Висока школа струковних студија за образовање васпитача и тренера, Суботица

Антропомоторика

семинарски рад

тема: ДЕЧИЈА ИГРА И МОТОРИКА

студент: Александар Јеремић 261/14 професор: др Ђорђе Нићин

Суботица

октобар, 2015.

С А Д Р Ж А Ј

1. УВОД ..........................................................................................................................1

2. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ИГРЕ....................................................2

3. ДЕЧИЈА ИГРА И МОТОРИКА....................................................................3

4. ИГРА И ОНТОГЕНЕЗА ДЕТЕТА ..............................................................4

5. ПОКРЕТНЕ ИГРЕ...............................................................................................6

5.1 Избор покретне игре....................................................................................6

5.2 Трајање покретне игре................................................................................7

6. ЗАШТО ЈЕ ДОБРО ИГРАТИ СЕ.................................................................8

7. ЗАКЉУЧАК............................................................................................................10

8. LITERATURA.........................................................................................................11

1. УВОД

Људска моторика представља збир претпоставки о људским покретима и

манифестацијама које укључују вођење и исход физичке активности. Моторна

активност је тада усмерена и постаје системски процес под контролом централног

нервног система. Игра је најприроднији, основни и најзначајнији вид активности сваког

детета. Игра је пут којим деца упознавају свет у коме живе. Док се игра, дете истражује

свет око себе и сопствене могућности, проналази и измишља нове могућности

деловања у различитим ситуацијама (Максимовић, 2009).

Игра се одвија углавном због задовољства које пружа. Прихватамо је из властитих

потреба, без неке спољашње присиле. Дете се у игри осећа неспутано и отворено, следи

своју концепцију и замишљени ток игре стога је није потребно прекидати непожељним

интервенцијама.

Дете игру доживљава као нешто озбиљно јер у њој заправо истражује, комбинује,

испробава и користи различите стратегије, а одрасли може бити пожељан саиграч ако и

сам тако доживљава игру те уважава замисли и идеје детета и ненаметљиво му нуди

нове могућности.

1

2. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ИГРЕ

Активност детета у игри израз је психофизичких потреба детета, емоционалних

стања и социјалних тежњи. Она је природни пут за упознавање средине у којој живи и

друштвеног и природног окружења уопште. Игра је израз тежње дета да активно

учествује у средини у којој живи и то остварује кроз игру.

У игри се огледа дечија склоност ка подражавању и опонашању драгих особа,

занимљивих радњи и послова које дете види око себе. У том процесу дете открива свој

однос и став према ономе што га окружује. Игра је активност у којој се деца изванредно

пројектују, изражавају и испољавају све своје позитивне и негативне црте лишности

стечене у својим породицама.

2

3. ДЕЧИЈА ИГРА И МОТОРИКА

Развој човека карактерише игра која је стално имала значајну функцију као једна

од најтипичнијих манифестација њихове кретне културе. У дугом периоду дивљаштва у

првобитној заједници, игра је била средство повећања радног учинка и култа вере, а у

завршној фази епохе варварства, имала је претежно одбранбену функцију (Нићин,

2013).

У класном друштву, игра је имала привилеговани положај владајуће класе. У

робовласничком друштву, привремено је трајала функција игре у верском култу, у

припреми за рад и борбу. Касније, за робовласнике постала је извор забаве, здравља и

телесне кондиције.

Феудално друштво игру ставља као садржај школског физичког васпитања, а

напредни педагози су пропагирали и објашњавали кретње игре коа кључно средство

васпитања деце.

Капиталистичко друштво покретне игре такође уврстава у наставни програм

школског телесног васпитања.

Социјалистичко друштво покретне игре користи за хармонично васпитање деце и

омладине, али као и средство кретне активности одраслих. Покретне игре представљају

најемоционалније средство физичке културе.

Развој игре кроз друштво имао је функцију улоге припреме деце за будући живот

и рад.

3

4. ИГРА И ОНТОГЕНЕЗА ДЕТЕТА

Са развојем детета, мења се његова игра, која суштински делује на целокупни

телесни, моторички и друштвени развој (Нићин, 2013).

Складно са развојем детета, и његове игре постају сложеније. У предшколском

узрасту можемо направити следећу поделу игара:

1. Стваралачке игре – деца их сама измишљају.

а) Игре улога – имитативне игре – у ранијој фази ради се о имитацији звукова

појединих предмета, касније, с развојем детета игре постају све богатије, а дете

одређује начин и садржај остваривања замисли.

б) Игре драматизације – развијају изражајност говора, а изискују прибор и

материјале (нпр. костими).

в) Конструктивне игре – то су стваралачке игре детета које развијају перцепцију,

фину моторику, утичу на развој маште и креативности.

2. Игре с правилима – задатак се решава помоћу раније утврђених правила.

а) Народне – нпр. пуштање змаја, загонетке, колo и сл. - преносе се предањем.

б) Покретне игре – елементарне игре – често су праћене речима или песмом,

садрже одређени задатак, а за циљ обично имају развијање одређене физичке

способности.

в) Дидактичке игре – имају посебан утицај на дететов спознајни развој, садрже

задатке, правила и циљ.

Уз наведене врсте игара, нужно је споменути и функционалну игру која се јавља у

раном детињству, а која се дефинише као игра новим функцијама које код детета

сазревају - моторичким, чулним, перцептивним. Она је одређена раном социјалном

интеракцијом, а јавља се око осмог месеца живота детета. Поступно се у другој години

живота функционална игра смањује, а развојем детета расте интензитет стваралачких и

игара с правилима.

4

Улога васпитача у предшколским васпитни-образовним институцијама је веома

велика у погледу стручног конципирања игара и њиховог избора, јер свака игра има

одеђени смисао и задатке које треба решити у едукацији деце.

У старијем предшколском узрасту игре са улогама имају незамењиву функцију. У

њима се ради о добро режираној активности, игре имају драматички карактер, а многе

од ових игара развијају сазнања из разнх образовних премета и називамо их

дидактичким играма. Деца се играју и при томе погађају коме припада сенка, којој

хемикалији мирис итд.

Са аспекта телосног вежбања, најзначајније игре су оне у којима преовлђује

покрет, односно ради се о покретним играма.

5

5. ПОКРЕТНЕ ИГРЕ

Покретне игре су створиле услове за настанак спортских игара, а тиме и модерног

спорта.

Покретна игра заузима значајно место у физичком васпитању детета. Она је за

дете природна активност и неопходна је за развој здравља и кретања. Непресушан је

извор уживања и одушевљења. Уз ове игре дете се ослобађа напетости, агресивности,

стрепње и прилагођава одређеним ситуацијама и на међусобну сарадњу (Максимовић,

2003).

Покретне игре сврставамо у игре са правилима које деца уче од одраслих. А она

задовљава потребу за кретањем. Први мотив који покреће дете да приступи игри јесте

потреба за кретањем. Емотивно стање које из тога настаје последица је кретања. Зато

игра мора да буде занимљива, везана за решавање занимљивог задатка. Покретном

игром остварујемо задатке умног развоја и учење игромје главна идеја раног

образовања (Максимовић, 2003).

Покретна игра се схвата као основни облик активности у физичком васпитању

деце предшколског узраста, а кретање је примарни услов физичком развоја. Кретање

омогућава брже дисање, проток криви, размену материја, брже одстрањивање штетних

материја и з организма, побољшава се апетит деце, деце брже расту, равномерније и

свестраније се физички развјају. То су разлози да се код избора игре води рачуна о

сбособностима деце једне узрасне групе (Богосављев, 1997)

5.1. Избор покретне игре

Игра може бити одлично васпитно средство само онда када је добро одабрана, и

право време и занимљиво спроведена. Да би се то постигло треба обратити пажњу на

избор игре, на објашњење и мотивацију деце и на спровођење игре (Богосављев, 1997).

При избору игре треба водити рачуна о психовфизичком развоју детета, циљу

игре, условима и средствима, актуелности игре. Покретне игре се разликује по

садржају, задацима и правилима. Садржај у играма је једноставан или богатији или узет

из околине која окружује дете. Правила игре су повезана са садржајем и одређују ток

игре. Задаци игре се извршавају кретањем (ходањем, трчањем, скакањем, провлачењем,

пењањем, бацањем и хватањем, гађањем). За децу млађе узрасне групе покретне игре се

бирају једноставним, разумљивим и интересантним садржајем, лаким задацима и

6

правилима. За децу средње узрасне групе треба бирати игре са тежим задацима и

правилима игре јер су њихове могућности веће од трогодишње деце. Старија група је

способна да дуже време примењује исти облик кретања и више различитих облика

заједно. Игре могу бити са тежим задацима и правилима, а разноврснијим садржајима

(Богосављев, 1997)

5.2. Трајање покретне игре

Трајање покретне игре зависи од интензитета, циља, интересовања и броја деце.

Оријентационо временско трајање игре може бити:

У млађој групи од 5 до 7 минута;

У средњој групи од 3 до 10 минута;

У старијој групи од 10 до 12 минута

7

6. ЗАШТО ЈЕ ДОБРО ИГРАТИ СЕ

Успостављање емотивних веза

Већ у првим месецима живота мајка детету постаје најдража играчка. Звук гласа,

осмех и додир детету пружају задовољство и доприносе развоју чврсте емотивне

везаности. Што је дете старије, кроз игру се можете зближити и боље упознати. Дете ће

стећи сигурност и кроз све емотивно обојене ситуације у игри учити о себи и својој

социјалној средини.

Велика открића

Дете учи кроз игру, оно од раног детињства ужива у откривању и истраживању

оног што га окружује. Што је дете веће, његове радње постају осмишљеније, а игра

сложенија. Његова знатижеља и интереси постају све шири што утиче и на сложеност

игре.

Физичка активност

Неизоставно је споменути физичку активност као један од елемената игре. Дете у

свом развојном следу поступно мења спољашњу активност од неусмерених и

неодређених покрета ка организованим прецизним мишићним покретима и реакцијама,

а иствремено константно искушава своје могућности кроз игру.

Учење говора

Дете учи много брже ако се притом забавља. У раном детињству, читање

сликовница, певање песмица или бројалица подстичу дететов говорни развој и

проширују дететов речник. Касније, у игри дете стиче искуство комуникације што је

предуслов за нове спознаје и стицање социјалних и других вештина.

Социјализација

Јењавањем страха од одвајања, дете ступа у социјалне односе са све ширим

кругом. У предшколском узрасту дете тражи све више контаката и интеракција са

својим вршњацима, а дружење с децом помаже при учењу важних социјалних вештина

као што су дељење или чекање на ред.

Смисао за хумор

8

Кроз игру можете помоћи детету да види светлију страну света око себе. Већина

беба се почиње смејати у узрасту од око пет месеци. Двогодишњаци уживају у

практичним шалама с луткама или сл., а касније дете почиње схватати и говорне шале.

Игра је извор радости.

Развој креативности

Игра је савршен начин на који дете може истраживати и развијати властиту

машту и креативност. То се посебно односи на активности цртања, сликања, игре

пластелином и другим материјалима који детету пружају могућност стваралачког

изражавања.

Развој интелектуалних вештина

Игра омогућује детету да рано развија памћење, посматрање и продужавање

концентрације те усмеравање пажње. То се односи на различите игре, од слагања

коцака до усвајања песмице. Свака игра захтева од детета одређени интелектуални

напор.

Самопоуздање

Подстицање развоја самопоуздања у раном узрасту кроз игру је могуће на

различите начине, нпр. облачење лутке помаже детету да научи како се оно само може

обућ

9

7. ЗАКЉУЧАК

Игра је једна од најзначајнијих активности и саставни део дечијег живота. Она

представља неисцрпиви извор радости и одушевљења, подстиче изградњу јаке и чврсте

личноти.

На крају, с правом можемо закључити да је дечија игра “дечија храна“, храна за

тело и душу, да је она незаменљиво средство за образовање и васпитање деце и

омладине и да представља добру приппрему деце за живот, рад, спортску активност и

правилно понашање у друштву (Нићин, 2013).

10

8. ЛИТЕРАТУРА:

Богосављев, М. (1997): Покретне игре у дечјем вртићу, Библиотека Матице

српске, Нови Сад.

Максимовић, С. (2003): Покретне игре, Виша школа за образовање васпитача,

Шабац.

Максимовић, С. (2009): Методика физичког васпитања деце предшколског

узраста, Висока школа струковних студија за васпитаче, Шабац.

Нићин, Ђ., Идризовић, К. (2013): Антропомоторика, Висока школа струковних

студија за образовање васпитача и тренера, Суботица.

11