Ova knjiga je objavljena uz finansijsku pomo Evropske kulturne fondacije. Stavovi izraeni u njoj su stavovi autora i Odbora za graansku inicijativu i ni na koji nain ne mogu biti tumaeni kao da odraavaju zvanine stavove Evropske kulturne fondacije.

Kulturne potrebe, navike i ukus graana Srbije i MakedonijePredrag Cvetianin

Odbor za graansku inicijativu Ni, 2007

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije Izdava: Odbor za graansku inicijativu Za izdavaa: Bogdan urovi Recenzenti: prof. dr Milena Dragievi-ei prof. dr Dragan uni Lektura: Vesela Kati Grafika obrada: Ivan Stoji Likovna oprema: Zoran Jovanovi Fotografija na koricama: Duan Miti - Car Ideja za dizajn korica: Oliver Musovik Tira: 500 tampa: Sven, Ni Ni, 2007.

Kulturne potrebe, navike i ukus graana Srbije i Makedonijeva knjiga je namenjena onima koji kreiraju kulturnu politiku u Srbiji i Makedoniji - na nivou drava, regiona ili gradova, kao i onima koji formuliu umetniku i poslovnu politiku kulturnih institucija, nevladinih organizacija i umetnikih grupa. A posebno onima koji ele da unaprede saradnju Makedonije i Srbije. Ona je deo projekta Kulturne potrebe, navike i ukus graana Srbije i Makedonije Odbora za graansku inicijativu iz Nia (Srbija), Centra za savremenu umetnost iz Skopja i Centra za balkansku saradnju Loja iz Tetova (Makedonija), koji je finansijski podrala European Cultural Foundation. Njegovo jezgro ini anketno istraivanje iji je cilj bio da se stekne uvid u kulturne prakse graana Srbije i Makedonije. Projekat jo ukljuuje i upoznavanje oficijelnih i nezavisnih kulturnih institucija, nevladinih organizacija i umetnikih grupa u Srbiji i Makedoniji sa rezultatima istraivanja, koji bi trebalo da im budu od pomoi u razvijanju inovativne kulturne politike, individualnih i zajednikih projekata i drugih oblika meusobne saradnje u oblasti kulture. Anketiranje na terenu je obavljeno u periodu oktobar - decembar 2005. godine. Od planiranih 1485 ispitanika u Srbiji anketirano je ukupno 1364 (91,9% planiranog uzorka), a u Makedoniji je od planiranih 990 ispitanika anketirano 896 (90,5% planiranog uzorka). U Srbiji je za realizaciju 1364 upitnika bilo potrebno 1650 kontakata, a u Makedoniji za obavljanje 896 intervjua skoro 1100 kontakata, odnosno i u jednom i u drugom sluaju bi se na osnovu broja odbijanja moglo zakljuiti da blizu 20% populacije nije reprezentovano u uzorku. Anketiranje je obavljeno uz pomo standardizovanog upitnika koji je imao sto pitanja u Srbiji i devedeset i pet pitanja u Makedoniji. U Srbiji je za anketiranje korien upitnik na srpskom jeziku, a u Makedoniji dva upitnika: na makedonskom i albanskom (uz odgovarajue prilagoavanje pojedinih pitanja u upitniku na albanskom jeziku). Upitnik se i u Srbiji i u Makedoniji sastojao od sedam baterija pitanja. Prva grupa pitanja odnosila se na standardne socio-demografske varijable poput pola, godine roenja, mesta roenja, mesta boravka, nacionalnosti, veroispovesti, obrazovanja, zanimanja ispitanika, kojima su dodata pitanja o mestu roenja, obrazovanju, zanimanju oba roditelja ispitanika i njihovih roditelja (baba i deda ispitanika i po oevoj i po majinoj liniji). Druga baterija pitanja bila je namenjena sticanju uvida u materijalno stanje ispitanikove porodice i njihove potroake navike. Uz pomo tree grupe pitanja pokuali smo da steknemo uvid u pogled na svet ispitanika, odnosno u njihove druge vrednosne preferencije pored estetskih (u moralnoj, religioznoj i politikoj sferi), da bismo utvrdili da li

O

5

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije izmeu estetskih izbora i drugih vrednosnih izbora ispitanika postoji neka vrsta homologije (kao to bi se moglo oekivati). Drugi deo upitnika bio je posveen, u ovom istraivanju, zavisnim varijablama: kulturnim potrebama i kulturnim navikama graana Srbije i Makedonije, njihovim estetskim preferencijama (ukusima) i kulturnoj ponudi u mestima u kojima ive, odnosno njihovoj oceni te kulturne ponude. Kroz ovih sedam baterija pitanja iz upitnika i podatke iz dopunskog listia dobijeno je pravo bogatstvo podataka o tome ta ispitanici u uzorku i (uz odreenu statistiku greku pri prenoenju nalaza sa uzorka na populaciju) graani Srbije i Makedonije u domenu kulture vole, ta rade, ta znaju, koliko na kulturu troe i ta od kulturnih proizvoda i opreme imaju (to sve zajedno ini njihov kulturni stil). Tome treba dodati i obilje tzv. socio-demografskih podataka o ispitanicima i njihovim precima koji omoguavaju ne samo identifikaciju pozicije ispitanika u socijalnom prostoru danas (i njihove line socijalne trajektorije), nego i identifikaciju porodine profesionalne, obrazovne i urbane trajektorije kroz tri generacije. Od ovog mnotva podataka za potrebe ove studije analizirali smo i prikazali samo podatke za koje smo procenili da bi mogli biti od koristi onima koji praktino kreiraju kulturnu politiku na nivou drava (Makedonije i Srbije), gradova i optina, kulturnih institucija, nevladinih organizacija, formalnih i neformalnih umetnikih grupa. Iz tog razloga ova studija uglavnom ostaje na deskriptivnom nivou, odnosno opisuje kulturne prakse (kulturne potrebe, kulturne navike, ukuse i kulturne stilove) graana Makedonije i Srbije i daje njihovu distribuciju meu rodnim, starosnim, teritorijalnim, obrazovnim i profesionalnim grupama. U knjizi se najpre mogu nai podaci koji se tiu omiljenih naina provoenja slobodnog vremena graana Srbije i Makedonije, o mestu koje meu ovim aktivnostima imaju kulturne aktivnosti i tome kako se ispitanici (u uzroku), odnosno graani (u populaciji) mogu grupisati u zavisnosti od vrsta omiljenih aktivnosti u dokolici. Ona zatim prua uvid u to kakve su kulturne navike graana Makedonije i Srbije, to jest, njihova faktika ponaanja u domenu kulturne recepcije (itanje knjiga, sluanje muzike, odlasci na koncerte, u pozorite, bioskope, galerije, muzeje) i u oblasti kulturne produkcije (da li se bave umetnostima, amaterski ili profesionalno, kojim umetnostima se bave i da li imaju neki hobi). Svi ovi podaci omoguavaju da se uporeivanjem kulturnih potreba i navika ispitanika diferenciraju etiri grupe (aktivne publike, potencijalne publike, prinudne publike i nepublike) unutar pozorine publike, koncertne publike, publike likovnih umetnosti, bioskopske i knjievne publike, kao i da se identifikuju kreativna i nekreativna grupa u domenu kulturne produkcije. To dalje daje priliku da se ove kulturne grupe uporede sa socio-demografskim grupama, to jest da se utvrdi njihova distribucija meu pripadnicima enskog i mukog pola, mlade, srednje i starije generacije,

6

uvod grupama razliitog stepena obrazovanja i meu profesionalnim grupama, kao i njihov teritorijalni raspored u Srbiji i Makedoniji. U ovom istraivanju proveravali smo i valjanost tipologije ukusa koja pretpostavlja postojanje est tipova ukusa: etiri ista ukusa (folklorni ukus, urbani ukus, konvencionalni ukus i elitni ukus) i dva tipa omnivora (elitni omnivori i rurbani omnivori) koja je prvi put upotrebljena u naem istraivanju Kulturne potrebe, navike i ukus graana Srbije (Pro Helvetia, 2002). Takoe smo konstruisali i po prvi put primenili sintetiku kategoriju kulturnog stila koja objedinjava dimenzije kulturnih potreba, kulturnih navika, ukusa i posedovanja kulturno relevantnih dobara i opreme i koja pokazuje ulogu i znaaj kulturnih resursa i kulturnih praksi u stilu ivota ispitanika, ili, drugaije reeno, mesto simbolike kulture (kulture u uem smislu) u njihovom nainu ivota (kultura u irem, antropolokom smislu). Osim to prua uvid u kulturne prakse graana Makedonije i Srbije i priliku za utvrivanje njihovih slinosti i razlika, istraivanje takoe omoguava komparaciju kulturnih aktivnosti graana Makedonije i Srbije sa aktivnostima graana jo dvadeset osam evropskih zemalja. Naime, u anketni listi bio je ukljuen i veliki broj pitanja iz istraivanja Europeans Participation in Cultural Activities (Uee Evropljana u kulturnim aktivnostima) koje je Eurostat sproveo aprila 2002. godine u tadanjih petnaest zemalja Evropske Unije i istraivanja New Europeans and Culture (Novi Evropljani i kultura) raene marta-aprila 2003. godine u (tada) deset zemalja kandidata za prijem u EU, kao i u Bugarskoj, Rumuniji i Turskoj1. I na kraju, u poslednjem poglavlju, uprkos tome to ova knjiga ima prvenstveno praktinu namenu, nije bilo mogue izbei teorijska razmatranja pitanja uzroka - zato su kulturne potrebe, kulturne navike, ukusi i kulturni stilovi graana Srbije i Makedonije takvi kakvi jesu i zato je njihova socijalna distribucija takva - i pitanja funkcije koje kulturne prakse u ovim drutvima vre.

Podaci o uzorkuOba uzorka pravljena su kao stratifikovani, etvoroetapni, sluajni uzorci (stratified multistage random sample). Stratumi su odreeni na osnovu teritorijalnog rasporeda stanovnitva. U okviru svakog stratuma populacija je podeljena na segmente od cca 1% punoletnog stanovnitva (60.000 u Srbiji, odnosno 20.000 u Makedoniji). Na taj nain je u svakoj populaciji dobijeno priblino 100 segmenata. U prvoj etapi je uzorkovana jedna treina segmenata populacije. U1 Oba istraivanja izvedena su, kao i nae, na nacionalno proporcionalnim uzorcima sa proseno 1000 ispitanika po zemlji, tako da su u istraivanju iz 2002. ukupno anketirane 16.162 osobe, a u istraivanju iz 2003. godine 12.124 ispitanika.

7

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije drugoj etapi su unutar svakog segmenta definisane sluajne staze (random path) tako to su sluajno odabrani polazna taka i pravac kretanja. Tako je odabrana grupa od 100 domainstava, neto preko 300 stanovnika, iz koje e se odabrati ispitanici. U treoj etapi su birani stanovi (domainstva) u kojima je anketiranje bilo obavljeno, da bi se u poslednjoj etapi u svakom domainstvu birao ispitanik iz tog domainstva. Za izbor segmenata i domainstava korieni su sluajno generisani brojevi pomou on-line random number generator-a dostupnog na adresi www.random.org. Polazne take i ispitanici u domainstvu birani su pomou Kiovih tablica. Populacija koja je predmet prouavanja i iz koje je uzet uzorak je punoletno stanovnitvo Republike Srbije (bez Kosova), odnosno Republike Makedonije. Podaci o populaciji preuzeti su iz zvaninih statistikih publikacija: Popis stanovnitva, domainstava i stanova 2002. Prvi rezultati popisa po optinama i naseljima Republike Srbije, (Beograd, 2003, Savezni zavod za statistiku i Republiki zavod za statistiku Srbije), odnosno , , 2002 - XIII, (, 2005, ). Okvir uzorka u oba sluaja ine punoletna lica, stalno nastanjena na teritoriji Srbije, odnosno Makedonije, koja su u vreme anketiranja bila dostupna i sposobna da daju odgovore na pitanja iz ankete. Uzorak ne reprezentuje lica koja su u vreme anketiranja i u naredna tri dana bila van stalnog mesta boravka, lica koja su u isto vreme boravila u zatvorenim ustanovama (vojnim, zatvorskim, bolnicama) i lica koja iz razliitih razloga nisu bila u stanju da komuniciraju. Takoe, uzorak nije reprezentativan za stanovnike naselja sa manje od 500 stanovnika, ako su takva naselja udaljena vie od 30 km od regionalnog centra. U odnosu na ukupnu populaciju, okvir uzorka je manji za manje od pola procenta ukupnog stanovnitva. to se stratuma tie, populacija Srbije podeljena je na est stratuma: 1. Beograd, 2. Vojvodina, 3. Posavina, umadija i Pomoravlje, 4. Podunavlje i Timoka krajina, 5. Jugozapadna Srbija i 6, Jugoistona Srbija. U okviru svakog stratuma posebno je uzorkovano urbano i neurbano stanovnitvo na osnovu njihovog proporcionalnog udela u ukupnom stanovnitvu. U ukupan uzorak u Srbiji ulo je 1485 ispitanika, a od toga seosko stanovnitvo je inilo 43.7% uzorka u centralnoj Srbiji, 43.3% u Vojvodini i 18.6% na podruju Beograda. Populacija Makedonije podeljena je pak na pet stratuma: 1. Skopje i okolina, 2. Severoistok (kumanovski kraj) 3. Severozapad (Tetovo, Gostivar, Debar) 4. Jugozapad (Prilep, Bitola, Ohrid) i 5. Jugoistok (dolina Vardara juno od Skopja, tipski i strumiki kraj). U uzorak u Makedoniji ulo je 990 ispitanika,

8

uvod od ega sa podruja Skopja 12,4% seoskog stanovnitva, a u ostalim delovima Makedonije 36,1% seoskog stanovnitva 2. Uporedni pregled demografskih karakteristika uzoraka u Srbiji i Makedoniji moe se videti na tabelama 1, 2, 3 i 4. Tabela 1 Pol isPiTanikaenski pol Muki pol Nema podataka TOTAL SRBIJA 734 623 7 1364 SRBIJA % 53,8% 45,7% 0,5% 100% MAKEDONIJA 423 469 4 896 MAKEDONIJA % 47,2% 52,3% 0,4% 100%

Tabela 2 sTarosT isPiTanikaSRBIJA MAKEDONIJA N 1364 896 Mean 42,38 40,45 Std. Deviation 15,70 15,27

tabela 3a nacionalna pripadnost ispitaniKa u srbijiNACIONALNA PRIPADNOST Srpske nacionalnosti Muslimanske/bonjake nacionalnosti Makedonske nacionalnosti Druge nacionalne manjine Nema podataka TOTAL SRBIJA 1187 55 8 90 24 1364 SRBIJA % 87,0% 4,0% 0,6% 6,6% 1,8% 100%

tabela 3b nacionalna pripadnost ispitaniKa u MaKedonijiNACIONALNA PRIPADNOST Makedonske nacionalnosti Albanske nacionalnosti Srpske nacionalnosti Druge nacionalne manjine Nema podataka TOTAL MAKEDONIJA 713 123 16 40 4 896 MAKEDONIJA % 79,6% 13,7% 1,8% 4,5% 0,4 100%

2 Uzorak ove veliine omoguava da se procene parametara populacije sa sigurnou od 95% vre sa grekom od 2,5% (kada je varijansa maksimalna 50%) do 1,5% (kada je varijansa 10%) u sluaju uzorka u Srbiji, odnosno sa grekom od 3,1% kada je varijansa maksimalna 50%) do 1,8% (kada je varijansa 10%) u sluaju uzorka u Makedoniji.

9

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije tabela 4 obrazovanje ispitaniKaNije iao/la u kolu Nepotpuna osnovna kola Osnovna kola Srednja struna kola Gimnazija Via kola Fakultet Magisterijum/ specijalizacija Doktorat Nema podataka TOTAL SRBIJA 12 33 143 654 115 166 196 10 5 30 1364 SRBIJA % 0,9% 2,4% 10,5% 47,9% 8,4% 12,2% 14,4% 0,7% 0,4% 2,2% 100% MAKEDONIJA 14 27 101 324 133 52 211 17 2 15 896 MAKEDONIJA % 1,6% 3,0% 11,3% 36,2% 14,8% 5,8% 23,5% 1,9% 0,2% 1,7% 100%

TEORIJE KULTURNE PARTICIPACIJETermin kulturna participacija objedinjava aktivnosti kulturne proizvodnje (bavljenje umetnou - amaterski ili profesionalno - ili nekim kreativnim hobijem) i dva tipa kulturne potronje (posete kulturnim institucijama i kulturnim dogaajima na jednoj, odnosno recepcija umetnikih i kulturnih sadraja kod kue, na drugoj strani). Od ova dva aspekta kulturne participacije, prouavanja kulturne potronje su mnogo rairenija3, te razmatranja o kulturnim potrebama, interesovanjima, navikama, aktivnostima, preferencijama, ukusima, kulturnim stilovima i stilovima ivota uobiajeno nose ovu teorijsku etiketu. Savremene teorije kulturne potronje uglavnom se dele u dve velike grupe. Na jednoj strani su teorije koje povezuju aktivnosti kulturne potronje sa drutvenim klasama. Ovo je dominantna tradicija iji su najznaajniji predstavnici Pjer Burdije [npr. Bourdieu: 1964; Bourdieu: 1969; i posebno Bourdieu: 1979] i Herbert Gans [Gans: 1974; odnosno dopunjeno izdanje Gans: 1999]. Uz sve svoje specifinosti njoj pripadaju i Riard Peterson [Peterson: 1983; Peterson: 1992; Peterson: 1997; Peterson & Simkus: 1992; Peterson & Kern 1996] i Pol Dimao [DiMaggio: 1987; DiMaggio & Peterson: 1975; DiMaggio & Useim: 1978; DiMaggio & Mohr: 1985].3 Razlozi za to su oigledni: za razliku od kulturne proizvodnje, u aktivnostima kulturne potronje uestvuju svi ili gotovo svi lanovi drutva; upravo zato ona ima znaajne posledice na socijalne procese, borbe i grupisanja, a imajui u vidu njene ekonomske efekte, kulturna potronja predstavlja znaajno polje interesovanja za kulturnu industriju, kulturne institucije i marketinke agencije.

10

uvod Na drugoj strani nalazi se nekoliko grupa teorija koje smatraju da veza kulturne potronje i drutvenih klasa u savremenim post-industrijskim drutvima prestaje da bude od vanosti. Jedna od njih, koja se najee odreuje kao koncepcija nove srednje klase, pretpostavlja da u savremenim postindustrijskim drutvima veina stanovnitva ima slian ivotni standard i da su razlike u stilovima ivota izmeu klasa male. Prema ovim shvatanjima, smanjivanje razlika izmeu stilova ivota i ekspanzija robne proizvodnje uinili su dokolicu i potronju izuzetno vanim u svakodnevnom ivotu. Po njima socijalna grupisanja u postindustrijskim drutvima vie ne proizilaze iz borbi oko raspodele materijalnih dobara, ve iz razliitih kulturnih stilova koji presecaju granice klasa i zanimanja. U uslovima uznapredovalog bogatstva stilovi potronje, a ne vie profesionalna zanimanja postaju socijalni markeri [npr. Saunders: 1986; Featherstone: 1991; Bonner & du Gay: 1992; Wilson: 1980; Barbalet: 1986; Neveu: 1990; Pakulski & Waters: 1996]. Druga grupa teorija u okviru ovog pristupa, koja je poznata kao koncepcija novih identiteta, polazi od toga da sa poveanjem kompleksnosti savremenih drutava identiteti postaju sve fleksibilniji, da uticaj koji klasna pripadnost vri na stilove ivota postaje samo jedan od mnogih faktora (kao to i kultura postaje samo jedan od naina iscrtavanja socijalnih granica), te da se zajednice formiraju na bazi etnikih, rodnih, religioznih, nacionalnih i teritorijalnih identiteta [Kellner: 1992; Castells: 1996; Maffesoli: 1993; Maffesoli: 1996]. tavie, prema ovoj koncepciji, klasne subkulture postaju toliko podeljene da je mogue nai uverljiviju potvrdu o vezi rase, etniciteta i teritorijalnih pripadnosti i kulture, nego kulture i klasa [Hall: 1992]. Prema treoj grupi teorija u ovom korpusu - teorijama drave blagostanja postojanje drave blagostanja moe uticati na kulturnu potronju na dva naina. Prema jednom pristupu, delovanje mehanizama drave blagostanja ojaava vezu izmeu kulturne potronje i klasne pripadnosti tako to, ujednaavajui materijalnu potronju, primorava pripadnike elitnih grupa da pronau izvor vlastitog izdvajanja u kulturnim aktivnostima [Sobel: 1983]. Drugi pristup zastupa stanovite da drava blagostanja i njene aktivnosti omoguavaju vie individualne slobode i slabe vezu izmeu ekonomskih klasa i kulturne potronje, te da je drava blastostanja fundamentalni promoter jednakosti i dekompozicije klasnih podela u savremenim drutvima [Warde: 1994]. injenica da drutva u Srbiji i Makedoniji nisu postindustrijska i postmoderna4, ve da su se ova drutva, kao posledica socijalnih trauma prouzrokovanih raspadom jugoslovenske zajednice, u mnogo emu vratila u predindustrijsko i predmoderno stanje; da jaanje znaaja etnikih, religioznih, polnih identiteta meu graanima4 To naravno ne porie postojanje postmodernih fenomena u ovim drutvima, niti pak postmodernih stilova ivota u njima. S tim to oni predstavljaju egzotini izuzetak, a ne pravilo. Upravo neverovatna meavina predmodernih, modernih i postmodernih fenomena u ovim drutvima ih i ini naizmerno interesantnim za socioloku analizu.

11

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije Makedonije i Srbije nije posledica nove fleksibilnosti identiteta, ve pre njihovog pokuaja ukorenjivanja u tradicionalne fiksirane kolektivne identitete; te da se o delovanju drave blagostanja u njima u pravom smislu rei ne moe govoriti, dovodi do toga da je primena ove druge grupe teorija u naim uslovima, po naem miljenju, neadekvatna. Osim toga, koncipiranju ovog istraivanja na takav nain da ono ispituje uticaj takozvanih tvrdih sociolokih varijabli doprineli su i rezultati naeg istraivanja kulturnih potreba, navika i ukusa graana Srbije iz 2002. godine5. Ovi rezultati su, na potpuno iznenaenje istraivaa, pokazivali izuzetno snaan uticaj socijalnog porekla ispitanika, formalnog obrazovanja ispitanika i pripadnosti odreenom zanimanju na njihove kulturne potrebe, navike i ukus. Iznenaenje nije poticalo od toga to bi to bili u teorijskom smislu neoekivani rezultati (naprotiv!), klasna uslovljenost kulturnih praksi izuzetno je dobro dokumentovana u itavom nizu istraivanja u poslednjih etvrt stolea na primerima od Francuske, preko Italije, Nemake, Holandije, vedske, ehoslovake, Maarske, do Izraela i SAD, nego zato to se pretpostavljalo da u uslovima kakvi su postojali u Srbiji u poslednjih petnaestak godina - kombinacije masovne nezaposlenosti, crne berze i potpune degradacije sistema obrazovanja - ovi faktori ne mogu imati znaajnije delovanje. Pokazalo se, meutim, da su efekti eksplicitnog obrazovanja kroz obrazovni sistem i implicitnog obrazovanja u kome su zapise diktirali uslovi egzistencije (klasna, rodna, starosna, teritorijalna pripadnost) snaniji i trajniji nego to smo mislili.

DRUTVENA PREDISPONIRANOST KULTURNIH PRAKSIIzvesno je da u knjiici ovog obima i sa ovom namenom nema mogunosti (a ni potrebe) da se bilo koja od kompleksnih teorija kulturne participacije detaljno prikae. Umesto toga na poetku ovog poglavlja pokuaemo da skiciramo glavne postavke studija: Distinkcija: socijalna kritika suda ukusa Pjera Burdijea6, Popularna kultura i visoka kultura: analiza i evaluacija ukusa Herberta Gansa7 i niza tekstova Riarda Petersona koji su bili glavna inspiracija u formulisanju naeg istraivanja. Kao to e postati jasno tokom itanja knjige, retko koji od njihovih stavova i nalaza je mogao biti preuzet u izvornom obliku i u celini, ali e, nadamo se, odstupanja i specifinosti reenja koja smo pokuali da primenimo prouavajui kulturne prakse graana Srbije i Makedonije biti razumljiva u odnosu na ove, u5 Predrag Cvetianin, Kulturne potrebe, navike i ukus graana Srbije, OGI/Pro Helvetia, 2002. godine 6 Pierre Bourdieu: La distinction: critique sociale du jugement, Les ditions de Minuit, Paris, 1979 7 Herbert J. Gans: Popular Culture and High Culture: An Analysis and Evaluation of Taste, Basic Books, New York 1974, dopunjeno izdanje iz 1999. godine

12

uvod sferi prouavanja kulturne participacije, jako poznate stavove. Ostaje jo da se nadamo da e ovi ultrakratki prikazi nekim udom biti razumljivi za laike, a ne suvie banalni za strunjake8.

Distinkcija: socijalna kritika suda ukusaBurdijeova knjiga Distinkcija: socijalna kritika suda ukusa je nesumnjivo centralna studija u itavoj ovoj oblasti, u odnosu na koju se definiu i slina i suprotna teorijska stanovita. Od trenutka kada se pojavila 1979. godine (a posebno nakon izdanja na engleskom jeziku 1984. godine9) pa do danas, teorija koja je u njoj formulisana i empirijski nalazi generisali su pravu poplavu panegirika i kritika i, to je najvanije, empirijskih testiranja irom sveta od Francuske do vedske, od Holandije do Izraela, od SAD do Kine. U Burdijeovom izuzetno bogatom i kompleksnom sociolokom opusu u kome se prepliu socioloki, filozofski i etnografski nalazi, ova studija zajedno sa delom Reprodukcija: elementi za teoriju sistema obrazovanja10 zauzima centralno mesto i predstavlja pre jedno od temeljnih formulisanja Burdijeove opte socioloke pozicije, nego prosto prouavanje kulturne potronje. U njoj Burdije postavlja sebi dva neskromna zadatka: da pokua da d naune odgovore na pitanja iz Kantove Kritike moi suenja pronalazei u strukturi drutvenih klasa osnovu sistema klasifikacije koji strukturiu percepciju drutvenog sveta i definiu objekte estetskog uivanja i da izvri rekonceptualizaciju Veberovog modela socijalne stratifikacije odnosno promisli odnos klase i statusa (Stand). Moe se rei da je centralna tema Burdijeovog opusa reintegracija ekonomskih i kulturnih dimenzija drutva, odnosno uvoenje kulturne dimenzije u socioloka prouavanja stratifikacije i klasa. U delu Distinkcija: socijalna kritika suda ukusa, na tragu Veberovog multidimenzionalnog shvatanja drutva koje karakteriu meusobna ukrtanja, presecanja i sukobi klasa, stalea i stranaka, Burdije razvija teoriju o tome kako kultura i kulturna potronja doprinose reprodukciji klasnog sistema u savremenim drutvima. A za razliku od Vebera, koji ne pretpostavlja univerzalni model odnosa klasa i statusa, Burdije pokuava da pokae da izmeu ekonomskih pozicija (klasa) i stilova ivota (statusnih grupa) postoji invarijantni odnos: klase se uvek pojavljuju kao statusne grupe iji kulturno stratifikovani8 Oni, pak, koji ne ele da se zamaraju teorijom, odnosno razlozima zato smo primenili odreena reenja, mogu da odmah preu na pregled rezultata. 9 Pierre Bourideu Distinction: A Social Critique of the Judgement of Taste, Routledge and Kegan Paul, London 1984 10 Pierre Bourdieu, J-C. Passeron La reproduction: Elments pour une thorie du systme denseignement, Ed. de Minuit, Paris, 1970, englesko izdanje Reproduction: in Education, Society and Culture, Sage, London, 1990.

13

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije ukusi i dobra legitimiu sistem ekonomske dominacije prikazujui ga u neprepoznatljivoj formi. Po njemu, interesno orijentisano ponaanje se ne moe rezervisati samo za ekonomsku sferu, ve je ono prisutno i u svim drugim, pa i u kulturnim praksama. Ljudi upotrebljavaju svoje resurse (svoj kapital11) i pokuavaju da maksimalizuju svoje profite, ne samo u sferi ekonomije nego i u polju kulture. A u sferi kulture resursi jesu simbolike sposobnosti, ukusi i dobra (kulturni kapital12) kojima se ostvaruje simboliki profit (socijalni ugled ili presti). Ova upotreba kapitala radi ostvarenja profita prikazuje se u sferi kulture kao bezinteresna potraga za univerzalno prihvaenim simbolikim dobrima, a oni koji koriste nasleeni kulturni kapital predstavljaju se kao oni koji se od obinog sveta ne razlikuju sluajno steenim bogatstvom, nego uroenom superiornou ukusa i kulturnih sposobnosti, ime se legitimie njihova dominacija13. Burdije smatra da su sve kulture podjednako arbitrarne, a da je model istog estetskog suda ukusa, koji je Kant definisao u Kritici moi suenja, kljuni element u (arbitrarnoj) dominantnoj kulturi zapadnih drutava14. isti estetski11 Po Burdijeu nije mogue razumeti strukturu i funkcionisanje drutva ako se u analizu ne uvede pojam kapitala u svim njegovim formama, a ne samo u formi koju koristi ekonomska nauka. Ekonomski interes je samo jedan od mnogih - postoji onoliko interesa koliko i vrednosti koje se mogu maksimalizovati. Po njemu, kapital se pojavljuje u tri osnovna vida: kao ekonomski kapital koji se neposredno i direktno moe konvertovati u novac i moe biti institucionalizovan u vidu vlasnikih prava; kulturni kapital, koji se pod odreenim uslovima moe konvertovati u ekonomski kapital i moe biti institucionalizovan u formi obrazovnih kvalifikacija; i socijalni kapital koji ini sistem drutvenih veza i poznanstava koji moe biti konvertovan, u odreenim okolnostima, u ekonomski kapital i moe biti institucionalizovan u formi statusnih titula. Kao to se moe videti, ova ekonomska metafora funkcionisanja drutva podrazumeva akumulaciju svih tipova kapitala i konverziju i rekonverziju jednih tipova kapitala u druge. 12 Kulturni kapital postoji u tri forme: u otelovljenom stanju, tj. u formi trajnih telesnih i misaonih dispozicija; u objektiviranom stanju u formi kulturnih dobara (slika, knjiga, instrumenata) i u institucionalizovanom stanju, u formi akademskih kvalifikacija.. 13 Ovo stanovite o uroenosti ukusa i kulturnih sposobnosti, koje legitimie sistem dominacije prikazujui ga u neprepoznatljivoj formi - kao posledicu line obdarenosti - Burdije naziva harizmatskom ideologijom. Njoj nasuprot, on zastupa koncepciju da su kulturne potrebe i kulturne preferencije rezultat uenja. Komunikacija sa umetnou je, na svom prvom nivou, uvek akt dekodiranja koji podrazumeva poznavanje ifre ili koda. Oni kojima ovo znanje nedostaje oseaju se izgubljeni u haosu zvuka i ritmova, boja i linija. Ova intelektualistika koncepcija, po Burdijeu, prividno protivurei iskustvu ljubitelja umetnosti, jer je u njihovom sluaju ovladavanje kodovima neophodnim za uivanje u umetnosti obavljeno neprimetno, u kontaktu sa umetnikim delima, u njihovim najranijim danima, u porodinom krugu. 14 Po Burdijeu drutveni poredak i drutvene norme se reprodukuju kroz proces u kome glavnu ulogu imaju indirektni kulturni mehanizmi, a ne direktna socijalna kontrola bazirana na sili. Ovaj proces nametanja simbolikih sistema i znaenja (tj. kulture) grupama i klasama na nain koji oni doivljavaju kao legitiman Bourdije naziva simbolikim nasiljem. injenica da se ovaj proces doivljava kao legitiman zamagljuje odnose moi koji su pretpostavka njegove uspenosti. Istovremeno, tako usvojena kultura doprinosi sistematskoj reprodukciji tih odnosa moi. Simboliko nasilje ostvaruje se uglavnom putem pedagoke akcije, odnosno kultura se usvaja kroz tri oblika obrazovanja: obrazovanje u porodici, difuzno obrazovanje koje se ostvaruje u kontaktima sa dru-

14

uvod sud ukusa, ija je osnovna karakteristika bezinteresnost, po Burdijeu nema svoju osnovu, kako je to Kant mislio, u apriornim principima i univerzalnim ljudskim karakteristikama, ve u nainu ivota drutvenih grupa koje su poteene ekonomskih briga. Odnos prema umetnikim delima i svetu estetskog uopte [estetska dispozicija], koji karakterie sposobnost za sublimaciju primarnih potreba i impulsa [bezinteresnost], samo je jedan aspekt njihovog ukupnog odnosa prema stvarnosti (omoguenog bezbednom udaljenou u odnosu na svakodnevnu borbu za opstanak), koji karakterie stilizacija ivota, primat forme nad funkcijom, primat manira nad sadrajima. Isto tako, popularni, vulgarni ukus koji je baziran na kontinuitetu izmeu umetnosti i ivota i koji pretpostavlja podreivanje forme funkciji, samo je jedan aspekt odnosa prema stvarnosti onih grupa koje ekonomske nunosti ne uspevaju da dre na distanci. Njihovi estetski izbori uvek su bazirani na redukciji umetnosti na stanovite ivota na zadovoljstvu ula i na etikim sudovima. Na taj nain, oni predstavljaju pravu suprotnost kantijanskoj estetici. Burdije razlikuje tri zone ukusa koje priblino odgovaraju obrazovnim nivoima i drutvenim klasama: 1) legitimni ukus, to jest, ukus za legitimna umetnika dela - to se kod pravih esteta kombinuje sa naklonou prema vrhunskim delima onih umetnosti koje su jo uvek u procesu legitimacije, poput filma, deza ili popularne muzike koji je sve prisutniji ukoliko obrazovni nivo raste, a najzastupljeniji je kod onih frakcija dominantne klase koje su najbogatije u obrazovnom kapitalu; 2) osrednji (middle-brow) ukus koji preferira manje znaajna dela legitimnih umetnosti i najbolja dela popularnih umetnosti i koji je prisutniji u srednjim klasama nego u radnikoj klasi; i 3) popularni ukus, iji nosioci pokazuju sklonost ka delima legitimne umetnosti koja su izgubila svoj presti kroz proces popularizacije i delima popularne umetnosti koja nemaju umetnike pretenzije, koji je najrasprostranjeniji u radnikoj klasi i varira obrnuto proporcionalno sa posedovanjem obrazovnog kapitala. Ako su pak estetski sudovi samo jedan aspekt ukupnog odnosa prema stvarnosti drutvenih grupa, onda se, po Burdijeu, granica izmeu estetske sfere (sfere kulture u uem smislu) i naina ivota (sfere kulture u antropolokom smislu) pokazuje kao proizvoljna. Prvi korak u naunom prouavanju ukusa i kulturne konzumcije utoliko jeste, po njemu, ruenje barijera koje ine legitimnu kulturu posebnim univerzumom i reintegracija estetske potronje u svet obine potronje, u nameri da se utvrde smisleni odnosi koji objedinjavaju - u stilove ivota - prividno nesamerljive izbore kao to su preferencije u muzici i hrani, slikarstvu i sportu, literaturi i stilu frizure.gim lanovima drutva i institucionalno obrazovanje koje se ostvaruje kroz kolski sistem. Pedagoka akcija, koja se percipira kao legitimna i neutralna, u stvari izraava interese dominantnih grupa i tei da reprodukuje nejednaku raspodelu kulturnog kapitala meu klasama, na taj nain reprodukujui socijalnu strukturu. Kultura koja se prenosi putem simbolikog nasilja proizvoljna je kao i bilo koja druga kultura i po svojoj sadrini i po nainu usvajanja. Ono to dominantnu kulturu ini dominantnom jesu, u stvari, inioci moi koji stoje iza nje.

15

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije Posredujua instanca izmeu objektivnih uslova egzistencije i stilova ivota jeste sistem relativno trajnih dispozicija koji Burdije naziva habitus. Habitus, zajedno sa pojmovima polja i kapitala jeste jedan od centralnih pojmova u njegovoj teoriji prakse. Ona se smatra jednim od uspenijih pokuaja nadilaenja sukoba izmeu subjektivizma i objektivizma u socijalnoj teoriji, odnosno meusobno iskljuivih shvatanja ljudskog delovanja kao rezultata individualnih odluka ili kao posledice uticaja nadindividualnih struktura. Jedan od razloga za Burdijeov odmak od strukturalizma bilo je uvianje da se faktiko ponaanje ljudi ne odvija u skladu sa normama i pravilima. Na mestu drutvenog ponaanja odreenog pravilima u Burdijeovom sistemu pojavljuje se pojam socijalnih praksi koje karakterie fluidnost i nuno improvizatorski karakter. Ovaj improvizatorski karakter praksi u kojima se pojedinci rukovode praktinim oseanjem ili praktinom logikom istovremeno je i omoguen i ogranien postojanjem habitusa - steenog sistema relativno trajnih dispozicija prilagoenih objektivnim uslovima u kojima su konstituisani. Dispozicije koje ine habitus predstavljaju osnovu za generisanje praksi i smisaonih percepcija i procena. One predisponiraju aktere [vano je primetiti - ne uslovljavaju, niti uzrokuju] da rade odreene stvari i percipiraju i procenjuju stvari na odreeni nain. Habitus se u veoj meri stie kroz iskustvo nego kroz eksplicitno uenje i generie drutveno kompetentna ponaanja pre kroz naviku i rutinu nego kroz svesno korienje odreenih znanja. Po Burdijeu, dispozicije i generativne klasifikatorne sheme koje ine osnovu habitusa otelotvorene su u ljudskim biima. On vidi telo kao mnemoniku napravu u koju se tokom procesa socijalizacije kodiraju same osnove kulture - praktine taksonomije habitusa. Iz toga proizilazi njegova trajnost. U ranim godinama ivota ustanovljen habitus ima uticaja na svo naknadno uenje i drutveno iskustvo. Na drugoj strani, habitus dejstvuje samo u odnosu sa socijalnim poljem tako da isti habitus moe da proizvodi veoma razliite prakse u zavisnosti od toga ta se zbiva u polju. Ali i ove prakse u razliitim socijalnim poljima pokazuju stilsku koherenciju ili tematsko jedinstvo. To ukazuje na prenosivi karakter dispozicija (habitusa) - sposobnost bazinih dispozicija da strukturiu i kreiraju ponaanje i u drugim drutvenim poljima, a ne samo u onima u kojima su nastale. Pri tome, dispozicije prilagoene jednom polju prevode se u prakse u skladu sa logikom drugog polja. Po Burdijeu, drutvo se sastoji iz mnotva socijalnih polja. Polja predstavljaju socijalne arene u kojima se odvijaju borbe oko specifinih resursa i dobara koji su u igri. On definie polja kao strukturisane sisteme drutvenih pozicija, koji odreuju situaciju pojedinaca ili institucija koji ih zauzimaju. Socijalna polja su strukturisana na osnovu odnosa snaga meu onima koji zauzimaju pozicije u polju i koji stoje u odnosima dominacije, podreenosti ili ekvivalencije u zavisnosti od toga u kojoj meri su im dostupni resursi i dobra oko kojih se u polju vodi borba.

16

uvod Ta dobra se mogu podeliti u tri kategorije: ekonomski kapital, kulturni kapital i socijalni kapital [vidi fusnotu 10]. Strategije agenata u polju, to jest njihove prakse posveene su ouvanju ili poboljanju njihove pozicije u odnosu na kapital koji definie polje. Socijalne prakse se, po Burdijeu, generiu u odnosu habitusa koji je proizvod objektivnih uslova egzistencije i relacione pozicije u strukturi uslova egzistencije, kapitala u nekom od njegovih vidova i drutvenih polja u kojima se odvijaju borbe pomou i oko ekonomskog, kulturnog i socijalnog kapitala, to on izraava pseudonaunom formulom [(habitus) (kapital)] + polje = prakse. Druga centralna Burdijeova tema u ovoj knjizi tie se rekonceptualizacije Veberovog modela socijalne stratifikacije, posebno odnosa izmeu klasa i statusa. U pokuaju da definie odnos klasa i statusa Burdije uvodi u igru i pojmove objektivne klase, konstruisane klase, klasnih frakcija i stilova ivota. Prvi korak u formulisanju modela stratifikacije jeste identifikacije objektivnih klasa na osnovu pripadnosti odreenim zanimanjima. Drugi korak je utvrivanje, na osnovu podataka iz nacionalnih statistika, ekonomskog i kulturnog kapitala ovih klasa i njihovog meusobnog odnosa. Ako ukupan obim kapitala (ekonomskog i kulturnog) definie pripadnost klasi, onda kompozicija kapitala (odnos ekonomskog i kulturnog kapitala) definie pripadnost klasnim frakcijama. Generalno pravilo je da su forme kapitala unutar klasa obrnuto proporcionalne: frakcije koje su bogatije u pogledu ekonomskog kapitala, siromanije su u pogledu obima kulturnog kapitala. Na ovaj nain konstruie se trodimenzionalni socijalni prostor ije su dimenzije ukupna veliina kapitala, kompozicija kapitala i promene u ove dve karakteristike u vremenu (koje su izraene u prolim i buduim trajektorijama). To je model koji objedinjava, ne svodei ih jedno na drugo, Veberove dimenzije klasa i statusa15. Ovako konstruisane klase, po Burdijeu, jesu grupe agenata koji zauzimaju sline pozicije u ovom trodimenzionalnom socijalnom prostoru i koji, poto se nalaze u slinim uslovima ivota i izloeni su slinim tipovima uslovljavanja, imaju velike anse da razviju sline dispozicije i interese (habitus), te utoliko i da produkuju sline prakse i usvajaju sline stavove. Teorijski model koji prikazuje odnose objektivnih uslova egzistencije, klasa, klasnih frakcija i stilova ivota bio bi sledei: a) objektivni uslovi egzistencije kombinovani sa b) pozicijom u socijalnoj strukturi proizvode c) habitus koji se sastoji od sistema shema koje generiu prakse i dela i sistema shema percepcije i procenjivanja (ukusa), koji zajedno proizvode d) prakse i dela koje ine stil ivota.15 U ovakvom sistemu stratifikacije mogue su razne vrste socijalne mobilnosti, od kojih je vertikalna drutvena pokretljivost (uzlazna ili silazna) samo jedna. Posebno znaajna, po Burdijeu, jeste transferzalna mobilnost koja je rezultat strategija konverzije i rekonverzije, na primer, ulaganja ekonomskog kapitala radi sticanja kulturnog kapitala (obrazovanja) potomaka, kao pretpostavke kasnijeg korienja ovog kulturnog kapitala za odranje i uveanje ekonomskog kapitala.

17

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije Po Burdijeu, dva osnovna organizaciona principa socijalnog prostora (drutva) ukupni obim kapitala i njegova kompozicija odreuju i strukturu i promene kulturne potronje i ire, itav univerzum ivotnih stilova. U kulturnoj potronji glavna opozicija, formirana na bazi ukupnog obima kapitala, postoji izmeu praksi oznaenih zbog njihove retkosti kao istaknutih i otmenih, koje se vezuju za frakcije najbogatije u ekonomskom i kulturnom kapitalu i praksi koje se drutveno identifikuju kao vulgarne, zato to su jednostavne i uobiajene i koje se vezuju za frakcije najsiromanije u oba ova tipa kapitala. Poziciju izmeu njih zauzimaju prakse koje se drutveno opaaju kao pretenciozne zbog oiglednog nesklada izmeu ambicija i mogunosti. Ova fundamentalna opozicija specifikuje se u zavisnosti od kompozicije kapitala. Tako, na primer, dominantnu klasu koja poseduje veliki obim kapitala karakterie ukus slobode (estetska dispozicija) - tenja ka stilizaciji i formalizaciji prirodnih funkcija, ime se one uzdiu iznad vulgarne materijalnosti. Time se istovremeno ukazuje na udaljenost ivota ovih klasa od neposrednog delovanja ekonomskih i socijalnih nunosti. Unutar ove klase dominantna frakcija (buroazija), koja duguje svoj poloaj posedovanju ekonomskog kapitala, preferira umetnost koju karakterie poricanje drutvenog sveta, hedonizam i lakoa. Podreene frakcije dominantne klase (intelektualci i umetnici), pak, koji svoj poloaj duguju posedovanju kulturnog kapitala, protive se buroaskoj sklonosti ka ukraavanju i razmetanju u ime asketske estetike jednostavnosti i istote. Suprotnost ukusu dominantne klase jeste ukus nunosti radnikih klasa (poljoprivrednika i radnika). Ne posedujui ni ekonomski ni kulturni kapital, oni se nalaze u neprestanoj borbi sa ekonomskim i socijalnim nunostima koje oblikuju njihov habitus i razvijaju sklonost ka onome to je funkcionalno, neformalno, prirodno i ulno. Izmeu ovih suprotnosti nalaze se malograanski slojevi koje karakterie pretenciozni ukus. Ovi slojevi bi eleli da se odvoje od radnikih klasa i prikau kao deo dominantne klase, ali im za to nedostaje i kapital i odgovarajui habitus. Zbog toga oni pokuavaju da usvoje spoljanje znakove ivotnih stilova dominantnih klasa, pokuavajui da se prikau kao ono to nisu. Po Burdijeu, ukus vri klasifikaciju i istovremeno klasifikuje onog koji vri klasifikaciju. Ukus ujedinjava i odvaja. Kao proizvod delovanja odreenih uslova egzistencije ukus ujedinjava sve one koji dele sline uslove egzistencije i odvaja ih od onih iji su uslovi egzistencije razliiti. I to odvaja ih na drastian nain, jer je ukus osnova za izbor svega ostalog to ljude u toku ivota okruuje drugih ljudi i stvari i svega to oni predstavljaju za druge ljude16. Predstavljeni kao rezultat individualnih, prirodnih obdarenosti, a ne drutvenog uslovljavanja i uenja,16 Moda najdrastiniji primer jeste, po Burdijeu, klasna endogamija pojedinci se uglavnom sreu i venavaju unutar istih, a ne razliitih stilova ivota, te utoliko unutar istih, a ne razliitih klasa i klasnih frakcija.

18

uvod kulturne prakse i ukusi, po Burdijeu, kroz drutvenu selekciju i kroz legitimaciju drutvenih razlika doprinose reprodukciji klasne dominacije.

Popularna kultura i visoka kultura: analiza i evaluacija ukusaKnjiga Popularna kultura i visoka kultura: analiza i evaluacija ukusa pojavila se 1974. godine17 i u njoj se Herbert Gans (Herbert J. Gans) bavi trima temama vanim i za nau studiju: odnosom visoke i popularne kulture, tipologijom ukusa i instrumentima kulturne politike bazirane na modelu kulturne demokratije. Po reima samog Gansa, uprkos tome to knjiga predstavlja socioloku studiju popularne i visoke kulture i njihovog mesta u amerikom drutvu, ona poiva na dva vrednosna suda: (1) da popularna kultura reflektuje i izraava estetike i druge potrebe mnogih ljudi, to je ini kulturom, a ne samo komercijalnim poduhvatom i (2) da svi ljudi imaju pravo na kulturu koju biraju, nezavisno od toga da li je ona visoka ili popularna. [Gans:1999:xi] Kritika masovne ili popularne kulture stara je najmanje dva veka18. etiri glavne teme u savremenoj kritici tiu se negativnog karaktera produkcije masovne kulture i negativnih efekata masovne kulture na visoku kulturu, na publiku masovne kulture i na drutvo. Po Gansu, iako ne treba jednostavno odbaciti optube koje se masovnoj kulturi obino stavljaju na teret, sutina spora je mnogo dublja. Kao to zastupnici visoke kulture optuuju masovnu kulturu kao vulgarnu i patoloku, isto tako zastupnici popularne kulture napadaju visoku kulturu kao snobovsku, feminiziranu i lano intelektualistiku. Kao to se kritiari masovne kulture zgraavaju nad standardizacijom i shematizacijom dela masovne kulture i nad sadrajima koji po njima glorifikuju nasilje, tako se na drugoj strani obini konzumenti masovne kulture zgraavaju nad devijantnim ponaanjima umetnika i sadrajima koje oni prikazuju. Obe strane posmatraju suparnike kulture na osnovu vlastitih merila i nisu zadovoljne onim to vide. Dok visoka kultura svoje napade na masovnu kulturu vri kroz knjige i asopise, obian svet zaziva cenzuru, policiju i sudove i vri politike pritiske na institucije koje pomau elitnu umetnost. U sluaju ovih sukoba oko kulture debata je, u stvari, mnogo ozbiljnija ona se tie prirode dobrog ivota i posebno toga kakva kultura i ija kultura treba da dominira u drutvu.

17 Izmenjeno i dopunjeno izdanje knjige pojavilo se 1999. godine. Osnovni tekst je ostao nepromenjen, a dopune se ogledaju u novom uvodu i postskriptima nakon svakog od tri poglavlja. 18 O kritici masovne kulture vidi jo i: Dominic Strinati: An Introduction to Theories of Popular Culture, Routledge, London, New York, 1995. i Antonjina Kloskovska: Masovna kultura kritika i odbrana; Matica srpska, Novi Sad, 1985.

19

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije Po Gansu, dihotomna podela kultura i ukusa na visoku kulturu i masovnu kulturu, odnosno elitni ukus i masovni ukus je prejednostavna19. Umesto otre podele na visoki ukus i jedinstveni homogeni masovni ukus Gans predlae tipologiju koja sadri pet kultura ukusa i pet publika ukusa. Sama ideja o tipologiji ukusa, u ovom, kao i u drugim sluajevima, bazirana je i na svakodnevnim uvidima i na rezultatima istraivanja koji pokazuju da estetski izbori nisu nasumini, ve pokazuju jasnu matricu koja ostaje stabilna i pri prelasku iz jedne u drugu oblast (npr. muzika, film, asopisi, oblaenje, hrana). Po Gansu, postojanje ovog relativno koherentnog sistema preferencija poiva na slinim vrednostima i estetskim standardima. Te vrednosti i standardi predstavljaju osnovu onoga to on naziva kultura ukusa (taste culture), dok ljudi koji vre sline izbore iz slinih razloga - to jest, dele ove vrednosti i standarde - ine, po njemu, publiku ukusa (taste public). Gans insistira da kulture ukusa nisu koherentni vrednosni sistemi, niti pak publike ukusa organizovane grupe. Kulture ukusa su agregati slinih vrednosti i uglavnom, ali ne uvek, slinih sadraja, dok su publike ukusa agregati ljudi koji uobiajeno (ali ne uvek) na osnovu slinih vrednosti biraju sline stvari iz dostupne kulturne ponude. Gans navodi da nema jednostavne korelacije izmeu kultura ukusa i viih i niih klasa, ali da je odabir umetnosti i zabave ipak presudno odreen raspoloivim socio-ekonomskim resursima, materijalnim i simbolikim. Odnosno, tipovi ukusa su - uprkos tome to on priznaje i uticaje drugih inilaca kao to su starost, rasna, etnika i religozna pripadnost, mesto stalnog boravka ipak prvenstveno klasno odreeni. Ovih pet tipova kultura ukusa on naziva visoka kultura, via-srednja kultura, nia-srednja kultura, niska kultura i kvazifolkorna niska kultura ukusa. Ovi termini u njegovom teorijskom sistemu ne oznaavaju hijerarhijske nivoe kultura ukusa, nego drutvenu poziciju nosilaca ovih tipova ukusa. Po njemu, sve kulture ukusa jesu bazirane na odreenim vrednostima i estetskim standardima i sve (a ne samo visoka kultura ukusa) primenjuju ove (razliite) standarde u svojim izborima20. Utoliko se moe rei da - ukoliko ih posmatramo imajui u vidu potrebe19 Po njemu, takvom bi se mogla smatrati i trostepena podela na Highbrow, Middlebrow i Lowbrow ukus, koja je ula u optu upotrebu nakon knjige Rasela Lajnsa (Russell Lynes) Kreatori ukusa (Tastemakers). 20 Standardi visoke kulture ukusa su eksplicitni, u odreenoj meri kodifikovani i neprestano su u upotrebi u radu teoretiara, umetnikih kritiara i obrazovane javnosti. Standardi svih drugih kultura ukusa su, tome nasuprot, implicitni, nekodifikovani i o njima se retko raspravlja u javnosti, asopisima ili akademskim ustanovama, te su utoliko u velikoj meri nevidljivi. Iz tog razloga visoka kultura ukusa ima mnogo vie uticaja no to bi veliina ili status njene publike mogli da garantuju. Po Gansu su i sve druge kulture bazirane na estetskim standardima i raspolau kriterijumima za razlikovanje uspenih i neuspenih kulturnih tvorevina. Ljudi koji vole vestern filmove jednako dobro mogu razlikovati dobre od loih vesterna, kao i oni koji razlikuju dobre i loe teatarske predstave. Po njemu, razlika izmeu ove dve publike je u stepenu estetskog obrazovanja i sposobnosti da vlastita oseanja izraze u odgovarajuem estetskom vokabularu, a slinosti u tome to i jedni i drugi tee lepoti.

20

uvod odgovarajuih grupa u publici - kulture ukusa nisu bolje ili gore jedne od drugih, nego su jednostavno razliite. Visoka kultura (high culture) se razlikuje od drugih kultura ukusa po tome to u njoj dominiraju stvaraoci i kritiari i publika koja deli standarde i perspektive stvaralaca. Obe ove grupe ine visokoobrazovani ljudi, koji pripadaju vioj ili vioj srednjoj klasi i uglavnom imaju akademska zanimanja ili zanimanja koja pripadaju cenjenim profesijama (lekari, advokati itd). Ova kultura je raznovrsnija i menja se bre od drugih kultura ukusa. Dela u kojima pripadnici ove publike uivaju ukljuuju i tradicionalna i savremena dela razliita i u pogledu sadraja i forme. Ono to je jo razlikuje od ostalih kultura ukusa jeste to to njeni pripadnici poklanjaju posebnu panju pitanjima konstrukcije kulturnih proizvoda forme i sadraja, metoda, prikrivenog i otvorenog simbolizma. Via-srednja kultura (upper-middle culture) predstavlja kulturu ukusa velike veine viih-srednjih slojeva amerikog drutva. Iako dobro obrazovani, ovi slojevi ne smatraju visoku kulturu ukusa zadovoljavajuom. Oni preferiraju umetnost koja je prvenstveno orijentisana prema sadraju, a ne prema formalnim eksperimentima i inovacijama. Pa ipak, po Gansu, teko bi se mogla izdvojiti neka umetnost specifina za ovu kulturu ukusa, ve njeni pripadnici uglavnom konzumiraju ona dela visoke umetnosti koja postanu popularna. Pripadnici ove kulture ukusa se u velikoj meri oslanjaju na umetnike kritiare da im pomognu u razlikovanju njihove umetnosti od dela visoke kulture ukusa, s jedne strane, odnosno dela kulture niih-srednjih slojeva s druge strane, kada se ire putem istih medija. Ova kultura ukusa se, po Gansu, najbre iri u Americi kao posledica eksplozije visokog obrazovanja. Nia-srednja kultura (lower-middle culture) je u brojanom pogledu dominantna kultura amerikog drutva. Ona privlai pripadnike srednjih i niih-srednjih socijalnih slojeva (raunovoe, uitelje, nie predstavnike poslova belih okovratnika). Ova publika nije posebno zainteresovana za kulturu (pod ime podrazumevaju visoku i viu srednju kulturu), ali nije prema njoj ni neprijateljska. Nia-srednja publika ini najvei deo publike masovnih medija i grupu prema kojoj se veina medijskih programa pravi. Ona se, po Gansu, moe, vie no druge publike ukusa, podeliti na konzervativnu i progresivnu frakciju, u zavisnosti od toga koji se sadraji smatraju prihvatljivim u umetnostima i medijima. Niska kultura (low culture) je kultura starijih niih-srednjih klasa i posebno kvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika. Po Gansu, ona je do sredine 1950-ih godina bila dominantna kultura ukusa, nakon ega ju je u pogledu brojnosti zamenila nia-srednja kultura ukusa. Publika niske kulture je otvoreno neprijateljska prema Kulturi pod im podrazumevaju visoku i viu-srednju kulturu. Kao to su uopte socijalne prakse radnikih klasa striktno rodno podeljene, tako su i muki i enski sadraji i tipovi umetnosti u ovoj kulturi jasno diferencirani. Publika niske kulture veinu sadraja dobija putem medija, tako da je prinuena

21

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije da deli mnoge programe sa publikom nie-srednje kulture, reinterpretirajui ih tako da odgovaraju vrednostima radnike klase. Kvazi-folkorna niska kultura (quasi-folk low culture) je meavina folkorne kulture i komercijalne niske kulture nastale pre II svetskog rata. Ovo je kultura ukusa siromanih ljudi koji rade nekvalifikovane manuelne poslove, uglavnom ruralnog porekla, ije se kolovanje zavrilo sa osnovnom kolom i od kojih mnogi nisu belci. Iako je ova publika i dalje mnogobrojna, njen niski status i mala kupovna mo uslovljavaju da se njihovim kulturnim potrebama posveuje malo panje, te da se oni uglavnom moraju zadovoljavati sadrajima namenjenim publici niske kulture ukusa. Podaci o ovoj publici su nedovoljni, ali izgleda kao da se radi o jednostavnijoj verziji niske kulture, sa istovetnim rodnim podelama, popularnou melodrame, akcionih komedija i moralnih drama, tabloida, stripova, starih vesterna i sapunskih opera. Na bazi ovih razmatranja Gans je u poslednjem poglavlju knjige formulisao principe i instrumente kulturne politike u ijoj je osnovi estetski i kulturni pluralizam. Od dva osnovna stava na kojima se bazira kulturna politika za koju se zalae, jedan se odnosi na kulture ukusa, a drugi na publike ukusa. Po Gansu, ako posmatramo samo kulture ukusa odvojeno od publika koje ih ine, moe se rei da su vie kulture bolje ili bar obuhvatnije i informativnije od niih. Ali, on takoe navodi da u demokratskim drutvima nije mogue formulisati politiku (policy) ne uzimajui u obzir potrebe ljudi na koje ona utie. Utoliko ni u ovom sluaju nije mogue evaluirati kulture ukusa nezavisno od njihovih publika. Ono to moramo imati u vidu jesu razliite kulturne sposobnosti razliitih grupa u publici i posebno razliite drutveno-ekonomske i obrazovne mogunosti da se ove kulturne sposobnosti steknu. Neprimerenost zahteva kritiara masovne kulture postaje jasna kada se razume da oni praktino zahtevaju od svih lanova drutva da usvoje standarde koje postavlja visoka kultura i da to trae od ljudi kojima drutvo nije pruilo mogunosti (prvenstveno obrazovne) da steknu kulturne vetine za to potrebne. Utoliko drugi osnovni stav koji navodi Gans jeste da evaluacija svake kulture ukusa mora uzeti u obzir i odgovarajuu publiku ukusa, odnosno da evaluacija svake tvorevine kulture mora biti povezana sa estetskim standardima i drugim osnovnim karakteristikama njene publike. Ukoliko kulture ukusa izraavaju karakteristike i standarde svojih publika, one su, po Gansu, jednake vrednosti. Ova dva prividno kontradiktorna stava ine osnovu kulturne politike koju predlae Gans. Po njemu, drutvo bi trebalo da pokua da ostvari politiku koja svima prua maksimalne obrazovne i druge mogunosti i koja ohrabruje sve da uestvuju u visokoj kulturi. A da, u meuvremenu, dok takve mogunosti ne budu dostupne svima, podrava i ohrabruje stvaranje kulturnih sadraja koji zadovoljavaju potrebe i odgovaraju standardima postojeih publika ukusa. Ove dve alternative

22

uvod kulturne politike Gans naziva (1) kulturna mobilnost koja obezbeuje svim graanima ekonomske i obrazovne preduslove da oni biraju visoku kulturu; i (2) supkulturno programiranje (za koje se Gans zalae) koje podrava sve kulture ukusa podjednako i visoke i niske.

Omnivori i univori drugaiji naini ispoljavanja drutvene uslovljenosti ukusaRiard Peterson se obino smatra, zajedno sa Polom Hirom (Paul M. Hirsch), Hauardom Bekerom (Howard S. Becker) i Dajanom Krejn (Diana Crane), utemeljivaem dominantnog pristupa u amerikoj sociologiji kulture 1970-ih i 1980-ih, poznatog pod imenom produkcija kulture (production of culture approach)21. Iako se u okvirima ove perspektive i danas kree znaajan broj sociologa kulture, Petersonov uticaj danas se mnogo vie vezuje za niz tekstova u kojima se (sa saradnicima) bavio problemima kulturne potronje - kao to su Razumevanje podela u publici: od elite i mase do omnivora i unovora22; Kako muziki ukusi obeleavaju profesionalne statusne grupe (zajedno sa Albertom Simkusom)23; Promene visokog ukusa: od snoba ka omnivoru (zajedno sa Roderom Kernom)24 i Uspon i pad highbrow snobizma kao obeleja statusa25. Jedna od socijalnih funkcija ukusa jeste obeleavanje simbolikih granica drutvenih grupa. Istraivai i teoretiari iz prve polovine XX veka, od Maksa Vebera (M.Weber) i Emila Dirkema (E.Durhkeim), preko Torstena Veblena (T.Veblen), Georga Zimla (G.Simmel) i Lojda Vornera (W.L.Warner) do Dejvida Rismana (D.Riesman) i Irvinga Gofmana (E.Goffman), uglavnom su se bavili vezom koja postoji izmeu socijalnog statusa i ukusa. Petersonov projekat u ovoj oblasti mogao bi se okarakterisati kao pokuaj da se promenjeni odnos kulturne potronje21 Ovaj pristup podrazumeva, po reima samog Petersona, prouavanje kako su simboliki elementi kulture oblikovani sistemima u okviru kojih se stvaraju, distribuiraju, evaluiraju, prouavaju i uvaju. Po njemu, etiri oblasti u kojima je pristup produkcije kulture bio najplodotvorniji bila su prouavanja: 1) uvara vrata (Gatekeepers); 2) sistema nagraivanja; 3) trinih struktura i 4) umetnikih karijera. 22 Richard A. Peterson Understanding audience segmentation: From elite and mass to omnivore and univore. Poetics 21, p. 243-258, 1992. 23 Richard A. Peterson and Albert Simkus How musical tastes mark occupational status groups. In: Michele Lamont and Marcel Fournier (eds.), Cultivating differences: Symbolic boundaries and the making of inequality, p. 152-186. Chicago, IL: The University of Chicago Press, 1992. 24 Richard A. Peterson and Roger M. Kern Changing highbrow taste: From snob to omnivore, American Sociological Review 61, p. 900-907, 1996. 25 Richard A. Peterson The rise and fall of highbrow snobbery as a status marker. Poetics 25, p. 75-92, 1997.

23

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije i socijalnog statusa u postindustrijskim drutvima s kraja XX veka empirijski ustanovi i teorijski obrazloi. U jednom od ranih tekstova koji je napisao zajedno sa (takoe klasikom amerike sociologije kulture) Polom Dimaom26, Peterson je pokazao na primeru razvoja amerike folk muzike da hipoteza o masifikaciji - koja pretpostavlja gubitak znaaja regionalnih, etnikih, religioznih, profesionalnih i drugih osnova kulturne razliitosti i pojavu homogenizovane masovne kulture - nije tana. Ali i da, na drugoj strani, vie nije mogue ustanoviti jednostavnu korelaciju izmeu drutvenih klasa (definisanih pomou zanimanja, prihoda i obrazovanja) i muzikih ukusa. U sluaju kantri muzike, pripadnost rasi (publika kantri muzike je iskljuivo belaka) i odreenoj starosnoj grupi (uglavnom pripadnici sredovene generacije) jednako je snano odreivala obrasce kulturnog izbora kao i pripadnost radnikim zanimanjima27. Iz tog razloga Peterson i Di Mao su smatrali da bi u daljim empirijskim istraivanjima savremene kulture bilo plodonosnije da se, umesto od drutvenih klasa, krene od kulturnih klasa - od grupa koje imaju sline obrasce kulturne potronje, te da se potom traga za njihovim socijalnim korelatima. Nekoliko godina kasnije, Peterson je poao ovim putem ureujui jedan od brojeva asopisa American Behavioral Scientist28 posveen obrascima kulturnih izbora. U tekstu koji je napisao zajedno sa Majklom Hjuzom29 (M.Hughes) Peterson je, uzimajui u obzir irok spektar aktivnosti (pored kulturnih aktivnosti u uem smislu, jo i sportske aktivnosti, putovanja, aktivnosti u domainstvu i dr.), utvrdio postojanje osam obrazaca kulturnih izbora u amerikom drutvu i pokazao da se za odsenu podelu na niski, srednji i visoki kulturni obrazac (Lowbrow, Middlebrow, Highbrow) ne moe nai empirijska potvrda30. Istraivanje je pokazalo da se samo 1% ispitanika moglo posmatrati kao ista highbrow publika, te da veina onih koji su uesnici umetnikih deavanja jednako esto participiraju i u svim ostalim aktivnostima. To je autore navelo da pretpostave da se osnovna dimenzija u odnosu na koju se obrasci kulturnih izbora definiu moe predstaviti kao kontinuum, na ijem se jednom kraju nalaze oni koji su aktivni (u svim posmatranim aspektima), a na drugom oni koji su pasivni ili otueni.26 Richard A. Peterson and Paul DiMaggio, From Region to Class, The Changing Locus of Country Music: A Test of the Massification Hypothesis, Social Forces, vol 53:3, 1975, p. 497 - 506 27 tavie, po autorima, injenica da je i publika amerike zabavne muzike (easy listening music) takoe dominantno belaka, sredovena i iz radnikih slojeva ukazuje na promenjen odnos drutvenog i kulturnog grupisanja u poslednjoj etvrtini XX veka. 28 American Behavioral Scientist, vol. 26, 1983. 29 Michael Hughes and Richard A. Peterson, Isolating cultural choice patters in the U.S. population, American Behavioral Scientists, 26, 1983, p. 459 - 487 30 I drugi autori koji su prezentirali svoja istraivanja u ovom broju asopisa utvrdili su postojanje dosta velikog broja kulturnih obrazaca u publici u amerikom drutvu od etiri (Sobel) do etrnaest (Grinberg i Frank).

24

uvod Trebalo je uiniti samo mali korak od ovih rezultata do stanovita o drugaijoj vezi izmeu drutvenog statusa i kulturnih aktivnosti u drutvima kasnog XX veka. U tekstovima Kako muziki ukusi obeleavaju profesionalne statusne grupe (zajedno sa Albertom Simkusom) i Razumevanje podela u publici: od elite i mase do omnivora i univora iz 1992. godine, Peterson je formulisao koncepciju o tome da se obim aktivnosti u slobodnom vremenu i raznovrsnost kulturnih izbora danas pojavljuje kao glavna razlika izmeu statusnih grupa. Dva kljuna nalaza u ispitivanju odnosa profesionalnog statusa i muzikog ukusa koje su sproveli Peterson i Simkus bili su da se, prvo, hijerarhija ukusa danas vie ne moe vizuelno predstaviti kao stub u kome se ukusi reaju jedan iznad drugog, ve pre kao piramida na ijem se vrhu nalazi elitni ukus, sa sve vie i vie alternativnih formi na istom nivou kako se sputamo niz ovu piramidu ukusa. Istovremeno, pri pribliavanju dnu piramide, muziki ukusi u sve veoj meri ne obeleavaju samo profesionalni status, ve ukazuju na statusne granice izmeu starosnih, rodnih, rasnih, regionalnih, religijskih grupa i grupa u pogledu razliitih stilova ivota, koje sve dele isti statusni nivo u pogledu zanimanja. I drugo, da kulturna elita svoju izuzetnost vie ne obeleava ekskluzivnim visokim ukusom i ekskluzivnim (snobovskim) aktivnostima, nego poznavanjem i potronjom i svih drugih (i masovnih) umetnikih formi i veim obimom uea u najrazliitijim aktivnostima u dokolici. Ako ovu heterogenost ukusa i aktivnosti elite najbolje odslikava termin omnovori, onda se kao njihova suprotnost na dnu piramide pojavljuju grupe iji pripadnici imaju nizak drutveni status i istovremeno uzak spektar kulturnih aktivnosti i relativno homogen (jednosmeran) ukus, koje su Peterson i Simkus oznaili kao univore. Tokom 1990-ih ovi termini su uli u optu upotrebu i pokazali se kao korisna teorijska orua za razumevanje promenjene prirode kulturnih praksi u dobu koje se jo oznaava kao post-moderno i kao doba globalizacije31. Sam Peterson je u tekstu napisanom u saradnji sa Roderom Kernom 1996. godine Promene visokog ukusa: od snoba ka omnivoru pokuao da ukae na mogue razloge promene u nainu isticanja elitnog statusa. Omnivore, po njemu, ne karakterie nediskriminativno prihvatanje svega to se na kulturnom tritu nudi, nego prvenstveno otvorenost prema drugaijim kulturnim praksama. Time oni predstavljaju suprotnost snobovtini koja je bazirana na krutim pravilima o tome ta nikako ne moe biti predmet uivanja kulturne elite. Mogui razlozi koji su doveli do ove promene u ponaanju, po Petersonu i Kernu, ukljuuju: (1) strukturalne promene koje se tiu porasta ivotnog standarda, irenja obrazovanja, geografske i socijalne mobilnosti. To dovodi u kontakt ljude sa razliitim ukusima, to uz prezentaciju umetnosti putem masovnih medija31 Ova Petersonova koncepcija indukovala je u poslednjih desetak godina veliki broj istraivanja, studija i lanaka u kojima su proveravane ove teze od Sjedinjenih Amerikih Drava, preko Holandije i Nemake, do postsovjetske Rusije.

25

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije smanjuje mogunost da se poznavanje umetnosti koristi kao osnov za socijalno iskljuivanje; (2) vrednosne promene u smislu istorijskog trenda koji vodi sve veoj toleranciji za one koji su nosioci razliitih drutvenih (kulturnih) vrednosti; zatim (3) promene u svetu umetnosti koje su (prvenstveno kroz delatnost avangardnih pokreta i razvoj umetnikog trita) dovele do uruavanja devetnaestovekovnog jedinstvenog standarda o tome ta je vredna umetnost i odgovarajue prakse odbacivanja svega to se u taj standard nije uklapalo; (4) promenu generacijske politike, u smislu da pripadnici generacija poslednje etvrtine XX veka vie nisu videli svoju pripadnost popularnoj kulturi kao prolaznu fazu u procesu sazrevanja, ve pre kao alternativu etabliranoj elitnoj kulturi; i (5) promenu politike dominantnih statusnih grupa, koje su se od strategije odbacivanja popularne kulture okrenule strategiji neutralizacije njenih subverzivnih potencijala kroz njeno ukljuivanje u dominantnu kulturu. U nizu tekstova koji se bave prvenstveno testiranjem i preciziranjem Petersonovih nalaza Koen van Ejk (C. van Eijck)32 je ukazao na socijalne procese koji dovode do pojave omnivora, na dimenzije (sheme ili diskurse) koji se nalaze u osnovi savremenih obrazaca kulturnih izbora i socijalne nosioce omnivornog ukusa. Jedan od poetnih uvida van Ejka jeste da se nalazi do kojih su doli Peterson i Simkus (na osnovu podataka iz US General Social Survey 1982) i Peterson i Kern (na osnovu podataka iz US General Social Survey 1992) odnose na agregate, to jest socijalne statusne grupe, te da se utoliko ne mogu direktno prevesti na nivo individua. Nalazi koji govore o tome da je za odreene statusne grupe karakteristian omnivorni ukus ne znae nuno da su pojedinani pripadnici ovih statusnih grupa omnivori. Jednako se moe desiti da su ove statusne grupe jednostavno kulturno heterogene, te da omnivorni ukus statusne grupe proizilazi iz ove heterogenosti33. Van Ejk je takoe ukazao i da se Peterson, iako je praktino uveo u teorijsko razmatranje problem obrazaca kulturnih izbora, vrlo malo bavio nainima na koje pojedinci u svojoj potronji kombinuju kulturne produkte. Njegova koncepcija o omnivorima i univorima prvenstveno se bavila pitanjima obima kulturnih izbora (koliko anrova se kombinuje), a zapostavljala je pitanja sadraja izbora (odnosno, koji se anrovi kombinuju).32 Koen van Eijck, Socialization, education and life-style: How social mobility increases the cultural homegeneity of status groups, Poetics, vol. 25, 1999, p. 195 224; zatim Koen van Eijck, Richard A. Peterson and the culture of consumption Poetics, vol. 28, 2000, p. 207 224; i Koen van Eijck Social differentiation in musical taste patterns, Social Forces, vol. 79, No. 3, 2001, p. 1163 - 1185 33 Peterson je pojavu omnivornog ukusa vezivao za fenomen socijalne mobilnosti. S jedne strane, mnoge socijalno mobilne osobe ouvavaju tokom ivota bar delimino kulturne preferencije i navike steene u mladosti. To bi moglo da dovede do omnivornog ukusa na nivou individua. S druge strane, imajui u vidu da je, kao rezultat irenja visokog obrazovanja, veina socijalne mobilnosti u savremenim drutvima uzlazna, to dovodi da se u grupama visokog statusa nalaze i pojedinci regrutovani iz razliitih drutvenih slojeva i sa razliitim ukusima.

26

uvod U tekstu Drutvena diferencijacija obrazaca muzikog ukusa (2001) van Ejk je, na jednoj strani, razmatrao procese koji dovode do toga da se kulturne prakse elitnih grupa mogu smatrati omnivornim i, na drugoj strani, pokuao da utvrdi osnovu na kojoj se bazira kombinovanje muzikih anrova u obrasce kulturnih izbora. Radei na podacima dobijenim u anketiranju Participacija u kulturnim aktivnostima holandskog stanovnitva (Intomart 1987) van Ejk je utvrdio da, iako postoje razlike izmeu elitnih drutvenih grupa i ostalih statusnih grupa u pogledu raznovrsnosti kulturnih izbora, one nisu znaajne. Posebno zato to su se one prvenstveno pojavljivale u pogledu broja muzikih anrova za koje su ispitanici navodili da ih sluaju povremeno, a ne u pogledu broja stvarno omiljenih muzikih anrova. Zbog toga se, sledei teorijska razmatranja Gerharda ulcea (G.Schulze) i Sajmona Frita (S.Frith), okrenuo ispitivanju sadraja obrazaca kulturnih izbora. Gerhard ulce je u svom delu Die Erlebnisgesselshaft34 (Drutvo doivljaja) identifikovao tri sheme koje predstavljaju osnovu za oblikovanje kulturnih izbora. Ove sheme on naziva shema visoke kulture (Hochkulturschema), trivijalna shema (Trivialschema) i shema uzbuenja/napetosti (Spannungsschema)35. Shema visoke kulture podrazumeva razliku izmeu umetnosti i ivota umetnost se odnosi na uzvieno, duhovno i apsolutno. Umetnost, po ovoj shemi, ne slui samo da se u njoj uiva, ve da se iz nje neto i naui, a tipina forma ponaanja publike ogleda se u uzdranom ponaanju koje se koncentrie na ono to nude izvoai. U trivijalnoj shemi ivot i umetnost su manje odvojeni. Najvanija stvar u ovom diskursu su autentinost i socijalna funkcija umetnosti. Publici je dozvoljeno da uestvuje u predstavi tapanjem i uzvicima i da doprinosi stvaranju oputene atmosfere. U ovoj umetnosti izraavaju se tradicionalne, folklorne vrednosti, a publika u njoj ne trai intelektualno i duhovno uzdizanje, ve sigurnost kroz konformizam. Shema uzbuenja je istorijski najmlaa od ove tri sheme i karakterie je pojava izvoaa poput Elvisa Prislija, Fetsa Domina, Bila Hejlija i drugih. Ovu shemu najbolje karakteriu komercijalnost i zabava, a eskapizam je njena primarna funkcija. Uivanje u ovoj umetnosti je telesna aktivnost igranje, smejanje, nekonvencionalno ponaanje posebno u sluaju muzike umetnosti. ulce takoe identifikuje pripadnike publike koji prelaze tradicionalne granice umetnikih obrazaca, odnosno koji pripadaju vie no jednoj shemi. Po njemu radi se o mladim, dobro obrazovanim, socijalno uzlazno mobilnim pojedincima koji ine novu srednju klasu i iji se stil ivota moe odrediti kao postmoderan. Njihovi34 Gerhard Schulze, Die Erlebnisgesellschaft: Kustsociologie der Gegenwart Frankfurt, Kampus, 1995. 35 Van Ejk ukazuje da tri diskursa koje je u tekstu ta je dobra muzika (What is Good Music, Canadian University Music Review, Vol. 10, 1990, p. 92 102) identifikovao Sajmon Frit (S.Frith) umetniki diskurs, folklorni diskurs i pop diskurs, u osnovi odgovaraju ovim ulceovim shemama.

27

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije obrasci kulturne potronje ukljuuju kulturne izbore i aktivnosti u dokolici, koji se tradicionalno smatraju meusobno nespojivim posetu zabavnim parkovima i muzejima, sluanje klasine i pop muzike. Po ulceu, pripadnici ovih grupa kombinuju klasinu muziku i pop muziku ili dez, ali ne ukljuuju u svoje izbore muziku koja pripada trivijalnoj shemi ili folk diskursu. Van Ejk je na svom uzorku, uz pomo faktorske analize, uspeo da dosta jasno identifikuje upravo ova etiri obrasca o kojima govori ulce: highbrow faktor, folk faktor, pop faktor i faktor novih omnivora. Ovi faktori se nisu razlikovali samo po sadraju njihovih izbora, nego i po obimu. Pokazalo se da grupa koju je Van Ejk definisao kao nove omnivore ima daleko iri spektar preferencija od drugih grupa. Analizirajui njihovo socijalno poreklo, pokazalo se da oni, kako je to ulce pretpostavljao, zaista dolaze iz redova visokoobrazovanih, socijalno uzlazno mobilnih, mladih ljudi. Na taj nain je Van Ejk mogao i da objasni zato nije bilo znaajnijih razlika izmeu statusnih grupa u pogledu obrazovanja/zanimanja. Pokazalo se da se visokoobrazovana grupa sastojala od dva segmenta: starije grupe, ije su preference bile okrenute klasinoj umetnosti i mlae grupe, koju su inili novi omnivori. Time se ujedno pokazalo da za razumevanje savremenih kulturnih praksi ispitivanje sadraja obrazaca kulturnih izbora nije nita manje vano od ispitivanja njihovog obima i da, ponovo za razliku od Petersonovih nalaza, elitne statusne grupe u pogledu zanimanja i obrazovanja ne postaju kao celine sve vie i vie omnivori, ve se u njima pojavljuju jasno definisani socijalni nosioci omnivornog ukusa nove srednje klase.

PretpostavkePre nego to preemo na prikaz rezultata, da jo samo ukaemo na neke od osnovnih pretpostavki koje su vodile ovo istraivanje. Na tragu saveta Petersona i Dimaa odluili smo se da naa polazna taka bude kulturna stratifikacija. Umesto da grupiemo ispitanike u klasne, statusne ili obrazovne grupe i da potom ispitujemo njihove kulturne potrebe, navike i ukuse, mi smo se opredelili za obrnut pristup. Na osnovu podataka iz istraivanja rekonstruisali smo kulturne grupe: tipove publike (imajui u vidu njihove kulturne preferencije i njihovu participaciju u kulturnim aktivnostima, to jest njihove kulturne potrebe i navike); grupe koje dele iste tipove ukusa i diskursa (na osnovu njihovih preferencija i znanja u/o umetnosti), i, na kraju, grupe koje pripadaju istom kulturnom stilu (sintetika varijabla koja objedinjava sve ove aspekte i jo posedovanje kulturno relevantnih dobara) - a potom pokuali da utvrdimo njihove socio-demografske korelate. Sledei (uglavnom) Burdijea, pretpostavili smo da e osnovne determinante kulturnih praksi (kulturnih potreba, navika, ukusa) graana Srbije i Makedonije

28

uvod biti, na jednoj strani, uslovi njihove primarne socijalizacije (operacionalizovani kroz uticaj obrazovanja i zanimanja njihovih roditelja i mesto roenja ispitanika) i, na drugoj strani, njihov aktuelni poloaj u drutvenoj strukturi, odnosno njihovi uslovi egzistencije (operacionalizovani kroz obrazovanje i zanimanje ispitanika i njihovo mesto boravka). Brojna empirijska istraivanja raena irom sveta pokazuju da ove dve grupe socijalnih faktora oblikuju kulturnu participaciju, te da njihove kombinacije produkuju razliite tipove kulturnih praksi. Za potrebe utvrivanja relativne snage delovanja ovih faktora u Srbiji i Makedoniji, formulisali smo dve alternativne hipoteze koje smo oznaili kao hipotezu o primarnoj socijalizaciji i hipotezu o kulturnoj adaptaciji. Po hipotezi o primarnoj socijalizaciji, neformalno obrazovanje koje se tokom detinjstva i mladosti neprimetno stie u porodici presudno odreuje kulturne sklonosti i kulturne resurse pojedinaca, ostavljajui malo prostora za njihovo sazrevanje, razvoj ili promenu. Hipoteza o kulturnoj adaptaciji pak, veu snagu delovanja pripisuje iskustvima koja pojedinci stiu kroz vlastito formalno obrazovanje, kroz odnose u poslovnom okruenju i u mestu boravka i procesima prilagoavanja socijalnom okruenju kroz koje pojedinci prolaze - te pretpostavlja veu fleksibilnost u oblikovanju i menjanju kulturnih praksi. Da pomenemo jo jednom da se ovi uticaji meusobno ne iskljuuju, nego da su komplementarni, a da su ovi alternativni pristupi formulisani samo iz elje da se izmeri relativna objanjavalaka snaga svakog od njih posebno. I da dodamo jo samo da smo, osim faktora koji utiu na sve aspekte kulturnih praksi, pretpostavili da na oblikovanje kulturnih navika utiu jo i ukupni prihodi ispitanika i njihovih porodica kroz (moda banalnu, ali faktiku) finansijsku mogunost/nemogunost da sebi priute odlazak na kulturne dogaaje, uee u nekoj privatnoj kulturnoj aktivnosti ili kupovinu kulturnih dobara. Pretpostavke o uticajima na razvoj kulturnih praksi mogle bi se grafiki predstaviti ovako:

29

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije Na tragu stavova Herberta Gansa pretpostavili smo da u Makedoniji i Srbiji postoji vei broj kultura ukusa i publika ukusa. Smatrali smo da je 2007. godine, posle nebrojenog niza radova o kritikim potencijalima popularne kulture koju su pokrenula istraivanja Birmingemskog centra za savremene studije kulture (CCCS) krajem 1960-ih i poetkom 1970-ih, malo deplasirano govoriti o kritikama koje su upuivane masovnoj kulturi u prvoj polovini XX veka i pretpostaviti postojanje elitnog ukusa na jednoj strani i homogenog masovnog ukusa na drugoj36. Smatrali smo, takoe, da je podela na Highbrow, Middlebrow and Lowbrow ukuse prejednostavna i da ne uspeva da uhvati specifinost tipova ukusa i njima odgovarajue publike u Makedoniji i Srbiji. Ve u istraivanju iz 2002. godine, pretpostavili smo postojanje etiri tipa ukusa ili etiri publike ukusa: elitnog ukusa, konvencionalnog ukusa, urbanog ukusa i folklornog ukusa. Rezultati tadanjeg istraivanja su pokazali da se jasno mogu identifikovati bar jo dve grupe u publici: oni koji jednako uivaju u umetnikim delima klasine/avangardne umetnosti i urbane popularne kulture i prelaze granice elitnog i popularnog diskursa (nazvali smo ih elitnim omnivorima) i grupe za koje je teko odrediti da li je njihov ukus folklorni ili urbani, jer prelaze granice izmeu folklornog i globalnog popularnog diskursa koje smo nazvali rurbanim omnivorima). Nasuprot Petersonu, osim u sluaju elitnih omnivora koji su kombinovali proizvode tradicionalne, avangardne i urbane popularne kulture (ali su bili malobrojni), socijalni poloaj omnivora u Srbiji nije ukazivao da se radi o elitnim drutvenim grupama naprotiv. Uglavnom se radilo o grupama nezaposlenih mladih ljudi, odraslih u predgraima, ije se obrazovanje po pravilu zavravalo na nivou srednjih strunih kola. Na tragu ovih rezultata, ali i stavova Koena van Ejka, Sajmona Frita i Gerharda ulcea, pretpostavili smo da u Srbiji i Makedoniji postoje etiri tipa-publike ukusa (elitni ukus, konvencionalni ukus, urbani ukus i folkorni ukus) koji pripadaju trima kulturnim diskursima (globalni elitni kulturni diskurs, globalni popularni kulturni diskurs i folklorni kulturni diskurs) i dve publike ukusa koji prelaze granice ovih diskursa: elitni omnivori i rurbani omnivori37.36 ak i ozbiljni kritiari popularne kulture danas ne mogu prenebregnuti injenicu izrazite heterogenosti popularne kulture. Razlike meu umetnikim formama, estetskim obrascima i karakteristikama publike su u popularnoj kulturi tolike da su esto vee od razlika u odnosu na tradicionalnu elitnu umetnost i publiku. Stanovite o homogenom masovnom ukusu i homogenoj masovnoj publici pretpostavljalo bi da istoj masovnoj umetnosti pripadaju i da se istoj publici obraaju Mile Kiti i Darkwood Dub, Era Ojdani i Disciplina Kime, Indira Radi i E-Play (u Srbiji), odnosno Evto Pupinovski i Superhicks ili Naum Petreski i Anastasia (u Makedoniji). 37 O definisanju ovih tipova ukusa i njihovoj operacionalizaciji u ovom istraivanju videti u poglavlju O ukusima i diskursima u ovoj studiji.

30

uvod Grafiki bi se ova shema mogla predstaviti ovako:

Osim ve pomenutih oekivanih uticaja zanimanja, obrazovanja i mesta roenja ispitanika i njihovih roditelja, pretpostavili smo da e se publike ukusa deliti i po starosti: 1) da e folklorni ukus i tradicionalni elitni ukus biti karakteristini za starije generacije; 2) da e u okviru globalnog popularnog kulturnog diskursa mladi pre biti nosioci urbanog ukusa, a stariji konvencionalnog ukusa, te da e 3) nosioci oba tipa omnivornog ukusa biti pripadnici mlaih generacija. Vano je jo primetiti da shema nije vrednosna. Model pretpostavlja da se odreene drutvene grupe (u pogledu obrazovanja, zanimanja i uslova primarne socijalizacije) u elji da zadovolje svoje estetske potrebe dominantno obraaju odreenim tipovima anrova (muzikim, filmskim, televizijskim, likovnim, knjievnim, itd), a da se neki anrovi u njihovim kulturnim praksama ne pojavljuju ili manje pojavljuju. A istovremeno se u modelu podrazumeva da postoje dobri i loi romani, dobre i loe pozorine predstave, dobre i loe opere, dobri i loi stripovi i dobre i loe pesme novokomponovane narodne muzike. O tome da li je neki ukus dobar ili lo odluuje se na nivou konkretnog suenja o konkretnim umetnikim delima i unutar anrova, a ne izmeu njih. To to ova shema nije vrednosna ne znai, meutim, da se sami akteri u kulturnom ivotu prema svojim i tuim ukusima odnose kao da su oni jednake vrednosti. Kultura je izrazito hijerarhijsko polje, a razlike u ukusima se uspostavljaju ne

31

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije samo izmeu kulturnih miljea, diskursa i anrova, nego i unutar anrova, izmeu umetnika, izvoaa i konkretnih dela. U sporovima oko ukusa, kako kae Gans, ulog je, u stvari, mnogo vei. Priroda ovih sporova tie se prirode dobrog ivota i posebno toga kakva kultura i ija kultura treba da dominira u drutvu38. Kako je svaki socijalni kontakt istovremeno i akt procenjivanja drugog, ljudi upotrebljavaju ukuse da podignu simbolike granice izmeu njih i onih kategorija ljudi koje ne vole, pri emu odbacivanje i prezir nisu privilegija ni jedne od socijalnih grupa. Ako vii slojevi preziru vulgarne i primitivne kulturne prakse neobrazovanih i onih koji rade fizike poslove, ovi nita manje ne odbacuju njihovu kulturu kao odroenu, izvetaenu i feminiziranu. Prouavanje odnosa simbolikih i socijalnih granica je poslednjih godina postalo jedan od fokusa istraivake delatnosti u itavom nizu nauka, poput antropologije, istorije, politikih nauka, socijalne psihologije i sociologije. Centralna tema koja se provlai kroz sve discipline tie se pokuaja razumevanja uloge koju simboliki resursi (konceptualne razlike, interpretativne strategije, kulturne tradicije) imaju u stvaranju, odravanju, osporavanju i ruenju institucionalizovanih socijalnih granica (klasnih, rodnih, rasnih i teritorijalnih)39. Uloga koju kulturne prakse igraju u uspostavljanju simbolikih i socijalnih granica bila je takoe predmet brojnih istraivanja [Bourdieu:1979; Douglas and Isherwood: Hebdige: 1979; Hughes and Peterson: 1984; Lamont 1992; Bryson: 1996; Bryson 1997]. Tako je, na primer, Betani Brajson u jako poznatom tekstu Sve osim heavy metala40 ispitivala kako ljudi upotrebljavaju ukuse da podignu simbolike prepreke izmeu njih i onih kategorija ljudi koje ne vole, odnosno kako se ukusi koriste kao osnova za simboliko i socijalno iskljuivanje. Lorens Levin (L.W.Levine) je u knjizi Highbrow/Lowbrow: nastanak kulturne hijerarhije u Ame38 Na istu temu Burdije kae: To znai da su igre umetnika i esteta i njihove borbe oko monopola umetnike legitimnosti manje nevine no to izgledaju. U svakom sukobu oko umetnosti u pitanju je nametanje umetnosti ivota, to jest, pretvaranje arbitrarnog naina ivota u legitiman nain ivota koji odbacuje sve druge naine ivota kao arbitrarne [Bourdieu:1984:57] (prevod sa engleskog P.C.) 39 Ovim pitanjima odnosa simbolikih i socijalnih granica, odnosno korienja kulturnih praksi za podizanje simbolikih barijera meu grupama se posebno bavila Miel Lamont. Vidi npr. Michle Lamont Money, Morals and Manners: The Culture of the French and the American Upper-Middle Class, The University of Chicago Press, Chicago and London, 1992; Michle Lamont and Marcel Fournier (eds), Cultivating Differences: Simbolic Boundaries and the Making of Inequality, The University of Chicago Press, Chicago and London, 1992; Michle Lamont and Annette Lareau, Cultural Capital: Allusions, Gaps and Glissandos in Recent Theoretical Developments, Sociological Theory, vol. 6, no. 2, 1988, p. 153 168; Michle Lamont, John Schmalzbauer, Maureen Waller, Daniel Weber Cultural and moral boundaries in the United States: structural position, geographic location and lifestyle explanations, Poetics, vol. 24, 1996, p. 31 56; i Michle Lamont and Virg Molnr, The Study of Boundaries in the Social Sciences, Annual Review of Sociology, vol. 28, 2002, p. 167 - 195 40 Bethany Bryson, Anything but heavy metal: Simbolic Exclusion and Musical Dislikes, American Sociological Review, vol. 61, 1996, p. 884 - 899

32

uvod rici41 pokazao da je uivanje u visokoj umetnosti postalo oznaka visokog statusa u Americi tek krajem XIX veka, kao deo pokuaja da se highbrow Anglosaksonci odvoje od lowbrow imigranata, na iju se popularnu zabavu gledalo kao na und i kvarenje morala. Burdijeova koncepcija o kulturnom kapitalu takoe jeste pokuaj da se razume uloga kulturnih resursa u reprodukciji klasnih nejednakosti. U naem istraivanju, borbe na simbolikim granicama u domenu kulturne participacije ine jezgro hipoteze o kulturnoj adaptaciji: da kulturna adaptacija - prilagoavanje kulturnim praksama i ukusima relevatnih drugih i uspostavljanje simbolikih granica prema socijalnim grupama u odnosu na koje elimo da se distanciramo presudno odreuju nae kulturne prakse, kulturne stilove i ukuse. Nadamo se da su ove uvodne napomene dovoljne da bi itaoci mogli da prate prezentaciju rezultata. Naravno, o svemu ovome detaljnije u poglavljima koja slede.

41 Lawrence W. Levine, Highbrow/Lowbrow: the Emergence of Cultural Hierarchy in America, Harvard University Press, Cambridge, MA, 1988,

33

Kulturne potrebe i navike

K

ulturna participacija obuhvata tri grupe aktivnosti koje se meusobno znaajno razlikuju: kulturnu produkciju koja obuhvata amatersko ili profesionalno bavljenje umetnou ili bavljenje nekim kreativnim hobijem; (javnu out-door) kulturnu recepciju koja se odvija kroz posete programima kulturnih institucija ili, ire, kulturnim dogaanjima; i (privatnu in-door) kulturnu recepciju koja se najee odvija putem medija (televizija, radio, video-plejeri, DVD, vokmeni, diskmeni, MP3 plejeri) i u domu recipijenata42. Kao to smo ve pomenuli, studije kulturne participacije uobiajeno se fokusiraju na prouavanje kulturne recepcije (potronje). Meu istraivanjima kulturne potronje razlikujemo etiri glavna pristupa, koji bi se mogli odrediti kao marketinki, ekonomski, psiholoki i socioloki. Marketinki pristup prouavanju kulturne potronje deo je aktivnosti segmentacije trita i ciljnog marketinga. Ovaj pristup ima praktine, a ne teorijske ambicije. Segmentacija trita poiva na uvianju da potencijalna publika nije jedinstvena, ve da se sastoji od grupa pojedinaca koji imaju sline potrebe, elje, karakteristike, motivaciju i aktivnosti potronje - te da se publika (trite) moe podeliti na ove segmente, u odnosu na koje se onda razvijaju specifine strategije marketinga (ciljni marketing). Uobiajeno se govori o etiri osnove za segmentaciju trita: geografska segmentacija, demografska segmentacija, psihografska segmentacija i bihejvioralna segmentacija43. Geografska segmentacija tie se podele publike (trita) po mestima (naseljima, delovima grada) gde ive. Posebno u drutvima u kojima se klasne podele izraavaju i kroz jasne podele rezidencijalnih oblasti, poznavanje adresa potencijalnih korisnika moe biti dovoljan indikator za to kakvu bi marketinku strategiju trebalo primeniti. Demografska segmentacija podrazumeva podelu publike prema polu, starosti, rasi, etnikim grupama, obrazovanju, zanimanju i sl. Istraivanja trendova participacije pokazala su da su neke od ovih karakteristika jako dobri prediktori ponaanja i preferencija publike. Psihografska segmentacija42 Od ovog pravila ima i izuzetaka, npr. itanje knjiga koje spada u privatne (in-door) aktivnosti potronje, a ne odvija se putem medija ili pak sluanje muzike putem vokmena, diskmena ili MP3 plejera koje je mnogo ee u javnim prostorima (u autobusima, vozovima, na ulici) nego kod kue recipijenata. 43 Meu najpoznatije sisteme segmentacije trita spadaju Mosaic i ACORN u Velikoj Britaniji. Oba ova sistema kombinuju geografske i demografske osnove segmentacije i poivaju na ideji da slina susedstva (definisana potanskim brojevima ili oznakama) predstavljaju rezidencijalne oblasti u kojima ive ljudi sa slinim interesima, zaradama i potroakim navikama. Mosaic sistem deli sva susedstva u Velikoj Britaniji (definisana potanskim oznakama) na 12 grupa sa slinim stilovima ivota i u okviru njih razlikuje 52 tipa linosti. ACORN (akronim od A Classification of Residential Neighbourhoods) vri segmentaciju publike na est kategorija, sedamnaest grupa na osnovu stilova ivota i ukupno 54 tipa linosti.

34

kulTurne PoTrebe i navike u okviru marketinkog pristupa obino se tie grupnih stavova prema kulturi i umetnosti. Kit Digl (K.Diggle) tako razlikuje etiri grupe u publici: 1) posetioce (Attenders) koji imaju pozitivan stav prema umetnosti i taj svoj stav prevode u aktuelnu kulturnu participaciju; 2) zainteresovane (Intenders44) koji imaju pozitivan stav prema umetnosti i vole da poseuju kulturne dogaaje, ali iz nekog razloga to ne ine; 3) nezainteresovane (The Indifferent) koji nemaju odreene stavove prema umetnosti, niti pak elju da prisustvuju kulturnim i umetnikim predstavama; i 4) neprijateljski raspoloene (The Hostile) koji imaju negativan stav prema umetnosti i nemaju nameru da poseuju dogaaje u oblasti kulture i umetnosti. Bihejvioralna segmentacija trita, ili segmentacija publike na osnovu njihovog ponaanja, vri se najee na osnovu pet kriterijuma: a) kada poseuju kulturne dogaaje (radnim danima ili vikendom, veernje predstave ili matinee); b) zato poseuju kulturne dogaaje (zbog proslave, druenja, poslovno, zbog samoobrazovanja, itd); c) pod kojim okolnostima poseuju kulturne dogaaje (npr. onda kada su na godinjem odmoru, onda kada dolaze u grad zbog kupovine, i sl); d) kakvo je njihovo znanje o kulturnim dogaajima (da li poseuju popularne ili elitne kulturne dogaaje); i e) koliko esto poseuju kulturne dogadjaje (redovni, povremeni, retki posetioci)45. Kulturne institucije i uopte akteri kulturne politike koje iz praktinih razloga zanimaju trendovi i promene trendova u kulturnoj participaciji, njihovi socio-kulturni i demografski korelati i segmentacija njihove publike, razumljivo pokazuju najvie interesovanja za rezultate marketinkog pristupa prouavanju kulturne participacije. Problem sa ovim tipom istraivanja, meutim, jeste u tome to ona vrlo esto naputaju deskriptivni nivo (na kome jedino mogu sigurno da se kreu) i kroz postupke imenovanja utvrenih trendova, obrazaca ili klastera vercuju naivno-nauna objanjenja ustanovljenih injenica (kao u npr. sluaju pomenutih Mosaic-a ili ACORN-a). Tradicionalni ekonomski pristup prouavanju kulturne participacije pretpostavlja da su pojedinci racionalni potroai koji pokuavaju da maksimalizuju zadovoljstvo birajui oblike kulturne participacije koji zadovoljavaju njihove preferencije, imajui u vidu ogranienja zarada na jednoj, odnosno trokova participacije na drugoj strani. U ovom modelu upravo odnos zarada i trokova ima kljunu objanjavalaku ulogu, dok se individualne preferencije (ukusi) tretiraju kao fiksirani - zavisni od mnotva socio-demografskih i psiholokih faktora - te utoliko izvan44 Bukvalan prevod bi bio nameravaoci, ali nismo ba bili sugurni da bi ova kovanica bila razumljiva. 45 Iako se do ovih informacija moe doi istraivanjem, u razvijenim zemljama gotovo svi ovi podaci dostupni su institucijama kulture i marketinkim agencijama kroz sistem kompjuterizovanih blagajni koji, pogotovu u uobiajenom sluaju plaanja kreditnim ili debitnim karticama, automatski belei vreme vaih poseta, broj vaih poseta, da li dolazite sami ili u drutvu, koji tip kulturnih dogaaja poseujete, itd. Uobiajeno je, takoe, da vas prilikom prve posete nekoj kulturnoj instituciji zamole da popunite kratki upitnik koji sadri pitanja vezana za vau adresu, starost, obrazovanje, zanimanje, preferirani tip programa, i sl.

35

Kulturne potrebe, naviKe i uKus graana srbije i MaKedonije ovog modela. U ovom pristupu nivo participacije posmatra se kao zavisan od odnosa trokova participacije u nekoj konkretnoj kulturnoj delatnosti i trokova nekih drugih, alternativnih, naina provoenja slobodnog vremena [Thorsby and Winter 1979, Nardone 1982, Vogel 2000]. Alternativni ekonomski pristup [Stigler and Becker 1977] pretpostavlja da zadovoljstvo koje pojedinci dobijaju od kulturne participacije ne zavisi samo od zarada, trokova i ukusa, ve i od faktora kao to su prethod