Salamanderi u tome veoma moderni, I tako, gle, već moţe čovek ponešto naučiti od Daţdevnjaka — a nije ni čudo: zar Daţdevnjaci nemaju

ogromne uspehe, a šta drugo treba ljudima da posluţi kao primer ako ne uspesi? Još se nikada u istoriji čovečanstva nije toliko proizvodilo, gradilo i zarađivalo kao u ovoj velikoj eposi. Šta ćemo, s Daţdevnjacima je na svet došao divovski napredak i ideal koji se zove Kvantitet. “Mi, ljudi Daţdevnjačke Ere” — govori se s opravdanim ponosom; kuda bi bauljao zastareli Ljudski Vek sa svojim laganim, sitničavim i beskorisnim pipavim poslom koji se naziva kultura, umetnost, čista nauka ili nešto slično! Pravi, svesni ljudi Daţdevnjačke Ere neće više traćiti vreme u razmišljanju o Suštini Stvari; dosta će posla

81

Jedan gospodin iz Dejvica priĉao je gospodinu Povodri kako se kupao na plaţi u Katvijku am ze. Zaplivao je

daleko u more, kad ga je pozvao mornar da se vrati. Dotiĉni gospodin (neki Pšihoda, komisionar) nije se na to

osvrtao te je plivao i dalje; tada ĉuvar kupališta skoĉi u ĉamac i zavesla za njim. ―Hej, gospodine‖, reĉe mu, ―ovde

se ne smete kupati!‖

―Zašto ne?‖ upita gospodin Pšihoda.

―Tu su Daţdevnjaci.‖

―Ja ih se ne bojim‖; reĉe gospodin Pšihoda.

―Oni tu, pod vodom, imaju neke fabrike i sliĉno‖, mrmljao je ĉuvar. ―Ovde se niko ne kupa, gospodine.‖

―A zašto?‖

―Daţdevnjaci to ne vole.‖

imati samo sa svojim brojem i s masovnom proizvodnjom. Cela budućnost sveta je u tome da se neprestano povećava proizvodnja i potrošnja; a zašto je potrebno još više Daţdevnjaka, kako bi mogli još više da proizvedu i da poţderu. Daţdevnjaci su, prosto, Mnoštvo; njihov epohalni čin je u tome što ih je tako mnogo. Tek sada ljudska oštroumnost moţe da radi punom parom, jer radi na veliko, s maksimalnim proizvodnim kapacitetom i s rekordnim ekonomskim efektom; ukratko, to je veliko doba. — Šta, dakle, još nedostaje da bi se

u opštem zadovoljstvu i prosperitetu ostvario Srećni Novi Vek? Šta ometa da nastane ţeljena Utopija u kojoj bi bili poţnjeveni svi tehnički trijumfi i divne mogućnosti, koje se ljudskom blagostanju i daţdevnjačkoj marljivosti otvaraju sve dalje i dalje do u beskonačnost?

Zaista, ništa; jer sada će trgovina Daţdevnjacima biti krunisana i drţavnom mudrošću, koja će se unapred brinuti o tome da jednom nešto ne zaškripi u mehanizmu Novog Veka. U Londonu se odrţava konferencija primorskih zemalja na kojoj

je izrađena i usvojena međunarodna konvencija o Salamanderima. Visoke drţave-ugovornice obavezuju se među sobom da neće slati svoje Daţdevnjake u suverene vode drugih drţava; da neće dozvoliti da njihovi Daţdevnjaci bilo kako povrede teritorijalni integritet ili priznatu interesnu sferu ma koje druge drţave; da se ni na koji način neće mešati u daţdevnjačke prilike drugih pomorskih sila; da će u slučaju sukoba između vlastitih i stranih Salamandera stvar predati Haškom mirovnom sudu; da svoje Daţdevnjake neće naoruţavati nikakvim oruţjem čiji je kalibar veći od običnog podvodnog pištolja protiv ajkula (zvanih Šafranek-gun ili shark-gun); da neće dopustiti da vlastiti Daţdevnjaci sklapaju bilo kakve bliţe veze sa Salamanderima, pripadnicima neke druge drţave; da neće Daţdevnjacima pomoći da grade nova kopna ili da proširuju svoje teritorije bez prethodnog odobrenja Stalne pomorske komisije u Ţenevi, i tako dalje. (O tome je bilo trideset i sedam paragrafa.) Nasuprot tome, odbačen je britanski predlog da se pomorske sile obaveţu da svoje

Daţdevnjake neće podvrgavati obaveznoj vojnoj obuci; francuski predlog — da se Salamanderi internacionalizuju i podvrgnu Međunarodnom daţdevnjačkom birou za upravu voda u svetu; zatim, nemački predlog da se svakom Daţdevnjaku utisne znak drţave čiji je podanik; drugi nemački predlog — da svakoj pomorskoj drţavi prema ustanovljenoj brojnoj srazmeri, bude odobren samo određen broj Daţdevnjaka; italijanski predlog — da drţavama s prevelikim brojem Salamandera budu dodeljene nove obale za kolonizaciju

ili parcele na morskom dnu; japanski predlog — da japanski narod, kao predstavnik obojenih rasa, nad Daţdevnjacima (koji su po prirodi crni) dobije međunarodni mandat.82 Većina ovih predloga odloţena je za narednu konferenciju pomorskih sila koja se, međutim, iz raznih razloga nije odrţala.

“Ovim međunarodnim aktom”, napisao je g. Ţil Sauerštof u listu Le Temps, “osigurana je budućnost Daţdevnjaka i miran razvoj čovečanstva za dugi niz godina. Ĉestitamo Londonskoj konferenciji uspešan završetak njenih napornih većanja;

čestitamo i Daţdevnjacima na tome što su donesenim statutom dobili zaštitu Haškog suda; sada se mirno i s poverenjem mogu posvetiti svom poslu i svom napretku pod morem. Treba istaći da je depolitizacija daţdevnjačkog problema, koja je došla do izraţaja u londonskoj konvenciji, jedna od najvaţnijih garancija svetskog mira; naročito razoruţanje Salamandera umanjuje mogućnost podmorskih sukoba između pojedinih drţava. Ĉinjenica je da — i pored postojanja tako brojnih pograničnih sukoba i borbe o prevlast — svetski mir, bar sa strane mora, ne ugroţava nijedna aktuelna opasnost. Ali izgleda da je i na kopnu mir osiguran bolje nego sto je to ikada bio. Pomorske drţave su prezauzete izgradnjom novih obala i umesto teţnje da svoje granice proširuju na kopnu, one svoja područja mogu proširivati prema moru. Neće više biti potrebno ţelezom i plinom boriti se za svaki pedalj zemlje; dovoljne su obične motike i lopate pa da svaka drţava dobije onoliko teritorije

82

Taj predlog je, oĉigledno, bio u vezi s ogromnom politiĉkom propagandom, o kojoj, zahvaljujući sakupljaĉkoj

delatnosti gospodina Povondre, imamo neobiĉno vaţan dokument.

koliko joj je potrebno; a taj mirni daţdevnjački rad za mir i blagostanje svih naroda garantuje upravo londonska konvencija. Još nikada svet nije bio tako blizu trajnom miru i, doduše, mirnom ali slavnom procvatu, kao upravo sada. Umesto daţdevnjačkog problema, o kome se već toliko toga napričalo i napisalo, sada će se, moţda, s pravom govoriti o Zlatnoj Daţdevnjačkoj Eri.”

3. GOSPODIN POVONDRA OPET ČITA NOVINE

Ni na kome se ne vidi tako tok vremena kao što se vidi na deci. Gde li je sada mali František koga smo ostavili (kako je to nedavno bilo!) nad levim pritokama Dunava?

“Gde li je opet taj František?” mrmljao je gospodin Povondra, otvarajući svoje večernje novine.

“Pa znaš, kao i uvek”, reče gospoda Povondra nagnuta nad šićem.

“Tako, dakle, otišao devojci”, reče prekorno tata Povondra: “Prokleti dečak! Tek mu je trideset godina a nijedno veče ne presedi kod kuće!”

“Koliko samo tih čarapa pocepa!” uzviknu gospođa Povondra, navlačeći opet jednu beznadeţnu čarapu na drvenu pečurku: “Šta s tim da radim?” premišlja ona nad velikom rupom na peti, po obliku sličnoj Cejlonu. “Da je bacim?” rezonuje kritički ali posle duţeg strategijskog premišljanja ipak

odlučno zabada iglu u juţnu obalu Cejlona.

Zavladala je dostojanstvena porodična tišina, tata Povondri toliko draga; samo novine šušte, a njima odgovara brzo provlačena nit.

”Da li su ga već uhvatili?” upita gospođa Povondra.

“Koga?”

“Pa, toga zlikovca što je ubio onu ţenu.''

“Baš me briga za tvog ubicu”, reţi gospodin Povondra pomalo Ijutito. “Upravo čitam da je nastala zategnutost između Japana i Kine. To je ozbiljna stvar. Tamo je to uvek ozbiljna stvar.”

“Ja mislim da ga više neće uhvatiti”, zaključuje gospođa Povondra.

“Koga?”

“Pa toga ubicu. Kad neko ubije ţenu, onda ga retko uhvate.”

“On, taj Japanac, nerado gleda na to da Kina reguliše Ţutu reku. Takva ti je politika. Dok ta Ţuta reka tamo čini čudo i pokor — u Kini je svakog časa poplava i glad — a to, znaš, Kineze slabi: Ţeno, daj mi te makaze, iseći ću ja ovo.”

“Zašto?”

“Tà, ovde stoji, da na Ţutoj reci radi dva miliona Daţdevnjaka.”

“To je dosta, zar ne?”

“I te kako. Ali, draga moja, sigurno ih plaća Amerika. Zato bi taj Mikado hteo tamo da naseli svoje Daţdevnjake. — A, gle!”

“Šta to?”

“‟Petit Parisien‟ piše da Francuska to neće dozvoliti. Pa, to je tačno. Ni ja to ne bih dozvolio.”

“Šta to ne bi dozvolio?”

“Da Italija proširuje ostrvo Lampedus. To je, znaš, jako vaţna strategijska pozicija. Taj Italijan bi s Lampedusa mogao

da ugrozi Tunis. „Petit Parisien' tu piše da bi taj Italijan kao hteo da od tog Lampedusa izgradi prvoklasnu pomorsku bazu. Kaţu da tamo ima šezdeset hiljada naoruţanih Daţdevnjaka. To nije makar šta. Šezdeset hiljada — to su tri divizije, draga moja! Kaţem ja, tamo na Sredozemnom moru će jednom doći do nečega. Daj makaze, iseći ću ja to.”

Za to vreme Cejlon je iščezao pod marljivom rukom gospođe Povondre i sveo se, otprilike, na dimenzije ostrva Rodosa.

“A ta Engleska”, premišljao je tata Povondra, “i ta će imati

teškoća. U Donjem domu se govorilo da Velika Britanija, navodno, zaostaje iza ostalih drţava u tim gradnjama u vodi. Dok, navodno, druge kolonijalne sile grade navrat-nanos nove obale i kopna, britanska vlada zbog svog konzervativnog nepoverenja prema Daţdevnjacima ... — To je istina, draga moja. Englezi su strašno konzervativni. Ja sam poznavao jednog lakeja iz britanskog poslanstva, a taj ni za ţivu glavu ne bi u usta uzeo naš češki švargl. Veli da se to kod njih ne jede i

zato ni on to neće da jede. Ne čudim se onda što ih druge drţave pretiču.” Gospodin Povondra je ozbiljno vrteo glavom. “A Francuska kod Kalea proširuje svoje obale. A novine u Engleskoj sad podiţu larmu što će ih Francuska, kad se taj kanal suzi, preko kanala gađati iz topova. Tako im i treba! Sami su mogli kod Dovera da prošire svoje obale i da na Francusku pucaju!”

“A što da pucaju?” upita gospođa Povondra.

“Ti to ne shvataš. To su vojni razlozi. Ne bih se čudio kad bi

se jednom tamo nešto zakuvalo. Ili tamo ili negde drugde. Razume se, sada je zbog tih Daţdevnjaka situacija u svetu sasvim drukčija, moja draga. Potpuno drugačija.”

“Misliš da bi moglo da bude rata?” zabrinu se gospođa Povondra. “Znaš, to je zbog našeg Franje, da ne bi morao u rat.”

“Rat?” razmišljao je tata Povondra. “Moraće doći do svetskog rata da bi drţave mogle da podele more. Ali mi ćemo ostati

neutralni. Neko ipak mora da ostane neutralan da bi one druge snabdevao oruţjem i svim onim drugim. Tako je to”, zaključi gospodin Povondra. “Ali vi, ţene, to ne razumete.”

Gospođa Povondra je ućutala i brzim ubodima igle dovršavala likvidaciju ostrva Cejlona sa čarape mladog gospodina Františeka.

“A kad pomislim”, odazva se tata Povondra s teško prigušenim ponosom, “da do te strašne situacije ne bi ni došlo da nije bilo mene! Da ja tada nisam tog kapetana priveo

gospodinu Bondiju, cela istorija bi izgledala drukčije. Drugi neki portir ga ne bi ni pustio unutra, ali ja sam u sebi rekao: primiću to na sebe. I sad, eto ti, kakve muke imaju s tim i takve drţave kao što su Engleska i Francuska! I još ne znam šta sve iz toga moţe da bude ...” Gospodin Povondra uzbuđeno zapućka na svojoj luli. “Tako je to, draga moja. Pune su novine tih Daţdevnjaka. Gle, i ovde.” Tata Povondra ostavi lulu na stranu. “Evo, tu piše da su kod grada Kankesanturaja na Cejlonu Daţdevnjaci napali neko selo; navodno su urođenici

tamo, pre toga, pobili nekoliko Daţdevnjaka. Pozvana je i policija i četa urođeničke vojske”, naglas je čitao gospodin Povondra, “nakon čega je došlo do uzajamnog puškaranja između Daţdevnjaka i ljudi. Na strani vojske bilo je nekoliko ranjenih.” Tata Povondra ostavi novine. “To mi se, draga moja, ne dopada.”

“Zašto?” začudi se gospođa Povondra, udarajući briţljivo i zadovoljno drskom od makaza po mestu na kome je bilo ostrvo Cejlon. “Pa, to ništa nije!”

“Ne znam”, izusti tata Povondra i poče uzbuđeno da šeta po sobi. “To mi se ne dopada. Ne; to ja ne volim. Puškaranje između ljudi i Daţdevnjaka — toga ne bi smelo da bude.”

“Moţda su se ti Daţdevnjaci samo branili?” smirivala ga je gospođa Povondra i ostavila na stranu čarape.

“U tome i jeste stvar”, mrmljao je gospodin Povondra uznemireno. “Ĉim se ti gadovi jednom počnu da brane, biće zlo. To je prvi put da su tako nešto uradili . . . Do đavola, to mi se

ne sviđa!” Gospodin Povondra se neodlučno zaustavi. “Ne znam, ali . . . moţda, ipak, nije trebalo da tog kapetana pustim gospodinu Bondiju!”

KNJIGA TREĆA

RAT S DAŽDEVNJACIMA

1. POKOLJ NA KOKOSOVIM OSTRVIMA

U jednoj se stvari gospodin Povondra prevario: puškaranje kod grada Kankesanturaj nije bio prvi sukob između ljudi i Daţdevnjaka. Do prvog, istorijski poznatog konflikta došlo je nekoliko godina pre toga na Kokosovim ostrvima, još u zlatnoj eri gusarskih pohoda na Salamandere; ali ni to nije bio najstariji incident te vrste, jer se u tihookeanskim lukama dosta pričalo o izvesnim slučajevima dostojnim ţaljenja, kad su

Daţdevnjaci pruţili neznatan otpor čak i normalnom S-Trade; naravno, o takvim sitnicama istorija i ne piše.

Na tim Kokosovim ili Kilingovim ostrvima se to ovako dogodilo: tamo je, pod zapovedništvom kapetana Dţemsa Lindlija, doplovio gusarski brod “Montroz”, poznatog Harimanovog društva Pacific Trade, u uobičajeni lov na Daţdevnjake tipa Makaroni. Na Kokosovim ostrvima postojao je poznati i bogati daţdevnjački zaliv koji je još kapetan van Toh naselio, ali je zbog svoje udaljenosti bio, kako se to kaţe,

prepušten samom Gospodu bogu. Kapetanu Lindliju se ne moţe prebaciti da je bio neoprezan, ni to da se posada iskrcala na obalu nenaoruţana. (Naime, tada je već razbojnička trgovina Daţdevnjacima imala svoje utvrđene forme; doduše, istina je da su već pre toga gusarski brodovi i njihove posade bili naoruţani mašinskim puškama, pa i lakim topovima, ali ne protiv Salamandera nego protiv nepoštene konkurencije drugih gusara. Tako se na ostrvu Karakelong sukobila jednom posada Harimanovog parobroda s posadom danskog broda čiji je kapetan smatrao Karakelong za svoje lovište; tada su obe posade prečistile svoje stare račune, naročito svoje nesuglasice oko prestiţa i trgovine, na. taj način što su ostavili lov na Daţdevnjake i počeli jedni na druge da pucaju iz pušaka i hotschkissa; Danci su, doduše, pobedili na kopnu borbom na noţ, ali je Harimanov brod uspešno otvorio vatru iz svojih topova na dansku lađu i potopio je zajedno s kapetanom Nilsom; — to je takozvani Karakelong incident. Tada su se u

stvari morale da umešaju i administracije i vlade dotičnih drţava; razbojničkim lađama je nadalje bila zabranjena upotreba topova, mišinki i ručnih bombi; sem toga, gusarska društva su podelila takozvana slobodna lovišta tako da je svaku daţdevnjačku oblast posećivao samo određeni razbojnički brod; ovaj gentlemen's agreement83 velikih pirata zaista su poštovali i odrţavali i mali razbojnici. (Ali da se vratimo kapetanu Lindliju koji je postupao potpuno u duhu tada uobičajene trgovačke i pomorske prakse kada je u lov na

Daţdevnjake na Kokosova ostrva poslao svoje ljude naoruţane samo toljagama i veslima, a kasnija sluţbena istraga dala je pokojnom kapetanu punu satisfakciju.)

Posadom koja se one noći pune mesečine iskrcala na Kokosova ostrva zapovedao je poručnik broda Edi Mek Kart, već iskusan u toj vrsti lova. Istina je da je krdo Daţdevnjaka na koje je na obali naišao bilo neobično brojno — prema proceni šest do sedam stotina odraslih, snaţnih muţjaka, dok je poručnik Mek Kart zapovedao samo šesnaestoricom ljudi; ali ne

treba ga kriviti što nije odustao od svog poduhvata već i stoga što se oficirima i posadi razbojničkih brodova, po običaju, premija isplaćivala prema broju ulovljenih komada. Kasnijom istragom pomorske vlasti su konstatovale da je “poručnik Mek Kart, doduše, odgovoran za nemili događaj”, ali da “u datim okolnostima, očigledno, niko ne bi drukčije postupio.” Uprkos tome, nesrećni mladi oficir pokazao se veoma promućuran što je, umesto postepenog opkoljavanja Daţdevnjaka, koje se i tako zbog brojne nesrazmere nije moglo potpuno izvršiti, naredio iznenadni napad, kako bi se Daţdevnjaci odsekli od mora i potisnuli u unutrašnjost ostrva i onda jedan po jedan onesvestili udarcima toljage i vesala. Na nesreću, pri razvijenom napadu obruč mornara je probijen i skoro dvesto Salamandera je pobeglo u vodu. Dok su napadači dokusurivali Daţdevnjake odsečene od mora, iza njihovih leđa počeli su da prašte kratki pucnji podvodnih pištolja (shark-guns); niko nije slutio da su ti prirodni, divlji Daţdevnjaci na Kilingovim 83

Dţentlmenski sporazum

ostrvima naoruţani pištoljima protiv morskih pasa, a nikad se nije ustanovilo ko ih je snabdeo oruţjem.

Mornar Majki Keli, koji je preţiveo katastrofu, priča: Kad su počeli da prašte pucnji, mislili smo da na nas puca neka druga posada koja je takođe došla u lov na Daţdevnjake. Poručnik Mek Kart se odmah okrenuo i uzviknuo: Šta to radite, volovi, ovde je posada „Montroza'!” U tom trenu bio je ranjen u kuk, ali je uspeo da izvuče svoj revolver i počeo da puca. Zatim je dobio drugi pogodak u vrat i pao. Sad smo tek uvideli da to pucaju

Daţdevnjaci i da ţele da nas odseku od mora. Na to Long Stiv podiţe veslo i jurnu na Daţdevnjake, vičući: „Montroz‟, „Montroz'! I mi ostali smo vikali „Montroz' i veslima udarali po tim gadovima onako kako se moglo. Oko petorica naših ostalo je mrtvih, a mi ostali smo se probili do mora. Long Stiv je skočio u vodu i probijao se ka čamcu, ali se na njega tamo okačilo nekoliko Daţdevnjaka i povuklo ga pod vodu, I Ĉarlija su udavili; urlao je na nas; „Momci, za ime boga, momci, ne dajte me!' Ali mu mi nismo mogli pomoći. Te svinje su nam

pucale u leđa; Bodkin se okrenuo i dobio u stomak, samo reče „ali ne!' i pade. I tako smo onda ponovo nastojali da se dočepamo unutrašnjosti ostrva; već smo na tim mrcinama prebili vesla i toljage, pa smo sada kao zečevi beţali. Ostalo nas je još samo četvorica. Nismo smeli da se mnogo udaljimo od obale, jer ne bismo mogli natrag na brod; sakrili smo se iza kamenja u ţbunje i gledali kako Daţdevnjaci dokusuruju naše drugove. Kao mačiće su ih davili u vodi, a kad bi poneki još plivao, udarili bi ga polugom po glavi. Ja sam tek tada osetio da mi je noga iščašena i da ne mogu dalje.”

Izgleda da je, u međuvremenu, kapetan Dţems Lindli, koji je ostao na “Montrozu”, čuo tu paljbu s ostrva; bilo da je pomislio da je tamo došlo do sukoba s urođenicima, ili da su tamo drugi trgovci Daţdevnjacima, tek on je prosto pokupio kuvara i dvojicu mašinista, što su još ostali na lađi, i naredio da se u preostali čamac utovari mitraljez koji je mudro, uprkos strogoj zabrani, skrivao na lađi, te je svojoj posadi zaplovio u pomoć. Bio je dosta oprezan te se nije iskrcao na obalu nego joj se

samo pribliţio čamcem, na čijem kljunu je bio spremljen mitraljez, i stao “skrštenih ruku”. Pustimo da dalje priča mornar Keli.

Nismo hteli da zovemo kapetana, da nas Daţdevnjaci ne bi otkrili. Gospodin Lindli je stajao u čamcu skrštenih ruku i vikao: „Šta se tu događa?' Na to se Daţdevnjaci okrenuše k njemu. Na obali ih je bilo nekoliko stotina, a novi su neprestano stizali iz mora i opkoljavali čamac. „Šta se tu događa?' — ponovi kapetan, na šta mu jedan veliki Daţdevnjak

priđe bliţe i reče: „Idite natrag!'

Kapetan ga pogleda, trenutak zaćuta, a zatim upita: „Jeste li vi Daţdevnjak?'

„Mi smo Daţdevnjaci', odvrati ovaj. „Gospodine, idite natrag!'

„Hoću da znam šta. ste uradili s mojim ljudima', reče naš stari.

„Nije trebalo da nas napadnu', reče Daţdevnjak. „Gospodine, vratite se na svoj brod'.

Kapetan ponovo za trenutak ućuta i reče sasvim mirno: „Pa, dobro. Dţenkins, pucajte!'

I mašinist Dţenkins poče iz mitraljeza da puca na Daţdevnjake.”

(Prilikom kasnijeg isleđenja cele stvari pomorske vlasti su objavile doslovno sledeće: “U tom pogledu kapetan Dţems Lindli je postupio onako kako se moţe očekivati od britanskog pomorca.”)

“Daţdevnjaci su bili u gomili”, nastavlja Kelijevo svedočanstvo, “pa su padali kao snoplje u polju. Neki su iz svojih pištolja pucali na gospodina Lindlija, ali je on stajao nepomično skrštenih ruku. U tom trenutku je iz vode iza čamca izronio crni Daţdevnjak koji je u šapi drţao nešto nalik na plehanu konzervu, drugom šapom s nje nešto otkide i baci predmet u vodu pod čamac. Dok bi izbrojao do pet, na tom mestu izbi stub vode i ču se prigušena ali snaţna eksplozija, da nam je zatutnjala zemlja pod nogama.” (Prema Kelijevom

svedočenju, istraţna komisija je utvrdila da je to bio eksploziv W3, koji se davao Daţdevnjacima koji su radili na utvrđivanju Singapura — za lomljenje podvodnih stena. Ali ostalo je tajna kako je taj eksploziv iz ruku tamošnjih Daţdevnjaka dospeo na Kokosova ostrva; po mišljenju jednih, verovatno su ga prenosili ljudi, a prema drugima Daţdevnjaci su već tada između sebe morali odrţavati nekakve veze između udaljenih mesta. Javno mnenje je tada zahtevalo da se Daţdevnjacima zabrani davanje u ruke tako opasne eksplozivne materije; ali nadleţne vlasti su

izjavile da je zasad nemoguće da se ovaj efikasan i relativno siguran eksploziv W3 zameni nekakvim drugim; i na tome je ostalo.)

“Ĉamac je odleteo u vazduh”, nastavlja se Kelijev iskaz, “i raspao se u komade. Na tom mestu su se okupili Daţdevnjaci koji su još ostali u ţivotu. Nismo dobro videli da li je kapetan Lindli ţiv; ali sva tri druga — Donoven, Bark i Kenedi — iskočiše i potrčaše mu u pomoć, da ne padne u ruke Daţdevnjaka. I ja sam hteo da potrčim, ali mi je članak bio

iščašen, pa sam seo i obema rukama vukao stopalo da bih zglob doveo na mesto. Zato ne znam šta se u tom trenutku dešavalo, ali kad sam pogledao, Kenedi je leţao lica zarivena u pesak, a od Donovena i Barka nije bilo ni traga; samo se pod vodom još nešto praćakalo.”

Mornar Keli je posle toga pobegao dublje u ostrvo i naišao na urođeničko selo; ali ovi urođenici su se prema njemu čudno ponašali i nisu hteli ni krov nad glavom da mu pruţe. Moţda su se bojali Daţdevnjaka. Tek nakon sedam nedelja jedna

ribarska lađa pronašla je potpuno opljačkan i prazan “Montroz”, ukotvljen kod Kokosovih ostrva, i spasla Kelija.

Nekoliko nedelja kasnije do Kokosovih ostrva doplovila je topovnjača Njegovog Veličanstva “Fireball” i usidrena sačekala noć. Opet je noć bila sva bela, puna mesečine; iz mora su izlazili Daţdevnjaci, posedali na pesak u veliki krug i počeli svečano da igraju. Tada je brod Njegova Veličanstva ispalio prvu granatu posred njih, Daţdevnjaci koji nisu bili razneseni

u komade za trenutak se preneraziše, a zatim se razbeţaše u pravcu vode; u taj čas grunula je strahovita salva iz šest topova i još se samo nekoliko razbijenih Salamandera vuklo prema vodi. Zatim je grunula druga, pa treća.

Nakon toga se brod Njegovog Veličanstva “Fireball” za pola milje povukao i, ploveći lagano kraj obale, počeo da puca pod vodu. To je trajalo šest časova, a ispaljeno je oko osam stotina metaka. Zatim je brod “Fireball” otplovio. Još dva dana posle toga morska površina kod Kilingovih ostrva bila je pokrivena

hiljadama i hiljadama raskomadanih Daţdevnjaka.

Iste noći je i holandski bojni brod “Van Dijek” ispalio tri granate u gomilu Daţdevnjaka na ostrvcetu Goenong Api; japanska krstarica “Hakodate” ispalila je tri granate na daţdevnjačko ostrvce Ailinglaplap; francuska topovnjača “Bechamel” sa tri granate rasturila je daţdevnjačku igru na ostrvu Rawaiwai. Bila je to opomena Daţdevnjacima. Nije to bilo uzalud: sličan slučaj (nazivali su ga Keeling-killing) se na drugom mestu više nije ponovio, a redovna, divlja trgovina Daţdevnjacima mogla je i dalje da cveta nesmetano i naveliko.

2. SUKOB U NORMANDIJI

Sukob u Normandiji, do koga je došlo nešto kasnije, bio je drugog karaktera. Tamo su Daţdevnjaci, koji su radili, uglavnom, u Šerburu i naseljavali okolne obale, jako zavoleli jabuke; ali kako im poslodavci, uz uobičajenu daţdevnjačku hranu, nisu hteli da nabavljaju i jabuke (to bi, navodno, povećalo troškove građenja preko određenog budţeta), Daţdevnjaci su odlazili u obliţnje voćnjake u krađu. Seljaci su

se na to ţalili prefekturi policije, i Daţdevnjacima je strogo zabranjeno da skitaju po obali van takozvanog daţdevnjačkog pojasa; ali to ništa nije pomoglo; voće je u voćnjacima stalno nestajalo, nestajala su, kaţu, i jaja iz kokošinjaca, a što dalje sve više je svakog jutra bilo ubijenih pasa-čuvara. Tada seljaci, naoruţani starim puškama, počeše sami da čuvaju svoje vrtove, a Daţdevnjake-kradljivce da ubijaju. Na kraju krajeva, sve bi to ostalo samo lokalna stvar; ali normandijski seljaci, ogorčeni između ostalog i povećanjem poreza i poskupljenjem municije, smrtno su zamrzli Daţdevnjake i čitavim naoruţanim četama poduzimali pohode na njih. Kad su Daţdevnjake počeli masovno da ubijaju i na njihovim radilištima, tada se preduzimači hidrograđevina poţališe prefektu, a ovaj naredi da se seljacima oduzmu njihove zarđale pucaljke. Seljaci su se, naravno, tome usprotivili, pa je dolazilo do nemilih sukoba sa ţandarmerijom; tvrdoglavi Normanđani, pored Daţdevnjaka, počeše da ubijaju i ţandarme. Tada je u Normandiju dovučeno pojačanje ţandarmima, pa su po selima pretresali kuću po

kuću.

Upravo u to vreme dogodila se vrlo neprijatna stvar; u okolini Kutanse seoski momči su napali Daţdevnjaka koji se, navodno, sumnjivo prikradao kokošarniku; opkolili su ga i pritesnili uza zid ambara, pa stali da ga kamenuju ciglama. Ranjeni Salamanđer tada zamahnu rukom i tresnu o zemlju nešto nalik na jaje; nastade eksplozija, koja raznese na komade Daţdevnjaka. ali i tri dečaka: jedanaestogodišnjeg Pjera Kaţija,

šesnaestogodišnjeg Marsela Berara i petnaestogodišnjeg Luja Kermadeka; sem njih, još petoro dece bilo je uglavnom teško ranjeno. Vest o tome proširila se po čitavoj okolini; oko sedam stotina ljudi sjatilo se autobusima sa svih strana i, naoruţani puškama, vilama i mlatilima, napali daţdevnjačko naselje u zalivu Bas Kutans. Dok ţandarmima nije pošlo za rukom da potisnu razjarenu masu, ubijeno je oko dvadeset Daţdevnjaka. Pozvani Vojni pionirski odredi iz Šerbura opasali su zaliv Bas Kutans bodljikavom ţicom; noću su Daţdevnjaci, međutim,

izišli iz mora, ručnim granatama raskidali ţičane prepreke i očevidno se pripremali da prodru u unutrašnjost zemlje. Tada se, na brzinu, vojnim kamionima dovezlo nekoliko četa pešadije s mitraljezima, pa je lanac vojske nastojao da Daţdevnjake odvoji od ljudi. U međuvremenu su seljaci demolirali poreske uprave i ţandarmerijske stanice, a jedan omrznuti egzekutor obešen je na uličnu svetiljku s natpisom: „Dole Daţdevnjaci!' Novine, naročito nemačke, pisale su o revoluciji u Normandiji; pariška vlada je, međutim, to energično demantovala.

Dok su se krvavi sukobi između Daţdevnjaka i seljaka širili dalje niz obale Kalvadosa, Pikardije i Pa de Kalea, iz Šerbura je u pravcu zapadne obale Normandije isplovila stara francuska krstarica “Ţil Flambo”; kako je kasnije utvrđeno, radilo se samo o tome da njeno prisustvo deluje smirujuće kako na mesno stanovništvo tako i na Daţdevnjake. “Ţil Flambo” se zaustavio na milju i po od zaliva Bas Kutans; kad je pala noć zapovednik lađe naredio je da se radi jačeg utiska puste raznobojne rakete. Mnogo naroda je na obali posmatralo taj divni prizor; iznenada se čuo siktav šum i kod pramca krstarice izbi ogroman stub vode; brod se nakrenu, a tog trenutka grunu snaţna eksplozija. Jasno je bilo da krstarica tone; za četvrt časa iz okolnih luka u pomoć pohita nekoliko brodova, ali to više nije bilo potrebno. Cela se posada spasla, sem tri čoveka ubijena prilikom same eksplozije, a pet minuta kasnije “Ţil Flambo” je potonuo, dok je njegov zapovednik poslednji napustio palubu sa značajnim rečima: “Tu pomoći nema”.

Zvaničan izveštaj, izdat još iste noći, glasio je “da je stara krstarica „Ţil Flambo', koja je, uostalom, u najskorije vreme trebalo da bude povučena iz upotrebe, pri noćnoj plovidbi naišla na stenu, pa je zbog eksplozije kotlova potonula”. Ali novine se ovim nisu dale ućutkati. Dok je poluzvanična štampa tvrdila da je brod naišao na nemačku minu skorašnjeg porekla, opoziciona i inostrana štampa je donela ogromne naslove:

DAŢDEVNJACI TORPEDOVALI FRANCUSKU KRSTARICU!

ZAGONETNI DOGAĐAJ NA NORMANDIJSKOJ OBALI!

POBUNA DAŢDEVNJAKA!

“Pozivamo na odgovornost”, vatreno je u svom listu pisao poslanik Bartelemi, “one koji su naoruţali ţivotinje protiv ljudi; one koji su u šape Daţdevnjaka stavili bombe da njima ubijaju francuske seljake i nevinu decu koja se igraju; one koji su morskim čudovištima dali najmodernija torpeda da njima mogu potapati francusko brodovlje kad god im se to prohte. Kaţem, pozivamo ih na odgovornost: da se optuţe za zločin, da se

pozovu pred ratni sud zbog izdaje otadţbine, da se ispita koliko su dobili od fabrikanata oruţja zato što morski ološ snabdevaju oruţjem protiv brodovlja civilizovanog sveta. “I tako dalje; prosto je nastupio opšti uţas, narod se sakupljao po ulicama i počinjao da gradi barikade; na pariškim bulevarima su stajali senegalski strelci s puškama u kupama, a u predgrađima su čekali tenkovi i oklopna kola. U tom trenutku u skupštini je, bled ali odlučan, stajao ministar mornarice gospodin Fransoa Ponso i izjavljivao: Vlada prima na sebe odgovornost što je na francuskoj obali naoruţala Daţdevnjake puškama, vodenim mitraljezima, podmorskim baterijama i bacačima torpeda. Ali dok su francuski Daţdevnjaci naoruţani samo lakim topovima malog kalibra, nemački Salamanderi su naoruţani podmorskim merzerima kalibra 32 cm; dok na francuskoj obali prosečno na svakih dvadeset i četiri kilometra dolazi po jedan podmorski magacin ručnih bombi, torpeda i eksploziva, na italijanskoj obali postoje dubinska skladišta ratnog materijala na svakom dvadesetom kilometru, a u nemačkim vodama — na svakom

osamnaestom kilometru. Francuska ne moţe i neće svoje obale ostaviti nezaštićene. Francuska ne moţe da se odrekne naoruţavanja svojih Daţdevnjaka. Ministar će odmah narediti da se što stroţe ispita ko je kriv za sudbonosni nesporazum na normandijskoj obali; izgleda da su Daţdevnjaci shvatili obojene rakete kao signal za vojničku intervenciju te su hteli da se brane. U međuvremenu otpušten je i zapovednik broda “Ţil Flambo” i šerburški prefekt policije; specijalna pak komisija ispituje kako preduzimači građevina u vodi postupaju s

Daţdevnjacima; ubuduće će se u tom pogledu voditi stroga kontrola. Vlada duboko ţali gubitke u ljudskim ţivotima; mladi narodni junaci Pjer Kaţi, Marsel Berar i Luj Kermadek biće odlikovani i sahranjeni o drţavnom trošku, a njihovi roditelji će dobiti počasnu penziju. U najvišoj komandi francuske mornarice doći će do značajnih promena. Vlada će Skupštini postaviti pitanje poverenja čim bude bila u mogućnosti da podnese iscrpnije izveštaje. Nakon toga je kabinet objavio, svoje permanentno, zasedanje.

Za to vreme novine su — prema svojoj političkoj obojenosti — predlagale kazneni, istrebljivački, kolonizacioni ili krstaški pohod protiv Daţdevnjaka, generalni štrajk, ostavku vlade, zatvaranje daţdevnjačkih voda, hapšenje komunističkih vođa i agitatora, i mnoge druge slične zaštitne mere. Povodom vesti o mogućem zatvaranju obala i luka ljudi su počeli grozničavo da se snabdevaju namirnicama, pa su cene svoj robi skakale vrtoglavom brzinom; berza je tri dana bila zatvorena. Bila je to prosto, za poslednja tri ili četiri meseca, najnapetija i najopasnija situacija. Međutim, u tom momentu u stvar se vešto umešao ministar poljoprivrede g. Monti. On je, naime, naredio da se na francuskoj obali dva puta nedeljno u more sipa nekoliko stotina vagona jabuka za Daţdevnjake, razume se na drţavni trošak. Ova mera je neobično zadovoljila Daţdevnjake, a u Normandiji i drugde umirila voćare. Međutim, g. Monti je u tom pravcu pošao i dalje: pošto su već duţe vremena postojale teškoće s dubokim i opasnim nezadovoljstvom u vinogradarskim krajevima zbog slabe

prodaje, on je naredio da drţava potpomogne Daţdevnjake na taj način što će svaki Salamander dnevno dobijati po pola litra belog vina. U početku Daţdevnjaci nisu znali šta da rade s vinom, jer su od njega dobijali jake prolive, pa su ga prosipali u more; ali tokom vremena su se na njega očevidno navikli, pa je primećeno da se otada francuski Daţdevnjaci strasnije pare, mada s manjom plodnošću nego ranije. Tako je jednim udarcem rešeno i agrarno pitanje i daţdevnjačka afera; opasna napetost je otklonjena, a kad je uskoro izbila nova kriza vlade

zbog finansijskog skandala g-đe Tepler, vešti i iskusni g. Monti je u novom kabinetu postao ministar pomorstva.

3. INCIDENT U LAMANŠU

Uskoro posle toga plovila je belgijska putnička lađa “Odenborg” iz Ostendea za Remzget. Kad je bila nasred Kalejskog kanala opazi deţurni oficir da se pola milje na jug od

uobičajenog pravca puta “nešto u vodi zbiva”; kako nije mogao da razabere da li to tamo neko tone, naredi da se plovi ka tom jako uzburkanom mestu. Oko dvesta putnika s one strane lađe koja je bila izloţena vetru posmatralo je čudni prizor: tu i tamo

bi šiknula voda okomitim mlazom, a pogdegde bi se iz nje izvilo nešto nalik na crno telo; pri tome se morska površina u prečniku od oko trista metara divlje talasala i ključala, a iz dubine čula se snaţna tutnjava ili huka. “Izgledalo je kao da je pod vodom proradio neki omanji vulkan.” Kad se “Odenborg” lagano pribliţio tom mestu, odjednom na deset metara od pramca izbi ogroman okomiti talas i grunu strašna eksplozija. Cela lađa se naglo izdiţe, a na palubu se sruči kiša gotovo ključale vode; zajedno s njom na pramac pljusnu snaţno crno telo koje se previjalo i ispuštalo prodorne krike; bio je to izlomljen i oparen Daţdevnjak. Zapovednik broda naredi da se pođe unazad da brod ne naiđe pravo posred tog uzavrelog pakla; ali u taj mah počeše eksplozije na sve strane i morska površina se prekri delovima raskomadanih Daţdevnjaka. Konačno, brod uspe da se okrene i punom parom pobeţe prema severu. U tom, šest stotina metara iza njega, grunu strašna eksplozija, a iz mora izbi ogroman, oko sto metara visok stub vode i pare. “Odenborg” se uputi prema Harviču,

šaljući preko radija na sve strane opomenu: “Paţnja, paţnja, paţnja! Na liniji Ostende-Remzget velika opasnost od podmorskih ekspolozija. Ne znamo šta je to. Savetujemo svim brodovima da zaobiđu to mesto!” U međuvremenu tutnjava i huka trajali su i dalje skoro kao kad se vrše pomorski manevri, ali ništa se nije moglo videti od uskovitlane vode i pare koja je šikljala uvis. Iz Dovera i Kalea pak već su punom, parom isplovile torpednjače i razarači, a i eskadrile vojnih aviona jurile su ka tom mestu; kada su, međutim, tamo stigli, našli su samo

mirnu površinu vode zamućenu ţutim muljem i pokrivenu uginulim ribama i raskomadanim Daţdevnjacima.

U prvi mah govorilo se o eksplozijama nekakvih mina u Kanalu; ali kad su na obe strane Kalea obale zatvorene lancem vojske i kad je engleski premijer u subotu uveče — četvrti put u istoriji sveta — prekinuo svoj vikend i hitno se vratio u London, počelo se naslućivati da je u pitanju vrlo ozbiljan problem međunarodnog značaja. Novine su donosile najalarmantnije priče, ali su, začudo, ovaj put bile još daleko od stvarnosti; niko

ni slutio nije da je u toku nekoliko kritičnih dana. Evropa, a s njom i celi svet, bila je svega jedan korak od ratnog sukoba. Tek kada je posle nekoliko godina član tadašnjeg britanskog kabineta ser Tomas Malberi propao na izborima za parlament i povodom toga izdao svoje političke memoare, moglo se pročitati šta se, zapravo, u to vreme dešavalo; ali tada to već nikoga nije ni interesovalo.

Ukratko rečeno, stvar je bila u ovome: i Francuska i Engleska, svaka sa svoje strane, počele su u kanalu Lamanšu da grade daţdevnjačka podmorska utvrđenja koja bi u slučaju rata zatvorila. ceo Kanal; zatim su se, naravno, obe sile uzajamno, optuţivale da je prvo počela da gradi ona druga; ali, po svoj prilici su radove oko utvrđivanja obe započele istovremeno iz bojazni da bi ih mogla preteći susedna i prijateljska drţava. Ukratko, pod površinom Kalea rasla su, jedno nasuprot drugom, dva ogromna betonska utvrđenja naoruţana teškim topovima, bacačima torpeda, širokim minskim poljima i uopšte svim najmodernijim dostignućima do

kojih je u to vreme dospeo ljudski napredak u ratnoj veštini; na engleskoj strani to jako utvrđenje u dubini mora zaposele su tri divizije teških Daţdevnjaka i oko trideset hiljada Salamandera-radnika; na francuskoj strani bile su tri divizije prvorazrednih Daţdevnjaka-ratnika.

Izgleda da su se onog kritičnog dana nasred Kanala na morskom dnu srele dve radne kolone britanskih Daţdevnjaka i francuskih Salamandera i da je među njima došlo do nekakvog

nesporazuma. S francuske strane se tvrdilo da su njihovi Daţdevnjaci koji su mirno radili bili napadnuti od britanskih koji su hteli da ih oteraju; britanski naoruţani Daţdevnjaci pokušali su, navodno, da odvuku nekoliko francuskih Daţdevnjaka koji su se, naravno, branili. Na to su britanski vojni Salamanderi počeli da gađaju francuske Daţdevnjake-radnike ručnim granatama i minobacačima, pa su francuski Daţdevnjaci tako bili prisiljeni da upotrebe isto oruţje. Francuska vlada se oseća pobuđenom da od vlade Njegovog

Britanskog Veličanstva zatraţi punu satisfakciju i napuštanje spornog podmorskog zemljišta, kao i garanciju da se ubuduće slični slučajevi neće ponoviti.

Nasuprot tome, britanska vlada je posebnom notom obavestila vladu Francuske Republike da su francuski militarizovani Daţdevnjaci prodrli u englesku polovinu Kanala i spremali se da tamo postave mine. Britanski Daţdevnjaci su ih upozorili da se nalaze na njihovom radnom zemljištu; na to su im francuski, do zuba naoruţani Salamanderi odgovorili

bacanjem ručnih bombi kojima su ubili nekoliko britanskih Daţdevnjaka-radnika. Vlada Njegovog Veličanstva se sa ţaljenjem oseća prinuđena da od vlade Francuske Republike zatraţi punu satisfakciju i garanciju da francuski vojni Daţdevnjaci neće ubuduće kročiti na engtesku polovinu kanala Lamanša.

Francuska vlada je na to izjavila da ne moţe dalje trpeti da susedna drţava gradi podmorska utvrđenja u neposrednoj blizini francuskih obala. Što se tiče nesporazuma na dnu

Kanala, vlada Republike predlaţe da se, u smislu Londonske konvencije, nastali spor preda Haškom mirovnom sudu.

Britanska vlada je odgovorila da bezbednost britanskih obala ne moţe i neće prepustiti nikakvom odlučivanju spolja. Kao napadnuta drţava ponovo energično zahteva izvinjenje, naknadu štete i garanciju za budućnost. Istovremeno je englesko Sredozemno brodovlje, ukotvljeno kod Malte, isplovilo

punom parom u pravcu zapada; atlantsko brodovlje dobilo je naređenje da se koncentriše kod Portsmauta i Jermauta.

Francuska vlada je naredila mobilizaciju pet godišta mornarice.

Izgledalo je da ni jedna ni druga strana ne mogu da popuste; na kraju krajeva bilo je jasno da se radi ništa manje nego o prevlasti nad celim Kanalom. U tom kritičnom momentu ser Tomas Malberi je konstatovao zapanjujuću činjenicu da na engleskoj strani zapravo i, ne postoje (bar de jure) ni radni ni

bilo kakvi vojni Daţdevnjaci, jer je na Britanskim ostrvima još na snazi zabrana, izdata nekada u vreme ser Samjuela Mandevila, prema kojoj nijedan Salamander ne sme da bude zaposlen na obali ili u suverenim vodama Britanskih ostrva. Prema tome, britanska vlada nije mogla zvanično smatrati da su Francuski Daţdevnjaci napali engleske. Cela stvar se, dakle, svela na pitanje da li su francuski Daţdevnjaci namerno ili samo greškom stupili na dno britanskih suverenih voda. Vlasti Republike su obećale da će to ispitati; engleska vlada nije ni predloţila da se spor preda Međunarodnom sudu u Hagu. Nakon toga su se britanski i francuski admiraliteti sporazumeli da između podmorskih utvrđenja u kanalu Lamanšu ostave neutralni pojas u širini od pet kilometara, što je prijateljstvo dveju zemalja neobično ojačalo.

4. DER NORDMOLCH84

Nekoliko godina nakon naseljavanja prvih daţdevnjačkih kolonija na Severnom i Baltičkom moru, nemački naučnik dr Hans Tiring utvrdio je da baltički Daţdevnjak pokazuje — očigledno pod uticajem sredine — neke drukčije fizičke osobine; tako je, navodno, nešto svetliji, korača uspravnije, a njegov indeks lobanje svedoči da ima duţu i uţu lobanju nego što je glava drugih Daţdevnjaka. Ovaj varijetet dobio je ime der

Nordmolch ili der Edelmolch85 (Andrias Scheuchzeri var. nobilis erecta Thüring)

Posle ovoga se i nemačka štampa ţivo zainteresovala za baltičkog Daţdevnjaka. Poseban značaj video se u tome što se ovaj Daţdevnjak, upravo pod uticajem nemačke sredine, razvio u drukčiji i viši rasni tip Daţdevnjaka, neosporno superioran u odnosu na sve ostale Salamandere. S prezirom se pisalo o degenerisanim mediteranskim Daţdevnjacima, zakrţljalim telesno i duševno, o divljačkim tropskim Daţdevnjacima i

uopšte o niskim, varvarskim i ţivotinjskim Salamanderima drugih naroda. Od Veledaţdevnjaka ka nemačkom Naddaţdevnjaku — tako je glasilo geslo tog vremena. Zar nije prapočetak svih savremenih Daţdevnjaka bio na nemačkom tlu? Zar nije njihova kolevka bila kod Eningena, gde je nemački naučnik dr Johanes Jakub Šojhcer našao njihov veličanstveni trag još u miocenu? Nema, naime, ni najmanje sumnje da se prvobitni Andrias Scheuchzeri rodio pre mnogo geoloških vekova na germanskom tlu; što se potom raširio i po drugim morima i pojasevima, platio je svojim opadanjem u razvoju i degeneracijom; čim se, pak, opet naselio na tlu svoje pradomovine, ponovo postaje ono što je i bio: plemeniti nordijski Šojhcerijev Daţdevnjak, svetao, uspravan, duguljaste lobanje. Samo tu, na nemačkom tlu, mogu Daţdevnjaci ponovo da dobiju svoj čisti i najviši tip kakav je u otisku našao veliki

84

Severni Daţdevnjak 85

Plemeniti Daţdevnjak

Johanes Jakub Šojhceri u eningenskim majdanima. Nemačkoj su stoga potrebne nove i duţe obale, potrebne su joj kolonije, potrebna su svetska mora da bi se svuda, u nemačkim vodama, mogle da razviju nove generacije rasno čistih prvobitnih nemačkih Salamandera. “Potreban nam je nov ţivotni prostor za naše Daţdevnjake” — pisale su nemačke novine; a da bi ta činjenica nemačkom narodu bila neprestano pred očima, u Berlinu je podignut velelepni spomenik Johanesu Jakubu Šojhceru. Veliki doktor predstavljen je tu s

debelom knjigom u ruci; kraj njegovih nogu uspravno sedi plemeniti nordijski Daţdevnjak, zureći u daljinu, u nedogledne obale svetskog okeana.

Prilikom otkrivanja ovog narodnog spomenika odrţani su, naravno, svečani govori koji su izazvali neobičnu paţnju u svetskoj štampi. Nemačka ponovo preti — konstatovali su naročito engleski izveštaji. Mi smo, doduše, već navikli na ovakav ton, ali ako se u tako zvaničnoj prilici govori o tome da je Nemačkoj u roku od tri godine potrebno pet hiljada

kilometara nove morske obale, prisiljeni smo da odgovorimo što jasnije: Dobro, pokušajte to! Na britanskim obalama ćete polomiti zube! Mi smo spremni, a kroz tri godine bićemo još spremniji. Engleska će imati, i mora da ima, toliko ratnih brodova koliko dve najveće kontinentalne sile zajedno; taj odnos snaga ostaje jednom za svagda nepromenjen. Ţelite li da u pomorskom naoruţanju razvijete besomučno nadmetanje, neki vam bude; nijedan Britanac neće dozvoliti da zaostanemo ma i za stopu.

“Prihvatamo nemački izazov”, izjavio je u ime vlade u parlamentu lord admiraliteta, gospodin Fransis Drejk.”Ko posegne rukom za bilo kojim morem, naići će na oklope naših brodova. Velika Britanija je dovoljno jaka da odbije svaki napad na svoja ostrva i na obale svojih dominiona i kolonija. Za takav napad smatraćemo i izgradnju novih kopna, ostrva, utvrđenja i avionskih baza u svakom moru čiji talasi zapljuskuju i najmanji delić britanske obale. Neka to bude poslednja opomena svakom ko bi hteo da makar i za jard pomakne svoju

morsku obalu.” Na to je parlament odobrio izgradnju novih ratnih brodova za preliminarnu sumu od pola milijarde funti sterlinga. Bio je to zaista dostojan odgovor na podizanje provokativnog spomenika Johanesu Jakubu Šojhceru u Berlinu; taj spomenik je, razume se, stajao samo dvanaest hiljada maraka.

Na ove izjave odgovorio je sjajni francuski publicista markiz d'Sad, u tom smislu, po pravilu, odlično informisan: britanski lord admiraliteta je izjavio da je Velika Britanija spremna na

svaku eventualnost. Dobro; da li je, pak, cenjenom lordu poznato da Nemačka u baltičkim Daţdevnjacima ima stalnu i strahovito naoruţanu armiju koja danas broji pet miliona Salamandera, profesionalnih vojnika, koje moţe odmah da ubaci u borbu u vodi i na obali? Ovome dodajte još nekih sedamnaest miliona Daţdevnjaka za tehničku i pozadinsku sluţbu, spremnih da u svako doba nastupe kao rezervna i okupaciona armija. Danas je baltički Salamander najbolji vojnik na svetu; psihološki savršeno pripremljen, on u ratu vidi

svoje pravo i najuzvišeniju misiju; poći će u svaku borbu s oduševljenjem fanatika, s hladnom trezvenošću tehničara i sa strašnom disciplinom upravo pruskog Daţdevnjaka.

Da li je, dalje, britanskom lordu admiraliteta poznato da Nemačka grozničavo gradi transportne brodove koji celu brigadu Salamandera-ratnika mogu da prevezu odjednom? Da li mu je poznato da gradi na stotine i stotine malih podmornica; s akcionim radijusom od tri do pet hiljada kilometara, čija će posada biti samo baltički Daţdevnjaci? Da li mu je poznato da

u raznim deloviina okeana izgrađuje ogromne podmorske rezervoare za pogonski materijal? Dakle, upitajmo se ponovo: da li je britanski građanin siguran da je njegova velika zemlja zaista dobro pripremljena za syaku eventualnost?

Nije teško zamisliti — nastavljao je markiz d'Sad — šta će u budućem ratu za blokadu obala značiti Daţdevnjaci naoruţani podmorskim bertama, minobacačima i torpedima; zaista, prvi put u istoriji sveta niko ne mora da pozavidi Engleskoj na

njenom ostrvskom poloţaju. Ali, kada smo već kod tih pitanja, da li je britanskom admiralitetu poznato i to da su ti baltički Daţdevnjaci snabdeveni mašinom, inače miroljubivom, koja se zove pneumatična bušilica, i da ta najmodernija sprava za jedan sat izbuši najbolji švedski granit, u dubini od deset metara, a od pedeset do šezdeset metara englesku kredu? (Dokazala su to probna bušenja koja je potajno izvela nemačka tehnička ekspedicija u noći 11., 12. i 13. prošlog meseca na engleskoj obali između Hitea i Folkestana, dakle, direktno pod

nosom doverske tvrđave.) Preporučujemo svojim prijateljima preko Kanala da sami izračunaju za koliko se nedelja mogu Kent ili Eseks da izbuše ispod morske površine rupama kao kotur sira. Do sada je stanovnik Britanskih ostrva briţno pogledao u nebo otkuda, navodno, jedino moţe da dođe propast njegovim cvatućim gradovima, njegovoj Bank of England, ili njegovim mirnim koteţima — tako prijatnim u večno zelenom okviru bršljana. Bolje neka sad prisloni uho k zemlji na kojoj se igraju njegova deca neće li, danas ili sutra, čuti kako u njoj zuji i korak po korak sve dublje prodire neumorna i strašna burgija

daţdevnjačke bušilice krčeći put za leţište dosad neviđenih eksploziva? Poslednja reč našeg vremena nije više rat u vazduhu nego rat pod vodom i pod zemljom. Ĉuli smo samouverene reči s komandnog mosta gordog Albiona; da, sve dosad je to moćni brod koji se uzdiţe nad talasima i savlađuje ih; ali jednom bi se ti talasi mogli da sklope nad razbijenim brodom koji tone u morske dubine. Zar ne bi bilo bolje suprotstaviti se toj opasnosti pre? Kroz tri godine za to će biti suviše kasno!

Ova opomena briljantnog francuskog publiciste izazvala je u Engleskoj ogromno uzbuđenje; i pored svih demantija, ljudi su u najrazličitijim delovima Engleske čuli podzemno zujanje daţdevnjačkih bušilica. Nemački zvanični krugovi su, naravno, oštro odbacili i opovrgli citirani članak, proglasivši ga od početka do kraja za puko huškanje i neprijateljsku propagandu; međutim, na Baltiku su istovremeno vršeni kombinovani manevri nemačke mornarice, suvozemnih snaga i

Salamandera-ratnika. Na ovim manevrima su minerske čete Daţdevnjaka, pred očima inostranih vojnih atašea, u blizini Rigenvalda digle u vazduh deo izbušenih peščanih dina u prostoru od šest kvadratnih kilometara. Bio je to, kaţu, veličanstven prizor kad se, uz groznu tutnjavu, podigla zemlja “kao izlomljena santa”, pa se tek potom rasprsla u divovski zid dina, peska i kamenja; nastala je tama skoro kao u noći; a uskovitlani pesak je padao gotovo sto kilometara u krug, šta više, posle nekoliko dana pao je u vidu peščane kiše čak u

Varšavi. U atmosferi je posle te veličanstvene eksplozije ostalo toliko slobodno lebdećeg sitnog peska i prašine da su sve do kraja te godine zalasci sunca u celoj Evropi bili neobično lepi, krvavo crveni i plameni, kao nikad ranije.

More koje je prelilo razbijeni deo obale nazvano je nakon toga “Scheuchzer-See86, i postalo je cilj nebrojenih školskih izleta i pohoda nemačke dece koja su pevala omiljenu daţdevnjačku himnu:

Solche Erfolche erreichen nur deutsche Molche87

86

Šojhcerovo more 87

Takve uspehe (Erfolche zbog rime s Molche) postiţu samo nemaĉki Daţdevnjaci

5. VOLF MAJNERT PIŠE SVOJE DELO

Moţda su upravo pomenuti prekrasni i tragični zalasci sunca inspirisali usamljenog kenigsberškog filozofa Volfa Majnerta da napiše svoje monumentalno delo “Untergang der Menschheit”. Moţemo ga ţivo sebi predstaviti kako bludi duţ morske obale, gologlav, s ogrtačem koji mu leprša, i kako ushićenih očiju posmatra tu poplavu ognja i krvi koja zahvata više od polovine nebeskog svoda. “Da”, šapće u zanosu, “da,

vreme je već da se piše epilog uz istoriju čoveka!” — I napisao ga je.

Dovršava se tragedija ljudskog roda — počeo je Volf Majnert. Neka nas ne buni njegova grozničava preduzimljivost i tehničko blagostanje, to je samo tuberkulozno rumenilo na licu organizma smrću već obeleţenog. Nikada čovečanstvo nije prolazilo kroz tako visoku konjunkturu kao danas; ali nađite mi samo jednog čoveka koji je srećan; pokaţite mi društvenu klasu koja je zadovoljna, ili narod koji se ne oseća ugroţen u

svom bitisanju. Okruţene svim darovima, civilizacije, u krezovskom bogatstvu duhovnih i materijalnih dobara, obuzima nas sve više i više neotklonjivo osećanje nesigurnosti, teskobe i neprijatnosti. I Volf Majnert je neumoljivo analizovao duševno stanje današnjeg sveta, tu smesu straha i mrţnje, nepoverenja i megalomanije, cinizma i malodušnosti; jednom rečju, očajanja — kratko je zaključio Volf Majnert. Tipične oznake smaka sveta. Moralna agonija.

Pitanje glasi: Da li je čovek sada i uopšte bilo kada bio sposoban za sreću? Ĉovek, nesumnjivo, kao i svaki ţivi stvor; međutim, čovečanstvo — nikako. Sva čovekova nesreća je u tome što je bio prinuđen da postane čovečanstvo, ili što je to postao suviše kasno, kada je već nepovratno bio izdiferenciran u narode, rase, vere, staleţe i klase, na bogate i siromašne, u obrazovane i neobrazovane, u gospodare i robove. Saterajte u jedno stado konje, vukove, ovce i mačke, lisice i srndaće, medvede i koze; zatvorite ih u jedan tor i prisilite ih da ţive u

toj besmislenoj gomili koju ćete nazvati društveni poredak i da se drţe zajedničkih ţivotnih pravila; biće to nesrećno, nemirno, fatalno, raštrkano stado u kome se nijedan boţji stvor neće osećati prijatno. To je u osnovi verna slika velikog i beznadeţno heterogenog stada koje se naziva čovečanstvo. Narodi, staleţi, klase ne mogu da trajno ţive zajedno a da se uzajamno ne stešnjavaju i smetaju jedni drugima do osećanja nepodnošljivosti; oni mogu da ţive ili večito odvojeno — što je bilo moguće samo toliko dugo dok je svet bio za njih dosta velik

— ili jedni protiv drugih, u borbi na ţivot i smrt. Za ljudsku biološku celinu kao što su rasa, narod ili klasa jedini prirodni put ka homogenoj i neoskrnavljenoj sreći jeste u tome da se načini mesto samo za sebe, a da se istrebe oni drugi. A to je upravo ono što je ljudski rod propustio da blagovremeno učini. Danas je za to već kasno. Stvorili smo suviše mnogo doktrina i obaveza kojima štitimo “one druge”, umesto da ih se rešimo; izmislili smo moralni red, ljudska prava, ugovore, zakone, jednakost, humanost i koješta drugo; stvorili smo fikciju čovečanstva, koje obuhvata nas i “one druge” u jedno

apstraktno više jedinstvo. Kakva sudbonosna greška! Uzdigli smo moralni zakon iznad biološkog. Povredili smo veliki prirodni preduslov za svaku zajednicu: samo homogeno društvo moţe da bude srećno. A ovu dostupnu nam sreću ţrtvovali smo velikom, ali nemogućem snu: od svih ljudi, naroda, klasa i nivoa stvoriti jedno čovečanstvo i jedan poredak. Bila je to velikodušna glupost. Bio je, to, na svoj način, jedini častan pokušaj čovekov da se izdigne iznad samog sebe. I za taj svoj krajnji idealizam ljudski rod sad plaća svojim

nezadrţivim raspadanjem.

Proces kroz koji čovek pokušava nekako da se organizuje u čovečanstvo star je koliko i sama civilizacija, koliko i prvi zakoni i prve opštine; ako se, konačno, nakon toliko hiljada godina došlo samo do toga da se jaz između rasa, naroda, klasa i pogleda na svet produbio tako oštro i toliko duboko — kako to danas zapaţamo — nećemo tad više zatvarati oči pred činjenicom da je nesrećni istorijski pokušaj da od svih ljudi

stvorimo kakvo-takvo čovečanstvo definitivno i tragično propao. Na kraju krajeva, počinjemo već da toga bivamo svesni; otuda ti pokušaji i planovi da se ljudsko društvo ujedini, drukčije, tj. da se radikalnim putem načini mesto samo za jedan narod, za jednu klasu ili jednu veru. Ali ko moţe da kaţe koliko smo već duboko inficirani neizlečivom bolešću diferencijacije? Svaka će se, toboţe homogena celina, pre ili posle neizostavno opet raspasti na raznovrsno mnoštvo različitih interesa, partija, staleţa itd. koji će se među sobom ili uništavati ili će opet trpeti

od ţivota u zajednici. Nikakvog izlaza nema. Krećemo se u začaranom krugu; ali razvoj se neće večno okretati u krug; za to se postarala sama priroda tako što je na svetu načinila mesto za Daţdevnjake.

Nije slučajno — rezonovao je Volf Majnert što su Daţdevnjaci došli do izraţaja u ţivotu tek u vreme kad hronična bolest čovečanstva — tog makroorganizma koji je loše srastao i koji se stalno raspada — prelazi u agoniju. Daţdevnjaci se predstavljaju, uz neznatna odstupanja, kao jedna ogromna i

homogena celina; oni nisu dosad stvorili s dubljim razlikama svoja plemena, jezike, narode, drţave, vere, klase ili kaste; nema među njima gospodara i robova, slobodnih i porobljenih, bogatih i siromašnih; doduše, postoje medu njima razlike stvorene raspodelom posla, ali sama po sebi to je istorodna, monolitna, tako reći istozrna masa u svim svojim delovima biološki podjednako primitivna, podjednako od prirode slabo obdarena, podjednako podjarmljena i na isto tako niskom stupnju ţivota. Poslednji Crnac ili Eskim ţivi u neuporedivo

boljim ţivotnim uslovima, koristeći nesrazmerno bogatija mterijalna i kulturna sredstva nego te milijarde civilizovanih Daţdevnjaka. Pa ipak nema znakova da Daţdevnjaci zbog toga pate. Naprotiv! Vidimo, pak, da im nije potrebno baš ništa od onog u čemu olakšanje i utehu traţe metafizički uţas i ţivotna teskoba čovekova; ţive bez filozofije, bez vere u zagrobni ţivot i bez umetnosti; ne znaju šta je fantazija, humor, mistika, igra ili san; oni su u ţivotu apsolutni realisti. Nama, ljudima, oni su isto tako daleko kao mravi ili haringe; od njih se razlikuju samo

po tome što su se prilagodili drugoj ţivotnoj sredini, tj. ljudskoj civilizaciji. Nastanili su se u njoj kao što su se i psi nastanili u ljudskim naseljima; ne mogu bez njih da ţive, ali zato neće prestati da budu ono što jesu; veoma primitivna i malo izdiferencirana ţivotinjska vrsta. Dovoljno im je da ţive i da se razmnoţavaju; mogu čak da budu i srećni, jer nisu opterećeni nikakvim osećanjem međusobne nejednakosti. Naprosto, oni su homogeni. Zato mogu jednog dana, da, bilo kog sutrašnjeg dana, bez teškoća da ostvare ono što ljudima nije pošlo za

rukom; jedinstvo svoje vrste na celom svetu, svoje svetsko društvo, jednom reči — Univerzalno Daţdevnjaštvo. Tog dana će se završiti hiljadugodišnja agonija ljudskog roda. Na našoj planeti neće biti dovoljno mesta za dve tendencije koje teţe da osvoje ceo svet. Jedna mora da ustukne. Znamo već koja će to biti.

Danas na celoj Zemljinoj kugli ţivi oko dvadeset milijardi civilizovanih Daţdevnjaka, ili oko deset puta toliko koliko svih ljudi; iz toga, po biološkoj nuţnosti i istorijskoj logici, proizilazi

da će Daţdevnjaci, budući da su porobljeni, morati da se oslobode; a pošto su homogeni, moraće se ujediniti; i tako, postavši najveća sila koju je svet ikada video, moraće da preuzmu vlast nad svetom. Mislite da su takve budale da će tada štedeti čoveka? Mislite da će ponoviti njegovu istorijsku grešku koju je odvajkada činio time što je pobeđene narode i klase porobljavao, umesto da ih je uništavao? I što je iz egoizma među ljudima stvarao nove razlike, da bi potom, iz velikodušnosti i idealizma, nastojao da ih opet ukloni? Ne, takvu istorijsku ludost Daţdevnjaci neće učiniti — uzvikivao je Volf Majnert — već i zbog toga što će naći opomenu u mojoj knjizi! Oni će biti naslednici cele ljudske civilizacije; pašće im u naručje sve što smo uradili i pokušali da uradimo u teţnji da zavladamo svetom; ali bili bi protiv sebe ako bi s tim nasledstvom hteli i nas da preuzmu. Moraju se osloboditi ljudi ako hoće da sačuvaju svoju vrstu. Ako to ne učine, unećemo medu njih, pre ili posle, svoju dvostruko destruktivnu sklonost: da stvaramo razlike i da ih podnosimo. Ali toga ne treba da se

plašimo; danas više nijedno stvorenje koje u istoriji bude nasledilo čoveka neće ponoviti samoubilačke ludosti čovečanstva.

Nema sumnje da će daţdevnjački svet biti srećniji nego što je bio svet ljudi; on će biti jedinstven, homogen i proţet istim duhom. Daţdevnjaci se među sobom neće razlikovati po govoru, shvatanjima, veri i ţivotnim potrebama. Među njima neće biti kulturnih niti klasnih razlika, nego samo podele rada. Niko neće biti gospodar ni rob, jer će svi sluţiti samo Velikoj

Daţdevnjačkoj Zajednici koja će biti bog, vladar, poslodavac i duhovni vođa. Biće samo jedan narod i samo jedan nivo. Biće to lepši i savršeniji svet od našeg. Jedini mogući, srećni Novi Svet. Dakle, načinimo mu mesta; čovečanstvo koje se gasi ne moţe ništa drugo ni da uradi do da ubrza svoj kraj — u tragičnoj lepoti, ukoliko i za to ne bude kasno.

Iznosimo ovde poglede Volfa Majnerta u, što je moguće pristupačnijoj formi; svesni smo da time mnogo gube od svoje delotvornosti i dubine kojom su u svoje vreme opčinili celu Evropu, a naročito omladinu, koja je oduševljeno prihvatila veru u propast i nastupajući kraj čovečanstva. Vlada Rajha je, doduše, zabranila učenje velikog pesimiste iz nekih političkih razloga i Volf Majnert je morao da se skloni u Švajcarsku; pa ipak, ceo obrazovani svet je sa zadovoljstvom prihvatio Majnertovu teoriju o propasti čovečanstva; knjiga je (na 632 strane) izišla na svim jezicima sveta, a dospela je u mnogo miliona primeraka i među Daţdevnjake.

6. X UPOZORAVA

Moţda je posledica Majnertove proročke knjige bilo i to što je knjiţevna i umetnička avangarda u kulturnim centrima izbacila

parole: Posle nas neka dođu Salamanderi! Budućnost pripada Daţdevnjacima! Daţdevnjaci — to je kulturna revolucija! Ako i nemaju svoje umetnosti, bar nisu opterećeni idiotskim idealima, uvelim tradicijama i gomilom trule, dosadne, pedantske stareţi koju su nazvali poezijom, muzikom,

arhitekturom, filozofijom i uopšte kulturom — senilne reči od kojih nam se u stomaku sve prevrće. Utoliko bolje što dosad nisu počeli da preţivljavaju preţivele ljudske umetnosti: mi ćemo im stvoriti nove. Mi, mladi, krčimo put budućem svetskom salamanderizmu: mi hoćemo da budemo prvi Daţdevnjaci, mi smo Salamanderi sutrašnjice! I tako je nastao mladi pesnički pokret Salamandrida, nikla je tritonska (tri tonska) muzika i pelaško slikarstvo koje se inspirisalo plastičnim svetom meduza, morskih beskičmenjaka i korala. Sem toga, rad Daţdevnjaka na regulaciji otkriven je kao novi izvor lepote i monumentalnosti. Govorilo se: priroda nam je izašla već na vrh glave, umesto starih razbijenih grebena dajte nam glatke betonske obale! Romantika je mrtva; buduća kopna biće oivičena čistim pravama i prerađena u sferne trougaonike i rombove; stari geološki svet mora, biti zamenjen geometrijskim. Ukratko, bilo je tu opet nešto novo i buduće, nove duhovne senzacije i novi kulturni manifesti; oni pak koji su propustili da blagovremeno krenu putem budućeg salamanderizma, s

gorčinom su osetili da je njihovo vreme prohujalo, pa su se stoga svetili na taj način što su zastupali ideje čistog čovečanstva, vraćanje čoveku i prirodi, i druge reakcionarne lozinke. U Beču je izviţdan koncert tritonske muzike, u pariškom “Salonu nezavisnih” nepoznati prestupnik je isekao pelašku sliku nazvanu Capriccio en bleu88; Salamanderizam je prosto kretao ka pobedonosnom i nezadrţivom usponu.

88

Kapriĉo u plavom

Naravno, bilo je i reakcionarnih glasova koji su se suprotstavljali “daţdevnjačkoj maniji” — kako su to nazivali. Najprincipijelni ji u tom pravcu bio je anonimni engleski pamflet, koji je izišao pod nazivom “X OPOMINJE”. Ova se brošura dosta raširila, ali identitet njenog autora nikada nije utvrđen; mnogi su mislili da je napisao neki visoki crkveni dostojanstvenik, sudeći po tome što je u engleskom X kratica za Hrista.

U prvoj glavi autor je pokušao da da statistiku Daţdevnjaka, izvinjavajući se istovremeno zbog nepreciznosti brojki koje navodi. Tako već u ono vreme procena celokupnog broja Daţdevnjaka varira između sedam i dvadeset puta većeg broja od ukupnog broja ljudi na svetu. Nesigurno je i naše.znanje o tome koliko Daţdevnjaci imaju pod morem fabrika, naftonosnih izvora, plantaţa algi, farmi jegulja, iskorišćene vodene snage i drugih prirodnih izvora; nemamo ni pribliţne podatke o tome koliki je proizvodni kapacitet daţdevnjačke industrije, a od svega nam je opet najmanje poznato kako stoji s naoruţanjem

Daţdevnjaka. Znamo, doduše, da su Salamanderi za svoje potrebe u metalima, delovima mašina, eksplozivima i mnogim hemikalijama upućeni na ljude; ali, s jedne strane, sve drţave strogo kriju kakvo oruţje i koliko drugih proizvoda isporučuju svojim Daţdevnjacima, a s druge — neobično malo znamo šta, zapravo, Daţdevnjaci proizvode u morskim dubinama od polufabrikata i sirovina koje od ljudi kupuju. Sigurno je da Salamanderi i ne ţele da mi to znamo; poslednjih godina se toliko ronilaca spuštenih na morsko dno utopilo ili ugušilo, da

se to više ne moţe smatrati pukim slučajem. To je, svakako, alarmantna pojava i s industrijskog i s vojnog gledišta.

Svakako da je teško pretpostaviti, nastavljao je X u sledećim poglavljima, šta bi Daţdevnjaci mogli ili hteli da uzmu od ljudi. Na suvu ne mogu da ţive, a mi im, u suštini, ne moţemo smetati da pod vodom ţive po svojoj volji. Naša i njihova ţivotna sredina su jedna od druge strogo i zauvek odeljene. Doduše, istina je da od njih zahtevamo da vrše određene poslove, ali zato ih velikim delom hranimo i dajemo im sirovine i robu koju

bez nas uopšte ne bi imali, na primer metale. Ali, iako nema praktičnog razloga za nekakav antagonizam između nas i Daţdevnjaka, postoji, rekao bih, metafizička suprotnost: nasuprot bićima na površini postoje bića u dubini (abyssal), bića noći nasuprot bićima dana, mračne vodene dubine nasuprot svetloj i suvoj zemlji. Granica između vode i zemlje postala je nekako oštrija nego što je bila: njihova voda dotiče se naše zemlje. Mogli bismo da za sva vremena ţivimo potpuno odvojeno i da uzajamno izmenjujemo samo odredene usluge i

proizvode; ali teško je osloboditi se mučnog osećanja da to verovatno neće ići. Zašto? Ne mogu vam dati tačne razloge, ali to osećanje postoji, to je nešto kao slutnja da će se vode, jednog dana, same dići protiv zemlje, da bi se rešilo pitanje ko je od njih jači.

Priznajem da je to pomalo iracionalan strah, kaţe dalje X; ali bilo bi mi mnogo lakše kad bi Daţdevnjaci istupili pred ljude s bilo kakvim zahtevima. Bar bi se s njima moglo pregovarati, mogle bi se s njima zaključivati razne koncesije, ugovori i

kompromisi; ali ćutanje njihovo je strašno. Bojim se njihove neshvatljive uzdrţljivosti. Mogli bi, na primer, da za sebe traţe izvesne političke ustupke; iskreno rečeno, zakonodavstvo za Daţdevnjake u svim drţavama je donekle zastarelo i nije dostojno tako civilizovanih i brojno tako silnih bića. Dobro bi bilo da se prava i duţnosti Daţdevnjaka ponovo regulišu i to na način koji će za njih biti pogodniji; moglo bi se razmisliti o nekoj vrsti autonomije za Salamandere; bilo bi pravo da se poboljšaju njihovi radni uslovi i da se njihov rad bolje

nagrađuje. Dakle, u mnogom smislu bi se njihova sudbina mogla poboljšati, samo kad bi to oni zahtevali. Mogli bismo im tad i pruţiti neke ustupke i vezati ih dopunskim ugovorima; u najmanju ruku dobilo bi se u vremenu za čitav niz godina. Međutim, Daţdevnjaci ništa ne traţe, samo povećavaju svoj radni učinak, i svoje porudţbine. Već se najzad moramo zapitati gde će se to jednom zaustaviti. Nekada se govorilo o ţutoj, crnoj ili crvenoj opasnosti; ali to su bar bili ljudi i kod njih moţemo kako-tako zamisliti šta bi mogli da ţele. Međutim,

mada još nemamo pojma, kako i od čega će se, zapravo, čovečanstvo morati da brani, treba bar jedno da nam bude jasno: ako na jednoj strani budu Daţdevnjaci, na drugoj će biti celo čovečanstvo.

Ljudi protiv Daţdevnjaka! Vreme je da to već jednom bude tako formulisano. Jer, iskreno rečeno, normalan čovek instinktivno mrzi Salamandere, gadi ih se — i boji ih se. Na celo čovečanstvo pada nešto kao ledena senka uţasa. Šta drugo moţe da bude to frenetično sladostrašće, ta neugasiva ţeđ za

zabavama i uţivanjima, ta orgijaška razuzdanost koja je ovladala današnjim ljudima? Sličnog opadanja morala nije bilo od vremena kad na Rimsko Carstvo samo što se nije sručio upad varvara. Nije to samo plod neviđenog materijalnog blagostanja, nego i očajnički ugušivani strah od raspadanja i propasti. Dajte poslednju čašu, dok nam nije došao kraj! Kakva sramota, kakvo ludovanje! Izgleda da bog iz strašnog milosrđa pušta da propadnu narodi i klase koji srljaju u propast. Ţelite li da pročitate plamene reči mene, tekel ispisane na svečanoj

gozbi čovečanstva? Pogledajte svetlosne natpise koji po cele noći svetle na zidovima nemoralnih i razvratnih gradova! U tom pogledu se mi, ljudi, već pribliţavamo Daţdevnjacima jer ţivimo više noću nego danju.

Kad ti Salamanderi ne bi bar bili tako strašno prosečni — uzviknuo je X nekako bojaţljivo. Da, nekako su i obrazovani, ali su zato još ograničeniji jer su od ljudske civilizacije primili samo ono što je u njoj prosečno i upotrebljivo, mehaničko i ponovljivo. Stoje uz bok čovečanstva kao famulus Vagner uz

bok Fausta; uče iz istih knjiga kao i ljudski Faust, samo s tom razlikom što je njima to dovoljno i što ih ne nagriza sumnja. Najstrašnije je to što su taj poslušni, ograničeni i tašti tip civilizovanog mediokriteta naveliko umnoţili u milione i milijarde jednakih primeraka; ali, ne, varam se: najgroznije je to što postiţu toliki uspeh. Naučili su da koriste mašine i brojke i pokazalo se da je to dovoljno da postanu gospodari svog sveta. Iz ljudske civilizacije ispustili su sve ono što je u njoj bilo necelishodno, lepršavo, fantastično ili drevno; na taj

način su iz nje ispustili sve ono što je u njoj bilo ljudsko i preuzeli samo njenu golu, praktičnu, tehničku i utilitarnu stranu. A ta bedna karikatura ljudske civilizacije vrlo je sposobna za ţivot; stvara čuda u tehnici, obnavlja našu staru planetu i, konačno, počinje da fascinira samo čovečanstvo. Od svog đaka i sluge Faust će učiti tajnu uspeha i prosečnosti. Ĉovečanstvo će se ili sukobiti s Daţdevnjacima u istorijskoj borbi na ţivot i smrt, ili će se neizbeţno posalamandriti. Što se mene tiče, zaključivao je X melanholično, radije bih video ono

prvo.

X vas, dakle, opominje, nastavio je nepoznati pisac. Još je moguće otresti se tog hladnog i ljigavog obruča koji nas sve steţe. Moramo se osloboditi Salamandera. Već ih je suviše mnogo; naoruţani su i mogu da protiv nas okrenu ratni materijal o čijoj ukupnpj snazi ne znamo skoro ništa; ali za nas ljude strašnija je opasnost ne u njihovom broju i snazi nego u njihovoj uspešnoj, čak trijumfalnoj inferiornosti. Ne znam od čega više da strahujemo — da li od njihove ljudske civilizacije

ili od njihove podmukle i hladne ţivotinjske okrutnosti; ali, to dvoje zajedno daju nešto nepojmljivo uţasno i gotovo đavolsko. U ime kulture, u ime hrišćanstva i čovečanstva, moramo se osloboditi Daţdevnjaka. I tada je anonimni apostol zavapio: Vi, budale, prestanite, konačno, da hranite daţdevnjake!

Prestanite da ih zapošljavate, odrecite se njihovih usluga, pustite ih da se odsele kud im je volja, gde će se sami moći hraniti kao i drugi stvorovi u vodi! Sama priroda će već učiniti reda s njihovim prekomernim brojem —- samo da ljudi, ljudska civilizacija i ljudska istorija ne rade više za Salamandere!

I prestanite da Daţdevnjacima liferujete oruţje, obustavite im isporuku metala i eksploziva, ne šaljite im više mašine i ljudsku robu! Prestaćete da tigrovima liferujete zube a zmijama otrov; prestaćete da podstičete oganj u vulkanu a poplavama nasipe da prokopavate. Neka se stavi zabrana na isporuke za sva mora, neka se Daţdevnjaci stave van zakona, neka budu prokleti i isključeni iz našeg sveta — neka se osnuje Liga

naroda protiv Daţdevnjaka! Neka celo čovečanstvo bude spremno da s oruţjem u ruci brani svoj opstanak; neka se na inicijativu Društva naroda švedskog kralja ili rimskog pape sastane svetska konferencija svih civilizovanih drţava koja će zaključiti svetsku uniju, ili bar udruţenje, svih hrišćanskih naroda protiv Salamandera! Danas je sudbonosni trenutak kad pod strašnim pritiskom daţdevnjačke opasnosti i ljudske odgovornosti moţe da se ostvari osnivanje Sjedinjenih Drţava Sveta, što nije uspeo ni svetski rat sa svim svojim bezbrojnim

ţrtvama. Daj, Boţe! Kad bi to uspelo, značilo bi da Daţdevnjaci nisu uzalud došli i bili bi oruţje boţje.

Ovaj patetični pamflet izazvao je ţivi odjek u najširoj javnosti. Starije dame su se sloţile naročito s onim da je nastupio nečuven pad morala. Nasuprot tome, privredne rubrike novina s pravom su ukazivale na to da je nemoguće ograničavati isporuke Daţdevnjacima jer bi to prouzrokovalo veliko opadanje proizvodnje i tešku krizu u mnogim granama ljudske industrije. I poljoprivreda danas nuţno računa s

velikom prodajom kukuruza, krompira i drugih proizvoda za daţdevnjačku ishranu; kad bi se broj Salamandera smanjio, na trţištu ţivotnih namirnica nastao bi strašan pad cena, zbog čega bi se zemljoradnici našli na ivici propasti. Strukovni radnički savezi osumnjičili su gospodina X kao reakcionara, pa su izjavljivali da neće dozvoliti da se obustavi izvoz bilo kakve robe za Daţdevnjake; tek što je radni narod dobio puno zaposlenje i premije za ispunjene norme, gospodin X ţeli da mu otme hleb iz ruku; radništvo saoseća s daţdevnjacima i

odbacuje svaki pokušaj da se njihov ţivotni standard snizi i da se osiromašeni i nezaštićeni predaju u ruke kapitalizmu. Što se pak tiče lige naroda protiv Daţdevnjaka, sve značajne političke instance su se ograđivale da bi ona bila suvišna; s jedne strane, postoji već, ipak, Društvo naroda a, s druge, Londonska konvencija kojom su se pomorske drţave obavezale da svoje Salamandere neće snabdevati teškim naoruţanjem. Razume se da takvo razoruţanje nije lako zahtevati od drţave koja nije sigurna da druga pomorska sila potajno ne naoruţava svoje

Daţdevnjake i time povećava svoj ratni potencijal na štetu svojih suseda. Isto tako nijedna drţava ili kontinent ne moţe da prisiljava svoje Daţdevnjake da se presele drugde, prosto stoga što bi se tim neţeljenim načinom povećao kako industrijski i poljoprivredni promet tako i vojna snaga drugih drţava ili kontinenata. A takvih prigovora, koje je morao da prizna svaki razuman čovek, bilo je navedeno mnogo.

I pored svega pamflet “X opominje” ostavio je dubok utisak. Skoro u svim zemljama širio se antidaţdevnjački pokret naroda, osnivala se društva za istrebljenje Daţdevnjaka, klubovi antisalamandrijanaca, komiteti za zaštitu čovečanstva i mnoge druge slične organizacije. U Ţenevi su daţdevnjački delegati bili napadnuti kad su išli na hiljadu dvesta trinaesto zasedanje komisije za proučavanje daţdevnjačkog pitanja. Drevne ograde na morskoj obali bile su iscrtane pretećim natpisima, kao: Smrt Daţdevnjacima! Dole Salamanderi! i slično. Mnogo Daţdevnjaka bilo je kamenovano; nijedan Salamander nije se usuđivao da danju pomoli glavu iz vode. I

pored toga, s njihove strane nije dolazilo ni do kakvih izjava, protesta ili akata Odmazde. Prosto su bili nevidljivi, bar danju, a ljudi koji su virili kroz daţdevnjačke ograde videli su samo beskrajno i apatično more kako huči. “Gledajte”, s mrţnjom su govorili ljudi, “ti gadovi se i ne pokazuju!”

A usred te mučne tišine zagrme takozvani Zemljotres u Lujzijani.

7. ZEMLJOTRES U LUJZIJANI

Toga dana — bilo je to 11. novembra u jedan sat ujutru — osetio se u Nju Orleansu jak zemljotres; nekoliko baraka u crnačkim kvartovima je srušeno; ljudi su u panici istrčavali na ulice, ali potresi se nisu više ponovili; samo je, fijučući s pomamnom ţestinom, dunuo snaţan i kratak ciklon koji je porazbijao prozore i srušio krovove u crnačkim uličicama; nekoliko desetina ljudi je poginulo; nakon toga sručio se nagli

pljusak mulja.

Dok su orleanski vatrogasci kretali u pomoć najugroţenijim ulicama, telegrami iz Morgan Sitija, Plakmina, Baton Ruţa i Lafajeta otkucavali su SOS! Pošaljite čete za spasavanje! Napola smo zatrpani zemljotresom i ciklonom; nasipi reke Misisipi samo što nisu probijeni; odmah uputite pionire, bolničko osoblje i sve ljude sposobne za rad! — Iz Fort-Livingstona došlo je samo lakonsko pitanje: Halo! Da li je i vas tamo zadesilo čudo i pokora? Zatim je iz Lafajeta stigla depeša:

Paţnja! Paţnja! Najgore je postradala Nju Iberija. Izgleda da je veza između nje i Morgan Sitija prekinuta. Pošaljite tamo pomoć! — Ubrzo zatim Morgan Siti javlja: Nemamo vezu s Nju Iberijom. Izgleda da su porušeni i drum i pruga. Pošaljite u Vermilion Bej brodove i avione! Nama ništa više nije potrebno. Imamo oko trideset mrtvih i stotinu ranjenih. — Na to dođe telegram iz Baton Ruţa: Imamo vesti da je najteţe pogođena Nju Iberija. Pobrinite se najviše za Nju Iberiju! Ovamo pošaljite samo radnike, ali brzo jer će nam se provaliti nasipi! Ĉinimo što moţemo. — A na to: Halo, halo, Šrevport, Nečitočiz, Aleksandrija šalju pomoćne vozove u Nju Iberiju. Halo, halo, Memfis, Vinona, Dţekson šalju vozove preko Nju Orleansa. Svi automobili voze ljude u pravcu nasipa Baton Ruţ. — Halo, ovde Peskagula. Imamo nekoliko mrtvih. Treba li vam pomoći?

Za to vreme su vatrogasna kola, ambulantni i pomoćni vozovi kretali u pravcu Morgan-Siti — Peterson — Franklin. Prve tačnije vesti stigle su posle četiri časa ujutru: Voda je

prekinula prugu na mostu između Franklina i Nju Iberije, sedam kilometara zapadno od Franklina; izgleda da se tamo od zemljotresa pojavila duboka provalija koja ide do Vermilion Beja i koja je poplavljena morem. Koliko se zasad moţe utvrditi, ova pukotina pruţa se od Vermilion Beja u istočno-severoistočnom pravcu, blizu Franklina savija prema severu, uliva se u Grand Lejk, zatim ide dalje ka severu sve do linije Plakmin — Lafajet, gde se završava u starom jezeru; druga grana provalije prema zapadu spaja Grand Lejk s

Napoleonvilskirn jezerom. Cela duţina provalije iznosi oko osamdeset kilometara, a širina joj je od dva do jedanaest kilometara. Ovde je, izgleda, bio epicentar zemljotresa. Moţe se reći da je pukim slučajem ova provalija zaobišla sva veća mesta. Pa ipak, ljudski gubici su po svoj prilici znatni. U Franklinu je napadalo 60 cm mulja, a u Petersonu — 45 cm. Ljudi iz Ačfelej Beja pričaju da se u vreme zemljotresa more povuklo za oko tri kilometra, a zatim se na obalu stuštilo talasom visokim oko trideset metara. Postoji bojazan da je na obali poginulo mnogo ljudi. S Nju Iberijom još uvek nemamo

vezu.

U međuvremenu je sa zapada u Nju Iberiju stigao voz s ekspedicijom iz Nečitočiza; prve vesti poslane obilaznim putem preko Lafajeta i Baton Ruţa bile su strašne. Već nekoliko kilometara pred Nju Iberijom voz nije mogao dalje, jer je pruga bila zatrpana muljem. Izbeglice pričaju da se, navodno, oko dva kilometra istočno od grada otvorio blatni vulkan koji je najednom izbacio brda retkog, hladnog blata. Nju Iberija je, kaţu, nestala pod bujicom mulja. Dalje napredovanje po tami i neprestanoj kiši krajnje je oteţano. S Nju Iberijom dosad nema nikakve veze.

Istovremeno stigle su vesti iz Baton Ruţa: Na nasipima Misisipija radi već nekoliko hiljada ljudi stop kad bi bar prestala ta kiša stop potrebne su motike, lopate kola ljudi stop šaljemo pomoć u Plakmin dogorelo je do nokata tim šugavcima.

Depeša iz Fort Dţeksona:

u pola dva ujutru odneo nam je morski talas trideset kuća ne znamo šta je to bilo oko sedamdeset ljudi je odnela voda sada sam tek opravio aparat i poštu je odnela voda halo telegrafišite odmah šta se to zapravo desilo telegrafista fred dalton halo isporučite miniji lakostovoj da se meni nije ništa desilo samo mi je to slomilo ruku i odnelo odelo ali samo kad je opet aparat okej

fred

Iz Port Idsa je stigla najkraća vest:

imamo mrtvih ceo barivud je odnelo more

U međuvremenu — bilo je to oko osam časova ujutru — vraćali su se prvi avioni upućeni u postradala područja. Cela obala, od Port Artura (Teksas) do iza Mobila (Alabama), bila je, navodno, poplavljena noću navalom talasa; svuda se vide zbrisane ili oštećene kuće. Jugoistočna Lujzijana (od puta Lejk Ĉarls — Aleksandrija — Nečiţ) i juţni deo Misisipija (do iza linije Dţekson — Hatisburg — Peskagula) zatrpani su muljem.

U Vermilion Beju u kopno prodire novi morski zaliv, širok oko tri do deset kilometara, koji vijugavo dopre u unutrašnjost zemlje kao dugi fjord skoro do iza Plakmina. Izgleda da je Nju Iberija teško oštećena, ali vide se mnogi ljudi kako skidaju mulj koji je zasuo domove i puteve. Aterirati nije bilo moguće. Najveći gubici u ljudskim ţivotima biće verovatno na morskoj obali. Nasuprot Poantolera tone parobrod — sigurno meksički. U Ĉendeler Ajlendsu more je prekriveno olupinama. U celoj oblasti kiša prestaje. Vidljivost je dobra.

Prva specijalna izdanja njuorleanskih novina izašla su, naravno, već posle četiri časa ujutru; kako je dan odmicao novih izdanja i pojedinosti bilo je sve više; oko osam časova novine su već donosile fotografije postradalog područja i mape novog morskog zaliva. Oko osam i po odštampale su intervju s istaknutim seizmologom Memfiskog univerziteta, dr Vilburom Braunelom, o uzrocima zemljotresa u Lujzijani. Zasada ne moţemo donositi konačne zaključke — izjavio je čuveni naučnik, -— ali izgleda da ti potresi nisu u vezi s vulkanskom

delatnošću, dosad intenzivno ţivom u srednjomeksičkom vulkanskom pojasu koji leţi direktno nasuprot postradalom području. Današnji zemljotres je, izgleda, pre tektonskog porekla, tj. prouzrokovan pritiskom planinskih masiva: s jedne strane Stenovitih planina i Sijera Madre, s druge — Apalahijanskih gora na prostranu udubinu Meksičkog zaliva čiji je produţetak široka nizija uz donji tok Misisipija. Pukotina koja počinje od Vermilion Beja samo je nov i relativno beznačajan prolom, sitna epizoda u geološkom pomeranju od

koga je nastao Meksički zaliv i Karipsko more s vencem Velikih i Malih Antila — tim ostatkom nekadašnjeg povezanog planinskog venca. Nema sumnje da će sleganje tla u srednjoj Americi ići dalje u vidu novih potresa, proloma i pukotina; nije isključeno da je vermilionska provalija samo uvertira u oţivljeni tektonski proces čiji je sektor upravo u Meksičkom zalivu; u tom slučaju moţemo biti svedoci divovskih geoloških katastrofa od kojih bi gotovo petina Sjedinjenih Drţava mogla da postane morsko dno. Međutim, ako bi do toga došlo, mogli bismo s izvesnom verovatnoćom očekivati da će se u okolini Antila ili još

istočnije, na mestima gde stari mit traţi propalu Atlantidu, početi da diţe morsko dno.

Nasuprot tome, nastavljao je čuveni naučnik nešto utešnije, ne treba ozbiljno uzimati strahovanje da će se u postradaloj oblasti pojaviti dejstvo vulkana; toboţnji krateri koji izbacuju blato nisu ništa drugo do erupcija močvarnih gasova do koje je, verovatno, došlo u Vermilionskoj provaliji. Ne bi bilo čudo kad bi se u misisipskoj poplavljenoj oblasti pojavili ogromni podzemni mehuri plina koji bi u dodiru s vazduhom mogli da eksplodiraju i da sa sobom dignu stotine hiljada tona vode i mulja. Naravno, za definitivno objašnjenje, ponovio je dr V. R. Braunel, biće potrebna dalja iskustva.

Dok su Braunelova predviđanja o geološkim katastrofama prolazila kroz rotacione mašine novina, dobio je guverner drţave Lujzijane iz Fort Dţeksona telegram sledeće sadrţine:

Saţaljevamo gubitke u ljudskim ţrtvama stop nastojali smo da mimoiđemo vaše gradove ali nismo računali s odbojnom i udarnom snagom morske vode pri eksploziji stop konstatovali smo trista četrdeset i šest ljudskih ţrtava na celoj obali stop izraţavamo saučešće stop chief salamandera stop halo halo ovde fred dalton poštanska stanica fort dţekson upravo su odavde otišla tri daţdevnjaka došli su pre deset minuta na poštu predali telegram uperili na mene pištolje ali su već otišli odvratni gadovi platili su i pojurili u vodu gonio ih je samo apotekarov pas ne bi trebalo da idu po gradu inače ništa novo pozdravite mini lakostovu šaljem joj poljupce telegrafista fred dalton

Guverner drţave Lujzijane dugo je vrteo glavom nad tim telegramom. Taj Fred Dalton je nekakav šaljivdţija, reče najzad. Bolje da to i ne damo u novine.

8. CHIEF89 SALAMANDERA POSTAVLJA ZAHTEVE

Tri dana posle zemljotresa u Lujzijani stigla je vest o novoj geološkoj katastrofi, ovoga puta u Kini. Od snaţnog, gromovitog zemljotresa u provinciji Kiangsu — severno od Nankinga — raspukla se morska obala otprilike na sredini između ušća Jangce i .starog korita Gvang-Ho; u tu pukotinu prodrlo je more i spojilo se s velikim jezerima Pan-jin i Hung-tsu, između gradova Hvaingan i Fugjang. Izgleda da zbog zemljotresa

Jangce ispod Nankinga napušta svoje korito i kotrlja se u pravcu jezera Tar i dalje ka Hangčou. Broj ljudskih ţrtava nije zasad moguće ni pribliţno proceniti. Na stotine hiljada ljudi beţi u severne i juţne provincije. Japanski ratni brodovi dobili su naređenje da isplove u pravcu postradale obale.

Mada su zemljotresi u Kiangsu po obimu daleko prevazišli nesreću u Lujzijani, njima se posvećivalo malo paţnje jer je svet već navikao na katastrofe u Kini i, kako izgleda, tamo i nije vaţan koji milion ţivota; sem toga, naučno je bilo jasno da,je u

pitanju običan tektonski zemljotres povezan s dubinskom morskom brazdom kod arhipelaga Riukiu i Filipina. Međutim, tri dana posle toga evropski seizmografi su zabeleţili nove potrese čiji je epicentar bio negde kod Kapverdskih ostrva (Zapadna Afrika). Podrobnije vesti su javljale da je od teškog zemljotresa stradala obala Senegambije — juţno od Sen-Luja. Između mesta Lampil i Mboro nastala je duboka provalija preplavljena morem; ona se proširila prema Merinagenu sve do Dimara. Prema izjavama očevidaca, iz zemlje je, uz strašnu buku, izbio stub vatre i pare, razbacujući daleko unaokolo pesak i kamenje; na to se čula huka mora koje je kuljalo u otvorenu provaliju. Ljudskih ţrtava nije bilo mnogo.

Ovaj treći zemljotres izazvao je nešto nalik na paniku.

Da ne oţivljuje moţda vulkanska aktivnost zemlje? — postavljale su pitanje novine.

89

VoĊa

Zemljina kora počinje da puca — objavljivale su večernje novine. Stručnjaci su izrazili mišljenje da je “senegambijska raselina” nastala, moţda, samo erupcijom vulkana Piko, na ostrvu Fogo u Kapverdskom otočju; taj vulkan je bacao lavu još 1847. godine, a od tog vremena smatralo se da je ugašen. Zapadnoafrički zemljotres nema, dakle, ničeg zajedničkog sa seizmološkim pojavama u Lujzijani i Kiangsu, koje su očito bile tektonskog porekla. Ali ljudima je, kako izgleda, bilo potpuno svejedno da li zemlja puca iz tektonskih ili vulkanskih razloga.

Ĉinjenica je da su toga dana sve crkve bile prepune gomila vernih. U nekim krajevima hramovi su morali ostati otvoreni i noću.

Oko jednog časa ujutru (bilo je to 20. novembra) radio-amateri u većem delu Evrope osetili su na svojim radio-aparatima velike smetnje, kao da radi neka nova, neobično jaka radio-stanica. Pronašli su je na talasnoj duţini 203; čulo se nešto nalik na šum mašina ili morskih talasa; kroz taj otegnuti, neprekidni šum odjednom se začuo strašan, kreštav

glas (svi su ga slično opisivali: potmuo, kreketav, kao da;je veštački, uz to još jako pojačali megafonom); i taj ţablji glas je uzbuđeno pozivao: “Hallo, Hallo, Hallo! Chief Salamander speaking. Hallo, Chief Salamander speaking. Stop all broadcasting, you men! Stop your broadcasting! Hallo, Chief Salamander speaking!90 Zatim je drugi, čudnovato potmuo glas upitao: “Ready?” “Ready”.91 Na to se čulo praskanje, kao da se zateţe vod ţice; i opet drugi — neprirodno otegnut: “Attention! Attention! Attention!” “Hallo! “Now!”92

I tada je kroz noćnu tišinu odjeknuo promukao, umoran, ali ipak zapovednički glas: “Halo, ljudi: Ovde Lujzijana! Ovde Kiangsu! Ovde Senegambija! Ţalimo ljudske ţrtve! Ne ţelimo da pričinjavamo suvišne gubitke. Ţelimo samo da evakuišete morske obale na mestima koja ćemo vam unapred označiti.

90

Halo, govori voĊa Salamandera. Halo, govori voĊa Salamandera. Zaustavite sve emisije, ljudi!.Zaustavite svoje

emisije! Halo, govori voĊa Salamandera! 91

Gotovo? Gotovo! 92

Paţnja, paţnja, paţnja, Halo! SAD!

Učinite li to, izbeći ćete nemile katastrofe. Ubuduće ćemo vam najmanje četrnaest dana unapred javiti na kome ćemo mestu proširivati svoje more. Dosad smo vršili samo tehničke probe. Vaši eksplozivi su se pokazali kao dobri. Hvala vam!”

“Halo, ljudi! Sačuvajte mir! Nemamo prema vama neprijateljskih namera! Samo nam za ţivot treba više vode, više obala, više plićaka. Suviše nas je. Na vašim obalama za nas više nema dovoljno mesta. Moramo stoga otkinuti deo vašeg kopna. Načinićemo od njega same zalive i ostrva. Na taj način

će se duţina obala sveta upetostrupiti. Gradićemo nove plićake. Ne moţemo da ţivimo u dubokom moru. Vaša kopna biće nam potrebna kao materijal za nasipanje dubina. Ništa nemamo protiv vas, ali nas je mnogo. Zasad, moţete se odseliti u unutrašnjost zemlje. Moţete se skloniti u planine; one će biti rušene tek na kraju.”

“Vi ste ţeleli. Vi ste nas posejali po celom svetu. Sad smo tu. Hoćemo da se s vama lepo nagodimo. Liferovaćete nam čelik za naše bušilice i pijuke. Isporučivaćete nam eksploziv. Davaćete nam torpeda. Radićete za nas. Bez vas ne bismo mogli da uklonimo stara kopna. Halo, ljudi! Chief Salamander, u ime svih Daţdevnjaka sveta, nudi vam saradnju! Radićete s nama na rušenju svoga sveta! Hvala vam.”

Umorni, promukli glas je ućutao i samo se čulo otegnuto hučanje slično šumu mašina ili mora. “Halo, halo, ljudi”, čuo se opet kreštavi glas, “sad ćemo vam prenositi zabavnu muziku s vaših gramofonskih ploča. Na redu je Marš Tritona iz bogato opremljenog filma “Posejdon”.”

Novine su, razume se, ovaj noćni proglas okarakterisale kao “grubu i neumesnu šalu” neke divlje radio-stanice; no, i pored toga, milioni ljudi su iduće noći očekivali kraj svojih radio-aparata hoće li opet progovoriti onaj strašni, vatreni, kreštavi glas. Javio se tačno u jedan čas uz pratnju otegnutog i zapljuskujućeg hučanja. “Good evening, you people”93, zakreketao je veselo. “Najpre ćemo vam odsvirati s gramofonske

93

Dobro veĉe, ljudi

ploče Salamander-Dance iz vaše operete, Galatea.” Kad se završila bučna i bestidna muzika, odjeknuo je opet onaj strašni i nekako radosni kreket. “Halo, ljudi! Upravo je torpedovana britanska topovnjača „Erebus‟ jer je na Atlantskom okeanu htela da uništi našu radio-stanicu. Posada se podavila. Halo, pozivamo ka zvučniku britansku vladu. Brod „Aminhatep‟, luka Port Said, usprotivio se da u našoj luci Makalahu preda poručeni eksploziv. Kaţu da je dobio naređenje da obustavi dalju isporuku eksploziva. Brod je, razume se, potopljen.

Savetujemo britanskoj vladi da tu naredbu do sutra u podne opozove putem radija inače će brodovi „Vinipeg‟, „ Manitoba‟, „Ontario‟ i „Kvebek‟, koji natovareni ţitaricama plove iz Kanade za Liverpul, biti potopljeni. Halo, pozivamo k zvučniku francusku vladu. Opozovite krstarice koje plove prema Senegambiji. Potrebno nam je da tamo još proširimo novostvoreni zaliv. Chief Salamanđer je naredio da obema vladama izjavim njegovu nepokolebljivu ţelju da s njima uspostavi što prijateljskiji odnos. Kraj vesti. Sad ćemo s gramofonske ploče prenositi vašu pesmu „Salamandria', valse

erotique.”

Sutradan posle podne, jugozapadno od Mizen Hida, potopljeni su brodovi “Vinipeg”, “Manitoba”, “Ontario” i “Kvebek”. Svetom je zavladao talas uţasa. Uveče je BBC (bi-bi-si) objavio da je vlada Njegovog Veličanstva zabranila isporuku Daţdevnjacima svake hrane, hemijskih proizvoda, oruđa, oruţja i metala. U jedan čas po ponoći zakreštao je na radiju razjaren glas: Hallo, hallo, hallo, Chief Salamander speaking! Halo, Chief Salamander is going to speak! Tada se javi umoran, promukao, razjaren glas: “Halo, ljudi! Halo, ljudi! Halo, ljudi! Mislile li da ćemo dopustiti da nas umorite glađu! Ostavite se vaših gluposti! Ma šta vi pređuzeli, okrenuće se protiv vas! U ime svih Daţdevnjaka sveta pozivam Veliku Britaniju! Od ovog časa objavljujemo neograničenu blokadu Britanskih ostrva, izuzev Slobodne Drţave Irske. Zatvaram kanal Lamanš! Zatvaram Suecki kanal! Zatvaram Gibraltarski moreuz za sve brodove! Sve britanske luke su zatvorene. Svi britanski brodovi,

u bilo kom moru, biće torpedovani! Halo, pozivam Nemačku! Desetostruko povećavam narudţbinu eksploziva. Šaljite odmah loco glavni depo Skagerak. Halo, pozivam Francusku! Hitno isporučite naručena torpeda u podmorske forove C 3, BFF i Quest 5, Halo, ljudi! Upozoravam vas — ako nam ograničite isporuke hrane, uzeću je sam iz vaših brodova! Ponovo vas opominjem!“ Umorni glas se pretvarao u šuštavo, jedva razumljivo krkljanje. “HaIo, pozivam Italiju. Pripremite se za evakuaciju područja Venecija — Padova — Udine. Ljudi!

Opominjem vas poslednji put! Već je dosta vaših besmislica!” Nastala je duga pauza za vreme koje je hučalo kao crno i ledeno more. A tada opet progovori veseli i kreštavi glas: “Sada ćemo vam s vaših gramofonskih ploča zasvirati poslednji uspeh Triton-Trot.”

9. KONFERENCIJA U VADUCU

Bio je to čudan rat — ako se to uopšte i moţe nazvati ratom — jer nije postojala nikakva daţdevnjačka drţava, ni priznata daţdevnjačka vlada kojoj bi se zvanično moglo objaviti neprijateljstvo. Prva drţava koja se sa Salamanderima našla u zaraćenom stanju bila je Velika Britanija. Daţdevnjaci su odmah, u prvim časovima sukoba, potopili gotovo sve njene lađe ukotvljene u lukama; to se nije moglo nikako sprečiti.

Samo brodovi na otvorenom moru bili su tog trenutka relativno sigurni ukoliko su krstarili na većim dubinama; na taj način spasao se jedan deo britanske ratne mornarice, koja je probila daţdevnjačku blokadu na Malti i koncentrisala se na dubinama Jonskog mora; ali i te jedinice brzo su pronalazile male daţdevnjačke podmornice i jednu za drugom ih potapale. Za šest nedelja Velika Britanija je izgubila četiri petine svoje celokupne brodske tonaţe.

Dţon Bul je još jednom u istoriji mogao da ispolji svoju

čuvenu tvrdoglavost. Vlada Njegovog Veličanstva nije s Daţdevnjacima pregovarala, pa nije ni povukla zabranu isporuka. “Britanski dţentlmen” — izjavio je u ime celog naroda engleski premijer — “ţivotinje štiti, ali s njima ne pregovara.” Već nekoliko nedelja kasnije na Britanskim ostrvima se osetio nedostatak hrane. Samo su deca dobijala dnevno komadić hleba i nekoliko kašičica čaja ili mleka; britanski narod je to s besprimernom hrabrošću podnosio, pa i onda kad je pao toliko nisko da je pojeo sve svoje trkačke konje. Princ od Velsa je sopstvenom rukom zaorao prvu brazdu na igralištu Rojal Golf kluba da bi tamo za londonska sirotišta gajili šargarepu. Na teniskim igralištima u Vimbldonu posađen je krompir, na trkalištu u Askotu bila je posejana pšenica. “Podnećemo sve, pa i najveće ţrtve”, uveravao je Parlament vođa konzervativaci, “ali britansku čast nećemo izdati.”

Pošto je blokada britanskih morskih obala bila potpuna, Engleskoj je preostao samo jedan slobodan put za snabdevanje

i vezu s kolonijama, i to, razume se, vazduhom. “Potrebno nam je sto hiljada aviona”, izjavljivao je ministar vazduhoplovstva, i sve što je imalo ruke i noge stavilo se u sluţbu te parole; vršene su grozničave pripreme za proizvodnju hiljadu aviona dnevno. Ali tada su vlade ostalih evropskih sila istupile oštro protiv kršenja ravnoteţe u avijaciji; britanska vlada morala je da odstupi od svog vazduhoplovnog programa i da se obaveţe da neće sagraditi više od dvadeset hiljada aviona, i to u toku pet godina. Dakle nije preostalo drugo nego i dalje gladovati ili

platiti basnoslovnu cenu za hranu koja je prenošena avionima drugih drţava; funta hleba stajala je deset šilinga, par pacova jednu gvineju (dvadeset i jedan šiling)., a kutijica kavijara dvadeset pet funti sterlinga. Bilo je to zlatno doba za kontinentalnu trgovinu, industriju i poljoprivredu. Pošto je ratna mornarica još u početku izbačena iz stroja, vojne operacije protiv Daţdevnjaka vršene su samo na kopnu i iz vazduha. Kopnena armija pucala je iz topova i mitraljeza u vodu, ne pričinivši izgleda Salamanderima velike gubitke; nešto uspešnije su bile avionske bombe bacane u more. Daţdevnjaci

su uzvraćali paljbom iz podmorskih topova na britanske luke koje su pretvorili u gomile ruševina. Sa ušća Temze gađali su i London; tada je vrhovna komanda učinila pokušaj da Daţdevnjake otruje bakterijama, petroleumom i luţinama koje su sipali u Temzu i u neke druge morske zalive. Na to su Daţdevnjaci odgovorili puštanjem na englesku obalu talasa bojnih otrova u duţini od sto dvadeset kilometara. Bilo je to samo primera radi, ali dovoljno; britanska vlada je prvi put u istoriji bila prinuđena da zatraţi intervenciju ostalih sila, pozivajući se na zabranu ratovanja bojnim otrovima.

Sledeće noći preko radija je odjeknuo promukli, ljutiti, teški glas Chief Salamandera: “Halo, ljudi! Neka Engleska ne čini gluposti! Ako nam budete trovali vodu, mi ćemo vama trovati vazduh. Mi samo koristimo vaše sopstveno oruţje. Nismo nikakvi varvari, ne ţelimo da ratujemo s ljudima. Ne traţimo ništa drugo sem da moţemo ţiveti. Nudimo vam mir. Liferovaćete nam svoje proizvode i prodaćete nam svoje kopno.

Voljni smo da vam dobro platimo; nudimo vam više nego mir; nudimo vam trgovinu; nudimo vam zlato za vašu zemlju. Halo, pozivam vladu Velike Britanije. Javite mi vašu cenu za juţni deo Linkolnšajra kod zaliva Uoš. Dajem vam tri dana na razmišljanje. Za to vreme obustavljam sva neprijateljstva, sem blokade.”

U tom trenutku na engleskoj obali prestala je da tutnji podmorska kanonada. Ućutali su i topovi na kopnu. Bila je to čudna, gotovo jeziva tišina. Britanska vlada je u Parlamentu

izjavila da s Daţdevnjacima ne namerava da pregovara. Stanovnici kraj zaliva Uoš i Lejn Dip upozoreni su da verovatno predstoji veliki napad Daţdevnjaka i da bi bolje bilo evakuisati obalu i odseliti se u unutrašnjost zemlje; ali pripremljeni vozovi, automobili i autobusi odvezli su samo decu i nešto ţena. Muškarci su svi ostali u mestu, prosto im nije išlo u glavu da bi Englez mogao da izgubi svoje tle. Minut nakon isteka trodnevnog primirja odjeknuo je prvi pucanj; to je bio hitac iz engleskog topa koji je ispalio Lojal Nort Lankašir

Redţiment, svirajući pri tom pukovski marš »Crvena ruţa”. Zatim je zagrmela strahovita eksplozija. Ušće reke Nen potopljeno je sve do Uosbeka i preplavljeno morem iz zaliva Uoš. Pored ostalih, u vodi je nestala i čuvena ruševina Uisbek Ejbej, Holand Kasti, gostionica “Kod Đurđa i Aţdaje”, i druga znamenita mesta.

Sledećeg dana britanska vlada je na postavljeno pitanje u Parlamentu saopštila da je s vojničke strane sve pripremljeno za odbranu britanske obale; da nisu isključeni dalji i daleko

jači napadi na britansko tle, ali da vlada Njegovog Veličanstva ipak ne moţe da pregovara s neprijateljem koji ne štedi civilno stanovništvo, pa ni ţene (odobravanje). Danas više nije u pitanju sudbina Engleske, nego celog civilizovanog sveta. Velika Britanija je voljna da razmotri međunarodne garancije za ograničenje strašnih i varvarskih napada koji ugroţavaju samo čovečanstvo.

Nekoliko nedelja posle toga u Vaducu se sastala svetska konferencija drţava,

Bilo je to u Vaducu jer u Visokim Alpima nije bilo opasnosti od Daţdevnjaka, a tamo se već ranije sklonila većina imućnih i društveno istaknutih ljudi iz primorskih zemalja. Konferencija je, prema opštem priznanju, energično pristupila rešavanju svih aktuelnih svetskih problema. Pre svega, sve zemlje (uključujući Švajcarsku, Abisiniju, Avganistan, Boliviju i druge kontinentalne drţave) principijelno su odbile da priznaju

Daţdevnjake za samostalnu ratnu silu, uglavnom stoga što bi se onda i njihovi Salamanderi mogli smatrati kao pripadnici daţdevnjačke drţave; nije isključeno da bi tako priznata daţdevnjačka drţava ţelela da ima drţavni suverenitet nad svim vodama i obalama gde ţive Daţdevnjaci. Stoga je pravno i praktično Salamanderima nemoguće objaviti rat ili na njih vrštiti kakav drugi međunarodni pritisak; svaka drţava ima pravo da istupi samo protiv svojih Daţdevnjaka; to je njena čisto unutrašnja stvar. Zato ne moţe biti ni govora o

kolektivnom diplomatskom ili vojnom koraku protiv Daţdevnjaka. Drţavama koje su Daţdevnjaci napali moţe se pruţiti međunarodna pomoć samo na taj način što će im se odobriti inostrani zajmovi za uspešnu odbranu.

Na to je Engleska predloţila da se sve drţave bar obaveţu da će prestati Daţdevnjacima da šalju oruţje i eksploziv. Posle temeljnog razmatranja predlog je odbačen, prvo stoga što je tu obavezu već prihvatila londonska konvencija; drugo, nijednoj drţavi se ne moţe zabraniti da svojim Daţdevnjacima pruţa —

“samo za ličnu upotrebu” — tehničku opremu i oruţje za odbranu sopstvenih obala; treće, pomorskim drţavama je, razumljivo, “stalo do odrţavanja dobrih odnosa sa stanovnicima mora” i zato smatraju umesnim da se “privremeno uzdrţe od svih mera koje bi Daţdevnjaci mogli osetiti kao represivne”; pa ipak, sve drţave su voljne da obećaju da će oruţje i eksploziv isporučivati i drţavama koje napadnu Salamanderi.

U poverljivim razgovorima prihvaćen je kolumbijski predlog da se s Daţdevnjacima otpočnu bar nezvanični pregovori. Chief Salamanđer biće pozvan da na konferenciju pošalje svoje opunomoćenike. Predstavnik Velike Britanije je protiv toga oštro protestovao, odbijajući da zaseda zajedno s Daţdevnjacima; međutim, konačno se zadovoljio time da privremeno, iz zdravstvenih razloga, otputuje, u Engadin. Te noći je preko drţavnih signalnih sistema svih primorskih sila poslan poziv Njegovoj Ekselenciji, gospodinu Chief

Salamanderu da imenuje svoje predstavnike i da ih pošalje u Vaduc. Promuklo im je odgovoreno: “Da, ovog puta ćemo još doći k vama; ubuduće će vaši delegati doći k meni u vodu. “Uz to još sluţbeno obaveštenje:” Opunomoćeni predstavnici Daţdevnjaka doći će prekosutra uveče, orijent-ekspresom, stanica Buks.”

U najvećoj brzini vršile su se sve pripreme za dolazak Daţdevnjaka; pripremljena su najluksuznija kupatila u Vaducu, a specijalnim vozom u cisternama je dovezena morska

voda u kade za Daţdevnjake. Uveče je na stanici u Buksu trebalo da bude samo takozvani nezvanični doček; došli su sqmo sekretari delegacija, predstavnici mesnih vlasti i oko dvesta novinara, fotoreportera i filmskih snimatelja. Tačno u 6 časova i 25 minuta ušao je u stanicu orijent-ekspres. Iz salonskih kola na crveni tepih stupila su tri visoka, elegantna gospodina, a za njima nekoliko besprekornih, prevejanih sekretara s teškim tašnama. ”A gde su Daţdevnjaci?” upita neko prigušeno. Dve ili tri zvanične ličnosti koraknuše nesigurno u susret onoj trojici gospode; ali tad prvi od ovih prigušeno i brzo reče: “Mi smo daţdevnjačka delegacija. Ja sam profesor dr Van Dot iz Haga, Maitre Roso Kasteli, advokat iz Pariza, Doktor Manoel Karvalho, advokat iz Lisabona. Gospoda su se klanjala i predstavljala. “Pa vi niste Daţdevnjaci,” uzdahnu francuski sekretar. “Razume se da nismo'', reče dr Roso Kasteli. “Mi smo njihovi advokati. Pardon, ova gospoda moţda ţele da snimaju?” Na to su nasmejanu daţdevnjačku delegaciju ţustro snimali i fotografisali. I prisutni sekretari

delegacija izraţavali su svoje zadovoljstvo. Ipak je to od tih Daţdevnjaka razumno i pristojno što su ljude poslali kao svoje zastupnike. S ljudima se pre moţe pregovarati. A glavno, otpadaju izvrsne neprijatne društvene nedoumice. Još iste noći je s daţdevnjačkom delegacijom drţano prvo većanje. Na dnevnom redu je bilo pitanje kako da se što brţe uspostavi mir između Daţdevnjaka i Velike Britanije. Za reč se javio profesor Van Dot. Nema sumnje, reče, da je Velika Britanija napala Daţdevnjake; britanska topovnjača “Erebus” napala je na

otvorenom moru brod s radio-stanicom Daţdevnjaka; britanski admiralitet je prekinuo normalne trgovinske veze s Daţdevnjacima time što je zabranio da brod “Amenhoter” istovari naručenu količinu eksploziva; treće, britanska vlada je svojom zabranom bilo kakvih liferacija otpočela blokadu Salamandera. Daţdevnjaci se na te neprijateljske postupke nisu mogli ţaliti ni u Hagu, jer im londonska konvencija nije dozvolila pravo ţalbe, niti pak u Ţenevi, jer nisu članovi Društva naroda; nije im, dakle, preostalo ništa drugo nego da pribegnu samoodbrani. Uprkos tome Chief Salamander voljan

je da obustavi ratne operacije, ali uz sledeće ulove: 1. Da se Velika Britanija izvini Daţdevnjacima za napred navedene nepravde; 2. Da opozove sve zabrane liferovanja Daţdevnjacima; 3. Da se kao ošteta bez naknade Salamanderima ustupi dolina porečja u Pendţabu da tamo izgrade nove obale i morske zalive. —Zatim je predsednik konferencije izjavio da će te uslove saopštiti svome poštovanom prijatelju, predsedniku Velike Britanije, koji je trenutno odsutan; ali nije prikrio svoju bojazan da će ti uslovi biti teško

prihvatljivi; pa ipak, postoji nada da oni budu polazna tačka za dalje pregovore.

Nakon toga je došla na red optuţba Francuske povodom senegambijske obale, koju su Daţdevnjaci digli u vazduh, zadirući na taj način u francusko kolonijalno carstvo. Za reč se javio predstavnik Daţdevnjaka, čuveni pariški advokat dr Ţilijen Roso Kasteli. Dokaţite to, rekao je. Svetski kapaciteti u oblasti seizmografije izjavljuju da je zemljotres u Senegambiji

bio vulkanskog porekla i da je u vezi s nekadašnjom aktivnom delatnošću vulkana Piko, na ostrvu Fogo. Ovde su — uzviknu dr Roso Kasteli udarajući dlanom o svoj dosije.— njihova naučna mišljenja. Molim vas, imate li dokaze da je zemljotres u Senegambiji nastao dejstvom mojih klijenata? Ĉekam na njih!

Belgijski delegat Kro: Vaš Chief Salamander je sam izjavio da su to učinili Daţdevnjaci!

Profesor Van Dot: Njegova izjava bila je nezvanična.

G. Roso Kasteli: Opunomoćeni smo da pomenutu izjavu demantujemo. Zahtevam da se saslušaju tehnički stručnjaci da li je moguće veštačkim putem prouzrokovati u zemljinoj kori pukotinu dugu šezdeset i sedam km. Predlaţem da nam izvedu praktičan eksperiment istog obima. Ukoliko takvih dokaza nema, gospodo, onda ćemo govoriti o vulkanskom dejstvu. No i pored toga Chief Salamander je voljan da od francuske vlade otkupi morski zaliv koji se načinio u senegambijskoj pukotini i podesan je za osnivanje daţdevnjačkog naselja. Opunomoćeni smo da se s francuskom vladom sporazumemo o ceni.

Francuski delegat, ministar Deval: Ako u, tome treba da vidimo naknadu za pričinjenu štetu, moţemo o tome da pregovaramo.

Dr Roso Kasteli: Vrlo dobro. Međutim, vlada Daţdevnjaka zahteva da odgovarajući kupoprodajni ugovor obuhvati i područje Land od ušća Ţironde do Bajone, u površini od šest hiljada sedam stotina dvadeset kvadratnih kilometara. Drugim rečima, daţdevnjačka vlada je voljna da od Francuske otkupi i

taj njen juţni deo.

Ministar Deval (rođen u Bajoni, poslanik za Bajonu): Da Vaši Salamanderi od jednog dela Francuske načine morsko dno? Nikada! Nikada!

Dr Roso Kasteli: Gospodine, Francuska će zaţaliti zbog ovih reči. Danas se još govorilo o kupoprodajnoj ceni.

Posle ovog zasedanje je bilo prekinuto.

“Na sledećem sastanku predmet razgovora bio je veliki međunarodni predlog upućen Daţdevnjacima: da umesto nedopustivog oštećivanja starih, gusto naseljenih kopna, grade sebi nove obale i ostrva; u tom slučaju zagarantovaće im se obilan kredit; nova kopna i ostrva biće, zatim, priznata kao njihova samostalna i suverena drţavna područja.

Dr Manoel Karvalho, slavni lisabonski pravnik, zahvalio se

na tom predlogu koji će preneti daţdevnjačkoj vladi; međutim, svako dete će shvatiti, rekao je, da je graditi nova kopna daleko sporije i napornije nego rušiti stare zemlje. Našim klijentima su u najkraćem vremenu potrebne nove obale i zalivi; to je za njih ţivotno pitanje. Za čovečanstvo bi bolje bilo da prihvati plemenitu ponudu Chief Salamandera koji je danas još voljan da od ljudi kupi svet umesto da ga osvoji silom. Naši klijenti su pronašli način kako da iz morske vode dobijaju zlato; prema tome, raspolaţu gotovo neograničenim sredstvima, te vam mogu vaš svet dobro, pa čak i sjajno platiti. Računajte s tim da će za njih tokom vremena cena svetu padati, naročito ako

nastanu, kako se moţe predvideti, dalje vulkanske ili tektonske katastrofe, mnogo obimnije nego one čiji smo svedoci bili — i smanji li se time u velikoj meri površina kontinenata. Danas je još moguće prodati svet u čitavom njegovom obimu; a kada od njega nad morskom površinom ostanu samo krajičci planina, niko vam za njih ni pare neće dati. Doduše, ja sam ovde predstavnik i pravni savetnik Daţdevnjaka, uzviknuo je dr Karvalho, i moram da branim njihove interese; ali sam, gospodo, čovek kao i vi i dobro ljudi mi leţi na srcu ne manje nego vama. Zato Vam savetujem, ne, zaklinjem vas: prodajte kopna dok nije kasno! Moţete ih prodati u celini ili ih rasprodavati pojedinačno po zemljama. Chief Salamander, čije je velikodušno i moderno mišljenje danas već svakom poznato, obavezuje se da će prilikom budućih nuţnih promena zemljine površine koliko god je moguće štedeti ljudske ţivote; potapanje kopna vršiće se postepeno, tako da ne dođe đo panike ili do neţeljenih katastrofa. Opunomoćeni smo da pregovore otpočnemo sa slavnom svetskom konferencijom kao celinom ili

s pojedinim drţavama. Prisustvo tako istaknutih pravnika kao sto je profesor Van Dot ili gospodin Ţilijen Roso Kasteli moţe vam biti garancija da ćemo, pored pravednih interesa naših klijenata, Daţdevnjaka, rame uz rame s vama braniti ono što nam je svima najdraţe: ljudsku kulturu i dobro celog čovečanstva.

U donekle potištenoj atmosferi stavljen je na dnevni red sledeći predlog; da se Salamanderima ustupi srednja Kina da je potope; Daţdevnjaci bi se za to obavezali da će za večita

vremena garantovati obale evropskih drţava i njihovih naselja.

Dr Roso Kasteli: Na večita vremena — to je malo dugo. Da bude, recimo, na dvanaest godina.

Profesor Van Dot: Srednja Kina, to je dosta malo. Recimo, provincije Nganhuej, Honan, Kiangsu, Ĉi-li i Feng-tien.

Japanski predstavnik protestovao je zbog ustupanja provincije Feng-tien koja leţi u japanskoj interesnoj sferi. Kineski delegat uzima reč, ali ga je, na ţalost, nemoguće razumeti. U sali za pregovore vlada sve veći nemir; već je jedan čas po ponoći.

Tog trenutka u salu ulazi sekretar italijanske delegacije i nešto šapće na uho italijanskom predstavniku, grofu Tostiju. Grof Tosti bledi, ustaje i, ne obazirući se na to što kineski delegat dr Ti i dalje govori, promuklo uzvikuje: “Gospodine predsedniče, molim za reč. Upravo je stigla vest da su Daţdevnjaci potopili deo naše venecijanske provincije u pravcu prema Portogruaru.”

Nastade jeziva tišina; samo je kineski delegat govorio i dalje.

“Chief Salamanđer vas je već davno opominjao”, gunđao je dr Karvalho.

Profesor Van Dot se nestrpljivo pokrenu i podiţe ruku. “Gospodine predsedniče, moţda bismo se mogli vratiti na stvar. Na dnevnom redu je provincija Feng-tien. Opunomoćeni smo da za nju japanskoj vladi ponudimo odštetu u zlatu. Dalje se

postavlja pitanje šta zainteresovane drţave daju našim klijentima za uklanjanje Kine.”

Tog trenutka su noćni radio-amateri slušali daţdevnjački radio. “Upravo ste s gramofonskih ploča slušali Barkaroluiz Hofmanovih priča”, kreštao je spiker. “Halo, halo, sad vas povezujemo s italijanskom Venecijom.”

Zatim se čulo samo crno i beskrajno hučanje slično šumu kad voda nadolazi.

10. GOSPODIN POVONDRA PRIMA STVAR NA SEBE

Ko bi rekao da je toliko vode i toliko godina proteklo! Pa ni naš gospodin Povondra nije više vratar u kući G.H. Bondija; sada je to, da tako kaţemo, poštovan starac koji u miru moţe da uţiva plodove svog dugog i zasluţnog ţivota u vidu male penzijice; ali kako bi tih nekoliko stotina bilo dovoljno na tu ratnu skupoću! Još je dobro što čovek pokatkad uhvati poneku ribicu; sedi u čamcu s prutom u ruci i gleda — koliko li te vode

za dan proteče i otkuda je se toliko nakupi? Ponekad se na udicu uhvati kesega, ponekad je to grgeč; uopšte, tih riba je sad nekako više, valjda zato što su reke danas podosta kraće. Ono grgeč nije rđav; doduše, u njemu su same kosti, ali meso ima pomalo ukus badema. A ţena ume da ih pripremi. Gospodin Povondra i ne zna da mu ţena pod njegove grgeče obično loţi one isečke iz novina koje je on nekada sakupljao i sređivao. Istina, gospodin Povondra je kad je otišao u penziju ostavio to sakupljanje; zato je napravio akvarijum u kome je, pored zlatnih šarančića gajio male mrmoljke i salamandre; po čitave sate ih je posmatrao kako nepomično leţe u vodi ili puţu uz obalu koju im je načinio od kamenčića; zatim bi vrteo glavom i govorio: “Ţeno, ko bi to za njih rekao!” Ali čovek ne moţe da izdrţi samo da gleda; stoga se gospodin Povondra dao na pecanje. Šta da se radi, muškarci uvek moraju nečim da se bave — misli blagonaklono gospođa Povondra. Bolje to nego da ide u kafanu i da bistri politiku.

Zaista je mnogo, baš mnogo te vode proteklo. Pa ni František nije više đak koji uči zemljopis, ni mladić koji cepa čarape trčeći za zemaljskim taštinama. Već je i taj František stariji gospodin; hvala Bogu, niţi činovnik je na pošti — ipak je nečemu koristilo to što je tako savesno učio zemljopis. I već počinje da biva pametniji — misli gospodin Povondra i svojim čamcem se spušta malo niţe pod most Legija. Pa on će danas doći do mene, nedelja je i ne radi. Uzeću ga u čamac i poći ćemo gore ka vrhu Streljačkog ostrva; tamo ribe bolje grizu; a

František će mi ispričati šta ima u novinama. A onda ćemo kući, na Višehrad, a snaha će nam dovesti oba deteta . . . Gospodin Povondra se za trenutak predade spokojnom blaţenstvu dedice. Pa, za godinu dana Marţenka će već u školu i raduje se tome; a mali František, to jest unuk, teţak je već trideset kilograma. Gospodin Povondra ima snaţno, duboko osećanje da je ipak sve u potpunom i dobrom redu.

Gle, tamo kraj vode sin već čeka i maše rukom. Gospodin Povondra zavesla čamcem ka obali. “Dobro da si već stigao”

reče prekorno. “Pazi da ne padneš u vodu!”

“Grizu li?” upita sin.

“Slabo”, mrmlja, stari. “Idemo gore, zar ne?”

Lepo je nedeljno popodne; još nije vreme kad one budale i bitange jure kući s fudbala i s drugih sličnih gluposti. Prag je pust i miran; ono nekoliko ljudi što se mota po obali i po mostu ne ţuri se i korača pristojno i dostojanstveno. To su bolji i pametni ljudi koji se ne sakupljaju u gomilice i ne podsmevaju

vltavskim pecačima. Tata-Povondru ponovo obuzima ono dobro i duboko obećanje reda.

“Pa, šta ima u tim novinama?” — Upita s očinskom strogošću.

“Gotovo ništa, tata”, kaţe sin. “Samo ovde pročitah da se ti Daţdevnjaci već probijaju sve do iza Drezdena.” ,

“To znači, dakle, Nemac je gotov”, konstatuje stari gospodin. “Znaš, Franjo, ti Nemci, jako je to čudan narod bio. Kulturan, ali čudan. Ja sam poznavao jednog Nemca, bio je šofer u jednoj

fabrici; a bio je to tako grub čovek, taj Nemac. Ali kola je drţao u redu — što je pravo pravo je; — Eto vidiš, i Nemačka je već nestala s mape sveta”, premišljao je gospodin Povondra. A kakav je dar-mar ranije pravila! To je bilo strašno: samo vojska i rat. — Pa dabogme, tim Daţdevnjacima ni Nemci nisu dorasli! Da, da, ja te Daţdevnjake znam. Sećaš li se kako sam ti ih pokazivao kad si još bi ovako mali?”

“Tata, pazite”, reče sin. “Riba vam grize.”

“To je samo mrena!” mrmljao je stari gospodin i povuče udicu. Tako, dakle, i Nemačka, razmišljao je. Pa da, čovek se više ničemu ne čudi. Koliko je pre bilo vike kad su Daţdevnjaci potopili neku zemlju! Makar to bila samo Mesopotamija, ili Kina, novine su bile pune toga. Danas se to više ne uzima tako, rezonovao je melanholično Povondra, lagano trepćući nad svojom udicom. Ĉovek se navikne, šta da se radi. Kod nas toga nema, pa šta; samo da nije tolika skupoća! Na primer, koliko danas traţe za tu kafu? — Istina, i taj Brazil je već nestao u

talasima. Ipak, samo se u trgovini oseti kad se neki deo sveta potopi!

Ĉunić gospodina Povondre poigrava na lakim talasićima. Šta su sve ti Daţdevnjaci poplavili morem, priseća se stari gospodin. Ovo ovde je Egipat i Indija i Kina. I na Rusiju su se usudili; a kako je to bila velika zemlja — ta Rusija! Kad se uzme da Crno more sad doseţe čak gore do severnog polarnog kruga, koliko je to samo vode! Pravo da kaţemo, dosta su nam. tog kopna oglodali! Još je dobro što im to ide tako sporo!

“Kaţeš”, javi se stari gospodin, “da su ti Daţdevnjaci čak kod Drezdena?”

“Šesnaest kilometara od Drezdena. Znači da je gotovo cela Saksonija pod vodom,”

“Jednom sam ja tamo bio s gospodinom Bondijem”, reče tata Povondra. “Bila je to, Franjo, silno bogata zemlja; ali ako misliš da se tamo dobro jede — to ne. Inače, to je bio vrlo dobar narod, bolji nego Prusi. Kakvi, to se ne da ni uporediti.”

“Pa i Pruska je već zbrisana.”

“Ne čudim se”, procedi stari gospodin, “Ja Pruse ne volim. Ali za Francuza je to dobro kad je Nemac zbrisan. Odahnuće.”

“Ne mnogo, tata”, primeti Franja. “Onomad je bilo u novinama da je i dobra trećina Francuske već pod vodom.”

“Da”, uzdahnu stari gospodin. “U nas, tj. kod gospodina Bondija, bio je jedan Francuz, sluga, zvao se Ţan. A taj ti je bio

ţenskaroš da je to bila prosto sramota. Znaš, to se sveti, takva lakomislenost.”

“Ali, kaţu, da su deset kilometara od Pariza te Daţdevnjake potukli”, saopštavao je sin František. “Vele da su tamo imali same lagune i da su ih digli u vazduh. Kaţu da su dva armijska korpusa Daţdevnjaka tamo razbili.”

“E, pa Francuz je dobar vojnik”, stručno je rezonovao gospodin Povondra. “Pa ni onaj Ţan nije sve dozvoljavao. Ne znam otkud to u njemu. Mirisao je kao drogerija, ali kad se

tukao onda se tukao. No, dva armijska korpusa Daţdevnjaka — to je malo. Kad se samo setim”, zamislio se stari gospodin, “ljudi su se protiv ljudi umeli bolje da bore. I nije to ni trajalo tako dugo. S tim Daţdevnjacima se to oteţe već dvanaest godina, i nikad ništa, samo puka priprema pogodnijih pozicija. — Kakvi, za mojih mladih dana bile su to bitke! Ovde je bilo tri miliona ljudi, i tamo tri miliona”, pokazivao je stari gospodin tako da se od toga čamac zaljuljao, “a onda, sto mu gromova, jedni su na druge napadali. — Ovo sada nije nikakav čestiti rat”, ljutio se tata Povondra. “Stalno samo neki betonski bedemi, ali borbe na bajonet nema. Kakvi!”

“Kad se ljudi i Daţdevnjaci ne mogu međusobno boriti”, branio je mladi Povondra moderni način ratovanja. “Vršiti juriš bajonetom u vodu to ipak ne ide.”

“U tome i jeste stvar”, mrmljao je gospodin Povondra prezrivo. “Oni se međusobno ne mogu valjano boriti. Ali pusti ljude protiv ljudi pa ćeš vide ti šta umeju. Šta vi o ratu znate!”

“Samo da ne dođe čak ovamo”, reče sin František malo neočekivano. “Znate, kad čovek ima dece...”

“Kako to, ovamo”, izusti stari gospodin nekako razdraţe-no. “Misliš, kao, ovamo u Prag?”,

“Uopšte, k nama u Ĉešku”, reče mladi Povondra zabrinuto. “Ja mislim, kad su Daţdevnjaci čak kod Drezdena...”

“Ti, prevejanko”, prekorevao ga je gospodin Povondra. “Kako bi ovamo dospeli? Preko naših planina!”

“Moţda Labom, a zatim dalje Vltavom.”

Tata Povondra ljutito frknu. “Gle, molim te, Labom! To bi mogli samo do Podmokla, ali dalje više ne. Tamo su, brajko, same stene. Ja sam tamo bio. Koješta, Daţdevnjaci ovamo ne mogu, mi smo od njih sigurni. I u Švajcarskoj mogu biti sigurni, znaš, u tome je ta divna prednost što mi nemamo nikakvu morsku obalu. Ko danas ima more, nesrećnik je.”'

“Ali kad sada more dopire čak do Drezdena,. . .”

“Tamo su Nemci”, izjavi stari gospodin odlučno. “To je njihova stvar. Ali k nama Daţdevnjaci ne mogu, to je jasno. Najpre bi morali da uklone one stene; a nemaš pojma kakav bi to bio posao!”

“Kakav posao”, primeti natušteno mladi Povondra. “Za to su oni majstori! Valjda znate da su u Gvatemali uspeli da potope čitave planinske masive.”

“To je nešto drugo”, reče odlučno stari gospodin. “Ne govori tako glupo, Franjo! To je bilo u Gvatemali, a ne kod nas. Ovde

su ipak druge prilike.”

Mladi Povondra uzdahnu. “Kako hoćete, tata. Ali kad čovek pomisli da su ti gadovi potopili već oko petinu celokupnog kopna ...”

“Kraj mora, tikvane jedan, ali drugde ne. Ti ne shvataš tu politiku. One drţave što su kraj mora vode s njima rat, ali mi ne. Mi smo neutralna drţava, pa nam zato oni ništa ne mogu. Tako je to. I ne govori stalno jer ništa neću upecati.”

Nad vodom je bila tišina. Drveće na Streljačkom ostrvu već je pruţalo duge i tanke senke na površinu Vltave. Na mostu je zvonio tramvaj, po obali su šetale dadilje s kolicima i razumni, svečano obučeni ljudi.

“Tata”, uskliknu mladi Povondra gotovo kao dete.

“Šta je?”

“Nije li ono tamo som?”

“Gde?”

Iz Vltave, baš pred Narodnim pozorištem, virila je iz vode velika crna glava i polako se kretala uz vodu.

“Je li to som?” ponovio je Povondra junior.

Stari gospodin ispusti pecaljku. “Ono?” izusti, pokazujući drhtavim prstom. “Ono?”

Crna glava iščeze pod vodom.

“To nije bio som, Franjo”, reče stari gospodin nekakvim tuđim glasom. “Hajdemo kući. To je kraj.”

“Kakav kraj?”

“Daţdevnjak. Tako, već su i ovde. Hajdemo kući”, ponavljao je, sklapajući nesigurnim rukama svoj pecački pribor. “To je, dakle, kraj.”

“Vi drhtite”, uplaši se Franja. “Šta vam je?”

“Hajdemo kući”, mucao je stari gospodin uzbuđeno, a brada mu se ţalosno tresla. “Meni je zima. Meni je zima. Samo nam je to trebalo! Znaš, to je kraj. Dakle, oni su već tu. Dođavola,

kako mi je hladno! Ja bih išao kući.”

Mladi Povondra ga pogleda upitnim pogledom i dohvati vesla. “Tata, ja ću vas odvesti”, reče i on nekakvim tuđim glasom i snaţnim zamasima vesala potera čamac ka ostrvu. “Pustite to, ja ću ga već privezati.”

“Zar je tako hladno”, čudio se stari gospodin cvokoćući zubima.

“Tata, ja ću vas pridrţavati. Samo hajdete”, bodrio ga je mladi čovek i uhvatio pod ruku. “Ja mislim da ste se na toj vodi

prehladili. Ono je bio samo komad drveta.”

Stari gospodin je drhtao kao list. “Znam ja — , komad drveta. Meni ćeš da pričaš! Ja znam najbolje šta su Daţdevnjaci. Ostavi!”

Povondra junior učinio je ono što nije još nikada u ţivotu: mahnuo je rukom taksiju. “Na Višehrad”, reče i ubaci oca u kola. “Tata, ja ću vas odvesti. Već je kasno.”

“Da, već je kasno”, cvokotao je tata Povondra. “Jako kasno. Već je kraj, Franjo. To nije bio komad drveta. To su oni.”

Kod kuće je mladi Povondra mora oca skoro da ponese uz stepenice. “Raspremite postelju, majko”, šapnuo je u ţurbi na vratima. “Tatu moramo staviti u krevet, razboleo nam se.”

Tako, i sad tata Povondra leţi u perinama; nos mu nekako čudno strči na licu, a usne nešto nerazumljivo preţivaju i mrmljaju; kako star izgleda, kako star izgleda! Sad se malo umirio. —

“Je li vam bolje, oče?”

Ćelo nogu postelje šmrče i plače u kecelju mama Povondra; snaha loţi peć, a deca, Franja i Marţenka, upiru široke, prestravljene oči u dedicu, kao da ga ne mogu da poznaju.

”Tata, hoćete li doktora?”

Tata Povondra gleda decu i nešto šapuće; najednom mu iz očiju kanuše suze.

“Ţelite li nešto, tata?”

“Ja sam to, ja sam to”, šapuće stari gospodin. “Da znaš da sam ja za sve to kriv. Da onda nisam tog kapetana pustio gospodinu Bondiju, sve se to ne bi dogodilo ...”

“Pa ništa se nije dogodilo, tata”, umirivao ga je mladi Povondra.

“Ti to ne razumeš”, siktao je stari gospodin. “Znaš, ipak je to kraj. Kraj sveta. Sad kad su tu Daţdevnjaci i ovamo će doći more. To sam ja učinio; nije trebalo tog kapetana pustiti

unutra... Jednom ljudi da saznaju ko je za sve to bio kriv.”

“Glupost”, reče sin grubo. “Tata, ne lupajte time glavu. To su učinili svi ljudi. To su učinile drţave, to je učinio kapital. Svi su hteli da imaju što više tih Daţdevnjaka. Svi su na njima hteli da zarade. I mi smo slali oruţje i koješta drugo ... Svi smo za to krivi.”

Tata Povondra se nemirno vrteo: “Svuda je pre bilo more i opet će biti. To je kraj sveta. Jednom mi je jedan gospodin

rekao da je i kod Praga bilo morsko dno . . . Ja mislim da su to i tada učinili Daţdevnjaci. Znaš, nije trebalo tada da prijavim tog kapetana. Nešto mi je stalno govorilo: ne čini to, ali sam ipak mislio, moţda će mi taj kapetan dati napojnicu. — A vidiš, nije dao. I tako čovek uzalud uništi ceo svet.” — Stari gospodin gutao je nešto kao suze. “Ja znam, ja dobro znam da je s nama svršeno. Ja znam da sam to učinio ja.”

“Dedice, hoćete li čaja?” upita ga saţaljivo mlada gospođa Povondra.

“Ja bih samo hteo”, uzdahnu stari gospodin, “ja bih samo hteo da mi ova deca to oproste.”

11. AUTOR GOVORI SAM SA SOBOM

“Ti ćeš to tako da ostaviš?” javi se na tom mestu autorov unutrašnji glas. -

A šta to? upita pisac pomalo nesigurno.

“Pustićeš gospodina Povondru da tako umre?”

Pa ja to ne činim rado, branio se autor, ali . . . Na kraju krajeva gospodin Povondra je već u godinama; recimo da mu je

prilično, preko sedamdeset. —

“I ti ćeš ga pustiti da se tako psihički muči? Nećeš mu reći ni: dedice, pa nije tako zlo; svet neće propasti od Daţdevnjaka i čovečanstvo će se spasti, samo još pričekajte i doţivećete to? Molim te, zar ne moţeš za njega ništa da učiniš?”

Pa, poslaću mu doktora, predloţi autor. Stari gospodin, verovatno, ima nervnu groznicu; u tim godinama mogao bi, doduše, od toga da dobije zapaljenje pluća, ali moţda će to, s

Boţjom pomoći preţiveti; moţda će još Marţenku na kolenu cupkati i ispitivati je šta je u školi učila. — Radost u starosti; neka stari gospodin još ima radosti u starosti!

“Lepe li radosti”, podsmevao se unutrašnji glas. “Pritiski-vaće to dete starim rukama k sebi i strahovati, čoveče, strahovati da će i ono jednom morati da beţi pred bujicom vode koja neumoljivo plavi ceo svet; u uţasu će mrštiti svoje nakostršene obrve i šaputati: Marţenko, to sam ja uradio, to sam ja uradio, — Ĉuj, hoćeš li zaista, da dozvoliš da propadne celo čovečanstvo?”

Autor se namršti. Ne pitaj me šta hoću. Misliš da se to od moje volje ljudska kopna raspadaju u paramparčad, misliš da sam ja ţeleo takav kraj? To je prosto logika događaja; zar ja mogu na njih da utičem? Ĉinio sam što sam mogao; blagovremeno sam opominjao ljude; onaj X, to sam, delimično, bio ja. Propovedao sam: ne dajte Daţdevnjacima oruţje i eksploziv, obustavite tu odvratnu trgovinu sa Salamanderima, i tako dalje — znaš kako je sve ispalo. Svi su imali hiljadu

potpuno opravdanih ekonomskih i političkih protivrazloga zašto to ne ide. Ja nisam ni političar, ni ekonomista; ja ih ipak ne mogu ubeđivati. Šta da se radi — svet će, verovatno, propasti i utonuti; ali bar će se to dogoditi iz opšte priznatih političkih i ekonomskih razloga, bar će se to izvršiti uz pomoć nauke, tehnike i javnog mnenja, s ulaganjem sveg ljudskog duha! Nikakva to kosmička katastrofa nije već su to samo čisto drţavni, ekspanzionistički, ekonomski i drugi razlozi. Protiv toga se ne moţe ništa učiniti. —

Unutrašnji glas za trenutak ućuta. “A nije li ti čovečanstva ţao?”

Ĉekaj, ne tako brzo. Pa ne mora da izgine celo čovečanstvo! Daţdevnjacima je potrebno samo više obala da imaju gde da stanuju i gde da polaţu jaja. Oni će, recimo, umesto povezanih kontinenata, od te suve zemlje načiniti duge rezance da tih obala bude što više. Recimo da će se na tim uskim pojasevima zemlje neki ljudi i odrţati, zar ne? Oni će za Salamandere izrađivati metale i druge stvari. Znaš, Daţdevnjaci ipak ne mogu da rade s vatrom!

“Ljudi će, dakle, sluţiti Daţdevnjacima?”

Hoće — kad to tako ţeliš da nazoveš. Radiće prosto, kao i sada, u fabrikama. Imaće samo druge gospodare. Na kraju krajeva, moţda se i neće tako mnogo izmeniti. —

“A nije li ti ţao čovečanstva?”

Zaboga, pusti me! Šta da radim? Pa to su ljudi hteli; svi su hteli da imaju Daţdevnjake, htela ih je trgovina, industrija i

tehnika, hteli su ih drţavnici i vojna gospoda. — I mladi Povondra je to govorio: svi smo mi za to odgovorni. Molim te, kako mi ne bi bilo ţao čovečanstva! Ali najviše mi ga je bilo ţao kad sam video kako samo po svaku cenu srlja u tu propast. Ĉovek bi vriskao kad to gleda. Urlao bi i dizao obe ruke kao kad bi ugledao kako voz ulazi na pogrešan kolosek. Sad se to ne moţe više zaustaviti! Daţdevnjaci će se i dalje razmnoţavati, i dalje će rušiti stara kopna. — Samo se seti kako je to dokazivao

Volf Majnert: ljudi moraju načiniti mesta Daţdevnjacima; tek će Salamanderi stvoriti srećan, jedinstven i homogen svet.

“Molim te, Volf Majnert! Volf Majnert je intelektualac! Da li si već našao nešto tako uţasno, ubistveno i besmisleno a da time neki intelektualac nije ţeleo da preporodi svet? No, pusti to. Znaš li šta sad radi Marţenka?”

Marţenka? Ona se, mislim, igra na Višehradu. Moraš biti mirna, rekoše joj, dedica spava. A ona ne zna šta bi i jako joj je dosadno. —

“A šta radi?”

Ne znam. Verovatno vrhom jezika pokušava da dosegne vrh svoga nosa.

“Eto vidiš. I ti bi dopustio da dođe nešto kao novi potop sveta?”

Ma prestani jednom. Zar ja mogu čuda da stvaram? Neka bude što mora da bude! Neka stvari idu svojim neizbeţmm tokom! I to je nešto kao uteha — da ono što se zbiva ispunjava svoju nuţnost i svoj zakon.

“Ne bi li se mogli ti Daţdevnjaci nekako zaustaviti?”

Ne bi. Suviše ih je. Mora im se načiniti mesta.

“Zar ne bi mogli nekako da izumru? Recimo da naiđe na njih nekakva bolest ili degeneracija — “

Suviše jevtino, brajko. A zašto uvek Priroda da ispravlja ono što su ljudi zamesili? Tako, dakle, ni ti više ne veruješ da će sami sebi pomoći. Eto vidiš, eto vidiš; na kraju biste opet hteli

da se pouzdate u to da će vas neko ili nešto spasti! Nešto ću ti reći: znaš li ko još i sada, kad je već petina Evrope potopljena, liferuje Daţdevnjacima eksploziv, torpeda i bušilice? Znaš li ko to tako grozničavo, danju i noću, radi u laboratorijama da nađe još efikasnije mašine i materije za rušenje sveta? Znaš li ko Daţdevnjacima pozajmljuje novac, ko finansira ovaj kraj sveta, sav taj novi potop?

“Znam. Sve fabrike. Sve banke. Sve drţave.”

Eto vidiš. Kad bi samo Daţdevnjaci bili protiv ljudi, tu bi se i moglo, moţda, nešto učiniti; ali ljudi protiv ljudi, to se, čoveče, ne moţe zaustaviti.

“ . . . Ĉekaj, ljudi protiv ljudi! Nešto mi pade na pamet. Moţda bi se najzad mogli naći Daţdevnjaci protiv Daţdevnjaka!”

Daţdevnjaci protiv Daţdevnjaka? Kako to misliš?

“Na primer . . . kad je tih Salamandera suviše, mogli bi se

međusobno potući oko nekakvog komadića obale, oko nekakvog zaliva ili tako nešto; zatim će se već međusobno boriti za sve veće i veće obale, a na kraju bi se borili o obale celog sveta, zar ne? Daţdevnjaci protiv Daţdevnjaka! Šta misliš, zar ne bi to bila logika istorije?”

. . . Ma ne, to ne ide. Daţdevnjaci ne mogu da se bore jedni protiv drugih. To je protiv prirode. Oni su ipak ista vrsta.

“I ljudi su ista vrsta, čoveče. A vidiš, to im ne smeta; ista vrsta a o šta se sve ne bore! Ĉak više ne ni za mesto na kome bi

ţiveli, već za vlast, za prestiţ, za liticaj, za slavu, za trţište, i šta ja znam za što još! Zašto i Salamanderi ne bi mogli između sebe da se bore, makar i o prestiţ?”

Zašto bi to činili? Molim te, šta bi imali od toga?

“Ništa, sem što bi jedni privremeno imali više obala i veću vlast nego drugi. A vremenom bi se to opet okrenulo;”

A zašto da jedni imaju više vlasti od drugih? Tà, svi su jednaki, svi su Daţdevnjaci; svi imaju isti kostur, jednako su

povratni i jednako prosečni . . . Zašto da se uzajamno ubijaju? Molim te, u ime čega bi se međusobno borili?

“Samo ti njih pusti, već će se nešto naći. Pogledaj, jedni ţive na zapadnoj, a drugi na istočnoj obali: tući će se makar u ime Zapada protiv Istoka. Ovde su evropski Salamanderi, a tamo dole afrički; u tome i jeste taj đavo — najzad oni prvi neće hteti da budu više ono što su oni drugi! Pa šta, poći će da im to i dokaţu u ime civilizacije, ekspanzije, ili šta ti ja znam čega; uvek će se naći neki idejni ili politički razlozi zbog kojih će

Daţdevnjaci jedne obale biti prinuđeni da ubijaju Daţdevnjake druge obale. Salamanderi su civilizovani kao i mi; oni neće oskudevati u ekspanzionističkim, ekonomskim, pravnim, kulturnim i drugim argumentima.”

A imaju oruţje. Ne zaboravi da su sjajno naoruţani.

“Da, imaju silu oruţja. Eto vidiš! Ĉudo bi bilo da od ljudi ne nauče kako se stvara istorija!”

Ĉekaj. Ĉekaj momenat! (Autor skoči i stade šetati po radnoj

sobi.) Istina, bio bi u tome neki đavo kad to ne bi umeli. Ja to već vidim! Dovoljno je da se pogleda na mapu sveta! Dođavola, gde postoji neka mapa sveta!

“Ja je vidim!”

Pa dobro. Tu ti je Atlantski okean sa Sredozemnim i Severnim morem. Ovde je Evropa, tamo Amerika. — Eto, ovde je kolevka kulture i moderne civilizacije. Ovde je negde potopljena stara Atlantida. —

“A sad tamo Daţdevnjaci potapaju novu Atlantidu.”

Tako je. A tu ti je Tihi i Indijski okean; stari tajanstveni Orijent, čoveče! Kolevka čovečanstva, kako se to kaţe. Ovde negde istočno od Afrike potopljena je mitska Lemurija. Tu je Sumatra, a malo zapadnije od nje ...

“ . . . ostrvce Tana Masa. Kolevka Daţdevnjaka.”

Da. Tamo vlada King Salamander, duhovna glava Daţdevnjaka. Ovde još ţive tapa-boys kapetana Van Toha, prvobitni tihookeanski, poludivlji Daţdevnjaci. Prosto njihov

Orijent, razumeš? Ta cela oblast se sad zove Lemurija, dok je ona druga, civilizovana, evropeizirana i amerikanizirana, moderna i tehnički usavršena, Atlantida. Tamo je, dakle, diktator Chief Salamander, veliki Osvajač, tehničar i vojnik, Dţingiskan daţdevnjački i rušilac kontinenata. Strašna ličnost, čoveče.

(... “Ĉuj, je li on zaista Daţdevnjak?”)

( . . . Ne, Chief Salamanđer je čovek. Zove se, zapravo Andreas Schultze, a za vreme svetskog rata bio je negde narednik.)

(“Tako!”)

(Pa da. Tako ti je to.) Eto tu su Atlantida i Lemurija. Ta podela ima svoje razloge — geografske, administrativne, kulturne.

“ . . . i nacionalne. Ne zaboravi na nacionalne razloge.

Lemurski Salamanderi govore pidţin-ingliš, dok atlantski — bazik-ingliš.”

Pa dobro. Tokom vremena prodiru atlantski Daţdevnjaci kroz bivši Suecki kanal u Indijski okean. —

“Prirodno. Klasični put na istok.”

Tačno. Nasuprot tome, lemurski Daţdevnjaci probijaju se pored rta Dobre Nade prema zapadnoj obali bivše Afrike. Naime, oni tvrde da Lemuriji pripada cela Afrika.

“Prirodno.”

Parola je Lemurija Lemurima! Dole sa strancima! i slično. Između lemurskih i atlantskih Daţdevnjaka produbljuje se jaz nepoverenja i nekakvog neprijateljstva. Neprijateljstva na ţivot i na smrt.

“Ili — od njih postaju narodi.”

Da. Atlantski Daţdevnjaci preziru lemurske i nazivaju ih prljavim divljacima; Lemuri pak fanatično mrze atlantske Daţdevnjake i u njima vide imperijaliste, zapadne đavole i

rušioce starog čistog, prvobitnog Daţdevnjaštva. Chief Salamanđer traţi koncesiju na lemurskim obalama, toboţe u interesu izvoza i civilizacije. Uzvišeni starac King Salamanđer, iako nerado, mora da popusti; naime, slabije je naoruţan. U Tigridskom zalivu, nedaleko od nekadašnjeg Bagdada, izbiće sukob: domoroci Lemuri napašće atlantsku koncesiju i ubiće dva atlantska oficira, navodno zbog neke nacionalne uvrede. Kao posledica toga, . . .

“ — doći će do rata. Prirodno.”

Da, doći će do svetskog rata Daţdevnjaka protiv Daţdevnjaka.

“U ime kulture i prava.”

I u ime pravog Daţdevnjaštva. U ime narodne slave i veličine. Parola je: Ili mi ili oni! Lemuri, naoruţani malajskim i joga bodeţima, klaće bez milosti atlantske uljeze; zato će napredniji, evropski obrazovani, atlantski Daţdevnjaci ubaciti

u lemurska mora hemijske otrove i kulture smrtonosnih bakterija s takvim ratnim uspehom da će se od toga okuţiti svi okeani sveta.

More je zaraţeno veštački odgajenom kugom škrga. I to je kraj, čoveče. Daţdevnjaci će izginuti.

“Svi?”

Svi, do poslednjeg. Biće to izumrla vrsta. Od njih će se sačuvati samo onaj stari eningenski otisak Andriasa Scheuchzerija,

“A šta je s ljudima?”

S ljudima? Ah, da, s ljudima. Pa oni će polako početi da se vraćaju iz planina na obale onoga što ostane od kopna; ali okeani će još dugo smrdeti od raspadanja Daţdevnjaka. Kopna će opet polako da porastu nanosom reka; more će malo-pomalo da se povlači i sve će skoro biti kao i pre. Nastaće nova legenda o potopu sveta koji je poslao Bog zbog grehova ljudskih. Biće i priča o potopljenim mitskim zemljama koje su, navodno, bile

kolevka ljudske kulture; pričaće se, moţda, bajke o nekoj Engleskoj, ili Francuskoj, ili Nemačkoj. —

“A zatim?”

... Dalje više ni ja ne znam.

Preveli:

I knjiga: Slobodanka Urošević

II i III knjiga: Dragutin Mirković

BELEŠKA O PISCU

Karel Ĉapek (1890—1938), češki romansijer, pripovedač, dramski pisac i esejista, rođen je u gradu Male Svatonovice, u lekarskoj porodici. Studirao je filozofiju u Pragu, Parizu i Berlinu. Zbog slabog zdravlja nije učestvovao u prvom svetskom ratu, nego je radio kao učitelj. Kasnije se zaposlio kao novinar i to je, u neku ruku. ostao do kraja ţivota (bio je urednik praškog lista Lidove Noviny). U mladosti se sprijateljio

s Tomašom Masarikom, prvim predsednikom Ćehoslovačke Republike, koji mu je na fakultetu bio profesor, i razvijao se pod njegovim uticajem. Drame R.U.R. (Rosumovi univerzalni roboti) i Iz ţivota insekata donele su mu 1920. evropsko priznanje sugestivnom vizijom sila dezintegracije skrivenih ispod površine prividno mirnog i spokojnog ţivota i kulture Evrope. Romanima Fabrika apsolutnog (1922) i Krakatit (1924) pokušao je da odgovori na pitanje kakvim se pretnjama izlaţe čovek u doba razvijene nauke i materijalizma, snaţno

naglašavajući tezu da ljudska teţnja da zagospodari svetom, menjajući prirodni poredak stvari, moţe da znači samoubistvo čovečanstva. I u podtekstu trilogije Hordubal (1933), Meteor (1934) i Običan ţivot (1934), pisane u sličnom duhu, ispod optimističkih teorija otkriva se dublja svest o ljudskom udesu i osećanje krajnje rezigniranosti, koje se samo pojačalo usled razvoja političke situaci je u Evropi. Pojava fašizma i pretnje kojima je njegova domovina bila izloţena agresivnošću Hitlerove politike naveli su Ĉapeka da dramom Bela bolest (1937) iskaţe

svoj gorki protest. U drami Majka (1938) otišao je korak dalje zalaţući se za ideju da se individualna i nacionalna sloboda moraju braniti oruţjem. Pored romana i drama Ĉapek je pisao pripovetke (Raspeće na raskršću, Mučne priče, Pripovetke iz levog i desnog dţepa), putopise, eseje i reportaţe. Bio je najviše prevođeni češki pisac modernog doba. Umro je u Pragu, takoreći ubijen posledicama Minhenskog sporazuma.