1. Pojam i predmet književnosti za decu

Појам књижевности за децу формирао се у ХIХ веку и означава литерарна дела која су својим садржајем и изразом приступачна деци. У литератури за децу углавном има две групе књижевних дела – за децу предшколског узраста (шест до седам година старости) и за децу основношколског узраста (тринаест до четрнаест година старости) или дела која се деци говоре и дела која сама деца читају. Лек-тира за децу је одабирана и у најстаријим временима писмености, али се литература за децу, као посебан вид, почела стварати у ХVII и ХVIII веку, а нарочито у доба просветитељства. Савремена књижевност за децу је разнородна по жанровима и темама, развијеног и бо-гатог поетског израза и по уметничкој вредности не заостаје за осталим књижевним областима. Појам књижевности за децу подразу-мева дела која су по својој унутрашњој структури блиска младим читаоцима. Међутим, по својим основним особинама, по тематици, изразу и уметничком домету, ова дела се не издвајају из модерних, савремених токова књижевности и уметности.

2. Tematika dela književnosti za decu

Književnost za decu i mlade ne izdvaja se ni počemu od opšte književnosti sem po recepcijskom aspektu.

Književnost za decu je svoj status stekla znatno kasnije (doba prosvetiteljstva i romantizma) od opšte književnosti i dugo vremena je književnost za decu bila osporavana i sumnjalo se u njenu vrednost, autentičnost i postojanje. Uzrok tome su skučeni naučno-umetnički prostori.

Danas je književnost za decu ravnopravna sa opštom književnošću jer ih spajaju svi umetnički elementi.

Književnost za decu i mlade govori o životu sa puno moralne i estetske odgovornosti. Pisci za decu biraju teme koje su bliže pojmovima deteta i pisac to radi sa puno stvaralačke odgovornosti.

Bliskost između ove dve vrste književnosti je očigledna u bogastvu i širini tema i motiva, u načinu prikazivanja likova, u korištenju jezičko stilskog materijala. Pesnik Gete u nastojanju da izjednači vrednost opšte i dečje književnosti je rekao:“I ono što je najlepše, jedva da je dobro za decu“. Ruski estetičar Bjelinski je govorio:“Pišite, pišite, za decu – ali tako da bi vašu knjigu sa zadovoljstvom pročitao i odrastao čovek“.

Postoje i neke razlike:

- u književnosti za decu ne može se koristiti širi životni sadržaji, koje sadrži opšta književnost.- Važan je uzrasni nivo čitaoca- Smanjivanje opisnih delova u delu- Jednostavnije i sažetije jezičko-stilsko izražavanje- Veće prisustvo fantastičnih eleemnata- Prisustvo igre- Prisustvo humora i šaljiveozbiljnosti- Mistička vizija sveta.3. Književnoistorijski razvoj književnosti za decu

Nastanak književnosti za decu u uskoj je vezi sa statusom dece i detinjstva kao posebnih fenomena. Sve dok dete nije bilo priznato kao biće od važnosti nije se mogla ni razvijati književnost koja je namenjena deci.

Odnos prema detetu kao prema odraslom čoveku dugo je trajao, od dece se tražila poslušnost, trpljenje teških životnih uslova, deca su rano počinjala da rade, decu su učili borilačkim veštinam i da budu dobri borci (Sparta).

Dete je bilo zapostavljen čovek. Aristotel je smatrao da igra ne treba da bude deo života u vaspitanju dece i sve što deca čine mora biti smišljeno u pravcu budućnosti.

U antičkom dobu nije bio razvijen interes za knjigu koje su bile namenjene mladima.

1

U srednjem veku se takođe strogo gledalo na dete i u vaspitanju dece veliki uticaj je imala hrišćanska crkva, razvijao se kod dece hrišćanski moral i težnja da se stvori poslušno biće – nastavljeno je negiranje autonomije dečjeg bića.

Tek u periodu humanizma i renesanse (14. i 15. vek), a naročito u 17.veku dete i detinjstvo dobijaju dublje i šire značenje.

Veliki doprinos u menjanju shvatanja deteta dao je Jan Amon Komenski. Njegovo najpoznatije delo je „Velika didaktika“ koje je i danas poznato i predstavlja sintezu pedagoško-moralnog dostignuća. U tom delu iskazuje odnos prema deci i detinjstvu, zalaže se za dečju knjigu i književnost, za shvatanje dece kao bića.

Komenski je doneo preokret u pogledu na dete – smatrao je dete božjim darom, da je dete biće anđeoske čednosti, dobrote, ljubavi, lepote i da dete ne može biti zlo i nepošteno. Komenski je u svom delu „Orbis pictus“ (1657), izneo svoja tumačenja o deci i detinjstvu; ima formu dečje knjige i mnogi kritičari je smatrao prvom knjigom za decu – deluje kao udjbenik i školskog je karaktera. Ovo delo je važno jer je Komenski skrenuo pažnju na dečje biće, njegov duhovni razvoj i pokazao potrebu za literaturom namenjenoj deci.

Žan Žak Ruso, francuski filozof je potvrdio tezu da je dete deo čiste prirode koje treba vaspitati. Za Rusoa dete je bilo osnovni član društva i temelj njegove budućnosti i dete je bila uzvišena ličnost za njega.

Ruso je:

- moralista – dete treba upućivati u život po određenim šemama ponašanja- filozof – zastupnik je neprestanog učenja- vaspitač – smatra da iz odgajanja deteta treba isključiti knjigu i okrenuti ga prirodi.

Svoje stavove izneo je u kapitalnom delu „Emil ili o vaspitanju“ (1762). Zbog ovog dela Ruso je bio proganjan jer je smatrano da Ruso skrnavi nauku.

Ovim delom o modernom čoveku i modernom društvu, otkrio je novi model vaspitanja čoveka, smatra da noiv čovek treba da je rasterećen religije srednjeg veka i da se od mladog bića vaspitanjem može postići mnogo, zalagao se za samostalnost dece u odnosu na odrasle.

Svojim osporavanjem knjige, Ruso nije zaustavio tok budućeg razvoja mladih. Zalažući se za dečji svet i autonomiju on je ukazao i na put ka književnoj umetnosti.

Dete, detinjstvo, a zatim i književnost za mlade tako su postali slobodni i potvrđeni.

U 19 i 20 veku dete, detinjstvo, dečja psihologija i umetnost namenjena mladima su ostvarili svoj integritet i pravo na autonomiju i postojanje.

4. Odnos između književnosti za decu i opšte književnosti

Književnost za decu i mlade ne izdvaja se ni počemu od opšte književnosti sem po recepcijskom aspektu.

Književnost za decu je svoj status stekla znatno kasnije (doba prosvetiteljstva i romantizma) od opšte književnosti i dugo vremena je književnost za decu bila osporavana i sumnjalo se u njenu vrednost, autentičnost i postojanje. Uzrok tome su skučeni naučno-umetnički prostori.

Danas je književnost za decu ravnopravna sa opštom književnošću jer ih spajaju svi umetnički elementi.

Književnost za decu i mlade govori o životu sa puno moralne i estetske odgovornosti. Pisci za decu biraju teme koje su bliže pojmovima deteta i pisac to radi sa puno stvaralačke odgovornosti.

Bliskost između ove dve vrste književnosti je očigledna u bogastvu i širini tema i motiva, u načinu prikazivanja likova, u korištenju jezičko stilskog materijala. Pesnik Gete u nastojanju da izjednači vrednost opšte i dečje književnosti je rekao:“I ono što je najlepše, jedva da je dobro za decu“. Ruski estetičar Bjelinski je govorio:“Pišite, pišite, za decu – ali tako da bi vašu knjigu sa zadovoljstvom pročitao i odrastao čovek“.

Postoje i neke razlike:

- u književnosti za decu ne može se koristiti širi životni sadržaji, koje sadrži opšta književnost.- Važan je uzrasni nivo čitaoca- Smanjivanje opisnih delova u delu

2

- Jednostavnije i sažetije jezičko-stilsko izražavanje- Veće prisustvo fantastičnih eleemnata- Prisustvo igre- Prisustvo humora i šaljiveozbiljnosti- Mistička vizija sveta.5. Estetički,etički i pedagoški značaj književnosti za decu

Književnost za decu sadrži saznajne, vaspitne i etičko-estetičke i pedagoške oznake. Književnost za decu ima veliki značaj u vaspitanju i obrazovanju dece. Pojmovi estetskog, etičkog, vaspitnog i pedagoškog bili su prisutni i u prošlosti.

Pedagoški pristup vladao je od nastanka prvih knjiga namenjenih deci.

Kod Komenskog svaka knjiga je sadržala povezanost pedagoško-moralističke ideje. U Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj i kod nas (D. Obradović), javlja se čisto pedagoško-moralistička struja.

Razvojem nauke, naročito u XX veku javljaju se naučnici, pedagozi, lekari, estetičari (Montesori, Štern, Gener...) koji su napravili korak unapred ( iako su sumljali u pojedine književne forme - bajku) u kojima je estetički elemenat bio iznad pedagoškog (Montesori).

Pojavom romantizma, estetika kao nauka o lepom, skladnom, humanom, ukusnom...sve više je osvajala pisce i dela koja su bila namenjena mladima.

U delima naših (Vučo, Ćopić, Maksimović), pesnika pedesetih godina(Radović, Lukić, Balog, Vitez), pedagoška dimenzija ustupa mesto estetskim vrednostima – sve više teže teoriji igre, realnost i mašta pomešani su sa igrom, teže da dete rasterete.

Bez obzira što su pisci krenuli novim putevima, nije bilo moguće potpuno okrenuti leđa pedagogiji jer mladom, naivnom i nevinom čitaocu je potrebna edukacija i pedagoška komponenta se ne može proterati iz književnosti – ona je neminovna potreba i neophodna u odrastanju svakog mladog čoveka.

OSOBINE KNJIŽEVNOSTI ZA DECU:

AUTONOMNOST I OSOBENOST

Dečje biće je svet za sebe – dete je suprotno svetu odraslih i među njima postoji i suštinska i formalna razlika. Deca su naivna i nevina kao i detinjstvo i za njih ne postoji ni prošlost, ni budućnost već samo sadašnjost. Deca doživljavaju carstvo sadašnjosti u igri i zabavi.

Razumljivo je da se svet dece i detinjstva reflektuje i u literaturi. Zato su književna dela za decu specifična.

Književna dela su autentična i autonomna jer to odgovara dečjem biću, a i dečji pisac mora biti takav.

Autonomnost i autentičnost se ogleda u:

- suženost tematskog i motivskog sveta – dete nema životna znanja i iskustva i prihvata uglavnom svoj svet, a on je zabavan, pun igre, fantastičan i dete se ne može interesovati za teme iz filozofije ili nauke i samim tim suđena je tematika.

- reduciranost fabule – fabula je skraćena i uprošćena, više se opiduje spoljašni izgled likova, nego unutrašnje osobine; mlaodg čitaoca ne zanimaju duži opisi prirode već blage najave i lirski delovi.

- stilsko-jezička i kompoziciona jednostavnost – jasnost i jednostavnost povećavaju komunikaciju između pisca i čitaoca. Kratka i jezgrovita rečenica, duhovite i humoristične scene dovode do povezivanja duša pisca i čitaoca.

- optimistička slika života – književnost za mlade ne trpi mračne prizore iz stvarnosti; vedar ton sa srećnim završetkom i pobedom pravde i morala čini osobenost književnosti za decu.

- dečji aspekt – percepcija ponuđenog dela na dečjem intelektualno-emocionalnom nivou.- poruka koja mora vešto da bude ponuđena – fundamentalna komponenta dela, prisutna je čak i onda kada je ne moramo očekivati –

poruka je uvek tu i bogati emocionalni, estetički i etički vidokrug mladog čitaoca.

3

6. Prvi književni listovi i časopisi

књижевни листови и часописи за децу (дечја периодика). Они, иначе, имају традицију и у европској књижевности, па тако, рецимо, 1757. године, у Паризу, списатељица Жан-Мари Лепренс де Бомон – најпознатија по бајци Лепотица и звер – покреће и издаје Дечји магазин. А код нас је пионир у овој области био др Ђорђе Натошевић; он је, наиме, 1858. године, у Новом Саду, отпочео са издавањем Школског листа, који ће, са извесним прекидима, излазити (у више различитих градова) све до 1910. године. Далеко значајнија је, међутим, појава Додатка к Школском листу; из њега ће произићи Пријатељ српске младежи, који се сматра првим српским књижевним листом за децу. Излазио је у Сомбору током 1866. и 1867. године, а уређивао га је Никола Вукићевић (уз подршку Ђорђа Натошевића). Један од многобројних сарадника овог гласила био је и Змај. Шездесетих и седамдесетих година појавиће се још неколико дечјих листова – Дечји пријатељ, Радован (први илустровани лист, чији је покретач био Стеван В. Поповић), Голуб. Централно књижевно гласило за децу тог времена почеће са излажењем 1880. године. Реч је о забавно-поучном часопису Невен, који ће покренути и уређивати све до краја живота (1904) омиљени (већ више пута помињани, а у уређивачком послу доста искусни) чика-Јова Змај. Он је највише бројева часописа испунио својим радовима (оригиналима и преводима), жанровски веома разноврсним; захваљујући грађи коју је Змај био припремио, Невен ће излазити још неколико година после уредникове смрти. Часопис је, ипак, имао и друге сараднике, међу којима је било и деце. То је, дакле, био почетак дечје књижевности са оним другим значењем – књижевности коју стварају сâма деца. На страницама Невена нашле су се и илустрације великог српског сликара Уроша Предића. У међувремену ће се у Србији појавити и већи број других листова и часописа за децу: Српче, Ђаче, Млада Србадија, Књижица, Споменак, Ласта, Школица, Подмладак…

7. Podela književnosti za decu na književne rodove i vrste

Podela poezije izvršena je na osnovu tri osnovna načina pesnikovog doživljaja sveta:

Tri književna roda: lirika(obeležena je osećanjima) epika(opisuje događaje) i drama(zasniva se na sukobu).

Pesnikovo doživljavanje sveta zavisi od njegovog odnosa prema objektivnom svetu.

Lirska poezija – ako se pesnik stapa sa svetom oko sebe i ako se unosi u taj svet, izražava svoja osećanja.

Epska peozija – pesnik posmatra svet i život koji se odvija van njega i objektivno nam slika šarolikost i punoću tog života.

Drama – ako pesnik doživljava svet i život kao sukob protivrečnosti koje traže da budu razrešene.

Pesnikova različita osećanja najpotpunije se prikazuju u različitim književnim vrstama npr. melanholična osećanja se najbolje izražavaju u lirskoj pesmi elegiji, osećanja punoće sveta u romanu, osećanje tragičnog u tragediji...

Lirska poezija(lirika) je najsubjektivniji književni rod, u kome se iskazuje čista emocija, ritmički i zvučno uobličena, izražena sugestivnim simboličkim slikama koje se grupišu oko osnovnog motiva.

Emocija lirskog pesnika je jedinstvena i nedeljiva i prožima celo biće pesnikovo i pesnik prenosi svoja osećanja na čitaoca.

Epska poezija(epika) je književni rod u kome pesnik priča o događajima u stihu ili prozi i pesnik sa udaljenog stajališta promatra sveti zadržava se na mnogim pojedinostima u tom svetu i ovom književnom rodu daje vid objektivnosti i neutralnog pesnikovog odnosa prema događajima koje opisuje. Epski pesnik je posrednik između događaja i slušalaca. Epska poezija je nastala kao kolektivna umetnička tvorevina u stihu. Glavna vrsta je bio ep u kojem su opisivana mitski i legendarni događaji u jednom narodu, njegova prošlost, koja je budila divljenje i podsticala na požrtvovanje. U 18 veku razvitak nauke omogućio je mitsko shvatanje sveta i epopeju u stihu smenio je roman u prozi koji je opisivao zanimljive događaje iz života pojedinaca. Radnja epskih dela teče široko,lagano, sa mnogo epizoda a kompoziciona struktura je veoma slobodna, vremenski i prostorno neograničena.

Dramska poezija je književni rod u kome pesnik u obliku neposrednog predstavljanja na pozornici prikazuje sukob, borbu suprotnih stavova, koja u dinamičnoj radnji dovodi do pobede jednog od njih. Drama je književni rod koji tek na pozornici dobija svoje puno značenje. Pozornica dramskoj radnji daje istinitost i uverljivost, a veliku ulogu imaju režiseri i glumci koji treba da postignu najtačnije i najdublje tumačenje smisla drame.

4

Predmet dramske poezije su životne i društvene protivrečnosti počevši od unetrašnjeg sukoba u ličnosti, preko borbe čoveka protiv spoljašnih sila (prirodnih, moralnih), pa sve do društvenih sukoba. Drama prikazuje čovekov napor da pobedi, savlada (drama i tragedija) ili da se pomiri sa situacijom (komedija). Dramsko likovi su veoma izrazite ličnosti, sa jednom dominatnom crtom karaktera. Dramska radnja je celovita i jedinstvena bez prekidanja, usmerena ka svom razrešenju.

Tragedija i drama podražavaju našu moralnu osetljivost jer izazivaju u nama sažaljenje za dramskog junaka, a pobuđuje osećanje protesta protiv zla.

Komedija učvršćuje našu osetljivost pobedom razumnog principa u njoj.

Vrste lirske poezije su: ljubavna, misaona, opisna, patriotska, socijalna pesma, elegija, oda, himna itd.

Vrste epske poezije u stihu su: ep, poema, balada i romansa.

Vrste epskih dela u prozi su: roman, pripovetka i novela.

Dramski rod se deli na tragediju i komediju i dramu u užem smislu. Posebne vrste dramskih dela su muzička drama i opereta.

Stih – doživljavamo kao manje ili više ravnomerno ponavljanje određenih jezičkih signala (akcenata, granica između reči, rime)

Strofa – je ritmička celina koja u umetničkoj poeziji povezuje dva ili više stihova. Strofe su dobile naziv prema broju stihova kao što su distih, tercet, katren, oktava...U našem jeziku je nazivamo kitica.

Rima (lik,srok) – predstavlja glasovon podudaranje na kraju različitih stihova. Narodni stil se po pravilu ne rimuje, ali se u pojedinim lirskim pesmama javljaprostiji oblik rime. Začeci rime se javljaju još u narodnim poslovicama. Rima povezuje stihove i strofu. Prema položaju stihova koji se rimuju razlikujemo sledeće rime:

- parna – kada se rimuju uzastopni stihovi sa aa, bb, cc.- ukrštena – rimuju se prvi i treći; drugi i četvrti.- nagomilanu – kada se više stihova uzastopno rimuje aaaa.

Rima se klasifikuje prema broju slogova koji se rimuju:

- muška – rimuje po jedan slog (dan-znan)- ženska – rimuju se po dva sloga (zvezde-jezde)- srednja – rimuju se po tri sloga (snivaju-plivaju)

Opkoračenje je prenošenje sljedeće rečenice u sljedeći stih ili strofu.

Pesničke forme

Tercina – oblik koji je prenesen iz talijanske književnosti ( Dante – Božanska komedija). Složena od više terceta. Posljednja strofa ima jedan stih više. Zastupljena je u delima Alekse Šantića (Jedna suza).

Stanca – Takođe prenesena iz Italije. Sastoji se od osam jedanasteraca sa različitim kombinacijama rima – ababbcc, npr. Branko Radičević – Tuga i opomena.

Sonet – nastao u italijanskoj književnosti. To je pesma od četiri strofe: dva katrena i dva trceta ukupno 14 stihova. Sonete su pisali mnogi poznati evropski pesnici Šekspir, Bodler, Rembo.... Kod nas su to Prešern, Dučić, Šantić, Rakić, Branko Miljković...

Sonetni venac – složena pesnička forma, sastoji se od 14 soneta i 15 završnog koji se zove „majstorski sonet“ ili magistrale. Sastavljen je od početnih stihova svakog od 14 prethodnih soneta, a prva slova 14 stihova završnog soneta, čitana vertikalon daju neko ime. Poznat je sonetni venac Franca Prešerna čiji završni sonet sadrži posvetu penikovij velikoj i nedostižnoj ljubavi.

5

Gazela – pesma orjentalnog porekla, lirska pesma, uglavnom ljubavnog sadržaja. Njegovana u persijskoj i turskoj književnosti. Pesma od 8 do 13 stihova s ponovljenjim rimama.

8. Kako se priprema vaspitač za pričanje priče

9. Fantastika i čudesno

Dečja književnost ili književnost za decu i mlade gotovo da je nezamisliva bez mašte, fantastike i čudesnog. Ceo ovaj segment literature obavijen je fantastičnim delovima koji od narodnog do umetničkog stvaralaštva seju igru duha folklornih i umetničkih stvaralaca. Od bajki i gatki, od legendi i novela, preko umetničkih bajki i dela na granici između fantastike i priče sa maštovitim zapletima i hepiendima, fantastika caruje a uz nju ide i čudesno kao verni pratilac životnih i umetničkih zbivanja.

Fantastika i čudesno su u dečijoj literaturi izazov za san i javu. Oni su utočište nejasnog i infantilnog detinjstva, čineći ga zanosom prema daljini i nepoznatom. One su uteha u suzi i stalnoj radosti koja je u očekivanju nečeg što dolazi i što će doneti pravedan i srećan životni ishod. O tome nam rečito govore narodne i umetničke bajke. (Biberče, Pepeljuga, Uspavana lepotica, Sedefna ruža, Palunko) ali i dela širih fantastičnih i čudesnih obrisa (Alisa L. Kerola, Mali princ S. Egziperija) pa i dela koja ispunjava savremeni vid fantastike i čudesnog, a u sklopu sa iracionalnim, neuhvatljivim i možda nepojmljivim istinama života. Predeli naučne fantastike uključuju u sebe i čudesni korpus pa ih zato doživljujemo kao bajkoslovne tekstove (Put na Mesec Ž. Verna, Svemoćno oko Č. Vukovića ili Letilica profesora Bistrouma V. Carića, a onda Zemlja je u kvaru i Institut profesora Paka D. Lukić).

Ako smo se usudili da čudesno označimo "fantastikom na kvadrat", onda možemo s pravom reći da je u čudesnom skoncentrisana igra neverovatnog i natprirodnog. Ono je uglavnom prisutno u folklornim, lirskim i epskim tvorevinama. To su pojave koje frapantno zbunjuju život i ljude: buđenje mrtvih, pretvaranje čoveka u anđela, pojava vampira, veštica i vukodlaka (na primer: u bajkama, mirakulima, epovima i legendama). Nekada je fenomen čudesnog vezivan za kategoriju uzvišenog, što je proklamovao i naš ugledni gramatičar Đuro Daničić.

Fenomen čudesnog i fantastičnog u dečijoj literaturi ostvaruje se preko personifikacije groteske ili ostalih mehanizama pesničkog jezika koji su najprisutniji u poetici književnosti za decu i mlade. One su ulaskom svim silama imaginacije uspele da se približe dečijoj svesti i da tako privuku dečije interesovanje, da razviju igru mašte, da ih podstaknu na sanjarenje, da ih vrate prirodi i njenim tajnovitim čarima i da od životinjskog sveta takođe, iako realnog, stvore prostore za maštu koja se genijalno izrazila u Kiplingovim pričama o džungli, Londonovim psima koji se u romanima Zov divljine i Beli očnjak čudotvorno ali nagonski ili približuju čoveku ili ponovo vraćaju u divljinu, shvativši da je "zakon toljage" blizak ljudskom rodu, koji ipak hoće da ugnjetava i podređuje sebi ljubimce severnih prostora.

Iako postoje nekoliko tipova fantastike, koje je savremena poetika dečije književnosti prihvatila (folklorni tip, kolodijevski, kerolovski, žilvernovski i velsovski) itd., ipak se na ovim tipovima ne možemo zaustaviti, jer su granice fantastičnog i čudesnog protegljive. One se javljaju i u savremenim civilizacijskim odnosima čoveka i prirode, umetnika i čitalaca. Ne govore li nam o tome emisari "slobodnog vremena" – televizijski i radio mediji, koji, ne vodeći mnogo brige o šteti koju nanose klasičnoj literaturi, emituju programe sa delima koja čak i destruktivno deluju na strukturu emotivno-psihološke ličnosti mladih.

U stalnom prožimanju, fenomeni fantastike i čudesnog su kamen temeljac stvaralačkog agensa u literaturi uopšte, umetnosti takođe, a dečije književnosti pogotovo. Oni odvode dečiju svest van traumatičnog života, ulivaju mu poverenje u "mogućnost nečege što je moguće", a pri tom ohrabruju mlade čitaoce "da budni sanjaju", da se igraju i smeju, da grade maštovit odnos prema životu i ljudima, bez obzira što sve više ponestaje ideala, romantike i idile.

Fantastično i čudesno, najzad vidimo kao spregu između životne potrebe za odbranom svakog zla i nasilja.

Prožimajući se oni nas uljuljkuju u veru da ipak mašta ne sme izostati iz našeg života jer bi on tada bio lišen duha i duše stvarnog života i umetnosti koja se trudi da nam stvarnost učini ne iluzijom već lepotom našeg življenja.

10. Fenomen igre

6

Igra – ima karakter potrebnog, zabavnog, odmora, ali i smisao vaspitnog, navike, rada, urednosti i predavanja obavezama. Smisao igre nije besmislen i nije gubljenje vremena i pisci je ne smeju prikazati kao puku zabavu ili igračku koja se brzo pokvari. Teorija igre je dala najbolje pesnike u našoj književnosti – Radović, Ršumović...Za Dušana Radovića igra je smisao deteta i njegovog života, ali igra je samo postupak, da se savremenim sredstvima dođe do neke slike ili mudrosti i dobra pesma za decu ne može biti igrarija.

11. Humor, nonsens, optimizam i paradoks

Nonsens(besmislica) i paradoks(neočekivano) - Nonsens proističe iz igre. Može se definisati kao nelogička ili apsurdna jezičko-stilska forma kojom se na vešt i lucidan način kazuje određen sadržaj. Pesnici stvaraju tekstove sa čudesnim značenjem, pune humora, prave dar-mar tekstove. Npr. D.Radović –Taram,baram beca...; Ršumović – Bolje reći to je laž, kaž je važ, važ je kož....Nonsens iako pravi atak na pravilnost, čistotu i jasnost jezika ima svoju opravdanost jer u književnosti za decu predstavlja igru. Deca lako prihvataju nonsens u poeziji jer su pesme duhovite, humoristične, vedre...Paradoks podrazumeva protivrečnosti jednog pojma drugom, a sve je u kontekstu igre. Protivrečnost je ne samo u sadržaju, već i u motivu. Paradoks zabavlja, zasmejava, blizak je ironiji i satiri. Paradoksalne su mnoge naše tradicionalne i savremene pesme npr. Zmaj – Kako bi to stajalo, kad bi stari deka napio se mleka, pa zavijen u jastučak, prespavao ručak; D.Radović – Stambolskoj princezi stigao je gost, princ takođe, al’ prilično prost. Čačkao je nos.....Humor – važna kategorija dečje književnosti. Dete ne shvata humor kao odrastao čovek, njegov doživljaj sveta je vedar, naivan i humor i smeh je takav neobjašnjiv, često bez povoda...humor zabavan i razigran, razdragan karakter. Primere humora imamo u folkornoj i narodnoj književnosti, preko razbrajalica, brojalica, šaljivih priča – humor se manifestije putem slika, metafora, alegorija, poređenja...Npr. Dobrica Erić – Vašar u Topoli, a srećemo ga kod Zmaja, Radovića, Ršumovića, Nušić – Hajduci...Humor je neodvojivi deo dečjeg života, detinjstva, životne realnosti. Humor možemo podeliti kao: smeh – šala; vic – dosetka; trik – geg; fora – fazoni;Hedonizam i životni optimizam – radost, zadovoljstvo, uživanje, težnja ka sreći življenja. Književnost za decu teži svetlim, pobedonosnim, optimističnim prizorima života. Pisac izdvaja teme i motive koji vedro utiču na duh i psihu čitaoca, npr. Ršumović – Hajde da rastemo – ohrabruje decu da idu napred i da veruju u pobedu i uspeh; D.Lukić – I smeha, smeha deci – kaže da je smeh lek i potreba života...Kroz dečju književnost se provlači ideja o pobedi rada i ljubavi, sloobde i poverenja, težnja ka znanju, životni vitalizam...Na ovaj način dete je zaštićeno lepim i uzvišenim i to je estetsko i moralno uživanje, sve dok deca ne odrastu i osete realnost u zrelim godinama.

12. Odlike usmene književnosti u odnosu na pisanu

Usmenu ili narodnu književnost za decu i mlade srećemo u dalekoj prošlosti.

Opšte osobine usmene književnosti:

kolektivno stvaralaštvo prenošenje s kolena na koleno neprestane promene u skladu sa duhom raznovrsnost u skladu sa temama i motivima sinkretičnost (mešanje više umetničkih vrsta) stereotipnost početaka ili završetaka pesme i priče realni i nerealni svet događaja i junaka arhaičnost (dokaz konzervatizma i usmenoj književnosti)

Naša usmena književnost odlikuje se bogastvom formi, tema i motiva, sve je prožeto istorijskim dešavanjima na našim prostorima. Ceo materijal usmene književnosti sabrao je Vuk Stefanović Karadjić (1787-1864).

Karakteristike usmene književnosti za decu i mlade: fantastika, igra, humor, etički i estetički smisao, vaspitno-pedagoški aspekt, nonsens.

Dete (3-7god.) usmenu tvorevinu prima kao igru i zabavni kolaž kao što su uspavanke, brzalice, ređalice, razbrajalice, bajke, šaljive priče...

Usmena književnost za decu deli se na četiri kategorije:

1. Lirske vrste – izrazito zvučne, akustične, zabavne, igrolike kao što su: uspavanke, cupaljke, prohodalice, tašunaljke, brzalice, ređalice, razbrajalice, igre, šaljive pesme ( prožete humorističnim sadržajem, pevaju o prirodi, životinjama, čovekovim anegdotama npr. „Ženidba vrapca podunavca“, „Miš poseja proju“. Slične šaljivim pesmama su pesme lagarije – u njima je laž osnovna poenta fabule npr. „Mrtav pade, a zdrav kući dođe“, „Suva krpa na dnu mora čuči“). U lirskim vrstama je izraženo bogastvo narodnog stvaraoca, briga o dečjem biću i njegovoj emocionalnoj toplini i duhovitosti. Grupi lirskih usmenih pesama spadaju pesem o životinjama, prirodi, o radu, o deci ( ne koriste se u komunikaciji sa decom).

2. Lirsko-epski oblici – veoma stare i u osnovi dramatične po sadržaju (tužne, elegične, tragične, vedre, ljubavne, srećne) – narativne pesme, bez mnogo epizoda. Odiše porodičnim tonom, govore o patrijarhanoj porodici, rodbini, ljubavnim osećanjima, često o

7

nesrećnim sudbinama, o smrti. Pesme ovakvog sadržaja zovu se balade ( „Hasanaginica“, „Smrt majke Jugovića“). Za mladog čitaoca u uzrastu od 8-12 god. ove pesme mogu biti zanimljive npr. „Mali Radojica“, „Ženidba Milića Barjaktara“, pesme o Kraljević Marku.

3. Epska poezija – nastanak epske poezije vezuje se za kraj XII veka, a narošito tokom XIV veka. Svrstava se u desetak ciklusa, po Vukovoj podeli i govore o ratničkoj, borilačkoj i oslobodilačkoj istoriji srpskog i crnogorskog naroda. U epskim pesmama može se pratiti istorija našeg naroda, otpor našeg naroda protiv naislja, žudnja za slobodom...Epske pesme su zanimljive mladom čitaocu zbog sukoba, impozantnih scena, zanimljivih likova i zbog pobede dobra nad lošim, stilskim figurama )metafora, personifikacija, hiperbola). Mladim čitaocima je zanimljiva ženidba srpskog cara „Ženidba Dušanova“, pesme o kosovskom boju „Kneževa večera“, „Smrt majke Jugovića“ ili pesme o Kraljević Marku, pesem o hrabrosti hajduka i uskoka, njihovm podvizima, lukavstvu i dovitljivosti – „Stari Vujadin“, „Mali Radojica“, „Janković Stojan“. Pesme o prvom srpskom ustanku „Početak bune na dahije“, „Boj na Mišaru“. Pesem o herojstvu pojedinih junaka Karađorđa, Sinđelića, Hajduk Veljka.

Usmene pripovedačke forme – bajka, novela, anegdota, legenda, basne i priče o životinjama. Ovde spadaju i poslovice i zagonetke.

18. Srpske narodne bajke (Pepeljuga, Međedović, Čardak ni na nebu ni zemlji)

Međedović

U nekakome selu pođu žene u planinu da traže divljega broća, i tako vrljajući po planini jedna od njih zađe i dođe pred jednu pećinu iz koje iziđe međed te je uhvati i odvede unutra; i onđe živeći s njome, žena zatrudni i rodi muško dijete. Pošto dijete malo poodraste, žena se nekako ukrade i uteče u selo kući svojoj. Međed je jednako koješta donosio i dijete hranio, kao mu prije i mater. Kad dijete naraste poveliko, ono navali da ide iz pećine u svijet. Međed ga stane od toga odvraćati govoreći mu da je on još mlad i nejak, a u svijetu ima zlijeh zvjerova koji se zovu ljudi, pak će ga ubiti. I tako se dijete malo poumiri i ostane u pećini. Poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, i kad ga međed drukčije nije mogao odvratiti, a on ga izvede pred pećinu pod jednu bukvu, pa mu reče: "Ako tu bukvu možeš iščupati iz zemlje, onda ću te pustiti da ideš u svijet, ako li ne možeš, još valja da sjediš kod mene." Dijete spopadne bukvu, pa povuci tamo povuci amo, ali ne može da je iščupa; onda se opet vrati s ocem u pećinu. Kad poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, međed ga izvede pred pećinu i kaže mu da ogleda može li sad iščupati bukvu iz zemlje. Dijete bukvu spopadne i iščupa. Međed mu onda reče da joj okreše grane, pa zametnuvši je na rame kao kijaču da ide u svijet. Dijete posluša oca, i idući tako po svijetu, dođe u jedno polje đe su se nekolike stotine plugova bile sastale te orali spahiji. Kad dođe k ratarima, zapita ih eda bi imali što da mu dadu za jelo. Oni mu odgovore da pričeka malo, sad će se njima donijeti ručak, pa đe ručaju oni onoliki, ručaće i on. Dok su oni još to govorili, a to se pomole kola i konji i mazge i magarci s ručkom. Kad se ručak donese, Međedović reče da će on to sve sam pojesti. Ratari se začude i reku mu kako će on pojesti toliko jelo što je doneseno za toliko stotina ljudi! On opet reče da hoće, i okladi se s njima: ako ne pojede da im da svoju kijaču. ako li pojede da oni njemu dadu sve što je gvozdeno na njihovijem plugovima. Ručak se postavi, i Međedović se naklopi te pojede sve, i još da je bilo. Onda mu oni skupe s plugova sve što je gvozdeno na jednu gomilu, a on usuče nekolike breze, pa sve poveže i natakne na svoju kijaču pa zametnuvši je na rame otide k nekakome kovaču i reče mu da mu od onoga gvožđa skuje buzdovan na onu kijaču. Kovač se primi toga posla, ali mu se učini da je gvožđa mnogo, pa ga sakrije gotovo pola, a od ostaloga buzdovan slupa kojekako. Međedoviću se učini buzdovan mali prema onolikome gvožđu, a i ono što ga je da nije načinjen kao što bi trebalo. Za to kad buzdovan nasade na kijaču, Međedović da bi ga ogledao jeli dobar, baci ga u nebo pak se podanj načetvoronoži, te ga dočeka u leđa. Buzdovan nesrećom kovačevom prsne, onda Međedović razmahne kijačom te kovača ubije, pa otide u njegovu kuću i nađe sve sakriveno gvožđe; i odnese ga sa onijem komadima od buzdovana drugome kovaču, i kaže mu da mu skuje buzdovan na kijaču, ali mu reče da se ne šali nego od svega gvožđa dobar buzdovan da skuje, ako nije rad proći kao i onaj prije što ga je kovao. Kovač čuvši još prije šta je bilo od onoga kovača, skupi sve svoje momke, pa ono sve gvožđe sastave ujedno i skuju buzdovan vrlo dobar koliko se igda moglo. Kad nasade buzdovan na kijaču, Međedović opet da bi ga ogledao, baci ga u nebo, i načetvoronoži se podanj, ali se buzdovan ne razbije nego odskoči od leđa..... Ispravivši se Međedović rekne: "Sad je buzdovan dobar," pa ga zametne na rame i pođe dalje. Idući tako nađe u polju jednoga čoeka đe je upregao u ralicu dva vola te ore, i došavši k njemu zapita ga eda li ima što zajelo. Čovek mu odgovori: "Sad će moja kći donijeti meni ručak, pak ćemo podijeliti što je Bog dao." Međedović mu stane kazivati kako je on pojeo sve što je bilo pripravljeno za nekoliko stotima ratara, "a šta će sad u jednome ručku biti meni, šta li će tebi?" U tome eto ti đevojke s ručkom. Kako đevojka ručak postavi, Međedović se odmah rukom hvati da jede, a čovek mu ne dadne nego mu reče: "Ne! dok se ne prekrstiš ovako kao i ja." Međedović gladan ne imajući kud kamo prekrsti se, pa onda počnu jesti, i najedu se obojica i još im preteče. Međedović gledajući u ručkonošu, koja je bila krupna i zdrava i lijepa đevojka omili mu, i reče ocu njezinu: "Hoćeš li mi dati ovu svoju kćer da se ženim njome?" Čoek mu odgovori: "Ja bih ti je rado dao, ali sam je obrekao Brku." Međedović na to rekne: "Bre šta marim ja za Brka? Ja ću Brka ovijem buzdovanom." A čoek mu rekne: "Be i Brko je neki; sad ćeš ga viđeti." U tome stane huka sjedne strane, dok se iza brda pomoli jedan brk i u njemu trista i šezdeset i pet tičijih gnijezda. Malo po malo pomoli se i drugi brk; eto i Brka. Kako dođe k njima a on legne ničice đevojci glavom na krilo, i reče joj da ga pobište. Đevojka ga stane biskati, a Međedović ustavši polagano, raspali svojijem buzdovanom Brka u glavu; a Brko prstom na ono mjesto govoreći đevojci: ,.Eto ovđe me nešto ujede"; a Međedović opet buzdovanom na drugo mjesto, a Brko opet prstom na ono mjesto: "Evo ovđe me opet nešto ujede." Kad ga udari treći put, Brko se opet pipne onđe i srdito poviče: "Ta zar si slijepa? Evo ovđe me nešto kolje." Onda mu đevojka kaže: "Ne kolje tebe tu ništa, nego te evo čoek bije." Kad Brko to čuje, on se trgne i skoči na noge, a Međedović već bacio svoj buzdovan pa bježi preko polja, a Brko se naturi za njim. Međedović polakši poizmakne pred Brkom, ali Brko nikako ne će da ga se mahne. Međedović bježeći tako dođe na jednu vodu, i nađe kod nje

8

ljude na gumnu đe viju šemšu, i poviče im: "Pomagajte, braćo, za Boga! evo me ćera Brko. Šta ću sad? kako ću prijeći preko ove vode?" A jedan od onijeh ljudi pruži mu lopatu govoreći: "Sjedi na lopatu da te prebacim." Međedović sjedne na lopatu, a čoek razmahne njome i prebaci ga na drugu stranu, a on bježi dalje. Malo za tijem eto ti pa gumno i Brka, pa zapita ljude: "Prođe li ovuda taki i taki čoek?" A oni mu kažu da prođe. Brko ih zapita: "Kako prijeđe preko ove vode?" A oni mu odgovore: "Preskoči." Onda se Brko zaleti, pa hop! preko vode na drugu stranu, pa poćeraj za Međedovićem. Međedović bježeći uz jedno brdo vrlo sustane, a kad iziđe na brdo, nađe čoeka na uzoranoj njivi koji je u torbi o vratu imao sjeme, pa po jedan put zagrabi šakom te sije, a po drugi u usta te jede; ovome čoveku poviče on: "Pomagaj, brate, za Boga! ćera me Brko, i evo ga sad će me stići! Nego što ću činiti? Sakrij me đe!" A čoek odgovori: "Bogme Brko nije šala. Ali ne znam đe ću ge sakriti; nego hodi ovđe u moju torbu u sjeme." I tako ga uzme u torbu. Kad Brko po tom dođe, i zapita ga za Međedovića, on mu kaže da je on odavno onuda prošao, i do sad Bog zna kud je otišao. Onda se Brko vrati natrag. Čoek onaj sijući žito zaboravi za Međedovića, i uzme ga jedan put sa žitom u šaku, te metne u usta. Međedović se poplaši da ga ne proguta, te po ustima ovamo onamo dok srećom nađe Jedan krnjav zub, te se u njemu ustavi i prićuti. Kad sijač u veče dođe kući, on poviče na snahe: "Dajdete, đeco, one moje zubne čačkalice, nešto me žulja u onome mome pokvarenom zubu." Snahe donesu dva velika gvozdena ražnja, pa pošto on zine, poduvre jedna s jedne druga s druge strane, dok Međedović iskoči iz zuba. Onda ga se sijač tek opomene, i rekne mu: "A žlje te sakrio! umalo te nijesam prožderao!" Iza toga pošto večeraju i stanu se o svačemu razgovarati, zapita Međedović domaćina šta mu je bilo onome zubu, te je onako mimo sve ostale pokvaren. A domaćin mu stane ovako pripovijedati: "Jednom pođemo nas desetak su trideset konja u Dubrovnik po so. Idući tako nađemo jednu đevojku kod ovaca, pa nas zapita kuda ćemo, a mi joj kažemo da idemo u Dubrovnik po so; a ona reče: ""Šta da se mučite tako daleko? Evo ima u mojoj pletavači nešto soli što je preteklo kad sam mrsila ovce, mislim da će vam svima biti dosta."" I tako onđe pogodivši se s njome, ona skine s ruke svoju pletivaču, a mi s konja svoje vreće, pa puni i mjeri, dok napunimo vreće za sve trideset konja. Pošto se onđe s njome namirimo, vratimo se natrag. Ovo bijaše u jesen, i vrijeme bješe dosta lijepo; ali jedan dan pred noć kad bijasmo navrh Čemerna, nešto se naoblači pa okrene snijeg sa sjeverom da se pometemo i mi i konji. U tom se još na veću našu nesreću smrkne sa svijem, i tako tumarajući ovamo onamo, dok jedan od nas srećom nabasa na jednu pećinu i poviče: ""Ovamote braćo! Evo suhote!"" Onda mi jedan po jedan ovamo, dok svi uđemo i uvedemo sve tridesetero konja, pa konje rastovarimo i naložimo vatru, te prenoćimo kao u kući. Kad sjutradan svane, a to imaš šta viđeti: mi svi u jednoj ljudskoj glavi koja stajaše između nekakijeh vinograda. Dok se mi tome još čuđasmo i konje tovarasmo, ne lezi vraže! eto ti pudara od onijeh vinograda, pa uzme onu glavu s nama te metne u praću, pa okrenuvši je nekolika puta sebi iznad glave, baci je preko vinograda da plaši čvorke, i kad padnemo na jednome brdu onda ja pokvarim ovaj zub." – I na čast vam laž.

Čardak ni na nebu ni na zemlji

Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj ščepa đevojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže bolje k ocu i kažu mu šta je bilo, i reku da bi oni radi svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni otidu. Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onđe, pomisle da ne će u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se unj popeli, i poslije dugoga promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli. Mlađa dva brata reku najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak. Kad dođe da se penju uz oputu, opet najstariji i srednji ne šćednu se peti, nego se popne najmlađi. Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe pa jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bište. Ona kad vidi brata svojega, uplaši se i dočne ga tiho moliti da bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario pa reče đevojci: "Baš ovđe me nešto ujede." Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče đevojci: "Opet me nešto ovđe ujede." Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane na mjestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda uzevši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe. Najprije ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra. Po tom ga odvede u drugu sobu, u kojoj je za jaslima stajao bijel konj s takumom od suhoga zlata. Najposlije ga odvede i u treću sobu đe je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragijem kamenjem iskićen. Kad prođe te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je đevojka jedna sjedila za zlatnijem đerđefom i zlatnom žicom vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga đevojka zlatne žice ispredala. A najposlije uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća đevojka biser nizala, i: pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala. Sve ovo obišavši i viđevši vrati se natrag u onu sobu đe je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče na polje i baci na zemlju a braća kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Po tom najmlađi brat spusti najprije sestru svoju braći, ia onda sve tri đevojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući đevojke braći, svaku je namjenjivao čija će koja biti a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe namijeni. Braća njegova zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, presjeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče kod ovaca, i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i đevojkama oštro zaprijete da nikome ne kazuju šta su oni učinili. Poslije nekoga vremena dozna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče onijem đevojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca, pa baš kad su svatovi iz crkve izlazili doleti među njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzdovanom u leđa da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u čardak. Kad dozna da mu se srednji brat ženi a on u ono isto vrijeme kad su svatovi iz crkve išli, doleti na đogatu, te i srednjega brata onako udari da se odmah s konja premetnuo, pa između svatova opet

9

odleti. Na pošljetku doznavši da se čobanče njegovom đevojkom ženi, uzjaše na kulaša, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke. Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i oćera ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakom sebe da caruje

Pepeljuga

Prele đevojke kod goveda oko jedne duboke jame, a dođe nekakav starac bijele brade do pojasa, pa im reče: "Đevojke! čuvajte se vi te jame, jer da koje od vas upadne vreteno u nju, one bi se mati odmah pretvorila u kravu." Ovo rekavši starac otide, a đevojke onda čudeći se njegovijem riječima prikuče se jami još bliže i stanu se u nju nadvirivati i razgledati je, dok se jednoj, koja je bila najljepša između njih, izmakne vreteno iz ruke i padne u jamu. Kad ona u veče dođe kući, a to joj se mati pretvorila u kravu i stoji pred kućom. Po tom ona stane ovu kravu goniti na pašu s ostalijem govedima. Poslije nekoga vremena otac se ove đevojke oženi udovicom koja dovede jednu svoju kćer. Maćeha stane odmah mrziti na svoju pastorku osobito za to što je ona bila mnogo ljepša od njezine kćeri: zabranjivala joj je da se umiva, češlja i preoblači, i svakojako je tražila uzroke da je kara i muči. Jednom joj dade ujutru punu torbu kuđelje pa joj rekne: "Ako ovo sve danas ne opredeš i u kokošku ne smotaš, ne idi mi doveče kući, ubiću te." Đevojka sirota idući za govedima prela je koliko je mogla, a kad na podne goveda poliježu u plandištu, ona videći da se na kuđelji ne poznaje što je oprela, stane plakati. Kad je vidi ona krava što joj je bila mati đe plače, zapita je što joj je, a ona joj kaže sve redom što je i kako je. Onda krava tješeći je rekne joj da se za to ne brine ni malo: "Ja ću" veli "kuđelju uzimati u usta i žvakati pa će se na moje uho pomoliti žica, a ti je uhvati pa odmah motaj na kokošku." Tako i učine: krava stave kuđelju u usta uzimati i žvakati a đevojka na uho njezino žicu izvlačiti i motati, i odmah budu gotove. Kad đevojka u veče maćesi da veliku kokošku, maćeha joj se vrlo začudi, pa joj sjutridan da još više kuđelje, a kad ona i ovo oprede i smota kao i ono prije i uveče donese kokošku gotovu, ona pomisli u sebi da to njoj pomažu njezine drugarice, pa joj treći dan da još više kuđelje, ali kradom pošalje za njom i svoju kćer da gleda ko to njoj pomaže presti i motati. Kad se ova poslana đevojka privuče te vidi kako krava kuđelju uzima i žvaće a pastorka na njezino uho pređu mota, ona se vrati kući i kaže sve materi svojoj. Po tom maćeha navali na svoga muža da se krava ona zakolje; muž je iznaprije ženu od toga odvraćao, ali najposlije kad se žena nije šćela okaniti, pristane i on na to, i kaže joj da će je u taj i u taj dan zaklati. Kad pastorka za to dozna ona stane jednako plakati, a kad je krava zapita za što plače i ona joj kaže sve što je i kako je, reče joj krava: "Muči ti, ne plači, već kad mene zakolju, da ne jedeš od mene mesa, već kosti moje da pokupiš, pa da ih za kućom pod tijem i pod tijem kamenom zakopaš u zemlju, pa kad ti bude kaka nevolja dođi na moj grob i naći ćeš pomoć." Kad kravu zakolju i meso joj stanu jesti, đevojka nije šćela okusiti izgovarajući se da nije gladna i da ne može, nego pokupi sve njezine kosti pa ih zakopa đe joj je krava kazala. Đevojci je ovoj bilo ime Mara, ali kako je poslije toga najviše radila i slušala u kući: nosila vodu, gotovila jelo, prala sudove, mela kuću i radila sve ostale kućevne poslove, i kako se tako najviše oko vatre nalazila, prozovu je maćeha i njezina kći pepeljugom. Jednom u neđelju maćeha opremivši se sa svojom kćeri u crkvu prospe po kući punu kopanju prosa pa reče pastorci: "Ti pepeljugo! ako ovo sve proso ne pokupiš i ručak ne zgotoviš dok mi iz crkve dođemo, ubiću te." Pošto one otidu u crkvu, đevojka sirota stane plakati govoreći u sebi: "Za ručak mi nije brige, lasno ću ga zgotoviti, ali ko će toliko proso pokupiti!" U tom joj padne na um što joj je krava rekla ako kad bude u nevolji da ide na njezin grob i da će naći pomoć, pa otrči odmah onamo, kad tamo, ali šta da vidi! na grobu stoji velikački sanduk otvoren pun svakojakijeh dragocjenijeh haljina, a na zaklopcu njegovu dva bijela goluba, pa joj reku: "Maro! uzmi iz sanduka haljine koje hoćeš, pa se obuci i idi u crkvu, a mi ćemo proso pokupiti i ostalo sve urediti." Ona vesela uzme prve haljine s vrha sve od same svile, pak se obuče i otide u crkvu. U crkvi sve se, i žensko i muško, začudi njezinoj ljepoti i njezinijem haljinama, a najviše što niko nije znao ko je ona i otkuda je, a osobito joj se začudi i oko na nju baci carski sin koji se onđe desio. Kad bude ispred svršetka leturđije, ona se iz crkve iskrade pa bježi kući, pa svukavši svoje haljine ostavi ih u sanduk, a on se sam zatvori i nestane ga, a ona brže k vatri, kad tamo a to proso pokupljeno, ručak gotov i sve uređeno. Malo postoji, al eto ti joj maćehe sa kćerju svojom iz crkve, i vrlo se začude kad vide sve uređeno pa i proso pokupljeno. Kad bude u drugu neđelju, maćeha se sa svojom kćerju opet spremi u crkvu i na pohodu prospe još više prosa po kući pa kaže pastorci kao i prije: "Ako to sve proso ne pokupiš: i ručak ne zgotoviš i ostalo sve ne urediš dok mi dođemo iz crkve, ubiću te." Pošto njih dvije otidu u crkvu, pastorka odmah k materinu grobu, kad tamo, a to sanduk opet otvoren kao i prije i na zaklopcu stoje dva bijela goluba, pa joj reku: "Obuci se ti, Maro, pa idi u crkvu, a mi ćemo proso pokupiti i ostalo sve urediti." Onda ona uzme iz sanduka haljine sve od čistoga srebra, pak se obuče i otide u crkvu. U crkvi joj se opet začudi sve još više nego prije, a carev sin očiju ne smetaše s nje; ali kad bude ispred svršetka leturđije, ona se između naroda nekako ukrade, te bježi kući, pak se brže bolje svuče i haljine ostavi u sanduk, pa k vatri. Kad joj maćeha sa svojom kćerju dođe iz crkve, još većma se začude kad vide proso pokupljeno, ručak gotov i ostalo sve uređeno, i nikako se nijesu mogle dočuditi. Kad bude u treću neđelju, one se opet spreme u crkvu, pa na pohodu maćeha prospe još više prosa po kući i kaže pastorci kao i prije: "Ako ovo proso sve ne pokupiš, ručak ne zgotoviš i ostalo sve ne urediš dok mi dođemo iz crkve, ubiću te." Pošto one otidu iz kuće, pastorka odmah k materinu grobu i nađe opet sanduk otvoren i na zaklopcu dva bijela goluba koji joj reku da se obuče i da ide u crkvu a da se ne brine ni za što u kući. Onda ona uzme iz sanduka haljine sve od suha zlata pak se obuče i otide u crkvu. U crkvi joj se svi začude još većma, a carev je sin bio namislio da je ne pušta kao i prije, već da je čuva da vidi kuda će. Kad bude ispred svršetka leturđije te ona pođe da ide, a carev sin za njom ustopice, i tako ona između naroda provlačeći se i bježeći nekako joj spadne papuča s desne noge, i ona ne imajući kad tražiti je pobjegne bosonoga a carev sin uzme joj papuču. Došavši ona kući svuče se i haljine ostavi u sanduk pa odmah k vatri kao i prije. Carev sin potom zađe s onom papučom njezinom da je traži po svemu carstvu ogledajući svakoj đevojci papuču na nogu, ali kojoj duga, kojoj kratka, kojoj uska, kojoj široka, ne može ni jednoj da pristane. I tako idući od kuće do kuće dođe i kući njezina oca. Maćeha njezina kad je viđela da će carev sin doći i njihovoj kući da traži onu đevojku, ona nju pred kućom sakrije pod korito. Kad carev sin dođe s papučom i zapita imaju li kaku đevojku u kući, ona mu kaže da imaju i izvede mu svoju kćer. Kad joj papuču on ogleda na nogu, ali joj papuča ne može ni na prste da se navuče; onda carev sin zapita imaju li u kući još kaku đevojku, a ona

10

mu kaže da nemaju više nikake. U tom pijevac skoči na korito pak zapjeva: "Kukurijeku, evo je pod koritom." Maćeha poviče: ,.Iš, orao te odnio!" Carev sin čuvši to, potrči brže bolje ka koritu te ga digne, kad tamo, a to pod njim ona ista đevojka što je bila u crkvi i u onijem istijem haljinama u kojijem je treći put bila, samo bez papuče na desnoj nozi. Kad je carev sin ugleda, on se gotovo obeznani od radosti, pa joj brže bolje papuču nazuje na desnu nogu, i videći da joj je ne samo taman na nogu nego da je upravo i onaka kao i ona što joj je na lijevoj nozi, odvede je svome dvoru i oženi se njome

19. Šaljive narodne priče (Krepao kotao, Ero i Turčin)

Krepao kotao

Izmisli jedan prosti seljanin, kako bi prevario nekog kamatnika trgovca u varoši, koji mu je dosta krivice uradio, i pođe jedan dan u trgovca moleći ga:" Gospodaru, molim te, uzajmi mi kotao rakijnski, da nešto rakije ispečem, a do današnjega dana donijeću ti ga i dobiti nanj talijer." Slakomi se trgovac i uzajmi mu kotao, a seljanin sedmi dan pođe trgovcu i odnese jedan preko mjere mali kotlić rakijnski govoreći:" Znaš, šta je gospodaru?" "Šta?" zapita trgovac. Bogme se okotio tvoj kotao" odgovori seljanin, "i evo sam ti ždrijebe od njega donio, jer je u mene ždrijeban i došao , a ja tvojega neću." Bravo! bravo!" odgovori trgovac, "po tome se vidi, da si čovjek pošten, fala ti!" "Nego molim te, gospodaru" pridoda seljanin, "neka još koji dan u mene poštoji kotao, jer ga onako bolesna ne mogu spraviti." "Dobro dokle" odgovori mu trgovac. Poslije dešetak dana dotrči uplašen seljanin k trgovcu, pa mu reče: "Gospodaru, ne znaš nesreće?" "Koje?" zapita trgovac. "Krepao kotao." "Kako krepao, ničiji sine!" prodere se trgovac, "kako može kotao krepati?" "Eto kako" prihvati seljanin, "štogođ se koti, valja i da krepa." I na ovaj način, kad trgovac potjera seljanina na sud, seljanin i u sudu dobije razlog, i uzme veliki kotao za mali.

Ero i Turčin

Orao Turčin ralicom po strani iznad nekakve ćuprije, a Ero putem terao nekoliko natovarenih konja. Kad se Ero prikuči blizu, onda Turčin stane vikati: Đa, šaronja, Đa! I ti imaš pameti, a Ero je nema. Uto Ero dođe na ćupriju, pa natera konje preko ćuprije, a njega stane zapomaganje: Jao mene do Boga miloga, što ću sad? A Turčin, kad to čuje, brže-bolje ustavi volove pa strči k njemu: Šta je, more Ero, šta je? O, mene, do Boga miloga! Eto odoše mi konji, a ja ostadoh za vodom. Ajde, more, i ti za konjima. Ne smem, gospodaru, Bog a božja vera, ja tuda za život preći! Bre ajde, more, ne luduj! Kako ne smeš preći preko ćuprije kuda ide svet i konji natovareni prelaze! Ajja! Ero neće nipošto, nego jednako jauče i leleče. Onda Turčin: 'Ajde, more, šta ćeš dati da te ja prenesem na leđima? A šta išteš, gospodaru ? Daćeš mi dvanaest perpera. 'Ajde-de! Uprti Turčin Eru te ga prenese preko ćuprije, a kad ga spusti na onoj strani, onda se Ero stane pipati po njedrima: Nemam, gospodaru, ni perpera, Bog i božja vera! A Turčin: Kako nemaš, bre! Zašto lažeš! Odi opet na leđa. Ero uzjaše opet Turčina, te ga još jednom prejaše preko ćuprije, pa ga onda zbaci Turčin na zemlju: Eto! Crkni tu kad nemaš čim da platiš! Pa onda ode svojim volovima i počne opet orati. A Ero onda skoči, pa preko ćuprije: Ej, Turčine, gledaj kako i tvoj šaronja ima pameti, a Ero je nema! Ele, on tebe prejaha dvaput preko ćuprije.

20. Basne (Crv i lav, Bik i zec)

Crv i Lav

Pred jednom pecinom u kojoj je zivio lav bilo je nekakvo veliko drvo. Ono je raslo, debljalo i zagradilo vrata pecine da je lav jedva mogao uci i izaci. Lav se naljuti na ono drvo i htjede da ga obori, ali ni krenuti a kamo li oboriti. Vidje ga jedan crv iz drugog , trulog drveta, pa rece: "Sto se mucis, bolan? Zar mislis da ces svojom snagom oboriti na jedan mah to drvo? Nego, ako ti smeta, nadi ti drugu kucu dok ja drvo oborim." Lav se nasmija i poce se crvu rugati: "Cuti, ludo! Ti da ovoliko drvo oboris kad ja ne mogu iako sam car nad zvjerima?" Crv ude u ono drvo pa pocne svoj posao, i prije godine drvo padne. Onda on zovne lava i rekne: "Kazi mi sad: ko je od nas dvojice jaci?"

Narodna basna

Bik i zec

Spazi bik zeca gde kao strela beži preko polja, pa mu pozavide na brzini. Kad se jednom sastadoše, reče mu:

- Blago tebi kad si tako brz! Ti možeš da umakneš i najopasnijem neprijatelju! Ništa u životu ne bih više želeo nego da sam i sam tako brz. Tada bih mogao da pobegnem od svakog neprijatelja.

11

Nasmeja se zec čuvši bika, pa će mu reći:

- Luda je tvoja želja prijatelju! Dao bih ja rado svoju brzinu za tvoje oštre i snažne rogove. Bolje ponosno se boriti s neprijateljem, nego celog veka sramno pred njim bežati

21. Lirsko-epske narodne vrste

U našoj narodnoj poeziji postoje i pesme u kojima se saopštavaju dogadjaji, što ih čini epskim, i pevaju osjećanja. Što je karakteristika liskih pesama. Takve pesme se nazivaju lirsko-epske pesme. Kada su ove pesme tužnog sadržaja i tragičnog završetka, nazivaju se BALADE, a kada su vesele i srećnog kraja – ROMANSE.

Balade: Smrt Omera i Merime, Ženidba Milić Barjaktara...

Smrt Omera i Merime

Dvoje su se zamilili mladih: Omer momče, Mejrima djevojka, U proljeće kad im cvjeta cv'jeće, Kad im cvjeta zumbul i karanfil; Upazi ih jedna mala straža, Mala straža, Omerova majka; pa besjedi Omerova majka: "Mili sine, Omer', momče mlado,ti ne ljubi Mejrime djevojke!Ljepšom će te oženiti majka –l'jepom Fatom novoga serdara.Još je Fata od roda bogata,i tebe će potpomoći blagom."Al' besjedi Omer momče mlado: "Prođi me se, moja mila majkoNije blago ni srebro ni zlato, Već je blago, što je srcu drago."To ne sluša Omerova majka, već na silu oženila sina, i na silu dovela djevojku. Kad je bilo večer po večerii mladence u ložnicu sveli,al' besjedi Omer momče mlado:"Ao, Fato, ala ti si l'jepa! Moja Mejra nije tako l'jepa,al' je Mejra mome srcu draga. Oj, boga ti, Fatima djevojko, donesi mi divit i hartije, da napišem do dv'je do tri r'ječi; jer je moja pobjedljiva majka,pa će reći da si m' umorila."Kad je majci knjigu napisaoon govori Fatimi djevojci:"Oj, boga ti, Fatima djevojko,kupajte me đulom rumenijem,prones'te me pokraj moje Mejre,

12

nek me Mejra mrtvoga cjelivakad me nije živog poljubila.Oj, boga ti, žalosna djevojko,ne pust' glasa do bijela dana, nek se moja naveseli majkai sestrice kola naigrajui u kolu pjesme napjevaju."To izusti pa i dušu pusti.Kad ujutru b'jeli dan osvanu, uranila Omerova majka,nosi kitu sitnoga bosiljka, da probudi dvoje mladenaca. Ciknu, viknu Fatima djevojka:"Oj, boga mi, mila moja majko,sinoć ti je Omer počinuo!"Al' besjedi Omerova majka:"Bog t' ubio, Fatima djevojko!Ti si mi ga umorila mlada!"Al' besjedi Fatima djevojka:"Nisam, majko, života mi moga!Neg' evo ti do dv'je do tri r'ječišto je tebi Omer ostavio."Čita r'ječi Omerova majka,čita r'ječi pa suze proliva.Kupaše ga đulom rumenijem,pon'ješe ga Mejrinome dvoru.Al' besjedi Mejrima djevojka: "Đul miriše, mila moja majko, đul miriše oko našeg dvora; čini mi se – Omerova duša." Al' besjedi l'jepe Mejre majka: "Muč, ne luduj, Mejrima djevojko!Muč, ne luduj, kad budala nisi! Sad tvoj Omer drugu dragu ljubi, a za tebe mladu i ne mari!" Al' besjedi Mejrima djevojka: "Đul miriše, mila moja majko, đul miriše – Omerova duša." Ona strča dolje niz čardake,pa istrča na sokak na vrata,vidi granu sitnoga bisera,bogom brati do dva pobratima:"Čija li je grana od bisera?"Al' besjede do dva pobratima:"To je grana mladoga Omera."Al' besjedi Mejrima djevojka:"Bogom braćo, do dva pobratima,spustite ga pred moje dvorove – da ga jadna mrtva cjelivam, kad ga nisam živa poljubila!" Spustiše ga pred Mejrine dvore,

13

k njemu Mejra živa primaknula, mrtva Mejra crnoj zemlji pala. Sabljama joj sanduk satesaše.Kad Omera od dvora pon'ješe,tada Mejru u sanduk spustiše;kad Omera na groblje don'ješe,tada Mejru od dvora pon'ješe;kad Omera u raku spustiše,tada Mejru na groblje don'ješe;kad Omera zemljicom posuše,tada Mejru u raku spustiše.Tu se tuku do dv'je stare majkei proklinju i staro i mladoko rastavi i milo i drago.

Romanse: Stojan i Ljiljana

Stojan i Ljiljana

Stojane, sine Stojane!Poslušaj majku što zbori:kupi si sivi vilovi,poori njivu golemu,posej si belu pčenicu,namoli mobu golemu, —sve ćev devojke da dođev,Ljiljana moma će dođe!Stojan si majku posluša:kupi si sivi volovi,poora njivu golemu,poseja belu pčenicu,namoli mobu golemu;sve mu devojke dođoše,Ljiljana moma ne dođe!

Stojane, sine Stojane!Poslušaj majku što zbori:napravi češmu šarenu, —sve ćev devojke da dođev,Ljiljana moma će dođe!Stojan si majku posluša:napravi češmu šarenu;sve si devojke dođoše,Ljiljana moma ne dođe!

Stojane, sine Stojane!Poslušaj majku što zbori:napravi crkvu u selu, —sve ćev devojke da dođev,Ljiljana moma će dođe!Stojan si majku posluša:napravi crkvu u selo,sve si devojke dođoše,Ljiljana moma ne dođe!

14

Stojane, sinko Stojane!Poslušaj majku što zbori:polegni, sine, te umri,majka će prostre pokrovi,majka će sveće da upali,pa će da vikne da plače:tag' će Ljiljana da dođe!Stojan si majku posluša:poleže stojan te umre,majka si prostre pokrovi,upali sveću voštanu,poviknu majka da kuka.

Ljiljana dvori meteše;frli si metlu iz ruke,pa si uleze u kuću;"Oj majke, majke, majčice!Pusti se glasi raznosav:da mi je Stojan umreja!"Uđe u baštu zelenu,nabra si cveće šareno,usuka sveću voštanu,odnese momku Stojanu,zapali sveću Stojanu,turi mu kitu na grudi:"Oj bože, bože, božice,ovakog mrca ne videh,što su mu usta na podsmeh,što su mu oči na pogled,što su mu ruke na pothvat,što su mu noge na poskok!"Tada si Stojan ripnaja,pa si uhvati Ljiljanu:"Pušti me, pušti, Stojane,da si otidem kod majke,da ti donesem darove,da ti darujem svatove!"Stojan Ljiljanu ne pušta!

22. Epske narodne pesme- Kosovski ciklus i Ciklus marka Kraljevića ( Smrt majke Jugovića, Marko Kraljević i Musa Kesedžija)

Smrt majke Jugovića

Mili bože, čuda velikoga!Kad se sleže na Kosovu vojska,U toj vojsci devet Jugovića,I deseti star Jug Bogdane.Boga moli Jugovića majka,Da joj Bog da oči sokoloveI bijela krila labudova,Da odleti nad Kosovo ravno,I da vidi devet JugovićaI desetog starog Jug Bogdana.Što molila, Boga domolila:Bog joj dao oči sokoloveI bijela krila labudova;Pa odletje na Kosovo ravno,Mrtvih nađe devet Jugovića

15

I desetog starog Jug Bogdana,I više njih devet bojnih koplja,Na kopljima devet sokolova,Oko koplja devet dobrih konja,A pored njih devet ljutih lava.Tad zavrišta devet dobrih konja,I zalaja devet ljutih lava,I zaklikta devet sokolova;Al tu majka tvrda srca bila,Da od srca suze ne pustila,Već uzima devet dobrih konja,I uzima devet ljutih lava,I uzima devet sokolova,Pa se vrati dvoru bijelome.Daleko je snahe ugledale,Malo bliže pred nju išetale:zakukalo devet udovica,Zaplakalo devet sirotica,Zavrištalo devet dobrih konja,Zalajalo devet ljutih pasa,Zakliktalo devet sokolova;I tu majka tvrda srca bila,Da od srca suze nepustila.Kad je bilo noći u ponoći,Al' zavrišta Damjanov zelenko;Pita majka Damjanovu Ljubu:"Snaho moja, ljubo Damjanova,Što ono vrišti Damjanov zelenko?Il' je gladan pšenice bjelice,Il je žedan vode sa Zvečana?"Progovara ljuba Damjanova:Svekrvice, majko Damjanova,Nit' je gladan šenice bjelice,Nit je žedan vode sa Zvečana,Već je njega Damjan naučioDo po noći sitnu zob zobati,Od ponoći na drum putovati:Pa on žali svoga gospodaraŠto ga nije na sebi donio!"I tu majka tvrda srca bila,Da od srca suze ne pustila.Kad ujutru danak osvanuo,Doletješe dva vrana gavrana,Krvavijeh krila do ramena,I krvavih nogu do koljena,Oni nose ruku od junaka,A na ruci burma pozlaćena,Bacaju je u krioce majci.Uze ruku Jugovića majka,Okretala, prevrtala s njome,Pa dozivlje ljubu Damjanovu:"Snaho moja, ljubo Damjanova,Bi l' poznala čija j' ovo ruka?"Progovara ljuba Damjanova:"Svekrvice, majko Damjanova,Ovo j' ruka našega Damjana,Jera burmu ja poznajem, majko,Burma sa mnom na venčanju bila."

16

Uze majka ruku Damjanovu,Okretala, prevrtala s njome,Pak je ruci tiho besjedila:"Moja ruko, zelena jabuko,Gdje si rasla, gdje l' si ustrgnuta!A rasla si na kriocu mome,Ustrgnuta na Kosovu ravnom!"Nadula se Jugovića majka,Nadula se,pa se i raspadeZa svojije devet JugovićaI desetim starim-Jug Bogdanom.

Marko Kraljević i Musa Kesedžija

Vino pije Musa Arbanasau Stambolu u krčmi bijeloj.Kad se Musa nakitio vina,onda poče pijan besjediti:,,Evo ima devet godinicakako dvorim cara u Stambolu,ni izdvorih konja ni oružja,ni dolame nove ni polovne;al' tako mi moje vjere tvrde,odvrć ću se u ravno primorje,zatvoriću skele oko morai drumove okolo primorja,načiniću kulu u primorju,oko kule gvozdene čengele,vješaću mu hodže i hadžije".Što gođ Ture pjano govorilo,to trijezno bješe učinilo:odvrže se u primorje ravno,pozatvara skele oko morai drumove okolo primorja,kud prolazi carevina blago,na godinu po trista tovara,sve je Musa sebe ustavio;u primorju kulu načinio,oko kule gvozdene čengele,vješa caru hodže i hadžije.Kada caru tužbe dodijaše,posla na njeg' Ćuprilić-vezirai sa njime tri hiljade vojske.Kad dođoše u ravno primorjesve polomi Musa po primorjui uhvati Ćuprilić-vezira,saveza mu ruke naopako,a sveza mu noge ispod konja,pa ga posla caru u Stambola.Stade care mejdandžije tražit,obećava nebrojeno blagotko pogubi Musu Kesedžiju.Kako koji tamo odlazaše,već Stambolu on ne dolazaše.To se care ljuto zabrinuo;al' mu veli hodža Ćupriliću:,,Gospodine, care od Stambola,da je sada Kraljeviću Marko,

17

zgubio bi Musu Kesedžiju".Pogleda ga care poprijeko,pa on proli suze od očiju:,,Prođi me se, hodža Ćupriliću!Jer pominješ Kraljevića Marka?I kosti su njemu istrunule;ima puno tri godine danakako sam ga vrgo u tavnicu,nijesam je više otvorio".Veli njemu hodža Ćupriliću:„Na milosti, care gospodine!Šta bi dao onome junakukoji bi ti živa kazo Marka?"Veli njemu care gospodine:„Dao bih mu na Bosni vezirstvobez promjene za devet godinada ne tražim pare ni dinara".Skoči hodža na noge lagane,te otvori na tavnici vrata,i izvede Kraljevića Marka,izvede ga pred cara čestitog:kosa mu je do zemljice crne,polu stere, polom se pokriva;nokti su mu orati bi mogo;ubila ga memla od kamena,pocrnio kao kamen sinji.Veli care Kraljeviću Marku:,,Jesi l' đegod u životu, Marko?"„Jesam, care, ali u rđavu".Sjede care kazivati Markušta je njemu Musa počinio;pa on pita Kraljevića Marka:„Možeš li se, Marko, pouzdatida otideš u primorje ravno,da pogubiš Musu Kesedžiju?Daću blaga koliko ti drago".Veli njemu Kraljeviću Marko:„Aja, bogme, care gospodine!Ubila me memla od kamena,ja ne mogu ni očima gledat,kamol' s Musom mejdan dijeliti!Namjesti me đegod u mehanu,primakni mi vina i rakije,i debela mesa ovnujskoga,i beškota hljeba bijeloga;da posjedim nekoliko dana,kazaću ti kad sam za mejdana".Car dobavi tri berbera mlada:jedan mije, drugi Marka brije,a treći mu nokte sarezuje;namjesti ga u novu mehanu;primače mu vina i rakije,i debela mesa ovnujskoga,i beškota hljeba bijeloga.Sjede Marko tri meseca dana,dok je život malo povratio.Pita care Kraljevića Marka:„Možeš li se veće pouzdati?

18

Dosadi mi ljuta sirotinjasve tužeći na Musu prokletog".Veli Marko caru čestitome:,,Donesi mi suve drenovinesa tavana od devet godina,da ogledam može li što biti".Doneše mu suvu drenovinu,steže Marko u desnicu ruku,pršte drvo nadvoje, natroje;al' iz njega voda ne udari:„Bogme, care, jošte nije vreme".Tako stade jošte mjesec dana,dok se Marko malo ponačini.Kada viđe da je za mejdana,onda ište suvu drenovinu.Donesoše drenovinu Marku:kad je steže u desnicu ruku,pršte pusta nadvoje, natroje,i dv'je kaplje vode iskočiše.Tada Marko caru progovara:„Prilika je, care, od mejdana".Pa on ode Novaku kovaču:,,Kuj mi sablju, Novače kovaču,kakvu nisi prije sakovao!"Dade njemu trideset dukata,pa on ode u novu mehanu,pije vino tri-četiri dana,pak pošeta opet do Novaka:,,Jesi l', Novo, sablju sakovao?"Iznese mu sablju sakovanu.Veli njemu Kraljeviću Marko:,,Je li dobra, Novače kovaču?"Novak Marku tiho govorio:„Eto sablje, a eto nakovnja,ti ogledaj sablju kakva ti je".Manu sabljom po nakovnju Marko,nakovnja je pola presjekao,pa on pita Novaka kovača:„Oj, boga ti, Novače kovaču,jesi l' ikad bolju sakovao?"Veli njemu Novače kovaču:„Oj, boga mi, Kraljeviću Marko,jesam jednu bolju sakovao,bolju sablju, a boljem junaku:kad s' odvrže Musa u primorje,što sam njemu sablju sakovao,kad udari njome po nakovnju,ni trupina zdrava na ostade".Ražljuti se Kraljeviću Marko,pa govori Novaku kovaču:„Pruži ruku, Novače kovaču!Pruži ruku, da ti sablju platim"Prevari se, ujede ga guja,prevari se, pruži desnu ruku,manu sabljom Kraljeviću Marko,ods'ječe mu ruku do ramena:,,Eto sada, Novače kovaču,da ne kuješ ni bolje ni gore;

19

a naj tebi stotinu dukata,te se hrani za života tvoga".Dade njemu stotinu dukata,pak posjede Šarca od mejdana,ode pravo u primorje ravno,sve se skita, a za Musu pita.Jedno jutro bješe poraniouz klisuru tvrda Kačanika,al' eto ti Muse Kesedžije,na vrančiću noge prekrstio,topuzinu baca u oblake,dočekuje u bijele ruke.Kad se jedan drugom prikučiše,reče Marko Musi Kesedžiji:„Deli-Musa, uklon' mi se s puta,Al' govori Musa Arbanasa:,,Prođi, Marko, ne zameći kavge,il' odjaši da pijemo vino;a ja ti se ukloniti neću,ako t' i jest rodila kraljicana čardaku na meku dušeku,u čistu te svilu zavijala,a zlaćanom žicom povijala,othranila medom i šećerom;a mene je ljuta Arnautkakod ovaca na ploči studenoj,u crnu me struku zavijala,a kupinom lozom povijala,othranila skrobom ovsenijem;i još me je često zaklinjalada se nikom ne uklanjam s puta".Kad to začu od Prilipa Marko,on tad pušća svoje bojno kopljesvome Šarcu između ušiju,deli Musi u prsi junačke.Na topuz ga Musa dočekao,preko sebe koplje preturio,pak poteže svoje bojno kopljeda udari Kraljevića Marka.Na topuz ga Marko dočekao,prebio ga na tri polovine.Potegoše sablje okovane,jedan drugom juriš učiniše:manu sabljom Kraljeviću Marko,deli Musa buzdovan podbaci,prebi mu je u tri polovine,pak poteže svoju sablju naglo,da udari Marka Kraljevića,al' podbaci topuzinu Marko,i izbi mu sablju iz balčaka.Potegoše perne buzdovane,stadoše se njima udarati;buzdovan'ma pera oblomiše,baciše ih u zelenu travu,od dobrijeh konja odskočiše,ščepaše se u kosti junačkei pognaše po zelenoj travi.Namjeri se junak na junaka,

20

deli-Musa na Kraljević Marka;niti može da obori Marka,nit' se dade Musa oboriti.Nosiše se ljetni dan do podne:Musu b'jela pjena popanula,Kraljevića b'jela i krvava.Progovara Musa Kesedžija:„Mani, Marko, jali da omanem!Omahuje Kraljeviću Marko,al' ne može ništa da učini.Tad omanu Musa Kesedžija,ud'ri Marka u zelenu travu,pak mu sjede na prsi junačke.Al' procvilje Kraljeviću Marko:„Đe si danas, posestrimo vilo?Đe si danas? Niđe te ne bilo!Eda si se krivo zaklinjala,đe god mene do nevolje bude,da ćeš mene biti u nevolji?"Javi mu se iz oblaka vila:„Zašto brate, Kraljeviću Marko!Jesam li ti, bolan, govorilada ne činiš u neđelju kavge?Sramota je dvoma na jednoga;đe su tebe guje iz potaje?"Glednu Musa brdu i oblaku,otkud ono vila progovara;mače Marko nože iz potaje,te raspori Musu Kesedžijuod učkura do bijela grla.Mrtav Musa pritisnuo Marka,i jedva se iskopao Marko.A kad stade Marko premetati,al' u Musi tri srca junačka,troja rebra jedna po drugijem;jedno mu se srce umorilo,a drugo se jako razigralo,na trećemu ljuta guja spava.Kada se je guja probudila,mrtav Musa po ledini skače,još je Marku guja govorila:„Moli boga, Kraljeviću Marko,đe se nisam probudila biladok je Musa u životu bio,od tebe bi trista jada bilo".Kad to viđe Kraljeviću Marko,proli suze niz bijelo lice:,,Jaoh mene do boga miloga,đe pogubih od sebe boljega!"Pa on Musi odsiječe glavu,i baci je Šarcu u zobnicu,odnese je bijelu Stambolu.Kad je baci pred cara čestitog,car je od stra' na noge skočio;veli njemu Kraljeviću Marko:„Ne boj mi se, care gospodine!Kako bi ga živa dočekao,kad od mrtve glave poigravaš?"

21

Car mu dade tri tovara blaga.Ode Marko bijelu Prilipu,osta Musa uvrh Kačanika.

23. Balade (Predrag i Nenad, Ženidba Milica Barjaktara, Hasanaginica)

Predrag i Nenad

Rani majka dva nejaka sina,U zlo doba u gladne godine,Na preslicu i desnicu ruku.Lepa im je imena nadela:Jednom Predrag, a drugom Nenade.Predrag majci do konja doraste,A do konja, i do bojna koplja,Pak odbeže svoju staru majkuI pribeže gori u ajduke.

Osta majka raneći Nenada,Nenad braca ni zaznao nije.I Nenad je majci dorastaoA do konja i do bojna koplja,Pak odbeže svoju staru majku,I pribeže gori u ajduke,Ajdukova tri godine dana.On je junak mudar i razuman,I srećan je svuda na mejdanu;Učini ga družba starešinom,Starešova tri godine dana.Al' se mlađan zaželio majke,Družbini je braći besedio:Oj družbino, moja braćo draga!Ja sam vam se zaželio majke,Ajte, braćo, da delimo blago,Da idemo svaki svojoj majci.

Družbina ga rado poslušala.Kako koji izasipa blago,Taj se njemu i zaklinje teško:Koji bracem, a koji sestricom;A kad Nenad svoj' izasu blago,Družbini je braći besedio:Oj družbino, moja braćo draga!Brata nemam, a sestrice nemam,Već: tako mi Boga jedinoga!Desnica mi ne usala rukaDobru konju griva ne opala!I britka mi sablja ne rđala!Ni u mene više nema blaga.Kad su tako podelili blago,Nenad sede na dobra konjica,Pak se diže svojoj staroj majci

22

Lepo ga je dočekala majka,Pred njeg' nosi slatku đakoniju.Kad su bili seli za večeru,Nenad majci tijo besedio:Oj starice, moja mila majko!Da mi nije od ljudi sramote,Da mi nije od Boga greote,Ne bi rek'o, da si moja majka:Zašt' mi nisi braca porodila,Jali braca, jali milu seju?Kad sam bio s društvom na deobi,Svaki mi se zaklinjaše teško:koji bracem, a koji sestricom,A ja, majko, sobom i oružjem,I dobrijem konjem ispod sebe.

Stara mu se nasmejala majka:Ne budali, mlađani Nenade!Ja sam tebi braca porodila,Predragoga tvog brata rođenog,I juče sam za njeg' razabrala!Da s' naodi i da ajdukujeU zelenoj gori Garevici,Pred četom je junak arambaša.Besedi joj mlađani Nenade:Oj starice, moja mila majko!Pokroj na me sve novo odelo,Sve zeleno od čoe zelene,A okratko s goricom Jednako,Da je idem braca da potražim,Da me živa moja želja mine.Besedi mu stara mila majka:Ne budali, mlađani Nenade!Jer ćeš ludo izgubiti glavu.Ali Nenad majke ne slušaše,Već on čini, što je njemu drago:On pokroji na sebe odelo,Sve zeleno od čoe zelene,A okratko s goricom jednako,Pak usede na dobra konjica,I diže se braca da potraži,Da ga živa želja mimoiđe.Nigdi svoga on ne pušta glasa,Niti pljunu, ni na konja viknu;A kad dođe gori Garevici,Kliče Nenad, kako soko sivi:Garevice, zelena gorice!Ne raniš li u sebi junaka,Predragoga mog brata rođena?Ne raniš li u sebi junaka,koji bi me s bracem sastavio?

23

Predrag sedi pod jelom zelenom,Predrag sedi, pije rujno vino;Kad sasluš'o Nenadova glasa,Družbini je braći besedio:Oj družbino, moja braćo draga!Ispadnite na drum za busiju,Dočekajte neznana deliju,Nit' ga bijte, niti ga globite,Već ga živa meni dovedite:Otkudgod je, on Je roda moga.Ustalo je trideset momaka,Na tri mesta sve po deset stalo.

Kad na prvi deset naišao,Nitko ne sme pred njeg' da iziđe,Da iziđe, da konja privati,Već ga staše strelom strijeljati.Besedi im mlađani Nenade:Ne streljajte, braćo iz gorice,Ne bila vas vašeg brata želja,Kako mene i brata mojega!Što me tužan ovud poteralo!Oni njega propustiše s mirom.Kad na drugi deset naišao,I oni ga strelom strijeljaše,I njima je Nenad besedio:Ne streljajte, braćo iz gorice,Ne bila vas vašeg brata želja,Kano mene i brata mojega!Što me tužan ovud poteralo!I oni ga propustiše s mirom.Kad na treći deset naišao,I oni ga strelom strijeljaše,Rasrdi se mlađani Nenade,Pak udari na triest junaka:Prvi deset sabljom posekao,Drugi deset konjem pogazio,Trebi s' deset po gori razbeže,Koje k gori, koje k vodi ladnojGlas dopade Predragom junaku:Zle ga seo, Predrag arambaša!Dođe tebi neznana delija,Iseče ti po gori družbinu.Predrag skoči na noge lagane,Pak uzima luke i strijele,Pak izlazi na drum na busiju,Pak zaseda za jelu zelenu,Skida njega strelom sa konjicaNa zlo ga je mesto udario,Na zlo mesto, u srce junačko.Vrisnu Nenad, kako soko sivi,

24

Vrišteći se po konju povija:J'o junače, iz gore zelene!Živa tebe, brate, Bog ubio!Desnica ti usanula ruka,Iz koje si strele ispustio!I desno ti oko iskočilo,S kojim si me, more, namotrio!Još te tvoga brata želja bila,Kano mene i brata mojega!Što me tužan ovud poteralo,Naopako a po moju glavu!Kad je Predrag reči saslušao,Iza jele njega zapituje:Tko si junak, i čijeg si roda?Ranjen Nenad njemu odgovara:Što me, more, ti za roda pitaš?Od mene se oženiti ne ćeš;Ja sam junak mlađani Nenade,Imam staru samoranu majku,I jednoga brata rođenoga,Predragoga mog brata rođena,Pak se digo da njega potražim,Da me živa moja želja mine,Naopako a po moju glavu!Kad je Predrag reči razabrao,Od stra ljuta strele ispustio,Pak pritrča ranjenu junaku,Skida njega s konja na travicu:Ta ti li si, moj brate Nenade!Ja sam Predrag tvoj bratac rođeniMožeš li mi rane preboleti?Da poderem tanane košulje,Da te vidam i da te zavijam.Ranjen Nenad njemu odgovara:Ta ti li si, moj brate rođeni!Vala Bogu, kad sam te video,Te me živa moja želja minu;Ne mogu ti rane preboleti,Već ti prosta moja krvca bila!To izusti, pa dušicu pusti.Nad njim Predrag jade jadikuje:J'o Nenade, moje jarko sunce!Rano ti mi ti beše izišlo,Pa mi tako rano ti zasede!Moj bosiljče iz zelene bašče!Rano ti mi beše procvatio,Pa mi tako rano ti uvenu!Pa potrže nože od pojasa,Te udara sebe u srdašce,Mrtav pade pokraj braca svoga.

25

Ženidba Milica Barjaktara

Mili Bože, čuda velikoga!Kad se ženi Milić barjaktare,On obiđe zemlju i gradoveOd istoka pake do zapada,Prema sebe ne nađe đevojke:Glavit junak svakoj manu nađe;Ženidbe se proći hotijaše;No da vidiš čuda iznenada!Jedno jutro u svetu neđeljuPoranio Milić barjaktareNa jutrenje Milješevci crkvi,Pred crkvom ga namjera namjeriNa junaka vojvodu MaletuOd bijela Kolašina grada,Pa govori vojvoda Maleta:„Oj Boga ti, Milić-barjaktare!Ti obiđe zemlju i gradoveOd istoka pake do zapada,A po ćudi ne nađe đevojke,No ti hoću jedno čudo kazat’:Eno za te ljepote đevojkeU Zagorju ukraj mora sinja,U onoga Vida Maričića;Čudo ljudi za đevojku kažu:Tanka struka, a visoka stasa,Kosa joj je kita ibrišima,Oči su joj dva draga kamena,Obrvice s mora pijavice,Sred obraza rumena ružica,Zubi su joj dva niza bisera,Usta su joj kutija šećera;Kad govori ka’ da golub guče,Kad se smije ka’ da biser sije,Kad pogleda, kako soko sivi,Kad se šeće kao paunica;Pobratime, sva ti je gizdava,Daleko joj, vele, druge nije.A Vide je krasan prijatelju,Prema tebe, prema doma tvoga;Sva je slika, mio pobratime!A i Vidu nije za te krivo,Bez riječi daće ti đevojku;Nit’ je prosi ni jabuke daji,Već ti kupi kićene svatove,Pak ti idi Vidu po đevojku.“Tome Milić odmah kail bio,Pa iz crkve ode dvoru svome,Te on kupi kićene svatovePo svoj Bosni i Hercegovini,I po Župi i Kotaru ravnu;Sve junake mlade neženjene,Dobre konje prije nejahane:Kuma kumi Janković-Stojana,Starosvati Pivljanina Baja,

26

A đeveri Mandušića Vuka.Kad je Milić svate sakupio,Diže svate, ode po đevojku.Kad su bili prem’ Vidovu dvoru,Na pendžer se Vide naslonio,Pa kad viđe kićene svatove,Sam je sobom Vide govorio:„Mili Bože, lijepijeh svata!Čiji li su, kud će po đevojku?“U riječi, koju besjedio,Pred dvore mu svati dojezdiše,Đuvegija riječ prihvatio:„Mili taste, Vide Maričiću!Moji svati sa Hercegovine,Potegli smo na boga i srećuA po tvoju šćeru Ljeposavu.“To je Vidu vrlo milo bilo,Pa podviknu svoje vjerne sluge:„Sluge moje, otvarajte vrata:Svatovima konje privatite,Vodite ih u podrume donje,Mile goste na bijelu kulu.“Gospodara sluge poslušaše,Otvoriše na avliji vrata,Pod gostima konje privatiše,Konje vode u podrume donje,Mile goste na bijelu kulu.Poštu čini Vide Maričiću,Časti svate tri bijela dana,Dok navrši, što je kome drago;Kad četvrto jutro osvanulo,Dva su brata sestru izvodila,Ja kakva je cura Ljeposava!Kroz marame zasijalo lice,Svatovima oči zasjenileOd gospodskog lica i ođela;Svi svatovi nikom ponikoše,I u crnu zemqu pogledaše,Ja od čuda lijepe đevojke.No govori curi đuvegija:„Oj punice, đevojačka majko!Ili si je od zlata salila?Ili si je od srebra skovala?Ili si je od sunca otela?Ili ti je Bog od srca dao?“Zaplaka se đevojačka majka,A kroz suze tužno govorila:„Mio zete, Milić-barjaktare!Niti sam je od zlata salila,Niti sam je od srebra skovala,Niti sam je od sunca otela,Veće mi je Bog od srca dao:Devet sam ih takijeh imala,Osam ih je udomila majka,Nijedne ih nije pohodila,Jer su jadne roda urokljiva,Na putu ih ustrijeli str’jela.“Kroz plač zeta punica dariva,

27

Dariva ga zlaćenom košuljom.Al’ da vidiš i čuda i fale!Kakva dara taste zetu daje:Gizdava mu poklonio vranca,Vrana konja, brate, bez biljege.A na vranu čultan do koljena:Čisti skerlet zlatom izvezeni,Zlatne kite biju po kopitim’;Bojno sedlo od šimšir-drveta,Šimšir-sedlo srebrom okovano,Na oblučju kamen sija dragi,O oblučju gospodsko oružje:S jedne strane sablja okovana,S druge strane šestoper pozlaćen;Zauzdan je uzdom pozlaćenom;Njime zeta svoga darivaše.Najbolji mu peškeš šure daju,(Najbolji je, najžešćijeh jada!),Svoju seku šure zetu daju,Baš sestricu curu Ljeposavu.A kaad Milić dara privatio,Konja jaše, konj mu poigrava,A zvekeće sablja o bedrici,A žubore puca na prsima,Na kalpaku trepeće mu perje:Nije šala onaka đevojka!Nije šala onaki darovi!Podiže se kita i svatovi,Razviše se svileni barjaci,Zasviraše svirke svakojake,Udariše jasni talambasi,Začuše se svatske davorije,Stade bakat surih bedevija,Otidoše s Bogom putovati.Kad su bili gorom putujući,Stiže urok na konju đevojku,Pa govori do sebe đeveru:„O đevere, Mandušiću Vuče!Zazor mene u te pogledati,A kamoli s tobom govoriti,Al’ nagoni muka na nevolju:Kaži kumu, kaži starom svatu,Nek ustave sure bedevije,Nek ugase svirke i pop’jevke,Uz jelike prislone barjake,Nek me skinu sa dobra konjica,Nek me spuste na zelenu travu;Ljuto me je zaboljela glava,Jarko mi je omrznulo sunce,A crna mi zemlja omiljela,Bog bi dao, te bi dobro bilo!“Cvili, pišti đever do đevojke:„Stani kume, stani stari svate!Stani, pobro, Milić Barjaktare!Ustavite svirke svekolike,Ugasite svatske davorije,Uz jelike prislon’te barjake,Da skinemo sa konja đevojku;

28

Ljuto tuži moja mila snaša,Ljuto ju je zaboljela glava,Jarko joj je omrznulo sunce,A crna joj zemlja omiljela,Bog bi dao da bi dobro bilo!“Tad stadoše kićeni svatovi,Ustaviše svirke i pop’jevke,Đever skide sa konja đevojku,Pa je spusti na zelenu travu,On je spusti, ona dušu pusti.Svi svatovi grozne suze liju,A najviše Milić-barjaktare;Đuvegija jadan naricao:„Zaručnico, mlada Ljeposava!Tu li tebe suđen danak nađe!Ni kod moga ni kod tvoga dvora,Ni kod moje ni kod tvoje majke,Već u gori pod jelom zelenom!“Sastaše se kićeni svatovi,Sabljama joj sanduk satesaše,Nadžacima raku iskopaše,Saraniše lijepu đevojkuOtkuda se jasno sunce rađa;Posuše je grošim’ i dukatim’;Čelo glve vodu izvedoše,Oko vode klupe pogradiše,Posadiše ružu s obje strane:Ko j’ umoran, neka se odmara;Ko je mlađan, nek se kiti cv’jećem;Ko je žedan, neka vodu pijeZa dušicu lijepe đevojke.Još nariče Milić barjaktare:„Čarna goro, ne budi joj strašna!Crna zemljo, ne budi joj teška!Vita jelo, pusti širom grane,Načini mi zaručnici lada;Kukavico, rano je ne budi,Neka s mirom u zemlji počiva!“Svatovima jošte riječ kaže:„Braćo moja, kićni svatovi!Hajte, braćo, da mi putujemo,Hajde svaki, kako koji može,A ja idem, kako konjic možeMojoj staroj na muštuluk majci.“Digoše se Bogom putovati,Svaki ide, kako koji može.Milić ode, kako konjic može.Daleko ga ugledala majka,Malo bliže preda nj išetala,Konja grli, a Milića ljubi:„Čedo moje, Milić-barjaktare!Đe su svati, đe ti je đevojka?Vodiš li mi zamjenicu, sine,Koja će me jutrom zam’jeniti,Dvor pomesti, vode donijeti,Poređati gospodske stolove?“Al’ besjedi Milić barjaktare:„O starice, moja mila majko!

29

Idu svati, ne vode đevojke:Ostala je tvoja zamjenicaNi kod moga ni kod svoga dvora,Ni kod moje ni kod svoje majke,Do u gori pod jelom zelenom!No starice, moja slatka majko!Brzo trči dvoru bijelome,Pa mi steri mekanu postelju,Ni dugačku ni vrlo široku,Jer ti dugo bolovati neću.“Proli suze Milićeva majka,Povrati se dvoru kukajući,Brže stere mekanu postelju,Ni dugačku ni vrlo široku.Kaka dođe Milić barjaktare,On se spusti na meku postelju,Dok se spusti, on dušu ispusti.Dok dođoše kićeni svatovi,Dotle s’ Milić mrtav naležao;Kad to vid’li kićeni svatovi,Naopako koplja okrenuše,Naopako kolo povedoše,Žalostivu pjesmu zapjevaše;Sabljama mu sanduk satesaše,Nadžacima raku iskopaše,Sahraniše Milić-barjaktaraKuda jarko smiruje se sunce.Osta jadna samorana majka,Ona kuka kako kukavica,A prevrće kako lastavica;Ona ide svome vinogradu,Kosu reže, pa vinograd veže,Suze lije, čokoće zal’jeva,Vinogradu tiho progovara:„Vinograde, mili rukosade!Ko je tebe mene zasadio,Nikada te veće brati neće!“Kada bude na zahodu sunce,Tad’ izlazi Milićeva majka,pa govori, a za suncem gleda:„Blago mene i do Boga moga!Blago mene, eto sina moga!Eto g’ majci, đe iz lova ide,Nosi majci lova svakojaka!“Ne bi sina, ni od sina glasa.Kada bude na istoku sunce,Izilazi Milićeva majka,Sunce gleda pake progovara:„Blago mene, eto mi snašice!Ide s vode, nosi vode ladne,Hoće mene staru zam’jeniti.“Ni bi snahe, ni od snahe glasa,Veće majka kuka od žalosti,Kuka tužna kako kukavica,A prevrće kako lastavica,I kukaće do suđena dana.

30

Hasanaginica

Što se bjeli u gori zelenoj?Al' su snjezi, al' su labudovi?Da su snjezi, već bi okopnuli,labudovi, već bi poletjeli;nit' su snjezi, nit' su labudovi,nego šator age Hasan-age:on boluje u ranami ljutim.Oblazi ga mater i sestrica,a ljubovca od stida ne mogla.Kad li mu je ranam' bolje bilo,ter poruča vjernoj ljubi svojoj:"Ne čekaj me u dvoru b'jelomu,ni u dvoru, ni u rodu momu!"Kad kaduna r'ječ razumjela,još je jadna u toj misli stala,jeka stade konja oko dvora,i pobježe Hasanaginica,da vrat lomi kuli niz pendžere.Za njom trču dvi ćeri djevojke:"Vrati nam se, mila majko naša,nije ovo babo Hasan-aga,već daidža, Pintorović beže!"I vrati se Hasanaginica,ter se vješa bratu oko vrata."Da, moj brate, velike sramote,gdi me šalje od petero dice!"Beže muči, ne govori ništa,već se maša u džepe svione,i vadi njoj knjigu oprošćenja,da uzimlje potpuno vjenčanje,da gre s njime majci uzatrage.Kad kaduna knjigu proučila,dva je sina u čelo ljubila,a dv'je ćeri u rumena lica:a s malahnim u bešici sinkom,od'jeliti nikako se ne mogla,već je bratac za ruke uzeo,i jedva je sinkom rastavio,ter je meće k sebi na konjica,s njome grede dvoru bijelomu.U rodu je malo vr'jeme stala,malo vr'jeme, ni nedjelju dana,dobra kada i od roda dobra,dobru kadu prose sa svih strana,da najveće imotski kadija.Kaduna se bratu svomu moli:"Ah, tako te ne želila, braco!Nemoj mene davat za nikoga,da ne puca jadno srce moje,gledajući sirotice svoje!"Ali beže ne hajaše ništa,već nju daje imotskom kadiji.Još kaduna bratu se moljaše,da njoj piše listak, b'jele knjige,

31

da je šalje imotskom kadiji:"Djevojka te l'jepo pozdravljaše,a u knjizi l'jepo te moljaše,kad pokupiš gospodu svatove,dug polduvak nosi na djevojku,kada bude agi mimo dvor,nek' ne vidi sirotice svoje!"Kad kadiji b'jela knjiga dođe,gospodu je svate pokupio,svate kupi, grede po djevojku.Dobro svati došli po djevojke,i zdravo se povratili s njome.A kad bili agi mimo dvora,dvi je ćerce s pendžera gledahu,a dva sina prid nju izhođahu:tere svojoj majci govorahu:"Svrati nam se, mila majko naša,da mi tebi užinati damo!"Kad to čula Hasanaginica,starišini svatov' govorila:"Bogom brate, svatov' starišina,ustavi mi konje uza dvora,da darujem sirotice moje!"Ustaviše konje uza dvora.Svoju dicu l'jepo darovala:svakom sinku nazve pozlaćene,svakoj ćeri čohu do poljane;a malomu u bešici sinku,njemu šalje u bošči haljine.A to gleda junak Hasan-aga,ter dozivlje do dva sina svoja:"Hod'te amo, sirotice moje,kad se neće smilovati na vas,majka vaša srca arđaskoga!"Kad to čula Hasanaginica,b'jelim licem u zemlju udrila,uput se je s dušom rastavila,od žalosti, gledajuć' sirota!

24. Peroove bajke(izbor tri bajke)

Plavobradi

Bio jednom jedan čovjek, koji je imao mnogo lijepih kuća u gradu i na selu, zlatnog i srebrnog posuđa, namještaja presvučenog skupocjenim vezom i nekoliko pozlaćenih kočija. Ali je po nesreći taj čovjek imao potpuno plavu bradu. Zbog toga je bio tako ružan i tako strašan da su sve žene i djevojke bježale ispred njega.U njegovom susjedstvu stanovala je jedna vlastelinka, koja je imala dvije neobično lijepe kćeri. On zaprosi jednu od njenih kćeri, s tim da ona sama odredi koju će mu od njih dati za ženu.Ni jedna ni druga ne htjede poći za čovjeka sa tako strašnom plavom bradom. Osim toga, bojale su se jer je on ranije već više puta bio oženjen, a niko nije znao što se zbilo s njegovim ženama.Plavobradi, da bi se što bolje upoznao s djevojkama, odvede ih zajedno s njihovom majkom, s nekoliko njihovih najboljih drugarica i nekoliko mladića iz susjedstva, u jedan svoj ljetnikovac, gdje ostadoše punih osam dana. Oni su se za to vrijeme lijepo zabavljali – šetali su, išli u lov i ribolov, šalili su se, plesali i gostili se. Sve je to bilo veoma lijepo, i najzad se mladoj gospođici učini da brada njihovog domaćina nije baš tako plava i da je on veoma pristojan čovjek. I tako, čim se vratiše u grad, obavi se svadba.

32

Poslije mjesec dana, Plavobradi reče svojoj ženi da mora da otputuje najmanje na šestsedmica, radi nekog važnog posla, pa joj preporuči da se za vrijeme njegovog odsustva lijepo zabavlja, da pozove svoje prijateljice u goste: ako hoće, može da ih vodi i u ljetnikovac i da ih svugdje lijepo ugosti.– Evo ti – reče on – ključevi od onih dviju velikih odaja u kojima stoji skupocjeni namještaj, evo ti ključevi odaja u kojima stoji zlatno i srebrno posuđe, ono koje se ne iznosi na sto svakog dana; a evo ti ključevi od kovčegâ u kojima stoji moje drago kamenje; a ovo je ključ koji otvara sve moje kuće. Ovaj mali ključić je od one krajnje odaje u prizemlju. Možeš da otvaraš sve, da ideš svuda, ali ti zabranjujem da ulaziš u ovu malu odaju, i ponavljam ti – ako je slučajno otvoriš iuđeš u nju, znaj da te ništa ne može spasiti od moga gnjeva.Žena mu obeća da će raditi kako joj je naredio. On je poljubi, pope se u kočije i ode na put.Mnoge njene susjetke i dobre prijateljice poletješe k njoj, ne čekajući da ih ona pozove, jer su bile radoznale da vide sve bogatstvo njene kuće; ranije, dok joj je muž bio tu, nisu smjele dolaziti zbog njegove plave brade. I odmah počeše obilaziti i razgledati sve odaje po kući; nije se znalo koja je od koje bila ljepša i skupocjenija. Zatim se one popeše u velike odaje, u kojima se nalazio skupocjeni namještaj, gdje se nisu mogle dovoljno nadiviti ljepoti vezova, postelja, divana,stolova i stolica; velikim ogledalima, u kojima su se ogledale od glave do pete, a njihovi okviri od stakla, srebra i pozlaćenog bakra bili su najljepši i najveličanstveniji od svih koji su se ikad vidjeli; one nisu prestajale da se dive i zavide svojoj prijateljici na njenoj velikoj sreći. Ona se, međutim, nije mnogo radovala čitavom tom bogatstvu, jer je bila nestrpljiva i jedva je čekala daotvori onu odaju u prizemlju, u koju joj je bilo zabranjeno da ulazi.Nije mogla obuzdati svoju radoznalost, pa ostavi svoje prijateljice, što je bilo nepristojno, i potrča tako brzo niz male tajne stepenice da zamalo ne slomi vrat. Kad dođe pred vrata te odaje, zastade malo i pomisli na strogu zabranu svoga muža i na to da joj se može desiti neko veliko zlo ako ga ne bude poslušala. Ali je iskušenje bilo tako veliko da ga nije mogla savladati, već uze ključić i drhćući otvori vrata.Isprva ne vidje ništa naročito jer su prozori bili zamračeni, ali poslije nekoliko trenutaka zapazi da je sav pod pokriven krvlju i da se u krvi ogledaju tijela mrtvih žena, poredana uza zid. To su bile one žene kojima je Plavobradi bio ranije oženjen, a koje je sve redom zaklao. Jadna žena sva pretrnu od straha, a ključić joj, dok ga je izvlačila iz brave, ispade iz ruku. Pošto se malo pribra, dohvati ključ, zatvori vrata i pope se u svoju sobu da se odmori i povrati od silnog straha, ali je bila toliko uzbuđena da se nikako nije mogla smiriti. I kad primijeti na ključu mrlje od krvi, protrlja ga nekoliko puta, ali se krv nije mogla skinuti: uzalud ga je prala, pa ga je čak i ribala pijeskom i šljunkom, krv se nikako nije skidala jer je to biočarobni ključić i krv se ničim nije mogla potpuno očistiti: kad bi je s jedne strane očistila ona bi se pojavila na drugoj...Plavobradi se vrati s puta još iste večeri i reče ženi da nije morao dalje putovati pošto je primio vijest da mu je posao radi koga je krenuo na put povoljno završen. Njegova žena se na sve moguće načine trudila da ga uvjeri da joj je neobično milo što se tako brzo vratio.Sutradan, on zatraži ključeve. Ona mu ih dade, ili joj je ruka tako drhtala da on odmah pogodi šta se dogodilo.– Kako to – reče on – da ključić od one odaje nije zajedno s ostalim ključevima?– Mora biti – reče ona – da sam ga zaboravila u svojoj sobi na stolu.– Odmah ga donesi – reče joj Plavobradi.Iako je malo oklijevala, morala je ipak donijeti ključ.Plavobradi, pošto malo zagleda ključ, reče ženi:– Otkuda krv na ovom ključu?– Ne znam ništa – odgovori jadnica, blijeda kao smrt.– Kažeš da ne znaš – nastavi Plavobradi – ali znam ja. Ti si ulazila u onu odaju i zato ćeš ti zauzeti mjesto pored onih žena koje si tamo vidjela.Ona se baci mužu pred noge, i plačući poče moliti za milost, govoreći da se kaje što ga nije poslušala. Bila je nesrećnica u svome bolu toliko lijepa, da bi umilostivila najtvrđu stijenu, ali je Plavobradi imao srce tvrđe od kamena.– Moraš umrijeti, ženo, i to odmah.– Pošto moram umrijeti – reče mu ona suznih očiju – daj mi samo malo vremena da se pomolim.– Dajem ti desetak minuta – reče Plavobradi – ali ni trenutka više.Kad ostade sama, ona pozva svoju sestru i reče joj:– Sestro moja Ana (jer je ovoj tako bilo ime), molim te da se popneš na vrh one kule i da pogledaš idu li naša braća, jer su mi obećali da će danas doći; ako ih vidiš, daj im znak da pohitaju.Sestra Ana se popne na vrh kule, a jadna žena je s časa na čas, zapitkivaše:– Ana, sestro moja Ana, vidiš li koga da dolazi?A sestra joj odgovaraše:– Ne vidim ništa drugo osim sunca što svjetluca i travu što se zeleni.Međutim, Plavobradi je, držeći veliki nož u ruci, vikao na sav glas svojoj ženi:– Silazi brzo ovamo ili ću ja doći gore.– Samo još jedan časak, molim vas – odgovori žena.I odmah zatim, tihim glasom zapita:– Ana, sestro moja, Ana, vidiš li koga da dolazi?A sestra Ana odgovori:– Ne vidim ništa drugo osim sunca što svjetluca i travu što zeleni.– Silazi već jednom – povika Plavobradi ženi – ili ću ja doći gore!

33

– Evo idem odmah – odgovori žena. A zatim opet tiho zapita sestru:– Ana, sestro moja, Ana, vidiš li koga da dolazi?– Vidim – odgovori Ana – veliku prašinu koja se diže na drumu...– Jesu li to naša braća?– Nažalost nisu, to je jedno stado ovaca.– Hoćeš li doći ovamo? – povika Plavobradi.– Još samo jedan trenutak! – odgovori žena. I opet viknu Ani:– Ana, sestro moja, Ana, vidiš li koga da dolazi?– Vidim – odgovori Ana, dva konjanika koji nailaze, ali su oni još prilično daleko... Hvala bogu! – povika malo poslije – to su naša braća. Ja im, što jače mogu, dajem znak da pohitaju.Sada se Plavobradi toliko poče derati da se sva kuća tresla. Sirota žena siđe dolje i baci mu se pred noge s raspletenom kosom, sva uplakana.– Nema ti spasa – reče Plavobradi – moraš umrijeti!Pa je zatim jednom rukom uhvati za kosu, a u drugoj držaše nož da joj odsiječe glavu. Žena ga pogleda prestravljeno, pa ga zamoli da je poštedi samo još koji trenutak dok se malo pribere.– Ne, nikako – povika Plavobradi – sad ćeš umrijeti...I podiže ruku...U tom času se začu jaka lupa na vratima i Plavobradi naglo zastade. Vrata se otvoriše i u sobu upadoše dva viteza s isukanim mačevima, pa poletješe pravo na Plavobradog...Plavobradi poznade braću svoje žene, veoma hrabre momke, pa htjede da umakne ispred njih, ali oni tako brzo jurnuše za njim da ga stigoše na izlazu. Probodoše ga mačevima i on ostade na mjestu mrtav. Mlada je žena bila gotovo isto tako mrtva kao i njen muž i nije imala snage da ustane i zagrli svoju braću.Kako Plavobradi nije imao nasljednika, to njegova žena naslijedi svu njegovu imovinu. S jednim dijelom te imovine udade svoju sestru za jednog mladog viteza s kojim se ona odavno voljela. Drugi dio dade svojoj braći, a ostatak zadrža za sebe i udade se za jednog čestitog čovjeka, koji joj je pomogao da zaboravi one teške dane provedene s Plavobradim.

Vile

Bila jednom jedna udovica koja je imala dvije kćeri: starija je i po naravi i po liku bila sasvim slična majci. I majka i kći su bile tako rđave i ohole da ih niko nije mogao podnositi. Mlađa kći je bila prava slika svoga pokojnog oca i po dobroti i po ljupkosti, a osim toga je bila jedna od najljepših djevojaka koje je ikad iko vidio. Kao što to obično biva da se slične prirode vole, i ova majka silno je voljela svoju stariju kćer, a mladu je strašno mrzila. Njoj je davala da jede samo u kuhinji i stalno joj je pronalazila neki posao. Pored ostalog, ona je morala dvaput dnevno da ide na jedan kladenac, udaljen od kuće više od pola milje, i da nosi veliki krčag pun vode. Kad je jednog dana zahvatala vodu na kladencu, priđe joj neka sirota žena i zamoli malo vode da se napije.– Drage volje, majko – reče joj ova lijepa djevojka, i pošto dobro ispra krčag, zahvati vode na najbistrijem mjestu i pruži joj krčag, stalno ga pridržavajući, kako bi žena mogla da se napije.Dobra žena, pošto ugasi žeđ, reče:– Vidim, djevojko, da si lijepa, dobra i poštena, i zato hoću nečim da te obdarim.Jer to je bila vila koja se preobukla u sirotu seljanku da bi provjerila kakva je ova djevojka.– Dajem ti na dar – reče vila – da ti, sa svakom riječi koju izgovoriš, izađe iz usta po jedan lijep cvijet ili dragi kamen.Kad ova lijepa djevojka dođe kući, majka je stade grditi što se tako dugo zadržala na kladencu.– Molim vas, majko, da mi oprostite što sam se toliko zadržala – reče jadna djevojka.I kad izgovori ove riječi, iz usta joj izađoše dvije ruže, dva zrna bisera i dva krupnadijamanta.– Šta to vidim! – povika majka zaprepašćeno. – Kao da ti iz usta izlaze biseri i dijamanti!Otkud to, kćeri moja? (Prvi put je tada nazva svojom kćerkom.)Jadno dijete ispriča bezazleno šta joj se desilo na kladencu, a iz usta joj neprekidno ispadahu dijamanti.– Zaista – reče majka – sad ću poslati tamo i svoju stariju kćer. Vidiš li, Franšon, šta izlazi iz usta tvojoj sestri kad govori. Zar ne želiš da i tebi ispadaju biseri i dijamanti iz usta? Treba samo da odeš na kladenac, da zahvatiš vode i kad ti jedna sirota žena zatraži da pije, ti je lijepo napoji.– Još bi mi to trebalo – odgovori ova grubijanka – da idem tako daleko po vodu.– Moraš ići – reče majka – i to odmah!Ona ode, neprekidno gunđajući. Uze najljepši srebrni ibrik koji su imali u kući. Tek što dođe na kladenac, iz šume izađe jedna divno odjevena gospođa, uputi se prema njoj i zatraži malo vode da se napije. To je bila ista ona vila koja je bila izašla i pred njenu sestru, ali se sad pretvorila u princezu da bi iskušala ovu djevojku i uvjerila se koliko je ona rđava.– Zar sam ja čak ovamo došla – reče vili ova ohola i gruba djevojka – da vama dajem vode?Baš sam naročito donijela ovaj lijepi srebrni ibrik da vas napojim! Nego, eto vam kladenac, pa pijte koliko hoćete!– Ti si nevaljala djevojka – reče joj vila mirno. – I pošto si tako neljubazna, neka ti sa svakom tvojom riječi, ispadne iz usta jedna zmija ili žaba!Čim je majka opazi da se vraća kući, povika:

34

– Što je bilo, dijete moje?– Nije ništa – odgovori joj ova grubijanka, i izbljuva iz usta dvije zmije i dvije žabe.– Avaj! – povika majka, kakvo je to čudo? Zato je kriva tvoja sestra, ali platiće mi ona to!I potrča odmah da tuče mlađu kćer. Jadno dijete uteče i skloni se u obližnju šumu.Kraljev sin, koji se vraćao iz lova, nađe je u šumi i videći je tako lijepu, zapita je šta tu radi i zašto plače.– Majka me otjerala od kuće.Kad kraljević vidje da joj iz usta izađe petšest bisera i isto toliko dijamanata, zapita je otkud joj taj dar, a ona mu sve ispriča. Kraljević se već bijaše zagledao u nju, i kad još procijeni da taj njen dar vrijedi mnogo više nego miraz neke druge djevojke, odvede je u svoj dvor i oženi se njome.Što se tiče njene sestre, nju omrznu njena rođena majka i otjera je od kuće. Nesrećnica, pošto je svuda trčala, a niko ne htjede da je primi u službu, umrije u kutu jedne šume.

Mačak u čizmama

Neki vodeničar, koji je imao tri sina, ostavi svojoj djeci u nasljeđe samo vodenicu, magarca i mačka. Oni se ubrzo podijeliše, bez suda. Za kratko vrijeme pojeli bi svu svoju očevinu. Najstariji sin dobi vodenicu, srednji magarca, a najmlađi samo mačka. Najmlađi sin je najslabije prošao i on se stade jadati:– Moja će braća moći pristojno da žive ako se udruže, a ja kad pojedem svog mačka i napravim muf* od njegove kože, moraću da umrem od gladi.Mačak, koji je to čuo ali se pravio da ne čuje, reče ozbiljnim i važnim glasom:– Nemoj da se brineš, gospodaru. Ti meni samo daj jednu vreću i napravi mi par čizama da mogu da idem po trnjacima, pa ćeš se uvjeriti da nisi tako rđavo prošao u diobi s braćom kako ti izgleda.Gospodar nije mnogo vjerovao ovim njegovim riječima, ali je znao za neke njegovemajstorije u lovu na miševe i pacove, kako se vješao na svoje šape i krio u brašnu kao da je tobož mrtav, pa se ponada da mu mačak može ipak biti od koristi u nevolji.Kad mačak dobi ono što je tražio, on lijepo navuče čizme, zabaci vreću na rame, zaveza uzice oko vrata svojim prednjim šapama i ode u jedan zabran, gdje je znao da ima mnogo zečeva. Natrpa mekinja i djeteline u vreću i opruži se kao mrtav, čekajući da neki zečić, još nenaviknut na lukavstva u životu, uđe u vreću i pojede ono što je u njoj.Tek što leže, posluži ga sreća: jedan mlad, neiskusan zec zavuče se u njegovu vreću, a naš mačak stegnu uzice, uhvati zeca i ubi ga bez milosti.Ponosan na svoj lov, on ode kralju i zatraži da ga primi. Odvedoše ga u odaju njegovog veličanstva, a on se, kad uđe, duboko pokloni i reče:– Svijetli kralju, moj gospodar, markiz od Karabasa – svidjelo mu se da tako nazove svoga gospodara – naredio mi je da vam donesem na dar ovoga zeca.– Reci tvome gospodaru – reče kralj – da mi je milo što me se sjetio i da mu zahvaljujem.Mačak se drugi put sakri u jednu strnjiku, raširi svoju vreću i kad se uhvatiše dvije jarebice, steže uzice i odnese ih opet kralju na dar. Kralj bijaše veoma zadovoljan i dade mu dobru napojnicu.Mačak produži tako dva ili tri mjeseca da nosi kralju s vremena na vrijeme divljač, koju je lovio njegov gospodar. Jednoga dana, kad doznade da će kralj izići u šetnju na obalu jedne rijeke sa svojom kćerkom, najljepšom princezom na svijetu, mačak reče svom gospodaru:– Ako hoćeš da me poslušaš, bićeš srećan čovjek. Treba da se samo kupaš u rijeci na jednom mjestu koje ti ja pokažem, a ostalo je moja briga.Markiz od Karabasa posluša svoga mačka, mada nije znao šta će iz svega toga izaći. Dok se on kupao u rijeci, kralj naiđe tuda kolima, a mačak iz svega glasa povika:– U pomoć! U pomoć! markiz od Karabasa se davi!Na taj uzvik, kralj promoli glavu kroz vrata na kolima i poznavši mačka koji mu je često donosio divljač, naredi svojim pratiocima da pohitaju u pomoć gospodinu markizu od Karabasa.Kad su jadnog markiza vadili iz rijeke, mačak priđe kolima i reče kralju kako su, dok se markiz kupao, naišli lopovi i odnijeli markizu njegovo odijelo, iako je on vikao "Držite lopova!" što je mogao jače. Ugursuz je u stvari sakrio odijelo pod jedan veliki kamen. Kralj odmah naredi jednom od svojih pratilaca da donesu iz dvora kraljevsko ruho za gospodina markiza od Karabasa. To ruho mu je veoma lijepo pristajalo, jer je bio lijep i stasit mladić, pa se on princezi dopade, a kad joj nekoliko puta dobaci pogled pun poštovanja i nježnosti, ona se zaljubi u njega.Kralj pozva markiza da se popne u njegove kočije i da se provoza s njima. Mačak bijaše sav srećan što vidje da se njegov plan počinje ostvarivati, otrča ispred kočijâ i kad dođe do jedne grupe seljaka koji su kosili na livadi, reče im:– Slušajte vi, kosači, ako ne kažete da livada koju kosite pripada markizu od Karabasa, bićete isječeni na paramparčad.Doista, kad kralj prođe tuda, zapita kosače čija je to livada što kose.– Ovo je livada markiza od Karabasa – povikaše oni uglas, jer ih mačak bijaše uplašio.– Imate lijepo imanje – reče kralj markizu od Karabasa.– Da, gospodaru, ovo je livada na kojoj svake godine ima dosta trave.Mačak opet otrča ispred njih i kad dođe do nekih žetelaca, reče im:– Čujte vi, žeteoci, ako ne kažete da je to žito markiza od Karabasa, bićete isječeni na paramparčad.Kralj ih, kad malo poslije naiđe, zapita čije je to silno žito.– Gospodina markiza od Karabasa – odgovoriše žeteoci.

35

Kralju to bijaše milo, a mačak je, idući stalno ispred njih, naređivao ljudima na koje je nailazio, da za sva imanja kažu da su markiževa, tako da se kralj začudi kako markiz od Karabasa ima mnogo imanja.Lukavi mačak dođe najzad do jednog lijepog zamka, čiji je vlasnik bio neki zmaj, najbogatiji među svim zmajevima, a njemu su pripadala i sva ona imanja pored kojih su prolazili.Mačak zamoli da bude primljen kod zmaja, govoreći da nije mogao proći pored njegovog zamka a da mu se ne pokloni.Zmaj ga primi prilično učtivo, onoliko koliko zmaj može da bude učtiv.– Uvjeravali su me – reče mu mačak – da vi možete da se pretvorite u svaku životinju, na primjer, u lava ili slona.– To je tačno – odgovori zmaj brzo – a da ti dokažem, vidjećeš kako ću se pretvoriti u lava.Mačak se strašno uplaši kad ugleda pred sobom lava i odmah se uz oluk uspuza na krov s prilično muke i opasnosti, jer su mu smetale čizme, u kojima nije bilo zgodno penjati se po crepovima.Malo zatim, kad vidje da je zmaj vratio svoj prvašnji oblik, siđe dolje, priznade da se strašno uplašio i reče:– Govorili su mi takođe, ali u to ne mogu da vjerujem, da možete da se pretvorite i u male životinje, na primjer, u pacova ili u miša. Uvjeren sam da je to nemoguće.– Nemoguće? – reče zmaj. – Vidjećete!U isti čas, pretvori se zmaj u miša i poče trčati po podu. A mačak, tek što ga opazi, skoči na njega i pojede ga.U to kralj stiže do zamka i zaželje da uđe u njega. Mačak, čuvši škripu kraljevskih kočija preko mosta, istrča pred kralja i reče mu:– Dobro došli, svijetli kralju, u zamak markiza od Karabasa.– Je li moguće da je i ovaj zamak vaš, gospodine markiže? Ništa ljepše od ovog dvorišta i zgrada oko njega! Molim vas da ih razgledamo.Markiz ponudi ruku mladoj princezi i idući za kraljem, koji je išao naprijed, uđoše svi u jednu veliku dvoranu, gdje ih je očekivala bogato postavljena trpeza, koju je zmaj pripremio za svoje goste, koji su baš tada trebali da ga posjete, ali se nisu usuđivali da uđu, znajući da je kralj unutra. Kralj je bio očaran otmjenim ponašanjem i lijepim izgledom gospodina markiza od Karabasa, a takođe i njegova kći, koja se već bila zagledala u njega; pa kad još vidje i toliko njegovo bogatstvo, kralj, pošto ispi nekoliko čaša vina, reče:– Gospodine markiže, samo od vaše volje zavisi da postanete moj zet.Markiz, poklonivši se duboko kralju, rado prihvati njegov prijedlog i istog se dana oženi princezom. Mačak postade ugledna ličnost na dvoru i otada je lovio miševe samo zabave radi.*muf – komad odjeće od krzna u koji se stavljaju ruke da bi se zagrijale.

25. Grimove bajke (izbor)

Najpoznatije Grimove Bajke su: Crvenkapa, Ivica i Marica, Snežana i 7 patuljaka, Pepeljuga...

26. Puškinove bajke (izbor)...

BAJKA O RIBARU I RIBICI

Živio na žalu sinjeg moraStarac ribar sa staricom svojom;U staroj su kolibi od glineProživjeli tri'es't i tri ljeta.Starac mrežom lovio je ribu,A starica prela svoju pređu.Jednom starac izađe da loviPa izvuko mrežu punu mulja.Po drugi put bacio je mrežu,izvukao samo morsku travu.Po treći put bacio je mrežu,A u mreži samo jedna riba,Ali nije obična, već zlatna.Zamolila starca zlatna ribaI ljudskim mu govorila glasom:"Pusti mene u to sinje more,Skupim ću se otkupiti darom:Što zaželiš, to ću ti i dati."Začudi se i prepade starac,Tri'es't i tri ribari već ljeta,

36

A još ne ču da govori riba,Pa u more pusti ribu zlatnu,Umiljato njojzi progovara:"Zbogom pošla, ribo moja zlatna,Ne treba mi tvojega otkupa,Već ti pođi u to sinje morePa ti šetaj kud je tebi drago."

Vratio se starac svojoj bakiPa joj priča o velikom čudu:"Ja sam danas ulovio ribu,Ne običnu ribu, nego zlatnu.Ljudskim me je zamolila glasomDa je pustim u to sinje more.Skupocjeni nudila mi otkup:Što zaželim, to će mi i dati.Ja ne htjedoh otkupa da uzmem,Već je pustih u to sinje more."A baka se okomi na starca:"Prostačino jedna i budalo!Što ne uze otkupa od ribe?Da si od nje bar korito uzo;Ono naše posve se raspalo."

Uputi se starac moru sinjem(Vidi: more lako poigrava),Stao zlatnu dozivati ribu.Doplivala riba pa ga pita:"Što bi htio,reci meni starče?"Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo,Navalila na me moja stara,Ne da meni, sijedom starcu, mira.Novo, veli, treba joj korito;Ono naše posve se raspalo."A zlatna mu riba odgovara:"Ne jadikuj, nego pođi s mirom,Novo ćete imati korito."

Vratio se starac svojoj baki;Stoji baba pred novim koritomPa još gore poče grdit starca:"Prostačino jedna i budalo!Izmolila, budala, korito!Već se vrati, budalino stara,Pa ti kuću od ribe izmoli."

Uputi se starac moru sinjem(A muti se ono sinje more),Stao zlatnu dozivati ribu,Doplivala riba pa ga pita:"Što bi htio, reci meni, starče?"Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo,Još me gore grdi moja baka.Ne da meni, sijedom starcu, miraKuću traži svadljivica stara."A zlatna mu riba odgovara:

37

"Ne jadikuj, nego pođi s mirom,Bit će tako: imat ćete kuću."

Pošo starac kolibici svojoj,A kolibi nigdje više traga.Pred njim kuća sa gostinjskom sobomA na kući dimnjak od opekaI hrastova od dasaka vrata.Pod prozorom starica mu sjedi,Na sva usta grdi baba starca:"Gle budale, prostačine glupe!Izmolila prostačina kuću!Vrati se i ribi se pokloni.Neću da sam obična seljanka,Želim biti moćna vlastelinka!"

Uputi se starac moru sinjem(A burka se ono sinje more),Stao zlatnu dozivati ribu.Doplivala riba pa ga pita:"Što bi htio, reci meni, starče?"Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo,Još se više pomamila stara,Ne da meni, sijedom starcu, mira.Neće više da bude seljanka,Želi biti moćna vlastelinka."A zlatna mu riba odgovara,"Ne jadikuj, nego pođi s mirom."

Vratio se starac svojoj bakiA što vidi? - Pred njim visok dvorac.Na doksatu stoji mu staricaU bundici od samura skupa.Na glavi joj peča zlatotkana,Oko vrata težak niz bisera,Na rukama zlaćano prstenje,Na nogama crvene čizmice.Oko nje se užurbale sluge,A ona ih nemilice tuče,Koga tuče, kog za kiku vuče.Starac baki riječ upravio:"Zdravo da si, gospo vlastelinko,Je l' ti sada zadovoljna duša?"Ali baba povika na starca,Pošalje ga da u staji služi.

Prođe jedna nedjelja i dvije,A još više pomami se stara.Opet šalje k ribi svoga starca:"Pođi k ribi pa joj se pokloni,Neću da sam moćna vlastelinka,Želim biti svijetla carica."Strah spopade starca, pa je moli:"Zar si ludih najela se gljiva?Nit hodati znadeš, nit govorit,Bit ćeš ruglo čitavome carstvu."Planu gnjevom svadljivica stara,

38

Po obrazu udarila muža:"Ti ćeš, je li, seljačino jedna,Svađati se s moćnom vlastelinkom?Ne rekoh li lijepo, pođi k moru,Ako nećeš, na silu ćeš poći."

Uputi se starac moru sinjem(Pocrnjelo ono sinje more),Stao zlatnu dozivati ribu.Doplivala riba pa ga pita:"Što bi htio, reci meni, starče?"Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo,Posve mi je poludjela stara;Neće više da je vlastelinka,Želi biti svijetla carica."A zlatna mu riba odgovara:"Ne jdikuj, nego pođi s mirom.Dobro! Bit će svijetla carica."

Vratio se starac svojoj baki,A pred njime stoje carski dvori.U njima se kočoperi stara,Sjedi ona, carica, za stolom;Boljari je služe i plemići,Prekomorska nalijevaju vina.Sjedi ona, meden kolač gricka,A oko nje stoji stroga straža,Na plećima sjekirice drži.Gleda starac, strah ga obuzeo,Pa se baca pred noge starici:"Zdravo da si, svijetla carice,Bit će da si sada zadovoljna."Ali ona i ne gleda starca,Već znak dade da ga protjeraju.Strčali se sluge i boljariPa guraju iz odaje starca.Dotrčali k vratima stražari,Samo što ne posjekoše starca.Ispred dvora narod mu se smije:"Pravo ti je, budalino stara,To nek, ludo, pouka ti bude:Zašto sjedaš u saone tuđe?"

Prođe jedna nedjelja i dvije,A još više pomahnita stara.Šalje ona dvorjane po muža.Našli oni i doveli starca,A starica ovako će starcu:"Pođi k moru, ribi se pokloni,Neću da sam svijetla carica,Želim biti vladarica mora,Pa da živim u najvećem moru,A ribica zlatna da mi služi,Da je šaljem kud mi se prohtije!"

Ništa starac ne smije da kaže,Ne smije se jadan da protivi,

39

Ka sinjemu uputi se moru,A na moru olujina vlada.Podižu se i propinju vali,Valjaju se i sve rikom riču.Poče zlatnu dozivati ribu.Doplivala riba pa ga pita:"Što bi htio, reci meni, starče?"Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo,Što da radim sa prokletom babom?Neće više carica da bude,Želi biti vladarica mora,Pa da živi u najvećem moru,A ti, zlatna ribo, da joj služiš,Da te šalje kud joj se prohtije."Ništa na to ne reče mu riba,Samo repom udari po vodiI zaroni u dubinu mora.

Dugo starac odgovor je ček'o,Al' ga jadan dočekao nije,Pa se svojoj povratio baki.

Al' što vidi? - Pred njim kolibica,Njoj na pragu starica mu sjedi,A pred njome prepuklo korito.

27. Andersenove bajke (izbor)

Ružno pače

Divno je bilo u polju: ljeto u punom jeku, pšenica se zlati, zob zeleni, sijeno po zelenim livadama splašteno u stogove, a roda korača na svojim dugačkim crvenim nogama i nešto gunna egipatskim jezikom koji je naučila od majke. Oko njiva i livada prostiru se velike šume, a u šumama svjetlucaju duboka jezera. Zaista, divno je bilo u polju.Na sunčanoj poljani nalazio se stari zamak opasan dubokim vodojažama. Od njegovih zidina pa sve do vodojaža porasla je tako bujna i visoka loboda da se iz nje ni dječak ne bi vidio. U tom gustom čestaru u svom gnijezdu sjedila je jedna patka. Njoj je već dosadilo da sjedi tako dugo, jer joj niko nije dolazio – sve ostale patke su više voljele da plivaju po vodojažama nego da sjede pod lobodom i s njom trabunjaju.Najzad se u jajima začulo kljuvanje i tanko "piju-piju", oživjela su žumanca, ljuske su počele da pucaju i iz njih su pačići počeli promaljatisvoje glavice.– Kva-kva! Brže-brže! – požurivala ih je patka. Iskobeljavši se iz ljuski što su brže mogli, pačići se počeše ogledati na sve strane pod tomkupolom od zelenog lišća. Mati ih je pustila da razgledaju koliko hoće, jer je zelenilo prijatno za oči.– O, koliki je svijet! – čudili su se pačići, jer su sada zaista imali mnogo više mjesta nego kad su u jajima ležali.– Vi mislite da je to čitav svijet? – dočekala je patka. – Svijet se prostire daleko s one strane vrta, sve do župnikove njive, ali ja tamo jošnikada nisam bila... Eto, sad ste se valjda svi izlegli – rekla je patka ipogledala. – Ne, nisu svi. Najveće jaje još je čitavo. Pa koliko ću još čekati? Već mi je dojadilo! – rekla je patka i opet sjela.– Pa, kako je, kako? – zabrzala je njena stara prijateljica dolazeći joj u posjetu.– Ah, s jednim jajetom se nekako oteglo! – požalila joj se domaćica.– Nikako da se izleže pače. A pogledaj samo ove! Na svijetu ih nema ljepših! Svi liče na oca, na onog mangupa što ne dolazi ni da me vidi.– Daj da vidim to jaje što neće da se otvori – rekla je njena stara prijateljica. – Vjeruj mi to je tučje jaje. I meni su tako jednom podvalili,pa sam s mladuncima muku mučila: boje se vode ko ničega! Vikala sam na njih, prijetila, ali sve uzalud. Daj da vidim to jaje! E, rekla sam ja, to jetučje jaje! Bolje će biti, ostavi ti njega i hajde uči pačiće da plivaju!– A neka, još ću malo pasjediti – rekla je domaćica. – Kad sam već toliko sjedila, posjediću još malo.– Kako hoćeš – otegla je stara patka i odgegala prema vodi.Najzad se raspuklo i veliko jaje. "Piju-piju!" zapijuckalo je mladunče i iskobeljalo se iz ljuske. Bilo je to neobično veliko i ružnopače.Patka ga pogleda i pomisli: Nekako nakaradno veliko. Nijedno mi nije takvo. Nije valjda tuče? Ali i to ćemo mi brzo vidjeti. Moraće uvodu, makar ga gurala!

40

Ujutro je osvanuo divan dan. Sunce je mamilo izmenu gustih listova lobode i majka zajedno sa svojim pačićima krenu na vodojaže. Done dovode i skoči. Kva-kva – dozivala je mati pačiće i oni su sve jedno za drugim počeli skakati u vodu. Kako koje pače skoči tako i potone, aliodmah spretno izroni i počne da pliva tako da ga je milina pogledati. Nožice su im same od sebe veslale. Svi su sada plivali, plivalo je čak iono ružno pače."Ne, neće biti da je tuče!" – razmišljala je majka.– Gledaj samo kako lijepo vesla nožicama i kako se uspravno drži!To je moje roneno pače. A ako ga malo bolje pogledaš nije ni takoružno."– Kva-kva! – povika pačićima. – Plivajte za mnom, povešću vas u svijet da vas pokažem pačjem sastajalištu. Samo se držite uza me da vasštogod ne zgazi. I dobro se čuvajte mačke! I tako stigoše na pačje sastajalište.Tamo je vladala nečuvena graja. Dvije porodice su se tukle oko jedne jeguljine glave sve dok tu glavu nije ugrabila neka mačka.– Eto, vidite, tako vam je na svijetu! – rekla je patka i obliznula kljun, jer i njoj se htjelo jeguljine glave. – A sad požurite da se pokloniteonoj staroj patki. Ona je ovdje najotmjenija. U njezinim žilama teče prava španska krv, zato je tako i debela. Kao što vidite, ona oko noge imacrvenu traku. To je nešto izvanredno lijepo i znači najveće odlikovanje što ga jedna patka može dobiti. Ono znači da je čuvaju i da po tome trebada je raspoznaju i ljudi i životinje. Idite lijepo i ne okrećite noge unutra. Dobro vaspitani pačići drže rastavljene noge, kao i njihov otac i mati! Asada prignite vratove i recite: kva!Tako njeni pačići i učiniše, ali patke što su ih posmatrale glasno zakvakaše:– Kva-kva, šta će nam to društvo! Kao da nas ionako nema dosta! Ih,kako samo izgleda ono pače! Ne treba nam ono ovdje! Istog trenutka zaletje se jedan patak i ujede pače za vrat.– Ne diraj ga! – povika majka. – Ono nikome ne smeta!– Ali ono je nezgrapno i čudnovato – dočeka patak što ga je ujeo. – Zato ga treba malo udesiti.– Lijepa su to djeca u svoje majke! – javila se stara patka sa trakom oko noge. – Sva su lijepa, osim onog jednog. Dobro bi bilo kad bi se onoponovo izleglo!– Ali to se ne može, milostiva! – rekla je majka. – Istina je, nije lijepo, ali je plemenito a i pliva kao i svako drugo, pa čak i nešto bolje.Kad poraste, valjda će biti ljepše i neće biti previše krupno. Predugo je ležalo u jajetu i zato zasada ne izgleda lijepo. – I majka ga kljunompomilova po zatiljku i dodade. – Osim toga, muško je, pa mu taj izgled i ne smeta mnogo! Sakupiće ono već dosta snage da se probije u život!– A ostali pačići su zaista lijepi – rekla je stara patka. – Budite dobri i ponašajte se kao kod svoje kuće – rekla je pačićima. – A ako naneteneku jeguljinu glavu, donesite mi je. I pačići su se zaista ponašali kao kod svoje kuće. Ali ono jadno pače što se posljednje izleglo i bilo onako ružno, ujedale su, kljucale i zadirkivale ne samo patke nego i kokoši.– Nezgrapno je! – govorili su svi, a jedan ćuran što je s mamuzama došao na svijet i zato se smatrao carem, šepurio se kao neka jedrilica sapunim jedrima i, sav zajapuren, pošao je pravo na to jadno pače. Siroto pače više nije znalo kuda će. Bilo je žalosno što je tako ružno i što mu sečitavo pačje sastajalište ruga.Tako je prošao već prvi dan, a kasnije je bilo sve gore i gore. Svi su proganjali to jadno pače. Pa i njegova ronena braća i sestre bili su grubiprema njemu i stalno su govorili:– Nakazo jedna, da ti hoće mačak vratom zavrnuti!Čak i mati mu je jednom rekla:– Dabogda te moje oči ne gledale:Patke su ga ujedale, kokoši kljucale, a djevojka što je hranila živinu nogom ga je udarala i gonila.To je jadnom pačetu toliko dozlogrdilo da je jednog dana preskočilo ogradu i pobjeglo. Male ptice u grmlju su se preplašile i razletjele na svestrane."Pobjegle su zato što sam tako ružan!" – pomislilo je pače i zatvorilo oči. Bježalo je sve dalje dok nije stiglo do močvare gdje su živjele divljepatke. Tu je umorno i tužno pače preležalo čitavu noć.Kad su se ujutro digle divlje patke, ugledale su svog novog susjeda.– Ko si ti, odakle si? – pitale su ga one, a pače se okretalo na sve strane i pozdravljalo ih kako je najbolje znalo i umjelo.– Baš si ružan! – rekle su mu patke. – Ali nama to ne smeta, samo da se ne ženiš od nas!Jadno pače! Ono nije ni pomišljalo na ženidbu. Priželjkivalo je samo da ga puste da leži u trski i da pije vodu iz močvare.Tu je pače proležalo čitava dva dana, a onda su došle dvije guske, ili bolje rečeno, dva divlja guska. Još su bili vrlo mladi, pa su bili i vrlodrski.– Slušaj prijane! – rekli su mu oni. – Strašno si ružan, ali nam se svinaš. Hoćeš li s nama, pa da budeš ptica selica? Odmah tu, u susjednojmočvari, ima nekoliko ljepotica divljih gusaka, sve samih djevojaka!Divno gaču "ga-ga-ga!" Kod njih možeš imati uspjeha iako si tako ružan!Fiju! Fiju! – tog trenutka dva metka fijuknuše iz lovačke puške, oba gusana padoše mrtva u ševar i voda se oboji njihovom krvlju. Fiju! –ponovo se razliježe pucanj i čitavo jato divljih gusaka se diže iz trske.Sada poče pucnjava za njima. To je počinjao veliki lov. Lovci su polegli oko močvare, a neki su se popeli i na drveće čije su grane padale na ševar. Plavičasti dim poput oblaka provlačio se izmenu tamnog drveća i dugo se rasplinjavao iznadmočvare, a lovački psi su kroz šaš i trsku jurili preko te močvare. Kako se samo uplašilo jadno pače! Zakrenulo je glavu da je sakrije pod krilo, ali u tom trenutku pred njim se pojavila strašna psina, isplazila jezičinu, a oči sijevaju. Psina iskezila zube, gotovo njuškom da ga takne,ali ga ne taknu, nego ode kako je i došla.

41

– Oh, hvala bogu! – odahnu pače. – Toliko sam ružan da ni pas neće da me ugrize.I tako je pače ostalo na miru. Ono se šćućurilo, a oko njega su odjekivali pucnji sve jedan za drugim.Tek pri kraju dana nastala je tišina, ali se jadno pače nije usunivalo ni da se pomakne. Pače je još nekoliko sati tako pritajeno čekalo, a ondaje pogledalo oko sebe i najednom potrčalo što ga noge nose. Duvao je vjetar i pače je jedva batrgalo preko njiva i livada.U kasno predvečerje pače je nekako stiglo do jedne bijedne seljačke kućice, koja je bila tako trošna da ni sama nije znala na koju će se stranusrušiti. A vjetar je duvao sve jače i jače, i jadno pače je moralo da sjedne da ga vjetar ne bi odnio. Najednom pače opazi da su vrata na kući bilatako nakrivljena da bi se moglo uvući u kuću. A u toj kući je živjela jedna starica sa mačkom i kokoškom. Taj mačak, što ga je starica zvala Sinčićem, umio je da izvija lenima i da prede, umio je čak i iskre da baca ako ga neko u mraku uz dlaku gladi. Kokoška je imala vrlo male i kratke noge i zato su je zvali Kratkonoga. Dobro je nosila i starica ju je voljela kao roneno dijete. Odmah ujutro su primijetili strano pače i mačak je počeo da frče a kokoška da kakoće.– Šta je ovo? – začudila se starica i pogledala oko sebe, ali kako je slabo vidjela, učini joj se da je pače bilo neka ugojena patka što je ovamozalutala, pa uzviknu: – Gle ti lijepe lovine! Sad ću imati i pačjih jaja! Samo da nije patak? To ćemo mi već vidjeti!I starica odluči da sačeka tri sedmice – za to vrijeme će vidjeti hoće li pače pronijeti. Tri sedmice su prošle, ali jaja ni za lijeka.Mačak je bio gospodar u kući, a kokoš gospodarica. Stalno su govorili: "Mi i svijet!", jer su smatrali da oni predstavljaju polovinusvijeta, i to onu bolju. Pače je smatralo da se i drukčije može gledati na te stvari, ali kokoška nije trpjela njegovo mudrovanje.– Možeš li ti da nosiš jaja? – pitala ga ona.Ne mogu...– E, onda ne otvaraj svoj kljun!A mačak ga je pitao:– A umiješ li ti da izvijaš lenima? Umiješ li da predeš i da dlakomiskre bacaš?– Ne umijem.– E, onda se ne uplići kad pametniji govore!Snuždeno i ojaneno, pače se povuklo u ćošak i počelo da mašta o svježem vazduhu i toplom suncu. I najednom ga obuzela neodoljiva željada zapliva. Nije moglo izdržati a da to ne kaže i kokoški.– Šta ti je u glavu došlo! – dočekala je ona. – Nemaš prečeg posla, pa ti gluposti u glavu dolaze. Bolje bi ti bilo da nosiš jaja ili da predeš,onda ne bi ludovao.– Ah, a tako je divno plivati po vodi! – uzdahnulo je pače. – Nema ništa ljepše nego kada zaroniš i glavom do dna doneš!– Čudna mi zadovoljstva! – nasmija se kokoš. – Ti si pošašavio.Mačak je najpametnije stvorenje koje znam, pa njega upitaj da li on voli da pliva i da roni! A o sebi neću ni da govorim! A pitaj i našu starugazdaricu, od nje na svijetu pametnije nema! Pitaj je da li bi ona htjela da pliva i da tone na dno!– Vi mene ne razumijete! – reklo je pače.– Ako te mi ne razumijemo, ko će te onda razumjeti? Ne misliš valjda da si pametniji i od mačka i naše gazdarice, a o sebi da i ne govorim. Ne diži nos, drago dijete, radije zahvali stvoritelju na svemu dobru kojim si nagranen. Zar nisi došao u toplu sobu i društvo od kojeg možeš nešto naučiti? Ali ti si obično blebetalo i nije nimalo prijatno s tobom prijateljevati! Ja ti želim samo dobro, zato ti i govorim neugodne stvari. Po tome se i poznaje pravi prijatelj. Zato ti kažem: gledaj ti da što prije naučiš nositi jaja i da se naučiš presti i bacati iskre.– A meni se čini da ću ja morati u široki svijet! – odgovorilo je pače.– E, onda sretan ti put! – dočekala je kokoška.I pače je zaista otišlo. Ono je plivalo i ronilo, ali su ga zbog njegove ružnoće sve životinje poprijeko gledale.Tako je i jesen došla. Lišće u šumi je požutjelo, potamnjelo i opalo. Vjetar se poigravao s opalim lišćem, a u vazduhu se već osjećala zima – već su se nadvili tmasti oblaci puni kiše i snijega, a na ogradi je stajao gavran i od hladnoće graktao: "Gra-gra!" Jeza je hvatala pri samoj pomisli na zimu. Za jadno pače su se približavali crni dani! Jedne večeri kad je već sunce zalazilo, iza grmlja se u rumenilu sunca pojavilo čitavo jato divnih velikih ptica. Takve divote pače još nikada nije vidjelo. Te ptice sa dugačkim i vitkim vratovima bile su veličanstvene u sjaju svoje nježne bjeline. To su bili labudovi koji su, klikćući i šireći dugačka krila, letjeli iz tih hladnih krajeva u južne predjele gdje se vode ne smrzavaju.Labudovi su letjeli visoko, visoko i malo pače je obuzeo neki čudan osjećaj. Ono se na vodi okretalo poput nekog točka, a onda je najednomisteglo vrat i podiglo glavu koliko je moglo i pustilo tako snažan i prodoran krik da se i samo od njega uplašilo.Pače nikako nije moglo da odvoji pogled od tih divnih i sretnih ptica. A kada su one potpuno nestale iz njegovog vidokruga, pače jeponovo zaronilo na dno, a kada je opet izronilo iz vode, ono je bilo kao izvan sebe. Ono nije znalo ni kako se te ptice zovu, ni kuda lete, ali jeosjećalo da ih je zavoljelo kako ništa dosad nije voljelo. Menutim pače im nije zavidjelo – ta kako bi ono moglo poželjeti da bude onako lijepo! Ono bi bilo presretno kada bi ga bar patke primile u svoju sredinu. Jadno ružno pače!A zima je bila hladna, tako hladna! Pače je moralo stalno plivati da se voda ne bi zaledila, ali se otvor u kojem je pače plivalo ipak iz noći unoć smanjivao. Pače je moralo svom snagom veslati svojim nožicama da bi spriječilo potpuno zamrzavanje vode, ali je najzad sasvim malaksalo,zastalo je i zamrzlo se u novoj kori leda. Ujutro je naišao neki seljak, pa kada vidje šta se dogodilo, on razbi led svojom desnom klompom i odnese pače svojoj ženi. U njihovoj kući pače je opet oživjelo. Njihova djeca su htjela da se igraju s njim, ali ono je pomislilo da iona hoće da mu nešto napakoste, pa se dalo u bijeg. Bježeći od njih, palo je u vedricu i tako čitavu prostoriju poprskalo mlijekom. Žena zavika,poče da lomi rukama, i pače u strahu upade u stap sa maslom, pa zatim u naćve pune brašna i tek onda se, onako brašnjavo, nekako nane na podu. Istom sada nasta prava gužva. Žena nadiže graju i baci za njim mašice, a djeca uza smijeh i viku potekoše da ga hvataju. Sva sreća pa su vrata bila otvorena, te pače pobježe napolje, zavuče se pod grm i iznemoglo klonu u svježi snijeg.

42

I suviše bi bilo tužno kada bi pričali sve nevolje koje je pače prepatilo tokom duge zime. Ležalo je u maloj bari menu trskama sve doknije dugo očekivano sunce opet zasjalo i ogrijalo. A onda su i ševe zapjevale i nastalo je divno proljeće.Jednog dana pače uzmahnu krilima, a ona, sada ojačala, zašuštaše jače nego ikada ranije i pače se vinu uvis. Pače još nije ni došlo k sebi oduzbunenja, a već se našlo u nekom vrtu gdje su jabuke cvjetale i opajao miris jorgovana što se svojim granama nadnio nad vodu dubokog kanala. O, kako je to sve bilo divno! Kako je opajao dah proljeća! Šušteći krilima i lagano klizeći po vodi, najednom su se iza žbunja pojavila tri bijela labuda. Pače je već vidjelo takve ptice, ali sada, kada ih ugleda tu pred sobom, obuze ga neizdrživa tuga i ono uzdahnu:– Poletjeću u susret tim kraljevskim pticama! Znam, ubiće me što se ovako ružan usunujem da im se približim. Ali neka! Bolje je da me oniubiju nego da me patke grizu, kokoši kljucaju i ona djevojka na dvorištu nogama ćuška. Bolje mi je da umrem tako nego da skapavam na zimi!I pače prhnu u vodu i zapliva prema divnim labudovima, a kada ga labudovi ugledaše, oni uzdignutih krila poletješe prema njemu.– Evo, ubijte me! – promuca jadno pače i nakloni glavu prema vodi da tako dočeka svoju smrt.Ali šta je to? Na glatkoj vodenoj površini vidi sebe! To više nije bilo ono nezgrapno, sivo i ružno pače, nego pravi pravcati labud! Nije bilo presudno to što se izlegao u pačjem gnijezdu, nego to što je na svijet došao iz labuneg jajeta! Poslije svih onih nevolja i stradanja kroz koje je prošao, mladi labud je, eto, dočekao dane radosti. I on je zaista znao cijeniti ovaj trenutak sreće! Veliki labudovi su plovili oko njega i milovali ga svojim kljunovima. U vrt je dotrčalo nekoliko dječaka i djevojčica i počeli su u vodu bacati komadiće hljeba i zrnje. Najednom je najmlani dječak uzviknuo:– Evo novog labuda! I svi ostali se obradovaše i zapljeskaše:– Novi labud! Novi labud!Poskakujući od radosti, djeca su otrčala po svoje roditelje, a kad su se svi iskupili oko labudova, svi su u jedan glas ponavljali:– Ovaj labud je najljepši! Najmlani, a najljepši!A stari labudovi se izmakoše i pred njim pokloniše. Mladi labud se zastidje i sakri glavu pod lijevo krilo. Od velike sreće bio je potpuno zbunjen. Bio je ponesen osjećanjem iznenadne sreće, ali ne i osjećanjem oholosti, jer nijedno dobro srce nije sklono oholosti.Dobro se on sjećao toga kako su ga progonili i ismijavali, a sada mu, eto, govore da je najljepši menu ovim divnim pticama. Rascvjetali jorgovanpruža svoje grane prema njemu, a sunce ga grije tako toplo i tako nježno. I mladi labud raširi krila, izdiže glavu i iz dubine srca zaklikta:– Kad sam bio ružno pače, o ovakvoj sreći ni sanjao nisam!

Princeza na zrnu graška

Bio jednom jedan princ koji je gorio od želje da se oženi nekom princezom, ali pravom pravcatom princezom. Tako je on krenuo u bijelisvijet i tražio svoju princezu, ali svaki put bi mu nešto zasmetalo. Nije nevolja bila u tome da nije bilo princeza, bilo je mnogo princeza, ali kako da pronane pravu pravcatu? Uvijek bi se našlo nešto, nešto kako ne treba. Tako se naš princ, poslije dugog i uzaludnog traganja, tužan vratio kući i nastavio da gori od želje za pravom pravcatom princezom.Jedne večeri se nadiže strašna nepogoda. Grmjelo je i sijevalo sa svih strana. Kiša je lila kao iz kabla, strahota jedna! I upravo tada se začuje kako neko lupa na gradskoj kapiji, te stari kralj izane da mu otvori. Kralj na kapiju, kad pred njim stoji neka princeza. Bože mili, kakvali bijaše od tog pljuska i nevremena! Voda joj je curkom curila niz kosu i odjeću, slivala se u cipele i izlazila na zapetnice. I ta namjernica mu rečeda je prava pravcata princeza."Brzo ćemo mi to vidjeti!" – pomisli stara kraljica, ali ništa ne reče, nego ode u spavaonicu, smače svu posteljinu i na dno ležaja stavi zrnograška. Zatim dovuče dvanaest dušeka, poslaga ih na grašak a onda na njih navali još dvadeset perina od mekih guščjih pahuljica. To je sada bila postelja na kojoj je te noći trebalo da prespava mlada princeza.Ujutro je upitaše – kako je spavala.– Oh, užasno, grozno! – žalila se princeza. – Gotovo čitavu noć oka nisam sklopila! Sam bog zna šta je to bilo u mojoj postelji. Ležala sam nanečem tako tvrdom da mi je čitavo tijelo pokriveno modricama! Užasno, kažem vam!Tada se oni uvjeriše da je ona zaista prava pravcata princeza kada je kroz dvadeset dušeka i dvadeset perina osjetila ono zrno graška. Takoosjetljiva može biti samo prava pravcata princeza! I princ je uze za ženu jer je sada znao da je naišao na pravu pravcatuprincezu. A grašak staviše u riznicu, gdje se i danas može vidjeti, ako ga neko nije uzeo.Ovo vam je istinita priča!

Kap vode

Sigurno već znaš za povećalo, ono okruglo staklo kao staklo od naočala, što sve pokazuje sto puta veće nego što je stvarno. Kada ga držišpred okom i gledaš kap vode iz bare, u toj kapljici vidiš više nego hiljadu čudnih životinjica, koje inače nikada ne bi opazio, a koje tamo zaistapostoje i žive. Gotovo da ti se čini da pred sobom vidiš pun tanjir nekih račića koji se guraju i preskaču i tako su proždrljivi da jedni drugima

43

odgrizaju ruke i noge, prednjicu i zadnjicu, pa ipak su nekako na svoj način veseli i zadovoljni.A bio jednom jedan starac koga su svi zvali Krible Krable, jer tako mu je i bilo ime. On je uvijek htio da iz svega izvuče ono najbolje, a kada to nije mogao, on se laćao neke čarolije.Tako je jednog dana sjedio za stolom i kroz svoje povećalo posmatrao kap vode uzetu iz lokve u jarku. Nevjerovatno! Šta sve u tojkapljici vode nije gmizalo i puzalo. Hiljade nekih životinjica je skakalo i skakutalo, razdiralo i žderalo jedno drugo.– Pa to je jezivo! – užasnuo se Krible Krable. Zar oni ne bi mogli da žive u miru i prijateljstvu i da svak za sebe odgovara?!Razmišljao je starac i razmišljao, ali ništa nije mogao da smisli, pa je odlučio da se prihvati čarolije.– Moram ih obojiti da se bolje vide! – odlučio je starac i toj kapljici dodao kao neku kapljicu vina, ali to nije bilo vino nego ona od dva šilinganajfinija vrsta vještičje krvi. I sve one čudne životinjice najednom postadoše sasvim ružičaste. Sada je to sve izgledalo kao neki grad pungolih divljaka.– Šta je to? – pitao ga je jedan drugi stari čarobnjak, koji nije imao imena i upravo time se razlikovao od drugih.– Ako pogodiš šta je, poklanjam ti ga! – odgovorio je Krible Krable.– Ali to nije lako pogoditi ako ne znaš o čemu se radi!Kad bezimeni čarobnjak pogleda kroz povećalo, učini mu se da zaista vidi čitav grad u kojem bezglavo jure goli ljudi! Užas jedan! Ali jejoš strašnije bilo gledati kako ti ljudi jedan drugog udaraju i guraju, kako se grizu i čupaju. Onaj što je bio gore, učas se nane dolje, a onaj što je bio dolje, opet se nane gore. Pogledaj! Pogledaj! Njegove noge su duže od mojih! Ćap! I više ih nema. Evo jednoga što za uhom ima neku kvržicu. Ona je mala, ali ga boli. Pa neka ga onda još više boli! I oni ga tuku, oni ga trgaju i najzad ga požderu, a sve zbog te kvržice. Tamo opet sjedi neki čovjek, sjedi tiho i povučeno kao neka nevina djevojka, on želi samo mira i spokojstva. Ali ne! I njega počeše da vuku i najzad ga progutaše.– Izvanredno zanimljivo! – reče bezimeni čarobnjak.– A šta misliš šta je to? – pitao ga je Krible Krable. – Možeš li se dosjetiti?– Pa jasno! – odgovorio je bezimeni. – To je Kopenhagen ili neki drugi velegrad, svi su oni slični. Velegrad, velegrad!– Pa to je eto ta vodurina iz jarka! – rekao je Krible Krable.

28. Oskar Vajld ( Srećni princ, Slavuj i ruža, Sebični div)

Srećni princ

Slavuj i ruža - Oskar Vajld

Rekla mi je kako će plesati sa mnom ako joj donesem crvene ruže - uzviknu student - ali u celoj mojoj bašti nema crvene ruže.Iz svog gnezda na hrastu ljutiku čuo ga slavuj, izvirio između lišća i čudio se."Nema crvene ruže u celoj mojoj bašti" uzvikivao je i divne mu se oči napuniše suzama. "Ah, do kakvih sitnica stoji sreća! Pročitao sam sve što su napisali mudraci i znam filozofiji sve tajne, ali mi je život bedan jer mi nedostaje crvena ruža"."Evo napokon vernog ljubavnika" reče slavuj. "Noć po noć pevao sam o njemu, iako ga nisam znao: noć po noć pričao sam njegovu priču zvezdama, a sada ga vidim. Kosa mu je tamna kao zumbulov cvet, a usne mu rumene kao ruža koju želi; ali lice mu je od ljubavi pobledelo kao belokost i jad mu se ocrtao na čelu."Sutra uveče priređuje vladar ples" mrmljao je mladi student "a moja će ljubav biti na plesu. Ako joj donesem crvenu ružu, plesaće sa mnom sve do jutra. Ako joj donesem crvenu ružu, držaću je u zagrljaju i ona će mi nasloniti glavu na rame, i stezaću ruku njenu u svojoj. Ali nema crvene ruže u mojoj bašti, zato ću sedeti sam a ona će proći mimo mene. Neće ni mariti za mene i srce će mi pući"."To je zaista pravi ljubavnik" reče slavuj. -"O čemu ja pevam, to on trpi: što je meni radost, njemu je jad. Ljubav je zaista divota. Vrednija je od smaragda i skupocenija od finih opala. Biser i mogranj ne mogu da je kupe niti se prodaje na tržištu. Ne stiču je trgovci niti može da se zameni na vagi za zlato."Muzičari će sedeti na svojoj galeriji" reče mladi student, "i sviraće na svojim instrumentima, a moja će ljubav plesati uz glas harfe i svirala. Plesaće tako lako da nogama neće dodirivati pod, a dvorani će se u šarenim haljinama zgrtati oko nje. Ali sa mnom neće plesati jer nemam crvenu ružu da joj dam" i on se bacio u travu, pokrio lice rukama i zaplakao."Zašto on plače" zapita mali zeleni gušter kad je protrčao kraj njega, a rep napeo uvis."Zaista, zašto" reče leptir koji je lepršao za sunčanom zrakom."Zaista, zašto" šapne svom susedu bela rada nežnim, tihim glasom."Plače zbog crvene ruže" reče slavuj."Zbog crvene ruže"zaviču oni, "jako smešno"!A mali gušterčić, koji je bio cinik, nasmeja se na sav glas.Ali slavuj je razumeo tajnu studentovog jada te je ćuteći sedeo na hrastu i promišljao o tajnoj ljubavi.

44

Odjednom on raširi smeđa krila za let i ustremi se u vazduh. Prolete šumarkom kao sena i kao sena prolete baštom.Usred proplanka stajala je divna ruža pa kad ju je slavuj spazio, polete ka njoj i spusti joj se na grančicu."Daj mi crvenu ružu" dovikne joj, "a ja ću ti otpevati svoju najslađu pesmu". Ali ruža odmahne glavom:"Moje su ruže bele" odgovori ona, "bele kao pena morska i belje nego sneg na planini. Ali idi do moje sestre koja se plete oko starog sunčanika i možda će ti ona dati ono što ti želiš".Odlete slavuj ka ruži što se plete oko starog sunčanika."Daj mi crvenu ružu" dovikne joj "a ja ću ti otpevati svoju najslađu pesmu". Ali ruža odmahne glavom:"Moje su ruže žute" odgovori ona "žute kao kosa morske vile što sedi na prestolu od ćilibara i žuće nego sunovrat što cveta na livadi dok je kosac ne pokosi. Ali idi do moje sestre koja raste pod studentovim prozorom i možda će ti ona dati ono što želiš".Odlete slavuj ka ruži što raste pod studentovim prozorom."Daj mi crvenu ružu" dovikne joj, "a ja ću ti otpevati svoju najslađu pesmu". Ali ruža odmahne glavom:"Moje su ruže crvene" odgovori ona, "crvene kao golubove noge i crvenije nego silni koralj što se vije po oceanskoj pećini. Ali zima je sledila moje žile, mraz je oprljio moje pupoljke, bura je slomila moje grančice i ja neću imati ruže cele ove godine."Samo jednu jedinu crvenu ružu želim ja" uzvikne slavuj - jednu jedinu crvenu ružu! Zar nema nikakav način kako bih je dobio?"Ima način" odgovori ruža, "ali je tako strahovit te se ne usuđujem da ti ga kažem"."Reci mi" reče slavuj, "ja se ne plašim"."Ako želiš crvenu ružu", reče ruža, "moraš da je stvoriš pesmom po mesečini i obojiti je krvlju iz svoga srca. Moraš grudi da nabodeš na trn i pevati mi. Cele celcate noći moraš da mi pevaš, a trn ti se mora zabadati u srce, tvoja živa krv mora teći u moje žile da postane mojom."Smrt je velika cena za crvenu ružu" reče slavuj, "a život je svakom jako drag. Radost je sedeti u zelenoj šumi, motriti Sunce u zlatnim kolima i gledati Mesec u bisernim kolima. Sladak je glogov miris, slatki su zvončići što se kriju u dolini i crnica što cveta na bregu. Ali ljubav je bolja nego život, a šta je ptičje srce prema ljudskom srcu"?Raskrilio on smeđa svoja krila za let i uzvio se u vazduh. Preleteo baštom kao sena i kao sena projurio šumarkom.Mladi je student još ležao u travi gde ga je slavuj ostavio i još mu se nisu bile osušile suze u divnim očima."Veseli se" dovikne mu slavuj, "veseli se, dobićeš svoju crvenu ružu! Stvoriću je pesmom na mesečini i obojiću je krvlju iz srca svog. Za uzvrat tražim jedino da budeš veran ljubavnik jer ljubav je mudrija od filozofije, koliko god bila filozofija mudra, i moćnija od vlasti, koliko god vlast bila moćna. Krilima joj je boja kao plamen, a plamene je boje telo njeno. Usne su joj slatke kao med, a dah joj je kao tamjan.Student pogleda iz trave i oslušne, ali nije razumeo šta mu slavuj govori jer je znao jedino ono što piše u knjigama.No hrast je razumeo i rastužio se jer je jako voleo malog slavuja koji je sagradio gnezdo u njegovim granama."Otpevaj mi poslednju pesmu" šapne mu, "ostaću sam samcat kad tebe ne bude".Tako je slavuj otpevao hrastu pesmu i glas mu je bio kao voda što klokoće iz srebrnog vrča.Kad je on otpevao pesmu svoju, ustane student i izvadi iz džepa beležnicu i olovku."On ima formu" govorio je sam sebi, odlazeći šumarkom, "to mu se ne može poreći, ali ima li osećanja? Čini mi se da nema. Zaista je poput većine umetnika; sasvim je stil, a nema nikakve iskrenosti. Ne bi se žrtvovao za druge. Misli jedino na muziku, a svako zna da su umetnosti sebične. Ali mora se priznati da ima u glasu nekih divnih zvukova. Žalost je što ti zvuci ne kazuju ništa i nisu od nikakve praktične koristi".I ode u svoju sobu, legne na svoj slamnati krevet i stane misliti o ljubavi; a nakon časka zaspi.A kad je Mesec zasjao na nebu, odlete slavuj ka ruži i nabode grudi na trn. Cele celcate noći pevao je grudi nabodenih na trn, a hladni kristalni Mesec nagnuo se i slušao. Cele je noći pevao slavuj, a trn mu se zabadao sve dublje i dublje u grudi i živa mu je krv isticala.Pevao je najpre kako se ljubav rodi u srcu mladića i devojke. A navrh ruže procvetala je divna ruža, latica za laticom redala se kao što se pesma redala za pesmom. Bila je isprva bleda kao magla nad rekom, bleda kao prvo jutro i srebrna poput krila zorinih. Kao sena nizija u srebrnom ogledalu, kao sena ružina u ribnjaku, takva je bila ruža što je procvala na najvišoj grančici.Ali ružino stablo dovikne slavuju neka se jače pritisne uz trn. "Pritisni jače, mali slavuju" doviknulo mu ružino stablo, "jer će svanuti dan dok još nije dokončana ruža".Slavuj pritisne jače uz trn, a sve glasnije i glasnije orila mu je pesma jer je pevao kako se rađa strast u duši muškarčevoj i devojčinoj.A nježna rumen sunula u ružine latice, kao rumen na mladoženjinom licu kad nevesti poljubi usta. Ali trn se još nije bio zabo u srce i ružino je srce bilo još belo jer jedino krv iz slavujeva srca može da zacrveni ružino srce.A stablo dovikne slavuju neka pritisne jače na trn. "Pritisni jače, mali slavuju" doviknulo mu stablo, "jer će svanuti dan pre no što je dokončana ruža".

45

Pritisnuo slavuj jače na trn i trn mu dopro do srca i ljuta ga bol probola. Gorka je, gorka bila bol, a sve uznositija i uznositija bila je njegova pesma jer je pevao o ljubavi što se usavršuje u srcu, što ne umire u grobu.A divna se ruža zarumenela kao rumen na istočnom nebu. Crveneo se rub laticama, a kao rubin crvenelo se srce.Ali slavuju je sve više slabio glas i krila mu sve laganije lepršala, a oči se zamaglile. Pesma mu je slabila te slabila i on je osećao da mu nešto guši grlo.A zatim ispeva poslednji pev. Beli ga je Mesec čuo te zaboravio na svitanje i zastao na nebu. Crvena ga je ruža čula, sva zadrhtala od zanosa i rastvorila latice hladnom jutarnjem povetarcu. Jeka ga je odnela u svoju purpurnu pećinu u brdima i probudila pastire iz sna. Preleteo je preko trske kraj reke i ona je javila moru glas."Gledaj, gledaj" uzvikne ružino stablo, "ruža je sada savršena"! Ali slavuj mu nije odgovorio jer je ležao mrtav u visokoj travi, s trnom u srcu.A u podne otvorio student prozor i pogledao: "Divna li slučaja" uzviknuo, "evo crvene ruže! Otkad živim, nikad nisam video ovakvu ružu. Tako je divna da verovatno ima dugačko latinsko ime" i on se nagnuo i otrgnuo je.Nataknuo zatim šešir i pohrlio k profesorovoj kući s ružom u ruci.Profesorova je kći sedela na vratima i motala na vitlo modru svilu, a psetance joj ležalo do nogu."Rekli ste da ćete plesati sa mnom ako Vam donesem crvenu ružu" reče student. "Evo najcrvenije ruže na svetu. Večeras ćete je nositi kraj srca, a kad budemo plesali, pričaće Vam ona kako Vas ljubim".Ali devojka se namršti:"Bojim se da mi neće pristajati uz haljinu" odgovori ona, "osim toga, kancelarov mi je bratanac poslao prave dragulje, a svako zna da su dragulji vredniji nego cveće."Kunem se zaista, Vi ste jako nezahvalni" reče student zlovoljan i baci ružu na drum gde je pala u jarak i kola je pregazila točkom."Nezahvalna" reče devojka. "Reći ću Vam nešto, Vi ste jako surovi; a napokon, ko ste Vi? Samo student. Mislim da Vi nemate ni srebrne kopče na cipelama kao što ih ima kancelarov bratanac" i ona ustade i ode u kuću."Kako je ljubav glupa" reče student odlazeći. "Nije ni napola toliko korisna kao logika jer ne dokazuje ništa i uvek kazuje ono što se ne događa i navodi te da veruješ u nešto što nije istina. Zaista je sasvim nepraktična, a kako je u naše doba glavno biti praktičan, vratiću se ja filozofiji i učiću metafiziku".Vratio se dakle u svoju sobu, izvadio veliku prašnjavu knjižurinu i uzeo da čita.

SEBIČNI DIV- Oscar Wilde -

Svakog popodneva, kada su se vraćala iz škole, djeca su odlazila i igrala se u Divovu vrtu.Bio je to velik vrt s mekom zelenom travom. U travi je mjestimice raslo prekrasno cvijeće nalik na zvijezde, a bilo je tamo i dvanaest stabala bresaka koje bi se u proljeće osule nježnim cvjetovima ružičaste i biserne boje, a u jesen bi rodile bogatim plodom. Ptice su sjedile na stablima i pjevale tako slatko da su djeca znala zastati u igri da bi ih mogla čuti. ''Kako smo ovdje sretni!'' uzvikivali su oni jedno drugom.

Jednog dana Div se vratio.Otišao je bio u posjet svom prijatelju Kornovolskom ljudožderu i ostao kod njega sedam godina. Kada je sedam godina prošlo, rekao je sve što je imao reći, jer on nije od velikih razgovora, i odlučio se vratiti u svoj dvorac. Kada je stigao, vidio je djecu kako se igraju u vrtu.

''Što radite ovdje?'' viknuo je on vrlo grubim glasom i djeca su se razbježala.''Moj vrt je moj vrt'', rekao je Div. ''to je svima jasno, i neću nikome dopustiti da se u njemu igra, osim mene.'' Stoga je podigao visok zid oko vrta i stavio ploču s natpisom:

ZABRANJEN PRISTUP POD PRIJETNJOM KAZNE

On je bio vrlo sebičan Div.

Jadna se djeca sada nisu imala gdje igrati. Pokušavala su se igrati na cesti, ali esta je bila vrlo prašnjava i puna tvrdog kamenja i njima se to nije sviđalo. Nakon završetka nastave obilazili su oko visokog zida i govorili o divnom vrtu. ''Kako smo tubili sretni!'' govorili su jedno drugom.

Zatim je došlo Proljeće i sav je kraj bio pun sitnog cvijeća i malih ptica.Samo u vrtu Sebičnog Diva još je vladala zima. Ptice nisu htjele pjevati u njemu jer tu više nije bilo djece, a stabla su zaboravila cvasti. Jednom je neki krasni cvijet provirio iz trave, ali kada je vidio ploču s onim natpisom, rastužio se zbog djece tako da je kliznup natrag u zemlju i zaspao.

46

Jedini kojima se to sviđalo bili su Snijeg i Mraz. ''Proljeće je zaboravilo na ovaj vrt'', uzvikivali su oni, ''i tako ćemo ovdje živjeti cijelu godinu.'' Snijeg je prekrio travu svojim bijelim pokrivačem, a Mraz je sva stabla obojio u srebro. Zatim su pozvali Sjeverni Vjetar da se nastani s njima, i on je došao. Umotan je bio u krzno i čitav dan je urlao po vrtu i obarao dimnjake. ''Ovo je divno mjesto'', rekao je on, ''moramo pozvati Tuču u posjet.'' I tako je došla Tuča. Svakog dana tri sata štropotala je ona po krovu dvorca, sve dok nije porazbijala većinu škriljastih crepova, a zatim bi optrčavala vrt što brže može. Odjevena je bila u sivo, a dah joj je bio kao led.

''Ne shvaćam zašto Proljeće tako kasni'', reče Sebični Div sjedeći pokraj prozora i gledajući u svoj hladni bijeli vrt, ''nadam se da će se vrijeme promijeniti.''Ali Proljeće više nije došlo, a ni Ljeto. Jesen je svakom vrtu dala zlatni plod, ali Divovu vrtu nije dala ni jedan. ''On je previše sebičan'', rekla je ona. I tako su tu stalno bili Zima i Sjeverni Vjetar i Tuča i Mraz, i Snijeg je plesao između stabala.

Jednog jutra Div je budan ležao u postelji, kad je začuo neku ljupku glazbu. Zazvučala je tako slatko u njegovim ušima da je pomislio kako tuda prolaze Kraljevi glazbenici. A, u stvari, to je samo mala konopljarka pjevala pod prozorom, ali on već odavno nije čuo pticu kako pjeva u njegovu vrtu, tako da mu se to učinilo najljepšom glazbom na svijetu. Tada je Tuča prestala plesati iznad njegove glave, a Sjeverni vjetar urlati, i prekrasan miris dopro je do njega kroz otvoren prozor. ''Čini se da je napokon stiglo proljeće'', rekao je Div i skočio iz postelje i pogledao van.Što je vidio?

Vidio je čudesan prizor. Kroz malu rupu u zidu djeca su se bila uvukla u vrt i sjedila na granama stabala. Na svakom stablu koje je mogao vidjeti, sjedilo je malo dijete. A stabla su se veoma obradovala što su se djeca vratila, tako da su se osula cvijećem i nježno njihala grane iznad dječjih grana. Ptice su letjele naokolo i od užitka cvrkutale, a cvijeće je virilo iz zelene trave i smijalo se. Bio je to ljubak prizor; samo u jednom kutu još je vladala zima. Bio je to najudaljeniji kut vrta i u njemu je stajao neki dječačić. Bio je tako malen da se nije mogao popeti na granu stabla i obilazio je oko njega gorko plačući. Siroto stablo još je bilo potpuno pokriveno mrazom i snijegom i Sjeverni Vjetar je puhao i urlao iznad njega. ''Popni se, dječačiću!'' govorilo je Stablo i sagnulo svoje grane što je više moglo, ali dječak je bio premalen.

A Divu se srce odmrzlo dok je to promatrao. ''Kako sam bio sebičan!'' reče on, ''sada znam zašto Proljeće ne želi doći ovamo. Stavit ću tog jadnog mališana na vrh stabla i onda ću srušiti zid i moj će vrt postati dječje igralište za sva vremena.'' Bilo mu je zaista vrlo žao zbog onog što je bio učinio.Zatim se odšuljao niza stube i tiho otvorio vrata i ušao u vrt. Ali kad su ga djeca ugledala, tako su se uplašila da su sva pobjegla i u vrtu je opet nastala zima. Samo onaj mali dječak nije pobjegao, jer njegove su oči bile pune suza tako da nije ni vidio da Div dolazi. A Div mu se prikrao iza leđa i nježno ga je uzeo za ruku i popeo ga na stablo.A stablo se odmah rascvjetalo i ptice su došle i zapjevale na njemu, a dječačić je pružio ruke i obavio ih oko Divova vrata, i poljubio ga. A ostala djeca, kada su vidjela da Div više nije zao, dotrčale su natrag, a s njima je došlo i Proljeće. ''Ovo je sada vaš vrt, dječice'', rekao je Div i uzeo veliku sjekiru i srušio zid. I kada su ljudi u dvanaest sati odlazili na trg, našli su Diva kako se igra s djecom u najljepšem vrtu koji su ikad vidjeli.

Djeca su se igrala čitav dan, a uvečer su došla k Divu da se s njim pozdrave.''Ali gdje je vaš mali prijatelj?'' rekao je on, ''dječak kojeg sam popeo na stablo.'' Div ga je najviše volio zato što ga je on poljubio.''Ne znamo'', odgovorila su djeca, ''otišao je.''''Morate mu reći da sutra svakako dođe'', rekao je Div. Ali djeca su rekla da ne znaju gdje on stanuje i da ga nikad prije nisu vidjela, i Div se vrlo rastužio.Svakog popodneva, kad bi završila nastava, djeca su dolazila i igrala se s Divom. Ali mali dječak, kojeg je Div volio, nije se više pojavio. Div je bio vrlo ljubazan prema svoj djeci, ali čeznuo je za svojim prvim malim prijateljem i često ga je spominjao. ''Kako bi ga želio vidjeti!'' znao je reći on.

Prošle su godine i Div je vrlo ostario i oslabio. Više se nije mogao igrati nego je sjedio u velikom naslonjaču i gledao djecu u njihovoj igri i divio se svom vrtu. ''Imam mnogo krasnog cvijeća'', govorio je on, ''ali djeca su najljepša od svih cvjetova.''

Jednog zimskog jutra gledao je kroz prozor odijevajući se. Sada više nije mrzio Zimu, zato što je znao da proljeće tada samo spava i da se cvijeće odmara.Iznenada, u čudu je protrljao oči i samo gledao. To je zaista bio čudesan prizor. U najudaljenijem kutu vrta stajalo je stablo prekriveno ljupkim bijelim cvjetovima. Grane su mu sve bile zlatne i s njih je visjelo srebrno voće, a pod njim je stajao onaj mali dječak kojeg je volio.Div je sav radostan potrčao niza stube i utrčao u vrt. Pohrlio je kroz travu i prišao djetetu. A kada mu je došao sasvim blizu, lice mu se zacrvenjelo od gnjeva, i rekao je: ''Tko se usudio raniti te?'' Jer na dječakovim dlanovima vidjeli su se tragovi dvaju čavala i tragovi dvaju čavala vidjeli su se na malim nogama.''Tko se usudio raniti te?'' uzviknuo je Div, ''reci mi, tako da mogu uzeti svoj veliki mač i ubiti ga.''''Ne!'' odgovorilo je dijete, ''ovo su rane od Ljubavi.''''Tko si ti?'' rekao je Div i obuzelo ga je neko čudno strahopoštovanje pa je kleknuo pred tim malim djetetom.A dijete se nasmiješilo Divu i rklo mu: ''Ti si mi jednom dopustio da se igram u tvom vrtu, danas ćeš sa mnom poći u moj vrt, koji se zove Raj.''

I kada su djeca tog popodneva dotrčala u vrt, našla su Diva kako leži mrtav pod stablom, sav pokriven bijelim cvjetovima.

47

13. Uspavanke, tašunaljke i brojalice 14. Rugalice, brzalice i ređalice

15. Pitalice, zagonetke i poslovice

16. Teorije o postanku bajke

17. Struktura i osobine narodne bajke

18. Srpske narodne bajke (Pepeljuga, Međedović, Čardak ni na nebu ni zemlji)

19. Šaljive narodne priče (Krepao kotao, Ero i Turčin)

20. Basne (Crv i lav, Bik i zec)

21. Lirsko-epske narodne vrste

22. Epske narodne pesme- Kosovski ciklus i Ciklus marka Kraljevića ( Smrt majke Jugovića, Marko Kraljević i Musa Kesedžija)

23. Balade (Predrag i Nenad, Ženidba Milica Barjaktara, Hasanaginica)

24. Peroove bajke(izbor tri bajke)

25. Grimove bajke (izbor)

26. Puškinove bajke (izbor)

27. Andersenove bajke (izbor)

28. Oskar Vajld ( Srećni princ, Slavuj i ruža, Sebični div)

29. Desanka Maksimović (Priča o raku krojaču, Prsten na dnu mora, Bajka o labudu)

30. Grozdana Olujić (Sedefna ruža, Nebeska reka, Dečak i princeza)

31. Ezopove basne (izbor)

32. La Fontenove basne (izbor)

33. Krilov (izbor)

34. Dositej Obradović- Basne (izbor)

35. Ivo Andrić - Aska i vuk

36. Ivo Andrić - Priče iz detinjstva

Nas je od poezije najvise pitao: Rajko Petrov Nogo, Jovan Jovanovic Zmaj, Dusan Radovic, Ljubivoje Rsumovic, dakle biografije o njima i 5-6 pesama da zna da analizira, po tvom izboru. Ne znaci da ce i vas ovo pitati, ali sada je najvise to vrteo. Nek pored ovih pesnika za svaki slucaj jos procitate o Milovanu Danojlicu i Dobrici Ericu. Sto se proze tice bajke, basne, Robinson Kruso, Hajduci, Mali princ, Basta sljezove boje, Orlovi rano lete... Bajke i basne isto sami birate, znati po pet. Treba Grimove, Andersenove i srpske narodne bajke, a od basni Ezopove, Lafontenove...

48