Nebojša Romčević

Karolina Nojber

Lica KAROLINA NOJBER, rođena Vajsenborn JOHAN NOJBER JOHAN GOTŠED GOSPOĐA GOTŠED OTAC ŠPIGEL BERG MARGARETA HOFMAN SELJAK

Događa se u nemačkim zemljama u XVIII veku.

1. HANSVURST

Vašar u malom mestu. Buka, izvikivanja trgovaca, cenjkanja... Svetlo pada na vašarsku scenu, na sceni je Hansvurst. Hansvurst je seljak iz Salcburga i njegov kostim je uvek isti: kosa vezana u perčin na vrhu, ogromna traka oko vrata, širok crveni žaket, na grudima ogromno plavo srce sa slovima ,,H. W”, crvena dugmad i žute pantalone. HANSVURST: Vraćao se ja u moj lepi Salcburg iz Bavarske. Prodao sam na sajmu tri kozice i sad ću da se provedem, i da žderem, i obalim nešto - ako se može. Vidim ti ja, tako, lepu majku i lepu ćerku. Uh, moj Hansvurst, koje da se odrekneš?! Gledam majku - ovoliiike sise. Gledam ćerku - ovoliiiiiiiike sise! Kako da se odreknem? Pitam glavu - ne zna. Pitam srce - ne zna. Pitam njega (uhvati se za šlic), a on kaže: „Hansvurst, budalo, zašto da se odričeš? Uzmi obe!” Dobro, kažem, ali koju ću prvo? Pitam glavu - ne zna. Pitam srce - ne zna... Pitam njega, a on kaže: „Hansvurst, budalo, daj obe odjednom! A kako ćemo da jebemo obe odjednom?, pitam ja. „Hansvurst, budalo, to je ionako moj problem!” Ja sad u glavu trpam hranu, a slušam samo šta mi on kaže. I moj deda je nosio pamet u gaćama, što da sam ja gori? Karolina se popne na scenu. Hansvurst je gleda zapanjeno. KAROLINA: Kako vas, gospodine, nije sramota?! Ima li vaš bezobrazluk granice?! (Publici) Zar samo zato što ste prosti i zaostali, ovaj ovde treba da vas vuče po blatu! Niste vi krivi što ste prljavi i neobrazovani! Treba vas samo prosvetiti, sve što vam treba je istina!

2. OTAC

Dom Vajsenbornovih. Mesečina obasjava krevet Karoline Vajsenborn (buduće Nojber). Karolina sedi na ivici kreveta. Vrata se s treskom otvore. Uđe Otac. On je ne sumnjivo pijan,

ali je mnogo više izbezumljen i razjaren, u kostimu je Hansvursta. OTAC: Ti meni ovo da prirediš!! Pred svim onim ljudima!... Tako da me izvređaš! To je... To je... pa ja ću sad... Šta ti misliš, ko si ti? KAROLINA: Meni je pozlilo. OTAC: O, Nebesa, čujete li! Njoj je pozlilo! A mi smo stoka koja smrdi! Tebe taj Hansvurst hrani! gledaj: dvadeset maraka! Njoj je pozlilo! E, a ljudi gledaju mene a ne one dosadne, odvratne predstave koje vi balavci pravite po kućama. Boli mene dupe čiji je otac ubio čijeg oca pa sad njihova deca ne mogu da se uzmu! Baš me briga ko je Kairos a kokarijes! Uostalom, neka se i gadimo finoj Karolini! Ja, recimo, baš to volim. I, i, i... to je sve zdrav narodni duh; to je vitalizam prostog puka i poštenih seljaka. Ti prezireš narod. I ko si uopšte ti da prezireš narod? Taj narod je publika! A publika je novac! Ah, ah, ovo da mi prirediš. Sad mogu da zaboravim na bal kod stolara Tišlera. Posle ovoga - sigurno. Pa ti si... Znaš li šta si ti? Ti si... umetnica! Eto! I ono što sam te gledao da radiš, to je za mene jedna najobičnija umetnost! A ja sam pošten, i ja ne virim iz vojvodine guzice kao ti i tvoji „pesnici”, koji mu prepodne pevaju stihove a uveče podvode svoje žene za parče hleba. Ah, ovo da mi prirediš! Ja sam bio cenjen u ovom gradu! Preda mnom su skidali šešire i govorili: „Klanjamo se, gospodine majstore Vajsenborn!” Ne „dobar dan” - „klanjamo se”! A sad... To da mi uradiš... Zidaru Cigleru je pozlilo koliko je bio uvređen... (Sedne na stolicu, zadihan. Skida se.) KAROLINA: Molim vas, obucite se! OTAC: A zašto? Mala Karolina se gadi svoga oca?... Božanska Karolina prezire i samog oca? Da li ona zna koliko je noći njen ogavni otac nosio božansku Karolinu na rukama? Da li ona zna koliko se njen otac žrtvovao za nju, šta fina Karolina duguje svom prostom ocu? KAROLINA: Obucite se. OTAC: A tvoj crkvenjak te ne sablažnjava? A?... (Unosi joj se u lice) Hajde, reci? (Karolina hoće da izađe) Kuda? Ja sam ti otac. Moraš da slušaš. Više neću da trpim taj prezir. Razumeš? Ko si ti da mi sudiš? Buduća naložnica nekog oženjenog dripca, koja će nekom majmunu izroditi čopor kopiladi. I on, i ta deca, i deca tvoje dece bi će prosta kao ja, povraćaće u krevet i razmišljati kako je to Hansvurst... uspeo da povali i majku i ćerku odjednom! A život je krajnje jednostavan: muškarci jebu žene; na sve ostalo ja pljujem. A naročito pljujem na Strašni sud, na svetog Petra i ustajanje mrtvih iz grobova. A ti samo idi kod onog tvog crkvenjaka, da zajedno žderete Hristovo telo i ločete Hristovu krv! Znam ja dobro šta radite ti i taj đavolov sluga. Čuo sam vas kako dahćete u oltaru, kao kučići. Jeste, jeste, parite se ko zečevi. Prvo se dobro oznojite, je l' da, a onda zajedno ždere te Hristovo telo i ločete Hristovu krv! Ljudožderi! Hanibali! Hrista jedete hiljadu i sedam

stogodina, i još ga niste pojeli. Pa šta je on? Gušter... pa se regeneriše?... Pitaj to onog tvog... A kad se nažderete Hrista i naločete njegove krvi, onda ti on blagosilja ono što imaš ispod pupka, ali ne kadionicom. Ne, ne, ne kadionicom. KAROLINA: Zašto mi to pričate? OTAC: Zato što uživam da te sablažnjavam... I zato da ti kažem kako tvoj otac upravo dolazi iz zverskog bluda. Devojčice su bile tvoje vršnjakinje, iako možda nevešte kao ti! Bilo ih je tri. I bile su pijane do ludila. Ona najmlađa je plakala... verovatno od sreće. (Pauza) Mrziš me? (Pauza) Ako, mrzi me. Baš me briga.

3. BEG OD KUĆE

Mrak. Johan spava. Na sceni je samo krevet i sveća kraj uzglavlja. Ulazi Karolina. KAROLINA: Johane! Johane, ustani! JOHAN: Šta se desilo?! KAROLINA: Pobegla sam od kuće. Ti ćeš me uzeti za ženu, ostavićeš posao, napuštamo ovo selo i počinjemo sve iz početka. Rodiću ti troje dece: Petera, Mariju i Johana. JOHAN: Dobro. KAROLINA: „Dobro?” I to je sve? Ništa više? Ne zanima te kuda, kako, zašto? JOHAN: Ti znaš. To je dovoljno. KAROLINA: Johane, meni je dosta... Svega mi je dosta: i tog rakijskog smrada, tih žutih zuba, pijanih ukrštenih očiju, sedih dlaka na grudima... Neka mi je po sto puta otac. Ja nisam mogla da biram oca... Misliš da pravedno postupam? JOHAN: To moraš sama da odlučiš. Biće mu teško bez tebe. KAROLINA: I treba da mu bude teško... da pati u samoći... da se pita kako mi je. Ja, jednostavno, više ne mogu da ga trpim. A u ovom gradu svi su kao on: prosti i pijani. I još sebe zovu „ispravni građani”. Neka sada sam uživa u Hansvurstu i sličnim predstavama. Johane, naš narod je strašno prost. Prostota je bolest srca bez dubine i snage. Treba ga prosvetiti... naučiti ga da voli. JOHAN: To bi Bogu bilo drago. Samo, ja mislim da je narod prost uvek i zauvek. Ljudi najrađe psuju baš čoveka koji je raspet zbog njih. KAROLINA: Ne voliš narod? JOHAN: Volim tebe i Boga. Od danas - tebe pa Boga. KAROLINA: Ja znam da je svet veliki, da se ne završava tamo kod mlina. Hoću da ga vidim. Da vidim čoveka koji ume da kaže „izvoli” i „hvala”. Naročito „izvoli”. Da zaboravim ova seljačka, podmukla lica, i mog oca... zauvek. JOHAN: Sa mnom? Ali, ja ne mogu.... KAROLINA: Možeš!... Mi to možemo!... Ti si za mene - Atlas. JOHAN: Ja? Atlas? KAROLINA: Nemoj da me nerviraš, Johane. Bićeš to - i gotovo! Kad ja kažem.

JOHAN: Dobro. Pauza. KAROLINA: Obucise. Odlazimo odavde. Zauvek! JOHAN: Imaš li snage? KAROLINA: Imaš li ti snage da me pratiš? (Johan oblači svešteničko odelo.) JOHAN: Samo kaži kuda. KAROLINA: Nemoj da se bojiš. Sve će biti u redu. A sada hoću da me zagrliš i da mi se zakuneš da me nikada nećeš... da me nikada nećeš... Zakuni se. (Johan je zagrli.) JOHAN: Kunem se. KAROLINA (Zaplete se u odeždu) Sloboda. (Padnu na pod.)

4. ŠPIGELBERG

Kafana. Špigelberg sedi za prepunim stolom i jede. KAROLINA (Fascinirana) Johane... To je pozorište! To je istina... „Neka te samo vest o mojoj smrti podseti da sam postojao.” To je ljubav... Siroti Antioh. Jadna Berenika. Kakav glumac! Gospode, mi posmatramo jednog Špigelberga kako jede. Zamisli: ovo je i Horacije i Katon i Agripa, Scipion... JOHAN: Bogami, i jede za četvoricu. KAROLINA: To je jedini veliki glumac. Bio je i Cezar i Sid... JOHAN: Tačno, jede za šestoricu. Siroma' čovek. KAROLINA: Tebi se ne sviđa? JOHAN: Ne znam. Ne verujem mu. KAROLINA: Ne veruješ? Ti ne veruješ jednom Rasinu?! JOHAN: Mislim da je prava ljubav... manje očigledna. Reči služe da nadoknade, a ne da izraze osećanje. Ono što se zaista oseća, to se ne govori. Tako ja mislim. KAROLINA: Onda me ti svakako voliš, jer tvoja ljubav zaista nije očigledna! A čemu onda osećanja? Da se sam valjaš u njima, kao prasac? To je sebično! Ja tebe volim, i hoću da ti znaš da te ja volim! I evo: volim te, Johane!!! JOHAN: Ne moraš da vičeš. Ja to znam. KAROLINA: Ako ne voliš pozorište, ne voliš ni mene. Vrati se crkvi. JOHAN: Ti si moj Bog, i gde si ti - tu je moja crkva. Portal je oltar. Ovo je, mislim, bilo dostojno Rasina. (Pauza. Johan prilazi Špigelbergu. Johan je i dalje u svešteničkom odelu.) Gospodine, dozvolite mi da se predstavim: Johan Nojber. Nema reči kojima bih mogao da izrazim naše oduševljenje što možemo, takoreći, da dišemo isti vazduh kao i vi... ŠPIGELBERG: Hvala, hvala... KAROLINA: Johane... JOHAN: Gospodine Špigelberg, dozvolite mi da izrazim najdublje poštovanje vašem božanskom daru i da se poklonim pred vašim ganimedskim obličjem. ŠPIGELBERG: Gospodine... sad preterujete... JOHAN: Ali kako? Ne znam kako bih preterao? Kako hvaliti sunce zbog dana koji nam daje? Sunce postoji po sebi, a naše je da mu

budemo zahvalni zbog toga. Vi ste kao Featon, kome otac dade da preveze Sunce preko neba. ŠPIGELBERG: Ali, nadam se, s boljim ishodom. Pa, nisam ja bog... ipak. JOHAN: Ali ste najbliže tome. KAROLINA: Johane, ovo stvarno nema smisla. Oprostite, gospodine. On priča koješta. Ti pričaš koješta. JOHAN: Zaista. Ja vam se izvinjavam. Toliko sam ponesen da sam prešao sve granice. Dozvolite mi, gospodine, da još jednom zloupotrebim vašu blagorodnost i predstavim vam moju suprugu. Ona je poklonica Talijinog kulta i sa najvećim zadovoljstvom prinela bi svoje darove na oltar vašeg pozorišta. ŠPIGELBERG: Ništa ne razumem. Gospođa voli pozorište? JOHAN: Skromnost je njena jedina mana. Ali njene ideje o pozorištu... KAROLINA: Ne slušajte ga ništa, gospodine. (Johanu) Nikada ti ovo neću oprostiti! JOHAN: Ona smatra da pozorište može da popravi čoveka, ako je pokvaren, i da... KAROLINA (Šapatom) Johane, da se nisi usudio! Johane, ja ti zabranjujem! JOHAN: ...da dobro pozorište, istinito pozorište - vaspitava čoveka, uči ga lepoti, i da čovek koji je spoznao lepotu, ne može da bude zao. ŠPIGELBERG: Zanimljivo. KAROLINA: Johane, prestani... JOHAN: I da je nemački narod nesrećan zato što je prost. Cela Evropa smeje se našoj grubosti! A zašto? Zato što prokleti Hansvurst, što prokleti prostaci caruju na sceni. Pokvarene žene, sluge podlaci, muževi rogonje, ačenje i kreveljenje... ŠPIGELBERG: Tačno je! Tako mi Boga, u pravu ste, gospodo! JOHAN: Kakvo zlo može da učini čovek koji je video kako Sid razrešava probleme srca i dužnosti? ŠPIGELBERG: Nikakvo, gospodo! JOHAN: Ali, svetina hrli da gleda Hansvursta. A kakav on primer daje? ŠPIGELBERG: Nikakav! Zaista nikakav! To i ja uvek govorim! Tačno!... Samo, znate, teško je u životu biti Sid ili Horacije. KAROLINA: Ali, kada nemački narod bude prevazišao svoju prostotu, kada bude spoznao lepotu... To je ono što je potrebno ovom narodu. Ovaj narod treba naučiti ljubavi. Milom ili silom. Kornej, Molijer, Rasin!... To će biti kraj Hansvursta. Ljudi će postati plemeniti i više neće biti ubistava, pljački, ratova... ŠPIGELBERG Da! Da... KAROLINA: Kada naš narod bude razlikovao Kairosa od karijesa, krenuće stazama slave. Ali, ne ratne slave, ne slave novca, već slave unutrašnje veličine. Rodiće se tada nemački Volter, nemački Helvecije, a Hansvurst će zauvek nestati! Kada sa scene nestane ačenje, kreveljenje, bekeljenje, a glumac postane propovednik istine... ŠPIGELBERG: Gospođa se zaista interesuje za glumu?

KAROLINA: A, ne! Nipošto! Ja glumu mrzim. ŠPIGELBERG: Zanimljivo... Jeste li sigurni? (Johan se iskrade i izađe sa scene.)

5. POZORNICA

Prazna scena. Johan, Karolina. Karolina stoji na sredini scene, kao omađijana. KAROLINA (Šapuće, u grozničavom uzbuđenju) Johane... scena... prava scena. (Dodiruje pod) Ovde su ubili Katona, Mitridata, ovde se otrovala Fedra, ovde je Medeja pobila svoju decu... JOHAN: Prava klanica, nema šta... KAROLINA: A čovek bi rekao - obične daske. Mogle su da postanu krevet, stolica, vinsko bure... JOHAN: Bure nisu mogle. Za burad se koristi plemenito drvo, a ovo je čamovina... Mada je moglo da se napravi desetak sanduka za te grdne pokojnike... KAROLINA: Zamisli samo: u šumi raste drvo. Drvoseča ga poseče, odvuče u pilanu. U pilani naprave daske. Daske prevezu u grad. Tu ih kupi pozorište. Naprave scenu. A znaš zašto se sve to desilo? JOHAN: Da bi ti ovde stajala. KAROLINA (Vrisne od sreće) Vidi! Moja tacna! Na kraju petog čina! Ja ulazim, ovako... i prilazim Margareti! Ovako! Ona uzme čašu i otpije! JOHAN: I? KAROLINA (Oduševljeno) I onda ja izađem! Zamisli!... „Ah! Stiže kraj mojoj nesreći! Dajte! Prenesite kralju”... Ulazi Margareta Hofman, „veličanstvena”. Ona je lepa žena, oko trideset godina, svesna svoje ženstvenosti. Kreće se lagano, govori osorno. MARGARETA (Nastavlja njen tekst) „...moje reči, da nikad pokloni njegovi meni ne behu toliko dragi i željeni.” Samo, mila moja... tako hoda seoska krčmarica... Rimski dvor, mila moja, ima svoje zakone. Etikeciju. Znači, glumica... Ovako to ide: trenutak slave, ceo svet je njen, nose je na rukama. On joj postaje teret. Vara ga. Ljubavnik je napušta. Ostaje joj samo pozorište, ali ono ne pripada nikome. Ona ostaje sama, zaboravljena od svih. Ti hodaš, mila moja, kao da si ukrala noge švajcarskom konjaniku i s mukom se na njih navikavaš. Po sceni se hoda, u životu se gaca. Vidiš? KAROLINA: Ali, tako, niko ne hoda... MARGARETA: Naravno. Kao što niko ne pije kukutu zbog ljubavnih problema. Ovde se ne govori kao u stvarnosti, ne hoda kao u stvarnosti, ne oseća kao u stvarnosti, jer ovde - nema stvarnosti. Samo suština, dok u stvarnosti ništa ne vidimo od detalja... mila moja. KAROLINA: Ja mislim... JOHAN: Da, i ja se s vama slažem... Gospođa Hofman je u pravu. U stvarnosti nema suštine, dok je u pozorištu ima u naramcima i plastovima, da se nespretno izrazim. Gospođa Hofman je upravo

odredila sam smisao i suštinu jedne pojave za koju ja smatram... MARGARETA: Vi se meni rugate? JOHAN: To sebi ne bih dozvolio, gospođo. MARGARETA: (Margareta mu prilazi) U oči me gledaj, robe, ni u grudi ni u noge! JOHAN: Ja vas nisam gledao. MARGARETA: Iako si mržnje puke dostojan, možda sažaljenja, mada crv nemušti, koji misli da je leptir što, rad' svog zadovoljenja, po đubrištu spreman je da rije... KAROLINA: Ja vam zabranjujem! MARGARETA: Moje srce ne može da skrije da pred tebe baca i razum i strah, sve gađenje spram ličnosti tvoje pretvara s lakoćom u prah. Ono zna, što neću da znam, da ti i ja postaćemo troje. Treći čin, scena druga. To je razlika između suštine i stvarnosti: u stvarnosti, njemu je bilo neprijatno; u suštini, on je uživao. (On izdržava njen pogled, uplašen, i na kraju obori oči. Margareta izlazi) Molim vas, aplaudirajte. Ne umem da izađem bez aplauza. Karolina i Johan zabezeknuti aplaudiraju. Pauza. Karolina priđe Johanu. KAROLINA (Spusti mu ruku na grudi) Kako ti lupa srce...

6. MARGARETA

Špigelberg i Margareta. Špigelberg, do pola odeven kao Mitridat. MARGARETA: Da nas večeras gleda i sam Bog, ja ne izlazim na scenu! ŠPIGELBERG: Ali, Gotšed to gotovo i jeste! Bar ja tako zamišljam Boga. MARGARETA: Ili njen sto izlazi odavde, ili ja ne izlazim na scenu! ŠPIGELBERG: Dajte, Margareta, za ime Boga... Ne mogu da je smestim u dvorište. MARGARETA: Ne zanima me... U garderobu Margarete Hofman ne mogu se stavljati stolovi nikakvih diletantkinja, ma kako one vešte bile u ulizivanju Špigelbergu! Nema dva meseca kako je unosila tacnu, a već je dobila ulogu moje družbenice. Šta je sledeće? Dobiće moju ulogu? Igraće Monimu?! ŠPIGELBERG: ...Margareta... Za ime Boga!... O čemu to pričate!? Slušajte, ona vas prosto obožava. To je gotovo jedna vrsta religiozne odanosti... MARGARETA: Ne zanima me! Ili ona - ili ja! ŠPIGELBERG: Margareta... MARGARETA: Napuštam trupu! ŠPIGELBERG: Ali, Margareta, vi ste najsvetliji dragulj u kruni našeg pozorišta... MARGARETA: Znate da ne podnosim laskanje... ŠPIGELBERG: Margareta... moram da vam kažem... MARGARETA: Šta to?

ŠPIGELBERG: Bolje ne! MARGARETA: No, recite. ŠPIGELBERG: Mnogo je pikantno (šapatom). Njen muž je strašno zaljubljen u vas. Bezglavo. MARGARETA: O čemu vi to? Johan? ŠPIGELBERG: Malecka je još naivna, pa ništa ne vidi... Hm... Johan to vešto krije... MARGARETA: Sveštenik... ŠPIGELBERG: Krije... Sinoć me je držao kao osuđenika do svitanja opisujući mi vaše draži. MARGARETA: Preterujete. ŠPIGELBERG: O, kada bi mi samo moje lepo vaspitanje dozvoljavalo da vam prenesem deo maštarija jednog sveštenika, vi bi ste se skamenili od... iznenađenja. MARGARETA: Ućutite. Ne želim to da slušam. ŠPIGELBERG: Zar je onda previše tražiti od vašeg, zbog bolećivosti nadaleko poznatog srca, koje ima ne jednog, već kažem, dva zaslepljena podanika, ne računajući mene koji sam notorno lud za vama, da joj dopustite da s vama deli garderobu? MARGARETA: Samo večeras! ŠPIGELBERG: Naravno. Vaša garderoba će biti kao Apolonov hram u kome ćete vladati vi, kao slepi Tiresija, odnosno, kao lepa Ifigenija na Aulidi. Pauza. Ulazi Karolina, koja je posmatrala čitavu ovu scenu. KAROLINA (Špigelbergu) Zašto lažete? ŠPIGELBERG: Ah, dete moje, ovo je pozorište, a i Gotšed nas gleda... KAROLINA: Jedan Špigelberg na kolenima! I laže! Sad ja odlazim. ŠPIGELBERG: Ali, Karolina... Bože, šta se ovo događa? Večeras nas gleda Gotšed!... Deco, Gotšed nas gleda!! Gotšed!!! Budite razumne... Ja sam star čovek! Ne! Ja napuštam trupu. Ja! Svega mi je dosta! KAROLINA: Ovo je daleko od pozorišta koje ste mi obećavali, gospodine! Koga ćemo mi da popravimo? Ja idem. ŠPIGELBERG: Ne, ja idem. MARGARETA (Karolini) Smiri se, dušo... samo prvakinje imaju pravo da budu kapriciozne. KAROLINA: Znači li to da ja nisam prvakinja? ŠPIGELBERG: Karolina, Margareta.... Za ime Boga... Smilujte se mojoj sedoj kosi! Gotšed nas gleda... Znate li šta to znači!? Ah, kakav je ovo život... KAROLINA: Gotšed, Gotšed, Gotšed!!! Pa šta je on!?... Bog? Sišao je s Parnasa? MARGARETA: Da, i još je mokar od vode Helikona, on se takoreći cedi... Karolina i Margareta odjednom počnu histerično da se smeju. ŠPIGELBERG: Znači, sve je u redu? (Viče nekome iza scene) Biće predstave! Bože, sada nam pomozi, a sutra nas zaboravi!

7. POSLE PREDSTAVE

Špigelberg stoji na stolici, u kostimu Mitridata, sa podignutom čašom. Tu su Margareta, Karolina i Johan. JOHAN: Kakav je to uspeh bio! Kakav aplauz! ŠPIGELBERG: Da još vidimo šta će Gotšed da kaže. MARGARETA: Ja sam ga gledala sve vreme, i izgledao mi je kao neko ko se strašno dosađuje. Zevnuo je tri puta. ŠPIGELBERG: Tri puta??! MARGARETA: Najmanje. ŠPIGELBERG: Gospode! (Pauza) Uostalom, baš nas briga za Gotšeda! (Sve mlitavije) Važno je da se publici dopalo. Uostalom... mi igramo za publiku, a ne za kritiku. Uostalom, živeli... Pauza. KAROLINA: Znala sam! Ja sam kriva... Nisam ja za Moniminu družbenicu! (Johanu) „Ti to možeš! Ti si najbolja!” Ti si za sve kriv! JOHAN: Ja i dalje mislim... KAROLINA: Nisam znala tekst, ni gde ulazim, ni kuda idem, ni šta radim... a ti mi pričaš kako sam najbolja. Kako možeš da pričaš da sam najbolja!!!? JOHAN: Karolina... KAROLINA: Ja te molim, ja te preklinjem, ja o tome ne želim više da pričam. Ja jednostavno nemam dara, i s tim se treba pomiriti! MARGARETA: Možda si u pravu. ŠPIGELBERG: Ma šta to pričate?! Jeste li vas dvoje pri sebi? KAROLINA: To on želi!... Da mu rodim petoro dece i da visim u crkvi po ceo dan! Ali, nećeš! Ja ću ostaviti glumu, ali tebi za inat nikada neću rađati. ŠPIGELBERG: Za ime Boga! Kakve su to ludosti! Johan ništa nije... KAROLINA: Ćutite!!! ŠPIGELBERG: Ćutim... (Sedne.) Ulaze Gotšed i gospođa Gotšed. Gotšed je markantna, krupna muškarčina, pun životne energije, rumen i superioran. Njegova žena je prava čepa, uobražena samo zato što je njegova žena. Kad i gde god Gotšed uđe, ima se utisak kao da je grunulo svetlo i pozitivna energija. GOTŠED: Dobro veče svima! Bravisimo!... Dozvolite mi da vam izrazim svoje oduševljenje predstavom! ŠPIGELBERG: Gos... gos... hvala... ja... izvolite... sedite. GOSPOĐA GOTŠED: Vrlo simpatična mala predstavica... GOTŠED (Špigelbergu) Vi, gospodine, zaista imate razloga da se veselite! U trupi imate jednu takvu glumicu (Margareti), a ni vi kao Mitridat niste bili baš sasvim očajni. ŠPIGELBERG: Ah, gospodine, vi zaista ne štedite pohvale. GOSPOĐA GOTŠED (Johanu) Vrlo jedan simpatični mali Mitridat. GOTŠED: Ali ovo što gospođa radi, to je ono što ja zovem moderna gluma. Ovako će se glumiti tek za pedeset godina!

Hodanje umesto paradiranja, govorenje umesto deklamovanja. Plakao sam kao moja žena. KAROLINA: Vi to govorite o meni? GOSPOĐA GOTŠED (Johanu) Vrlo simpatična mala ulogica. GOTŠED: To što ste vi prikazali večeras, za mene je ravno vaskrsenju Lazarevom. ŠPIGELBERG (Johanu) Momče, vina! MARGARETA: Ja ću doneti vino za gospodina Gotšeda. GOTŠED: To bi za mene bila prevelika čast. JOHAN: Ne, ne... vi ste umorni od glavne uloge. Ja ću doneti vina. KAROLINA: Ne, ne... to bi bila prevelika čast za gospodina Gotšeda. ŠPIGELBERG: Uostalom, šta će nam vino... kada smo pijani od sreće. KAROLINA: Gospodine, ja sam obaveštena da ste vi zevali u toku predstave, a sada dolazite da čestitate. GOTŠED: A ko vas je obavestio da sam zevao? KAROLINA: Ona. (Prema Margareti.) GOTŠED: Tačno. Gospođa je u pravu. U njenim scenama sam jedva ostajao budan. MARGARETA: Ja da vam kažem... da vam ja kažem... (Plačući izlazi.) JOHAN: Margareta... Kakvi ste to ljudi... (Izađe za njom.) GOSPOĐA GOTŠED: Da, da! Vrlo simpatično... trez charmant... ŠPIGELBERG: Podižem ovu čašu u čast buduće najveće nemačke glumice, Karoline Nojber i njenog divnog muža Johana. Neka vam Bog podari sreću, zdravlje i puno dece! KAROLINA: Neka nam podari sreću i zdravlje! GOSPOĐA GOTŠED: Ah, ovo je vaš muž? Ljubav! Trez charmant!

8. JOHAN I MARGARETA

U nastavku prethodne scene. JOHAN: Nemojte više da pijete, molim vas. MARGARETA: A zašto? Da se ne obrukam? Pa čitav moj život je bruka. JOHAN: To je ipak samo pozorište. MARGARETA: Ti, čoveče, stvarno ništa ne razumeš! Tebe je ovde dovela ljubav, a nas ostale je dovela bolest. Meni je pozorište bilo život. A sada mi ostaje samo život. Šta sada da radim? JOHAN: Pa da živite. MARGARETA: Jadni Johane. Ti si se zbog ljubavi odrekao ljubavi. Ne očekuj ništa osim beskrajne i potpuno nepotrebne žrtve. Mi volimo samo posle probe, ili kada nema predstave. JOHAN: Ja na to gledam ovako: Svakom čoveku Bog je dao dar. Moj dar je da budem uz nju. Odnosno... MARGARETA: Ništa ne razumeš, jadni Johane. Svu njenu snagu uzeće pozorište, a tebi će ostati samo da je tešiš posle neuspeha. Uspehe će deliti s nama.

Ulazi Karolina i zatiče ih kako sede na ivici scene, sa flašom između. Pauza. Margareta je ugleda. Johan ustane. MARGARETA: Ne boj se, neću ti ga oteti. KAROLINA: Ne znam, gospođo Hofman, kada smo prešli na „ti”? JOHAN: Karolina, nemoj tako, molim te. KAROLINA: Ti, Johane, kao i obično, ništa ne razumeš. JOHAN: Margareti je bilo teško, i ne postoji ništa prirodnije nego da budem sa njom. KAROLINA: Johane, meni je bilo lepo, i ne postoji ništa prirodnije nego da budeš sa mnom. Neka ona sebi potraži drugo rame za plakanje. A dok traži sebi rame za plakanje neka potraži i mesto gde će staviti svoj sto za šminkanje, jer ja garderobu ne delim ni sa kim. Margareta počne da se smeje. JOHAN: Za Boga, vidiš da joj nije dobro! MARGARETA (Johanu) Baš istim tim rečima ja sam pre dvanaest godina ispratila Magdalenu Kreger. JOHAN: Ko je bila Magdalena Kreger? MARGARETA: To, jadni Johane! Upravo to: Ko je bila Magdalena Kreger?!

8. HANSVURST-NAREDNIK

HANSVURST-NAREDNIK: Bio je davno mali. Pa mi je onda porastao. Pa mi je još porastao. Kad mi je skroz porastao, pita mene moj dobri tata: „Hansvurst, sada si veliki svuda, šta ćeš da budeš u životu?” Ja mislim, mislim, pa kažem: „Tata, ja hoću da budem pijanica i da mi to plaćaju.” onda moj dobri tata spusti flašu, pa, misli, misli, misli, pa kaže: „Hansvurst, sine, da budeš onda vojnik.” Braćo! Još danas se prijavite u vojsku. Šest dukata godišnje! Šest dukata! Besplatna prvoklasna hrana! Država vas oblači. Egzercir jednom mesečno, pa i to retko! Nedeljom poslepodne svakome po flaša rakije, često i ostalim danima! Što vi ne biste živeli o trošku države?! Uvek pun stomak, uvek toplo, a jedini zadatak vam je da kažete „Razumem”, i da brinete da kapetanovoj ženi budu tople noge, kad on nije kod kuće. Grejem ja tako noge ženi moga kapetana, grejem, grejem, grejeeeem. Kad, eto kapetana: „Hansvurst, svinjo! Ubićeš mi ženu!” Narode, svi u vojsku!

9. PROBA

Karolina, Johan, Gotšed. Karolina završava monolog. Njena gluma je u stilu epohe: pompezna, nameštena, statična. KAROLINA: „...I plaših se da mi Neron ne pripiše isuviše truda da svidim se vama.... Strahovah od zalud prikrivenog plama ljubavi sopstvene - i zaželeh tada da vas, avaj, nisam videla nikada.” (Pauza) Ja ne mogu bolje! JOHAN (Aplaudira) Bravo! Bravo! Ja mislim da je bila izvanredna. (Pauza)

GOTŠED (Ignorišući Johana) Onda možemo da prestanemo da se bavimo pozorištem. Ovo je bedno, tužno, mizerno. Devojko, ti nemaš dara. Žao mi je! Jako mi je žao. KAROLINA (Mucajući) Ako bi mi se ikada reklo šta ne valja, ja bih možda... GOTŠED: A čemu trošiti reči?! Čemu?... Ovo je očajno!! JOHAN: Ja mislim da elementarni red zahteva da se daju neka objašnjenja... GOTŠED: Elementarni red?! Pa ovo je pozorište. Elementarni nered!!! Ovo nije litija, ni misa ni liturgija! Ovo je pozorište! Za Boga miloga!! Propovedaj iza svoje predikaonice! Ovde sam ja biskupija!! KAROLINA: Ne moraš da vičeš na njega... GOTŠED: Ja vičem kad mi se viče! Ja urlam! Ja zapomažem! Neće mene nedaroviti seljaci utišavati! Jasno! Karolina počne da plače. JOHAN: Svaka umetnost mora pre svega da bude humana. Pa čak i to vaše pozorište. A vi se, gospodine, ponašate nehumano. I iznad svega nepristojno. GOTŠED: Umetnost je, pope, i nepristojna i nehumana! Zato što je plod ljudske istine, koja je nepristojna i nehumana! KAROLINA: „Nehumanost i nepristojnost!” Tim frazama vi opsenjujte šiparice i stočarske nakupce po sajmovima! A ja zahtevam da mi se odmah kaže gde grešim! Odmah! Sedi tu ceo dan, ćuti, i na kraju me izvređa! Sita sam ja te ezoterije! Nećete otići odavde dok mi ne kažete! (Pođe napolje) GOTŠED: Tako je! Besni! Razbijaj! Plači! Strasti, ne dikcije! Istine! Istine! Tako se Ifigenija obraća svome ocu! Strasti! Osećanja! Psihološke pauze. Ona ne stoji! Ona juri po sceni, ona traži podršku, razumevanje! Ona krši ruke, ona cepa svoju haljinu u razočaranju! Ona ne zna šta će reći, to dolazi iz nje! To je istina! Nepristojnost, delikatnost!! Strasti su bitne, a ne dikcija! Proba je gotova! Zauvek. (Izlazi) KAROLINA: Istina, Johane... istina. U pravu je... shvatila sam... (Smeje se) Nisam verovala da postoje takvi ljudi! Napustićemo Špigelberga i preći ćemo kod Gotšeda. To će biti kraj Hansvursta - i prostote kod Nemaca! Bog nas vodi, Johane! JOHAN: Nadam se da je on u pitanju.

10.USPEH

Gotšed, Johan, Gospođa Gotšed. Gotšed gleda kroz prozor, u euforiji je, Johan proviruje preko njegovog ramena. Gospođa Gotšed broji pazar. GOSPOĐA GOTŠED: Dakle, zaista malo preteruju! Mi smo ipak ozbiljno pozorište. Publiku je stvarno nemoguće razumeti. Nema deset dana kako su joj za tu ulogu zviždali. Stodvadesetjedan, stodvadesetdva, stodvadesettri, stodvadesetčetiri... GOTŠED: Eno, donose je preko trga. JOHAN: Da je ne ispuste... GOTŠED: Johane, druže, uspela je. Uspeli smo!

GOSPOĐA GOTŠED: Sto dvadesetjedan, stodvadesetjedan, stodvadeset dva... GOTŠED: Zaista nije bila loša večeras... JOHAN (Krsti se) Nisam verovao da ću Bogu na ovome morati da zahvaljujem. Pauza. Pogleda euforičnog Gotšeda. GOTŠED: Zaista, nije bila loša večeras... GOSPOĐA GOTŠED (Johanu) Ovih dana je prilično hladno, zar ne, gospodine Nojber? Stodvadesetjedan, stodvadesetdva, stodvadesettri... JOHAN: Da. Neobično za ovo doba godine. Ulazi Otac. Johan ga ugleda. JOHAN: Gospodine Vajsenborn? Dobro došli. (Otac ne reaguje) Ovo je gospodin Gotšed... OTAC: Gotšedu, ti si hulja, lopov i licemer! Gde je ona? JOHAN: Šta vam je? OTAC: A ti me se čuvaj, lažni pope, što otimaš ćerke od njihovih očeva! GOTŠED: Šta je ovom čoveku? GOSPOĐA GOTŠED: Gospodine, ja vas upozoravam na rečnik! OTAC: Boli me dupe, gospođo! Ja pedeset godina igram Hansvursta. Nikoga nisam uvredio, nikoga ubio, a ona i ovaj nitkov ovde su me proglasili AntiHristom, satirom i drumskim razbojnikom!! Oni su prošle nedelje spalili lutku pred publikom! A koga je predstavljala lutka? Mene, gospodo! To je poziv na linč! Sad ću ja nju naučiti pameti. Gde je? GOTŠED: Ho, ho... gospodine, pa vi ste paranoični! Ta predstava nije bila uperena protiv vašeg svetačkog lika. Ona ima opšte intencije koje se tiču pogrešnog vaspitavanja publike... Sedite, popijte sa nama. Pravo sa kočije, zar ne? OTAC: Ja ću popiti samo na vašoj sahrani, gospodine. Vi takvi ćete da prevaspitavate publiku! Ovo! Ulazi Karolina, sva raščupana i vesela. Kada ugleda Oca, smrači se. KAROLINA: Šta ova kreatura traži ovde? OTAC: Karolina, to sam ja... KAROLINA: Zar imate smelosti, gospodine, da se pojavite preda mnom? Zar imate drskosti još i da kročite nogom u moje pozorište?! GOTŠED: Ho, ho... loše vam se piše. OTAC: Karolina, dete moje... KAROLINA: Ja s vama nemam ništa, gospodine! OTAC: Ti si prošle nedelje spalila moju lutku na ulici! Tako piše! KAROLINA: Ja ne znam ko ste vi. OTAC: Nemoj tako da se ponašaš, Karolina! To sam ja! Tvoj otac! KAROLINA: Dalje od mene, gospodine! Vi ste mom narodu naneli više štete od Avara! OTAC: Karolina... Ja sam pošten čovek, ja nemam čega da se stidim!

KAROLINA: Vi svojim kreveljenjem budite najniže, zverske strasti, vi gušite sve dobro i plemenito. Vi lažete sa scene, gospodine, da su žene kurve, muževi rogonje, sluge lopovi, advokati varalice, da je ubijanje zgodan izum, da je žderanje i lokanje najveće ljudsko dostignuće, da je rat čelično kupanje i da je svet truo, i da Boga nema! OTAC: Zar ja?! Ja?? Da je narod tražio Seneku, ja bih igrao Seneku. Meni je potpuno svejedno. KAROLINA: Smrviću te u prah! Nestaće tebe i nestaće divljaštva. Nestaće tog, tog... prokletog cinizma prema svemu. To što ti zoveš narodnim vitalizmom - jeste vitalizam zla i podmuklosti, i ja sam danas tome stala na put. Bogu hvala, čovek nije takva mizerija. OTAC: Ali, Karolina, dušo, ja izdržavam još troje dece! Ti imaš još tri seke... KAROLINA (Sabere se) Propast vaše porodice je vaša krivica. Sve nije dozvoljeno, gospodine! Veruj da je tvoja propast moj devojački san! (Pada u vatru.) JOHAN (Ocu) Sedite, molim vas. KAROLINA: Neka stoji! Nema milosti! Čoveka je stvorio Bog, a ne svinja! OTAC: Ćerko, tebe sam othranio tim kreveljenjem. Nosio sam te na ovim rukama. Kako možeš?! KAROLINA: Vrlo lako, gospodine! I s ogromnim uživanjem! OTAC: Da li je moguće da žena može biti tako okrutna! Da ćerka svom ocu može ovako da se obraća posle toliko godina... GOTŠED: No, no, gospodine, pa to su samo reči. KAROLINA: To nisu samo reči. Ja sam uspela da dobijem publiku. Istina je pobedila. I ljubav je pobedila. Ovo je vaš kraj, gospodine! OTAC: Istina? Ljubav? O, neka ste prokleti! Svi! Ja sam život proveo na sceni, i samo smrt će me od nje odvojiti. A vi samo verujte da će vaše pozorište napraviti dobrog čoveka. Pa vi ste prvi zli! Zli! I zato ćete propasti. Mrziš me? Mrzi me, baš me briga! Ja vas proklinjem! Očinskom i glumačkom kletvom! Ode. Johan krene za njim. KAROLINA: Johane, da se nisi pomerio. JOHAN: Ja na ovo ne pristajem! Nikakav viši cilj ne opravdava ovakvo ponašanje. Prošlo je toliko godina. KAROLINA: To s godinama nema nikakve veze! GOTŠED: Svi smo se malo uzbudili večeras... KAROLINA: Taj čovek je zločinac i žao mi je što smo spalili lutku umesto njega. JOHAN: Karolina, šta to pričaš? Šta je vama, ljudi? Pa ovo je samo pozorište! To je tvoj otac! (Gotšedu) Kako možete ovo mirno da gledate? GOTŠED (Nemoćno raširi ruke) A šta ja tu mogu? Vidite da je besna. KAROLINA: Uostalom, neću da trošim reči na njega. Ja sam večeras kraljica! Ja! JOHAN (Zagleda joj se u lice) Karolina?

KAROLINA (Potpuno izobličena) Šta me gledaš, pope?

11.DIVNI GOTŠED

Johan spava. Upada Karolina, pripita i euforična. KAROLINA (Povodeći se) Johane... Spavaš? Ti uvek spavaš. Spavaj. JOHAN: Ne spavam. Tražiš vino? KAROLINA: Da. Pa šta? JOHAN: Tamo je. KAROLINA: Mnogo si propustio što si otišao ranije. JOHAN: Spavalo mi se. KAROLINA: Dokle ćeš ti pred svima da se povlačiš?! Drugi ljudi se bore za svoje mesto, a ti se samo sklanjaš. Ti, samo kada bi hteo mogao bi da budeš ravan čak i Gotšedu. Ali ne, ti više voliš da budeš po strani. Kao da si nakazan ili glup. (Pauza) Zašto ja da se divim mužu gospođe Gotšed, kada i moj muž može da bude isto tako duhovit, superioran, obrazovan, muževan? JOHAN: Možda i ne mogu. KAROLINA: Opet se povlačiš! Zašto me teraš da te se stidim? (Pauza) Eto, sad si čuo. (Pauza) Šta je sada? (Pauza) Ja jednostavno ne mogu da trpim da neko bude bolji od tebe. (Pauza) Sve moraš da mi pokvariš! Sve! I sad još ta ljubomora! Ali, ti ne možeš biti sav moj svet. Ja sam glumica. Ja moram da se družim s ljudima. Ti meni moraš da veruješ. Ti znaš koliko te volim. Ti si čitav moj svet... Ti si najdivniji muškarac na svetu. Kakav Gotšed! Samo kada bi to još umeo da pokažeš... Ja hoću da ti rodim troje dece. Dođi, hoću sada da vodimo ljubav. Hoću da ti rodim Petera, Mariju, Johana... JOHAN (Privije je na grudi.) Sirotice moja...

12.LJUBAVNA SCENA

Gotšed sedi na ivici kreveta i oblači se. Karolina leži u krevetu. KAROLINA: Gospode, šta sam uradila?... Šta mi radimo? Ja ću još večeras sve da ispričam Johanu! GOTŠED: Kakvo pričanje?! Kakve su to sada gluposti!? Šta ćeš time da postigneš? KAROLINA: Ja njega ne mogu da lažem! On to ne zaslužuje. GOTŠED: On ne zaslužuje da mu kažeš da si ga prevarila! Ovo je život, i ti nisi Ifigenija. Niko ne želi da zna istinu! KAROLINA: Pa upravo ti stalno govoriš o istini! GOTŠED: O istini u pozorištu! KAROLINA: Ti ništa nećeš reći svojoj ženi? GOTŠED: Kuda bi vodilo da sam joj govorio o svakoj svojoj avanturi? KAROLINA: Znači - ja sam jedna od avantura? GOTŠED: Nisam to hteo da kažem... KAROLINA: A naše pozorište? A naši planovi?

GOTŠED: Sav mirišem na tvoj parfem! Zašto si se toliko namirisala? Kako ću sad da se izvetrim? Moraću da šetam dva sata dok se ne izvetrim. KAROLINA: Ne tiče me se kako ćeš da se izvetriš! GOTŠED: Šta ti hoćeš? Da ja napustim svoju porodicu, da ti napustiš svoga muža - i to zbog pozorišta? Pa to se ne radi! To je nepristojno. KAROLINA: Pozorište je nepristojno, to hoćeš da kažeš? GOTŠED: Pozorište je pozorište, a život je život. KAROLINA: Ali ja te volim, svinjo! GOTŠED: Ti voliš pozorište. (Zagrli je) Još je prerano za tako radikalne stvari. Imamo vremena. Polako. KAROLINA (Jeca, naslonjena na njegovo rame) I imaćemo naše pozorište? GOTŠED (Zakopčavajući rukave od košulje iza njenih leđa) Naravno. KAROLINA: I promenićemo... GOTŠED: Naravno. (Završio je oblačenje) Idem iz ovih stopa da završim adaptaciju Volterove Zaire. Ah, kada samo po mislim kako ćeš izgledati na sceni! KAROLINA: Idi! Završi komad i donesi mi ga, makar pred jutro! Piši čitko! Ne zaboravi na drugi čin! Poljubi je i ode. Pauza. Ulazi Johan. JOHAN: Ne osećaš se dobro? Pauza. KAROLINA: Johane, Johane... JOHAN: Gotšed? KAROLINA: Da. JOHAN: Mizerno! To je dostojno tvog Hansvursta. KAROLINA: Ti ne razumeš. Ne radi se o telesnim zadovoljstvima... JOHAN: Utoliko gore. Ja neću dopustiti da mu budeš naložnica. Je li on rekao svojoj ženi? KAROLINA: Svakako. Ja verujem da jeste. Jeste, jeste. JOHAN: I, šta sada nameravate? KAROLINA: Stvorićemo novo pozorište. Imamo ogromne planove. On u ovom trenutku prevodi Zairu za mene. Johane, u svemu tome nema ničega prljavog. Mi zaista imamo cilj... JOHAN: ...koji je za mene nedohvatan! Znam, znam! KAROLINA: Ja sam sigurna da će on, kao častan čovek i džentlmen, doći da ti sve objasni. Ja kao glumica ne postojim bez njega. A kao čovek ne postojim bez tvoga blagoslova. JOHAN: A ja? (Pauza. Karolina obori glavu.) Dobro, ja... otići ću ujutro. KAROLINA: Johane... (Zagrli ga i poljubi.) Hvala ti. JOHAN: Sad moram da se pakujem. KAROLINA: Da, da! (Jako brzo.) Pomoćiću ti! Ove košulje što pre operi. Ovo ćeš da baciš. Pocepalo se ovde, vidiš? (Pakuje) Ova košulja je lepa. Zašto je ne nosiš? Kada budemo išli... (Ućuti) Hoćeš da poneseš nešto moje? Daću ti medaljon... Hm...

to mi treba za Ifigeniju. Daću ti lepezu... To mi treba za Mitridata. Daću ti pramen kose... JOHAN: To ti treba za Salomu. Karolina, imaš moj blagoslov. Ja se nadam da nisam u pravu što se tiče Gotšeda. KAROLINA: Svakako da nisi. Ja te uveravam da je sve moja krivica. On je potpuno nevin, iako optužuje sebe. O, ti o njemu imaš sasvim pogrešno mišljenje! Ti, naravno, imaš sva prava da budeš gnevan, da ga pozoveš na dvoboj, ali ja te uveravam da je on častan čovek. Johane, on je genije. Ti ne znaš kako on ume da... JOHAN: I ne želim da sa znam. KAROLINA Da. Da.

13.JOHANE, PRIJATELJU

GOTŠED: Karolina, draga, dobro jutro! Johane, prijatelju! Kao što sam obećao, rano ujutro!... Svečano saopštavam da je Micika maestralno prevela s francuskog Alžiru! Ali maestralno! To je uloga kao pisana za tebe. Zar ne, Micika? GOSPOĐA GOTŠED: Dobro jutro, mila. (Ljubi je u obraz) GOTŠED: Znam šta ćete reći: kakav je to način dolaziti nekome u kuću ovako rano, nenajavljen? Slažem se, to je bezobrazluk. Ali, Karolina, mila, Johane, druže, ovo je zaista veliko i divno opravdanje. GOSPOĐA GOTŠED: Johane, polako. Neka Karolina ipak prvo pročita. GOTŠED: Ali, Micika, tvoj prevod je izvanredan. To je upravo aksiom prevođenja na naš jezik. Zadržana je ljupkost francuskog originala ali je obogaćena muževnom čvrstinom nemačkog jezika. GOSPOĐA GOTŠED: Možda se Karolini neće dopasti. GOTŠED: Ali nemoguće. (Osvrće se) Johane, nemaš samo ti genijalnu ženu! (Grli Miciku) To će biti trijumf! Karolina počne da plače. GOSPOĐA GOTŠED: Karolinice, mila! Je li Gotšed nešto uradio? (Gotšedu) Ja ti kažem da ne možeš tako, kao pijan na sahranu... (Karolini) Nervi, nervi... vreme, vreme... (Johanu) Zar ne? JOHAN (Ozbiljno, Gotšedu) Sedite, gospodine. GOTŠED: Hvala, ali zaista... Evo, tu je prevod. Izuzetan. Neke sitnice, možda... pa ti... kada se oporaviš... ja ću doći. Obavezno. Nešto kasnije. Prevod je... Ja ću doći. (Sedne. Pauza. Karolina plače, Micika je teši. Gotšed sklanja pogled od Johana.) Ah, bože, kako je sve to neprijatno. Ja se izvinjavam. Ako ne kako mogu da pomognem... treba da znaš da uvek imaš... nas dvoje. KAROLINA: Mnogo vam hvala, gospodine. GOTŠED: Ja ću doći... Idemo, Micika. GOSPOĐA GOTŠED: Samo čaj od nane... Pauza. Gotšed gleda Karolinu, Johan gleda Gotšeda, gospoda Gotšed shvata situaciju. GOSPOĐA GOTŠED: Nije moguće! GOTŠED: Mici, ti si sve pogrešno shvatila...

GOSPOĐA GOTŠED: Svinjo, nakazo! Ti, ti... krokodilu! Johane! (Zagrli Johana, ridajući.) Prijatelju! GOTŠED: Radila je celu noć, to je izazvalo nervnu napetost i jedan čaj od nane... GOSPOĐA GOTŠED (Gotšedu) Razgovaraćemo kod kuće. Johane, prijatelju, zbogom. (Izađe) GOTŠED: Micika! Karolina, ja... Johane, druže... O, Bože. Izađe. Johan raspakuje kofere. KAROLINA: Ja te uveravam da on nije imao izbora... JOHAN: O ovome više nikada nećemo govoriti. KAROLINA: Dobro. JOHAN: Ti si Karolina Nojber i možeš bez Gotšeda. Pauza. KAROLINA: Idem da plačem. Izađe.

14.NEUSPEH

Šminkernica. Gotšed sedi na stolici, kao na optuženičkoj klupi. Karolina kruži oko njega, besna kao ris. Kida svoju haljinu, baca periku. KAROLINA: Ah, kako mrzim ovaj narod! Kako mrzim tu prokletu maloumnu masu! To publika? Ta majmunska lica, primitivne, alkoholizovane maske! Zašto se uopšte truditi? Samo neka je njima dovoljno psovanja, prostote... GOTŠED: Narod je potrebno prvo prosvetiti. KAROLINA: Šta treba da uradim? Da vežem te džukele za točak i čitam im Vergilija dok ne izdahnu? Ne, ne... Jednostavno, treba se pomiriti s tim da je naš narod ukleta divlja horda. GOTŠED: Znali smo da je to težak put. KAROLINA: Gospodine, ja sam slavna Karolina Nojber, i ja sam večeras igrala za petnaest volova koji nisu uspeli da se uguraju kod smradnog Milera da ga gledaju kako se ači! Ja mislim da Milera neko mora, zarad budućnosti ovoga naroda, otrovati. I to još noćas. Kukuta, moj gospodine! Mandragola! GOTŠED: Pričaš gluposti. KAROLINA: Zbog njih sam ja prevarila svoga muža! Onakvog čoveka! I zbog tebe! GOTŠED: Molim te... KAROLINA: Nemoj ništa da me moliš! Ja sam sita tvojih molbi! Ja sam sita tvojih fraza o snazi umetnosti. Mi smo ništa, a Hansvurst je sve! Margaretu - koja ima govornu manu, koja ima dve leve noge, Margaretu koja ne ume da govori - nju ta rulja nosi na rukama kao heroinu! Ja to ne mogu da izdržim! A ti me na sve to moliš da se smirim! GOTŠED: Molim, nisam te ja terao da odmah odjuriš mužu i da mu ispričaš za nas dvoje. KAROLINA: Možda ti svoj život možeš da proživiš u lažima, ja ne mogu! I zato, kada se pojavi tvoja Micika, onoga trena kad pređe praga ove šminkernice, ja ću joj...

Ulazi gospođa Gotšed. Karolina i gospođa Gotšed nedvosmisleno ignorišu jedna drugu. GOTŠED: Mici, jesi li videla ovo? GOSPOĐA GOTŠED: Koje? GOTŠED: Pa ovu slabu posetu. GOSPOĐA GOTŠED: Bila je slaba poseta? Mileru, vidim, ide odlično. GOTŠED: Da. Svi su otišli da gledaju Hansvursta. GOSPOĐA GOTŠED: Pa ovo su samo dvadesetčetiri marke! Ja sam ti govorila, Johane, da ništa ne bi falilo kada bi smo i mi igrali nešto od toga. Bar jednu predstavu. Ti znaš da je meni novac potreban za... Karolina se okrene, gušeći se od besa. GOSPOĐA GOTŠED (Izazivački) Izvolite, gospođo! GOTŠED: Ja vas molim! Ja vas preklinjem! Ja sam umoran... Otvaraju se vrata i ulazi, glamurozno odevena, bleštava Margareta. Pauza. MARGARETA: Dobro veče svima! Bravisimo! Dozvolite mi da vam izrazim svoje oduševljenje predstavom! Nisam je gledala, doduše, ali su mi rekli da je čarobna. (Gotšedu) Vi, gospodine, zaista imate razloga da se veselite! Imati u trupi jednu takvu glumicu. (Karolini) Mila moja! Napokon neko dovoljno moćan da prevaspita ovo krdo koje zovemo publikom! Kornej! Rasin, a čujem i Volter! Tako je! To je hrabrost! Kažu da ovo što Karolina radi, da je to moderna gluma! Tako mi je žao što nisam gledala predstavu. Ali, biće prilike. Zar ne, biće prilike? Jer, ja čvrsto verujem da među Nemcima danas nema bolje glumice. Ja stvarno ne mogu da se načudim ovom narodu. Pored takve predstave ovde, večeras polomili kapije kod nas. KAROLINA: Taj tvoj narod dolazi da vidi tvoje noge. MARGARETA: Pa to i kažem. Potpuno sam zbunjena. Prosto ne mogu da verujem da su između božanskog Rasina, tvoje moderne glume i mojih nogu, odabrali - moje noge. Doduše, moje noge vredi videti, ali u poređenju s modernom glumom i božanskim Rasinom... stvarno ne znam. Eto, pocepali su mi haljinu dok su me nosili preko trga. Ali, šta mari, kupiću pet novih. I vojvoda je bio na predstavi. „Medo”, kažem ja njemu, „šta je to u ovim nogama?” KAROLINA: Mi ovde ne pokazujemo noge, ne pokazujemo butine, ne nudimo dekoltee. MARGARETA: Šta ćeš, draga, narod to hoće, a narod je uvek u pravu. Za njega čitav Rasinov opus vredi manje od jedne dobre, stare, iskonske nemačke psovke. Doduše, tu psovku su smišljale stotine generacija, vekovima, ta psovka je istina jednog naroda. KAROLINA: Jeste. Mislili su vekovima i smislili - šta? Jednu psovku. MARGARETA: Ponekad pomislim da narod možda i neće da bude prevaspitan. Možda hoće laž, ulizivanje... KAROLINA: I noge.

MARGARETA: Ah, žustra kao i uvek. I noge, naravno, mila moja... KAROLINA: Ja se bavim umetnošću, nisam vašarski medved. Mi ovde prikazujemo suštinu! MARGARETA: A šta je suština? Rasin? KAROLINA: Da. Rasin! Da, mila moja... MARGARETA: Gde žive takvi ljudi? Koga se tiču ti problemi? KAROLINA: Rasin stvara idealnog čoveka, boljeg od nas, što ti i tvoja publika nikada nećete razumeti... MARGARETA: Ha, ha... Rasin... Pa on je prvi bio gori od nas. Bio je udvorica, hulja i dvoličnjak! KAROLINA: Rasin hulja!? GOSPOĐA GOTŠED: Mislim da nema potrebe za tolikim emocijama... KAROLINA i MARGARETA: Ti, Micika, nemoj da se mešaš! KAROLINA: Bolje je umreti od gladi za svoje ideale, nego živeti kao krmača, u sramu! MARGARETA: Ja sam četrnaest puta padala u nesvest dok sam igrala Hekubu. Ja sam gubila po tri kilograma za veče igrajući Elektru! I šta? Ništa. Sada igram Kolombinu, vojvoda obožava moje noge. Ova haljina donosi više poštovanja nego sve velike uloge... GOSPOĐA GOTŠED (Margareti) To im i ja govorim. KAROLINA (Gotšedu) Što ti ćutiš? Reci nešto. GOTŠED: Pred nama stoji dug i naporan put... KAROLINA: To je sve? GOSPOĐA GOTŠED: Ja lepo kažem da pozorište postoji radi publike. GOTŠED: Ućuti!!! Odmah da si ućutala... Čovek mora da žrtvuje nešto svojim idealima, za ime Boga! GOSPOĐA GOTŠED: Ne može da žrtvuje sreću svoje porodice! To može samo egoistična svinja! KAROLINA: Koga si ti nazvala svinjom? GOTŠED: Karolina, ona nije mislila.... GOSPOĐA GOTŠED: Jesam, mislila sam! Propuštamo tolike prilike! Zbog nje ti nećeš da pristaneš da igramo ono što narod voli. Pa šta ako se ona žrtvuje zbog umetnosti! Kakve ja veze imam s time! Ja ne tražim od tebe da budeš heroj, nego da budeš razuman. Neka njen muž bude heroj za nju. KAROLINA: Onda neka tvoj muž igra Alziru u tvom mizernom, tragičnom, otužnom, idiotskom prevodu! Ja u toj svinjariji neću da se pojavim! GOTŠED: Karolina, mislim da preteruješ. Prevod je sasvim solidan. KAROLINA: Odlično! Onda možemo da igramo i Hansvursta, ako tvoja Micika to poželi! GOSPOĐA GOTŠED: I igraćete! KAROLINA: Gospodine, svečano izjavljujem da nikada, nikada, nikada neću izgovoriti ni jednu reč koju je prevelo biće koje vi imate smelosti da nazovete svojom ženom. GOTŠED: Sad je dosta! Taj prevod sam ja stavio na repertoar, i to će se igrati.

KAROLINA (Gotšedu) Gospodine, vi ste mizerija. I jadan ljubavnik! Jeste, gospodo! Jadan! Zbogom! MARGARETA: Gospode blagi! Ja sam ipak došla u pogrešnom trenutku. Zar je dotle došlo? Bog zna kako mi je žao zbog vas.

15. RUŽAN SAN

Karolina, Johan. KAROLINA (U spavaćici) Johane... ovo je strašno! Oh, Bogu hvala, da je to samo san. (Zagrli ga) Sanjala sam da su me izgurali na scenu, a ja ne znam ni o kom komadu se radi, ni šta igram, ni šta treba da govorim. Glumci oko mene igraju sasvim drugačije... Istinito, energično, a ja sam spora, lažna, dosadna. I onda, usred predstave, jedna glumica mi naglas kaže: „Gospođo Nojber, zar ne vidite da smetate? Zar ne vidite da ste gotovi?” I ja skočim na nju, počnem da je bijem pred publikom, a znam da je u pravu. Zamisli, kakav san! (Pauza) Šta je? (Pauza) Šta je?! JOHAN: Karolina... to se sinoć desilo. To nije bio san. Pauza. KAROLINA: Nije bio san... kako nije bio san?

17. ŠPIGELBERG - DRUGI PUT

Kafana. Špigelberg sedi za prepunim stolom i jede školjke, tako da njegovo srkanje odzvanja u tišini. Preko puta njega sedi Johan i trudi se da ne gleda u njegove pune tanjire. Duga, bučna Pauza. ŠPIGELBERG: To je sve vrlo nezgodno. Ne znam, ne znam šta da vam kažem. JOHAN: Njoj je njen otac nudio da igra kod njega, ali ona će pre umreti od gladi. ŠPIGELBERG: Čuo sam za taj nesrećan slučaj. Da li se oporavila? JOHAN: Godinu dana nije igrala. Ja bih igrao. Vi. Svi bi igrali. Ali ne i ona. Gospodine, ona će umreti! ŠPIGELBERG: Pobogu... (Špigelberg ponovo predano i bučno jede) Smirite se... JOHAN: Vi kažete da je njena gluma prevaziđena, da ona već godinama na isti način glumi. Dobro. Ali, gospodine, ona je reformisala glumu. Ona je Karolina Nojber! Idol svih nemačkih glumaca. Ovaj narod joj to duguje! ŠPIGELBERG: Da li vi znate šta se njoj može desiti. Šta će te onda? JOHAN: Ja vas preklinjem... Pauza. ŠPIGELBERG: Šta ako je izvižde? Ako propadne? JOHAN: Neće! Ne može. Ona je Karolina Nojber! ŠPIGELBERG: „Neće, ne može”... Kakav je to način! Vi me dovodite u nemoguć položaj! Zar nije dovoljno što ste mene odabrali da joj izvučem stolicu ispod nogu? Ja nisam dželat! To

je nemoguće! Osim toga, ona je sva srećna napustila moju trupu i otišla Gotšedu. Uništila mi je repertoar a da se nije okrenula. JOHAN: Vi bar znate koliko vas je volela. Vi ste joj otkrili pozorište. Vi ste je popeli na tu stolicu. ŠPIGELBERG: A, nikoga ja nisam penjao na stolice, gospodine. Ja sam od nje napravio glumicu, Gotšed je od nje napravio... ovo što je danas. Ona je mene napustila, uništila mi repertoar, a vi sada tražite... (Opet jede) JOHAN (Pukne) Prestanite da žderete kao vepar!! Ponižavate me i uživate u tome! Ali nisam ja ponižen, nego vi! Ja ovo radim zbog nje, a vi zbog sujete. I čitav vaš mali, mizerni svet koji kujete u zvezde, hrani se sopstvenom sujetom, davi se u zluradosti i licemerju. Ništa vas ne raduje kao tuđa propast. Mrzite se i ujedate kao besni psi zbog dve kaširane daske i aplauz prevrtljive publike, koju volite samo kad vam kliče, a koju ustvari prezirete iz dubine duše, zato što se plašite! Plašljiva i surova deca! Ceo život čekam uz nju šta će se, napokon, pojaviti ispod svega toga, posle svih tih suza i znoja! I šta se pojavljuje? Taština, taština i ništa osim taštine! A samo je jedna žena poverovala u te vaše priče o prosvećivanju ljudi - Karolina Nojber. I zato je najveća, jer strada za svoju veru. A ja ne dam! Ne dam jer znam da je laž!! Pauza. ŠPIGELBERG: Oh, gospode Bože, gospode Bože... Pomozi mi još ovaj put, a sutra kako bude! JOHAN: Gospodine! (Pokušava da ga poljubi u ruku.) ŠPIGELBERG: Johane, ne ponižavajte me više! Pa nisam ja Bog... ipak. Ha, ha... De, ponesite joj... Uvija hranu u salvetu. Pruža Johanu. Pauza. Johan uzme. Mrak.

18. HANSVURST - ZEMLJA DEMBELIJA

HANSVURST: Slušaj ovamo, narode, priču čudesnu i čudotvornu, kako je Hansvurst bio mornar i putovao u daleke Indije. Bila je strašna oluja, brod je skakao kao magarac sa čičkom pod repom. Naš je kapetan tako lupio glavom o zid da mu je ona upala u stomak. Onda se popeo na pramac, skinuo gaće i kroz prkno gledao kuda putujemo. Još mu zabili durbin u dupe da bolje vidi. Ali, to vam je ipak bilo jedno sasvim usrano putovanje! A ko kroz dupe gleda, samo govna vidi, pa ti se mi slupasmo i svi se podaviše. Mene, međutim, dobri Bog dotera na čudno ostrvo o kome hoću da vam pričam. Kakvo ostrvo, pobogu braćo! Tek što stupih na njega, kad ti na mene zalajaše pune šerpe, lonci i tepsije, tiganji i đumbiri, plehovi i tanjiri. U jednom toliki rolat s graškom, iz drugog gleda rozbratna, u trećem ciči kiseo kupus, tamo ovčetina u krompiru. Ja se stresem, braćo draga, i šmugnem na drvo. Kad ti tamo, mesto lišća, faširane šnicle i kotleti. One šerpe dole laju i sve viču: „Jedi me! Jedi me!” I gađaju vrućim zemičkama i perecama ne bi li me skinuli odatle. Neki, kad videše da neću da ih jedem, pojedoše se sami od muke.

Kakva zemlja, braćo! Po livadi se jure jarići na ražnju, reke što od blage teleće supe, što od riblje čorbe ljute. U zmijskom leglu sikću palačinke s mladim sirom, mesom i sa zeljem, iz bunara vadiš pivo, a iz neba kiši vino. To je vruće, brate mili, pa rumeno, pa rskavo, pa kiselo, pa krckavo, zapečeno, pa je masno, pa sve klizi, pa se topi, pa te zove, pa te mami, pa te vabi, pa te kune, pa te vreba, pa te moli. Po vazduhu, mesto muva, zuje pune kašike i čim zevneš, stušte se u usta. Pričam ja tako sa šaranom u pavlaci, kad ti dođe vangla s uštipcima i reče da me zove njihov pop, Velika štanglica. Uzjahah salamu i ona me odnese na Ementalersku goru, gde Velika štanglica obznani Zakon za ljude i ja vam ga, eto, predajem: Nikad ništa ne radi! I jedi! Ne jedi na prazan stomak. I ništa ne radi! Ne jedi slatko pre slanog, ako ne moraš. I ne radi! Ne mešaj crno i belo vino, a ako ga mešaš, uzmi i pivo. I ništa ne radi! Uz pečenje ne propuštaj salatu. I ne radi! Neka ti prasetina uvek bude masna i obilna. I ne radi. Ako jedeš ribu, ne zaboravi vino. To je greh. I ne radi. Ne poželi posne hrane. I ništa ne radi. I nikako, nikada, ništa ne radi. I redovno seri, ako Boga znaš! Proveo sam tu lepe godine. A kad je došlo vreme za put, ja sam hteo da ponesem i malo hrane za one glumce što pričaju o velikoj umetnosti, a nemaju od gladi šta da poseru. Ali, Velika štanglica mi reče: Hansvurste, oni jedu vazduh. „Kako?” Pa zato toliko prde i od njih ne može da se diše! Pojedoše sav vazduh! Često se setim mojih dobrih drugara: Đuveča, Sarmice, Buta sa rezancima (taj vam je bio pravi đavo), i uvek mi krenu suze na usta. (Otire „suze”) Gde ste, prijatelji moji neverni, u ovo gladno vreme? Mislite na mene! Voli vas vaš Hansvurst!

19. KAFANA

TRGOVAC: Kažem vam, predstava je senzacionalna. Izvinite. KAROLINA: Nisam zlobna! Meni je drago da im je ta predstava uspela iako ja nisam igrala u njoj. Baš mi je drago. I PROSTITUTKA: Ma laže, gad! On to priča samo da te sekira. Predstava je grozna. Dosadna. KAROLINA: Ha! Neka sa da vidi ko je Karolina Nojber! Neka sada igra komade svoje žene. Neka skapa... (Pije, dok se ostali podgurkuju) Nisam volela Gotšeda. Ne. Bog zna da sam pokušavala. Recimo, da sam ga volela, onda bi sve bilo moralnije. I PROSTITUTKA: Ah, da, onda bi to bilo nešto sa svim drugo. Zar ne? (Ostalima) II PROSTITUTKA: Apsolutno. (Svi se smejulje) KAROLINA: Recite vi da lažem, ali ja sam sve to uradila zbog pozorišta... I PROSTITUTKA: Naravno, sestro, i ja sam to uradila zbog pozorišta. II PROSTITUTKA: I ja! KAROLINA: A i zbog oca. On je bio tako prost, jadnik. Takvih je na hiljade...

I PROSTITUTKA: I ja sam to uradila zbog oca. TRGOVAC: Molim za poštovanje. Ovo je ipak bila slavna Karolina Nojber. KAROLINA: Godinu dana ne igram. Godinu dana! I PROSTITUTKA: De, pij, sestro. KAROLINA: Neću. (Pije) Pozorište... (Pauza) Eh, jadni moj Johan. II PROSTITUTKA: 'Ajde da popijemo. KAROLINA: Neću. (Pije) Moj život je gotov. Nerođeno dete dala sam pozorištu, muža sam dala pozorištu, oca sam dala pozorištu, čast sam dala pozorištu. Sve sam dala. I PROSTITUTKA: Da mi popijemo. A čast, deca i ostale drangulije nas ne zanimaju. KAROLINA: Neću. (Pije) Mene su na rukama nosili! Na rukama! I PROSTITUTKA: Naravno, sestro mila. Naravno. II PROSTITUTKA: Mi ti verujemo. TRGOVAC: Mi, uopšte, sve verujemo jedni drugima. Ja sam, u stvari, knez, ali sam se maskirao. Ovo je princeza Zoraida. Zaista. KAROLINA: Mene jesu nosili na rukama! Ja jesam bila velika glumica. TRGOVAC: Pa i ja jesam bio knez! Opšti smeh. KAROLINA: Ifigenija na Aulidi! Majka saznaje da će njena ćerka biti žrtvovana da bi brodovi mogli da zaplove. Gledajte sada ko je Karolina Nojber! (Posrne. Svi se smeju.) „Brani dragu, što je tvojom zovu, makar s nepravom! S vencem ja ćerku tebi povedoh, a na klanje sad je pratim! Tako ti srca, desnice ti tvoje, tako majke ti, Tvoje ime uništi me, neka mi ono i spas je! Žrtvenika, hrama nemam osim tvoga kolena!” Svi ostali komentarišu. Kaplar sedi nepomično i zabezeknuto je posmatra. Ovi urliču i aplaudiraju. Ona stoji na stolici. Zaneseno. KAROLINA: Aplauz... Kaplar je izbezumljen od alkohola. KAPLAR (Briše suze) Udaj se za mene! (Urnebes) Kako možete da se smejete ženi koja je doživela takvu tragediju! Jeste li vi ljudi!? Ona žrtvuje ćerku, a vi? Vama je to smešno! Trgovac pada pod sto. KAPLAR (Karolini) Gde je tvoja kćer Ifigenija? Možda još nije kasno... (Podrigne) Izvinite... Ja ću je spasiti! Karolina kao luda gleda sa stola. I PROSTITUTKA: Zar nisi čuo, mamlaze, da ju je poklonila pozorištu!? II PROSTITUTKA: I to pre no što se rodila! TRGOVAC: I oca! I PROSTITUTKA: I muža! KAPLAR: Ne ona! Ti to nikada ne bi uradila! Zar ne, gospođo Klitemnestro?

KAROLINA: Pozorište je moja Aulida! Ovaj narod je grčko brodovlje! Jesam, uradila sam... II PROSTITUTKA: Narod je brodovlje! Živeli brodovi sa katarkama! TRGOVAC: Živele koče s velikim utrobama! KAPLAR (Strovali se na stolicu) Ifigenija... Ulazi Johan. JOHAN: Karolina, igraćeš u Hamburgu! (Pauza. Johan se smrači.) Karolina, idemo. I PROSTITUTKA: A ko je ovo? II PROSTITUTKA: Jadni Johan! TRGOVAC: Jadni Johane, ova dama je verenica gospodina kaplara. Gospođa je u međuvremenu izvolela podneti ćerku kao žrtvu Bogovima. KAPLAR: Ifigenija... Johan ga ignoriše. KAROLINA: Pusti me! Hoću da pijem! Hoću da glumim! Ostavi me! TRGOVAC: Čekaj, jadni Johane, ova dama je kaplarova verenica! Možda već nosi i njegovo dete! (Urnebes) I njega će da žrtvuje grčkim brodovima! JOHAN (Uzbuđeno, ali nikako naredbodavno) Karolina, ja te molim. Karolina silazi. KAROLINA: Johane, drži me, padam. Menja se svetlosni štimung. Kafana nestaje u mraku, Johan i Karolina su na proscenijumu. KAROLINA: Gospode! Johane, šta se ovo događa sa mnom? Reci mi da još uvek imam četrnaest godina i da nizašta nije kasno. JOHAN: Nizašta nije kasno. Hamburško pozorište... KAROLINA: Poljubi me u čelo pre spavanja. Reci mi: „Spavaj, mali anđele” i.... izađi tiho iz sobe, i pazi... da vrata ne škripe. JOHAN: Ne plači. Ljubi je po čelu, po obrazima, po vratu. Karolina odsutno gleda u mračno nebo bez zvezda, potpuno nesvesna poljubaca, pa i samog Johanovog prisustva. Johan je nežno spusti na pod. Zadiže joj suknju, raskopčava svoje pantalone. Karolina kao da se probudi. KAROLINA: Johane? Johan, zadihan i zajapuren, stane. Pauza. JOHAN: Šta? Šta! Ja sam muž, muškarac. Ja te volim. Ali, ja imam... prava na sebe. Pred Špigelbergom sam... Ja se nisam obavezao pozorištu na celibat! Kada ću ja da živim!? KAROLINA: Oh, Johane, nisam znala da toliko patiš...

20. KAFANA

Ulaze Otac, Margareta, Špigelberg, Gotšed, Gospođa Gotšed... Svi sem Johana... Oni su nešto kao gledalište. Sedaju na proscenijum neposredno ispred publike i okrenuti su licem njoj. Tokom scene publici se direktno i obraćaju. Karolina ulazi. Pauza. OTAC: Predstava je senzacionalna, videćete!

MARGARETA: Ma laže, gad! Predstava je grozna. Dosadna. HANSVURST: Tišina!!!... Molim za tišinu... i poštovanje!: Slavna Karolina Nojber!... Ifigenija na Aulidi! Majka saznaje da će njena ćerka biti žrtvovana da bi brodovi mogli da zaplove... KAROLINA: Godinu dana ne igram. Godinu dana... Sve sam dala pozorištu... Nerođenu decu sam dala pozorištu, muža sam dala pozorištu, oca sam dala pozorištu, čast sam dala pozorištu. Sve sam dala. GOSPOĐA GOTŠED: Šta kaže? Ne čuje se... GOTŠED: Da je sve dala pozorištu. MARGARETA: Naravno, sestro, i ja sam. Otkad sve dajem vojvodi, mnogo mi je bolje. HANSVURST: Tihoooo!!!! Ššššššššššššššššš! KAROLINA: Otac. On je bio tako prost, jadnik. Takvih je na hiljade... Pauza. GOSPOĐA GOTŠED: Šta kaže? HANSVURST: Kaže da ima hiljadu očeva. OTAC: Njena mama je bila poštena! Kaže da je sve uradila zbog oca! MARGARETA: Naravno... I ja sam to uradila zbog oca. Apsolutno. Ja ti verujem. OTAC: Mi uopšte sve verujemo jedni drugima. Ja sam, u stvari, knez, ali sam se danas maskirao. Ovo je princeza Zoraida. Zaista. Kako ste, Zoraida? Kako vaš Kairos? Još vas boli? Smeh „gledališta”. Pauza. HANSVURST: Ifigenija na Aulidi! KAROLINA (Kreće tiho) „Brani dragu, što je tvojom zovu, makar s nepravom! S vencem ja ćerku tebi povedoh, a na klanje sad je pratim! Tako ti srca, desnice ti tvoje, tako majke ti, Tvoje ime uništi me, neka mi ono i spas je! Žrtvenika, hrama nemam, osim tvoga kolena!” Aplauz, smeh. GOTŠED: Kako možete da se smejete ženi koja je doživela takvu tragediju! Jeste li vi ljudi!? Ona žrtvuje ćerku, a vi? Vama je to smešno! HANSVURST-MILER (Karolini) Gde je tvoja kćer Ifigenija? Možda još nije kasno... Izvinite... Ja ću je spasti! (Karolina kao luda gleda sa stola.) MARGARETA: Zar nisi čuo, mamlaze, da ju je poklonila pozorištu!? GOSPOĐA GOTŠED: I to pre no što se rodila! OTAC: I oca! GOTŠED: I muža! HANSVURST-MILER: Ne ona! Ti to nikada ne bi uradila! Zar ne, gospođo Klitemnestro? KAROLINA: Pozorište je moja Aulida! Ovaj narod je grčko brodovlje! Jesam, uradila sam... GOSPOĐA GOTŠED: De, popij, sestro... Čaj od nane!...

KAROLINA: Neću. (Pije) Pozorište... Eh, jadni moj Johan. (Pauza) Mene su nosili na rukama! Ja sam bila velika glumica. OTAC: Pa i ja sam bio knez! Opšti smeh. HANSVURST-MILER (Briše suze) Udaj se za mene! (Klovnovski istresa nos u ogromnu belu maramicu sa crvenim tufnama.) MARGARETA: Narod je brodovlje!... Živeli brodovi sa tvrdim i velikim katarkama! GOTŠED: Živele koče sa velikim i vlažnim utrobama! Ulazi Johan. MARGARETA: A ko je ovo? GOTŠED: Jadni Johan! OTAC: Jadni Johane, ova dama je verenica gospodina Milera. Gospođa je u međuvremenu izvolela podneti ćerku kao žrtvu Bogovima. HANSVURST-MILER: Ifigenija, dete moje... Johan prilazi Karolini. JOHAN: Idemo. Igraćeš u Hamburgu. Špigelberg moli da se vratiš. Ja sam obećao u tvoje ime. Oprosti. Večerali smo zajedno. Poslao ti je... vidi... (Pokazuje hranu umotanu u stolnjak.) KAROLINA: Pusti me! Hoću da pijem! Hoću da glumim! Ostavi me! OTAC: Čekaj, jadni Johane, ova dama je Milerova verenica! Možda već nosi i njegovo dete!... I njega će da žrtvuje grčkim brodovima! Odobravanje „gledališta”. KAROLINA: Johane, drži me, padam!

21. HAMBURŠKO POZORIŠTE

Johan i Špigelberg sede u garderobi. Napeto osluškuju, kao da iznad njih preleću bombarderi. Špigelberg gricka nokte. ŠPIGELBERG: Sad će scena sa ljubavnikom... Johan klimne glavom. I dalje osluškuju. Duga, duga pauza. ŠPIGELBERG: Ništa se ne čuje... Prolomi se zvižduk. Johan i Špigelberg skoče. ŠPIGELBERG: Znao sam! Izjure sa scene. Upali se top koji obasjava Karolinu Nojber. Zvižduci se ne stišavaju. Ona stoji nepomično. KAROLINA: Zašto ste takvi? Zašto ste tako okrutni? Šta sam vam učinila? Za šta mi se svetite? Da bih se vama dopala, sedam dana probam jedan jedini pokret ruke. A vi? Mrzite me i lovite mi greške. Likujete kada se sapletem na sceni, radujete se kada zaboravim tekst. Vežbate pamet smišljajući gde sam ja pogrešila. Svako od vas raspravlja o pozorištu, ali kada pozorište raspravlja o vama, vi se vređate. Ja nisam vaš neprijatelj. Ja sam želela da vam pomognem. Vi ste i moja deca, i moja porodica, i moj ideal. Zar su vaš smeh i vaše suze vrednije od moga života? A danas ste došli da me sahranite. (Zvižduci) Hoćete laž, hoćete laku zabavu? E, pa Karolina Nojber vam je neće dati! Ja se vama neću udvarati! Zla,

primitivna ruljo! Ne treba meni vaša ljubav! Baš me briga za vaše aplauze. Pljujem na vaše lažne suze! Pljujem ja na pozorište kome ste vi publika! I proklinjem vas! Mrak. Zvižduci. ŠPIGELBERG: Poštovana publiko, oprostite! Sto puta vas molim da oprostite. Milion puta. Sutra je na repertoaru urnebesna komedija „Muž rogonja”. Dođite obavezno!

22. KAROLINA - JOHAN

Kafana nestaje u mraku, Johan i Karolina su na proscenijumu. KAROLINA: Gospode! Johane, šta se ovo događa sa mnom? Reci mi da još uvek imam četrnaest godina i da nizašta nije kasno. JOHAN: Nizašta nije kasno. KAROLINA: Poljubi me u čelo pre spavanja. Reci mi: „Spavaj, mali anđele” i.... izađi tiho iz sobe, i pazi... da vrata ne škripe... JOHAN: Ne plači. Ljubi je po čelu, po obrazima, po vratu. Karolina odsutno gleda u mračno nebo bez zvezda, potpuno ne svesna poljubaca, pa i samog Johanovog prisustva. Johan je nežno spusti na pod. Zadiže joj suknju, raskopčava svoje pantalone. Karolina kao da se probudi. KAROLINA: Johane? Johan, zadihan, stane. Pauza. JOHAN: Ja sam muž, muškarac. Ja te volim. Ali, ja imam... prava na... tebe. Ja ne mogu više uzalud da čekam! Ja hoću običan život! Obične stvari! KAROLINA: Oh, Johane, nisam znala da toliko patiš...

23. HANSVURST (civil i vojnik)

HANSVURST: Onda sam ja postao narednik i svaki žutokljunac je dolazio da plače kod mene. Ja stojim ovako i ćutim. A on: „Gospodine naredniče, moja žena se tek porodila. Ja... nikako ne mogu u rat. Moja majka je stara...” A ja samo: Vojna bluza, gospodine. Vojna potkošulja. I ne gledam ga. A on skida ono odelce, pa ga slaže na stolicu. A ja: Kapa, potkapa, rukavice, šlem. A on počne da mi cmizdri: „Moje dete ima tek dva meseca. Žena ima infekciju. O, Bože, šta ću ja sada...” A sve se skida. Ja strogo: Čutura, gospodine. Bajonet, torbica, ranac. Kad ti on počne da cvili: „Ja sam kratkovid. Od mene niko neće imati koristi.” Čakšire, čizme, gaće. Opet on: „Ja sam završio konzervatorijum. Državi sam korisniji kao civil. neko mora da zabavlja narod.” Skida pantalone. A onda ono najslađe: Gaće, gospodine. A on: „Zar ne mogu da zadržim svoje? Imam osetljivu kožu.” Ne, gospodine. Onda on počne da plače. Pokriva ono skupljenog jada i, Boga mi, oblači gaće. Obuče se on lepo u vojničko. Ja mu dam pušku: Ovo je vaša puška. Čestitam, gospodine, (očajno) „H-hvala...” A onda ti ja (urla) Mirno! Lezi! Ustani! On ovako gleda, srce mu u petama. „Šta vam je!?”

Nemaš ti mene šta da pitaš!! Jasno!! Na levo krug! Ja sam tvoj Bog! Ko je tvoj Bog? - „Ali, gospodine...” Ko je tvoj Bog, majmune!? „Vi.” Tako je. Sada sam ja Bog. I tako je Hansvurst postao Bog.

24. SEDMORICA PROTIV TEBE

Karolina, Seljak. Karolina, usplahirena, vuče Seljaka. KAROLINA: Johane, Johane! Počinjemo s probama! Ulazi Johan. U ovoj sceni vidimo da je bolestan. SELJAK: Meni je sin mobilisan. Ja sam se molio Bogu da rat prestane i nije pomoglo. Gospođa kaže da će te... muze da zaustave rat. KAROLINA: Tačno! Kada ljudi vide tragediju Polinika i Eteokla... SELJAK: A ja ću da budem taj... Eteoklo. KAROLINA: Johane, zašto stojiš?! Daj tekst! Moramo početi s probama! SELJAK: Požurite, molim vas. Zima samo što nije a moj klipan ne ume da se pazi. KAROLINA: Ljudi će shvatiti da je rat besmislen. Baciće oružje i pohrliće jedni drugima u zagrljaj! Bratimiće se, plakaće od sreće! SELJAK (Ljubi ruke Karolini) Gospođo, neka vas Bog blagoslOvi! Tražite od mene šta hoćete! Oh, samo da ovo prestane! JOHAN: Prijatelju, ti stvarno misliš da može da se zaustavi rat? SELJAK: Gospođa kaže da je to najveća magija na svetu. Ona kaže da će te... muze... na krilima... istine da donesu moga sina. (Zagrcne se) Na krilima istine! Ja to verujem, gospodine, jer Bog je nem, sveci su nemi! A moj klipan je tamo sam! S đavolom ću, gospodine, sa repatim Luciferom! Johan ga zagrli. SELJAK (Odgurne mu ruku) Neću! Nemoj, gospodine! Ja preklinjem! Daj mi taj tekst, gospodine! Biću Eteokle, biću šta god kažeš! Daj tekst! Za sina - ubiću! KAROLINA: Brzo, brzo! Još uvek nije kasno! (Uzima tekst) Umeš li da čitaš? Nije važno. Kaži: „I topot, zveka poljem širi se i primiče se, leti, ori huk...” SELJAK (Muca sasvim bezveze) „I topot, zveka poljem širi se i primiče se, leti, ori huk...” KAROLINA (Nastavlja) „...kao besna voda kada lomi hrid! Ah, Bogovi, božice, od zla branite nas!” SELJAK (Isto) „ Ah, Bogovi, božice, od zla branite nas!” Oboje urlaju, kao da će nadjačati topove koji se čuju. Topovi ih zagluše. Mrak.

25. NA PRAGU

Karolina, Johan. Karolina vuče Johana na nekim kolima sa dva točka. Oboje su u prnjama, prljavi i iscepani. Levo je ostatak zida Karolinine kuće. JOHAN: Ovde je bila tvoja kuća. KAROLINA: Ovde je bila crkva. KAROLINA: Ne. Crkva nije bila crvena. Tamo, gde je gomila žutih cigala. JOHAN: Tamo je bila pekara. KAROLINA: A tamo, vidiš onaj rov... tamo je bio ružičnjak. A iza njega park. JOHAN: Sećaš se? KAROLINA: Sećam se. JOHAN: A da li se još sećaš...? KAROLINA: Naravno. A da li se ti sećaš?... JOHAN: Ha, ha... kako da ne?! Sigurno se sećaš? KAROLINA: A da li se sećaš?... JOHAN: Sećam se. KAROLINA: Sećam se. (Pauza) Kao da je juče bilo. (Pauza) Zar je moguće da je već sve prošlo. Čudno. Bila sam zbog nečega ljuta na oca. Ti si ležao u krevetu... Ja sam rekla: idemo. A ti si rekao: Idemo. Ni kuda, ni zašto. JOHAN: Karolina, ne dozvoli da umrem. KAROLINA: Ti si samo ozebao. JOHAN: Ja sam bolestan. Pauza. KAROLINA: O, proklet da je ovaj narod! Sve je uništio! Uvek sam govorila da je to stoka! Stoka!! Krvi, ubijanja i kreveljenja!! Kakvo pozorište, tu je potreban Veliki potop! Požar do neba! (Zadihana, sedne) Neka sve ide do đavola! Dosta sam lagala sebe! Važno je živeti. JOHAN: Tako me je stid, Karolina... što se bojim smrti. KAROLINA: Šta ti misliš, da ja to radim zbog tebe?! Još ti meni trebaš. Kada iz tebe budem izvukla svu dobrotu, svu snagu, svu... onda ću da te pustim da umreš. JOHAN: Nisam heroj... Gotšed jeste. KAROLINA: Pa to je bilo pre dvadeset godina. JOHAN: Zar ima toliko? Sećaš se... Karolina na prozoru, klimne glavom. JOHAN: Izgledaš... divno. KAROLINA: Stvarno misliš?

KRAJ

KAROLINA: Slušaj, vojsko, šta se meni desilo jednom prilikom! Vraćao se ja u moj lepi Salcburg iz Bavarske. Prodao sam tri kozice na sajmu i sad hoću da se provedem, i da žderem, i obalim nešto ako se može. Vidim ti ja, tako, lepu majku i lepu ćerku. Uh, moj Hansvurst, koje da se odrekneš? Gledam majku - ovoliiike sise. Gledam ćerku - ovoliiiiiiiike sise!

KRAJ