SEMINARSKI RAD

Tema: „KRIVIČNE SANKCIJE“

Novi Sad,Maj 2012.

I O KRIVIČNIM SANKCIJAMA UOPŠTE

1.1 Krivične sankcije i njihova opšta svrha

Savremeno krivično zakonodavstvo nastoji da primenom brojnih instituta zaštiti čoveka i druga osnovna društvena dobra i vrednosti i to predviđanjem određenih ponašanja kao krivičnih dela I propisivanjem krivičnih sankcija za ta dela. Propisivanjem određenih krivičnih sankcija ostvaruje se I fundamentalna – zaštitna- svrha krivičnog prava u celini, a to je suzbijanje kriminaliteta.

Opšti materijalno – formalin pojam krivičnih sankcija : krivične sankcije su zakonom predviđene represivne mere koje se s ciljem suzbijanja kriminaliteta primenjuju prema učiniocu protivpravnog dela koje je u zakonu predviđeno kao krivično delo na osnovu odluke suda donete nakon sprovedenog krivičnog postupka.

Osnovna obeležja krivičnih sankcija :1) Za svoj cilj imaju suzbijanje kriminaliteta,2) Po svojoj prirodi su represivne mere,3) Primenjuju se prema učiniocu protivpravnog dela koje je zakonom propisano kao krivično delo,6) Njihova predviđenost u zakonu,7) Izriče ih sud u krivičnom postupku.

Represivnost krivičnih sankcija se ogleda u tome što one predstavljaju određeno zlo za učinioca krivičnog dela, ili pretnju zlom. Naime, izricanjem krivičnih sankcija dolazi do oduzimanja ili ograničavanja prava I dobara učiniocu krivičnog dela, ali mogu sadržati pretnju da do toga može doći. Stepen represivnosti pojedinih krivičnih sankcija je različit: kazne / u zemljama u kojima smrtna kazna još postoji/.

Prema Krivičnom zakoniku Srbije svrha kažnjavanja je:Sprečavanje učinioca da čini krivična dela I uticanje na njega da ubuduće ne čini krivična dela,Uticanje na druge da ne čine krivična dela,Izražavanje društvene osude za krivično delo I obaveze poštovanja zakona,Jačanje morala I uticaj na razvijanje društvene odgovornosti.

Zaključak : Propisivanjem I izricanjem krivičnih sankcija se teži suzbijanju onih krivičnih dela koja povređuju ili ugrožavaju osnovna ljudska dobra ili vrednosti, a koja uživaju krivično – pravnu zaštitu.

2

II VRSTE KRIVIČNIH SANKCIJA

2.1 Sistem krivičnih sankcija u Srbiji

Krivično pravo Srbije poznaje četiri vrste krivičnih sankcija:1) kazne,2) mere upozorenja ( uslovna osuda i sudska opomena),3) mere bezbednosti,4) vaspitne mere.

U Srbiji je zastupljen dualistički sistem krivičnih sankcija, gde se sa jedne strane javlja kazna, a s druge, mere bezbednosti. Naime, mere upozorenja su alternative kazni, dok su vaspitne mere specijalna vrsta mera bezbednosti koje se primenjuju prema određenoj kategoriji učinilaca ( maloletnicima).

Opšta svrha propisivanja I izricanja krivičnih sankcija se svodi na osnovni cilj krivičnog prava u celini, a to je da se putem generalne I specijalne prevencije suzbijaju dela kojima se povredjuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom. Krivično pravo Srbije poznaje neke mere koje, i pored sličnosti sa krivičnim sankcijama, nisu obuhvaćene sistemom krivičnih sankcija, iz razloga što im nedostaju neke bitne odlike koje svaka krivična sankcija mora da ima. Jedna od takvih mera je i mera oduzimanja imovinske koristi pribavljene krivičnim delom. Naime, ova mera nije krivična sankcija, jer se njome ne oduzimaju ili ograničavaju neka dobra učinioca, tj. Ona ne predstavlja represiju koja se preduzima protiv njega, već se merom oduzimanja imovinske koristi pribavljene krivičnim delom samo realizuje princip da niko, u odnosu na ono što je pribavio na protivpravan način, ne može steći neka prava, pogotovo ne pravo svojine.

3

KAZNA

Kazna ili druga krivična sankcija može se izreći samo za delo koje je, pre nego što je učinjeno, bilo zakonom određeno kao krivično delo I za koje je bila zakonom propisana kazna.

Zbog brojih kriminalnopolitičkih razloga, nastojalo se da se ukine kazna kao krivična sankcija I da se zameni nekom drugom, do čega ipak nije došlo, jer bi u tom slučaju I samo krivično pravo promenilo svoj karakter. Prilikom određivanja pojma kazne polazi se u osnovi od istih elemenata kao I kod određivanja pojma krivičnih sankcija, razlika je u jednom, a to je da se kao pretpostavka za primenu kazne traži se da je krivično delo učinjeno. U članu 3 KZ sadržano je načelo krivice koje podrazumeva da je kao neophodan uslov za primenu kazne – postojanje krivice (nulla poena sine culpa) . Taj objektivno-subjektivni pojam krivičnog dela ( krivica) je od velikog značaja, jer kazna bez krivice znači negaciju krivičnog prava I kršenje njegovih osnovnih načela. Stoga bi se materijalno – formalin pojam kazne mogao definisati: to je zakonom predviđena represivna mera koja se u cilju suzbijanja kriminaliteta primenjuje prema učiniocu krivičnog dela na osnovu odluke suda nakon sprovedenog krivičnog postupka.Iako je svrha kazne pričinjavanje zla učiniocu, to ipak ne znači da se kazna svodi isključivo na represiju. Naime, osnovna svrha kazne se ogleda I u tome što ona znači I socijalno-etički prekor koje društvo upućuje učiniocu krivičnog dela.

Opravdanost i svrha kažnjavanja

Pitanjem opravdanosti kažnjavanja bavili su se još u antičkom dobu, pored brojnim teoretičara prava, I mnogi filozofi. Razvile su se I dve grupe teorija: Utilitarističke – koje opravdanje kazne vide u njenoj nužnosti I korisnoj funkciji koju ona obavlja za društvo,Retributivističke – koje polaze od moralne odgovornosti I opravdanje kazne vide u retribuciji.

Sa osnovima za opravdanje kazne tesno je povezano I pitanje same svrhe kažnjavanja, pa su se u vezi sa tim razvile I brojne teorije koje kao glavnu svhu kažnjavanja navode “vraćanje zla za učinjeno zlo” – apsolutna teorija, ili “suzbijanje vršenja krivičnih dela” – relativna teorija, ili “retribucija I prevencija” – mešovita teorija. Sam Kant je smatrao da treba izvršiti smrtnu kaznu I u odnosu na poslednjeg člana društva koje se nalazi u zatvoru, pre nego što društvo u potpunosti nestane, Dok je za Hegela kazna “negacija negacije prava”.

Danas je u praksi prihvaćena relativna teorija, po kojoj je svha kažnjavanja suzbijanje vršenja krivičnih dela, odnosno prevencija. Ta prevencija može biti kako generalna ( kaznom se želi uticati na potencijalne učinioce), tako I specijalna prevencija (kaznom se utiče na učinioca koji je već učinio krivično delo).

4

VRSTE KAZNI

Učiniocu krivičnog dela mogu se izreći sledeće kazne:

Kazna zatvora,Novčana kazna,Rad u javnom interesu,Oduzimanje vozacke dozvole

Najviše dilema u sistemu kazni koji je predviđalo jugoslovensko zakonodavstvo je izazivala smrtna kazna, koja je 1993. god ukinuta u saveznom krivičnom zakonodavstvu, i umesto nje je predviđen zatvor u trajanju od četrdeset godina. Smrtna kazna koja je u republičkom krivičnom zakonodavstvu bila propisana samo za dva krivična dela ( za teško ubistvo i teške slučajeve razbojničke krađe i razbojništva) je definitivno ukinuta izmenama i dopunama KZ. Ni jedna krivična sankcija nije izazvala takve rasprave u pogledu opravdanosti svog postojanja kao što je to slučaj sa smrtnom kaznom. Smrtna kazna je oduvek imala, pa i danas ima, svoje pristalice i protivnike. Tako Živanovič smatra da je ona nepopravljiva, da nije deljiva, da je nepravedna, da država nema pravo na život svojih gradjana, da ona ne smanjuje kriminalitet. Pristalice smrtne kazne smatraju da ona deluje zastrašujuće na potencijalne učinioce i da je nužna za opasne i nepopravljive zločince.

Krivično pravo Srbije polazi od uobičajene podele na glavne i sporedne kazne. Glavne kazne su zatvor od četrdeset godina, kazna zatvora i rad u javnom ineteresu, dok se novčana kazna može izreći i kao glavna i kao sporedna kazna. Podela kazni na glavne i sporedne je od značaja za njihov međusobni odnos prilikom izricanja.

KAZNA ZATVORA

Zatvor predstavlja glavnu kaznu polazeći od uobičajene podele na glavne i sporedne kazne, odnosno kazna zatvora se može izreći samostalno, s tim što se uz nju može izreći i sporedna kazna. Krivično zakonodavstvo Republike Srbije određuje opšti minimum i opšti maksimum kazne zatvora, odnosno najmanju i najvišu moguću meru kazne, tj. njeno trajanje u članu 45. stav 1. KZ. Svrha propisivanja opšteg minimuma i opšteg maksimuma jeste pre svega da u okviru njega kod pojedinih krivičnih dela propiše posebni minimum i posebni maksimum, tj. opšti minimum i opšti maksimum po pravilu ne primenjuju se neposredno. Međutim, kod nekih krivičnih dela kod kojih je propisan samo posebni minimum, ili samo posebni maksimum, opšti minimum i opšti maksimum primenjuju se neposredno. Trajanje kazne zatvora pojedina strana zakonodavstva određuje različito. Prema krivičnom zakoniku Republike Srbije «kazna zatvora ne može biti kraća od trideset dana niti duža od dvadest godina», ali postoji zakonska mogućnost da se učiniocu krivičnih dela izrekne kazna zatvora u trajanju od trideset do četrdeset godina za najteža krivična dela ili najteže oblike teških krivičnih dela (na primer, kod teškog ubistva iz

5

člana 114 KZ). Ova kazna se može propisati samo uz kaznu zatvora do dvadeset godina. Ona se ne može izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršio dvadeset jednu godinu života. Kaznu zatvora u trajanju od trideset do četrdeset godina (u ranijem zakonodavstvu ona je bila propisana u fiksnom trajanju od četrdeset godina) treba posmatrati kao poseban slučaj kazne zatvora koja je uvedena kao zamena za smrtnu kaznu. Zato se ne može odmeravati i izricati kazna u rasponu između dvadeset i trideset godina. One se ne može odmeravati i izricati u mesecima, već samo na pune godine. Osim u slučaju kazne zatvora u trajanju od trideset do četrdeset godina teža kazna od opšteg maksimuma se ne može izreći. Ranije važeće zakonodavstvo je predviđalo tu mogućnost u slučaju pooštravanja kazne kod povrata i kod sticaja krivičnih dela, s tim što je kod sticaja mogla se izreći kazna i više od četrdeset godina zatvora. Izricanje kazne zatvora i na dane, iz više razloga, moguće je samo kod kratkotrajnih kazni lišenja slobode, dok se kod dužih kazni ona izriče na pune godine i mesece. KZ kao granicu u tom pogledu određuje šest meseci zatvora, tj. zatvor se izriče na pune godine i mesece, a do šest meseci i na pune dane (član 45. stav 2). Krivični zakonik više ne sadrži odredbu koja se odnosi na izvršenje kazne zatvora. Raniju odredbu kojom bi bilo propisano da se zatvor izdržava u zatvorenim, poluotvorenim ili otvorenim ustanovama za izdržavanje kazne sadrži Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, s tim što se osim tri navedene ustanove (zavoda), predviđa i izdržavanje kazne u zavodima zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem. Krivično zakonodavstvo Republike Srbije predviđa institut uslovnog otpusta, odnosno, osuđenog koji je izdržao polovinu kazne zatvora sud može otpustiti sa izdržavanja kazne pod uslovom da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo. Takođe, potrebno je da se osuđeni u toku izdržavanja kazne tako popravio da se sa osnovom može očekivati da će se na slobodi dobro vladati.

USLOVNI OTPUST

Suština uslovnog otpusta se ogleda u tome što se deo kazne ne izvršava, tj. Do izvršenja preostalog dela kazne dolazi se samo u slučaju opoziva uslovnog otpusta, a ako do njega ne dođe kazna se gasi. Za vreme uslovnog otpusta kazna postoji samo kao pravna mogućnost, dok, vreme provedeno na uslovnom otpustu u slučaju opoziva se ne uračunava u izdržanu kaznu.

KZ reguliše i opšte uslove za uslovni otpust. Propisuje koji je deo kazne zatvora potrebno da je učinilac izdržao, kao i uslov da za vreme trajanja uslovnog otpusta osuđeni ne izvrši novo krivično delo. Stoga, osuđeni koji je izdržao dve trećine, a izuzetno polovinu kazne zatvora može se uslovno otpustiti sa izdržavanja kazne pod uslovom da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo. Takođe, potrebno je da se osuđeni u toku izdržavanja kazne toliko popravio da se sa osnovom može očekivati da će se na slobodi dobro vladati. Možemo zaključiti da KZ predviđa mogućnost uslovnog otpuštanja osuđenog ako su kumulativno ispunjena dva uslova: da je osuđeno lice izdržalo dve trećine, a izuzetno i polovinu kazne, i da se za vreme izdržavanja kazne tako popravio da se sa osnovom može očekivati da više neće vršiti krivična dela.

Opozivanje uslovnog otpusta je regulisano odredbom člana 38. KZ Srbije, u kojem stoji da je obavezno opozivanje uslovnog otpusta ako osuđeni za vreme dok je na uslovnom otpustu učini krivično delo za koje je izrečena kazna zatvora preko jedne godine, i fakultativno, kada je

6

izrečena kazna zatvora do jedne godine. U slučaju opozivanja, izreći će se kazna primenom odredbi za krivična dela učinjena u sticaju, a deo kazne koji je osuđeni izdržao po ranijoj osudi uračunava se u novu kaznu, dok se vreme provedeno na uslovnom otpustu ne uraču

NOVČANA KAZNA

Novčana kazna je jedna od najstarijih krivičnih sankcija, nastala u vezi sa sistemom prema kojem je učinilac nekog krivičnog dela plaćao određenu sumu novca oštećenom ili njegovoj porodici kao naknadu za učinjeno krivično delo, čime bi se sprečila krvna osveta. Država, koja se u tom početnom stadijumu, javljala samo kao posrednik, je počela i sama primjenjivati novčanu kaznu, tj. Počela je učiniocu krivičnog dela naplaćivati izvesnu sumu novca za učinjeno delo.

Novčana kazna se sastoji u plaćanju određenog novčanog iznosa u korist države. Pogodna je za lakša krivična dela, mada se može primeniti i na području tzv. Srednjeg kriminaliteta. Glavna prednost novčane kazne se ogleda u otklanjanju loših strana zatvorskih kazni: osuđenik nije obeležen kao kriminalac, nije izložen uticajima ostalih delikvenata, ostaje u svom porodičnom krugu i zadržava svoje radno mesto, dok na drugoj stani, država ostvaruje prihode umesto da troši na zatvore.... Nedostaci novčane kazne: ne ostvaruje resocijalizaciju, ne deluje jednako na imućne i siromašne...

Danas je u krivičnom zakonodavstu zastupljen sistem koji se naziva sistem dani – novčane kazne, ili sistem dnevnih globa. Ovaj sistem podrazumeva da se prethodno odmeri kazna u vremenskom trajanju, tj. U danima i to prema opštim pravilima za odmeravanje kazne, da se posle toga utvrdi novčana vrednost, tj. Novčani ekvivalent jednog dana, te da se prostim množenjem dođe do novčane kazne koja se izriče. Vrednost jednog dana utvrđuje se isključivo prema imovinskom stanju učinioca čime se u znatno većoj meri nego kod sistema fiksnih iznosa postiže da novčana kazna jednako pogađa i siromašne i bogate učinioce krivičnih dela. Do vrednosti jednog dana se dolazi tako što se utvrde mesečni ili godišnji prihodi učinioca, zatim se od toga oduzmu redovni troškovi koje ima, tj. Utvrđuje se u stvari koliko može da uštedi, pa se ta ušteda deli sa brojem dana u mesecu, odnosno godini.

I u krivičnom zakonodavstvu Srbije je zastupljen tzv. Sistem „dani – novčana kazna“, koji za isto krivično delo predviđa da bogati učinilac bude višestruko kažnjen nego siromašni učinilac.

Novčana kazna u dnevnim iznosima odmerava se tako što se prvo utvrđuje broj dnevnih iznosa, a zatim visina jednog dnevnog iznosa. Broj dnevnih iznosa za učinjeno krivično delo odmerava se na isti način kao i kada bi se odmeravala kazna zatvora u danima, a na osnovu opštih pravila o odmeravanju kazne. Taj broj ne može biti manji od deset, niti veći od trista šezdeset dnevnih iznosa (dana). Visina dnevnog iznosa se utvrđuje tako što se od prihoda učinioca krivičnog dela u prethodnoj godini oduzmu rashodi koje je imao, pa se ta razlika podeli da brojem dana u godini. Do iznosa odmerene novčane kazne se dolazi množenjem utvrđenog broja dana sa utvrđenom vrednošću jednog dnevnog iznosa.

Rok plaćanja novčane kazne se određuje u presudi, i ne može biti kraći od petnaest dana ni duži od tri meseca. Takođe, novina u KZ je i to da više ne predviđa prinudnu naplatu neplaćene novčane kazne. Ako osuđeni ne plati novčanu kaznu u određenom roku, dolazi do njenog

7

pretvaranja u zatvor. Ekvivalent koji je u zakonu određen kod zamene neplaćene novčane kazne iznosi jedan dan zatvora za svakih započetih hiljadu dinara novčane kazne. Takođe, umesto ovog tzv. Supletornog zatvora, koji može najduže trajati šest meseci, neplaćena novčana kazna se može zameniti kaznom rada u javnom interesu, gde se za svakih započetih hiljadu dinara novčane kazne određuje osam časova rada u javnom interesu, pri čemu rad u javnom interesu ne može biti duži od dve stotine četrdeset časova.

RAD U JAVNOM INTERESU

KZ predviđa da se rad u javnom interesu može izreći samo kao glavna kazna. Kazna rada u javnom interesu se može izreći za krivična dela za koja je propisan zatvor do tri godine ili novčana kazna, dok je dozvoljen samo onaj rad koji je koristan za društvo, kojim se ne zadire u ljudsko dostojanstvo I koji se ne vrši u cilju sticanja neke dobiti.

Rad u javnom interesu ne može biti kraći od četrdeset časova, niti duži od dvestačetrdeset časova. Vremenski period u kojem se može obavljati rad u javnom interesu se kreće u rasponu od jednog do šest meseci I traje četrdeset časova u toku jednog meseca. Važan uslov za izricanje ove kazne jeste pristanak učinioca, ovaj uslov je važan zbog toga što u koliko ne bi postojao dobrovoljni pristanak osuđenog na rad u javnom interesu, imali bi slučaj kršenja međunarodne konvencije koja zabranjuje prinudni rad.

Ukoliko učinilac ne vrši rad u javnom interesu, ova kazna će se zameniti kaznom zatvora, tako što će se svakih započetih četrdeset časova rada u javnom interesu zameniti kaznom zatvora u trajanju od jednog meseca.

8

III MERE UPOZORENJA

3.1 Pojam I svrha

Uslovna osuda i sudska opomena čine posebnu vrstu krivičnih sankcija, koje u nazivaju merama upozorenja. Svrha uslovne osude I sudske opomene jeste ostvarivanje principa da je kazna, a pogotovu kazna lišenja slobode, ultima ratio (krajnje sredstvo) , tj. Ne treba primenjivati ove sankcije sve dok se opšta svrha krivičnih sankcija može postići blažom vrstom krivičnih sankcija.

Ove krivične sankcije su pretežno specijalno – preventivnog karaktera, koje su okrenute učiniocu krivičnog dela. Ipak, one se međusobno, po nekim elementima razlikuju. I dok je uslovna osuda realna pretnja utvrđenom kaznom koja se pod određenim uslovima može realizovati, sudska opomena se svodi na puku opomenu koja definitivno ostaje samo opomena.

Opšta svrha uslovne osude I sudske opomene jeste to da se prema učiniocu koji je kriv ne primeni kazna za lakša krivična dela kad se može očekivati da će upozorenje uz pretnju kazne (uslovna osuda) ili samo upozorenje ( sudska opomena) dovoljno uticati na učinioca da više ne vršti krivična dela.

Elementi koji čine svrhu I suštinu uslovne osude I sudske opomene:

- izbegavanje primene kazne – na taj način se izbegava I štetan uticaj kratkotrajnih kazni lišenja slobode I štede se materijalna sredstva.

- uticaj na učinioca da više ne čini krivična dela - uslovnom osudom I sudskom presudom se teži uticati na učinioca da se u buduće uzdrži od vršenja krivičnih dela.

- uslovna osuda je upozorenje uz pretnju kazne .

Uslovi za primenu uslovne osude I sudske opomene: uslovna osuda I sudska opomena se mogu izreći samo za lakše krivično delocilj uslovne osude je da se izbegne primena kazne, što znači da kaznu ne treba koristiti kad se svrha krivičnih sankcija može ostvariti samo pretnjom kaznom, tj. Uslovnom osudom.mora se raditi o učiniocu kod koga se može očekivati da će uslovna osuda, odnosno sudska opomena dovoljno uticati da ubuduće ne vrši krivična dela.

USLOVNA OSUDA

Uslovnom osudom se teži suzbiti određena vrsta kriminaliteta uz minimalno učešće države. Suština uslovne osude se ogleda u tome što ona sadrži pretnju da će se primeniti kazna ako se osuđeni ne bude pridržavao određenih uslova.

Bitni elementi uslovne osude kao samostalne krivične sankcije u KZ jesu utvrđena kazna I vreme proveravanja. Izricanje I izvršenje utvrđene kazne će se odložiti pod uslovom da uslovno

9

osuđeno lice u toku vremena proveravanja ( koje se kreće u rasponu od jedne do pet godina) ne izvrši novo krivično delo.

Uslovi za izricanje uslovne osude su objektivni, koji se vezuju za samo krivično delo, odnosno kaznu, I subjektivni uslovi koji se odnose na samog učinioca krivičnog dela. Osnovni objektivni uslov je onaj koji određuje da se uslovna osuda može izreći onda kad je u konkretnom slučaju učiniocu utvrđena kazna zatvora u trajanju do dve godine. Što se tiče uslova vezanih za učinioca polazi se od stava da donekle treba ograničiti krug lica kojima se može izreći uslovna osuda. KZ je predviđa da se uslovna osuda ne može izreći ako nije proteklo više od pet godina od pravnosnažnosti osude kojoj je učiniocu izrečena kazna zatvora za umišljajno krivično delo.

Sud će opozvati uslovnu osudu, ako osuđeni u vreme provjravanja učini jedno ili više krivičnih dela za koja je izrečena kazna zatvora od dve godine ili u dužem trajanju. U slučaju opozivanja uslovne osude realizuje se pretnja kaznom, tj. Pretnja kaznom se pretvara u kaznu. Što bi značilo da se utvrđena kazna izriče I izvršava. Do opozivanja uslovne osude dolazi usled: učinjenog novog krivičnog dela, zbog ranije učinjenog krivičnog dela I zbog neispunjenja određenih obaveza.

Obavezno opozivanje uslovne osude zbog novog učinjenog krivičnog dela postojaće ako je za njega izrečena kazna zatvora u trajanju od dve godine ili stroža kazna. Sud može ali I ne mora opozvati uslovnu osudu ako osuđeni u toku vremena proveravanja učini krivično delo za koje je izrečena kazna manja od dve godine ili novčana kazna.

Do opozivanja uslovne osude zbog ranije učinjenog krivičnog dela postoji onda kada sud posle njenog izricanja utvrdi da je osuđeni izvršio krivično delo pre nego što je uslovno osuđen, a u pitanju je takvo delo da ne bi bilo osnova za izricanje uslovne osude da se za njega znalo.

Uslovna osuda se može opozvati I zbog neispunjenja određenih obaveze. Naime, ako je uslovnom osudom uslovno osuđenom licu određeno da vrati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, ili da naknadi štetu nastalu izvršenjem krivičnog dela, a on ne ispuni tu obavezu u roku određenom u presudi, sud može produžiti rok za ispunjenje obaveze ili može opozvati uslovnu osudu I izreći kaznu utvrđenu u uslovnoj osudi.

Rok za opozivanje uslovne osude. Pravilo je da se uslovna osuda može opozvati samo u toku vremena proveravanja. Izuzetno, do opozivanja uslovne osude zbog novog krivičnog dela može doći u roku od jedne godine od dana proteka vremena proveravanja, ukoliko je presuda za to delo doneta posle isteka vremena proveravanja.

10

SUDSKA OPOMENA

Sudska opomena kao samostalna sankcija u krivičnom zakonodavstvu Srbije, predstavlja svojevrsnu zamenu za kaznu. U jugoslovensko krivično zakonodavstvo je prvi put uvedena 1959. god.

Sudska opomena je najblaža sankcija za punoletne učinioce krivičnih dela, koja ne dovodi do ograničavanja prava I sloboda učinioca. Ona znači socijalno – etički prekor za učinjeno krivično delo I istovremeno upozorenje učiniocu ako ponovo izvrši krivično delo da može očekivati primenu neke strože kazne. Kao sankcija sa naglašenim specijalno – preventivnim dejstvom, sudska opomena je pre svega okrenuta primarnim delikventima, učiniocima lakših krivičnih dela.

Za izricanje sudske opomene kumulativno moraju biti ispunjena dva uslova: mora se raditi o krivičnom delu za koje je propisan zatvor od jedne godine ili novčana kazna I da je krivično delo učinjeno pod olakšavajućom okolnosti koja ga u datom slučaju čini naročito lakim.

Postoje I dve kategorije lica prema kojima se ne može izreći sudska opomena: maloletna lica- jer u sklopu vaspitnih disciplinskih mera postoji ukor koji je istovetan sudskoj opomeni, a takođe, sudska opomena se ne može izreći ni vojnim licima za krivična dela učinjena protiv Vojske Srbije.

Imajući u vidu da sudska opomena predstavlja najblažu sankciju, ona se izriče rešenjem. Ona ne povlači pravne posledice osude. Briše se Iz kaznene evidencije ako osuđeni u roku od jedne godine od dana pravosnažnosti sudske odluke ne učini novo krivično delo.

11

IV MERE BEZBEDNOSTI

Prvi zakonski projekat koji predviđa niz mera bezbednosti kao poseban tip sankcije jeste Prednacrt švajcarskog krivičnog zakonika iz 1893. god čiji je autor K. Štos. Dvadesetih I tridesetih godina XX veka u mnoge krivične zakonike se uvode mere bezbednosti kao posebna vrsta krivičnih sankcija, koje su sadržinski I sistemski odvojene od kazne.

Evidentna je razlika između kazne I mera bezbednosti. Dok se kazni kao cilj postavlja odmazda, moralna opomena I generalna prevencija kroz zastrašivanje, merama bezbednosti se kao cilj postavlja lečenje I popravljanje učinioca krivičnog dela. Mere bezbednosti su uvedene da bi se specijalno preventivno delovalo na određene kategorije učinilaca u odnosu na koje kazna ne predstavlja adekvatnu reakciju. Dalje, kazna znači I socijalno – etički prekor odgovornom učiniocu, dok je mera bezbednosti vrednosno neutralna sankcija zasnovana na opasnosti učinioca u smislu ponovnog vršenja krivičnog dela. Kazna, odnosno pretnja kaznom okrenuta je potencijalnim učiniocima, mere bezbednosti su krivične sankcije predviđene da budu reakcija na individualnu društvenu opasnost određenog učinioca. Opasnost učinioca se shvata kao opasnost za okolinu, opasnost da se vrše nova krivična dela.

Izbor, vrsta I trajanje mere bezbednosti određuje se na osnovu procene opasnosti učinioca. Svrha mera bezbednosti se ogleda u otklanjanju stanja ili uslova koji mogu biti od uticaja da učinilac ubuduće vrši krivična dela. Pod pojmom stanja podrazumevaju se psihička stanja učinioca. Za izricanje mera bezbednosti traži se postojanje uzročne veze između njegovog psihičkog stanja I učinjenog krivičnog dela, kao I da takva stanja mogu voditi ponovnom vršenju krivičnog dela. Pojam uslovi se uobičajeno tumači kao povezanost ličnosti učinioca I njegove sredine I prilika.

4.1 SISTEM MERA BEZBEDNOSTI U KRIVIČNOM PRAVU SRBIJE

KZ predviđa devet mera bezbednosti: obavezno psihijatrijsko lečenje I čuvanje u zdravstvenoj ustanovi,obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi,obavezno lečenje narkomana,obavezno lečenje alkoholičara,zabrana vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti,zabrana upravljanja motornim vozilom,oduzimanje predmeta,proterivanje stranaca iz zemlje,javno objavljivanje presude.

Trajanje mera bezbednosti posebno je određeno kod svake pojedine mere bezbednosti. Jedina mera čije je trajanje neodređeno I neograničeno jeste obavezno psihijatrijsko lečenje I čuvanje u zdravstvenoj ustanovi. Predviđene mere bezbednosti su, po pravilu, sankcije dopunskog karaktera. Većina mera se može izreći uz kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu….

12

4.2 OBAVEZNO PSIHIJATRIJSKO LEČENJE I ČUVANJE U ZDRAVSTVENOJ USTANOVI

Mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja I čuvanja u zdravstvenoj ustanovi se može izreći učiniocu koji je krivično delo učinio u stanju bitno smanjene uračunljivosti, ili u stanju neuračunljivosti.

Za primenu ove mere moraju biti ispunjena dva uslova: postojanje ozbiljne opasnosti da će učinilac učiniti teže krivično delo, kao I da je za otklanjanje te opasnosti potrebno njegovo lečenje I čuvanje u zdravstvenoj ustanovi. KZ je ograničio primenu ove mere propisujući da se ista može primeniti samo na one slučajeve kada postoji verovatnoća da će učinilac vršiti teža krivična dela.

Drugi uslov za primenu ove mere bezbednosti, da je radi otklanjanja opasnosti učinioca potrebno njegovo lečenje I čuvanje u zdravstvenoj ustanovi. Ova mera se izriče na neodređeno vreme, a odluku o otpuštanju iz zdravstvene ustanove donosi sud rešenjem nakon sprovedenog posebnog postupka, koji se sprovodi po službenoj dužnosti, ili na zahtev zdravstvene ustanove ili na zahtev organa starateljstva.

4.3 OBAVEZNO PSIHIJATRIJSKO LEČENJE NA SLOBODI

Mera obaveznog psihijatrisjkog lečenja na slobodi se izriče neuračunljivom licu, mada se može izreći I bitno smanjeno uračunljivom licu : uz uslovnu osudu, I u drugom slučaju kada je bitno smanjeno uračunljiv učinilac posle obustave izvršenja mere obaveznog psihijatrijskog lečenja I čuvanja u zdravstvenoj ustanovi pušten na uslovni otpust.

Ovde je reč o neuračunljivom ili bitno smanjeno uračunljivom učiniocu koji je opasan, ali je za otklanjanje te opasnosti dovoljno njegovo lečenje na slobodi. Ta opasnost mora biti ozbiljna, ali se ne zahteva da to bude opasnost od vršenja težih krivičnih dela, već opasnost da će neuračunljivi učinilac učiniti bilo koje protivpravno delo u zakonu predviđeno kao krivično delo.

Ova mera bezbednosti može trajati najduže tri godine. Mnogi su mišljenja da bi I ona mogla biti neodređenog I neograničenog trajanja s tim da se obustavlja onda kada prestane potreba za lečenjem. Moguće je da ova mera preraste u meru obaveznog psihijatrijskog lečenja I čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, I to u dva slučaja: kada se učinilac ne podvrgne lečenju, odnosno kada ga samovoljnu napusti, I kada pored lečenja učinilac postane toliko opasan za okolinu da je potrebno njegovo lečenje I čuvanje u zdravstvenoj ustanovi.

13

4.4 OBAVEZNO LEČENJE NARKOMANA

Ova mera se primenjuje prema učiniocima koji su krivično delo izvršili usled zavisnosti od upotrebe opojnih droga. Ne traži se da je učinilac u vreme izvršenja krivičnog dela bio pod uticajem droge. Naime, ako je delo učinjeno u stanju neuračunljivosti do kojeg je došlo upotrebom droge, ne može se primeniti ova mera bezbednosti. Potrebno je da je delo rezultat zavisnosti od upotrebe opojnih droga, tj. Da postoji uzročna veza između učinjenog dela I zavisnosti od droge. Narkomani mnogo češće vrše krivična dela zbog zavisnosti od droge, nego pod direktnim uticajem droge. Tu se misli na dela protiv imovine koja se vrše da bi se došlo do sredstava za drogu. Takođe, za izricanje ove mere kumulativno se zahteva ispunjenje još jednog uslova, a to je da mora postojati ozbiljna opasnost da će usled ove zavisnosti I dalje vršiti krivična dela.

KZ propisuje trajanje ove mere, kao I opšta pravila o njenom izvršenju. U slučaju kada se izriče uz kaznu zatvora, mera bezbednosti obaveznog lečenja narkomana ne može trajati duže od tri godine. Ako je izrečena uz kaznu zatvora, mera bezbednosti obaveznog lečenja narkomana se izvršava u zavodu za izvršenje kazne zatvora, ili u odgovarajućoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizovanoj ustanovi. Vreme provedeno u ustanovi za lečenje se uračunava u kaznu zatvora. Ako je mera izrečena uz novčanu kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu… mera obaveznog lečenja narkomana se izvršava na slobodi, I može trajati najduže tri godine.

Ako se učinilac krivičnog dela iz neopravdanih razloga ne povrgne lečenju na slobodi, ili to lečenje samovoljno napusti, sud će narediti da se ova mera prinudno izvrši u zdravstvenoj ili nekoj drugoj specijalizovanoj ustanovi.

4.5 OBAVEZNO LEČENJE ALKOHOLIČARA

Uslovi za izricanje ove mere su u osnovi isti kao I kod mere obaveznog lečenja narkomana, s tim što je ovde uslov da je krivično delo učinjeno usled zavisnosti od upotrebe alkohola zbog čega postoji ozbiljna opasnost da će učinilac I dalje da vrši krivična dela.

Ovde treba praviti razliku između običnog pijanstva I alkoholizma. Povremeno ili umereno uzimanje alkohola je društveno prihvatljivo. Alkoholičari često vrše krivična dela pod neposrednim uticajem alkohola. I ova mera se može izreći uz kaznu zatvora, novčanu kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu .

U slučaju kada se izriče iz kaznu zatvora , mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara je ograničena trajanjem kazne zatvora, I ona se izvršava u zavodu za izvršenje kazne zatvora, ili u odgovarajućoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizovanoj ustanovi.

. Ako je mera izrečena uz novčanu kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu… mera obaveznog lečenja alkoholičara se izvršava na slobodi, I ne može trajati duže od dve godine.

14

Ako se učinilac krivičnog dela iz neopravdanih razloga ne povrgne lečenju na slobodi, ili to lečenje samovoljno napusti, sud će narediti da se ova mera prinudno izvrši u zdravstvenoj ili nekoj drugoj specijalizovanoj ustanovi.

4.6 PROTERIVANJE STRANACA IZ ZEMLJE

Proterivanje stranaca iz zemlje se sastoji u proterivanju stranaca koji su na teritoriji naše zemlje učinili krivično delo za vreme od jedne do deset godina ili zauvek, ako je delo učinjeno u povratu.

Uslov za primenu ove mere bezbednosti je nepoželjnost boravka stranaca na teritoriji naše zemlje. KZ upućuje na to da prilikom izricanja ove mere se mora uzeti u obzir težinu izvršenog krivičnog dela, što znači da princip srazmernosti I te kako treba ispoštovati. Vreme trajanja proterivanja se računa od dana pravosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere. Takođe, mera proterivanja stranaca iz zemlje se ne može izreći učiniocu koji uživa zaštitu u skladu sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima.

4.7 JAVNO OBJAVLJIVANJE PRESUDE

Ovo je novina u KZ naše zemlje, koja je I ranije postojala, ali kao sankcija koju je sud mogao da naloži samo kod krivičnog dela klevete I to ako je ono učinjeno putem sredstava javnog informisanja. Uvođenje ove mere bezbednosti ima za svoj cilj otklanjanje opasnosti po život I zdravlje ljudi.

Dve situacije u kojima se može primeniti ova mera bezbednosti, a koje predviđa KZ: prva je, ako je krivično delo učinjeno putem sredstava javnog informisanja, a cilj objavljivanja presude jeste otklanjanje štetnih posledica učinjenog dela. U drugom slučaju, mera javnog objavljivanja presude se može izreći za krivično delo koje je prouzrokovalo opasnost za život ili telo ljudi, pod uslovom da objavljivanje presude može da doprinese otklanjanju ili umanjivanju te opasnosti.

Presuda se objavljuje o trošku učinioca krivičnog dela. Sud odlučuje da će objaviti presudu u celini, ili samo njen deo. Izricanje ove mere je u osnovi fakultativno, mada se može zakonom predvideti I obavezno objavljivanje presude. Rok za izvršenje mere javnog objavljivanja presude je trideset dana od dana pravosnažnosti presude.

15

LITERATURA:

Krivično pravo, Opšti deo, Z. Stojanović, Beograd, 2007.god

Krivični zakonik Srbije, Službeni list

Internet izvori : Projuris

16