Ponekad davna proleca, puna toplote i mirisa,procvetaju jos jednom u nama. I mi ih pronosimokroz sadasnju zimu stiteci ih svojim prsima. A onda,jednoga dana, ta davna proleca pocnu stititi nasaprsa od mraza kad se nadjemo s one strane prozorana kojoj mraz nije samo slika. Jednom takvomprolecu u meni vec je deveta zima, a jos me greje.Zamisli sada, u ovoj zimi, dva takva proleca sto sedodiruju kao dve livade mirisima. Eto sta nam jepotrebno umesto ogrtaca...

Knjiga živih

Bila su to nezaboravna putovanja ujakovimrazdrdanim vartburgom.

”Znaš li šta je starije, kokoška ili jaje?”, pita ujak.”Jaje.”, kažem. ”Jesi li siguran?”Ćutim malo. Prošle nedelje, takođe u kolima, na

putu ka Brzici ujak je rekao “jaje”. Sada i on malorazmišlja o tome, ali umesto odgovora kaže: ”Neka otome razmišljaju filozofi, a mi da pređemo malo nabotaniku”.

Najpre po kaldrmi, a zatim i po krivudavomneravnom makadamskom putu, putovali smo kamalom planinskom selu Brzici. ”Znaš li koje je onodrvo?”

Gledam neodređeno iz automobila u pravcunekog tamo drveta, koga mi je prstom pokazao ujak.

”Bukva”, kažem, iako znam da nije.”Naučićeš ti šta je bukva, a šta bor, blesane mali,

samo da skinem ovaj moj vojnički kaiš”, govori u šaliujak. ”A sad slušaj”, kaže ujak, kao da zapoveda, injegov glas dobija ozbiljan ton: ”Kad budemo stiglikod Lukića, nemoj da ti se desi da naglaskomentarišeš o mirisima, kao prošli put. Selo je to,svinjci, štale...”

3

Nažalost, ujak je bio u pravu, upitao sam čikaNikolu šta to povazdan smrdi, kad mi je on smejući seodgovorio: ”Balega sinko, kravina kaka, a vi, gradskadeca, to odma namirišete, a da nije krava ne bi biloni mleka, dole, kod vas u gradu. Ujak me je posle teposete Lukićima dugo grdio u kolima.

Seljaci su nas radoznalo gledali iz svojihvoćnjaka i brdskih njiva, dok je pocepani auspuhnašeg automobila pravio nesnosnu buku uzpovremene eksplozije na strmom seoskom putu. Zanama je ostajao crni dim mešavine benzina i ulja uoblaku kolske prašine.

A onda, automobilom se dalje nije moglo. Moralismo da ga ostavimo na proplanku pokraj puta.Nekako smo stigli dovde, kroz gustiš što seneprimetno pretvorio u šumarak.

Ujak brzim pokretima skida brisače, kao da ihkrade sa tuđih kola, ili se stidi preda mnom.

”Ali šta će kome brisači?”, pitam ga.”Za svaki slučaj”, kaže postiđeno dok zaključava

vrata automobila.Krećemo ka kući Lukića izlokanim putem u kojem

su usečene dve brazde – putanje kolskih kola.Unaokolo je svuda unedogled ustalasana majskatrava, po kojoj tu i tamo raste poljsko cveće raznihboja, kome čak ni ujak ne zna imena. I dok idemo pojedinoj poljani čujemo lavež pasa. Planinska kućaiskrsava pred nama. Opet sam bio oduševljenpoložajem i oblikom kuće. Krov crven, zidovi okrečeniu belo, kapci i vrata zeleni. Kao iz slikovnice o Ivici iMarici, koju mi je ujak poklonio za peti rođendan.Potočić, tridesetak koraka uz strm breg do praga. S

4

jedne strane puteljka koji vodi do kuće kupinjaci, sdruge glog i šipak.

Kad bismo se pojavili pred kapijom, Milka Lukićodlaže pažljivo vile (kao neku skupocenost) na vrataštale i uzvikuje: ”Vidividi, ko nam je došo!”, radosnoide ka nama. Iz kuće izlazi gazda Nikola: ”Dobro došli,kako ste?” Ozareno nam se obraća i srdačno nas grli iljubi u obraze: ”E! Izvolite u kuću...Ili ćemo ovde nasuncu?”

”Nemoj me ljubiti dete moje, polagala samkravama, vidiš kakva sam ti jadna!”, rekla bi Milka,dok bih ljubio topao majski vazduh pored njenogobraza. Sećam se Milkine glave: velikog orlovskognosa i nausnica. Zapamtio sam i zadah njene šarenemarame koji se širio dok smo se pozdravljali: mirisštavljene zečje kože pomešan s mirisima krava. ”Evomene, evo kafice!” Prinosila je emajlirani poslužavnik,a trenutke dok se kafa kuvala, koristila je da obrijenausnice, verovatno Nikolinim brijačem i da promenimaramu kao sneg belu, čistu maramu. Sedeli smopred starom kućom, koju je sazidao Nikolin deda, a ukojoj više nisu živeli, u njoj su samo ručavali i kuvali.

Dvorište je, inače, prostrano, sa istočne stranenove kuće je mlekar i pušnica, podalje od stare kućeje trem, a do njega je štala. Nekako sa zapadnestrane, na blagoj padini, nalazi se voćnjak i nekolikokošnica u njemu. U centru dvorišta je bunar.

Ujak vadi iz torbe poklone koje smo poneli izgrada i stavlja na masivni slavski astal: Hrpupročitanih novina, litarski sok na rastvaranje odpomorandže, kafu, kutiju ratluka sa orasima sa slikomstarog mosta u Mostaru, i tri vekne belog hleba koji ihje najviše obradovao. ”Ja bi jeo ovaj vaš gradski lebac

5

bez ičeg, vala slađi mi je i od kolača”, kaže Nikola ilomi krišku taze hleba.

Milka donosi bokal hladne bunarske vode itanjirić s nekoliko kocki šećera iako imaju prvoklasanmed. Mene služi bajatim napolitankama, kojima jeprošao rok trajanja, čuvala ih je za retke i poštovanegoste iz grada – ujaka i mene.

A onda, iskrsavaju komšije, kao da niču iz zemlje.Čuli su viku i veselu galamu iz Nikolinog dvorišta.Pristižu, skidaju kape i rukuju se s nama. Pitaju kakosmo i šta ima novo, dole, u gradu, interesuju se zapijačne cene. Deca, sa pristojnog rastojanjanepoverljivo zure u ujaka i mene kao u neke retkezverke, bez reči i pokreta.

”Milane, hoćemo li da krenemo”, pita me ujakposle ručka. ”Gde žurite, ima još za dana, ostanite”,kaže Milka, ali ustaje i užurbano ide ka staroj kući dastavi za kafu. ”Ne radi mi jedno svetlo na kolima, paje bolje da pođemo dok nas ne uhvati mrak”, kažeujak. Ubrzo, Nikola predaje platnenu torbu ujaku (ukojoj je tegla meda, flaša rakije i poveći komaddimljene slanine), koju on prvo odbija da primi, grdiMilku: ”Zar ti nemaš, boga ti, druga posla nego uvekkad dođemo da...” Zatim, nekako postiđeno, ujak i jakrećemo ka kolima, ostavljenim na proplanku krajputa. ”Srećan put! I izvinite ako nešto nije bilo kakotreba...”, čuje se Milkin glas. Okretali bismo sepovremeno, ujak i ja i mahnuli Milki i Nikoli,odpozdravljali su nam, sve dok ne zamaknemo iznjihovog vidokruga. A do grada, ujak je nekoliko putazaustavljao kola i gunđao: ”Seronjo! Opet si prehladiostomak!” Bajate napolitanke su mi pokvarile stomak,bilo me je sramota da odbijem Milkino posluženje,6

iako sam i ranije od koje kakvih želebombona dobijaoproliv.

2.

Milka i Nikola Lukić nikad preda mnom nisugovorili o svom sinu Ivanu. Znao sam samo iz ujakovepriče da se radi o nepokretnom dečaku, starijem odmene nekoliko godina. Sećam se ujakovog krajnjeozbiljnog načina na koji mi je u kolima rekao: ”Nikadih nemoj pitati o sinu, ako ti ga oni ne spomenu...Nemoj me obrukati!” Valjda od te reči “bruka”, umojoj dečijoj glavi, nastala je slika da se roditelji,valjda stide svog sina. Ali nije bilo tako.

Bilo je leto, kad smo pošli u goste Lukićima,vrelog, sparnog dana. Prvo su se tamni oblaci navukli,spustili i zavladala je teška omorina. Iz daljine čula segrmljavina, koja sa tmurnim nebom kao da jenajavljivala oluju i nevreme.

”Evo nama gostiju! Blago nama, a što nam nejaviste da ćete da dođete da zakoljem kokošku.”,povikala je Milka, kad nas je ugledala pred kućom.Ujak je toga dana pošao s namerom da im pomogneplastiti seno. Ali pred kapijom krupne kapi kiše naszasuše, a zatim i pravi letnji pljusak. Ujak i Nikolaskloniše se pod trem. Milka im je odnela flašu rakije idve male čašice. Potom su se njih dvojica prisećalisvojih dogodovština iz armije, koju su zajedno služilikao artiljerci u Osjeku, a otada i traje njihovoprijateljstvo, evo već dvadeset i više godina. A meneje Milka odvela sinu u sobi, znajući da će mi bitidosadno da slušam njihova prisećanja na vojničkeuspomene, lepe trenutke njihove mladosti.

7

Ivan je imao sedamnaest godina. Sedeo je uinvalidskim kolicima, prilično dotrajalim. Čuo sam izujakove priče, da je Nikola bio zahvalan nekomdobrom čoveku, ujakovom prijatelju, koji mu je takolica darovao, pošto se taj oprostio od njih i prešao ukrevet da čeka smrt, odbijajući lekove i hranu. Mojestidljivo držanje beše moja karakterna crta. Nekakvesveske, belu i crnu, sklonio je sa stola čim me jeugledao, ostale su samo makazice. Znao sam onjemu, da je pre no što se razboleo i postao vezan zabolnička kolica, bio najbolji đak. I novinari su radiliintervjue i pisali živopisne reportaže o njemu. Odmahsam na zidu sobe ugledao njegove fotografije,uramljene, iz novina s naslovima “đak pešakpobeđuje na takmičenjima iz fizike i matematike”.Zatim fotografije Nikole i Milke iz mladosti, uvećane iretuširane, Milki su obojili usne u crveno, fotografije unarodnim nošnjama, u ramu, ispod stakla upljuvanogmuvama. Lepi su, razmišljam, dok ih gledam: on sedi,ona stoji sa položenom rukom na njegovo rame i sanevericom gleda banjskog fotografa u beloj majici nakojoj piše “Vrnjci 1956”, kako, kezeći se kaže :”ptičica!” Bili su tada, posle venčanja prvi i jedini put,u banji. Ivan mi pokazuje svoje radove iz osmoletke,Ajfelov toranj i makete brodova koje je napravio odpalidrvaca. Njegova soba, stekao sam utisak, liči najednu malu radionicu. Po stolu su razbacane novine,kako one dečije tako i dnevna štampa, u ugao sobe,kao u neki magacinski prostor, odlagao je pročitanenovine. U sobi je i šivaća mašina marke “singer”, kojuje Milka donela u miraz, kao i masivni ormar. A naormaru, ležala je gitara pokidanih žica. Naprašnjavom vratu gitare ostale su tri žice, preostale8

tri, bile su pokidane i na trenutak, podsetile su me,kao nekakvi simboli, na Ivanov život. Da je mogao dahoda, sigurno bi kupio nove u gradu i zameniopokidane. Sada, talog prašine govori da su život, ustvari, pokret i muzika slični. Na rastanku, mi je daoceduljicu sa nazivima pokidanih gitarskih žica.

3.

Zbog moje povučenosti nisam imao baš nekedrugove a zbog stidljivosti ni drugarice. Zato sam se iradovao svakom susretu sa Ivanom u njegovoj malojsobi u selu Brzici. Svake prve nedelje u mesecu, poštobi ujak primio platu, odlazili bismo u Brzicu, Lukićimau posetu. Ujak je radio i subotom, radio je kaoslužbenik pijačne uprave.

I ponovo se začuo rezak zvuk gitare, koji kao daje vratio radost među Lukiće. Milka i Nikola živnuše, aujak mi više nikada nije spomenuo reč “bruka”, odkoje sam često zbog svoje preosetljivosti strepeo.

Prilikom jednog susreta s Ivanom, kad sam mupredao stare brojeve “Večernjih novosti”, koje je mojujak kupovao, upitao sam ga šta je to što ga tolikointeresuje iz novina i šta to tako pažljivo iseca i lepi usvesku. Pokazao mi je ukoričenu crnu svesku. Malo jereći da sam se već od prve strane uzrujao, pisalo je:”Knjiga mrtvih”. Nisam mogao ni da pretpostavimkakvim se čudnim hobijem bavi moj drug. Ivan jeprimetio u mom pogledu strah i nasmejao se, kao daje to što je isecao slike umrlih devojaka iz novinanešto sasvim, za njega normalno, tako se i nasmejao:

9

”Vidiš, pre otprilike pet godina, ja sam sanjaosopstvenu sahranu. Znao sam da će život u menipočeti da se gasi. San mi je uvek predočavao bliskubudućnost, čak mogu reći, nepogrešivo tačno. Vrlobrzo, u san dođe i na koji način ću okončati život,kažem, nepogrešivo tačno, u snu to mi se i prikazalo.Sanjao sam kako gacam po blatu, sve dubljem idubljem, a izlaza nema, propadam, noge sve teže iteže, onemoćale ne mogu da ih izvlačim. Slutim da ćese san o mojoj sahrani obistiniti. Od tada razmišljam oovom životu punom nesreće koji ću napustiti zauvek iotići u svet lepši, ako postoji, čak, osećam i radost štoću otići iz ove moje neugledne sobe i zauvek ostavitibolnička kolica.

”Ali ti ćeš ozdraviti!”, povikah kao da mu branimda razmišlja o smrti.

”Ne...”, rekao je, sećaš se kada su me zadnji putvodili na kliniku, doktor Vasilijević je rekao majci i ocuda mi nema spasa, radi se o veoma retkoj bolesti,kojoj za sada nema leka. Slušao sam majčin vapaj uordinaciji: ”Spasi nam ga doktore... Ne daj da gaizgubimo... Možda ima leka u Moskvi, ne razumemose u medicinu...” Doktor je izašao iz svoje ordinacije,skinuo je naočari sa velikim crnim okvirima i dao znakocu da me pogura s kolicima, da ne slušam taj mučani težak razgovor. A majka, ne primetivši me uhodniku, pošla je za njim: ”Doktore! Jedinac nam je,kažite gde da ga vodimo, na noge ponovo da namstane, pa u vojsku da ga šaljemo! Svadbu da mupravimo! Sa unučićima da se igramo...” Otac je biopribraniji, samo mu je brada zaigrala, pre bih rekaozbog majčine kuknjave za doktorom, samo mi jerekao: ”Ma ne znaju ti oni ništa, koga su pa i izlečili?”10

Otac je pravio od meda, zaista takve meleme da mi jebilo bolje nego od lekova.

”Ne smeš se predavati, moraš se boriti sbolešću, a u toj borbi pomoći ću ti i ja”, rekoh i zagrlihIvana.

”Ali nije stvar u borbi, nego ko je izabran dabude u mojoj koži”, odgovori mi Ivan.

”Kako to misliš izabran?”, upitah ga.”Pitanje života i smrti nije u našim rukama”,

reče.”Ali, čemu onda mi živimo, ti poraz vidiš kao

pobedu”, rekoh mu, ”samo onaj ko živi u nadi možepobediti sve i svakog, pa čak i bolest”, rekoh mu dasam to već negde bio pročitao.

Ivan se nasmejao na moje reči: ”Ne razumeš,ništa na ovom svetu nije slučajno, sve se odvija postrogo određenim pravilima i životnim zakonima. Te ito što kažeš da si pročitao slučajno, nije slučajno.Zapamti da ni slučajnost nije slučajna.”

*

Na drugoj stranici ukoričene sveske, Ivan jeflomasterom ispisao rečenice koje su bile uvod u“Knjigu mrtvih”:

“Život je pauza između dve smrti”i

“Biću mrtav kad umrem, kao i pre no što sam serodio”

Ivan Lukić

11

Listao sam: treći, četvrti, peti list i tako redom. Itada sam shvatio šta je Ivan zapravo radio, sahrpama starih novina, koje smo donosili. Ivan jemakazama isecao čitulje devojaka koje je smrt otrglaod života i lepio ih na stranice sveske. ”Pogledajsamo ovu posmrtnicu, koju sam jutros iz novinaiskrojio. Priznaj, zar nema predivne oči. U zadnjevreme sve slobodno vreme koristim u ovom poslu.Otkrio sam novu strast. Kad mi predaju novine,odmah okrećem stranu s posmrtnim oglasima, odakleme iz nekog ugla stranice vreba neko nepoznato, lepolice devojke, njen blagi osmeh, pogled, koji više nepostoji. Lica udatih žena me ne zanimaju. Zamišljamtaj susret s devojkama na onom svetu, koje ostajuzauvek mlade. U zagrobnom životu, sigurno ću se sanekom od njih oženiti.

Rastali smo se trećeg novembra, sunčanog itoplog dana, po svemu nalik na septembarski.

4.

Te godine, sredinom novembra, sneg je napadaodo kolena. Kako je decembar bio snežan, napadao jejoš više, skoro do pasa. Ujak i ja nismo mogli doBrzice, put je bio neprohodan. Od kada smo se rastali,i mene je obuzeo taj suludi hobi. Ili sam samo želeoda olakšam život Ivanu. I ja sam hrlio ujakovimodbačenim, pročitanim novinama, i to čituljama.Razgledao sam, tražio one lepe devojke i makazamakrojio, u najvećoj tajnosti, vodeći računa o tome, daujak ne dozna čime se bavim iz hobija.

Januar je bio na izmaku. Mrazevi su stali kaopresečeni rukom Svetog Save, kada nas je jednog12

jutra, iznenadio poštar. Po prvi put sam video ujakakako plače, a pri tom se trudi da se suzdrži. Gotovoda je plakao suvih očiju: ”Nema više Ivana”, kratko jerekao gužvajući telegram. I ne, nisam zaplakao, čakni onda kad smo posle nekoliko sati stigli pred kućuLukića. Brinuo sam da se sveska koju je tako brižnopopunjavao slučajno nije zagubila. Krišom sam ukovčeg ubacio i onu koju sam želeo da mu poklonim.Bio sam ubeđen da će naći izabranicu na onom svetu,svetu u koji je verovao, i mene ubedio da mu je“Knjiga mrtvih” neophodna za onaj svet.

Ubrzo, sanduk je iznešen iz kuće, one, nove, kojusu pominjali uz kuknjavu Milka i Nikola. Mogao samrazumeti da su je, u stvari, zbog Ivana i sagradili, dase u njoj raduju budućoj snaji i porodu. I ubrzokrenusmo u povorci za saonicama po utabanomsnegu, koji samo što je počeo da se kravi na zubatomsuncu. Prvi put sam prisustvovao sahrani inajstrašnija mi je bila Milkina kuknjava, udaranjepesnicama u grudi, a grudi su odjekivale kao praznimehovi, i da je nisu pridržavali sigurno bi se skrhalaod bola. Prestala je kad su prve grude zemljeodjeknule o drveni sanduk, kad su žurnim tempompočeli da sručuju ašovima smrzlu zemlju u raku.Mozak joj se pomračio do besvesti. Nikola je povikao:”Nemoj Milka i ti!”, izgledalo je kao da je želela dakrene za Ivanom. Ubrzo se povratila posle šećera ivode. Pratnja se razilazila, mnogi krenuše ugrupicama ka pokojnikovoj kući. Nad grobom sustajali Milka i Nikola, koji kao da nisu mogli da shvateda je sve gotovo, da je tu Ivanov kraj.

Promrzlih ruku i nogu, ušao sam u staru kuću, iklekao kraj limenog šporeta. Neka postarija žena je

13

gurala kroz tesan otvor čutke od kukuruza, pogledalame i prošaptala: ”Možda je i bolje, mnogo se namučiojadan...”

”Jeste namučio vala i sebe i Milku”, reče krezubistarac, ”poganio je svaki dan u krevetu”, odasu polačaše rakije na pod prekriven šarenim krparama ipromrmlja: ”Neka mu se vidi za dušu”. ”Njemu zadušu, nama u gušu”, reče neki pijni čovek, ali i odmahpognu glavu, kao da u momentu shvati da je rekaonešto neprimereno, jer ga svi popreko pogledaše. Aonda u sobu uđe Milka, poče grčevito da me grli iprivuja uz grudi. Pomislio sam kako ni toga dana kadaje sahranila sina nije zaobišla štalu, polaganjekravama, čišćenje svinjca, širio se opet onaj miris,meni tako neprijatan sa njene crne marame.

I tada se desilo nešto što nikada nisam saznaoda li je obrukalo mog ujaka pred tim ljudima. Izjuriosam iz kuće i otrčao u štalu i zagnjurio lice u balegu.Kad sam otvorio vrata sobe, svi su zanemeli, a ujakme je poveo na umivanje.

U kolima ujak mi je rekao: ”Bio si u šoku”,govorio je pa bi se opet vraćao na događaj: ”pabudalice moja mala, bolje da si jeo balegu no što si semazao njome po licu, pred onolikim svetom, šta ti jeto trebalo... ajde kaži, zašto?”

Ćutao sam kao zaliven. Bilo me je sramota damu kažem, kada me je već izgrdio.

*

Za parastos, četresnicu, Milka i Nikola sukomšijskoj deci poklanjali Ivanovu odeću i maketekoje je za života, kao đak načinio. Meni je kao po14

nekom testamentu pripala Ajfelova kula sačinjena odpalidrvaca. Očekivao sam da ću, možda dobiti gitaru,ali je ona ostala u Ivanovoj sobi. Ostaće večito, dapravi društvo masivnom ormanu i šivaćoj mašini, uzauvek pustoj sobi.

Na rastanku, Milka mi je predala nešto, što ćezasigurno izmeniti moj život. Moju sudbinu uperiti uodređenom pravcu, možda onom, koji mi je zacrtaoIvan. Koliko je samo bio bistar Ivan, kada mi je zaživota ostavio “Knjigu živih” – belu ukoričenu svesku.Znao je koliko sam samo stidljiv i da se neću, bašnajbolje snalaziti sa curama. Iz “Dečijih novina”isecao je slike devojčica mojih godina. I moram rećiimao je ukusa. Gotovo da su mi se sve dopadale.Među stotinak, izabrao sam deset, pravih lepotica.

“Želim se dopisivati s mladimaiz cele zemlje”

Smiljana JankovićNikole Tesle 26/5

Ivangrad

“Nova poznanstva s mladima iz cele zemlje”Biljana Pantelić

Ive Lole Ribara 55/7Trstenik

“Volim muziku i obožavam Zdravka Čolića,Želim se dopisivati s drugaricama i

drugovima iz cele zemlje”Tomaško EditaDalmatinska 42

Sombor15

“Želela bih da se dopisujem s ljubiteljimasporta i filma, pišite...”

Snežana MitrovićSedma lička divizija 85/12

Rogaticaitd. itd...

Na trećoj stranici sveske čekale su me oči, tecrnobele oči sa fotografije (bio sam siguran da ću ihgledati još dugo).

“Želela bih se dopisivati s iskrenimmladićima, radi prijateljstva i druženja.

Obožavam Indekse”Snežana VitasSarajevska 5

Čačak

Dopisivali smo se nekoliko godina, a kasnije iupoznali u Beogradu, delili na studijama zadnju paru,a kasnije i sobu.

Možda je Ivan “Knjigom živih” uticao na tok mogživota, a možda i nije. Ipak, uverio sam se u njegovereči, da čovek ne može da bira ni događaje nisudbinu. Nešto mi govori, da je Ivan u svojoj sobipredvideo, precizno proračunao moju sadašnjost.

* * *

Ovo je priča o mom prijatelju Ivanu Lukiću,mrtvom provodadžiji, koju sam maločas po prvi put

16

pročitao supruzi Snežani. Pričam o Ivanu, da je živimao bi 48 godina.

”Nikad mi nisi zapravo ni rekao odakle ti mojaadresa”, kaže Sneža. ”Priča ti i nije tako loša, samo tije ono, sa kravljim izmetom na licu, onako, meni barneuverljivo, da li je istinito...”

”Stid...”, rekao sam, ”Bila je to griža savesti, ilikako drugačije da nazovem, pravdanje u sebi zbogružnih misli...Želeo sam da mirišem kao oni”

Prošlo je 30 godina od rastanka s Ivanom, madakada bolje razmislim, pogledam u Snežu, siguran samda je sve vreme bio tu, kraj mene, kao neko ko mevodi i bratski brine o meni.

17

Labud

Sve je na svetu podeljeno i razjedinjeno.Žensko i muško, crno i belo, levo i desno, parno ineparno. Tako i treba da bude. Kada je nabrojaoove suprotnosti palac desetogodišnjaka LabudaStojkovića ostao je u šaci. Nije se mogao setitinečega, što bi i palcem označio u svom brojanju. Aonda se setio prozora i pomislio kako je prozoriluzija stvarnosti, kako bi sobni prozor mogao dabude televizor ili bioskopsko platno na kome seemituje beskrajan film. Film s glumicama, majkomBosiljkom i gazdaricom Marijom M, Labud je gledaosvakog popodneva, kada su se ruku pod rukuvraćale s posla. Živeo je bez oca i nije ga nizapamtio, zato što su se roditelji razveli davno.Prešli su da žive iz Leskovca u Knjaževac. Majka jedobila posao u fabrici obuće. Stan im je iznajmilaizvesna Marija M., krupna i izrazito snažna žena stamnim pečatima oko očiju. Bila je jedina žena ugradu koja je radila kao moler. Majka je zbog maleplate u fabrici morala dodatno da radi i kaokonobarica. U prvo vreme Marija je sedmičnopoklanjala bukete cveća, da bi se ubrzo i doselila ustan kod svojih stanara. No Labudu, ništa nepromiče, sve on vidi i sve razume. Jasno mu je danije sve u životnoj harmoniji na relacijimuškožensko, otacmajka. Zbog Marijine ljubomoremajka prestaje sa radom u kafani, a zatim dajeotkaz i u fabrici.

18

Bilo je i lepih trenutaka, priseća se Labud.Često ih je Marija vodila u poslastičarnicu, gde jeprosto gutala šampite i tulumbe zalivajući ihledenom limunadom. ”Jedi moj Labude, jedi, snagaulazi na usta”, govorila je.

Jednom prilikom, Marija ga je predstavila kaosestrića ljudima kod kojih je krečila stan. Nijespuštala s dvokrilnih merdevina svojih 185centimetara i skoro 100 kila. Kretala se namerdevinama po stanu, brzinom, bezmalo kakvomje i hodala. Podsećala je po nečem, onako ujednodelnom radnom kombinezonu namerdevinama, na nekakvu neman. Ličila je zbogsvoje visine na grizlija. Zbog dugih ruku, podsećalaje na ringišpil dok je dohvatala molerskom četkomplafon. Bila je najtraženiji majstor u gradu. Majka jekuvala kafu, dok je Marija s mušterijama pogađalacenu. Seća se Labud, kako bi Marija oblizala olovku ipočela da škraba po papiru, glasno računajući.”Soba tri sa četiri, aha, tu imamo birkredu, plusgletmasu, da, plafon radim isključivo krečom...”Podvukla bi dvaput broj, cenu svoga rada i postavilapred mušteriju. Ni sa kim se nije cenkala, niti jeuzimala bakšiš. Govorila je za sebe da jestenajskuplji moler u gradu, ali i da je sigurno boljimoler od aljkavih muškaraca, kojima bi jedino dalakofe s vodom da joj prinose.

Prezirala je muškarce još od osnovne škole. Učetvrtom razredu bila je za glavu viša od ostaledece. Bila je na časovima fizičkog, zbog svojedebljine i trapavosti predmet ruganja. Sasvimslučajno, u ruke joj je dospela atletska kugla.Izbacila ju je kao iz katapulta. Nastavnik fizičkog je

19

odmah znao da će Marija biti prvak u bacanju kugle.Bacala je kuglu za lokalni atletski klub, pobeđivalana svim takmičenjima. A onda se na jednomtreningu dogodila nesreća. Izbacila je silovito kuglu,i na nesreću njome pogodila trenera u glavu. Tadaje, čoveka napukle lobanje, podigla sa zemlje, kaoda je dete i sa njim u naručju, pa zatim i na ramenu,otrčala u obližnju ambulantu. Čovek je bio nekolikodana u komi, preminuo je u bolnici. Marija sepovukla u sebe, i jedina osoba s kojom se viđala bilaje njen dotadašnji pomoćni trener, žena sportskegrađe, koja nije izlazila iz trenerki i patika.

Lidija je imala 52 godine i sina Mirka, sgovornom manom koga su devojke ismejavale. Bilisu doseljenici iz Vojvodine.

”Ne smeta ti što sam za glavu viša od tebe?”,upitala je Marija Mirka, pošto ga je jedne večerizagrlila, vraćajući se s treninga. ”Ne smeta ti što ćeti se neki muškarci rugati što imaš devojku kotrokrilni orman?”

Njihovo venčanje beše upamćeno po tome, štoMirko nije uspeo da prenese mladu preko kućnogpraga, pa je u naručju mlada prenela mladoženju.

Marija je okačila atletski pojas o klin, Mirkotakođe, sprinterice. Otvorili su piljarnicu. Bilo je leto.Uhranjeni mačak Miško motao se oko Marijinihnezgrapnih, ogromnih listova nogu. Mirko jeprinosio gajbice s paradajzom i krastavcima. Okopodneva mačak Miško poče da liže sukrvicu sMarijinih nogu. Srušila se od bola. Izgubila je dete.Sutradan je obrisala pločnike u radnji i plod starnekoliko nedelja zakopala u dvorištu iza kuće. Muža

20

je mlatnula ašovom po glavi, kada ju je upitao je lidete bilo muško.

Piljarnica je propala, pare su prosto nestajale izkase. Mirko je svakodnevno prebijan, Marija mu nijeverovala da on ne uzima krišom pare iz kase.Svekrva je tajno, rukom patološkog lopova otvaralakasu i parama kupovala konjak. Prestala je da pijeposle šloga. Jedno vreme vukla je nogu, učilaponovo da hoda i priča...Drugi moždani udar nijepreživela. Ubrzo se Mirko obesio u podrumuporodične kuće. Inspektori su ga fotografisali sasvih stana, njegov otegnuti vrat, sve dok Marija nijenožem presekla konopac i položila Mirkovo telo usanduk. Svake nedelje Marija je polagala cveće nagrobove svekrve i supruga, poštovala je njihovehumke, iako ih za života nije volela.

*

Labud je ostao sam u sobi. Majka je prešla uspavaću sobu Marije M. Čak i kad se Labudu nijespavalo, majka s jedne i Marija s druge stranekreveta su ga ušuškavale u krevetu. Krupnimglasom Marija je pevala: ”Spavaj Labude leposanjaj, spavaj Labude lepo sanjaj...” Da bi majkaglasom, imitirajući opersku pevačicu visokimtonovima završila uspavanku: ”Laaku noooć...”Zakikotale bi se i poljubile istovremeno u obraze.Majčin kikot se nastavljao i u sobi Marije M.

Jedne letnje noći začuo se strašan vrisak,vrisak žene, kojoj je otkidan deo tela. Kako je prozorsobe bio otvoren, svetla po okolnim stanovimazgrada počeše ubrzano da se pale. Ljudi se

21

pojavljivahu na terasama svojih stanova, u gaćama,majicama ili letnjim pidžamama. Začula se sirenapolicijskih kola i kola hitne pomoći. Labud je izstraha istrčao u hodnik zgrade, komšinici u zagrljajkoja mu je privila glavu uz grudi i rekla: ”Znala samda ovo neće izaći na dobro.” U razmaku od nekolikosekundi stigoše tekoreći istovremeno, i policajci ibolničari. Trčali su uza stepenice. Majku su izneli nanosilima, bez svesti. Bila je prekrivena peškirompreko stomaka i butina. Pedesetak ljudi bilo je okokola hitne pomoći, pokušavali su da saznaju odbolničara šta se dogodilo. Bolničar je zalupio zadnjavrata sanitetskog automobila i uz zvuk sireneprobijao se kroz gomilu radoznalog naroda. Malozatim policajci su izveli Mariju M. raščupanu, krvavihusta od ljudskog mesa, s lisicama na rukama.Otrmboljene sise padale su joj po redenicima sala.Bila je sasvim sišla s uma. Ponavljala je nepovezanerečenice, otvarajući krvava usta kao da je gubiladah: ”Nisam namerno, života mi...” Uveli su je upolicijski automobil i nestali zajedno sa Marijom.

Do kraja leta i školskog raspusta, Labud ježiveo kod tetke na selu. Saznao je od očeve rođenesestre da je otac od njega i majke otišao jednevečeri, kada je suprugu zatekao u ljubavnomzagrljaju neke nakinđurene žene. Putovale sumesečno u šoping u Trst, po zavese i farmerke.Pravdale su se da to nije ono što on misli, nego suse samo prijateljski zagrlile. Ali se otac jednostavnospakovao i otišao. Dosta kasnije, Labud će saznati,kada mu bude dopala u ruke otpusna bolnička lista,s datumom one letnje noći, da je Marija M. zapravo

22

te noći odgrizla klitoris majci. Zauvek su napustiligrad i više nikad nisu videli ni čuli Mariju M.

Majka je našla posao konobarice u jednojkafani. Mir se ponovo vratio u živote Labuda injegove majke. I bi tako neko vreme. Labud jenapunio sedamnaestu godinu, razgledao je požudnoneki pornografski časopis, kada je čuo majčin kikot,njen veseo glas: ”Uđi srećo! Osećaj se kao kodsvoje kuće!” Po majčinom glasu Labud odmahprepozna njenu istinsku sreću. ”Labude! Sine! Dođida se upoznaš sa Dankom!”

Odmah je Labud izgubio glavu za Dankom.Zelene oči, smeđa kosa, pune usne. Kada jegovorila izgledala je kao da se mazi. Pomalo je ličilana Nedu Arnerić. Bila je samo godinu dana starijaod Labuda, majčina nova koleginica. Labud jeDanku znao iz viđenja, igrala je u folklornoj sekcijilokalnog kulturnoumetničkog društva. Specijalnostjoj je bio vranjanski čoček. Prihvatila je majčinpredlog, da živi s njima dok se ne snađe, jedino štoće imati trošak za hranu. Rodom je bila iz Medveđe.Istog dana, Labud joj je pomogao da se preseli kodnjih. U jednu putnu torbu spakovala je svu imovinu.I sve je opet podsećalo na vreme kad su živeli sMarijom M. osim što mu nisu pevale uspavanke.Najsrećniji trenuci za Labuda bili su da viri krozključaonicu, dok se Danka tušira posle napornihfolklornih igara. Posmatrao je njeno čvrsto mišićavotelo. Sunđerom je prelazila po svojim oblinama ipevala: ”Simbil, simbil cveće...” Grudnjak ibezoblične gaćice leže na podu. Izgledaju premale,a obuhvataju široku Dankinu zadnjicu. A kad bi vodaiz tuša stala i Danka ogrnula kućni mantil, Labud bi

23

brzo napustio mesto pored vrata kupatila. A maloposle, kad bi Danka otišla da sprema večeru, Labudbi odlazio u još mirišljavo kupatilo i razgledaookrugli sunđer. Proverio bi još jedanput da li jezaključao vrata kupatila. Sunđer je još uvek biovlažan i topao, Labud ga je prinosio nosu, a malozatim i lizao. Sve je to posmatrala Danka, ovogaputa u obrnutoj ulozi. Gledala je kako Labud mazinjenim sunđerom svoj ukrućeni ud. Sve joj je tosimpatično što Labud radi. Jede paštetu namazanuna krišku hleba i smeši se dok Labud dahće. A ondaga poziva na večeru. ”Evo odmah!”, kaže Labud ipušta vodu iz vodokotlića.

I dok večeraju razgovaraju o nebitnimstvarima. ”Imaš li devojku?”, zbunila je DankaLabuda jednoga dana za vreme ručka. ”Naravno”,reče Labud i pocrvene od stida. Čuo je Danku kakomu priča reči hvale o njegovoj majci, o tome kakojoj je pomogla kad su je svi odbacili u varošici ukojoj je odrastala i da je ponovo spoznala sreću oddana kad je srela Labudovu majku. A priroda jetakva, i niko joj se ne može suprostaviti, nekom teluda izgled savršene žene, a strast prema istom polu.Posle svega u glavi Labuda Stojkovića rodilo senovo saznanje i jedna misao, o kojoj nikad ranijenije razmišljao, da mu je Danka na neki način očuh.Toga jutra, u ogledalu, spazio je Danku kako sesvlači kao da ga nije ni primetila da je tu i da sebrije. Ušla je pod tuš, a malo zatim ga i zamolila dajoj istrlja leđa sunđerom. Očigledno, dopalo joj sekako to nežnim pokretima radi Labud. Okrenula se.Trljao joj je sunđerom i male čvrste grudi, a ubrzo jesunđerom prešao i niže. Poljubila ga je ustima24

punim mirišljavog likera. Osetio je njene grudi nasvojim, poželeo je da je privije uza sebe, ali ostao jenepomičan. Kao da ga je opijala likerom iz svojihusta. Pomisli Labud kako sada Danka vara majku snjim. Da nije pijana sigurno ga ne bi spopadala ukupatilu. ”I ti mi se dopadaš, imaš nešto u pokretušto podseća na tvoju majku, nežno mazišsunđerom”.

Ali đavo nije mirovao i posle nekog vremenaDanki poče da raste stomak. Nikad Bosiljki nijepriznala s kim ju je prevarila. I posle bujice šamaraponavljala je svoju, dobro smišljenu priču, o kupanjuu kadi posle Labuda, u koju je na kraju Labudovamajka htela – ne htela morala da poveruje. Samo jeizgrdila Labuda: ”Idiote! Zar si morao da klatiš ukadi!”

Rodila je Ratka. Labud je dobio sina i brata.Labudova Majka dobila je unuka i drugog sina.

25

Kratki rezovi

Nađoh se avgusta '86. u malom gradiću uPomoravlju. Motivi moga dolaska nisu bitni za priču.Bio je petak, pod rednim brojem 20 u kalendaru.

Sedeo sam u restoranu neuglednog hotela, kadami je prišao sredovečni čovek. Bio je ispijenog lica,bolešljivog izgleda. Odmah je rekao da žali što mioduzima vreme, ali da nije mogao odoleti da mipriđe, kad je ugledao roman "Prokleta avlija" nastolu za kojim sam sedeo.

Otkud je i zašto taj čovek, upravo tu, zalutao imeni ispričao svoju priču, ostaće zauvek tajna zamene.

Govorio je tiho i suzdržano dok je kazivao priču.Da li je bio stidljiv ili uplašen to nisam mogaoodrediti. Sloboda u kazivanju nije mu bila strana.Ono što je pričao bilo mi je čudno i neverovatno.Pogledao je u ručni sat i izgovorio:

Ostalo je manje od pet sati mog života i dokVam sada pričam, već vidim sebe u mrtvačkomkovčegu. Sve je već zapisano. Na mojoj sahranidobićete svesku s mojim beleškama. Možda ćetejednoga dana to prepisati i stilizovati, pa možda inapisati roman.

Rođen sam 3. maja 58. u Ljigu, ime mi je Zoran,mada me svi znaju kao Kizu. Majku nisam zapamtio,umrla je na porođaju. Zvala se Ružica i po pričimojih rođaka volela je moga oca Stojana, iako onnije želeo da ima dece s njom. Dva moja nerođenabrata završila su u bolničkom kontejneru. A onda jelekar pozvao moga oca i upozorio ga da bi sledeći,

26

namerni pobačaj moje majke, bio rizičan po njenozdravlje i život. Tada je otac nabavio tucet češkihprezervativa. Kako ih je u to vreme nabavio, nikadnisam saznao. Jednoga dana rekao mi je, pijan, danikada na svet ne bih došao, da "onaj prokleti češkikurton" nije pukao u mojoj majci. U to ne mogu daverujem. Mislim da je to otac izmislio u pijanstvu.Često sam ispitivao izdržljivost kondoma. Dobroznam da sedam do deset litara vode staje pre nošto popuste. Ipak, od dana kada mi je otac tosaopštio, sumnjam da sam na svet došao greškom,ako se može tako reći.

Otac se oženio još jednom. Beše to nekakafanska pevačica, zbog nje je otišao na robiju.Saznao je za njena bračna neverstva, pošto ga jenekoliko puta zarazila polnim bolestima. Moj otac jepo zanimanju bio trgovac, ali posle čestih proneverapazara, otpušten je. Dobio je, posle, posao noćnogčuvara u jednom građevinskom preduzeću. Puno ječitao, ponekad je i zapisivao, ponešto, o važnijimdogađajima iz svog učmalog života. Želeo je dajednog dana objavi eseje koji bi se zvali "Moj životpored puta". Jedino što smo obojica voleli, bio jeAndrić... Dakle, pošto je dosta čitao, u nekoj knjizi jepročitao da su pojedini materijali koje je on čuvao utom građevinskom preduzeću štetni po zdravlje.

Tako je svakog jutra "staklenom vunom", kojusu građevinski radnici koristili kao izolacionimaterijal, premazivao kondom pred odnos s mojommaćehom. Našao sam taj podatak u svesci koju jeon nazvao "Sistematsko uništavanje kurve". Nakonosam meseci (zapisano je u toj svesci), lekari sukonstatovali rak na grliću materice. Ubrzo jepreminula. Na njenoj sahrani biva uhapšen. Pijan,želeo je da održi govor: "Došao je čas da serastanemo od triperuše. " A kad se pop počeo krstiti

27

od čuda i dao u bekstvo s groblja, samo da ne slušaočeve gadosti, moj otac se obema rukama uhvatioza "onu stvar" i pred zbunjenim ljudima okokovčega povikao kako u rukama drži ubicu najvećekurve u varošici.

Priznao je sve na sudu. Posle treće godinetamnovanja, prema zvaničnom izveštaju, umro jeod tuberkuloze. Sahranjen je na zatvorskom groblju.

Od maćehe je ostao sin Luka. Bili smo vršnjaci, ikao da smo bili od istih roditelja. Kao da nas jezbližilo sve zlo koje nas je pratilo u životu. Brigu istarateljstvo preuzela je moja baba, očeva majka.Išli smo u isti razred i sedeli u istoj klupi. Bio jeprgav i voleo je da se tuče s decom. Sećam se kadje razbio prozor u školi. Ćutali smo svi u razredu.Učiteljica je upitala: Ko je ovo uradio? želeći da mudokažem da ga volim kao brata, javio sam seglasno: Ja!

Lepo rekla je učiteljica a ko će da plati štetu? Ja! kratko sam odgovorio. Ti?! začudila se ona i zacerekala ma da li je

to moguće, molim te Zorane nemoj me zasmejavatiA deca, ko deca, videla od učiteljice pa se izruguju izadirkuju.

Bio je 8. mart 68. i đaci su nosili cveće i raznepoklone učiteljici. A onda, na času posle velikogodmora, učiteljica vrisnu od užasa. Uvlačila jeoprezno ruke u svoju veliku tašnu. Očekivali smo daće izvući miša ili guštera iz tašne, ali po njenomizrazu lica, videlo se da je nešto još gore. Luka senasmejao i rekao: Ko se zadnji smeje, najslađe sesmeje.

Lane je Luka ubijen u Parizu u obračunu mafije.Pobegao je u Italiju s nepunih šesnaest godina.28

Džepario je po Milanu i poslao mi pare, od kojih samkupio električnu gitaru "gibson les poul" prvu unašem gradiću. Bio je u Frankfurtu, kada je uhvaćenu velikoj pljački banke. Posle tri godine pobegao jeiz zatvora i otišao u Pariz.

A bio je pun ideja za laku zaradu, taj moj Luka.Tajno je fotografisao žene koje su se sastajale, dane kažem švalerisale. Bile su to supruge viđenihljudi iz varoši. Bio je drzak i bezobrazan uophođenju sa tim ženama. Prilazio im je na ulicikada su bile same, pokazivao im fotografije. Lagaoih je kako je fotografije dobio od nekog opasnog izlog čoveka, koji će te fotografije pokazati njihovimmuževima, ukoliko mu odmah ne predaju novac.

A onda je nabasao na ljubavnicu načelnikapolicijske stanice. Zbog te opasne igre proveo jepetnaest meseci u KP domu u Negotinu, a kada jeizašao, otišao je u Italiju.

Sigurno bi moj život išao drugim tokom da mibrat nije poslao pare za gitaru. Ona mi je izmenilaživot. Imao sam bend i mnoge devojke su meznačajno gledale. Tako sam upoznao Jelenu, ali onjoj sam toliko već napisao, da je uzaludno traćitivreme na priču o njoj, s obzirom da mi je preostalonešto manje od tri sata života.

Elem, u malom gradu pripadaš svakom, temeljsi svačijeg interesovanja, jer ako nema tebe, nemani njih. Proneo se glas čaršijom da sam posećivaolokalne prostitutke. Pričalo se da sam često stalnamušterija, da im plaćam ne da bi nešto imao sanjima, već da bih gledao druge. Kao dobar muzičarmogao sam da biram orkestre i tako odlučih danapustim mesto u kojem sam rođen. Prošao sam

29

Jugoslaviju uzduž i popreko. Hotelske sobe postašemi drugi dom. Noćima, čekajući svanuća, gledaosam igre crnih debelih bubašvaba po masnimzidovima hotelskih soba i maštao sam o nekomboljem životu. Vinjaci, cigarete, pijanci, kurve,psihopate... I tako godinama. Prsti počeše da mipodrhtavaju i to pred svaku svirku. Nekoliko čašicavinjaka bi me smirilo. A kako su prolazili dani, mojepotrebe za alkoholnim pićima su postajale veće.Više se nisam treznio. Gubio bih koncentraciju iispadao iz ritma. Ubrzo bi nas izviždali i tada bih jauzeo mikrofon od pevačice i terao goste umaterinu....I orkestar bi dobio otkaz. Ponovilo se tonekoliko puta, a onda su doveli drugog gitaristu, aja se nađoh na ulici. Vratih se u rodni grad. Nisamse treznio, bio sam sasvim sišao s uma. Jednevečeri, pravo iz kafane, odveli su me policijskimkolima u psihijatrijsku bolnicu, koju oni,malograđani palanački, nikako drugačije ne zovunego ludnicom. Kažu da sam vređao goste, dozivaoBoga, gromko se smejao i plakao, cepao odeću sasebe. Četrnaest dana nisam dolazio k sebi. Sanjaosam da letim predivnim zelenim predelima i nadčarobno lepim poljanama. Sanjao sam venčanje saJelenom...

A sad odoh, što sam naumio da vam ispričam,ispričao sam...Zbogom.

Tog popodneva dok sam se odmarao u hotelskojsobi, ili bolje rečeno zamarao, ležeći na neudobnomkrevetu, kao na nekom operacionom stolu, čuosam! Šta sam u stvari čuo? Zavladala je gužva,

30

neopisiva. Ljudi su trčali ka ulazu hotela. Pojuriosam niz hotelske stepenice ispunjen radoznalošću istrepnjom. Telo provincijskog muzičara ležalo jebeživotno, otvorenih očiju. Iz usta mu je oticala krv,oko lobanje je bila velika lokva krvi. Ljudi su sezbijali da bi videli smrt iz blizine, da bi je videli nadobro poznatom licu. Malo dalje, očevidac tragedijekazivao je šta je video. Policajac u civilnom odelu ilirevizor je beležio.

Nesretnik je stajao na krovu hotela par minuta,oklevao je. U jednom momentu, njegovo telo seodlepilo sa krova, stajalo treptaj trena u vazduhu, azatim se sunovratilo sa visine od dvadeset metara.

Vratio sam se u hotelsku sobu i zavalio uškripavu fotelju pored prozora. Razmišljao sam kakobi se moglo nešto napisati o događaju, o kratkompoznanstvu s čovekom koji je rešio da okonča život,i za nekoliko sati to i uradio. Tad neko zakuca uvrata. Otvorih i ugledah malenog čoveka živihnemirnih očiju, podnadulih podočnjaka kao ualkoholičara.

- Rekao mi je da Vam predam ovo satvremena nakon samoubistva reče i priži minekakvu svesku i papir. Na licu mu se pojavineobičan kez, onakav kakav imaju pijanci kad ihpijanstvo počne napuštati.

Kako je samo to bila isplanirana smrt, pomisliosam pomalo ironično.

"Sada je četiri popodne. Za neki minut bićumrtav. Prislanjam šaku na svoje srce, ubrzano kuca.Otkucava svoje zadnje otkucaje. Zemlja koja će me

31

zauvek primiti u svoja nedra sluša moj strah. Obojegovorimo istim jezikom." Pisalo je na izgužvanompapiru koji mi je dostavio nepoznati čovek.

***

Lica ljudi oko mrtvačkog kovčega behu ledena,jednostavno bezizražajna. A pokojnik je imao dugolice, na kome je patnja stajala samo kao uspomena.Usnice mu behu otvorene i sasvim blede. Boja licatamnomodra a izraz na njemu spokojan i večan.Tišinu poremeti zujanje muve, koje u početku bioštro, zatim istanjeno i prodorno. Muva slete na nosmrtvaca. Starica mahnu rukom i otera veliku zelenumuvu. Neko šapnu: "To mu je tetka". Pop je odbioda dođe da opoje nesrećnika. Stajali smo porediskopane rake u koju je trebalo ispustiti kovčeg. Idok je neki dosadan govornik rasplitao jednoličnefraze o porodičnoj tragediji, jeza mi je štipalapotiljak. Osećao sam kako me oči neke mlade ženeprate netremce. Njene ledenoplave oči želele su mei pozivale, gledale ljubavnički strasno.

Kovčeg je spušten u zemlju i ljudi koji se tuzatekoše, krenuše ka kući u kojoj je Zoran živeo, ukojoj se ruča, kako kažu "pokojniku za dušu." Ženaprinese panaiju. Piljio sam nepomično u njenekrupne oči. Pogledala me iskosa svojim odmerenimpogledom.

Nek se vidi pokojniku za dušu rekoh, polokalnom običaju.

32

Bog da prosti odgovori ona.

Njena lepota ispunjavala je skučeni prostor umom "fići," kao jak parfem, čiji sam miris želeo daudišem stalno. Pričala mi je neku dosadnu priču oslikarstvu.

Imaš lepa kolena rekoh i spustih ruku na njenokoleno.

Pazi kako voziš reče i nastavi s pričom oslikarstvu, odloživši moj dlan sa svog oblog kolena,kao neku stvar.

Kolovoz poče da se presijava pod svetlošćufarova u noći. I što smo više odmicali putem,kapljice kiše su bile krupnije i gušće. Brisači sujedva uspevali da uklone bujicu vode savetrobranskog stakla. Zagrlio sam saputnicu ipoljubio je u vrat, kao da sam na trenutak zaboravioda drugom rukom držim volan.

Pazi!!! vrisnula je.Ispred kola nalazio se unezvereni biciklista.

Reagovao sam munjevito, pritisnuo sam kočnicu inaglo smotao volan. Kola su klizila po mokrom,prašnjavom asfaltu kao po ledu. Ugledah predsobom neko seosko groblje. Rukama sam se jakoodupro o volan, pretpostavljajući šta me čeka.Došlo je do prevrtanja automobila. Tada, kao nafilmskoj traci prikazivali su mi se događaji izdetinjstva i kasnije, neki kratki rezovi, iz života.

Umalo me ne ubi ! majku ti pijanu!Videh čoveka kako me izvlači iz kola. Farovi su

osvetljavali neki nadgrobni spomenik. Moj "fića" bio

33

je na krovu. Točkovi su se okretali još neko vreme,brisači radili. Čovek okrenu ključ i motor automobilapresta sa radom.

Gde sam ja sada? upitah ga. A di si sotono! Zar ne vidiš da si nam porušio

pola groblja. El si se mnogo ugruvao?Sa fotografije na spomeniku koji su osvetljavali

farovi automobila, gledalo me je mladoliko licenoćašnje saputnice:

Jelena Žikić1958 1980

student umetnosti, tragično izgubila životu saobraćajnoj nesreći 20. 08. 1980 g.

Događaj je nesvakidašnji. Kao da je slučajnamerno hteo da spoji dve priče u jednu, jednoznačenje da poveže sa drugim. Posle svega, vratiosam se kući rešen da završim započet Kizin roman,koji mi je za života ostavio.Reči lagano izmiču, ali toi nije toliko važno. Verujem da i ono što ne moguobjasniti mogu pribeležiti.

34

Opsesija ili čovek koga suizujedali pauci

Ciganin velikih brkova, svečano obučen,dostojanstveno uzdiže Tijaninu ruku i vodi je kameni. Lagano plove gustim talogom noći. Tijana nasebi ima venčanicu. Sudeći po svemu, trebalo bi dasam ja mladoženja.

"Kum" zastaje, ciganski smešak krivi mu brkove.Nevesta nastavlja da lebdi ka meni. Najednom,Ciganin mi namignu kao da htede reći "prepuštamte mladi" i iščeze.

Njena pojava je nestvarna, uvija se kao plamensveće koji svakog časa može da se pretvori u slabibeličasti dim. Otkriva svoje lice podizanjem belogvela, kao na venčanju. Osećam vrelinu njenogpogleda. Naginje glavu, njen mirišljavi dah miluje milice. Pita mene:

Zašto si otišao? Vrati se...Odigrajmo poslednjiples...

Čujem tihi zvuk, kao da bi spustili sveću uposudu sa ledom, pa onda čuli njeni smrt. Da li sambudan ili još uvek spavam? A ako spavam, da lisanjam? Možda više nisam živ? Možda sam dospeou neki horizont raja ili pakla? Kažu da čovek kadodlazi na onaj svet sanja svoj najlepši san, a san jemaločas nestao kao i onaj lepi plamen. Iskačem iz

35

kreveta. Štipam svoje izlizane farmerice, očajničkivucaram svoju izbledelu jaknu od džinsa. I ipak samživ. A pokojnike svečano oblače, zar ne?

Nespokojno koračam pustom ulicom, punom mraka,koji je navejala noć, opčinjen lepotom Tijane. Čujemkorake, teške i trome... Slaba svetlost nekeudaljene sijalice unosi u mene još većenespokojstvo. Nazirem siluetu čoveka, koju činešešir i ogroman kaput. Nedaleko, začula se sova.Nepoznati čovek zastaje.

Dobra noć mladiću, smem li nešto da vaspitam? Znate li gde je Vasina kuća?

Koga Vase? pitam. Pa znate, onog, koga su pauci izujedali. Molim! Ne znam... nisam odavde... kažem i

ubrzano odlazim dalje u guste naslage noći.Odlazim s nekim čudnim osećajem, kao da menjegov pogled golica po vratu. Taj čovek, koji me jeprestravio, u stvari veoma mi je poznat. Kao da samga nekad često sretao u polusnevanju.

Ulazim u osvetljenu, bučnu prostoriju prizemnebanatske kuće. Uočavam među gostima Tijanu.Ugledala je i ona mene. Pored nje sedi lepuškastacrnka i nešto joj priča. Izgleda kao siroče naspramvile iz tamo neke bajke. Tijana češka noge. Crnečarape, dodirom negovanih noktiju šušte. Ne čujem,ali znam. Kao da Tijanu golica moj diskretni pogledpo njenim prekrštenim nogama. Šta treba da značitaj njen izazovni pogled koji prosto strelja i koji joštraje? Počinjem da shvatam, ili barem tako mislim,rekla je u mom polusnu: "Vrati se da plešemo."

Polazim ka njoj, stvaram i uobličavam rečenice,u sebi, koje ću joj reći ako prihvati moj poziv za

36

ples. Lagano spušta ruku na moje rame, kaomaločas kada je neko tako pažljivo spustiogramofonsku iglu na ploču. Kažem joj ono,najobičnije, da mi se mnogo sviđa i da mi je žao štosutra putujem kući. Njene usne iznenada seotvaraju i ponovo vidim njen osmeh, koji kao da mise ruga svojom lepotom. Kažem da je još lepša odsvoje nestvarne pojave, kad me je poput anđelaposetila u sobi kod mojih rođaka.

Zbunjeno me pogleda, a ja tek tada shvatih dasam rekao nešto što nije trebalo da kažem.Zanemeo sam, baš kao i ploča na gramofonu. Nepada mi na pamet ni jedna rečenica kojom bih seiskupio za ono što nije trebalo reći... Možda ova:

Biću najsrećniji čovek ako mi pokloniš svojufotografiju.

Pogled joj postaje još zbunjeniji. Kratkoodmahuje glavom. Čuh, a ne poverovah, rekla je:

Tebe kao da su izujedali pauci! Molim! Pauci?Dok me hvata jeza od tih reči ona odlazi.

Telefonira vrlo kratko, a malo zatim ogrće crnujaknu i napušta slavlje. Krenuo sam ka vratima zanjom. Prvi pogled u noć i u farove automobila i onošto se dešava oko njega. Gledam i prosto neverujem... Užasavam se... Tijana ulazi u crni,mrtvački automobil, a iz njega iskače "onaj" čovek uogromnom kaputu, sa šeširom. Da, baš je iskočio izalupio zadnja vrata automobila, ona koja gutajumrtvačke sanduke. Automobil se brzo gubi u noć.

Čujem opet poznate, teške korake i opet je tu,na par koraka od mene, sada onaj izgužvanko kojije pominjao pauke. Sačekaću... Možda će reći gde

37

su to odveli Tijanu. Da li je ona žrtva nekakvihpaukova ili je njihov član, ako uopšte postoje kaoneka noćna družina, pa se sada igraju sa mnom?Vilica mi poigrava i naravno, utvara to vidi. Mračnopodrugljiv osmeh krivi mu slabo osvetljeno lice.Reče mi:

- Opet ja. Sačekaj dan, a do tada slika će biti utvom džepu. Gledam kako mrak proždire ovogčudaka u širokoj banatskoj ulici. Vraćam se u kuću.Zapljuskuje me žagor podnadulih sosa i lala. Mojponovni ulazak dočekuju pijanim pogledima.

Zavaljen u fotelju, u kojoj je do malo pre sedelaTijana, razgledam jeftine suvenire poređane povitrini u uglu sobe. Čuh, a zatim i ugledah drvenupticu koja četiri puta reče: "KuKu" i pobeže natrag udrveni oklop sata. Iznenada, brecnu me Tijaninafotografija iz vitrine. Svi razgovori, pesme i prepirkeudaljavaju se od mene.

Sutradan, ulazim u poluprazan autobus. Nekome potapša po ramenu...

Šta hoćete od mene? upitah nepoznatogprogonitelja, onog izgužvanka.

Dobismo slike, al se ne ovajdismo strahovito sezasmejao, pošto je prošaputao ove reči, onakotajanstveno, a smeh mu se zatim pretvori u kašalj,jači i jači. Reče da nije to od bolesti, već od duvana iprstom pokaza na grudi.

Otkako mu je žena umrla, ne spava noću, jer seboji da ne dođe po njega. Tako nekako zamišljasmrt. Češe sedu bradu noktima žutim od duvanskogdima i priča:

"Noćas, smrtno si me uplašio kad sam te sreopred kućom Vasine udovice. Sa kojom imam tajnuvezu. Onako, u strahu, znam da sam te nešto pitao,38

što ono kažu samo koliko da pitam. Vasa se ubiozbog neuzvraćene ljubavi. Beše se zaljubio unajlepšu ženu u kraju... a žena beše Tijanina baba.Zaljubljen čovek slep čovek, kako veli ona narodna.Kod nas kažu za čoveka kad se ubije iz ljubavi, dasu ga pauci izujedali, te mu um pomutili."

Slušao sam ovog čoveka kao omađijan. Iznjegove priče shvatio sam sve. Tijana je daklepomenula pauke osetivši moju zaljubljenost.Telefonirala je ocu i on je došao kolima po nju. Onobavlja sve pogrebne poslove u selu. Jutros, kad jemoj saputnik pošao od Vasine udovice i krenuo karibnjaku, gde radi kao čuvar, Tijanin otac ga jepovezao kolima. Čuo je Tijanino pravdanje predocem, što ga je pozvala telefonom tog jutra."Nepoznajem ga, a zapeo da mu dam svoju sliku."

Te ja reših da se malo našalim s tobom, u vezisa tom slikom...a jeste bogme lepa ko đavo, a babanjena bila je jošte lepša... setno se zamislio, panastavio Jutros mi je u kafani rekao gazda Zvonko,kod koga si bio na slavlju, kako mu je onaj"Srbijanac" iz vitrine ukrao sliku sestričine. Te ti jamaločas rekoh da si dobio sliku, iako sam znao nakoji način. Potapša me po ramenu, kao da sam muzbog nečega drag.

Autobus već pristaje u autobusku stanicu uBečkereku. Pogled mog saputnika se nekako brižno,rodbinski uozbilji, reče mi:

Moja pokojna žena nije bila lepa ali sam je punovoleo, nije sve u lepoti, zato pamet u glavu... Bognek je s tobom.

Nesta. Proguta ga metež ljudi autobuskestanice.

39

Autobus plovi nepreglednom pučinomdepresivnog Banata. Osećam se kao davljenik utom okeanu ravnice. Želim samo jedno: da nemislim na nju, ali mi se ta misao koju na trenutakodbacim vraća nekako podmuklo i sve učestalije.Osećam kako mi se razum guši i lagano ustupamesto ludilu. Obuzet osećanjem užasa i beznađa,upitah sebe:

Osećam li zaista, ili umišljam kako mi po telumile pauci i pletu mrežu iz koje mi nema izlaza.

40

Jutro u radničkoj harmonici

Karakter ljudi uslovljavaju njihova jutra. Neznam da li sam to negde pročitao ili izmislio, alisiguran sam da je tako.

U ovoj zemlji dan počinje aktom nasilja: budilnikbudi ljude na silu, prekida im san kao oštricomgiljotine i od tog trenutka znaju samo za žurbu.

Kakav može biti takav dan?Gospođa Gertruda svakog jutra putuje

autobusom na posao. Supruga je poznatoginženjera u fabrici automobila. Imaju lepu ikomfornu kuću, u Kniću, kod Kragujevca, i luksuzniautomobil. Gospođa Gertruda kao da tera inatmužu, ne vozi se sa njim do posla audijem, većradničkom "harmonikom". Svakog jutra ovaupadljivo našminkana plavuša probija se izmeđuonih koji stoje u autobusu i zauzima mesto zastajanje, uvek isto. Njena putenost i erotske čariizdašan su dar prirode, potpiruju požude usnulihradnika, koji bulje u nju i smeše se na onaj debilski"muški " način.

Na autobuskom stajalištu "Ravni gaj" ulazigospođa Valerijanka, radnica u radničkomrestoranu. Kroz crne čarape blistaju njene svežeizbrijane noge.

Gospođa Valerijanka bi mogla da promeni firmui umesto tanjira u restoranu, da pere flaše i tonogama kaže neki mladić i smeje se njenomizgledu.

Ajde momak ne seri, ne znaš ti još šta je dobro41

parče kaže promuklo grubim glasom sredovečničovek u plavoj uniformi, neki radnik naobezbeđenju. Čovek kaže da mnoge ljubavnice kojeje imao nisu bile telesno savršene. Te da oni kojinisu prodrli u svet ljubavnih radosti sude o ženamasamo na osnovu onoga što vide. Dok oni, kažečovek, koji su osetili strast žene, dobro znaju da okomože oceniti samo mali deo one radosti i strastikoje nam žena može pružiti u krevetu.

Momak zbunjeno i postiđeno gleda čoveka, kakouvija dugi sedi brk i kao da nišani Valerijankinuzaobljenu veliku zadnjicu.

Usnuli radnici drže se za izlizanu masnu šipku uautobusu, za koju se držalo na hiljade ruku pre njih.Među punicima je i Kiril Borča Stojkovski Kiki.Tridesetpetogodišnji momak urednih crnih brkova,,visok 162 centimetra, po zanimanju autoelektričar.Pod miškom drži presavijene novine. Lice mu jerošavo, vilica znatno uvučena, pati za kosom kojaga ubrzano napušta. Mnogo vremena posvećujepred ogledalom jutarnjem lepljenju ostatka koseželatinom i orahovim uljem, preko ćelavog temena.Ipak, Kiki smatra da podseća izgledom na VudijaAlena i da je seksipilan. A dok je bio dečak, čestose, prolazeći pored izloga, ogledao. Svaki put bi seosetio poniženim.

I zbog kompleksa niže vrednosti, Kiki bizamuckivao kad bi se našao u društvu neke žene.Nije mogao da nađe podesne reči, njegov glasdobijao je čudan ton, piskutav, kao da je neki đavogovorio iz njega...

Semafor: crveno svetlo. Majstore! Ne voziš krompire!

42

Ma ko se to tamo dernja, bre! pretećiodmerava putnike vozač autobusa, inače, nervozančovek i večito gunđalo.

Loša godina, more...Ne isplati se ništa da seješrazmišlja neko na glas.

More, ti imaš i njivu i štalu i sve na selu, a naposo u fabriku ideš samo da bi odmorio odpoljoprivredu. Sve bi ja takve najurio iz preduzećakaže čovek koji je čuo glasno razmišljanje čovekakoji sedi do njega u autobusu.

Onaj prvi odgovara kratko: "Jedi govna". Inavlači svoj plavi radnički kačket preko lica.

Svetla na semaforu su se promenila. I nakononog naglog kočenja autobusa pred semaforom,Kiki oseć Valerijanku iza sebe: dve tvrde sise. AGertruda se smeši: Kiki je prilepljen uz njenuzadnjicu, kao da koristi tu opštu gužvu u autobusu.

Svakog jutra, u radničkom autobusu, Gertruda,Kiki i Valerijanka su pripijeni jedno uz drugo. Kao daih neki nevidljivi magnet ili neka nepoznata požudaspajaju. Ne prozbore ni jedne reči u autobusu. Kaoda nemaju hrabrosti da jedno drugom pogledaju ulice zbog toga što rade, kao da se stide što se takostrasno dodiruju. Kiki razmišlja kako bi lepo bilozavući ruke u gaćice Gertrudine. I ta sladostrasnapomisao vraća ga u detinjstvo. Igrali su klikera kadaje neki malo stariji dečak doneo izderanipornografski časopis. Znatiželjno su gledali jedandrugom preko ramena. Isti dečak ih je odveo nagradilište, gde su jedne sparne letnje večeri krozmalu rupu na zidu stražarnice, gledali ćelavogmatorca kako ljubi grudi mladoj nagoj cigančici. Istidečak, sada je poznati konstruktor u fabriciautomobila i oženjen je privlačnom sekretaricom

43

Gertrudom. S istim dečakom odlazio je u memljivuvešernicu zgrade u kojoj su živeli i kroz maloprozorče gledali prolaznicama pod suknje i strpljivoonanisali. Nakon toga Kiki bi se stideo, spopadaooga je osećaj krivice. Noću je praznio svoja mladajaja slušajući iz postelje u mraku sobe oca Borčukako vodi ljubav s nekom pijanom ženom.

Majka je kuću napustila zbog očeve izopačenenaravi i više se nikad nije pojavila.

Kiki je dočaravao sebi ženefantome čiji liknikada nije uspevao da vidi dok su bile spetljane socem na razdrndanom kauču.

Otac Borča, živeo je 40 godina, sasvim dovoljnoza ono što je tražio od života. Ciroza jetre i nervnorastrojstvo koje ga je odvelo u smrt dovoljan sudokaz da je živeo za rakiju i što jeftiniju prostitutku.

Prednja vrata autobusa se otvaraju: ulazi dvametara visoka žena sa belim velom na glavi odnekakve venčanice. To je nekadašnja kafanskapevačica, Crnogorka Dragana. Stigla je iz Kovina,gde je lečena od alkoholizma i psihoze u duševnojbolnici. Zadnja vrata u krcatom autobusu sezatvaraju. Potonji putnik je Ciganin Šerif. Kao dečakstatirao je u filmu "Čistači cipela". Začešljane crnekose u kariranom odelu sa velikim reverima onprodaje lutriju:

Miš beli sreću deli! Idemo narode! Možda baš viuzmete glavnu premiju, stan u Beogradu! Miš belisreću deli! Idemo...!

Uaaa!!! prodali su Jugoslaviju! unezvereno vičeDragana.

Svi oko nje okreću glavu na stranu, prave se dane čuju, mada se neko gurka i podsmehuje. Onanastavlja, ali ovaj put peva, zavija neku svoju44

pesmu promuklo, piskutavim glasom: Ljubili me komunisti dok sam bila mlada, a sad

brate slatki propala je vlada.Uglađeni birokrata se krsti i pita zašto ovakve

bolesnike puštaju iz bolnice na slobodu, kaduznemiravaju poštene ljude koji idu na svoja radnamesta da pošteno ostvare svoj lični dohodak. Iglasno se pita: "Gde je sada milicija?!"

Ljudi! javlja se nekadašnji šibicer i glumac,Šerif, kao da se iznenada nečeg setio pa njoj trebamikrofon da bi je bolje čuli!

Pozajmi joj tvoj kožni! viče krezubi starac sašajkačom na glavi i kofom kajmaka pored svojihopanaka.

Draganina haljina se podigla iznad kukova, naočigled svih. Njenih gaća nema, obraća seprodavaču srećki:

Ako ne svake, onda svake druge godine,abortirala sam zamorčiće poput tebe, majku ti tvojupacovsku!

Lica putnika više nisu sanjiva, smeju se do suza,smeje se kiselo i omaleni prodavac lutrija i kaže:

Bravo, bravo estradna umetnice, sada je rezultatnerešen!

Autobus staje pred fabrikom automobila daprospe svoj istruckani tovar.

Kad bi vođe pala bomba, ne bi majka imalazakukati za kim gunđa vozač autobusa.

Da bog da ti žena rodila Crnče kune neko odputnika vozača, dok se oni guraju i utrkuju ko će preizaći iz autobusa.

A dabogda tebi crko zamrzivač i televizor,nesrećo ni jedna uzvraća šofer na kletve.

45

Kiki pijucka jutarnju zaslađenu kaficu i čita novine,kad mu prilazi nervozni poslovođa i predaje radnu listuna kojoj crvenim slovima piše: "Reklamacije." A ispodtoga:

Loše povezana boš brava Nema pozicionog svetla Ne radi kilometar satNe privređuješ ni za vodu kaže ljutito poslovođa i

odlazi. Kiki mrzovoljno odlazi da radi. Obara sedište unovom "jugiću" i tu na miru čita novine i popunjavalistić sportske prognoze. Sačekaće da prođe podne, atada će otići na kupanje, ako bude imalo tople vode.Napisaće novu radnu listu i čekati da sirena u tri označikraj radnog vremena.

A tada: sunčeva svetlost, gust saobraćaj, koloneradnika kreću put svojih kuća.

Kiki uplaćuje sportsku prognozu i odlazi da ruča urestoranu, gde ručaju uglavnom samci.

Dok putuje autobusom ka svom stanu Kiki razmišlja:da li da naruči iz novina novi losion protiv opadanjakose ili za iste pare da kupi hranu svom jedinomprijatelju, papagaju Bori.

Zdravo Kiki majstore! čuje se Kikijev pernatiprijatelj u trenutku kada Kiki otključava vrata svogastana. Njegov kreštav papagajski govor (par naučenihreči), Kiki će slušati dok igra tetris, sve do mraka. Tadaće otvoriti vratanca na kavezu i ponovo čuti:

Zdravo Kiki majstore! reći će papagaj Bora ilepršati po sobi.

Tačno u devet naveče, Kiki ide u postelju. Ne spava,samo se priseća Gertrude, njene meke, oble zadnjice iValerijanke iz radničkog autobusa. Zamišlja ih ukrevetu pored sebe, usnule i gole ispod pokrivača.Mrzovoljno uzima daljinski upravljač televizora.46

Mehaničari, inženjeri, limari, blagajnici itd. tonu usan polagano. Blještavilo televizijskog ekrana i programkoji nudi zaborav njihovim brigama. A onda... krajtelevizijskog programa i mrak sobe.I Kikijev život bi bio dosadan i prazan da ne očekuje i raduje se sadržaju novog jutra u radničkoj harmonici: gđi Gertrudi, gđi Valerijanki i neumornim semaforima Kragujevca.

47

Van rešetaka

Bilo je devet sati pre podne kad se autobus izBeograda zaustavio na parkiralištu autobuskestanice Sokobanja.

Hvala Bogu da sam konačno stigla pomislila jeLjiljana duboko odahnuvši.

Ljiljana je plućni bolesnik i po preporuci lekarasvake godine dolazi u banju.

Beli taksi kretao se polako, sredinom banjskeulice, već puste, jer je septembar bio na izmaku igostiju skoro da i nije bilo. Iz automobila Ljiljana jegledala park, dug, s retkim drvećem i travnjacimasa klupama obojenim u crvene, plave i žute boje. Sobe strane puta stajale su u nizu: zgrada lečilišta,kafanice, poslastičarnice, a među njima i najstarijihotel "Beograd", u kome je sa muzičarem Vladomprovela dve sudbonosne noći. Muzičar je sada naizdržavanju zatvorske kazne. I koja slučajnost, kaonagradu za dobro vladanje u zatvoru, dobio jeposao konobara u jednom od banjskih hotela.

Ako mene pitate kazao je taksista, vraćajući jojkusur najbolje Vam je da tražite sobu sa pogledomna Ozren...

Sa koliko kreveta? upita je šef recepcije. Plašila se da je umor od putovanja autobusom

ostavio tragove na licu i da ne izgleda dobro.Nezadovoljna slikom koju je videla u ogledaluotvorila je orman i počela tražiti prikladnugarderobu.

Zatvorila je vrata hotelskog restorana i sela zasto pored prozora.

48

Ugledala ga je nagnutog nad šank. I poreduzbuđenja koje ju je paralisalo mogla je videti da jei on nju ugledao. Krenuo je sa poslužavnikom kanjenom stolu. Srce joj je udaralo kao ludo. Lice muje bilo bledo, ispijeno, a tamni pečati oko njegovihočiju odražavali su premor.

Izvolite! rekao je rezervisano, kao da se prviput vide.

Učinio joj se nepoznat u tesnoj kelnerskoj bluzi,visoko podšišane kose.

Gorku kafu...

Hotelski telefon poče učestalo da zvoni. Da! Izvolite! javila se Ljiljana. Zdravo! Ipak te je pustio muž... Ma đavola, kupila sam kartu i pošla. Pa dobro, kako si? Kako sam?! Život mi se svodi na relaciji Novi

Beograd Klinika. Spremaj ručak, čisti, peri... S poslapravo nepokretnom ocu koji je na Slaviji, presvuciga, spremi mu veš, spremi ručak, daj mu inzulin.... Ipored svega toga moram biti ljubazna na poslu, kaoglavna sestra na plućnom odeljenju, a borim se saastmom od detinjstva i ne odvajam od "pumpice".Kući moram biti pažljiva prema mužu duševnombolesniku. Svakodnevno se borim sa njegovomhipohondrijom i paranojom da ga varam sanačelnikom odeljenja. Ćerka luduje za italijanskomgarderobom..... Sin mi probi glavu, hoće "Vespu"...Puče mi glava, više... Živim za ovih nekoliko dana ubanji....

Nastavićemo sa pričom noćas, posle prozivkereče Vlada i spusti telefonsku slušalicu.

49

Osećala je kako diše punim plućima, dok je bilau Vladinom zagrljaju. Udisala je život, mislila jeLjiljana.

Bilo je prijatno, toplo septembarsko veče. Nekinemir do tada nepoznat, osetila je Ljiljana dok jesedela na klupi ispred hotela. Vlada se nijepojavljivao od prethodne noći. Sada joj je prilazionizak zdepasti čovek u crno belom konobarskomodelu.

Ćao mačko! Mene čekaš? kezio se zatvorenikŽika zvani Brabonjak, nekadašnji šef samoposluge uVranju (robija zbog pronevere novca).

Nisam ja za tebe mačka, majku ti debilskuodbrusi mu Ljiljana.

Pa ako ćemo pošteno, i nisi... ja bih pre rekaoda si klimakterična kurva...

Ljiljana je pobesnela. Osećala je kako jojponestaje daha. Ne želeći da se upušta u raspravusa ovim čovekom samo je tiho gušeći se rekla:

Dobro znaš da će te vratiti u zatvor ako saznajukako vređaš hotelske goste.

Nije želela neprilike koje bi joj pokvarilepreostalih nekoliko dana u banji. Ali novaneprijatnost bila je neizbežna. Pored hotelskihulaznih vrata kao da su je čekali zatvorenici. Prošlaje pored njih.

Ćale, šta kažeš za ovu koku, dali se koka?dobacio je golobradi mršavi zatvorenik.

Ljiljana je zastala zbunjeno i pogledala mladićakoji nije bio puno stariji od njenog sina.

Kako vas nije sramota da tako pričate o majcidvoje dece? upitala je Ljiljana robijaše ukonobarskim odelima.

50

Ma šta mi reče? kaže zatvorenik bokserskognosa, gledajući Ljilju u oči i provokativno se smejući.

Po čemu je Vlada bolji od mene? Lepši? Pa jatakve mekušce u zubima nosim hvalisavo kažeBeograđanin Lalke (osuđen zbog silovanja bivšesupruge i više provalnih krađa i tuča), nekadašnjibokserski reprezentativac u polu teškoj kategoriji, idodaje ili Vlada ima nešto što se dami posebnodopada?

E, pa dobro reče Ljiljana pretećim glasom sadaćete videti s kim imate posla, vratiću vas izarešetaka, jer vam je tamo i mesto.

Samouvereno je pošla ka nadzornikovoj sobi. Aonda je čula kako jedan od osuđenika izgovarabrojeve, koji su bili početni brojevi njenog kućnogtelefona u Beogradu. Zastala je zbunjena iuplašena.

Lutko, tvojoj deci sigurno se ne bi svidelefotografije na kojima bi videli majku kako se žvalavipo sokobanjskim parkovima s nekim tamo čikomkaže kondukter koji robija zbog nanošenja teškihtelesnih povreda putniku koji nije hteo da kupiautobusku kartu, Čačanin Voja Kobac (nadimakdobio zbog orlovskog nosa), i značajno pokazujefotografije.

Dobro.... šta u stvari hoćete od mene? upitalaje Ljiljana. Mislila je da je osuđenici ucenjuju zbognovca.

Da se nagodimo reče Ljiljana diplomatski javama petsto marona, vi meni kovertu safotografijama... važi?

Ćutali su i gledali je očima za koje nema tajni.Ljiljana se okrenula i pošla ka svojoj sobi, sa

51

osećajem da joj pogledi robijaša miluju bokove ilistove nogu.

Bacila se u krevet i zarila lice u jastuk. Svako uživotu ima pravo da bar jedanput napravi velikuglupost, pokušavala je Ljiljana da se uteši.

Ponoć je. Ljiljana je u hotelskoj sobi broj 423.Gricka nervozno svoj prst, tačnije nokat na palcu.Nada se Vladi, koji će joj reći da je sve ono predhotelom, bila samo jedna neslana šala... Vrata sobese tiho, gotovo, nečujno otvaraju.... Isto ih je takootvarao Vlada...

Ćao dušo, predivno izgledaš kaže Žika i pružapupoljak ruže Ljiljani, a za njim ulaze na prstimatrojica osuđenika sa cvećem u rukama.

Svašta je tog trenutka prošlo kroz Ljiljinu glavu:da zove u pomoć, da se baci kroz prozor, daporazbija hotelski inventar po sobi, ali nije smoglasnage da bilo šta uradi od toga. Bazdeli su na vino iluk i svi su je netremice gledali.

Znaš srce... mi jesmo robijaši, ali ako ćemopošteno, u zatvor i ne idu majmuni, već veliki ljudi,kao što je na primer bio Josip Broz i da ne nabrajamsada.... takva nam je sudbina, jer mnogo gorizlikovci i lopovi uživaju na slobodi, dok mi čamimoovde...

'Ajde, Žiko ne filozofiraj više prekida ga Lalkepo ceo dan, bre sereš, jedno te isto, zar ne vidiš dasi i dami dosadan, zar ne srećo?

Lalke seda do Ljiljane na krevetu i svojudžinovsku ručerdu spušta na njeno rame.Otkopčava joj dugmad na bluzi. Ona se ne opiretome, premda, sigurno, zna šta je očekuje.

52

Takvu te volim pile mojekaže robusniBeograđanin mi zemljaci moramo da se poštujemoi volimokaže i drugu ruku stavlja na Ljiljanino kolenoi polako je zavlači pod njenu suknju. Svlači jojsuknju od meke tkanine. Ostali zure u bele ženinegaćice. Njeno telo beživotno leži na krevetu, kao dačeka da robijaši završe svoj obred. Razmakla jesvoje mlohave butine i Lalketova dlakava zadnjicabila je među njima. Ostali su nepomično zurili.

'Ajmo sada kao na onaj film što ga gledasmosinoć na video poziva Žika, rodom iz okolineVranja, i prinosi svoj zakržljali ud Ljiljinim ustima, alibiva odgurnut od Lalketa, koji munjevito ustaje saLjiljinog tela i brzo navlači crne konobarskepantalone, kratko kaže: "Polazak".

A kada ćemo mi? pita neko od robijaša. Žao mi je momci odgovara Lalke ko prvi do

devojke njegova devojka.Zatvorenici odlaze iz Ljiljanine sobe s cipelama u

rukama, ostavljajući Ljiljanino izmrcvareno telo nakrevetu, u sobi sa Žikom. On srozanih pantalonaprilazi Ljilji i pilji u svoj mali ud...

Oh, ne!!! zajeca Ljilja osetivši mokraću po licu. Prikuplja snagu i nekako ustaje sa kreveta.

Prilazi lavabou i umiva se hladnom vodom i masiravrat. Zavrnula je slavinu i pružila ruku ka peškiru,uplašila se sama sebe kada se ugledala u ogledalu.Modri ugrizi na vratu, tragovi tupih proređenih zuba.Činilo joj se da je Beograđanin bio puno nežniji.

Jutarnjim autobusom napustila je Sokobanju, sazelenom maramom oko vrata i tamnim naočarima.Podsećala je na Gretu Garbo iz vremena kada jeprestala da se pojavljuje pred kamerama zbogbolesti i depresije.

53

Ipak, osećala je kako diše punim plućima.Ugledala je muža još iz autobusa, kako je čeka

na peronu autobuske stanice u Beogradu. Znala jeda će biti još otuđeniji posle njenog boravka u banji.

U kolima je oduševljeno pričala o kiseoniku izdravlju: "Sokobanja, Soko grad, dođeš, budeš, odešmlad". Pokušavala je da oraspoloži muža.

Kako ćeš takva pred decu, majku ti kurvinskuizusti Ljiljanin suprug.

Sto puta sam ti rekla da mi mrtvu majku ostavišna miru ljutito reče Ljiljana i kakav si ti to čovek,znala sam da ćeš pomisliti na tako nešto.

Skinula je maramu s vrata i rekla mužu: "Zarovo nije dokaz mog poštenja," prstom pokazavši nasvoj izujedani, modri vrat.

Kao da si provela noć s grofom Drakulom rečemuž ne pogledavši je.

Dobro, kad baš hoćeš, ispričaću ti reče Ljiljana inastavi sinoć, u restoranu mi je prišao naizgled fin ipristojan mladić i ponudio mi piće. Valjda je mislioda sam neka laka ženska, a takvih je puna banja, pada udari recku. Dopratio me je do moje hotelskesobe i kada sam mu dala do znanja da ne želim daprovedem noć sa njim, on me je iznenada privukaok sebi i ugrizao za vrat nekoliko puta rekavši: "Idimužu pa njemu pričaj o svom poštenju". I umestoda me ti razumeš, sad me još i vređaš što samdošla ranije kući.

Ali tišina u kolima bila je teža od svakemuževljeve reči. Ljiljaninom suprugu podrhtavala jebrada, lice mu se grčilo.

Ma daj, reci nešto čoveče.... ošamari me, akomisliš da tako treba samo nemoj ćutati... ma daj....ne cmizdri... čoveče. 54

Ormar i gitara

Spomenka je tog jutra pošla u redakcijustudentskog lista STREČ. Prvi put je osećala potrebuda objavi svoje pesme u nekom časopisu. A utramvaju, kao i svakog jutra, razmišljala je o svomdetinjstvu. O tom dobu života za koje su mnogi piscii filozofi rekli da je najsrećnije doba u čovekovomživotu.

Ali, da li bi se moglo reći da je Spomenka imalabaš srećno detinjstvo?

Otac, vozač kamioneta, noću je Zaječaromrazvozio hleb od pekare do prodavnica. Hroničnoneispavan, zaključavao se u sobu i pisao pesme. Bioje siguran da će napisati nekoliko "hit pesama" kojebi mu donele slavu i bogatstvo. Spomenkina majkase bavila svojim izmišljenim progoniteljima ineprestano je bila obuzeta bolestima kojima lekarinisu znali imena.

Spomenka je dobro upamtila dan kada je došlaiz škole i zatekla majku s parčetom papira u rucikako sedi nasred sobe. Suze su joj klizile niz obraze,a od usta bi joj se tek ponekad otkinuo jecaj. Uzelaje Spomenkine ruke i milovala ih. Tada je saznalada ih je otac napustio. Poneo je sa sobom malostvari i gitaru. Danima je Spomenka zurila u njegovjednokrilni ispražnjeni ormar, na čijim je vratimaostao zalepljen poster Elvisa Prislija.

Ponekad bi se zavlačila u ormar i tu provodilasate osećajući se tako usamljeno, kao da višenikoga nije imala na svetu. U tom ormaru počela jeda piše pesme i za svaki slučaj, krila ih od majke, zakoju je otac govorio da nije "pesnička duša".

55

Tog jutra u tramvaju setila se te epizode, odmnogih drugih iz detinjstva, kako bi sama sebi reklada možda i nisu u pravu oni koji misle da jedetinjstvo najlepši period u životu.

Pokucala je na vrata, na kojima je pisalo STREČ. Slobodno čula je muški glas. Dobar dan rekla je Spomenka i ušla u redakciju

i odmah se zbunila kada je za stolom ugledalamladog asistenta Rajka Stiševića.

Zdravo odgovorio je ne pogledavši je, neštopišući.

Da li ste vi urednik? upitala je Spomenka,svesna da on neće progovoriti ukoliko to ona neučini prva.

Jesam, izvolite....Spomenka je pružila fascikl ispred sebe i

koraknula napred, tako da je izgledalo kao da je onvodi. Urednik je ustao sa stolice kao da je tek tadadošao k sebi, nakašljao se i rekao: "Izvinite, malosam..." hteo je reći rasejan, ali to nije rekao. Otvorioje fascikl i malo zatim značajno rekao: "Vi,koleginice, imate stila" odložio je fascikl i na prvojpesmi koja se zvala "Odlazak" zapisao jeSpomenkinu adresu i broj telefona.

Javiću vam se rekao je u svakom slučaju...

Kada je Spomenka zakoračila u stan, cimerka juje dočekala razrogačenih uspaljenih očiju. Pored njeje sedeo mladić koji je odmah uzeo knjigu sa poda,dok je devojka zakopčavala dugmad na svilenojkošulji.

Još nije našao sobu, pa će prespavati i ovu noćkod nas rekla je devojka ako dozvoljavaš.

56

Spomenka nije mogla da zaspi. Bila je prinuđenada sluša disanje cimerke, kako se diže i spušta.Spomenku je potresao grozničav nemir utrobe, dokje slušala kako cimerka uzdiše teško, kao da seguši. Pitala se: kada će se i meni to desiti?.

Kada se probudila, bila je sama u sobi. Drugikrevet bio je namešten, kao da niko nije spavao unjemu. Spomenka je osetila kako joj se duž vagineširi preteći svrab. Od mnogih ilustrovanih časopisa,koje je Spomenka odlagala ispod kreveta, nasumiceje uzela jedan i počela da ga lista. A kada jeugledala na jednoj strani časopisa Džemsa Dina,kliznula je rukom u svoj donji veš. Osetila je u svomdlanu guste, zapletene stidne dlake. Gledala jefotografiju poznatog filmskog glumca i onanisaladugo. Bilo je to mučenje za nju, jer tek kada biokrenula list i ugledala fotografiju Merilin Monro,zažmurila bi, a očni kapci bi joj podrhtavali.Svršavala je, ali nije znala zašto baš Merilin Monro,a ne neko drugi, Džems Din, na primer.

Sapunjala je dugo ruke posle toga i prala toplomvodom. I dok je kuvala kafu razmišljala je o tomekako je još jedan dosadan dan pred njom, koji ćeproći kao i toliki pre njega. I tog jutra, kad je krenulaka fakultetu, gde je studirala književnost, setila sejednog događaja iz svog detinjstva, kada se srela saocem koji ih je napustio. Dugo ju je grlio i ljubio.Činilo joj se da će je otac ugušiti, obraze joj jeparala očeva čekinjasta brada i očeve suze koje jeobrisala rukavom sa obraza.

Iznenada, idući ka fakultetu, čula je poznat iprijatan glas, dolazio je od čoveka koji je sedeo naklupi u parku. Kao da joj je nešto rečima dobacivao,nije odmah razumela: "Hodi... dođi slobodno... nećuti ništa..."

57

Krajičkom oka ugledala je asistenta Rajka koji jejeo burek. Produžila je dalje, iako nije znala šta ustvari hoće: da produži ili da priđe Rajku i vidi štaželi od nje. Uspravila se i pokušala da što više isturisvoje male grudi i tako izazovno, kako je mislila,prođe pored njega.

Ah, ti bezobraznice! čula je Spomenka izastala. Ako bi se okrenula ne bi znala šta da kaže,jer joj nije bilo jasno zašto je tako naziva i zove.

Šta bi ti? Možda mleka..? Baš si mi ti nekamustra....

Spomenka se okrenula i ugledala belu ofucanumačku kako njuši parče bureka ispred Rajkovihnogu. Poželela je da odmah nestane sa tog mesta.

Kako je Spomenka bila pametna devojka, sebeje smatrala ružnijom nego što je stvarno bila. Kakoje mogao da ne vidi nju, a da primeti onu prokletumačketinu, bila je u dilemi. Ne, ne, ipak je Rajkomamio mačku s namerom da nju uvredi i ponizi...

Izašla je iz kabineta, napustila predavanje ipošla ka redakciji, ne znajući šta će reći Rajku kadabude ušla. Besna, banula je u malu prostoriju ipretećim glasom rekla: "Dobar dan!"

Zdravo, zdravo.... izvoli sedi, jesi li za kaficu?Istog časa Spomenka kao da je zaboravila onu

scenu iz parka. Pročitao sam tvoje pesme i vrlo su mi se

dopale. Mislim da je pesma "Ormar i gitara" odličnai iskreno mislim da bi uz pomoć nekog ko se bavimuzikom mogla postati muzički hit. Pogledao je nasat i rekao:

Izvini, počinju mi vežbe za pet minuta.... Ćao.

58

***Nije Spomenki smetalo džangrizavo ponašanje

ljudi u tramvaju. Bila je opsednuta rečima "muzičkihit", te reči je često pominjao i njen otac. I kada jeizašla iz tramvaja, osetila je toplinu među nogama.Čim je otključala vrata stana, otrčala je u kupatilo isvukla pantalone. Krv joj je oticala niz butine. Telose čistilo. Odakle to, da dobije nedelju dana ranije?

Ugledala je svoj lik u ogledalu. Mitiseri na nosusu bili vidljiviji, a nasred čela, kao nekakav mali rog,stvorila se "zrela" gnojanica. Ko je to tako surovokažnjava? Jedino što su joj se dopadala njena malanežna stopala.

Znala je da će kad legne u krevet i pokrije sećebetom preko glave plakati.

Ali nije bilo tako, legla je u krevet i uključilaradio. Slušala je naučnu emisiju o astronomiji.Zavukla je prste u gaćice i opipala vatu. Uložak jebio na svom mestu. Zazvonio je telefon.

Halo! javila se Spomenka halo! ponovila je. Neko je oklevao da se predstavi. Bila je sigurna

da je to zgodni asistent, jer je samo on imao njenbroj telefona. Veza se prekinula. Prišla je prozoru izagledala se u nebo. Negde, na deset milionasvetlosnih godina crna rupa proždirala je galaksije izvezde, čula je tu vest na radiju. Pokušala je da tovidi, iako je znala da ne može. Telefon je zazvonioopet. Pružila je ruku prema slušalici. Pre nego što sujoj prsti dotakli telefon osetila je kako joj dlanovitrnu i znoje se. Potom je čula:

Na vezi imate agenciju LOVE HUNTER, molimgospođicu Spomenku.

59

Da izvolite rekla je nesigurnim glasomSpomenka.

Naš automobil je pred vašom zgradom, izvolitesići.

Izvinite! rekla je uznemireno očigledno je dase radi o nekoj grešci.

Gospođice, radi se o vašem ocu. Svi podaci kojeposedujemo ukazuju na to da ste mu vi kći.

Ali ja nemam oca čula je Spomenka sebe kakose obraća telefonskom aparatu.

Ipak je navukla odeću i sišla pred zgradu. CrveniŠEVROLET bio je parkiran pred ulazom. Agenti sustajali malo dalje. Dočekali su je osmesima, gotovoveselo, kao da se odavno znaju. Muškarac jeSpomenki pokazao svoju legitimaciju i klimnuoglavom. Na taj znak drugi agent je otvorio vrataautomobila.

Divno izgledate rekao je čovek. Spomenka je osetila jezu zbog te intimnosti. Hvala rekla je Da vam pokažem nešto reče agent.Dok se laćao tašne pokraj nogu, Spomenku je

obuzela nagla drhtavica. Otvorio je crnu tašnu i izvadio nekakve papire.

Na jednom od njih ugledala je grb Kanade. Malozatim saznala je da je sa ocem sve u redu i da ćejednom naslediti veliko bogatstvo, od oko miliondolara.

Znala je da joj život nikad više neće biti prazan itužan. Želela je samo da se što pre baci u zagrljajocu koji je očekivao njen dolazak u luksuznomhotelu. 60

Zanimljivo: nije se mogla više setiti nijedneepizode iz detinjstva.

Spomenka je odavno prevalila pedesetu,profesor je srpskog jezika. Preziva se Stišević.Udova je nekadašnjeg univerzitetskog profesora. Uskupom regalu drži 7 knjiga svojih pesama, koje susve "samizdati" i koje je književna kritika nekakouvek zaobilazila.

Prošle godine umro je i njen otac, u odmaklojstarosti. Tražio je pred smrt da mu prinesu da opipaonu gitaru za koju i danas veruju da mu je donelabogatstvo, iako dobro znaju da nije.

61

Nebeski zidar

Na padinama Ovčara, na onoj strani koja sespušta prema Moravi, žive doseljenici iz Bosne izokoline Zvornika. Njihove njive ostale su pod vodomveštačkog jezera, napravljenog za hidrocentralu.Država im se odužila dajući im zemlju u selu B.

Meštani su ih te prve godine po doseljenjuizbegavali. Nisu im se dopadali ti Bosanci koji svi dojednog nose noževe. Dok su živeli u Bosni,Muslimani ih nisu trpeli zbog rakije koju su voleliviše od hleba. Kad im ona udari u glavu ne znaju ništa pričaju, ni šta rade.

Među doseljenicima nalazila se i porodicaKovačević. Osam sestara i brat Radosav. Radosav jedošao na svet kao deveto dete, u proleće 1943. Tegodine, u srpskim familijama rađala su se samoženska deca. Pričalo se kako se ratu bliži kraj. Akose u ratna vremena rađa više ženske dece, poverovanju, biće skoro mira.

Otac Trivo je petnaest godina čeznuo za sinom.Kad ga je dobio, noću ga je krao iz kolevke, i krozšljivare nosio do starog napuštenog bunara.Šaputao je i naprezao oči u mrak, da izbegneurokljive poglede koji bi mu mogli pokvariti sreću, iliga osujetiti u nameri da bebu baci u bunar, ko zna.

Radosav nije zapamio Trivu. S dolaskompartizana, u selu je nastalo veselje. Pilo se, igralo ukolu... Tih dana po oslobođenju, Trivu su našlimrtvog u plastu sena, sa zmijom u ustima. Glavamu je bila otečena, velika ko bundeva. Po pričanjuseljaka, verovatno se napio mleka, pre nego što jezaspao u senu. Zato mu se otrovnica, osetivši62

mleko zavukla u usta. Unutra su je usmrtili jaki zubi,koji su godinama krcali orahe u dugim zimskimnoćima. Trivo je, možda osetivši ljuti otrov u ustimapomislio: E, nećeš ni ti izvući živu glavu, majku tizlikovačku... A možda i nije.

Ali mašta seljaka je beskrajna. Neki pričahu, daje ono što je nađeno u Trivinim ustima bilo lošeskuvano svinjsko crevo, i da se od toga zadavio.

Ono što se dogodilo tridesetak godina kasnije,baca novo svetlo na celu priču. Tada su se Radosavi njegov brat od strica Milojko posvađali, i nikad senisu pomirili....

Radosav je još kao dvanaestogodišnji dečakkrenuo po Bosni sa stričevima koji su bili zidari. Odnjih je učio zanat. Po celi dan za nešto su ga grdili:da ne drema, da im ne donosi špaknu kad tražemistriju. Psovali su boga. Tada je Radosav počeo darazmišlja o životu, i ovome svetu prepunomnepravde i nesreće. U letnjim noćima, pod vedrimnebom, dok je slušao stričeve kako u snu psuju ihrču, on se pitao da li negde postoji neki drugi, boljisvet. Da je on Bog, mislio je, a uz to još i zidar,sazidao bi svet koji bi sigurno bio bolji od ovoga.Zamišljao je veliku nebesku kuću u kojoj žive deca iraduju se igri sa vršnjacima, dok ih on posmatrakroz prozore i svakom detetu, pravedno daje pojednu igračku. Tako mu je jedne noći došla napamet pesma o nebeskim zidarima. Kasnije mu jeostao samo jedan stih od nje. Nije umeo da jezapiše, pošto je tek kasnije, u vojsci naučio da čita ipiše.

Međutim, kako je rastao i postajao sve snažniji,Radosavu su sve manje smetale nepravde ovogasveta. Stričevi počeše da ga se i pribojavaju.

63

Postade zidar i bolji i brži od njih. Osim tog zanata unjemu se javi ljubav za još jedan kasapski. Najvišeje voleo da kolje telad. Za razliku od stričeva kojinisu ni kokošku mogli da ubiju, a da ne zažmure.Radosav je još kao petnaestogodišnjak znao gde damaljem potrevi tele, i kako da mu odvoji glavu odtrupa dok ono nemoćno batrga nogama. Odmahnakon radnje, kojom kao da prinosi žrtvu bogu, ilizadovoljava neki nagon u sebi, prihvatao biokrvavljenom rukom flašu piva kojom ga častigazda i uz smeh se zahvaljivao. Danke schon.Danke, danke. Mlad se oženio Živanom, ćerkomudovca Miljenka Maćehe, seoskog dokoličara, koji jevazdan sedeo pred birtijom u selu i čekao da ga kočasti pićem. Podnapit je uzimao svoju harmonikumarke "Hohner", nađenu u jednom nemačkombunkeru po oslobođenju. Miljenko nikada nije naučioda svira, ali je pijan voleo da rastegne instrument,zažmuri i setno zapeva: BOSNO MOJA, DIVNAMILA....

Jedno je, ipak, bilo sigurno: Živana beše najlepšau selu, nežna i tiha, ni nalik ocu, sva na pokojnumajku. Ubrzo im se rodio sin. Dali su mu ime Savo.Kao da je ženska krv jača, ni Savo nije ličio na oca,ni po izgledu, ni po naravi. Obožavao je golubove.Uživao je gledajući ih kako lete. Jedinog belog međunjima, naučio je bio i da mu sleće na rame. Jednogjutra, kad je u šaci poneo pšenice na tavan, nije čuolepršanje krila. Posle nekoliko trenutaka mučnetišine, začuo se strašan krik dečaka. Nije prestajaoda cvili i da se grči ni kad ga je majka snela stavana. Komšije su dotrčale. Dečak je drhtao,pokazivajući zgrčenom šakom punom pšenice katavanu. Gore su ležali, poređani po veličini golubovipokidanih glava.

64

Jeste. Ja sam im počupao glave. Dosta su mi jelišenicu badava. Čovjeku treba hraniti živinu od kojeima vajde. Na primer kokoška, purka. Ja mu riječ nebi prozborio da je 'ranio prase, pile. Ferschtend? Nebih boga mi pravdao se Radosav, pomalo zbunjentakvom galamom i prekornim pogledima. Sebe jesmatrao dobrim ocem. Voleo je svog sina. Umračnim, zimskim popodnevima, zabavljao ga ječarolijom koja se prenosila s koleno na kolena, ikoju su zvali čarolijom dupeta. Pošto Radosav nijeimao oca njega je tako zabavljao đed Sekula. Dao biRadosavu da drži fenjer, on bi spuštao čakšire iskoro sedao na fenjer, izbacujući gasove. Radosavje bio opčinjen tim kratkim munjama koje bizakratko obasjale sobu.

Sedamdesetih godina, na Radosavljevu krsnuslavu Savindan došli su mu u goste, sestre i zetovi,braća, komšije. Radosav nije štedeo drva. Ložio jepeć i ćutao, zajapuren od vrućine i vruće rakije.Železničar Milojko, nije zatvarao usta. Njega su sviprisutni najviše poštovali. Ustvari, poštovali suuniformu. Uniforma je država, a država je sila i snjom nema šale. Milojko, dobro zagrejan, svaki časje ustajao, nazdravljao gostima, ispijao čašicu, pabrisao maramicom oznojeno čelo i jagodice saspletom ispucalih kapilara. Bio je srećan, sveprisutne gledao je zavodnjenim očima punimljubavi. Takvo osećanje ga je obuzimalo svakogdana pošto ispije litar prepečenice. Sada je,primereno povodu, deklamovao zdravice, ustajao,sedao, nazdravljao sedeći, pa ispijao ustajući. Jezikmu je postajao sve deblji, reči nerazumljivije.Zaboravljao je da dovrši blagosiljanja. Gosti supočinjali da se gurkaju i smejulje. Kad je zapalio

65

"dravu" bez filtera i zaćutao, Radosavljev zetMilovan reče:

Ima Boga, ima!Mislio je na tragično preminulog bosansko

hercegovačkog funkcionera, koji je zajedno sasuprugom poginuo u avionskoj nesreći. Hvalio jeBoga i božju kaznu. Drugi zet, Gvozden, nije takomislio. Pošto je skinuo šešir, kao da će odati počastpokojniku, a ne obrisati znoj sa ćelavog temena iprovući češalj kroz prostale, retke vlasi, rekao je:

Drug Džemal, nikad nije skretao s kursa. Nijetačno da je bio nacijonalista hteo je još nešto dadoda, ali ga je prekinula Milovanova žena Gospava.Kazala je kako je politika ne interesuje, ali da jepročitala u novinama naslov koji joj nije jasan:OPROŠTAJ OD GORDIH LjUDI!

Suzeći je pričala o "sarani" sa dva mrtvačkakovčega s petokrakama i troje đece, dva sina ikćerkom, koji ostaju siročad, ali srećom zbrinuti jersu svi završili škole i rade kao rukovodioci upreduzećima

Baksuzi ogorčeno je prokomentarisao Gvozden,partijski sekretar u seoskoj mesnoj zajednici,uživajući u svojoj pameti. Ne moraju dobri ljudiuvek da imaju dobru decu.

Ostali su ćutali. I oni su mislili drugačije onaslovu u novinama, ali se nisu upuštali u razgovor.Tada se opet oglasio Milojko. Opominjao jeRadosava da ne škrtari na piću. Radosav je staviona sto lonac grejane. Njena para kao da je još višeopila goste.

Gazda! viknuo je Milojko iznesi de i malopečenja.

66

Svi su se nasmejali. Pripazi malo na jezik, ako ti se ovde ne sviđa...

odvratio je Radosav. Krenuo je ka vratima. Beonjačesu mu bile zalivene krvlju, što od besa, što odrakije. Svima je bilo jasno da je Milojko izrekao onošto nije trebalo. Preletali su pogledima po još punimovalima s mesom. Kao da se Milojko otreznio istogčasa. Zabolela ga je glava. Pošto je domaćin zalupiovrata za sobom, prisutni su ga gledali kao krivca.Osetio se nelagodno. Da to prikrije i potisne ispio ječašu kuvane rakije nadušak. Opekao je usnu.Iznenada je shvatio kako je Radosav njega uvredio.Na pamet mu pade Živana. Ispijajući drugu čašu,pomisli kako mu je učinjena nepravda. I on je biozaljubljen u nju. Šta li je nju privuklo Radosavu,razmišljao je po ko zna koji put u životu. Nikada ukafani piće nije popio, nikada kolo poveo, nikada sepotukao, nikada državnu uniformu obukao, nikadasa šapkom prošao na biciklu...

I brzo, kao na bioskopskom platnu, prikazalo seMilojku ono vrelo julsko popodne '42. Ugleda strinuDobrinju kako korača pragovima pruge. Vraćala sekući pošto je Trivi odnela ručak na njivu. Milojko idrugi dečaci gledali su je iz vrzine pokraj nemačkogbunkera... Setio se i Hansa, plavokosog, krupnogŠvabe. Davao im je makarone koje mu ostanu odručka. Kada je strina ugledala Hansa koji je izašaopred nju na prugu, stala je kao ukopana. Otkopčaoje kaiščić koji mu je stezao podbradak, pa zavrljačiošlem prema bunkeru.

Dodži, dodži, ti lepa žena, ja ti dati nešto slatko!Stigao ju je i odvukao u šumarak. Dečaci su se

prikrali. Strina se opirala. Hans se svom težinom

67

stropoštao na nju. Njene bele, pune nogezamlatarale su iznad vojnikove glave. Kad seNemac digao, ostavio je pored izmrcvarene ženeneki predmet koji se presijavao na suncu. Dobrinjaje posle krenula prugom, teturajući se. Jecala je ibrišući suze grizla onaj predmet. Za njom je ostalasrebrna hartija i zgužvani papir na kome je pisaloNestle.

Namrgođena, neumoljiva lica nisu dozvolilaMilojku da dugo luta prošlošću. Ispio je ostatakrakije iz čaše, stavio "dravu" u unutrašnji džepželezničarskog sakoa i navlačeći šinjel, doviknuokroz zatvorena vrata Radoslavu:

Otac ti je umro nesrećan, nesrećo jedna! Štonije imao sina!

Prisutni nisu razumeli. Kad se Radosav stvorio usobi sa sekirom u ruci, Milojko je već bio napolju.Nastao je metež u sobi. Neko je u strahu prevrnuoslavski sto. Svi su pričali u glas, pominjali suDžemala, ukradeno prase, Boga, sunce, mater...Žene su uz vrisku razdvajale pijane muževe koji suse već tukli. Puna flaša piva je okrznula skromniluster, ali ga nije razbila.

Braćo, drugovi! Nemojmo kvariti ovaj skup!naređivao je i molio Gvozden nesvesno imitirajućipartijske autoritete. Onda ga je Milovan udarioflašom u potiljak.

Ti mi znaš, ko je bio Džemal, jebo li te on uguzicu! Da nije njega bilo, ne bismo mi ni mrdali iznaše Bosne! režao je Milovan na Gvozdena sve dokga neko nije s leđa udario stolicom. Sručio se prekoonesvešćenog Gvozdena.

68

Oni nepovređeni dugo su trčali preko njiva zaRadosavom koji je vitlao sekirom iznad glave jurećiMilojka.

"H a l t! H a l t!" činilo im se da viče za njim. A onda, kad je Milojku uspelo da izvuče živu

glavu, rodbina je okružila Radosava, koji nije mogaoda dođe do vazduha. Ponavljao je prestravljen:

"Njas ist dast, oh mayn got!" Stezao je obemarukama svoj debeli vrat, kao da je hteo da zadavinekog drugog u sebi, ili da se opravda predrodbinom za ono što govori, i što ni njemu nijejasno...

Rodbina se razišla ćutke. Samo je Gospavašapnula sebi u maramu:

Đavolja posla, đavolja. Daleko ga bilo.- Samo da mi je da sačuvam zdravu pamet

rekla je njena zaova, čuvši je.Radosav je ostao da leži na smrzloj njivi i da

plače uvijajući se kao nedotučena zmija. Dovukaose kući pred zoru, skoro smrzao, usta punih zemlje.Zatekao je Živanu kako nariče za njim, zaporazbijanim sudovima i svojom mladošću ilepotom.

Četvrt veka je proteklo od tada. Kad prođepored odavno onemoćalog Milojka, Radosav okreneglavu na drugu stranu. Iako je penzionisan, stariželezničar i dalje nosi šapku na glavi, i ona izgledakao da mu je srasla s lobanjom. Kad vidi brata,obori pogled, pređe na drugu stranu puta. NiRadosav više ne radi onako mnogo kao ranije. Sinmu je odrastao, zaposlio se. Radosav je prestao dazida, u mislima još jedino dovršava pesmu onebeskim zidarima koju je započeo još kao dečak.

69

Niko je neće videti, sve dok ne bude uklesana nanjegovom nadgrobnom spomeniku, kad on većbude gore, na nebu.

70

Poziv iz tunela

1.

Tekao je moj školski raspust, nakon završetkaprvog razreda srednje škole.Prišao sam jedinom slobodnom fliperu u zabavnomparku i ubacio novčić. U automatu se stvorilo petmetalnih kuglica. A onda je automatu prišlanepoznata devojka. Smešila mi se. Uzbuđen njenompojavom, kao da ruke više nisu bile moje. Ubaciosam kuglicu u igru. A noge, za divno čudo, sklonilesu me u stranu. Neznanka je vešto igrala fliper.Zbog preglasne muzike iz džuboksa nisam čuonjeno ime, samo sam razumeo njen pokret rukom:pođi za mnom.

Zvala se Ljubica i toga leta došla je iz Dalmacijesa bakom da poseti rođaku. Ako malo boljerazmislim, naše poznanstvo kao da se sklopilo ponečijem planu.

Sedeli smo na klupi u obližnjem parku, Ljubica ija. Ćutao sam, iako sam mogao nešto da kažem, dauradim. Mozak mi je brzo radio, ali nije donosiorešenje. Pesma iz džuboks mašine se ponavljala.Ljubica reče da joj je hladno i primače mi se. Istogčasa moja ruka našla se na njenom ramenu.

Te večeri, kada sam je dopratio do ulaza zgradeu kojoj je živela njena rođaka, rekla je: "Nićemo seljubit glumački".

Mirisala je na mleko. I naredne večeri sedeli smo na istoj klupi u

parku. Pričala mi je o želji da postane profesormuzike, i o malobrojnoj familiji. Majka joj je radila u

71

Nemačkoj, oca nije imala, umro je davno. Živela jesa majkom svoga oca, teško bolesnom bakomTerezom.

Bila je nedelja i grad se gušio u julskoj žezi.Starica bledog lica, uokvirenog sedom i brižljivonegovanom kosom, kao da nije marila zbog svojeteške bolesti.

I? A triba njoj ništo, ćim se tako vrcka rekla jevickasta starica, kada je Ljubica preterala saneozbiljnim šalama da mi je da dočekam samo dase uda, pa posle kako bog hoće.

2.Voz je bio na peronu. A iza stanične zgrade,

Ljubica i ja smo se ljubili i to " glumački". Osetiosam ukus njenog jezika.

Začula se pištaljka. Potrčali smo hodnikomželezničke zgrade. U jednom trenu spazio sam vrlozapuštenog čoveka, koji nas je nekako čudnoposmatrao.

Gledao sam u tminu tunela, udaljenog stotinumetara od železničke stanice. Odzvanjao je topotvagona, a onda je nestalo i tog zvuka. Čuli su sesamo zrikavci i njihova neumorna pesma na letnjojjari.

Ubrzo, pored mene se stvorio onaj zapušteničovek. Gledao je tamo, gde sam i ja do malo pre,nekakvim izbezumljenim pogledom. Učinio mi sepoznatim Nisam mogao da poverujem. Osetio samkako me obliva hladan znoj i klizi mi niz vrat. Moglose reći da je to bio čovek s mojim likom. Bio je toprosed čovek, upalih obraza i naborane kože ispodočiju, ali zaista toliko nalik meni da se nisam mogaooteti utisku da gledam samog sebe samo dosta72

starijeg. Gledao me je sa blagim osmehom na licu,kada sam osetio hladnoću njegove koščate šake naramenu. Udaljio se bez reči.

Nepoznati čovek je završio kao gomila kostiju imesa pod lokomotivom, koja je te noći saobraćalana liniji Beograd Požarevac Zaječar. Mašinovođa jekazao da mu je to bio drugi slučaj. Iznenada jespazio čoveka obasjanog jakim svetlom lokomotive.Kočenje teretne kompozicije vagona bilo jeuzaludno.

3.Često su stizala Ljubičina pisma. Željno smo

očekivali naš budući susret, kada bude došla daposeti rođaku. Međutim, Ljubičina rođaka je umrla.Ljubica nije mogla da dođe na sahranu. Svakog letadešavalo se nešto nepredviđeno, što je sprečavalonaš susret. I tako jednog leta, umesto da odem namore i budem s Ljubicom, dobih poziv za vojsku.

Dok sam bio na vojničkom dežurstvu, jedne noćigledao sam neku emisiju TV Skoplja. Bila je todosadna emisija, prosto nisam znao šta me je touopšte zadržavalo pred televizorom. A onda, okoponoći, na ekranu, pojavila se Ljubica. Bio je tosnimak koncerta najboljih akustičara ili tako nešto.Usledila je odjavna špica i ekran je pobeleo. Ostaosam dugo pred ekranom, zagledan u treperavobelilo na njemu. Do svanuća sam imao dostavremena. Stavio sam pred sebe beli papir. Ruka mije sama nešto pisala, precrtavala već napisane reči,pa zatim opet nešto dopisivala i podvlačila.

73

Posle nekoliko dana Ljubica mi se javila kratkimpismom. Pismo mi je reklo da to što sam ja video nateleviziji nije bilo priviđenje. Dopada joj se to štosam i dalje zaljubljen u nju. A od trenutka kada jepročitala moje pismo i nju obuzima neko čudnoosećanje za koje misli da se zove ljubav.

Međutim, Ljubičina pisma su polako prestala dastižu. Nisu stizala čak ni kada sam izašao iz vojske.Pomišljao sam da je Ljubica našla neku novu ljubav.

4.Da li je miris mleka zamenila mirisom žene?

Godine su prošle. Ipak sam želeo da je vidim. Utelefonskom imeniku našao sam broj, koji je glasiona ime njene bake: Tereza Plazibat.

Dugo nisam mogao da dobijem telefonsku vezu,a onda je javio grub muški glas i rekao: "Halo... da,pričala mi je o Vama.... mislio sam da znate... ovaj,kako da Vam kažem... danas je godišnjica Ljubičinesmrti... ''

Verovatno da sam bio nešto rekao, jer je tajavetinjski glas rekao i ovo:

"Ta prokletinja s krvlju, vuče im se s koljena nakoljeno"

Osetio sam nesvesticu. Slušalica mi je iskliznulaiz ruke, iz nje se čulo: "Halo... Halo...."

Jedne noći u snu, Ljubica mi se prikazala takojasno, kako me poziva da je posetim. Svakojakemisli su me morile, nisam se usuđivao da ustanemiz postelje. Ali taj tajanstveni san, ma koliko biouznemirujući, skrenuo je tok mog života. Naslućivaosam da će se desiti nešto nepredvidivo. Mada, kadbolje razmislim, kao da je i to neko i nekada

74

predvideo. Te da je to što sam pakovao putnu torbubila tuđa volja, želja nekoga ko i inače upravljanašim životima.

5.Taksi me sa železničke stanice u Splitu, odvezao

pred dom porodice Plazibat. Stajao sam pred crnimčamovim vratima sa gvozdenim šipkama. Iznadmasivnih vrata stare dalmatinske kuće, stajali subrojevi 1897; označavali su godinu gradnje kuće. Itu je kao i drugde proticalo vreme, a kuća je ostalaista, okamenjena. Vrata su zaškripela.

Ne izdajemo sobe! rekao je onaj grubi muškiglas i zalupio vrata.

Pozvonio sam još jedared. Stvorio se predamnom besan čovek, ali kad je čuo ko sam, lice muje dobilo pitom izraz. Predstavio se, rekao da sezove Lujo. Koračao sam za njim hladnim hodnikom,gde se tmina uvukla u svaki kutak. Uveo me upolumračnu sobu, za koju je kazao da je bilaLjubičina.

Stvari u sobi; ormar, sto, dve stolice, nahtkasna,krevet od masivnog drveta. U crnu vazu, nanahtkasni, neko je stavio crvenu ružu. Odmah tu, donje, nalazio se mali kasetofon. Pritisnuo sam dugmena muzičkom aparatu. Posle prvih tonova, osetiosam kako mi se muti u glavi. Čuo sam pesmu sakasete koju sam poslao Ljubici pre nekoliko godina.Osetio sam potrebu za svežim vazduhom. Ustaosam sa kreveta i zakoračio prema terasi, ali nisamosetio tlo pod nogama: otvorio se ambis, padaosam dugo i bezglasno.

Prošla je bila ponoć, kada sam osetio jakostezanje leve nadlaktice. "Sve je u redu", neko je

75

rekao. Onako bunovan, nisam znao gde se nalazim.Tada sam ugledao Luja i starijeg lekara, koji bešeskidao aparat za merenje krvnog pritiska sa mojeruke. Pokušao sam da se pridignem, ali mi je telobilo preteško. Lujo reče:

Dobro se ispavaj, do svanuća, ima još dosta.

6.Posle svega, bojao sam se da ostanem sam u

sobi. Lujo je prineo stolicu krevetu na kome samležao. Kazivao mi je priču, koju, kako reče, nikomenije pričao.

Bijaše to o Uskrsu '42. Skupljao sam ptičja jajapo okolnim brdima. Iz daljine vidjeh gusti crni dimnad selom. Od prizora koji tada gledah, izgubih moćgovora, postah nijem. Kuća mi je gorjela. Mater ioca ugledah vezane pred kućom za stoljetni hrast, aoko njih bijahu ljudi u crnim uniformama. Ustaškipoglavnik ubi maljem oca i mater moju. Ubrzo vatrazahvati i stari hrast. Taj zlotvor bijaše Terezin muž.Po svršetku rata bi streljan. A mene usvoji njegovasupruga. Tako da mi njegov sin posta brat. Za njegasam ja bio glupavi mutavko. Rugao mi se i ondakada su me ponovo učili da govorim, dok samsricao riječ po riječ. Otišao je u Njemačku i tamo seoženio i dobio dijete. Poslije nekoliko godina jeumro. Žena se preudala za nekog Njemca. Ljubicuočuvasmo baka i ja. Eto, to je moja životna priča imoja tragedija, koja je po mom mišljenju izazvalaprokletstvo porodice Plazibat te umiru mladi od isteboljke.... A moje je kršteno ime Jovan....

76

Ne sećam se kada me je napustio te noći, ali sestvorio u sobi baš onog trenutka kad sam seprobudio.

Mislim da je vrijeme da napustite dom rekao je.Ne, to nije onaj čovek, mislio sam, koji je očinski

bdio nada mnom. Iz džepa svog sakoa uzeo jemuzičku kasetu i pružio mi je. Lice mu je opet naglosmekšalo, brada mu je zadrhtala. Suza mu jepotekla iz oka, ali ju je munjevito uklonio sa obraza.

Zbogom rekao je, gotovo u mestu se okrenuo iotišao onim svojim hodom.

7.Prošle su godine. Kako sam stario leta su se sve

brže smenjivala... Voz je bio na peronu. Uzimao samrezervaciju za sutrašnje putovanje, na Sajamtehnike u Novom Sadu. Kazaljke na velikom satu učekaonici železničke stanice nisu se pomerale. Čulase samo neumorna kuknjava zrikavaca.

Najednom, začuo se bat trčećih koraka. Dvojemladih su protrčali pored mene.

Nisam se mogao oteti utisku da živim u nekomdrugom prošlom vremenu. Pomislio sam da je tomoja uobrazilja. Devojka je utrčala u vagon i teškametalna vrata su se zatvorila za njom. A onda sepojavila na prozoru vagona i mahala rukom. Voz jekrenuo. Tada spazih sebe, golobradog i zbunjenog utelu njenog mladića. Dotakao sam ga vrhovimaprstiju po ramenu. Želeo sam da se uverim je listvaran. Njegovo pihtijasto telo načinilo je koračajunazad. Tada sam potrčao za vozom koji je tekpočeo da ubrzava. Sustigao sam poslednji vagon ibio sa kompozicijom vagona u mračnom tunelu.

77

Sretao sam samo poglede usnulih putnika. Nitraga od devojke. Rame mi je dotakla nečija ruka.Bio je to kondukter.

Gospodine, vaša karta? pitao je sumnjičavimglasom.

Ali ja nisam ovde zbog putovanja rekao sam,pokazavši mu rezervaciju za sutrašnje putovanje.Mucao sam o devojci zbog koje sam utrčao u vagon.

Hm? rekao je kondukter začuđeno. Pričao sam o devojci koja se pojavila posle

nekoliko godina na istom mestu gde smo se irastali.

Niko od putnika nije ušao u vagon dok je vozbio u stanici rekao je kondukter i dodao a čim samvas video da mahnito trčite i mašete za vozom,znao sam da nisu čista posla.

Prelistavajući novine narednih dana, na onojstrani, gde krupnim slovima piše "Crna hronika",pronašao sam sledeću vest.

"Noćas na pruzi, kod mesta P. nastradao, zasada još neindentifikovani muškarac. Po izjavimašinovođe, kome je ovo drugi nesrećni slučaj,nastradali je bio mlađi čovek".

Sklopio sam novine i nasmejao se posle dugovremena. Znao sam da me je te noći u mom mestuzamenio neki nesretnik. Spasao me je mah rukedevojke, koju je samo moja mašta, negde duboko izmene poslala.

Negde u meni, tamo gde sam mislio da nepostoji ništa osim večitog ledenog mraka, pojavilose jedino svetlo... Začuo sam maratonsku kuknjavuzrikavaca... Iznenada se pojavila utvara teretnelokomotive... Zaslepilo me jako svetlo sa nje...

78

Začula se škripa i varničenje oštrih čeličnihnoževa...

79

MisterDupla biceps poza! Čuje se krkoljavi glas

voditelja umnoženog zvučnicima.Broj 7 (loša definicija), broj 9 (nerazvijeni listovi

nogu), 18 (poštarska ramena)... Najzad broj 20!Dika tatina. Mladi Lović nastupa pod brojem 20.Jedini navijač u hotelu Turist jeste njegov otac,nekadašnji bilder, sada ispupčenog pivskogstomaka. Pumpanje mišića uz obavezne sklekove ičučnjeve obavili su pred takmičenje u hotelskoj sobii namazali telo Loviću specijalnim uljem da mišićibolje sjaje zbog definicije.

U toku je takmičenje atletskih gimnastičara zatitulu Mister Vrnjačke Banje.

Svečana sala hotela Turist je diskretnoosvetljena dok tri jaka svetla reflektora bacaju sjajna osunčana i izvajana tela bildera.

Predsednik takmičarske komisije i sami članovižirija ih posmatraju, kao što se procenjuje mesoobešeno o kuku u mesarnici, da baš tako.

Takmičarima je plaćen pansion, imaju pravo nabesplatne obroke, besplatan put.

Već tri godine tumaraju s takmičenja natakmičenje, otac i sin. Otac kao trener i menadžersvome sinu.Ove 1998. njihov je deseti pokušaj dase najzad izvuku iz bede.Siromaštvo nagriza njihovestomake. Odseli su u hotelu, u sobi bez kupatila,gde imaju besplatan pansion. Kroz prozor njihovesobe u hotelu D kategorije vidi se otmeni Turist,pored čijeg se ulaza okupljaju histeričnifotoreporteri.

Otac je dao intervju: “U Zaječaru je bio sedmi,znate i sami šta se tamo dešavalo. U Vršcu mu je80

titula izmakla za dlaku, svi znaju da je to bila običnanameštaljka! Mister plaže u Budvi 1996! Tu smo seplasirali medju prvih deset. Titulu mistera poneo jedebil, da, običan glupan, tatin sin, a otac mu jeimao jahtu...Bolje da ne pričam, znam o kojoj se cifriradi, celokupan žiri je bio potplaćen za titulu. Gde jetu čast?”

Posle toga su prošetali glavnom ulicom banje.Otac i sin. Lovići. Sve miriše na roštilj iz okolnihćevabdžinica. Čovek ovde dobija snagu. Pojeli su popar ražnića. Otac se odrekao polovine svog ručka ukorist sina: “Moraš biti snažan večeras, i blistati!”kazao je “Budi siguran u sebe...”

Odmor, pa sklekovi od tri do pet. Budućegmistera bole ramena. “Eh” rekao je otac, “Šta bihdao da imam tvoje godine!”

Od neprestanog pumpanja mišića, telo se koči.Njih dvojica uranjaju u svečanu salu hotela Turist.Publika urla, svako navija za svog takmičara,kandidata za mistera. Sedeći sasvim sam, u dnusale, otac se iznenada oseća pretucenim. Sve oči suuperene ka novom misteru. Mladi Lović se probijahrabro medju stolovima u daljini, medju belimkelnerskim bluzama, izlazi iz polutame, vidi njegovusveže obrijanu glavu. Izlazi na improvizovanu binu.Čuo je da je neko iz publike dobacio sinu: “Uamudonja!”

Elegantnim pokretima zauzima poze kojesudija zadaje: “Dupla biceps poza!”

Sada je taj trenutak! Zna otac trenutak zapobedu. Šampion tatin! Opet se čuje iz publike: “Uamudonja!” Tata je besan, kakva je to rulja, koja neceni sate i sate mukotrpnog vežbanja u teretani,

81

rigoroznih dijeta i odricanja. Šampion tatin, sećaš lise onog prokletog bicikla koji mu nismo moglikupiti, šapuće sam sebi. Kako je to bilo skromno,povučeno dete, uvek usamljeno, uvek zagledano uslike Arnolda Švarcenegera iz sportskog žurnala. Asada, medju svim tim nepoznatim atletama i ovimneznalicama od žirija. Ne, on neće dozvoliti da tajmali istrune na vrućinama i ledenim danima nabuvljoj pijaci sa promrzlinama na rukama! On nećeupropastiti svoj život kao njegov otac, napušten odžene koja se udala za bogatog Švajcarca, kada jezbrisala s koferom, i to pogrešnim, s dečjomgarderobom. Bilo je to u Zadru 1969. na takmičenjuza Mistera Jadrana. Ostavila je sina i muža atletuzbog para. On će biti neko, mister. Povratka nema ine može biti.

Sveže obrijana glava njegovog sina iščezava utami. A onda se žiri povlači da donese konačnuodluku... I njih ponovo nema, čak ni medjupolufinalistima.

Kakva nameštaljka! Znao sam, ali postoji jošjedno takmičenje do kraja sezone. I to u rudarskomBoru, možda i još jedno, negde, gde se razvijabanjski turizam “Mister Prolom Banje”, ili neštotako, misli dok jezikom oblizuje mlaku, belu penubeogradskog piva.

82

Miris engleskog čaja

U kupeu drugog razreda voza za Beograd osimmladića i mene, putuje i čovek koji bi što se godinatiče, mogao da mu bude otac. Nozdrve mi golicajusitne čestice prašine koje se mešaju sa mirisomkatrana. Promiču pored nas tek uzorane njiveprošarane snegom, prolaze razbacana sela.Razgledam crno belu sliku nekog primorskog gradaokačenu u kupeu. Čovek ušmrkava kapi u nos.Nastaje nekakav razgovor među mojimsaputnicima. Razgovor kakav se vodi samo naputovanjima, među putnicima koje spoji slučaj, paneobavezno razgovaraju o svemu.

Svakodnevno putujem vozom, bez ikakvogpovoda i posla. Mada, na neki način uspevam dapobegnem od te more koja me nemilosrdno gonikaže mladić i nastavlja pre više od godinu danasanjao sam jedan san i od tada nemam mira. To,što sam tada video u snu, vidim i dan danas, nasvakom koraku.

Čovek u nos stavlja negovani nokat malog prsta,čija veličina kao da ima svoju namenu. Čujemo izpriče mladića da živi u Požarevcu i da skoro nikadne spava. Međutim, ne znam da li čoveka interesujemladićeva priča, ili se predao uživanju čačkanjanosa.

Ako vam ne bih ispričao pozadinu sna, rekli biste da sa mnom nešto nije u redu kaže mladić inastavlja pre dve godine u prizemlje moje zgradedoselila se Beograđanka, profesorica engleskogjezika.

Znači bila vam je komšinica upadicom zaključi

83

čovek. Da, poznato je da svi momci iz provincije

potajno žele devojke iz Beograda. One imaju neštoposebno u ponašanju i govoru. Ova, o kojoj vampričam zove se Milica. Pet godina je starija odmene. Ten njenog lica je beo i nežan, pa zatoizgleda puno mlađa.

Neobičan mladić zainteresova nas svojompričom.

Milica je odlično vladala "Junghidži veštinom" iliveštinom lebdenja u vazduhu. Nikome do sada nijeuspelo da to uradi u prisustvu posmatrača, ali njojjeste. lično sam se uverio kaže mladić svake večerivirio sam kroz roletne na prozoru njene sobe,gledao je dok se svlači. Tako sam jedne večeriugledao Milicu na metar visine od poda, prekrštenihruku i nogu. Želeo sam da se zabavljamo, ali je onamoje pozive za bioskop i diskoteku uvek veštoeskivirala. Začudio sam se kad mi je jednom reklada se boji muškaraca i da nikad nije imala dečka.

Ne znam šta me je nagonilo da jednog danauskočim u njenu sobu. Ne, nije to bila nikakvaznatiželja. Detaljno sam pretresao njene stvari, brdoknjiga, gomilu svezaka.... I u tom mnoštvu svega,ugledao sam jednu svesku boje krvi. Odmah samznao da sam zbog nje i pretresao celu sobu. Brzo inervozno prevrtah listove sa ispisanim datumima,obojenih zelenom, žutom i crvenom bojom, poputnekakvog semafora. U meni se javila sumnja...

Mladić pita da li nas zamara svojom pričom, dokčovek zbog zapušenog nosa ustima radi kao riba,kao da upija svaku reč mladića koji nastavlja.

Milica poče češće da izlazi i kasno da se vraća

84

kući...Pauze koje pravi tokom svoje priče, popunjava

uvek isti ritam vagona "tra tra"... Jedne večeri znatiželja me je pobedila, pošao

sam za Milicom. Nisam mogao da shvatim šta se todešava sa mnom. Kroz glavu su mi se motale raznepretpostavke, ali one nisu bile važne. Važno je biloda je pratim i znao sam da ću to da radim sve doknešto ne ugledam. Ušla je u jednu višespratnicu. Nislutio nisam da ću te večeri uspeti da upotrebimveštinu "Junghidži". Ne mogu vam opisatiblaženstvo koje sam doživeo u trenutku laganogodvajanja od tla, dok sam se uzdizao ka sobi u kojojje bila Milica. Kad me je videla stanarka te zgrade,kako lebdim pokraj njenog prozora prepala se, jakoje vrisnula i prekinula mi koncentraciju, posle togasam se stropoštao u sneg (na sreću).

Palčevi čoveka grčevito su stisnuti u koščatojšaci, kao da prosto navija za mladića koji nastavljasa pričom.

Razočarao sam se te noći kada sam videokavaljera koji je Milicu dopratio kući i ljubaznoprihvatio poziv na engleski čaj. To je bio propalibokser, pijanac i uličar.

Sedeli su jedno do drugog na krevetu. Pričali sudugo. Obuzimalo me je osećanje neke čudnestrepnje, sve više i više. Najedared, pridigao se iošamario je. Pomislih da je pravi trenutak da uradimnešto. Ipak reših da ih pustim, te da Beograđankauvidi svoju grešku. Kažem, nikada neću razumetižene, šta ih to nagoni da uvek izaberu pogrešnogčoveka. Profesorica mu poljubi šaku i kleknu prednjega. Nisam mogao da poverujem. U jednomtrenutku bokser je ličio na kurjaka koji zavija na

85

mesec. Sa gomile pisanih zadataka, koje je Milicadonela da pregleda kući, zgrabio je jednu vežbankui iskoristio je umesto peškira.

Bokser je sve češće posećivao Beograđanku. Itako, jednog jutra, osluškujući pred Miličinomsobom, ugledao sam lavor u kome su bile ispeglaneMiličine bluze. Dodirnuo sam jednu svilenu i namahmi se učinilo kao da milujem Beograđanku, a ondasam u sebi začuo tajanstveni glas...Ja znam, a imami dokaze sa kojima se nije šaliti, te ih zato neću nireći. Glas koji sam čuo, jeste glas deteta kojem jenedostajala vežbanka. Svakodnevno sam odlazio uprofesoričinu sobu. Razgledao i milovao njenegrudnjake i gaćice, a potom ih slagao natrag uorman. Najviše su mi se dopale crne kaže mladić.

Bio sam i ja mlad reče čovek kao da mu jepoznata mladićeva priča I ja sam nekada voleo...

I tako jednog jutra, sretosmo se u dvorištu našezgrade nastavlja priču mladić, ne dozvolivši čovekuda započne svoju priču.

"Dobro jutro Milice" veselo sam se javio. "Ćao,"reče ona na način kako to kažu Beograđanke. "Pa inije ti neki frajer," pecnuh je, a ona produži ka kapijikao da me nije čula. "Videće te deca s njim, a ovdese svi poznajemo," rekoh za njom, dobronamerno.

Popreko me je pogledala neprijateljskimpogledom i rekla "Gledaj svoja posla."

Maglovitog februarskog jutra dok je provejavaositan sneg, đaci su čitali parole po školskomdvorištu koje sam ja noću ispisao. Još nigde nevideh takav izraz lica. Lice profesorice kada je togdana došla kući. Bila je izbezumljena. Sledio sam seod njenog besnog pogleda. Rekla mi je nekimoštrim glasom da sam joj odvratan, te da zna za

86

moje dolaske pred njenu sobu i boravke u njoj, teda je krajnje vreme da počnem da se lečim, jer jemoja bolest ozbiljna...

Puno sam se postideo, nisam znao šta da kažem,ipak sam rekao da to nisam ulazio ja u njenu sobu,već neko dete koje se danima vrzma po zgradi. Istogadana, spakovala je stvari i napustila provinciju bezpozdrava.

Ali, ja znam da je ona jako nesrećna, da se kaješto nije pristajala da mi bude devojka. Noćima, onami se ukazuje i moli za oproštaj. Verujem unatprirodne pojave, te tako i razgovaram sa njom.Tako jedne noći u snu ona dođe, gledah je, kao štosada vidim vas... Bila je naga... Tada, pokaza mi nasvom telu ono mesto čije ime iz pristojnosti nemogu reći. Omađija me... I od tada vidim samo to...

I šta vidiš sada? znatiželjno upita čovek. Pa... oklevao je da kaže mladić teško je to

objasniti, obratio sam se lekaru psihijatru i mesecdana bio na posmatranju.

I šta kažu lekari? upita čovek. Kažu reče mladić, kao da se stidi kažu da bi

bili najsrećniji kada bi stalno videli to što ja svudavidim... Njima je do šale, meni nije. I najpoznatijisvetski psiholozi došli su do saznanja da se svemože potisnuti i zaboraviti, samo ne može ono štose javlja u snu i postaje deo života, deo misli, ritmasrca i života.

Čovek se zamisli, kao da smišlja neku svojudijagnozu. Jezikom ispituje šupljinu u zubu. Gledanas i klima glavom kao da nešto odobrava. Mladićkaže da će jednog dana da ode u Beograd, zna gdestanuje Milica, a zna i to da radi kao bibliotekar.

87

Mladi čovek uči Šekspira napamet. Na engleskomreče: "To be or not to be" sa engleskim izgovoromslova "R" kako bi valjda delovao uverljivije.

Slušajući nesrećnog mladića, zgrčen na svomsedištu čovek je plakao:

Drugar! iste smo sudbine, takva je bila i mojažena. Pobeže s mog najboljeg prijatelja... svud ju posvet tražim...

Kondukter u hodniku vagona najavljuje novuželezničku stanicu, kad ugleda moje saputnikezagrljene kao oca i sina kad se teše u zajedničkojnesreći.

Poža... reče kondukter "švalerskih brkova".Mali prst nabi u uvo, kao da će iščačkati odgovor zaovu neobičnu scenu.

Ništa strašno, samo žali za devojkom koja ga jeostavila kažem kondukteru.

Koga?! upita zbunjeni kondukter, odmeriobojicu strogim, neprijatnim, pogledom i zatvoriškripava vrata kupea. Voz krenu.

Jednog februarskog popodneva, slučajnasaputnica u kupeu ovog istog voza beše meposlužila šoljom vrućeg, oporo opojnog čaja iztermos boce. Nastao je nekakav razgovor... Onakavkakav se vodi na putovanjima...

Pričala je o gradu u kome je predavala, držalanastavu engleskog jezika i o manijaku koji jeprogoni iz grada u grad, pa su joj zbog togapopustili živci, te da više ne napušta Beograd.

Sišla je na stanici u predgrađu glavnog grada.Na zamagljenom prozoru kupea ostali su tragovidebljine njenog kažiprsta:

88

89