Konzervacija

Farmakovski - Lossos – Plenderleith 1

ЗНАЧЕЊЕ ТЕРМИНА «КОНЗЕРВАЦИЈА»САЧУВАЊЕ »STATUS-a QUO«

ИДЕЈА О ДУГОТРАЈНОМ КОНЗЕРВИРАЊУ«conservo«- латински гл. који значи сачувати (сачувати у целину). Сачувати

особине предмета које представљају историјску документарност, као и његову природу.«status quo ante«, - стање попут првобитног, тј. Стање у коме се налази предмет пре

него је доспео у музеј, што је ипак недостижан идеал. Потребно је наиме предузети мере и поступке да се заустави или пак успори природно старење ствари. Мамути пронађени у глечерима по одмрзавању су били прикладна храна за псе и грабљивице. Изоловати предмет од штетних спољних утицаја, спречити нежељене хемијске процесе, похранити предмет у контејнер из кога је претходно исисан ваздух и уведен инертни гас.

ИСТОРИЈА КОНЗЕРВАЦИЈЕПрва примена природних наука у класичној археологији се јавља крајем XVIII века

и односила се пре свега на хемијску анализу нађених и проучаваних предмета (немачки истраживач Klaproth, и енглески научник Pearson). Резултати анализа пак нису коришћени за конзервацију предмета. 1826 J.Davy, брат познатог хемичара и физичара H.Davy-a штампа занимљиву студију «о посматрању промена које настају на неким старим легурама бакра», где се по први пут упозорава на тачан корозијски процес код бронзаних предмета. Половином века се већ у извесној мери врши хемијска анализа музеалија и објављују резултати истраживања. 90-тих година XIX века већ имамо вредне рукописе и документе из подручја конзервације. У Дрездену 1899 Caponov лак од стране немачких архивиста препоручен као универзално средство. За тадашње време он је заиста био изузетан (раствор нитроцелулозе у ацетону и амилоацетату са камфором), али је тадашња ацетилцелулоза садржала у мањој мери невезану сирћетну киселину која није користила гвозденом црнилу и другим средствима за писање па оправдано изазива неповерење нешто касније на међународној конференцији у Ватикану.

На почетку овог века је примењена аналитичка хемија, која је обрађивала уопштено бронзу и метале, а саму појаву корозије детаљније и то чак и оне појаве корозије секундарног значаја. 1915 године, немачки конзерватор Rathgen у приручнику Конзервација старина наводи до тада познате методе служећи се и књигом данског стручњака Rosenberg-a који је нарочито обрадио корозију гвоздених и бакарних предмета. То је исти Rosenberg који је пронашао влажну комору за доказивање хлорида у кородираним предметима.

Тридесетих година француски и белгијски лабораторији предузимају иницијативу у проналажењу конзервацијских метода. То све уз уважавање емпирике, али често без мере игноришући последице (одстрањивање корозије помоћу SnCl4 или ZnCl2.). Крајем 30-тих оснивају се конзерваторске лабораторије у Совјетском савезу. Сва своја искуства М.В. Фармаковски сабрао је у књизи Конзервирање и рестаурирање музејских збирки.

Увод


Конзерватори од 1912 употребљавају средства за хемијско повезивање флуате које користе при рестаурацији камена и то у комбинацији са воденим стаклом. Смеса није продирала у камен, али се стварао кременов гел који је отпадао заједно са оригиналним материјалом. Крајем 30-тих служба заштите је забранила употребу ових материјала. A. Stocky чешки конзерватор 1927 у публикацији Савеза Чешких музеја прави велики помак у области заштите, јер описује третман који је спроводио на металним предметима које је конзервирао парафином без претходног отклањања хлорида па су предмети потпуно девастирани.

Између два рата стручни ниво конзервације је у Енглеској и Америци достигао висок ниво. Fogg-ov музеј у USA до 1952 издаје стручни часопис. Организацијски рад UNESCO-a са својом музејском комисијом ICOM-a оживљава тзв. лабораторијски одбор за конзервацију и чување музејских предмета који приређује стручне семинаре и сабира стручне прилоге и нове методе са свих конзерваторских подручја. Чувени радник лабораторија British Museuma Plenderleith у делу Conservation and restoration of the museum objects and the works of art доноси све методе конзервације које се и данас користе у британском музеју.

РЕСТАУРАЦИЈА«restauro», латински гл.- поправљам; «restauratio»,-поправљати

Када је у питању рестаурација музеалија пре свега имамо на уму чување свих особина једног предмета које нам могу сведочити о овом или оном значењу тог предмета као историјског документа. (Фармаковски). Као прво правило Фармаковски истиче да се код рестаурације не смеју оригинални делови покривати својом «уметношћу .

Код рестаурације керамике нпр. Питање је када рестауратор има право да установи облик или када може разместити тзв. «лебдеће» фрагменте, који немају додирних тачака са осталима. Код рестаурације кипа, недостајуће делове је често немогуће успешно рестаурирати, нарочито када је реч о недостајућем прсту, носу и сл. Јер је непозната сложеност уметниковог схватања форме, па се у оваквим случајевима не прибегава рестаурацији.

Као друго правило Фармаковски истиче: код рестаурације не смемо у предмет уносити своје замисли и попуне, измењујући његову документарност, осим ако је то потребно ради одржања целине тог објекта.

Рестауирација треба да се у првом реду бави уклањањем узрока и последица разорних процеса и одстрањивањем свих туђих наслага.

Никаква рестаурација није дозвољена уколико нам није тачно позната природа објекта и техника, како га ваља обрађивати, а уз то треба да имамо основно знање о природи и карактеру реагенса које примењујемо. Није дозвољена употреба никаквих «тајних» средстава, или оних чија нам природа није позната.

Коначно као пети принцип: сваки се неуспех мора свестрано проучити и његов узрок разјаснити, док се код сваке рестаурације, да не остане безначајним, мора забележити цео радни поступак, као и постигнути резултати.

Циљеви и границе дозвољеног поступка кад је у питању рестаурација, постављени су у музеалству тек деведесетих година XIX века. Пре тога је у музеластву владала емпирика која је такође заслужна за данас признате мере чувања и лечења предмета. Приватни радови на пољу конзервације су дали одлучујући допринос музејској науци, у ту су и музејска удружења, часописи, consdist...

Увод


ЧУВАЊЕ МУЗЕЈСКИХ ПРЕДМЕТАКонзервација је једини прави израз који обухвата све поступке чувања, односно

заштите предмета. Ни један предмет не враћамо, нити га можемо вратити у првобитно стање и функцију. И трајно сачувати «status quo« је проблематично, јер и најпоузданији поступак чувања оставља предмет изложен процесу старења, мада успореном. Једино што можемо учинити је да употребом најделотворнијих и најстабилнијих средстава, одстранимо из предмета штетне ствари и спречимо штетне утицаје и тиме спречимо старење предмета и успоримо га.

То се може постићи тако што : механичким или хемијским поступцима одстрањујемо из предмета жаришта распадања, или да та жаришта локализујемо и прикладним средствима за импрегнацију учврстимо место распадања, заштитним премазом онемогућимо приступ ваздуху, или хемијском реакцијом претворимо штетне материје у нештетне, а као такве се лако могу уклонити са површине предмета и коначно предмете чувамо у таквој средини где су такви утицаји сведени на минимум, где ћемо их повремено контролисати, о чему такође морамо водити белешке о чувању предмета из збирки у облику картотеке и помоћу фотографске документације.

ОПШТИ УСЛОВИ ЧУВАЊА МУЗЕЈСКИХ ЗБИРКИ

Стање музејске зградеЧување музеалија у музејској згради пре свега одређују атмосферски услови који

владају у њој:светлост, ваздух, температура, и влага, као и количине и врсте прашине. Ако стање ових елемената не одговара основним захтевима, дужност музејских радника је да свим силама заштити музејске збирке како не би настало такво стање које би их довело у опасност.

СВЕТЛОСваки музејски предмет се може налазити или изложен на увид посетиоцима у

поставкама, сталним или повременим, или чуван у музејским депоима, или пак на обради и заштити у радионицама, конзерваторским лабораторијама. Тенденција је да се природном осветљењу потпуно затвори пут, а када је реч о предметима на обради, једино је у сликарству неопходно дневно светло док се друге врсте материјала могу успешно обрађивати и излагати при вештачком светлу. Нарочито су штетни ултравиолетни сунчеви зраци познати по својој хемијској активности. Њих до извесне мере задржава прозорско стакло, још боље дебело стакло, а најбоље оловно стакло тј. Стакло у којем има олово

Увод


оксида. Материјали који су најосетљивији на сунчево светло су пре свега боје,слике, тканина, папир, папирус,и пергамент. Код расвете се такође поставља и проблем прекомерног загревања, могућност вентилације у вези са тим...

ВАЗДУХ И ТЕМПЕРАТУРА

Угљеник у чистом облику није активан, а кисеоник делује оксидирајући, посебно његова алотропска модификација озон О3. Осим тога у ваздуху се налазе и незнатне количине инертних гасова, угљеникови оксиди, водене паре, а у градској атмосфери посебно штетни сумпор диоксид, сумпор водоник и амонијак, као и прашина са честицама чађи. Водене паре у ваздуху, уз нагле промене температуре су један од највећих механичких разарача. CO2 угљеников диоксид са водом такође сачињава веома активни реактив. Сумпорни гасови могу претворити мрамор у садру. Систем централног грејања је најподеснији будући да ложионица може бити удаљена. Допуштени опсег годишњег колебања температуре у музејским просторијама је од 12-25C, најбоља је средња температура 16 -18C, уз влажност 45-65%.

ВЛАГАВлага је пак најснажнији агенс и катализатор распадања. Температура сама по себи

и издвојено гледано не представља већи проблем, али прилив публике, а са њима и топлог ваздуха у хладну просторију, нагло повећава влажност у њој. Разликујемо апсолутну влагу (количина воде изражена у грамима у метру кубном) и релативну влагу (влага изражена у % у односу на количину влаге која је потребна да засити ваздух).100% засићење влагом је када са зидова у просторији потече вода. Одређена константа која показује апсолутну влагу тако при различитим температурама показује различиту релативну влажност, односно засићење. Тако можемо знати који су температурни услови недозвољени према одређеном режиму влаге који влада у просторији. Једноставније, са порастом релативне влаге, само ће одређено повећање температуре одржати релативну влажност у неизмењеном проценту. Снижавање апсолутне влаге може пак бити веома опасно (испод 40% може утицати на расушивање предмета), па је неопходно увести овлаживаче ваздуха или најпримитивније поставити посуде са водом на радијаторе. Још једноставније дакле, потребно је режим влаге и температурни режим довести у одређени однос.

За истовремено посматрање влаге и температуре служи Аугустов психрометар или још бољи Асманов психрометар са малим вентилатором који је прецизнији.

Један човек за један сат издахне 40 гр водене паре, па је тако јасно да су дани у којима музеј има велике посете најкритичнији. Ако пратимо режим влаге током године ујутру и крајем дана у конкретним просторијама, имаћемо за следећу годину јасна очекивања за одређене моменте у којима морамо предузети одређене мере.

ВЕНТИЛАЦИЈАКод нормалне или повишене влаге у просторији, проветравање се врши ујутру када

је ваздух сув и хладан, док на крају топлог и сувог дана не треба уводити спољни ваздух у просторију где је температура нижа па јој за потпуну засићеност влагом недостаје сигурно мање влаге него што је садржи спољни ваздух. Најосетљивији период код зграде која није зими грејана је свакако пролеће када је ваздух топлији и влагом засићенији услед топљења снегова, па би увођење оваквог ваздуха било веома опасно. Када је потребна већа предострожност, проветравање би требало одредити за ујутру и увече и то не са јужне стране уз постепено загревање ваздуха. Треба знати да лака промаја поспешује снижавање влаге, али јака промаја пак може довести до прекомерног исушивања ваздуха и дрвеног и

Увод


сличног материјала. Када је реч о барометарском притиску, изнад нормале он значи сув ваздух, а ако је испод нормале то значи хладан ваздух.

Осим овога непроветравањем просторија се онечишћује ваздух у њима, и постаје расадник микроорганизама који ће заразити и предмете, проветравањем избацујемо искориштени ваздух отровне гасове које производе радници и посетиоци као и оне из разних других извора.

ПРИРОДА ГРАЂЕ И НАЧИН КАКО СЕ ПРОУЧАВААко немамо тачних подтака о природи материјала из кога је материјал израђен и не

познајемо његова својства и технику, како се обрађује не смемо ни приступити његовој обради. Разликујемо следеће начине проучавања материјала: макро и микроскопсака и физичко-хемијска анализа.

Макроскопски начин истраживања подразумева истраживање без справа. Рестауратор се пре свега треба упознати са основним ознакама, физичким особинама и технологијом материјала. Понекад је пак немогуће добити увид у природу материјала само овим начином, па се прибегава микроскопској анализи, а затим и хемијској анализи (или пак микрохемијска анализа) и напослетку методе физичко хемијске и спектроскопске анализе, рентгеноскопија и luminisceno анализа (анализа помоћу ултравиолетних зрака).

Увод


КОНЗЕРВАЦИЈА РАЗЛИЧИТИХ МАТЕРИЈАЛА

Увод


К А М Е НРазликујемо два основна типа камена:

- силикате (спојеве Si) SiO2 кремена земља: кремен, кварц, базалт, лабрадор, гранит, фелдспат итд. Кремена земља је отпорна на киселине. Раствара је једино флуорова киселина, сона киселина је претвара у стање слично желатини, а отопине кремене земље са K и Na се пак растварају у води – «житко стакло».- спојеве Ca и Mg (вапненац, мрамор, садру, доломит итд.), су напротив изузетно осетљиви на неке киселине, какви су нпр. Спојеви са угљениковом киселином CaCO3 и MgCO3. Они се у води растварају полагано, међутим има ли у води угљеникове киселине што је углавном и случај код стајаћих вода, распадање је далеко енергичније. Од спојева са Ca посебно се издваја садра – CaSO4.

Заједнички непријатељ свих камених споменика је капиларна влага која зими смрзне, а лед будући да је по запремини већи ствара најпре микроскопске пукотине, а затим све веће и веће. Занимљиво је да је камен који је смештен унутар зграде, а угрожен је капиларном влагом (влага се апсорбује из приземља које нема подрума, зидова итд.), пропада брже него камен на отвореном и који је на удару ерозивног деловања кишнице. Ово отуда што је камен преко целе године константно засићен влагом, а при томе се ситуација још и погоршава у пролеће и у јесен.

Кад камену спречимо испаравање и упијање воде, почне се распадати. То нарочито где је камена површина слепљена неприкладним конзерваторским средствима (премаз фирнизом, синтетичким лаковима, воском или стакленом водом). Сва та средства спречавају природну циркулацију водених пара, и испаравање капиларне влаге.

Камени споменици у лапидаријима обично нису прекривени бујном маховином и лишајевима, а ако јесу лако се одстрањују. Исто тако су ретки и минерални цветови (углавном карбоната и хлорида). Налазимо их само на надгробним споменицима који су смештени на зиду.

Камен се обрађује само механички: брушење, полирање, дубљење, украшавање... Испитивање се врши микроскопски и макроскопски. Код камена мање чврстоће, основни узрок распадања је промена температуре у савезу са влагом. Влага продре у порозан камен, где се смрзне, па услед повећања запремине воде, долази до разбијања камена. Овакви процеси се најпре примећују на северу изложеној страни споменика. Неке врсте камена због тога што немају једнородни састав могу се разарати и без присуства влаге уз нагле промене температуре, а то због различитог коефицијента ширења. Ветар који носи песак временом «изједе» камен. То је тзв. «изветравање» (средња Азија). Спојеви Ca: CaCO3 посебно страдају од сумпорних гасова (мрамор, доломит, - штукатура), а CaSO4

који су мање тврдоће, обично се користе са израду мањих предмета и често страдају од соли, а нарочито када засићене њима пређу у сувљу средину (кристализација), па затим уз стање повећане влаге Na Cl се поново раствара... кристализује... Тако да се основни проблем своди на уклањање NaCl, а уз њу и KCl, MgCl2 , NaCO3, CaCO3. Поред растворљивих соли на површини камена се могу наталожити нерастворљиве соли креде и садре стопљени са зрнцима песка, глине и сл.

Чишћење

Увод


Мрамор се може прати пеном неутралног дечијег сапуна или 2% раствором NaOH. Никако јестиву соду јер садржи CO2 који раствара мрамор. Сваки сапун, па и дечији хидролитички у води издваја NaOH и да би избегли сапун и натријум можемо употребити 2% раствор боракса или 5-10% раствор амонијака.

Одстрањивање соли Предмет се најпре треба ставити у воду (треба пазити да није превише тврда. Воду

мењамо сваки дан и постепено испирамо соли. Испитивање соли се врши помоћу азотно киселог сребра AgNO3, са јачином раствора 1,5-2%. Овај раствор са хлором даје бели талог хлорног сребра. Докле год има овог талога предмет није испран. Уколико су у питању тврде врсте камена, овакав начин испирања неће дати резултате и не ваља га вршити јер вода неможе продрети у дубину камена. Међутим на површини овог камена могу бити коре нерастворљивих соли.

У неким случајевима после стављања у воду предмет се може распасти па га претходно треба обавити неким материјалом који пропушта воду: медицински завој, 2% раствор целулоида у ацетону.

Осим процеса дифузије код испирања соли у води, можемо се користити и капиларним процесом, тако што предмет обложимо кашом иситњеног папира у дестилованој води. Соли ће излазити у правцу испаравања и сушењем кристализовати на површини каше. Осушени папир стављамо у дестиловану воду, испитујемо на соли и понављамо поступак онолико пута колико је то потребно. Успех се своди на полагани рад и опрезност. Постоје примери у музејској пракси где су неки предмети на овај начин третирани 4-6 месеци, па и дуже.

Тешко растворљиве соли се уклањају делом механички, а делом 1,5-2% раствором соне киселине, после чега предмет треба пажљиво испирати.

Конзервирањее (Фармаковски) Понекад је потребно камен који пуца или се распада учврстити тј. препарирати. Ово

се врши потапањем у следеће растворе тј.препарате.1. Парафин се растопи на температури од 125C или се раствори у ксилолу и толуолу,

а затим се предмет угреје на 105C-110C максимално да не би у њему остало воде. Предмет се урони и остави дотле докле год излазе мехурићи. Сувишну масноћу уклањамо полаганим загрејавањем и скидањем сувишног парафина тампонима од вате или ланеном крпицом.

2. Лепкови за препарирање у 2-5% воденом раствору. Најпре се полагано раствори 1:1 а затим се у претходно одмерену количину вруће воде (60-80C) самеша. У свему исто као под 1. Боље је да је предмет топао. Најчешће је довољна само једна консолидација. Сувишак препарата ћемо одстранити крпицом. Овакав консолидант је изврсна подлога за развој микроорганизама, па се због тога предмет затим излаже деловању формалина. Куповни (40% формалин) се користи да би се овлажио папир којим се предмет обавија. Затим се предмет стави под стаклено звоно на равну површину, глином заптије унаоколо и остави 24 сата. После тога се звоно скине на ваздуху, и сам се предмет проветри. Овим се спречава развој микроорганизама и препарат није више хигроскопан.

3. Препарирање у пречишћеној дрвеној смоли као и препарирање у парафину даје предмету неугодан сјај.

Увод


Препарирање целулозним препаратима.Тамо где је немогуће предмет уронити у препарат због величине или због ломљивости препарат ће да се наноси пажљиво уз помоћ четкица.

Лепљење камена (Фармаковски) 1. На слабијој ватри се загрева восак коме се полагано додаје мрвљени

калафониј.- За тврде предмете и мозаике смеша воска и калафонија 1:1 ;- За средње тврде 2.1 ;- За веома тврде и тешке предмете 3 дела претходне смеше и један део

алабастера ;- У изузетним случајевима – транспорт, трешња, ударци 4 дела воска, 2

калафонија, 1 део беле цариградске мастике и 1 део обичне дрвне смоле.- За велике мермерне предмете се користи цемент, најбоље магнезијумски.

2. Казеин као чврсти део заједно са водом и машћу чини млеко. Ако млеко укиселимо на површини се сакупља маст, испод које је вода и бели талог тзв. сир. Сир се добро испере од масти и осуши на температури од 30C. На већој температури се пресуши, а на нижој се недовољно осуши. Крупнозрнасту смесу коју добијемо ваља самлети и то је казеин који можемо растварати у амонијаку.Уколико овај сир самељемо са негашеним вапном и помешамо у води добијамо тврду смесу изванредне трајности. Овакав лепак је подесан искључиво за тврде предмете.

3. Код меканих крхотина може се користити лепак справљен од беланца и негашеног вапна. Ако узмемо гашено вапно скрућивање лепка ће бити лаганије, али поуздано. Сви делови се загреју, затим се брзо наноси смеса спајају делови и након што су чврсто повезани међусобно се повежу. Да ова смеса не би разорно деловала на крхотине придодаје јој се нека неутрална компонента као нпр. Очишћена опека или млевени мрамор.

Конзервирање (Лоссос)Употребљава се раствор кречне воде Ca OH2 и још боље раствор баријум

хидроксида-баритна вода, јер су баријумови спојеви мање топиви од калцијевих. Конзервирање камена мора омогућити стварање заштитне мреже која омогућава

пролаз воденим парама, а одвраћа сливајуће водене капљице и кондезирану воду на површини камена тј. капиларну влагу. Тако акрилатна емулзија ствара танак рупичаст филм у горњим слојевима камена, у којима настају шупљинице када вода исхлапи. Те шупљинице омогућују измену водених пара између атмосфере и камена. Водена пара тако постепено испарава из камена, а хидрофобни учинак смоле брани влази приступ до камена. Страх од исушивања камена је неоснован јер мењање количине водених пара током године обезбеђује да се камену враћа увек одређена количина водених пара. (метилметакрилат и бутилметакрилат). Разређујемо их водом којој додајемо алкохол ради снижавања површинске напетости по следећем рецепту:1 део емулзије(40% акрилата у води (70:30 метил:бутилметакрилат))10 делова воде1 део денатурисаног алкохола 50%

Увод


Најпре додамо у воду алкохол, а емулзију уз непрекидно мешање. За компактније камење припремимо разређенију емулзију тј. на 1 део емулзије 15-20 делова воде, 2 дела алкохола.

Емулзије имају ту предност да их можемо по одређеном поступку употребити за уништавање плесни...

Будућност су силикони, првенствено силаноли који су топиви у води и користе се у грађевинарству.

Увод

К Е Р А М И К АКерамика није природни материјал, већ продукт човекове композиције. У глини из

које се прави керамика има хемијски везане воде, тј. Воде која је конституциони део материјала и која му даје пластичност. Свој трајан облик који се више не може расквасити добија се печењем тј, након губитка хемијски везане воде. Код најнижих врста глине хемијски везана вода почиње излазити већ на 180C, за лончарску глину претварање у керамику се дешава на 400-500C, а за порцулан од 1100, па чак до 1500C. На што је већој температури керамика печена то је она компактнија и сличнија природном силикату (SiO2), тако порцулан нимало по својој тврдоћи не заостаје за базалтом. Тако је температура печења у тесној вези са отпорношћу керамике на воду. Медутим треба имати у виду да и средње печена керамика услед дуготрајног разарања услед дејства соли и сл. Осетљивија је на воду него првобитно. Нерастворљиве соли се стварају од угљично киселог калција, садре, кремене земље, глине... Раствор соне киселине 1-2% када се капне уколико изазива пену открива угљично кисели калциј. Када је садра у питању она се претвара у прашину на око 180-200C, тако да се она уклања постепеним загревањем уз механичко чишћење. Наслаге силицијумових оксида се немогу уклонити ни постепеним загревањем нити киселином, међутим оне се у музејским условима не мењају и због тога од њих нема опасности. Некада се за испуњавање користила садра у 10% раствору декстрина.

ИСЦВЕТАВАЊЕ СОЛИПроцес који се осим код керамике, како глазиране тако и не глазиране, може јавити

и код камена, нарочито мермера. Исцветавање може бити до те мере интензивно да уништи површину предмета, уништавајући украсе и глазуру на керамици, а патину на камену (нарочито подложна египатска керамика, британска...).

Исцветавање соли је термин који се користи да означи присуство соли, растворљивих и нерастворљивих, које се налазе у самом материјалу и које теже да се кристалишу и нагомилају на површини, због чега она пуца. У изразитим случајевима исцветавање се може препознати по кристалима соли на површини, а у мање озбиљним, по белим, прашњавим наслагама по површини материјала.

Одстрањивање Соли се могу одстранити испирањем , или ако се површина љуспа, мора се претходно «учврстити», пре одстрањивања соли. Површина се осигурава применом поливинил-алкохолног праха у топлој дестилованој води. (густина раствора треба да буде приближна густини сирупа). Предмет се ставља у посуду у коју се постепено сипају мање количине дестиловане воде. Нове количине се сипају тек пошто предмет претходно упије одређену количину, и увек треба оставити део предмета да вири изнад површине воде, тако да се може ослобађати ваздух без оштећења предмета. Дестилована вода се мења свакодневно, а присуство соли се утврђује загревањем раствора изнад пламена. По одстрањивању соли, предмет се оставља да се суши у природним условима, без утицаја топлоте, сунца или промаје. Уколико је овакав поступак немогуће применити, нпр. Због димензије предмета, приступа се прављењу каше од упијајућег папира који се добро иситни и гњечи са дестилованом водом. Оваква каша се наноси на предмет у дебљини од 1 цм. Па и више за веће предмете. Пошто се каша осуши поступак се понавља док се соли не одстране. Провера се врши потапањем мање количине каше у дестиловану воду па се затим испитује раствор.

Керамика

Објашњење процеса Када се каша нанесе на предмет он упија воду, соли се растварају па капиларним процесом избијају из предмета и прелазе у кашу током њеног исушивања.

Када се соли одстране код керамике чија се површина љуспа је понекад потеребно поновити поступак учвршћивања површине. То се ради већ поменутим полиивинил-алкохолним раствором који се наноси четкицом. Када је у питању мањи предмет он се може ставити у суд у који се полако додаје раствор, све док се не постигне потпуно упијање. Пошто се предмет извади из раствора, вишак раствора се одстрањује четкицом, а предмет се оставља да се суши у природним условима. Овај поступак се може наравно применити и код керамике без присуства соли.

СПАЈАЊЕ ДЕЛОВАПре лепљења је потребно направити пробу, тј утврдити редослед састављања. Осим

поузданијег рада при састављању фрагмената, овакав начин нам омогућава и увид у квалитет спојева, од чега ће такође зависити редослед састављања. Осим тога пре лепљења је важно да фрагменти буду беспрекорно чисти.(раствор коплексона у дестилованој води, ацетон за одстрањивање лепкова на бази целулозе, раствор вајт спирита и дестиловане воде 1/1 уз додатак једне кашике течног детергента по ли-тру раствора, а понекад и топлом водом). Избор лепка зависи од квалитета кеарамике па се за порцелан нпр. Могу користити епокси смоле, а за остале врсте се користе охо лепак, Paraloid... Наношење се може вршити директно из тубе, четкицом или алатом од нерђајућег челика будући да емулзије по-ливинил-ацетата нагризају друге метале. На свеже залепљене делове се примењује лак и константан притисак помоћу лепљиве траке. Вишак лепка који исцури ван споја се може отклонити влажном крпом. Квалитет споја се проверава целом дужином прелома тако што се нокат превлачи управно на ивицу.

РЕСТАУРАЦИЈАЗа испуњавање је разуман предуслов да је сачуван профил посуде. Наставак волута

или брадавица се може само назначити.За тврду керамику се користе епокси смоле-Аraldit, дентал гипс и гипс, док се за

меку керамику користи гипс и Polyfilla-средство на бази целулозе (која такође може послужити за пуњење мањих рупа и пукотина, као и завршни слој код рестаурације са гипсом. Провера квалитета рестаурација се може извршити косим осветљењем предмета или прскањем површине врло течним полиуретаном помешаним са белим пигментом-титан диоксид који се касније растварачем (Gipgloss целулозни разређивач за полиуретан), може лако скинути а показује најмању грешку насталу приликом рестаурације.За прављење калупа за израду недостајућих делова може добро послужити пастелин, а као одвајач може послужити талк. Ако је материјал Araldit површина испуне ће бити глатка и равна ако се превлачи преко ње прстом наквашеним шпиритусом. Завршна обрада рестаурираног дела почиње најпре са грубљим, а затим са све финијим турпијама, па се прелази на брусни папир гранулације 320 да би се завршило са 1200. Полирање се окончава средством за полирање хрома (Solvol Autosol), чији се талози на крају уклањају вајт спиритом.

Керамика

РЕТУШИРАЊЕПолиуретан има чврстоћу, провидност и не тамни и може се користити код

глеђосане керамике, помешан са одговарајућим пигментима. (најчешће се користе светлоцрвена, светли окер, златни окер, хром жута, природна сиена, печена сиена, сепиа, цинобер; лимун жута и хром наранџаста од жутих тонова; зелена земља и смарагдно зелена од зелених; печена и непечена умбра од мрких; ултрамарин, берлинска плава и кобалт плава од плавих; црна од чађи од црних; и титан диоксид од белих. Ове боје се морају добро измешати са везивом иначе ће се појавити пруге, а поједини пигменти се морају најпре растворити у етанолу. Најпре се у полиуретан сипају веће количине пигмента, док се за завршни слој узима мање због постизања прозирности. Сваки слој се суши 24 сата, и између бојења пребруси воденом шмирглом гранулације од 220-330. Кад је у питању примена златне најпогодније су златне таблете, а затим листићи који захте-вају одређено искуство. Ово су дуготрајна средства. Остали препарати су јефтинији, али непостојани, јер оксидирају и брзо тамне. Ово се може успорити применом заштитног слоја полиуретана када се позлата осуши.

- До распадања конзервираних керамичких предмета из музејских збирки долази нпр. јер је оплеснивило туткало којим је лепљена, услед неприкладног испуњивања и ретуширања.

- Распадајуће фрагменте керамике чистимо пошто претходно керамику утврдимо помоћу 3-5% раствора PVA (Lossos).

- Бисквит тј. ситна пластика, фигурине необично привлаче прашину па их је добро чувати од ње нпр. у полиетиленским врећицама. Перу се дечијим или сапуном за бријање, а консолидација је неприкладна.

Керамика

С Т А К Л O

Чист SiO2 – кварцов песак тј. кремена земља топи се на око 1700C. Помешана са содом или поташом топи се на 900C, а да би се учинило отпорним на воду и киселине у смешу се уводи вапно и то је смеса коју зовемо обично стакло.

Стакло је најстабилнији материјал у збиркама, али и оно подлеже распадању. Стаклу не шкоди ни светло ни промена температуре ни плесан ни бактерије. Болест стакла узрокују спољни фактори (излучивање алкалија с површине стакла због влаге из ваздуха, испунимо ли те шупљине водом, уљем, лаком, спречићемо ову појаву), и унутрашњи (постепена кристализација стакла). Стакла која садрже већу количину алкалија (сода и поташа) лакше пропадају. Деловањем сумпора, угљен диоксида, амонијака долази до бељења стакла. Средњевековно стакло зелене боје садржи више силицијумове киселине, а мање поташе, тврдо је и тешко и отпорније је. Процес тече тако што се на хладнијем делу стакла кондезује водена пара из ваздуха и прекрије стакло попут танке мрежице. У тој танкој воденој мрежи се полако топе алкалије са површине стакла у облику прашњавих мадежа који су веома хигроскопични па стакло тако добија мутну, влажну и слану површину на којој се повремено појаве киселе и смрдљиве капљице. Када се једном поремети стабилност у саставу стакла оно почиње кристализирати. Као последица кристализације појављују се веће пукотине, љуштење стакла и коначно распадање стаклених предмета. Узрок се темељи на физичком закону да је стакло тврди раствор који је настао охлађивањем стаклене масе која се због своје вискозности пре згуснула него ли је дошло до кристализације. Тај процес почиње оног тренутка када се хемијски састав стакла поремети.

Стакло које лежи у земљи карактерише појава иридизације. Површина је као обојена дугиним бојама с бисерним сјајем услед другачијег преламања светла.

Електролиза са калгоном као електролитом даје изванредне резултате код чишћења.Стакло чистимо у пени неутралних сапуна, након чега га испирамо у дестилованој

води. Ако је стакло неосликано инкрустације скидамо 5% шалитром. Најпогодније је чишћење изводити у плитким фотографским посудама. Када се вода оцеди по испирању, предмет се урања у смешу етера и алкохола 1:1 и остави да се осуши. Код дуже обраде предмета, предмет не хватамо рукама већ клештима од плуте. Ако је предмет превише крхак дотичемо га рукама обученим у чисте рукавице од јелење коже. Суве предмете премажемо заштитним слојем бутилметакрилата. Rathousky наводи за тај лак концентрацију 15-20%. Тачан опис за припремање тог лака налази се у поглављу о конзервацији дрва.(Lossos)

Заштитни слој наносимо четкицом, мање предмете потапамо, а врло оштећене натапамо у вакуму. Plenderleith насупрот не користи никакво заштитно средство а препоручује чување стакла у ормарићима од плекси стакла у посебној сувој атмосфери, коју постижемо исушивачем (силикагел). Препоручује чишћење стакла прањем у води и намакањем неколико дана у 2% сумпорној киселини, да би могли одстранити алкалије. То је потпуно погрешно, јер дуже деловање киселине поспешује стварање хидрогела силицијумове киселине. Чување је пак с музејског становишта скупо и непрактично.

- Емајл на ископаним предметима носи увек знаке озледа, па се понекад и мрви као прашак. То се углавном дешава на бронзаним предметима. Чишћење се обавља са 10% мрављом киселином, али захтева озбиљну неутрализацију (Фармаковски).

Стакло

О КОРОЗИЈИ И ЗАШТИТИ АНТИКВИТЕТА

НАЧИЊЕНИХ ОД МЕТАЛА

Корозија тежи да метал претвори у минерал, тј. Продукте сличне рудама из којих је настао. Тако су корозивне материје веома сличне минералима. Корозија може бити прашкастапрашкаста (предмет нешто лакши него што би требао бити – металографски снимак); тврде наслагетврде наслаге не дозвољавају идентификацију (тежина уобичајена за предмет); и сасвимсасвим танка површинска превлакатанка површинска превлака (код племенитих метала, која је истовремено и заштита).

Корозија је процес који настаје при деловању хемијских или електрохемијских деловања на површину метала којима се ствараjу оксиди, хидроксиди и други хемијски спојеви. Електрохемијска теорија корозије тумачи корозијски процес као настајање електричне струје између различитих електрохемијских потенцијала на површини метала посредством воденог раствора соли (електролита), киселине или базе. Различити електрични потенцијал између метала понаособ, узрокује појаву корозијских чланака. Електрохемијско деловање готово увек прати хемијско посебно међу корозијским продуктима и осталим материјама из околине. Тако корозијске појаве делимо на оне без електролита (хемијске) и на оне са електролитима (електрохемијске).

У музејским условима се срећемо са електролитском атмосферском корозијом, изузетно повољни услови су са 70-80% релативне влаге, док се на 40% релативне влаге неможе стварати атмосферска корозија. Водена пара се на површини предмета у савременим, посебно градским условима кондезује заједно са агресивним гасовима какви су SO, SO2, CO, SH2, а ређе Cl и NH3. Растапају се и комадићи прашине – микрокристали разних соли и спојева нпр. сумпор-хлорид и амонијум-фосфат.

Корозија коју узрокују органске супстанце је ретка, а настаје деловањем органских киселина и соли из човечијег зноја или деловањем ензима, плесни или бактерија. Корозија може настати и услед хемијског састава суседних предмета. Таква је и корозија гвоздених окова на дрвету које је импрегнирано сублиматима, динитробензолом или феноловим препаратима. Тако је и са археолошким металима где је у питању земљишна корозија, корозија која настаје у додиру метала са околином.

Циљ конзерватора је да сачува естетске и културне вредности предмета, његову документарност и пасивизирати и неутралисати жаришта корозије.

Веома често наилазимо на такав начин израде да је предмет најпре изливен, а затим прекован. Будући да су овакви поступци документи о култури неопходно је утврдити како је текло обрађивање метала. Металографско испитивање се састоји у томе да се узме малени комадић метала, његов пресек изложи дејству киселине па након тога под микроскопом даје пуну слику структуре метала. Ливени бакар тако има карактеристичну структуру неправилно обликованих кристалита с јасно оцртаним рубовима. Оваква се структура при ковању нарушава и њени рубови попримају истегнути облик браздица, паралелних површинa којом је текло ковање.

Бакар оксидира црвено, а затим црно, али пошто је ваздух засићен угљеном киселином и спојевима са угљоводоницима, тако се ретко наилази на чисте оксиде, у сваком случају на бакру они дају оно што називамо племенитом патином, док је дејство хлора на бакар веома разорно (груба брадавичаста и мехураста кора).

О корозији и заштити антиквитета начињених од метала

МЕТОДЕ КОНЗЕРВАЦИЈЕ МЕТАЛАМетоде конзервације метала се међусобно не искључују и по потреби могу да се

комбинују. Слој минерала се мора добро проучити да би се изабрао адекватан начин обраде. Понекад је пожељно да се минерализована или патинирана површина сачува, а карактер самог предмета одлучује шта ћемо радити и до ког степена можемо постићи стабилност, а да предмет што мање изменимо. Предмете прегледамо под лупом, помоћу игле, магнета, рентгеном, а сва та испитивања вршимо да би одредили дебљину минерализованог слоја, чврстоћу преосталог метала, присутност орнамената и сл. Минерале схватамо као стабилан облик метала у природи, а метали су ти који се претварају у минерале. Оно што је приметно то је да су метали стабилнији што их лакше добијамо из руда тј. што је за то употребљено мање енергије. Тако калај из калајног оксида добијамо са мало енергије и он мање подлеже новој оксидацији него нпр. бакар. Управо су калај употребљавали за заштиту бакарних посуда већ од почетка наше ере и такви се предмети данас налазе често у врло добром стању.

Корозија зависи од степена киселости земљишта, његове порозности и присуства растворљивих соли. Те материје у у присуству влаге преносе електричну струју, тј. понашају се као електролити, тако да је корозија метала заправо електрохемијска појава.

Патину често морамо сачувати како би служила као доказ старости или ако користи естетском изгледу предмета, а није активна. Треба пазити на то да патина у влажној средини може постати поново активна. Ту је и корозија коју помажу сумпорни гасови из атмосфере који стварају тамне слојеве металног сулфида.

У случају корозивних чланака кородира најпре мање племенити метал, племенити метал остаје неоштећен, заштићен тзв. катодном заштитом. Овакве електричне чланке добијамо спајањем металних пара различитих метала у присуству соли као електролита. Тако често можемо наћи потпуно очуване бакарне улошке у потпуно зарђалим гвозденим мачевима. Различити метали наиме имају различити електрични потенцијал у удносу на раствор соли око њих. Та чињеница је довела до сазнања да електролитски облик распадања узрокују различити електрични потенцијали у истом предмету (нпр. ако се на самом предмету налазе умеци од другог метала, такође су легурисани метали подложнији корозији него чисти метал.

I Редукцијске методе

1. Електрохемијска редукција

Ова метода је у суштини хемијска реакција у којој невезани водоник делује као редукцијско средство. За добијање невезаног водоника употребљавамо цинк и раствор лужног камена у контакту са металним језгром предмета. Тиме та метода укључује и електрохемијски процес. Реакцију извршимо у лабораторијској чаши или емајлираној посуди. Топлина реакцију поспешује. На тај начин долазимо поприлично брзо до коначног резултата.

Материјал: Цинк употребљавамо у облику зрнаца или крупније прашине и то тако да се што већом површином дотиче обрађиваног предмета. Можемо употребити и жицу од цинка коју обавијемо око предмета. Фини цинков прах није тако делотворан, јер се прилепи за предмет. Жица од цинка има ту предност, да је контакт између ње и метала јачи, али пошто је у том случају предмет потпуно покривен, па ток реакције теже надзиремо.

Методе конзервације метала

Лужни камен растворимо у води и раствор употребимо као електролит. Концентрација треба да буде мања од 10%. Ако тим раствором прелијемо цинк након једног сата грејања из ње ће престати излазити мехурићи водоника који узрокују реакцију. Због тога за јаче кородиране предмете користимо раствор до 20% иначе се радије мења раствор и цинк.

Поступак: Веће предмете покријемо у гвозденој посуди цинковим зрнцима. Преко тога прелијемо раствор лужног камена и посуду загрејемо неколико сати, по могућности на плину или у дигестору. За време грејања додајемо дестиловану воду, да би ниво раствора остао исти. Мање предмете као нпр. фибуле ставимо у цинков прах и прелијемо са 10% раствором лужног камена, загрејавамо на пари неколико сати и исто тако додајемо воду.

Таква обрада ће омекшати корозијску кору. Код бронзе ће зелена боја нестати, а пошто предмет ишчеткамо испод текуће воде, одстрањујемо велики део смеђе-блатног слоја са предмета. Ако површина није потпуно чиста, потребно је поступак редукције поновити свежим цинком и раствором лужног камена. Није правилно пустити нерка места неочишћена, јер су испод њих могли остати трагови хлорида који ће пре или касније проузроковати нову корозију. У неким случајевима код редукције, бакарне корозијске соли се прекрију танким слојем метала бакра који се јако тешко одстрањује. До те појаве обично не долази ако редукцију вршимо у врелом раствору, јер мехурићи који настају приликом грејања онемогућавају таложење бакра на површину.

Тврде корозивне коре одстрањујемо иглом и длетом уз помоћ лупе милиметар по милиметар. Испод оваквих кора се обично налази зелено-бела маса (бакарни хлорид), кога одстрањујемо такође редукцијом по описаном поступку.

Након редукције у раствору лужног камена морамо истрошени раствор излити, ипак нешто цинка увек остане. Тај цинк је за даљи поступак неупотребљив, јер је његова површина прекривена слојем оксихлорида и карбоната. То можемо одстранити испирањем водом која је закисељена соном киселином, а након тога исперемо дестилованом водо и сушимо.

Додатни поступци: I . Ако је предмет прекривен нормалном корозијском кором и кречним слојем,

некада ће бити потребно да га најпре обрадимо раствором Calgon-а (натријум хексаметафосфат), да би одстранили карбонат. Тек након тога започињемо са редукцијом.

II . Ако је потребно да редукујемо предмет само на одређеном месту, можемо редукцију више пута поновити тако да на то место више пута наносимо пасту од цинковог праха и 90% сумпорне киселине. Пасту можемо справити на самом месту тако што најпре накапамо киселину, а затим је помешамо са малом количином цинковог праха.

III. Сребрне предмете који су покривени веома танким слојем сребрног хлорида можемо на исти начин очистити помоћу цинка и вруће мравље киселине. Место цинка можемо употребити и алуминијумска зрнца.

Велика предност електрохемијске редукције је у томе што не захтева посебне апаратуре и што је можемо применити и на појединим местима кородираног предмета.

2. Електролитска редукција

Овој методи обично дајемо предност пред електрохемијском редукцијом. Кородирани метални предмет служи као негативна електрода – катода, кога стављамо у електролитски раствор, нпр. у раствор натријум карбоната или натријум хидроксида – лужног камена. Позитивна електрода – анода је гвоздена плоча. Јачина редукција је у том случају зависна од електричне струје коју употребљавамо. Код срујања електрике на катоди се развија водоник, који поступно редукује корозивни слој ираствара соли у том


слоју. Током редукције хлориди се селе са катоде на гвоздену аноду. Метода електролизе може бити јако успешна код чишћења јако кородираних метала свих врста, али ако се не придржавамо одређених услова могу наступити различите компликације.

Апаратура:Као извор електричне струје служи акумулатор (истосмерна струја) или пак извор

наизменичне струје који је усмеривачем претворен у истосмерну струју на напон од приближно 12V. Код електролизе је ипак најважнији фактор јачина струје, а она зависи од отпора којег нуди електролит и о величини електрода. Са повећањем редукованог корозивног слоја јачина струје се мења.

Као електролит употребљавамо 5% раствор натријум карбоната или лужног камена, а за аноду две гвоздене плоче које обесимо на једнаким удаљеностима, приближно 1dm на обе стране катоде. Под тим условима че брзина редукције бити зависна од јачине струје коју регулишемо са помичним регулаторима отпора тако да добијемо приближно 10 ампера на 1dm2 површине предмета. Тако се гасови на електродама развијају једначито. Јачина струје није тако важна код редукције гвожђа и челика. Али код бакра или сребра никако не сме пасти испод 2 ампера на dm2, јер се иначе може на предмету створити танак слој метала, обично црвени слој бакра који може прекрити корозијски слој предмета и тиме отежати приступ до хлорида. У почетку саме електролизе корозивни слој теже одстрањујемо, али кроз неколико сати ћемо приметити повећану амперажу, што нам указује да се корозијски слој брже одстрањује. Сходно томе ћемо морати амперажу регулисати на нормалну висину.

Поступак: Велику посуду од стакла или пластике, напунимо до одређене висине са 5%

раствором натријум карбоната или лужног камена. Преко руба положимо палице од мједи, на које обесимо електроде (обе аноде и катоду) на бакарној жици. Предмет спојимо са негативним полом извора струје, а обе аноде на позитивни пол преко амперметра и помичног отпора.

За време трајања електролизе, аноде јако оксидирају, па их је потребно с времена на време очистити. Још је боље имати за различите метале посебне аноде и посебан електролит. За време електролизе гвоздене аноде се јако распадају и због тога долази до различитих компликација, због чега рађе употребљавамо аноде од челика. Раније су употребљаване и графитне електроде, али оне у базном раствору узрокују црни слој на предмету који се ни четкањем неможе одстранити. Предмет можемо обавити најлонском врећицом, да би спречили случајно отпадање делова, инкрустација и сл.

Пошто се код електролизе дижу базне паре које надражују душник, површину електролита морамо прекрити комадићима пластичних цевчица.

Време електролизе зависи од природе корозивног слоја. Можемо га скратити тако што предмет повремено извадимо из раствора и ишчеткамо испод текуће воде. Предмет дигнемо из раствора још док је струја укључена. Никако не смемо предмет оставити у електролиту по искључењу струје јер би се на њега могле наталожити металне соли које се налазе у раствору. Код бронзе која садржи доста олова проблем је тај што се олово растапа у базном раствору, а у бронзи остају удубљења на местима која су оловна зрнца напустила. Истовремено се у електролиту повећава концентрација оловних соли, а олово се за време електролизе таложи на предмет као сиви слој. Ако у истом раствору редукујемо исте предмете, сви ће они добити превлаку олова. Caloy зато препоручује да олово одстранимо из електролита тако да га галванизирамо на велику бакарну плочу, коју обесимо у раствору уместо катоде. Са те плоче можемо одстранити олово помоћу 10% шалитрене киселине.


Присутност олова у електролиту можемо одредити тако што малој количини електролита у епрувети додајемо јако разређену сумпорну киселину, па ако дође до стварања белог оловног сулфата утврдићемо присутност олова у електролиту. Електролит такође можемо заменити новим.

II Техника дубинског испирањаКод редукције на површини метала остаје слој нетопивих оксида и металног праха,

исто тако и хлорида који су постали током електролизе топиви у води и најпосле остаје још остатак самог електролита кога смо употребљавали. Слој одстранимо четкањем у текућој води. Тако одстранимо већи део површинске, у води топиве нечистоће, али рачунамо да је метал због корозије постао микропорозан те да ситне пукотине и капилари ипак и даље садрже остатке хлорида. Испирамо их дуготрајним потапањем у дестиловану воду, а поступак поспешујемо загрејавањем. У капиларима ипак и даље остају хлориди који ће узроковати нову корозију.

Методу дубинског испирања је проучавао R.M.Organ. Резултате свог поступка је мерио кондуктометром, а остатак хлорида у води сребро нитратом. Organ препоручује да предмет испирамо у дестилованој води коју наизменично хладимо и загрејавамо, бар у почетку. Загрејавање узрокује да се ваздух или течност у капиларима рашире и тако делимично напусте метал, а хлађењем у капиларе долази свежа вода. Ако испирамо више бронзаних предмета, по могућности их поставимо на парну купку и то у чашама напуњеним дестилованом водом. Парна купка одржава око 98ºC преко целог дана, а ноћи се охлади и тим наизменичним третманом испирамо капиларе. Резултат испитујемо кондуктометром, све док не покаже најмању пролазност воде којом смо испирали.

За установљење хлорида употребљавамо стандардни поступак и то тако да раствору који смо закиселили шалитреном киселином додамо раствор сребрног нитрата. Ако се при томе ствара бели талог, установљени су хлориди. Код задње фазе испирања, важно је установити и најмањи траг хлорида у раствору. Количина воде не треба да буде превелика у односу на предмет, а време потапања треба да буде довољно дуго. Експеримент за установљење хлорида извршимо најбоље на следећи начин: око 10cm3 воде за испирање излијемо у високи уски стаклени цилиндар, који стоји на тамној подлози. Након тога додајемо неколико капи разређене шалитрене киселине, цилиндар зачепимо и течност неколико пута промућкамо. Код доброг осветљења са стране, та течност мора остати чиста. Након тога додамо 5 капи 2% раствора сребро-нитрата, промућкамо као пре и причекамо да се појави могућа бела опалесценција. Таквим поступком можемо одредити један део хлорида у милионском делу раствора.

Описани поступак можемо применити код многих метала, па чак и кременастог материјала, нпр. код печених глинених таблица, али ипак не за оловне предмете. Врућа вода би већ после неколико сати узроковала да се створи на оловном предмету слој белог оловног хидроксида. За испирање оловних предмета је израђена посебна метода.

III Механичке методеКада метални предмет показује знакове активне корозије, несумњиво га можемо

излечити само хемикалијама што не искључује различите механичке операције које олакшавају рад хемикалија и одстрањују нечистоћу након коначне обраде. Механичке методе можемо употребљавати директно за чишћење оксидираних и потамнелих метала, кад се ради само о одстрањивању површинске нечистоће. Исто тако их употребљавамо код обраде потпуно оксидираних фрагмената рђе, где не постоји више могућност даље корозије.


Израда игала и длета: најкорисније средство су граверске игле које се употребљавају за суво гравирање. Различита длеташца и стругала можемо направити од старих тестера, тако да их калимо на ватри, и од комада сребрно челичне жице, округлог, квадратног, правоуглог пресека итд. Сечиво најпре брусимо, а након тога калимо. Каљење вршимо у две фазе:Отврђивање: неколико центиметара длета загрејемо до црвеног жара и након тога оштрицу одмах уронимо у воду, помичући је брзо тамо-амо. Тиме постаје јако тврда, крхка и тамне боје. Оштрицу након тога полирамо финим брусним папиром, док не постане сребрно беле боје, да би могли код каљења посматрати бојење.Каљење: Да би тако отврднути метал направили еластичним, длето полирамо у дужини 1-2 cm даље од сечива, полагано загрејавамо и при томе посматрамо боје које се код тог процеса померају према сечиву и то у следећем редоследу: жута, златно-жута, црвена. Када се златно-жута боја прошири од сечива према дршки длета уронимо длето у хладну воду. Ако је боја сечива постала већ ...................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................... или моторне за одстрањивање меке рђе, морамо пазити да жице не продру дубоко у меке делове површине. Моторне четке чисте нечистоћу једнакомерно по металу, тако да површина на први поглед изгледа сва једнака. Потребно је нпр. код употребе четака од мједи рачунати на то да на предмету остаје мједена прашина. У неким случајевима је боље употребити челичну вуну мекше израде са парафинским уљем за украсе и ситне предмете, а за сребрне улошке у гвожђу употребљавамо стаклене четке. За одстрањивање тврде рђе са меких металних површина, помаже нам оштро зашиљени комад карборунда.Чишћење песком: међу најделотворније поступке сувог чишћења иде употреба млаза ситног песка из пиштоља за прскање. Справа за чишћење песком може се набавити комплетно, нарочито она са бокситном прашином (та прашина је најпогоднија за музејске предмете). За грубљи рад могу послужити и зрнца ливеног гвожђа. Начин чишћења подешавамо прахом различите дебљине, различитим притиском и удаљеношћу од предмета, нагибом млаза итд. Тај начин никад не употребљавамо код меких метала, јер би тиме површина постала мутна, па злато, сребро и оловне легуре не долазе у обзир. Земљу и корозијске продукте са гвожђа и бронзе, па чак и кремене слојеве и нечистоћу са неких глатко патинираних бронзаних предмета може се одстранити на овај начин, а да се при томе не оштети површина. Тај начин је користан и за чишћење печене глине. Прецизнији облик чишћења песком је “airbrasive” метода. Код тог поступка потискујемо полирни прах кроз дебела уста помоћу компримованог ваздуха, под притиском 3-6 kg/cm2. Зрна полирног праха су различите величине (од 10-50 микрона) и тврдоће (нпр. алуминијум оксид, доломит, стаклена зрнца). Airbrasive апарат је јако прикладно оруђе и нарочито препоручљиво за чишћење археолошких и етнографских предмета израђених од најразличитијих материјала. Прилагођавамо га различитим наменама, тако да употребљавамо зрнца различите бвеличине и квалитета, и да мењамо притисак ваздуха.Полирање: полирамо са финијим абразивима (прашцима за полирање, нпр. корундова прашина, руж за полирање, дијамантин). Та средства употребљавамо у праху, у облику пасте или пак у облику полирних крпа препарираних тим материјалом. Абразиви могу бити у облику емулзије и у облику полирне вуне где је емулзија мешана парафином и ватом. Јачина абразива зависи од величине зрнаца и тврдоће абразива (карборундова прашина је нпр. тврђа од прашине пловућца иако су оба фина). Каолин је добро полирно средство ако хоћемо метал полирати до високог сјаја. Код челика можемо постићи


потпуно глатку површину само употребом кружних моторних и полирних крпа, и полирним камењем нпр. хематитом. Некада употребљавамо и специјалне полирне ланчиће али само код грубљих радова. Полирање помоћу абразива има ограничене могућности употребе, иако је јако корисно за чишћење накита, или за одстрањивање рђе са сразмерно неоштећених делова оклопа и оружја. Ако пак рђа није ограничена на поједине мрље, него представља континуинирану површину, нпр. на оклопу од ланчића, одстранимо је колико је то могуће тврдом четком. Употреба абразива би могла делове ланчића оштетити, ако су јако зарђали. У таквим случајевима након чишћења премажемо предмет танким слојем воска, који након четкања даје лепу мат површину. Нарочито опрезни морамо бити код неких финијих предмета нпр. јапанских мачева који имају изразито мекану површину, коју би употребом абразива могли оштетити. Такву површину обрађујемо рађе петролејом или ланолином, и трљамо свиленом крпом. Коначно их премажемо танко неутралним микрокристалним воском.

Сушење металаЗа поспешивање сушења метала се препоручују две методе: загрејавање и

исушивање. Најједноставније је загрејавање у сушионицама на 105ºC. Тај поступак је прикладан за све могуће гвоздене предмете, исто тако за сребро и бакарне легуре које су глатке и непорозне на површини. Порозни метал се суши дуже времена, нечисто сребро и бакарне легуре, се могу прекрити танким слојем оксида. Иако оксиде одстрањујемо лако стакленом четком, тај механички посао можемо скратити, ако предмет најпре умочимо у купку ацетона и ако га тек након тога ставимо у ексикатор и з кога смо претходно евакуирали ваздух. Пространи вакумски ексикатор је напуњен са силика-гелом, кога исишемо помоћу водене вакумске пумпе. Такав ексикатор не употребљавамо само за сушење предмета, него у њему чувамо предмет све дотле, док га не лакирамо и заштитимо воском.

Е К С И К А Т О Р(справа за импрегнацију предмета у вакуму)

Ексикатор набавимо у трговинама с лабораторијским материјалом и то по могућности највећи који се налази на залихи. За веће предмете можемо га заменити са великим тубуларним звоном који има брушене рубове. Наручимо и сигурносну стакленку са двојним грлом, вакумске цеви 4-5 метара. Металну или стаклену пумпу за воду причврстимо помоћу комада вртларске цеви и јаке жице на водоводну пипу-препоручује се пипу овити рафијом како цев не би клизила. Справу је могуће заменити вакумском пумпом и звоном која се употребљава у домаћинствима за конзервирање воћа. Посуду с лаком и предметом ставимо једноставно под звоно на подлогу и са пумпом црпимо ваздух док не постигнемо испод звона жељени вакум, што нам показује једноставни манометар причвршћен на тубусу звона. Натапање предмета је започело онда када из њега почне излазити велики број мехурића а престаје када се мехурићи више не појављују.


Б А К А Р

Чист бакар има специфичну тежину 8.9, тачка топљења 1083C. Електролитски бакар постиже чистоћу од 99% па и више, што раније културе нису биле у стању чинити па у познатим налазима ранијих епоха наилазимо на примесе гвожђа, олова, цинка, па чак и злата и сребра.

Бакар се израђује ливењем, ваљањем и ковањем. У раном бронзаном добу је израђиван искључиво ковањем, па се чак појављује и као чист самородан бакар који је веома мек па се може ковати чак и у хладном стању. Затим се наилази на предмете који су најпре били изливени, а затим прековани (металографија).

Бронза је легура калаја и олова. Зелена корозија одговара малахиту, плава азуриту, а тамно браон боја куприту.

Месинг је легура бакра и цинка. Више бакра-црвенкаст, више цинка-жут. Месинг је лако топив па је погоднији за ливење, а и отпорнији је на корозију. Легура са оловом се назива црна бронза.

Калај повећава тврдоћу. Цинк може бити заступљен и до 32% и значајно променити боју, а легуре са извесним процентом сребра и злата карактеришу посебне оксидационе особине боје патине су од пурпурне до бисерно сиве што се ради у уметничке сврхе.

Бакрени и бронзани предмети су део археолошке и нумизматичке збирке, а ту су и свећњаци, оружје, кипови, звона, кухињско и црквено посуђе. Бронзани предмети из археолошких ископина не смеју се сушити, већ одмах уронити у дестиловану воду.

Реч бакар (cuprum) долази с Кипра, који је Римљанима служио за извор тог метала. Називали су га aes cyprium – бронза из Кипра. Налази се у природи као самородан и у облику минерала између којих је најважнији куприт (купров оксид), халкоцит (купро-сулфид), халкопирит (бакрени и гвоздени сулфид) и лужни карбонати, као малахит и азурит.

Налази се у рудама и као самородан. Cu2O – црвен; CuO – црн; малахит – зелен; азурит – плав, (карбонатне руде); халмозин Cu2S, ако има гвожђе халкопирит (сулфиди); борнит Cu5FeSO4 - шарена руда. За конзервацију је од одлучујуће важности разликовање бакра и његових легура.

У земљи се на површи бакра ствара црвени оксид у облику купритних минерала Cu2O, деловањем CO2 куприт се претвара у бакрени карбонат и тако се ствара модри слој којем је база минерал малахит CuCl3·Cu(OH)2 и азурит 2CuCO3·Cu(OH)2. Ако хлор није присутан минерални слојеви су доста постојани и штите метал од даље корозије, док хлорни спојеви растварају метал и то је тзв. дивља патина или како неки аутори називају рак бронзе. Показује се у облику неравне брадавичасте површине, као прашина, или буде врло ломљива, или ствара тврду кору заједно са комадићима прилепљене земље песка и каменчића. Племенита патина ствара обично увек зелену површину која показује све видљиве детаље површине предмета лако је одстрањујемо на собној температури у дестилованој води а затим обришемо и лакирамо по могућности у вакуму.

Бакар је као исребро осетљив на сумпор, који га прекрије слојем тамног бакарног сулфида. За разлику од сребра је осетљив на кисеоник. Чист бакар брзо оксидује на влажном ваздуху за разлику од сребра. Бакарни предмети у музеју се прекрију танким слојем оксида, па им тако површина постане мутна. Слој оксида се у међувремену не повећава, па га због тога можемо сматрати заштитним слојем. Некада оксидација уопште


не промени изглед предмета, а ако је у легури присутан калај, олово или цинк, и ако је таква легура неједнакомерна, такав предмет може оксидирати неједнакомерно, па се појаве мрље. У том случају, наравно чишћење није тешко. Употребљавамо средства за полирање или предмет уронимо неколико сати у 5-10% сумпорну киселину, исперемо га осушимо и трљамо меканом крпом. Сјај површине брзо нестане, па је због тога прекријемо слојем лака. Бакарни предмет који је био закопан у влажној земљи, брзо изгуби изглед метала. Слој оксида се све више повећава, па се купро-оксид згусне у скерлетно-црвен минерал куприт. Тај се након тога покрије базним бакарним карбонатима, зелене, некада модре боје, чији је састав једнак малахиту (зелен) и азуриту (модри). Ако у тим корозијским слојевима нема хлорида, ти су слојеви стабилни и штите метал од даљег распадања.

Ипак из тога не следи да је свака зелена патина стабилна, изглед нема ничег заједничког са стабилношћу, иако можемо обично тврдити да је танки густи слој корозије стабилнији од дебљег порозног слоја, који делује као сунђер и апсорбује влагу и растворене соли из земље. Ако је у предмету присутно више метала, као нпр. код калајне бронзе, састав и структура корозивног слоја ће бити сложенији, па је могуће и да ће садржати различите соли. Код археолошких предмета је присуство соли пре правило него изузетак, јер су те соли свуда присутне у земљи, као и у мору. Код бакра и његових легура присутност хлорида у патини представља акутан конзерваторски проблем јер се у патини ствара нестабилан купро-хлорид. Тај спој стално делује на метал и узрокује даљњу корозију чак и у музејским условима, тако да површина с временом постане прашњава и пегава. Обично тако прашњава зелена места називамо «бронзана куга». Некада се сматрало да је узрок корозије бакра влага, али она има тек секундарно значење. Корозијска места се с временом шире јер купро-хлорид (наноктит) хидролизује и ствара сону киселину, која реагује са некородираним бакром. Продукт те реакције, уплива влаге и кисеоника је бледо зелене боје, прашњав, базни купри-хлорид (паратакамит). Пошто је почетна хидролиза реверзибилна реакција, корозија ће напредовати све док не ограничимо хидролизу. Због тога је главни циљ конзервације кородираног бакра одстрањивање, или бар имобилизирање хлорида. Код тога настају два тешка проблема. Купро-хлорид наиме не можемо испрати водом, није само скоро нетопив, него готово недоступан, јер се налази у највећој концентрацији само у дубљим слојевима патине, а не на површини. Уобичајене хемијске методе чишћења претварају нетопиве хлориде у топиве соли, које лако одстрањујемо испирањем, у том случају недоступност купро-хлорида представља озбиљан проблем.

Прашњаве фине зеленкасте превлаке настају дејством угљених киселина, и ови корозивни спојеви нису забрињавајући, док додир бакра са хлором изазива жестоке реакције, па се наилази на корозивне тврде коре брадавичастог изгледа. Ови спојеви могу претворити цео метал у распадљиву масу. Најопаснији је минерал атакамит, а то је спој CuCl23CuO3H2O2 тј. Бакар-хлорид + бакар оксид + хемијски везана вода. Осим хлорних спојева у саставу коре могу бити и сумпорно-бакарне и друге соли.

Кородирана бронза се састоји из слојева: најдубље је метално језгро окружено најпре слојем масивног купро-оксида помешаног са калајним оксидом, а изнад тога је спољња кора базних карбоната. Хлориди могу бити присутни у спољњој зеленој кори, ипак је у јако кородираној бронзи најача концентрација хлорида у порозним деловима калајног оксида, ачак и у микроскопски малим пукотинама међу металним језгром и купро-оксидом. Обзиром на те чињенице бронзу у којој су присутни хлориди можемо конзервирати на два начина. Код једног потпуно растворимо и одстранимо корозијски слој, а тиме и купро-хлориде који леже у дубини. Тај начин обрађује више лабораторијских метода. У многим случајевима не можемо патину жртвовати, због тога морамо кородирани предмет обрадити на други начин и употребити посебне технике, да


би дошли до купро-хлорида и имобилизирали га, што значи да морамо постићи да предмет постане стабилан и да се при томе његова спољашњост битно не промени.

Код испитивања старих металних предмета можемо установити да су остали хиљаде година стабилни, иако су у порозним слојевима патине биле присутне многе соли. То тумачимо тиме, да је током година дошло до равнотеже између кородиране бронзе и земље која ју је окруживала. Код ископавања нарушавамо ту равнотежу и предмет излажемо сасвим новој околини, која узрокује да у предмету долази до промена. Некада се догоди да се предмет у музеју поново аклиматизира, али је ипак вероватније да ће се појавити свежа корозија, а ако је не установимо може предмет потпуно уништити. Због тога свеже ископане предмете треба што пре конзервирати.

Када можемо употребити електрохемијске и електролитске методе, предмет ћемо одмах стабилизовати и повратити му изглед који че бити скоро једнак оригиналу. Ипак то није могуће у свим случајевима. Редукцијске методе чишћења употребљавамо само онда када предмет има јако језгро, и ако је још довољно тврд. Ако језгро није довољно очувано корозију ћемо покушати зауставити помоћу хемикалија, али ипак само у ограниченом обиму. Ту је поступак зависан од врсте и расподеле корозијских слојева. У сувој средини је активност хлорида мала, и ако је зауставимо у првој фази развоја, лакше ћемо је савладати. Ако су на предметима видљива поједина места корозије, важно их је обрадити већ у почетном стадијуму, предмет након тога потпуно осушити, чувати на сувом месту и стално проверавати евентуалну појаву нових корозијских места.

Фармаковски Рад са бакарним предметима почиње са утврђивањем присуства хлора. Одређује се на следећи начин: стаклено звоно са брушеним рубом се постави на мутно стакло.Под звоно се стави чаша са водом, а на њу положи бакарна мрежица на коју се ставља предмет који се истражује.Ако има хлорних спојева, после 3-4 дана појавиће се на предмету капи прозирне или тек лако обојене течности. Ово отуд што је бакарни хлорид топив па у средини засићеној воденим парама он сише воду из ваздуха и претвара се у житки раствор, што није случај код дејства угљених киселина. Ово је тзв. Розенбергова комора (некдашњи конзерватор из Копенхашког музеја). Међутим CuCl за разлику од CuCl2 је у води нерастопив, па се прибегава редом: механичким, хемијским и електрохемијским методама. Механичке методе подразумевају употребу алатки какве су скакалпели турпије, дентални апарт са различитим борерима (борер са стакленим влакнима), брусни папир и сл. Наравно у случају да је реч о племенитој патини која игра заштитну улогу и штити од других распадања, онда се не приступа њеном скидању. Таква патина ипак понекад може прекривати дивљу патину. тј. испод ње могу постојати веома разарајући процеси, па је потребно не смо механички и површински, већ и сасвим одстранити такву патину. Термички начин, тј путем загрејавања може пак бити опасан за бронзу у чијем је саставу калај са тачком топљења од свега 232C, па у облику капљица се може извући из легуре. Тада се може прибећи хемијским методом помоћу 5% лимунске киселине која важи за слабију органску киселину, док се када је у питању амонијак почиње са 2% раствором, али треба пазити да предмет буде потпуно уроњен у раствор јер у споју са ваздухом амонијак делује разорније. Такође се употребљава и мравља киселина, док је комбинација мравље киселине и амонијака делује блаже на предмет од обе киселине понаособ. Дозвољен максимални проценат је 20%. Амонијачна паста је растопина амонијака у сапунастој маси где амонијак добро делује и при 1,5%. 1kд дечијег сапуна се раскува у 10l воде, у ускипелу масу се додаје 40 дr чилске шалитра NaNo3 , и 6,6 gr боракса. Све се то меша и кува до једноличне масе, а онда хлади. Затим се у млаку пасту додаје 1,5% амонијака, добро се промеша и смести у стаклену херметички затворену амбалажу.Узима се онолико пасте колико је потребно да се упола разређена са водом потпуно прекрије предмет. Затим се посуда поклопи стаклом, а почетак деловања се


распознаје пошто паста помодри. После 12-18 сати предмет се може извадити омекшала кора очистити, па пошто се паста добро промеша поступак се понавља док се предмет потпуно не очисти. После тога предмет се мора прокувати 2-3 пута, ѕадњи пут у дестилованој води. Уколико се на пасти уместо модре почне стварати ѕеленкаста боја, биће неопходно освежити је амонијаком до претходне концентрације. Посебно погодно ѕа случај великог броја бакарних новчића када питање дуготтрајности није од важности.

Најбољи начин чишћења за бакар јесте електролиза (бакар се везује за катоду) са највећим напоном 2-3 V, а јачине 0,05 – 0,08 А по cm2. Што је предмет више распаднут тако се полаганије врши успостављање, а као електролит се узима 8% раствор угљично киселог натрија (соду?). Што је предмет ближе аноди то се процес појачава. Новчићи који нису прекривени иѕраслинама се могу на тај начин очистити за 2-3 сата. Као електролит користити соду и то NaOH и KOH, или амонијум хлорид NH4Cl, јачине 10 – 25%.

Предмет је на почетку третмана најпре потребно ослободити масти, да би каснији процес чишћења био ефикаснији. То се постиже кувањем у 2% раствору соде (NaOH) у дестилованој води.........................................................................................................

Иначе као електролит може служити и обична (јонизирана) вода. У случају да бронзани предмет има златне инкрустрације (али не и сребрне због

дејства мравље киселине), горе описана паста је за препоруку. У случајевима када је бронзани предмет украшен емајлом или стаклом треба

користити блаже киселине какве су мравља и сирћетна.Пошто се предмет или чист или неутрализује, неопходно га је на крају откувати да

би се ослободио свих примеса.Заштита се врши потапањем у бели восак топлог предмета који се ту задржава док

не престану излазити мехурићи, а затим се предмет извади и таре све док се не осуши. Некада се користио и шелак (пречишћена дрвена смола) која је предмету давала превише неугодан тј. лакован изглед. Такође и разни лакови на бази целулозе скоро увек садрже мало слободне киселине која може проузрочити веома енергичну оксидацију метала. Фармаковски

Lossos За одстрањивање дивље патине употребљавамо раствор 5% фосфорне киселине и највише 10% сумпорне киселине. Када је дивља патина помешана са минералним тварима 3-5% азотна киселина, а након тога се предмет темељно испере у дестилованој води. Због порозности патине третман комбинујемо са повременим четкањем. Код лакших случајева можемо покушати са 5-10% лимунском киселином.

За дивљу патину без минералних инкрустација употребимо за редукцију метилалкохол и то тако што угрејани предмет уронимо у метанол и то неколико пута поновимо.

Ако хоћемо из било ког разлога сачувати дивљу патину свакако морамо одстранити хлориде испирањем у 3-8% раствором содем што није најбољи начин већ је препоручљивији метод J. Pelikan-a где патину одстранимо а затим на предмету створимо нову на бази чистог карбоната тако што површину активирамо киселином а затим одмах изложимо дејству CO2 на дуже време.

Лепљење и рестаурација је иста као код гвођа с тим што употребљавамо бакрену пиљевину или фину медену пиљевину што зависи од тога да ли се ради о бакру или његовој легури. Заштитни лакови требају да буду тврди. Први премаз јако редак у вакума а касније иду гушћи. Метанол не користимо као растварач због његових редукцијских учинака. Неугодан сјај ублажавамо растопином пчелињег воска у етеру. Lossos


Plenderleith

М Е Т О Д Е Ч И Ш Ћ Е Њ А1.) Предмети код којих можемо одстранити патину

Ако смо са сигурношћу утврдили да корозијске продукте и патину можемо одстранити, а да при томе на било који начин не оштетимо предмет, очестимо га електрохемијским или електролитском редукцијом или у раствору калијум-натријумовог тартрата. Тај задњи поступак препоручују чак у случајевима кад имамо направу за електролизу: у задњој фази чишћења је ипак препоручљивије, да предмет начас обрадимо електролизом, јер тиме скраћујемо време испирања.

а) Употреба калијум-натријумовог тартрата и разређене сумпорне киселинеБакар се спаја са кисеоником у два различита споја: у купро-оксиде и купри-

оксиде, оба су обично присутна у патини и стварају различите врсте бакарних соли: купро и купри соли. У зависности од услова у којима се предмет налази, те ће соли бити карбонати, хлориди, сулфати итд. Обично је горњи слој састављен претежно од купри соли, које су топиве у базном раствору калијум-натријумовог тартрата. Ако дакле тим раствором одстранимо зелене купри соли са предмета, на њему остану још само купро соли (обично црвени купро-оксид), који можемо лако растворити у разређеној сумпорној киселини. Постепеним деловањем калијум-натријумовог тартрата и сумпорне киселине, можемо дакле лакше очистити бакарни или бронзани предмет до металне површине.

Предмет најпре очистимо у раствору 15% тартрата у 5% раствору лужног камена, по потреби је загрејавамо и кроз то време четкамо предмет. При том раствор постаје јако модар.

Када дођемо до смеђецрвеног купро-оксида (куприта), више пута је помешан с меким купро-хлоридом, или чак местимично покривен металним бакром. Тај слој бакра морамо пре даље обраде механички одстранити, јер се испод њега могу сакривати корозивне соли. Након тога предмет положимо у раствор 5% сумпорне киселине (концентрисану сумпорну киселину разредимо до жељене густине тако да је уливамо у воду), коју мало загрејемо и предмет при томе више пута очеткамо, док се не покаже метална површина. И за време тог поступка се може местимично наталожити танки слој бакра који одстранимо механичким путем. Коначно предмет више пута прокувамо у дестилованој води, оставимо га да се охлади и мењамо раствор тако како смо раније описали. Испирамо толико дуго док у води у којој испирамо нема више хлорида, што установимо помоћу сребрног нитрата.б) Употреба соли етилен-диамино-триоцтене киселине

Патину можемо одстранити потпуно и 10% раствором Detarola (натријумова со N-хидрокси- етилен-диамино-триоцтене киселине). Предмет уронимо у раствор који по потреби мењамо ако је превише обојен. При томе се растопи малахит и куприт. Кад је реакција готова предмет исперемо у текућој води, очистимо га до краја електролизом, јако исперемо, осушимо и лакирамо.

2.) Предмети код којих патину очувамоТешки проблем представљају лепо патинирани предмети, који кородирају на

појединим местима, затим предмети који су до те мере минерализовани, да више немају тврдо метално језгро код којих је орнаментисана површина претворена у патину. Код тих морамо установити процес корозије, а да при томе не променимо изглед предмета. У ту сврху нам служе три основне методе:

а) Употреба натријумовог сексвикарбоната


Са предмета најпре очистимо нечистоћу и површину корозијског слоја различитим механичким техникама, затим га потапамо у раствор 5% натријумовог сексвикарбоната (NaHCO3) (карбонат-бикарбонат) толико дуго док не установимо да у раствору више нема хлорида, ипак са додатком довољне количине шалитрене киселине ради неутрализације сексвикарбоната. У почетном стадијуму, кад се хлориди сразмерно брзо одстрањују, мењамо раствор сваке седмице, а касније можемо то време продужити. Некада се при том на површини ствара малахит, кога можемо одстранити четкањем. Време третмана зависи од природе предмета и количине присутног хлорида, ау многим случајевима траје по више месеци. Тај процес је лаган и због тога што натријумов сексвикарбонат мора продрети кроз корозијски слој, да би дошао до дубоко скривених налазишта купро-хлорида. Он мора неутрализовати сону киселину која настаје због хидролизе и при том створити купри-хлорид топив у води и њега коначно са водом исперемо.

Недавно су у лабораторијама Британског музеја извршили слична проучавања методе стабилизације бронзаних предмета са поларографским одређивањем концентрације хлорида у сексвикарбонатним растворима. Показало се да у почетку концентрација нагло расте и достигне максимум после 2-3 недеље, док у следећа 2-3 месеца нагло пада. Након тог времена концентрација хлорида полагано пада док не достигне минималну вредност од 0,005%.

Кад је обрада са сексвикарбонатом завршена, предмет неколико пута исперемо у хладној дестилованој води до неутралне реакције, што установимо помоћу одговарајућег индикатора, па након тога сушимо и премажемо воском на уобичајени начин.б) Употреба сребрног оксида

Намера ове методе је да се открије у патини купро-хлорид, те га поново прекрити стабилним, непропусним слојем сребрног оксида. Сва места која показују знакове активне корозије, иглом под микроскопом што дубље очистимо: код тога пазимо да купро-хлорид у праху не замаже здраву патину. Затим у сва та места утаремо помоћу дрвеног шиљка чисти сребрни оксид, овлажен шпиритом. Предмет затворимо у простор са приближно 78% релативне влаге, (затворена посуда, у коју стављамо влажан кристални натријумов триосулфат. При том купро-хлорид реагује са сребрним оксидом и ствара стабилне соли купро-оксид и сребрни хлорид, које непропусно затворе и заштите остале количине купро-хлорида пред доступом влаге. Ако поступак нисмо тако извели у влажном простору се опет појаве зелене корозијске мрље. У том случају је потребно обраду са сребрним оксидом понављати све дотле док се код велике влажности више не показују знакови активне корозије. Ту суву методу употребљавамо у случајевима кад не би било сигурно цели предмет положити у водени раствор нпр. код бронзаних предмета са емајлираним улошцима.

в) Употреба бензотриазолаСа површине предмета најпре механичким путем одстранимо земљу, а

посебно са места где се корозија појавила. Ако је предмет био прекривен воском или прелакиран, потопимо га преко ноћи у раствор једнаких делова ацетона и толуола. Затим предмет под вакумом импрегнирамо са 3% раствором бензотриазола у шпириту. Кад је импрегнација завршена предмет осушимо, а евентуалне остатке бензотриазола на површини одстранимо комадићем вате намоченом у шпирит. Предмет је потребно још неко време посматрати и обрадити га бензотриазолом код евентуалног понављања активне корозије. Експерименти у лабораторији


Британског музеја су показали да код осредње кородираних предмета та метода задовољава, акод предмета где је корозија изузетно активна обрада бензотриазолом није помогла. Предност ове методе је што је много бржа од методе са натријумовим сексвикарбонатом. Можда би било најбоље најпре одстранити већи део хлорида помоћу сексвикарбоната, а након тога предмет импрегнирати са бензотриазолом, нарочито у случајевима где је корозија активна у дубини. Повод за употребу бензотриазола је дала чињеница да он реагује са металом и ствара комплексан спој који штити бакар од атмосфералија. Тај спој није постојан у киселој средини, која влада у дубоким корозијским слојевима бронзе, тако да заштитно деловање бензотриазола тумачимо стварањем нерастопивог комплекса којег у корозијском слоју ствара бензотриазол с купритом. Тај комплекс, слично као сребрни оксид непропусно издваја купро-хлорид од спољње влаге и тиме спречава корозијски процес.

3.) Одстрањивање карбонатне коре. Употреба натријумовог хексаметафосфата (NaPO3)6

Бронзани предмети су често прекривени слојем карбоната кога лако одстранимо разређеном шалитреном киселином, што код слабо очуваног предмета, или ситном орнаменту није препоручљиво. У такви случајевима предмет потапамо у 5% раствор натријумовог хексаметафосфата (Calgon), који с временом одстрани калцијумове и магнезијумове соли. Употребити можемо и јачи раствор до 15% или да раствор загрејавамо. Дуже потапање може потпуно отопити зелену корозијску кору. То растапање је врло полагано па такав раствор можемо корисно употребити код контролисаног чишћења површине предмета који су потпуно минерализирани.

К И Н Е С К А Б Р О Н З АНеки предмети као нпр. кинеска бронза, топови, звона итд. садрже од 10-20%

калаја. Исто тако и антички spekulum – бронза коју су употребљавали за израду огледала садржи 30% калаја. У кинеској бронзи је често додавано олово, које не утиче на корозију али даје нешто тамнију патину.

Полагани процес корозије у алкалном земљишту које не садржи много хлорида даје таквој бронзи танку, сличну емајлу, храпаву и масивну патину различите боје: од беле, бледозелене до јако зелене и модре. Местимично може бити црвенкаста или жута због присутности куприта у дубљим слојевима патине. Многи предмети од такве бронзе су остали стабилни и после 3 000 година очували лепу патину и тврду структуру.

Ако смо установили да је патина стабилна очистимо је само на површини и одстранимо земљу и већу нечистоћу како би открили евентуално присутан орнамент. Механички чишћена патина постане некад бледо-зелена, ако смо горњи слој бакарних соли одстранили тако да се показао танки и густи слој калајног оксида који је беле боје, а често помешан различито обојеним бакарним солима.

Легура spekulum је крхка, ако је метал у унутрашњости кородиран, на површини се појаве пукотине, које постају жаришта даље корозије. Одатле се бакарне соли рашире по површини огледала, тако да при томе оштете његову површину. Сам процес корозије је полаганији, него код бронзе која садржи мање калаја. Некада такво огледало кородира на појединим изолованим местима око којих површина пуца у концентричним круговима, слично лому шкољака. Код даљег пуцања та места се могу ширити преко површине у облику тврде коре. Тај начин корозије је карактеристичан за јако полирана огледала од spekuluma.Обично се у музејским приликама не шири.


З Л А Т Н И , С Р Е Б Р Н И И К А Л А Ј Н И У К Р А С ИКонзервација бакарних легура је тежа када се ради о украсима од других метала,

нарочито златних, сребрних и калајних које исто тако морамо очувати. Када је бакарна корозија дебела украси се лако изгубе у корозијском слоју. Зато морамо пре обраде предмета утврдити евентуално присуство тих украса.

Бакарне легуре могу бити украшене листићима од злата или златним амалгамом. Без обзира на начин позлате, увек настану потешкоће, ако је испод злата метал кородирао, нарочито зато јер се злато прекрије бакарним солима, па га на први поглед и не приметимо. Злато додуше није топиво у хемикалијама које обично употребљавамо за конзервацију бронзе, али ипак код обраде бакарног предмета можемо слој бакарних соли растопити па се тако злато одвоји. Ако мислимо да је испод корозијске коре злато, очистимо најпре златну површину, а бронзу обрађујемо касније локално по потреби. прикладан реагенс за чишћење злата је 30% мравља киселина која омекша слојеве карбоната и открије златну површину. Киселину наносимо на предмет у капљицама, по могућности испод бинокуларне лупе а сувишни раствор упијемо филтрирним папиром. При том механички иглом одстрањујемо делиће нетопиве патине. На тај начин можемо с временом открити читаву златну површину. На крају операције злато исперемо, осушимо и фиксирамо лаком.

Када је предмет позлаћен амалгамом обично употребимо лужинасти тартратни раствор, али ипак само онда ако слој злата није порозан, а бакарна подлога добро сачувана. У супротном случају хемикалије не употребљавамо, већ се ограничимо на механичко чишћење испод микроскопа.

Сребрни калајни орнаменти на бронзи се обично добро сачувају. Сребро може бити прекривено са дебелим солима бакра, тако да га можемо заменити за корозију. Ипак кад код конзервације таквог предмета запазимо сребрну површину, поступак одмах прекинемо и након испирања предмет добро обришемо, да би установили где се сребрни орнамент налази. Ако је бљештава површина заиста сребро (то установимо тако што на површину капнемо кап арсен-сулфида који сребро поцрни), покушамо након тога површину очистити топлом мрављом киселином, али и механичким путем. (Сребро идентификујемо и тако да површину намачемо са 15% сумпорном киселином, након тога на то место положимо ситни кристал хром-триоксида и након једног минута све исперемо. Црвена мрља сребрног хромата доказује присутност сребра. Мрљу након тога одстранимо разређеним амонијаком). Обично желимо да код бронзаних предмета украшених сребром сачувамо на бронзи патину, па због тога предмет рађе обрађујемо раствором сесквикарбоната. Ако смо предмет редуковали до металне површине, за неко време га потапамо у врелој дестилованој води, да би бронза што више потамнела, па би тако сребрни орнамент постао видљивији.

Ако се показало да је бели метал калај (обично у облику танке превлаке), није препоручљива метода редукције. Калајне украсе налазимо на многим посудама, фибулама, коњској опреми, оружју итд. Кад је површина прекривена дебелом бакарном патином, одстранимо је механичким путем, или базним тартратним раствором, ако бронзана подлога још није кородирана.

Нарочиту пажњу захтевеју свеже ископани предмети. Код тих можемо површину само очистити четком и детергентом. Углавном украшени предмети подносе суво или полусуво чишћење. Ако смо због неког разлога одлучили да употребимо раствор одређене хемикалије морамо увек бити спремни да тај поступак по потреби прекинемо. Пример украшеног бронзаног предмета је египатски бронзани кипић Изиде и Хоруса, јако кородирани, код којих су очи биле израђене од златног лима. Кип је потапан у раствор базног тартратног раствора и при томе површину четкали док није на металу остао,


само још слој црвеносмеђег куприта. Након тродневног намакања предмет је обрађен 15% сумпорном киселином која је помоћу механичке обраде одстранила и куприт. При томе се показало, да је предмет јако порозан, па ће на тај начин бити тешко одстранити све соли. Због тога је предмет омотан у најлонску мрежицу и електролитски редукован. Тај поступак је још јаче очистио површину предмета и открио натпис на подножју. Након завршеног механичког чишћења предмет је дубински испран (трајало је 6 месеци док нису били одстрањени сви трагови хлорида. Након сушења предмет је имао мутножућкасту површину коју је рађе затамњена краткотрајном облогом од пастелина (који садржи мале количине сумпора). Након одузимања масти шпиритом, предмет је лакиран, а у натпис утрљано мало креде да би био видљивији.

З Г Њ Е Ч Е Н И Б Р О Н З А Н И П Р Е Д М Е Т ИПредмети од танког бронзаног или бакарног лима се обично под тежином земље

згњече. Пре него што покушамо такав предмет рестаурирати, потребно је метал омекшати загрејавањем и брзим хлађењем у хладној води. Загрејавање треба бити полагано, а површину полако изравнамо. Рестаурирање, односно кривљење лима вршимо од средине лимa према рубовима. Алат је од дрва, а некада је довољно само кривљење руком и притискивање на прикладно обликованом дрвеном калупу. Пукотине учврстимо на задњој страни меким лемом.

РЕСТАУРИРАЊЕ ОШТЕЋЕНИХ БРОНЗАНИХ ПРЕДМЕТАСвеже ископани бронзани предмети су често јако слабо очувани. Корозија је делове

предмета потпуно уништила. У многим примерима желимо недостајуће делове надоместити. При томе нам може служити метални лим или пластична маса, по потреби још учвршћена стакленим влакнима. Метални лим најпре прилагодимо облику предмета, а после тога га причврстимо на његово место помоћу лемљења, ако је предмет у добром стању, а ако је кородиран употребимо рађе епоксидни лепак.

Неједнакомерне рупе лакше испунимо са прикладном пластичном масом. Тим поступком је рестаурирана римска здела из Бирдлипа, код које је метално језгро било слабо и једва носило тежину зделе. Предмет је учвршћен поливинил-метакрилатном

смолом Technovit 4400 коју за време стврдњавања можемо обликовати. Испод отвора који је требело испунити, положена је обликована воштана плочица и причвршћена на спољњу стране зделе врућим сичивом. После тога је четкицом на унутрашњој страни зида плочице, нанет у 3 слоја још течни Technovit. Када се Technovit стврднуо, восак је одстрањен, а на неким местима смола је избрушена. Тако су полагано закрпљене све рупе и надомештен део руба. Уместо Technovit-а можемо употребити и полиметакрилате Plexigum i Tensol 7, или полиестерске смоле Bondafiller или Crystic. Ако желимо јачу отпорност, полиестерске

смоле учврстимо још тканином од стаклених влакана.

Plenderleith


Г В О Ж Ђ Е И Ч Е Л И КГвожђе има специфичну тежину 7,8 а топи се на 1529C. Његова обрада може бити

ливењем, хладним ковањем и топлим ковањем, што се може утврдити металографским истраживањем (лабораторија металуршких завода). Распадање гвожђа тече следећим током FeO гвожђе оксид – FeOH2 гвожђе диоксид – Fe2O3 гвожђе триоксид (рђа).

Гвожђе се налази самородно у метеорима, заједно са малим количинама никла, кобалта, бакра итд. Најстарији гвоздени предмети који су били анализирани садржавали су трагове наведених елемената што указује на њихово метеорско порекло. На земљи наилазимо на гвожђе изузетно ретко, јер одмах кородира и претвара се у минерал. Минерали гвожђа се у земљиној кори налазе у великим количинама. Гвожђе и челик су за конзерватора незахвалан проблем, јер су корозијски продукти гвожђа врло различити. Гвожђе јако брзо кородира, а оксиди јако кваре изглед предмету и код јаке корозије деформишу његов облик.

Р Ђ А Њ ЕУ присутности влаге кисеоник делује на гвожђе и узрокује рђање. Први производ

такве корозије је смеса феро- и фери-хидроксида, код даљње оксидације рђу састављају углавном фери-оксиди и хидроксиди као и нешто гвозденог карбоната. Тај процес је на први поглед једноставан, а ако су присутне соли које делују као електролити тим једноставним хемијским реакцијама се придружују још и електролитске реакције које јако убрзавају превођење метала у минерал. Познато је да се код делимичне оксидације метала појављују поједина анодна и катодна места на површини метала, па се он у присуству електролита понаша као да је састављен од галванских чланака. Код гвожђа ова појава настаје у присуству NaCl. Тада се на анодним местима гвожђе раствара и ствара гвоздени хлорид, а на катоди се ствара NaOH. На катодним местима се сакупља слој водоника који је сразмерно отпоран и слабо проводи електричну струју, па на тај начин спречава даљу корозију. Ако је присутан кисеоник он се са водоником спаја у воду или водоников пероксид. Тај се почетни слој водоника истовремено одстрањује, електролитска реакција се наставља онолико дуго док се цела површина не покрије рђом, која настаје електролитски, од FeCl и NaOH. Пошто се при том увек изнова ослобађа натријум хлорид, а тај делује на већ описани начин као електролит, рђање се наставља. Присутност NaCl је важан фактор код конзервације гвожђа, што значи да је рђање гвожђа под тим условима слично «бронзаној куги», тј. стабилност предмета не можемо постићи ако не одстранимо целокупну количину хлорида из предмета.

Као што је речено, слој катодног водоника отежава електролитску реакцију на металу, кисеоник тај слој уништава и омогућава напредовање корозије. Из тога ипак не следи да би у одсутности кисеоника гвожђе остало некородирано. Слој заштитног водоника могу уништити неке бактерије са својом активношћу. Често налазимо гвожђе и челик, јако кородиране у земљи која садржи много сулфата, иако кисеоник није имао приступ. У таквим случајевима се корозија приписује деловању бактерија које редукују сулфате у сулфиде и нападају гвоздену површину. Под таквим условима гвожђе се прекрије црном кором гвозденог сулфида – исте боје као и глина која окружује предмет. Присутност FeCl може се лако открити помоћу киселина које ослобађају сумпорводоник, кога препознајемо по мирису покварених јаја. За време истраживања откривена је и изолована бактерија која узрокује тај начин корозије. Сулфидно растварање гвожђа најчешће опазимо на гвозденим цевима закопаним у глини.

Гвожђе

П Р Е Т Х О Д Н А П О С М А Т Р А Њ АКада гвоздени предмет дође у лабораториј трпи помна испитивања да би се

установило његово стање и установио најприкладнији поступак. Ако је на предмету дебели слој рђе у којој нема хлорида, могуће је да у музејским условима предмет остане стабилан. Када предмет више нема језгро постоји велика вероватноћа да се неће више мењати иако је рђа сва распуцана и набрекла. У оба случаја нису потребни посебни конзерваторски захвати. Тако је наш први задатак да откријемо пстоје ли знакови хемијске активности.

Најпре посматрамо површину. За разлику од бронзе, површина кородираног гвожђа не показује разнолику обојеност, али се ипак разликује по боји и структури површине. Најсигурнији знак присутности хлорида је влажна површина, јер је FeCl јако хигроскопичан и због тога на тим местима опажамо ситне капљице смеђе течности на сувој рђи. Чак је и врло мали слој рђе на активним местима влажан ако је присутан хлорид.

Да би установили у каквом је стању унутрашњост гвозденог и челичног предмета служимо се рентгенским снимањем. Гвоздени оксиди пропуштају рентгенске зраке много боље него сам метал, а рентгенска слика показује тачнији обим оксидације него друге методе. Из ње можемо закључити дубину корозијског слоја па се можемо одлучити за најбољи поступак обраде. Рентгенска слика нам осим тога омогућава да откријемо присутност уметака неког другог метала. Без рентгена испитујемо да ли постоји и у којој мери језгро помоћу магнета, иглом и лупом. На исти начин покушавамо утврдити присутност орнамената сакривених испод слоја рђе. Помажемо се приближним одређивањем тежине предмета, која нам показује да ли у предмету има још веће количине језгра и на ком месту.

К О Н З Е Р В А Ц И Ј А Г В О З Д Е Н И Х П Р Е Д М Е Т ААко испод рђе постоји сразмерно добро очувано језгро можемо употребити

редукцијске методе, али само у случају да је корозија масивна, а језгро цело.Предмете које је рђа потпуно променила, па су због тога јако крхки, не обрађујемо.

У таквом предмету некад није могуће открити орнамент другачије него рентгенским снимком или радиоизотопима. Код боље очуваних предмета орнаментисана места откривамо иглом. Ако је предмет стабилан некада га је потребно обрадити с намером да поправимо и откријемо оригиналан облик, да откријемо орнамент и разне уметке, да установимо начин обраде и можда откријемо и друге археолошки важне податке који би иначе остали сакривени. Код обраде кородираног гвожђа и челика механичке методе су нарочито важне. До горњих података можемо доћи већ радиографијом, али је чешћа употреба механичких и хемијских поступака.1. Редукција

Код чишћења гвожђа редукцију употребљавамо када је језгро масивно, без уметака, или неметалних додатака. Нормалан поступак је електролитска редукција у NaOH, са гвозденим или челичним анодама. Редуковати можемо цинком или са NaOH (лужним каменом).

Код оба начина редукције је нужно да на неким местима пре одстранимо рђу, да би електрични контакт био бољи.

Након завршене редукције, предмет извадимо из раствора, редукцијске продукте и другу нечистоћу исперемо хладном водом, а након тога прокувамо неколико пута у свежим купкама дестиловане воде док нам експеримент са сребро нитратом не покаже да у купки више нема хлорида. Гвожђе приликом испирања напада нова корозија, па поступак испирања треба да буде брз и енергичан. Предмет се суши 24 сата у топлој сушионици, или испод инфра грејалице, а затим ишчетка и премаже заштитним средством.

Гвожђе

2. Испирање у раствору натријум хидроксидаКада је предмет превише крхак за електролитску редукцију, а корозија активна,

прокувамо га у разређеном раствору NaOH (највише 1%), а након тога у дестилованој води. Обе купке се више пута мењају. Ако се после тога предмет чува на сувом месту резултат ће бити задовољавајући. Могуће је да ћемо одстранити све хлориде и можемо очекивати у неповољној средини да се корозија поново појави.3. Обрада натријумовим сесквикарбонатом

Уместо раствора NaOH можемо код собне температуре узети 5% раствор натријумовог сексвикарбоната. Раствор треба да тек прекрије предмет. Прве седмице мењамо раствор сваки дан, пошто се већина хлорида брзо одстрањује, а у коначној фази довољно је раствор мењати једном седмично. Контролишемо са сребрним нитратом. Када је количина хлорида достигла минимум оставимо предмет у купки још 4 седмице, а након тога испитамо хлориде у раствору. Ако је резултат негативан испирање је завршено. Предмет осушимо и премажемо воском.

У лабораторији Британског музеја за један предмет је било потребно 20 седмица, где је почетна концентрација хлорида са почетних 0,0635% пала на минималну вредност 0,0008%,а у другом случају је пала са почетних 0,0054% било је потребно само 8 седмица за 0,0005%.4. Употреба омекшивача, топитеља и инхибитора

Зарђала места на полираном челику омекшамо тако, да предмет потапамо неколико сати у парафинском уљу. Након тога та места истрљамо финим смирковим папиром, или дрвеним клином. Морамо пазити да након тога потпуно одстранимо парафинско уље сувом крпом, да се корозија не понови. Након тога предмет премажемо заштитним уљем тако да на површини остане само танки слој. Ако места рђе не одстранимо у самом почетку, с временом се продубљују и остављају на површини удубине које су пуне рђе. Таква места делују као анода и јако поспешују даље рђање. Због тога је код збирки оружја и сличних предмета потребно да све предмете са малим мрљама рђе одмах обрадимо. Код релативне влаге од 50% и код одсутности соли, рђање није озбиљан проблем. Ипак увек постоји опасност да ће се влага код изненадног пада температуре кондензовати на хладним металним површинама. У градској атмосфери кондензована влага увек садржи мале количине сумпор-диоксида који узрокује корозију. Полирано гвожђе добро заштитимо са ланолином, који је лепљив, због тога долази у обзир само код предмета који су стално у витрини. За општу употребу у музејима је препоручљив само нелепљив восак.

Када су предмети превелики или превише тешки за електролитску обраду користимо производе из трговине, којима су најчешће додати инхибитори, који остављају на површини заштитни слој, након што је рђа већ створена. Средства за одстрањивање рђе наносимо четкицом. Након што је предмет очишћен обришемо површину без испирања, или предмет исперемо у води, већ према упутству произвођача.

Активни састав у таквим средствима је често фосфорна киселина, која на површини метала ствара стабилан слој гвозденог фосфата. Тиме се објашњава и чињеница да су гвоздени предмети у чијој је близини био фосфор, нису кородирали током много година. Гвожђе у земљи могу штитити и танати који се стварају од танина из храстовог дрва или коже, који су били са гвожђем заједно закопани.

Рђу можемо одстранити са разређеном оксалном киселином (9%), а још боље са средством које се са растопљеном рђом спаја и не раствара саме метале. При томе се стварају тзв. комплексни спојеви. Јако делотворни комплексотворни реагенти су хемикалије из врсте етилен-диамино-тетрасирћетне киселине, који се спајају са гвожђем у киселе или базне спојеве. Ти спојеви, тзв. комплексони или комплексали су јако делотворна средства за одстрањивање свеже рђе, а мање за старе и дебеле слојеве,

Гвожђе

нарочито печене рђе. У тако тешким случајевима додајемо 0,6% раствор натријум хипосулфита и 3% натријумовог хидроксида. Предмет у том раствору загрејавамо док се површина потпуно не очисти. После тога га добро исперемо, осушимо и прекријемо воском.5. Површинска заштита

Код испирања предмета често се појави ново шупљикаво рђање, без обзира на то коју смо методу чишћења употребили. Ту површинску рђу одстранимо четкањем, након што смо предмет добро осушили. Коначно је потребно предмет прекрити са најприкладнијим заштитним средством. Раније су се за то користили уља, масти и вазелин, који остављају лепљиву површину, па их је тешко одстранити са јако кородираног предмета, чија је површина љуспава или рупичаста. Препоручљива је употреба лака или микрокристалног воска (Cosmolloid). Предмет најбоље прекријемо воском тако што га потопимо у раствор растопљеног воска, а ако то није могуће наносимо восак помоћу сувог ваздуха или вруће лопатице. Сувишан восак отопимо топлим ваздухом и скидамо механички. Тврде предмете премажемо лаком (Ercalene). Ако је потребно додамо воску мало боје.

Нека хемијска средства имају ту особину, да гвоздене и челичне предмете штите пред корозијом, а да при томе не долазе у додир са површином. То су тзв. плински инхибитори, које можемо употребити само у добро затвореном простору. Ипак неки међу њима нападају бакарне спојеве, а и мекани лем, па их због тога употребљавамо опрезно.6. Чишћење дамасцираних мачева и других слично израђених сечива

Карактеристика јапанских мачева је орнаментика на површини, која је настала због посебног начина ковања. Орнаментика може бити видљива на целој дужини сечива, а ако је квалитетна даје предмету високу вредност. Ако површина с временом постане мутна, орнамент се избрише и коначно нестане. У таквом случају га покушамо поново открити помоћу разређене шалитрене киселине (1,5 ccm концентрисане киселине у 100 ccm шпирита). Најпре с површине мача отклонимо сву маст крпом намоченом у бензолу, након тога га премажемо са раствором киселине, и уједно трљамо са ватом у уздужном смеру. Такво чишћење вршимо у близини текуће воде, како би могли деловање киселине, ако је прејако, одмах спречити. Можемо имати срећу да орнамент откријемо у неколико секунди, а по потреби можемо поступак више пута поновити. За време чишћење површину пажљиво посматрамо и одмах престанемо с употребом киселине, ако видимо да је почела нагризати површину. Сечиво после тога исперемо у текућој води и опрезно осушимо меком крпом.

Такве мачеве прекријемо са јако танким слојем воска. Ако је слој предебео, на њему се скупља прашина, која може глатку површину сечива огребати. У ту сврху је најбољи микрокристални восак кога размажемо у јако танак слој, помоћу тврде четке, а након тога површину још полирамо меком длакавом четком. Узорци на дамасценираним мачевима су нестали услед дуготрајног загрејавања и лаганог ковања, што је узроковало претварање гвозденог карбита у перлитну структуру. Дамасциране мачеве обрађујемо исто тако јако пажљиво. Сличнију, само орнаментику налазимо некада на сечивима из 18. века. Настала је на други начин: стругањем. Такве мачеве углавном није тешко чистити.6. Очување рђе

Када је гвожђе потпуно претворено у оксид, такав предмет можемо сматрати стабилним, нарочито ако је рђа масивна. Ако је крхка и порозна можемо очекивати да ће се због кристализације кристалних соли појавити нове пукотине, које би могле предмет још више деформисати. У том случају соли морамо испирати. Код крхког предмета би то могло бити опасно, због тога је некад потребно пре испирања предмет имрегнирати и учврстити разређеним раствором неког лака.

Гвожђе

Рђу задржавамо обично у том случају ако би њено одстрањење узроковало распадање предмета или његову деформацију. На површини гвозденог, делимично редукованог предмета често остану зарђала места која су састављена од компактног фери-оксида. Ако би таква места потпуно очистили, на једнакомерној површини би се појавиле удубине; због тога их радије остављамо необрађене, нарочито ако смо испирањем одстранили доста соли, а предмет након сушења површински заштитили воском или лаком. У рђи могу бити сачувани трагови неког неметалног материјала, који може бити важан податак о начину израде предмета. Тако нпр. ручка штита може садржати остатке коштаних ремена, а рђа на мачу остатке дрвених корица, итд. Важни могу бити и отисци тканине и сл. У том случају је дакако боље да рђу очувамо, ако не другачије, онда бар на тим местима.

ФармаковскиFe3O4 магнетско гвожђе (FeO + Fe2O3) је веома постојан спој који штити гвожђе од

даљег распадања (калаисање).Највеће опасности долазе од спојева са хлором – гвожђе хлорид даље црпи воду из

ваздуха и добијају се веома непостојани спојеви који бурно оксидирају. Присуство хлора се утврђује помоћу Розенбергове коморе (види бакар).

После испитивања на хлор приступа се отклањању земље песка и каменчића купањем у обичној води током неколико дана, и ту се често делови за које се првобитно мисли да су полураспаднуто гвожђе, заправо смеша земље и оксида слабо повезана са солима или пак са кременом земљом, па се може десити чак и да језгро не постоји. Ако је језгро сачувано после одстрањивања нечистоћа одмастићемо га кувањем у води или пак раствору соде 2%, NaOH, или пепела од дрвета (водити рачуна о киселости дрвета). Затим следи термичка, хемијска или електрохемијска обрада у зависности од квалитета предмета или доступности средстава.

Термичка обрада се заснива на томе, да код загрејавања гвожђа на 700C тј. на температури кад се оно зажари, долази до неједнаког ширења сржи и оксида који се после хлађења могу лако одвојити (може се понављати). Међутим овај начин даје резултате само код отклањања спољних кора, док у унутрашњости метала и даље владају процеси распадања па никад не сме ограничити само на овај метод. Такође за примену овог начина је неопходно претходно утврдити шта се налази испод коре, јер је предмет можда био нечим инкрустриран или ковањем украшен па би се термичким методом ови украси могли лако уништити па се мора прибећи механичком чишћењу претходно испитавши да ли предмет уопште има здраво језгро (механички, ренгеноскопија и помоћу специфичне тежине). Специфична тежина гвожђа је приближно 7,8; спојеви са кисеоником од 4,9 – 5,24, а са хлором су још лаганији и износе око 2,5. Па ако се установи специфична тежина од нпр 3,0 јасно је да је остало незнатно мало здравог језгра па ћемо предмет фотографисати и конзервирати. Код тежине 6,5 пак постоје добри услови да ћемо наћи добру металну језгру.

Термички начин се препоручује код крупних и грубих предмета. После жарења на 700C предмет се убацује у денатурисану или сирову жесту, маст, уље или парафин, после хлађења се одстрањују коре па ако је потребно поступак се понавља.

Хемијске методе имају сврхе да продукте распадања претворе у облик који је растопив у води. Првенствено блаже киселине каква је лимунска од 5 – 10%, ретко 15 – 20%, а изузетно преко 20%. Овако растопљени оксиди отклањају се у врелој води. Обавезно се врши неутрализација содом, NaOH, и то 2 –5%. Пошто се предмет очисти и припреми за заштиту неопходно је спречити нову оксидацију која настаје уз присуство воде, а посебно хлорисане воде из водовода...................................

Гвожђе

Електролиза .........................................................................................................................................

Заштита се може вршити шелаком (некада), потапањем у парафин загрејан на 125C а претходно загрејати предмет на 100 - 120C никако више, јер би предмет могао упалити парафин, температуру треба задржавати на 125C, како би изостало настајање ваздушних мехурића, а по вађењу таре се искључиво ланеном крпом, јер она боље од било чега другог упија суфишни парафин. Некада се користио вазелин, али ту ваља бити опреѕан, јер лошије врсте могу садржати остатке сумпорне киселине. Испитивање се врши тако што се челични нож премаже вазелином и остави неколико дана, ценећи да челик потамњује на најмању количину киселине.

Ископани гвоздени предмети су често у таквом стању да их уопште није могуће очистити, а треба их сачувати барем на неко време па се врши њихово учвршћивање – препарирање дрвеним шелаком...............................................................................................................................................................

Фармаковски

Lossos

Преглед старијих методаЈедан од првих услова за успешну конзервацију гвожђа је безусловно уклањање

свих агресивних материја, чишћење површине метала и њена заштита трајним растезљивим и квалитетним лаком. Наизглед успешна конзервација «чак и после 30 година» може изгледати таква због повољних услова у којима је предмет чуван, а осим тога мада нема знакова промене на површини предмета у унутрашњости може напредовати међукристална корозија тако да се цео предмет полако претвара у мноштво међукорозијских жаришта која још само конзервацијско средство повезује.

Зато је потребно одбацити све методе код којих се кородирани предмет најпре испира у води, да би се тиме отклонио хлор и друге агресивне материје, после чега се рђа отклања загрејавањем а затим предмет потапа у раствор јаких база или поново у воду (методе Rosenberga и Фармаковског). Рђа је невероватно постојана, а хлор који се налази у међукорозијским жариштима са водом се скоро никада неможе испрати а може се чак поново увести у предмет, ако се користи водоводна вода. Тако се хлор мора отклањати само хемијским поступком тј. хемијском реакцијом која је за њега поуздана. Загревањем и хлађењем предмета само омекшавамо унутрашњу структуру метала која због тога може постати неупотребљива за даља истраживања. Раствори база у којима можемо хладити предмет као што су KOH и NaOH продиру јако дубоко у рђу, али и у површину метала, а испирањем у води се немогу одстранити. После импрегнације парафином или воском базе се још више учвршћују у предмету и представљају извор настајања нових међукорозијских жаришта. Предмету такође штети и кување предмета у раствору соде, а хлор се на тај начин такође неможе успешно извући.

Krefting-ова редукција водоником успешно отклања рђу али активира површину метала која постаје јако осетљива на корозију.

Blell-ова метода са 10% сумпорном киселином је још мање погодна јер активира површину предмета, а тешка киселина се неможе са успехом извести из предмета.

Методе «лужења» су такође потпуно неприхватљиве.Ипрегнација парафином није одговарајући метод јер он једноставно није материја

која је довољно отпорна на деловање ваздуха и влаге, која чак попусти упливу воде већ

Гвожђе

после годину дана. Осим овога парафин може садржати и мање количине сумпорне киселине па постати узрок нове корозије. Одатле потичу несхватљиве појаве рђе испод парафинске превлаке. Сам парафин мења површину предмета а нарочито код предмета којима је рђа морала остати сачувана јер немају језгро. Она заједно са парафином ствара кашасту превлаку која потпуно облепљује површину предмета. Како парафин тако и восак одликује недовољна температурна стабилност.

Пчелињи восак нема штетих утицаја, али ипак премаз њиме не заштићује трајно. Препоручљив је само у раствору са ксилолом или бензолом као привремена и реверзибилна заштитна превлака. Употребљава се за премазивање глатких површина увек преко заштитног лака.

Уља за имрегнацију су далеко мање погодна јер стварају услове за развој плесни, а бубре од ваздушне влаге – Фармаковски (желатина и агар...).

Минерална уља штите површину предмета, али не пријањају добро и то баш рафинисана. Биљне и животињске масти пак могу садржати масне киселине а и подлежу брзом старењу.

Шелак, дамар, копал, мастикс су средства која старењем смањују отпорност према влаги из ваздуха.

Конзервација гвожђа сада

Стање предметаПре сваког конзерваторског захвата потребно је испитати стање предмета. Гвоздени

предмети могу бити потпуно прекривени рђом или смесом рђе и минералне наслаге и имају тврду кору што зависи од тога да ли је предмет у земљи или непосредно на њеној површини, или у другом случају постоје жаришта рђе и корозија није сасвим продрла у унутрашњост предмета. Постоји и трећи случај – корозијски мадежи на сјајној површини предмета.

У случају да предмети немају језгро присиљени смо да рђу стабилизирамо хемијским путем механички обрадимо и сврстамо у збирке(коначан облик конзервације – археолошки).

Ако предмети имају сачувано језгро у толикој мери да се показује првобитни облик предмета рђу одстрањујемо, а површину са које смо скинули рђу пасивизирамо и заштитимо слојем лака (средњевековни налази – коначан облик конзервације музејски).

Ако рђу није могуће хемијским поступком одстранити а да се при том не оштети очувани део сјајне површине предмета, предмет се прекрива привременом превлаком (дворска или интеријерска конзервација).

Постоји и споменичка конзервација, одстрањивање рђе, пасивизација и неколико слојева прозирних постијаних заштитних превлака отпорних на временске прилике (мреже, окови вратница, ограде...).

Археолошка конзервација

Утврђивање језгра, стабилизација рђеНајпре се приступа чишћењу минералних и глинених наслага помоћу тврде четке

под млазом воде. Код предмета којима се корозијски слојеви мрве и постоји опасност да отпадну или се предмет распадне приступа се потапању у дестиловану воду или се нечистоћа опрезно отклања прстима колико је то могуће. Затим се предмет осуши меканим крпама и покуша се утврдити до које је мере сачувано метално језгро. Вредне предмете са

Гвожђе

значајних археолошких налазишта којима функција није на први поглед јасна употребљава се ренген. Овде треба тражити разумевање месне болничке управе које би апаратуру уступиле за одређене потребе. За ту сврху можемо користити оштри шиљак да би утврдили колико је слој рђе компактан. Друга метода је утврђивање специфичне тежине која се темељи на томе да су корозијски делови мање тежине него једнаки делови метала од којег су настали. Ако предмет нема језгро или би се вађењем рђе он превише деформисао приступамо стабилизирању рђе. Стабилизација рђе се темељи на одстрањивању хлора из корозивних делова. Увек се предпоставља да предмет садржи хлор па није потребно његово доказивање. Опрани и делимично осушени предмети се 3-4 сата урањају у засићен раствор амонијум-карбоната (NH3)2CO2, у амонијаку (амонијум-хидроксиду). Након вађења из раствора предмет се загрејава на азбестној мрежици или комадићу азбеста на повишеној температури-без усијавања! Присутни хлор сублимира у облику белог дима (амонијум-хлорида). Када из предмета престане димити прекидамо загрејавање, а поступак по потреби можемо поновити. Тако обрађени предмет лагано очеткамо како би одстранили неке делове који стрче и деформишу предмет. Затим се предмет натапа прозирним лаковима у вакуму (акрилит, ПВА, ПВЦ). Ако немамо вакумске справе онда се предмет урања или премазује. Акрилитни лак разређујемо 1:2, затим 1:1 и тако два пута поновимо. ПВА разређујемо врло ретко, као вода и премаз више пута поновимо. Ако се предмет превише сјаји и то квари његов изглед, онда за предмете које се излажу употребљавамо раствор пчелињег воска у ксилолу или бензолу и етеру.

Музејска конзервацијаПре потапања у купку треба одвојити гвоздене предмете од оних који су

комбиновани са другим материјалима нпр. ножеве и бодеже са коштаним облогама, сабље о мачеве с мједеним одбојницима или оружје које је у корицама. Ако гвоздене делове неможемо раставити, а да не оштетимо предмет приступамо потапању само гвозденог дела ако је то могуће, а ако не онда негвоздене делове можемо изоловати врућим парафином или пчелињим воском, а по потапању у купку предмет морамо стално надзирати. Ако не желимо ризиковати приступамо локалном одстрањивању рђе. Ако је предмет прекривен смесом рђе и остатка старих премаза (фирнис, восак, уље, парафин...) великом четкицом наносимо најпре средство за одстрањивање масти (угљеник тетрахлорид, трихлоретилен, шпирит, ацетон, бензин или бензол). Када су стари слојеви импрегнације јако тврди употребљавамо мешавине: шпирит и етер 1:1; шпирит и ксилол или толуол 1:1; ацетон и етил-ацетат 1:1; шпирит, ксилол и циклохексанол 1:1; метил-циклохексанол и бензол 1:2. Некада је потребно предмете уронити у растварач. Растварач за поједине врсте старих премаза можемо одредити на основу табеле топивости.

Када не делују ни најделотворнији растварачи као код старих и дебелих ппревлака фирниза и старог парафина можемо користити бензинску или плинску лампу. Базне и друге индустријске раствараче не смемо употребљавати никако. У случају полихромије тј. сликања на гвозденим предметима (уље, а ређе темпера) сликана места морамо пажљиво заштитити нпр. воском, а затим чистити рђу помоћу локалне методе. Ако нисмо сигурни да можемо скинути восак без штете употребљавамо вазелин.Након одстрањивања рђе масноћу уклањамо пажљиво тампоном вате умоченим у бензин или алкохол, па се затим приступа лакирању.

Одстарањивање рђеПолупорцеланске каде и корита као и оне из појединих пластичних маса су

најпогодније. За дугачке предмете су погодне глазиране канализацијске цеви које се на једном крају зацементирају и залију асфалтом. Течност за одстањивање рђе је у саставу:15-20% фосфорна киселина;

Гвожђе

4% бутанол;5% уреа;71-76% дестилована вода;.Уреа овде делује као инхибитор, спречава да се у киселини раствори сам метал. Предмет у раствор полажемо на дрвену мрежу или га вешамо за силонове нити. Дужина процеса зависи од природе рђе као и јачине и температуре раствора. Понекад је потребно предмет вадити из раствора и очеткати га под млазом воде да се поспеши брзина одстрањивања рђе. Када се процес заврши предмет се испере и фосфатизира. Када не следи фосфатизација предмет исперемо са 3% фосфорном киселином и осушимо у сушионици. За одстрањивање рђе се сме користити искључиво фосфорна киселина јер она пасивизира површину и омогућава стварање фосфатног слоја.

ФосфатизацијаФосфатизација у суштини преставља успешно пасивизирање

површине предмета против корозијских процеса, а уједно и најприкладнији облик трајне конзервације под било којим заштитним лаком. Принцип је у стварању нетопивих фосфата тј. соли фосфорне киселине и гвожђа, мангана или магнезијума, које се врло тврдо вежу за површину метала. Раствор припремимо од препарата који се могу добити у трговинама по приложеном упутству, а у истоврсној посуди у којој је вршено одстрањивање рђе. Предмет уронимо у врући раствор на неколико минута, док хладна фосфатизација траје неколико сати. Када предмет извадимо, оперемо и осушимо га старим чистим крпама и ставимо у сушионицу.

Локално одстарњивање рђеКористимо пасту припремљену од 85% фосфорне киселине и папирнате вате. Њену

густину регулишемо додавањем било воде, било киселине, најбоље у стакленој посуди коју после неколико сати замешамо у пасту коју наносимо на предмет нпр. лопатицом у неколико милиметара дебелом слоју. Кад се паста почне сушити и добијати кору предмет се исплакне са 6% фосфорном киселином помоћу гуменог сунђера па се процес понавља док се рђа потпуну не одстрани. Пасивизира се помоћу 3% фосфорне киселине осуши крпама и на сувом ваздуху. Уместо пасивизације можемо одмах фосфатизирати наношењем врућег фосфатног раствора гуменом спужвом, пустимо да кратко делује, осушимо и поступак још једанпут поновимо.

Одстрањивање мадежа рђе и почетака корозијеМадеже рђе и почетке корозије на глаткој и сјајној гвозденој или челичној

површини не одстрањујемо мокрим хемијским поступком како предмет не би изгубио сјај. Превлаку од рђе или мадеж смекшамо помоћу метил-циклохексанола или чистим петролејом. За наношење користимо четкицу или меку густу тканину. Ако је предмет од чистог гвожђа и није мешан са другим материјалима и није осликан можемо га потпуно уронити у течност за омекшавање на 24-28 сати. Омекшано место затим чистимо били ручно било на колу апарата за полирање пресвученог финим пустом или текстилом. За то може послужити фиксирана бушилица, стари мотор са главом као код бушилице, зубарска бушилица и сл.

Заштитни лакови и премазиВећ и сама фосфатизација штити површину метала а уз употребу заштитних лакова

и премаза заштита је још делотворнија. Користе се прозирни лакови из умјетних смола а код предмета на отвореном простору лакови у више слојева обично сиве или црне боје који морају бити отпорни на варијабилне климатске услове.

Гвожђе

Прозирни лаковиПолиакрилати (метилметакрилат и бутилметакрилат), поливинилхлориди,

поливинилацетати, полистирол кондезати урее, акао растварачи ксилол, толуол и бензол. ПВА топимо у амилацетату и ацетону. Танак премаз са пчелињим воском растворен у ксилолу или етеру ублажава неприродан сјај после лакирања и мора се обнављати годишње.У дворској конзервацији и код предмета са покретним механизмима не употребљавамо стабилне заштитне лакове него их периодично премазујемо уљима (машинско, парафинско и вазелин).

Испуњавање и лепљењеЕпокси смола са одређеном количином утврђивача и гвоздена

прашина. Испуњен део је по стврднућу толико тврд да је подложан брушењу. Такву масу за пуњење можемо разредити ацетоном по потреби што ће наравно продужити период стврдњавања.

Депоновање55-70% релативне влаге, без грејања, а сваки предмет означен црним нитролаком.

Друга црнила садрже углавном штетне хлориде.

Lossos

Гвожђе

З Л А Т О И Е Л Е К Т Р У М

Специфична тежина 19,3; а тачка топљења 1064C. Веома мекан и еластичан метал необично отпоран на киселине. Раствара га је једино спој соне киселине са душичном (3:1). Легира се са бакром чиме постиже већу тврдоћу и са сребром које му мења боју а служи и за потребе смањивања цене. Предмет од неког другог метала пресвучен златним листићима сјаји се зеленкастим сјајем.

Злато се може обрађивати ковањем и ливењем, али када се легира са бакром долази до појаве пора паралелно са површином обраде, тако да влага може наћи пут и проузрочити разједање метала, па ће покривање играти пресудну улогу.

Злато није осетљиво на корозију, изузетно се појављује када је у легури са бакром. Црвени мадежи настају као последица оксидације злата због хлорних спојева се појављују ретко и отклањају изузетно тешко, а заштитне превлаке за златне предмете нису потребне.

Злато оксидира услед примеса бакра – зелени, гвоздене руде у близини предмета – црвени оксид, који се лако уклањају соном киселином. Проблем чишћења предмета од злата углавном треба поставити као проблем легирања, позлате предмета и инкрустрације других метала, јер само чисто злато не поставља нарочите захтеве у погледу заштите и чувања.

PlenderleithЕлектрум је бледо злато легурисано са сребром. Светлији тон зависи од количине

додатог сребра. Када је злато у легури са бакром обично је такође присутно нешто сребра. Такве легуре су и након чишћења бледожуте или чак зеленкастожуте, а након многогодишњег лежања у земљи ипак добију топлу жуту боју. Томе је узрок корозија мање племенитих метала у легури, које су на тај начин биле одстрањене из легуре, тако да је ту остало чисто злато. Та боја се налази само на површини предмета и зато не смемо површине трљати при чишћењу. Карбонатне наслаге одстрањујемо са 1% шалитреном киселином помоћо дрвеног штапића или мале четкице. Инкрустације кремена и земљу одстрањујемо у 2% раствору неког детергента. Органске остатке смекшавамо натапањем неколико минута у лужном камену 2% и помоћу дрвеног штапића. Ако нам то не полази за руком помогнемо се млазом паре. Ружичасто злато осим бакра садржи и око 1% гвожђа.

Злато се лако топи у живи, па се добије златни амалгам јако мекан материјал који се може утрти у сребро и злато. Жива код загрејавања исхлапи, а ова техника је позната као живина позлата или позлата у ватри.

Када злато представља украс на сребру, морамо бити јако опрезни код чишћења због танког слоја злата и меке површине, нарочито онда када одстрањујемо поцрнеле корозијске продукте сребра.

Позлаћени метали се не смеју чистити редукцијом, јер би позлата могла отпасти. Ако злато покрива још потпуно очуван бакар или бронза можемо употребити методу чишћења калијум-натријумовим тартратом. Када су бакар или бронза јако кородирали, слој злата је помешан са корозијским продуктима и онда чистимо механичким средствима – иглом испод бинокуларне лупом код повећања 10-20 пута. Када је златна површина

Гвожђе

видљива, можемо је чистити јако разређеном шалитреном киселином (1%), и то тако да не оштећујемо кородирани бакар или бронзу, јер би делови позлате отпали.

Предмете од позлаћеног сребра који су покривени корозијским продуктима бакра доданих сребру чистимо лако ватом намоченом у 5% мрављу киселину. Код позлаћених бронзаних кипова који су замазани чађу и прахом, та је нечистоћа обично кисела, па употребљавамо за повремено прање разређени амонијак. Након тог поступка кип добро исперемо водом.

Злато се код антикних предмета од бакра обично наноси на танак слој смоласте материје којом се бронза пре позлате премазала, затим се цео предмет угрејао па се наносио слој злата уз термичку обраду. Овде смола спречава разорно деловање које настаје услед галванских струја које потичу од разлике у електропотенцијалу у овом случају између бакра и злата. Као електролит између два метала може послужити влага, било у течном, било у гасовитом стању.. Други је начин мешање злата са живом (амалгам). Код каснијег загрејавања жива испари а злато чврсто прионе уз метални предмет, међутим влага на тај начин заробљена условиће распадање мање племенитог метала.

Код ископавања обично наилазимо на згњечене и на други начин деформисане предмете којима би желели вратити првобитни облик. Легурисано злато је пак веома крто и ово је посебно тежак технички задатак.

Plenderleith

Гвожђе

С Р Е Б Р ОФармаковски Специфична тежина 10,5; а тачка топљења 960C. Хлор сумпор и

амонијак у ваздуху поспешују његову оксидацију. Веома мек метал који се потпуно раствара у азотнојј киселини. Занимљиво је дејство мравље киселине на сребрне оксиде која их разара и успоставља чисто метално сребро, док код других метала ови оксиди остају у раствореном стању. Поред азотне и амонијачне киселине у ваздуху посебно разарајуће дејство има хлор који прави изузетно разарајуће спојеве са амонијаком. «Рожасто сребро» сиве боје, са мрким и љубичастим нијансама, толико меко да се лако може сећи ножем, а његова специфична тежина износи свега 5,6. Сумпорна киселина ствара тамно-сиво, готово црно «сумпорно сребро», што се некад чини и на вештачки начин због тога што је овај спој на ваздуху веома сталан. Механичко чишћење код сребра игра најважнију улогу јер је предмет од сребра веома лако озледив услед своје мекоће. Амонијак изузетно добро раствара спојеве са хлором, али штетно утиче и на само сребро па се примењује у 2 – 5% и то у Лаптовљевој сапунастој пасти која ублажава његово негативно дејство. У овој пасти зелени оксид који потиче од бакра промениће се у црвени бакар диоксид пре отклањања. Предмети (погодно за новчиће) се прегледају ваде, механички чисте и поступак понавља по потреби. Други начин је да се после купке у сапуници, добро исперу у врелој води, а затим ставе у 10% - 15% раствор мравље киселине, а изузетно до максималних 25%. Затим се киселина загреје до пред врење (никако да ври) и најнеугодније превлаке ће бити уклоњене на овај начин за 2-3 сата, али је неопходно на крају предмет прокувати у дестилованој води због бакра који се легира са сребром ради веће тврдоће. Кување у киселини је усмерено на бакарне оксиде који су постојани према мрављој киселини, али се могу уклонити на овај начин. При томе сребро мења структуру и прелази у сиве тонове па је пре заштите потребно за поновно успостављање-збијање сребра применити термичку обраду загрејавањем на 500-600C. Сребрни предмети украшени позлатом каи и код бронзаних са златним украсима најбоље се уклањају мрављом киселином и помоћу Лаптовљеве пасте али уз слабије растворе и појачани надзор. Што се тиче услова чувања сребру не смета ни светло ни влага осим уколико не садржи сумпо и амонијак.

Lossos Сребро угрожава атмосферска корозија, нарочито сумпор-водоник па је најбитније његово депоновање. Површина постаје смеђа, чак и црно-смеђа. Сивоцрна компактна превлака Ag2S није штетна јер је постојана на ваздуху, а испод ње се корозија даље не развија. Проблеме ствара непостојани сребрни хлорид што је изразито код сребра из археолошких налазишта. Овај проблем појачава присуство CO2.

2Ag + NaCl + 2CO2 + H2O = NaHCO3 + 2AgClСребрни предмети прекривени дебелим слојем патине су жртва галванског чланка

који је настао у влажној земљи у присуству бакарних, а нарочито гвоздених предмета као аноде. Тако су корозивне творевине електолитским процесом прелазиле на катодну страну галванског чланка тј. на племенито сребро. Легура са бакром брже пропада а бакарна патина се излучује на површину предмета.

За одстрањивање сребро-сулфида се користи 5% фосфорна или 100% лимунска киселина уз механичко одстрањивање помоћу четке. Оваква купка је корисна приликом одстрањивања грумења са нађеног

Гвожђе

новца. Сумпор је лакше одстранити помоћу 2-3% сумпорне киселине уз додатак 1% мокраће како препоручује Pelikan. По вађењу из раствора више пута се испира у дестилованој води и на крају у алкохолу исполира текстилним борером или помоћу глине за полирање (триплит).

Електролитске редукцијске методе нису препоручљиве јер код дебљих корозивних наслага остављају површину метала порознијом. За пасивизацију Pelikan препоручује раствор калајевог баријум-флорида.

Користе се поливинил-хлоридни и ПВА лакови.

Plenderleith У природи га најчешће налазимо у облику минерала аргентита (сребрни сулфид) и цераргирита (сребрни хлорид), познатог по имену ружичасто сребро. Сулфид је црн, а хлорид замазано црвен или сив. Чисто сребро је жилаво и дуктилно, па га можемо полирати до јаког сјаја.

Предмети израђени углавном од чистог сребра имају корозију састављену од сребрног сулфида и сребрног хлорида, а они са већим додатком бакра имају корозивне спојеве у облику куприта и малахита. Код неких предмета патина је дебела и безначајна, код других се ствара једнакомерни танки слој који предмет још и улепшава. Сребрни сулфид понекад ствара танке једнакомерне црне бљештаве слојеве, које је вредно очувати. Танки слој сребрног хлорида такође не шкоди предмету. Ако патина прекрива какав орнамент одстрањујемо их локално трљањем благим абразивом. За то служе посебне крпе (Duralgit) за полирање сребра.

Ако је сребрни предмет дуго времена био закопан у сланом земљишту, његова површина је претворена у стабилни сребрни хлорид, ружне замазане смеђе боје. Таква патина може чак и променити облик предмету јер се због корозије повећава волумен предмета. Некад се слојеви сребра измењују са слојевима сребрног хлорида када се служимо методом редукције за учвршћивање.

Електрохемијска редукција сребрних предметаЈедан од поступака је већ описана употреба алуминијума и лужног камена или соде.

Такву редукцију извршимо са 30%мрављом киселином и додатком алуминијумског или цинковог прха код повишене температуре. Уместо мравље киселине и цинка можемо употребити раствор лужног камена и цинка. За време поступка предмет више пута пажљиво очеткамо. Редуковани сребрни хлорид постаје након редукције спужваст, па га је лакше одстранити, а метал чистимо до високог сјаја полирањем стакленом паличицом. Предмет након тога исперемо у врућој дестилованој води, а раствор више пута променимо. Уместо тога можемо предмет испирати у врућој текућој води неколико сати, а затим неколико пута у дестилованој води док не одстранимо све хлориде. И код сребра можемо употребити методу дубинског испирања.

Чишћено сребро сушимо у сушионици на температури од 105ºC неколико сати, јер је редуковано сребро јако порозно на површини. Некада је боље сушити предмет у ексикатору, да би избегли евентуално поновно тамњење површине.

Електролитска редукција сребрних предмета1. Нормалне редукцијске методе.

Када су сребрни предмети прекривени са доста јаком кором сребрног хлорида или сулфида, а језгро метала тврдо, можемо их редуковати обичним поступком помоћу 5% лужног камена и гвоздених електрода. Површинска корозијска кора се при томе претвори у слој прашњавог сребра. када такав предмет очеткамо, испод корозије се покаже површина некородираног сребра. Уместо лужног камена, за сребро се рађе употребљава 15% мравља киселина. Та метода је била од користи код чишћења у следећем примеру:

Гвожђе

Сребрни окови грчке посуде од модрог стакла били су јако кородирани. Облик посуде нам није дозвољавао скидати окове, па смо зато морали изабрати методу која не би оштетила стакло. Одлучили смо се за електролитску редукцију у 15% мрављој киселини, с анодама од челика који не рђа. Резултат је био посве задовољавајући. Раствор лужног камена нисмо смели употребити јер би вероватно нагризао стакло.

Код те методе углавном није нужно потребно да су аноде од челика који не рђа. Код дуготрајне електролизе, упркос отпорности челика може се догодити да мравља киселина челик нагризе, исто као и гвожђе. Сличне компликације можемо избегнути ако узмемо графитне аноде, нпр. код напетости 12 V и јачине струје 1 A/dm2.

За време електролизе нечистог сребра, у којем је присутан бакар, бакрени спојеви у корозијском слоју, претворе се у бакар који се слепи на површину сребра. Одстрањујемо га тако што предмет потопимо у 20% раствор сребро нитрата. При томе делови сребра надомештају бакар, па их лако одстрањујемо четкањем. Када је у корозијском слоју много бакарних слојева, боље је предмет пре електролизе обрадити мрављом киселином.

Некад не можемо читав предмет потопити у раствор, а желели би одстранити сребрни хлорид само на мањој површини. У том случају изводимо редукцију локално, само на кородираним местима. Комадић вате намочимо у 3% мрављу киселину и ставимо га на кородирано место, аноду пак која је у облику челичне игле повезане са усмеривачем, ставимо на тај комадић а да се при томе не дотакне сама површина предмета. Као катода нам такође служи челична игла, коју положимо на некородирану површину предмета.

Напон треба да буде приближно 12V. Кад се комадић вате напоји продуктима редукције, заменимо га новим. У међувремену редуковано место исперемо дестилованом водом и осушимо станичевином. Углавном морамо пазити да обе игле не дотичу метал, јер би то узроковало кратак спој. Нека буде само толико електролита да намочи део површине непосредно испод комадића вате – аноде, нека не тече преко целог предмета. Ако је у корозивном слоју присутан сребрни сулфид, код редукције ће се стварати сумпорводоник, који ће поново поцрнети очишћени метал, а тај црни слој можемо лако одстранити уобичајеним поступцима.

2. Редукција учвршћивања.Није редак случај, да је сребрни предмет тако јако кородиран, и да је у њему

преостало још само мало метала. За то може бити довољно само механичко чишћење којим откријемо првобитни облик предмета, али тим начином нећемо предмету вратити првобитни сјај. У том случају морамо предмет обрадити по методи редукција учвршћивања, којом редуцирамо сребрне соли.

Суштина поменуте методе је појава «растапања и наношења» коју постижемо помоћу делимично усмерене струје. При томе се сребрне соли редукују, растапају и наносе на предмет. Те редукције следе једна иза друге брзином фреквенције електричне струје. Редукцију вршимо код ниског напона електричне струје, да се на катоди не би развило превише водоника, који би спречио наношење сребра. Велику примену ове редукцијске методе је први показао R.M.Organ/Aplication of Science in Examination of Works of Art, Boston, Museum of Fine Art, 1965, стр. 126-44: код конзервације сребрне лире из год. 2500 п.н.е. Нашао ју је Wooley 1927.г. приликом ископавања краљевских гробова сумерског града Ур. Након ископавања фрагменте лире завинуте и

Гвожђе

згужване учврстили су завојима и ставили на нови дрвени костур, помоћу парафинског воска. На тај начин је лира додуше добила првобитан облик, али се није могло видети да је била израђена од сребра. У сланој земљи се наиме сребро потпуно променило у сребрни хлорид, а боја сребрних делова била је тамно-смеђа. Поставило се питање да ли се сребру може вратити његова првобитна површина. Она је наиме била минерализована, а микроскопски преглед је показао следећи састав: сребрни хлорид, спојеви креча и земље (у спољњем слоју), конзерваторски поступак је морао удовољити трима основним условима:

а) промена замазано-смеђег хлорида у блештаво сребро;б) вратити механичка средства рестаурираном сребру до те мере да му

можемо дати првобитни облик;в) конзервирање свих за археологију значајних карактеристика површине.

У ту сврху је Organ извршио врсту експеримената на фрагментима других минерализованих сребрних предмета из Ура и након тога израдио конзервацијски метод. Поступци су следели у следећем реду:

а) парафински восак је одстранио са реекстракцијом врућим толуолом;б) тако очишћене предмете је натапао у 30% мрављој киселини да би

одстранио примесе карбоната;в) на стражњу страну фрагмента је причврстио танке сребрне жице помоћу

метакрилатне смоле (Tensol 7), које би преводиле електричну струју и учвршћивале крхке фрагменте;

г) учвршћене фрагменте је уронио у 3% раствор натријум-хидроксида и спојио сребрне жице са негативним полом направе за електролизу. Као анода је служила графитна паличица у дршку од порозног полиетилена. За време електролизе била је јачина струје 10 mA/dm2, а сама струја је била делимично усмерена. Поступак електролизе је трајао непрекидно 3-4 седмице, све дотле док није сва површина фрагмента постала сребрно бљештава;

д) фрагмент је коначно испирао у хладној дестилованој води тако дуго, док није проводљивост купке пала на око 15 микро-Ома. Испране делове је сушио на собној температури, а површину предмета лагано полирао меком стакленом четком.

Доњи резонантни део лире је било потребно, обзиром на већу димензију, обрадити на мало другачији начин. Восак на предњој страни је одстранио постепено, комадићем вате натопљеним толуолом, након чега је нанео нову привремену облогу за учвршћивање – свилени папир, прилепљен воденим раствором поливинил-алкохола. Тако учвршћеном доњем делу лире је одстранио касније додати дрвени ослонац, а након тога помоћу толуола још восак и завоје са задње стране.

Неке делове је било потребно још изравнати, па је због тога сребро било импрегнирано Tensolom. Код 130ºC, кад се Tensol омекшао, изравнао је сребро, а након тога одстранио Tensol хлороформом. Коначно је израдио посебан скелет од плексистакла, на њега прилепио фрагменте лире помоћу смесе од пчелињег воска (25 делова) и микрокристалног воска Cosmolloid 80 H (75 делова). Овај пример доказује вредност методе редукције учвршћивања и показује како је могуће извршити комплексан рестаураторски рад у логичном редоследу.

Сребро покривено бакарном патином

Гвожђе

Бакар штити сребро од корозије (катодна заштита). При томе се на сребру ствара корозијски слој бакарних продуката, а сребро остане неоштећено. Бакарну патину је тешко одстранити са сребра. Најпре се покушава механичким методама колико је то могуће, а затим деловању одговарајућих хемикалија:1. Амонијак. Раствара бакар у присуству ваздуха и најделотворније је средство

за чишћење бакарних соли са сребра. Ипак амонијак раствара и сребрни хлорид па се употребљава врло опрезно јер је и сребро већ само кородирало, па би га лако могли оштетити. Амонијак мекша органске остатке као нпр. дрво, кожу, текстил итд. па је зато употребљив за скидање сваке нечистоће. Обично га употребљавамо концентрованог, по могућности у дигестору.

2. Калијев цијанид. Јако отрован реагенс па се ретко употребљава мада ефикасно скида мрље са сребра. Никада се не употребљава у раствору, или тамо где су присутне киселине. Морамо пазити да не дође у додир са кожом. Код одстрањивања мрља са сребрне површине, држимо комад калијевог цијанида са пинцетом и њиме трљамо по мокром сребру на местима где је то потребно.

3. Мравља киселина. Ова киселина је нарочито прикладна јер не нагриза сребро и сребрне хлориде. Занимљив пример употребе мравље киселине је конзервација сребрне зделе покривене зеленом патином из 15 века п.н.е. из налазишта Enkomi-Alasia на Кипру. Корозијски слој је био без сумње продукт распада бакра присутног у сребру. На први поглед би се рекло да је предмет израђен од бронзе, а не од чега заиста јесте-од сребра богато украшеног златом и niellom. Прави састав предмета је открио тек његов рентгенски преглед. Зделу су очистили тако што су је уронили у врелу мрављу киселину на 20 мин. (1 део киселине и 2 дела воде) и тај раствор је растопио сав корозијски слој. На површини сребра је остало само још нешто мрља куприта и свеже нанешеног сребра, што су без тешкоће одстранили помоћу амонијака (густина 0,88). Открили су изненађујуће свеже очуван орнамент на здели. Већи део niella је била у одличном стању, исто тако као и златни улошци. Анализа је показала да је сребро садржало 3,4% злата и 9%бакра.Предмети од различитих металаКада се сребро јавља као орнамент набоље је да га механички чистимо. Када

морамо користити хемикалије некада је потребно орнамент оградити пластелином и глином, иако и тада постоји опасност да раствор продре до сребрног улошка који се одлепи. Нарочито треба бити пажљив код чишћења археолошког гвожђа украшеног сребром.

Niello, црна твар коју су употребљавали за украшавање сребра, већ у најстаријим временима, познат још из египатских налаза, као из микенског, римског, византијског и раносредњевековног доба у Енглеској. Код анализе се показало да је код старијих предмета (до 11-ог века) niello састављен од сребрног сулфида, а касније од таљевине сребра и бакарних сулфида којима је додан више пута и оловни сулфид.

Орнамент niella је више пута тешко разликовати од поцрнеле површине сребра, због тога морамо пре неког драстичнијег поступка за чишћење сребра нпр. електрохемијског увек пре установити да није присутан тај облик орнамента. Некада нам успева да и након кратке редукције очувамо niello на сребру, па у том случају рађе употребимо друге методе чишћења. Могућ је и случај сребра које је у дубини кородирало, где се слој niella налази између два

Гвожђе

слоја корозијских продуката. У том случају не смемо употребити ни хемијске ни електролитичке методе. Горњи слој корозије морамо одстранити иглом под микроскопом, да би тако открили орнамент niella. Таква обрада нам некад даје одличне резултате.

Чишћење сребрног новцаСтупањ очуваности сребрног новца из ископина варира и зависи од садржаја

легуре и састава земљишта. Новац углавном покушавамо идентификовати и зато га обрађујемо да би открили натпис и друге знакове. Некада је читљивост већа иако је новац прекривен корозијским продуктима, можемо га проучити још пре обраде. Након претходног прегледа новац разделимо у групе по његовој очуваности и одредимо начин конзервације. У неким случајевима корозија је до те мере напредовала, да је метала још јако мало, а новац има црну воштану површину. Та је карактеристична за сулфидну корозију. Најбоље је да такав новац само исперемо и осушимо, а ако је површина јако распуцана, предмет импрегнирамо неким микрокристалним воском.

У већини случајева метал је углавном очуван, а корозијску кору чини сребрни хлорид. У кори су често присутне и бакарне соли. Може се догодити да је већи број новца слепљен у грумен. У том случају растављамо корозијске продукте помоћу мравље или 5% лимунске киселине. Прикладна је и редукција са цинком и лужним каменом. Када је у сребру много бакра, можемо употребити и раствор калијум-натријумовог тартрата, али морамо при томе новац више пута очеткати, јер се куприт, који веже новац међусобно јако полако топи у овом раствору и то само у присуству ваздуха. У лабораторији Британског музеја су елекролитичком редукцијом очистили 15 000 новчића из Dorchester-a. Поступак је захтевао доста труда јер су се редуковане соли опет таложиле на површини предмета, па је било потребно новац непрестано надгледати и четкати.

Згњечени сребрни предметиИскопани предмети су често распаднути у комадима и згњечени па их не

можемо поравнати пре него што их учврстимо. Код нормалних услова сребро учврстимо загрејавањем до тамно-црвеног жара. Овде треба велика спретност и искуство јер се сребро топи на 900ºC а присутност других метала у легури може ту тачку још снизити. Сребро почиње жарити на приближно 600ºC. Код те температуре се топе и евентуалне примесе бакарних и сребрних соли. Сребрни хлорид се топи на 455ºC,а бакарни хлорид (нантокит) на 422ºC. У неизвесним случајевима, нарочито ако је сребро јако танко, загрејавање мора бити што блаже. Учвршћивање започиње већ на приближно 250ºC, у већини случајева ће бити довољно ако предмет загрејавамо у затвореној пећи неколико сати тако да полако постигнемо 400ºC. Ако је предмет чист, без хлорида може се загрејати на 600-650ºC. Плинска пећ није прикладна јер плинови који насталу приликом изгарања поцрне сребро. Када је у сребру присутан бакар, код загрејавања оксидира, па се на предмету могу појавити црне мрље које одстрањујемо са 5% сумпорном киселином. Након загрејавања предмет кривимо и савијамо прстима или помоћу дрвеног алата, покривеног меканом кожом. Охлађени метал поново постаје крт па је понекад потребно поступак загрејавања више пута поновити. Кожнати чекић такође може бити прикладан алат. Код употребе отворене ватре је потребно да се загрејавање врши у тамној просторији јер је једино тако могуће утврдити када се метал почиње жарити. Може се догодити да загрејавање до 600ºC није довољно да би се учврстио метал, већ се иде и до

Гвожђе

температур од 900ºC па се таквим загрејавање и хлађењем у води учврсте фрагменти и споје лемљењем.

Рестаурација кациге из Emes-aКонзервација кациге из Emes-a у Сирији је пример неуобичајеног и

занимљивог проблема обраде сребра, комбинованог са гвожђем. Сребрни визир, гвоздено заштитно оглавље продужује се испод визира као подлога дебљине 1-6mm. Сребро на многим местима испуцано. Веће пукотине испуњене приликом раније рестаурације неким пунилом тамне боје, што је узроковало да је крти сребрни лим испуцао и савио се. Сребро је било дебљине свега 0,5 mm. Најпре је визир одељен од оглавља, пукотине привремено фиксиране лепљивом траком, комадићи визира подложени ватом, а брушењем је одстрањена гвоздена рђа са унутрашње стране предмета. Сребрни лим је учвршћен загрејавањем у електричној пећи, тако да је температура кроз 3 сата достигла 310ºC. Привремено се престало са загрејавањем да би се са сребрне површине одстранио слој поугљенелог воска и поцрнеле рђе, помоћу четкања и 9% оксалне киселине, након чега се наставило са загрејавањем 18 сати до температуре 600ºC и 13 сати на 650ºC. Тек онда је сребро било довољно чврсто да би се предузела механичка обрада. На местима где је била одстрањена гвоздена подлога, сребрни лим је био очишћен и пукотине привремено учвршћене танком сребрном мрежицом или лемљењем. Мрежица се са лакоћом прилагодила облинама сребра. Полирним крпама је очишћена и спољна страна сребра, а затим је одстрањено привремено лемљено, пукотине су тачно састављене, а преко састављених рубова на задњој страни је положена сребрна мрежица која је залепљена меким лемљењем и тако визиру враћен првобитан облик. Код лемљења се пазило да не остави видљиве трагове на спољњој страни, а пошто то није било могуће избећи, спој је прекривен помоћу локалне галванизације, где је аноду представљала сребрна оштрица обавијена ватом, и намочена у калијев цијанид. Коначно су Durofixom на унутрашњу страну сребрног визира прилепљени делови гвоздене кородиране подлоге. Након коначне рестаурације је остало на визиру нешто већих пукотина, које нису састављене јер нису квариле целокупан изглед предмета, а гвоздена подлога испод њих је била довољно тврда. Ограничило се на места где је рђа узроковала највише штете, па је учвршћивањем сребрних и гвоздених делова на тим местима предмет сада довољно заштићен и стабилан.

Рестаурирање висеће зделице из St. NinianaНалаз на Шетландским острвима, острво St. Ninian, crkvena porta IX

век је пример учвршћивања сребрног предмета помоћу синтетичких смола је сребрна висећа посуда. Сребро је било танко као папир притиснуто између два дебела слоја бакарних соли насталих од бакра који је био присутан у легури. Симетрично око руба ишла су ребра од масивног позлаћеног сребра. У почетку се ограничило само на чишчење тих ребара помоћу 30% мравље киселине, тако што се посуда обесила на комад огледала и само са доње стране обрађиван предмет киселином, да се она не би разливала по бакарној патини и растварала је. Касније се показало да је то једини примерак сребрне висеће зделице на целом британском острву, па се покушало са рестаурацијом у целини. Пошто је унутрашњи корозијски слој био много тањи од спољњег, одстрањен је помоћу бекситног млаза. Пре почетка одстрањивања спољње коре очишћена унутрашњост је премазана густим раствором полистрола, као привременом облогом за учвршење. У ту сврху је зделица причвршћена на направу која се

Гвожђе

врти, тако да ју је било могуће померати под различитим угловима. Када се унутрашња облога стегнула, очисћена је спољња страна на исти начин, а након тога је облога полистрола одлепљена. Средство за учврћење овог крхког предмета је требало да испуњава следеће услове:

а) мора бити безбојно и прозирно;б) јако, али крхко;в) мора добро лепити, али не сме хемијски реаговати на сребро;г) наношење не сме бити тешко;д) с временом не сме мењати димензије, јер би свако стезање или

растезање деформисало танке зидове зделе. Свим тим условима одговарала је само епокси смола, састављена на следећи начин:

10д. Araldita F смоле пуниоца, 1д учврћивача 951 и 1д дибутилфталата.Нарочиту тешкоћу код конзервације те зделе је представљала чињеница, да је сву

механичку чврстоћу предмету дала корозијска кора коју је било потребно одстранити. Растварање корозије хемијским средствима би могло бити катастрофално. У потпуности је требало узети у обзир стање очуваности предмета и изабрати прикладну врсту синтетичке смоле, као средства за учвршћивање – поучан пример савремене конзервације.

Гвожђе

Гвожђе

О Л О В О, К А Л А Ј И К А Л А Ј Н Е Л Е Г У Р Е

Олово и калај су меки бели метали, на изглед слични, али ипак различити по густоћи-олово је скоро два пута теже од калаја. Разликујемо их тако да металом протрљамо по белом папиру, где нам олово остави тамну црту, а калај не остави ни трага. Олово је подвргнуто корозији. Међутим, под истим условима калај је постојан, а многе органске киселине које делују на олово, не делују на калај. Калај можемо без бриге употребити за превлаку бакарног кухињског суда, и у облику фолије за паковање животних намирница.

Ако је калај дуже времена закопан у земљи, оксидира. На површини се створи сиви слој калајног оксида – стано-оксида, који се претвара након неког времена у бели стано-оксид. Карактеристичан продукт корозије олова је базични оловни карбонат, беле боје. Калајне и оловне корозијске продукте распознајемо тако, да на површину капнемо капљицу киселине која код оловног карбоната узрокује мехуриће, а на калајни оксид не делује.

Позната је и легура олова и калаја (калај за израду суђа) која садржи 80% калаја и 20% олова, а сразмерно је тврда. Римска легура калаја садржи 80% калаја. Током година се садржај олова и калаја у легури мењао, данас се употребљава легура која обично не садржи олово, него антимон и нешто бакра, што даје тврђи и према оксидацији постојанији метал.

Олово, калај и калајне легуре

О Л О В ОФармаковски Специфична тежина се креће између 11,25 и 11,4; а тачка топљења

326C. Меко је лако се мења. Употребљавано је за израду новца и печата и белог пигмента, а Римљани су га користили код изградње водовода и за прављење посуђа. Одлично се раствара у азотној киселини, док сумпорна и хлорна киселина не делују растворно јер се гради спој у виду опне која га штити од даљег разједања. Потпуно га раствара и сирћетна киселина, а разорно делују и уља и масти. Распада се и на ваздуху градећи олово оксид који је пак веома чврст беле или жућкасте боје па се предмет не деформише и често на нпвцу можемо лако прочитати натпис. Уколико корозија није поодмакла може се применити електролиза са раствором мравље киселине као електролитом. Напомена је та да је предмет обложен оксидном кором често подеснији за изучавање него очишћени па се предмети од олова често не подвргавају никаквом чишћењу. Електролизом је пак могуће оловне оксиде поново успоставити у метал, међутим овако успостављено олово уствари представља спужвасту масу која се лако деформише. Препарирање очигледно треба извршити применом неутралних материја какве су шелак и восак.

Lossos Оловни предмети нису осетљиви на корозију, обично се ствара бела превлака, а у тежим случајевима слој оловног карбоната. На оловним предметима нађеним у земљи слој карбоната настаје обично тек после депоновања при нормалним условима. Слој угљеника се одстрањује 1% сумпорном или фосфорном киселином или катјонским и јонским измењивачем што је најуспешнија метода. Оловни предмет ставимо у већу посуду и потпуно прекријемо смолом јонског измењивача. Након тога уз ивицу суда опрезно налијемо дестиловану воду тако да слој смоле буде потпуно покривен. Јонски измењивач пустимо да ради око 20 минута и ако слој корозије није нестао пустимо још и следећих 35 минута. Смола се мора дотицати предмета. Предмет се затим опере дестилованом водом затим алкохолом осуши и лакира акрилатним лаком.

Plenderleith-ov метод са соном киселином није препоручљив због краткотрајности заштите.

Електролитска редукција такође има мањкавости мада она промени поједине корозивне делове у чисти метал али је редукована површина мутно сива и скоро црна па се полирањем постојећи рељеф делимично избрише (посебно код новца и медаља), а утиче и на унутрашњу структуру метала.

Plenderleith Обично су музејски предмети од олова прекривени танким слојем оксида. Ако се тај оксид стварао полагано на чистом ваздуху мутно сиве боје је и делује заштитно, а ако је настао у ваздуху загађеним органским киселинама, парама итд. не представља једнакомерне слојеве и због тога не заштићује. Тај оксид је беле боје и временом се претвара у активну корозију при чему ствара базични олово карбонат. Карбонат није више повезан тврдо са површином метала, а код корозије се јако повећава волумен. Због тог разлога су оловни предмети често јако деформисани, па због тога морамо корозију правовремено спречити.

Ископани оловни предмети су скоро увек прекривени белом кором, коју чине спојеви настали под упливом растопљених соли, кисеоника и угљен диоксида, растопљених у подземној води. Иако је таква кора на изглед стабилна, више пута је јако ружна и предмет унаказује.

Намера конзервације је да установи корозију и да поправи изглед предмету. Одстранити морамо карбонате и друге соли, очишћени метал чувати у тако чистој атмосфери да се на површини полако ствара заштитни слој оксида, или пак површину прекријемо воском. Поступак чишћења некад отежавају пукотине које настају због повећања запремине површинског слоја због корозије.

Олово

М Е Т О Д Е К О Н З Е Р В А Ц И Ј Е1. Електролитска редукција

а) Нормална редукција. У случају када је оловни предмет масиван, можемо одстранити површинску корозију стандардном електролитском редукцијом. При томе је оловни предмет катода, а електролит 5% раствор натријум хидроксида или 10% сумпорна киселина. Анода је од гвожђа, или боље – нерђајућег челика, густина струје у току редукције је 2-3 smp/dm2. Пошто је олово осетљиво на деловање раствора, морамо код електролизе пазити на следеће:

- увек најпре укључимо струју, а тек онда предмет уронимо у електролит. Исто тако увек најпре дигнемо предмет из електролита и затим искључимо струју.- када предмет уронимо у каду, морају се одмах одвајати мехурићи водоника, што значи да је контакт олова са катодом добар. Ако нема мехурића предмет извадимо из електролита, а на месту споја поново очистимо корозију и тако створимо електролитски контакт.- теже оловне предмете положимо у кади на подлогу, да се не би због тежине отргли од жице, или да не би жица оштетила меки метал.Ако се придржавамо тих упутстава, резултати електролитске редукције ће бити задовољавајући.б) Учвршћујућа редукција. Танки оловни предмети као нпр. новац, медаље, печати,

или написани свици, који су били неприкладно чувани, и које су нагризле органске киселине, некада су јако кородирани и врло крхки, а уместо детаља на површине су само грудвице корозијских продуката. Ако би у таквим случајевима одстранили корозијске слојеве, до краја би уништили натписе и тако би предмет изгубио сваку вредност. Ту своју примену налази учвршћујућа редукција којом претварамо базични олово карбонат у масивно олово. У ту сврху стиснемо предмет између две плочице полиуретанске пене, повежемо га са катодом, редукујемо у 10% сумпорној киселини или 5% натријум хидроксиду струјом од 100-200 mA/dm2. Искуства су показала да је сумпорна киселина прикладнија, у том случају ипак анода мора бити од олова, а не од гвожђа или челика који рђа, као код натријум хидроксида, а око предмета овијемо оловну жицу као катоду. Код глатких оловних предмета где би жица могла оставити на површини мрљу, употребимо рађе плочицу олова, која прекрије читав предмет. Код употребе сумпорне киселине редукција траје више времена, него код базног електролита, некада три и више седмица у зависности од величине предмета. Крај редукције, код базног електролита препознајемо онда када се почну са предмета дизати мехурићи водоника на површину електролита. Код киселог електролита тога нема па морамо предмет за време редукције више пута прегледати. (в. прилог 1)

Редукција за учвршћивање је полагани процес у којег можемо укључити и неколико мањих предмета. Сваког од њих укључимо на посебан извор електричне струје слабе јачине. У ту сврху служи електрични систем који напаја више појединих јединица. такав струјни круг извора струје и појединих мањих јединица је дат на слици 2. Бројеви у схеми означавају следеће делове:

1/ утичница, 2/ двоструки прекидач, 3/ осигурач од 3 А, 4/ неонско контролно светло, 5/ редуковани трансформатор са двојним навојем, 6/ силиконски усмеривач за потпуно усмеривање струје, 7/ А осигурач, 8/ амперметар од 0-12А, 9/ излази који напајају групу помоћних јединица, 10/ тороидални потенциометар, 11/ 5А једнополни преклопник за преклапање из ниске у високу напетост, 12/ амперметар од 0-12А за мерење струје код излаза 13.

Вредности потенциометра сталног отпора rf и излазних амперметара А2 и А3 итд. дате су напосе. Извор струје је једноставан селенски усмеривач за потпуно усмеривање

Олово

струје до јачине од 12А код напона 12V. Ако желимо стално усмерену струју, морамо у струјни круг усмеривача ставити два во?ича и сваког од њих повезати са преклопником с којим можемо у струјни круг укључити мањи отпор (сл. 3). Када је преклопник у положају f усмеривач нам даје нормалну истосмерну струју, а када је у положају p даје нам делимично усмерену струју, нешто мање јачине.

в) Техника испирања. Испирање остатака киселог и базног електролита је уобичајеним поступком немогуће, зато испирамо на посебан начин и уједно контролишемо поступак помоћу индикатора. Базни електролит испирамо у две фазе: најпре предмет уронимо у јако разређени раствор сумпорне киселине (4 капи 15% киселине у 1 литру воде). PH тог раствора је приближно 3-3,5. Редуковани предмет положимо у тај раствор и након 1 минута опет измеримо PH са универзалним индикаторским папиром. Видели смо да је PH нарастао на приближно 7. Тај процес поновимо толико пута док више не примећујемо раст PH. Обично ће бити довољно 5-6 промена раствора да исперемо делове базног електролита, али ће ипак предмет после тога остати мало кисео. То одстранимо у другој фази испирања тако да предмет на неки минут уронимо у хладну дестиловану воду (PH око 6) после чега поново измеримо PH воде. После неколико измена купке PH воде се неће више повисити, него ће остати константан на приближној вредности 6. Предмете које смо редуковали помоћу сумпорне киселине испирамо само у другој фази.

г) Коначна обрада. Када смо завршили са испирањем, дигнемо предмет из последње купке помоћу пластичних клешта или пинцете (рукама га не додирујемо да не би нанели масти и састојке зноја), обришемо чистом меком крпом и брзо осушимо топлим ваздухом или потапањем у шпирит. Ако је потребно, изглачамо га танком стакленом четком, након тога пренесемо у раствор растопљеног парафинског или микрокристалног воска (нпр. cosmolloid 80H). Чим се више не виде мехурићи предмет дигнемо из воска и положимо на комад филтрирног папира који упије сувишни восак. Восак у удубљењима можемо одстранити апаратом за сушење, или комадићима филтрирног папира.2. Употреба јонских измењивача

Значајан допринос конзервацији оловних предмета је откриће да можемо одстранити оловни карбонат и хлорид с метала помоћу јонских измењивача. Овом методом су се први почели служити у Британском музеју. R.M.Organ је искористио већ дуго познати поступак омекшавања тврде воде тј. одстрањивања калцијумових соли из воде посебним синтетским смолама, које омогућују измену јона у раствору. Те смоле вежу и јоне олова.

Поступак чишћења је једноставан. Потребно је само предмет окружити зрнцима прикладног јонског измењивача (нпр. Amberlite 1R120), све заједно прелити дестилованом водом, толико дуго док с предмета не нестане бели слој. Олово остане нетакнуто, а слој базичног оловног карбоната се полако раствара. Код тога се оловни јони вежу за смолу, у замену из ње се ослобађа кисеоник, а из раствора излази угљен диоксид. Предност те методе је у томе да за чишћење не употребљавамо хемикалије, па их због тога није потребно испирати са предмета. иако је почетна набавка смоле скупа, тај поступак је економичан, јер можемо смолу опет регенерисати тиме што је прелијемо шалитреном киселином, која растопи апсорбирано олово. Након тога је испирамо дестилованом водом, онолико дуго док вода не постане неутрална. Даља предност те методе је у томе да нам није потребно одстранити сав оловни карбонат нпр. из пукотина или удубина, јер упркос порозности у предмету нема остатака хемикалија. При томе је додуше важан и изглед очишћеног предмета.

Када се покаже да неке делове предмета и дуготрајним поступком не можемо очистити, корисније је да прекинемо с чишћењем, јер јонски измењивач полако нагриза

Олово

чисто олово, који је до неке мере топив у дестилованој води. Поступак чишћења је потребно што више поспешити, а дебље слојеве карбоната по могућности још пре механички обрадити.

Јонским измењивачем чистимо углавном мале оловне предмете: новац, медаље, утеге итд., код којих орнамент није дубоко урезан. Код измењивача је наиме потребно да сва оловна површина додирује смолу, а до тога не долази ако су урези орнамената ужи од зрнаца измењивача. пре поступка морамо одстранити евентуално присутан лак; када се ради о натписима, морамо се најпре уверити, да ли је корозија само површинска, у супротном се одлучујемо за учвршћујућу редукцију.3. Употреба комплексних средстава

Посебан конзервацијски проблем представљају кородирани оловни предмети који су причвршћени за пергамент свиленом траком. Код свих до сада описаних метода би морали печат извадити са документа. Део свилене траке до печата се натопи воском а затим уронимо у 10% раствор двојне натријумове соли етилен-диамино-тетрасирћетна киселина (у продаји по именом Triplex III или натријумов детерат, и др.). Чишћење може потрајати и 24 сата а раствор замењивати свежим. Раствор је слабо кисео и практично не делује на олово већ на базични олово-карбонат. Када је печат очишћен више пута се испира обичном водом, осуши и прекрије воском.4. Обрада с киселинама

Бели корозијски слој на оловном предмету је углавном оловни карбонат који се лако топи у киселинама. Некада је оловни карбонат одстрањиван шалитреном киселином јер се сматрало да је немогуће неутрализовати киселину базама као нпр. натријум-хидроксидом. Међутим предмети који су на тај начин чишћени (затим осушени и прекривени воском) већ после неколико година опет су добијали белу превлаку. Обрада сирћетном киселином је дала још слабије резултате, (сирћетна киселина уз присуство CO2

је реакција која је основа за производњу оловне беле боје).Caley препоручује методу чишћења кородираних оловних предмета потапањем у

хладној 10% соној киселини чему следи потапање у 10% раствор амонијум-ацетата. Предност употребе амонијум-ацетата би требала бити двојака: растапа оловни оксид који је нетопив у соној киселини, а уједно делује као пуфер који олово штити пред деловањем остатака соне киселине која би могла остати у предмету. Иако је наведена метода задовољавајућа јер се после 17 година на предмету не опажају промене, нема неке посебне предности наспрам електролизе.

Ч У В А Њ Е О Л О В Н И Х П Р Е Д М Е Т АЗа олово је карактеристично да на њега јако делују органске киселине, угљеникову

киселину у присутности сирћетних пара и на куминске киселине. Кородира га и танинска киселина па се оловни предмети не смеју чувати у фиокама од храстовине. Танин је присутан и у другим дрвима па фиоке морају бити од добро осушеног дрвета које је након тога и лакирано. Најприкладније дрво за чување олова је највероватније осушени махагониј. Органске корозивне паре могу испаравати и из меканих лепкова картона, од којих су израђиване кутије и инвентарски листићи. Чак и мања концентрација тих пара узрокује корозију код олова.

Сваки материјал кога намеравамо употребити за чување олова морамо прво испитати да ли одаје паре органских киселина. То урадимо тако што комад таквог материјала положимо на чисту плочицу олова и то чувамо у топлој просторији око 6 месеци. Ако нема никаквих трагова можемо са сигурношћу закључити да материјал није корозиван. Најбољи начин чувања олова је у полиетиленским врећицама или кутијама од полистирола.

Олово

К А Л А ЈФармаковски Специфична тежина 7,3; а тачка топљења 232,4C. Некада веома

цењен метал што се цени по његовој реткости и по отпорношћу на многе реагенсе који делују на бакар и гвожђе као што су лимунска и сирћетна киселина, вино и сл. и због сјаја који подсећа на сребрни. Као хемијски чист има 3 алотропске модификације:- бели (бета) калај, беле боје, пријатног сјаја, изузетно кован (листићи тањи од папира), код савијања необично пуцкета, а за своју заштиту ствара веома фину танку кору. Легира се у првом реду са оловом којега што је више, даје сивље тонове, и умањује отпорност према киселинама. Испод 18C расте његова особина да промени облик, постаје све сивљи и кртији и прелази у алфа калај. Трећа модификација настаје загревањем преко 160C када се претвара у песак. Прелазак у алфа фазу се негде претерано назива «калајна куга», процес распадања који се може зауставити пребацивањем у нормалне услове. Коситар се загрејавањем, али обавезно у води чини постојанијим, прекида прелаз у сиви коситар и чини као да тај процес није био ни заразио. Будући да процес није настао хемијским путем већ променом структуре (тј. променом на молекуларном нивоу), не употребљавају се хемијске методе. Код чувања у хладнијем периоду предмете треба пребацити у топлије просторије.

Lossos Калај је специфичан по томе што се његово распадање калајна куга понаша заразно. Сиво црни мадежи који се претварају у прах, распадање или чак претварање у прах целог предмета услед најмањег удара. Калај има две модификације: бели и црни калај. Бели се претвара у сиви на температури испод 13,2ºC а близина сивог коситра тај процес убрзава. Код брзе промене ка ниској температури не долази до распадања предмета. Код легуре са цинком такође се претварање врши брже и не долази до распадања. Поновни повратак у белу модификацију се може извршити само претапањем.

Калај се чува у просторијама са температуром изнад 13ºC, штити се од прашине. ако се примети траг сивог калаја ти се предмети избацују из збирке и посебно чувају на повишеној температури. Заустављање преласка у сиви калај се врши на 2 начина:

1. изолација мадежа сивог коситра искувавањем и лакирањем; (метод за музејски рад) 2. опаљивање пламеном;.

Калајне предмете после чишћења кувамо у врућем раствору соде бикарбоне 1-2 минута, просушимо феном и прелакирамо у 2 слоја акрилатног лака. Пре лакирања предмет можемо полирати борером са текстилом. На тако исполираној површини тачно видимо жаришта сивог коситра па предмет поново обрађујемо: одстранимо лак (ксилол, ацетон) прекувамо и поново лакирамо. Чувамо изнад 13ºC.

За примену другог начина треба знати да калај има веома ниску тачку топљења, те да ће се пробушени делови веома тешко надоместити.

Plenderleith У нормалним атмосферским условима предмети од калаја су стабилни. Закопани у земљи због дејства влаге и кисеоника, с временом изгубе свој сјај и постану на изглед сиви и зрнати. Томе је узрок углавном оксидација. Код присутности трагова бакра оксидни слој је лагано зеленкаст. У вишој вази корозије се сиви стано-оксид претвори у бели стани-оксид, који вероватно настане само у присутности растопљених соли.

Калај су често употребљавали као превлаку бронзе, нарочито код украшавања. Превлаку од калаја су направили тако, да су предмет најпре очистили и обрадили средствима против оксидације (тако као код лемљења), загрејавали га до температуре изнад тачке топљења калаја (236ºC) након тога растопљени калај премазали преко

Калај

бронзане површине с крпом натопљеном лојем. Такав слој калаја брзо растварају киселине и базе и због тога такве предмете чистимо по могућности механичким путем.

Тврде предмете од калаја, нпр. посуде и новац чисте се електрохемијски или електролитички у раствору лужног камена. Код електрохемијског поступка употребљавамо цинков, алуминијумов или магнезијумов прах и хладни раствор лужног камена. Корозијом калаја можемо погрешно назвати алотропску модификацију «калајну кугу», која настаје у металу код ниских температура. Та појава је друкчија од корозије. Бржа је и може потпуно уништити метал јер је из кристалног стања претвара у прах.

Нарочито пажљиво морамо обрадити предмете чија је површина прекривена са фино гравираним детаљима, који се могу потпуно претворити у оксид. Тај оксидни слој морамо очувати и због тога је свака редукција искључена. Такав пример је плоча Hartogova која је лежала на аустралијској обали 80 година, а када је откривена била је јако крхка што је приписано калајној куги. Микрографска анализа је показала пак да се ради о интензивној корозији која је узроковала, због повећања запремине код оксидације, да се спољњи оксидни слој одвојио од језгра, што је за последицу могло имати уништење натписа. У том случају редукција није дошла у обзир и једина могућа заштита је била импрегнација и учвршћење предмета помоћу микрокристалног воска. Срећом је било могуће тај поступак извршити без претходне хемијске обраде јер корозија није више била активна.

Другачије је са кованим новцем где је метал на местима натписа или орнамента мање кородиран него на равним местима, јер су та места код ковања била изложена већем притиску. Такав новац можемо опрезно редуковати и тако постићи да орнамент буде поново видљив. Добар резултат даје редукција са магнезијумовом прашином и натријумовом базом.

КОНЗЕРВАЦИЈА ОЛОВА И КАЛАЈА У ПЛАСТИЧНОЈ МАСИКада имамо такав изванредно значајан оловни или калајни новчић који је тако

крхак и распуцан, да би га сваки покушај чишћења уништио, Залијемо га прикладном пластичном масом. Након стврдњавања новац остаје чуван у комаду тврде прозирне масе, видљив са свих страна. За то користимо полиестере, који се стврдну на собној температури без употребе притиска, тако да новац можемо да уградимо у округле плочасте комаде јако полиране да би видљивост била већа.

Уколико имамо прешу са електричним грејањем можемо употребити неку термопластичну смолу, која има ту предност да можемо израдити блокове једнаких величина, које је потрбно још само полирати. Полиестери у хлороформу смекшају тако да се предмет може без опасности, а по потреби извадити из масе.

К А Л А Ј Н А Л Е Г У Р АПосуде од калајне легуре су често патиниране, што им даје пријатан и достојан

изглед. Ако легуру хемијски чистимо постаје слична олову, због тога морамо бити усмерени при чишћењу. Ако су на површини мрље оксида одстранимо их финим абразивом на крпи, натопљеном уљем. Често је такав предмет прекривен танким слојем оловног карбоната који сакрива орнамент и натпис. У том случају употребљавамо поступак чишћења са јонским измењивачем. На старим посудама од калјне легуре се често појави брадавичаста корозија, вероватно јер је на тим местима предмет био прекривен нечистоћом. Ако су таква места тврда и не показују знакове активне корозије, боље да их не обрађујемо јер би могли испод њих открити калајни оксид у прашини, или проузроковати нову оксидацију. Ако је корозија још увек активна, предмет можемо очистити електролизом. Код тог поступка се често на површини појаве мале удубине и пукотине које треба зачепити воском. Редукцијом откријемо и ознаке радионице на предмету, ако су сакривне испод корозије. Механички таква места се не чисте јер се крхки

Калај

метал лако оштети. Где предвиђамо да ће се тај знак појавити можемо површину редуковати локално цинком и лужним каменом.

Калај

К О С Т

У костима се истовремено налазе и минерални и органски елементи. Минерални се костур састоји од фосфорнокиселог креча, док се органска надопуна састоји од масних твари. Кости се растварају под утицајем оксидације, услед деловања хидролитског растварања, реакције киселина и лужина (база) и услед деловања бактерија. Као коначна последица је то да се оне делимично претварају у плин, делом прелазе у водене растворе, делом их бактерије прерађују у соли и на крају од кости остаје само минерална основа. На ту основу не делује ни светло ни вода, а уколико има соли у води она ће деловати разорно на фосфорнокисели креч. Исто делују и поједине киселине, док базе не делују на минерални темељ, али излучују масне твари.

Кост се понекад налази добро очувана, а понекад у стању минерализовања, где се органски састојци постепено мењају у минералне соли и оксиде, нарочито SiO2 и CaCO3. Понекад, споља гледано задржавају облик (приликом ископавања), али ако их додирнемо или се осуше претварају се у крхотине. Можемо је фиксирати са 2-5% раствором желатине помоћу киста или пуверизатора. Да би кост и после фиксирања остала постојана желатину треба помешати са формалином (благи раствор), са којим се полива или пак наноси четкицом. Тако се кост може на самом месту фиксирати да би била погодна за даљу обраду. Други начин је заливање парафином, водећи рачуна о томе да ће се чишћење обавити у простору музеја. Ово фиксирање се предузима да се кост не би нагло осушила и постала крхка, Овај проблем намеће и питање транспорта. Код крхких предмета чишћење можемо предузети тако што помешамо гипс (CaSO4 2H2O) и струготину и лако обложимо једну страну кости. Када се маса стегне слободна страна се може пажљиво чистити. Оваква маса се неће лепити за коштани материјал уколико је претходно извршено фиксирање желатином, лаком, или парафином, а мешање са струготином се предузима да се неутралише особина гипса да се лако шири приликом сушења. Наравно, сигурнији начин је да се пре наношења ове масе кост обложи танким папиром или нечим сличним.

Многе људске израђевине садрже такође коштани материјал. Пошто постепено ишчезава масна твар, кост се суши, жути, јављају се пукотине и смањује запремина. За испуну можемо користити парафин, а пошто се делови који су парафинирани немогу лепити уколико је потребно извршити лепљење, најпре ће бити потребно одстранити парафин, бензином етером или неким другим растварачем. Веома суве коштане предмете плочастог типа можемо прокувати у мешавини воде и глицерина..................................

Када је реч о чувању коштаних предмета треба их поштедети наглих промена температуре, заштитити од директног светла .......

Кост

К О Ж А

Главни састојци су беланчевине, масти и вода. Ако дође до губитка масти и воде, кожа постаје крута, ломи се и пуца. Штављење се врши управо да би обезбедило еластичност, а заснива се на примени специјалних хемијских средстава, биолошких процеса или импрегнацији мастима. Најчешће се врши путем дужег држања у препаратима израђеним од коре дрвета (храст, врба, јела...). Понекад је третман дуг пола године, па и више. Примењују се још и масти, траве, квасац и смрзавање. Кожа се најбоље чува тако што се чува од исушивања на умереној влази од око 70%, од ултравиолетних сунчевих зрака и плесни уз употрбу дезинфекционих средстава. На повећаној влази кожа бубри и трули. Оптимална влага за кожу је 60-75%. Без посебне нужде не треба је подвргавати дејству киселина и база.

Расушена кожа се може повратити стављањем у раствор кухињске соли у води-5%. Ово због тога што со до извесне мере дезинфикује воду и подржава влажност у предмету. Али она не сме остати у предмету јер ће приликом сушења деловати разорно кристализацијом. Затим се врши испирање у чистој води после чега се замасти. У погледу археолошких предмета добро се показало мочење у воденом раствору 5% кухињске соли и 5% глицерина. Пошто је глицерин изразито хигроскопичан остаје у кожи и подржава њену еластичност. Кожа се након тога импрегнира рицинусовим уљем или ланолином. (ланолин морамо у сваком случају растрљати са извесном количином каквог другог уља нпр. рицинусовог). Стара покварена масноћа са коже се може одстранити уз помоћ етера којим се натапа површина предмета.

Понекад се археолошки предмети могу размекшати без претходног мочења дужим остављањем у емулзији састављеној од 50 делова воде, 30 делова алкохола, 20 делова рицинусовог уља и 4 дела тимола. Након тога се предмет премаже ланолином или чистим вазелином. За обичну кожу могу се употребити и масти које се не суше, какве су туљанова, китова, свињска, коњска и пачија...

Код танке коже изврсне резалтате даје емулзија од глицерина, воде (1:1) и жуманцета (2-3 жуманца на један литар течности). Сваком средству за омекшавање мора се додати дезинфекционо средство. Тимол (thymol) се додаје у маси од приближно 0,5 – 1%, али пошто лако испарава па га треба с времена на време поново уводити. Од трајнијих дезинфекционих препарата ту су сумпорно кисели цинк који има и негативна својства и салицилна киселина. Формалин се не сме нипошто употребити код било какве врсте коже!

Ако је предмет изгубио свој облик у њега можемо ставити врећицу са набијеном намоченом зоби. Зоб постепено набрекне и напиње кожу. Након тога се предмет намасти и зоб одстрани.

Дакле када је реч о конзервацији коже она се пре свега састоји у томе да се подржи неопходна, али не и прекомерна влага, са се они импрегнирају мастима и да се материјал чува од развитка микроорганизама.

Кожа

Д Р В ОLossos На дрво и дрвене предмете који су у музејима морамо гледати као на мртву

органску твар, тј. твар која необично брзо подлеже пропадању. Узрок је у самом саставу дрвета.

Дрво је састављено из станица неправилног облика које личе на шупаљ ваљак, цевчице и игле. Те микроскопски мале станице су тесно срасле и творе у попречном и уздужном пресеку ткиво дрва. Распоред станица у тврдом и меком дрву није једнак. Меко дрво (игласто) је састављено од две врсте станица: трахеидне и паренхимске. У ткиву таквог дрвета налазе се смолни канали карактеристични за игличасто дрво. Тврдо и лиснато дрво има 4 врсте станица: трахеје, трахеиде, либриформне и паренхимске станице. Ту мањкају смолни канали. Станице које су размештене уздуж, тј. у смеру напоредо са осом стабла, превладавају на попречно смештеним станицама. Те дуге мртве станице (мртве зато што су и у зеленом дрвету дрвенасте, а шупљине испуњене водом и ваздухом) зовемо влакна дрва. Дрвне станице саме, тј. њихове ћелије се састоје из ситних спиралних влакана, званих фибрили. Ти фибрили су саткани од мицела. Мицеле творе кристали целулозе, који су саставни део дрвене материје.

Силу, која држи заједно фибриле (и мицеле), зовемо кохезијом. Кохезија и присутност воде у тим најмањим деловима дрвета су од великог значаја и представљају основне елементе физичких и хемијских особина. Ћелије станица имају још једну значајну особину која је посебно важна за конзервацију дрвета помоћу импрегнације. Имају танке ћелије (зване примарне), који су пропусни, и непропусну дебелу ћелију. Секундарна ћелија је на различитим местима неједнако шупљикава, а те отворе нзивамо тачкама и двотачкама. Тачке су округла оканца, а двотачке су вентили, чији је задатак да омогуће измену материје између станица.

Дакле за дрво је карактеристична влакнаста и несиметрична структура. То је узрок типичног и углавном неповољног реаговања дрвета на влагу и механичко деловање. Ту особину зовемо анизотропија. Код бубрења влакана анизотропија се манифестује у одређеном помаку структуралних елемената дрвета, што се може пратити на одређени начин кроз неколико типичних резова:- попречни рез управно на осу стабла (годови);- радијални рез средишњи, иде кроз осу стабла (годови се појављују као споредне пруге);-тангенцијални рез иде по дужини стабла, мимо средишта стабла (годови имају облик слова V, или неправилних валовитих црта).

Хемијски је дрво састављено из три основна састојка: целулоза, лигнин и хемицелулоза. Дрво садржи приближно 50% целулозе, 25% хемицелулозе и 25% лигнина. Поред тога дрво садржи још и смоласте материје (само игличасто дрвеће), природне смоле-гуме (само лиснато дрвеће) и малу количину анорганских материја. Вода се у дрвету не појављује у чистом облику, него као ретки раствор минералних материја, шећера и танина. Количина воде у дрвету варира. Вода је присутна у трима главним облицима: невезана вода, везана вода и конституцијска вода.

Невезана вода је у шупљинама станица, а у дрвету је задржавају капиларне силе. Значајно је да не делују на механичко својство дрвета тј. нити на бубрење и стезање нити на пуцање. Њена присутност у сировом дрвету погодује развоју плесни. Чим дрво разрежемо, невезана вода испари, а остаје само вода која је у унутрашњости станичних ћелија (у интермицеларним просторима). То је тзв. везана вода.

Дрво

Количина везане воде у дрвету има знатан уплив на бубрење и промену тврдоће дрвета. Везана вода у дрвету подлеже физичко-хемијским силама, које узрокује велика површина дрвета и његов колоидални карактер. Ћелије станица сувог дрвета могу усисати воду под притиском од неколико атмосфера. То доводи до тога да упијена вода помиче мицеле што узрокује бубрење дрвета. Тако расте влажност дрвета, смањује се способност упијања даљих количина воде и бубрења и снижава тврдоћу дрвета. Сав поступак усисавања везане воде престаје код тачке засићености влакана, па се количина воде коју дрво може још упити не може више ући кроз ћелије станица, па се зато таложи у шупљинама станица као невезана вода. Количина везане воде варира, а у директној је зависности од ваздушне влаге. Промене количине везане воде коју узрокују промене количина водених пара у ваздуху прате претходно описане појаве и кажемо да дрво «ради». Код нормалне температуре (18°C) и код релативне влаге од 80% влага у дрвету је 17%. Ако се смањи влажност ваздуха (мраз, загрејавање), снизује се влага у дрвету до 8%. Снижење количине везане воде узрокује пуцање ћелија станица или неједнакомерно стезање, у мањој мери по дужини, а у већој у тангенционалном смеру (по дужини 0,1-0,3%, у радијалном смеру 2-8% и у тангенционалном 4-14%).

Код неједнакомерног стезања дрвета настаје унутарња напетост (због тога јер се унутарњи слојеви полакше суше), што узрокује да намештај пуца, постаје слабији у везовима и прегибима, да се врата криве, на киповима појављују окомите пукотине, отпада полихромија и кваре се слике на дрвеној подлози. Занимљиво је да је стезање тим веће што се дрво спорије суши. Конституцијска вода је хемијски везана и основа је дрвене супстанце. Она не учествује у физичким процесима у дрвету и због тога је за нас без посебног значаја.

Оштећење дрветаГлавни узрочник оштећења дрвета је атмосферска влага. Због деловања кисеоника

из ваздуха дрво оксидира, а при томе се нарочито мења састав лигнина.Ултравиолетни сунчеви зраци узрокују смеђу боју дрвета, а такође су узрок распадања дугих молекула целулозе. Тако се смањује тврдоћа нарочито горњих слојева дрвета који су највише и изложени. С временом површина дрвета распуца, поседи, постаје глатка, раслоји и коначно ломи у слојевима. Често мислимо да је такво дрво напала трулеж, а код тачног испитивања установљавамо да се ипак ради о оштећењу површинског слоја дрвета.

Хемијски оштећено дрво, алкалијама и киселинама може настати у музејима само у случају лаичких рестаураторских захвата, нпр. код прања старе полихромије кипова или коришћењем средстава за одстрањивање лака која садрже салмијак и натријумову и калијумову лужину у слабијим концентрацијама. Најпре се растопе смоле, затим хемицелулоза и коначно лигнин. Такво оштећење дрвета није увек на први поглед видљиво, него се манифестује слабљењем механичке отпорности оштећене површине и свакако поспешује процес старења. С неправилном употребом препарата за препарирање или лепка на бази мокраћевинских, формалдехидних смола може се са остатком киселих катализатора за убрзавање стврдњавања ослободити киселина која разара дрво и узрокује смањење његове тврдоће.

Код раствора соли, киселина и база је главна опасност да могу дубље продрети у унутрашњост дрвене структуре од саме воде која продире само до интермицеларних простора. Ти раствори продиру све до мицела, растварају их и тако растварају целулозу.

Биолошко оштећење дрвета узрокује најчешће дрвена гамад. Музејске збирке су најчешће жртве кукаца, а дрвени делови на зградама – споменицима (таван и под) деловању стрижибубе, или корњаша рода Lyctus.

Дрво

Код инсеката разликујемо два рода: Anobium и Xestobium. Anobium је 6-8 mm дуги црв црвено-смеђе боје који напада само старо исушено дрво, углавном покућство и не прави разлику између тврдог и меког дрвета. Он је узрок распадања кипова. Њихову унутрашњост разара до ситне прашине, тако да је повезује само танка површинска кора полихромије. Врста Xestobium је познатија иако не толико раширена, јер живи само у тврдом храстовом дрву (добро осушеном). Позната је по свом куцкању у дрвету, што чини црв ударањем главе тражећи женку. Дуг је 6-12 mm, тамносмеђе боје. У музеј долази обично са старим стилским намештајем, па се тако лако прошири и у други материјал.

Кућна стрижибуба (Hylotrupes bailus) је 8-26 mm дуг црв. Разједа првенствено зимзелено дрво и то најрађе кровове начињене од боровине. Насупрот томе корњаш рода Lyctus разједа првенствено исушено дрво. То је 6 mm дуги црв. Напада драгоцено и егзотично дрво.

Биохемијско оштећење дрвета узрокују гљивице. Оне се хране дрвеном масом тј. лигноцелулозом (целулоза и лигнин), скробом, шећером и другим материјама које чине састав станице дрвета. Неке гљивице живе искључиво од лигнина и остављају иза себе белу целулозну масу (бела гњилеж), неке само од целулозе и остављају иза себе смеђи лигнин (смеђа гњилеж).

Деловање дрвених гљивица знатно поспешује влага (превише влаге или премало зауставља њихово деловање). Најпогодније за њихов развој када је под у непосредном контакту са земљом где се влга сабира и недовољно испарава па је дрво изложено променама влажности. То је случај и у старим каменим зградама са недовољно изолованим темељима.

Најчешћа је домаћа дрвна гљивица Merulius lacrimans n. domesticus. Распрострањена је у старим зградама, а напада таванске греде на влажним местима, под и покућства на местима која се не прозрачују. Та гљива живи и на релативно сувим местима што јој омогућују њени пратиоци – мицелији (некада до 5 м дуги и 2 cm дебели) помоћу којих добија воду по зидовима, по насутим подовима и по површини сувих греда. Такво дрво има тамно-смеђу боју, мрви се и сасушено се потпуно распада у комаде. Место где се она плоди има изглед меснатог густог колача или јастучића. Млада гљивице су светло-сиве до љубичасте боје, али брзо постаје њихова површина храпава и смеђа. Шире се попут смеђих мрља које прекривају дрво у виду прашњавог слоја. Подрумска гљива Coniophora cerabella је ређа и егзистира на влажном тврдом дрвету. Појављује се на влажним местима, на покућству и другим предметима депонованим у влажне подруме. Нападнуто дрво је тамно до црне боје и пуца у смеру влакана. Гљива ствара незнатне кожнате превлаке, жуто-зелене прекривене брадавицама и чворићима, или танко црно-смеђим влакнастим нитима.

Дрвне гљивице су зависне од довољне количине влаге, али им превише влаге ограничава раст. У сувим и добро прозраченим просторијама, као и код ниских температура оне се немогу одржати, угину, као и њихове споре.

Међу микробиолошке штеточине спадају и плесни. Оне не нарушавају унутарњу структуру дрвета али прожимају његову површину попут превлаке. Међутим путем деловања својих ензима могле би оштетити полихромију (сликарију) дрвене површине.

Старење је такође фактор оштећења дрвета. Може настати услед губитка хемијски везане воде, а исушење узрокује распад дрвених станица. Продирање капиларне влаге узрокује након тога труљење, тј. распадање целулозе услед деловања бактерија. Кад се удружи деловање дрвног црва и старење, настаје рупичаста структура дрвета.

Дакле оштећења дрвета настају деловањем воде и водених пара, дрвног црва, плесни, гљивица и услед старења.

Дрво

Стари начин заштите и конзервације дрветаНајстарији рецепти за заштиту дрва се налазе у делима италијанских ренесансних

уметника, који су препарирали дрвене подлоге слика против оштећења раствором стипсе, арсеновим и живиним солима. На тај начин дрво није било посвуда заштићено, али му је ипак дало довољну заштиту против животињских и микробиолошких штеточина. Касније, у 18. веку када су се појавили први рестаураторски експерименти, нарочито код црквеног инвентара, натапали су дрво уљем и стипсом.

Rathgen наводи неколико начина конзервације за археолошко дрво. Првенствено је то најједноставнија метода лужења дрва у води са додатком формалина или сублимата. Овом методом се заустављају микробиолошки процеси у дрву, али она не доприноси механичкој стабилности дрва, што више отежава даљњу заштиту, због тога што непотребно повећава количину воде у дрвету. Jenner-ова метода код које се дрво најпре натопи алкохолом, затим петролејом, ланеним уљем, стипсом, глицерином, лепком или желатинском водом, и коначно парафином. Исушивање дрва алкохолом у суштини није погрешно, важно је да се вода која је истиснута надомести средством за учвршћивање. Натапање дрва петролејом, нема смисла, исто тако стипсом, глицерином и ланеним уљем јер ове материје не спречавају даље распадање дрва због атмосферске влаге, а стипса и глицерин као изразито хигроскопни је чак и поспешују. Ланено уље и фирнис залепе површину дрва, обоје га и учине лепљивим. Конзервирани предмети с временом јако потамне.

Најмање штетан је раствор парафина у ксилолу. Када потапамо дрво у топљени парафин, постижемо исти учинак као када би дрво кували у уљу. Настала водена пара разара ћелије станица и тако настаје у дрву унутарња напетост, која дуже времена угрожава тврдоћу предмета. Импрегнација дрва лепком отопљеним у води, скробовим лепком или желатином, која је ојачана формалином је исто тако непотпуна јер су укусна храна штеточинама.

Мазање терпентином и шелаком такође не даје довољно трајне заштите против дрвног црва.

Методи једнократне асанације супморирање и сандук за дезинфекцију. Сумпорирање се не може препоручити због тога што влажан SO2 има јак изблеђујући учинак. Сандуци за дезинфекцију су делотворни за групну асанацију предмета. Његов ефекат се повећава ако у њему употребимо делотворне паре формалдехида, етиленоксида или нитро-бензола. Сумпорводоник је врло делотворан, али изразито отрован и експлозиван и зато није препоручљив. Цијановодоник користе стручно оспособљене фирме за дезинфекцију и дезинсекцију.

У техници рестаурације дрва употрбљава се раствор воска и смола у органским отапалима.

Теоретска начела конзервације дрваДрво долази у конзерваторске радионице у различитим ступњевима очуваности, као

иструлело дрво, влажно ископано дрво, дрво са живим дрвним црвом и иструнелошћу, те здраво дрво. Иструнело дрво захтева пре свега механичко учвршћивање, воду не смемо насилно одстранити, јер би исушење дрва имало за последицу распад дрвног ткива. Воду је потребно истиснути алкохолом или ксилолом из станичних шупљина, а да на њено место дође средство за учвршћивање. Борба против дрвног црва представља горући проблем.

Дрво

Применити морамо једноставно дезинсекцију у сандуку, а након тога долази петрификација (учвршћивање) са разређеним раствором смоле, природне или вештачке. Можемо применити одмах импрегнирање са дезинфекцијским раствором који има истовремено и учвршћујући учинак. Једнак поступак захтевају и несјајни (унутрашњи) делови покућства, међутим сјајни, интарзирани и политирани делови оштећени од влаге захтевају стручан столарски захват (лепљење и полирање).

Најтежа је конзервација иструлелог дрвета. Такво дрво има обично велику унутрашњу површину која врло осетљиво реагује на промену влаге. Вода која понире у то дрво може проузроковати потпуно распадање. Унутарња структура, нарочито везови мицела у фибрилима је тако поремећена да капи које доспеју међу њих могу проузроковати њихово потпуно дељење. Иструнуло дрво је велики проблем за учвршћивање, јер се такво дрво напиње и при контакту са раствором који иначе не напиње дрво. У неким случајевима је импрегнација дрва инекцијама или млазом под притиском онемогућена, јер се ствара дрвни прах и комадићи дрва које притисак истисне ка отвору, тако да настаје површинска кора, која спречава даљње продирање петрификацијског раствора, тако да унутрашње учвршћивање дрва постаје немогуће.

Теоретски, на основу свих потешкоћа и захтева за практичну и делотворну конзервацију дрвета, можемо саставити идеално конзервацијско средство које је у основи тврд унутрашњи премаз дрва. Његова основна карактеристика мора бити та, да смањује способност усисавања водених пара, а тиме и осетљивост на промену влаге, затим могућност стварања тврде превлаке и адхезијских филмова, који требају да споје оштећене делове дрва и потпуно испуне распаднуте дрвне станице, и повећане интермицеларне просторе и канале које је начинио дрвни црв. Такав тврди премаз мора одговарати ударцима, унутрашњој напетости, деловању притисака (такође и онога кога изазива властита тежина предмета). Мора обезбедити безбедну краћу манипулацију са конзервираним предметом, и озбиљне промене као што су нпр. транспорт на веће удаљености и промену атмосферских уплива. Учвршћивање с петрификацијским растворима мора представљати сигурну заштиту пред нападом дрвног црва, гљивама и плеснима и мора уједно спречити непосредно деловање воде. Премаз не сме обојити дрво, а повишени сјај површине не сме остављати трагове на полихромији. Мора да пружи могућност за лако одстрањивање са непожељних места. Не сме хемијски реаговати са дрвом и делимично мењати његов састав (реакција с целулозом). Не сме бити подвргнут хемијском и физичком старењу и не сме бити осетљив на нагле промене температуре, тј. не сме се растапати због сунчеве топлоте или топлоте преврућег простора (26ºC), или реаговати на ниску температуру (замутити се, кристализација).

Раствор, био воден или у органским растварачима не сме да буде превише вискозан (не више од воде), не сме да има превелику површинску напетост и треба да добро продире у дубину дрва чак и када оно није довољно суво (ово последње зависи првенствено од растварача). Растварач има значајну улогу код изједначавања услова за потпуно продирање конзервацијског препарата у дрво. Обично се најпре уводи слабије концентровани раствор који има задатак да изједначи прилике у унутрашњости дрва, а тек онда уводи довољно концентровани раствор.

Шећер и предкондензати, уметне смоле, толуол и етиленглкомоноетил-етер (Cellosolve), ацетилација дрва на парама концентроване сирћетне киселине и импрегнација са растворима анорганских соли, су неприкладни за конзервацију. Већина тих поступака захтева употребу температуре изнад 60ºC, код кондензацијских смола кисели и базни убрзивачи растварају дрво, ацетилација прекомерно повисује ниво киселина у дрву, а раствори анорганских материја због кристализације у дрвеним шупљинама угрожавају

Дрво

тврдоћу дрвета и са својом хигроскопичношћу повисују осетљивост дрвета на промене у влажности ваздуха.

Свакако није могуће наћи средство са универзалном применом и задатак конзерватора је да установи код конзервираног предмета узроке оштећења, да одмери естетска гледишта и будуће услове ускладиштења и тек онда да изврши избор материјала за конзервацију.

Под превентивном заштитом подразумевамо заштиту здраве и неоштећене грађе. Превентивна заштита се састоји у адекватном уређењу атмосферских прилика у депоима или збиркама (блага температура), или у импрегнацији (засићености) предмета са конзервацијским препаратом. Тај препарат има или привремен или трајан бактерицидан (плесни и микроби), инсектицидан, фунгицидан или чак родентицидан (глодавци) учинак. Што више материје остане у дрвету после испаривања растварача то је дуже заштитно деловање. Уништене и нападнуте предмете подвргавамо једнократној дезинсекцији у сандуку за дезинсекцију, након чега их учвршћујемо са раствором препарата који има задатак да учврсти његову унутрашњу структуру (поред тога морају имати бактерицидан, инсектицидан, а можда и фунгицидан учинак на дуже време). Ово постижемо тако што ако само средство нема та својства, комбинујемо га са другим средствима на бази заједничке или међусобне топивости.

У случају конзервирања полихромних кипова, оштићену полихромију само заштитимо и остало препустимо стручном рестауратору. Сондирање и одстрањивање полихромије је изразито стручно.

Дезинсекција, импрегнација и учвршћавање дрветаКада утврдимо опасну раширеност дрвног црва, прибегавамо заједничкој заштити

збирки – д е з и н с е к ц и ј а, што се чини плинским средствима, а мање групе предмета или поједине комаде са дубинском импрегнацијом. Задимљавање се врши врло опасним цијановодоником, што обављају стручне фирме са службеним одобрењем за ту делатност. Велики музеји могу имати цијановодоничне коморе које морају бити службено прегледане и одобрене.

У свакодневној музејској пракси се задимљавање врши у сандуцима за дезинсекцију у којима се употрбљавају средства мање опасна и различите делотворности и та средства називамо заједничким именом – ф у г и м а т и.

СУМПОРНИОКСИД можемо употребити само код неполираних и сувих дрвених предмета. У влази има јак корозијски и изблеђујући учинак. Паре металног укуса, врло отровне.

МЕТИЛБРОМИД веома делотворан и употребљава се у мањим дозама (10gr на 1m3), a време деловања највише 24 сата.

ЕТИЛЕНОКСИД или Т-плин је врло делотворан, али експлозиван и користи се искључиво у смеси са CO2 (9 делова CO2 на 1 део етиленоксида – 350gr на m3).

АКРИЛОНИТРИЛ једнако делотворан као цијановодоник али мање опасан због ниског парног притиска, аи врло отрован. У тговини се добија разређен са тетрахлоридом 1:2.

СУМПОРУГЉЕНИК је лако испарљива течност продорног мириса, јако отрован и експлозиван, а осим тога се не може употребљавати у влажној средини за полихромне и сребрне предмете – олово и сребро претвара у црне сулфиде.

ХЛОРПИКРИН бојни отров, на метале делује корозијски (30gr/m3).ЕТИЛЕНДИХЛОРИД средње делотворан, мање отрован, али због своје

експлозивности разређује са тетрахлоридом 1:3 500gr/m3 не делује довољно на јајашца.

Дрво

ТЕТРАХЛОРИД (угљеник тетрахлорид) је слабоефикасно средство мање отрован 1l/m3 48 сати, па и 2-3 пута дуже.

ФОРМАЛИН средње делотворан и релативно безопасан. 250 gr 40% формалина на m3. Раствор налијемо у металне посуде и остави се на дно сандука и загрејава се електричним грејачем. Употребљава се код коже.

НИТРОБЕНЗОЛ уљна течност слабо делотворна, не употребљава се у сандуцима већ за заштиту етомолошких збирки. Отрован.

Импрегнација дрваИмпрегнацијски раствори обично имају комбинован учинак. Штеточине се

уништавају директним додиром или парама посебно ако препарат растварамо у тетрахлориду, бензолу, ксилолу и петролетеру. Након испаравања растварача остаје излучен инсектицид који се у облику превлаке или танког филма распростире по унутрашњој површини дрвета и то у дубини до које је продро растварач. Инсектицидан учинак потраје до 10 година, након чега се импрегнацијски поступак понови.

Анорганска средства се мање употребљавају, задржали су се још једино сублимати (живин сребрни хлорид).

Органске материје омогућују читав низ делотворних комбинација.DDT – 10-120 gr концентрата на 1 литар растварача (ксилол). Готов импрегнацијски

раствор познат је под именом Lignocid.GAMEX / HCH, (гама-хексахлорциклохексан) врло делотворан инсектицид. 120gr

на 1 литар ацетона или етилацетата.PARATION јако делотворан и изузетно отрован 2-2,5 gr на 1 литар растварача

тетрахлорида.PENTAHLORFENOL најделотворније средство за заштиту дрвета од штеточина.

Употребљава се растворен (10-25 gr на 1 литар) у метил или етилалкохолу, бензолу или терпентину. Делује и против гамади и против гљивица. Његов делотворни остатак траје најмање 10 година. Као готов импрегнацијски раствор под именом Pentalidol за директну употребу. Раствара се у терпентину па га можемо употребити за полихромиране дрвене кипове, јер је терпентин најблаже средство.

УчвршћењеРаствор за учвршћење дрва садржи материју чија је намена да што једнакомерније и

дубље продре у унутрашњост дрвета. Као средство за учвршћење користимо природне и вештачке смоле. Смола мора бити лако топива, тврда, али још више еластична, па се предност даје вештачким смолама која имају одлична механичка својства, а осим тога не старе. Раствори за учвршћење се често користе у облику лака, а комбинују се са инсектицидима, а нарочито са пентахлорфенолом.1. Природне смоле

КОЛОФОНИЈ У БЕНЗОЛУ – класично средство за учвршћивање. Добро продире, релативно тврд и крхак. Отпоран на влагу и атмосфералије. Може се употребљавати и за полихромиране предмете. Можемо га комбиновати са пентахлорфенолом. Није прикладан као површински заштитни лак. Припрема: колофониј (тучен) у праху растопимо у 3 пута већој количини бензола, направимо врло редак раствор и са њим натапамо дрвени предмет неколико пута.

СМЕСА ПЧЕЛИЊЕГ ВОСКА И КОЛОФОНИЈА је најстарије рестаураторско средство. У дрво га доводимо у растопљеном стању помоћу инфрасветла, да би убрзали упијање. Влага која је у дрву спречава једнакомерно упијање. Смеса није погодна за

Дрво

површинско лакирање, али је можемо употребити за учвршћивање полихромије. Припрема: једнаке делове воска и колофонија растопимо у котлићу у воденој купки.

СМЕСА ПЧЕЛИЊЕГ ВОСКА И ДАМАРА растопљена у терпентину и петролетеру даје оптички угодан изглед површини. Не штети полихромији и прикладна је за њену стабилизацију. Ствара танки заштитни слој, без механичке и топлотне отпорности. Отпорна је пак на дејство влаге и у комбинацији са терпентиновим раствором пентахлорфенола, представља дуготрајно конзервацијско средство које штити дрво од штеточина. Припрема: Раствор растопљеног пчелињег воска у терпентину и раствор дамарове смоле у смеси 1:1. Концентрацију раствора одређујемо обзиром на њену вискозност – приближно води.2. Вештачке смоле

МЕТИЛМЕТАКРИЛАТ је врло квалитетан премаз за учвршћење густог дрва. Отпоран је на влагу и старење, еластичан и тврд. Прикладан је као површински заштитни лак. Не комбинујемо га са инсектицидима, него га употребљавамо након импрегнација с њима. Не оставља трагове на полихромији. Припрема: зрнати полимер растворимо у смеси метил-алкохол-толуола 60:40 тако да зрна посута по дну стакленке са широким грлом, прелијемо са 5 пута већом количином растварача. Стакленку затворимо чепом од плута. Након неколико сати зрна се растопе и претворе у желатинасту масу, коју додавањем растварача размекшамо у прикладан раствор. Ако је раствор превише редак додајемо још полимера, а ако је прегуст - растварач.

БУТИЛМЕТАКРИЛАТ има иста својства као метилметакрилат. Мекши је и еластичнији. Прикладан је за већину случајева конзервације дрва у музејској пракси. Не штети полихромији, можемо га комбиновати са пентахлорфенолом, а може се употребљавати и након импрегнације. Врло добар површински лак. Припрема: зрнасти полимер се раствара у ксилолу.

АКРИЛИТ је површински заштитни лак на бази акрилатних смола. Ту спада и ЛИГНОЦИД средство за учвршћење које садржи DDT. Није прикладан за полихромију јер у дебљем слоју има велику површинску напетост. Оба средства су прикладна за учвршћивање великих предмета (покућство, врата, пољопривредно оруђе). Припрема: мешају се у течном стању и разређују увек у сразмери 1:1 или 1:2 са ксилолом, бензолом и толуолом.

ПОЛИВИНИЛАЦЕТАТ квалитетна смола, добар заштитни лак. Може се употребити за учвршћење јако оштећеног дрвета, комбинујемо га са gammexonom. Отпоран је на влагу и атмосфералије и има добра механичка својства.

ПЛАСТОПАЛ је у основи раствор формалдехидне смоле у бутилалкохолу. Прикладан је за учвршћење кипова. Стврдњава се помоћу топлоте и ствара постојане заштитне слојеве. Не може се комбиновати са инсектицидима, него га можемо употребити после претходне импрегнације с њима.

ЕПОКСИДИ полиадицијска смола. У комбинацији са полиамидом даје врло тврд и еластичан заштитни слој. Врло је отпоран према свим штетним упливима. Јако је прикладан за учвршћење трулог дрвета. Утврђујемо га помоћу топлоте. Припрема: припремају се увек из две компоненте према упутству произвођача. Растварају се у ацетону у различитом односу.

НИТРОЛАК је прикладан за универзалну заштиту дрвеног материјала. Није прикладан за учвршћивање скупоцених или полихромираних предмета. Ствара доста добар заштитни филм. Разређује се ацетоном у прикладној сразмери.

Дрво

Техника импрегнације и учвршћивањаДовођење конзервацијских раствора у дрво није једноставан поступак посебно

рачунајући на захтев да је дрво потребно што потпуније натопити. Здраво, неоштећено дрво иако наизглед суво не пропушта конзервацијске растворе дубље од неколико милиметара, осим под дејством капиларних сила на страни попречног реза. Код воденог раствора делотворне материје се задрже у горњим слојевима дрва, а дубље продире само растварач (вода). Та незгодна околност код раствора са органским растварачима се не појављује у толикој мери. Ипак, влага и мехурићи ваздуха у дрву спречавају продор раствора. Везану влагу у дрвету је тешко одстранити чак и ако употребимо растварач који има делимично дехидрацијски учинак (алкохол, ксилол).

Код превентивних захвата не смета недовољно натапање дрва јер је концентрација заштитних материја у горњим слојевима дрва довољна да га заштити пред могућим оштећењем. Површинске лакове због тога наносимо кистом или пиштољем за убризгавање.

Ако импрегнацијским раствором (нпр. пентахлорфенолом) хоћемо уништити штеточине, мора се ићи на то да средство испуни читав систем канала, да би допрло до ларви и јајашаца. Отежавајућу улогу ту играју ваздушни мехурићи. Ињектирање је овде ефикасније чак и од потпуног потапања у раствор јер ваздух кога истискује ињектирана течност има слободан пут и кроз друге празне просторе, или директно напоље, па тако течност заузима место ваздуха и продире до језгра дрва. Ако се предмет премазује или потапа, претходно се загреје са инфрацрвеним зрацима, ваздух се у каналићима загреје и прошири, а наглим додиром са импрегнацијским раствором се охлади и стисне и тако вуче течност за собом у унутрашњост дрва. Вакуум је дакако најидеалнија техника, али се не може применити на веће предмете. У иностраним музејима се употребљавају игле које уводе раствор под притиском, помоћу слабијег компресора.

Технички најједноставнији начин је помоћу хидростатског притиска течности. Посуду са импрегнацијском течношћу наместимо високо над импрегнираним предметом (што је већа висина течности већи је хидростатски притисак), те помоћу гумене цеви уводимо раствор у стаклене штрицаљке или металне игле (ветеринарске игле или игле за пунктирање) које убадамо у отворе које је начинио дрвни црв. Код већих кипова употребљавамо помоћне бушотине мањих димензија.

Код учвршћивања трулог дрва треба се бити јако опрезан, јер код ињектирања настаје на површини кора кроз коју петрификацијска течност врло тешко продире. Ту је потребно употребити дубоко и систематично ињектирање са разређеним растворима, код којих се концентрација у следећим фазама лагано повисује.

Посебни примери се односе на употребу органских растварача код изравнавања оштећеног дрва. Примењујемо течност због које се дрво напне и истисне воду из интермицеларних простора (придин, морфолин, етиленгликол и етиленгликолмоноетилетер, триетаноламин и диоксан). Употребљавамо их као растварач када желимо да препарат постепено надомештава воду.

С постигнутом концентрацијом тих раствора и са одговарајућим механичким притиском можемо изравнати оштећене слике на дрвеним плочама и сл. Технику примењују искусне рестаураторске радионице и лабораторији светских музеја. У свакодневној музејској пракси тим се принципом можемо послужити код препарације влажних ископина.

Дрво

Препарација дрва из археолошких ископина и налазиштаДрво из археолошких налазишта увек захтева хитну интервенцију. Веће комаде није

могуће дигнути из земље без претходног учвршћења. И делимично тврди комади под упливом брзог сушења, већ после неколико сати се могу толико оштетити, да више немају никакве вредности. Налазе је потребно већ на терену учврстити како би их безбедно донели у лабораторију на даљу обраду. Овде је реч о замени воде са средством за учвршћивање и средством за конзервацију. Код јако влажних предмета употребљавамо импрегнацију са воденим емулзијама акрилних полимера или поливинилацетата.

Обично употребљавамо јаче концентрисане, приближно 25% растворе којима додајемо 3-5% мочила (Syntapon) за снижавање површинске напетости. Метода је прикладна само за веће предмете. За осредње влажне предмете можемо употребити поливинилбутирал у алкохолбензоловом раствору. Поливинилбутирал оставља на предметима мутну млечну превлаку, и када растварач испари предмети су толико учвршћени да их можемо са сигурношћу пренети на даљу обраду. У лабораторију помоћу млаке воде одстранимо бутирал са површине, а остатке исперемо с предмета смесом алкохолбензола. Након тога предмет дехидрирамо поступним натапањем у 20%, 40%, 60% и 96% алкохолу и на крају у ксилолу. Дехидрирани предмет након тога учврстимо раствором ксилола и метилметакрилата.

Тај поступак је прикладан за мање предмете. Код већих предмета код којих постоји опасност да би се приликом премештања могли распасти због деловања властите тежине, морамо извршити коначно учвршћивање на лицу места. За то употребљавамо раствор метил – или бутилметакрилата у диоксану или у cellosolve, по потреби након двофазног поступка, а у чијој првој фази смо употребили акрилатне или поливинилацетатне емулзије, а у другој фази бутилметакрилат у диоксану или ксилолу. Предмете натопљене у самом ископу не премазујемо, како их са четкицом не би оштетили или остругали његову површину. Раствор за учвршћивање наливамо на предмет.Конзервација предмета од сламе, лика, коре ...

Сламнате кошнице или корпе, кукурузне плаштеве и плетене производе конзервирамо увек у две фазе. Најпре их импрегнирамо пентахлорфенолом (Pentalidol). Након 48 сати дајемо импрегнираним предметима заштитни слој од разређеног акрилатног лака кога разређујемо у односу 1 део лака на 3 – 4 дела растварача. Препоручује се додати у лак, нарочито код меких предмета. до 5% дибутилфталата, као средство за омекшавање. Фигурице од теста и разно пециво из етнографских збирки заштићујемо 3% раствором сублимата у алкохолу или 5% раствором gammexana у тетрахлориду. У веће комаде пецива је боље ињектирати. Када се импрегнација осуши учвршћујемо их са разређеним раствором акрилата, слично као код дрва. Учвршћивање понављамо неколико пута. Појави ли се јаки сјај на површини, опрезно га одстранимо тампоном вате намоченим у ксилолу или неком другом растварачу. Заштићено пециво у збиркама видљиво означимо као отровно.Лепљење и попуњавање

За лепљење дрвета употребљавамо епоксидне смоле које мешамо са ситном дрвеном пиљевином, чак до 6% целокупне количине смоле. Ова смеса се након стврњавања може брусити, натапати и лужити. Не употребљавамо туткало и желатину јер подлежу влази и променама температуре. Рестаурирана места не требају личити на оригинал. Ни у ком случају не смемо поистоветити заштиту дрва са рестаурацијом. Кипове са окрњеном полихромијом привремено заштитимо лепљивом траком или тракама папира премазаних са скробним лепком. Кипове и рељефе штитимо у збиркама од прашине тако да их спремамо у депое у полиетиленским или игелитним врећама.

Дрво

Фармаковски Главни део дрвене сржи је целулоза, у великој мери засићена лигниновим минералним материјама. Деловање сунчаних зрака на дрво, а посебно археолошко дрво треба да се сматра изузетно непожељним. Такође је врло осетљиво на промену влажности (код повећане набрекне, код сушења се стегне) што делује механички на чврстоћу где долази до пуцања. Влажна средина погодује развоју микроорганизама а превише сува је за дрво други екстрем.

Основни облик разарања је гњилење када микроорганизми прерађују сложене органске материје у једноставније, па дрво губи своју хемијску и механичку структуру. Продукти растварања прелазе делимично у гасовит облик (амонијак) а делимично се испирају водом, па дрво постаје све лакше.

Археолошко дрво генерално треба учврстити на месту ископавања – раствор желатине 2-3%, највише 5%. Пошто се предмет натопи желатином, треба извршити обраду формалином 10% житким раствором формалина помоћу киста. Ако је предмет у толико лошем стању да га не смемо узети у руке осим што је потребно да га на месту учврстимо потребно је направити и одливак у гипсу. Оно што посебно треба избећи код археолошког дрвета је нагло сушење. Може се у ту сврху применити натапање глицерином или машавином глицерина и желатине (100 делова воде, 50 делова глицерина и 20 делова желатине уз обавезан додатак дезинфекционих средстава). Предмет се може натопити помоћу распрскивача или четкице, а затим се залије са парафином, баш као што се то ради са коштаним материјалом. У сврху даљег чувања врло слабе дрвене предмете можемо натопити парафином (25% раствором у ксилолу или толуолу). После дужег држања у раствору вишак парафина можемо отклонити помоћу крпице натопљене са ксилолом. Импрегнирање смолама и лаковима пак, превише мења спољни изглед. Целулозни препарати дају добар изглед, али нису трајни.

Дрво

3. П А П И РПапир се израђује од ланеног, памучног, свиленог, дрвеног или било ког другог

влакна које се да очистити и самлети, а да не изгуби потребну чврстоћу. Чврст слој је потребан да се мастило не би разливало по материјалу, па се у ту сврху користе везива као што су: желатина, скроб, алаун, смоле...бела глина, креда итд.

Влакно се пропере, па уколико је у питању дрвено-одстрани се лигнин. После испирања следи белење (хлор, калијев перманганат, натријев перборат итд.)

Када је реч о савременој производњи после процеса разарања пигмената путем оксидације, потребно је детаљно испирање и неутралзација, међутим због велике потражње папира на делу је форсирани начин чишћења, бељења и испирања, тако да у материјалу остају у траговима хемијске материје какве су сумпорна киселина и хлор – разарачи па је старински начин припреме тај који папиру омогућује знатно већу трајност.

Први услов за конзервирање папирног материјала је изоловати га од светла, а нарочито од сунчевог. Апсолутно просушени папир се лако ломи, а прекомерна влага уз процес оксидације делује изузетно разорно. Влага као катализатор условљава деловање светла и ваздуха. Везива која служе приликом израде папире какво је животињско туткало, скроб и друга су одлична подлога за развој микроорганизама пласни и гњилежи.Рђаве мрље на папиру могу потицати из глине боје или недовољно очишћеног влакна и представљају гвожђе хидрооксид кога акумулирају микроорганизми на тачкама на којима се они налазе, после чега мрље остају чак и када их више нема. Често су проблем и мрље од биљних уља које је служило за осветљење. Такође ту је и проблем борбе против инсеката. Код чувања папирног материјала треба се држати следећих услова:

1. Вредне ствари се чувају у тамним просторијама, папир се изузетно може излагати уз изузетно расејано и засењено светло, код изузетно драгоцених материјала излагање уопште није допустиво па се у ту сврху излажу фотокопије.

2. У просторијама где се излажу или чувају предмети од папира влага не сме да буде испод 35-40% и не виша од 65-70% уз температуру од 15-25C.

3. Сви папирни предмети по доласку у музеј морају бити окађени тимолом или парафином, очишћени од прашине четкицом од природне длаке и уколико има трагова деловања инсеката-подвргнути дезинсекцији (код лакираних ствари и где су примењене уљане боје-не примењујемо тимол)

4. Неопходно је имати адекватно научно знањеКод малих завичајних музеја могући су следећи начини рестаурације:

1. Чишћење од прашине, блата и плесни. Након лаког сушења на слабој промаји, отклонићемо четкицом од длаке или баршунастим јастучићем слабо прилеглу прашину и плесан. Предмете које је напала плесан се излажу краткотрајно сунцу на 15-20 мин.-никако дуже од једног сата, али не и аквареле, мастиљаву оловку и пастеле.

2. Испирање водоотпорних објеката какве су литографије гравуре, цртежи графитном оловком. Подметнемо под лист стакло и положимо га пљоштимице на воду тако да не смочимо лице објекта. Воду мењамо сваких 20 минута (хладну и врућу). Код вађења опет ставимо објекат под стакло.

Папир

3. Испирање акварелам, цртежа и сл. (али не и штампаних ствари) бензином. Објекат тампонирамо пошто га положимо на неколико листова папира за филтрирање или на белу лепенку.

4. Изравнање листа папира на коме се налази водостални цртеж. Узмемо неколико листова папира за филтрирање, а између њих ставимо слабо смочени лист једнаког папира. Кад сав папир на додир постане влажан (не и мокар) извадимо средњи смочени лист и на његово место ставимо објекат. Након 1-2 сата га извадимо и положимо између два листа чистог белог картона и све притегнемо дебелим стаклом на које можемо ставити терет. Другог дана, или после 7-8 сати можемо извадити предмет

5. Чишћење гравура и цртежа (не акварела и пастела) од прљавштине, мрља и пега хлорном кречом – CaOCl2 CaO. Предмет који смо држали у води неколико сати* ставимо у водени раствор 1-2% хлорног креча. Након 1-2 минуте предмет извадимо и најмање сат времена перемо предмет у текућој води онако како се то чини са фотографским негативима и снимцима. Операција се може поновити, али се концентрација не сме повећати. Да деловање хлора парализирамо добро је да се изврши 10-15 мин. Неутрализација 2% «антихлором»-хипосулфитом (сумпорасто киселим натријумом-Na2S2O3 3H2O)., а затим најмање 1 сат испирати као и после хлора. Операцију често морамо прекидати и тампонирати са тампонима натопљеним дестилованом водом

6. Чишћење гравура и цртежа (не акварела и пастела) помоћу водониковог супероксида. Након што смо предмет смочили, као горе* положимо га на бели картон или не колико листова папира за филтрирање и тампонирамо раствором:

Дестилована вода - два делаКуповни перхидрол 3% - два делаАмонијак - неколико капи Операцију често морамо прекидати и тампонирати са тампонима натопљеним дестилованом водом

7. Учвршћивање папира скробом. Спремимо слаб раствор пшеничног скроба. На стаклу положимо суви очишћени лист папира на раствор и оставумо га у њему неколико минута. Вадећи га морамо опет подметнути стакло. Папир сушимо не скидајући га са стакла, ако је ово било парафинирано. Код скидања ћемо морати пазити да се лист не би прилепио.

8. Учвршћивање папира желатином. У 2% раствор топле желатине се помеша 1-2% дечјег сапуна, и раствор алуминијумовог-калијумовог (белог) алауна – стипсе 0,25%. Од овога раствора се непосредно пре употребе узима 1 део на 2 дела раствора желатине које се добро промешају и држе топло, али не више од 25C. Папир проводимо кроз раствор држећи га за рубове. Влагу по могућности истиснемо малим ваљком и сушимо папир на ваздуху. Затим га глачамо топлом, никако врућом пеглом. Алаун се уводи из разлога препарирања желатине која више није хранљива подлога за плесни, међутим пошто алаун у случају хидролизе може дати сумпорну киселину боље је уместо њега узети 0,1% формалина на тежину суве желатине.

Ништа од овога се не сме применити на предмете на којима се налазе слова или боје растворљиве у води или некој другој течности што можемо утврдити помоћу малених проба. Као лепак можемо користити чисти, до провидности

Папир

сварени пшенични скроб у који као дезинфекционо средство можемо ставити 1% салицилне киселине.

Ако су гравура, докуменат и сл. били налепљени на париру, картону, или каквој оквирној плочи-паспарту, по правилу ћемо морати уклонити старо везиво. Предмет се стави под навлажени папир за филтрирање где остаје 6 сати па до 2 дана што зависи од врсте везива. Овлажени папир се не ставља на лице документа већ испод папира или картона на који је документ прилепљен. Папирну или картонску подлугу скидамо танким ножем све до последњег најдубљег слоја. После тога следи опрезно уклањање лепка са документа трајним навлаживањем уз опрез да се не оштети папир документа.

Папирне ствари морају да се чувају у картонским кутијама, мапама, између уметнутог чистог папира, а никако у великим и тешким свежњевима. Треба га изузетно чувати од прашине и гасова.

Папир

Д И З А Њ Е Н А Л А З А I N S I T U

Дизање налаза in situ обухвата углавном преисторијске гробове где желимо очувати првобитни положај скелета са намером да га изложимо у музеју. Досадашње методе се односе на употребу гипсаних трака. Око скелета направимо обод од земље висине 20 cm са којом ће скелет бити захваћен. Скелет изолујемо намашћеним свиленим папиром, којим испунимо и остале празнине. Можемо употребити и станиол или сву површину предмета прекрити изолацијским слојем поливинилбутирала. На добро изоловани објект наносимо гипс као шлаг до висине 1 cm. у облику трака које међусобно повежемо танким мостићима гипса да не би дошло до померања сегмената. Празнине између сегмената испунимо земљом. На целокупан објект истресемо танак слој земље и све заједно опет прекријемо танким слојем гипсане коре коју можемо учврстити газом, папиром, грањем. Када се гипс стврдне предмет одвајамо жицом или конопцем, а помоћу подложених даска окренемо. Сувишну глину која је била под објектом одстранимо, само толико да би скелет био слободан и предмет носимо у музеј. У лабораторију потпуно очистимо остатак земље и скелет помажемо земљом помешаном са водом да би га изоловали. Откривену површину залијемо гипсом да би се тако обликовала даска на којој ће скелет лежати. Након стврднућа објекат преврнемо и извадимо облогу, раставимо мостиће, повадимо траке и очистимо скелет. Одстранимо изолацију, извадимо кости из гипсаних облога, очистимо их и конзервирамо. Подлогу од гипса бојом прилагодимо објекту или је премажемо лаком који посипамо земљом да би се добио што природнији изглед.

Конзервација коштаних и рожнатих предметаСитне музејске предмете од кости и рожевине перемо смесом алкохолетера или

20% раствором алкохола са неутралним сапуном, осушимо меканим фланелским крпама, али никада са повишеном температуром. Као конзерваторско средство користимо PVA 20-25% у ацетону или 20-25% раствор бутилметакрилата у ксилолу. Мале коштане предмете, кипове и медаљоне импрегнирамо лаком у вакууму... Поливинилбутирал растварамо у смеси 4 дела алкохола и 1 део бензола. Прах пустимо да најпре у мањој количини растварача набубри, па затим додамо остатак. Тако се добија еластична превлака која се може бандажирати гипсом и тако мање предмете можемо пренети у музеј где ће се поливинил бутирал ољуштити, нарочито ако је био нанесен на влажан предмет. Остатци се одстрањују смесом алкохола и бензола. За јако влажне предмете препоручљиво је учвршћивање са 10% воденом емулзијом PVA којој додајемо мочило за снижавање површинске напетости. Мана је споро сушење, али зато није потребан додатан рад у музеју.

Дизање налаза in situ

З А Ш Т И Т А П Р И Р А Д УОпасности у конзерваторском лабораторију се могу поделити у четири групе:

I. Пожар и експлозијеПерманентна опасност. Органски растварачи (шпирит, етер, бензин, бензол, ксилол, петролетер, ацетон) чије су паре у смеси са ваздухом експлозивне. Узрок може бити пушење, отворени пламен, електрична искра у мотору, компресору и сл., кратак спој, отворене ужарене жице у сушионици или трансформатору.

Материјал Доња граница у % у ваздуху

Горња граница у %у ваздуху

Опасност

сумпоугљеник 1 50 највећа

етер 2 48 највећа

метанол 6 36 мања

плин за расвету 8 23 мања

етанол (шпирит) 3,5 18 мања

ацетон 2 13 мања

бензол 1,4 8 мања

бензин 1,45 6,2 мања

Материјали који имају најшири распон запаљивости су најопаснији (у таблици је редослед од најопаснијег, ка мање опаснима). Након употребе тетрахлоровог апарата за гашење пожара мора се отворити прозор и хитно напустити простор, јер се распадањем тетрахлорида на ужареним предметима ствара гас фозген. За заштиту самих збирки употребљава се апарат за гашење са прахом који не оштећује предмете, а може гасити и апарате под напоном. Код већих зграда препоручљиво је спровести систем хидраната са којим треба да буду упознати сви запослени.

II. Тровање парама и отровним средствимаНајчешће настају при раду са дезинфекцијским сандуком, који због тога треба да буде на добро прозраченом месту, а радник треба да има маску са одговарајућим филтером. Неке материје се ресорбују кроз кожу, па треба пазити да не дођу у контакт са кожом и оделом. Мрљу треба испрати са доста воде и опрати сапуном. Најчешћи инциденти се дешавају услед ресорпције нитробензола или сублимата или удисањем живиног сребра из топломера. Рад са органским растварачима може довести до краткотрајног или дуготрајног тровања (трихлоретилен, бензин, бензол, ксилол, толуол и диоксан). Паре ацетона могу узроковати дуготрајну упалу

Заштита при раду

слузнице, а додир неких хемикалија може најпре изазвати екцем што зависи од индивидуалне осетљивости радника.

III. Оштећење коже с киселинама и базамаКиселину треба увек сипати у воду, а никако обрнуто. Најопаснија је сумпорна. Киселина може доспети и у око, а базе као што је салмијак су ту и опасније. До оштећења коже може доћи приликом рада са формалином, фенолом и крезолом.

IV. Мање повреде од апарата и незгоде од удара електричне струјеУглавном повреде дланова са стаклом, клизавост пода, неуземљене утичнице у влажној средини.

Прва помоћОпекотине (кречна вода са емулзивним ланеним уљем). Код опекотина очију

скиселином, треба их испрати са 2% раствором јестиве соде, а код опекотина са базама 2% раствором хлорне киселине.

Кожу опечену базом, треба испрати са много воде, а након тога са разређеном сирћетном или 1% лимунском киселином.

Кожу опечену киселином треба испрати са 5-10% раствором јестиве соде.Ормарић хитне помоћи треба да садржи: бензин, 70% алкохол, глицерин, јод, со,

кондензовано млеко, амилнитрит у ампулама, 2% раствор бикарбоне соде, раствор сирћетне киселине, 1% раствор лимунске киселине, вату завоје, газе, маказе и чашу за испирање очију.

Заштита при раду

У Р Е Ђ Е Њ Е К О Н З Е Р В А Т О Р С К О Г Л А Б О Р А Т О Р И Ј АЛабораторији треба одредити простран, добро прозрачен простор с прикључком

водовода, електрике и по могућности са плинским водом. Такође је потребно и вештачко прозрачивање са дигестором који има добру вентилацију. Са гледишта противпожарне безбедности треба да има метална врата и два апарата за гашење пожара. Оба апарата морају бити у самом простору (препоручено је да буду на принципу тетрахлора), а изван лабораторија два велика са пеном или прахом. Лабораториј мора имати видљив натпис о забрани пушења. Судопера мора имати широки излив (најбоље од камена) и са електричним или плинским бојлером. Код излива мора постојати »јеж» дрвена дашчица са клиновима за сушење посуђа.

Хемикалије треба чувати у затвореном ормару, и посебно чувати отрове. Судове са киселинама одлажемо иза дигестора, никако са другим стварима.

За спремање припремљених раствора лака употребљавамо увек стакленке са широким грлима и чеповима од плуте. Чепови се пре употребе натопе парафином или се обавију целофаном и не дохватају раствор.

Под где се остављају велике посуде са растворима, се прекрије дрвеном подлогом, а сам под мора имати бар један канализациони отвор. Електрична мрежа мора имати прикључак на 380V и одговарајућу расвету. Осигурачи морају бити аутоматски. Сви водови морају бити добро означени.

Класичан инвентар чине: лабораторијски сто (висина 90 cm, ширина 80 cm, и дужина 300 cm) чија је радна плоча од јаке храстовине; радни сто (широки са глатком дрвеном даском прекривеном стаклом; дигестор (скелет од боровине, у оквиру непропусна стакла. Чеона страна дигестора се мора дизати нагоре, обешена са гвозденом жицом и противтегом на греду. Дигестор мора имати димњак, чији се учинак повећава са вентилатором. Мора имати два отвора, од којих први мора бити 50 cm изнад радне даске, а други при самом тавану дигестора. Требао би бити озидан плочицама осветљен споља са електричним утичницама у унутрашњости. Унутар њега треба да буде уведен плин и вода са једноставним изливом); ваге (морају бити у стакленим ормарићима на конзоли која је узидана у зид); универзални сталци (2 ком.); лабораторијски термометар (10-200ºC); електрични шпорет; пламеник (ако има плина), ормари; полице за одлагање и посуде за ђубре, стаклене зделе пречника 15-25 cm, ексикатор, стаклене посуде, мензуре за мерење, стаклена звона са брушеним ободом, стаклене посуде са танким зидовима које можемо грејати, зделе од порцелана, гумене посуде за гипс, стаклене левке, гарнитура порцеланских здела за водене растворе, гвоздени троношци, мрежице од азбеста, пинцете, клешта, гумене цеви за вакуум. Такође лабораториј треба да поседује и класичан алат као што су чекић, обична и комбинирана клешта, тестере, одвијач и сл.

Уређење конзерваторског лабораторија

НЕОПХОДНЕ ХЕМИКАЛИЈЕ

ОРГАНСКИ РАСТВАРАЧИ

СПЕЦИЈАЛНИ ПРЕПАРАТИ

фосфорна киселина 85% - 6кг.

етилалкохол – 5 л. syntapon паста

шалитрена киселина 35% - 1кг.

метилалкохол – 3 л. метил-метакрилат

сона киселина 25% - 1кг. етер – 500 ccm бутил-метакрилат

сумпорна киселина 96% - 1кг.

бензол – 1 лит. гамахексахлорциклохексан

оксална киселина – 500гр. ксилол – 3 лит. пенталидол

лимунска киселина – 500гр. толуол – 3 лит. акрилит

сирћетна кис. ледена – 500гр.

угљеник тетрахлорид – 2 лит.

дибутилфталат

NaOH у зрну – 1,5кг. трихлоретилен – 2 лит. епокси лепак

KOH у зрну – 800гр. сумпоругљеник – 500 ccm

водоник пероксид30%-1000ccm

глицерин – 250 ccm

формалдехид 40% - 5кг. циклохексанон – 1кг.

концентрисани амонијак – 2кг.

циклохексанол – 1кг.

chelaton III – 250гр. бутилалкохол – 1кг.

петролетер – 2 лит.

терпентин – 5 лит.

пиридин – 500 ccm

бензин – 2 лит.

етилацетат – 500 ccm

амилацетат – 500 ccm

диоксан – 500 ccm

ацетон – 2 лит.

Уређење конзерваторског лабораторија

П О К Р Е Т Н И Л А Б О Р А Т О Р И Ј

Археолози на месту ископине често наилазе на предмете који су јако трошни почев од непечене, већ само на сунцу сушене керамике, дрвени материјал који се распада истовремено са наглим губљењем влаге, разне крхке предмете састављене од великог броја фрагмената које је немогуће ваљано уклопити, осим уколико се предмет не фиксира на терену. Механичка средства у том случају нису ни из близа довољна те је потребан рад конзерватора, одговарајућа опрема и материјали.

1. желатина (може и техничка) и формалин са тачно назначеним садржајем у % - чисти 40% и лекарски 10%;

2. парафин са уређајем за отапање, као и ксилол и толуол обавезно у металној посуди;3. поливинил ацетат и ацетон у коме ћемо га растопити;4. гипс, струготина, завоји, даске, дрвене плоче, бушилица на батерије, холшафови, за

пренос врло крхког материјала у сандуку, до музеја;5. за чишћење бензин, дихлор-етан;6. глицерин да се предупреди брзо сушење предмета као што су кожа, дрво, кост,

тканине...;7. за дезинфекцију тимол или трајнија салицилна киселина против плесни и гњилења,

ако прети таква опасност, посебно ако не предстоји релативно брз музејски третман;

8. две алуминијске или емајлиране посуде које улазе једна у другу (код кувања везива);

9. «примус» или петролејку, велика кашика, посуда за заливање предмета топлим парафином;

10. четкице за премазивање, расипач (пулверизатор), реторта, левак, посебна посуда (може и глинена) за отапање парафина или воска;

11. шатор или грубо платно да би место где радимо заштитили од сунца и кише;.

Покретни лабораториј

+ топен

- нетопен

/ делнотопен

ЛАНЕНО

УЉЕ

ЛИНОКСИН

КОПАЛ

ДАМАР

МАСТИКС

САНДАРАК

КОЛОФОНИЈ

КОПАИВА

БЕН

ТЕРПЕН

ШЕЛАК

ГУМИ

АРАБ

АЦЕТИЛЦЕЛУЛ

НИТРОЛАК

ПВА

МЕТИЛМЕТАКР

БУТИЛМЕТАКР

КАВЧУК

КЛОРКАВЧУК

ЧЕБЕЉИВОСАК

КАРНАУБА

ПАРАФИН

ПЕТРОЛЕТАР- - + - - / / - - - - - + - - + /

БЕНЗИН+ - - + - - - - - - - / + - + + +

БЕНЗОЛ+ - - + + - + + + - - + / / + + + +

ТОЛУОЛ- - + + - - - + + + + + + +

КСИЛОЛ- - + + - - - + + + + + + +

ТЕРПЕНТИН+ - - + / - + + + - - - - - / / - / + /

ХЛОРОФОРМ+ - + / - + + - - - + + + + + + +

ТЕТРАХЛОРИД+ - + / - - - / + + + + + +

МЕТИЛАЛКОХ- / - / + / + + + - / + / - -

ЕТИЛАЛКОХОЛ- / / / + + + + + + + - - + - / - / +

БУТИЛАЛКОХ+ / / / / + + + - - /

ЕТИЛАЦЕТАТ+ - - + / + + + + + + + + + + + +

АМИЛАЦЕТАТ+ + / + + + + +

АЦЕТОН+ / / / / / + + + + / + + + + + + / + +

ЕТЕР+ - / + + + + + + + + + + - - / + + + + +

ДИОКСАН+ / - / / + + + + + + + + +

CELLOSOLVE+ - - / + + + + + + + + +

ПИРИДИН+ -

ЖВЕПЛООГЉИК+ - + + / + + + -

Покретни лабораториј

П Р А В И Л О З А М Е Ш А Њ Е

1. Морамо припремити 60% растворнеке материје мешањем њеног 96% и 30% раствора. Жељену концентрацију испишемо у средини:

96% 30

60%

30% 36

Лево горе испишемо већу концентрацију, а од ње унакрсно одбројимо средњу жељену концентрацију. Резултати исписани на десној страни нам кажу колико делова (било тежинских, било запреминских) обеју раствора морамо смешати да би добили раствор жељене концентрације. Овде је потребно 30 делова 96% раствора и 36 делова 30% раствора да би настао 60% раствор.

2. Морамо припремити 25% раствор тако да га разредимо са 70% раствором у води (вода је 0% раствор).

70% 25

25%

0% 45

Установили смо да треба разредити 25 делова 70% раствора са 45 делова воде да би настао 25% раствор.

Правило за мешање

Б О Р Б А С А Ш Т Е Т О Ч И Н А М А

У првом реду штету музеалијама наносе бактерије гњилења у случајевима када постоје услови њихове прехране: где има превише влаге, уз одређену температуру и недостатак светла. Влага микако не би смела прелазити 70%, а оптимална је између 50 и 60%. Овакви услови не спречавају сасвим стварање бактерија, али задржавају њихов развитак. Вакум са апсолутно сувим стањем није достижан у садашњим условима. Пре свега је потребно да се при сваком фиксирању предмета употреби дезинфикатор тј. раствор тимола или фенола. Да у већем опсегу уништимо бактерије користићемо формалин тако што све музеалије које се показују сумњивим у погледу заражености сакупимо у једну просторију где ће се извршити дезинфекција. На сваки кубни метар се узима 25 кубика 40% формалина. Ствари не смеју бити тесно сложене. Затварају се врата и прозори, заптивају тракама. Кроз кључаоницу протуримо стаклену цевчицу која је спојена са боцом у којој се налази формалин. Грејемо боцу, приликом чега формалин улази у просторију. Ствари тако оставимо 2-3 дана, после чега отворимо и добро проветримо просторију.

Када је у питању борба против плесни треба знати да плесан код релативне влаге 30-40% не угине, већ обамре и при повратку влаге изнад 70% оживи и размножава се анабиозом. Формалин је тај који омогућава потпуно одстрањивање бактерија плесни. Предмети се натопе раствором формалина, а затим се ставе под звоно и следећег дана добро проветре. Изузетно јак отров који даје исте резултате, а његово коришћење у музејима није неопходно је живин сублимат HgCl2 у облику белих кристала са 1-2 промила, истим поступком као код формалина.

Инсекти не воле суву средину, али одлично преживљују 30-35% влаге, а борба против њих се врши помоћу хемијских, механичких, физичких и биолошких средстава.

Хемијска средства су отрови који или растварају масти и беланчевине у телу инсекта или му онемогуће дисање. Као дезинфикатором се можемо послужити парама бензина (које растварају масти инсеката) и дихлоретан и тетрахлоругљеник (који осим на масти утичу и на дисајне органе инсеката.Парафин растопљен у ксилолу или толуолу, зачепи дисајне органе инсеката. Код мољаца треба применити иста средства, а нафталин није средство с којим се може борити против мољаца.

Примењивана је и обрада предмета помоћу ултракратких таласа који делују уништавајуће на све ниже организме.

Борба против штеточина

Documents

Konzervacija