147

ДР ДУШКО М. КОВАЧЕВИЋ UDC 323.27”1848/1849”Ignjatović J.

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ У РЕВОЛУЦИЈИ 1848–1849 Сенима Душана П. Ромића (1926–1998)

Сажетак: Ушавши у политички живот револуционарне 1848, Игњатовић је непрекидно био у жижи политичких збивања, било као активни учесник у до-гађајима, било као публициста и писац многобројних новинских чланака и рас-права о политичким темама које су заокупљале његове савременике и његову епоху. Политичка и публицистичка делатност Јакова Игњатовића у револуцији обе-лежена је двојако, док је на почетку био присталица мађарског покрета, у потоњим догађајима он се показао као највећи противник Лајоша Кошута.

Кључне речи: револуција, Пешта, Сремски Карловци, Вестник, Србске но-вине.

1. Сарадник Сербских народних новина

У предвечерје револуције у Хабзбуршкој монархији Јаков Игњатовић је као са-радник Сербских народних новина Теодора Павловића писао „о најважнијим тема-ма“ и, „како изгледа“, он је у то доба имао „највише утицаја у Новинама“.1 У тој по угарске Србе „знаменитој“ години дошла је до свог пуног изражаја „још једна знатна црта његова, црта политичког му карактера, каja га обележава као јавног, политичког радника“.2

Будући да је своју публицистичко-политичку делатност започео у предвечерје револуције у Монархији, Игњатовић се већ на почетку свог јавног рада, као млад интелектуалац, сусрео са народносним питањем, које се у то време (почетком 1848), постављало у свој својој сложености, што је значило да су се њиме морале позабавити све српске умне и интелектуалне снаге. У то време Срби су од поли-тичких листова имали само Сербске народне новине чији је уредник био Теодор

1 Марко Малетин, Теодор Павловић, Гласник Историског друштва у Новом Саду, књ. IX, Нови Сад 1936, 58.

2 Момчило Иванић, Јаков Игњатовић, п.р. М. Наранџић, Београд 1900, XIV.

148

Павловић. Стога је сасвим разумљиво да су у данима ишчекивања и неизвесности, који су претходили мартовским догађајима у Бечу и Пешти, Павловићеве Новине биле отворене за сарадњу свима онима који су желели да у њима пишу о српским националним интересима. Јасно уочавајући сву важност народносног питања за даљи опстанак и развитак српског народа у Угарској, Јаков Игњатовић је као сарад-ник Сербских народних новина, поред ангажовања на другим у то време значајним питањима, у времену од јануара до маја 1848. највише писао о „потребоћама“ срп-ског народа у том бурном и „великом времену“, које је поново вратило у употребу „реч народност“.

Народносно питање је у то време било једно од најзамршенијих питања у Хаб-збуршкој монархији, које се у тренутку, када је због револуционарног врења било јавно постављено, није више могло довести „у склад са постојећим државним животом“, већ га је почело „подрива(ти)“.3 Прокламовање народносних слобода постављало се као судбинско питање за народе Монархије, а и за опстанак саме државе као разнородне заједнице. У угарском делу Монархије оно се, због искљу-чивости мађарске реформне акције, постављало још у оштријој форми и директно се сводило на питање даљег очувања националног идентитета немађарских народа Угарске.

Једно од суштинских питања које је, у то време, заокупљало пажњу готово свих народности у Угарској, па тиме и Срба, тицало се уређења њиховог положаја у ок-вирима Монархије. И управо ту, на том питању почело је одвајање Срба и Мађара, много пре него што су наступили потоњи револуционарни догађаји. Нашавши се на средокрађи догађаја, између пробуђеног мађарског национализма и национал-них тежњи свог народа, Игњатовић је у својим чланцима одлучно и непоколебљиво стао на страну обесправљених и угњетених народа, захтевајући да се народносно питање у Угарској реши у духу и у складу са захтевима које су наметнули ново време и нове околности.

Повод и подстицај за Игњатовићево бављење питањем положаја српског на-рода у Угарској дошао је од Угарског сабора, који је у то време заседао у Пожуну. Наиме, на сабору су крајем 1847. и почетком 1848. вођене дискусије око предлога да се законом утврди постојање само једне мађарске политичке нације и једног државног (мађарског) језика на целој територији Угарске. Убрзо потом дошло је и до предлога који се односио на српски народ, а сводио се на захтев да се све српске богослужбене књиге о државном трошку преведу на мађарски језиг, што је значило да се и богослужење убудуће имало обављати на том језику. Све је то Србе у Угарској доводило у највећу недоумицу, тим више што нису имали јединственог јавног мњења, нити пак заједничког политичког програма, па се, како је то забеле-жио Игњатовић, „све...окретало само“ око питања: „Шта ћемо и како ћемо?“, што је значило „да ни сами не знамо начисто шта хоћемо и где је граница наших жеља и права“.4

3 Јаков Игњатовић, Мемоари, Београд 1966, 119.4 Исто, 113.

149

Свестан опасности која је из тога могла да произиђе за српски народ у Угарс-кој, а у намери да му подигне национални дух и самопоуздање, Игњатовић је већ крајем јануара 1848. представио читаоцима своје мишљење „о српској народнос-ти“. Устајући смело и отворено у њену одбрану, он је на одмерен и уверљив начин покушао да одреди положај Срба у Монархији и да укаже на могућност уређивања њихових државно-правних односа у Угарској. Добро обавештен о свим важнијим политичким питањима уз то јасан у излагању и непристрастан у оцењивању, Игња-товић је о свим спорним питањима говорио са мером, а у духу захтева новог време-на, који нису прелазили постојеће „законске границе“.

Игњатовићева намера била је да, у времену у коме се још више размишљало него радило, подстакне посустале српске снаге на акцију у правцу „осигурања на-родности“, и да укаже на пут којим треба ићи да би се стигло до тог жељеног циља. Јасно уочавајући сву сложеност постојећих међунационалних односа у Угарској, Игњатовић је настојао да Србе покрене из њихове „предубоке гњилости“, у којој су се нашли на почетку овог новог времена, услед стицаја одређених околности и одсуства политичких идеја и политичког програма. У свом осврту на мађарске реформе, чији је носилац било средње племство, Игњатовић је истицао да су њима „многи цивилизације вопроси с успехом решени“. Али је у исто време упозоравао да оне морају бити у пуној сагласности са стварношћу јер Угарска као многона-ционална држава може обезбедити свој опстанак и напредак само ако у свом бу-дућем развоју осигура пуну равноправност и слободу за све народе. Зато се он и супротстављао политичком начелу о постојању јединствене мађарске политичке нације, и тим поводом писао: „Има у Мађарској политикера који јавно проповедају да у Унгарији само једна народност има, и то само мађарска, а други националитет без – status in statu – помислити се не може; треба, веле, да је у држави једнакост и јединство, такодакле и српска народност не суштествује“.� Пишући одмерено и трезвено, Игњатовић је доказивао да се такве намере, чији је циљ био јединствена нација и језик у држави, не могу „с полиглотском државом... помири(ти)“, док је умерене подсећао на сарадњу Срба и Мађара у прошлости, наглашавајући да су „стари... Мађари више толерантни били“ у односима према другим народима.�

Очигледно је да се Игњатовићев однос према Мађарима, у времену које је претходило револуцији у Пешти, формирао у зависности од њихових национално-политичких ставова према српском и другим народима који су живели у Угарској. Као поборник и присталица српско-мађарске сарадње у питањима борбе против феудализма и аустријског апсолутизма, Игњатовић је у тренутку када су Мађари својом делатношћу почели да угрожавају национална права и слободе српског на-рода, непоколебљиво иступио против њихових намера. Изјашњавајући се против политике помађаривања коју су све отвореније заговарали носиоци мађарског по-литичког покрета, Игњатовић је упозоравао да су у прошлости пропадали сви они

� Ј. Игњатовић, Српска народност и превод црковни’ књига на мађарски језик, Сербске народне новине, 1848, бр. 9.

� Исто; Живојин Бошков, Јаков Игњатовић и Мађари, Зборник Матице српске за књи-жевност и језик, књ. XIX, св. 1, Нови Сад 1971, 50–55.

150

који су покушавали да насиљем сломе и униште поједине народе. Силом се не може ниједна „народност искоренити“, напротив, такви покушаји, упозоравао је, могу „грађански рат запалити... који би једва задобијену слободу утаманио“7. Све је то условило да је он мађарске „реформере“ упућивао у сасвим другом правцу: „Ми, дакле, мислимо да би боље било и за цел државну воопште и за саме Мађаре поособ, искључително опште свију државограђана интересе наоко и цел узимати: као касирање привилегија, конечно ослобођење земље отфеудални’ окова, раван од свију плаћан данак, и пр. ово реформа изискује.8 Његова је намера била да својим предлозима утиче на смиривање пробуђених националних осећања, те да оштрицу мађарског националног покрета усмери к решавању социјално-економских и поли-тичких питања која су била од животне важности за све народе Угарске. Због тога је упућивао питање и прекор представницима мађарског либералног покрета, јер га је чудило да „једна част Мађара, која се либерално зове, тако илиберално свој језик другом наметнути жели“, док у исто време занемарује и заборавља на она важна и битна питања, везана за укидање феудалних веза и дажбина и успостављање грађанских слобода и равноправности.9 Подсећао је да је обавеза државе да по-маже просветни и културни развитак сваког народа понаособ: „Прошло је време у којем су правителства мислила да се тек глуп народ добро управљати даје“, па стога „свако правителство“ у новом времену мора да призна да само „воспитан на-род, за живот, честитост и внутрењи мир државе најбоље јемствује“, и због тога се мора омогућити свим народима Монархије да се несметано развијају ипросвећују, јер се само на тај начин може задобити њихова искрена љубав за „трон и држа-ву“.10 „Садашњи Европе догађаји у моралном светлу у историји човечества велику епоху праве“, и зато „цео свет сада о нуждама напредовања једно мненије има“, па и угњетени и обесправљени народи безусловно захтевају слободу и једнакост: „Дајте нам слободу, дајте нам средства даможемо као људи живети, да можемо цељ човечества докучити; дајте нам у ставе, дајте слободу печатње, репрезентацију на-родну, једнакост пред законом, дајте нам све оно без чега се народ развити и правцу хуманитета цељ докучити не може“.11

Игњатовићева порука упућена мађарским националистима сводила се на сле-деће: ниједан народ се не може „са света пером збрисати“, нити се пак народи у својим „праведн(им) тежњ(ама)“ могу осујетити.12 Завршавајући своју полемику са Мађарима, Игњатовић је истицао да се народима Угарске, и поред све искључивос-ти носилаца мађарског националног покрета према њима, неће моћи „за свободом пламтећа жеља угасити“. Зато је у револуционарном духу поручивао тим народима

7 Душко М. Ковачевић, Став Јакова Игњатовића према Мађарима и угарској држави, Зборник Матице српске за историју, бр. 40, Нови Сад 1989, 28–29.

8 Ј. Игњатовић, Српски народ и превод црковни’ књига на мађарски језик.9 Исто.10 Ј. Игњатовић, Освешћење, Сербске народне новине, 1848, бр. 15.11 Исти, Политизирање о духу и задатку садашњег времена, I, Сербске народне новине

1848, бр. 24.12 Исто, II, бр. 30.

151

да се они сами морају изборити за праведно решење народносног питања: „Aide toi, et le ciel t’aidera“. (Помози се сам, и Бог ће ти помоћи).13

Бавећи се у својим чланцима оним делом мађарских реформи које су се одно-силе на питање о увођењу јединственог језика и јединствене мађарске политичке нације, Игњатовић је настојао да укаже да и Срби морају деловати у правцу ја-чања своје народности. У том смислу је писао како се не плаши „да ће се Србљи садашњи мађарски морати Богу молити“, али је у исто време упозоравао да такви предлози не смеју оставити српски народ равнодушним, јер, „ако искру народног чувства имамо“, морамо да се на њих „обазремо и да их се чувамо“. Тим пре што је сличних настојања било и у прошлости, па стога Срби све то морају схватити врло озбиљно, ако не желе даље слабљење „зданија“ свог „народног бића“. И зато у времену „кад сваки националитет своју особеност развија и утврђује“, то мора постати и Србима најважнији задатак, јер у противном српски народ ће доћи у нај-већу „забуну“, што може довести до тога да се „у пропаст сруши народност наша, па с њом и народ“.14

Знајући да ће његово просуђивање о тадашњем и будућем положају српског народа у Угарској наићи на критику и отпор код мађарских шовиниста, Игњатовић им је одлучно и јасно давао до знања да се оправдани народни захтеви морају испу-нити, и да се силом „српска народност искоренити... не да“. Желе ли да опстану и сачувају државу од растројства, народи Угарске морају бити много толерантнији у свим спорним питањима, јер силом се није могао сломити ниједан народ. То упозо-рење се у првом реду односило на Мађаре и њихову намеоу да на целој територији Угарске створе јединствену мађарску политичку нацију.15 Такве намере мађарских националиста Игњатовић је окарактерисао као „лажне и варљиве“, јер су биле у супротности са животним интересима других народа Угарске. Ако Мађари, писао је тим поводом Игњатовић, не признају да су Срби народ, „ми чувствујемо да смо нација“ која има своју веру, језик, обичаје, књижевност, што на најбољи начин све-дочи да „имамо народни карактер“. Уз то, Срби имају и привилегије „на којима се наше народности и закона гарантија оснива“. Игњатовић је стога одбацивао такве намере, чији је циљ био јединствена нација и језик у држави, као нереалне и не-оствариве, јер се нису могле с „полиглотском државом помирити“.16

Српско национално питање се, по Игњатовићевом мишљењу, није могло реша-вати само на Угарском сабору и зато је тражио сазивање Српског народноцрквеног сабора, на коме би се изложили положај и права Срба у Угарској, јер без „конгреса је наша народност парализирата, и само скелет од ње остаје“. У то време Игњато-вић је био један од ретких српских публициста који су смело и разложно износили захтев за сазивање сабора „који ће народ из сна пробудити, к свијести доводити“, на коме ће се „о народним и церковним стварима“ чути мишљење „целог... наро-

13 Ј. Игњатовић, Српска народност и превод црковни’ књига на мађарски језик.14 Исто.15 Д. М. Ковачевић, Став Јакова Игњатовића према Мађарима и угарској држави,

28–29.16 Ј. Игњатовић, Српска народност и превод црковни’ књига на мађарси језик.

152

да“, чиме би „већ једанпут“ дошао крај свим „мистификацијама“ српског питања у Угарској.17

Једино путем сабора српски народ може да уреди свој положај у држави, било је Игњатовићево мишљење, али се у исто време мора прекинути са дотадашњом праксом да се његов рад ограничава само на избор митрополита. Сабор треба тако организовати да буде место споразума „за цело српство“, да узима у разматрање све народне потребе, и да се брине око њиховог спровођења. Да би се то могло пос-тићи, сабору се мора обезбедити сталност у раду, то јест мора се састајати тачно у раније утврђено време, а не по потреби као до сада, док би се у времену између два сабора одржавала редовна годишња скупштина. Тиме је Игњатовић јасно дао до знања да се само на тај начин Срби могу укључити у нове друштвене токове, те да је то једина сигурна гаранција да неће остати по страни од државних послова. Нова „револуција у идејама“ подстакла је национална осећања у српском народу и јасно означила да се „досадашњи жалостан status quo“ не може више прихватити, већ се пробуђена национална енергија мора усмерити новим путем који „к савершенству вуче“. Српски народ је у свом развоју у границама Монархије досегао онај ступањ који захтева да се његов положај из основа промени, и да му се на тај начин „успех у будућности јемствује“. Шта вреде толике привилегије дате Србима за њихове за-слуге за Монархију, питао се Игњатовић, кад их не могу уживати. Стога су оне „за нас Прокрустра кревет, у ком се већ ни уздуж ни попреко сместити не можемо“.18 Било је то постављање отвореног захтева за ревизијом дотадашњег државно-прав-ног положаја Срба у Хабсбуршкој монархији.

За постизање једног тако важног циља било је нужно превазићи постојећу „расцепљеност“ у српском народу, створити „једно народно мњеније“, а народним жељама и захтевима дати „једну форму“. Ради даљег развоја националне свести српског народа, Игњатовић је предлагао старање једног „публично(г) народно(г) мњениј(а)“, како би на тај начин свака нова идеја која у себи садржи заједнички циљ и општу корист могла допрети до свих слојева народа. То увлачење целог на-рода у главне политичке токове имало је за циљ да у „нашој народности“ развије заједничку мисао, чиме би српска „народност... у свакој струци ону... гарантију докучила, коју поред толики’ крвави’ заслуга тек сад изискује“. Сада је време да се постави питање „какво ми Србљи у отечеству положеније имамо и какво би могли, а и морали имати“, те да се на основу тога истакну и захтеви, а у самом народу да се одреди „шта ко треба и шта ко мора радити, па ће бити утемељена српска народ-ност“.19 На једно такво прегнуће Србе упућују и европски догађаји, који су створи-ли услове „да се жива права човеческа у дело доведу“. Због тога је и за Србе нужно да и они као и други европски народи „о нуждама (свог – Д. М. К) напредовања једно мњеније има(ју)“, и да не допусте да своје снаге узалуд троше у међусобним

17 Исто.18 Ј. Игњатовић, Освешћење.19 Исти, Черте из народњег живота и мисли о једном народном мњенију, Сербске народ-

не новине, 1848, бр. 19 и 20.

153

сукобима и противуречјима.20 У прошлости је српски народ, констатује Игњатовић, био осујећен у својим праведним захтевима, али је сачувао „чувство национално и постојан карактер“, који ће му омогућити да у будућности оствари своја права, која су „не само на папиру, него и на срцу човечанском написана“.21

У време када се услед револуције српски народ у Угарској нашао пред судбо-носним питањем даљег очувања свог националног бића, Игњатовић је упућивао оштар прекор високој црквеној јерархији зато што у прошлости није више пажње посвећивала политичким, културно-просветним и другим питањима која су била од значаја за српски народ. И уместо да „наше националне интересе“ потпомаже, развија и „успеху доводи“, то наше „више свештенство, ком је кротост и смиреност апостолска сходна већ у свом првом кораку нуждног развитка, о десетини с народом на папиру (Соmmissio delegata 1725) формални рат водило, место да му као претеча просвете и развитка будућности јави и поправља; и тако наша народност у зачатију слабим се соковима питала“.22 Игњатовић је тада отворено нападао црквену јерар-хију, у намери да разобличи њене себичне интересе, истичући да због немара црк-вених великодостојника српски народ у прошлости „није народно освешћен био и ниједним кораком није напред ступио“, јер су владике и други духовници бринули само о својим интересима што је имало за последицу да су тек сто година после пресељења Срби стекли право грађанства у Угарској; а владике на „диети место и вотум“. Игњатовић је тврдио да се ни после тога за народ није ништа чинило, јер је црквена јерархија решавала само она мање важна питања која су се тицала односа свештенства према народу и бринула се о црквеним и својим приходима, док се о народном „препорођењу и образовањ(у)“ није водило рачуна.23 У истом чланку Игњатовић је подсећао да ни народни сабори, као установе које су у прошлости имале да брину о српским националним интересима, нису служили народу јер су сазивани само онда када је требало бирати митрополита, да би се одмах после тога „без икаквог за народни напредак следства, и разилазио, као да осим митрополи-товог избора ништа сабору не принадлежи“. У намери да омогући бржи препород српског народа у складу са новим, напредним грађанско-демократским идејама, Игњатовић је предлагао: редовно сазивање сабора на коме би се убудуће највише расправљало о материјалним и културним потребама народа, о положају нижег свештенства како би оно на најбољи начин „народној цели соотвјествовати могло“. Затим, наглашавао је потребу очувања и унапређења манастирских добара над кој-ма треба успоставити строги надзор „јербо иста народног блага част сачињавају“, а да калуђери „на ползу свог рода“ и „манастирским трошком“ уместо учитеља „децу нашу у науки, моралу и закону обучавају“.24 Надахнут идејама европске грађанске демократије, Игњатовић је у том тренутку желео општи напредак за свој народ, те да се у складу са тежњама осталих европских народа и Срби ослободе претераног

20 Исти, Политизирање о духу и задатку садашњег времена, II.21 Исти, Черте из народњег живота и мисли о једном народном мњенију.22 Исти, Освешћење.23 Исто.24 Ј. Игњатовић, Освешћење.

154

утицаја цркве и заосталих схватања наслеђених из времена феудализма у коме је јерархија имала одлучујућу реч, те да подстакне све духовне и световне снаге да раде на националном освешћивању српског народа.

Због свега што је речено, можемо да закључимо да је целокупна публицистичка делатност Јакова Игњатовића у времену које је претходило мартовској револуцији у Бечу и Пешти, утолико значајнија што је, с једне стране, покретала сва питања од значаја за српски народ, док је, пак, с друге, указивала на могућности њиховог решења.

2. Учешће у мартовским догађајима у ПештиНа Мајској скупштини

Када је 15. марта 1848. под утицајем револуционарних догађаја у Бечу дошло и до покрета у Пешти, српски ђаци и интелектуалци – на челу са Јованом Ђорђевићем, Лазом Марковићем, Јаковом Игњатовићем, Јованом Суботићем, Ђорђем Стоја-

ковићем и Исидором Николићем – „припремили су се за револуционарну акцију, то јест за истицање српског народног програма“.25 Већ у првим данима револуције у Пешти Јаков Игњатовић узео је знатног учешћа; и речју и пером деловао је у „интересу помирљивости“ Срба и Мађара; говорио је на зборовима и налазио се као члан у делегацији за преговоре са Мађарима. На његову иницијативу формиран је и пештански Српски одбор, који му је одмах поверио да предложи српске „пунктове“ (захтеве), које су потом Николић и Стојаковић „редиговали, допунили и изнели пред скупштину одржану 17–19. марта“.26 Иако у Жељама српског наро-да, преведеним и на мађарски, није било ни помена о Војводини, оне су ипак изазвале „сензацију“ код Мађара, па се почело говорити о српском сепаратизму: „Овде – онде показивало се незадовољство прама тих пунктова“, писао је касније Игњатовић, „замерало се, питало се шта хоће Срби са тим пунктовима, штатраже нешто особено, екстра“.27 Ипак је изгледало да ће се, после посете барона Њарија „Пантеону“ – „Текелијануму“, када је он, говорећи у помирљивом духу, позивао „на мир и поверење“, те одговора Јакова Игњатовића, који је у име Срба изражавао уверење да ће се „у поуздању... и српске жеље уважити“, ти српско-мађарски неспоразуми изгладити и стишати. Крајем марта Игњатовић је, учествујући на још једној манифестацији српско-мађарског „братинства“, на збору у „Друштву опо-

25 Славко Гавриловић, Срби у револуцији 1848–1849, Историја српског народа, књ. V, том 2, Београд 1981, 46.

26 Исто. О томе је записао: „У почетку реформе ја сам први био у Пешти који сам ону познату скупштину у сред мађарског жагора позвао и највише делао. ...О Србској народ-ности и о мађарским протоколима ја сам први и једини у журналистики писао и агитирао, због чега сам од мађара гоњен био“, Јаков Игњатовић Главном одбору Војводине, Сремски Карловци, око 6/18 VII 1848, Одабрана дела Јакова Игњатовића, књ. XI, Нови Сад–Приш-тина 1989, 294.

27 Ј. Игњатовић, Мемоари, 125.

155

зиције“ код Музеја, поново говорио „у духу међусобне слоге и сарадње... и ода-ности заједничкој домовини“.28

Међутим, већ у току априла, после неуспешних преговора између новосадске делегације и Кошута, постало је јасно да ће српско-мађарски спор довести до ору-жаног сукоба.29 У тим новим околностима Игњатовић се „као српски патриот и бранилац равноправности народа у Угарској“ почео удаљавати од Мађара, који нису хтели да чују ни за какве посебне српске захтеве, док га је, у исто време, од српског покрета одвајао захтев за независном српском територијом, што је, по њему, водило разбијању Угарске и неизбежном рату са Мађарима.

Њему је било јасно да би захтев за Српском Војводином довео до неминовног сукоба са Мађарима, што он није желео, јер је сматрао да би то било катастрофално по Србе. У својим мемоарима Игњатовић је изричито тврдио да се његова мисао кретала у правцу стварања „велике старе српске државе и Душановог царства“, и ослобођењу хришћанских народа који су се још налазили у саставу Турске царе-вине.30 Али како је за ту идеју требало прво придобити Европу и европско јавно мњење, а затим Србе у Угарској и Кнежевини Србији, Игњатовић је одмах, не гу-бећи време, настојао да задобије подршку јавности за остварење те своје замисли. У намери да подстакне и усмери европску револуцију у том правцу, Игњатовић је у Павловићевим Новинама започео да објављује чланке о значају и задацима рево-луције, укључујући у та своја разматрања и европски исток саТурском.31

28 Исто, 126–127; Ж. Бошков, Јаков Игњатовић и Мађари, 55–57.29 Мађаре „су озлоједили особито захтеви за признањем српске националности и рав-

ноправности Срба са Мађарима... Јер су сви били напојени реакционарном Кошутовом те-оријом о томе да у Угарској постоји само једна нација – мађарска,...“, Ж. Бошков, Јаков Игњатовић, Нови Сад 1988, 46–47.

30 Ј. Игњатовић, Мемоари, 132. Васа Стајић је изнео податак да је на почетку револуције „Била... код Срба струја за споразум са Мађарима који су ратоборне Србе упућивали у Тур-ску да раји носе слободу“, и да су њени заговорници били: П. Чарнојевић, Т. Павловић, Ј. Игњатовић, Ј. Хаџић, К. Богдановић, Д. Медаковић, Васа Стајић, Новосадске биографије, св. 3, Нови Сад 1938,125.

31 Душко М. Ковачевић, Јаков Игњатовић о Источном питању – Погледи Јакова Игња-товића на Источно питање од револуције 1848. до почетка велике источне кризе 1875. године, Зборник Матице српске за историју, св. 36, Нови Сад 1987, 177–183. Несумњиво је да се међу многобројним актуелним питањима, која су заокупљала Игњатовићеве савреме-нике и његову епоху, и којима је и он у свом публицистичком раду посветио знатну пажњу, издваја својим значајем источно питање. За четрдесет година готово непрекидне публицис-тичко-политичке делатности Игњатовић се, поред рада и ангажовања на другим темама, када су то околности изискивале укључивао у расправе о Источном питању, настојећи да својим ставовима и оценама допринесе његовом решењу. Резултат тог његовог ангажовања су десетине написаних чланака о Источном питању, као и три засебно штампане брошуре-расправе посвећене истом проблему. Ако се, пак, обрати пажња на време у коме су настали поједини Игњатовићеви чланци и расправе о Источном питању, тада се јасно може уочити да их је писао у тренуцима већих војних и политичких заплета у Европи и на Истоку, када се могло очекивати покретање и решење и Источног питања, дајући им на тај начин дубоко ангажован карактер и смисао. Игњатовић је у тим својим чланцима и расправама као какав

156

Игњатовић је на револуцију, у њеним првим данима, гледао као на покрет који „у историји човечества“ отвара нову и „велику епоху“, у којој ће се створити сви потребни услови „да се жива права човеческа у дело доведу“. Што је значило да је револуција, у првом реду, требало да обезбеди националну слободу за све европске народе. Игњатовић је због тога и истицао да „данас у свободној Еуропи“, у којој је револуцијом „сунце... на хоризонту слободе закрвавило“, не сме бити поробљених народа. То што у Европи, у веку који је сав био прожет идејом народности, још има народа који живе у ропству, крив је европски систем равнотеже, који није дозвоља-вао „да слабији народи“ остваре своју самосталност и независност. Такво стање се више не може одржати, јер је револуција, констатује Игњатовић, порушила све те ненародне „бурбонске, метерничке... политике“, и наместо њих „царствовати морају народне политике, које за принцип имају: сваком своје“. Начело „сваком своје“ требало је и морало да дође до свог пуног изражаја у односу на Отоманску империју, у чијем саставу су се налазили милиони поробљених хришћана.32

У својим разматрањима о европском истоку и Турској, Игњатовић је полазио од тридесетих година XIX века, то јест од времена велике кризе у коју је била запала Турска, и од Јулске револуције у Француској, и тим поводом је саопштавао да се од тада „дух европејски воопште није... мењао“, иако је реално било очекивати да ти догађаји буду весници слободе и за хришћане у Турској. Европске државе нису биле сагласне да руше Турску, већ су само размишљале о томе „како би Турску међу собом поделили, као да им је Босна, Бугарска, Херцеговина и др. дедовина; као да после толики’ мученија, после толике проливене крви, ови народи нису за-служили да код свог сопственог огњишта независими господари постану“.33

Због опортунизма европских кабинета била је пропуштена још једна прилика, тако да „за интерес човечества опет није ништа учињено“. Ако је тада била про-пуштена прилика да се ослободе хришћански народи, она се сада у вези са новим револуционарним догађајима морала искористити. Европа коју је захватио либе-

„заточеник за слободу“, како је то тачно приметио један његов биограф, војевао „за осло-бођење под турском игом још стењући Срба“ и осталих хришћанских народа. Отуда се као црвена нит у његовим чланцима о Источном питању, насталим у времену од револуције па до почетка велике Источне кризе, провлачи увек једна иста порука, упућена хришћанским народима Турске, о неопходности и нужности да се поведе једна оружана акција за сопстве-но ослобођење. Хришћански народи су по Игњатовићевом мишљењу, морали да подигну један заједнички и свеопшти устанак и насилно сруше Турску царевину. Ако, пак, они нису у стању да то сами ураде, онда је то, каже Игњатовић, задатак европских држава које то морају урадити у име европске цивилизације. Смели по својим идејама и замислима, Игња-товићеви чланци о Источном питању остављају утисак као да су настали у неком штабу који је имао задатак да изнађе праву и најбољу могућност да се сруши Отоманска империја и ослободе хришћански народи који су се налазили у њеном саставу. На моменте ти чланци подсећају на праве прогласе, надахнуте и борбене, пуне оптимизма и вере у свеопште бал-канско ослобођење.

32 Ј. Игњатовић, Политизирање о духу и задатку садашњег времена, I–II, Сербске народ-не новине, 1848, бр. 24 и 25.

33 Исто, III, бр. 27.

157

рални дух „трпити не може“ Турску, која не жели и није у стању да се реформише и укључи у систем европске цивилизације. Не може се више толерисати да „коран са свим својим будалаштинама и насилијама на срамоту човечества крв јуначки’ народа сиса!“.34 У жељи да се његове идеје и остваре, Игњатовић је о Турској писао као о држави која је на заласку своје моћи, и само се са запада чекао један „вијор“ да „муслиманство“ у Европи „сконча“.

У целини посматрани, Игњатовићеви тадашњи погледи на даљи ток европске револуције, као и на њен крајњи циљ и исход, били су доиста нови и несвакида-шњи за време у коме су се јавили, али, на жалост, они су исто тако били далеко од могућности свог остварења. Игњатовића то није обесхрабривало, јер је веровао и залагао се да се европски, а посебно српски револуционарни покрет усмери према Турској и „да се ослобођењем христијански народа закључе“. По његовом дубоком уверењу, у револуцији су се хришћански народиТурске „мора(ли) еманципирати“ и уз помоћ и подршку слободне Европе укључити у европске цивилизацијске токове. Стога се као најважнији задатак „садашње епохе“ наметао „што брже те турске подјармљене провинције ослободити, јер тек с тим провинцијама взајамно може Европа општу цивилизацију докучити“.35

Да би подстакао и придобио српско и европско јавно мњење да делује у том правцу, Игњатовић се огласио новом серијом чланака о положају хришћана у Ото-манској империји. На тај начин је желео да усмери пажњу европске јавности на Турску и стога је истицао да се и даље један знатан део европских народа налази у ропству „на срамоту просвештене Европе“. Али се он врло брзо ослободио те јади-ковке пред Европом и обратио се непосредно поробљеним народима Турске. Један од начина да се помогне тим народима састојао би се у томе да им се уздигне дух и самопоуздање, да се увере „какву силу против обштег душмана развити мо(гу)“ с обзиром на своју бројност. Игњатовић је потом писао како је „тврдо уверен“ да је тадашњи султан Абдул-Меџид, последњи који ће још хришћане држати у ропс-тву, али је и поред тог свог уверења захтевао да се „раја“ више ни „минут, један... од крвождера угњетавати (не) допусти“, јер је Турска царевина на заласку своје моћи. Не треба чекати, каже он, да Турску сруши Русија, или нека друга европска сила, већ то треба да учине поробљени хришћански народи. За своје ослобођење хришћани имају довољно снаге „само (им) тек почети ваља“, једино „воља и от-важност, па си слободан!“, поручивао је Игњатовић. Нека се хришћани не плаше те борбе, нека погледају на Србију, коју је Карађорђе са својим јунацима ослободио. И зато „само слога браћо, па све мора добро бити“, довољно ће бити да се „на јед-ном месту буна изроди, одма ће сва Турска запламтити“, истицао је Игњатовић на крају чланкау коме је отворено позивао на рушење Турске.36

У будућем рушењу Отоманске империје он је претпостављао важну и значајну улогу и за Кнежевину Србију, која је поново морала изаћи на историјску позор-

34 Исто, IV, бр. 30.35 Исто.36 Ј. Игњатовић, Изгледи Тракије народа, I, Свеобште југословенске и Сербске народне

новине, 1848, бр. 36.

158

ницу и активно помоћи велико дело ослобођења балканских народа, „јер Србије будућност од ослобођења соседни’ браћа зависи“.37 Међутим, однос снага је био такав да се та његова замисао није могла остварити ни у револуцији, али ни три де-ценије касније у време велике Источне кризе. Турска је још била довољно снажна, а Србија усамљена и без довољно људске и материјалне снаге за коначан обрачун са њом. Уз то, ни међу самим хришћанским народимаТурске није у то време могло бити речи о некој већој устаничкој и ослободилачкој акцији.38

Игњатовић је све то одрицао, за њега је „то... било красно време за покрет на Балкану и околини“, јер је услед револуције код народа било створено одушевљење за борбу, и стога је „само требало... запалити“ у неком делу Турске царевине и „да све пламеном букне“.39 Нереалан у процени околности у којима се у то време налазио српски народ, Игњатовић је желео да тај пламен запале Срби у Угарској, који су се већ налазили у револуционарном расположењу, спремни да се упусте у рат против Мађара ради остварења својих националних права. Отуда је и његова намера била да Србе одврати од борбе за Војводину, те да их усмери у рат против Турске.

И поред свега, Игњатовић се, судећи према његовом држању уочи Мајске скуп-штине, надао да ће се Срби на народном сабору моћи договорити и да ће тако из-бећи отворени раскид и сукоб са Мађарима. Убрзо се показало да су такве његове наде биле нереалне и варљиве, јер када је као посланик села Чобанца стигао на Мајску скупштину у Сремске Карловце 1/13. маја 1848, све је већ било устало про-тив Мађара и нико више није мислио на мирење и споразум са њима. Игњатовић је и тада тражио могућност да окупљеном народу изнесе своје погледе на даљи ток револуције, чврсто верујући да ће они наићи на разумевање и одобравање и да ће на крају бити и прихваћени. У тој намери, њега није могла поколебати ни атмос-фера која је ту већ била створена, као ни српски планови о Војводини и „агитација против Мађара“, који су се томе жестоко супротстављали. И, он је у датом тренут-ку и изашао на једну импровизовану говорницу да, у тој до крајности прегрејаној атмосфери, изнесе своје погледе на даљи ток српског покрета. „Какве Војводине?“, зашто рат са Мађарима, са њима се треба сложити, придобити их за помоћ и подр-шку, а све народне снаге усмерити да „задобијемо наше старо земљиште, па да се вратимо онамо откуд смо дошли“. Била су то питања која је, судећи према његовим мемоарима, поставио окупљеном народу. На те његове речи народ се ускомешао, из масе су почели да севају ханџари и пиштољи. Хтели су да га „спрже“, униште и само су га присебност и углед Илије Захаријевића, који се за њега заузео, спас-ли од народног суда и гнева. Тако се неславно завршио и последњи Игњатовићев покушај да се српски покрет усмери против Отоманске империје. Даљи ток рево-луције одвео је српски народ у сасвим другом правцу од оног за који се Игњатовић залагао.40

37 Исто, II, бр. 39.38 Исто.39 Ј. Игњатовић, Мемоари, 142.40 Исто, 140–147; Ј. Игњатовић, Васа Решпект, 132–149.

159

У својим мемоарима је, осуђујући држање тадашњег српског јавног мњења према Мађарима, с горчином писао: „Фанатичари су за мађарона држали оног који је пре свега веран отаџбини и њеним законима, који није волео панславенство, није хтео Војводине, јер немогуће, и који Мађаре није мрзео“.41 Из ових Игњатовићевих накнадних сећања не може се ни приближно наслутити прави узрок српско-мађар-ског сукоба, јер он је у мемоарима, кад о томе сведочи, врло непоуздан. Игњатовић је у том питању врло пристрастан, и када говори о улози Мађара у револуцији, настоји да покаже да се тада налазио више на њиховој страни него што је доиста и био. У својим успоменама, чији је највећи део, према за сада доступној преписци, написао на почетку 1876,42 Игњатовић је у потпуности раскрстио „с демократс-ким радикализмом и револуционарним патриотизмом Четрдесетосме“,43 па је на-стојао да у свим питањима у којима су у сукоб долазили интереси Срба и Мађара, представи Србе као кривце. У мемоарима је зато и могао доказивати да мађарска влада „нипошто“ није желела да буде „револуционарна“, већ је само настојала да очува постојеће „законито становиште“, али будући да су јој биле потребне веће слободе и овлашћења у њеном раду и деловању, она је, под Кошутом, рушећи те ограде које су је спутавале „склизнула у револуцију“. Томе су умногоме допринели и Срби својом искључивошћу, јер су одбијајући владин предлог да уместо народне скупштине одрже само црквени сабор, направили „први корак у револуцију“. Пре-бацујући сву кривицу за српско-мађарски сукоб на Србе, он је касније писао да би догађаји имали сасвим други ток да је мађарска влада тај српски бунт и „отпор про-тив законите државне власти“ одмах енергичним мерама и угушила. Осим тога, у мемоарима постоје и таква сведочења која у свему противурече његовом стварном држању у првим данима револуције, јер иако је истицао да је Мајска скупштина одржана мимо одобрења званичне мађарске владе, он је у њеном раду узео личног учешћа и био изабран за члана Главног одбора, те „као његов члан потписивао одлуке изразито антимађарског карактера“.44

Поред свега, може се прихватити његова тврдња да се тих дана нашао у једном раскораку и процепу, јер морао је да се одлучи „између својих снова о српско-мађар-ском братству и садашњих тежњи српског народа“.4� Зато је, сећајући се „својих тадашњих криза“, сасвим искрено писао: „Тежак избор. Праг моје домовине ми је свет, мог рођеног места сваки педаљ земље ми је свет... Па да се тучем против домовине, да се кољем са оним који се истим плодом земље хране... Немогуће.4� Да ли да задирем у рану, у тело једнокрвног брата? Немогуће...“. Непосредно после Мајске скупштине, незадовољан и онеспокојен одлуком да Српска Војводина сту-

41 Ј. Игњатовић, Мемоари, 206.42 Василије Крестић, Четири писма Јакова Игњатовића Ћорђу Рајковићу, Прилози за

књижевност, језик, историју и фолклор, књ. XXI, св. 1–2, Београд 1955, 52.43 Миодраг Поповић, Јаков Игњатовић у четрдесетој, Прилози за књижевност, језик,

историју и фолклор, књ. XXI, св. 1–2, Београд 1955, 5244 Ј. Игњатовић, Мемоари, 133–137.4� М. Поповић, н.д., 56.4� Ј. Игњатовић, Мемоари, 159.

160

па у „политички савез... на темељу слободе и савршене једнакости“ са Краљевином Хрватском и Славонијом, он је одлучно устао у одбрану интегритета земаља круне Светог Стефана. Игњатовић није одобравао одвајање Срба од Мађара и њихово везивање за Хрвате, па је тим поводом писао: „да је непаметно и убиточно то, да се Хорватско-Словенске Краљевине од Унгарске одчупају. – Но сад, кад видимо, да сви Славени из Бачког комитата, Баната и војничке границе, кој(ој) не само да нису природном границом растављени, него од толико столетија под унгарском круном, на унгарској земљи живе, – Хорватској приступају, и од Унгарске се земље мајке чупају, да југословенску државу направе, ми сад морамо такву тежњу управо за издајство државе прогласити“.47

Мајска скупштина у Карловцима, на којој је присуствовао као посланик села Чобанца, и њене одлуке покопале су његове наде у мирно решење српско-мађарс-ког спора, и он је после тога, како каже, „изгубио компас“. У тим новим околности-ма, створеним после скупштине, он је још једном покушао да утиче и на Србе и на Мађаре. У свом обраћању Србима Игњатовић је опомињао „да би се насилно одцепљење славенски народа од Унгарске, једнострано повређен стари народни уговор, такав грађански рат запалити могло, кој’ би једва задобијену слободу ута-манио, кој’би за обе стране био убиточан...“.48 Тиме се Игњатовић изјаснио против идеје слободне Војводине која се могла остварити само ратом са Мађарима, али је у духу својих схватања покушао да изнесе и предлог за решење насталих неспо-разума. Са тим циљем је предлагао да у новостворену мађарску револуционарну владу буду изабрани људи „који ће и оне народе представити, који осим Мађара, у Унгарској живе, и које је Унгар са једнаком правом“, да би се то постигло „није нуждно да се зато сабља из корица повуче“.49 Такав један предлог изазвао је против Игњатовића „огорчење“ и код Срба и код Мађара. Јер су „први... кратковидо терали своју Војводину, други су, на место равноправности и узимања српских министара у владу, претили оружаним истребљењем српске народности у Угарској...“.50

Али и поред свих напора које је улагао око српско-мађарског измирења, Игња-товић је у тим данима био постојан у одбрани националног идентитета свог наро-да. У чланку Први мај 1848. који је под псеудонимом Борислав Огњановић објавио крајем маја 1848. у београдским Србским новинама, Игњатовић је истицао реше-ност Срба да истрају у борби за своја национална права, и том приликом је пи-сао следеће: „Два пута пред собом имао је српски народ: један вратити се опет у бесвесну машину бирократије, други пак пут био је онај који му Мађари показаше, то јест да се с Мађарима у једно тело збије и да се више не позна у том телу српс-тво. Србин је оба пута презрео и тврду вољу изјавио да се више у такову туђеродну форму сместити не да. А и зашто би се дао у таково себи неприродно стање сме-шати? Није ли досад доста невоље било? Та није ли се туђин у име и језик, у ове

47 József Thim, A magyarorszagi 1848–1849-iki Szerb fölkelés története, II, Budapest, 1938, 182–183.

48 Исто.49 Исто.50 М. Поповић, н.д., 56–57.

161

светиње мешао.“51 У истом чланку Игњатовић је указивао на оправданост српских захтева, истичући да је Мајска скупштина била „од превелике важности“ за српски народ у Угарској, јер су се Срби тада, избором војводе и патријарха, изјаснили да „као народ суштествовати желе“. Тада је први пут упутио и позив Хрватима, према којима није имао ни мал о наклоности, на сарадњу (на чему ће касније као уредник Вестника више настојати), пошто им је непријатељ заједнички (а то су у том тре-нутку били Мађари), требало би да као „права браћа“ имају са Собима „једну цељ, један задатак и једну будућност“ за коју би се заједнички борили.52 Очигледно је било Игњатовићево настојање да се већ у првим данима српског покрета учврсти положај Срба према Мађарима, и тиме осигурају и одбране оправдани захтеви срп-ског народа, док је у исто време код њега био присутан и страх да ће Срби, ако дође до отворене борбе, подлећи у рату против Мађара, а тада „тешко побеђенима“.53

Да је Игњатовић и поред свега тачно схватао и разумео смисао народног оду-шевљења за Војводину, речито говори и одломак из његових мемоарау коме каже: „Народ је знао да се Војводина не може ни јести ни пити, али држао је да ће на њој моћи дубље орати. Ако буде имао своју Војводину, свога патријарха и војводу, сам себи ће капу кројити; у Провинцијалу неће имати спахије; у Граници неће имати војеног ерара као спахију, пашњака имаће колико хоће, нема регала; риболови, ри-тови, ослобођени су; на мосту, а и на скели неће плаћати. Зидаће се нови храмови божији, војвода ће га кад треба заштићивати и предводити. Ко се не би борио за такву Војводину?“�4 Међутим, за остварење слободне Војводине требало је водити рат против Мађара, што Игњатовић у том тренутку није био спреман да прихвати. Иако је био изабран за члана Главног одбора,�� Игњатовић није намеравао да дуже остане у Сремским Карловцима, већ је (крајем маја 1848) одлучио да се повуче у Нови Сад, пошто као српски родољуб није смео натраг у Пешту, и да на тај начин остави „неиспуњену нумеру (свог – Д. М. К) одборништва“. Све је то чинио у уве-рењу да ће у Новом Саду имати више разумевања за његове политичке погледе.

3. Заточеник у Сремским КарловцимаУредник Вестника

У уверењу да се законитим путем још могло доћи до споразума са Мађарима, Игњатовић је напустио Карловце и повукао се у Нови Сад, где су га тамошњи грађани на седници Магистрата од 11. јуна 1848. „са знатном већином“ изабрали за градског подбележника.�� У Новом Саду се тада налазио и гроф Петар Чарнојевић,

51 Борислав Огњановић, Први мај 1848, Србске новине, 1848, бр. 51.52 Исто. У својим мемоарима је о Хрватима записао: „То Хрватско пријатељство држао

сам увек и држим за машту, и који у то верује, тај сам себе мистификује“.53 Ј. Игњатовић, Мемоари, 155.�4 Исто, 157.�� Грађа за историју српског покрета у Војводини 1848–1849, књ. 1, Београд 1952, 258.�� Ј. Игњатовић, Мемоари, 160–164; Васа Стајић, Новосадске биографије, св. 1, Нови Сад

162

кога је мађарска влада, у намери да онемогући даље ширење српског покрета, име-новала за изванредног и опуномоћеног комесара и поверила му да оружаном силом угуши побуну Срба у Јужној Угарској. На захтев Новосађана, „а после приличног затезања“, Игњатовић је 25. јуна прихватио да буде изабран за секретара Петра Чарнојевића, са намером да учествује у мировним и другим преговорима са Глав-ним одбором, те да спречава и онемогућава „драстичне“ мере које је дотадашњи секретар примењивао против Срба присталица покрета. Разлози због којих се Игњатовић прихватио те нове дужности произилазили су из његовог уверења да ће Срби „увидети да је то немогуће што су започели“ и да ће „мисија измирења“ Срба и Мађара које се прихватио заједно са Чарнојевићем имати успеха.57

Ипак, његове раније дилеме тиме нису биле отклоњене, јер је још, како је и сам истицао, стајао у недоумици за коју ће се од сукобљених страна определити. Пред очима је имао само „слободу Мађарске“ и „слободу Старе Србије, оне земље из које су моји предци дошли“, док о слободи Срба у Угарској у то време није уопште размишљао. Основицу његовог угарског домољубља чинило је сазнање да су се Срби као народ населили у Угарску и да су због тога дужни да поштују законе земље у којој живе и да се боре за очување њене територијалне целокупности, јер су само на тај начин могли показати своју верност и захвалност према својој новој отаџбини, па је његова намера била да одврати Србе од њихових захтева, тако да својом делатношћу „општој слободи земље не сметају“, то јест да не спречевају Мађаре у остварењу њихових планова и намера. На основу изложеног може се тврдити да је из те његове љубави, оданости и привржености према Угарској добрим делом „извирало“ и његово мађаронство. Зато је, касније у мемоарима, упућивао прекор Чарнојевићу што није енергичним и „строгим мерама“ у зачетку „клицу покрета“ српског ишчупао.58 Догађаји који су потом уследили умногоме су допринели да се Игњатовић, и поред свих унутрашњих превирања, ипак определи за страну покрета.

У Чарнојевићевој служби Игњатовић није дуго остао, „свега петнаестак дана“, јер када је почетком јула стигао у Карловце као његов „парламентарац“ за преговоре са Главним одбором, он је као већ познат јавни радник кога су „држ(али) за пријатеља српског, а уједно за верног сина Угарске“, па су желели да га одвоје „од новосадске српске групе склоне сарадњи с Мађарима“, био задржан у Карловцима. Тиме се и завршила Игњатовићева „мирачка донкихотерија“.�9 Игњатовићево принудно заточење у Карловцима било је за његов даљи однос према српском покрету од пресудног значаја, због тога што га је коначно уверило да до жељеног измирења са Мађарима не може доћи, па се зато и сам морао коначно определити и стати на страну покрета.

1936, 284; Ж.Бошков, Из живота Јакова Игњатовића (1848–1853), Зборник Матице српске за славистику, св. 29, Нови Сад 1985, 87.

57 Ј. Игњатовић, Мемоари, 160–174.58 Исто, 159–164.�9 Исто, 160–164, 173 и 177; М. Поповић, н.д., 58–59.

163

Од 10. јула до 15. августа 1848. Јаков Игњатовић се налазио у затвору у Кар-ловцима, из кога се писмено обраћао непосредно Главном одбору захтевајући да буде пуштен на слободу. У тој својој представци Главном одбору писао је: „Ако спрама мене какова сумња царствује, толико дела могу показати, да ту сумњу не заслужујем, да и непријатељ мој камоли правдољубиви сл. Одбор моју невиност признати мора, јер од како сам жив ни један тренутак роду неверан био нисам“.60 Та Игњатовићева тврдња била је тачна и његово учешће у дотадашњој борби и настојањима српског народа да му се обезбеде и гарантују његова права у Угарској није било спорно, што је и наглашавао у писму Главном одбору, истичући да је међу српским публицистима предњачио у писању „у корист захтева српске народности“. Подозрење чланова Главног одбора према Игњатовићу изазивала је његова сарадња са Петром Чарнојевићем, чији је циљ био угушење српског покрета. У писму које је поводом тих оптужби, из затвора, упутио Главном одбору Игњатовић је настојао да докаже како је био спреман да у сваком тренутку, и у прошлости и у садашњости, „све због моје народности на страну оставити“, те да је остао „србском народу до последње капље крви веран“.61

Ослобађајућа пресуда за Игњатовића била је одложена за касније, „до известија Главном одбору од стране Војеног Савета, поднети се имућег“, мада су се за њу заузели осјечки адвокат Антоније Стојановић и заповедник Петроварадинске твр-ђаве генерал Јожеф Храбовски.62 Пред Војни суд Игњатовић је изведен 15/27. јула, оптужница га је теретила да је био у служби Петра Чарнојевића, и да се тиме декларисао као „противник народног покрета“. Сећајући се, у својим мемоа-рима, тих догађаја писао је да се највише плашио да у затвору може „пропасти... љубећи род, ...што се у рачун узети неће“, то јест да ће бити осуђен и жигосан као издајник.63 На суду Игњатовић није био проглашен за издајника свога народа, већ је било одлучено (3/15. августа 1848) „да се одмах на слободну ногу стави, али из Карловаца да се не сме удаљити“.�4 После тога настаје преокрет у Игња-товићевом даљем раду. Двадесетак дана после пуштања из затвора „понудио му је у споразуму с патријархом“ Коста Богдановић да преузме уредништво листа Вест-ник, званичног органа Српске Војводине. На тај начин су патријарх Јосиф Рајачић и његови најближи сарадници желели да „онемогуће његово служење мађарској политици“ и да га „привуку... на своју страну и приволе на служење српској нацио-налној ствари“. Пошто је прихватио дужност уредника Вестника са платом од 80 форинти у сребру, колико су имали и чланови Главног одбора и „чиновници по

60 Јаков Игњатовић Главном одбору Војводине, 293; Ж. Бошков, Из живота Јакова Игњатовића, 88–89.

61 Исто62 Ж. Бошков, Писмо А. Стојановића Ј. Игњатовићу, Зборник Матице српске за књи-

жевност и језик, књ. XVIII, св. 1, Нови Сад 1970, 193–195; Ж. Бошков, Из живота Јакова Игњатовића, 89–90.

63 Исто; Ј. Игњатовић, Мемоари, 190–192�4 Ј. Игњатовић, Мемоари, 192–193.

164

особеним порученијама“, Игњатовић је „преконоћ“ постао један од носилаца срп-ског покрета у тек основаној Војводини.��

Чим је преузео уредништво Вестника (21. августа / 2. септембра) Игњатовић је у заглавље листа истакао речи „СВЕ ЗА НАРОДНОСТ!“ – наглашавајући тиме јасно и отворено правац којим ће се у писању руководити. У једном од својих првих чланака насловљеном Срби и Мађари, писао је да српски народ мора да одбаци све што му је у прошлости „народно биће задављивало“, и да одлучно стане у одбрану својих националних права „јер правда је поред нас; а поред ове готово смо пре изгинути, нег’ от праведне жеље одступити“.�� Тим поводом је Мађарима недвосмислено поручивао да док год буду одбијали да признају Србе за народ, а тиме и њихове оправдане тежње и захтеве, да ће наилазити на његов одлучан отпор, јер „Србин не жели да се због мађарске слободе у Мађаре слије“. Игњатовић је тиме осудио целокупну мађарску реформну акцију, која не само да није јемчила „гарантију народности“ за Србе и остале народе, већ је у себи садржала највећу опасност за њихов опстанак и будући развој. Из тога је проистицала и његова основна жеља и намера да укаже на праве узроке српско-мађарског сукоба, са циљем да истакне оправданост српског отпора Мађарима, који су се још налазили у добрим односима са Бечом, док је, пак, са друге стране позивао остале немађарске народе у рат против Мађара, као заједничких непријатеља њихове слободе и равно-правности.67

Као уредник Вестника Игњатовић је написао низ чланака у којима се показао као најжешћи противник Мађара због њиховог реакционарног и угњетачког односа према народима Угарске, посебно према Србима. Тај шовинизам носилаца мађарског националног покрета и жеља за очувањем превласти у У гарској били су од пресудног утицаја на Игњатовића, тако да се некадашњи заговорник српско-мађарске слоге и сарадње преобратио у одлучног непријатеља Мађара. Пун огор-чења на Мађаре због њихове националне искључивости према Србима, он је као уредник Вестника постао један од најдоследнијих заговорника беспоштедног рата против њих. У својим чланцима подстицао је Србе да истрају у борби против Мађа-ра, јер: „Реформа мађарска у себи такова следства садржава, с којима би се таман нож до срца народности српске ударио. Да се Србин мађарске реформе латио, сам себи убица би постао, и то у оно време, гди се сви народи за своју сопственост уздижу“.68

Супротстављајући се Кошутовим намерама о физичком истребљењу и униш-тењу српског народа, Игњатовић је постао непоколебљив противник тог „Месиј(е) мађарск(ог)“ који је „рад... искоренити Србе“.�9 Због тога је писао да су Мађари „сво-ју угњетателну ролу изиграли“, те да Срби више не желе да подупиру и одржавају

�� Исто, 208; Василије Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791–1914, Нови Сад 1980, 65; Ж. Бошков, Из живота Јакова Игњатовића, 90.

�� Срби и Мађари, Вестник, 1848, бр. 33.67 Исто.68 Исто.�9 Вестник, 1848, бр. 34 и 38.

165

њихово феудално краљевство, то „Арпад(ово) кољено“ које је у прошлости зах-ваљујући „туђим мукама и силама“ продужавало своје постојање.70 Срби и остали народи Угарске, поручивао је Мађарима, не желе „да се због мађарске слободе у Мађаре слији(у)“, па због тога овај рат који се „између слободног Србина и угње-татеља Мађара започео“ омогућиће да се после њиховог коначног пораза створи „ново и јаче зданије него што је мађарско“.71 Упућујући проглас за борбу народима Угарске, он је смисао тог позива објашњавао потребом да се ослободе и „остал(а) браћа... из ноктију црни врана-душмана Мађара“,72 као заједничких непријатеља њихове слободе и равноправности. О значају тог рата који се водио за народна права и слободе, Игњатовић је говорио у сваком броју Вестника, тврдећи да са Мађарима не може бити слоге нити пак споразума, а узрок томе је њихова национална нетр-пељивост, па је тим поводом писао: „Ја би’ волео (тако ми бога...) не живити нег’ дати се од Мађара победити. Овакву срамоту не би’ преживео“.73 Подсећајући Србе и остале народе Угарске да су њихови „највећи непријатељи“ управо Мађари, истицао је да су они под видом „легитимитета“ створили назависну владу која „за јединство монархије неће да зна“, чиме су довели у забуну и саму династију.74

Постојан и пун вере у успех српског покрета Игњатовић је изражавао наду да Србима „одсад нико народност ограничавати и подкопавати неће“, јер српски на-род је на Мајској скупштини истакао своју одлучност да створи чврсте основе за свој будући развитак.75 Игњатовић је знао да се то може постићи само јачим војним отпором Срба на бојном пољу. Тек када се најуспешније супротставе Мађарима моћи ће очекивати и остварење својих захтева, због тога је на оптужбе од стране мађарске владе и Кошута да су Срби „орудије камариле“, и да служе реакцији, самоуверено одговарао да се српски народ не бори за бечку „камарилу“, већ за своја „заслужена и прирођена права“.76 Српски народ се, писао је Игњатовић, налази у једном пресудном историјском тренутку, па мора на „ползу“ свога опстанка упот-ребити све силе, јер сада се одлучује о томедалиће Срби у будућности живети „као народ... или не“.77 Игњатовић је у исто време знао да су српске снаге далеко сла-бије од оних са којима су се морали сукобити, па је захтевао да Срби, ако желе убудуће „политичан живот имати“, ако су „ради себе осигурати“, што пре ослободе територију на којој живе од Мађара и да на тај начин обезбеде границе будуће Српске Војводине.78 Да би се то могло остварити, нужно је било извојевати једну

70 Исто, бр. 35.71 Исто, 1848, бр. 33 и 35.72 Исто, 1848, бр. 34.73 Браћо, оружајмо се, Вестник, 1848, бр. 41.74 Вестник, 1848, бр. 35 и 47.75 Исто, бр. 35.76 Исто, бр. 35 и 36.77 Огњановић, Троједна краљевина и Војводина Србска, Вестник, 1848, бр. 37. Борислав

Огњановић је псеудоним којим је Игњатовић потписивао неке своје чланке у Вестнику.78 Вестник, 1848, бр. 38.

166

већу победу над Мађарима, због чега је Игњатовић тражио од бечког двора да до-зволи повратак српских граничара из Италије.79

Како је то било време жестоког и отвореног сукоба између патријарха Јосифа Рајачића и председника Главног одбора Ђорђа Стратимировића, Игњатовић је настојао да, ради очувања јединства покрета, помири сукобљене стране, упозора-вајући да је сада најважније успоставити слогу у српским редовима, јер се само на тај начин може доћи до жељеног успеха, чиме би српски народ био награђен за сва „страданија“ у дотадашњем рату.80 Игњатовићу се тада као спасоносна чинила вест о скором доласку из Италије изабраног српског војводе Стевана Шупљикца, па је тим поводом подсећао на одлуке Мајске скупштине, на којој је српски народ био „једна реч, једна мисао, једно чувство“, што треба да остане и у овом новом времену у коме се води одсудан рат за његово народно биће. Због свега тога Игњатовић је у својим чланцима позивао на слогу и јединство, које је српском народу сада нужно да би могао поново да поврати своја „природна права“ која су му у прошлости била „затрпана“ и погажена.81 Поред тога, Игњатовић је знао да је за даље подстицање и ширење борбеног расположења међу Србима било неопходно посветити већу пажњу Вестнику, па је предлагао да лист, уместо два пута недељно, излази сваког дана, зато што „дух и чувство новорођеног народа сваког дана нову и нову рану потребује“.82 У то време „Игњатовић је прекинуо и дотадашњи начин писања, који је у новинама неговао Теодор Павловић. Њему се нису допадали: школарни стил адвокатске дијалектике, алегације, опширна разглаголствија и лична полемика. Уместо тога писао је јасно и разговетно, свима лако разумљивим стилом и јези-ком.“83 Вестник је тиме стекао знатан број нових читалаца, те су га читали „по свим доњим странама, па и по логорима, и нису налазили никакве замерке“.84

Када је царским манифестом од 3. октобра 1848. мађарска влада, дотада зако-нита, проглашена за незакониту и бунтовничку, Игњатовић је поверовао да је наступило време у коме ће Срби моћи да остваре своје националне жеље и потребе. Раскид Беча са Мађарима, до кога је дошло после царског манифеста, дао је Игњатовићевом писању у Вестнику новог полета У борби против Мађара после октобарског манифеста Срби су се нашли на истој страни са Хрватском и Аустријом, од тог тренутка „се и њихов покрет, иако у основи демократски и револуционаран, укључио у ланац контрареволуције коју карактерише поход царских трупа против Мађара“.85 Игњатовић у томе још није видео пут у контрареволуцију, већ јасан знак да се однос снага сада променио у корист Срба, и зато је писао: „На ноге сад које Србин које јунак!“. Признајући оправданост дотадашње борбе српског народа, Беч је српском народу вратио веру у испуњење његових оправданих захтева и тежњи.

79 Исто, бр. 4280 Огњановић, Троједна краљевина и Војводина Србска81 Вестник, 1848, бр. 3882 Исто.83 В. Крестић, н.д., 67.84 Ј. Игњатовић, Мемоари, 210.85 С. Гавриловић, Срби у револуцији 1848–1849, 85.

167

Упућујући прекор Мађарима да су као бунтовници тежили „републиканизму“, Игњатовић је у исто време позивао Србе у рат до победе речима које су подсећале на револуционарни проглас: „Одбранимо сами себе... метнимо сами себе у наша права, у наше границе...“.86 У том тренутку веровао је да је наступило време у коме ће српски народ осигурати своју будућност, и стога је наглашавао: „Нама је царском речју, старим заслугама, и природним правом наша народност, наша Војводина осигурана“. Тиме је, по његовом мишљењу, био постављен основ у борби против Мађара, који нису признавали ни српски народ, ни Војводину.87 Понесен општом струјом, Игњатовић је позивао Србе да истрају у тој борби, подсећајући их да су решеност и одлучност најбоља гаранција да ће се стићи до жељеног циља. Пун вере у коначан успех српског покрета, писао је: „И ја ћу вам браћо још донекле трубити да сте на оружју сви готови, а кад моја реч одзив нађе променићу перо са сабљом и пушком, и напред ступам гди су најгушћи непријатељски бајонети, где најстрашније топови грме“.88

У будућем одређивању положаја српског народау Монархији морају се узети у обзир и његове заслуге за државу, јер су управо Срби били она снага која је спре-чила отцепљење Угарске. Зато они имају пуно право да „изискују да нам се оно што желимо“ и због чега „крв проливамо што пре царском речју потврди“. Очигледно је да је Игњатовић у том тренутку веровао да српски народ може и мора да оствари оно што захтева и што жели: „Може се све преокренути монархија аустријска пре-образити; ал’ србски народ... мора све гарантије своје народности задобити.“89

Игњатовић је мислио да је наступило време у коме ће Срби моћи да осигурају своју народност, па је настојао да још јаче распаљује српске масе против мађарске револуције, која је „законитост свуд ногама погазила“. „Мађари иду против цара“, писао је, „теже к републиканизму; Мађари ради су на гробовима друге народности своју да уздигну; Мађари хоће све у Унгарији да збришу, само они да остану.“90 У том тренутку Игњатовић је постао поборник и приврженик заједничке „српско-аустријске спреге“ у борби против Мађара, јер је веровао да је то једина сигурна гаранција за преуређење Монархије на основама „федерациј(е) народности“, која ће сузбити мађарску превласт у Угарској, и тиме „Мађари држаћеду се у корди и нећеду никад... друге народности подстрекавати и уништожавати“.91 Зато је по-зивао Србе у један општи рат против „душман(а) Мађар(а)“, јер ако они буду по-стигли оно што жоле и чему теже, тада „мора аустријска Монархија пропасти и сви народи Унгарије осим Мађара име и народност изгубити“.92 Игњатовићево тадашње писање је у свему противуречило његовом ставу на почетку револуције када се борио за слогу са Мађарима. Међутим, у отвореном сукобу између мађарског

86 Вестник, 1848, бр. 4087 Исто, бр. 4188 Исто.89 Исто, бр. 43 и 44.90 Исто, бр. 4091 Исто, бр. 4492 Исто, бр. 45

168

устанка и српског покрета, Игњатовић није видео другу могућност већ да стане на страну српског народа и потпомаже га у његовим националним тежњама.

У намери да ојача српски покрет, Игњатовић је настојао да својим чланцима у Вестнику, утиче на успостављање чвршћих и трајнијих веза са осталим словен-ским народима, у првом реду са Хрватима. На тај начин је желео да борбу српског народа веже за општесловенске тежње и потребе, верујући да ће Срби, у једном таквом савезу, лакше и сигурније доћи до жељеног циља, и да ће тиме и њихова народност бити „утемељена и осигурана“. Указујући на неопходност да сви словен-ски народи у Монархији што пре постигну међусобну сагласност и договор о узајамној помоћи и сарадњи, ради стварања новог државног устројства које ће омогућити сваком словенском „стаблу“ несметан развој, уз пуну гаранцију њихове националне индивидуалности, Игњатовић је у исто време позивао и на рушење дотадашњих односа у држави који су „узроковали“ неравноправност народа. Такву „систему која (је) све то узроковала“ требало је укинути и на начелима пуне равноправности за све народе „нову установити“.93 Да би се то могло и остварити, било је неопходно да се, после револуције, Хабсбуршка монархија тако преуреди и утемељи да може задовољити све народе који у њој живе. У својим размишљањима о будућем преуређењу Монархије, одустајући од раније истакнутог федеративног начела, Игњатовић је заступао становиште да се она мора организовати на конфе-деративном принципу, због тога што „конфедерација боље соотвествује данашњем духу слободе“, и што би у тако преуређеној држави словенски народи стекли „на територијалности основану гарантију народности“, јер они не воде рат за „Швабе... но поред цара ал’ за себе“.94

У исто време је, размишљајући о српском народу и његовим националним правима, писао да Срби морају „одсад свагда народну самосталност пред очима имати и само у интересу њеном радити“, због тога што још нису стекли довољно гаранција за свој будући развој. Њихова борба коју воде против Мађара даје им за право да верују да ће у том успети, јер „што ми тражимо оно бити мора, ...без тога живети не можемо“.9� Из готово сваког Игњатовићевог чланка произилазила је чврста решеност и одлучност да се до краја бори за остварење пуне националне равноправности, о чему сведочи и његова порука у којој каже: „Сваки народ, ко-ји је у својој народности опасности изложен, – има право сва средства, макар и најстрашнија, за своје обдржавање употребити... ако пристрасна политика до тога доведе један народ, да други угњетава, – онда слободно је једном угњетеном народу макар са пропашћу другог народа собственост одржавати.“9�

Јасно уочавајући колику огромну штету српском покрету наноси снажна и доб-ро организована мађарска пропаганда, приказујући Србе у најгорем светлу као назадњаке и противнике слободе, а у намери да јој се супротстави, Игњатовић је указивао да се не сме запоставити ни то поље рада, већ да се мора изнети пред јав-

93 Огњановић, Троједна краљевина и Војводина Србска, Вестник, 1848, бр. 48.94 Вестник, 1848, бр. 43, 44. и 52.9� Огњановић, Троједна краљевина и Војводина Србска, Вестник, 1848, бр.459� Исти, Мисли о народу, Вестник, 1848, бр. 56.

169

ност права и објективна слика о тежњама и циљевима српског народа, а тиме и о узроцима његовог сукоба са Мађарима. Српски покрет тежи ка слободи, истицао је Игњатовић, и „ради успеха наше ствари“ борба српског народа мора бити „пред светом у добром мњенију“ представљена.97 Међутим, рат се више није водио за народе, у то време он је био део једне заједничке борбе, али не за народне тежње и права, већ против Мађара, а за очување Хабсбуршке монархије. Игњатовић је стога од друге половине новембра 1848. упоредо са агитацијом против Мађара повео борбу и против бечке реакционарне политике, јер је увидео да су царска обећања о решењу националног питања у Монархији „лажна и варљива“. Упозоравао је да такву „систему“ која „узрокује“ неравноправност народа и која тежи да поново успостави превласт „германск(ог) и мађарск(ог) елемента“ треба „срушити“ и „по духу слободе – нову установити“.98 Пред тим сазнањем да је српски покрет био искоришћен за одбрану бечке и аустријске реакције Игњатовић је почео да узмиче, па је писао да је несрећа за српски народ управо била у томе што се у својој борби везао за Беч, а није створио савез „с оним с којима би требало“,99 што наводи на закључак да је мислио на Мађаре. Како се царски трон све више учвршћивао, он је, као и многи други учесници покрета, све јасније увиђао да од испуњења народних захтева неће бити ништа, па је у последњим данима уређивања Вестника готово сасвим престао да говори и пише против Мађара, супротстављајући се само политици коју је царска влада преко генерала Мајерхофера и патријарха Рајачића водила у Војводини.

Све је то условило да се Игњатовићев положај, као уредника Вестника, суштин-ски изменио у оном тренутку када су царске трупе почеле да потискују и побеђују мађарску војску, и када је патријарх Рајачић „у потпуном споразуму са Бечом радио, и по томе чинило му се заказано све отклонити што би могло против бечко – Рајачићеве политике реагирати“.100 Мада је Игњатовић од самог почетка уређивања листа Вестник имао „одрешене руке“, тако да је у писању био слободан и цео уређивачки посао обављао „без сваке контроле“, од новембра 1848. његово писање у Вестнику било је подвргнуто цензури, да би убрзо потом патријарх Рајачић и формално наименовао једног званичног цензора. О узроцима те промене Игњатовић је у мемоарима писао: „Понекад сам забо у ту бечку политику, како се Срби онако олако узимају, и осим обећања није им много стало до потражбине српске.“ После свега постало је јасно да се више неће трпети дотадашњи правац писања у листу. Тај нови положај у коме се нашао, за Игњатовића је био неприхватљив, јер „бити ограничен тако па мисли путем јавног органа не моћи сопштити, отешчавало ми је стање“ у толикој мери да је по сваку цену желео да се ослободи уредничке дужности.101 Био је то још један доказ више да у Монархији из дана у дан јачају реакционарне снаге, па је Игњатовић почео да тражи могућност да оде из средине

97 Исти, Троједна краљевина и Војводина Србска, Вестник, 1848, бр. 51.98 Вестник, 1848, бр. 5299 Исто, бр. 51100 Ј. Игњатовић, Мемоари, 241–250 и 282.101 Исто, 282–283.

170

у којој је до тада живео. После позива Милоша Поповића, уредника београдских Србских новина да се прихвати дужности „сауредника“ листа, Игњатовић је донео коначну одлуку. Његова решеност да пређе у Београд била је мотивисана и вером да ће моћи „онде боље против бечке реакције радити“.102

4. Прелазак у Београд и сауредништвоу Србским новинама

Одлучан у намери да се одазове позиву Милоша Поповића, Игњатовић је настојао да изнађе најбољи начин да то и оствари. У томе му је несебично помагао и сам Поповић, који се тим поводом обратио молбом патријарху Јосифу Рајачићу: „Будући г. Јаков Игњатовић жели у Београд прећи да би већи круг деловања на ползу народу имао, а и ја га сам имати желим за сауредника моји новина: то се усуђујем Вашу Светост покорно молити, да бисте милост имали уступити ми га и надлежни пасош благонаклоно издати му, да слободно овде у Београду пребивати може.“103 Убрзо потом Игњатовић је посредовањем Константина Марковића, (кога је патријарх, да би у потпуности могао да контролише његово писање, од средине новембра 1848. наименовао за новог „привременог учредника“ листа Вестник, добио дозволу и пристанак патријарха Рајачића да може да пређе у Београд. Већ 15. јануара 1849. „добијем дозволу да могу ићи у Београд“, писао је Игњатовић, после чега је одмах напустио Карловце и прешао у Земун дату сачека издавање пасоша.104 У молби упућеној патријарху Рајачићу објашњавао је да жели да пређе у Београд јер намерава да на тај начин своје новинарско „дејствовањ(е) за Срб-ство разпространити“,105 али прави разлог је био „нада да ће у Београду, осим против Мађара, боље моћи да се бори против бечке реакције и против патријарха Рајачића“.106 Пасош му је био издат 19. јануара 1849 и он је истога дана прешао у Београд. „Године 1849. први пут дошао сам у Београд. У средини Маџарске рођен, младом мом срцу Србија је била огледало мога идеала... са страхопоштовањем ступио сам на земљу Србију и пољубио сам је.“107

По доласку у Београд он је „одсео и једно време становао у кући“ жене Симе Милутиновића Сарајлије, Марије, да би се касније трајно настанио у „Михаилово зданије“ у близини београдског Читалишта. У Београду је врло брзо ступио у везу са Илијом Гарашанином и другим истакнутим српским политичким и културним радницима. Често је био у друштву Пољака Леноара, политичког агента кнеза Ада-

102 Исто.103 Ж. Бошков, Из живота Јакова Игњатовића, 98.104 Ј. Игњатовић, Мемоари, 289–296.105 Јаков Игњатовић Патријарху Рајачићу, Земун, 3/15. 1849, Одабрана дела Јакова Игња-

товића, књ. XI, 297.106 Ж. Бошков, Из живота Јакова Игњатовића, 98.107 Ј. Игњатовић, Србин и његова поезија, Одабрана дела Јакова Игњатовића, књ. IX,

162.

171

ма Чарториског, „који му је давао на употребу важне политичке извештаје... које је добијао из Цариграда и Париза, а у свако доба имао је приступ и у стан аустријског проконзула Теје Радосављевића, где се упознавао са свим значајнијим актима из Беча“. У кући племића Павла Риђичког у Земуну, где је често долазио с пролећа 1849. упознао је Јована Ђорђевића и Бранка Радичевића.108

На место сауредника Србских новина, са платом од 85 форинти у сребру, ступио је Игњатовић 1/13. јануара, када се његово име први пут појавило у заглављу ли-ста, односно 7/19. јануара, када је званично прешао у Београд. Преласком у Бео-град отпочео је последњи период у Игњатовићевој публицистичкој делатности у револуцији, у коме више није могао да утиче на главне токове српског покрета, али је и поред тога настојао да својим чланцима писаним за Србске новине подсећа на његове првобитне циљеве и тежње. О својој решености да пише против планова и намера Беча које су биле уперене против српског покрета, Игњатовић каже: „До-шао сам у Београд с том намером да по могућству обарам бечку реакцију, која је свој трон у Београду подигла. Покрај свих револуционарних тежњи тадашње владе дало се и то“.109

И доиста, од краја јануара 1849, када је почео да сарађује у Србским новинама, Игњатовић је писао и против патријарха Рајачића, генерала Мајерхофера и Тодоровића, речју „против сваког који бечкој реакцији служи“.110 Оцењујући Игњатовићеву улогу у тим данима, Миодраг Поповић је о његовој политичкој оријентацији тачно писао: „апшен недавно и осуђен као противник Војводине, Игњатовић је с пролећа 1849, онда кад су се његови негдашњи тутори као царске слуге одрицали напредних тековина Покрета, био један од најватренијих бранилаца идеје Војводине“.111 Игњатовић је желео да револуционарне тековине као што су: равноправност народа, слобода штампе, затим – револуционарни органи које је створио српски народ – сачува од бечке реакције, па је у том духу писао: „Аустријо, ако су ти планови подли, одустани од њих још док је време, јер ће доћи и теби дан плате, дан тај није далеко, дан ће за тебе бити страшан, јер ћеш дух столетних мука свих народа плаћати“.112

Поред бечке феудалне реакције Игњатовић је нападао и мађарску револуционарну владу због њене искључивости и непријатељског односа према народима Угарске, осуђивао је „вандалско владање Мађара“, под којима „народима угњетеним физичка пропаст грози“.113 Бранећи тековине српског покрета, он је указивао на могућност аустријско-мађарског измирења на рачун народности, па је упозоравао Србе да буду спремни да бране границе својих земаља ако Беч буде попустио

108 Ж. Бошков, Из живота Јакова Игњатовића, 99–100; исти, Сусрет Бранка Радиче-вића са Јаковом Игњатовићем, Дневник, 1. јануар и 19. фебруар 1953; Ј. Игњатовић, Мемо-ари, 291–296

109 Ј. Игњатовић, Мемоари, 291–296110 Исто.111 М. Поповић, н.д., 68.112 Исто, 68–69. Србске новине, 1849, бр. 26.113 Србске новине, 1849, бр. 37.

172

пред захтевима Мађара.114 Али у том тренутку Аустрији није био потребан савез Угарске, јер пре него што је 13. августа 1849. код Вилагоша мађарски устанак био угушен, у Српској Војводини почели су прогони и хајка против свих оних који су били сумњиви због својих симпатија према Мађарима. „Ако је ко само прстом на другог показао, да није прави Србин“, писао је Игњатовић о тим данима, „но да је изрод и маџарон, и ако су на њега... повикнули, тај је већ пропао. Тако су многи невини људи страдали. Има примера, који су од Маџара због родољубија љуто гоњени били, а међу Србима начинише их маџаронима.“115

После ступања на место сауредника, Игњатовић је поред бечке и мађарске владе „беспоштедно нападао и патријарха Рајачића због његовог поданичког служења династији и Царевини“, на њега је „бацао... сву кривицу“ за неуспех српског по-крета, „за све зло стање у Војводини и за неуспех на бојиштима против Мађара у пролеће 1849.“116 Таквим својим ставом Игњатовић је „изазвао мржњу и гнев царске владе, и Мајерхофера, и Рајачића“, и они су 7/19. јуна 1849. обнародовали забрану уношења и растурања Србских новина на територију Српске Војводине. У намери да се супротстави тој забрани, Игњатовић је одлучно устао против патријарха Рајачића, упућујући му прекор због тога што је изневерио народне инте-ресе: „Ми нисмо надничари личне политике, па ни патријарха Рајачића, но јесмо верни служитељи српског народа са обадве стране Саве и Дунава. Ми ћемо и отсад нашем народу њега тичуће се ствари свагда саопштавати и разлагати, поред свега што наше новине патријарх забрањује.“117

Његова упозорења нису више много вредела, контрареволуција је тријумфовала на свим пољима. Пред општим тријумфом реакције повлачио се и Игњатовић, његови чланци писани за Новине нису више у себи садржавали нових идеја, њихова револуционарна оштрица је отупела и он је у том тренутку узалудно покушавао да одбрани „дотадашње тековине покрета“, увиђајући да су „реакционари високог степена нашу реч намерили... загушити да она до срца народног не допре“.118 Мо-гућности за даљи рад у правцу заштите народних интереса више није било. Због све отворенијих напада на бечку реакцију, патријарха Рајачића и генерала Мајерхо-фера, Игњатовић је „напречац био смењен сауредништва“ Србских новина. Његов последњи чланак појавио се у Новинама 9/21. јуна 1849.

Са поразом револуције завршио се и најранији период у Игњатовићевој пуб-лицистичко-политичкој делатности, у коме је он, ако се изузме кратак период сарадње са Петром Чарнојевићем, све време био не само уз свој народ, већ је и припадао оној најборбенијој групи делатника на пољу борбе за политичка права српског народа у границама Монархије. После тога он је у Београду остао до октобра 1849. – сарађујући повремено у Поповићевим Новинама.

114 Исто, бр 23115 Исто, бр. 54116 Ж. Бошков, Из живота Јакова Игњатовића, 101–102.117 М. Поповић, нав. дело, 70; Србске новине, 1849, бр.54.118 Исто.

173

DUŠKO M. KOVAČEVIĆ Ph. D

JAKOV IGNJATOVIĆ IN THE REVOLUTION 1848–1849Summary

Relying on and founding his researches on Jakov Ignjatović upon the archival materi-al and transcripts, his memoirs and contemporaries’ observations upon the one, and foun-ding it also upon the analysis of his political articles and discussions from The Serbian National newspaper, Vestnik, The Serbian newspapers, the author worked on the political activity of Jakov Ignjatović within the Revolution 1848–1849, most of all, chronologi-cally through the questions and problems Jakov dealt with during his journalistic career, and through which his political determination could be perceived in the best and most accurate way.