PRAVO · Korporativno upravljanje i kompanijsko pravo Republike Srbije .....15 Nina Arsić, Jelena Matijašević, Nemanja Berber: Kriza životne sredine kao problematika ljudskih

PRAVOteorija i praksa

Godina XXVIII Novi Sad, januar-mart 2011. Broj 1–3

IZDAVAČ:PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE

UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJAGeri Karolja 1, 21000 Novi Sad

Tel.: 021/400-484, lokal 109; 021/400-499, lokal 5

SUIZDAVAČ:„PRAVO” DOO

Novi Sad, Geri Karolja 1Poštanski fah 13, 21102 Novi Sad

Glavni urednik:Aleksandar Radovanov

Odgovorni urednik:Vuksan Lakićević

Sekretar redakcije:Nenad Stefanović

Lektor i korektor: Mara Despotov

Lektor i korektor za engleski jezik:Jelena Dunđerski

Tehnička realizacija:Penpro, Novi Sad

Štampa:R-Print, Novi Sad

L AWtheory and practiceYear XXVIII Novi Sad, January-March 2011. No. 1–3

Uređivački odbor:Miroslav Vrhovšek, profesor emeritus, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad

Miroslav Vitez, redovni profesor, Ekonomski fakultet, SuboticaDušanka Đurđev, redovni profesor, Pravni fakultet, Novi Sad

Petar Simonetti, profesor emeritus, Pravni fakultet, RijekaSimeon Gelevski, profesor emeritus, Pravni fakultet, Skoplje

Nikola Mojović, redovni profesor, Pravni fakultet, Banja LukaAleksandar Radovanov, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad

Slavko Bogdanović, redovni profesor, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment, Novi SadMilorad Bejatović, vanredni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad

Marijana Dukić-Mijatović, docent, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi SadMile Korać, magistar pravnih nauka, advokat, Novi Sad

Izdavački savet:Slobodan Perović, akademik, Beograd

Miodrag Orlić, redovni profesor, Pravni fakultet, Sarajevo-PaleLudvik Toplak, redovni profesor, Pravni fakultet, Maribor

Arsen Janevski, redovni profesor, Pravni fakultet „Justinijan Prvi”, SkopljeGordana Stanković, redovni profesor u penziji, Pravni fakultet, Niš

Aleksandar Ignjatović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi SadSlavoljub Carić, vanredni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad

Dragoslav Neškov, vanredni profesor, Fakultet za evropske pravno-političke studije, Novi SadZdravko Petrović, doktor pravnih nauka, advokat, Beograd

Velizar Golubović, doktor pravnih nauka, RF PIO

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад34 PRAVO : teorija i praksa = Law : theory and practice / glavni urednik Aleksandar Radovanov; odgovorni urednik Vuksan Lakićević. – God. 1, br. 1 (1984)– . – Novi Sad : Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe : „Pravo“ doo, 1984–. – 24 cmDvomesečno. – Sažeci na eng. jeziku.ISSN 0352-3713COBISS.SR-ID 5442050

S A D R ž A J

AKTUELNE TEME

Nikola Bodiroga:Učešće građana u vršenju parničnog suđenja ............................................1

Marijana Dukić-Mijatović:Korporativno upravljanje i kompanijsko pravo Republike Srbije ...........15

Nina Arsić, Jelena Matijašević, Nemanja Berber:Kriza životne sredine kao problematika ljudskih prava i ekološke svesti .......................................................................................23

POGLEDI I MIŠLJENJA

Snežana Prelević:Poslovna etika – paradoks ili neminovnost ..............................................36

Darko Golić:Izazovi savremene lokalne samouprave kao necentralnog upravno-teritorijalnog sistema .....................................56

Jelena Perišić:Oduzimanje imovine stečene krivičnim delom sa posebnim osvrtom na uticaj odluke o oduzimanju imovine na porodicu okrivljenog ...........................................................................64

PRAVO – teorija i praksaGodina XXVIII Novi Sad, januar-mart 2011. Broj 1–3

C O N T E N T S

CURRENT ISSUES

Nikola Bodiroga: Citizens (Lay judges) in litigation procedure .............................................1

Marijana Dukić-Mijatović: Corporate Governance and Business Companies Law of the Republic of Serbia .........................................................................15

Nina Arsić, Jelena Matijašević, Nemanja Berber: Environmental Crisis as a state of Human rights and Environmental awareness ..................................................................23

VIEwS AND OPINIONS

Snežana Prelević: Business ethics – paradox or inevitability ...............................................36

Darko Golić:The challenges of the modern local autonomy as a non-central administrative teritorial system ................................................................56

Jelena Perišić:Seizure of property acquired by crime with special emphasis on the impact of decisions on confiscation of propriety of defendant’s family ...............................................................................64

LAW – theory and practiceYear XXVIII Novi Sad, January-March 2011. No. 1–3

1

Nikola Bodiroga*

UČEŠćE GRAĐANA U VRŠENJU PARNIČNOG SUĐENJA

REZIME: Krajem 2009. godine Skupština Srbije je, po hitnom postupku usvojila izmene i dopune Zakona o parničnom postupku. Cilj je navodno bio usklađivanje ovog zakona donetog 2004. godine, sa Ustavom Srbije koji je usvojen dve godine kasnije. Neke od promena su bile radikalne. Iako je Ustavom garantovao učešće građana (sudija porotnika) u vršenju sudske funkcije, zakonodavac je značajno suzio krug situacija u kojima će da sudi sudsko veće. Tako postoji pretpostavka da je zaključen sporazum o inokosnom suđenju, ako to jedna stranka predloži, a druga se ne usprotivi. Kod suparničara, dovoljno je da jedan od suparničara predloži inokosno suđenje, ako se drugi ne izjasne, smatra se da su pristali. Zakonodavac je tako pokazao jasnu nameru, da ignorišući Ustavne odredbe o učešću gra-đana u postupku, potpuno eliminše sudije porotnike iz parnične procedure.

Ključnereči:sudijeporotnici,parničnipostupak,UstavSrbije

I

Stabilnost parničnog procesnog zakonodavstva je od izuzetnog zna-čaja za ostvarivanje subjektivnih građanskih prava, a time i za pravnu si-gurnost uopšte. Nažalost u poslednjih nekoliko decenija Srbija se ovom stabilnošću ne može pohvaliti. Česte promene državnog uređenja, odno-sno pravnih okvira nisu mogle da prođu bez posledica na parnično zako-nodavstvo. Od 1929. godine do danas parnično zakonodavstvo je menjano više puta, da bi se danas opet nalazili pred „temeljnom reformom” parnič-nog postupka.

* Docent, Pravni fakultet, Univerzitet, Beograd

aktuelne teme

UDK: 347.9(497.11) BIBLID: 0352-3713 (2011); 28, (1–3): 1–14

PREGLEDNI RAD

PRAVO–teorijaipraksa Broj1–3/2011

2

U trenutku pisanja ovog rada još uvek je na snazi i primenjuje se Zakon o parničnom postupku ( u daljem tekstu: ZPP)1 koji je usvojen kra-jem 2004. godine. Početkom njegove primene je okončana skoro četvrt veka duga primena ranijeg zakona koji je nastao u potpuno drugačijim okolnostima. U vreme donošenja važećeg ZPP postojala su dva suprot-stavljena stanovišta u pogledu okvira unutar koga je potrebno intervenisati u norme parničnog procesnog prava. Jedno radikalnije tumačenje je insisti-ralo na diskontinuitetu, te da se prilikom donošenja novih zakona za novo vreme ne mora uvažavati tada važeći Ustav iz 1990. godine. Prema dru-gom, trebalo je postupati u skladu sa odredbama važećeg Ustava sve dok on bude na snazi. Drugo stanovište je preovladalo, ali je donošenje danas važećeg ZPP bilo obeleženo i nekim drugim događajima. Krajem 2003. državna zajednica Srbija i Crna Gora je ratifikovala Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: EKLJP)2. To je uslovilo da EKLJP počne da se primenjuje i u Srbiji. Ne samo da smo počeli sa primenom EKLJP, već smo morali da uzimamo u obzir pravne standarde Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) koji u praksi razrađuje i konkretizuje pravne standarde utvrđene EKLJP.

U takvoj atmosferi je donošenje ZPP predstavljano kao revolucio-naran korak kojim se uvodi pravo na suđenje u razumnom roku, kao da obaveza parničnog suda da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova nije i ranije postojala. ZPP je počeo da se primenjuje počet-kom 2005. godine, da bi već krajem 2006. usled osamostaljena Crne Gore, trebalo ponovo izmeniti ustavni okvir. Oktobra 2006. je usvojen Ustav Srbije (ovog puta kao nezavisne države)3 pa je otud trebalo sve zakone uskladiti sa Ustavom. Ova obaveza se odnosila i na parnični postupak. Na potrebu usklađivanja je ukazano već na Savetovanju o primeni ZPP koje je održano 14. i 15. 11. 2006. godine. Parlament je krajem 2008. godi-ne usvojio pravosudne organizacione zakone: Zakon o uređenju sudova, Zakon o sudijama, Zakon o visokom savetu sudstva, Zakon o javnom tuži-laštvu, Zakon o državnom veću tužilaca i Zakon o sedištima i područjima sudova i tužilaštava.4 Za nas su naročito bitni Zakon o uređenju sudova i Zakon o sudijama kojima je ustrojena nova organizacija sudstva i razrađe-1 Zakon o parničnom postupku, Službeni glasnik R. Srbije, broj 125/042 Službeni list SCG–Međunarodni ugovori broj 9/033 Službeni glasnik R. Srbije broj 98/064 Ibid., 116/08.

Učešćegrađanauvršenjuparničnogsuđenja

3

na procedura opšteg (re) izbora svih sudija sada novih sudova, u skladu sa Ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava Srbije5.

Sve naprede navedene činjenice su primoravale zakonodavca da se pozabavi izmenama ZPP. Pošto je 01.01.2010. označen kao datum početka primene novih pravosudnih organizacionih zakona, i pošto je krajem 2009. opšti re (izbor) okončan, Skupština Srbije je 29.12.2009. usvojila Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku6 koji je stupio na snagu danom objavljivanja u Službenom glasniku. Iako je obrazloženje bilo da se ove izmene i dopune donose kako bi se izvršilo usklađivanje sa Ustavom, zakonodavcu je pošlo za rukom da ovim izmenama i dopunama uzdrma neka od najvažnih načela parnične procedure. Nas je u ovom radu najviše zanimalo učešće građanja u ostvarivanju sudske funkcije.

II

Ustav Srbije propisuje da u suđenju učestvuju i sudije porotnici na način utvrđen zakonom.7 To znači da pravo građana tj. sudija porotnika da učestvuju u ostvarivanju sudske funkcije ima rang ustavnog načela. Ne može se, drugim rečima, aktima niže pravne snage od Ustava, ovaj ustavni princip derogirati. Zakonom se samo može bliže definisati način ostvari-vanja ovog načela. Zakonom se može propisati da u određenim sudovima i određenim stvarima sude samo sudije.8 Sud sudi u veću, a zakonom se može predvideti da u određenim stvarima sudi sudija pojedinac.9 Ustav je predvideo smernice kojima će se zakonodavac rukovoditi prilikom odstu-panja od ovog ustavnog principa. Učešće sudija porotnika može biti is-ključeno obzirom na vrstu suda pred kojim se postupak vodi ili uzimajući pravnu stvar kao kriterijum. S druge strane, sudija pojedinac može da sudi samo u određenim pravnim stvarima definisanim zakonom.

Učešće građana u ostvarivanju sudske funkcije u parničnom (a i kri-vičnom) postupku se ostvaruje preko sudija porotnika. Za sudiju porot-nika može biti imenovan punoletni državljanin Republike Srbije koji je 5 Službeni glasnik R. Srbije, broj 98/06. U članu 7. stav 1. je propisano da će se izbor predsednika

Vrhovnog kasacionog suda i prvi izbor svih sudija Vrhovnog kasacionog suda izvršiti u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva. Stav 2. istog člana propisuje da će se izbor sudija i predsednika ostalih sudova izvršiti najkasnije u roku od godinu dana od dana kosn-tituisanja Visokog saveta sudstva.

6 Službeni glasnik R. Srbije broj 111/09.7 Član 142. stav 4. Ustava Srbije.8 Ibid., 142. stav 5.9 Ibid., 142. stav 6.


4

dostojan funkcije sudije porotnika.10 Pri imenovanju ima se u vidu pol, starost, zanimanje i društveni položaj kandidata, znanje, stručnost i sklo-nost ka pojedinim vrstama sudskih stvari.11 Sudija porotnik se imenuje na pet godina sa mogućnošću ponovnog imenovanja.

Sudiju porotnika imenuje Visoki savet sudstva, a po predlogu mini-stra nadležnog za poslove pravosuđa.12 Pre nego što učini predlog, ministar je dužan da pribavi mišljenje suda za koji se imenuje sudija porotnik. U trenutku imenovanja sudija porotnik ne može da ima sedamdeset i više godina života.13

Sudija porotnik polaže zakletvu pred predsednikom suda za koji je imenovan.14 Predsednik suda je dužan da udalji sudiju porotnika ako je protiv njega pokrenut postupak za krivično delo zbog koga može biti ra-zrešen ili postupak za razrešenje.15 Sudija porotnik se udaljava sve dok postupak ne bude okončan.

Zakonom o sudijama je propisan i krug poslova koji su inkompati-bilni sa funkcijom sudije porotnika. Sudija porotnik ne može biti advokat ni pružati pravne uslove i stručne savete uz naknadu, niti obavljati druge poslove, službe i postupke koji su nespojivi sa dostojanstvom i nezavisno-šću sudije, odnosno koji su štetni po ugled suda.16 Funkcija sudije porot-nika prestaje ako bude ukinut sud u kome obavlja funkciju, razrešenjem i istekom mandata. Sudiji porotniku ne može prestati funkcija navršenjem radnog veka. Postupak radi utvrđenja razloga za prestanak funkcije sudije porotnika mogu da pokrenu predsednik suda, predsednik neposredno višeg suda, predsednik Vrhovnog kasacionog suda i ministar nadležan za pravo-suđe. Ceo postupak se vodi pred Visokim savetom sudstva koji i donosi odluku.17 Sudiji porotniku se priznaje pravo na naknadu troškova koje je imao na funkciji, pravo na naknadu za izgubljenu zaradu i pravo na nagra-du. Uslove ostvarivanja ovog prava propisuje Visoki savet sudstva.18

10 Samo punoletstvo i srpsko državljanstvo su navedeni kao uslov što i ima za cilj da omogući što širem krugu građana da uzmu učešća u ostvarivanju sudske funkcije. Ranije je kao uslov bila navedena i minimalna starost 26 godina, ali je taj uslov nestao u novm Zakonu o sudijama.

11 Član 81. stav 2. Zakona o sudijama.12 Ibid., član 82. stav 1.13 Ovo je dodatni uslov propisan članom 82. stav 3. Zakona o sudijama.14 Tekst zakletve je uređen članom 83. stav 2. Zakona o sudijama. 15 U tom smislu se shodno primenjuju odredbe o sudijama. Vidi član 84. stav 1. u vezi sa članom

88. Zakona o sudijama.16 Ibid., član 85.17 Ibid., član 86. stav 2. i stav 3.18 Ibid., član 87.


5

Pošto smo bliže odredili pojam sudije porotnika kao predstavnika gra-đana u ostvarivanju sudske funkcije, zanima nas način na koji se učešće predstavnika građana ostvaruje u parničnom postupku. Član 35. ZPP ure-đuje sastav suda. U parničnom postupku sud sudi u veću ili u opštoj sedni-ci.19 Slučajevi u kojima sudi sudija pojedinac se određuju ovim zakonom. Predsednik veća može da preduzima samo one radnje i da donosi samo one odluke na čije je preduzimanje, odnosno donošenje, ovlašćen ovim zako-nom.20 U prvom stepenu sudi sudija pojedinac ili sudsko veće. Kada sud sudi u veću, ono je sastavljeno od sudije profesionalnca kao predsednika veća i dvoje sudija porotnika.21

Već u članu 37. se uvodi imovinsko ograničenje kojim se sužava učešće građana u parničnom postupku. Sudija pojedinac sudi sporove o imovinskopravnim zahtevima ako vrednost predmeta spora ne prelazi 3.000.000 dinara.22 Prorogacija inokosnog suđenja je dopuštena za sve imovinske sporove bez obzira na vrednost, osim ako poseban zakon na-laže suđenje u veću.23 Sudija pojedinac uvek sudi sporove zbog smetanja državine. Osim toga sudija pojedinac sprovodi postupak i donosi odluku u predmetima pravne pomoći. 24 ZPP propisuje obavezno suđenje od stra-ne sudskog veća u prvom stepenu bez obzira na vrednost, kada se radi o sporovima iz autorskog prava, sporovima koji se odnose na zaštitu ili upotrebu tehničkih unapređenja, uzoraka, modela, žigova ili geografskih oznaka porekla, prava na upotrebu firme ili naziva.25 Sud koji sudi u dru-gostepenom postupku kao i Vrhovni kasacioni sud uvek sude u veću sudija profesionalaca. Učešće sudija porotnika–građana je isključeno u postupku pred ovim sudovima bez obzira da li odlučuju po pravnim lekovima ili obavljuju druge poslove propisane zakonom.19 Član 35. stav 1. ZPP.20 Ibid., član 35. stav 3. Citirana odredba ukazuje na značaj koji bi u postupku trebalo da ima

sudsko veće u kojem se nalaze sudije porotnici. Ovom odredbom se ograničavaju ovlašćenja predsednika veća , a u korist samog veća, a time zapravo u korist građana koji učestvuju u radu sudskog veća.

21 Ibid., član 36. stav 2.22 Ibid., član 37. stav. 1.23 Stranke se u skladu sa članom 37. stav 2. ZPP u toku postupka mogu sporazumeti da imovinsko-

pravne sporove sudi sudija pojedinac, bez obzira na vrednost predmeta spora, osim u slučajevi-ma predviđenim posebnim zakonom.

24 Kriterijum rationae materiae koji je dopušten Ustavom za određivanje nadležnosti sudije pojedinca.

25 Ibid., član 37. stav 5.


6

III

Zakonom o izmenama i dopunama ZPP, usvojenim krajem 2009.go-dine u Skupštini Srbije, učešće građana u parničnom postupku, preko sudi-ja porotnika, dramatično je redukovano. Donošenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku je pravdano pre svega potrebom usklađivanja parničnog zakonodavstva sa novim Ustavom Srbije. ZPP je trebalo uskladiti i sa materijalnim zakonima iz materijalnog građanskog prava koji su u međuvremenu izmenjeni, npr. Porodični zakon. Dalje je u obrazloženju navedeno kako je potrebno uskladiti ZPP sa novim zakonima kojima se uređuje organizacija sudova, a uzimajući u obzir razgraničenje nadležnosti između osnovnih i viših sudova u građanskopravnim sporovi-ma. Predlagač (Ministarstvo pravde) ističe kako su predložene samo ne-ophodne i hitne izmene i dopune Zakona o parničnom postupku, dok će u daljem procesu reforme građansko procesnog prava u Republici Srbiji, u toku 2010 godine, biti predložene sveobuhvatne izmene kako Zakona o parničnom postupku, tako i drugih procesnih zakona, pre svega Zakona o izvršnom postupku i Zakona o vanparničnom postupku.26

Usvojenim izmenama i dopunama otišlo se dosta dalje od prokla-movanih ciljeva. Izmenama i dopunama ZPP je uglavnom usklađen sa Ustavom i zakonima koji uređuju sudsku organizaciju. Zakonodavac se nije libio da izmenama i dopunama koje su usvajane po hitnom postupku u poslednjim danima prethodne godine, interveniše i u osnovne principe parničnog postupka, a među njima i u princip učešće građana u ostvariva-nju parnične sudske funkcije.

Članom 6. Zakona o izmenama i dopunama ZPP menja se član 37. ko-jim se uređuje sastav suda. Prvi stav je izmenjen pa tako umesto 3.000.000 dinara, sada sudija pojedinac sudi sporove o imovinskopravnim zahtevima ako vrednost predmeta spora ne prelazi 50.000 evra u dinarskoj protivvred-nosti prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Ova promena nije toliko značajna i odnosi se pre svega na promenu kursa evra do koje je došlo od kraja 2004. godine kada je usvajan ZPP. Pa ipak samo veziva-nje vrednosti predmeta spora za stranu valutu, u uslovima obezvređivanja nacionalne valute će dovesti do postepenog smanjivanja broja imovinsko-pravnih sporova koje će suditi sudsko veće. Stav 2. je ostao neizmenjen, pa se tako stranke mogu sporazumeti da im imovinskopravni spor, bez ob-zira na vrednost sudi sudija pojedinac, osim ako poseban zakon predviđa 26 Vidi na sajtu http://www.mpravde.gov.rs/cr/articles/zakonodavna-aktivnost/, 24.01.2010.


7

nešto drukčije. Osim što će po stavu 1. sudija pojedinac suditi sve sporove gde vrednost predmeta ne prelazi 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, stranke mogu isklju-čiti sudije porotnike, odnosno suđenje od strane sudskog veća, u svakom imovinskopravnom sporu, bez obzira na vrednost, ako to nije zabranjeno posebnim zakonom. Ovde se radi o jednom procesnopravnom ugovoru kojim stranke mogu da uređuju sastav suda, na način različit od onoga koji propisuje ZPP.

Stavom 3. se uvodi pretpostavka postojanja sporazuma o sastavu suda, tj. o suđenju od strane sudije pojedinca, ako jedna stranka to predloži do pri-premnog ročišta, a druga stranka se o predlogu ne izjasni. Dakle, nije samo izričit sporazum između stranaka podoban da isključi veće, odnosno sudi-je porotnike iz suđenja, većim to može predložiti i tužilac u tužbi, a ako se tuženi o tome ne izjasni do održavanja pripremnog ročišta, sporazum je postignut. U imovinskopravnom sporu čija vrednost iznosi 1.000.000 evra, tužilac može da predloži da sudi sudija pojedinac, a tuženi u svom odgovoru na tužbu ili u nekom kasnije upućenom podnesku (pre održavanja pripre-mnog ročišta) propusti da se o tome izjasni, znači da je tuženi pristao da se postupak vodi pred sudijom pojedincem. U trenutku podnošenja tužbe u imovinskopravnom sporu čija vrednost iznosi 1.000.000 evra odredbe ZPP o sastavu suda upućuju na to da će da sudi sudsko veće. Sudija, kom je pred-met dodeljen mora da utvrdi da li se radi o sporu u kojem će da sudi sudija pojedinac ili o sporu u kojem će da sudi veće. Sudija pojedinac, odnosno predsednik veća će obaviti radnje prethodnog ispitivanja tužbe, kao i do-stavljanja tužbe tuženom na odgovor, a pre održavanja pripremnog ročišta.27 Pretpostavka da je tuženi, time što je propustio da se odredi o predlogu tu-žioca za inokosnim suđenjem, zapravo pristao na isključenje sudskog veća, izraz je principa afirmativne litiskontestacije. Ovaj princip zakonodavac je primenio i prilikom normiranja – sa aspekta osnovnih načela parničnog po-stupka– dosta problematične presude zbog propuštanja.28 Dosada se princip 27 Ovo proističe iz člana 274. stav 1. i stav 2. ZPP, a u vezi sa članom 35. Predsednik veća može

preduzimati samo one radnje u postupku i donositi samo one odluke na čije je preduzimanje, odnosno donošenje ovlašćen ovim zakonom. U članu 274. govori se o sudu, čime je promenjena odredba ranijeg zakona gde se govorilo o predsedniku veća. Nigde se izričito ne govori o tome da predsednik veća obavlja posao prethodno ispitivanje tužbe, ali je u praksi to uvek slučaj. Zapravo ove poslove obavlja sudija pojedinac koji ima ovlašćenja predsednika veća.

28 U osnovi principa afirmativne litiskontestacije jeste ideja da pasivna stranka ne može da blokira nesmetano odvijanje parničnog postupka. Kada bi se dopustilo da stranka svojim neučešćem u parničnom postupku parališe dalji tok postupka, to bi vodilo ugrožavanju ostvarivanja subjektiv-nih građanskih prava i pravne sigurnosti uopšte. Zato se ne dozvoljava pasivnoj stranci da svoju


8

afirmativne litiskonestacije primenjivao samo kod prorogacije mesne na-dležnosti. Mesna nadležnost nije procesna pretpostavka velikog značaja pa sud na nju ne pazi po službenoj dužnosti. Samo se po prigovoru tuženog sud može oglasiti mesno nenadlženim.29 Ako tuženi ne prigovori najkasnije na pripremnom ročištu, odnosno upusti se u raspravljanje o glavnoj stvari na prvom ročištu za glavnu raspravu, više se ne može pozivati na mesnu nena-dležnost. Nismo, međutim, skloni da ovo nazovemo prećutnom prorogaci-jom, imajući u vidu da podnošenje tužbe mesno nenadležnom sudu ne mora da bude posledice volje tužioca da se izmeni mesna nadležnost, već se radi o omašci. U tom slučaju, čak i da tuženi propusti da istakne prigovor mesne nenadležnosti, zasnovana je nadležnost suda kojem je tužba podnesena, ali se ne može govoriti o sporazumu, pa makar i prećutnom.

Zakonodavac je otišao i korak dalje. Imajući u vidu da se sve češće u parničnom postupku u ulozi tužioca ili tuženog pojavljuje više lica (supar-ničarstvo), propisani su uslovi za prećutan „sporazum” o suđenju od strane sudije pojedinca i u ovim situacijama. Tako izmenjeni član 37. stav 4. pred-viđa da ako jedan od suparničara stavi predlog za suđenjem od strane sudije pojedinca ili većina suparničara, smatra će se da su i ostali na to pristali. Znači ako jedan od tri suparničara na istoj strani stavi predlog da sudi sudija pojedinac, a ostala dva se ne izjasne, smatra se da je sporazumom isključeno suđenje od strane veća. Isto bi vredelo ako bi od pet suparničara na jednoj strani troje predložilo suđenje po načelu inokosnosti, a ostalo dvoje ćutalo. Izmene i dopune ZPP pri tome ne prave nikakvu razliku između prostog i jedinstvenog suparničarstva. Ne treba smetnuti s uma da u prostom su-parničarstvu jedan suparničar svojim parničnim radnjama može da obaveže jedino sebe, odnosno da menja jedino sopstvenu procesnopravnu poziciju. Nije moguće da jedan prosti suparničar svojim radnjama obavezuje druge suparničare. Ako stranka sa položajem prostog suparničara povuče tužbu, odrekne se tužbenog zahteva ili zaključi sa protivnom strankom sudsko poravnanje, takva parnična radnja obavezuje samo suparničara koji je tu radnju preduzeo. Dejstvo radnje koju preduzima jedan suparničar ne može

indiferentnost prema parničnom postupku uzdigne na nivo zloupotrebe prava. U suprotnom, pasivna i nezainteresovana stranka biva nagrađena za svoje držanje u postupku. Doveden do krajnjih granica princip afirmativne litiskontestacije znači da onaj ko ćuti zapravo disponira, tj. priznaje činjenične navode protivnika. Presuda zbog propuštanja je zasnovana na pretpostavci da tuženi svojim propuštanjem da odgovori na tužbu priznaje činjenične navode protivnika.

29 Izuzetak je isključiva mesna nadležnost na koju sud pazi po službenoj dužnosti do održavanja prirpremnog ročišta, odnosno do upuštanja tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari na prvom ročištu za glavnu raspravu u skladu sa članom 20. stav 2. ZPP.


9

da se proširi na ostale suparničare. Zakonodavac to ignoriše propisujući da jedan suparničar svojim predlogom da u postupku sudi sudija pojedinac, u slučaju pasivnosti ostalih suparničara zapravo dovodi do sporazuma o inokosnom suđenju. Kako se suparničarstvo može zasnovati inicijalno (u trenutku podnošenja tužbe) ili sukcesivno u toku postupka preinačenjem tužbe, postavlja se pitanje u kom trenutku bi se mogao zaključiti ovaj pre-ćutni „sporazum”. U prvom slučaju to bi moglo biti u trenutku podnošenja tužbe ili posle toga ali do pripremnog ročišta. Ako suparničarstvo postoji na strani tužioca, ideja o inokosnom suđenju bi mogla biti izneta u samoj tužbi, a kako bi svi suparničari (ili njihovi punomoćnici) potpisali tužbu, to bi bio izričit predlog svih da u postupku sudi sudija pojedinac. Jedina situacija u kojoj bi se mogao zamisliti ovaj prećutni pristanak jeste kada je nakon što je tužba podneta sudu jedan od suparničara na strani tužioca, pre održavanja pripremnog ročišta uputio predlog da se postupak vodi pred sudijom poje-dincem, a nijedan drugi suparničar, nakon što je o tome dobio obaveštenje od suda, nije ovom predlogu prigovorio.30

Na suprotnoj strani smatra se da je predlog prihvaćen i da sporazum o suđenju od strane sudije pojedinca postoji ako se niko ili većina suparničara ne izjasni o predlogu ili ako jedan od dvoje suparničara prihvati predlog.31 Razmotrimo prvo najjednostavniju situaciju. Ako postoje dva suparničara smatra se da je sporazum nastao ako je barem jedan suparničar prihvatio predlog. Ovakva odredba je u direktnoj suprotnosti sa članom 203. ZPP, koji se odnosi na prosto suparničarstvo, a kojom je predviđeno da je sva-ki suparničar u parnici samostalna stranka te da njegove radnje ili propu-štanja niti štete niti koriste ostalim suparničarima. Navedenom izmenom ZPP je omogućeno da jedan prosti suparničar svojom radnjom obavezuje i drugog prostog suparničara. Doduše ovo obavezivanje važi samo ako se drugi prosti suparničar uopšte nije izjasnio o predlogu. To bi značilo da je parnični sud dužan, da nakon što dobije prihvat (sporazuma koji jedna par-nična stranka već uputila) od jednog suparničara, drugom prostom supar-ničaru pošalje obaveštenje o tome sa poukom, da će se odsustvo njegovog 30 Ovo obaveštenje od suda bi moralo da sadrži pouku da će se u slučaju neizjašnjavanja smatrati

da je stranka pristala na inokosno suđenje, u vezi sa načelom o pouci neuke stranke. Ovo načelo se, za razliku od ostalih, ne pominje u opštim odredbama ZPP, ali je razrađeno u čitavom nizu članova koji se odnose na pojedine faze postupka i nstitute. Stranku koja nema punomoćnika i koja se iz neznanja ne koristi svojim procesnim pravima koja joj po zakonu pripadaju, sud će poučiti koje parnični radnje može preduzeti. Ova obaveza suda se proteže sve do okončanja parničnog postupka.

31 Član 6. stav 5. Zakon o izmenama i dopunama ZPP.


10

izja šnjenja smatrati pristankom. Tako je i ovde afirmisan princip afirmativ-ne litiskontestacije, a zanemarujući prirodu prostog suparničarstva.

Ukoliko je u pitanju jedinstveno suparničarstvo stvari izgledaju nešto drugačije. Ako se po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može samo na jednak način rešiti prema svim suparničarima (jedinstveni supar-ničari), smatraju se oni kao jedna parnična stranka, tako da se kad pojedini suparničari propuste koju parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili i drugih suparničari proteže i na one koji te radnje nisu predu-zeli.32 Dok kod prostog suparničarstva važi princip „svako za sebe” kod jedinstvenog suparničarstva važi princip jedan za sve. Ukoliko jedinstveni suparničari preduzimaju radnje koje su međusobno suprotstavljene, važiće ona parniča radnja koja je za njih kao celinu najpovoljnija.33 Kada od pet jedinstvenih suparničara na strani tuženog njih četvoro propusti da odgo-vori na tužbu, dovoljno je da jedan odgovori, on time sprečava donošenje presude na osnovu propuštanja protiv svih, jer je davanje odgovora na tuž-bu za njih kao celinu povoljnija radnja od propuštanja odgovora na tužbu usled čega bi za sve suparničare spor bio rešen negativno (na jednak način prema svima jer je samo tako moguće kod jedinstvenog suparničarstva), tj. presudom zbog propuštanja bi prema svima njima bio usvojen tužbeni zah-tev. Pošto zakonodavac propisuje da će se ćutanje suparničara bilo na stra-ni tužioca bilo na strani tuženog smatrati pristankom na ovakav sporazum postavlja se pitanje da li je ta radnja povoljnija, nego tumačenje ćutanja kao nepristajanja na predlog usled čega bi veće sudilo u postupku. Kako ovde postoji razmimoilaženje u pogledu radnji suparničara treba odrediti najpovoljnije dejstvo. Za zakonodavca nema dileme jer polazi od toga da je povoljnije za suparničare da im sudi sudija pojedinac od sudskog veća. Sa ovim tumačenjem se ne slažemo. Ako se jedinstveni suparničari nala-ze na strani tužioca, stav sudije pojedinca da tužbeni zahtev treba odbiti nužno i vodi donošenju odbijajuće presude. Nasuprot tome, kada bi u istoj situaciji sudilo veće, moguće je (mada u praksi retko) da sudije porotnici i pored negativnog stava predsednika veće, pošto su u većini, ishoduju odluku koja je povoljna za suparničare. Ne može se prihvatiti da je za jedinstvene suparničare, bez obzira da li su aktivni ili pasivni, povoljnije suđenje od strane sudije pojedinca, pa samim tim ni ćutanju ostalih su-parničara ne bi trebalo priznati dejstvo prihvatanja prorogacije inokosnog suđenje, jer se to kosi sa prirodom jedinstvenog suparničarstva. U literaturi 32 Član 204. ZPP33 Princip najpovoljnijeg dejstva po kojem se procenjuje dejstvo radnji jedinstvenih suparničara.


11

ima i drugačijih mišljenja o zbornisti suđenja, odnosno o učešću građana u ostvarivanju parničnog suđenja.34 35

Tužilac može tužbom da obuhvati dva ili više tuženih i tako što će tražiti da tužbeni zahtev bude usvojen prema sledećem tuženom za slučaj da bude pravnosnažno odbijen prema onome koji je tužbi naveden pre njega.36 Na taj način može tužilac da obuhvati dva ili više tuženih samo ako prema svakom od njih ističe isti zahtev ili ako prema pojedinim od njih ističu različite zahteve koji su u međusobnoj vezi, i ako je isti sud stvarno i mesno nadležan za svaki od zahteva. Član 200. se odnosi na suparničarstvo sa eventualno tuženim. Pošto prema eventualno tuženom parnica počinje da teče, postavlja se pitanje dejstva prećutne prorogacije suđenja od strane sudije pojedinca u ovom slučaju. Naime litispendencija prema eventualno tuženom je podvrgnuta delovanju raskidnog uslova, pa sud počine da raspravlja sa eventualno tuženim, tek pošto sud pravnosna-žno odbije tužbeni zahtev prema glavnom tuženom. U takvoj situaciji su odredbe o prećutnoj prorogaciji inokosnog suđenja među suparničarima neprimenljive. Prihvatanjem tužiočevog predloga da u postupku sudi su-dija pojedinac, glavni tuženi je zaključio porogacioni sporazum. Pošto tek tada počinje litispendencija i eventualno tuženom bi trebalo pružiti priliku da se izjasni da li na ovakav sporazum pristaje. U preostalom delu član 37. nije izmenjen, pa tako sudija pojedinac sudi posesorne sporove, te vodi postupak i odnosu odluku u predmetima pravne pomoći.34 A. Jakšić navodi kako je zborno suđenje izraz demokratskih tekovina u vršenju sudske funkcije,

te da učešće građana pruža veće garantije da će se suditi zakonito. Međutim, u novije vreme se više insistira na profesionalnosti, te na obavezi suda da o zahtevima stranaka odluči u razumnom roku, usled čega bi odlučivanje u građanskopravnim sporovima trebalo poveriti sudiji pojedincu. Smatra da zborno suđenje ne čini elemenat prava na pravično suđenje, pa da ne postoje smetnje zbog kojih bi se stranke ovog prava mogle odreći. Vidi A. Jakšić, Građansko procesno pravo, Beograd 2009, str. 330. ZPP je u svojim osnovnim odrebama još uvek na stanovištu da je suđenje od strane veća snažnija garantija zakonitog postupanja nego suđenje od strane pojedinca, što se vidi iz odredbi koje uređuju situacije u kojima je sudio pojedinac, a trebalo je da sudi veće, i obrnuto, kada je sudilo veće, a trebalo je da sudi sudija pojedinac.

35 Protiv sistema kolegijalnog odlučivanja se ističu argumenti sporosti, povećanih troškova, te smanjivanja lične odgovornosti članova veća. Sudija pojedinac je efikasniji i odgovorniji. U hrvatskom parničnom procesnom pravu, Novelom iz 2003. godine predviđeno je da u prvom stepenu sudi sudija pojedinac. Zborno suđenje je moguće samo ako ga zakon izričito propisuje. Čak i kada sudi u veću, to veće u prvostepenom hrvatskom parničnom postupku čine tri sudije profesionalca. Učešće sudija porotnika je svedeno na minimum, i to samo na one situacije koje određuje poseban zakon. Vidi S. Triva, M. Dika, Građansko parnično procesno pravo, Zagreb 2004, str. 223.

36 Član 200. stav 1. ZPP


12

IV

Imajuću u vidu da je zakonodavac značajno intervenisao u odredba-ma ZPP kojima se uređuje sastav suda, proširujući princip inokosnosti na uštrb zbornosti, na ovom mestu ćemo se osvrnuti na posledice nepošto-vanja odredaba ZPP kojima se uređuje sastav suda. Kada veće u toku po-stupka ili predsednik veća na pripremnom ročištu, po službenoj dužnosti ili povodom prigovora stranaka, utvrdi da se radi o sporu koji treba da sudi sudija pojedinac istog suda, postupak će po pravnosnažnosti rešenja biti nastavljen pred sudijom pojedincem, i to pred predsednikom ovog veća kao sudijom pojedincem. Sudiju pojedinca obavezuje pravnosnažna od-luka kojom mu je predmet prenet u nadležnost.37 Veće može, uzimajući u obzir stanje postupka, da odluči da se predmet ne ustupi sudiji pojedincu, već da ono samo sprovede postupak. Ova odluka se ne može napadati žal-bom.38 Isto će važiti i kada se u toku postupka promene okolnosti ili tužilac smanji tužbeni zahtev, usled čega bi spor trebalo da sudi sudija pojedinac. Odluka koju je donelo veće u sporu kojem je trebalo da sudi sudija pojedi-nac, ne može se pobijati s pozivom na nepropisan sastav suda.39 U obrnutoj situaciji, kada sudija pojedinac u toku postupka, po službenoj dužnosti ili povodom prigovora stranaka, utvrdi da je za suđenje nadležno veće, postu-pak će se nastaviti pred većem. Rešenje koje u tom slučaju donosi sudija pojedinac se ne može napadati žalbom.40

Presuda parničnog suda se, između ostalog, može pobijati zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka. Bitna povreda parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio neku odrebu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na do-nošenje zakonite i pravilne presude.41 Bitna povreda parničnog postupka će uvek postojati ako je sud bio nepropisno sastavljen, ili ako je sudio sudija koji je po zakonu morao biti isključen ili izuzet, ili ako je u dono-šenju presude učestvovao sudija koji nije sudelovao na glavnoj raspravi.42 Povreda pravila ZPP kojima se uređuje sastav suda ima značaj apsolutno bitne povrede odredaba ZPP. Ta povreda povlači ukidanja presude i vra-

37 Član 18. stav 1. ZPP.38 Ibid., član 18. stav 2.39 Ibid., član 18. stav 4.40 Ibid., član 18 stav 6. 41 Ibid., član 361. stav 1.42 Ibid., član 362. stav 2. tačka 1.


13

ćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Na ovu povredu drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.43

Kada govorimo o ovoj povredi mislimo samo na suđenje od strane sudije pojedinca u sporu u kojem je trebalo da sudi sudsko veće. Ne po-stoji apsolutno bitna povreda odredaba ZPP kada je trebalo da sudi sudija pojedinac, a sudilo je sudsko veće. Jedine odredbe ZPP koje se odnose na sastav suda, a koje zakonodavac uopšte nije menjao jesu one kojima se uređuju posledica nepropisnog sastava suda. Tu je sve ostalo kao i ranije. Zakonodavac je sa jedne strane značajno redukovao mogućnosti za zborno suđenje, a sa druge strane zadržao odredbe ZPP kojima se nalaže sudu da ukine prvostepenu presudu kada je sudio sudija pojedinac, a trebalo je sudsko veće. Ne samo to, nego se na tu povredu i dalje pazi po službenoj dužnosti. Od Ustavom garantovanog načela učešća građana u ostvarivanju sudske funkcije u parničnom postupku, ostale su samo sankcije za njegovo nepoštovanje, samo načelo se – u izmenama ZPP kojima se zakon usklađi-vao sa Ustavom – gotovo izgubilo.

Nikola BodirogaAssistant Professor, University of Belgrade, Faculty of Law

Citizens (Lay judges) in litigation procedure

A b s t r a c t

At the end of 2009. Serbian Parliament passed the Ammendments to the Litigation Procedure Act. The purpose of these Ammendments was to harmonize 2004 Litigation Procedure Act with 2006 Serbian Constitution. Some of those changes were radical. Although the participation of lay judges is guaranteed by Constitution, those ammendments radically re-duced the number of cases that are to be trialed by panel. Whenever a party proposes trial by single judge if the other party doesn´t object, the agree-ment on trial by judge sitting alone has been made. If there is a joinder of partys and one party makes such proposal, the others have to object, oth-erwise their silence will be considered as approval. The ammendments to 43 Član 372. stav 2. ZPP propisuje da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama

razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava.


14

the Serbian Litigation Procedure Act showed clear tendency of lawmakers towards elimination of lay judges from litigation procedure.

Keywords:Layjudges,Litigationprocedure,Constitution

Literatura

1. Jakšić, A., (2010). Građanskoprocesnopravo, Beograd2. Poznić, B., (2009). KomentarZakonaopraničnompostupku,Beograd3. Poznić, B., Rakić-Vodinelić, V., Milošević, M., (2010). Građansko

procesnopravo,Beograd4. Rakić-Vodinelić, V., Sibinović, Đ., Spasić, S., (2010). Pravosudnoor-

ganizacionopravo,Beograd5. Radovanov, A., (2009). Građanskoprocesnopravo,Novi Sad6. Rechberger, W., (2006). KommentarzurZivilprozessordnung,Beč7. Stanković, G., (2010). Građansko procesno pravo, sv 1., Parnično

procesnopravo, Niš8. Triva, S., Dika, M., (2004). Parničnoprocesnopravo, Zagreb

15

Marijana Dukić-Mijatović*

KORPORATIVNO UPRAVLJANJE I KOMPANIJSKO PRAVO REPUBLIKE SRBIJE

REZIME: U ovom radu autor ukazuje na značaj harmonizacije domaćeg kompanijskog zakonodavstva sa aktuelnim svetskim standardima posta-vljenim u oblasti korporativnog upravljanja, što je preduslov međuna-rodnih integracija. Autor analizira fenomen korporativnog upravljanja u opštem kompanijskom aspektu, u svetlu rešenja iz uporednog prava i svet-skih tokova. Autor zaključuje da smo donošenjem modernog zakona, kao što je Zakon o privrednim društvima bliži međunarodnim integracijama, ali da je svakako nužno poboljšati zakonska rešenja u skladu sa bogatom svetskom, korporativnom praksom, te implementacijom osnovnih standar-da postavljenih u OECDPrinciplesofCorporateGovernance1, čime će se ubrzati privredni razvoj Republike Srbije.

Ključnereči:korporativnoupravljanje,korporativnapraksa,harmoniza-cija,privrednadruštva,međunarodneintegracije.

I Korporativno upravljanje i regulatorni okvir

Korporativnoupravljanjeunašojprivrednojstvarnosti.– Promene u privrednoj stvarnosti svake države su rezultat globalnih uticaja razvijenih finansijskih tržišta, što uočavamo kako u makro aspektu razvoja svetskih privrednih tokova2, tako i kod nas, posebno nakon iskustava vezanih za ve-like berzanske propasti vodećih kompanija u svetu.3 U našim privrednim

* Docent i prodekan za nauku i međunarodnu saradnju Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu

1 OECD Principles of Corporate Governance, April 2004. 2 Begović, Bukvić, Živković, Mijatović, Hiber, (2003). Unapređenje korporativnog upravljanja,

Beograd. 3 Krize, koje su najavile neminovnost reformi u oblasti korporativnog upravljanja javljale su se

još od 1970-te godine počev od sloma Bretonvudskog sistema čvrstih kurseva valuta, potom su usledila dva drastična skoka cene nafte, te propast nemačke banke Herstat i velika dužnička kri-

UDK: 347.72(497.11)BIBLID: 0352-3713 (2011); 28, (1–3): 15–22

PREGLEDNI RAD


16

tokovima, posebno u poslednjih deset godina, usled makro promena došlo je do pojave i razvoja novih finansijskih instrumenta, poboljšana je meto-dologija zaštite od rizika i podstaknut je razvoj korporativnog upravljanja. U pravnoj teoriji korporativno upravljanje je definisano kao sistem, kojim se kompanije usmeravaju i kontrolišu.4 „ U osnovi, može se reći da po-stoje dva globalna razloga zašto je korporativno upravljanje postalo svet-ska i pravna i ekonomska i politička tema. Prvi razlog je razvoj svetskog finansijskog tržišta i njegova globalizacija. Drugi razlog je činjenica da kompanije postaju sve više međunarodne, čime se nacionalni nivo prekri-va internacionalnim potrebama jedinstvenih instituta u sferi korporativnog upravljanja.”5 Svetska iskustva korporativne prakse, svakako treba imati u vidu da bi se veliki poslovni krahovi mimoišli u domaćim poslovnim i berzanskim tokovima.

Regulatorniokvir.– Zakon o privrednim društvima Republike Srbije6 predstavlja osnovni regulatorni okvir kod nas, što se tiče kompanijskog prava i korporativnog upravljanja i predstavlja primer modernog zakona7.Korporativni okvir predisponira nadležnosti unutar privrednog subjek-ta za donošenje različitih poslovnih odluka.8 Osim Zakona o privred-nim društvima Republike Srbije9, supsidijerni regulatorni okvir što se

za, kao i slučaj Enronu SAD-u, koji je potpuno doveo u pitanje sistem korporativnog upravljanja baziran na sistemu eksterni revizori-akcionari-uprava.

4 Cadbury, A., (2002). Corporate Governance and Chairmanship-A Personal View, Oxford; Report of the High Level Group of Company Law Experts on a Modern Regulatory Framework for Company Law in Europe (Winter Report) .

5 Vasiljević Mirko, (2008). Korporativno upravljanje (od problema do rešenja), Pravoiprivreda, (5–8), str.10.

6 Sl.glasnikRS, br. 125/04. 7 Pokazatelji usklađenosti Zakona sa svetskim aktuelnostima su instituti koji su i za nivo EU no-

vina u razvoju kompanijskog prava, a to su nezavisni direktori, kumulativno glasanje, akcije bez nominalne vrednosti, sednice skupštine akcionara ili upravnog odbora putem video-konferencija i korišćenja drugih savremenih tehničkih sredstava, obaveznost internet stranice za objavu po-dataka od značaja za treća lica, jednogodišnji mandat direktora, fleksibilnost instituta razrešenja, otvorenost ugovora direktora sa društvom,modernizovanje principalojalnosti i fiducijarne duž-nosti prema privrednom društvu određenih lica i slično.

8 Na osnovne nedostatke postojećeg korporativnog okvira i njegovo pojačanje u pet slabih tačaka (upravni odbor je jedinstveno telo neizvršnih spoljnih direktora, koji deluje preko više komiteta, potom nezavisnost neizvršnih direktora od izvršnih direktora, specijalitet nekih ovlašćenja samo za upravni odbor i obrazloženje razloga zbog kojih je prihvaćen izveštaj o efektivnosti interne finansijske kontrole) ukazao je The Cadbury Report, izveštaj Komiteta Londonske berze, kojim je 1992.godine presedavao Sir A.Cadbury.

9 Širok korporativni okvir uočavamo u regulativi ortačkih društava, komanditnih društava i društa-va sa ograničenom odgovornošću, dok je kod akcionarskih društava, prvenstveno otvorenih u ci-lju premošćavanja eventualnih problematičnih odnosa, koji bi mogli nastati na relaciji akcionara

KorporativnoupravljanjeikompanijskopravoRepublikeSrbije

17

tiče kompanijskog prava i korporativnog upravljanja kod nas predstavlja Kodeks korporativnog upravljanja,10 koji jePrivredna komora Srbije do-nela u cilju formiranja dobrih poslovnih običaja i popunjavanja pravnih praznina 11, a njime su regulisana upravljačka prava akcionara u društvu.12 Težište korporativnog upravljanja je na stvaranju pravila kojima se šti-te akcionari od nepostupanja uprave u njihovom interesu, te pozitivnim ocenjujemo novine u Kodeksu po pitanju regulative korporativnog uprav-ljanja13, usmerene ka promovisanju modernih rešenja.14 Struktura korpo-rativnog upravljanja uslovljava pozicije unutar kompanije i nadležnosti za

i uprave, kontrolnih i manjinskih akcionara, ali i samog društva i njegovih poverilaca, zaposlenih ili države korporativni okvir znatno sužen.

10 Sl.glasnikRS,br. 1/06 .11 Član 11. stav 1. i član 318. Zakona o privrednim društvima.12 Poboljšani korporativni okvir rešava prvenstveno problematiku vezanu za podsticanje vršenja

ličnih prava akcionara, sazivanje sednice skupštine akcionara, glasanje, način rada skupštine akcionara i obaveze institucionalnih akcionar, što su osnovni problemi na koje ukazuje naša korporativna praksa, imajući u vidu da članovi uprave vrše zloupotrebe zakonskih pravila o sazivanju skupštine. Tim radnjama se akcionari onemogućavaju da koriste svoja lična prava, među kojima je od posebnog značaja pravo na razrešenje postojećih i imenovanje novih čla-nova upravnog odbora, kao i pravo na učestvovanje u donošenju najznačajnijih odluka u druš-tvu. Odredbe Kodeksa, koje insistiraju na obrazlaganju pojedinih tačaka dnevnog reda, obavezi upravnog odbora da na internet stranici društva blagovremeno i potpuno objavi sve relevantne podatke vezane za predstojeće sazivanje skupštine, kao i proširivanje lica koja se obavezno po-zivaju na sednice (na primer, spoljni revizor, članovi organa nadzora, članovi upravnog odbora, predsednici komisija) usmerene su ka jačanju prava akcionara, odnosno kontrolisanim aktivno-stima u korporativnoj strukturi. To se posebno postiže zaštitom prava glasa akcionara, kako kroz način rada skupštine akcionara, tako i mogućnosti akcionara da održe skupštinu i bez fizičkog prisustva ijednog akcionara.

13 Više: Radović V., (2008). Uticaj agencijskih problema na pravo akcionarskih društava i korpo-rativno upravljanje u: Korporativno upravljanje: Zbornik radova,Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

14 Pozitivna rešenja kojima Kodeks jača korporativni okvir su sledeća: upravni odbor prilikom vršenja pravnih radnji treba da poštuje interese akcionara, ulagača, zaposlenih, poverilaca, po-trošača, društva u celini, ali fiducijarnu dužnost ima samo prema prema društvu i njegovim akcionarima, potom insistiranje na principu neutralnosti upravnog odbora za pravne radnje pre-uzete za vreme trajanja postupka preuzimanja ciljnog društva, kriterijumima za određivanje ne-zavisnih članova upravnog odbora i mogućnost postojanja rukovodioca izvršnih članova iz reda nezavisnih članova uz potrebu razdvajanja predsednika upravnog odbora i predsednika izvršnog odbora, obavezi upravnog odbora da obrazuje stručne komisije radi povećanja efikasnosti svog rada i rešavanja složenih problema iz njihovog delokruga i skupštinsko usvajanje politike na-knade u društvu, a posebno politike naknade članovima upravnog i izvršnog odbora, moguće vrste i visine naknade, načini njenog određivanja, kao i objavljivanje vrste i visine naknade koju je svaki član upravnog i izvršnog odbora primio uz mišljenje i preporuku nadležne komisije. Kodeks korporativnog upravljanja dopunio je zakonska rešenja o organu nadzora u društvu, koja uređuju uslove za izbor članova organa nadzora, informisanje članova organa nadzora u društvu


18

donošenje različitih poslovnih odluka. Osnovne odredbe kompanijskog zakona kojim se uređuju privredna društva, koje se odnose na osnivanje privrednog društva, na odgovornost osnivača i drugih lica, na sedište i po-slovno ime, na zastupanje i zastupnike, na lica koja imaju dužnost prema društvu, na individualnu i derivativnu tužbu i na informisanje, objavljiva-nje i zastarelost, kao i odredbe tog zakona koje se odnose na akcije i druge hartije od vrednosti akcionarskog društva.

II Karakteristike korporativnog upravljanja u kompanijskom pravu Republike Srbije

Dispozitivnost Zakona o privrednim društvima Republike Srbije. – Kako smo napomenuli, naš važeći kompanijski zakon predstavlja osnovni regulatorni okvir u našoj privrednoj stvarnosti, što se tiče kompanijskog prava i korporativnog upravljanja.”U mnogim svojim rešenjima, posebno u domenu korporativnog upravljanja otvorenih (kao i zatvorenih) društava, on je ispred svog vremena, naročito stoga što je prihvatio i ugradio u svoj tekst institute koji su za nivo EU tek najavljeni kao pravci promena kom-panijskog prava (nezavisni direktori, kumulativno glasanje, akcije bez no-minalne vrednosti, sednice skupštine akcionara ili upravnog odbora putem video-konferencija i korišćenja drugih savremenih tehničkih sredstava, obaveznost internet stranice za objavu podataka od značaja za treća lica, jednogodišnji mandat direktora, fleksibilnost instituta razrešenja, otvore-nost ugovora direktora sa društvom, modernizovanje principa lojalnosti i fiducijarne dužnosti prema privrednom društvu određenih lica i slično).”15

Dispozitivnost odredbi kompanijskog zakona prvenstveno dolazi do izražaja kod regulative ortačkih društava, komanditnih društava i društava sa ograničenom odgovornošću, koji imaju široke mogućnosti specificira-nja upravljačke strukture. „Za dobro funkcionisanje sistema korporativnog upravljanja neophodno je na adekvatan način odrediti merodavno pravo za kompanije”.16 Kod akcionarskih društava, prvenstveno otvorenih dispozi-tivnost je smanjena, a u cilju premošćavanja eventualnih problematičnih odnosa, koji bi mogli nastati na relaciji akcionara i uprave, kontrolnih i ma-njinskih akcionara, ali i samog društva i njegovih poverilaca, zaposlenih ili

i sazivanje i održavanjem sednica kolektivnog organa nadzora uz detaljno regulisanje jednog od osnovnih postulata korporativnog upravljanja- izveštavanje javnosti.

15 Vasiljević, M., Ibid., str. 27.16 Crista Jessel-Hols, (2008). Pravo merodavno za kompanije u svetlu nedavnih inicijativa i razvoja

u EU i Nemačkoj, Pravoiprivreda (5–8), str. 64.


19

države.17 To su osnovni problemi, koji uspešnim korporativnim upravlja-njem moraju biti ako ne rešeni, onda kontrolisani.

ZnačajKodeksakorporativnogupravljanja. – Upravni odbor kotira-nog akcionarskog društva može da donese svoj pisani kodeks ponašanja ili da prihvati neki drugi kodeks, koji bi se primenjivao na društva kapitala upravljanja18, te je Privredna komora Srbije donela Kodeks korporativ-nog upravljanja19, u cilju formiranje dobrih poslovnih običaja, popunjava-nja pravnih praznina i tumačenja i pojašnjavanja nedorečenih zakonskih odredbi. Kodeksom korporativnog upravljanja regulisana su samo upra-vljačka prava akcionara u društvu, u cilju podsticanja vršenje ličnih prava akcionara, te su akcentovana pitanja sazivanja sednice skupštine akcio-nara, glasanja, načina rada skupštine akcionara i obaveza institucionalnih akcionara.20

Težište korporativnog upravljanja je na stvaranju pravila kojima se štite akcionari od nepostupanja uprave u njihovom interesu, te pozitivnim ocenjujemo svetske tendencije u regulativi korporativnog upravljanja21, koje zapažamo u Kodeksu korporativnog upravljanja, usmerene ka pro-movisanju modernih rešenja, kao što su da upravni odbor prilikom vrše-nja pravnih radnji treba da poštuje interese akcionara, ulagača, zaposlenih, poverilaca, potrošača, društva u celini, ali fiducijarnu dužnost ima samo prema prema društvu i njegovim akcionarima, potom insistiranje na prin-cipu neutralnosti upravnog odbora za pravne radnje preuzete za vreme tra-janja postupka preuzimanja ciljnog društva, kriterijumima za određivanje nezavisnih članova upravnog odbora i mogućnost postojanja rukovodioca 17 Tabaroši S., (2005). Društvena odgovornost kompanija, Pravniživot(11)18 Član 11. stav 1. i član 318. Zakona o privrednim društvima.19 Sl.glasnikRS, br. 1/06 .20 Naša korporativna praksa ukazuje da članovi uprave vrše zloupotrebe zakonskih pravila o sa-

zivanju skupštine, čime se akcionari onemogućavaju da koriste svoja lična prava, među kojima je od posebnog značaja pravo na razrešenje postojećih i imenovanje novih članova upravnog odbora, kao i pravo na učestvovanje u donošenju najznačajnijih odluka u društvu. Imamo li to u vidu, oce-njujemo da su odredbe Kodeksa, koje insistiraju na obrazlaganju pojedinih tačaka dnevnog reda, obavezi upravnog odbora da na internet stranici društva blagovremeno i potpuno objavi sve rele-vantne podatke vezane za predstojeće sazivanje skupštine, kao i proširivanje lica koja se obavezno pozivaju na sednice (na primer, spoljni revizor, članovi organa nadzora, članovi upravnog odbora, predsednici komisija) usmerene ka jačanju prava akcionara. Isto tako Kodeksom je detaljno regu-lisano ostvarivanje najznačajnijeg ličnog prava akcionara – prava glasa, kao i način rada skupštine akcionara, obzirom da je propisana obaveza društva da formira komisiju za glasanje, a takođe i pro-pisane telefonske sednice, koje pružaju mogućnost akcionarima da održe skupštinu i bez fizičkog prisustva ijednog akcionara.

21 Radović V., op. cit.


20

izvršnih članova iz reda nezavisnih članova uz potrebu razdvajanja pred-sednika upravnog odbora i predsednika izvršnog odbora, obavezi uprav-nog odbora da obrazuje stručne komisije radi povećanja efikasnosti svog rada i rešavanja složenih problema iz njihovog delokruga i skupštinsko usvajanje politike naknade u društvu, a posebno politike naknade člano-vima upravnog i izvršnog odbora, moguće vrste i visine naknade, načini njenog određivanja, kao i objavljivanje vrste i visine naknade koju je svaki član upravnog i izvršnog odbora primio uz mišljenje i preporuku nadležne komisije. Kodeks korporativnog upravljanja dopunio je zakonska rešenja o organu nadzora u društvu, koja uređuju uslove za izbor članova orga-na nadzora, informisanje članova organa nadzora u društvu i sazivanje i održavanjem sednica kolektivnog organa nadzora uz detaljno regulisanje jednog od osnovnih postulata korporativnog upravljanja- izveštavanje javnosti.

III Zaključna razmatranja

Osvrtom na problematiku korporativnog upravljanja u kompanijskom pravu u svetskim tokovima, te analizom odredbi Zakona o privrednim društvima i Kodeksa korporativnog upravljanja uočili smo da su osnovni nedostaci uprave privrednih društava i u svetu i kod nas nedostatak tran-sparentnosti u poslovanju, nedostatak nadzora, zloupotreba ovlašćenja, ali i neefikasna interna kontrola. Obzirom da je suština korporativnog upra-vljanja iznalaženje najboljeg načina na koji će izvršni odbor i menadžment postaviti korporativne ciljeve, voditi dnevno poslovanje, odgovarati akcio-narima i organizovati poslovanje u skladu sa važećom regulativom ukazu-jemo na značaj harmonizacije domaćeg zakonodavstva sa aktuelnim svet-skim standardima postavljenim u oblasti korporativnog upravljanja, što je preduslov međunarodnih integracija.

Donošenjem modernog zakona, kao što je Zakon o privrednim druš-tvima naš privredni sistem je stabilizovan i usmeren u pravcu progresivnog razvoja. Uspešnu harmonizaciju svakako je nužno nastaviti sa započetim procesima u sferi kompanijskog prava po ugledu na standarde korporativ-nog upravljanja postavljene od OECD-a.

Autor zaključuje da smo donošenjem modernog zakona, kao što je Zakon o privrednim društvima bliži međunarodnim integracijama, ali da je svakako nužno poboljšati zakonska rešenja u skladu sa bogatom svetskom, korporativnom praksom, te implementacijom osnovnih standarda postav-


21

ljenih u OECDPrinciplesofCorporateGovernance22, čime će se ubrzati privredni razvoj Republike Srbije.

Marijana Dukić-MijatovićVice dean for Science and International Cooperation – Faculty of Law for Business and Justice University Business Academy Novi Sad

Corporate Governance and Companies Business Law of the Republic of Serbia

A b s t r a c t

The author points out the importance of harmonization of national legislation with the current company’s international standards set out in the field of corporate governance,which is a precondition of international integration. The author analyzes the phenomenon of corporate governance in general corporate aspect, in light of the decision of comparative law and international flows. The author concludes that we are adopting modern laws, such as the Companies Business Law closer international integra-tion, but it is certainly necessary to improve the provisions in accordance with the rich world, corporate practices and implementation of basic stan-dards set out in OECD Principles of Corporate Governance, will accelerate the economic development of Serbia.

Keywords:corporategovernance,corporatepractice,harmonizati-on,company,internationalintegrations.

Literatura

1. Begović, Bukvić, Živković, Mijatović, Hiber, (2003). Unapređenje korporativnog upravljanja, Beograd

2. Cadbury, A. (2002). Corporate Governance and Chairmanship-A Personal View, Oxford, Report of the High Level Group of Company Law Experts on a Modern Regulatory Framework for Company Law in Europe (Winter Report)

22 OECD Principles of Corporate Governance, April 2004.


22

3. Jessel-Hols, C. (2008). Pravo merodavno za kompanije u svetlu ne-davnih inicijativa i razvoja u EU i Nemačkoj, Pravoiprivreda,(5-8)

4. Kodeks korporativnog upravljanja,Sl.glasnikRS, br. 1/065. OECD Principles of Corporate Governance, April 20046. Radović, V. (2008). Uticaj agencijskih problema na pravo akcionar-

skih društava i korporativno upravljanje, u: Korporativno upravljanje -zbornik radova, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu

7. Tabaroši, S. (2005). Društvena odgovornost kompanija,Pravniživot, (11)

8. Vasiljević, M. (2008). Korporativno upravljanje (od problema do reše-nja), Pravoiprivreda,(5-8)

9. Zakon o privrednim društvima, Sl.glasnikRS, br. 125/04;

23

Nina Arsić* Jelena Matijašević** Nemanja Berber***

KRIZA žIVOTNE SREDINE KAO PROBLEMATIKA LJUDSKIH PRAVA I EKOLOŠKE SVESTI

REZIME: Ideja o zaštiti ljudskih prava prošla je dugi hod kroz istoriju – od antičkih vremena u svom inicijalnom obliku preko buržoaskog perioda u kojem je ideja u potpunosti razvijena, sve do dvadesetog veka u kojem je doživela svoju ekspanziju i internacionalizaciju. Svaka država mora pre-duzeti sve što je u njenoj moći da izgradi takav pravni poredak koji će omogućiti ostvarivanje i valjane mehanizme zaštite ljudskih prava. Intre-resantna tema savremenog društva je zdrava životna sredina i ekološka kriza, a u svetlu takve kontemplacije možemo na površinu izvući i pitanje odnosa države prema životnoj sredini i pravo pojedinca da živi u zdravom okruženju. Sa druge strane, društva se između sebe razlikuju s obzirom na razvijenost građanske svesti, edukovanosti i upoznatosti samih građana o tome da je životna sredina zaštićena i pravima koja iz takvog afirmativnog odnosa (građanskopravnog, ustavnopravnog i krivičnopravnog) prema ži-votnoj sredini proizilaze. U radu su prikazani osnovni dokumenti kojima se garantuju ljudska prava, a među njima i pravo na zdravu životnu sredi-nu, osvrt na stanje u ovoj oblasti u našem ekonomsko-pravnom sistemu, te ekološka odgovornost društva prema životnoj sredini i ekonomske koordi-nate, kao i elementi koji jasno ukazuju da postoji ozbiljna kriza ekoloških prava i životne sredine uopšte.

Ključnereči:ljudskaprava,životnasredina,ekološkaodgovornost,krizaživotnesredine

* Saradnik u nastavi, Visoka poslovna škola strukovnih studija, Univerzitet u Novom Sadu ** Asistent na krivično-pravnoj katedri i pomoćnik rukovodioca i koordinator Centra za eduka-

ciju i specijalističke kurseve, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

*** Saradnik u nastavi, Visoka poslovna škola strukovnih studija, Univerzitet u Novom Sadu

UDK: 502/504:342.7BIBLID: 0352-3713 (2011); 28, (1–3): 23–35

PREGLEDNI RAD


24

Uvod

Savremeno društvo suočava se sa velikim ekološkim problemima u poslednjih deset godina. Problem ispuštanja zagađujućih gasova uticao je na nastanak rupa na ozonskom omotaču i globalnog zagrevanja, a time i na klimatske promene koje danas uveliko pokazuju sve negativne po-sledice po životnu sredinu. Isto tako, rast cena radne snage, energenata za pokretanje proizvodnih pogona, poreskih obaveza i ekoloških propisa u razvijenim zemljama podstaklo je transnacionalane kompanije da izvo-ze svoj kapital u manje i nerazvijene zemlje. U tim državama koje vape za kapitalom, proizvodnja se danas obavlja u nekontrolisanim uslovima i prouzrokuje takođe velika zagađenja.1 Degradacija životne sredine i svi negativni štetni efekti šire se kroz svaku državu. Ovi i slični argumenti ukazuju na to da postoji ozbiljan problem u životnoj sredini, koji bi mogao dobiti epitet kriznog.

Razmatranje krize životne sredine sa svojim negativnim efektima do-vodi do pitanja o posledicama po čoveka, njegovo zdravlje i uslove života. Zagađen vazduh, voda, zemljište i hrana, pojava novih bolesti, ratova i siromaštva, nejednak razvoj i raspodela između bogatih i siromašnih upu-ćuje na probleme koji dotiču osnovna ljudska prava, kao što su pravo na život, pravo na zdravu životnu sredinu, pravo na hranu.

Na osnovu iznetog, potrebno je razmotriti problematiku ljudskih pra-va (a među njima prava na zdravu životnu sredinu) u korelaciji sa nastalim promenama i krizom životne sredine.

Pravo životne sredine kao nova grana prava

Problematika pravne zaštite životne sredine u Evropi je tek sedamde-setih godina XX veka izašla iz nerazvijenog i nesistematizovanog oblika u jedan integralni koncept, a do tada je ova materija izučavana parcijalno u okviru tradicionalnih pravnih disciplina. Na taj način se počela konstitui-sati nova grana prava. Na početku je ova nova grana prava bila zasnovana na tzv. antropocentričnom konceptu koji se temelji na ideji da svaki čovek ima pravo da živi u zdravoj životnoj sredini, ali je ovaj koncept pretrpeo kritike i u novije vreme se razvija tzv. ekocentrični koncept. Kritika antro-pocentričnog principa zasnovana je na činjenici da se pokazalo da zaštita 1 Berber, N. (2009.) Uloga transnacionalnih korporacija u razvoju zemalja u tranziciji, Naučni skup

sa međunarodnim učešćem: Inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja u tranziciji, Zbornik radova, Kragujevac, Ekonomski fakultet, str. 293–308, str. 298–302

Krizaživotnesredinekaoproblematikaljudskihpravaiekološkesvesti

25

okruženja zavisi od pojedinca odnosno od toga da li će neko od građana zahtevati preduzimanje određenih mera. Novi, ekocentrični koncept, za-sniva se na ideji da određena dobra u čovekovom okruženju moraju uživati poseban režim i uživati pravnu zaštitu nezavisno od čovekovog prava na zdravu životnu sredinu.2

Štokholmska deklaracija, odnosno Deklaracija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini iz 1972.3 godine uvodi pojam prava na zdravu životnu sredinu, a istom prilikom doneta je i odluka o osnivanju centralne Agencije – UNEP4 Ujedinjenih nacija koji bi se bavio problemom zaštite životne sredine i koordinacijom aktivnosti na ovom polju. Na početku je potrebno postaviti ispravne temelje u analizi ovih akutnih pitanja. Iako je zdravu životnu sredinu teško definisati, sa pravnog aspekta relevantna je definici-ja koju sadrži „Konvencija Saveta Evrope5 o građanskoj odgovornosti za štetu nastalu aktivnostima opasnim po životnu sredinu” iz 1993. godine6, ali je neophodno istaći da još uvek ne postoji međunarodni instrument koji obuhvatno reguliše njenu zaštitu.

Postavlja se pitanje da li se može ustanoviti pravo na zdravu životnu sredinu, zajemčeno svakom čoveku. „Pravima solidarnosti” ili u pravnoj nauci poznatim i kao pravima treće generacije mnogi osporavaju kvalitet ljudskih prava jer ističu da se ne mogu ostvariti za kratko vreme s obzirom da su sredstva za njihovo ostvarivanje vrlo ograničena i zavise od stepena ekonomske razvijenosti države. Izdvajanje od bruto domaćeg proizvoda (BDP) predstavlja najaznačajniji pokazatelj i meru na osnovu koje se može

2 Nikolić, D., et al., (2009). Osnove prava životne sredine, Univerzitet u Novom Sadu – Pravni fakultet Centar za izdavačku delatnost, str. 47

3 Declaration of the United Nations Conference on the Human Environment, Stockholm, Sweden, from 5 to 16 June 1972

4 UNEP – United Nations Environment Programme, Agencija orijentisana da obezbedi liderstvo i podsticanje partnetrstva u brizi za životnu sredinu, tako što inspiriše, informiše i omogućava ljudima da poboljšaju kvalitet života, bez ugrožavanja budućih generacija; (2011, Mart 07) http://www.unep.org/Documents.Multilingual/Default.asp?DocumentID=43

5 Convention on Civil Liability for damage resulting from activities dangerous to the environment, Lugano, 21.VI 1993 – Ugovor iz Lisabona o Izmenama i dopunama Ugovora o Evropskoj uniji i Ugovora o osnivanju Evropske zajednice, stupio je na snagu 1. decembra 2009. godine; (2011, Mart 07) http://conventions.coe.int/Treaty/en/Treaties/Html/150.htm

6 Po ovoj Konvenciji (član 2 stav 10) životna sredina se definiše kao „skup prirodnih resursa, kako biotičkih tako i abiotičkih, kao što su vazduh, voda, zemlja, fauna i flora i međudejstvo istih fak-tora; svojina koja čini kulturno nasleđe; i osoben vid pejzaža”


26

utvrditi koliko jedna zemlja ulaže u zaštitu životne sredine i održivi razvoj. Npr. izdvajanje za zaštitu životne sredine iz BDP Srbije iznosilo je:7

2001 – 2005: 0,3 % BDP2008 0,4 % BDPProjekcija za 2014 1,5 % BDPProjekcija za 2017 2,5 % BDPIzdvajanje od svega 0,3% BDP veoma je nisko i upućuje na to da je

neophodno kreirati dodatne izvore finansiranja, međutim planirane vred-nosti za 2014. – 2017. dostižu vrednosti BDP koje ostale zemlje iz regio-na, sadašnje članice EU, odvajaju za održivi razvoj (obrazovanje, zaštita životne sredine, istraživanje i razvoj i sl.). Naravno, mogu se očekivati i određene korekcije u skladu sa privrednim i ekonomskim rastom (padom) zemlje, što će uticati na promene ulaganja u zaštitu životne sredine.

Iako su način zaštite, objekat zaštite, nosioci zaštite i ko se stara o njihovoj zaštiti drugačiji od građanskih i političkih prava smatra se da je ispravan stav Komiteta Ujedinjenih nacija za ekonomska, socijalna i kul-turna prava8 da nesumnjivo postoji neophodnost u aktivnostima država na polju preduzimanja svih koraka do svojih maksimuma da bi se u buduć-nosti obezbedilo ovo pravo.9 Na taj način je primarna pažnja sa pitanja de-finicije i sadržine prava na životnu sredinu preusmerena na pitanje zaštite prava na život u zdravoj životnoj sredini. Pitanje sadržine zamenjenjeno je pitanjem procedure. Proceduralni aspekt prava na život u zdravoj ži-votnoj sredini taksativno čine: pristup informacijama o životnoj sredini, učestvovanje u donošenju odluka koje se tiču životne sredine, pravo da se preispituju odluke koje se tiču životne sredine.10

Ovaj momenat je posebno ojačan usvajanjem Arhuske konvencije11 iz 1998. godine u okviru Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu 7 http://www.odrzivi-razvoj.gov.rs/assets/download/Nacionalna-strategija-odrzivog-razvoja-

Republike%20Srbije-Finalni-Nacrt.pdf (2010, Septembar 01) str. 1288 United Nations Committee on Economic, Social and Cultural Rights, (2011, Mart 07) http://

en.wikipedia.org/wiki/Committee_on_Economic,_Social_and_Cultural_Rights 9 Član 2, stav 1. Povelje o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima – International Covenant

on Economic, Social and Cultural Rights, usvojena na skupštini Ujedinjenih Nacija 16. decem-bra 1966., a stupila na snagu 03. januara 1976. godine

10 Collina McGill, L., (2007). International Journal of Sustainable development law and policy, 3 McGill J.S.D.L.P., str. 119–153

11 The UNECE Convention on Access to Information, Public Participation in Decision-making and Access to Justice in Environmental Matters, poznatija kao Arhuska konvencija (Aarhus Convention), doneta 1998. godine, stupila je na snagu 2001. godine. Narodna skupština Republike Srbije je usvojila Zakon o potvrđivanju Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine (ratifikovala


27

(UNECE), koja je stupila na snagu oktobra 2001. godine a na osnovu koje se uređuje učešće javnosti u pitanjima koja se tiču prava na zdravu životnu sredinu. Arhuskom konvencijom se definišu obaveza i prava strana ugo-vornica prema javnosti, i po prvi put se ističe da se, pravo osobe da živi u zdravoj životnoj sredini koja odgovara njenom zdravlju i blagostanju, svrstava u katalog osnovnih ljudskih prava.

Za pitanja vezana za usklađenost sa Arhuskom konvencijom, nadležan je Komitet za usaglašavanje12, koji se bavi pitanjima usklađenosti sa odre dbama Konvencije, daje preporuke, priprema izveštaje o implementaciji odredbi Konvencije, na zahtev ugovornih strana, zatim, prati, procenjuje i olakšava implementaciju u skladu sa članom 10, stavom 2, Konvencije, a koji se odnosi na kontinuirano praćenje primene ovog međunarodno-pravnog instrumenta.13

Arhuska konvencija sadrži 3 grupe pravila koja se odnose na: 1.) pra-va građana na dostupnost informacijama; 2.) prava građana da učestvuju u donošenju odluka o životnoj sredini; 3.) pristup pravosuđu u slučaju da su prethodna dva prava narušena (pravna zaštita).14

Pravo na zdravu životnu sredinu u konvencijama o ljudskim pravima

Relevantni međunarodnopravni dokumenti kojima se garantuju ljud-ska prava u većini slučajeva ne sadrže norme kojima se pominje pravo na zdravu životnu sredinu, a ako i sadrže predstavljaju izuzetak.15 Dva dokumenta regionalnog karaktera, „Afrička povelja o ljudskim pravima i pravima naroda”16 i „San Salvadorski protokol uz Američku povelju o ljudskim pravima”17 garantuju pravo na zdravu životnu sredinu.

Arhusku konvenciju) 12. maja 2009. godine (Sl.glasnikRS–Međunarodniugovori, br. 38/09). V. više: http://www.unece.org/env/pp/ i http://www.aarhuskg.rs/page/arhuska-konvencija/

12 Aarhus Convention Compliance Comittee; (2011, Februar 01) V. više: http://www.unece.org/env/pp/ccBackground.htm

13 Konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u odlučivanju i dostupnosti pravosuđa u pitanjima koja se tiču životne sredine (2011, Februar 05) http://www.aarhuskg.rs/pub/download/ARHUSKA%20KONVENCIJA%20-TEKST.pdf

14 Arhuska konvencija (2011, Februar 05) http://www.aarhuskg.rs/page/arhuska-konvencija/ 15 Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta (Sl. listSFRJ br. 15/90, Sl.listSRJ br. 4/96 i

2/97) u članu 24. ističe da države ugovornice priznaju pravo deteta na uživanje najviše ostvari-vog životnog standarda i da će države težiti ostvarenju ovog prava pri čemu će između ostalog posebno uzeti u obzir opasnosti i rizike zagađenja životne sredine

16 African Charter on Human and Peoples’ Rights iz 1981. godine u članu 24 ističe; svim narodima se jemči pravo na opšte zadovoljavajuću životnu sredinu, povoljnu za njihov razvoj.

17 Additional Protocol to the American Convention on Human Rights in the area of Economic, Social, and Cultural Rights, poznatiji kao Protocol of San Salvador (San Salvadorski protokol)


28

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava18 ne pominje pravo na život u zdravoj životnoj sredini, ali je Evropski sud za ljudska prava čija je jurisdikcija ustanovljena za povrede prava iz konvencije svojom praksom, posredno priznao značaj ovog prava na način da je različite aspekte zašti-te životne sredine doveo u korelaciju sa drugim pravima iz Konvencije. Praksa Suda za ljudska prava je pretrpela značajne promene od prvih pred-stavki koje su se odnosile na životnu sredinu ovom sudu pa do danas. Danas je praksa ovog suda ustanovljena u oblasti indirektne zaštite životne sredine (uglavnom se to čini posrednim tumačenjem prava na porodičan život iz člana 8. Povelje i prava na slobodno uživanje imovine iz člana 1. Protokola 1.)

Potrebno je naglasiti da su nacionalni pravni sistemi uvek dužni da prvi pruže odgovarajuću pravnu zaštitu te je stoga uloga Evropskog suda za ljudska prva supsidijerna. U svetlu ove činjenice ističemo da je u nared-nom periodu moguće očekivati mnogobrojne predstavke protiv Republike Srbije zbog povreda zajemčenih prava posredno izazvanih povredom pra-va na život u zdravoj životnoj sredini.

Republika Srbija i acquis communitaire u oblasti životne sredine

Ratifikacijom Sporazuma o asocijaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, Republika Srbija se obavezala da uskladi svoje propise sa pravom Evropske unije. Reforma propisa u oblasti zaštite životne sredine Republike Srbije započeta je usvajanjem Zakona o zaštiti životne sredine iz 2004. godine19, Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu20, Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu21 i Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine22.

Nacionalna strategija Srbije za pridruživanje Srbije i Crne Gore EU iz juna 2005. predstavlja prvi dokument kojim su predviđene buduće aktiv-nosti Vlade Republike Srbije u oblasti zaštite životne sredine. Nacionalnim

usvojen je 1988. godine od strane strana ugovornica američke konvencije. U članu 11. Protokola, svima se garantuje život u zdravoj životnoj sredini i pristup osnovnim javnim službama. Takođe se države obavezuju na promovisanje zaštite, očuvanje i unapređenje životne sredine.

18 European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms usvojena je u okviru Saveta Evrope 1950. godine. Konvencija je potvrđena od strane SCG (Sl.listSCG, br. 9/03)

19 Zakon o zaštiti životne sredine, SlužbeniglasnikRS, br. 135/0420 Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, SlužbeniglasnikRS, br. 135/0421 Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, SlužbeniglasnikRS, br. 135/0422 Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, SlužbeniglasnikRS,

br. 135/04


29

planom za integraciju Srbije u EU predviđaju se ciljevi (kako srednjeročni tako i kratkoročni) u oblasti životne sredine koji su usmereni na usklađi-vanje prava sa acquiscommunitaire-om. Političku odgovornost za neade-kvatno sprovođenje toliko potrebne reforme u oblasti životne sredine, na prvom mestu snosi Narodna skupština Republike Srbije.

S obzirom da je ustavotvorac zagarantovao pravo na zdravu životnu sredinu, trebala bi ozbiljnije shvatiti problem zaštite životne sredine i uop-šte ekološke krize.23 Zaštita prava životne sredine kao jednog od osnovnih i individualnih ustavnih prava građana ostvaruje se u dva vida – u unutra-šnjem pravu i pred međunarodnim pravom. Zaštita prava na zdravu život-nu sredinu u okviru unutrašnjeg prava uključuje nekoliko oblika zaštite zavisno od toga koji organi odlučuju o zaštiti prava. U unutrašnjem pravu u zaštiti učestvuju organi uprave, sudska zaštita kao primarni vid zaštite individualnih prava, ustavno sudska zaštita kao vid neposredne zaštite in-dividualnih prava i zaštitu koju pruža ombudsman.24

Jedan od najznačajnijih elemenata koji dovode do podizanja ekološke svesti u Srbiji, strategijskog koncepta razvoja održive privrede i ekonomi-je te samim tim i jačanja prava na zdravu životnu sredinu je Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije. Trenutni Nacrt strategije de-finiše održivi razvoj kao ciljno-orijentisan, dugoročan (kontinuiran), sveo-buhvatan i sinergetski proces koji utiče na sve aspekte života (ekonomski, socijalni, ekološki i institucionalni) na svim nivoima. Održivi razvoj je orijentisan na izradu modela koji na kvalitetan način zadovoljavaju dru-štveno-ekonomske potrebe i interese građana, a istovremeno eliminišu ili značajno smanjuju uticaje koji predstavljaju pretnju ili štetu po životnu sredinu i prirodne resurse.25 Dugoročni koncept održivog razvoja podra-zumeva stalni ekonomski rast, ali takav koji osim ekonomske efikasnosti i tehnološkog napretka, većeg učešća čistijih tehnologija i inovativnosti celog društva i društveno odgovornog poslovanja, obezbeđuje smanjenje siromaštva, dugoročno bolje korišćenje resursa, unapređenje zdravstvenih uslova i kvaliteta života i smanjenje nivoa zagađenja na nivo koji mogu da 23 Ustav Republike Srbije iz 2006. godine jemči pravo na zdravu životnu sredinu u članu 74. i do-

punjuje ga na taj način što ističe da svako ima pravo na pravovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju

24 Nikolić, D., et al., op. cit., str. 9125 Nacionalna strategija održivog razvoja, Sl. glasnik RS, br. 57/8, str. 21; (2011, Februar 01)

http://www.odrzivi-razvoj.gov.rs/assets/download/Nacionalna-strategija-odrzivog-razvoja- Republike-Srbije.pdf


30

izdrže činioci životne sredine, sprečavanje budućih zagađenja i očuvanje biodiverziteta.26

Slika1.TristubaodrživograzvojauRepubliciSrbiji

DRUŠTVENA DIMENZIJARazvoj ljudskih resursa; zdravlje, obrazovanje, socijalna kohezija,

regionalni razvoj

ŽIVOTNA SREDINA I PRIRODNI RESURSI

Zaštita životne sredine i racionalnokorišćenje resursa (vazduh, voda,

zemljište, mineralni resursi, šume, biodiverzitet)

EKONOMSKA DIMENZIJAKonkurentna tržišna privreda i uravnotežen ekonomski rast

zasnovan na znanju; razvoj infrastrukture

Uticaji ljudskih aktivnosti; adekvatno

korišćenje prostora; razvoj komunalne

infrastrukture; javna svest; informisanje

i učešće javnosti u odlučivanju

Uticaji na zdravlje;kvalitet života

Faktori rizika po životnu sredinu (emisija zagađenja,

klimatske promene, nastajanje otpada); investicije u zaštitu

životne sredine i čistije tehnologije

Iskorišćenje resursa, apsorpcija/disperzija zagađenja;

podsticanje korišćenja obnovljivih izvora energije

Prihodi; povećanje zapošljavanja

(nova radna mesta); podsticanje inovacija

Kvalitetna radna snaga; istraživanje i razvoj; potrošnja

robe i usluga

INSTITUCIONALNI OKVIR

Razvoj stabilnih institucija; članstvo u EU

Izvor:Nacionalna strategijaodrživog razvoja,VladaRepublikeSrbije,Beograd,2008, str. 6 (2011, Februar 01) http://www.odrzivi-razvoj.gov.rs/assets/download/Nacionalna-strategija-odrzivog-razvoja-Republike-Srbije.pdf

Iz definicije navedene u Strategiji vidi se da će cilj održivog razvoja biti da dovede do ravnoteže tri ključna faktora, odnosno tri stuba održivog razvoja, prikazana na slici 1: održivog ekonomskog rasta, održivog razvo-ja društva i zaštite životne sredine spajajući ih u jednu celinu podržanu odgovarajućim institucionalnim okvirom. Na taj način, uljučujući i razma-trajući odnose društva i životne sredine, podržanih jakim institucionalnim okvirima (zakonima, podzakonskim propisima, institucijama,...) povezuje se održivi razvoj sa ljudskim pravima, odnosno ekološka prava kao sastav-ni i nerazdvojni element garantovanih ljudskih prava.26 Ibid.


31

Kriza životne sredine i instrumenti zaštite životne sredine u Republici Srbiji

Globalizacija kapitala, enorman ekonomski rast i razvoj pojedinih ze-malja, siromaštvo i ratovi u zemljama tzv. trećeg sveta prouzrokovali su degradaciju životne sredine i pad kvaliteta života ljudske populacije uop-šte. Ono što se dešava društvima u tranziciji ali i državama razvijene eko-nomije, je suprotstavljanje ekonomskog napretka i zaštite životne sredine. Zakonom o zaštiti životne sredine27 posvećena je posebna pažnja po pita-nju zagađivanja životne sredine, odgovornosti zagađivača i naknadi koju je dužan da učini i upućuje na shodnu primenu Zakona o obligacionim od-nosima28 u postupcima naknade štete za sve slučajeve koji nisu predviđeni Zakonom o zaštiti životne sredine. Zakon o obligacionim odnosima sadrži pravni osnov za podizanje tzv. ekološke tužbe u situacijama kada postoji potreba za zaštitom od izvora opasnosti, koji preti neodređenom broju lica (ovom tužbom se štite različiti interesi a interes zaštite životne sredine je samo jedan od njih), a tužbu može da podnese svako lice, bilo da mu preti neposredna opasnost ili da je podnosi u ime onoga kome opasnost preti.

Ovo predstavlja tzv. građanskopravnu zaštitu životne sredine ali naš pravni sistem poznaje i krivična dela protiv životne sredine, inkriminisana Krivičnim zakonikom Republike Srbije29.Krivična dela protiv životne sre-dine predstavljaju protivpravna, društveno opasna ponašanja pojedinaca upravljena protiv životne sredine, a za koje je zakonom predviđena kri-vična sankcija. Objekat ovih delikata, koji predstavljaju ekološka krivična dela, je čovekova zdrava životna sredina sa jedne strane a sa druge strane osnovno ljudsko pravo – pravo na zdravu životnu sredinu. Krivičnopravna zaštita je predviđena i drugim zakonima poput Zakona o zaštiti životne sredine i Zakona o vodama30. Krivična dela protiv životne sredine pred-viđena krivičnim zakonikom obuhvataju 18 krivičnih dela31 a za najteže 27 Član 108. Zakona o zaštiti životne sredine28 Zakon o obligacionim odnosima, (Sl.listSFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Sl.

listSRJ, br. 31/93 i Sl.listSCG, br. 1/2003 – Ustavna povelja)29 Krivični zakonik, SlužbeniglasnikRS, br. 85/05, 88/05, 107/05 i 72/0930 Zakon o vodama, SlužbeniglasnikRS, br. 46/91, 53/93, 67/93, 48/94 i 54/9631 Ova krivična dela čine poglavlje XXIV a raspon krivičnih dela kreće se od zagađenja životne

sredine (član 260), preko nepreduzimanja mera zaštite životne sredine (član 261), povreda prava na informisanje o stanju životne sredine (član 268), pa sve do ubijanja i mučenja životinja (član 269) a relevantna je i glava XXIII u kojoj se nalaze dela zagađivanje vode za piće i životnih namirnica (član 258), nesavesno vršenje pregleda životnih namirnica (član 257) i proizvodnja i stavljanje u promet škodljivih namirnica (član 256)


32

oblike krivičnih dela protiv zdravlja ljudi predviđena je kazna zatvora u trajanju od 12 godina. Propise kojima se štiti životna sredina, a koji po-stoje u našem pravnom sistemu, moguće je podeliti u tri grupe (krivično-pravni propisi, privrednopravni propisi i prekršajni propisi)32. Orijentacija društva treba da bude usmerena strožijoj kaznenoj politici, respektovanju stručnjaka iz ovih oblasti koji bi posvećenim radom stekli reputaciju pouz-danih veštaka, te monitoring stanja životne sredine u Srbiji i naravno, da kao temelj i kohezivni faktor, ekonomski stručnjaci ponude pravi modus za iznalaženje optimalne mere između ekonomskog razvitka i prava na zdravu životnu sredinu.33

Kao potvrdu trenutno lošeg stanja u kojem se nalazi Republika Srbija, u kontekstu prethodno rečenog o društvima u tranziciji i ekološkoj krizi, možemo navesti istraživanje koje je obavio britanski časopis „EconomistInteligence Unit”, a na osnovu prethodno precizno determinisanih kri-terijuma kojima se može okarakterisati „najekološkiji” grad u Evropi. Kriterijumi kojima su se inicijatori i izvršioci istraživanja vodili bili su emisija ugljen dioksida, ekološka svest žitelja, kvalitet vazduha, ukla-njanje otpada, a epitet najzelenijih poneli su skandinavski gradovi Oslo, Kopenhagen, Stokholm. Primetno je da među „zelenim” gradovima nema gradova bivših komunističkih zemalja.

Zaključak

Zagađena životna sredina i apeli velikih svetskih organizacija, u prav-cu zaštite preostalih prirodnih resursa jesu stvarnost u kojoj se nalazi sa-vremeni čovek. Zagađenje i degradacija su dostigli nivo na kojem se može koristiti izraz „kriza životne sredine”. Prezentovani dokumenti i zakoni kojima se garantuju ekološka prava i pravo na zdravu životnu sredinu kao deo treće generacije ljudskih prava predstavljaju tek mali deo odgovora na problematiku ekoloških a time i ljudskih prava. Pristup problemu podra-zumeva mnogo drugih aspekata, kao na primer, nastanak sasvim novog društvenog konteksta čime se stvara prostor za uzajamno približavanje čo-veka i prirode, ali i čoveka čoveku.34 Da bi se problemu ekološke krize, po-smatrane kroz prizmu ljudskih prava, pristupilo još primerenije, potrebno 32 Jovašević, D., (2005). Zaštita životne sredine, str. 34, Službeni list SCG33 Pregled stanja životne sredine – Republika Srbija, drugi pregled, Ekonomska Komisija za

Evropu, Komisija za programsku politiku u oblasti zaštite životne sredine, Ujedinjene nacije, Njujork i Ženeva, 2007 http://www.unece.org/env/epr/epr_studies/native/Serbia%20II.pdf

34 Vasović, V., (2006.). Ekološka kriza i savremena teorijska misao, I Nacionalna konferencija o kvalitetu života, Kragujevac, str. 12


33

je skrenuti pažnju na jedan poseban momenat, a to je edukativni aspekt. Sve više se ističe da je ekološku svest moguće izgraditi adekvatnom edu-kacijom.35 Ukoliko se u našem društvu podigne svest građana i samim tim istakne činjenica da osim kolektivne postoji nesumnjivo i individualna ekološka odgovornost, moguće je očekivati ekološki napredak u svim se-gmentima, a samim tim i poštovanje ekoloških ljudskih prava.

Nina ArsićTeaching assistant, Higher School of Professional Business Studies, University of Novi Sad

Jelena MatijaševićThe assistant at the Department of the Criminal Law and the assistant of the manager as well as the coordinator of the Educational Centre ans specialized courses, The Faculty of Law, University Business Academy

Nemanja BerberTeaching assistant, The University of Novi Sad

Environmental Crisis as a state of Human rights and Environmental awareness

A b s t r a c t

The idea of human rights protection has gone a long path through his-tory – from ancient times in its initial form through the bourgeois period in which the idea was completely developed, till the twetieth century, when it has experienced huge expansion and internalisation. Each country must undertake everything in its power to build such a legal system that will allow the exercise and proper mechanisms to protect human rights. An in-teresting topic of modern society is a healthy environment and ecological crisis, and in the face of such contemplation one can draw to the surface the issue of state’s attitude towards the environment and the right of the individual to live in a healthy environment. On the other hand, societies differ among themselves according to development of civil consciousness, awareness and familiarity of their citizens with the fact that the environ-ment is legally protected and the human rights which go along with such affirmative relation to the environment thereof (civil, constitutional and 35 Goleman, D., (2010). Ekološka inteligencija – poznavanje skrivenih uticaja onoga što kupujemo,

Geopoetika


34

criminal). This paper demonstrates the basic documents which guarantee human rights, among them the right to a healthy environment, review the current situation in this field of our economic and legal system, and envi-ronmental responsibility of society towards the environment and economic coordinates, as well as elements that clearly indicate that there is a serious crisis of environmental rights and the environment in general.

Keywords:HumanRights,theEnvironment,Ecologicalresponsabi-llity,Environmentalcrisis

Literatura

1. Berber, N. (2009). Uloga transnacionalnih korporacija u razvoju ze-malja u tranziciji, Naučni skup sa međunarodnim učešćem: Inostranikapital kao faktor razvoja zemalja u tranziciji, Zbornik radova, Kragujevac, Ekonomski fakultet

2. Collina McGill, L. (2007). International Journal of Sustainable deve-lopment law and policy, 3 McGill J.S.D.L.P.

3. Convention on Civil Liability for damage resulting from activities dan-gerous to the environment, Lugano, 1993 (2011, Mart 07). Preuzeto sa: http://conventions.coe.int/Treaty/en/Treaties/Html/150.htm

4. Declaration of the United Nations Conference on the Human Environment, (1972). Stockholm, Sweden

5. European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms, Council of Europe, Rome, 1950 (2009, Septembar 05). Preuzeto sa: http://www.conventions.coe.int/Treaty/en/Treaties/Html/005.htm

6. Goleman, D. (2010). Ekološka inteligencija-poznavanje skrivenih uti-caja onoga što kupujemo, Geopoetika

7. Jovašević, D. (2005). Zaštita životne sredine, Službeni list SCG8. Konvencija ujedinjenih nacija o pravima deteta (Sl.listSFRJbr. 15/90,

Sl.listSRJ br. 4/96 i 2/97)9. Krivični zakonik, SlužbeniglasnikRS, br. 85/05, 88/05, 107/05 i 72/09

10. Nacionalna strategija održivog razvoja, Sl.glasnikRS, br. 57/811. Nikolić, D., Brkić, S., Gajstlinger, M., Đurđev, D., Etinski, R., Knez,

R., Milkov, D., Pajvančić, M., Petrušević, N., Popov, Đ., Salma, J., Drakić, D., Lukić, T. (2009). Osnove prava životne sredine,Univerzitet u Novom Sadu – Pravni fakultet Centar za izdavačku delatnost


35

12. Pregled stanja životne sredine – Republika Srbija, drugi pregled, Ekonomska Komisija za Evropu, Komisija za programsku politiku u oblasti zaštite životne sredine, Ujedinjene nacije, Njujork i Ženeva, 2007 (2010, Septembar 01). Preuzeto sa: http://www.unece.org/env/epr/epr_studies/native/Serbia%20II.pdf

13. The UNECE Convention on Access to Information, Public Participation in Decision-making and Access to Justice in Environmental Matters (Aarhus Convention), 1998 (2011, Februar 01). Preuzeto sa: http://www.unece.org/env/pp/

14. United Nations Environment Programme, (2011, Mart 07). Preuzeto sa: http://www.unep.org/Documents.Multilingual/Default.asp?DocumentID=43

15. United Nations Committee on Economic, Social and Cultural Rights, (2011, Mart 07). Preuzeto sa: http://en.wikipedia.org/wiki/Co mmi -ttee_on_Economic,_Social_and_Cultural_Rights

16. Vasović, V. (2006). Ekološka kriza i savremena teorijska misao, I Nacionalna konferencija o kvalitetu života, Kragujevac

17. Zakon o potvrđivanju Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima ži-votne sredine, Sl.glasnikRS–Međunarodniugovori, br. 38/09

18. Zakon o zaštiti životne sredine, SlužbeniglasnikRS, br. 135/0419. Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, SlužbeniglasnikRS, br.

135/0420. Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Službeniglasnik

RS, br. 135/0421. Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sre-

dine, SlužbeniglasnikRS, br. 135/0422. Zakon o obligacionim odnosima, Sl.listSFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89

– odluka USJ i 57/89, Sl.listSRJ, br. 31/93 i Sl.listSCG, br. 1/03 – Ustavna povelja

23. Zakon o vodama, SlužbeniglasnikRS, br. 46/91, 53/93, 67/93, 48/94 i 54/96

36

Snežana Prelević*

POSLOVNA ETIKA – PARADOKS ILI NEMINOVNOST?

„Dve stvari me ispunjavaju sve većimstrahopoštovanjem i divljenjem što ih višepromišljam – zvezdano nebo nada mnom imoralnizakonumeni.”

ImanuelKant

REZIME: U uslovima tehničko-tehnološkog napretka, kada se informacije elektronskim putem prenose u deliću sekunde, kao i finansijska sredstva, kada engleski jezik postaje opšte sredstvo komunikacije, a avioni uobi-čajeno prevozno sredstvo, poslovanje kompanija se nije moglo zadržati na nacionalnim okvirima. Trgovina sa udaljenim krajevima i razmena ra-zličitih proizvoda odvajkada su postojali. Novinu predstavlja formiranje organizacionih jedinica ne samo u različitim zemljama, već i na drugim kontinentima. Poslovanje pojedinih kompanija prevazilazi nacionalne do-hotke mnogih zemalja. Tradicionalan pristup biznisu u vremenu snažnih konglomerata postaje neodrživ. Pritisci da poslovanje ne sme da bude vo-đeno samo interesima akcionara postaju sve veći, a društveno odgovorno poslovanje predstavlja sferu u kojoj se prelamaju interesi vlasnika kapitala sa interesima zajednice, neograničen ekonomski rast i pravedan i održivi razvoj. O značaju samog problema govori činjenica da je društveno od-govorno poslovanje postalo predmet međunarodne standardizacije, te da postoje nagoveštaji da će Evropska unija upravo time usloviti trgovinsku razmenu sa zemljama koje su joj se pridružile ili nameravaju to da učine. Prikazano na velikom istorijskom platnu, etički pogledi na biznis bili su skoro uvek negativni. Međutim, činjenica da izveštavanje o skandalima u

* Asistent, Pravni fakultetu za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu

UDK: 174BIBLID: 0352-3713 (2011); 28, (1–3): 36–55

STRUČNI RAD

pogledi i mišljenja

Poslovnaetika–paradoksilineminovnost?

37

biznisu predstavlja vest, izaziva javnu reakciju i nepovoljno utiče na imidž kompanije, predstavlja znak da mit o amoralnom biznisu nije više nedvo-smisleno prihvaćen. Biznis se našao na udaru zbog nedostatka društvene odgovornosti i različitih oblika ugrožavanja društva i pojedinca. Ne postoji dobar način da se uradi loša stvar, biznis koji teži dugoročnom uspehu mora uvažavati osnovne moralne i ljudske vrednosti. Klasičan koncept korporacije kazuje da korporacija postoji prvenstveno zato da služi deo-ničarima i uvećanju njihovog bogatstva. Budući da odluke krupnih korpo-racija imaju uticaja na celokupno društvo i pojedince na toliko različitih načina, nije više dovoljno očekivati od korporacija da obezbeđuju obilnu ponudu visokokvalitetnih dobara po razumnoj ceni. Staranje o ekosistemu, briga oko ograničenih zaliha prirodnih bogatstava, zanimanje za kvalitet života zaposlenih izbijaju u prvi plan u novom milenijumu i vode ka laga-nom izumiranju mita o amoralnom biznisu. Novo shvatanje odgovornosti korporacija ne potire obavezu poslovodstva da deoničarima obezbedi po-vraćaj uloga i ostvarivanje profita, već da svi na koje izvesna odluka utiče budu uzeti u obzir. „Cenaveličinejeodgovornost.” (Vinston Čerčil)

Ključnereči:biznis,poslovnaetika,društvenoodgovornoposlovanje

1. Uvod – lek protiv rečnog slepila

Ujedom crne muve koja se razmnožava u tropskim rekama Afrike i Latinske Amerike prenosi se na čoveka sićušan parazit koji napada blizu 20 miliona siromašnih ljudi nastanjenih u priobalnim selima. Paraziti žive ispod kože obolelih ljudi. Krećući se po celom telu izazivaju nesnosan svrab, usled čega oboleli neretko izvršavaju samoubistvo. Parazit često napada oči obolelih što dovodi do potpunog slepila po kom je ova užasna bolest i dobila ime.

Godine 1979. naučni istraživač američke farmaceutske kompani-je MERK, dr Vilijem Kembel otkrio je da „invermecin”, lek koji se ina-če primenjuje na životinjama, uspešno uništava izazivače rečnog slepi-la. Kembelov istraživački tim uputio je molbu menadžmentu kompanije MERK da odobri rad na proizvodnji humane verzije leka.

Finansijska analiza je pokazala da bi proizvodnja leka i kliničko te-stiranje koštalo najmanje sto miliona dolara, a bilo je sasvim jasno da se prodajom leka u Africi i Latinskoj Americi uloženi novac neće vratiti. Postojala je i opasnost da humana verzija leka neće dati uspeha u lečenju,


38

te su troškovi negativnog publiciteta procenjeni na još 300 miliona dolara godišnje.1

Menadžeri kompanije MERK su bili neodlučni – kakvu odluku da donesu? Da li se upustiti u projekat sa toliko neizvesnim finansijskim efektom? Nisu li interesi deoničara na prvom mestu? Zar poslovne odluke ne treba da se zasnivaju na činjenicama i finansijskim obzirima? S druge strane, šta je sa milionima ljudi koji bi bili spašeni? Postoji li odgovornost prema njima?

Idu li biznis i moral zajedno?Društveno odgovorno poslovanje je centralni pojam poslovne etike.

Dolaskom pitanja društvene odgovornosti poslovanja u žižu interesovanja javnosti, u izvesnom smislu, dolazi do reafirmacije i same poslovne etike budući da je dugo vremena sam pojam „poslovne etike” smatran protivu-rečnim, a etička shvatanja u biznisu neprimenljivim.

Mnoga pitanja koja se odnose, pre svega, na način implementacije društveno odgovornog poslovanja jesu otvorena. Značaj samog principa je uglavnom nesporan, ali još uvek nije opšteprihvaćen. Poslovni ljudi, naj-češće nisu za to obučavani u školama, a poslovna praksa ne pruža mnogo primera. Najteže je promeniti ljudsku svest i pohlepu.

Kompanija MERK nije zakonski obavezna da vrši istraživanja sa nei-zvesnim ishodom u cilju otkrivanja leka protiv rečnog slepila. Finansijski izveštaji pokazuju da je gubitak sredstava, i u slučaju uspešnog pronala-ženja leka, neminovan zbog nemogućnosti plasmana robe po realnoj ceni proizvoda na afričkom i južnoameričkom tržištu. Gubitak je izvestan. Da li je donošenje poslovne odluke sa sigurnim negativnim bilansom odgovor-no prema akcionarima? Kako bi brokeri sa Wall Street-a cenili MERK-ovu odgovornost prema obolelima spram finansijskog gubitka?

Dilema nije pravna, niti finansijka, već moralna. Stoga ćemo se osvr-nuti na prirodu etičke argumentacije kojom bi se mogli braniti suprotstav-ljeni stavovi menadžmenta MERK-a.

2. Korisnost i utilitarizam

Kompanije se osnivaju radi sticanja profita. Stručne službe prave pro-račune i predračune u nastojanju da dohodak premaši troškove. Navedeno postupanje je racionalno i svi ga manje-više intuitivno i spontano primenju-jemo prilikom donošenja odluka u svakodnevnom životu. Uravnoteženje 1 Vučković, Ž., (2005). Biznis i moral, Fakultet za menadžment, str. 45–46


39

želja sa sredstvima, kao i poređenje sadašnjih sa dugoročnim željama čini osnovu utilitarističkog pristupa etici.

Utilitarizam je etička teorija koja smatra da je neka radnja ispravna ako proizvodi, ili teži da proizvodi, najveću meru dobra za najveći broj ljudi na koje ta radnja utiče. Ako nije tako, radnja je pogrešna.2

Kao što smo pokazali, firme tradicionalno dobro svode na novac. Kako je cilj poslovanja pravljenje novca, radnje koje mogu pomoći da se stekne novac smatraju se dobrim, a one koje vode gubitku novca smatraju se lo-šim. Racionalno vođena kompanija nastoji da maksimizuje svoje dobro, a krajnji obračunski rezultat, po odmeravanju prihoda i rashoda – dobitak ili gubitak, konačna je ocena za koju je biznis tradicionalno zainteresovan.

Postoji, međutim, značajna razlika između utilitarizma i analize utili-tarnosti koja se primenjuje u poslovanju. Kada neka kompanija odmerava posledice donošenja izvesne odluke, prevashodno u finansijskom smislu, ona to čini u odnosu na sebe samu. Utilitarizam, kao etička analiza, ali i obaveza koja se, kako smo primetili, nameće savremenom poslovanju, od-merava dobre i loše ishode neke radnje po svakoga na koga ona potencijal-no ima uticaja. U određivanju kruga ljudi na koji bi izvesna radnja uticala, leži, međutim, opasnost zloupotreba i manipulacija teorijom utilitarizma. Kako prema ovoj teoriji radnje nisu dobre ili loše po sebi, već moralnu vrednost poprimaju tek posmatrano združeno sa dejstvom koje za njima sledi, u oceni da li dobra nadmašuju loš bitan faktor – koji je promenljive prirode, bez čvrstih parametara – predstavlja upravo, matematički govore-ći, radijus posledičnog kruga. Takođe, mora se imati u vidu, da intenzitet dejstva radnje nije jednak budući da njeno dejstvo može biti neposredno i posredno o čemu se mora voditi računa prilikom „sabiranja”.

Loše poslovanje kompanije MERK pogodilo bi akcionare, koji bi mo-gli odlučiti da smanje rashode smanjenjem broja zaposlenih. Posledični krug možemo proširiti: ostavši bez prihoda jednog člana, životni standard porodice pada i njeni članovi bi se morali odreći nekih zadovoljstava mož-da bi se isto desilo i sa članovima deoničarevog domaćinstva. Naposletku, manja dobit – manja osnovica za oporezivanje i manji prihod budžetu iz kog se podmiruju opšte društvene potrebe. Vidimo, dakle, da bi ovako utvrđen radijus posledičnog kruga, uz izvesno predviđanje gubitka i nei-zvesnost uspešnosti istraživanja, mogao navesti rukovodstvo MERK-a na alternativnu radnju – donošenje odluke o neulaganju sredstava, vremena i 2 De George, R. T., (2003). Poslovna etika, Beograd, Filip Višnjić, str. 68


40

truda u pronalaženje leka budući da bi takva odluka kompaniji donela više dobra nego zla.

Da li bismo dobili isti rezultat ako proširimo sliku, ako na Justicijine terazije dodamo dobro u vidu ljudskih života koji bi bili spašeni, dece koja ne bi ostala bez roditelja i uopšte afirmaciju principa da ljudski život nema cenu? Utilitarističko ispitivanje posledica ne sme se završiti u, po nekog, najpovoljnijoj tački.

Primena utilitarističkih proračuna očito ne obezbeđuje automatsko jemstvo moralnosti. Ni sve posledice posebne radnje nisu nam uvek po-znate. Mnogi naučnici nisu naslućivali u koje svrhe će se njihovi prona-lasci koristiti. Nemogućnost postizanja matematičke preciznosti, ističu pristalice teorije utilitarizma, oslikava prirodu morala, a ne manu teorije koju zastupaju.

Utilitarizam, nesporno, predstavlja široko korišćeno i moćno oruđe moralnog rasuđivanja, ali i često zloupotrebljavan metod moralnog vred-novanja. Dosledna primena zahteva brižljivu i nepristrasnu procenu po-sledica koju nije lako postići imajući u vidu sukob različitih interesa i još uvek prisutan tradicionalan pristup biznisu.

Moralno smo odgovorni da delamo u skladu sa svojom savešću, ali smo podjednako obavezni i da razvijamo objektivno ispravnu savest.

3. Deontološki pristup etici

Nasuprot utilitarističkom stavu da moralnost postupaka zavisi od nji-hovih posledica zastupnici deontološkog razumevanja morala i etike duž-nosti smatraju da su radnje moralno ispravne ili neispravne bez obzira na njihove posledice.

Deontološki pristup etici ima dugu istoriju. Počev od Deset zapovesti koje su deontološke po formi, budući da izdaju naredbe koje radnje da činimo, a od kojih da se uzdržimo bez osvrtanja na posledice, preko he-lenskih filozofa – stoičara, Imanuela Kanta, sve do savremenih teoretičara koji raspravu o moralu vode imajući u vidu pravdu i prava, potvrđuje se čovek kao vrednost po sebi. Činjenica da je zajednička nit deontološkog pristupa odolela probi vremena, kao i modalitetima različitih kultura go-vori u prilog tvrdnji da je istorija čovečanstva potvrdila vrednost moralnih pravila za opstajanje ljudske zajednice.


41

3.1. Razum, dužnost i moralni zakon

Klasična formulacija deontološkog pristupa etici sadržana je u delima slavnog nemačkog filozofa iz osamnaestog veka, Imanuela Kanta prema kome je biti moralan isto što i biti racionalan. Izvor moralnosti nalazi se u nama samima i našem razumu, a ne u bilo čemu spoljašnjem. Kako se moralnost sastoji u racionalnom delanju, ona važi samo za razumna bića. Opis onoga što razum zahteva u oblasti delanja jeste moralni zakon. Za nekog u kantovskoj tradiciji, jednu radnju čini ispravnom ne zbir njenih posledica već činjenica da se ona saobražava moralnom zakonu koji se ne iskazuje u hipotetičkoj formi, već kao bezuslovan.

Kant je iskaz moralnog zakona, odnosno vrhovno načelo morala na-zvao kategorički imperativ i dao tri formulacije koje opisuju formalne uslove koje neka radnja mora da ispunjava da bi bila moralna:

1) biti podobna pretvaranju u dosledno univerzalnu,2) poštovati racionalna bića kao cilj po sebi i 3) proizilaziti iz autonomije racionalnih bića, uvažavajući tu

autonomiju.Pogledajmo koji bi postupak rukovodstva MERK-a izdržao Kantovu

moralnu probu. Pođimo od prvog kategoričkog imperativa: „Deluj samo prema onoj maksimi za koju u isto vreme možeš želeti da postane jedan opšti zakon.”3 Da li pravilo koje bi glasilo: „Ne upuštaj se u istraživanja novih lekova ako ti to ne donosi dobit” moglo postati dosledno univer-zalno? Kako je verovatno da mnoga istraživanja sa neizvesnim ishodom neće naići na finansijsku podršku, budući da kapitalisti ulažu sredstva u oblasti sa najmanjim rizikom od gubitka; ako bismo svi poštovali ovo pra-vilo, niko ne bi radio na pronalaženju novih lekova. Neizlečive bolesti bi se širile i naposletku niko ne bi preživeo da nastavi poštovanje pravila. Navedeno pravilo, dakle, ako postane univerzalno vodi do sopstvenog ga-šenja i tu mu leži nedoslednost. S druge strane, osmotrimo radnju uvaža-vanja ljudskog života. Pravilo glasi: „Poštuj ljudski život”. Ako bi pravilo postalo univerzalno, svako bi poštovao život drugog čoveka. Pravilo je dosledno, jer svi možemo bez smetnji da poštujemo ljudski život besko-načno. Primena pravila ne vodi njegovom uništenju.

Svaka osoba treba da gleda na drugu kao na cilj, s poštovanjem i do-stojanstvom. Za ostvarenje svojih ciljeva koristimo predmete, ali i ljude kada ih na primer unajmljujemo da rade za nas. Međutim, čak i tada ne 3 Balj, B., (2005). Uvod u poslovnu etiku, Beograd, IP Beograd, str. 45


42

smemo zaboraviti da ljudi uvek ostaju cilj, što je Kant formulisao kao drugu verziju kategoričkog imperativa: „Postupaj tako da čovečanstvo u svojoj ličnosti kao i u ličnosti svakog drugog čoveka uvek upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo.”4 Ako pronalazimo lekove protiv bolesti kako bi ostvarili dobit, onda se prema bolesnim lju-dima ne odnosimo s poštovanjem koje zaslužuju kao racionalna bića već ih koristimo isključivo kao sredstvo za ono što želimo da postignemo, a ne kao cilj po sebi poričući njihovo pravo na život.

Treću probu moralne ispravnosti nekog pravila Kant izražava slede-ćim imperativom: „Postupaj samo tako da volja može na osnovu svoje maksime da posmatra samu sebe u isto vreme kao opšte zakonodavnu.”5 Kako biti moralan za Kanta znači isto što i delati racionalno, moralnost nije osobama nametnuta spolja. Moralni zakon je samonametnut i samo-prihvaćen i pretpostavlja delovanje sa svešću o moralnom zakonu i činje-nici da mu se pojedinac pokorava. Kako su kadra da koče nagone, strasti i porive, te nisu nikom potčinjena, ljudska bića su slobodna i dobrovoljno prihvataju moralni zakon.

Moralna bića sama sebi dosuđuju moralni zakon, ona prihvataju ogra-ničenja svojih radnji, kao što i od drugih očekuju da ograniče svoje, jer su svesna da žive u zajednici. Potvrda moralnosti nekog pravila nije opšta prihvaćenost, već provera da li bi ga sva racionalna bića prihvatila bez obzira da li su počinioci ili žrtve radnji. Znači, činjenica da bi većina kom-panija, odnosno poslovnih ljudi odustala od ulaganja u istraživanja koja ne donose profit, ne znači da je pomenuta odluka moralna. Sledeći Kantov kategorički imperativ moralna provera bi se mogla izraziti pitanjem da li bi rukovodstvo firme MERK podržalo pomenuto pravilo kao univerzalno da je u tropskim predelima Afrike i Latinske Amerike i samo zaraženo neizlečivom bolešću ujedom crne muve?

Kada se moralna načela sukobe, često je teško odlučiti koje ima pred-nost. U tim slučajevima i pojedinci i društvena zajednica treba brižljivo i objektivno da razmotre različite dokaze u korist sukobljenih stavova. U samom kategoričkom imperativu nema sukoba, i načela ili maksime rad-nji koji su s njim saglasni mogu se univerzalizovati bez protivrečnosti. Međutim, moguće su situacije u kojima se sukobljavaju dva moralna pra-vila drugog reda, od kojih je svako u sebi dosledno. Radi rešavanja sudara 4 B. Balj, op. cit., str. 465 R. De George, op. cit., str. 98


43

pravila drugog reda deontolozi uvode pojam primafaciemoralnog pravila. Primafacie pravilo je uopšteno obavezujuće.

Maksima: „Proizvedi najveću meru dobra za najveći broj ljudi na koje radnja deluje” može se smatrati za primafacie moralnu obavezu čime bi u deontološki etički stav uneli i mnogo šta od utilitarističkih shvatanja. Međutim, za razliku od utilitarističkog pristupa, s deontološkog stanovišta, ovo pravilo nije najviše moralno načelo. Stoga, ako njegova zapovest dođe u sukob sa drugim moralnim pravilom (npr. „poštuj ljudski život”) možda će morati da se povuče.

3.2. Nesavršene dužnosti i moralni ideali

Univerzalne drugoredne primafacie dužnosti koje se ne mogu u pot-punosti specifikovati s obzirom na predmet radnje ili stepen do kog se pra-vilo mora poštovati, ili u oba pogleda, zovu se nesavršene dužnosti. Primer dužnosti na čiju nesavršenost bi se rukovodstvo MERK-a moglo pozvati jeste dužnost da pomažemo ljudima u nevolji, koja ne određuje ni kome bi trebalo da pomažemo ni u kom stepenu. Budući da na svetu ima mnogo ljudi koji su u nevolji, a da svako od nas ima ograničene mogućnosti, oči-gledno je da niko ne može pomagati svima koji su u nevolji.

Zapovest da se pomaže ljudima u nevolji je ograničena i nesavršena obaveza, te dopušta izvesnu meru slobode u ispunjavanju. Ako nismo u stanju da pomognemo drugima zbog nedostatka novca, prilike ili načina – oslobođeni smo obaveze. Međutim, i ukoliko možemo da pomognemo nekom u nevolji, od nas se ne traži da pomažemo ako nam pomenuta rad-nja nanosi štetu ili preti da nanese štetu, po meri jednaku pomoći što bismo je mogli ukazati.

Da li firma koja ostvaruje razumnu dobit ima obavezu pomaganja si-romašnim? Da li se njena obaveza razlikuje od obaveze svakog pojedinca? Nesporno je da dobrostojeći članovi društva imaju veću obavezu da poma-žu siromašnima nego oni koji i sami lošije stoje. Međutim, menadžeri kor-poracija najčešće nisu njihovi vlasnici. Da li je za njih moralno dopustivo da koriste novac deoničara u filantropske svrhe ili, da odemo još dalje, da li bismo hvalili upravnika koji je da bi pomagao sirotima doveo firmu do bankrotstva i oštetio deoničare?

Ma kako odgovorili na gore postavljena pitanja, nesavršene dužnosti, kako nisu ograničene, nude pozitivan izazov da se premaši minimum i do-stigne moralni ideal. Ljudska bića nisu savršena, ali možemo pokušati da činimo više od prostog ispunjavanja dužnosti. Neke firme premašuju ono


44

što se od njih moralno zahteva i izdvajaju se od ostalih postajući uzor ili primer za druge, da ih slede ili se sa njima nadmeću.

Moralnost u poslovanju zahteva i moralnog potrošača koji će znati da prepozna takvo postupanje rukovodstva i nagradi ga opredeljujući se za njegov proizvod u konkurenciji sa proizvodom iste vrste i kvaliteta druge kompanije. Od kompanija se ponekad očekuje više nego što je pojedinac spreman da učini. Na primer, recimo da bi svako podržao ulaganje sred-stava u pronalaženje leka protiv rečnog slepila iako bi to izvesno vodilo finansijskom gubitku firme MERK, ali da li bi potrošači pristali da podrže takvu akciju rukovodstva plaćajući višu cenu drugih lekova iste kompanije smanjujući time gubitak u poslovanju?

3.3. Moralna perspektiva ljudskih prava i pravde

Pristalice deontološkog pristupa moralu tvrde da prava i pravda ne zavise od odmeravanja posledica radnji, te da se ne mogu izvesti iz uti-litarističkog proračuna. Zakonska prava imaju svoju osnovu u zakonu i u pravičnom društvu se u značajnoj meri poklapaju sa moralnim pravima. Mogu se shvatiti kao primena druge verzije Kantovog kategoričkog impe-rativa, koji naglašava da su ljudska bića svrha po sebi i vredna poštovanja. Neupuštajući se u raspravu da li se prava mogu uspešno braniti utilitari-stičkim pristupom, značaj osnovnih ljudskih prava sastoji se u tome da se ona ne mogu prosto nadjačati razlozima korisnosti.

Standardi pravde (davanje svakoj osobi onoga što joj pripada, postu-pajući prema jednakim jednako, a prema nejednakim nejednako) smatraju se moralno značajnijim nego utilitaristička argumentacija zasnovana na korisnim posledicama. Tako ćemo, na primer, moralno osuđivati društveni poredak koji je nepravedan prema nekim od članova zajednice čak i ako je u njemu postignut visok životni standard za stanovništvo.

Američki filozof Džon Rols u knjizi Teorija pravde6 iz 1998. godine predlaže misaoni eksperiment kao metod stavljanja na probu načela praved-nosti. Tehnika kojom se Rols koristi u izlaganju teorije distributivne prav-de kantovska je po pristupu i mogla bi se shvatiti kao oblik primene treće verzije kategoričkog imperativa. Da bismo odredili koja su načela pravedna, Rols predlaže da zamislimo da se svi ljudi nalaze iza „koprene neznanja”. Pomenutu tehniku možemo uopštiti i primeniti je uvek kad želimo da posti-gnemo objektivnost u moralnim sudovima. Dakle, neznajući da li smo bogati ili siromašni, zdravi ili bolesni, stanovnici Američkog ili Afričkog kontinenta, 6 Džon Rols u: Vučković, Ž., op. cit., str. 73


45

deoničari ili menadžeri, istraživači, farmaceuti ili pripadnici drugih zanima-nja – koji bismo postupak rukovodstva MERK-a smatrali pravičnim? Pošteno ili pravično rešenje je ono oko kojeg bi se saglasili svi iza koprene neznanja.

4. Etika brige za druge ljude i etika vrline

Za razliku od prethodnih teorija koje predlažu različite tehnike po-stizanja objektivnosti u moralnom rasuđivanju, zagovornici etike brige za druge ljude smatraju da moralne odluke zapravo i nisu objektivni i nepri-strasni zaključci šta treba činiti, već da je u njima uvek sadržan emotivni podsticaj i briga za bližnje. Stoga naš moralni zadatak nije da sledimo uni-verzalne, objektivne i nepristrasne moralne principe, već da pre svega na-stojimo da se brinemo za neposrednu dobrobit pojedinačnih ljudskih bića sa kojima smo u odnosima bliskosti i poverenja. Glavna kritika pomenu-tog moralnog pristupa odnosi se na mogućnost nepravednog favorizovanja određenih pojedinaca i grupa. Pomenuta teorija bi mogla, u našem slučaju, favorizovati zaposlene u firmi MERK i eventualno interese zajednice u kojoj su smeštena njena postrojenja budući da je sa njima uspostavljen me-đusobni odnos poverenja, pri čemu ljude čiji su životi ugroženi nijedna od navedenih grupa ni ne poznaje da bi navedeni odnos mogao biti uspostav-ljen. Možda bi se pojam brige za druge ljude mogao proširiti na sva ljudska bića, pa i na ona koja ne poznajemo, ali bi se time udaljili od same suštine teorije etike brige za druge ljude. Stoga, smatram da samostalna primena ove teorije nije održiva, ali može biti značajan korektiv utilitarističkom i deontološkom moralnom pristupu koji, u izvesnom smislu, u svojoj stro-gosti i objektivnosti zanemaruje konkretna ljudska bića.

Sama moralna pravila ne rešavaju moralne probleme, ona se moraju primeniti, što zahteva suđenje koje pretpostavlja napor brižljivog premi-šljanja, iskustvo kao i vrlu osobu koja će doneti tačan sud. Nismo rođeni vrli, takvi postajemo upražnjavanjem vrline. Dobri ljudi su dobri jer rade što treba. Za Aristotela, uz to ljudi nisu samo razumna već i društvena bića, čiji se cilj ostvarenja sreće i ispunjenja uvek nalazi u kontekstu društvene zajednice. Vrline nisu samo individualni način postizanja savršenstva, one su veština izvrsnosti u umeću življenja s drugima u zajednici.

Mada Aristotelova Atina, grad-država iz IV veka stare ere, nije druš-tvo u kojem mi živimo, mnogo toga što je Aristotel napisao može se, sma-traju teoretičari vrline, primeniti na današnja društva. Društvena priroda vrlina ne mora se odnositi na društveni kontekst kao celinu već se može protumačiti i kao ukazivanje na korporativnu kulturu. Iako su sisteme i


46

organizacije stvorili ljudi, svaka jedinka se rađa u već postojećem društvu koje sadrži ekonomski, politički i socijalni sistem i mnoštvo raznih orga-nizacija, koji svi deluju na datu jedinku. Stoga, kao što društvo podržava i potpomaže jedinke da razviju svoje vrline, to treba da čini i korporativna kultura. Rukovodstvo koje svojim primerom sledi slovo etičkog kodeksa najbolji je podsticaj moralnog delovanja zaposlenih.

Koje odluke, ako bi bile javno izložene u udarnim novinskim naslovi-ma, rukovodstvo MERK-a se ne bi postidelo?

„Sami moramo biti promena koju želimo videti u svetu.” (Mahatma Gandi)

5. Idu li biznis i moral zajedno?

„Pametan čovek duboko razume vrednost pravednosti, dok glupak ra-zume samo vrednost novca.”7 (Konfučije)

Lider menadžerskog tima kompanije MERK, dr Roj Vagelos odlučio je da preuzme odgovornost i doneo odluku da se pristupi razvoju humane verzije leka protiv rečnog slepila.

Posle sedam godina istraživanja i kliničkih testiranja, MERK-ovi farmaceutski stručnjaci uspešno su proizveli novi lek. Samo jedna pilula u potpunosti je zaustavljala bolest rečnog slepila. Nažalost, sumnje me-nadžera su se ostvarile: nije bilo nikog ko bi mogao da kupi tako skup lek.

Iako se kompanija zvanično obratila za pomoć Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Vladi SAD, kao i vladama zemalja potencijalno ugroženih rečnim slepilom, niko nije dao finansijsku podršku. Ostvarivanje distri-butivne pravde primarno se vezuje za funkcije državnih institucija, te se osnovano može postaviti pitanje zašto nijedna od njih nije reagovala? Ako se sredstva poreskih obveznika troše radi spasavanja demokratije apsolu-tističkih režima, zašto se ne troše i za spasavanje od neizlečivih bolesti? Vidimo, dakle, da odsustvo moralnih principa ne prati samo sferu poslo-vanja, već i javni sektor kako nerazvijenih i tranzicionih društava tako i razvijenih zemalja. „Hvala Bogu što su ljudi ljudi. Njihova ljudska priroda je predvidiva. Reaguju na pobude i podsticaje. Među njima su, naravno, glavni pohlepa i strah.”8

Kako „ne možemo rešiti probleme istim načinom razmišljanja kojim smo ih stvorili” (Albert Ajnštajn) postizanje održivog razvoja i ostvari-vanje prava budućih generacija možda vodi putem hiljadugodišnjeg pro-7 Ču, Č., (2006). Umeće ratovanja poslovne žene, Beograd, Zepter Book World, str. 588 V. Menadžer na mafijaški način: vodič za korporativnog Makijavelija, str. 36


47

mišljanja kineskih filozofa izraženih kroz princip moralnosti, moralne ispravnosti i pravednosti koji je Lao Ce označio kao tao. „Sve ono što se protivi principu tao, na kraju će dovesti do sopstvenog uništenja”.9

Da li su upravo vrednosti koje teže ka nevidljivom i intuitivnom, oso-bine koje se više neguju u zemljama Pacifika i Azije, jedan od razloga sve-ukupnog rasta ovog regiona? Čini se da se svet velikih korporacija pomera iz sfere materijalnosti tradicionalnog zapadnjačkog shvatanja biznisa ka mentalnoj sferi istočnjačkog načina razmišljanja svestan da krajnji profit jeste cilj svakog posla, ali da kratkoročna dobit ne prerasta nužno u trajnu i sigurnu pobedu na tom polju. „Može se učiniti da pošteni stižu poslednji, ali oni obično trče drugačijom stazom.”10

Držeći se etičkih principa kompanija MERK je investirala u svoju bu-dućnost. Tokom 1996. godine lek protiv rečnog slepila je podeljen milio-nima ljudi, a jedna užasna bolest zauvek je pobeđena.

Na pitanje novinara kako se kompanija MERK odlučila da izdvoji preko sto miliona dolara za razvoj i proizvodnju leka koji ne može doneti nikakav profit, dr Roj Vagelos je odgovorio da je jedini mogući etički izbor bio da se pristupi poslu koji spasava milione ljudskih života, bez obzira na finansijske troškove. Dodao je da očekuje da će se zemlje koje su do-bile pomoć jednog dana setiti da im je MERK pomogao i da će zato nje-gova kompanija u budućnosti na njihovim tržištima imati stratešku pred-nost. Svoje uverenje temeljio je na iskustvu svoje kompanije sa Japanom. Naime, kada je opustošeni Japan posle Drugog svetskog rata zadesila epi-demija tuberkuloze, MERK je besplatno pomogao slanjem velikih količi-na „streptomicina”. Japanci su znali da cene pomenuti gest, zahvaljujući čemu je MERK danas vodeća farmaceutska kompanija na tržištu zemlje izlazećeg sunca.11

„Umesto da se usmerimo na merenje količine novca koji smo podelili, prednost treba dati merenju promena nastalih pod uticajem naših aktivno-sti.” (Zoltan Valscicakom, Levi Strauss & Co).12

Žulio Moura, predsednik GrupoNueva skrenuo je pažnju da postoji 4 milijarde ljudi koji žive s manje od 2 dolara dnevno. „Počnimo misliti 9 Č. Ču, op. cit., str. 30 10 K. Blenčer i N. Pil, Moć etičkog poslovanja, cit. prema T. Gligorić, Osobine naroda od značaja

za poslovne menadžment aktivnosti, str. 26011 V. Vučković, Ž., op. cit., str. 4612 Pavić-Rogošić, Lidija, Društveno odgovorno poslovanje (Dop), http://www.mreza-lokalni-ra-

zvoj.net, 15.09.2010.


48

o njima kao o delu rešenja svetskog problema. Doseći te ljude je „nova granica” za odgovorno poslovanje.”13

Primer poslovanja kompanije MERK, ali i mnogih drugih kompanija, pokazuje da biznis i moral ne moraju biti suprotstavljeni. Visokomoralno ponašanje kompanije može osnažiti njen ugled i postati komparativna prednost u sticanju profita i pozicioniranju na tržištu.

6. Smernice za društvenu odgovornost – Standard ISO 26000

Poslovanje koje ne sagledava okolnosti u celini, vlastiti interes koji guta sveukupnost vrlina, jednostavan proračun finansijskog dobitka, „pobediti sve ostale” poput Cezara: „Veni, vidi, vici!”, nagrada za rad i ulaganja koje se svode na osvojeni plen, ne smatraju se danas dovoljnim kriterijumima donošenja odluka. U prilog navedene tvrdnje ide najnovi-je istraživanje UN Global Compact-a, čiji su rezultati objavljeni u knjizi VodičzabiznisuuspostavljanjupartnerstvasanevladinimorganizacijamaiUjedinjenimnacijama14, koje je obuhvatilo 20.000 kompanija iz celog sveta od kojih preko 73% smatra da će partnerski odnosi sa organizacija-ma civilnog društva i drugim društvenim akterima biti od ključne važnosti za same kompanije u naredne tri godine. Kao glavni razlog za uspostav-ljanje partnerstva sa civilnim društvom navodi se efikasnije sprovođenje programa društvene odgovornosti kompanija, kao i izgradnja poverenja u zajednici.

Globalni dogovor Ujedinjenih nacija predstavlja najmasovnije do-brovoljno udruženje na svetu posvećeno promociji društveno odgovornog poslovanja sa preko 4.000 preduzeća iz više od 100 zemalja. Osnovano je 2000. godine na inicijativu bivšeg generalnog sekretara Ujedinjenih naci-ja, Kofi Anana: „Hajde da ujedinimo snagu tržišta sa snagom univerzalnih vrednosti. Hajde da udružimo kreativne snage privatnih preduzetnika sa potrebama najugroženijih i zahtevima budućih generacija.”15

UN Global Compact nije jedina inicijativa koja omogućava razme-nu stručnih znanja i unapređenje poslovne prakse kompanija – članica. Godine 1995. osnovana je CSR Europe koja okuplja preko 60 vodećih multinacionalnih korporacija i 18 nacionalnih partnerskih organizacija u 13 Pavić-Rogošić, Lidija, Društveno odgovorno poslovanje (Dop), http://www.mreza-lokalni-ra-

zvoj.net, 15.09.2010.14 Snaga društvene odgovornosti, Izveštaj, http://www.centaronline.org, 8.10.2010.15 Ibid.


49

Evropi stvarajući mrežu preduzeća koja praktikuju korporativnu društvenu odgovornost.

Evropski forum višestrukih aktera o društvenoj odgovornosti pre-duzeća (The European Multi-Stakeholder Forum on Corporate Social Responsibility – CSR EMS Forum), kojim predsedava Evropska komisija, od 2002. godine okuplja reprezentativna evropska udruženja poslodavaca, sindikate poslovnog sektora i nevladine organizacije u cilju promovisanja inovacija, konvergentnosti i transparentnosti u postojećim praksama i in-strumentima društveno odgovornog poslovanja.

Evropska Alijansa za društveno odgovorno poslovanje (European Alliance for CSR) predstavlja otvoreno partnerstvo za preduzeća posveće-na društveno odgovornom poslovanju. Evropski savez materijalizuje novi politički pristup Evropske komisije inkorporiran u okviru Evropske strate-gije za razvoj i zapošljavanje.

Globalna inicijativa za izveštavanje (Global Reporting Initiative – GRI) jeste stalno, nezavisno telo struktuirano tako da ponudi globalno pri-menljive smernice za izradu opštih izveštaja o održivosti u kompanijama, uključujući i društvene i ekološke pokazatelje.

Međunarodni forum biznis lidera (International Business Leader Forum – IBLF) jeste neprofitna organizacija osnovana 1990. godine u cilju promovisanja odgovorne poslovne prakse koja koristi privredi i društvu i doprinosi održivom razvoju. Uz članstvo od preko 80 kompanija članica širom sveta, rad IBLF usredsređuje se prvenstveno na zemlje u razvoju i tranziciji.

Svetski biznis savet za održivi razvoj (Word Business Council for Sustainable Development) jeste koalicija međunarodnih kompanija koje povezuje zajednička posvećenost održivom razvoju uz tri glavna oslonca – ekonomskog rasta, ekološke ravnoteže i društvenog napretka.

Iako su usvojene deklaracije, smernice i standardi koji se neposred-no ili posredno odnose na društveno odgovorno poslovanje poput Agende 21, Protokola iz Kjota, Smernica OECD-a za multinacionalna preduzeća, standarda AA1000, SA8000, ISO14000, Dow Jones indeksa održivosti, FTSE4Good indeksa, Eko-oznake, Globalnih principa društvene odgo-vornosti Salivan, nijedan od ovih dokumenata nije obavezujuće prirode te je tema brojnih rasprava da li, s obzirom na značaj samog pitanja, treba prepustiti samim kompanijama hoće li se pridržavati navedenih principa. Mada svest o društvenoj odgovornosti kompanija raste, kao i broj udru-ženja koja se bave ovim pitanjem, postoji mišljenje da je zakonski uo-bličena pravna obaveznost neminovnost, budući da se princip društvene


50

odgovornosti neretko sukobljava sa ličnim interesima, odnosno ostvare-njem profita korporacija. Verovatno će uskoro biti doneti prvi zakoni u ovoj oblasti, ali, imajući u vidu duboko ukorenjen tradicionalni pristup prirodi poslovanja, kao i mit o amoralnom biznisu, mnogo važniji korak je promena načina razmišljanja kao priprema donošenja samih propisa, kao i ublažavanje očekivanog otpora poslovnih krugova čiji uticaj nije zanemar-ljiv. A možda je baš taj uticaj na centre političke moći razlog nedonošenja odgovarajućih zakona? Stoga je visokorazvijena svest potrošača najjači adut u suzbijanju društveno neodgovornog poslovanja. Setimo se, tako je sve i počelo.

O značaju koncepta društveno odgovornog poslovanja najbolje svedoči činjenica da on postaje predmet međunarodne standardizacije. Međunarodna organizacija za standardizaciju je, naime, pokrenula proje-kat razvoja standarda ISO 26000 koji treba da posluži kao set smernica za sistemsku primenu ovog koncepta. Godine 2004. osnovana je radna grupa koju čine stručnjaci koji predstavljaju šest glavnih grupa stejkholdera: pri-vredu, vladine organizacije, potrošače, sindikate rada, nevladine organiza-cije i organizacije za usluge, podršku, istraživanje i ostale.

Vođstvo u radu na standardu ISO 26000 povereno je, po principu, kopredsedavanja – Švedskoj i Brazilu, čime se, između ostalog, potvrđuje težnja formulisanja standarda čija će primenljivost moći da se ostvari u or-ganizacijama svih vrsta, koje deluju u državama različitog nivoa razvoja. Švedska, naime predstavlja tehnološki izuzetno naprednu zemlju sa visoko razvijenom svešću o društvenoj odgovornosti, dok je Brazil zemlja ogro-mnih prirodnih bogatstava, ali i prevelikih društvenih razlika i mnoštva ugroženih društvenih grupa. Od njih se očekuje da, zajedno sa ostalim zemljama, u standard ISO 26000 ugrade svoja dragocena iskustva.

Uključivanje u iznalaženje rešenja problema globalne prirode svih na koja će ta rešenja imati uticaja od naročitog je značaja za formulisanje nacionalnih strategija razvoja. Značaj primene standarda ISO 26000 za organizacije u Srbiji ogleda se u najavi da će Evropska unija upravo time usloviti trgovinsku razmenu sa zemljama koje su joj se pridružile ili name-ravaju to da učine.

U međuvremenu, na inicijativu kanadske vlade izgrađen je model društvene odgovornosti preduzeća, prikazan u knjizi Corporate SocialResponsibility – An Implementation Guide for Canadian Business16, 16 Corporate Social Responsibility: An Implementation Guide for Canadian Business, http://www.

ic.gc.ca, 23.12.2010.


51

zasnovan na postojećem iskustvu i znanjima iz srodnih oblasti, poput me-nadžmenta kvalitetom i životnom sredinom, kao pokušaj da se premosti problem nedostatka teorijske osnove za primenu predmetnog koncepta i da se kanadska, i preduzeća širom sveta stimulišu na što aktivniji pristup kon-ceptu društvene odgovornosti preduzeća. Model je osmišljen i projektovan kroz tzv. Demingov ciklus – „planiraj, uradi, proveri i poboljšaj” i ima izraženu fleksibilnost. Kanada, koja predstavlja jednu od zemalja sa naj-izraženijom inicijativom za poštovanje principa održivog razvoja očigled-no je, kao i UNIDO (United Nations Industrial Development Organization), USAID (United States Agency for International Development) i druge značajne organizacije, na osnovu brojnih istraživanja zaključila da druš-tveno odgovorno poslovanje nema alternativu kada je u pitanju postizanje održivog razvoja, te kao takvo, njegovo determinisanje prevazilazi privat-ni i nevladin sektor.

7. Zaključna razmatranja

Kauzalni lanac neke radnje u jednoj velikoj organizaciji često obu-hvata mnogo ljudi koji su međusobno hijerarhijski povezani. Oni pri kraju lanca osećaju da su primorani da izvrše izvesne radnje – primili su na-ređenja – i opcije koje su im otvorene su ograničene. Sami nisu kreirali plan i njegovu realizaciju, samo su sledili instrukcije. Stoga osećaju da odgovornost za njihove postupke pada na one iznad njih. S druge strane, rukovodstvo kompanije ne vidi specifične ishode naredbi koje je izdalo jer je udaljeno od njenog konkretnog izvršenja. Smatra da zaposlenima na neposredno nižem stepeniku organizacijske lestvice valja dati ovlašće-nja da donose odluke, te da ih, dok god rade dobro, ne treba proveravati. Tako na oba kraja lanca ljudi koji su učestvovali u poslu smatraju da su u pitanju radnje za koje sami nisu moralno odgovorni. Odsustvo osećanja moralne odgovornosti, međutim, ne ukazuje na odsustvo same odgovor-nosti. Prenošenje ovlašćenja da se sprovede naredba ili plan, ne oslobađa moralne odgovornosti za način na koji će se naredba ili plan izvršiti.

Atmosfera koja vlada u korporaciji, vrednosti koje neguje, oblici prakse, odnos ljudi jednih prema drugima, njihova osećanja prema firmi, istorija korporacije mogu da podstiču ili koče moralno delovanje pripad-nika korporacije. Korporativna kultura na čije formiranje presudno utiče ponašanje najvišeg rukovodstva ima snažan uticaj na pojedinca.

Biznis je deo ljudskog života. Korporacije su mesto gde mnogi odrasli ljudi provode većinu svoga vremena te klima organizacije treba da pruža


52

mogućnost samoispunjenja. Lojalnost zaposlenih je cilj svakog poslodav-ca, a ona se postiže zadovoljstvom svojim poslom i načinom poslovanja firme. Ispitivanja su pokazala da pozitivno radno okruženje utiče na pro-duktivnost kompanije.

Kodeksi poslovne etike predstavljaju jasan znak zaposlenima kojim vrednostima treba da se rukovode u svakodnevnom radu. Ipak, moralna odgovornost i moralnost moraju biti samonametnute i samoprihvaćene.

Govorili mi aristotelovskim, kantovskim ili drugim izrazima, jezik etike i morala odnosi se prvenstveno na ljudska bića. Ljudska bića su puna vrlina ili mana, ona su ta koja postupaju etično ili neetično. Zato, „pre nego što proizvedemo robu, moramo proizvesti Čoveka.”17 Međutim, strukture i zakoni koji su nemoralni ohrabruju ljude da postupaju nemoralno, dok moralne strukture i zakoni podstiču ljude na moralno delovanje. Dobro, u smislu morala, društvo ili organizacija ili firma dobri su i zbog svojih dobrih struktura i zbog dobrih ljudi koji ih čine. Moralni ljudi su potrebni da stvaraju i održavaju moralne strukture. Jedno podržava drugo. Ako su strukture nemoralne ili ako podržavaju i nagrađuju neetičnu delatnost, ja-sno je da ih mogu promeniti samo ljudi koji ih prepoznaju kao loše a koji imaju moć, sposobnost i volju da ih promene. U tom smislu etični ljudi jesu neophodni za postojanje etičnih društava, organizacija i korporacija.

Za većinu praktičnih problema poslovne etike nije potrebno razreše-nje svih filizofskih sporova između utilitarista i deontologa. Uprkos či-njenici da se njihovi pristupi razlikuju, u većini slučajeva će bilo koji od tih metoda, ako je brižljivo i savesno primenjen, dovesti do istih moralnih zaključaka u pogledu moralnosti prakse ili radnje o kojoj je reč. Pri tom, sve etičke teorije polaze od široko prihvaćenih moralnih verovanja i u meri u kojoj različiti filozofski pristupi obrazlažu takva verovanja ona postaju pouzdanija.

Rasprave o etičkoj teoriji izoštrila su pojmovna oruđa koja ljudi uop-šteno koriste u pomenutim raspravama i učinile nas svesnim zamki i nedo-voljnosti pojedinih pristupa. U rešavanju praktičnih moralnih problema u biznisu moramo koristiti sve tehnike moralne analize i dokazivanja kojima vladamo.

Budući da postupci korporacija utiču na ljude one imaju moralne oba-veze i mogu i moraju se smatrati moralno odgovornim za njihovo ispu-njenje. Široka javnost ima pravo da se upozna sa moralnim profilom kor-poracije. Za svaku kategoriju moralne odgovornosti mogao bi se usvojiti 17 Mačušita, cit. prema Ž. Vučković, op. cit., str. 178


53

odgovarajući metod izveštavanja, pri čemu bi svi zajedno činili moralnu analizu kompanije. Stavljanjem na uvid, na primer, izveštaja koji bi sadr-žali podatke o zagađenju, nivou zračenja i izlivanja štetnih materija date kompanije kao i parametara o dozvoljenim nivoima, zatim podataka o ne-srećnim slučajevima koji bi pokazivali da li firma svojim radnicima pruža odgovarajuću bezbednosnu zaštitu, dokumentacije o povlačenju robe iz opticaja koja bi govorila o kontroli kvaliteta i bezbednosti njenih proizvo-da, evidencija o sudskim parnicama i vanparničnim poravnanjima koja po-kazuje kako kompanija ispunjava neke od svojih moralnih obaveza prema potrošačima, mit o amoralnom biznisu bio bi zamenjen jasnim i otvorenim pristupom korporacijskim moralnim obavezama.

Potrošači bi kupovinom robe određenog proizvođača davali glas kompaniji koja posluje na društveno odgovoran način što bi podstaklo po-tencijalne investitore da ulažu u pomenute kompanije, kao i ostale da slede njihov primer.

Potrošači mogu bojkotovati neku firmu odbijajući da kupe njenu robu, kako bi je naterali da prestane s neetičnom praksom. Kad moralna sredstva nisu dovoljna zakon se koristi da zaštiti članove društva. Novčana kazna koja prevazilazi sumu koju bi kompanija stekla obavljanjem po drušvenu zajednicu štetne radnje, može biti motiv za moralno ponašanje onima koji se inače ne bi tako ponašali. Ukoliko razmišljamo da li održivi razvoj ima alternativu, treba imati na umu da će „u trci sa prirodom prvi pasti čovek”.

Kao što smo rekli, u toku su aktivnosti na pronalaženju rešenja pro-blema sa kojim se susreću kako razvijene, tako i nerazvijene zemlje. Izvesne smernice i uputstva za društveno odgovorno poslovanje, neoba-vezujućeg karaktera, postoje ali konačna rešenja nisu nađena. U tome se zapravo ogleda specifičnost ljudske egzistencije koja se ne može definisati konačnim pravilima.

Snežana PrelevićTeaching assistant, Faculty of Law, University Business Academy, Novi Sad

Business ethics – paradox or inevitability

A b s t r a c t

In technical-technological advanced times when information are transmitted in a split of a second and airplanes are a regular means of transport, business companies could not hold in national frames. Trade


54

with distant areas and exchange of various products has existed ever since. Novelty is establishing organizational units not only in different countries, but on different continents. Income of certain companies overcomes na-tional products of many countries. Traditional business approach in times of powerful conglomerates becomes unsustainable. Pressure that business cannot be led only by shareholders are increasing, while corporate social responsibility represents the sphere where capital owner and community interests collide, as well as unrestricted economic growth with just and sustainable development. The significance of this problem is proved by the fact that corporate social responsibility became the subject of international standardization and that there are hints that EU will precondition it to trade with countries that already joined it or are about to. Through the histori-cal lenses, the ethical view of business has nearly always been negative. However, the fact that reporting on business scandals is news that provokes public reaction and unfavourably affects image to the company, means that the immoral business myth is not generally accepted. Business has found itself in focus due to the lack of social responsibility and different forms of threats to society and individual. There is no good way of doing a bad thing; business that strive long term success must respect basic moral and humane values. Classic corporate concept states that corporations exist in order to serve its shareholders and increase of their wealth. Since decisions of vast corporations influence individuals and society as a whole in so many ways it is not enough to expect corporations to provide vast offer of high quality products in reasonable prices. Caring for eco-system, limited natural resources, interest in life quality of employees are being prioritized in new millennium and lead to show die out of immoral business myth. The new understanding of corporate responsibility does not exclude man-agement commitment to provide shareholders with investment return and profit increase, but to consider all that are being affected by certain deci-sion. „The price of greatness is responsibility” (Winston Churchill).

Keywords:business,businessethics,corporatesocialresponsibility

Literatura

1. Aleksić, J., (2007). Osnovi etike, Beograd, Univerzitet Singidunum 2. Balj, B., (2005). Uvod u poslovnu etiku, Beograd, IP Beograd


55

3. Ču, Čin-Ning, (2006). Umeće ratovanja poslovne žene, Beograd, Zepter Book World

4. De George, R. T., (2003). Poslovna etika, Beograd, Filip Višnjić5. Gligorić, T., (2007). Osobine naroda od značaja za poslovne menad-

žment aktivnosti, Banja Luka, Bina6. Makej, H., (2005). Kako plivati sa ajkulama, Beograd, Mono &

Manana 7. V., Menadžer na mafijaški način: vodič za korporativnog Makijavelija,

(2003). Beograd, Mono & Manana8. Vučković, Ž., (2005). Biznis i moral, Fakultet za menadžment9. Rakas, S., (2001). Uvod u poslovnu etiku, Beograd, Megatrend

10. Rakas, S., (2004). Sociologija menadžmenta, Beograd, Megatrend11. Pavić-Rogošić, Lidija, Društveno odgovorno poslovanje (Dop)(2010

Septembar 14). Preuzeto sa: http://www.mreza-lokalni-razvoj.net12. Snaga društvene odgovornosti, Izveštaj (2010 Octobar 08). Preuzeto

sa: http://www.centaronline.org13. Corporate Social Responsibility: An Implementation Guide for

Canadian Business (2010 Decembar 23). Preuzeto sa: http://www.ic.gc.ca

14. Ubrzanje praksi društveno odgovornog poslovanja u zemljama čla-nicama EU i zemljama kandidatkinjama, Izveštaj, (2010, July 17),. Preuzeto sa: http://drustvena-odgovornost.undp.hr

56

Darko Golić*

IZAZOVI SAVREMENE LOKALNE SAMOUPRAVE KAO NECENTRALNOG

UPRAVNO-TERITORIJALNOG SISTEMA

REZIME: Lokalnu samoupravu je neophodno posmatrati kao celovit, kompleksan, dinamičan i multifunkcionalan sistem upravljanja. Ona pred-stavlja dinamičnu, društveno uzrokovanu i politički osetljivu pojavu, u po-gledu koje nisu primenjivi jedinstveni modeli uređivanja, a koja u svakom društvu zahteva kontinuirano preispitivanje i problematizaciju, dinamično normativno delovanje i praktično rešavanje, jer je najneposrednije vezana za potrebe građana. Iako se teorijski ne dovodi u pitanje značaj lokalne sa-mouprave, ne samo za demokratizaciju jednog društva, nego i za efikasno obavljanje javnih usluga, situacija u stvarnosti odstupa od toga. Lokalna samouprava je neretko neefikasna, suočena sa brojnim problemima koje sama ne može da reši, uprkos tome što su oni lokalne prirode i tiču se njenih nadležnosti. Kao osnovni problemi javljaju se pitanja distribucije nadležnosti između lokalnih i državnih organa, stepena, tipa, teritorijalne osnove i neposrednog učešća građana u ostvarivanju lokalne samouprave.

Ključnereči:lokalnasamouprava,upravno-teritorijalnisistem,nadležno-sti,teritorija

Uvod

Na postojećem stupnju društveno-ekonomskog razvoja, lokalna sa-mouprava, uprkos proklamovanoj opredeljenosti ka procesu decentraliza-cije, tj. približavanja javnih poslova građanima, gubi na značaju, a donekle se menja i svest o njenoj ulozi u savremenom društvu.

Lokalna samouprava se neretko svodi na sistem organa i uglavnom oskudnih poslova njenih jedinica, dok se drugi aspekti zanemaruju, uprkos

* Asistent, Pravni fakultetu za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, magistar pravnih nauka

UDK: 352.07/.75BIBLID: 0352-3713 (2011); 28, (1–3): 56–63

STRUČNI RAD

Izazovisavremenelokalnesamoupravekaonecentralnogupravno-teritorijalnogsistema

57

činjenici da sistem lokalne samouprave čini nekoliko elemenata, počev od organa lokalne samouprave i sistema njihovih međusobnih odnosa, poslo-vi lokalne samouprave, kako samostalni, tako i povereni, odnos sa širim političko-teritorijalnim zajednicama, odnos institucija lokalne samouprave i lokalnog stanovništva, ukupnost modela njihovog neposrednog učešća u odlučivanju, lokalna udruženja i strukovne organizacije, javne službe, finansiranje i mehanizmi zaštite položaja lokalne samouprave, oblici me-đusobnog povezivanja.1 S tim u vezi, lokalnu samoupravu je neophodno posmatrati kao celovit, kompleksan, dinamičan i multifunkcionalan sistem upravljanja.

Lokalna samouprava predstavlja dinamičnu, društveno uzrokovanu i politički osetljivu pojavu, u pogledu koje nisu primenjivi jedinstveni mo-deli uređivanja, a koja u svakom društvu zahteva kontinuirano preispi-tivanje i problematizaciju, dinamično normativno delovanje i praktično rešavanje, jer je najneposrednije vezana za potrebe građana.

Savremene tendencije u razvoju lokalne samouprave

U najopštijem, razlozi zbog kojih lokalna samouprava ne ostvaruje one funkcije koje se od nje, kao osnovnog oblika decentralizacije, tj. ne-centralnog sistema upravljanja, očekuju, jesu:

1) jačanje regulatorne uloge države u svim oblastima društvenog života;

2) centralizacija političkih partija;3) koncentracija kapitala, putem koje nastaju velike korporacije koje

svojom ekonomskom moći pariraju i samoj državi, sa kojom se nalaze u različitim oblicima interakcije, dok lokalnu samoupravu stavljaju u potpuno podređen, često i zavisan položaj;2

4) neravnomeran ekonomski razvoj, koji za posledicu ima jačanje samo nekoliko gradskih centara, naspram ostatka teritorije jedne države, koja gubi demografski, a samim tim i svaki drugi značaj;

5) blisko vezano sa prethodnim je i velika mobilnost stanovništva, usled kojeg se gube veze koje postoje unutar jedne lokalne zajed-nice, lišavajući je solidarnosti i osećaja pripadnosti;

1 Vlatković, M., (2009). Pravo lokalne samouprave, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pra-vosuđe, str. 79.

2 Stanovčić, V., (1999). Lokalna i regionalna samouprava u demokratskoj teoriji 1, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, str. 22.


58

6) veliki gradski centri neretko zahtevaju menadžerski način uprav-ljanja, kojim se potiskuju standardne forme ostvarivanja lokalne samouprave;

7) određeni broj javnih poslova, koji su tradicionalno lokalnog ka-raktera, zahtevaju veće troškove vršenja nego što je to lokalna sa-mouprava u mogućnosti da obezbedi;

8) regionalizacija, kao oblik stvaranja „srednjeg” nivoa vlasti unutar unitarnih država, za posledicu neretko ima slabljenje uloge lokal-ne samouprave u korist regiona;

Uprkos navedenom, lokalna samouprava ima nezaobilaznu ulogu u regulisanju mnogobrojnih odnosa i vršenju funkcija putem kojih se za-dovoljavaju potrebe građana, te obezbeđuju njihova prava i slobode. Ta uloga se razlikuje od jedne do druge države, kao i unutar jedne države u pojedinim fazama njenog razvoja.3

Aktuelno stanje lokalne samouprave u Evropi ukazuje na postojanje dva dinamična procesa. Jedan od njih karakteriše razvijene države sa bo-gatim tradicijama lokalne samouprave, koje tragaju za novim modelima koji će, u što većoj meri, odgovarati savremenim potrebama tih društava, a koji donekle odstupaju od klasičnih formi njenog ostvarivanja, naročito u oblasti organizacije i vršenja lokalnih javnih službi i neposrednog uče-šća građana u odlučivanju.4 Za razliku od ovog, države koje nisu okonča-le proces tranzicije karakteriše traganje za rešenjima lokalne samouprave koja će odgovarati potrebama novog društveno-ekonomskog i političkog sistema, u sklopu nastojanja da se obezbedi demokratski model organiza-cije vlasti, koji će uvažavati iskustva razvijenih zemalja, ali i posebnosti svake od njih, koje su dodatno zaoštrene teškim iskustvima kroz koje su prošle, nasleđenim navikama i krizom društvene svesti o značaju lokalne samouprave.

Problemi u funkcionisanju lokalnog upravno-teritorijalnog sistema

Da bi lokalna samouprava ostvarila svoju ulogu najoptimalnijeg ne-centralnog sistema upravljanja, neophodno je dati odgovore na neke od konkretnih problema u njenoj pravnoj institucionalizaciji. Kao osnov-ni problemi lokalne samouprave koji zahtevaju preispitivanje mogu se na-vesti sledeći:3 Stanovčić, V., str. 21.4 Vlatković, M., Pravo lokalne samouprave, str. 136.


59

1) problem teritorijalnog oblikovanja jedinica lokalne samouprave;2) problem tipa i stepena lokalne samouprave;3) mogućnosti neposrednog učešća građana u ostvarivanju lokal-

ne samouprave, koji se neretko svodi samo na izbore lokalnih parlamenata;

4) obim poslova koji je podoban da bude u nadležnosti lokalne samo-uprave, kao i način njihovog finansiranja;

5) poveravanje poslova od strane širih teritorijalno-političkih zajed-nica jedinicama lokalne samouprave;

6) optimalnog načina vršenja javnih službi na lokalnom nivou;7) oblici međusobnog povezivanja i saradnje jedinica lokalne

samouprave;8) regionalizacija kao dilema: lokalno udruživanje, autonomija ili

federalizacija.Iako se teorijski ne dovodi u pitanje značaj lokalne samouprave, ne

samo za demokratizaciju jednog društva, nego i za efikasno obavljanje javnih usluga, situacija u stvarnosti odstupa od toga. Lokalna samouprava je neretko neefikasna, suočena sa brojnim problemima koje sama ne može da reši, uprkos tome što su oni lokalne prirode i tiču se njenih nadležnosti. Konstantan je odnos nerazumevanja, napetosti, nepoverenja i nedostatka koordinacije između jedinica lokalne samouprave i centralnih nivoa vla-sti. Građani nemaju poverenje u organe lokalne samouprave, niti uzimaju veliko učešće u njenom funkcionisanju, uprkos zakonskim mogućnostima, čime se čitav koncept razvoja lokalne samouprave dovodi u pitanje. Srbija, ali i druge države koje nisu okončale proces tranzicije, jasan su primer navedenog.

Kao osnovni problem javlja se pitanje distribucije nadležnosti između lokalnih i državnih organa. Pored tradicionalne komunalne nadležnosti, socijalna nadležnost lokalne samouprave postaje centralno pitanje njene uloge. Međutim, problem se dodatno usložnjava time što ovo pitanje otvara problem veličine, stepena i tipa lokalne samouprave. Teoretičari ističu da obim socijalnih nadležnosti lokalne samouprave, kao njene odgovornosti za privredni i socijalni razvoj, zavisi od pitanja postojanja različitih stepe-na lokalne samouprave, odnosno da značajniji obim socijalnih nadležnosti zahteva dvostepenu ili čak trostepenu lokalnu samoupravu.5 Države koje nisu u potpunosti rešile pitanje decentralizacije, a u koje zasigurno spa-da i Srbija, donekle zanemaruju tendencije jačanja socijalnih nadležnosti 5 Cvetković, J., (2004). Decentralizacija i/ili lokalna samouprava, Ekonomskividici, 9 (1), str. 140.


60

lokalne samouprave, podvodeći ih više pod pitanje regionalizacije, odno-sno institucionalizacije „srednjeg” nivoa vlasti, ma kako da se on nazivao, prepuštajući lokalnoj samoupravi samo komunalne nadležnosti.

Polazeći od stava da lokalna samouprava u velikom broju evropskih zemalja predstavlja više servis centralnih organa i njen izvršilac poslova, nego nivo organizacije u kojem se u najvećoj meri ostvaruju instituti ne-posredne demokratije, koji bi inače trebalo da predstavljaju njenu temeljnu vrednost, potrebno je posebnu pažnju obratiti na uzroke apatije građana prema neposrednom učešću u vršenju javnih poslova, odnosno ostvariva-nju lokalne samouprave, s posebnim osvrtom na zemlje u tranziciji. S tim u vezi potrebno je osvrnuti se na tendenciju „menadžerizacije” lokalnih po-slova, odnosno usklađenosti iste sa samom suštinom lokalne samouprave.

Evropski standardi o lokalnoj samoupravi

U oblasti lokalne samouprave postoje prilično definisani evropski standardi, oličeni u različitim poveljama, konvencijama, preporukama i sl., naročito u okviru Saveta Evrope. Neki od njih sadržani su u slede-ćim dokumentima: Evropskoj povelji o lokalnoj samoupravi iz 1985. god., Evropskoj gradskoj povelji iz 1992. god., Evropskoj povelji o učešću mla-dih ljudi u lokalnom i regionalnom razvoju, Evropskoj konvenciji o učešću stranaca u javnom životu na lokalnom nivou iz 1992. godine, Evropskoj konvenciji o prekograničnoj saradnji, Preporuci o podsticajima učešća građana u javnom životu na lokalnom nivou (Komitet ministara Saveta Evrope br. R. (2001) 19, Preporuci o lokalnim javnim uslugama i pravima njihovih korisnika, ISO standardi Međunarodne organizacije za standardi-zaciju i druge. Sve one ukazuju na značaj lokalne samouprave, odnosno obavezu evropskih država da obezbede upravnu, političku i finansijsku autonomnost ovog nivoa vlasti. Čak se ističe da dobro funkcionisanje lo-kalne samouprave predstavlja garanciju odbrane ljudskih prava i lokalne demokratije (Evropska gradska povelja SE iz 1992. god.).

Teritorijalna osnova lokalne samouprave

Lokalna samouprava predstavlja necentralni, upravno-teritorijalni si-stem, te stoga, teritorijalno oblikovanje presudno određuje položaj i ulo-gu lokalne samouprave. Ovo pitanje je jedno od najsloženijih koje se tiče lokalne samouprave. Od načina njegovog rešavanja u mnogome zavisi i ostvarivanje same suštine lokalne samouprave. Ono otvara pitanje njenih


61

tipova, stepena, veličine njenih jedinica, nadležnosti, nižih kolektiviteta u okviru jedinice lokalne samouprave i mogućnosti njene pravne egzistencije.

Svako od rešenja u vezi sa teritorijalnom organizacijom sadrži pred-nosti i nedostatke. Ipak, teritorijalno oblikovanje koje nije u skladu sa društvenom stvarnošću ne može doprineti ostvarenju uloge lokalne samo-uprave. U istraživanju ćemo ukazati na različite načine rešavanja ovog pitanja, principe koji u vezi sa tim postoje, prednosti i nedostatke različitih rešenja, mogućnost ostvarivanja svakodnevnih interesa i potreba građana u određenim navedenim oblicima.

Pitanja višetipske i višestepene lokalne samouprave su jedna od naj-složenijih u ovoj materiji. Države koje ne poseduju tradiciju ovakve lokal-ne samouprave suočene su sa brojnim problemima pri njihovom uvođenju. Iskustva zemalja koja takvu tradiciju poseduju nisu podobna za preuzima-nje, ali se mogu uočiti određeni instituti, odnosi i mehanizmi koji bi bili primenjivi i u drugim sistemima. Ovo pitanje je naročito složeno u multi-etničkim sredinama, naročito u balkanskim državama koje još uvek nisu u potpunosti rešile pitanja položaja manjinskih zajednica, odnosno u kojima postoje određeni zahtevi tih zajednica, i s tim u vezi je neophodno dati odgovore na pitanja kako lokalna samouprava može predstavljati rešenje u vezi sa nekim od problema njihovog položaja.

Srbija je tipičan predstavnik zemalja u kojima postoji potreba i pro-stor da se preispita teritorijalna organizacija lokalne samouprave. Pitanje se donekle usložnjava zahtevima za regionalizaciju. Opterećena nekim iskustvima koja se tiču teritorijalne organizacije, a ni danas nisu rešena, Srbija se teško opredeljuje za promene u ovoj oblasti. Ipak, mnogi od pro-blema koji u Srbiji postoje, zahtevaju preispitivanje postojećeg stanja.

Završna razmatranja

Savremeni društveni i politički procesi, koji oblikuju organizaci-ju vlasti, neopravdano su ostavili lokalnu samoupravu u drugom planu. Međutim, imajući u vidu njen značaj za demokratizaciju jednog društva, njegovo efikasno funkcionisanje i usklađivanje organizacije vlasti sa po-trebama konkretne zajednice, postoji potreba da se ovom pitanju pristupi na jedan sveobuhvatniji način, koji će nužnu pažnju pokloniti svim aspek-tima koji čine sistem lokalne samouprave.

Ipak, lokalna samouprava predstavlja dinamičnu pojavu, uslovlje-nu različitim spektrom činilaca i u stalnom preispitivanju odnosa sa ši-rim političko-teritorijalnim zajednicama, s jedne, odnosno sa svojim


62

konstitutivnim elementima, s druge strane. Komparativnom analizom ovih odnosa u različitim zemljama da se uočiti uslovljenost njenog položaja oblikom državnog i društvenog uređenja, političkim sistemom, oblikom organizacije vlasti, ekonomskim, demografskim, geografskim obeležjima, tradicijom i sl.

Svrha postojanja lokalne samouprave nije samo u tome da ona bude niži stepen centralne državne vlasti, niti protivteža istoj, već njena zamena u vršenju javnih poslova na lokalnom nivou. Na ovaj način lokalna samo-uprava postaje osnovni nosilac i promoter decentralizacije i približavanja vlasti građanima, učešća građana u procesu donošenja odluka, smanjenja koncentracije državne vlasti, donošenja i sprovođenja odluka na nivou koji je najbliži njihovim korisnicima, direktnog prepoznavanja najbitnijih pro-blema u lokalnoj sredini, njihovog efikasnog i jeftinog rešavanja, i kroz sve ovo – legitimnog definisanja lokalnih interesa i strategija lokalnog razvoja.

Darko GolićTeaching assistant, Faculty of Law, University Business Academy

The challenges of the modern local autonomy as a non-central administrative-territorial system

A b s t r a c t

Local government is necessary to see as a complex, dynamic and multifunctional management system. She represent a dynamical, socially caused and politically sensitive phenomenon, in which we cannot apply unified models of regulation, and this represent for every society continues review and problematization, and there for a dynamic normative reactions and practically solutions , because she is very much in correlation with needs of every people. Although we don’t minimize in theory the great significant of local government, not only for democratization of society, but also for efficiently resolving of public services, in every day a situa-tion is far from this. Local government is more than often inefficient; she is often faced with numerous problems that she cannot itself resolve, even though the problems are manly of local nature and there for in jurisdiction of local government. As the main problems arise questions of distribution of competencies between local and state authorities, the extent, type, ter-ritorial basis and direct citizen participation in local government.


63

Keywords:localgovernment,Administrative–Territorialsystem,ju-risdiction,territory

Literatura

1. Blagojević, M., (2000). Odnos pojma lokalne samouprave prema poj-movima autonomije, dekoncentracije, decentralizacije i komunalnog sistema lokalne samouprave, Niš, Lokalna samouprava, (6), str. 88-99

2. Cvetković, J., (2004). Decentralizacija u/ili lokalna samouprava, Ekonomskividici, 9 (1), str. 135-145

3. Damjanović, M., (2002). Realiteti lokalne demokratije, Beograd, Magna agenda

4. Damjanović, M., Đorđević, S., (1995). Izazovi modernoj upravi i upravljanju, Beograd, Timit

5. Đurđev, A. B., (2003). Lokalna samouprava, Novi Sad, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu - Centar za izdavačku delatnost

6. Komšić, J., (2007). Principi evropskog regionalizma, Novi Sad, Asocijacija multietničkih gradova Jugoistočne Evrope; Philia

7. Marković, D., (2008). Od tradicionalne ka savremenoj lokalnoj samo-upravi,Političkarevija, 7 (2), str. 407-426

8. Stanovčić, V., (1999). Lokalna i regionalna samouprava u demokrat-skoj teoriji, ZbornikMaticesrpskezadruštvenenauke,(106-107) str. 7-47

9. Vlatković, M., (2009). Pravo lokalne samouprave, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe

10. Vlatković, M., (1998). Referendum i narodna inicijativa u lokalnoj samoupravi, Niš, Lokalna samouprava, (3), str. 56-63

64

Jelena Perišić*

ODUZIMANJE IMOVINE STEČENE KRIVIČNIM DELOM SA POSEBNIM OSVRTOM

NA UTICAJ ODLUKE O ODUZIMANJU IMOVINE NA PORODICU OKRIVLJENOG

REZIME: U ovom članku autorka piše o značaju koji ima donošenje nor-mative u oblasti oduzimanja imovine stečene krivičnim delom na efika-snost borbe protiv organizovanog kriminala i sprečavanja sticanja profita od kriminala koji se dalje pretvara u legalne tokove. U uvodnom delu au-torka se bavi vrstom krivičnih sankcija i mera u našem pravu i njihovim počecima.U daljem tekstu navodi se uporednopravni prikaz rešenja postupaka kon-fiskacije imovine koji je poslužio kao uzor našoj novoj regulativi u ovoj oblasti kao i prikaz međunarodnopravne regulative. Donošenje novog Za-kona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela u daljem tekstu članka posmatra se u svetlu poštovanja međunarodnih i Ustavom garan-tovanih prava. Sledi prikaz najosnovnijih karakteristika novodonetog Za-kona. Akcenat autorka rada stavlja na do sada malo postavljano pitanje uticaja odluke o oduzimanju nelegalne imovine na porodicu okrivljenog.U zaključku se ukazuje na opravdanost i dobar učinak primene novog Za-kona kao i nadu i potrebu da se neće stati sa borbom protiv organizovanih kriminalnih grupa i da će se sistem oduzimanja kod nas u narednom peri-odu poboljšavati.

Ključnereči:organizovanikriminal,oduzimanjeimovine,imovinskesank-cije,porodica,Zakonooduzimanjuimovinestečenekrivičnimdelom.

* Sportska Akademija, Beograd

UDK: 343.272BIBLID: 0352-3713 (2011); 28, (1–3): 64–84

STRUČNI RAD

Oduzimanjeimovinestečenekrivičnimdelomsaposebnimosvrtomnauticajodluke...

65

Uvodne napomene

Organizovani kriminal današnjice se odlikuje pre svega nezaustavlji-vom glađu njenih organizatora i članova za sticanjem profita, koji su sa ra-zvojem vremena u kome živimo poprimili oblik multinacionalne industrije. Reakcija, putem primene krivičnih sankcija koje su do skoro bile propisane u zakonodavstvima naše zemlje i drugih a usmerene su između ostalog na borbu protiv organizovanog kriminala, nije bila dovoljna. Potrebno je bilo prihvatiti takve mere koje su direktno upravljene na rasturanje zločinačkih organizacija, otkrivanjem i zaplenom novca od njegovog izvorišta pa do kraja – pretvaranja novca stečenog kriminalom u legalne tokove. Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom obezbeđuje provereni sistem borbe protiv organizovanog kriminala, jer se takav oblik zaštite pokazao kao veoma efikasan u mnogim zemljama. Sama ideja o tome da se niko ne sme obogatiti vršenjem krivičnih dela je veoma stara, kao i primena krivičnopravnih sankcija koje su to onemogućavale, pa ćemo se prvo po-svetiti istorijskom osvrtu na mere koje su za cilj imale ono što danas ima mera oduzimanja imovine stečene kriminalom u smislu novog zakona. Te sankcije većinom postoje i danas kao alternativa ili isključivi izbor sudije, kod dela koja nisu obuhvaćena ovim Zakonom. Značaj uticaja i primene iskustava međunarodne zajednice na donošenje normative u ovoj oblasti je neprocenjiva. Sistem sankcija koji smo usvojili je prethodno dobro utaban u mnogim zemljama pre svega evropskim, te smo smatrali neophodno dati uporednopravni prikaz rešenja drugih zemalja koja su ujedno kamen teme-ljac naše zakonske regulative ali i garancija za opravdanost uvođenja ovih mera. Kako bi neophodnost primene Zakona o oduzimanju imovine steče-ne krivičnim delom bila jasna moramo je opravdati sa stanovišta kolizije odredaba Zakona sa nekim međunarodno priznatim pravima čoveka kao i odnosa sa Ustavom zagarantovanim pravima. Akcenat u radu stavljamo na postojeći zakonski tekst o oduzimanju imovine, na neka od rešenja sadrža-nih u njemu a pre svega na problematiku koja se odnosi na uticaj presude o oduzimanju imovine na porodicu kao celinu i vrlo osetljivu granicu između zaštite porodice s jedne strane i zaštite društva od rasta kriminalnog profita. Kroz ceo rad koristili smo sociološki metod ukazujući na značaj i društvenu opravdanost primene ove mere u našem pravnom sistemu kao i na društvene pojave koje su uslovile početak primene ovog instituta u našem pravu. Na kraju, u zaključku zatvorena je celina borbe protiv mafije na navedeni način i ukazano je na značaj neprestane ali svrsishodne borbe svih onih koji su deo državnog i društvenog otpora kriminalu.


66

1. Vrste imovinskih krivičnih sankcija i mera u našem pravu – sa istorijskim osvrtom na svaku od njih

Radi suzbijanja različitih oblika kriminaliteta državi stoji na raspolo-ganju niz sredstava i mera, među kojima su svakako najznačajnije krivič-nopravne mere. Dosadašnje mere oduzimanja imovine i imovinske koristi u našem sistemu krivičnog prava pokazale su se kao nedovoljno jako oruž-je u borbi protiv kriminala naročito organizovanog i imovinskog krimina-la. Kod imovinskih delikata učinioci su vođeni željom za uvećanjem svoje imovine, zatim transferom nezakonitog prihoda u legalne tokove (čime prikrivaju svoje tragove) da bi kroz proces na kraju nesmetano uživali ste-čeno bogatstvo. Oduzimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom kod nas vršeno je pomoću novčane kazne, konfiskacije imovine (koja više ne egzistira u našem krivičnom zakonodavstvu), oduzimanje predmeta kao krivičnih sankcija i oduzimanje imovinske koristi kao posebne mere.

1.1. Novčana kazna

Novčana kazna je sankcija imovinskog karaktera koja se sastoji u obavezi učinioca krivičnog dela da u određenom roku plati određenu sumu novca zbog učinjenog krivičnog dela1. To je jedna od najstarijih krivičnih sankcija i najpre je nastala kao način sprečavanja krvne osvete tako što je učinilac oštećenom ili porodici plaćao naknadu za krivično delo koje je učinio. Kasnije prerasta u pravo države na kažnjavanje, te je bila sve do perioda francuske revolucije značajan izvor prihoda za državu. S obzirom na to da novčana kazna ima za cilj da pogodi učinoca krivičnog dela u meri koja bi bila dovoljno intezivna da ga odvrati od činjenja kriminalnih ak-tivnosti ubuduće, ona mora biti znatna, nikako simbolična. Danas, pozna-jemo dva različita sistema propisivanja i primene novčane kazne: sistem fiksnih iznosa i sistem dnevnih globa (dani-novčana kazna). Prvi sistem, sistem fiksnih iznosa, je u primeni u našem pravnom sistemu i podrazume-va propisivanje novčane kazne u određenom iznosu u okviru propisanog opšteg minimuma i maksimuma. Sistem dnevnih globa pojavljuje se češće u savremenim zakonodavstvima. On podrazumeva da se prethodno odmeri kazna u vremenskom trajanju, tj. u danima i to prema opštim pravilima o odmeravanju kazne, da se posle toga utvrdi novčana vrednost, odnosno novčani ekvivalent jednog dana, te da se prostim množenjem dođe do nov-1 Vrekić, D., (1997). Mera oduzimanja imovinske koristi u krivičnom pravu, Novi Sad, Pravo


67

čane kazne koja se izriče.2 Prednost sistema novčanih globa je što se visina kazne određuje prema imovinskom stanju učinioca čime se obezbeđuje jednakost u postizanju svrhe kazne za sve. Danas novčana kazna kao jedna od humanijih kazni predstavlja pogodno rešenje za krivična dela manjeg značaja kao i krivična dela lakšeg i srednjeg kriminaliteta.

1.2. Konfiskacija imovine3

Konfiskacija imovine je oduzimanje imovine osuđenom licu bez na-knade, u granicama propisanim zakonom.4 Postoji potpuna i delimična konfiskacija, s tim da je naše pravo poznavalo samo potpunu konfiska-ciju . Krivični zakonik Republike Srbije ne poznaje ovu kaznu ali je ona dugo vremena egzistirala u našem zakonodavstvu, premda uvek osporava-na. U sistemu kazni pojavljuje se 1947. godine, donošenjem Opšteg dela Krivičnog zakonika, kao kazna kojom se oduzimala celokupna ili tačno određen deo imovine u korist države. Konfiskacija je tada imala politič-ki cilj te je u početku izricana državnim neprijateljima. Kao osnovni ne-dostatak ove mere navodi se pre svega činjenica da je protivna principu srazmernosti jer se oduzima cela imovina a i to što se druge mere smatraju adekvatnijim u ostvarivanju svrhe oduzimanja imovine. Epitet nepravedne kazne konfiskacija dobija pogađajući direktno nevinu porodicu osuđenog5. Tako ova kazna gubi gubi personalni karakter. Ona biva ukinuta 1990. go-dine i to Zakonom o izmenama i dopunama KZ SFRJ ali se ponovo uvodi u sprezi sa krivičnim delima organizovanog kriminala uz uslove da se izriče kao sporedna i to za krivična dela sa elementima organizovanog kriminala za koje je učiniocu izrečena kazna u trajanju od najmanje 4 godine. Ranije rešenje se smatralo boljim jer su u zakonu bila nabrojana krivična dela za koja se može izreći ova kazna. Ipak kazna je tada ostala neprimenjiva jer nije bila regulisana normativom u oblasti izvršenja kazni.

S obzirom na to da naše krivično pravo poznaje meru oduzimanja imovinske koristi pribavljenu krivičnim delom i da je izričito propisano da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom, zatim meru bezbednosti oduzimanja predmeta koji su bili upotrebljeni 2 Stojanović, Z., (2003). Krivično pravo-opšti deo, Beograd, Pravni fakultet3 Treba napomenuti da se radi o sankciji koja je ukinuta u našem pravu ali i u većini zakonodav-

stava u svetu i da ovu konfiskaciju ne treba poistovećivati sa institutom oduzimanja imovinske koristi koji se u stranim zakonodavstvima često označava nazivom konfiskacije.

4 Šarkić, N., (2005). Građanski izvršni postupak, Beograd, Fakultet za poslovno pravo5 Kokolj, M., Lazin, Đ., (1986). Imovinske krivične sankcije i mere u jugoslovenskom krivičnom

pravu, Beograd, Naučna knjiga


68

ili su bili namenjeni za izvršenje krivičnog dela ili su nastali izvršenjem krivičnog dela kao i novčanu kaznu, konfiskacija imovine ne samo da je nepotrebna već se postavlja pitanje njenog odnosa sa navedenim merama odnosno sankcijama.6

1.3. Oduzimanje predmeta

Meru bezbednosti oduzimanja predmeta poznaju sva savremena za-konodavstva, a ona je dugo prisutna u našem pravu. Ona ima pre svega preventivni karakter jer nije okrenuta ka kažnjavanju učinioca već ka spre-čavanju da izvrši nova dela u budućnosti. Razlog obaveznosti ove mere kao i njenu opravdanost vidimo u tome što bi bilo protivno načelu pravič-nosti zadržavanje predmeta kojima je učinilac izvršio krivično delo ili koji su nastali izvršenjem krivičnog dela. Mera bezbednosti stvarne prirode odnosi se na stvari i predmete koji mogu biti:

1. predmeti namenjeni ili upotrebljeni za izvršenje krivičnog dela (in-strumenta sceleris)

2. predmeti nastali izvršenjem krivičog dela (producta sceleris) – npr.falsifikovani novac ili isprave i sl.7

Mera oduzimanja predmeta ima svrhu kazne i svrhu mere bezbednosti u zavisnosti od toga o kojim se predmetima radi. Ukoliko se oduzimaju opasni predmeti (npr. eksploziv, otrovi) ostvaruje svrhu mere bezbednosti a ukoliko nisu opasni, takvo oduzimanje često poprima karakter novčane kazne za učinioca dela. Kod predmeta koji nisu opasni svrha je da se uči-nilac imovinski kazni ali to se ostvaruje ujedno i merom oduzimanja imo-vinske koristi te se po nekim shvatanjima8 ova mera, u slučaju predmeta koji nisu opasni smatra suvišnom.

1.4. Oduzimanje imovinske koristi

Mera oduzimanja imovinske koristi je u naše zakonodavstvo uvedena 1951. godine, prvo kao mera bezbednosti a kasnije izmenama zakonodav-stva 1959. godine je regulisana kao posebna krivičnopravna mera. Pod pojmom imovinske koristi u krivično-pravnom smislu treba uzeti svaku vrednost, za koju se uvećava imovina učinioca krivičnog dela ili pak nekog drugog, koja je pribavljena krivičnim delom ili povodom ovakvog dela i 6 Stojanović, Z., op. cit.7 Mrvić-Petrović, N., (2005). Krivično pravo, Beograd, Fakultet za poslovno pravo8 Tomić, Z., (1991). O pravnoj prirodi mere oduzimanja predmeta u našem krivičnom pravu,

Sarajevo, Godišnjak Pravnog fakulteta u Sarajevu


69

time bi se učinilac ili ko drugi neosnovano bogatio vršenjem krivičnog dela.9 Osnovni razlog koji je uticao da se u našem, a i u većini drugih kri-vičnih zakonodavstava, osamostali jedna posebna krivično-pravna mera za oduzimanje imovinske koristi, shodno načelu pravičnosti i morala, te opštem principu da niko ne može zadržati korist koja je pribavljena krivič-nim delom, jeste da se uspostavi faktička i pravna situacija koja je postoja-la pre izvršenja krivičnog dela, tj. da se učinilac krivičnog dela onemogući da pod bilo kojim uslovima zadrži imovinsku korist pribavljenu izvrše-njem krivičnog dela10. Veoma sporno je pitanje pravne prirode ove mere i kreće se od shvatanja da je to specifično krivično-pravna mera11, zatim sporedna kazna, mera bezbednosti, specifična krivična sankcija, specifič-na pravna posledica krivičnog dela itd. Ipak najrasprostranjenije shvatanje je ono o meri oduzimanja imovinske koristi kao posebnoj krivičnopravnoj meri. Da bi se ova mera izrekla potrebno je da je krivično delo izvršeno, zatim je potrebna osuđujuća presuda, što znači da se ona može izvršiti samo u sudskom postupku i samo posle toga kada učinioc bude proglašen krivim. Drugi uslov je utvrđenje postojanja same imovinske koristi a kojA se može sastojati u novcu, predmetima od vrednosti ali i drugim vrednosti-ma koje su pribavljene krivičnim delom. Ukoliko nije moguće oduzimanje učinilac se obavezuje da plati novčani iznos koji odgovara pribavljenoj koristi. Kod nas je oduzimanje imovinske koristi uvek obavezno kada se utvrdi da je korist nastala izvršenjem krivičnog dela. Postupak po kome se sprovodi oduzimanje imovinske koristi je regulisan odredbama člana 513. do 520. još uvek važećeg Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine. Oduzimanje imovinske koristi se proširuje i na lica na koja je korist prene-ta bez naknade ili uz naknadu koja ne odgovara stvarnoj vrednosti.

1.5. Privremeno oduzimanje predmeta i imovinske koristi u postupcima za krivična dela organizovanog kriminala

Usvajanjem Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala u julu 2002. godine samo je započeta borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji. Krunu propisa koji se bave ovim pitanjima trebalo bi da predstavlja Zakon o oduzimanju imovine ste-čene krivičnim delom, koji je usvojen 23. oktobra 2008. godine. U kri-vičnim postupcima za krivična dela organizovanog kriminala oduzimanje 9 Stanić, M., (1979). Oduzimanje imovinske koristi u krivičnom pravu, Beograd10 Vrekić, D., op. cit.11 Srzentić, N., Stajić, A., Lazarević, N., (1979). Krivično pravo SFRJ – opšti deo, Beograd


70

imovinske koristi se sprovodi u skladu sa posebnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Specifičnost ovih mera jeste u složenosti postupka za oduzimanje baš zbog specifičnosti dela organizovanog kriminala a pre svega velike vrednosti predmeta i iznosa imovinske koristi. Razlika od op-šteg postupka u kom su predviđene ove mere je i u tome što se u ovom po-sebnom postupku mogu privremeno oduzeti predmeti i imovinska korist, što je bila novina tada, u odnosu na dotadašnja rešenja a ta ideja je kasnije razrađena u Zakonu o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom.

2. Sistemi oduzimanja nezakonito stečene imovine

Veliki broj zemalja pre svega Evrope ali i sveta bori se protiv organi-zovanog kriminala sprovodeći mere oduzimanja imovine od onih koji se bave kriminalnom delatnošću. Ipak postoje razlike od zemlje do zemlje u načinu sprovođenja ovih mera a pre svega se odnose na vrstu postupka u kojima se nezakonita imovina oduzima. U uporednom pravu razlikujemo sudski sistem za oduzimanje imovine i upravni ili administrativni.

a) Sudsko oduzimanje imovineSudsko oduzimanje imovine kriminalnog porekla sprovodi se u kri-

vičnom ili u parničnom postupku. Najveći broj zemalja a pre svega kon-tinentalnog prava sprovode oduzimanje imovine u krivičnom postupku, sa razlikom jedino u gledanju odnosa imovine i krivičnog dela za koje se sudi. Prema ovom kriterijumu oduzimanje imovine proistekle iz kriminal-nih aktivnosti možemo podeliti na:

• oduzimanje imovine koja je proistekla iz konkretnog krivičnog dela za koje se sudi;

• oduzimanje imovine koja nije proistekla iz krivičnog dela za koje se sudi, ali proističe iz različitih kriminalnih aktivnosti.12

U imovinu koja otiče iz konkretnog krivičnog dela spada imovinska korist koja je od njega proistekla i predmeti koji su upotrebljeni ili name-njeni izvršenju krivičnog dela. Nedostatak ovog sistema je najpre u teškom dokazivanju kauzaliteta između krivičnog dela i imovine a zatim i u tome što se samo mali deo nelegalne imovine obuhvata ovim merama, dok osta-la imovina ovako stečena ostaje neotkrivena.

Najefikasniji sistem je svakako sistem proširene konfiskacije koji je usvojen i kod nas i primenjuje se u skladu sa Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Ovaj sistem podrazumeva primenu 12 Ilić P. G., Majić, M., Nikolić, B., Melilo, Đ., (2009). Komentar Zakona o oduzimanju imovine

proistekle iz krivičnog dela, Beograd, OEBS


71

obrnutog tereta dokazivanja te uz sve primedbe na račun suprotnosti ova-kve primene sa načelima zaštite ljudskih prava, smatramo ovakav sistem efikasniji i bliži osnovnoj svrsi kojoj teži svaka država a to je iskorenjiva-nje organizovanog kriminala. Okrivljeni je taj koji dokazuje poreklo svoje imovine i u koliko ne uspe da dokaže način na koji je stekao, ona mu se oduzima uz pretpostavku da je stečena kriminalnom delatnošću ukoli-ko za nju bude osuđen. Italija je bila prva zemlja Evropske unije koja je prihvatila ovaj sistem oduzimanja imovine i to Zakonom o borbi protiv imovine mafijaških organizacija. Preteča same ideje da se protiv organi-zovanog kriminala treba boriti udarom na imovinu kriminalaca je Italija, mada nije bila prva zemlja koja je donela normativu oduzimanje imovine stečene kriminalom. Konfiskacija se ne odnosi na pojedinačnu kriminalnu radnju već se ona izvršava uvek kada postoji nesrazmera između ekonom-ske vrednosti imovine kojom lice raspolaže i onom koju je prijavilo. U ze-mlje sa proširenim sistemom oduzimanja spadaju i Irska, Velika Britanija, Švajcarska, Portugalija, Norveška i druge. SAD predviđa mogućnost oduzimanja imovine nelegalno stečene u krivičnom postupku ali da bi do oduzimanja došlo potrebno je dokazati kriminalno poreklo imovine prema standardu o pretežnosti dokaza.

Mogućnost oduzimanja imovine nelegalno stečene u parničnom po-stupku ima svoju primenu u zemljama anglosaksonskog prava. Ovakva tuž-ba je usmerena, ne protiv lica, nego protiv imovine. Primenjuje se u SAD-u, Australiji, Irskoj i Engleskoj. U ovim sistemima moguće je započeti postu-pak ako su ispunjeni svi preduslovi a ako je dat nalog za konfiskaciju, bez obzira što nema osude. Pod uslovom da postoji zakonom propisana osnova da se to učini, poseban građanski postupak se može pokrenuti u SAD pod uslovom da postoji verovatan razlog (probable cause) na osnovu kog se ve-ruje da imovina predstavlja prihode ili instrumente krivičnog dela.13

b) Administrativno oduzimanje imovine Administrativno oduzimanje imovine jeste oduzimanje imovine bez

angažovanja suda uz aktivnu ulogu poreskih ili nekih drugih nadležnih or-gana uprave (naročito značajno kod naplate poreza i pranja novca).14 Ovaj sistem postoji u Francuskoj, Americi i Nemačkoj. U Americi upravno odu-zimanje imovine sprovodi se bez posredstva suda i obično ga vrši Organ poreske uprave. Može biti i efikasno sredstvo prilikom vođenja krivične istrage. Za razliku od ovog, upravno oduzimanje u Francuskoj može biti 13 Lukić,T., (2009). Oduzimanje imovine kriminalcima, Beograd, Poslovni biro d.o.o.14 Ibid.


72

sprovedeno tek pošto lice bude osuđeno i to za teška krivična dela. Poreski organi posle osude utvrđuju imovinu koju lice poseduje i oni pristupaju njenoj konfiskaciji u meri u kojoj se utvrdilo da postoji nesrazmera.

3. Međunarodna regulativa oduzimanja imovine stečene kriminalom

Organizovani kriminal kao pojava odavno prevazilazi državne grani-ce i predstavlja veliku pretnju svim državama. Kako bi se efikasno izbo-rilo sa ovim globalnim problemom neophodna je saradnja svih država u cilju propisivanja i sprovođenja normi koje bi se odnosile na otkrivanje, zamrzavanje, privremeno i trajno oduzimanje prihoda stečenih krivičnim delom. Međunarodna zajednica je uvela minimalne standarde za saradnju, a pre svega kroz usvajanje različitih konvencija, deklaracija, zaključaka i preporuka od strane što većeg broja država.

Jedan od prvih dokumenata u kome se govori o konfiskaciji imovine jeste Konvencija Ujedinjenih nacija protiv nezakonite trgovine narkoticima i psihotropnim supstancama od 1989. godine (Bečka konvencija). Odmah za njom sledi Konvencija o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda ste-čenih kriminalom od 1990. godine (Strazburška konvencija). Ona je imala cilj da stvori uslove za vođenje zajedničke politike država potpisnica koje su preuzele obavezu da u svoja nacionalna zakonodavstva ugrade osnovne principe konvencije i da usklade svoje odredbe sa odredbama konvencije. Strazburška konvencija sadrži savremenu definiciju krivičnog dela pranja novca i utvrđuje obavezu za bankarske i druge organizacije da vlastima prijave sve sumnjive finansijske transakcije.15 Postoje posebna ovlašćenja istražnih organa sa ciljem da se već u ranoj fazi postupka zapleni imovina koja je nelegalno stečena a posebno se zahteva kriminalizacija novca koji potiče od trgovine drogom i njegovo oduzimanje. Oduzimanje imovine uči-niocima krivičnih dela kao problem obrađen je u brojnim međunarodnim konvencijama od kojih je veoma važna i Konvencija UN protiv transnaci-onalnog organizovanog kriminala od 2000. godine (Palermo konvencija) koja je stupila na snagu kod nas 2003. godine. Ona predstavlja jedan od najozbiljnijih pokušaja da se dođe do globalnog koncepta organizovanog kriminala. Veliki broj pojmova jasno je razjašnjen i definisan baš ovom kon-vencijom a među njima kao najznačajniji pojam imovina u smislu nelegalne dobiti, konfiskacija, zamrzavanje itd. Važni su naročito oni članovi Palermo 15 Ilić P. G., Majić, M., Nikolić, B., Melilo, Đ., op. cit.


73

konvencije koji predviđaju obrnuti teret dokazivanja, ali samo u meri koja nije protivna načelima domaćih zakona i sudskog postupka.

Konvencija Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma od 2005. godine (Varšavska konvencija) odnosi se na sprečavanje pranja novca i posebno su predviđene odredbe o zamrzavanju i trajnom oduzimanju imovine. Ona osla-njajući se na prethodne međunarodne izvore u ovoj oblasti definiše niz poj-mova a posebno utvrđuje mere koje treba usvojiti na nacionalnom nivou. Od važnijih međunarodnih izvora još ćemo pomenuti i Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv korupcije iz 2003. godine (Njujorška konvencija).

Zajedničko ovim mnogobrojnim međunarodnim kovencijama jeste pre svega napor koji se ulaže na globalnom nivou da se upotrebom što savremenijih metoda i uz veliku saradnju svih država stane na put tran-snacionalnom kriminalu. U njima su takođe usvojeni standardi u pogledu određenja pojmova, obaveza država u smislu inkorporacije pojedinih pra-vila u unutrašnje zakonodavstvo, vrsta mera, postupka koji se sprovodi u odnosu na imovinu itd. tako da državama stoji na raspolaganju potpuno razrađen sistem borbe protiv kriminala. Na njima je da donesu normativu i da je primenjuju saglasno već ustanovljenim pravilima. Ono što se može primetiti za sada da su standardi primena mera u međunarodnim dokumen-tima mnogo šre postavljeni nego u našem pravu.

Kako bi se sprečilo da kapital stečen kriminalom bude plasiran kroz legalne međunarodne finansijske tokove i predstavi se kao „čist” novac, paralelno sa stvaranjem međunarodnog pravnog okvira, a radi sprovođe-nja konkretnih akcija i međusobne koordinacije, na samitu grupe najra-zvijenijih zemalja G7, u Parizu 1989. god., formirana je Radna grupa za finansijsku akciju protiv pranja novca ( FATF). Ona ima sad 28 zemalja članica i do sada je donela oko 40 preporuka u ovoj oblasti od kojih je i ona preporuka o obaveznom uvođenju organa koji će otkrivati, procenjivati i oduzimati imovinu.

4. Uporedni prikaz zakonskih rešenja oduzimanja imovine

Mnoge zemlje su imale zakone kojima se oduzimala nelegalno steče-na imovina ali to su bili nepotpuni sistemi mera o konfiskaciji imovine. Tek razvojem savremenog sistema donošenja zakona u ovoj oblasti, pristupilo se ozbiljnom rešavanju ovog problema. Postoji određen broj pravila koje u ovoj oblasti bez kojih sistem oduzimanja ne bi funkcionisao a opet sva-ka zemlja je našla svoj način zakonskog uokviravanja mera oduzimanja.


74

Određene zemlje poput Italije su utrle put ostalim zemljama koje su samo sledile već proverene mehanizme konfiskacije.

4.1. Italija

Italija je započela donošenje regulative u ovoj oblasti posle tragič-nog ubistva sudije Đovanija Falkonea koji je prvi na mafiju primenio ekonomsku analizu zločinačke organizacije uporedivši je sa strukturom kriminalnog preduzeća. Tada je postala jasna moć mafijaških organiza-cija i činjenica da se tom širenju prevlasti mora stati na put. Oduzimanje imovine se sprovodi u krivičnom postupku. U Krivičnom zakonu Italije u članovima 416. i 416.bis definisan je pojam kriminalne organizacije i kriminalne organizacije mafijaškog tipa. Konfiskacija je obavezna za sva krivična dela organizovanog kriminala, za svu imovinu koja je posredno ili neposredno povezana sa počinjenim krivičnim delom.16 Italija je uvela model konfiskacije imovine i u građanskopravnom postupku gde se teret dokazivanja zakonitosti porekla prebacuje na osumnjičenog. Finansijska policija zajedno sa javnim tužiocem prethodno ispituje sve što može biti predmet provere i tako dobija jasan pregled imovine i njenog odnosa sa za-konitim prihodima. Bitan uslov za građanskopravnu konfiskaciju je da se postupak pokreće samo prema licu prema kome se vodi istraga ili krivični postupak samo za dela organizovanog kriminala. Donošenjem Zakona br. 356/92 o borbi protiv mafijaških organizacija uvodi se mogućnost ublaža-vanja tereta dokazivanja vezanog za poreklo imovine lica okrivljenog za organizovani kriminal. Bitna odlika italijanskog sistema oduzimanja je to da imovina ne mora biti povezana sa krivičnim delom izrečenim u presudi nego se odnosi na celokupnu imovinu kojom on raspolaže a institut kon-fiskacije je proširen tzv. „konfiskacijom po ekvivalenciji” gde sud može konfiskovati novčani iznos ekvivalentan šteti koja je pričinjena.

4.2. Belgija

Donošenjem Zakona iz 1990. godine preduzet je veoma značajan ko-rak uvođenja savremenih mera oduzimanja imovine tako što se dozvo-ljavala konfiskacija ne samo sredstava koja direktno potiču od izvršenog krivičnog dela nego i sredstva kao rezultat tako ostvarenog profita ili supstitucije sredstava. Bitna je odredba koja predviđa da se sva imovina 16 Dragićević-Dičić, R., (2008). Oduzimanje priotivpravno stečene imovinske koristi-međunarodni

standardi i uporednopravna rešenja, Borba protiv organizovanog krimanala, Beograd, UNICRI


75

koja potiče od kriminala bez obzira od kog krivičnog dela potiče može biti predmet pranja novca pa se mora konfiskovati. Zakon donet 2002. godine uvodi još veće izmene koje su nastale po ugledu na italijansko zakono-davstvo, a neke od njih su npr. uvođenje olakšanog utvrđivanja porekla imovine. Ovaj zakon je pre svega proširio mogućnost za zaplenu imovine tako što, ako ne mogu da se pronađu sredstva koje je lice steklo izvršenjem krivičnog dela, može da se izvrši procena te vrednosti i zapleni se od bilo kog dela nasleđene imovine. Ubrzo 2003. godine usvaja se čitav set pravi-la koja se odnose na upravljanje imovinom. Formirana je Centralna kan-celarija za zaplenu i konfiskaciju (COSC) čime je učinjen veliki napredak jer ona već beleži zavidne rezulatate u polju oduzimanja imovine i izmeni zakonskih rešenja.

4.3. Velika Britanija

Konfiskacija imovine u Velikoj Britaniji se sprovodila već u 1986. go-dini ali prvo samo za trgovinu drogom dok je kasnije 1995. godine prošire-na na sva teška krivična dela. Za Veliku Britaniju važan je najpre Krivični zakon iz 2002. godine. Sistem se zasniva na inicijativi tužioca tako što se sprovodi istraga o materijalnoj koristi koju on ispituje i čiji je cilj nalog za konfiskaciju koji sledi nakon donošenja odluke ali uz mogućnost zamrza-vanja pre suđenja. Tužilac ima pravo na pretpostavke o poreklu imovine u određenom periodu života tuženog a na tuženom je da ove pretpostavke obori, što pokazuje da je prisutan obrnuti tetet dokazivanja. Zakonom o sredstvima kriminalnog porekla, iz 2002. godine, Velika Britanija je uvela mogućnost građansko-pravne zaplene onda kada ne dolazi do krivičnog postupka. To radi posebna Agencija za povraćaj sredstava po nalogu suda. Država dokazuje da imovina ima veze sa nezakonitim ponašanjem bez obzira na krivični postupak i tako se omogućuje konfiskacija bez viso-ko postavljenih zahteva o dokazivanju. Kod njih se kontrola odvija preko poreskih organa a što je moguće jer imaju odličan program organizacije poreskog sistema.

4.4. Irska

Zakon koji je donela Republika Irska 1996. godine , omogućio je građanskopravno zadržavanje sredstava za koja se veruje da su kriminal-nog porekla a ako se ona ne potražuju od strane legitimnog vlasnika u roku od 7 godina može doći do njihovog transferisanja u državnu imo-


76

vinu.17 Na ovome radi Agencija, čija je specifičnost u tome što je čine pred-stavnici policije, finansijske službe i službe socijalne zaštite, a i u tome što ta Agencija uzima porez na prihod od kriminalne aktivnosti. Ovakav sistem konfiskacije je moguć samo u zemljama sa dobro organizovanim sistemom poreske kontrole i naplate. Takođe prednost ovog sistema da se kroz poreze vrši eliminacija profita od kriminala što je bolje rešenje u smislu što takav sistem nije sporan sa aspekta poštovanja principa ljudskih prava.

5. Oduzimanje imovine i poštovanje ljudskih prava

Postoji veoma mala granica između postupka oduzimanja imovine stečene krivičnim delom i nastojanja za poštovanjem osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom RS i Evropskom Konvencijom o ljudskim pra-vima. Poštovanje prava na mirno uživanje privatne svojine, prava na pra-vično suđenje i zabrani retroaktivne primene zakona su stavljena pod znak pitanja prilikom sprovođenja mera oduzimanja imovine. Ipak uz postojeću jaku argumentaciju u korist ogromnog značaja koje donose mere i način sprovođenja mera oduzimanja imovine a uz pravilnu primenu postojećih normi dolazimo do zaključka da se primenom mera ne dira u prava koja su garantovana svakom čoveku.

Prvo što je bilo sklono kritici jeste pitanje poštovanja pretpostavke nevinosti u odredbama o oduzimanju imovine stečene kriminalom. Pravo okrivljenog na pretpostavku njegove nevinosti jedno je od centralnih prin-cipa za ostvarivanje prava na pravičan krivični postupak. Pretpostavka nevinosti je zagarantovana članom 6. stavom 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava koja navodi da će se svako ko je optužen za krivično delo smatrati nevinim dok se njegova krivica ne dokaže u skladu sa zako-nom. Isti princip se nalazi u članu 14. stav 2. Međunarodnog pakta o gra-đanskim i političkim pravima. Pretpostavka nevinosti je takođe ugrađena u domaće zakonodavstvo i to u Zakonu o krivičnom postupku . Pretpostavka nevinosti u krivičnom postupku konkretno se izražava kroz činjenicu da nije na optuženom dokazivanje činjenica da nije kriv i da se teret dokazi-vanja krivice nikada ne prebacuje na odbranu. Zakonik o krivičnom po-stupku iz 2001. godine sadrži odredbe o prebacivanju tereta dokazivanja na odbranu kod privremenog oduzimanja predmeta i imovinske koristi 17 Radovanović, S., (2007). Oduzimanje imovine stečene organizovanim kriminalom u svetlu sa-

vre menog, evropskog i domaćeg zakonodavstva,, Primena međunarodnog krivičnog prava: or-ga nizovani kriminal


77

ostvarene krivičnim delom organizovanog kriminala. Zakon o oduzima-nju imovine stečene krivičnim delom predviđa obrnuti teret dokazivanja, a čije je uvođenje unelo brojne polemike u smislu neprihvatljivosti ovakvog rešenja.

Ustav Republike Srbije jemči privatnu, zadružnu i javnu svojinu i utvrđuje jednaku pravnu zaštitu svih oblika svojine (član 86.), kao i mir-no uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1. član 58). Ustav dalje utvrđuje da pravo svojine može biti oduze-to ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2. član 58), kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3. član 58). Pravo svojine se dakle, može oduzeti ili ograničiti, ali samo pod Ustavom utvrđenim uslovima. Pravo svojine je jedno od osnovnih Ustavom zajem-čenih prava (član 58.), a to pravo je proklamovano i Protokolom broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Mešanje u pravo na mirno uživanje imovine dozvoljeno je samo ako je propisa-no zakonom, u javnom interesu i neophodno u demokratskom društvu. Sva tri uslova moraju biti kumulativno ispunjena. Oduzimanje imovine na način predviđen Zakonom o oduzimanju imovine je pod velikim pita-njem opravdanosti u smislu poštovanja prava na mirno uživanje privatne svojine. Još jedno od pitanja kada se govori o poštovanju ljudskih prava jeste pitanje zabrane retroaktivnosti, odluke o oduzimanju imovine stečene kriminalom. Evropska konvencija o ljudkim pravima u članu 7. propisuje zabranu retroaktivne primene krivičnog zakona. Da bi se odredilo može li se ovaj princip odnositi i na nju mora se opredeliti za stav da li je reč o meri preventivnog ili kaznenog karaktera. Ako bi se oduzimanje imovine smatralo krivičnom sankcijom onda bi se dovela u pitanje mogućnost pri-mene oduzimanja na krivična dela učinjena pre stupanja na snagu Zakona. Dakle, potrebno je prvo potražiti odgovor na pitanje pravne prirode mere oduzimanja.

6. Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela

Organizovani kriminal u Srbiji, prema dosadašnjim istraživanjima, na-stao je tokom devedesetih godina u uslovima ratnog okruženja i sankcija, delujući u čvrstoj sprezi sa tada vladajućom elitom, pod zaštitom policije i Službe državne bezbednosti.18Tada je naša zemlja bila vrlo pogodno tlo za 18 Dragičević-Dičić, R., (2008). Postupci pred posebnim odeljenjem za organizovani kriminal,

Borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji, Beograd, UNICRI


78

nastanak i razvitak kriminalnih organizacija. Borba protiv organizovanog kriminala započinje tek demokratskim promenama oktobra 2000. godine ali zbog mnogobrojnih razloga početak ozbiljnije borbe sledi tek par godina kasnije, najpre donošenjem Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala koji je već na početku nai-šao na mnogobrojne kočnice u primeni. Osnivanjem Specijalnog tužilaštva i Posebnog odeljenja u okviru Okružnog suda u Beogradu nadležnih za kri-vična dela učinjena od strane organizovanih kriminalnih grupa prvi put je postala jasna namera države da se obračuna sa mnogim pripadnicima mafi-jaških grupa. Ipak, najveći udarac za vođe i pripadnike organizovanih kimi-nalnih grupa bio je svakako napad na njihovu imovinu upravo stečenu kri-minalom. Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela donet je 23.10.2008. godine, stupio je na snagu 5. novembra iste godine a primenjuje se od 1.marta 2009. godine. Njegovo donošenje je poprilično uzdrmalo sve one koji su imali udela u progresu mafijaškog kapitala. Dosadašnje odredbe Zakona o krivičnom postupku i Krivičnog Zakonika koje su predviđale odu-zimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom nisu bile dovoljno efika-sne. Borba protiv organizovanog kriminala zahtevala je mnogo agresivnije mere države a to je i učinjeno stupanjem na snagu Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Predmet regulisanja ovog zakona jeste utvrđivanja uslova, postupka i organa koji su nadležni za otkrivanje nelegal-no stečene imovine, njeno oduzimanje (privremeno ili trajno) i upravljanje njom. U zakonu su u članu 2. taksativno nabrojana krivična dela na koja se primena zakona odnosi s tim što su krivična dela organizovanog kriminala sporna u smislu definisanja pojma organizovanog kriminala jer je pojam promenljiv u zavisnosti od zemlje i njenih društvenih odnosa. Odredbama člana 5. određeni su organi koji su nadležni za otkrivanje, oduzimanje i upravljanje oduzetom imovinom: najpre javni tužilac kao primarni nadležni organ, sud, organizaciona jedinica MUP-a i Direkcija za upravljanje imovi-nom kao organ u sastavu Ministarstva pravde. Obrazovanje specijalizova-nih organa je model koji je prihvaćen po uzoru na mnoge zemlje Evropske unije i koji je pokazao dobre rezultate i opravdao pratio njegovo uvođenje. Svakako najznačajnija specifičnost Zakona u odnosu na sve naše dotadašnje propise je uvođenje obrnutog tereta dokazivanja tj. olakšano utvrđivanje po-rekla imovine za tužioca kao i u proširenoj konfiskaciji. Tužilac ne dokazuje uzročnu vezu između krivičnog dela za koje je lice okrivljeno i imovine koja se istom oduzima a oslobođen je i obaveze dokazivanja da je imovina stečena protivpravno.


79

Oduzimanje imovine može biti privremeno i trajno. Ratio legis pri-vremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela počiva u potre-bi da se otkloni opasnost koja bi otežala ili bi čak onemogućila trajno odu-zimanje „kriminalne” imovine.19 Postoji sličnost ove mere sa privremenim oduzimanjem predmeta, s tim što se imovina ovde stavlja pod nadzor Direkcije. Da bi moglo doći do privremenog oduzimanja moraju biti ispu-njeni materijalni i formalni uslovi a pre svega da postoji osnovana sumnja da imovina za koju je javni tužilac podneo zahtev proističe iz krivičnog dela. Trajno oduzimanje imovine je najvažnija faza oduzimanja imovine i vezano je za momenat stupanja optužnice na pravnu snagu. Postupak je hi-tan nastoji da reši problem koji se ranije javljao u postupcima oduzimanja imovine. Oduzetom imovinom upravlja Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom. Imovina i novčana sredstva koja se dobiju prodajom imovine postaju svojina Republike Srbije, a zatim se kao takva raspodeljuje, najpre za namirenje oštećenog po njegovom zahtevu a zatim se ostatak uplaćuje u državni budžet gde se vrši raspodela na zakonom predviđen način.

7. Porodica i oduzimanje imovine

Porodični odnosi mogu biti lični i imovinski. Imovinski odnosi iz-među članova porodice imaju drugačije značenje nego imovinski odnosi koji se zasnivaju između subjekata izvan porodičnog kruga, budući da se porodični odnos uvek temelji na posebnoj vezi subjekata u tom odnosu (brak, vanbračna zajednica, srodstvo) ili na njihovim posebnim ličnim svojstvima (pol, uzrast).20 Čine ih imovinski odnosi samih bračnih dru-gova ali i imovinski odnosi bračnih drugova sa trećim licima povodom bračne zajednice. Imovinsko bračno pravo poznaje dva režima: zakonski i ugovorni imovinski režim, ali u našem pravu važi zakonski režim koji se sastoji od posebne i zajedničke imovine bračnih drugova. Ova podela je nama od izuzetnog značaja onda kada se prilikom oduzimanja imovine okrivljenog procenjuje šta zapravo obuhvata njegovu a šta imovinu njego-vog bračnog druga. Postupak deobe zajedničke imovine neretko dovodi do velikih teškoća iako je detaljno regulisan. Imovina i imovinska korist koje okrivljeni prenese na bliske srodnike biće im oduzeta bez obzira na njihovu savesnost tj. da li su ili nisu znali za njeno poreklo i oni mogu zadržati imovinu samo ukoliko dokažu zakonitost njenog porekla. Bliskim 19 Ilić P. G., Majić, M., Nikolić, B., Melilo, Đ., op. cit.20 Draškić, M., (2006). Porodično pravo i prava deteta, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu,

Beograd, Službeni glasnik


80

srodnicima se smatraju: bračni drug okrivljenog i lice sa kojim okrivljeni živi u vanbračnoji li kakvoj drugoj trajnoj zajednici; srodnici okrivljenog po krvi u pravoj liniji, srodnici u pobočnoj liniji do trećeg stepena za-ključno, kao i srodnici po tazbini do drugog stepena zaključno, usvojenik i usvojilac okrivljenog. Stav Saveta Evrope je da kada se utvrdi da je vred-nost imovine okrivljenog nesrazmerna sa njegovim zakonitim prihodima i kada je sud uveren da je imovina stečena kriminalom tada se oduzimanje imovine može proširiti i na imovinu koju su stekli najbliži srodnici okriv-ljenog (bračni i vanbračni drug, deca, rođaci u pobočnoj liniji do 4. stepena kao i lica koja su u poslednjih 5 godina živeli sa okrivljenim u zajednici), ili na imovinu prenesenu na pravno lice nad kojim okrivljeni vrši kon-trolu. U postupku privremenog oduzimanja predmeta i imovinske koristi primenjuje se Zakon o izvršnom postupku (2005. godina). Takođe veliki značaj u primeni zakona ima finansijska istraga jer se po pravilu veliki deo imovine ne nalazi u vlasništvu okrivljenih već u vlasništvu sa njima povezanim licima. Različite oblike imovinskih odnosa u porodici regu-lišu upravo odredbe Porodičnog zakona Republike Srbije. Zajedničkom imovinom supružnika smatra se ona imovina koju su oni zajednički stekli tokom trajanja braka (sa brakom se izjednačava vanbračna zajednica) s tim što je dopušteno da oni mogu bračnim ugovorom drugačije urediti svoje odnose. Ove odredbe porodičnog prava mogu biti predmet zloupotrebe prava. Tako se na primer jedan od supružnika može zadužiti, a izvršenje nad imovinom onemogućiti prikazivanjem postojanja bračnog ugovora, po kome imovina nad kojom se sprovodi izvršenje predstavlja po bračnom ugovoru posebnu imovinu drugog supružnika.21 Ovakvo delovanje bračnih drugova može otežati postupak izvršenja nad imovinom okrivljenog brač-nog druga. Često dolazi do toga da je sporno koja to imovina pripada duž-niku. Kada je lice prema kome se sprovodi postupak bilo oduzimanja pred-meta bilo imovinske koristi u braku, bračni drug može podneti u izvršnom postupku prigovor u kome navodi da je imovina koja je predmet izvršenja zajednički stečena u braku (bračna tekovina).22 Sud u slučaju spora u vezi prigovora bračnog druga dužnika upućuje to lice na parnicu i po pravilu odlaže sprovođenje izvršenja do okončanja parnice. U principu, trebalo bi izbegavati odlaganje izvršenja kazne konfiskacije osim u nekim izuzet-nim situacijama. Treba reći da postoji mogućnost koja se nekada i realno ostvari, da se u toku vođenja krivičnog postupka brak između okrivljenog 21 Šarkić, N., (2009). Sistem porodičnopravne zaštite u Srbiji, Beograd, IP Glosarijum22 Šarkić, N., Nikolić, M., (2006). Komentar Zakona o izvršnom postupku


81

i njenog supruga razvede, posle čega oni rasprave pitanje bračne tekovine na način kojim većina zajedničke imovine pripadne bračnom drugu protiv koga se ne vodi krivični postupak. Tako dolazi do zlopotrebe prava brač-nih drugova na uštrb mogućnosti ostvarenja konfiskacije imovine. Može takođe doći i do toga, da treće lice uloži prigovor, da na nekom delu imo-vine ima pravo svojine ili neko drugo pravo dok se dužnik izjašnjava u prilog tom prigovoru, svestan činjenice da će mu biti oduzeta imovina, a najčešće i u dogovoru sa trećim licem. Međutim donošenjem Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela imovina se može oduzeti osim, od osuđenog i od svedoka saradnika, ostavioca ili njegovih nasled-nika kao i svakog trećeg lica na koje je imovina stečena krivičnim delom preneta. Ipak na tužiocu je da kad su upitanju treća lica dokaže da je ova imovina preneta bez naknade ili uz naknadu koja ne odgovara pravoj vred-nosti imovine a kad se radi o pravnom sledbeniku da je nasledio imovinu proisteklu iz krivičnog dela što nije lako. Zadatak javnog tužioca je ovde dosta složeniji baš zbog toga što mora obezbediti dokaze o naknadi koja je data za imovinu što je često prikrivena informacija. Ipak, imovina se od bliskih lica okrivljenog oduzima bez obzira na propise o deobi zajed-ničke imovine pa je na bračnom drugu da pruži dokaze o zakonitosti sti-canje dela imovine koji se smatra njegovim. Na privremeno oduzimanje imovine po Zakonu o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela primenjuju odredbe Zakona o izvršnom postupku ako njime nije drugačije određeno. Član 70. Zakona o izvršnom postupku nabraja koje stvari ne mogu biti predmet izvršenja a sve u skladu sa socijalnim i humanističkim principima. Sve ono što je iznad neophodnog za izvršnog dužnika i člano-ve njegovog domaćinstva za normalan i uobičajen život može biti predmet izvršenja.23 Ovakva ocena je prepuštena sudu. Ali otvara se posebno pita-nje da li je humano lišiti porodicu a naročito decu celokupne imovine koja se oduzima posebno samim tim što su deca retko svesna porekla imovine kojom raspolažu. Takođe treba li pružiti na neki način zaštitu deteta ko-jom bi se posledice ovakve konfiskacije njihove imovine mogle ublažit. S druge strane, postavljamo pitanje opravdanosti lagodnog života i samog deteta koji je stvoren novcem od kriminala kao i činjenice da bi otklon imovine deteta od konfiskacije bio motiv učiniocima da i pored staha od gubitka svega ipak obezbede svoju decu. O veoma kompleksnom odnosu pravila o konfiskaciji imovine i potrebi zaštite deteta nije se mnogo reklo 23 Šarkić, N., Nikolić, M., (2006). Komentar Zakona o izvršnom postupku, Beograd, Službeni

glasnik


82

a smatramo da ova pitanja zaslužuju mnogo veću pažnju i potom jasniju zakonsku regulativu u ovom pravcu.

Zaključak

Zakon o oduzimanju imovine primenjuje se već godinu dana i rezul-tati njegove primene ocenjeni su kao veoma dobri što je dobilo potvrdu i od strane međunarodne zajednice. Na sednici okruglog stola Ministarstva pravde Republike Srbije povodom prve godine primene ovog zakona vred-nost imovine koja je privremeno ili trajno oduzeta procenjuje se na oko sto miliona evra. U planu je da se u narednom periodu ostvari još intenzivni-ja i efikasnija borba protiv organizovanog kriminala i korupcije. Oduzeti novac ide u državni budžet koji ga dalje raspoređuje, najpre u razvoj i poboljšanje sistema oduzimanja imovine a očekuje se da će u narednom periodu ovakav novac pomoći mnogima kojima je to potrebno čime se još jednom potvrđuje opravdanost uvođenja ovakvih mera. Izgrađena norma-tiva, stvorene institucije za otkrivanje i suzbijanje kriminala, obezbeđena međunarodna podrška, predstavljaju značajne preduslove za uspešnu bor-bu sa organizovanim kriminalom. Kao pioniri u ovoj oblasti, ostaje nam da u narednom periodu vršimo stalna istraživanja koja će nam ukazati na eventualne probleme na koje ćemo primenom Zakona nailaziti, da kroz vreme sistem oduzimanja imovine koji smo usvojili kao model prilago-dimo našem poretku i opipavanjem pulsa društvene reakcije na primenu i uspehe koje primena oduzimanja imovine donosi, stvorimo model koji nam donosi najbolje rezultate. Istakli smo koliko je važno pitanje rešava-nja problema koje primena konfiskacije imovine kriminalnog porekla ima na porodicu okrivljenog, a za njih sigurno nehumane kao i potrebu zaštite porodice i deteta u okviru nje od posledica konfiskacije, a koje skoro da nije postavljano u našoj praksi. Ono što smatramo bitnim jeste da oduzi-manjem imovine proistekle iz krivičnog dela stajemo na put kriminalnim delovanjima koja su zbog svojih ustaljenih mehanizama inkorporacije u strukture izvršne vlasti i preuzimanja političke i finansijske moći naneli ogromnu štetu društvu i pravnom poretku u celini. Put na koji smo krenuli ne smemo prekinuti jer značaj primene ove mere oduzimanja imovine pro-istekle iz krivičnog dela nije lek samo za organizovani kriminal nego i za uspon privrede i ekonomije naše zemlje, a koji su već dugo na nezavidnom nivou.


83

Jelena PerišićThe Sports Academy, Belgrade

Seizure of property acquired by crime with special emphasis on the impact of decisions on confiscation of propriety of defendant’s family

A b s t r a c t

In this article the author writes about the importance of having mak-ing a normative in the area of seizure of property acquired through crime on the efficiency of fighting organized crime and the prevention of profit from the crime that was later converted into legal. In the introduction the author deals with the kind of criminal sanctions and measures in our law and their origins.

Hereafter reffered to comperative display solution procedures of con-fiscation of propriety, that served as a model of our new regulation in this area as well as view of international administrative regulation. Pass a new law on forfeiture of assets derived from crime in the body of the article is viewed in the light of respect for international law and the Constitution guaranteed. The following segment is the most basic caracteristics of new-ly established law. Emphasis is placed on the author of the now little-asked question of the impact the decision on confiscation of illegal property in the family of the defendant.

In conclusion points to the feasibility and good performance of the new law, as well as the hope and need not to stop with a fight against or-ganized crime groups and that the system of confiscation in our country in the future will improve.

Keywords:organisedcrime,confiscationofpropriety,propertysan-ctions,thefamily,Lawonseizureofpropertyacquiredthroughcrime

Literatura

1. Draškić, M. (2006). Porodično pravo i prava deteta, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu; Sl. glasnik.

2. Dragičević-Dičić, R. (2008). Oduzimanje protivpravno stečene imo-vinske koristi- međunarodni standardi i uporednopravna rešenja, Borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji, Beograd : UNICRI


84

3. Dragičević-Dičić, R. (2008). Postupci pred posebnim odeljenjem za organizovani kriminal, Borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji, Beograd, UNICRI

4. Ignjatović, Đ. (2007). Stanje kriminaliteta u Srbiji i pravna sredstva reagovanja, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu

5. Ilić, G., Majić, M., Nikolić, Melilo, Đ. (2009). Komentar Zakona o krivičnom postupku, Beograd, OEBS

6. Institut za uporedno pravo (2008). Borba protiv organizovanog krimi-nala u Srbiji, Beograd, UNICRI

7. Krivični zakonik, Sl.glasnikRS br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/098. Lukić, T. (2009). Oduzimanje imovine kriminalcima, Beograd, Po-

slovni biro d.o.o.9. Mrvić-Petrović, N. (2005). Krivično pravo, Beograd, Fakultet za po-

slovno pravo10. Stojanović, Z. (2003). Krivično pravo-opšti deo, Beograd, Pravni fa-

kultet Univerziteta u Beogradu11. Šarkić, N. (2009). Sistem porodičnopravne zaštite u Srbiji, Beograd,

IP Glosarijum 12. Šarkić, N. (2005). Građanski izvršni postupak, Beograd, Fakultet za

poslovno pravo13. Šarkić, N., Nikolić, M. (2006). Komentar Zakona o izvršnom postup-

ku, Beograd, Sl. glasnik.14. Ustav Republike Srbije, Sl.glasnikRS br. 98/0615. Vrekić, D. (1997). Mera oduzimanja imovinske koristi u krivičnom

pravu, Novi Sad, Pravo16. Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, Službeni

glasnikRS br. 97/0817. Zakonik o krivičnom postupku, Sl.list br. 70/01, br. 68/02), Sl.glasnik

RS br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/0918. Zakonik o krivičnom postupku, Sl.glasnik br. 46/06, 49/0719. Zakon o izvršnom postupku, Sl.glasnikRSbr. 125/04

85

UPUTSTVO AUTORIMAZA PISANJE I PRIPREMANJE RUKOPISA

Uređivački odbor časopisa „Pravo – teorija i praksa” moli saradnike da tekstove za objavljivanje pišu u skladu sa sledećim uputstvom:

U časopisu se objavljuju radovi iz pravnih ekonomskih i društvenih disci-plina. Pod terminom radovi podrazumevaju se: članci, prikazi, analize propisa, studentski radovi i drugi prilozi. Radovi se po pravilu dostavljaju u elektron-skom obliku na sledeću e-mail adresu: [email protected].

Svi radovi podležu recenziji. Svaki naučni rad ocenjuju bar dva recezenta po izboru redakcije. Redakcija ima pravo da prilagodi rad pravilma uređivanja časopisa.

Opšte informacije za pisanje rada:Radove pisati na srpskom ili engleskom jeziku. Koristiti vrednost 25 mm

za sve margine.Rad treba da bude napisan u tekst procesoru Microsoft Word, fontom

Times New Roman, veličine 12 pt, latinicom, prored 1,5. Obim rada može biti najviše do 16 stranica formata A4, uključujući tekst, tabele, slike, grafikone, literaturu i ostale priloge.

Na naslovnoj strani članak treba da sadrži naslov rada na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 14 pt, Bold. Zatim razmak, pa na-vesti ime i prezime autora, titulu, afilijaciju (mesto zaposlenja), e-mail adresu i kontakt telefon, veličine 12 pt. Zatim razmak, pa napisati apstrakt, dužine do 250 reči, na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 12 pt. Ključne reči se navode nakon jednog reda razmaka ispod apstrakta, na srp-skom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku. Treba da ih bude maksimalno pet, veličine 12 pt, Italic. Zatim razmak, dva reda pa sledi tekst rada.

Radove pisati jezgrovito, razumljivim stilom i logičkim redom koji, po pravilu, uključuje: uvodni deo, razradu teme i zaključak. Veličina slova za osnovni tekst je 12 pt. Naslovi i podnaslovi u tekstu 12 pt, Bold.

Za pisanje referenci koristiti APA (Priručnik za publikovanje, Američko psihološko društvo) međunarodni standard za pisanje referenci s tim što smo zadržali citiranje u fusnotama. Napomene tj. fusnote mogu sadržati dopunska objašnjenja ili komentare koji su u vezi sa tekstom. Fusnote se pišu u fontu 10 pt.

Primeri kako da citirate određenu vrstu izvora koje koristite:1. Primer ukoliko citirate monografiju:a. Carić S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad,

Privredna akademija, str. 48

86

2. Ukoliko monografija ima više od tri autora:a. Carić S. et al., (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar

za privredni consulting, str. 56

3. Primer ukoliko citirate članak iz časopisa:a. Ignjatović, A. (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema

maloletnicima.Pravo–teorijaipraksa 26 (7-8), str. 78.

4. Primer ukoliko citirate rad iz Zbornika radova:a. Radovanov A. (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravične

novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik) Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa sa-vetovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 150

5. Primeri ukoliko citirate izvor sa Interneta:a. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-

sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com_content&task=view&id =930&Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović O. (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Power Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrijski pokazatelji učinka časopisa. (2009, Novem bar 14). Pre uze to sa: http://ceon.rs/index.php?option=com_content&task=-view&id= 84&Itemi d = 896

d. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

6. Primeri ukoliko citirate Zakona. Zakon o obligacionim odnosima,SlužbenilistSRJ, br. 31/93;b. Ukoliko preciznije citirate: Zakon o obligacionim odnosima,Službeni

listSRJ, br. 31/93, član 18. stav 2.

7. Ukoliko ponavljate citirane reference – primeri:a. Ukoliko u radu citirate samo jedan tekst određenog autora, kada prvi

put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Carić S. op. cit. str. 77

b. Ukoliko više puta citirate različite tekstove istog autora, kada prvi put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Kokolj M., Prekršajno pravo, str. 98 ili Kokolj M., Krivično procesno pravo, str. 69

87

8. Citiranje teksta na istoj stranici kao i u prethodnoj fusnoti:a. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora i sa iste stranice kao i u prethodnoj

fusnoti: Ibid.b. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora ali sa različitih stranica kao i u

prethodnoj fusnoti: Ibid., 25Na kraju svakog naučnog čanka obavezno je napisati Literaturu odnosno,

spisak korišćenih, odnosno citiranih referenci po abecednom redu.

Literatura

1. Carić S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad, Privredna akademija

2. Carić S. et al., (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar za privredni consulting

3. Ceon. Bibliometrijski pokazatelji ucinka casopisa. (2009, Novembar 14). Preuzeto sa: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task = view&-id = 84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović O. (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Pouer Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

5. Ignjatović, A. (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema maloletnicima.Pravo–teorijaipraksa 26 (7-8), str. 76-92

6. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov A. (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravične novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik) Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa saveto-vanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 139-154

8. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930& Itemid

9. Zakon o obligacionim odnosima,SlužbenilistSRJ, br. 31/93