Principi holističke nauke budućnosti

Vuk Uskoković

Mojim voljenim roditeljima

2

Sadržaj:

Predgovor…………………………………………………………………........................ Principi holističke nauke budućnosti………………………………………... 1. Svaki kvalitet je put…………………………………………………………………..... 2. Tai-ći-tu……………………………………………………………………………….... 3. Samo razlike čine informacije......................................................................................... 4. Kvaliteta je beskonačno mnogo....................................................................................... 5. U Prirodi ne postoji ništa što bi se moglo predstaviti kao suma svojih delova………... 6. Finalna uzročnost Prirode je nelokalna i holistička (od celine ka delovima).................. 7. Kvantiteti ne određuju kvalitete………………………………………………………... 8. Mapa nije teritorija i ime nije imenovani entitet……………………………………….. 9. Naučne teorije odražavaju njihovu korisnost, ali ne i ontološku istinitost…………......10. Svako posmatranje je učestvovanje i ne postoji posmatrano nezavisno od posmatrača, niti posmatrač nezavisan od posmatranog, te ni teritorija nezavisna od mape, kao ni način crtanja mape nezavisan od teritorije………………………………….…………..11. Priroda sveta je monistička……………………………………………………………..12. Priroda je kroz okvire svake formalne nauke indeterministička………………………..13. Savremena nauka ne odgovara na pitanja »zašto...?«, već »kako...?«………………….14. Linearna, jednosmerna uzročnost je posledica redukcionističkog, a nelinearna, obostrana uzročnost holističkog uzročnog sagledavanja sveta…………………………15. Linearnost odgovara neodgovornosti i izolaciji, a cirkularnosti (povratno spregnute nelinearnosti) pažnji, maštovitom osmišljavanju, samo-kreaciji, učenju i evoluciji…...16. Svako znanje je subjektivno i svaka reprezentacija je interpretacija…………………...17. Životnost Prirode se ne može formalno opisati………………………………………...18. Samo se »slabi« principi mogu dokazati……………………………………………….19. Svaki eksperiment u Prirodi je neponovljiv…………………………………………….20. Svako učenje je učenje na greškama……………………………………………………21. Življenje = učenje………………………………………………………………………22. Učenje = evolucija……………………………………………………………………...23. Svaka evolucija je ko-evolucija………………………………………………………...24. Tajna života je u putanjama, a ne samo u genetskoj šifri ili bilo kojoj formi ili supstanci……………………………25. Jezik ne služi objektivnom prenosu informacija, već uzajamnoj orijentaciji………….26. Implicitne pretpostavke i temeljna verovanja se ne mogu u potpunosti eksplicitovati...27. Svi naučni zaključci su implicitno sadržani u njenim polaznim pretpostavkama……...28. Svako kreativno razmišljanje je nelinearno, vraćajući se na svoj početak……………..29. Svet je slika naše duše…………………………………………………………………..30. Svaki kvalitet je put…………………………………………………………………….Na putu ka ekologiji uma i ekonomiji mora………………………………….. 1. Uvod…………………………………………………………………………………..... 2. Problem polaritetne strukture prirodnih dejstava……………………………………..... 3. Dva tipa ekološke svesnosti…………………………………………………………..... 4. I Zemlja je živo biće........................................................................................................

3

5. Problem nepredvidljivosti ljudskih dejstava………………………………………….... 6. Problem temeljnih vrednosti ekonomskog progresa........................................................ 7. Kooperativnost naspram kompetitivnosti…………………………………………….... 8. Put naspram cilja……………………………………………………………………...... 9. Od egocentrizma ka pronalaženju lepote u svemu…………………………………......10. Sistemski pozdrav na putu ka evoluciji svesti………………………………………….Odabrana literatura…………………………………………………………….................

4

Predgovor

Prvi deo knjige predstavlja put na kome ćemo postepeno, korak po korak, otkrivati uvide u rađanje jednog - za nauku kakvu poznajemo novog, a za drevne spiritualne tradicije i mudra razmišljanja starog - pogleda na svet, odnosno u nas same. Kontemplacija koja čini ovaj deo knjige je sabrana u niz principa koji, premda predstavljaju samo neke od beskraja potencijalno eksplicitujućih ideja ove knjige, mogu biti ulepšavajući podsetnici ili mantre, inicijatori beskrajno raznovrsnih promišljanja koja bi možda bila u stanju da naš odnos sa Prirodom prosvetle dubokim poštovanjem, blaženom obazrivošću i pažljivošću, tolerantnošću i produhovljenošću. Poput jonskih stubova sa pogledom na more, antičkih, krhkih i prašnjavih stubova koji nose tragove vremena, ali i zadivljujuću belinu i bogatstvo otisaka vekovnih dodira sa Prirodom, i u ovoj knjizi izloženi principi jedne holističke nauke budućnosti, predstavljaju stare temelje ljudskih razmišljanja, delimično iscrtane u jednom novom svetlu, temelje saznanja na kojima možemo graditi mnoga prosvetljena razmišljanja i doživljaje sveta. Čitava ova knjiga je odraz verovanja da bi nesagledivo prostiruće posledice uzajamnog i sveopšteg harmonizovanja prirodnih procesa i komunikacija - koje, usled aktuelnih otklona od vrednosti negovanih u drevnim religioznim tradicijama, odstupaju od prirodne, održive, ali i uvek dinamičke i evolutivne ravnoteže - spontano izronile kroz prihvatanje i samostalno docrtavanje ovde delimično iscrtanog puta između nas i Prirode. Njegovo fleksibilno održanje, namesto savremenih redukcionističkih naučnih ideja i shvatanja, na temeljima naših razmišljanja i pogleda na svet bi se odrazilo na širenje naših, uzajamno individualnih i globalnih opcija odlučivanja, buđenje osećaja odgovornosti prema putu ostvarivanja našeg sveta, kao i u nedogled pružajućeg osećaja blaženosti i spiritualne slobode. Međutim, u tu svrhu, kada se ponovo vratimo na početak, na ovaj predgovor, korisno je obratiti pažnju i na osnovni kreativni princip, princip principa holističke, spiritualne nauke budućnosti, saznajnom radošću, nadam se, rascvetane ovom knjigom: istinska saznanja ne trpe principe, najvažnija doktrina je nemati doktrinu111, a sveto na-čelo je poput nebeskog plavetnila čisti Um.

»Izneću Vam, o monasi, učenje slično splavu. Svrha mu je da prebrodite, a ne da ga čvrsto zadržite«319, učio je Gautama Buda. Stoga su ovi »principi«, reči i misli koje oni uokviravaju, samo ukazivači, znakovi na putu. Kao što je Voren MekKulok govorio: »Nemojte mi odgristi prst, već pogledajte tamo gde pokazujem«106, ove reči nisu objektivan ili istinitosni odraz sveta, već samo putokazi razmišljanja i življenja, za čije potpuno razumevanje je neophodno pronići kroz reči i forme koje oni čine, u sjajne direktne semantičke krugove koji se u njihovom dodiru sa radoznalošću subjekta iscrtavaju. Iako obrisan od strane morskog talasa, trag otvorenog dlana na peščanoj plaži može dugo predstavljati naš putokaz, sličan Vitgenštajnovim »merdevinama reči«417 koje je, pošto se na njima popenjemo do onde dokle je to potrebno, najkorisnije odbaciti. Dostići preko mape – koja je poput kakve himne tišini, samu teritoriju i bez reči uživeti se u Put Prirode.

Apostol Pavle je, u ovom duhu, pisao da »ja sam posredstvom zakona umro zakonu – da Bogu živim« (Galatima 2:19), pokazujući nam na pročišćavajuću i oslobađajuću, ni u jednom pogledu ne sputavajuću, te ka spontanom jedinstvu uma i

5

Prirode usmeravajuću suštinu puta svakog spiritualnog učenja. Ovi principi će, tako, predstavljati putokaze oslobađanja od drugih principa koji čine osnove našeg svakodnevnog rezonovanja, a na koje smo se vremenom navikli i prestali da ih primećujemo - principe koji spadaju u domene jezika, logike i socijalne tradicije kojoj pripadamo. Put ove knjige, međutim, ne predstavlja samo čudesno uzdizanje zavesa (mapa) naših pogleda na svet, već i ukazivanje na blagodetnost delatno-meditativne komplementarnosti putem otvaranja prostora mogućnosti učenja istovremenog pragmatičnog, dobronamernog i predanog korišćenja ovog platna našoj imaginaciji, i uronjavanja u neposrednost egzistencijalne svesnosti, održavanja blaženog mira, nebeske tišine i jedinstva uma i Prirode. Implicitne temelje naših sagledavanja sveta i saznanja ćemo, tako, možda naučiti da posmatramo ne kao delove našeg bića - što, kao što ćemo videti, često uzrokuje disharmonična osećanja straha, zabrinutosti, ljutnje, depresije i opsesivne vezanosti za materijalne forme i plodove rada - već samo kao plutajuće oblake ili tok vode u potoku397, te ih tako i kontrolisano i osmišljeno, ali istovremeno i spontano koristimo. Cilj koji nosi svaki trenutak ove knjige, stoga, ne predstavlja predlaganje prihvatanja jednog univerzalnog pogleda na svet, opšte reforme nauke u smeru svevažeće, »nove« nauke budućnosti, već samo blagodetno razjašnjenje (usled zavaravajućih preslikavanja, pogrešno uviđene) svrhe i značaja naučnih i svakodnevnih delatnosti, razbistravanje lepote uobičajenih putanja razmišljanja u individualno probuđenom, kontekstualnom Suncu slobodnog i radosnog, spiritualno temeljnog znanja.

Koncepcija izlaganja misli u ovoj knjizi je zamišljena kao vokalna ekspresija, te, dakle, predstavlja tekst potencijalnog predavanja utopljenog u aktivnu, dvosmernu komunikaciju. Mnogobrojna Y raskršća čije ćemo grane opisivati u knjizi predstavljaju »redukcionizam«, kao što je moj prijatelj Boštjan Bregar (rasprave sa kim su podsećale na ukrašavanje palate sultana u divnoj sufijskoj priči401, u okviru koje grčka umetnost čistoće uglačavanja i kineska umetnost crtanja fresaka u dražesnim bojama, dolaze do posebnog izražaja putem međusobnog, vis-à-vis odražavanja) primetio, međutim samo onda kada ove opise poistovetimo sa stvarnim svetom. Svaki opis neizostavno podrazumeva zanemarivanja mora čudesnih kvaliteta Prirode, ali doživevši ga samo kao orijentir, a ne kao mapu koja ima pretenziju da obuhvati svaki detalj teritorije, svest o egzistenciji kvalitativne beskrajnosti Prirode ne mora biti narušena. Misli oblikovane u ovoj knjizi nemaju pretenziju da pruže finalne odgovore na ključne zagonetke Kosmosa, već upravo da prošire domen raznovrsnosti naše radoznalosti, naših sve dubljih i sveobuhvatnijih unutrašnjih pitanja, da nas u našoj predanoj želji za upoznavanjem i prihvatanjem svega postojećeg spoje sa čitavim svetom. Ono na šta reči koje čine ovu knjigu pokazuju je samo pokazivanje. Jer, put čitave ove knjige, slično kao i svako iskreno istraživanje i umetničko delo, ukazuje ne na cilj putovanja kao istraživanja ili stvaranja, već na samo pokazivanje, na lepotu traganja. Istinska ljubav plesača je sam ples, radosnog putnika svaki trenutak putovanja, te ćemo kroz ovu knjigu i mi i čitav svet postati neprekidni Put.

Podsetimo se da staroslovenska reč »nauk« u svom izvornom značenja podrazumeva svako »sistematski organizovano znanje nezavisno od disciplinarne lokacije, metoda putem koga je nastalo ili forme reprezentacije«327,59, što je veoma različito od savremenog, pozitivističkog značenja reči »nauka« kao pokušavanja da se krutim logičkim manipulisanjem simbolima, lišenim etičko-estetske odgovornosti, opišu svet i njegove pojave. Stoga ćemo pod pojmom holističke nauke i njenih principa

6

izloženih u ovom poglavlju podrazumevati putokaze ka svakom saznanju, a pošto je, kao što ćemo videti, proces samog življenja nerazdvojiv od saznajnih procesa, tako se ovi principi mogu shvatiti i kao putokazi samog življenja. Iz ovakvog doživljaja nauke direktno proizilazi i prihvatanje svega što se može naučiti kao izvesne nauke, te se, stoga, svaka veština, svako umeće, svaka umetnost - od žongliranja lopte do izmamljivanja »osmeha mikrokosmičke orbite«77 tananim prebiranjem muzičkih i životnih harmonija - može smatrati naukom, što je shvatanje koje će predstavljati ključ ponovnog, još od pre-antičkog doba najčešće zaboravljenog, jedinstva svih oblasti ljudskog znanja. Usled slobodnog i nadasve širokog predstavljanja nauke budućnosti, u kojoj se sve grane prirodnih i društvenih nauka sistemskim prilazom prisajedinjuju u jedno jedinstveno i opšte razmišljanje, svestan sam da će ova knjiga, najverovatnije, izazvati razočarenja (i okarakterisanja kao izvesne »para-nauke«) mnogih profesionalnih filosofa, naučnika, teologa, sociologa, umetnika, pa čak i sistemskih teoretičara, ali nagrada za pisanje ove knjige biće nada da će i mnoga bića kroz radost saznanja koje će dodir sa ovom knjigom probuditi, uvideti refleksije sopstvene dobrote i milostivosti.

S obzirom da ova knjiga predstavlja nastavak prethodnog rada pod imenom »Na putu redukcionističko-holističke ravnoteže savremene nauke i društva«389 - čiji je poslednji pasus postepeno evoluirao u prvi deo ove knjige čiji izrazi takođe mogu predstavljati idejne klice čitavih novih stabala znanja - i prvi deo ove knjige bi se lako mogao nazvati »Na putu konstruktivističko-realističke (ili jednostavnije, subjektivističko-objektivističke) harmonije...«, s obzirom da ćemo tokom rada pokušati da ukažemo na važnost prihvatanja konstruktivističke posebnosti i neponovljivosti svake prirodne perspektive, te prirodnih procesa kao refleksija našeg unutrašnjeg bića (apsolutno sagledivih kao takvih samo kroz poistovećivanje nas samih sa čitavim životnim postojanjem, sa celim našim svetom) u harmoniji sa postojanjem zajedničkih crta i putanja kao emanencije Ljubavi, smisla postojanja čitavog sveta. Osvrnuvši se unazad, kao put ove knjige iscrtava se jedan od mogućih načina da se savremenoj, redukcionističkoj nauci pruži osnova koja odgovara drevnim spiritualnim tradicijama, čime bi kompetitivne grane ljudskog stvaralaštva bile preobražene u prijateljske, nerazlučivo međuzavisne i duhom zajedništva prožete delove jedne celovite, holističke životne građevine ljudskog, civilizacijskog znanja. ČuangCe je smatrao da »ljudi slave ono što leži u sferi njihovog znanja, ali ne primećuju svoju zavisnost od onoga što leži izvan«185, i upravo se neprekidnim podsećanjima da ne samo svako naše znanje (na svim poljima ljudske kreativne komunikacije: naučne, religijske, umetničke...) i svaki naš pogled na svet potiču na direktno nesagledivom radu i putanjama brižnosti čitave istorije postojanja, te na nevidljivim, implicitnim pretpostavkama rasuđivanja i vrednosnim kriterijumima perceptivnog iscrtavanja našeg sveta, već i da čitav svet pluta na skrivenim spiritualnim korenima postojanja, ispred nas i u nama rasprostire nepregledni horizont beskrajne evolucije jedinstva u raznovrsnosti kroz mir, lepotu i sveopšta prihvatanja.

Pisanje ove knjige me je u jednom trenutku podsetilo na stvaranje jednog drveta znanja, tako da svaki pasus predstavlja po jednu njegovu granu. Reči koje pasuse čine iscrtavaju godove i nizove tkiva grana, pružajući se u vis, sve dok finalne misli pasusa ne iscrtaju njegov bilo tanani list ili sam plod – plod koji je u stanju, nadam se, da nadaleko odzvanja u tišini koja prati doživljaj muzike i semantike ovih reči. Kao i svako drvo, i sve što postoji poniklo je iz korena, i upravo ovi koreni i čine osnovnu temu ove knjige. Svako dovoljno duboko pronicanje u bilo koji detalj Prirode dovodi nas do susreta sa

7

nevidljivim korenima njihovog i našeg postojanja, a samo nas raznovrsno grananje, cvetanje i pružanje plodova drveta znanja naše nauke na temeljitim putanjama spiritualnosti, nerečite etike i estetike doživljaja sveta, može usmeriti na put harmonične, održive evolucije ka sve čudesnijim saznanjima. Premda su ove korenite putanje gotovo uvek implicitne, dakle direktno nesagledive za samog stvaraoca, njihova se refleksija može uočiti u celini samog dela, u etičko-estetskom obogaćivanju drugih saznajnih svetova kojima je ono namenjeno.

Ova knjiga je put, i poput svakog puta njen tok predstavlja jedno nepredvidljivo traganje za harmonijom koja bi u neraskidivo i beskrajno smisleno jedinstvo obgrlila interakciju polariteta koje njeni opisi iniciraju. S obzirom na izabrani način izlaganja razmišljanja o našem razmišljanju i življenju, i neraskidivu povezanost i isprepletenost svih postavljenih principa, u svrhu prirodnog nadovezivanja ideja je neizbežno bilo višestruko korišćenje sličnih misli, ali pošto je i jedna od hipoteza ove knjige ta o kontekstualnom oblikovanju kvaliteta svakog sistema, tako i sve »iste« reči, »iste« mantre i naizgled iste poruke, uvek, u svakom trenutku njihovog razumevanja, poseduju jedinstveno značenje. Zamišljena svrha izraza koji čine ovu knjige je ne pružanje finalnih rešenja i odgovora, već čista inspiracija, ispunjena težnjom ka buđenju sve radoznalijih pitanja i sve čudesnijih konteksta razmišljanja, sve dok se naše preterano pojednostavljene slike Prirode ne prošire i ne obuhvate čitavu Prirodu, postanu Jedno sa njom i sa čitavim postajanjem.

Pošto je jedna od tradicionalnih religijskih ideja koje prožimaju ovu knjigu, odslikana velelepnim putem ka jedinstvu uma i Prirode, buđenjem beskrajnog zadovoljstva postojanja ispunjenog harmonijom između tragalačke obasjanosti i saosećajne posvećenosti, pružanjem ka širenju konteksta osmišljavanja detalja našeg sveta do same beskonačnosti, do prirodne celokupnosti, sve dok ne postanemo zaista svet(i) (Petar I 1:16), dok ne prepoznamo sebe u svemu i ceo svet u sebi, i temeljne težnje sa kojih je postepeno nicala ova knjiga su pokušavale da odslikaju opštu prirodu tajanstvenih saznajnih dodira Prirode i njenih bića. Svaki detalj Prirode tajnoviti je povod beskrajnih otkrovenja, hologramski odražavajući u sebi sva prirodna bogatstva, te je i uobličavanje ideja u celovite rečenice, izraze u kojima se ogleda potencijal, nadam se, puno raznovrsnih i u nedogled pružajućih interpretacija, imalo za cilj odslikavanje prirode saznanja. Učenje u dobrodušnom dodiru sa Prirodom nas navodi na uočavanje beskraja korisnih analogija kao putokaza mudrosti, a suština sistemskog prilaza opisivanju sveta, negovanog u okvirima ove knjige, je, podsetimo se, sadržana u postavljanju odnosa koji se mogu pragmatično uopštavati na opisivanja svih prirodnih sistema. Nijedno vredno saznanje u kontaktu sa Prirodom ne može se postići površnošću, nestrpljenjem i težnjama ka hitrom razumevanju. Mirno očuvanje našeg sluha na tananim zvucima Prirode255, strpljivo i predano posmatranje valovite igre svetlosti i senki, vredno udubljivanje u putanje znanja koje čine našu socijalnu tradiciju, te marljivo, pažljivo i brižno stvaranje bilo čega, nužni su preduslovi iscrtavanja zaista vrednih spoznaja, te, stoga, tajnovitošću obgrljeni izrazi ove knjige predstavljaju samo putokaze ka buđenju tragalačke inspirativnosti i dosezanju blagodetnog znanja. I tek kada put saznanja, koji čini ovu knjigu, postane, na samom njenom kraju, velik poput planine, tada sve stvari postaju, ponovo, kao na njenom početku, prostodušne, jurodivske i blaženo jednostavne.

Sve reči i svi izrazi koje koristimo poseduju različite metaforične karaktere, te stoga i različite smislenosti za svakoga od nas. Ukoliko Vam terminologija korišćena u

8

okviru ovog rada izgleda strana i nerazumljiva, nemojte biti obeshrabreni. Neko je nekada rekao da »... i sve što je čovek ikada čuo, i sve što nije obično mrmljanje i mucanje, može se reći u tri reči«417. Ono na šta ova knjiga pokušava da ukaže, i što je predstavljalo jezgro inspiracije njenog pisanja je samo to da ideje i slike sveta koje se protežiraju kroz popularnu komunikaciju u savremenom društvu ne predstavljaju odraz potpunosti ljudskih bića. Da bi se stekla ponekada zaboravljena slika o božanstvenosti i čudesnosti čitavog živog sveta, neophodno je sva intelektualna premišljanja i otkrića uravnotežiti sa mislima koje potiču iz dugotrajne tradicije mudrosti življenja. »Svaki književnik, poučen za carstvo nebesko, sličan (je) domaćinu koji iz svoje riznice iznosi novo i staro« (Matej 13:52), učio je Isus, a svi spiritualni putokazi, dovoljni za postizanje ovakve racionalno-duhovne ravnoteže koja bi mogla harmonizujuće delovati na ljudska saznanja i dalji evolutivni napredak, sadržani su i u tako davnim religijskim predanjima kao što je moja knjiga za pusto ostrvo, Tao Te Ćing.

U drugom delu knjige smo iz uopštavajućeg načina opisivanja ljudskih odnosa sa Prirodom prešli na praktičnije sagledavanje stvarnosti, sa pokušajem uspostavljanja što šireg opsega efekata kreativnih ljudskih delatnosti. Centar oko koga se okreće i ova kontemplacija takođe predstavljaju jezgra ljudskih težnji, naša najdublja, implicitna uverenja, vrednosti, nerečiti temelji pogleda kojima stvaramo naš svet. Hipoteza ovog dela knjige je da se ovi temelji naših saznanja projektuju na svet koji kreiramo i koji zapravo jesmo, te da se svet može promeniti nabolje ne samo sa mehanističkim planiranjem i formalnim proračunavanjem dejstava i naknadnim biranjem postavljenih opcija, već rukovođenjem svih naših postupaka tihom harmonijom razuma i intuicije, razvijanjem svesti o nastajanju svih posledica koje ostavljamo na svet isključivo dejstvom naših unutrašnjih težnji iz kojih niču naši fizički postupci.

Svako delo, svaka misao, svaki ples i svaki dodir koji ukazuje na plemenitost i dobrotu, mora i sam po sebi primerom odražavati te kvalitete. Iz razloga pokušaja dinamičkog, međusobno podstičućeg ujedinjenja egzaktne jasnoće logičkog znanja na čiji put nam ukazuju savremena i tradicionalna nauka, kao i »zapadna« filosofska tradicija, sa zvezdanom divotom i sjajnom mudrošću drevnih »istočnjačkih« predanja, religijskim, poetskim, umetničkim i, uopšte, etičko-estetskim putanjama, te ukazivanja na blagodetnu ravnotežu misaonog i praktičnog delovanja, i čitava ova knjiga ima zadatak da kroz harmoniju mudrosti i lepote na svakom njenom nivou sagledavanja pripada baštini »igre staklenih perli«181 koja svojom umetnošću metaforičnog pronalaženja »putanja koje povezuju«19 tajnovito prožima mudrost naše civilizacije. A pošto je za buđenje ove harmonije, slično kao i za postojanje čitavog sveta, neophodan dodir, spontani i radoznali put upoznavanja u kome se kriju smislenost, evolutivni podsticaji i brižnost prema našem svetu, tada si ključ za udahnjivanje života ovim rečima, upravo Ti, dragi čitaoče.

PRINCIPI HOLISTIČKE NAUKE BUDUĆNOSTI

Nalazimo se na obali mora, ispred nas se u daljini naziru planinski vrhovi, oblaci plutaju nebeskom sferom, i svet kao da je danas ispunjen blaženim mirom, mirisom dalekih cvetova i šumom talasa koji kao da nam neprekidno i neumorno pričaju o nama i Prirodi, pokušavajući da prosvetle puteve koji povezuju naše biće i naš svet. Iza nas, na putu na kome smo, prostiru se uspomene našeg iskustva i čine poznate delove puta koji se pruža van dometa našeg sećanja, te naše temelje i korene na kojima evoluira naš svet.

9

Ispred nas je takođe put koji se pruža u nedogled, ispunjen nesagledivim mogućnostima i mnoštvom pitanja. Ko smo mi? Odakle dolazimo? Kuda idemo? Zašto postoji čitav ovaj svet oko nas? Zašto vidimo baš ovo što vidimo? Zašto je danas baš danas? Ovakva pitanja su samo jedna od mnogih koja čine svakodnevno obogaćujuće razmišljanje mnogih inteligentnih bića Kosmosa, i predstavljaju osnove kreativnog misaono-reflektivnog doživljavanja sveta koje inicira beskrajni napredak filosofske svesti i umetnosti doživljavanja Prirode. Inspirisani mnoštvom ovakvih pitanja, i mi krećemo na put – na put postavljanja principa holističke nauke budućnosti i jednog novog pogleda na svet.

Blještava radoznalost koja se krije iza vela naših misli, može se tradicionalnim filosofskim rečnikom izraziti pitanjem i »šta su to kvaliteti?«, pri čemu se podsetimo da se pod pojmom kvaliteta u naučno-filosofskim okvirima podrazumeva osobina nečega. Svaki oblik percepcije, dakle samo postojanje iz perspektive živih bića, predstavlja doživljavanje kvaliteta. Sve ono što u našem svetu percepcije nazivamo objektima ne predstavlja ništa drugo do u izvesnu subjektivnu harmoniju objedinjen skup kvaliteta koji otkrivamo, odnosno primećujemo u datom, uvek izvesnim granicama oivičenom telu. Semantičko upitkivanje porekla kvaliteta nosi u sebi i radoznalost nad putanjama njihovog pružanja između Prirode i živih bića u kojima su inicirana ovakva prosvetljujuća pitanja, što, opet, u svom odgonetanju krije i najdublje tajne smislenosti postojanja Kosmosa i inteligentnih bića u njemu.

Za nauku i našu kontemplaciju veoma interesantna, a danas i gotovo standardna – empiristička, opisna podela kvaliteta potiče od Džona Loka i odnosi se na razgraničavanje primarnih i sekundarnih kvaliteta. Dok se u ovakvoj podeli, za primarne kvalitete smatra da se u potpunosti mogu predstaviti numeričkim vrednostima i da su praktično nezavisni od tačke gledišta, za sekundarne kvalitete važi da su subjektivni i zavisni od perspektive njihovog doživljavanja. Tako bi, na primer, estetske karakteristike otkrivene u obliku, boji, mirisu, dodiru i šumu jedne školjke predstavljale njene sekundarne kvalitete, dok bi izvesne mikro- i nano- strukturne, atomske, elektronske i kvantne konfiguracije koje stoje u osnovi sekundarnih kvaliteta, predstavljale, u skladu sa aktuelnim naučnim stanovištima, njene primarne kvalitete. Stoga se u okvirima empirističke škole i savremenih naučnih okvira smatra da je u definisanje sekundarnih kvaliteta aktivno uključeno saznajno živo biće, dok su primarni kvaliteti postojani nezavisno od ljudskih posmatrača, te stoga predstavljaju ono što bi Imanuel Kant nazvao Ding an sich. Polazna pretpostavka ovakve podele kvaliteta je ta o objektivnosti sveta koji ostavlja svoje utiske na živa bića nezavisno od njihove volje, težnji i unutrašnjeg sveta, te o platonovskom postojanju ideja koje ne potiču iz iskustva, što je shvatanje posebno interesantno s obzirom da potiče iz škole empirizma149. Ovakva objektivistička shvatanja iz kojih izvire slika o živim bićima kao pasivnim prijemnicima impulsa sredine i uslovljavajućim mehanizmima, suprotstavlja se slici živih bića prisutnoj u svim religijama sveta, u okviru kojih ona predstavljaju odraz božanske lepote i svesti, aktivne slobode odlučivanja i čudesnih kreativnih potencijala. Raskorak između ova dva temeljna shvatanja predstavljaće jedan od centralnih polariteta razmatranja savremene nauke, društva i saznanja u okvirima ove knjige.

Ideja o realnoj ostvarljivosti predstavljanja izvesnih kvaliteta, te potencijalno svega postojećeg, numeričkim vrednostima potiče iz ideje o nezavisnosti ovih osobina (primarnih kvaliteta) od mesta njihovog nalaženja, odnosno od perspektive njihovog

10

sagledavanja. S druge strane, poznato je da za sekundarne kvalitete, kao što su estetski, spiritualni i etički kvaliteti nema mesta u okvirima formalne nauke, jer oni očigledno zavise od tačke gledišta i kompletne fizičke strukture subjektivnog posmatrača. Za sekundarne kvalitete se stoga smatra da su emergentni kvaliteti, u smislu da nastaju kao posledica interakcija između nosioca primarnih kvaliteta, pri čemu shvatanje da ovi kvaliteti predstavljaju samo epifenomenološke faktore bez uticaja čini jezgro filosofije redukcionizma, dok shvatanje da su emergentni kvaliteti u stanju da budu uzročnici dejstava na nižim organizacionim nivoima koji uslovljavaju njihovo postojanje, suprotstavljajući se tako bilo kakvom nepromenljivom, identičnom i od posmatrača nezavisnom opisivanju iz različitih perspektiva, predstavlja jednu od temeljnih formi filosofije holizma.

Džordž Barkli, još jedan filosof empirističke škole, razvijajući Lokove ideje došao je, međutim, do zaključka da celokupno formalno, matematičko razmišljanje koje odslikava primarne kvalitete kao objektivne i nezavisne od ljudskih bića, predstavlja rezultat tipično ljudskih (dakle, bioloških) misaonih, apstraktnih refleksija. Sve što postoji, uključujući i primarne kvalitete definisane i opažene u umu inteligentnih bića, postoji kao posledica poput reke promenljivog niza iskustvenih opažaja149, te je kao takvo, u svakom slučaju neodvojivo od iskustvenog konteksta svog postojanja. Tako, svi primarni kvaliteti ne reflektuju osobine objekata nezavisno od ljudskih posmatrača, već zavise od koncepata koji uvek nastaju poređenjem najmanje dva iskustvena doživljaja. Ovakvi iskustveni tokovi, neophodni za nastanak (kao složenu, nerazlučivu harmoniju između uočavanja - otkrivanja i idealističkog izumljivanja, kao što ćemo videti) i egzistenciju kvaliteta, predstavljaju zapravo kontekst naših, subjektivnih doživljaja sveta, koji nam pruža mogućnost formiranja relacija između vremenski odvojenih doživljaja. I u ovome trenutku, ukoliko prihvatimo da kontinualni sledovi iskustvenih doživljaja zahtevaju egzistenciju primarnih kvaliteta, kao što su ljudski koncepti prostora, vremena, kretanja ili uzročnosti, automatski ćemo ipak prihvatiti i objektivnost sveta, te jednostrano pružanje puteva kvaliteta ka reprezentacionističkim misaonim svetovima živih bića. U suprotnom slučaju, prihvatimo li ideju da iskustveni tokovi jednostavno pružaju saznajnim bićima priliku da uspostave relacije između perceptivnih konstantnosti, tada i primarni kvaliteti postaju u tolikoj meri zavisni od ljudskih posmatrača, koliko i sekundarni. Jer, povezivanje perceptivnih konstantnosti predstavlja u svim okolnostima misaoni akt, te stoga zahteva životnost bića za njegovo izvođenje. Raskršće između ova dva izbora čini fundamentalnu razliku između filosofija realizma i idealizma. Izbor će u ovome trenutku zavisiti od nas samih, i mi ćemo postaviti prvi princip putovanja koje čini ovu knjigu, princip koji će nam otvoriti pogled na beskraj perspektiva njenog daljeg toka:

Svaki kvalitet je put

Značaj ovog principa će postepeno nicati i uobličavati se tokom opisivanja ostalih principa, čime će se postepeno iscrtavati spiritualna slika o refleksivnoj (duša – Priroda) idealističnosti sveta, o objektivnosti kao ne realnim, već pragmatičnim, duhom zajedništva uspostavljenim vezama između uvek subjektivnih iskustvenih doživljaja, te uvek o putu ka Tebi kao centru sveta. Ljudska bića za sada prihvatamo kao aktivne učesnike u uobličavanju kvaliteta Prirode, jer upravo njihova struktura definiše ono što

11

smo navikli da nazivamo objektivno postojećim svetom oko nas. »Razum može razumeti samo ono što iznedri u skladu sa sopstvenim dizajnom«152, podsetio bi nas Imanuel Kant. Ukoliko se prihvati ovakvo stanovište, tada se svi kvaliteti, bilo primarni ili sekundarni doživljavaju kao subjektivni, te stoga zavisni od perspektive i saznajnih temelja njihovog sagledavanja koje, dakle, nije samo pasivno posmatranje, već i aktivno konstruisanje. Ideje o uzročnim dejstvima imanentnim u prirodnim procesima, slično kao i kartezijanske koordinate i druge matematičke i logičke forme predstavljaju samo ljudske, lingvističkom tradicijom oblikovane slike pretpostavljenih zakonitosti na osnovu kojih bi se mogli odigravati prirodni procesi, odnosno promene sveta naše percepcije.

Da bi se sada svaki kvalitet lako sagledao kao putanja, poslužićemo se primerom naučnog odslikavanja jednog kamena. Shvatanje da svi kvaliteti, sve slike o Prirodi i formulisani koncepti potiču iz uma posmatrača može se nazreti u činjenici da uočavanje svih kvaliteta u svetu, bilo da su to primarni ili sekundarni, zahteva interakciju sa jednim ili nizom mernih instrumenata na čijem kraju uvek stoji um posmatrača. Ukoliko primetimo da je kamen tvrd, to ne znači da je on intrinsično tvrd, već samo da je tvrd pri mehaničkom dejstvu nekog drugog tela u odnosu na njega, što jasno ukazuje na činjenicu da je svaka osobina postojana samo u okviru svojih relacija sa svojom celokupnom sredinom. Svakoj fizičkoj osobini se, tako, nužno pripisuje dogovorom ustanovljena jedinica u odnosu na koju ona poseduje naučni smisao. U okvirima fizike materijala tvrdoća se definiše u odnosu na jedinicu pritiska, povezanu sa (opet poređenjima nastalim) ljudskim izumima koncepata prostora, vremena i kretanja, dok poseduje svoj značaj samo u odnosu na tvrdoće spektra različitih materijala, te se, tako, tvrdoća kamena u mineralogiji i geologiji meri u odnosu na dijamant kao najčvršći ili talk kao najmekši mineral na konvencionalnoj skali tvrdoće. I bilo koji epitet koji pridamo nekom iskustvenom doživljaju na sličan način predstavlja posledicu poređenja sa određenim, subjektivnim referentnim normama. Svaka osobina je, zapravo, u opisnom domenu, domenu jezika i naučnih zapisa postojana kao posledica poređenja određenih interaktivnih putanja između posmatrača i Prirode; u direktnom, ne-opisnom sagledavanju, ona je postojana kao harmonija relacija sa celokupnim iskustvenim kontekstom njenog doživljavanja; dok je u realističkim, ontološkim okvirima, svaka osobina postojana kao beskrajni spektar relacija kojima se ona pruža ka čitavom Kosmosu. Primetimo da čak i ukoliko sa realističkog stanovišta tvrdimo da je kamen intrinsično tvrd zahvaljujući veoma postojanim atomskim vezama njegove kristalne strukture, tada opet ova osobina predstavlja posledicu izvesnih putanja između atomskih entiteta kamena, te i njih sa nekim mernim instrumentom koji bi bio u stanju da izmeri jačine međuatomskih veza. Stoga se i kaže da je svaki kvalitet putanja koja povezuje, i to ne samo um posmatrača sa prirodnim pojavama, već i razne definisane entitete, percepirane kao nedeljive, koji sačinjavaju »materijalnu strukturu« posmatranog sistema, a koji se, kao što nam ukazuju rezultati proučavanja sveta pomoću formalizma kvantne teorije, ne mogu smatrati inertnim, nezavisnim i nepromenljivim materijalnim entitetima, već upravo procesima, relacijama koje se pružaju ka ostatku sveta. Tako je svaki kvalitet, svaki bitak i monada – put, kako u idealističkim okvirima (kada jednu stranu puta čini um posmatrača), tako i u realističkim (jer je svaki izabrani detalj sveta harmonija procesa, odnosno putanja).

Posmatrajući ovu definiciju, sa jedne strane možemo zaključiti da nešto poput intrinsičnog kvaliteta, Kantovog Ding an sich, zvuka pljeska jedne ruke, ne može

12

postojati, jer svaki kvalitet postoji samo kao relacija. Nemoguće je sagledati samo jednu stranu bilo koje interakcije, jer je ona neperceptivna, slično pljesku jedne ruke poznatog Zen koana. Međutim, sa druge strane, samo učestvovanje svega što možemo razaznati kao entitet ili stvar u nekom ili zapravo uvek bezbrojnim, u najvećem broju slučajeva neprimetnim putevima, predstavlja Ding an sich, zvuk pljeska jedne ruke ovih izabranih entiteta. Ne postoji ništa što je isključeno iz prirodnih tokova, i to sa bilo koje tačke gledišta. Svaka struktura koju razlučimo u svetu naše percepcije ne predstavlja nešto što bi postojalo a priori, samo po sebi i nezavisno od ljudskih posmatrača, već isključivo kao rezultat interakcije procesa (puteva, relacija) koji se odigravaju u okviru posmatranog sistema i bića-subjekta. Premda se u okvirima klasičnih naučnih shvatanja implicitno pretpostavlja primarno i realno postojanje od posmatrača i nelokalnog (posrednog) okruženja nezavisnih entiteta između kojih se zatim odigravaju određene interakcije kojima se pripisuje izvestan objektivni uzročni karakter, danas znamo da se naizgled intrinsični kvaliteti fizičkih entiteta, kao što su, na primer, energija ili masa, mogu definisati i poseduju svoj fizički smisao samo u odnosu na svoju sredinu, odnosno ostatak sveta, te se stoga u kvantnoj teoriji izabrani entiteti predstavljaju kao skupovi bezbrojnih relacija95 kojima se pružaju ka ostatku Kosmosa, što čini shvatanje koje skladno povezuje savremene naučne okvire sa budističkom filosofskom tradicijom »srednjeg puta«. Jedna od važnih etičkih posledica ovakvog doživljavanja kvaliteta sveta je i ta da se svest o svakom vidu posedovanja može smatrati iluzornom, s obzirom da svaki kvalitet postoji samo kao »pružanje ruku« ka svojoj sredini, čiju harmoniju i prijateljskost u idealističkim okvirima, kao što ćemo videti, definišemo upravo mi kao posmatrači, kao jedna strana puta ostvarenja ovih kvaliteta. »Dati je više nego imati«, reči su Gospodnje sačuvane u predanju, koje predstavljaju ključ svakog spiritualnog doživljaja stvarnosti. Ovakvo shvatanje je u skladu i sa plodovima razmišljanja Martina Bubera koji je smatrao da »jezgro čoveka je odnos«, kao i Ferdinanda Ebnera koji kaže da »ne postoji Ja, već ja jesam«171.

Sve što smo u stanju da opazimo predstavlja kvalitativne emanencije određenih procesa. Tako, ne samo što je lepota svakog bića ili detalja Prirode u procesu, a ne samoj formi, već je svaka forma zapravo proces. Svaki proces je, opet, interakcija, dakle nešto što se kao i svaka informacija pruža isključivo duž granica, s tim što svaki proces zapravo i jeste jedna dinamička granica. Svaki proces je, stoga, zapravo relacija, put. Svaki sistem se tako može zamisliti i kao komunikacija170 između njegovih »delova«, međusobno i sa sredinom, odnosno komunikacija komunikacija177, dok je svaka informacija ne objektivna kvantitativna veličina, već zapravo proces informisanja427, sa svom višesmislenošću i subjektivnošću koje ovakvo shvatanje podrazumeva. Spiritualni dodir između bića i Prirode predstavlja sveti Put kroz koji se stvaraju kvaliteti sveta, i usled nerazlučive isprepletenosti svojstva bića i Prirode u ovom procesu iscrtavanja razlika, nastajanja crta našeg sveta, nazivaćemo ga u daljem toku knjige ko-kreacijom kvaliteta.

Jedna od posledica postavljanja ovakvog idealističkog doživljavanja sveta na mesto temelja naših razmišljanja i pogleda na svet je i ta da se epistemologija i ontologija kao odvojeni pristupi opisivanju sveta stapaju u međupovezanu celinu. Stoga postaje jasno da ako želimo da otkrijemo i upoznamo mnoge Tajne Prirode, moramo saznati kako saznajemo (spoznaj sebe samoga i otvoriće se jasan i svetli pogled na Prirodu) i obrnuto, želimo li da spoznamo nas same, moramo se u kontekstu istraživačkih težnji suočiti sa nepoznatim putevima Prirode, jer »u ponoru prebiva istina«, kao što je pisao Šiler u

13

pesmi »Konfučijeva izreka«168. Mnogi savremeni naučno-filosofski pravci razmišljanja, koji su se vremenom preobrazili u naizgled odvojene discipline, kao što su sistemska teorija, teorije konstruktivizma, kibernetika, kibernetika drugog reda (koja uključuje i neophodno prisustvo i efekte posmatrača u proučavanom sistemu), teorija informacija, teorija nelinearnih, dinamičkih i kompleksnih sistema, autopoietička teorija i Santjago teorija saznanja, teorija haosa, filosofske interpretacije kvantne teorije (kao, na primer, kopenhagenska interpretacija) itd., predstavljaju međusobno neraskidivo povezana polja modernog filosofskog i formalizovanog sagledavanja osnovnog epistemološkog pitanja »kako saznajemo?«, i sa mnogim stavovima ovih teorija ćemo se susresti tokom ove knjige. Zahvaljujući kvalitetima kao idealističkim putevima i prepletenosti posmatrača i posmatranog, epistemologije i ontologije, istraživanje ovakvih pitanja kao putokaza predstavlja istraživanje same Prirode. »Nisu misli te koje treba spoznati, već onoga koji misli«387, reči su iz Kaušitaki Upanišade, jer misli i, uopšte, naučne i logičke forme izražaja, kao što ćemo videti, uvek potiču na osnovi ne-eksplicitnih temelja našeg rezonovanja i našeg bića, čije refleksije je u našem svetu neophodno sagledati u svrhu dubokog, spiritualnog učenja. Upravo se istraživanjem puteva spoznaje, načina formiranja našeg znanja o znanju, stiče uvid u socijalnom interakcijom oblikovane i u samom našem biću imanentne temelje rezonovanja i ponašanja, dok se time i osvetljava put postepenog prevazilaženja objektivističkog znanja, oslobođenog etičkih i estetskih vrednosti, i obuhvatanja fleksibilnijeg prosuđivanja koje bi bilo u stalnoj, spontano nahođenoj harmoniji sa Prirodom287. Način kontempliranja izložen u ovoj knjizi mogao bi se smatrati savremenim sistemskim, kvalitativnim prilazom, opštim prilazom koji gradi kontekst u kome beskrajno raznovrsne prirodne pojave možemo sagledavati, jer, podsetimo se – dok klasični naučni pristup opisuje eksperimentalna iskustva, kvantna teorija opisuje uslove mogućnosti eksperimentalnih (fizičkih) iskustava, a sistemska teorija opisuje uslove mogućnosti opisivanja modela iskustva i ideja, te se stoga kako klasična nauka, tako i kvantna teorija, uključujući pre svega njene filosofske interpretacije, mogu smatrati specijalnim vrstama sistemske teorije233.

Posledice implementacije idealističkog stanovišta o kvalitetima, i svemu postojećem kao putevima koji povezuju um sa prirodnim pojavama, te o živim bićima kao aktivnim stvaraocima kvaliteta u dodiru sa Prirodom, bile bi blagotvorne za čitavu ljudsku civilizaciju. Lepota doživljavanja sveta bi se umesto uočavanja lepote u realnom svetu nezavisnom od nas ili svetu koji autistički stvaraju samo naše ideje (u oba slučaja implicirajući izolovanost uma od Prirode), postavila na mesto interakcije uma i Prirode, uz svu zadivljenost koju svest o ovakvom odnosu pruža. Jer, samo se u okvirima obostrano pružajućih puteva otvaraju vrata za brižnost, pažnju i Ljubav, te evolutivno učenje koje oni donose. Uz svesnost o svim kvalitetima kao putevima, i savremena nauka, orijentisana na entitete koji se mogu brojati i meriti, bi sa unošenjem neophodne protivteže subjektivizma, umesto neodgovorne, inertno programske i objektivistički simulativne veštine, postala sveta emanencija putanja koje povezuju inteligentna bića među sobom, i sve nas sa Prirodom. Na taj način bi se, sa gramatičkog stanovišta, nauka, uporedo sa prelaskom od ključnosti supstance na esenciju koja počiva u interakcijama i putanjama, preorijentisala od »imenica« kao ključnih termina ka »glagolima«. U svakom slučaju, jedna od najvažnijih posledica prihvatanja svih kvaliteta sveta kao puteva u koje je aktivno uključeno svako saznajno biće neizostavno implicira ukidanje neodgovornog

14

linearnog napretka nauke, te moralnu odgovornost vraća u saznajni svet samog istraživača.

Isus kaže: »Ja sam put« (Jovan 14:6), Krišna istu poruku implicitno objavljuje (Gita), dok pesnik psalama radosno ispeva - »Bože! Put je tvoj svet« (Psalmi 77:13), te i svako iskreno življenje prožeto religioznim, sveujedinjujućim osećanjima poseduje opčinjenost sadašnjošću sa tajnovitom svešću o sopstvenim unutrašnjim konstelacijama i Prirodom čijem harmoničnom jedinstvu ovaj put, put našeg uobličavanja sveta teži. Kada su Džona Lenona upitali koja bi bila sveobuhvatna poruka rock'n'roll filosofije, on je odgovorio: »Budi, ovde, sada«, što je u potpunoj saglasnosti sa eksplicitnim ukazivanjem na razvijanje meditativne svesnosti boravljenja u sadašnjem trenutku i pronicanje u tajne večnog postojanja kroz njega u religijskim tradicijama kao što su Zen budizam358,361 ili mistične interpretacije hrišćanstva, kao, na primer, u ispovedima svetog Avgustina361. Ludvig Vitgenštajn je takođe primetio417 da definišemo li večnost ne kao beskonačno dugačak vremenski period, već kao bezvremenost, tada ona pripada onima koji žive sada, što je razmišljanje koje neodoljivo podseća na priču Ivana Karamazova o prosvetljujućem prelasku puta od bezbroj milja u jednom jedinom trenutku84.

U ovom trenutku korisno je podsetiti se načina sagledavanja svakog sistema iz okvira sistemske teorije. Naime, svako naučno otkriće predstavlja identifikovanje šuma kao izvesnih informacija. Tako se svaki interni izvor informacija koji utiče na stanja sistema označava kao pojedinačna sistemska varijabla ili skup više konstitutivnih varijabli datog sistema. Kontinualno fluktuiranje varijabli predstavljalo bi sliku odabranog prirodnog sistema kroz vreme ili neku drugu koordinatu. Predstavivši bilo koji biološki sistem pomoću ovakvog skupa međusobno povezanih varijabli, primetili bismo harmoničnu i informativno veoma bogatu uređenost (zahvaljujući udaljenosti od termodinamičke ravnoteže koja, podsetimo se, odgovara stanju maksimalne entropije, a minimalne količine informacija322) u kojoj su uravnoteženi procesi koji iniciraju uređenost sistema i naizgled nasumični, haotični procesi koji sistemu pružaju neophodnu fleksibilnost. Adekvatno tome, na centralizaciji i diferencijaciji funkcija sistema očitavaju se individualnost i uređenost sistema, dok se na harmoničnom fluktuiranju varijabli i širini opsega ovih fluktuacija očitava sposobnost adaptacije pri pritisku sredine ili promeni odnosa sa njom, te, uopšte, potencijal harmonične intra- i inter-sistemske komunikacije. Maksimiziranje određenih varijabli uzrokuje smanjen opseg slobodnog oscilovanja ostalih varijabli, te stoga zdrave, harmonične životne sisteme karakterišu optimalne, a ne monotono rastuće ili opadajuće zavisnosti između delova (varijabli) sistema. Iz naučnih, formalnih okvira se ovakva ravnoteža reda i slobode, periodičnosti i noviteta predstavlja kao suprotstavljenost determinističkih matematičkih zakonitosti nasumičnom šumu Prirode. S druge strane, svete tradicije ljudske civilizacije doživljavaju čitavu ovu isprepletanu igru Jina i Janga kao nerazlučivi Put Prirode, koji se može spoznati samo u spiritualno-logičkoj harmoniji razmišljanja.

Svaki put poseduje dve strane, te je stoga i čitav svet i sve što postoji prožeto polarnim suprotstavljenostima koje je, slično kao i arhetipski sveobuhvatni Jin-Jang polaritet, nemoguće razdvojiti, jer ovi polovi ne predstavljaju interakcije dveju razdvojenih celina, već ekstremne polove jedne, zajedničke celine. Tako, granice koje su neophodne za nastanak perceptivnih informacija ne mogu isključivo biti razlučene na oblasti koje spajaju. Životnost je nerazlučiva harmonija autonomnosti i zajedništva,

15

uzročne zatvorenosti i termodinamičke otvorenosti, samo-organizacionih procesa i učenja posredstvom interakcije sa sredinom. Kvantni entiteti predstavljaju istovremeno, komplementarno i talase i čestice ali, na za ljudske, percepcijom oblikovane sposobnosti imaginacije, nezamislivog preplitanja, što je, svakako, jedan od razloga zašto je Nils Bor smatrao da »ako neko misli da razume kvantnu teoriju, to samo znači da ne razume osnovnu stvar u vezi sa njom«. Prosvetljena svest se karakteriše harmonijom doživljavanja večnosti, praznine, jedinstva – Tao principa, i radovanja raznovrsnosti, vrlinama, prolaznosti i beskrajnosti kvaliteta sveta – Te principa. Mudrost i lepota, misaono-reflektivna i praktična iskustva, racionalno i intuitivno razmišljanje predstavljaju nerazdvojive polove svetog razmišljanja i doživljavanja sveta. Svaka zdrava prirodna organizacija – biološka, društvena, ekološka, ekonomska itd., predstavlja harmonično-evolutivnu ravnotežu između reda i slobode, te, skladno tome, i svako mudro zaključivanje iz perspektive inteligentnih bića podrazumeva uzajamno prelivajuću i nerazdvojivu ravnotežu racionalnog i intuitivnog poimanja, kao i konceptualizacije i čiste percepcije. Analogija logičko-intuitivnoj ravnoteži imanentnoj u istinski mudrom rezonovanju je postojana u srži same reči »filosofija« (koja u svom izvornom značenju, umesto dijalektičke metode koja uslovljava primenu spekulativnih jezičkih multiloga u svrhu pronalaženja »istine«, može označavati uzvišenu, transcendentalnu smirenost datog moda razmišljanja, direktnog i nerečitog doticanja istinitosti) u kojoj se kombinuju dve grčke reči koje respektivno označavaju ljubav i mudrost. Ono što se može uočiti je njihova neprekidna igra iz koje se rađaju svi kvaliteti sveta.

Uzajamne refleksije Jin i Jang principa su prisutne na svim nivoima sagledavanja sveta, odnosno nas samih. Ravnotežni odnos između životnih Jang-Jin polariteta nije statičnog, već dinamičkog, međusobno potencirajućeg karaktera, te slično kao što razvoj dana rezultuje u zvezdanoj noći, a tok noći dovodi do svitanja, saznajna šarolikost budnosti dovodi do sna, a san rezultuje u ponovnom svitanju bistrog uma, amplituda plime označava početak oseke i obrnuto, udisanje dovodi do izdisanja i obrnuto, te svaka prirodna napetost (red) rezultuje u relaksaciji (slobodi) i obrnuto, i saosećanjima prožetim odnosima se bude filosofske putanje razmišljanja i intelektualni uvidi, dok logički struktuirane, spekulativne priče u svom kreativnom razvoju dolaze do otkrivanja brižnosti i saosećanja kao esencija svake mudrosti, te do shvatanja da »istinite reči ne moraju biti probrane reči«. I uopšte, zadubljivanje u jednu krajnost prirodne uređenosti spontano vodi ka buđenju druge, i obrnuto. Iz prve pesme Tao Te Ćinga znamo da se Tao ogleda u Teu i obrnuto, a Gregori Bejtson nam slično savetuje da »ako želimo da sagledamo mentalne procese, otiđimo, pogledajmo evoluciju, a ako hoćemo da sagledamo evolutivni postanak, zagledajmo se u mentalne procese«19. Isto tako, ako želimo da proniknemo u tajne sveta, zagledajmo se u sebe, a ako hoćemo da spoznamo sebe, neophodno je uvideti refleksije naše svesnosti u svetu oko nas, svetu koji i mi, u sprezi sa celokupnošću Prirode ko-kreiramo; dakle, neophodno je ići živeti, otisnuti se iz bezbedne luke na more i biti dobar brod. Slično tome, ukoliko želimo da spoznamo temelje naših rasuđivanja, okrenimo se temeljima naše edukacije, socijalne tradicije i karaktera komunikacija na globalnom nivou, a ako je naša želja da sagledamo putanje, vrednosti i težnje koje figurišu u globalnim komunikacijama, sagledajmo putanje naših misli. Ukoliko želimo da poštujemo i sagledavamo svet, odnosno nas, na sveti način, korisno je zagledati se u zvezde, kosmička prostranstva i naučiti nešto o kosmološkim tajnama, beskonačnosti Svemira, dok s druge strane, za upoznavanje čitavog Kosmosa, dovoljno je da se sa

16

dubokom zadivljenošću zagledamo u ljude i bliska, raznovrsna zemaljska blaga. Ukoliko želimo da probudimo potpunu harmoniju sa tim što jesmo, i potpuno zadovoljstvo našim ponašanjem, neophodno je biti zadivljen lepotom sveta koji nas sa svih strana okružuje, a ako je naša želja da potpuno prihvatimo svet i razumemo njegovo savršenstvo u tome kakav on jeste, moramo prihvatiti i nas same (ne težiti da se primarno dopadnemo drugima) kroz spontani odnos sa Prirodom kroz koji se rađa ovakva spoznaja. Ukoliko želimo da naučnim otkrićima ili privrednim upravljanjem orijentišemo stvaranje ili implementaciju novih tehnologija u pravom, globalno oplemenjujućem smeru, korisno je otkriti srž umetničkog doživljavanja stvarnosti, baviti se umetnošću, dok ako želimo da razumemo osećanja i poruke koje stoje u osnovi umetničkih dela, korisno je razumeti (najčešće zavistan) odnos čoveka i tehnoloških izuma. Ukoliko želimo da prosvetlimo i učinimo spoznajno fleksibilnim doživljavanje konteksta naše egzistencije (u kome se krije tajna osmišljenosti našeg sveta) i dodira između nas i našeg sveta, korisno je duboko zaroniti u određeno polje istraživanja, dok ukoliko želimo da u ovoj dubini jedne usamljene grane naučne misli otkrijemo dragocene bisere, nova, plodonosna otkrića, korisno je uopštiti naše znanje, sagledavati ga sa raznovrsnih perspektiva, i svaku programsku liniju inkorporirati u što šire iscrtani krug. Put produbljivanja izvesnih perspektiva razmišljanja, doživljavanja sveta i skiciranja prirodnog reda, počiva u saživljavanju sa raznolikim pogledima na svet, paradigmama naučno-istraživačkih disciplina, temeljitim putokazima svakodnevnih komunikacija i saznajnim osnovama živih bića, dok se tolerancija i prihvatanje raznovrsnosti životnih i spoznajnih perspektiva, zajedno sa sposobnošću pronalaženja objedinjujućih, harmoničnih puteva u njihovom mnoštvu, razvijaju kroz udubljivanje u jezgrovite tajne sopstvenih pogleda na svet. Hajnc fon Ferster je smatrao da »želimo li da pronađemo sebe, menjajmo se«216 u radoznalim i sveprihvatajućim susretima sa raznovrsnim saznajnim perspektivama, dok se ko-kreativna osetljivost na tanane promene, tihe putanje i harmonije našeg iskustva razvija vrednovanjem mira, meditativne, referentne čistoće, tišine u simfoniji Kosmosa. I kada Isus kaže: »Ko nađe život svoj, izgubiće ga, i ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga...Ko uzdiže samoga sebe – biće ponižen, a ko unizi samoga sebe – biće uzdignut« (Matej 10:39...23:12), jasno je da se egocentričnim doživljajima sveta gube crte potpunog, svetog življenja i holističkog odsjaja Prirode u našim očima, dok se predanošću i posvećenošću drugim bićima i čitavoj Prirodi, zaista postaje celovito životan.

Da bismo lakše sagledali ovakvo uzajamno preslikavanje dveju arhetipskih polariteta, imanentnih u svim elementima pojavnog sveta, možemo se podsetiti dveju imperativa Hajnca fon Ferstera. Prvi je etički i kaže nam da »uvek delujmo tako da povećavamo broj mogućih izbora« (»Act always so as to increase the number of choices«), dok je drugi imperativ estetski i savetuje nam da »ako želimo da vidimo, naučimo da delujemo« (»If you desire to see, learn how to act«)107. Na prvi pogled bi nam možda izgledalo kao da su ova dva putokaza (ili mantre) zamenili svoja mesta, te da bi etički princip morao biti estetski, i obrnuto. Visok broj izbora odgovara širokim opsezima varijacija sistemskih varijabli, što odgovara visokoj adaptivnoj fleksibilnosti sistema. Prelazak naših svesnih delovanja ka povećanju izbora sistema sa individualne jedinke na skup jedinki, ekosistemsku zajednicu ili čitavo kosmičko jedinstvo predstavlja i naš prelaz od sopstvenosti ka saosećanju, altruizmu i kosmičkoj, sveobuhvatnoj Ljubavi, ka maksimiziranju opcija u svetlu kosmičke celine. Življenje kao put, nejezičko jedinstvo

17

uma i Prirode, prožeto spontanom harmoničnošću, predstavlja stanje bogato raznovrsnim mogućim opcijama reagovanja, znatno estetskije u odnosu na ponašanje koje izranja iz misaono-telesnih stanja obuzetih ciljevima i planovima za njihovo ispunjenje357. Fleksibilnost ponašanja unosi radosnu lepotu u svačije pokrete, a i čini bića prijemčivim na širok spektar saznajno obogaćujućih dejstava sredine, dok je etičko upravo delovanje na našu okolinu, čineći put uviđanja svepovezanosti sveta. Međutim, u ovakvoj isprepletanosti dveju imperativa je i tajna njihove realne uzajamne prožetosti. Ludvig Vitgenštajn je to primetio kada je napisao da su »etika i estetika jedno te isto«417. Lepota koju doživljavamo u kontaktu sa svetom i naš duboki moralni odnos prema njemu neraskidivo su povezani, i ako želimo da produbimo naše etičke stavove, hajde da otkrijemo lepotu koja se u njemu krije, dok će se naša težnja za doživljavanjem sveprisutne lepote otelotvoriti sa svesnim obogaćivanjem našeg etičkog odnosa sa sredinom, dubokim poštovanjem svega postojećeg. Tai-ći-tu dijagram skladno opisuje ovakav međusobno prelivajući odnos dveju arhetipskih polariteta sveta i mogao bi predstavljati sledeći princip našeg putovanja.

Svaki opis Prirode, kao i uopšte svaki čin stvaranja, podrazumeva formiranje polariteta, asimetričnosti, iz stanja jedinstva i potpune simetrije. Nastanak dveju od jednog u svakom slučaju i iz svake perspektive predstavlja člana klase najsvetlijih čuda Prirode. Nastanak Kosmosa u velikom prasku iz tačke singulariteta, prva deoba oplođene jajne ćelije, te ljubavlju ispunjen trenutak u kome bi se zamišljeno jedino biće sveta, čija bi sredina trenutno postajala usklađena njegovim najdubljim unutrašnjim htenjima, odlučilo da žtrvuje svoju samovoljnost i pružilo priliku postojanju drugog i drugih bića sa istim sposobnostima, predstavljaju čudesne trenutke, izvore obogaćujućih kontemplacija, predstave emanencije božanske dobrote. »Kada ne bi bilo drugog, ne bi bilo ni mene«, mudro je jednom primetio ČuangCe. Primetimo sada da je, u skladu sa zapažanjem Džalala ad-Dina Rumija da se »skrivene stvari manifestuju njihovim suprotnostima (ali pošto ih Bog nema, tada on ostaje skriven)«225, svaka informacija granica, svako iscrtavanje sveta rezultuje u onome što je »unutra« i onome što je »izvan«, svako »znanje« poseduje polaritetnu strukturu, svako »da« kao odgovor sadrži i postojanje implicitnog »ne« (te je, stoga, svaka negacija zapravo afirmacija417, pa tako i rat protiv rata predstavlja takođe rat), svako uočavanje, imenovanje ili opisivanje kvaliteta sveta ukazuje i na iskustveni kontekst celokupnog ostatka saznajnog sveta, svako prosuđivanje dobrote implicitno sadrži i ukazivanje na ono što nije dobrota, te stoga svako opisivanje, svaka naučna teorija, svaka kreacija i svako umetničko delo podrazumevaju stvaranje polariteta koji se u najlepšem slučaju na kraju objedinjuju u početnu nerazdvojivu celinu iz koje su nastali.

18

Da bi nastalo bilo šta, uvek je potrebno dvoja nečega. Za nastanak perceptivne informacije potrebna je granica između dve, bezgranično neperceptivne oblasti. Opet, opažaji (senzorski signali) ne iniciraju odgovor bića sve dok ne prevaziđu, u skladu sa osetljivošću bića određen, senzualni referentni prag. Svako ljudsko saznanje podrazumeva razlikovanje izvedeno nad kontinualnom celinom Prirode, te je stoga uvek uslovljeno izvođenjem sličnog zadatka koji hipotetički odgovara ulozi »maksvelovog demona«139, bića koje, podsetimo se, poput malog princa koji na svojoj planeti, u svrhu održanja njene lepote, mora stalno praviti razlike između ruža i baobaba333, inteligentno razlikuje čestice gasa po kriterijumu njihovog toplotnog sadržaja, smanjujući selektivnom propustljivošću rezultujuću entropiju suda sa gasom. Razlikovanje je neophodan preduslov svakog ne samo konstruktivnog opažanja, već i razumevanja, jer ne samo što svaka reprezentacija naših iskustvenih doživljaja u domenu znanja o ovom direktnom znanju zahteva poređenje dveju različitih konstantnosti - perceptivne i simboličke, već i da bi nastao bilo koji misaoni zaključak, neophodno je napraviti poređenje između dveju tvrdnji. Svaki logički zaključak bazira se na poređenju najmanje dve logički konzistentne tvrdnje, dok svako naučno objašnjenje nastaje preslikavanjem fragmenata opisa određenih prirodnih pojava na tautologije – polazne, pretpostavljene aksiome. »Relacija je uvek proizvod dvostrukog opisa«19, smatrao je Gregori Bejtson, ukazujući na svaku perspektivu opisa analognu jednom oku, dok nam samo poređenje barem dva opisa, opažaja dva oka, pruža odnos, doživljaj novog vizuelnog nivoa, prostorne perspektive. Analogno nastajanju novih dimenzija opažanja posredstvom poređenja senzacija iz parnih čulnih organa, proces razlikovanja čini preduslov informacionog bogaćenja, razvoja raznovrsnosti i suptilnosti prirodnih sistema. Čak i latinska reč za nauku – scientia, poseduje indo-evropski koren skei, koji označava aktivnosti razdvajanja i razlikovanja. Iz ovakvog shvatanja sledi sledeći princip:

Samo razlike čine informacije

Proces življenja podrazumeva i iscrtavanje granica, razlika u našem svetu. Svaki prirodni sistem ne postoji nikada »objektivno« i nezavisno od posmatrača, već upravo kao harmonija subjektivnih kvaliteta, koja biva ko-kreirana od strane posmatrača u sprezi sa prirodnim inicijacijama, i to putem izvođenja operacija razlikovanja (kao fundamentalnih operacija procesa saznanja, kojima se iscrtavaju granice, praćenjem kojih se selektuje ono što je »unutra« i ono što je »izvan«) koje on ne može ni direktno ni indirektno u potpunosti sagledati. U ovom trenutku se možemo podsetiti na sistemsko opisivanje ovog iscrtavanja sveta sa više redova. Naime, u spontanom, nesamo-svesnom iscrtavanju razlika ne postoji svest o razlikama, s obzirom da se u ovom procesu razlikovanje i indiciranje odvijaju u istom trenutku177, te stoga u njemu opstaje harmonija jedinstva i razlike razlikovanih entiteta, a izvođenje posmatranja (tj. razlikovanja) stoga mora teći kao nevidljivi uslov, kao kakva »slepa mrlja«. Ovakvo izvorno razlikovanje se, dakle, može samo izvoditi, ali na istom tom nivou izvedbe, ono ne može biti posmatrano, te stoga ni uočeno. Međutim, misaonim refleksijama sagledavajući ovaj proces iscrtavanja možemo steći delimičan uvid u njegovo izvođenje, ali će tada ovo razmišljajuće iscrtavanje razlika drugog reda predstavljati »slepu mrlju«, nešto što ne primećujemo i ne možemo direktno sagledati. Da bismo i ovaj proces sagledali, moramo izvesti iscrtavanje iscrtavanja iscrtavanja našeg sveta, što bi pripadalo spoznaji trećeg

19

reda, koja bi u ovom slučaju opet predstavljala nove nevidljive, neeksplicitne procese itd. Između ostalog, iz ovakve svesti o iscrtavanju razlika našeg sveta se razvija i svest o nužnoj egzistenciji implicitnog znanja koje se najpre, kao što ćemo kasnije detaljnije obrazložiti, nikada ne može u potpunosti eksplicitovati, kao što to pozitivistički naučni prilazi opisivanju sveta teže, a osim toga, ono predstavlja osnovu, suštinu i izvorište smislenosti svakog opisnog, eksplicitnog znanja.

Na nivou spoznaje sveta prvog reda, zahvaljujući spontanoj harmoniji jedinstva i razlika, opstaje i svest o istovremenoj neponovljivosti i nepromenljivosti sveta, te ovakva svest Puta ostavlja utisak boravljenja u središtu točka prirodnog toka. Međutim, iz misaono-reflektivnog razlikovanja, razlikovanja drugog i viših redova, izvlačimo zaključke koji se dalje formalizuju sa fiksnim karakterom, što je u suprotnosti sa promenljivošću same Prirode. Stoga i svako znanje predstavlja samo uspomenu, podsećanje na saznanje, što je shvatanje koje nam direktno ukazuje na važnost ne samo protežiranja »razumevanja« formalnog znanja o našem izvornom znanju, već svrhe formalnog znanja kao ukazivača na samostalno buđenje direktnog znanja, na iskreno i istinsko razumevanje reči kao orijentira na putu usrećujućeg stapanja uma i Prirode.

Ne samo naučno opšteprihvaćena teorija postanka nama poznatog sveta iz prostorno-vremenskog singulariteta postepenim diferencijacijama energije i simetrije od trenutka velikog praska na ovamo, već i mnoge legende o nastanku sveta, uključujući i starozavetnu priču o postanku - metaforama razdvajanja svetlosti i tame, dana i noći, neba i zemlje, mora i kopna - opisuju stvaranje i obogaćivanje, redukovanje entropije i kontinualno povećanje količine informacija u svetu postupnim procesima razlikovanja. Sam evolutivni napredak se sastoji u nastajanju sve suptilnijih razlika, analogno razvoju svesti posredstvom razmišljanja kao uspostavljanja granica i povlačenja linija u skladu sa otkrivenim i/ili izmišljenim obrisima onoga što doživljavamo kao stvarni svet. »Iscrtaj razliku i univerzum dovodiš u postojanje«, pisao je Džordž Spenser-Braun.

U evolutivnom razvoju kompleksnosti prirodnih sistema uočavamo dva ključna prelaza263. Prvi pripada prelazu od ravnotežnih fizičko-hemijskih reakcija na neravnotežne, disipativne procese koji su rezultovali pojavom metaboličkih putanja, životnih samo-organizacionih procesa i prvih ćelija kao mikrokosmosa života, dok drugi prelaz predstavlja prelaz od instinktivno perceptivnih i nesamo-svesnih bioloških struktura - kibernetičkih sistema prvog reda, ka misaono-reflektivnim organizmima - kibernetičkim sistemima drugog reda, što je otvorilo put ka svesnosti razlikovanja, opisivanja prirodnih sistema, te pitanjima, čuđenju nad nebeskim i zemaljskim poretkom, prihvatanju odgovornosti za naše izbore, kao i nastanku nauke i svake druge lingvističke, socijalne interaktivne tradicije bez koje ljudska znanja o svetu nikada ne bi mogla da se razvijaju i napreduju. Upravo je zato misaona reflektivnost neophodan preduslov ne samo analize i imenujućeg redukovanja kvaliteta, već i poimanja kosmičke celine kao kognitivnog stanja koherentnog iskustva, te divljenja nad našim razumevanjem celine i neograničenom osmišljenošću Prirode koja se doživljava kao plod sintetičko-holističkih refleksija nad prirodno, direktno perceptivno iscrtanim putanjama našeg sveta. Raznovrsnost Prirode zasnovana na bogatstvu razlika i selektivnih interakcija nam ukazuje i da je razlikovanje u okvirima misaono-reflektivnog razmišljanja prirodan put dalje evolucije živog sveta.

Za definisanje ili uočavanje bilo koje promene, neophodno je uspostaviti relaciju između barem dveju konstantnosti – konstantnosti iz različitih vremenskih trenutaka, što

20

se može postići samo posredstvom misaonih refleksija. Promenu rastojanja između dva tela moguće je uočiti samo uz pretpostavku konstantnosti ova dva tela u vremenu. Ukoliko poređenjem dve zvezdane fotografije primetimo pomeraj neke zvezde ili planete, takav zaključak je izveden na bazi pretpostavljene konstantnosti njene figure (oblika), kao i konstantnosti pozadine slike kao referentnog sistema za čije definisanje je, kao i u većini drugih slučajeva, potrebno puno više konstantnosti (na primer, pojedinačnih zvezda). Analogno ovome, i svaka osobina (u jeziku kao jedna, neprirodna konstantnost), bilo u naučnim opisima i objašnjenjima ili u svakodnevnoj, ležernoj komunikaciji, je relativizovana u odnosu na neke implicitno pretpostavljene konstantnosti (druga, takođe prividna konstantnost). U svakom opisu sveta, stoga, ne postoji ništa što je apsolutno, s obzirom da čitav njegov sadržaj predstavlja posledicu našeg, svesnog i subjektivnog iscrtavanja razlika, delimično svojevoljnog stvaranja polariteta u svojstvu jedne strane kvaliteta – puteva našeg sveta.

Svako dejstvo sredine koje indukuje promenu u strukturi saznajnog bića predstavlja informaciju. Pošto su živa bića u stanju da percepiraju samo razlike, tada je jasno da je svaki saznajni svet neophodno baziran na razlikama, te stoga poseduje potencijal prirodnog buđenja analitičkih razmišljanja. Ovakva razmišljanja u okviru kojih se iscrtavaju granice između prividnih perceptivnih konstantnosti i njihovih misaono-reflektovanih predstava, predstavljaju prvu fazu dečijeg kreativnog razmišljanja, koje odgovara početku subjektivizacije njegovog uma, kao i razvijanja svesnosti o sopstvenoj odvojenosti od ostatka Prirode. Analitička faza inicirana percepcijom na bazi razlikovanja vremenom počinje da biva praćena sintetičkim povezivanjem razdvojenih delova u subjektivno konstruisane celine, što odgovara traženju puta ka ponovnom jedinstvu sa Prirodom iz stadijuma početka življenja. »Vratiti se na početak; postati ponovo dete«, pisao je LaoCe (Tao Te Ćing XXVIII), opisujući put spiritualnog napretka, koga svakako karakteriše kretanje od raznovrsnog, uveliko klasifikovanog i posedujućeg znanja ka svetlu jedinstva, jer »da bi se postiglo znanje, potrebno je nagomilavati (dodavati), a da bi se postalo mudar, potrebno je oduzimati (davati)« (Tao Te Ćing XLVIII). Put od razlika ka jedinstvu je, stoga, najvažniji put u životima svakog živog bića, i po načinu pronalaženja ovog jedinstva ili predstave o njemu, postoje naučni, filosofski, religiozni i umetnički prilazi, premda sa zajedničkim ciljem harmoničnog i evolutivnog integrisanja ljudskih bića u svoju sredinu, ali sa svim svojim posebnostima i njihovim isprepletenostima u svakom prirodnom rezonovanju.

Kao posledica formiranja polariteta u svakom opisu, svakom perceptivnom aktu i svemu postojećem, i svako kreativno orijentišuće objašnjenje nikada ne počiva u akcentiranju jedne strane izvesne polaritetne »suprotstavljenosti«, već uvek u njihovom odnosu. Tako, i rešenje svakog problema nikada ne postoji u neprirodnom forsiranju samo jedne od polaritetnih strana, već uvek u, najčešće spontano pronađenoj, njihovoj dinamičkoj ravnoteži. Slično tome, i doživljavanje kvaliteta sveta kao emanencija samo jedne njihove strane – što inicira bilo solipsistički, bilo objektivistički stav - dovodi do nepotpunog i disharmoničnog doživljavanja sveta, dok je u ravnoteži ova dva stanovišta, koja opstaje u svesti o kvalitetima kao putevima između nas i Prirode, o svakoj našoj misli i pogledu, o svakom trenutku postojanja sveta kao o plodonosnoj komunikaciji između nas i Prirode, prisutno i izvorište sreće i neizmernih zadovoljstava, skromnih, prosvetljujućih spoznaja sveta i nas, istovremeno. Radikalno konstruktivistička stanovišta se, stoga, iz ove perspektive mogu sagledati kao vrh uspona pozitivističke tradicije

21

razmišljanja i doživljaja sveta - oličene u kontinualnoj eliminaciji odnošenja naših životnih ideja na duboku, ontološku, božansku stvarnost – sa koga nam se iznenada rasprostire zadivljujući vidik na široku dolinu budućih razmišljanja, kada će spiritualno evolutivnom dijalogu između živih bića i božanske Prirode, sakrivene i nedodirljive stvarnosti, pripadati referentno polje idejnih klica naših saznanja.

Misaono pravljenje razlika je neophodan preduslov postojanja ideja i svesti o našem svetu. Informacija se, stoga, bilo sa idealističko-konstruktivističkog ili realističkog stanovišta, najpreciznije može definisati kao razlika koja pravi razliku19, i kao takva prostire se isključivo duž granica koje osim fizičkih mogu biti i apstraktne, s obzirom da je razlike najčešće nemoguće lokalizovati. Sa mogućnošću konkretnog percepiranja samo razlika, granica između stvari, te izvođenja apstraktnih misaono-reflektivnih operacija samo na njima, možda su i inteligentna bića kao mi samo u stanju da primećuju pukotine u beskrajnom kontinuumu sveprožimajuće, sveobuhvatne i sveprisutne Lepote, one (božanskog Uma) koja je »tišina među tajnama« (Gita 10:38), koja održava »tamu između zvezda«, kao u prelepoj pesmi R. S. Tomasa407,253. Jer, »dubina sveta i njegovih tajni ne nalazi se tamo gde su oblaci i crno, dubina je u jasnom i vedrom«181, učio je Jozef Kneht. U Tao tradiciji se smatra da se u praznini, neiscrtanom prostoru slike krije tajna njene vrednosti, slično kao što je i Klod Debisi opisao da »muzika je prostor (tišina) između tonova«. »...Jer mi ne mislimo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer vidljive stvari su privremene, a nevidljive su večne«, učio je apostol Pavle (Korinćanima II 4:18), odražavajući suštinu svake religijske misli89. »Naše znanje o svetu izgleda mi kao vrh ledenog brega; ono je poput malecnog komadića leda koji izranja iz vode, pri čemu naše neznanje dostiže najveće dubine okeana«312, smatrao je Hajnc fon Ferster. Izvornoj nauci, filosofiji i religiji je zajednička upravo težnja ka spoznaji ove nevidljivosti koja čini osnovu očigledne stvarnosti, a postavljanjem principa jedne holističke nauke putem ove knjige, pokušaćemo da ujedinjavanjem ovih esencijalnih ljudskih pristupa spoznaji sebe, ujedinimo i njihova znanja o temeljnim postavkama sveta, te ćemo tako videti da nevidljive, ne-eksplicitujuće temelje našeg znanja i naših pogleda na svet čine najdublje vrednosti, etičko-estetski kriterijumi i težnje u kojima je prisutna tajna spiritualnosti, kreativnosti i evolutivnog napretka.

Svaki put, odnosno relacija, neophodno poseduje dve krajnje tačke. Takođe, svaki kvalitet kao put nije nikada jednosmeran. Tako su misaone reprezentacije slike našeg sveta i istovremeno nas samih, dok su i »solipsistički«, samospoznajni delovi stvarnosti nerazdvojivi od »reprezentacionističkih«, i međusobno se prelivaju. Niti naše misli predstavljaju slike jednog objektivnog sveta, niti one samo automatski stvaraju svet koji naizgled reprezentuju, iako se obe ove tvrdnje mogu istinitosno potvrditi u zavisnosti od pretpostavljenih polaznih stanovišta. Naša saznanja nisu u svojoj subjektivnosti nekompatibilna sa tuđim, sličnim iskustvima, niti su ona objektivna i potpuno identična sa drugačijim. Igra između živih bića i Prirode je tako dvosmerna i nerazlučiva. Solipsistički tvrdeći da se čitav svet stvara našim mislima, lako bismo mogli postati apsolutistički egocentrični i orijentisani na sopstveni opstanak, te bi sva lepota sveta bila svedena na neproduhovljeno, manipulativno igranje sa Prirodom i na perceptivne harmonije bez ključnog doživljavanja centra vrtećeg točka Prirode, statične večnosti sveta u kojoj bi se, kao u mirnoj vodi jezera, ogledala suština našeg bića, jasnost našeg odslikavanja celokupnosti Prirode. S druge strane, svet iz perspektive saznajnih bića nije ni onakav kakvim ga tradicionalna, pozitivistička naučna filosofija vidi – kao nasumičnu

22

igru atoma koja pruža mogućnost našeg nastanka, ali bez ikakvih uočljivih efekata naših misli na oblikovanje prirodnih procesa, te bez mesta za slobodnu volju, već samo za reprezentaciju objektivnog sveta oko nas. U igri između ova dva, u svojoj biti jednosmerna načina sagledavanja sveta rađa se harmonično i usrećujuće razmišljanje i shvatanje da je život koji smo (realistički) Božijim delovanjem dobili na poklon ne služi za naše samo-zadovoljavanje, već za slobodno-voljno (idealističko) delovanje, činjenje sveta boljim kroz davanje i uočavanju lepote, dragocenosti i božanskih, sveprožimajućih ostvarenja u drugim bićima i detaljima sveta. Zajednički karakter naših iskustava predstavlja osnovu uspostavljanja prosvetljujućih putanja koje nas povezuju, dok naša subjektivistička posebnost čini osnovu za divljenje raznovrsnosti pogleda na svet, te prožimanje naših predanih odnosa sa sredinom tolerancijom i poštovanjem. Ovakvo shvatanje čini put ka doživljavanju sveta kao sve jasnijeg odraza naših unutrašnjih, zvezdanih konstelacija, put ka svetu kao slici naše duše.

U svrhu prevladavanja solipsizma potajno potencijalno sakrivenog u subjektivnosti svih opažaja i u refleksiji temelja naših saznanja na kvalitete našeg sveta, korisno je podsetiti se poznate Zen priče o umu i kamenu423. Potekla je rasprava između dva kaluđera o odnosu kamena i uma. Na pitanje gde se zapravo nalazi kamen, prvi kaluđer, svakako u duhu idealističkog, spiritualnog odnosa prema svetu odgovori: »Pa, u mojoj glavi, s obzirom da je ceo svet objektivizacija uma«. »Mora da ti je mnogo teška glava ako ovakav kamen nosiš svuda«, odgovori drugi kaluđer. Stoga, svest o kreiranju našeg sveta od strane nas samih i o refleksiji kamena kakvim ga vidimo od strane našeg temeljnog odnosa prema Prirodi, predstavlja jednu (ne solipsističku, već je skladnije reći jednostrano-konstruktivističku) stranu prosvetljenog i radosno-istraživačkog pogleda na svet, čiji je idealizam nužno uravnotežiti sa spiritualnom predanošću, davanjem više nego što imamo, posvećivanjem beskrajne pažnje bićima oko nas, čime se razvija osećaj spiritualne slobode i nesputanosti. Stoga, odgovorna svest o postojanju kvaliteta sveta kao naših kreacija predstavlja temelj naših saznanja, dok se predanošću putevima koji nas povezuju omogućava rascvetavanje kuće življenja i saznanja u prelepe oblike.

Dok osnovni problem tradicionalno-naučnih, reprezentacionističkih shvatanja poretka sveta predstavlja neizvodljivost inkorporiranja slobodne volje u Prirodi, te smislenog indeterminizma, problem koji se dotiče mnogih savremenih, subjektivističkih naučnih teorija koje naginju solipsizmu, je taj što se kroz njih, bez uvođenja mističnih kvaliteta, ne može objasniti pojava zajedničkih, sličnih iskustava koji su se, u okvirima objektivističke nauke smatrali identičnim iskustvima, ili barem identičnim događajima kojima iz različitih perspektiva, različita bića pružaju različitu smislenost. Konstruktivistički prilaz opisivanju sveta iz ugla izrazitog subjektivizma, i to pre svega u smislu eksplicitnog negiranja mogućnosti spoznaje svake ontološke prirode postojanja, čini samo jednu stranu saznajnog novčića, koja je sama po sebi nepotpuna za pružanje odgovora o putanjama koje povezuju bića, a što predstavlja esenciju težnji u svačijem životu, iz koje se jedino može roditi semantički cvet radosti i lepote. Međutim, stav da živa bića nisu samo »kormilari podmornica«272, čiji su dometi saznanja ograničeni na veštinu upravljanja pomoću postojećih komandi, bez mogućnosti učenja o moru kroz koje plove i grebenima koje zaobilaze, već bića koja poseduju potencijal pronicanja u tajanstveni karakter najsuptilnijih, vanprostorno-vremenskih putanja koje nas objedinjuju u neraskidivu celinu Prirode i čine hologramskim delovima Jednoga u kojima je zapisana i suština celine, poput puta kvantnog indeterminizma iz realističke perspektive,

23

predstavlja Tajnu, koju je ne naučni formalizam, već samo vera, jezik srca i intuicije, susret naše najdublje suštine sa morem nepoznanice, u stanju da dodirne. Bilo tiha mističnost ili metafizika kao emanencija pokušaja eksplicitovanja ove nevidljive Tajne, tako predstavljaju nužnu komplementarnost svakom vidu tradicionalno-naučnog formalizma. Međutim, primetimo da dok jedinstvenost (posebnost) iskustava pojedinačnih bića predstavlja polje Tajne objektivističke nauke, zajedničkost iskustava predstavlja slično more Tajne i nepoznanica u okvirima konstruktivističkog prilaza opisivanju sveta, te se kao posledica toga, naspram otuđujućih težnji ka buđenju »originalnosti« i često sebičnih individualizacija u svetu objektivizma, kroz konstruktivističku perspektivu put našeg čuđenja i istraživanja Prirode, kao što ćemo videti, prostire duž duha zajedništva, pružanja našeg bića ka našem svetu i drugim bićima, te postepenom svepoistovećivanju sa čitavim svetom, nalaženju sebe u svemu i svega u sebi.

U svrhu prevladavanja solipsizma potencijalno imanentnog u svesti o kvalitetima kao idealističkim putevima, možemo se osim podsećanja na drevne religijske putokaze ka predanosti i posvećenosti drugim bićima, našem svetu, podsetiti i kako na princip relativnosti (koji niti predstavlja logičku nužnost, niti se može dokazati istinitim302) na osnovu koga se naučna hipoteza odbacuje ukoliko je neodrživa za dva zajednička događaja i pored toga što bi eventualno važila za svaki od dva odvojena događaja, tako i na fon Fersterovu kontemplaciju o mogućnosti prihvatanja konstruktivističko-kibernetičke teze koju su mnogi sistemski teoretičari nazvali drvetom znanja21,272, na dva načina107. Prvi način odgovara svesti o subjektu kao centru sveta, odakle se on oseća kao kreator sopstvene stvarnosti, pri čemu bi tada njegov jezik bio monolog, neosetljiv na suptilne poruke jezika Prirode. Drugi način odgovara izjednačavanju stvarnosti sa zajedništvom, konstrukcije našeg sveta sa kon-strukcijom – zajedničkim stvaranjem našeg zajedničkog sveta, poistovećivanju sa Jednim, sa Prirodom i svim bićima kao celinom, kada i naš odnos sa svetom postaje spontani cirkularni dijalog potencijala neograničenog obogaćivanja nas i našeg sveta. Zahvaljujući principu relativnosti, hipoteza da smo i ja i Ti svako po solipsistički centar sveta, mora pasti u vodu onog trenutka kada se sretnemo, te slično kao i u heliocentričnom sistemu, mora postojati treći koji je centar referentnog sistema u kome smo ja i Ti. Taj Treći jeste upravo Put, put predanosti koji se pruža između mene i Tebe i koji odiše »jednakošću«: »stvarnost« = »zajedništvo«31, kao što je smatrao fon Ferster, preuzevši stav Martina Bubera da »tamo gde nema deljenja (zajedništva), nema ni stvarnosti«54. »Ono što je dobro za Tebe, dobro je i za mene« - imperativ je koji odražava put, odnos između mene i Tebe kao centar referentnog sistema. Kroz ovakav stav, i naše postojanje se pretvara u postajanje, statični karakter unapred isplaniranih komunikacija nošenih težnjom ka sopstvenom nepromenljivošću pretvara se u plodne, predane, otvorene, samo-organizacione, konstruktivne, evolutivne i spontane susrete kroz koje se rađaju blaga obostranih, nepredvidljivih spoznaja.

Da bi konstruktivistički prilaz opisivanju stvarnosti, saznanja i življenja postao potpun neophodno ga je uravnotežiti upravo sa putevima koji povezuju i koji čine Put naše evolucije i spiritualnog razvoja, na način kojim će se izbeći stavljanje centra saznajnog referentnog sistema u ljudski um, sa očiglednim posledicama egocentrizma i svih drugih disharmonizujućih efekata koji se iz delatnosti utemeljenih na svesti o egu rađaju. Prosvetljena bića svojim življenjem (ponašanjem) nikada ne pokazuju direktno na

24

sebe (već samo indirektno, primerom; jer »ako ja proslavljam samoga sebe, ništavna je moja slava« (Jovan 8:54)), već na lepotu Prirode i drugih bića, slično kao što pogledi na svet (tj. pogledi koji stvaraju svet) zaljubljenih bića nikada ne govore »gledaj kako sam lep«, već »gle, kako svet je lep«, »gle lepotu koja si Ti«, odakle je jasno da putanje zajedništva, uzajamne pažnje i uviđanja sopstvene lepote samo kroz lepotu našeg sveta, čine tajnu kosmičke Ljubavi. Pokretači ljudskih delatnosti, razmišljanja, tumačenja sveta koji im pruža na uvid njihova percepcija mora uvek biti okrenut drugima, putevima koji nas povezuju sa Prirodom, te jedinstvu subjekta sa čitavim svetom. Samo su ovakve ljudske težnje u stanju da ulepšaju saznajne svetove i doprinesu blagostanju na našoj planeti, jer samo poistovećivanjem sa čitavim postojanjem i sam svet iz perspektive kvaliteta kao idealističkih puteva postaje refleksija naše svesti, odraz nas samih, sa svom harmonijom i mirom koje ovakav doživljaj sveta donosi. Stoga se klasična realističko-objektivistička nauka i idealističko-subjektivistički moderni naučni prilazi, uključujući autopoietičku teoriju i konstruktivizam, moraju shvatiti kao komplementarni prilazi opisivanju stvarnosti u čijem se Jang-Jin plesu krije tajna neprekinutog toka napretka u vidu evolucije naše svesti. Dalji tok ove knjige istraživaće potencijal harmoničnog jedinstva ova dva načina razmišljanja.

Kvaliteta je beskonačno mnogo

Standardni naučni pristup opisivanju sveta polazi od implicitne pretpostavke o prisustvu konačnog broja kvaliteta u Prirodi, koji bi se jednoznačno mogli povezati sa određenim simbolima čijom bi se manipulacijom uz pomoć definisanih matematičkih pravila mogle objasniti i eventualno predvideti sve pojave sveta oko nas. U ovako redukcionistički viđenoj, redundantnoj, te stoga i potencijalno kodiranoj uređenosti Prirode, neophodna bi bila uvođenja isključivo kvantitativnih beskonačnosti usled prisustva neograničeno velikog broja entiteta iste vrste41. Međutim, iz holističke perspektive sagledavanja uređenosti Prirode, prisustvo beskonačnog broja kvaliteta u svetu implicira jedinstvenost svakoga od njih, što je, sa realističke tačke gledišta, direktna posledica jedinstvenog konteksta iz perspektive svake tačke u prostor-vremenu. Kvaliteti opisa stvarnosti iz jedne perspektive nisu isti kao i opisi »istih« stvari iz druge perspektive. Stoga su i naučne teorije u stanju da pokrivaju samo određena polja stvarnosti, dok se, s druge strane, u holističkoj nauci, slično kao i u svakom svetom pogledu na svet, kontekst i sadržaj sistema stapaju u neraskidivu celinu usled činjenice da je ne u od saznajnog bića nezavisnoj, realno postojećoj strukturi prisutna suština sadržaja i kvaliteta sistema, već u putanjama koje figurišu u odnosu sistema sa svojom okolinom i sa nama samima.

Proučavanje sveta na nivou kvantnih pojava nam je jasno stavilo do znanja da se svi prividno razlučeni kvaliteti i entiteti moraju opisivati u funkciji ostatka sveta. Naime, slično kao što reči ili rečenice izdvojene iz konteksta sintaksičke ili fonetske ekspresije i strukture bića-interpretatora gube svoju smislenost, tako i stvari prividno, u svrhu razmatranja, izolovane iz svoje celokupne okoline gube svoj beskonačno širok spektar kvaliteta. Primetimo da se pomenute reči ili rečenice čak i u pogledu sagledavanja njihove smislenosti (odnosno, svih kvaliteta koje pružaju) ne mogu ograničavati samo na izvesne gramatičke celine u koje ih uslovno uvrstimo, već na čitavu istoriju saznajnog bića koje joj pridaje smislenost. Smisao koji pridajemo našem svetu uočavajući i

25

oblikujući izvesne kvalitete zavisi od čitavog konteksta našeg postojanja i naših ideja o poretku datih stvari u organizaciji Kosmosa kao celine, te stoga svako biće predstavlja izvor jedinstvenog i neponovljivog stvaranja Kosmosa. Tako, ne samo verbalni izražaji, već i svaki kvalitet sveta zavisi od naše personalne istorije, prostorno-vremenske perspektive, socijalne tradicije iz koje proklijava ideja o njegovoj objektivnosti, istorije evolutivnog postanka, logičke osnove formalnog rasuđivanja, lingvističke tradicije, te kao što ćemo videti, i od naših saznajnih temelja sa kojih konstruišemo rezultate naše percepcije i čitavu sliku o svetu, u zavisnosti (videćemo i to) od naših vrednosnih težnji. Svaka osobina koju pripišemo nekom sistemu, bilo da je to gramatička celina, živo biće ili neki objekat, predstavljaće odraz našeg, subjektivnog sagledavanja interakcije tog sistema sa ostatkom sveta, te se analogno tome, i značenje može definisati upravo kao doživljavanje konteksta405, kao što smatra Fritjof Kapra.

Shvatanje da čak i strukturno identični entiteti (koji su kao takvi postojani sa redukcionističke tačke gledišta) prisutni u različitim kontekstima indukuju različite kvalitete »u njima« pruža osnovu za očiglednu spoznaju beskonačnog broja kvaliteta koji čine svet. Pošto je, takođe, svaki kvalitet bilo kog entiteta definisan kao posledica svojevrsne interakcije sa njim iz perspektive subjekta (što mu pruža i istovremeno svojstvo subjektivnosti), tada beskonačno širok opseg mogućnosti delovanja sa njim predstavlja i još dublju osnovu za shvatanje i prisustva beskonačnog broja kvaliteta, pa čak i u svakom, i beskrajno malenom i naizgled beznačajnom detalju Prirode. Imanuel Kant je smatrao da je u svakom detalju Prirode prisutan beskonačan broj potencijalnih mogućnosti sagledavanja, od kojih svaka, naravno, čini Ding an sich, jednu stranu puta koja se na potencijalno beskonačan broj različitih načina može sagledati iz beskrajnog broja potencijalnih perspektiva. Ovakvo shvatanje je u potpunoj saglasnosti sa budističkom idejom o beskonačnim mogućnostima skrivenim u svakom i najmanjem delu stvarnosti (označenim kao tê, toku, odnosno guna, na kineskom, japanskom i sanskritu, respektivno361), te sa shvatanjem Baruha Spinoze da »iz nužne božanstvenosti prirode mora proisticati beskonačan broj stvari u beskonačnim vidovima«352, kao i sa biblijskom porukom da su ljudska bića, a kroz njih i čitav svet stvoreni po Božijoj slici, te da se, s obzirom da svako stvaranje podrazumeva predavanje delića sopstvene suštine, u svakom zrncu sveta kriju refleksije najdublje suštine postojanja. Svaka nova tačka gledišta sa svojim jedinstvenim i neponovljivim položajem u prostor-vremenu rađa nove vidike sa kojih se mogu sagledati posebni, neponovljivi i neopštivi kvaliteti. Povrh svega, pošto se Priroda kao kompletan kontekst postojanja svakog uočenog detalja, nalazi u stanju stalne promene i neponovljivosti, tada se i svi kvaliteti Prirode, a sa njima i svaki entitet, nalaze u stanju stalne promenljivosti svojih beskrajnih mogućnosti emanencije. Tako, čak i deskriptivno (ne-fizički) identične mantre predstavljaju ključeve neponovljivih semantičkih sadržaja.

Mapa šume se ne može toliko kvalitetno napraviti stalnim sedenjem na grani jednog drveta, koliko njenim sagledavanjem sa više perspektiva. Minijaturna Sunčeva duga u vidu razlivenog spektra Sunčeve svetlosti od strane kapljice vode na vlati trave, vidljiva je samo u okviru uskog ugaonog opsega124, a forma svakog oblaka je jedinstvena u svakoj tački njegovog posmatranja. Ono što se sa površine Zemlje po relativno vedrom danu doživljava kao oblak koji pluta plavom, nebeskom sferom, putnik u avionu koji prolazi kroz njega bi pre nazvao kondenzovanom vodenom parom, pa bi kvaliteti pridani, sa objektivističke tačke gledišta identičnom entitetu, bili posve različiti. Slično tome,

26

mnoga arheološka nalazišta su otkrivena tek iz aviona, iako su istraživači-arheolozi vekovima hodali kroz iste predele. I svest o našem domu-planeti Zemlji izgleda posve različito kada joj se pridaju kvaliteti uočeni u njenoj slici snimljenoj iz orbite nekog satelita. Ukoliko bismo putovali u kosmičkom brodu daleko od našeg planetarnog doma, sazvežđa označena sa Zemlje bi nam bila od male koristi, s obzirom da bi se zvezdana sfera koja bi nas okruživala menjala sa svakom novom tačkom našeg putovanja po Mlečnom Putu.

Pošto se nove osobine, nove opcije i novi pravci kretanja pojavljuju (postaju očigledni) sa svakim složenijim nivoom posmatranja sistema, tako će naše opisivanje bilo kog sistema i predviđanje njegove evolucije biti uvek nepotpuno, s obzirom da je put kretanja i najmanjih entiteta iz naše perspektive zavistan od svih globalnijih nivoa uređenja kome pripada dati entitet, te tako i od čitavog Kosmosa i njegovih najudaljenijih delova. Kada bismo, na primer, posmatrali kretanja ćelijskih komponenti, njihovu smislenost bismo morali da sagledamo u kontekstu organizma čije delove oni čine, s obzirom da bi nam u suprotnom slučaju, njihovo kretanje izgledalo nasumično. Tako, svaka proglašena nasumičnost u objašnjavanju izvesnih prirodnih procesa predstavlja samo posledicu nepotpunog sagledavanja Puta Prirode.

Pogledajmo kao primer jedan molekul vode74. Kvaliteti molekula vode i njihovih međusobnih interakcija predstavljaju mala čuda Prirode koja, između ostalog, uslovljavaju i postojanje planetarnih životnih procesa. Međutim, ponašanje molekula vode nije moguće objasniti i potpuno predvideti na osnovu kovalentnih veza i kvantnih karakteristika koje stoje u osnovi fizičko-hemijskih veza koje figurišu u njima, i to pre svega s obzirom na nužnost izvođenja enormnih proračuna koji bi morali prethoditi ovakvom predviđanju, kao i na opadanje njegove preciznosti usled drastičnog porasta indeterminizma i probabilističke prirode proračuna uopštavanjem sa kvantnog na svaki makroskopski nivo. Za ponašanje molekula vode je, tako, neophodno uzeti u obzir ne samo razne kvantne karakteristike određenih hemijskih veza ili fizičkih, elektrostatičkih, Van der Valsovih, vodoničnih, te hidrofilnih i hidrofobnih interakcija, već i potpuno okruženje u kome se oni nalaze. Naime, za izvođenje bilo koje hemijske reakcije nije dovoljno samo dovesti u kontakt direktno interagujuće entitete, već je, s obzirom da su elektronski oblaci atomskih i molekulskih veza nelokalni u odnosu na hemijski vezane nukleone i osetljivi na promene čitavog bliskog okruženja, neophodno povoljno uskladiti čitav neposredni fizički kontekst reakcije350, koji u slučaju jednostavnih reakcija može dosezati nanometarsku sferu, dok se u slučajevima životnih, biohemijskih reakcija može protezati i znatno dalje duž prostorne koordinate. Znanje iz oblasti klasične hemije bi nam, dalje, koristilo u svrhu pružanja objašnjenja promena fizičkih stanja preko kojih se, na primer, stvara voda od polaznih gasova vodonika i kiseonika pod pogodnim uslovima, dok je znanje iz oblasti biologije i biohemije neophodno da bi se sagledalo kretanje vode u metaboličkim ciklusima, uključujući i, na primer, osmotsko kretanje vode od korena do listova relativno visokih biljaka. Fizičko-hemijske veličine, kao što su kompresibilnost, površinski napon, kohezione i adhezione sile i kapilarnost, koriste se za sagledavanje makroskopskih osobina vode kao tečne faze, uključujući i kišne kapi. Za uvide u ponašanje vode u emulzijama i mikroemulzijama bilo bi nam, opet, korisno znanje iz oblasti koloidne hemije. Termodinamički principi su, dalje, neophodni u svrhu razumevanja dinamike toplotnih procesa u vodi. Statička i hidraulička pravila povezana sa gustinom moraju se koristiti radi formalnog objašnjavanja kretanja čvrstih tela kroz

27

vodu, uključujući i proračune potiska vode pri plovidbi broda. Dinamički zakoni, uključujući i Njutnove zakone kretanja i gravitacije, postaju relevantni pri objašnjavanju dejstva plimskih efekata u velikim telima, dok se hidrodinamika, uključujući i Bernulijev princip, koristi prilikom razmatranja protoka vode kroz vodovodne cevi ili duž rečnih korita. Na kraju krajeva, za razumevanje kretanja vode zgodno je poznavati i planetarne cikluse kruženja materije, dok bi pronicanje u ulogu vode u, na primer, klimatskim promenama Zemlje zahtevalo kombinovanje znanja o tipičnim kvalitetima koji uobičajeno pripadaju odvojenim naučnim disciplinama. U svakom slučaju, ukoliko ne poznajemo kretanje reke, kretanje pojedinačnih molekula vode u njoj bi nam izgledalo ili nasumično ili nahođeno putem nekih nepoznatih, graničnih uslova. Stoga, osobine svakog emergentnog fenomena u našem svetu, svakog kvaliteta koji smo u stanju da primetimo ili imenujemo, bili to molekuli vode, proteini ili živa bića, određene su ne samo svojom unutrašnjom strukturom, već celokupnim kontekstom svog postojanja. Slično kao što značenje tekstualnih zapisa postoji u kontekstu subjektovog doživljaja čitavog Kosmosa - puteva koji spajaju njega i Prirodu, tako i uočeni kvaliteti na svakom detalju Prirode zavise od puteva kojima iscrtavamo naš svet. Međutim, sa druge, realističke strane, i svaki kvalitet i sve što postoji, makar bio to i beskonačno mali detalj Prirode, u sebi sadrži i odslikava čitavu kosmičku celinu, odakle se jasno nazire i savremena popularna metafora Kosmosa kao holograma. Svaki detalj Prirode, svaki uočeni prirodni proces, povezan je sa svim što jeste, što je ikada bilo i što će biti. Između ostalog, kvaliteta je, stoga, opet beskonačno mnogo.

Međutim, sada se može postaviti očigledno pitanje: da li je postojanje ovih različitih naučnih perspektiva sa kojih se sagledava kretanje strukturno prividno identičnih entiteta uslovljeno zapravo neizvodljivošću matematičkih proračuna u kojima figurišu enormne količine ovih prividno istovrsnih entiteta, ili je posledica uočavanja različitih kvaliteta »istih« entiteta iz različitih perspektiva neizostavno implicitna u svakom sagledavanju stvarnosti. Razmatranje između ova dva shvatanja nas vodi na put stare redukcionističko-holističke rasprave. Međutim, ukoliko se prihvati u holističkim shvatanjima imanentna pretpostavka o kretanju entiteta nižih nivoa složenosti sistema u skladu sa idejama celine, tada direktno sledi i činjenica da svaki entitet poseduje svoje kvalitete u zavisnosti od svog celokupnog konteksta postojanja, što je saznajni opseg nedosegljiv za inteligentna bića kao što smo mi, kojima naspram potencijalne prepotentnosti imanentne u redukcionističkom sagledavanju sveta ostaje znatno prosvetljeniji put delovanja pod naučnim, kvalitativno ograničenim i pragmatičkim, globalno unapređujućim okvirima, ali prožet istinskim sagledavanjem stvarnosti u beskrajnim kontekstima, blago nazirući uspavanost celine u svakom od njenih delova. Uspavanost koju samo nadahnuta bića kroz svepoštujući odnos ispunjen radosnim predavanjem sebe lepoti sveta mogu probuditi, prodirući tako u večnost trenutka – ravnotežu sunjatske sveobuhvatne večnosti i majske (u budističkoj tradiciji epitet svakog iskustva koje se sastoji i proističe iz dualizma, razlike subjekta i objekata, sopstva i nesopstva, razlike između težnji ka prosvetljujućem delanju i samog prosvetljenja, privlačnosti i odbojnosti kao ne-slobodne, plodovima rada vezane interakcije itd.) beskrajnosti neponovljivog toka Prirode.

28

U Prirodi ne postoji ništa što bi se moglo predstaviti kao suma svojih delova

Svaki detalj Prirode, svaki prirodni proces i zapravo sve što postoji predstavlja holistički entitet, nerazdvojiv od ostatka sveta, premda se, na osnovu percepcije živog bića, formalno može razlučiti kao naizgled nezavisan od njega. Karakteristika svakog sistema u Prirodi je da se kvaliteti njegove celine ne mogu predstaviti pomoću njegovih delova. Premda je još Aristotel pisao da je »celina nešto više i nešto iznad svojih delova, a ne samo njihova suma«74, upravo je razvoj aristotelovske škole razmišljanja implicirao i razvoj vere da se sve stvari u Kosmosu mogu redukcionistički predstaviti pomoću elementarnih svemirskih »opeka«.

Uzrok holističkog karaktera svih prirodnih sistema se iz redukcionističke perspektive (koja pretpostavlja egzistenciju elementarnih entiteta, kvaliteta nezavisnih od ostatka sveta) lako može pronaći u činjenici da određene veze između definisanih delova prirodnih sistema postoje isključivo pri opstajanju celovitosti datog sistema. Za razliku od rezultujućih osobina sistema koje se mogu predstaviti u funkciji suma ili razlika raznih kooperativnih sila (u zavisnosti od smerova njihovih uzajamnih dejstava), emergentne osobine (Džordž Henri Luis je skovao ovaj pojam u knjizi »Problems of Life and Mind« (1874-9))74 sistema se ne mogu redukovati do kvantitativnih relacija između entiteta formalno uobličenih kao »delovi« sistema. Sve životne crte vredne divljenja i životnih posvećenja predstavljaju emergentne kvalitete, i zaista je puno primera holističkih sistema koje u svakom trenutku možemo sagledati u našem svetu. U svakoj iskrenoj komunikaciji prožetoj obostranom voljom ka slušanju i sopstvenom, predanom i poverljivom modifikovanju, spoznajemo nešto što niko od nas sam po sebi nije pre poznavao. Ko god se ikada zaljubio u neku vokalnu kompoziciju, zna da je njena semantička vrednost nereducibilna na sumu vrednosti njenog tekstualnog i harmonijskog dela, a slično tome, i nijedna pesma se ne može redukovati ni na deonice pojedinačnih instrumenata, niti na skupove zvučnih frekvencija, kao ni knjiga na skupove reči ili rečenica.

Smisao knjige koji je nereducibilan na sume smislenosti slova, pojedinačnih reči ili rečenica; simfonija čija se lepota ne može izraziti razmatranjem pojedinačnih tonova, skupova zvučnih frekvencija ili deonica pojedinačnih instrumenata; hranljivi molekuli kuhinjske soli kao kombinacije dveju atoma koji su sami po sebi, u hemijski elementarnom obliku, toksični; elektroni koji putuju u parovima kroz materijal u njegovom superprovodnom stanju; talasna funkcija sistema nelokalno povezanih čestica koja sadrži više informacija od proizvoda talasnih funkcija kojima se karakterišu individualne čestice; živa bića čija se radost ne može svesti na složene mreže biohemijskih reakcija; spontane, iskrene i kreativne komunikacije iz kojih izviru saznanja nepostojana u pojedinačnim sistemima pre interakcije; rešenja problema do kojih se može doći samo posredstvom interakcije bića za koje je, same po sebi, put do njih nedostižan; kolonije pingvina koji blisko okupljeni srazmerno svojoj brojnosti redukuju gubitak telesne toplote117; ptice koje udruživanjem u jata redukuju otpor vazduha pri letu i povećavaju svoju osetljivost na promene u vizuelnom okruženju217; ili ekosistemske simbiotske organizacije265 – poput orhideja i cvetova helijanteme (čija se ne samo biljna, već i semena struktura karakteriše sinergetskom simbiozom sa izvesnim vrstama gljiva)301, korenova biljaka kojima vezane gljive i bakterije pomažu u apsorpciji

29

hranljivih materija iz zemljišta i protoku vode duž stabla, endofitnih simbioza praktično svih biljaka sa određenim mikrobima (putem kojih se, često, povećava otpornost na stresna dejstva sredine i širi adaptivni opseg vrste)301, lišajeva kao simbioza fotosintetičkih cijanobakterija (mrkozelenih algi) i gljiva koje imaju izuzetnu sposobnost skladištenja vode i stabilne adhezije, fotosintetičkih i heterotrofnih bakterija koje žive danas unutar ćelija izvesnih organizama, a putem čijih uzajamno održavajućih interakcija se može objasniti i evolucijsko poreklo organela hloroplasta kod biljnih, i mitohondrija kod biljnih i životinjskih ćelija265,254 - u okviru kojih »delovi« postižu ono što nikada ne bi bili u stanju da izvedu razdvojeni od celine, predstavljaju samo neke od očiglednih primera emergentno kvalitativnih, holističkih sistema našeg sveta.

Svaki trenutni doživljaj stvarnosti predstavlja mnogo više od skupa opažaja pojedinačnih čula. Direktne slike našeg sveta predstavljaju rezultate multisenzorskih perceptivnih aktivnosti, što znači da se one, u skladu sa očiglednom holističkom uređenošću svake prirodne pojave, ne mogu redukovati do neinteraktivne sume rezultata pojedinačnih opažajnih aktova. Slično tome, ni ljudska osećanja se ne mogu redukovati do izvesnih funkcionalnih delova, kao ni uzročno centralizovati, slično kao što se ni um ne može lokalizovati, te ni svesnost izraziti kao formalni proizvod sastavnih misaonih, fizičko-hemijskih procesa. Ovakva holistička, nereducibilna uređenost je najočiglednija u trenucima naglih promena na integrativnom planu bića, bilo da su to gubitak integrativne organizacione harmonije55 ili prosvetljujuće buđenje neraskidive holističke harmonije, koji uvek obuzimaju čitavo biće, te se samo bogato-kvalitativno mogu opisivati, ali ne i reducibilno lokalizovati. Mistični doživljaj holističnosti multisenzorskih aktivnosti, koji potiče iz neizvodljivosti pružanja objašnjenja uzročne samostalnosti celine sistema nad svojim delovima, ogleda se i u budističkoj Zen tradiciji u okviru koje se za prosvetljeno stanje svesnosti poznato kao satori, smatra da predstavlja trenutno, ne-mapirajuće, ne-analitičko rađanje svesnosti telesne celine o samoj sebi, te istovremeno samo-osvešćivanje samog kontinuuma kosmičke celine359. Putem ovakvog znanja o holističkoj osnovi prosvetljene svesti, jasno se sagledava i njeno potencijalno postojanje samo u stanjima nerazdvojivosti posmatrača od posmatranog, naše duše i svega postojećeg, stanjima koja odražavaju potpunu harmoniju interakcije celovitih delova u svetlu vizije celine, Puta Prirode.

Osnovna težnja svakog logičkog ili metaforičnog razmišljanja je, najčešće, povezivanje pojedinačnih ideja u harmonične, jasne celine. Međutim, očigledno je da se ljudske ideje mogu samo kombinovati (što se aritmetički može predstaviti jedino operacijom multipliciranja), ali ne i sabirati. Pokušamo li da razmišljamo o dve odvojene ideje, uspećemo samo da održavamo jednu misao o dve misli21. I slično tome, nijedna ideja ne može sama sebi biti dovoljna, već ona, slično kao i sve postojeće, pruža svoje ruke ka čitavom kontekstu svoga postojanja u okviru koga i poseduje svoju smislenost, sakrivajući u sebi tajnu čitavog Kosmosa. Značaj i kreativni potencijal naučne metodologije se produbljuju sagledavanjem relacija naučne misli sa poljima umetnosti, tehnološkog dizajna, filosofije, teologije i čitavim inherentno uobličavajućim kontekstom njene egzistencije i, slično tome, ne samo da se referentni termini izvesnog naučnog jezika nužno moraju definisati i usvajati u grozdovima242, već se i nijedna naučna tvrdnja ne može samostalno porediti sa iskustvom, bez uzimanja u obzir celine logičkog sistema kome ona pripada. Vilard Kvajn je, tako, svaki logički sistem rezonovanja zamišljao318

kao telo čije ivice odgovaraju kontaktu sa iskustvom, i u kome autonomno izvedena

30

promena svake logičke veze, samo inicirana iskustvenim perturbacijama tela (što je, kao što ćemo videti, analogno konstruktivističkom pogledu na percepciju živih bića), neizostavno povlači modifikovanje celokupnog sistema kome ova tvrdnja pripada, što je shvatanje koje čini osnovu prevladavanja redukcionističkog logičkog pozitivizma konformacionim holizmom u okviru koga se, između ostalog, i fizika i metafizika spajaju u neraskidivu celinu, čime i naučne slike Prirode dobijaju društveni, etičko-estetski karakter.

Finalna uzročnost Prirode je nelokalna i holistička (od celine ka delovima)

U skladu sa idejom o holističkom poretku Prirode, sa inteligentnim organizmima kakve prepoznajemo u svetu naše percepcije se ne završava nelinearno-hijerarhijska sistemska kosmička uređenost života. Svako ljudsko biće se sastoji iz niza organizacionih nivoa. Kada bismo sagledavali organizaciju čoveka iz perspektive jedne ćelije, nikada ne bismo mogli da sagledamo harmoničnu integrisanost i uređenost celotnog živog bića čijeg je ta ćelija deo. Sličan utisak bismo stekli i prilikom sagledavanja životne organizacije sa nivoa pojedinačnih tkiva ili organa. Stoga, nema razloga da smatramo da se sa ljudskim bićima završava ova čudesna organizacija, te da skromna bića kao što smo mi predstavljaju krajnje tačke u evoluciji Kosmosa, čineći tako disharmonizujuće težnje ka postizanju apsolutnih autonomija, vlasti i kontrola nad našom sredinom zavaravajuće opravdanim. Definicija celovitih entiteta, bilo da su to atomi, molekuli, ćelije, živa bića ili zvezdani sistemi, zavisi od perspektive njihovog posmatranja i povlačenja granica između »unutra« i »spolja«, te stoga često ono što nam u velikim razmerama izgleda kao dinamičko, nejasno more isprepletanih, u beskraj prostirućih putanja interakcije, bez precizne granice između očekivanog intra- i ekstra- prostora, možemo u manjim razmerama sagledati kao mnoštvo prividno jedinstvenih, jasno iscrtanih, funkcionalnih entiteta, ili ipak, iz jedne sveobuhvatne perspektive, kao čistu, božansku Jednotu.

Pojedinačne ćelije obavljaju svoje funkcije, ali um bića iscrtava njihov zajednički Put. Ako um kao vrhunski, nelokalizovani centar odlučivanja, upravljanja i koordinacije nižim nivoima odgovarajuće životne organizacije, predstavlja očigledan primer holističkog uzročnog delovanja viših organizacionih nivoa na niže konstitutivne nivoe, prirodno je očekivati da sličan usaglašavajući efekat, nesaglediv sa stanovišta naših konvencionalnih rezultata percepcije, mora biti prisutan u našem svetu i našim bićima, vodeći poreklo sa još viših, kolektivnih, ekosistemskih, planetarnih i kosmičkih nivoa uređenosti. Međutim, redukcionističkim sagledavanjem sveta izvedeni opšti savremeni stavovi o nasumičnosti prirodnog poretka, te o čoveku kao gospodaru i ukrotitelju Prirode - namesto usrećujućeg doživljavanja čoveka kao večnog deteta Prirode koja je poput globalnog živog bića - ostavljaju katastrofalne posledice na našu planetu danas, degradirajući božanstveni karakter i duhovnu inteligenciju, implicitne ne samo u globalnijim nivoima organizacije planete i Kosmosa, već i u konstitutivnim putanjama samih ljudskih bića. Ideje o pohlepi kao pokretaču ekonomskog i tehnološkog napretka, win-loss borbi za opstanak kao putu preživljavanja, te, uopšte, otuđeni i egocentrični odnosi bića sa sredinom, odražavaju stav razdvojenosti uma i Prirode, prožet neharmoničnošću i neskladom, nastao na temeljima zaboravljanja na esencijalnu važnost traganja za Putem Prirode, traganja kao svetoj, usrećujućoj posvećenosti čitavoj životnosti. Svaki prirodni sistem (individualno biće, ćelija, ekosistem, društvena

31

organizacija...) se kreće ka sopstvenoj degradaciji i propasti kada su njegovi pojedinačni delovi orijentisani na sebično hranjenje, rast i sopstveni opstanak, dok njegov put vodi ka unapređujućoj evoluciji kada je na nivou putanja sistema, komunikacije između izabranih delova, prisutan cilj postojanja, orijentisan ka harmoničnom funkcionisanju sistema kao celine u sprezi sa svojom sredinom. Stoga bi prenošenje svesti o globalnom poretku, o holističkoj uređenosti sveta, o Zemlji, Sunčevom sistemu i Kosmosu kao živim bićima, trebalo da predstavlja primarni cilj savremene edukacije. Ovakva holistička shvatanja bi od danas u gotovo opštoj meri pogrešno okarakterisanih težnji ka dominaciji, kontroli i moći kao istinskih vrednosti, sa buđenjem svesti o inteligenciji i spontanom putu Prirode sadržanom u svim detaljima Prirode, razvila religijske kvalitete u ljudskim razmišljanjima, ispunjene duhom zajedništva, upanišadskim divljenjem i sveopštom milostivošću.

Um, slično kao i svi estetski, etički i drugi nelokalni, široko prostorno-vremenski obuhvatni kvaliteti, predstavlja harmoniju emergentnih kvaliteta poretka Prirode. Emergentni kvaliteti nastaju na različitim nivoima organizacije sistema u odnosu na onaj u kome se uočavaju sinergetski interagujući entiteti koji ga izazivaju, i ovakvi kvaliteti su ne samo nepredvidljivi, već i nereducibilni na entitete koji uslovljavaju njihovo postojanje. Ovi ireducibilni, viši principi trebalo bi da budu dodatni fizičko-hemijskim zakonitostima za koje se iz redukcionističkih okvira pogrešno smatra da su u stanju da opišu i objasne sva biološka i kosmička kretanja. Ovakva reformulacija uzročnosti bi odgovarala povratku aristotelovske finalne uzročnosti u naučne opise Prirode, eliminisane iz okvira nauke sa opštim prihvatanjem uzročnosti implicitne u zakonima Njutnove mehanike383. Podsetimo se da je Aristotel definisao 4 tipa uzročnosti: materijalnu (koja odgovara egzistenciji kosmičke »građe«, tj. informativnog potencijala sveta), formalnu (koja odgovara postavci modelovanog sistema u posmatranom trenutku), efektivnu (ili mehaničku) (koja odgovara fizičkim zakonitostima u skladu sa kojima se odigrava evolucija proučavanog sistema) i finalnu (koja predstavlja krajnju svrhu evolucije sistema, definisanu njegovim kompletnim istorijatom). Povratak naučnih slika sveta na inkorporiranje nemerljive, neeksplicitujuće i nemehaničke finalne uzročnosti adekvatan je i holističkom doživljaju uzročnosti na nivou našeg sveta, koga iscrtava shvatanje o viziji kroz koju vidimo sadašnjost kao putu ka kome nezadrživo stremi evolucija nas i našeg sveta – ono što vidimo, to i postajemo, te je stoga uočavanje lepote i božanskih kvaliteta u našem svetu (koga sami iscrtavamo, čime se ukida objektivističko-subjektivistička razlika između direktnog iskustva i naše imaginacije) jednako putu njihovog ostvarenja i pružanja evolucije sveta u smeru njihovog daljeg beskrajnog razvoja. Jednim ovakvim, delimično sistemskim, analogijskim pristupom opisivanju sveta bi se, kao što ćemo videti, i naučno znanje prevelo iz strogo kvantitativnih, programskih okvira u etičko-estetski inspirativnu ravnotežu kvalitativnih, metaforičnih opisa i kvantitativne preciznosti.

Kao primernu analogiju holističkog uređenja Prirode možemo sagledati bilo koji tekstualni zapis. Naime, najniži organizacioni nivo koji u primeru postavljamo biće glasovna reprezentacija simbola, a krećući se ka višim organizacionim nivoima sistema koji čini jedan sintaksički zapis, doći ćemo preko reči, rečenica i stila pisanja do idejne esencije čitave kompozicije, te naših težnji i vrednosti koje stoje u osnovi svakog stvaranja u kontekstu našeg odnosa sa sredinom. Principi formiranja svakog od ovih nivoa uslovljeni su, ali ne i uzrokovani pravilima po kojima se formiraju niži

32

organizacioni nivoi. Slova se oblikuju u reči u skladu sa poznatom terminologijom, koja se dalje oblikuje u rečenice u skladu sa gramatičkim pravilima, dok se rečenice kombinuju u kompletnu kompoziciju u skladu sa unutrašnjom težnjom ka izražavanju ideja, vođenom određenim implicitnim vrednosnim sadržajem. (Slično kao što se svaka interpretacija i iscrtavanje sveta usmeravaju našim najdubljim težnjama, i svako stvaranje se izvodi u skladu sa određenim vrednosnim kriterijumom selekcije ideja, negiranom u okvirima konvencionalnih naučnih objašnjenja, u lingvističkoj metafori orijentisanih na opisivanje izabrane poeme korišćenjem pojmova elementarnih slova i njihovih potencijalnih rečničkih i gramatičkih veza, za razliku od sistemskih, etičko-estetskih nivoa objašnjenja koji se dotiču dubokih težnji koje stoje u izvornoj osnovi date knjige života.) Stoga je svaki nivo pod dualnom kontrolom313 nivoa ispod i iznad njega. Ukoliko sada naše vidike proširimo na čitavu Prirode i sve njene entitete koje možemo da zamislimo, primetićemo da slična analogija važi za sve njih. Vegetativne osobine živih bića podržavaju životnost na nižim nivoima uređenosti, ali pružaju otvorenost uticaja viših nivoa – pokretanja, te dalje ponašanja, pa inteligencije koja služi još višim principima odgovornog izbora, tj. slobodne volje. Svi prirodni sistemi bez izuzetka se karakterišu ovakvom holističkom uređenošću u okviru koje niži, sastavni organizacioni nivoi sistema uslovljavaju postojanje i ponašanje odabrane celine, koje je, ipak, uzrokovano putem složenijih organizacionih nivoa koji se usled neograničenog konteksta postojanja svakog sistema pružaju u nedogled svega postojećeg. I u gotovo svim religijama sveta postojana je ideja o unakrsnim principima, što je u skladu kako sa ovako opisanom »dualnom kontrolom« prirodnih sistema, tako i sa idejom o svemu postojećem kao o Putu. Hrišćanski simbol krsta, egipatski simbol dualizma ka (odslikan hijeroglifom dve podignute ruke), počeci svih persijskih bajki sa »Beše biće i ne-biće« kao ogledala tradicionalnih dualističkih verovanja, alhemičarsko načelo solve et coagula, odnosi Tao-Te, Šiva-Šakti, Puruša-Prakriti, Pingala-Ida odražavaju doživljavanje ukrštanja nebeskih i zemaljskih principa kao neophodnog preduslova nastanka života i Prirode.

S obzirom da svaki nivo uređenosti Prirode poseduje izvesnu autonomiju u stvaranju putanja kojima se pruža ka svojoj životnoj sredini i svim drugim organizacionim nivoima Prirode, upravo traganje za božanstvenom etikom kao temeljnim vodiljama jedne, uspinjuće strane puta ko-kreacije ovih putanja (koja se, iz ove perspektive, sagledava kao dodir slobodne volje bića i Puta Prirode), i mudro, prosvetljujuće, božanski-učeće i isceljujuće nahođenje sa druge, uzvišene strane ovog puta ko-kreacije, budi blaženu harmoniju evolutivnog i održivog kretanja datog individualnog i globalnog kosmičkog sistema. Uspinjanje u sve bogatija stanja organizacije, kako na putu individualne i globalne evolucije životnosti i svesti, tako i na karmičkom putu evolucije duše, može se, stoga, sagledati u sve raznovrsnijim i blagodetnijim dinamičkim ravnotežama između duha traganja i svetlosti Ljubavi, između sve čudesnijih zadivljenosti na temeljima sve bogatijih konstrukcija znanja, sve veće čežnje za spoznajom i otkrovenjima celotnog Puta Prirode, verom ispunjenog ushićenja i predanosti ka njegovom religioznom praćenju sa jedne strane, i sve prosvetljenije svesti saosećanja i poistovećivanja našeg bića sa čitavim svetom, blažene brižnosti i posvećenosti obasjavanju svetlošću duše svačijeg pogleda na svet - sve dok ne ispunimo Tao ideal koji se ogleda u rečima LaoCea: »Ako Nebo i Zemlja traju dugo, to je stoga što ne žive za sebe, eto zašto beskrajno traju« (Tao Te Ćing VII) – sa druge strane. Dinamička igra reda i slobode, determinizma i indeterminizma, odredljivosti i

33

nepredvidljivosti, privrženosti i autonomnosti, praćenja i usmeravanja, sigurnosti i nesigurnosti, znanja i intuicije, cilja i puta, nade i vere odražava, tako, čudesni kvalitativno ko-kreativni ples između Prirode i živih bića, koji svakom biću Kosmosa otvara put ka spoznaji Puta celote, ka svesti obasjanoj otkrovenjem da sve, zaista sve, sledi Put Prirode.

Sa prihvatanjem holističkog poretka Prirode i evolucija dobija znatno dublji smisao, jer ona u ovakvim okvirima predstavlja uzdizanje holističke svesnosti od inertne materije preko autokatalitičkih sistema do stabilnih termodinamički neravnotežnih disipativnih struktura – ćelija i višećelijskih bića, pa do sve viših, vrednijih i globalnije prostirućih stadijuma svesnosti. Evolucija se, stoga, može shvatiti kao progresivna intenzifikacija uzvišenih, spiritualnih životnih principa313, kao buđenje sve čudesnijih, zadivljenijih i ljubavlju prosvetljenijih pogleda na svet. Dijalektički nizovi evidentni na primerima ontogeneze, diferencijacije čitave biosfere na uzajamno komplementarne žive vrste, kontinualnog pretvaranja uniformnosti inertne, ravnotežne materije u sve raznovrsnije samo-održive životne entitete, te suprotstavljanja naučnih teorija putem kojih se dostižu sve bogatije i raznovrsnije naučne slike Prirode, ukazuju na stalno obogaćujuće razvijanje sve složenijih emergentnih kvaliteta – od fizičkih, hemijskih, bioloških ka misaono-reflektivnim, osećajnim, te svakako i globalno osećajnim, suprapersonalnim bićima. Svaka naredna faza ovakvog razvoja u sebi sadrži sve svoje prethodnike, a potpuna eksplikacija apsolutne kosmičke svesti, kraljevstvo Božije, se iz savremene perspektive može zamisliti kao cilj ovog puta Prirode263.

Vrativši se na primer tekstualnog zapisa, možemo primetiti striktnu logičku razliku koja opstaje između dva konsekutivna nivoa organizacije. Ukoliko pokušavamo da odgonetnemo tekst zapisan na nekom nama nepoznatom jeziku, naša pažnja će biti orijentisana na praćenje crta simbola koji formiraju tekst, i naš semantički doživljaj teksta će biti organičen samo na doživljavanje crtica simbola, ali ne i njihovog, lingvističkom tradicijom oblikovanog značenja. Međutim, isti tekstualni zapis bi poznavalac jezika na kome je on napisan, mogao da čita obraćajući direktno pažnju na značenja reči i rečenica, gledajući praktično »kroz« crtice kojima su oblikovana slova. Stoga se za poznavaoca jezika u ovom slučaju kaže313 da poseduje from-at znanje (od slova ka značenju), za razliku od nepoznavaoca jezika koji poseduje samo at znanje (ograničeno na posmatranje slova). Ovo posmatranje u okviru koga se gleda kroz konstruisane entitete našeg sveta ka njihovom smislu u kome figurišu emergentni kvaliteti viših organizacionih nivoa, predstavlja karakteristiku svakog doživljavanja stvarnosti. Takođe, sa buđenjem našeg duboko-intuitivnog osećaja za pronicanje u holistički poredak Prirode, koji prevazilazi naše uobičajene doživljaje prirodnih događaja i proteže se na misaone i spiritualne sfere, kako lokalnog, tako i noosferičnog, globalnog poretka, otvaraju nam se vrata mogućnosti posmatranja kroz svakodnevne stvari u istinske vrednosti i harmoničnu lepotu sveta. Čuvena LieCeova priča369 o mudracu koji je, poslat od strane prinčevih podanika da u izvesnoj pokrajini pronađe najbolje konje, doveo princu konja koji je na prvi pogled izgledao slab, neuhranjen, nesposoban i ispod-prosečan, ali se nakon određenog vremena pokazao natprirodnom životinjom, govori o neophodnom pronicanju kroz stvari u njihov holistički smisao u svrhu donošenja najharmoničnijeg rešenja u procesu selekcije. I svaki oplemenjujući ljudski kontakt zahteva pronicanje kroz ono što se jasno vidi, uključujući i jezičke izraze, i buđenje neopisive svetlosti predanosti.

34

Tako, svi viši prirodni principi obuhvataju u sebi i organizacije konstitutivnih nižih principa, kojima pružaju smisao postojanja i funkcionisanja. Kretanjem ka sve višim i složenijim organizacionim nivoima, penjemo se i ka holističkijim perspektivama sa kojih smislenosti i značenja svih naizgled međusobno raskinutih pojava postaju sve neraskidivije povezani, harmoničniji i veličanstveniji. Naše razumevanje celine se, tako, produbljuje sa svakom novom perspektivom sagledavanja Prirode sa koje možemo uočiti nove emergentne kvalitete i nov put i smisao kretanja celine. Evolutivni razvoj čovečanstva se, tako, može zamisliti kao sve obuhvatnija sekvenca sve spiritualnijih principa. Ova evolutivna hijerarhija se može zamisliti i kao sekvenca granica, gde svaka otvara put za sve veća postignuća obuhvatanjem nižih principa, koji uvek u principima u skladu sa kojima interaguju njihovi sastavni entiteti ostavljaju indeterminisane uslove za kontrolu od strane viših nivoa. Ove granice kontrolišu neprekinuti niz putanja koje smo u stanju da razumemo samo ukoliko posmatramo igru entiteta nama dostupnih nivoa sa svešću o njihovom smisaono-oblikovanom kretanju u skladu sa višim, nama konceptualno neshvatljivim principima koji iskrenim tragačima predstavljaju nešto slično otvorenom nebu za koje imamo mnoštvo tihih, nerečitih pitanja, poverenja, predanosti i vere. U suprotnom, uzdajući se u determinističke zakonitosti i ideju o formiranju Laplasovog kompjutera, zatvaramo vrata ovog neba, i u svakom opisu živih bića i Prirode nedostajaće svi esencijalni kvaliteti, iz ljudske perspektive neophodni za razumevanje i sagledavanje kosmičkog poretka, kao i mirno i srećno življenje.

Ideja o podvojenosti uma i tela prirodno izranja iz dispariteta između iskustava bića koje posmatra izvesni predeo i neurofiziologa koji posredstvom telesnih biohemijskih mehanizama (koji pripadaju nižim organizacionim nivoima u odnosu na svest o perceptivno konstruisanom posmatranom predelu) pokušava da opiše isti proces posmatranja. Razlika i neizvodljivost pružanja adekvatnih objašnjenja uobičajenog posmatranja putem biohemijskih mehanizama leži u činjenici da posmatrač poseduje from-at znanje u odnosu na sopstvene telesne odgovore evocirane svetlošću na odgovarajućim receptorskim interfejsima sa sredinom, i konstruisanu sliku predela, dok neurofiziolog poseduje isključivo at znanje koje samo kao takvo biva neintegrisano u sliku predela313. Stoga se saznajni domen opisivanja ne može svesti na telesne fizičke mehanizme, slično kao što se i svi viši organizacioni nivoi ne mogu sagledati na osnovu znanja o zakonitostima i putanjama prisutnim na samo nižim nivoima.

Pošto se putanje Prirode na svim nivoima pružaju u sličnim oblicima, analitičko proučavanje nižih organizacionih nivoa u odnosu na one kojima pripada naš misaoni svet i rezultati percepcije, predstavlja potencijalno koristan poduhvat, ali kvantitativno formalna (ne-intuitivna i ne-metaforična) integracija kompletnih slika o nižim nivoima u viši kontekst je po pravilu izvan naših računskih sposobnosti. Analogna situacija bi mogla da se sagleda u nemogućnosti otkrivanja principa funkcionisanja kompjuterskog programa sa nivoa algoritma, ili osnovnih logičkih operacija pomoću proučavanja osnovnih fizičkih procesa koji se odigravaju u čipu. Putanje električnih i magnetnih aktivnosti u čipu su uslovljene njegovom strukturom, ali uzrokovane globalnim osobinama koda sa najvišeg, algoritamskog nivoa programa. Međutim, ne isključiva ograničenost naših interesovanja na upravljačke rutine određenih nivoa organizacije, već uporedno širenje opsega pojedinačnih sistemskih nivoa i sagledavanje veza koje figurišu između različitih nivoa organizacije naučnih i kompjuterskih programa rezonovanja, odnosno uređivanja uzajamne koordinacije iskustva, i to sa što više raznovrsnih

35

perspektiva, predstavlja odliku esencijalnih istraživačkih težnji kroz koje se spoznaju osnove uređenosti svakog od ovih nivoa organizacije, te se, na taj način, i otvaraju vrata mogućnostima njihovog fleksibilnog modifikovanja prilikom susreta sa programskim nekonzistentnostima.

Sa svešću o holističkom poretku Prirode rađa se i važnost negovanja čistih misli, jer one, postojane uvek u kontekstu jedne neraskidive prirodne celine, čitavog Kosmosa i svakog njegovog atoma, utiču na svako i najudaljenije biće i kvalitet, čineći svet lepšim i radosnijim ukoliko su i one same radosnog karaktera. Svest o holističkom uređenju Prirode, stoga, implicira i odgovornost ne samo naših postupaka i reči, već i samih misli. Dok se podvojenost uma i tela može odraziti na ravnodušnost prema materiji i nedostatak zadivljenosti prema njoj koja predstavlja emanenciju ideja (slažući se sa mišlju Šejkspirovog Prospera da »we are such stuff as dreams are made on«), doživljavanje uma u jedinstvu sa Prirodom nas u sprezi sa holističkim poretkom Kosmosa navodi na shvatanje da je naš um samo deo velikog kosmičkog uma, i da se i konfuzije, kontradikcije i sebičnosti ponašanja koje izranjaju iz opsednutosti ciljevima, a ne Putem i sveprimajućim i velikodušnim religijskim osećajem, odražavaju i na stanje čitavog sistema. »Jer je sve kao okean, sve teče i dodiruje se, na jednom mestu dodirneš, na drugom kraju sveta odaziva se i razleže«84, pisao je Fjodor Dostojevski kroz lik starca Zosime. Stoga je neophodno posvetiti beskrajnu pažnju negovanju čistoće naših misli i svesti Puta u kojoj nema mesta za svrsishodne polaritete, jer se ovakva, u svojoj suštini prirodna i spontana, kao mirnim morem sa Suncem iznad horizonta ispunjena svesnost, odražava na slične harmonije putanja u čitavom svetu. Naša odgovornost održavanja globalnog sistema čiji smo deo u stanju neprekinute, pravomerne evolucije i srećnog življenja, ne leži tako samo u ljudskim tehnologijama, a posebno ne u težnjama ka kontroli, dominaciji i moći, već pre svega u miru naših misli i oplemenjavajućem dejstvu tehnologija koje iz njega spontano potiče.

Od globalno sistemskog sagledavanja organizacije Prirode, prividno naglo ćemo se okrenuti ka svetu ljudskog razmišljanja i podsetiti19 se da

Kvantiteti ne određuju kvalitete

Dok su kvaliteti realno postojeći kao putanje koje figurišu u svetu percepcije živih bića, kvantiteti predstavljaju ljudske misaono-reflektivne predstave pomoću kojih se postižu efikasna objašnjenja prirodnih pojava, i to sa akcentom na objektivnu tačku gledišta. Bitno je primetiti da naučna objašnjenja uvek moraju uzimati u obzir isključivo kvantitativne odnose, jer kvantiteti sami po sebi, slično kao samo jedna strana interakcije, ne mogu opisati ili objasniti nijedan prirodni proces, niti ukazati na rešenje bilo kog problema. Pozivanje na kvantitativne odnose se u naučnim okvirima vrši prvenstveno radi eliminacije subjektivnih okvira posmatrača, s obzirom da se komunikacija na bazi konvencionalnog poimanja brojeva i matematičkih operacija njima može urediti tako da izgleda nezavisna od subjektivnih tačaka gledišta. Brojevi i matematičke operacije stoga predstavljaju glavno oruđe objektivističkih opisa sveta, za koje ćemo u okviru ove knjige smatrati da predstavljaju emanencije »iluzije da se opisi sveta mogu pružiti nezavisno od posmatrača«, kao što je imao običaj da kaže Hajnc fon Ferster. U svrhu istovremenog pragmatičnog i spiritualnog sagledavanja i korišćenja kvantiteta, neophodno je razviti svesnost da Priroda poseduje samo putanje, dok su kvantiteti ljudska sredstva

36

koordinacije subjektivnih saznanja, koja se u svom direktnom kontaktu sa Prirodom dotačinju samo kvaliteta, odnosno putanja koje povezuju.

Pri sagledavanju, na primer, načina na koji je Tales iz Mileta odredio visinu piramide - pomoću odnosa između sopstvene visine, dužine svoje senke i senke piramide nepoznate visine, slično kao pri određivanju dužine senke palminog drveta na peščanoj plaži pomoću visine stabla i upadnog ugla Sunčeve svetlosti, ne možemo tvrditi da bilo koja dužina kao dimenzioni kvantitet uzrokuje pravilo računanja, već isključivo njihov odnos, a svaki odnos kvantiteta predstavlja predstavljanje izvesnih putanja. »Izumevanje jedne nove reči često će biti dovoljno da istakne odnos, i reč će biti stvaralačka«392, smatrao je Anri Poenkare. Samo se, dakle, kvantitativni odnosi mogu koristiti za objašnjavanje pojava19, ali nikada ne i samo pojedinačne dimenzionalne veličine kao što su masa, dužina, vreme ili njihovi izvodi - sila, impuls, energija i slično. Ovakvi dimenzionalni kvantiteti se mogu koristiti samo u okvirima logičkih matrica, čija je celina opet bezdimenzionalna, što važi i za sve oblike emanencije ljudskih pokušaja opisnog, naučnog razumevanja Prirode. Naime, ono što se često zaboravlja je to da su matematička pravila zasnovana na nedokazivim implicitnim pretpostavkama, isto kao i svako prirodno zaključivanje. Slično kao što skromno korišćenje strogog logičkog zaključivanja zahteva postavljanje »ako« ispred svake tautološke tvrdnje iz koje sledi određeni zaključak, tako se i naizgled sigurne matematičke tvrdnje moraju smatrati kao sigurne samo u svetlu implicitnih pretpostavki koje su takođe formulisane pravilima date igre. Putanje (kvaliteti) kao uslovi postojanja uređenih kretanja i evolucija sistema se, tako, u krajnjim okvirima predstavljaju samo bezdimenzionalnim veličinama, kao što su verovatnoće, informacije, razlike, forme, kontrasti, simetrije, korespondencije, kongruencije, konformiteti itd., koje se, između ostalog, ne mogu ni lokalizovati. Premda se informacija može definisati kao kvantitet selekcije, informacija je uvek atribut interakcije, a ne kvantitet bez značaja koji bi se mogao uskladištiti u kompjuteru; kontrast između ova dva prikaza pojma informacije čini i razliku između polja istraživanja kibernetike i veštačke inteligencije.

Premda se percepcija živih bića iz konstruktivističke perspektive često sagledava kao povratno spregnuto odgovaranje nervnih ćelija, u okviru koga date ćelije ne kodiraju fizičku prirodu agensa koji je uzrokovao njihovu reakciju, već se zapravo kodira samo »koliko«, ali ne i »šta«107 (što odgovara poznatom otkriću Johanesa Milera da su svi neuronski signali koji stižu do mozga iz čulnih organa kvalitativno jednaki144), iz ovog shvatanja bi se moglo zaključiti da je percepcija živih bića očigledan primer kvantitativnog kreiranja kvaliteta. Međutim, ukoliko detaljnije pogledamo proces reakcija receptorskih ćelija, videćemo da su i dalje samo putanje, odnosno kvaliteti ti koji iniciraju telesni odgovor koji se dalje - od strane bića koja umeju da broje, odnosno kategorizuju posredstvom aproksimativnog identifikovanja u suštini uvek posebnih i neponovljivih entiteta - može okarakterisati kao potencijalno ili realno kvantitativna putanja. Naime, premda su sve čulne interakcije fizičke prirode, svako nervno tkivo ili ćelija nije u stanju da reaguje na bilo kakav uniforman fizički impuls, već isključivo na razlike između dveju stimulacija, tj. na relacije u kojima opisno mogu figurisati odnosi odgovarajućih dimenzionalnih fizičkih parametara. Nulti odgovor vizuelnih receptora će postojati kako pri relativno (u odnosu na izdržljivost receptorskih ćelija) slabim i intenzivnim osvetljenostima, tako i pri brzim i malim promenama osvetljenosti, sve dok se u vidno polje ne uvede nekakvo poređenje. Samo će receptori koji se nalaze u kontaktu sa

37

granicom - kao što je, na primer, varijacija u osvetljenosti - biti u stanju da proslede električni impuls i iniciraju formiranje vizuelne slike107. Podsetimo se da poređenje dveju kvantiteta predstavlja najjednostavniji kvalitet koji se posredstvom kvantiteta može slikovito formirati. Putanje Prirode, dakle, iniciraju nastanak putanja koje dalje obrađuje naša samo-organizaciona neuronska mreža.

Teškoća definisanja brojeva je navela Bertranda Rasela na čuvenu definiciju broja kao »bilo čega što je broj neke klase«, čije je razumevanje sa logičkog stanovišta, naravno, neizvodljivo, s obzirom da bi zahtevalo prethodno poznavanje pojma koji se definiše. Ukoliko čujemo sat koji otkucava nekoliko puta, nećemo pomisliti da je otkucao jedan sat više puta, već da je otkucao vreme kao broj sati ekvivalentan broju otkucaja. Stoga, brojevne razlike, kao i sami brojevi, nisu inherentne u samim kvalitetima sveta, nezavisno od ljudskog uma, već predstavljaju produkat ljudskih, misaono-reflektivnih slika o Prirodi. Drugim rečima, brojeve i kvantitete ne nalazimo već stvorene u svetu oko nas, već ih pravimo149 u dodiru sa Prirodom. Kvantiteti predstavljaju posledice klasifikovanja, jer svako brojanje obuhvata primenu relacije identičnosti između dva ili više entiteta, kao i primenu relacije različitosti na osnovu koje se formira grupa entiteta kojoj se pridaje određeni broj. Razdvajanje i ujedinjavanje - pri čemu ova prva operacija uvek prethodi drugoj - predstavljaju misaone aktivnosti imanentne u pridavanju kvantitativnih vrednosti putanjama našeg sveta. Stvari koje se broje ne postoje pre nego što ih izbrojimo, već su, zapravo, određeni činovi kreacije ti koji se broje.

Da bi se neke stvari izbrojale, mora se najpre formirati svest o postojanju pluralnosti kao osnove za izvođenje daljeg kvantifikovanja149. U svetu u kome opstaje svest o nepostojanju pluralnosti, o posebnosti i neponovljivosti svih izabranih detalja našeg iskustva, ne postoji osnova za istinitosno izvođenje postupka kvantifikovanja. Za uočavanje pluralnosti (koja, najpre, mora biti uslovno ograničena, jer u suprotnom slučaju ne bi mogla biti izbrojana), uslovljeno neophodnim reflektivnim apstrakcijama, dva ili više detalja - produkata naše percepcije, se moraju okarakterisati kao jednaka, te je, dakle, kategorizujuća, mapirajuća aproksimacija u prirodnom svetu neponovljivosti imanentna u činu kvantifikovanja. Međutim, da brojevi predstavljaju delove logičke igre koja se, premda je uslovljena iskustvom, ne mora direktno odnositi na iskustvene opažaje ukazuje činjenica da smo u stanju da figurišemo i sa beskonačnim brojevima, apstraktnim entitetima koji, kao i svaka pluralnost, moraju biti ograničenog karaktera. Direktna nezavisnost kvantifikovanja od inicijacija na bazi iskustvenih pluralnosti nam nagoveštava da je u ovom slučaju samo baratanje simbolima dovoljno za »razumevanje« pojma beskonačnosti kroz određene matematičke procedure, te da kvantiteti predstavljaju produkte ljudskih misaono-reflektivnih težnji ka objektivnoj reprezentaciji sveta matematičkim zakonima, a ne sveta zaista iskrojenog po takvim zakonima. Danas, međutim, znamo da je uređenost sveta nepojmljivo čudesna, te da je prirodne procese nemoguće reprezentacijski sputati u zakonitosti formirane na bazi redundantnih i determinističkih matematičkih pravila.

Ideja o potpuno vernoj spoznaji sveta posredstvom brojeva implicira i razvoj ideja o izvodljivosti uspostavljanja kvantitativnih kriterijuma estetike (kao što je, na primer, primena pravila zlatnog preseka), iako oni, slično kao i pri pokušajima kvantifikovanja osećanja koja prate životnost, ne mogu postojati. Jedan od najvećih zavaravajućih uticaja naučne misli na savremenu komunikaciju je i doživljavanje osećanja (i misli i znanja) kao nezavisnih od uvek jedinstvene strukture subjekta i konteksta njegovog neponovljivog

38

doživljavanja Prirode, te stoga potencijalno i kvantifikujućih. Ova greška je inicirana poistovećivanjem imena kojima su opisana ova osećanja sa njima samima, čime se iz njihovog razmatranja zaturila njihova prava priroda koja počiva u bezdimenzionalnim putanjama interakcije subjekta sa okolinom. Da bi se razumela osećanja kao kvaliteti (putevi), neophodno je, između ostalog, i napraviti korak od neo-darvinovskog doživljavanja genetske forme ili individualne jedinke kao jedinice evolutivnog preživljavanja do putanja između uma i Prirode kao beskrajno prostirućih, suštinskih jedinica preživljavanja. Dok prvi prilaz obuhvata doživljavanje osećanja kao objektivnih, kartezijanski, egocentrično sagledavajućih (kao da su ona nešto što nismo mi, već što nosimo sa sobom, a što čini osnovu savremenog »kulta ličnosti«), te stoga i kvantifikujućih varijabli223, doživljavanje njihove relacijske prirode kao primarne, podrazumeva i razvoj potencijala spontanog holističkog povezivanja subjekta i njegove sredine, čitave Prirode. Identitet i karakter individualnih bića, stoga, ne predstavljaju objektivne harmonije njihovih intrinsičnih kvaliteta, već delimičan spektar subjektivno interpretiranih putanja koje čine ishode procesa spiritualnog razvoja pojedinca, postajanja bića kao Jednog sa čitavim svetom. »Svet se javlja kao jedan, a ne kao svet koji postoji i svet koji je opažan. Subjekt i objekt se ne mogu razdvojiti...Predmet i njegova slika u ogledalu su jedno isto. Svet u prostoru i vremenu je samo naša predstava«365, smatrao je Ervin Šredinger. Kakav god kvalitet da uočimo u svetu, svesno ili ne, kakvu god osobinu da pridamo nekome ili nečemu, ona će uvek postojati kao relacija u odnosu na nas same, na naš svet i predstave o njemu. Ne objektivni entiteti, već putanje koje izgradimo između nas i naše sredine, čine odraze naših najdubljih težnji koje sagledavamo u svetu oko nas, smisao postojanja i ono što jesmo u globalnim okvirima. Ono što vidimo u svetu, lepota koju mu pružamo udahnjivanjem smisla kroz ko-kreaciju kvaliteta između nas i Prirode, jesmo mi, a ne fiksni entiteti, nezavisni i fizički izolovani od ostatka sveta. I kao putanje jasno je da se prostiremo bezgranično daleko, ostavljajući večne tragove u svetu, što je u suprotnosti sa očajanjem i beznađem koje donosi svest o lokalizovanosti našeg uma i naših osećanja.

Jedna od kritičnih posledica doživljavanja kvantitativne, ali ne i suštinski kvalitativne inherentnosti kontinualnih promena našeg sveta, jeste i svesna neprijemčivost na prirodne promene sopstvenog bića, koje prate svaki proces radoznalog, iskrenog i radosnog upoznavanja. Ovakvo shvatanje ide u korak sa objektivističkom predstavom sveta i nizom pratećih, zavaravajućih preslikavanja – naučnih slika sveta sa samim svetom, supstanci sa procesima, kao i predikata sa saznajnim relacijama (subjekat – subjekat i subjekat – »objekat«), tako da se sve promene kojima smo svedoci ne primećuju kao promene puta uzajamnog stvaranja sveta između Prirode i naše svesnosti, naših najdubljih vrednosti i osećanja, već kao kvantitativne promene koje se odigravaju posve nasumično, nezavisno od našeg unutrašnjeg sveta. Ovakav otuđeni stav koji čini osnovu kartezijanskog dualizma koji i dalje dominira naučnim metodom, tokom daljeg toka knjige ćemo tiho prevesti u oblake zavaravajućeg preslikavanja, koji prekrivaju nebo naše svesti i doživljaj jedinstva uma i Prirode.

Opsednutost kvantitetima nad slobodom i bezgraničnošću kvalitativnog doživljaja Prirode povezana je, između ostalog, i sa uklanjanjem odgovornosti ljudskih postupaka pozivanjem na kvantitativne proračune koji potiču iz čitave tradicije razmišljanja ili sa viših organizacionih nivoa sistema kome pripadamo. Opsednutost kvantifikovanjem, koja povlači za sobom degradiranje esencijalnih etičko-estetskih emergentnih kvaliteta,

39

ostavlja na mnogim poljima ljudskih delatnosti katastrofalne posledice. Upravo se u civilizacijskom prelasku od vrednovanja procesa stvaranja na vrednovanje samo njegovog rezultata, od vrednosti etičko-estetskog doživljaja na prodajnu vrednost, od puta ka cilju, može sagledati i uzrok društvenog »robovanja« kvantitetima nad zaboravljenim putanjama Prirode na koje oni samo ukazuju. Dok negovanje svesnog kreiranja kvantiteta i svrsishodnih delovanja koje njihovo uključivanje u koordinaciju našeg ponašanja donosi, sadrži u sebi i popularnu savremenu težnju ka maksimizaciji izabranih varijabli sistema sa nesagledivim i kvantitativno nepredvidljivim posledicama, uočavanje putanja, prožeto nerečitim i prosvetljujućim uvidima i spontano blagonamernim delovanjem koje se iz njih razvija, dovodi i do spontane optimizacije organizacije globalnog sistema. Tako je kvantifikacija vrednosti sa ekonomskih stanovišta dovela do ideje da se linearnim rastom i maksimiziranjem vrednosti određenih varijabli sistema, namesto optimizacijom koja inicira fleksibilizaciju i istinsku održivost, mogu rešiti svi ekonomski problemi. Ne samo da visoki nivoi ekonomskog rasta ne podrazumevaju automatsko stvaranje blagostanja na nivou društvene organizacije i životne sredine, već je sve češće, usled zanemarivanja osmišljavanja svakog troška i profita, svakog kvantiteta u što širem, globalnom, etičkom, socijalnom i ekološkom kontekstu »totalnog performansa« upravljačkog sistema71, suprotno dejstvo istinito. I u svakodnevnom življenju, svest o kvantitetima kao faktorima odlučivanja dominira nad svešću o neophodnom spontanom logičko-intuitivnom iniciranju naših akcija. Tako, u domenu sporta ili većine drugih ljudskih aktivnosti, postaje bitnije »koliko« u odnosu na »kako«, i pogrešno se znatno više pažnje posvećuje ispunjavanju kvantitativno postavljenih ciljeva, nego usklađivanju putanja telesne komunikacije, kao i interakcije sa sredinom (harmonizovanje disanja i pokreta i uopšte uravnotežavanje Ida i Pingala telesnih strujanja), što se uvek najspontanije izvodi sa svešću o Putu, predanošću svakom trenutku postojanja kao sveobuhvatnom i potpunom cilju. Smisao i lepota svake izvedbe i svakog akta nalaze se u njima samima, a ne u njihovim rezultatima ili interpretacijama isključivo njihovih krajnjih ishoda. Adekvatno ovome, ni ocene kao rezultati školovanja ili testova inteligencije ne određuju istinsko stečeno znanje i inteligenciju, broj naučnih publikacija ne određuje istinsku uspešnost naučnog rada (već niz ko-kreiranih putanja u našem svetu, uključujuči kvalitet radova, kao i rezultate na polju edukacije), broj prodatih ploča ne određuje subjektivnu lepotu umetničkog dela, količina profita ne određuje istinski oplemenjavajuću, globalno i dugoročno unapređujuću uspešnost i korisnost poslovnog projekta, godišta ne određuju potencijal estetskog, zadivljenog odnosa prema svetu i duhovnog bogatstva, kvantitet ishrane ne definiše njen kvalitet, i uopšte nijedno »koliko« ne određuje »kako«, slično kao što nam i, što ćemo tek videti, nijedno »kako« ne daje odgovor na pitanje »zašto«.

Egzistencija brojeva i jedinica je nužan preduslov merenja i računanja kao jednog od najpreciznijih, naučno-metodoloških prilaza socijalnoj koordinaciji iskustva. Međutim, jedna od ključnih zbrka u svetu našeg razmišljanja i doživljaja sveta nastaje kada zaboravimo da su jedinice – bilo diskretnih unitarnih objekata ili merenja, nepostojane bez postupaka misaonog segmentiranja i konceptualnih, misaono-reflektivnih operacija u svetu posmatrača, jer se tada otvaraju vrata za pogrešno prihvatanje egzistencije a priori crta sveta, objektivne stvarnosti nezavisne od saznajnih bića, ali potencijalno referentne u odnosu na njih152. Misli Imanuela Kanta odslikane rečima da »lagana golubica, cepajući vazduh u svom slobodnom letu, i osećajući njegov

40

otpor, mogla bi pomisliti da bi njen let tekao lakše u praznom prostoru. Tako je Platon napustio svet čula koji postavlja isuviše uske granice razumevanju, i otisnuo se izvan njega na krilima ideja, u prazni prostor čistog razumevanja. Nije primetio da sa svim svojim naporima, nije postigao napredak – ne susrećući se sa otporom koji bi, kao što je bio, služio kao oslonac na kome bi mogao zauzeti stav, nad kojim bi mogao da primeni svoje moći, i tako pokrene svoje razumevanje. Zaista je uobičajena sudbina ljudskog razuma da dovrši svoje spekulativne strukture što je moguće brže, pa tek potom da istražuje da li su temelji pouzdani«210, ukazuju nam na pragmatičnu nužnost izvođenja računskih operacija na talasima iskustva, te, naravno, na opšte napretke koji počivaju u stalnom preispitivanju temelja naših ideja i zaključaka i, uopšte, filosofskih osnova aktuelnih naučnih, etičkih i filosofskih shvatanja, što čini put kako ovde izloženih stavova o kvantitetima i kvalitetima, tako i čitave ove knjige. Sada ćemo duboko udahnuti, izbrojati 1, 2 i 3, i postaviti jedan od temeljnih principa19 koji čine ovu knjigu.

Mapa nije teritorija i ime nije imenovani entitet

Postoje mnogi odnosi analogni odnosu mape i teritorije, koji su kritični za razumevanje našeg odnosa sa svetom, dakle za razumevanje našeg razumevanja. Najpre, jedna od uobičajenih pogrešnih poistovećivanja mape sa teritorijom se sreće svakodnevno u vidu eksternalizacije perceptualnih prividnih nepromenljivosti i identičnosti tokom vremena kao takozvanih objekata. Tokom životnog iskustva - a svaki novi trenutak življenja nosi i neprekidan i neponovljiv subjektivni saznajni tok - perceptualne konstantnosti smo pogrešno naučili da smatramo objektima, tako da zaboravljamo da njihove osobine potiču u našem odnosu sa njima, našem shvatanju i razumevanju njih u kontekstu našeg odnosa sa čitavim svetom, i čini nam se da te osobine počivaju u njima samima. Ideja o izolaciji subjekta od sveta Prirode veoma često potiče od ovakve eksternalizacije kvaliteta - puteva koji zapravo pripadaju dodiru našeg unutrašnjeg sveta i božanske Prirode na Putu naše i opšte spiritualne evolucije. Iz ovakvih vidika dalje potiče celokupan razvoj klasičnog naučnog prilaza opisivanju objektivne stvarnosti sa dodatnim formalnim opisima koji pripadaju novim mapama koje je veoma lako zameniti sa stvarnim svetom, »teritorijom« na koju se one odnose. Sve naučne, formalne, pisane i fonetske formulacije ljudskih znanja predstavljaju mape koje opisuju perceptivnu teritoriju i ono što doživljavamo kao uzročne veze u njenim vremenskim tokovima, a slično kao što je svaka mapa siromašnija u detaljima od stvarne teritorije, tako i svaki formalni opis Prirode ne obuhvata i zanemaruje more skrivenih kvaliteta i efekata. Mapa je samo pomoćno sredstvo u procesu orijentacije, nastalo kao posledica želje za komunikacijom znanja o ljudskom znanju, koje bi moglo biti od zajedničke koristi, i svesnost da je ona samo pragmatični orijentir, a ne i istinitosni odraz stvarnog sveta čini osnovu jednog prosvetljenog shvatanja, neophodnog u svrhu prevazilaženja mnogobrojnih sukoba, ratova i tragedija u savremenom svetu, disharmonizujućih odnosa koji su u svojoj osnovi najčešće inicirani zamenom mape sa teritorijom, imena sa imenovanom stvari, klase sa članom klase, kao, na primer, zvanja ljudi i pripisanih im osobina sa njihovim imanentnim doživljajima sveta i sl. Ovakve greške logičkog preslikavanja čine da sva ljudska ostvarenja i oruđa, nastala kao posledice naših misaono-reflektivnih moći, uključujući jezik, naučne opise Prirode, tehnološke izume i, uopšte, imenovane kvalitete, postanu gospodari ljudskim razumevanjem sveta, a ne naše sluge

41

kroz evoluciju i radosna životna otkrovenja. Sva neprijateljstva prema jeziku i nauci su uzrokovana poistovećivanjem mape i teritorije, koje je u ovom slučaju analogno doživljavanju jezičkih i naučnih formalnih predstava o svetu kao jedinih istinitih slika stvarnosti u ljudskim razmišljanjima. Otvoreno razmatranje odnosa mape i teritorije svakako može doprineti osvešćavanju u odnosu na mnoštva njihovih automatskih, životnim navikama formiranih poistovećivanja koja uskraćuju radost upoznavanja Prirode i nas samih.

Ukoliko formulaciju svakog znanja uzmemo u obzir kao mapu izvesne teritorije, lako možemo pokazati da ne postoji nijedna mapa koja bi bila u stanju da predstavlja apsolutni opis onoga što ona predstavlja. Neizvodljivost ovakvog poduhvata čini osnovu problema samo-referencije, predstavljenog Gedelovom teoremom kojom je srušena Hilbertova ideja o metamatematičkom programu – potencijalnom logičkom sistemu kome za potpuno opisivanje i spoznavanje sebe ne bi bila potrebna nikakva veza sa svojom sredinom. Naime, u savršenoj mapi u kojoj bi postojali svi detalji teritorije, nalazili bi se i svi detalji same mape. Međutim, tada bi bilo neophodno napraviti i mapu mape u kojoj bi eventualno bilo mesta za mapu, ali ne i za mapu mape, i tako dalje u nedogled. Pokušaji izvođenja apsolutnog mapiranja teritorije podsećaju tako na pružanje ka dodirivanju sopstvene senke ili same Sunčeve duge. Ovakav trivijalni dokaz neizvodljivosti opisivanja sveta posredstvom zatvorenog skupa aksioma, čini jedan od mnoštva mogućih ilustracija Gedelove teoreme u čijoj srži se nalazi problem samo-referencije, poimanjem koga se navodimo na shvatanje da je za otkrivanje naših, direktno ili misaonom refleksijom nesagledivih unutrašnjih konstelacija, neophodno pronaći odgovarajuće refleksije u svetu oko nas, što je misao, čijim blagim sagledavanjem se rađa iskreno razumevanje neponovljivog kvalitativno ko-kreativnog odnosa uma i Prirode kao odraza težnje Prirode ka spoznaji sopstvene božanstvenosti. Takođe, u skladu sa razmišljanjem Alberta Ajnštajna da »problemi ne mogu biti rešeni na istom nivou svesnosti na kome su nastali«, kao i sa Bejtsonovim konceptom kognitivnih logičkih tipova, Gedelova teorema nam ukazuje da je u svrhu pronalaženja kreativnih rešenja izvesnih problema, u vidu razvijanja sve razgranatijih stabala opcija odlučivanja, nužno stalno i iznova odstupati od programa našeg rezonovanja i iz novih perspektiva preispitivati njegove crte i fundamentalne postavke. Premda se prirodno, logički-intuitivno razmišljanje karakteriše stalnom, spontanom promenom perspektiva, koja nam omogućava potencijal beskrajnog saznajnog napretka, u svakom zatvorenom, pa čak i koliko god smisleno promenljivom saznajnom aparatu ne mogu postojati potencijali postizanja potpune konzistentnosti između postavljenih logičkih veza, te ni apsolutne spoznaje svega postojećeg. Stoga, savremena, objektivistička nauka nije u stanju da konstruiše logički opis sveta u kome bi bilo i konzistentnog mesta za same naučnike, odnosno saznajna bića koja konstruišu »mapu«, a takođe, pošto se u kontekstu naučnog objašnjavanja mora objasniti naučno objašnjavanje kao kriterijum validacije naučnih tvrdnji268, i sama naučna metodologija postaje slična cirkularnoj igri zasnovanoj na određenim nedokazivim i neproverljivim logičkim pravilima kao iskustvenim premisama sa prepuštanjem objektivističkog kriterijuma istinitosti konsenzusnom kriterijumu povoljnosti.

Neophodno je razlikovati znanje od znanja o znanju, konkretno iskustvo od njegovog misaono-reflektivnog apstrahovanja. Svaki opis nekih perceptivnih konstantnosti koje se doživljavaju kao stvarni svet, predstavlja samo opis; ne stvarni svet

42

i direktna iskustva, već samo ukazatelje na njih. Čitava svakodnevna i naučna komunikacija je zasnovana na ovakvom mapiranju - reprezentovanju naizgled fiksnih i kontekstualno nezavisnih elemenata stvarnog sveta određenim simbolima, a prirodnih promena simboličkim vezama i transformacijama. Premda je mapirajući, reprezentacijski metod neophodan u svrhu svake jezičke komunikacije kao harmonije putanja koje pripadaju tradiciji socijalne koordinacije ponašanja, neophodno je pri svakoj komunikaciji i misaono-reflektivnom razmišljanju biti svestan da su mape dobronamerni orijentiri, ali ih u etičko-estetskom kontaktu sa Prirodom ne smemo pobrkati sa samom teritorijom. Tako se u svakoj iskrenoj i istinski plodnoj komunikaciji teži ekspresiji osećanja, a ne samo njihovom opisivanju, te unutrašnjim, nejezičkim i neformalnim iskustvenim doživljajima, a ne samo formalnoj, šablonizovanoj koordinaciji ponašanja, odsečenoj od duboko-etičke, unutrašnje težnje ka poistovećivanju sa svim postojećim, pa i sa našim mislima i rečima. Kada bismo se svi pridržavali biblijske norme o neosuđivanju (»vi sudite po spoljašnjosti, ja ne sudim nikome...jer ja nisam došao da sudim svetu, nego da spasem svet« (Jovan 8:15...12:47), učio je Isus), i to ne samo onom koje se odnosi na karaktere ličnosti, već i onom koje podrazumeva sve fiksne predstave o crtama sveta i zapravo svako imenovanje (= klasifikaciju) uočenih kvaliteta, svet bi zaista spontano postao ozaren božanstvenom svetlošću. »Iluzije (misaone refleksije, imenovanja, klasifikovanja, prim.a.) čine da se svet zatvori. Prosvetljenje ga otvara na sve strane«, stara je budistička izreka.

Ograničenost svake mape kao formalnog opisa Prirode je, sa »mehanističko«272-sistemskog stanovišta (koje zanemaruje mistiku kvantnog indeterminizma), posledica samo neizbežnog zanemarivanja potpunog konteksta postojanja reprezentovanih entiteta. Da bi se u potpunosti izrazio kvalitet svake emanencije znanja o znanju, kao, na primer, svakog formalnog opisa ili objašnjenja prirodnih procesa, neophodno je sagledati uticajne putanje koje se pružaju od datog opisa ka čitavom svetu, ka svemu postojećem, što je uvek u praktičnim, logičkim okvirima neizvodljiv zadatak. Svaka spoznaja podrazumeva redukovanje ovog beskrajnog konteksta na određeni neponovljivi subjektivni interpretativni okvir, što je i razlog zašto se nijedno formalno znanje ne prihvata »objektivno«, već mu svako novo biće u zavisnosti od svoje strukture pridaje novi i neponovljivi semantički značaj, odakle je jasno da prenos identičnog formalnog znanja predstavlja neizvodljiv izazov.

Svako imenovanje obuhvata kategorizaciju, a svaka kategorizacija obuhvata uopštavanje. Međutim, svako uopštavanje, slično kao i svaka interpretacija onoga što bi trebalo da bude objektivna, od čitaoca, slušaoca ili posmatrača semantički nezavisna formalna reprezentacija, uvek ima karakter povezan sa subjektivnim doživljajem iz prošlosti, te ljudska bića nisu u stanju da poseduju zajedničke opšte ideje, te kao posledica toga svakoj mapi čitalac pridaje posebno, jedinstveno i u vremenu neponovljivo značenje, apstrahovano iz harmonije jedinstvenih prejašnjih i trenutnih iskustava. Zahvaljujući ovakvoj neponovljivosti perspektiva definisanja kvaliteta sveta, i svaki izraz i opis predstavlja re-prezentaciju koja uvek poseduje metaforični karakter usled nerazdvojivosti značaja pripisanih elementima opisa od samog sveta bića subjekta koje kontekstualno ko-kreira ovaj značaj.

Da se korisnost i plemenitost ljudskih delatnosti koje mogu izranjati iz identičnih formalnih normi mogu drastično razlikovati prikazaćemo na sledećem primeru174. Po dva ruralna poljoprivrednika i urbana akcionara mogu imati iste norme – vodilje, na primer:

43

»biti efikasan« ili »biti uspešan«. Međutim, dok će ova norma postavljena u kontekst delatnosti jednog zemljoradnika možda značiti da će se on truditi da iskoristi svaki gram otpadnih materija posredstvom vrednog stvaranja komposta i hranjenja biljaka sa njim, podržavajući tako prirodne, nelinearne cikluse ishrane i održivu zemljišnu plodnost, drugi zemljoradnik će, pokrenut istom normom, možda bazirati svoje proizvodne delatnosti na neodrživom sađenju monokulturnih plantaža i korišćenju enormnih količina veštačkih hemikalija, kao i fokusiranosti na sopstvene novčane obrte naspram istinske svrhe svog blagodetnog rada – pružanju plodova koji poniču u dodiru njegovog truda i Prirode drugim bićima. Jednom akcionaru će, slično ovom kontrastu, tumačena u sopstvenim semantičkim okvirima, data norma predstavljati idejni pokretač finansijskih ulaganja u ekonomske projekte koji će isključivo njemu samom doneti materijalnu dobit, bez ikakvog sagledavanja pravnih, ekoloških, održivih, kulturnih i, uopšte, životnih i etičkih posledica svojih postupaka, dok će se drugi akcionar možda truditi da, kako obogaćivanjem znanja o grubim relacijama koje njegove odluke iniciraju u što širem kontekstu, tako i negovanjem blagonamernosti koja stoji u osnovi njegovih poslovnih poteza, mudro sagleda i pronađe opšte blagodetnu, mirotvornu i harmonizujuću metodologiju rada. Kontekst doživljavanja bilo koje norme, entiteta ili kvaliteta sveta, definiše njih same, a beskrajan kontekst u kome opstaju uočeni kvaliteti Prirode, čini svaki postupak njihovog potpunog upoznavanja, nepotpunim. Sagledavanje efekata sopstvenih delatnosti na što širem opsegu stvarnosti, uz uvođenje globalno oplemenjavajućih, nemehanističkih, religioznih kvalitativnih normi – zvezda vodilja, neophodno je u svrhu nastanka zajedničkih, komplementarnih i harmoničnih ciljeva otelotvorenja ljudskih ideja o sopstvenosti i svetu. Međutim, čak i ovakve sintaksičke norme moraju predstavljati samo ukazatelje (mantre) ka nerečitom, spontanom i meditativnom oblikovanju naše svesnosti kroz koje se postaje u skladu sa datom normom. U suprotnom slučaju će, usled nerazdvojivosti definisanja kvaliteta od konteksta njihovog sagledavanja (što jezičkim opisima uvek pruža komparativni karakter – na primer, biti pametan je osobina postojana samo u odnosu na pamet drugih bića), i svaka ovakva norma shvaćena kao analitički, isključivo mapirajući rezon, biti kompetitivnog karaktera, često indukujući globalnu disharmoniju umesto mira i blaženstva koji uvek proizilaze i nalaze mesto u svetu iz stanja meditativnih, čistih misli. Ovakvo shvatanje se nalazi i u srži LaoCeove misli: »Odreci se znanja, odbaci učenost i nestaće nemira« (Tao Te Ćing XIX).

Jedna od bitnih razlika između mape i teritorije je i stalna promenljivost teritorije naspram fiksnog karaktera mape. Logika sveta je zapravo logika opisa sveta (te, stoga, van sveta logike ne postoji ništa što je nužno ili nemoguće), i fundamentalni problemi na nivou društvene komunikacije su postojani upravo kao posledice poistovećivanja detalja kontinualno promenljivog sveta (teritorije) i konstantnih formalnih reprezentacija njegovih »elemenata« (mape), direktnog iskustva sa iskustvom opisa direktnog iskustva. Naučno predstavljanje prirodnih pojava u konceptualnim okvirima prostora i vremena je, tako, zavaravajućim poistovećivanjem mape sa teritorijom stvorilo i svest o večnosti kao beskonačno širokim opsezima ovih dveju koncepata, što se ne može dovesti u harmoniju sa beskrajnim transformacijama koje prate svaki kreativni evolutivni proces. Večnost, doživljena u svakom trenutku postojanja, predstavlja osnovu satori stanja svesnosti budističke Zen tradicije, dok aranžiranje našeg sveta kroz koncepte prostora i vremena predstavlja, kao što je Teitaro Suzuki smatrao, »pripremu za jednu spiritualnu

44

tragediju«359. Stvarnost je, u svakom slučaju, slično atomskoj talasno-čestičnoj dualnosti, u tajanstvenom preplitanju stalne promenljivosti i večnosti, talasne sveprisutnosti i čestične individualnosti, daleko čudesnija nego što su to naše predstave o njoj ikada u stanju da obuhvate. Jedna od osnovnih svrha Zen koana, mondoa i priča je ukazivanje na poistovećivanja mape i teritorije u našim nesvesnim, navikom formiranim konceptualnim razmišljanjima i oslobađanje od dualističkih, karmički vezanih shvatanja koje ovakva logička brkanja uzrokuju.

Prihvatanje ograničenosti i redukovanja beskrajne čudesnosti stvarnosti, koje svako mapiranje kvaliteta sveta podrazumeva (sa sloganom da »u svakoj slici ima više nego što oko može da vidi«) je u pomalo nihilističkim, »postmodernističkim« okvirima dovelo do shvatanja da je svet takav da se »pomera od nas i izmiče nam kako mu pružimo ruke«. Međutim, ovakva zavaravajuća i neprijateljska metafora odnosa živih bića i Prirode je samo posledica doživljavanja naših ruku kao čula koja pripadaju domenu jezika, a ne domenu direktnog, nerečitog iskustva. Jer, u stvarnom svetu, beskraj Prirode koji se odslikava u svakom, i beskrajno malom njenom neponovljivom entitetu, omogućava nam spoznaje i unutrašnju evoluciju neograničenog karaktera, ali, naravno, u meditativnom domenu, domenu same »teritorije«. Spiritualni temelji naših spoznaja iscrtavaju naš svet i nesvesno selektuju podsticaje naše sredine kojima ćemo pružiti pažnju i obgrliti ih našim svetom. Ovakvi mnogostruki načini doživljavanja beskonačnosti Prirode, u pozadini kojih uvek stoji izbor subjekta (baziran na slobodnoj volji svakog bića), koji se izvodi u skladu sa našim spiritualnim i etičkim temeljima, nam - slično kao što se Gedelova teorema, ukazujući nam, između ostalog, i na neizvodljivost identifikovanja maksimalne efikasnosti ijednog kreativnog programa17, u zavisnosti od vrednovanja ideala posedovanja znanja ili traganja na putu znanja, doživljava, respektivno, ili kao odraz uzaludnosti ljudske egzistencije ili kao čudesno otvaranje prostora beskrajnog potencijala napretka, traganja i sreće življenja, te slično kao što subjektivnost interpretacije svakog ljudskog dela i svih prirodnih putanja rađa, kroz orijentisanost na neizvodljivo i apsolutističko prenošenje identičnih značenja, svest o društveno inherentnoj egzistenciji očajavajućeg »dekonstruktivizma«, dok orijentisanost na suptilno podsticanje razvoja samostalnih idejnih svetova i uviđanje lepote i harmonične održivosti u raznovrsnosti stavova i mišljenja, rađa svest o čudesnom »konstruktivizmu« značenja - ukazuju da u svesti mora indeterminizma, slično kao i u svakom znanju, neko može videti virove haotične nasumičnosti i besmisla kao povode davljenja, a neko božansku kreaciju imanentnu u svakom trenutku i svakom detalju stvarnosti, u kojoj divno i bezbrižno plivamo. Jer, kada oslobođeni ega pružimo ruke Prirode, čitavo more njene suptilne i nenametljive brižnosti i Ljubavi će nas obgrliti.

Budistička tradicija je prožeta shvatanjem da uzdržanost od svakog »nazora«, stava i fiksnog, bilo verbalnog, slikovitog ili emotivnog produkta razmišljanja, predstavlja preduslov postizanja duhovne slobode, adekvatne emanenciji božanske Ljubavi319. U načinu življenja, a ne u načinu mišljenja se, tako, krije tajna realizacije saosećanja i ljubavi, što je shvatanje iz koga direktno proizilazi ukazivanje na praktični put prosvetljenosti kroz subjektivno iskustvo, a ne insistiranje na egzaktnosti reči, te dogmama, misinterpretacijama i nerazrešivim i suštinski zavaravajućim diskusijama koje bi odatle proizišle. »U oslobođenome je znanje o slobodi«, reči su Gautame Bude. S obzirom da svaki opis, svako mapiranje podrazumeva kreiranje polariteta, tada i svaka osobina, kao i svaka svesna pripadnost mogu postojati samo nasuprot nečega, samo u

45

odnosu na nešto, te je, stoga, Seren Kjerkegor smatrao da ne samo nacionalno, partijsko, staležno ili navijačko opredeljenje obavezno izaziva suprotstavljenosti, te i potencijalne sukobe, već da se čak i »hrišćaninom može biti samo nasuprot nečemu. Čim je suprotnost iskorenjena, biti hrišćanin je besmislica«319. Naspram ovoga, u stanju slobodnog, neimenujućeg, meditativnog i opšte prihvatajućeg kontakta sa stvarnošću ne postoje suprotnosti, te se time opstaje na spontanom i opšte blagonamernom Putu Prirode. »Ljudi su se ponašali ispravno, ne znajući da je to pravičnost i korektnost; voleli su se i poštovali, ne nazivajući to dobročinstvom; bili su verni i pošteni, ne smatrajući to lojalnošću; držali su svoju reč, ne razmišljajući o poverenju; pomagali su i upošljavali jedni druge, ne razmatrajući dužnost; nisu se bavili pravdom, jer nepravde nije bilo; živeći u harmoniji sa sobom, među sobom i sa svetom, njihove stope nisu ostavljale traga, te stoga i nema fizičkih zapisa o njihovom postojanju«185, opisivao je ČuangCe život iz doba »savršene vrline«, takozvanog zlatnog doba. Jezik kao produkt misaonih refleksija, tako, predstavlja mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, njegova pragmatična strana nam omogućava komunikaciju znanja, dok je s druge strane pogrešno poistovećivanje njegovih formi sa elementima stvarnosti uzrok nesporazuma i redukovanja potpunosti kontakta sa Prirodom. Samo se skidanjem ovog vela zavaravajućeg preslikavanja, jedna strana mača preobražava u držač, tako da jezičke reprezentacije prestaju da redukuju kvalitete sveta, već se koriste samo u svrhu pragmatične, predane ko-orijentacije. »Vrša je za hvatanje ribe; kad smo jednom uhvatili ribu, više ne mislimo o vrši...Reči su za hvatanje misli; ali, kad smo jednom uhvatili misao, nema više potrebe da mislimo o rečima. Kad bih samo našao nekoga ko je prestao da misli na reči, pa da porazgovaram s njim...«247, pisao je ČuangCe.

Šetajući se brežuljcima Ihtlana, na svako opažanje Don Huana i upitkivanje njegovog učenika Karlosa da li je i on primetio isto, ovaj odgovara da nije212. Nakon određenog vremena, Don Huan se doseti i reče: »Znam, pa Ti ustvari vidiš samo ono što možeš da objasniš. Glupo je misliti da je svet samo ono što ti misliš da jeste ili može da bude. Umesto toga, jednostavno gledaj«. Adekvatno ovome, postoji priča o umetničkoj izložbi na kojoj je iznad predstavljenih komada pisalo: »Molim Vas, nemojte formirati nikakvo mišljenje«, jer, naravno, obaveza prosuđujućeg prepričavanja sopstvenih utisaka odvodi um od prisajedinjavanja sa putanjama gracioznosti koje čine delo, te i od njegovog istinskog, nejezičkog osmišljavanja. Doživljavanje neizvodljivosti opisivanja suštine našeg iskustva, nesavladive šupljine između domena iskustva i domena lingvističkih opisa i objašnjenja, nerečitog znanja i formi znanja o znanju, predstavlja moderni put buđenja spiritualne svesti. Oslobođenost od pridavanja jezičkih atributa doživljenim celinama našeg iskustva, u kome je imanentna svrsishodnost interakcije sa Prirodom, razvijena na temeljima lingvističke tradicije, čini nas sličnim detetu koje se, boraveći u jedinstvu uma sa Prirodom, igra na peščanoj plaži219, spontano i nevino učeći kroz interakciju sa školjkama, kamenčićima i morskim talasima, zadivljeno samim postojanjem.

Svako od nas je doživeo trenutak saznajnog otkrovenja kada nešto na šta smo se gotovo navikli kao na obično pravilo ili prepreku u našem svetu percepcije, semantički probudimo sagledavanjem u jednom novom kontekstu, »jednim novim očima«. U takvim situacijama, slično kao i tokom tumačenja nekog zapisa, mapa nam pomaže da dostignemo sliku naše teritorije, da prosvetlimo i konstruktivno preobličimo naše duboke težnje i vrednosti kojima iscrtavamo svet. Naravno, zahvaljujući kvalitetima kao

46

putevima između nas i Prirode, tada smo mi sami i izumitelji teritorije na koju ukazuje mapa na koju smo naišli. Nataša Bedingfild ushićeno usklikuje: »These words are my own, from my heart flow, I love you, I love you, I love you«, otkrivajući da je svaki lingvistički izraz ne »objektivna« fraza, već naš jedinstveni i neponovljivi izum, ali još čudesnije otkrovenje107 prati izum shvatanja da su ne samo semantika reči, već i svi rezultati naše percepcije, čitav svet, zapravo naš izum. Drugim rečima, »mapa jeste teritorija«49, kao što je imao običaj da kaže Hajnc fon Ferster, ukazujući na činjenicu da je svaka stvarnost zapravo virtuelna stvarnost134, te se tako i sve »objektivne« osobine, nezavisne od posmatrača, pretvaraju u atribute, u plodove ostvarenja neponovljivog toka dodira uma i Prirode. Poput prosvetljujućeg trenutka mudraca koji, kada prouči Zen, shvati da »reke su opet postale reke, i planine su opet postale planine«, i razdvojenost našeg sveta na njegovu mapu i teritoriju traje samo dok »proučavamo Zen«, dok njegova »proučenost« odgovara buđenju svetlosti jedinstva svake naše misli sa našim doživljajem Prirode. Svesnost da naše misli nisu kartezijanski odvojene od Prirode esencijalna je u doživljavanju spontane harmonije postojanja, jer se tada misli poput kakvih talasa mogu utopiti u moru jedinstva uma i Prirode (ili po potrebi koristiti za konstruktivno nahođenje broda); napetosti koje nose njihovi akordi se, kao u svakom meditativnom stanju, utapaju u tihi šum mirnog mora, u čistu harmoniju uma i Prirode, dopuštajući tako samoj Prirodi da nas graciozno »vodi za ruku«.

I zaista, ne samo produkti misaonih refleksija, već i sama naša percepcija predstavlja konstrukciju, produkt nesvesnog iscrtavanja razlika. Svako dalje imenovanje kao efekat misaono-reflektivnog posmatranja perceptivnog razlikovanja i prevođenja neponovljivog toka našeg iskustva u fiksne kvalitete i objekte, predstavlja samo dodatno bleđenje ove primarne slike konstruisane perceptivnim moćima. Ono što se ne uklapa u naše logičke sklopove mogućih događaja sveta oko nas mi, nažalost, najčešće ne primećujemo i tako nalazimo predstave o našem svetu u zatvorenoj shemi u kojoj se svi zaključci izvode dedukcijom iz nepromenljivih aksioma naše saznajne tautologije. Da bi se pokrenuo točak istinskog saznajnog napretka čiji kraj izgleda nesaglediv iz svake perspektive, neophodno je otvoriti naše modove zaključivanja za priliv novih utisaka koji će indukovati stalno promenljive puteve zaključivanja, što je jedino u stanju da bude u harmoniji sa Prirodom. Umesto da budemo »neko« ili »nešto«, što je uvek posledica mapirajućeg, imenujućeg redukovanja našeg doživljaja stvarnosti, dovoljno je jednostavno biti ono što jesmo i prihvatiti svet kakav je, čime se postiže potpunost doživljaja svakog trenutka postojanja. »Pod Istinom podrazumevam čistoću i iskrenost najvišeg stupnja. Onaj kome nedostaju čistoća i iskrenost, ne može pokrenuti druge....Ko sili sebe da bude saosećajan, premda se može smešiti, neće stvarati vazduh harmonije....istinska saosećajnost ne mora da se smeši (da deluje svesnim iniciranjem, prim.a.) da bi stvorila harmoniju«70, objašnjavao je stari ribar Konfučiju tajnu svog Puta.

U srži ne samo naučnog, već i svakog drugog prilaza spoznaji sebe i sveta, teži se razumevanju. Međutim, savremene naučne okvire često karakterišu neskromne i krajnje neinspirativnim ciljevima obeležene težnje ka spoznaji svega postojećeg putem »nasilnog« inkorporiranja preslikanih elemenata sveta percepcije u mapu sveta u skladu sa određenim, postuliranim logičkim pravilima. Razumevanje se u naučnim okvirima poistovećuje sa objašnjavanjem, dok se pod zadovoljavajućim naučnim objašnjenjem podrazumeva ono koje, ne rušeći logičke zakone i pravila matematike, inkorporira mapirani opis u određeni skup postuliranih logičkih pravila, poznatih kao tautologija.

47

Analogno psihološkom stavu Eriha Froma da »racionalizacija nije oruđe za pronicanje u stvarnost već post factum pokušaj da se nečije želje usklade sa postojećom stvarnošću«114, i naučna racionalnost ne predstavlja kreativnu težnju ka nerečitim spoznajama koje su moguće samo putem racionalno-intuitivne ravnoteže, već odraz slaganja izvedenih opisa i objašnjenja sa egzistirajućim, nepromenljivim tautološkim tvrdnjama. Razumevanje sveta se, tako, u naučnim okvirima svodi na mehanističko inkorporiranje opisa u tautologiju, odakle je jasno zašto se svaki naučni odgovor tiče pitanja »kako...«, ali ne i »zašto...«. Stoga se i razumevanje putem nauke može smatrati samo kao povezivanje detalja naučne mape sveta, ali ne i automatski i saznajnog uma sa Prirodom. Za ovako nešto ponekada nije neophodno poznavati ni samu mapu Prirode u bilo kojem njenom obliku. Međutim, svaki vredni lingvistički skup informacija (govor, zapis, pokret, ponašanje) izvire iz samog iskustva, kao produkt kontakta uma i Prirode na nivou same teritorije, a pošto je poznavanje određenih lingvističkih pravila neophodan preduslov konstruktivnog učestvovanja u ovakvoj međusobnoj orijentaciji iskustva i ponašanja, tada se zaista vredni dokumenti odlikuju ravnotežom znanja o znanju (o mapiranju) i vrline samog znanja kao plodnog, prosvetljujućeg i spoznajno celovitog direktnog posmatranja i učestvovanja.

Savremene nesigurnosti u komunikaciji često bivaju prividno prebrođene ubacivanjem veznika koji odgovara engleskom »like«, čime se direktno izražavanje teritorije naših misli i osećanja zamenjuje pozivanjem na njihove kopije. Tako, na primer, u izjavi »Love you like I love you« je postojan očigledan opis poistovećivanja mape sa teritorijom. Sa svakim dodavanjem novog like bledi ona istinska ljubav, čije i jednostavno »love you« već predstavlja mapu jedne harmonije osećanja. Stoga i svako inteligentno biće mnogo više pažnje obraća na jezik tela i na unutrašnji, intuitivni kontakt u susretu sa ovakvim izjavama. Ne u tome »šta se kaže«, već u tome »kako se kaže« počivaju esencijalne putanje smislenosti življenja, a u kojima, kao što ćemo videti, počivaju naše temeljne vrednosti, odraz dubine našeg direktnog doživljaja Prirode. Akontekstualni novinarski citati i ogovaranja, političke diskusije i poslovni menadžment danas potpuno zanemaruju važnost ovoga »kako se pružaju izjave« na račun »šta se izgovorilo«, što u korenu saseca svu pažnju, nerečitu etiku i saosećajnost iz ljudskih konverzacija. Ne smemo se zadovoljavati sa prihvatanjem samog znanja o znanju - kao što je i Fjodor Dostojevski primetio na kraju svoje pripovetke o smešnom čoveku - već je neophodno prodreti u kontakt sa Prirodom na nivou same teritorije, samog znanja, same Ljubavi. »Poenta je živeti sve. Živeti pitanja sada, jer ćemo tako možda postepeno, neprimetno, jednoga dana evoluirati u njihove odgovore«, kao što je smatrao Rajner Marija Rilke. Jer, »premda čovek može biti učen kroz pisane radove, ukoliko ne primenjuje ono što zna, podseća na slepca koji, čak i sa svetiljkom u ruci, ne vidi put«261, podsećaju nas Nagarđunini stihovi. Sve mape, kao što je i sama ova knjiga, samo su putokazi kroz čije semantičko doživljavanje i praktičnu orijentaciju postajemo jedno sa teritorijom. Isusovo ukazivanje na lažne proroke, fariseje i književnike (koji »govore, a ne čine« (Matej 23:3)) predstavlja ukazivanje na zlorabljujuće poistovećivanje mape sa teritorijom - reči kojima se ispisuje znanje sa nejezičkim iskustvom kroz koga se do njega dolazi i u kome se ono potvđuje, odnosno značaka spiritualnih kvaliteta sa njima samima. Onaj čije je znanje veliko ne može sebe smatrati ni važnijim ni vrednijim od prostodušnih bića manjeg intelektualnog kapaciteta, ali nemerljive dobronamernosti, jer na polju čistog

48

iskustva u kome ne egzistiraju verbalna dijalektička dokazivanja, se iskazuje naš spiritualni napredak.

Ljudska bića, stoga, kao što je Skot Erigena smatrao, mogu znati da jesu (mogu biti jedno sa Prirodom, samom teritorijom), ali ne i šta su (ne mogu opisati šta jesu)407. Takođe, to što jesmo uvek je nesagledivo veće od onoga što mislimo da jesmo ili možemo da budemo, slično kao što je i svaka teritorija, sada i ovde, bogatija od mape čitavog sveta, što je shvatanje koje je u stanju da pretvori sva misaono-reflektivnim mapiranjima eventualno razvijena nezadovoljstva u blaženost potpunog doživljaja sadašnjeg trenutka postojanja. »Ko, sanjajući, kaže 'Ja sanjam', čak i ako tada čujno govori, isto tako nije u pravu kao što nije u pravu kada u snu kaže 'Pada kiša' dok stvarno pada kiša. Čak i ako je njegov san zaista u vezi sa šumom kiše«399, finalne su reči Ludviga Vitgenštajna, koje nam, slično kao i stav da »ako kažemo da nemamo greha, sami sebe varamo i istine nema u nama« (Jovan I 1:8), ukazuju da svaki opis nužno podrazumeva bleđenje i slepilo u odnosu na more kvaliteta prisutnih u direktnom iskustvenom kontaktu sa Prirodom, te na drevno »Ja jesam« kao na lingvistički put spoznaje puta spontanosti i predanosti u procesu življenja i spoznavanja sveta. Radost postojanja, milostivost i dobrota nikada nisu potpuno istinski, iskreni i prosvetljujući u sprezi sa samo-svesnim prosuđivanjem dobrote i milostivosti naših postupaka ili iscrtavanja sveta, što jasno ilustruje Isusova pouka da »a ti kada činiš milostinju, neka ne zna tvoja leva ruka šta čini desna« (Matej 6:3). Svesnost da mapa nije teritorija nas navodi na teženje ka upoznavanju u stvaranju semantičkog kontakta na nivou same teritorije, što je moguće samo bez uvođenja mapirajuće samo-svesti, bilo da je to svest da hodamo dok hodamo, čitamo dok čitamo, pričamo dok pričamo ili plešemo dok plešemo, što sve narušava lepotu naših prirodnih, spontanih pokreta i reči. U svrhu oslobađanja od zabrinutosti poniklih na idejama o ciljevima, plodovima rada i posedovanjima, koje izranjaju iz razmatranja egzistencije subjekta u vremenskom toku, neophodno je razvijati svesnost boravljenja u sadašnjem trenutku, te umesto reflektivne, predstavljajuće svesti o izvođenju određene delatnosti, naše celo biće mora postati ta delatnost. »Oh, happy living things! No tongue their beauty might declare: a spring of love gushed from my heart, and I blessed them unaware...«, pisao je Semjuel Tejlor Kolridž u rimama o drevnom mornaru. »Istinska molitva je ona kod koje zaboravljamo da se molimo«, pisao je sveti Petar alkantarski387, i ona svakako obuhvata jezik srca, unutrašnje svetlosti, hranjenja isceljujućom tišinom i posvećivanja dobronamernom, globalno oplemenjujućem predavanju sebe (i sve to kroz trenutak sadašnjosti). Ne suvih reči, ne samo mapa kao plodova misaono-reflektivnih aktivnosti kao plodova biblijskog drveta znanja sa svim idejama o izolovanosti ega i vremenskoj prolaznosti koje oni nose (jer osećanja stida, krivice i teskobe prirodni su odgovori našeg bića na splet neteženja ka sjedinjavanju sa bićima našeg sveta kroz ljubav, i svesti o našoj posebnosti i odvojenosti od ostatka sveta kao suštinske posledice kušanja ploda biblijskog drveta znanja)115, već čitavog srca, čiste teritorije, unutrašnje nerečite predanosti, dodira sa večnošću kroz svaki ovakav trenutak postojanja oslobođen od ljudskih intelektualnih koncepata razumevanja sveta, uključujući ego, razdvojenost subjekta i objekata, prostor i vreme. »Zaboravi sebe, pa spoznaj sebe«319, pisao je sveti Varsanufije. »Savršena sreća ne zna za sreću, savršena hvala ne zna za hvalu«, pisao je ČuangCe, jer »zaboravimo na naša stopala kada su cipele ugodne, zaboravimo na struk kada je pojas ugodan, a razumevanje zaboravi na ispravno i pogrešno kada je um ugodan«70. »Delujući korisno, ali oslobodivši se svesnosti o

49

korisnom delovanju, postoji li mesto gde možemo otići, a da ne budemo voljeni?«70, učio je JangCe.

»U samom začetku razlike, bejaše ime, s imenom bivanje nasta, u njemu znanje i ograničenost; znaš li ograničenost, možeš izbeći propast«, pisao je LaoCe (Tao Te Ćing XXXII). Prosvetljujuće iskustvo je karakteristično po svojoj lingvističkoj neopisivosti, kao i prevazilaženju svih mapa koje su navikom formirane i nesvesno opstaju u našim konstrukcijama sveta, te prodiranju u direktan kontakt, jedinstvo sa čitavom Prirodom na nivou same »teritorije«. Pronicanje u same korene naših razmišljanja i slika sveta (kao i svih implicitnih pretpostavki, subjektivnih posebnosti i korena multiverzumskog socijalnog karaktera, koje ćemo u daljem toku knjige detaljnije opisivati), tako, zahvaljujući naizgled paradoksalno-polaritetnoj strukturi Kosmosa, oličenoj kako Tai-ći-tu dijagramom, tako i mističnim rečima Tabule smaragdine – »ono što je dole odgovara (jednako je) onom što je gore«171, predstavlja istovremeno i put ka ispunjavanju holističke svesnosti u okviru koje postajemo Jedno sa čitavim postajanjem. U ovakvoj meditativnoj svesnosti Puta, koja predstavlja čisto, ne pasivno, već aktivno i kreativno iskustvo u svojoj prirodnoj spontanosti, nestaju sve želje koje vremenom uzrokuju nezadovoljstva i nesreće, nestaju razlike između subjekta i objekata, između onoga što bi trebalo i što jeste, između jeste i nije, između formi i procesa postojanih samo u svetu naših objašnjenja sveta, u svetu nauke, jezika i mapa.

Sve u svemu, pogrešno poistovećivanje mape sa teritorijom predstavlja uzroke uobičajenih zabluda u ljudskim razmišljanjima. Ovakva zavaravajuća poistovećivanja su prisutna ne samo na nivou naučnog sagledavanja sveta, već i jezičkog doživljavanja stvarnosti, odnosno svakog reprezentacijskog sagledavanja sveta. Elementi stvarnosti se iz perspektive njenog savremenog naučnog sagledavanja vide kao skupovi atoma, molekula, ćelija ili sličnih reprezentacionih formi, podložnih bilo inertnim mehaničkim zakonitostima, bilo »urođenim« sebičnim porivima, iako znamo da je Priroda kao teritorija znatno veća i čudesnija od ove slike, što se očitava kako u anti-logičkom ponašanju kvantnih entiteta, tako i holističkim dejstvima, altruizmu i simbiotičnosti, imanentnima u živom svetu. Takođe, svakodnevno rezonovanje se često zasniva na logičkim sledovima u kojima figurišu imena umesto imenovanih stvari. Svaki opis sveta predstavlja svojevrsnu reprezentaciju našeg perceptivnog doživljavanja stvarnosti, ali problem nastaje onda kada opis stvarnosti poistovetimo sa samom stvarnošću. Stanovište objektivističkog realizma, spontano izvedeno kao posledica ovakvih pogrešnih poistovećivanja, usled imanentnog potencijala netolerancije nekompatibilnih opisa sveta, stoji u osnovi mnogobrojnih sukoba svakodnevnice. Da bismo zadžali zdrav i uvek radoznali pogled na svet, prepun iznenađenja, neophodno je pronići u sva poistovećivanja mapa sa teritorijom koje je naš um izvodio još od prvog formiranja »objekata« od prividnih perceptualnih konstantnosti u stadijumu dečijeg upoznavanja sveta, odnosno sebe. Kao što kamen ne možemo podići dok god stojimo na njemu, tako se ni naša kreativnost ne može manifestovati u potpunoj meri dokle god smo vezani za ustaljene predrasude i fiksne logičke premise rezonovanja. Međutim, kada odskočimo od kamena, tada ga možemo slobodno pomerati kamo god hoćemo i pomoću njega graditi razne pragmatične konstrukcije, te se tako i doživljavanjem svih iskazanih i potencijalnih formulacija znanja kao ne istinitih opisa stvarnosti, već pragmatičnih ukazatelja, i oni sami mogu koristiti u skladu sa ne njihovom nužnošću, već našim htenjem, i to u znatno pragmatičnijem i mirotvornijem maniru.

50

Pogrešno poistovećivanje opisa Prirode sa samom Prirodom, bilo u okvirima formalne nauke ili svakodnevnog razmišljanja, kao ne-nužna posledica rutinskog višestrukog konstruisanja naizgled nepromenljivih karakteristika našeg sveta, kao i višestruko potvrđivane korisnosti ovakvog pristupa, na mnogim poljima međuljudske komunikacije je tokom istorije ljudske civilizacije doprinelo da se ljudska bića u opštem stavu mogu doživeti kao najsurovija nama poznata živa vrsta. Svi vidovi fundamentalizma, bilo religijskog, političkog ili lokalno-društvenog, posledica su netolerantnog protežiranja ideja koje su pogrešno doživljene kao istiniti odrazi Prirode (odatle su i fundamentalistički), i pored toga što sve relacije koje možemo pronaći u svim knjigama sveta, uključujući i naučne udžbenike, predstavljaju samo metafore, te stoga ne mogu ni u kom slučaju ispunjavati kriterijum istinitosti, već samo korisnosti ili povoljnosti koje njihova upotreba odražava. Baruh Spinoza nas, tako, može podsetiti da »bivamo lako zavarani kada pobrkamo...entitete razuma i apstrakcija sa stvarnostima...sva objašnjenja uobičajeno pridata prirodi su samo modovi zamišljanja, i ne indiciraju istinitu prirodu bilo čega, već samo uređenje imaginacije«352. Putanje imaginacije kojima opisujemo Prirodu i tragamo ka njenom razumevanju predstavljaju, stoga, ne istinitosne i isključive odraze »stvarnog« i objektivnog sveta, već indikatore razumevanja našeg razumevanja, naših dubokih etičkih i spiritualnih temelja, suštine našeg sopstvenog bića, te mudre znake na putu jedne potrage za jedinstvom uma i Prirode.

Veoma lako se može uspostaviti korisna analogija između geografske mape i teritorije sa naukom i Prirodom. Naime, mapa predstavlja potencijalno koristan orijentir kako za naše samostalno nalaženje traženog puta, tako i za olakšavanje potpomažuće komunikacije između bića, prožetih sličnim tragalačkim težnjama, koja su, zahvaljujući prethodnim, dogovorno usklađenim pravilima (koja predstavljaju neke od esencijalnih implicitnih pretpostavki, prisutnih ne samo u komunikaciji naučnih stavova, već i u svakodnevnoj verbalnoj komunikaciji) i odgovarajućoj edukaciji ispunili preduslove razumevanja odnosa mape i ne teritorije, već kretanja bića u odnosu na detalje mape. Međutim, mape ne predstavljaju istinite slike Prirode, već samo harmonije potencijalno pragmatičnih orijentira. Pre svega, svi podaci koje čitamo (ko-kreiramo, jer detalji mape ne čine inherentne informacije, već se informacije stvaraju u njihovom dodiru sa živim bićem) sa jedne mape predstavljaju subjektivne emanencije dogovorom nastalih formi koje se koriste u svrhu olakšavanja zajedničke ko-orijentacije. Tako, imena gradova ili zvezda ne predstavljaju njihova stvarna imena, već imena koja su im ljudi nadenuli kako bi olakšali sporazumevanje oko koordinacije sopstvenog kretanja i ponašanja - kuda se kreću, gde idu, gde se mogu pronaći itd. Brojevi na mapi mogu predstavljati nadmorske visine ili kosmičke razdaljine, takođe ustanovljene posredstvom uvođenja dogovornih jedinica i referentnih okvira. Čitava mapa i svi njeni elementi, počev od simbola na njoj, pa sve do samog načina korišćenja, emanencije su prethodno ustanovljenih pravila koja se implicitno podrazumevaju u svakoj komunikaciji, ali na čiji dogovorni karakter smo vremenom zaboravili i njihove plodove počeli pogrešno da smatramo slikama stvarne teritorije. Za bića sa neke druge planete, koja bi skladno sopstvenim fizičkim strukturama i tradiciji komunikacije navikla da sagledavaju svet kroz neke druge okvire - na primer, teorije relativnosti, četvoro-dimenzionalnih prostor-vremena ili beskraja mogućih konceptualnih shema uređenosti Kosmosa - zemaljska mapa ne bi bila toliko značajna i razumljiva kao za nas.

51

Geografske mape se najčešće konstruišu u dvodimenzionalnom prostornom domenu, dok Zemlju možemo preciznije sagledati kao globus ili, pak, kao pokretnu oblast četvorodimenzionalnog prostorno-vremenskog kosmičkog kontinuuma. Međutim, crtanje mape sveta u nekom od egzaktnijih manira u odnosu na tradicionalni geografski opisni domen, verovatno bi bilo praćeno zbunjenostima prilikom njene pragmatične primene. Slično tome, i ljudska bića konstruišu svoje svakodnevne svetove u opisnim, misaono-reflektivnim domenima ne težeći da ove predstave reflektuju naprecizniji i kroz okvire zavaravajuće realističko-objektivističke paradigme »naj-istinitosniji« karakter sveta, već upravo najpovoljniji karakter u skladu sa čitavom tradicijom postojanja i zajedničkih ciljeva. Naučno predstavljanje stvarnosti kao mehaničke igre atoma, sličnih bezličnim i uniformnim »bilijarskim kuglama«, čijim kretanjem upravljaju nepromenljivi deterministički zakoni koji se mogu formulisati matematičkim jezikom, predstavljaju samo povoljne, ali ne i istinite opise Prirode, o čemu nam, između ostalog, svedoče talasno-čestična dualnost materije, kvantni prelazi, tuneliranja kroz potencijalno-energetske barijere, čestične samo-interferencije51, kao i, uopšte, niz odstupanja ponašanja dovoljno malih, kvantnih entiteta od svih racionalnih predstava kakve bi se potencijalno mogle objasniti logičkim pravilima. Nastajanja i dezintegracije čestica iz vakuumskog domena nekompatibilne su sa mašinskom predstavom o svetu kao sastavljenom od elementarnih opeka potencijalno deterministički-odredljivog kretanja i reagovanja, dok su predstave o isključivo mehaničkim uzročnim dejstvima opovrgnute sa eksperimentalnim negiranjem važenja Belovih nejednakosti na kvantnom nivou9, kao i očigledno postojanim holističkim uzročnim dejstvima celine na njene delove. Bogatstvo Prirode nadasve prevazilazi mogućnosti apsolutnog ljudskog opisnog poimanja nje, te, stoga, kao što je i svaka mapa u svojim detaljima siromašnija od teritorije, slično pravilo se odnosi i na ljudske formalizovane opise Prirode.

U svakom slučaju, sa prihvatanjem stava o neizvodljivosti jedinstveno istinitosnog opisa Prirode sa samom Prirodom, ili uopšte predstave o svetu na osnovu samo jedne od beskonačnog broja perspektiva sagledavanja njegovih kvaliteta (kao što je slučaj sa svakim pojedinačnim živim bićem koje predstavlja jedinstvenu i neponovljivu perspektivu sagledavanja Prirode u svakom novom trenutku), izrodio bi se i znatno tolerantniji stav prema raznovrsnim razmišljanjima koja ne bi, dakle, reflektovala istinitost (u kom slučaju mogu inicirati sukob), već samo povoljnost datog pogleda na svet. Stoga bi se i kritičari bilo umetničkih dela, bilo svakodnevnih društvenih događanja, mogli naučiti o uvek subjektivističkom karakteru rezonovanja u opisivanju sveta. Sve kategorične tvrdnje i ozlojeđenost koja nastupa neuspešnim njihovim nametanjem, ustupile bi mesto skromnim mišljenjima, radoznalosti i zadivljenosti nad beskrajnim i neiscrpnim karakterom saznajnog obujimanja svega postojećeg. Znanje o neznanju, zadivljenost pitanjima i svesnost o neograničenom broju mogućih odgovora sa svim svojim neponovljivim i etičko-estetski-implicitnim karakterom, predstavljaju znake mudrosti.

Tako ćemo sada postaviti još jedan princip na putovanju ove knjige, koji ćemo u daljem njenom toku produbljivati, i koji će postajati sve očigledniji i značajniji:

Naučne teorije odražavaju njihovu korisnost, ali ne i ontološku istinitost

52

Takođe, i pored toga što mapa nije teritorija u smislu da se samo ime ne može poistovetiti sa imenovanom stvari, mapa jeste deo teritorije, o čemu nam govori sledeći princip, koji je u potpunoj harmoniji sa idejom o kvalitetima kao obostrano pružajućim putevima između uma i Prirode:

Svako posmatranje je učestvovanje i ne postoji posmatrano nezavisno od posmatrača, niti posmatrač nezavisan od posmatranog, te ni teritorija nezavisna od mape, kao ni način crtanja mape nezavisan od teritorije

Svaka reprezentacija je zapravo interpretacija i svako opisivanje neke situacije predstavlja zapravo njeno ponovno stvaranje. Svaka mapa (kao metafora programa rezonovanja) ne poseduje intrinsičan smisao nezavisan od puta njene interpretacije, već predstavlja statične instrukcije i orijentire, sve dok joj neki aktivni agens, razumno biće, ne udahne život i učini ih realnim i dinamičkim. Iz ovakve perspektive, pokušaji razdvajanja naučnih činjenica od ljudskih bića (kao posmatrača), te objektiviziranja znanja koja iz ovakvog rascepa proizilaze, adekvatni su pasiviziranju, otuđenju i dehumanizaciji naučnih slika Prirode. Premda se u savremenom društvu pod pojmom činjenice podrazumeva objektivna tvrdnja, podsetimo se da ova reč potiče od latinske reči factum, koja označava nešto što se »na-pravilo«, na-činilo, ukazujući na svest o neophodnom subjektivnom stvaraocu svake »činjenice«.

Postoje mnoge savremene grane sistemske teorije, kao što su, na primer, radikalni konstruktivizam, kibernetika drugog reda, autopoietička teorija i kognitivna Santjago teorija, u okviru kojih se subjektivni posmatrač smatra nerazdvojivim od svakog znanja. Radikalni konstruktivizam je dobio svoj epitet usled toga što se ne samo osećanja i neformulisana saznanja u okviru ove teorije doživljavaju kao subjektivna, već i percepirani svet, kao i svako znanje koje on donosi. Za razliku od uobičajenih, makar i delimično objektivističkih i reprezentacionističkih shvatanja, u okviru ove teorije se iskustvo doživljava ne kao iskustvo nečega, već jednostavno kao odraz životnog postojanja, nešto što se ne pasivno otkriva, već pravi, konstruiše, aktivno izmišlja. Podsetimo se da se posredstvom korišćenja objektivističkog matematičko-logičkog formalizma iz okvira nauke teži eliminisanju svakog vida unošenja subjektivnih efekata u rezultate merenja i zaključke teorijsko-eksperimentalnih korelacija, ili čak i u potpuno teorijska istraživanja. Pošto ideja o objektivnosti, stoga, predstavlja neostvarljivu ideju o posmatranju bez posmatrača, naučno-objektivističkim pristupom se, slično kao i posredstvom linearizacija putanja koje figurišu u naučnim opisima Prirode, radi olakšavanja međuljudske komunikacije znanja posredstvom ovakvog aproksimativnog povećanja efikasnosti pronalaženja pragmatičnih rešenja, eliminišu odgovornosti naučnika pri izboru istraživačkih procedura, kao i, uopšte, posmatrača iz postupaka opisivanja Prirode. Tako danas, nažalost, važi gotovo opšte smatranje da se naučno istraživanje može vršiti na potpuno robotizovan način, jednostavnim računskim nadovezivanjem na već postojeću građevinu globalne mreže naučnih otkrića i saznanja. Ono što se često ispušta iz vida je i shvatanje da se sa ovakvim objektivističkim razdvajanjem posmatrača od modela posmatranog sistema, isključuju i smislenost i značenje opisivanog sistema, koji uvek postoje u domenu subjektivne interpretacije. Odgovornost i smislenost, sloboda volje i radost saznanja se, stoga, slično kao i

53

»božanstvena involucija« - meditativna spoznaja temelja sagledavanja i osmišljavanja našeg sveta, i »kosmička evolucija«363 - obogaćivanje lepote Prirode, uvek drže za ruke.

Dve najrevolucionarnije fizičke teorije 20. veka - kvantna teorija i teorija relativnosti, ukazale su jasno na nepostojanje apsolutnog referentnog okvira, kao i na nerazdvojivost posmatrača od posmatranog sistema. Jedna od posledica ovakve nerazlučivosti koja govori u prilog kvaliteta kao misaono oblikovanih, socijalno-idealističkih puteva, je i ta da nam naša posmatranja otkrivaju našu sopstvenu prirodu, a ne objektivan svet nezavisan od nas samih. Verner Hajzenberg, jedan od utemeljivača idealističke kopenhagenske interpretacije kvantne teorije, pisao je da »u prirodnim naukama, objekat istraživanja više nije priroda kao takva, već priroda u susretu sa ljudskim pitanjima, i u tom smislu, i ovde, čovek susreće sebe«, odakle je očigledna predstava o kvalitetima kao ko-kreativnim putevima na relaciji biće - Priroda, kao i o spiritualnom shvatanju spoljašnjeg sveta kao refleksije ljudskog unutrašnjeg sveta. Svaki naučni ogled, stoga, predstavlja ogledanje implicitnih, tautoloških postavki teorijskog modela opisivanja istraživanih prirodnih pojava u uočenim i formulisanim eksperimentalnim ishodima, dok naša svakodnevna učenja kroz upoređivanja naših suptilnih dejstava, težnji i ideja sa izgledima našeg sveta čine ne doživljaje objektivnog sveta nezavisnog od suštine naše prirode, već neprekidno pružanje odgovora učiteljske Prirode na temeljne postavke naših vrednosnih ideala i najdublja, implicitna pitanja koja tinjaju u našim bićima. Putovanje stazama razumevanja Tajni Prirode, stoga, predstavlja put ka otključavanju unutrašnjih Tajni našeg bića; jer što se više ljudska bića udubljuju u proučavanje prirodnog sveta, to u većoj meri shvataju da zapravo posmatraju refleksije sopstvenih koncepata. Tako, indeterminizam ponašanja kvantnih čestica uz shvatanje o kreiranju sveta kao igri uma i Prirode, rasprostire novo svetlo na samu materiju koja više nije mrtva i inertna, već postaje čista emanencija duha, podjednako sveta kao i sam duh, što su drevni alhemičari oduvek poznavali.

Prirodnim uključivanjem posmatrača u svaki proces posmatranja, ono što se posmatra postaje nerazlučivo od posmatračkog sistema, te nije moguće napraviti »objektivnu«, ne-arbitrarnu distinkciju između posmatrača i posmatranog, već oni kao i u slučaju interakcije uma i Prirode stoje u perceptivnoj koalescenciji. Svaki prirodni fenomen, stoga, predstavlja nedeljivo, celovito ostvarenje iz dodira posmatračkog uma i Prirode, pri čemu se sa uvećanjem opsega ljudskog znanja, uporedo i nerazlučivo isprepletano razvijaju uticaji naših koncepata, najdubljih težnji i životnih struktura sa jedne, te hipotetičkih predstava o tajnovitom uređenju božanske Prirode82 sa druge strane, čineći da se sa zadubljivanjem u istraživanje prirodnog reda, neiscrpno bude izvorišta novih kreativnih potencijala, zvezdanih čuđenja, opisanih u stihovima Kur'ana: »Ne vidiš u kreaciji Svevišnjeg nijedne nesavršenosti; vrati svoj pogled, potraži razdvojenosti. Pa vrati svoj pogled, opet i opet. Pogled ti se vraća, začuđen i zasenjen«176 (Kur'an 67:3-4). Iz perspektive posmatračkog sistema su, stoga, svi objekti nelokalni, te zavisni od prisustva sistema kao celine, i upravo u okviru ovakve paradigme naše konstruisane slike o poretku sveta oživljavaju i stupaju u dijalog, put harmonije sa Prirodom. Mnoštvo naučnih otkrića - uključujući pojave menjanja ne samo ponašanja kvantnih i molekulskih entiteta, već i ćelijskih370, psiholoških i fizioloških stanja (u odnosu na njihov tok u prirodnom okruženju) u uslovima nužno interaktivnog posmatranja – sagledanih u uobičajenoj, slikovitoj predstavi fundamentalnog, Hajzenbergovog principa neodređenosti, demonstrira neizvodljivost formiranja objektivističke, od samog

54

eksperimentatora i čitavog prirodnog okruženja, nezavisne slike Prirode. Svaki naš kontakt sa Prirodom, slično kao i ishod svakog naučnog eksperimenta, mogu se smatrati isključivo kao odgovori Prirode na pitanja koja potiču iz dubine istraživačkog uma. Sa ovakvim prosvetljujućim shvatanjem, naučnici postaju odgovorni za sve što posmatraju, čime se otvaraju vrata obasjavanju najtananijih temelja rezonovanja u razvoju i implementaciji naučnih ideja Suncem brižnosti, pažljivosti i obazrivosti, te spontanom i slobodnom razvoju raznovrsnih duboko etičkih stavova na polju istraživanja Prirode, kao i u samoj naučnoj edukaciji na čijim početnim temeljima i sa čijom (nažalost, pomalo zaboravljenom) krajnjom svrhom tradicija nauke i opstaje.

Uz shvatanje da svako posmatranje predstavlja učestvovanje, odnosno ravnopravno ko-kreiranje kvaliteta, rađa se i ideja da etika nije pitanje rezultata životnih postupaka čije planiranje uvek predstavlja emanencije znanja o znanju, već samog procesa posmatranja, procesa u kome nema ni imenovanja, ni svesti o posmatranju, već koji je čisto življenje, čisto kognitivno iscrtavanje sveta. Naša odgovornost je da u svakom subjektivno iscrtanom jedinstvenom elementu sveta uočavamo imanentnu prirodnu lepotu, te je stoga vrhunska etika nepovezana sa ciljem, već prvenstveno sa Putem. Mnogi radikalni konstruktivisti pružaju i svoje idejne zvezde vodilje u ovakvom etičkom posmatranju. Fon Fersterov imperativ o pravljenju izbora takvog da se njime širi spektar mogućih opcija sistema nalazi paralelu u etičko-estetskom imperativu133 Ranulfa Glenvila po kome bi posmatranje trebalo da se vodi idejom o davanju više od onoga što se traži ili ima. »The only given is the way of taking«149, misao Rolana Barta, takođe predstavlja jedan od radikalno-konstruktivističkih imperativa koji nam može ukazati na put sveprihvatanja i radosnog davanja, posvećene predanosti, na koji možemo stupiti kroz tihi kontakt sa Prirodom, kroz sopstveni izbor učenja u dodiru sa njom i postepenog postajanja refleksije celokupnosti Prirode.

Načini doživljavanja sveta i eventualnog konstruisanja mapa kao reprezentacija konstruisanog znanja o njemu (svetu = našem iskustvu), neraskidivo su povezani sa strukturom samog posmatrača. Slično kao što iskusni teleskopisti i mikroskopičari znaju da se slike nebeskih prostranstava i mikrostruktura predstavljaju u vidu igre između »realne« (ali kao takve, naravno, nevidljive) posmatrane pojave i kontrastne postavke sočiva aparature, te slično kao što su osobine svakog bilo mernog, bilo saznajnog instrumenta nužno uključene u definisanje crta merenog, doživljenog i proučavanog sistema, i čitav naš svet i svaka osobina koju mu pridajemo neraskidivo je povezana sa osobinama nas kao posmatrača, a, kao što ćemo videti, i tradicije na kojoj poničemo. Sve što u svetu okarakterišemo kao kvalitet moramo prihvatiti kao put u kome naše saznajne moći definisane našom fizičkom strukturom predstavljaju jednu njegovu stranu. Ono što mi doživljavamo kao objekte - nosioce određenih kvaliteta, jedan neutrino ili cvrčak verovatno ne bi ni primetili (a mnoštva duhovitih ilustracija Ajnštajnove teorije relativnosti nam ukazuju i na relativnost potencijalnih iskustava iz perspektive fizičkih uslova naše egzistencijalne stvarnosti), što je očigledan primer činjenice da osobine objekata počivaju u osobinama samih posmatrača. Svaki objekat se može sagledati kao dijalog između uma i Prirode. Objekti se, kao što smo već istakli prilikom diskusije prvog principa, ne mogu videti kao znaci koji ukazuju na sebe, već kao znakovi na životnom putu koji ukazuju pravo u središte bivstva samog posmatrača. Sa razvijanjem ovakvog odnosa bića sa Prirodom, samo življenje postaje susretanje, slično spontanom susretu dva radoznala bića (što je prelepo opisano u finalu knjige »Solaris« Stanislava Lema), a ne

55

partija pokera u kojoj su naša razmišljanja oklopljena i nevidljiva za Prirodu, kao ni baratanje sa misaono reprezentovanim mrtvim, inertnim i mehaničkim svetom u svrhu formiranja hipoteza i pravljenja izbora između mogućih ishoda, oslobođenih posmatračke etike. A da se esencija, najveće tajne i nerazrešivi paradoksi naučnih slika sveta nalaze upravo u jezgru egzistencije i postanja naučnih umova skladno ilustruje i činjenica da se sa fizičkim približavanjem predmeta istraživanja datih naučnih oblasti srcu posmatrača – od astronomije, geologije i geografije do anatomije, fiziologije i psihologije392 - povećavaju i teškoće sticanja »realnih« slika (u vidu »pouzdanih«, determinističkih modela) o proučavanim putanjama.

Živa bića sa kvalitetima koji ih karakterišu iz perspektiva strukturno sličnih bića, emergentni su rezultati cirkularne uređenosti onih izdvojenih elemenata organizacije koje možemo označiti komponentama – u zavisnosti od perspektive posmatranja to mogu biti organi, tkiva, ćelije, ćelijske organele, intraćelijske molekularne komponente, kvantni entiteti itd. Svesnost koju poseduju misaono-reflektivna živa bića rezultat je upravo biološke cirkularne organizacije, a ne izvesne specifične telesno prisutne komponente. Bitno je primetiti da premda je granica između bića i okoline neophodna za egzistenciju živih bića, ova uočljiva granica ne predstavlja površinu koja razdvaja biće od njegove sredine, već relacionu površinu putem koje se senzorno-motorna površina perturbuje u interakcijama sa okolinom142. Zahvaljujući disipativnoj strukturnoj uređenosti živih bića, granice do kojih se pružaju njihova saznanja se i iz ne-kvantne, klasične biološke perspektive ne završavaju sa njihovom voljno pokretnom površinom, već se prostiru beskrajno daleko, čineći naše učestvovanje, odnosno posmatranje bezgraničnim, odakle se rađa shvatanje da se naš um proteže u toliki nedogled da svet koji direktno doživljavamo možemo sagledati kao samo »vrh ledenog brega« našeg uma.

Pošto živa bića kao cirkularne, dinamičke uređenosti reaguju na impulse sredine u skladu sa svojom strukturom (što čini idejnu osnovu takozvanog strukturnog determinizma), tada ona svakom impulsu sredine pridaju sopstveni značaj. Ne samo što sa ovim shvatanjem objektivnost sveta pada u vodu i predstavlja neodrživ argument u realnoj slici sveta, već za živa bića ne postoje drastične, kvalitativne razlike između refleksijom iniciranih imaginativnih vizija ili putanja i sličnih, putem sredine indukovanih efekata. Zatvorena neuronska mreža nije u stanju da napravi razliku između eksterno i interno iniciranih promena na nivou putanja neuronske aktivnosti, slično kao što je u svakom povratno spregnutom kibernetičkom kolu nemoguće definisati početni uzrok aktivnosti u bilo kom njegovom delu. Važnost negovanja čistoće sopstvenih misli i moći pozitivne imaginacije logično proizilaze iz ovakvih stavova. Naše misli su zaista gospodari našeg tela i našeg sveta. Kao što loše misli, misli zavisti, ljubomore, mržnje i težnje ka destrukciji disharmonično deluju na telesnom nivou, misli saosećanja, ljubavi, strpljenja, predanosti i čistoće unose harmoniju u sve putanje koje čine telesne osnove naše svesnosti. »Vaš um je poput bežične mašine. Svetac iz kojeg zrače mir, ravnoteža, harmonija i spiritualne vibracije, odašilje širom sveta misli harmonije i mira«364, pisao je Svami Šivananda, dok je otac Tadej vitovnički smatrao da »svako dobro i svako zlo potiče od misli, jer smo mi misleni aparat...svako ima radio stanicu u sebi...Prepodobnom Antoniju Gospod je otkrio mislene radijuse kojima smo okruženi. I kad je video, on je uzdahnuo: 'Gospode, ko može ovo da prođe?' I čuje glas: 'Samo smerni i krotki'. Do njih se oni ne dotiču. U njih su uključeni samo mir, tišina, Božanski radijusi, znak apsolutne Božanske snage...Misli, raspoloženje, želje rukovode naš život. Kakvim se mislima

56

bavimo, takav nam je život. Ako su nam misli mirne, tihe, pune ljubavi, dobrote, plemenitosti, čistote – onda je i u nama mir, jer sve mirne misli daju unutrašnji mir koji zrači iz nas...Takva duša i kada ćuti emituje iz sebe uvek mirne, tihe talase pune ljubavi i dobrote...Takvi su malobrojni na zemaljskoj kugli, ali zbog njih sunce greje i Bog nam daje blagoslov da živimo...Mi treba misleno da se izmenimo«366.

Svako posmatranje je učestvovanje. Na nivou proučavanja sveta iz perspektive kvantne teorije jasno je da svaki čin merenja podrazumeva interakciju sa merenim sistemom, kao što nam opisuje Hajzenbergov princip neodređenosti. Međutim, imanentna interakcija u svakom posmatranju nije samo kuriozitet atomskog sveta, slično kao i kvantna, EPR povezanost na daljinu, već se može produžiti i na svaki odnos i perceptivni akt živih bića. Ukoliko vidimo svet u lepom svetlu, prožet dobronamernošću, imanentnom radošću postojanja, on će to i postajati, a naša odgovornost je da ga zaista činimo i stvaramo takvim. Dok jedan od osnovnih postulata naučnog objektivizma o posmatranju pojava bez uticaja na njih neprimetno inicira doživljaje mentalne izolacije, nasumičnosti prirodnih uzročnosti i emotivne otuđenosti od našeg sveta, drugih bića, a time i od nas samih, svest o neizvodljivosti posmatranja bez posmatrača i o nužnim efektima posmatrača u opisu svakog sistema, poput tragova točka životnosti na peščanoj plaži, gotovo nas neprimetno vodi u vode prosvetljene nauke i prosvetljenih pogleda na svet. Iz ovakvih shvatanja rađa se i visoko tolerantna i etička ideja o smislu i lepoti sveta koji se nalaze i u umu slušaoca i posmatrača, a ne samo autora sintakse, pokreta ili bilo kakvog opažajnog akta. »Iako pišem poeziju, ja je ne smatram za napisanu poeziju«215, pisao je Saiđo, ukazujući na činjenicu da svaka muzika, svaka harmonija, putanja i kvalitet našeg sveta ne predstavljaju nešto što postoji objektivno i nezavisno od nas, i što bi kao takvo moglo biti osuđeno kroz jednosmernu interakciju, bez naše promene, već sve što postoji predstavlja aktivne puteve osmišljavanja koji se pružaju između nas i drugih bića, nas i naše sredine, nas i čitave Prirode. Ukoliko se nalazimo na jednom koncertu, lako možemo primetiti da se pred nama otvaraju dva puta. Jedan je objektivistički i vodio bi do pokušaja sticanja objektivne slike o muzičkom izvođenju, te do kritičkog, osuđujućeg razmišljanja, sa sve, naravno, imanentnom polaznom pretpostavkom o nama kao posmatraču koji slično kao kroz ključaonicu ima mogućnost posmatranja sveta prividno odvojenog od nas i bez neophodnosti interakcije sa njim u svrhu doživljavanja i pridavanja mu određenog smisla. Drugi, prosvetljeni put bi nas odveo do shvatanja da muzičari ne sviraju sami za nas, pridajući sami smisao »svojoj« muzici, već da i mi sviramo sa njima, da će naše »držanje im palčeva« i težnje ka pronicanju u veze njihovih izraza sa gracioznošću i lepotom (o kontaktu ili bezuspešnosti koga svaka umetnost govori), uticati da čitava muzika, koja je naša zajednička, zaista poseduje oplemenjavajući efekat ne samo na slušaoce, već i na čitavu planetu, te možda i nadasve dalje. Naša želja da stvari krenu svojim prirodnim tokom ima stvaran efekat na muziku koju čujemo, a poverenje koje ukazujemo bićima u interakciji, u stanju je da otključa i najtvrđe bedeme krutosti na promene, te da nam otvori beskraj saznajnih perspektiva i potencijala radosnih otkrovenja i prijateljskih putanja harmonije i razumevanja. Ukoliko sada pažljivo sagledamo poriv koji je u osnovi kretanja ovakvog, uživljavajućeg puta u okviru koga mi kao slušaoci i posmatrači dajemo smisao muzici, primetićemo da u njemu ne postojimo mi kao izolovana telesa, umovi ili duhovi od svega ostalog, već mi i Priroda i sve postojeće kao Jedno, kao religiozna, svepovezana i neraskidiva celina. Dok nas prvi put vodi ka osuđivanju i plitko-etičkim, eksplicitnim,

57

moralnim i legalističkim kodeksima ponašanja tipa »Ti treba...«, »Ti ne smeš...«, »Ti moraš...« koji, verovatno usled toga što najčešće predstavljaju egocentrična paradiranja mišljenja o sopstvenim vrlinama, izazivaju stalna nezadovoljstva i ograničavanja opšte slobode, te predstavljaju osnovu uslovljavajućeg tretiranja okoline i emanencije težnji ka kontroli i dominaciji, nesaosećanja i nasilja, drugi put u okviru koga se razotkrivaju duboko-etičke težnje (koje potiču iz dubokog, istovremeno poniznog i sve-osvetljavajućeg altruističnog poštovanja autonomnosti drugih bića), odslikane inicijalnim jezičkim stavovima tipa »ja bi trebalo da...«, »ja ću...«, »ja mislim...«, »u mom svetu...«, vodi nas do unutrašnjih zadovoljstava, jer se kroz njega menjanjem nas samih, menja i čitav svet. Od težnji ka ovladavanju Prirodom, našom životnom sredinom, karakterističnih za stav savremenog industrijskog doba, težićemo ovladavanju i upoznavanju naše sopstvene prirode, negovanju religioznih vrednosti. Nasuprot »bičevajuće« dominantnim i uvek nezadovoljnim bićima, postajemo tihi primeri, svetli ukazatelji Puta. Lepota i saosećajnost se ne mogu nasilno stvoriti u drugim bićima, već ih samo tiha, primerna lepota i saosećajnost, na gandijevski način, mogu neprimetno stvoriti oko nas, te tako muškobanjasti feminizam nije put ka emanenciji kosmičkih ženskih kvaliteta, uporno ponavljanje »neću da obraćam pažnju na to« nije put preobraćanja naše pažnje sa »toga« i kreativne promene načina iscrtavanja našeg sveta (jer, ne odbacivanje, već modifikovanje temelja našeg iscrtavanja sveta, traganje za novim kontekstom sagledavanja, novim očima u kojima ćemo neharmoničan entitet prepoznati kao beskrajno smisleni znak na Putu Prirode, odražava napredak na polju spiritualnosti), slično kao što ni borba protiv bolesti, loših misli, destruktivnih poriva i zla nije put preobraženju istih u zdrave i blažene crte sveta. Osuđujući stav u odnosu na našu okolinu i druga bića uvek je postojan zajedno sa našom egocentričnošću (i kao njena posledica), sa pridavanjem većeg značaja osmišljavanju i prosvetljivanju našeg bića u odnosu na druge, dok su harmonično zadovoljstvo i iskrena radost prisutni u stanju jedinstva nas i Prirode, kada »volimo druge kao i nas same«, tamo gde obitava bodhisattvična svesnost o odlaganju sopstvenog prosvetljenja dokle god možemo da ukazujemo drugima na pravi put, dokle god smo spremni da menjamo sebe zaradi dobrobiti drugih bića i to, naravno, bez ikakve nadoknade i cilja. Što više težimo samo sopstvenom prosvetljenju, to smo više okruženi tamom, jer tada zapravo težimo jednom vidu posedovanja (što je takođe emanencija pohlepe) koje se, zajedno sa svim ciljevima, odbacuje sa prvim korakom na putu prosvetljenja. »Onaj koji je postao veličanstven, ne smatra vrednim pokušavati da se postane veličanstven«70, smatrao je ČuangCe. Tek kada odbacimo želju za sopstvenim spasenjem i svakim drugim ciljem, i čistih misli postanemo predani na putu prosvetljenja drugih bića i obasjavanja sveta svetlošću našeg delanja, i sam naš svet, naš pogled na svet postaje čist kao suza i svetao poput Sunca na horizontu. Predanost i lepota našeg sveta su dve najvažnije crte puta spiritualnosti, istovremeno individualnog i globalnog etičko-estetskog produhovljenja.

Pošto je sada već jasno da su um i Priroda deo harmonične celine, čija igra stvaranja kvaliteta našeg sveta predstavlja odslikavanje nastajanja polariteta koji uslovljavaju postanak sveta, prostora i vremena, mene i Tebe, cvetova koji se spontano okreću Sunčevoj svetlosti, radosti saznanja i naše komunikacije, pri čemu svi polariteti predstavljaju deo jedne celine. Tada, u stanju potpune harmonije i mira i

58

Priroda sveta je monistička

Savremena nauka je iz perspektive materijalistički »fundamentalne« kvantne teorije jasno pokazala da nelokalna povezanost dejstava nije samo kuriozitet koji karakteriše interakciju entiteta atomskih dimenzija, već efekat koji, s obzirom na kvantnu prirodu same materije i svega postojećeg, karakteriše i zajednice živih bića50. Efekat povezanosti kvantnih čestica na daljinu82, koji se danas koristi u mnogim uređajima namenjenim kvantnom računanju, kriptografiji, teleportaciji ili visoko-rezolucionom slikanju, se često koristi kao ključni argument objašnjenja konstruktivnih genetskih mutacija (i prevazilaženja problema neverovatnosti unapređujućih, evolutivnih mutacija posredstvom neo-darvinovskih, nasumičnih varijacija)249, te ukazivanja na čudesnu inteligenciju koja prožima svaki komadić materije i svaki atom našeg sveta. Nelokalna, trenutna koherencija se tako može smatrati putem koordinacije prostorno-vremenski udaljenih molekulskih reakcija organizma, efektom koji stoji u osnovi biološkog prepoznavanja entiteta (i postuliranih holističkih, »morfogenetskih« polja) i dinamičkog unapređenja ireverzibilnih životnih procesa, usled čega se i svaki životni entitet karakteriše superfluidnim ponašanjem249. Skladno kontekstualnom oblikovanju kvaliteta u svakom posmatranom sistemu, bilo iz perspektive kvantne ili sistemske teorije, i svaka čestica nosi u sebi informacije o svemu postojećem. Takođe, kao posledica zajedničkog porekla čitave materije, sve što postoji je međusobno nelokalno povezano, što se potencijalno može predstaviti jedinstvenom kosmičkom talasnom funkcijom koja bi bila, naravno, u skladu sa uvođenjem božanske nepredvidljivosti indeterminističkog i probabilističkog karaktera. Jer, čitava materija na kvantnom nivou praktično izranja, nastaje i nestaje na formalno nepredvidljiv način iz onoga što se naziva vakuumom, za šta se pogrešno smatralo da predstavlja »ono što ostane kada se iz prostora oduzme sve što postoji«, a što ustvari predstavlja kvantno more svepovezanih čestica i energije326, koje bi skladno opisivali stihove pesme Džalala ad-Dina Rumija – »More postade pena, i u svakom mehuriću njenom nešto se uobličavalo, nešto se otelotvoravalo. A svaki mehurić otelotvorene pene što primi znamen od tog mora, odmah se rastvori i postade duh usred tog Okeana«401. Doživljavanje svepovezanosti i savršene pripadnosti, poistovećenosti uma i Prirode, svega postojećeg kao Jednog, kao savršene harmonije raznovrsnosti u jedinstvu, predstavlja vrhunski religijski osećaj, jer, podsetimo se, reč religare i znači »povezati«.

I pored toga što nam otkrića međuzavisnosti i nerazlučivosti kako fizičkih, tako i bioloških entiteta govore u prilog holističke, celovite uređenosti Kosmosa, danas je usled kompleksnosti Prirode jasno da se ona ne može razumeti istraživačkim postupcima analize i redukovanja do konstitutivnih detalja, te da je umesto toga neophodno obuhvatiti intuitivni, spiritualni pogled na celinu da bi se razumelo kretanje njenih delova. Svaka celina neizostavno mora biti sastavljena od diferenciranih delova, te stoga, dijalektička istovremena raznovrsnost i jedinstvenost doživljavanja sveta iz svake nove perspektive, i holizam (monizam), svest o svemu postojećem kao harmoničnom delu Puta celine, predstavljaju nerazdvojive koncepte. Stoga i sistemski prilaz uočavanja metaforičnih, analognih putanja koje karakterišu prirodne procese na različitim nivoima njenog sagledavanja, predstavlja naučno-umetničko-religioznu integraciju kao put razmišljanja i doživljavanja nas i sveta pred kojim je otvoreno nesagledivo bogatstvo naučnih i etičko-estetskih uvida.

59

Svaka logičko-lingvistička emanencija znanja sadrži izvesnu dihotomiju, što između ostalog, podrazumeva i implicitno ukazivanje na razdvojenost posmatrača i posmatranog u okviru takve komunikacije. Ovakva neizbežnost sadrži i esencijalne epistemološke posledice od kojih su svakako najvažnije neizvodljivosti objektivnog opisivanja posmatrača, te logičkog prenošenja holističkog znanja, znanja koje opstaje u stanju jedinstva uma i Prirode kada se posmatrač i posmatrano stapaju u nerazdvojivu celinu. Ovakvo stapanje holističkog znanja i neznanja o znanju (kao nemogućnosti kazivanja ovog znanja) u zajedničku celinu su poznavali istinski umetnici i Zen mudraci koji su insistirali na neophodnosti prevazilaženja racionalističkih, spekulativnih, jezičkih pristupa spoznaji suštine Prirode i otkrivanju ovakvog jedinstva kroz tajanstvene puteve metafora, »egzistencijalnih skokova« pri razumevanjima paradoksalnih Zen koana, kao i tananog jezika našeg unutrašnjeg Kosmosa, naše duše. »Kada napravite od dva jedan, postaćete sinovi čoveka, i kada kažete 'Planino, pomeri se', ona će se pomeriti« (Toma 106), objavljivao je Isus.

Vrhunac religioznog i istinski prosvetljenog doživljaja sveta predstavlja unutrašnje uviđanje svepovezanosti i jedinstva svega postojećeg. Religioznost bi u skladu sa svojim izvornim značenjem trebalo da ukazuje na osećaj svepovezanosti i savršene integrisanosti, a prirodna kretanja se u ovakvom stanju prosvetljene spoznaje doživljavaju kao savršeno primereni istovremeni putokazi i odsjaji nepromenljivosti našeg bića. Čudesna spoznaja o svemu postojećem kao Jednom od davnina je predstavljala putokaz razmišljanjima inteligentnih bića171,247, kao i temelj svih mudrih odnosa sa svetom. U srcu spoznaje sveta kao Jednog opstaje i smislenost harmonične igre Jina i Janga, neophodne za nastanak sveta percepcija.

Dualizam, kako epistemološki – razdvajanja subjekta od objekata, saznavaoca od predmeta saznanja, posmatrača od posmatranog, misaone i emotivne spoznaje, te nastajanje vremenskih i prostornih kategorija iz bezvremenosti, tako i ontološki – razdvajanje bića i sredine, života i smrti, duha i tela, kao i arhetipski – neba i zemlje, muškog i ženskog principa, Sunca i Meseca, predstavlja ogledalo činjenice da je Priroda kakvom je vidimo i konstruišemo posredstvom iscrtavanja razlika i polariteta, stvorena sa smislom sagledavanja sebe. Tako nije samo Hablov svemirski teleskop napravljen da predstavlja oči Svemira156, već smo mi sami njegove oči, odrazi divljenja njegove veličanstvenosti. Takođe, da bi mogao da vidi, svet se mora podeliti na ono što vidi i ono što je viđeno, što za posledicu, između ostalog, ostavlja i činjenicu da je svaka perspektiva sagledavanja Prirode nepotpuna i delimična. Iz ovog razloga potiče i stalna promena, stalni tok svega u Prirodi, jer se samo stalnom promenom perspektiva može sagledati celina Prirode, što je shvatanje koje bi bilo posebno značajne za svako insistiranje na rasuđivanju na bazi fiksnih perspektiva, aksioma i modela. Svaka fiksna perspektiva nas, kao što ćemo tek videti, čini slepim u odnosu na implicitne pretpostavke - temelje bilo rasuđivanja, bilo direktnih rezultata percepcije, postojane u svakoj spoznaji kroz nju. S druge strane, beskrajan broj kvaliteta kojima se predstavlja svet je jasna posledica beskrajnosti spoznajnog spektra u ovom procesu kosmičke samo-realizacije i samo-spoznaje. Iz ovakve svesti o ogledalskom dualizmu posmatranja i samog životnog postojanja su i drevni mudraci, pisci upanišada i budističkih sutri, te stvaraoci Zen koana, smatrali da je svaki dualizam ne nestvaran, već umišljen, i da je prava Priroda zapravo monistička. »Apsolutni duh je onaj koji, iz večnog i sebi identičnog bića, postaje sebi drugi i tog drugog prepoznaje kao sebe samog«390, pisao je Fridrih Hegel, pokazujući nam

60

na dijalektičko rastavljanje apsolutnog duha na posmatrače i posmatrano, na um i Prirodu, na Atmana i Bramana, kao na preduslov nastanka sveta i Božije samo-spoznaje, te na put duhovnog ujedinjenja bića i njegovog sveta, i dostizanje novih, viših i bogatijih stanja uređenosti kroz prepoznavanje samoga sebe u Prirodi od strane božanskog apsolutnog duha, prisutnog u svakom biću. Svaku psihološku integraciju uma i Prirode, krećući se po multidimenzionalnim lestvicama spektra svesti - formulisanog bilo od strane modernih psihologa koji nastoje da ujedine istočnjačke i zapadnjačke uvide u psihu, poput Kena Vilbera, ili religioznih tradicija Istoka - karakteriše postepeni gubitak isključivih identifikacija, počev od nivoa ega, preko egzistencijalnog (organskog, ekološkog), transpersonalnog do prosvetljenog, duhovnog nivoa397. Upravo u ovome i leži tajna dvosmislenosti opisa prosvetljenih stanja jedinstva uma i Prirode, jer se u okviru ovakvih stanja svesti poistovećujemo i sa svim postojećim, ali i ni sa čim. Stoga su u mističnim tradicijama u okviru kojih se neguju shvatanja o neizrecivosti i nemogućnosti direktnog prenošenja (kazivanja) ovakvog monističkog doživljaja, ali o izvodljivosti samo njegovog pokazivanja – »osvetljavanja puta«, često prisutni izrazi o istovremenoj punoći i ispraznosti, imanentnosti i transcendentalnosti, savršenoj volji i bezvoljnosti, savršenom smislu i besmislu, bezželjnosti i bestrasnosti, kao i ispunjenosti najvećom željom (»da se spase ceo svet«361), bezgraničnoj ljubavi i prihvatanju, kao i nevezanosti i slobodi koje svet poseduje sagledan iz ovakvog stanja, te naravno da je ono najveće blago koje dostižemo tek kada se odreknemo svega – svake zasluge, svih posedovanja i uslovljavanja, kada »pukne dno vedra« kao u poznatoj Zen priči, kada naši dlanovi, srce i volja postanu okrenuti nebesima i drugim bićima.

Upravo nam jedinstvo spiritualnosti i materijalizma - emanencija duhovnosti iz onoga što se nekada smatralo inertnom materijom, a danas se zahvaljujući rezultatima kvantne fizike može sagledati kao pena na vakuumskom moru indeterminizma iz kojega potiče kreacija sveta, dok se kroz doživljaj kvaliteta našeg sveta kao puta ko-kreacije između bića i Prirode (usled čega »materija se može smatrati oblikom mišljenja, mišljenje se može smatrati svojstvom materije«392, kao što je smatrao Lesli Vajt, dok je Mihajlo Pupin pisao da »fizičke i spiritualne stvarnosti dopunjavaju jedna drugu. One su dva terminala istih stvarnosti, jedan terminal počiva u ljudskoj duši, a drugi u stvarima spoljnog sveta«) može smatrati odrazom našeg duha i najdubljih težnji - omogućava pronalaženje potpunog smisla izvedbe (akta) u njoj samoj. Dok je kroz perspektivu dualizma - duhovne ne imanentnosti, već fizičke transcendentalnosti, samo cilj (spasenje, pročišćenje karme...) u stanju da unese posvećeni mir u svakodnevne delatnosti, svaka delatnost se kroz spiritualističko-materijalistički monizam može pretvoriti u alhemičarsku172 posvećenost. Slično kao što vešti karatista intuitivno, čistoga uma zadaje udarac u ciglu na pravom mestu, gde je njena krhkost, definisana direktno neprimećenim pukotinama, najveća, tako i naš svakodnevni rad izvođen uz predanu svest Puta može imati nesagledivo blažene posledice na čitav svet. I samo se kroz ovakvu spontanu praktičnost, oslobođenu ciljeva i svrha (ili anihiliranim polaritetima odslikanim u prethodnom pasusu) zaista prosvetljuje naša karma.

Međutim, poznato je da većinu zapadnjačkih filosofskih pristupa karakteriše izraziti dualizam, od kojih je za nauku od posebnog značaja kartezijanski dualizam po kome um predstavlja locus observandi - entitet postojan nezavisno od biološke strukture bića, što je temeljni stav koji implicira najpre razdvojenost između subjekata i objekata, te »objektivnost« naučnih merenja, rezultata i zaključaka, pa i savremenu razdvojenost

61

naučne metodologije i etičkih vrednosti. Obično se Platonove reči uzimaju kao izvori filosofije dualizma, i pored toga što je njegovo shvatanje o kvalitetima sveta kao snovitim slikama jednog istinitog spiritualnog sveta Večnosti, u potpunoj saglasnosti sa svakim monističkim doživljajem sveta, jer ovakve vizije preslikavanja naših unutrašnjih konstelacija na našu perceptivno konstruisanu sliku Prirode, predstavljaju put ka jedinstvu uma i Prirode. Na osnovu Platonovog shvatanja da »ono što objektima znanja pruža njihovu istinitost (verodostojnost) i onome koji ih spoznaje moć ove spoznaje, čini Formu suštinske prirode Dobrote«, možemo primetiti da ova Forma predstavlja zapravo put koji se pruža između bića i Prirode sa tajnovitim poreklom ljudskih bića, moći njihove spoznaje i same Prirode. Za Platona je svet pojavnosti predstavljao samo pokretnu sliku večnosti, božanske dobrote i apsolutne lepote, o čemu svedoče i njegove reči da »istiniti red kretanja je koristiti lepotu zemlje kao stepenice uspinjanja naviše zaradi te druge (apsolutne, prim.a.) lepote«311, misli odražene i u čuvenom stihu iz T. S. Eliotovog »Kamena« – »Light, light, the visible reminder of invisible light«, jer »jedna stvar koje se Satana (reč koja potiče od hebrejskog izraza za preprečeni tok, prim.a.) plaši jeste videti svetlost u svome srcu«363 (stara je sufijska izreka), svetlost na koju nam kroz igru ko-kreiranja kvaliteta našeg sveta Priroda ukazuje, poput izlaska Sunca iznad horizonta rađajući shvatanje da sve što postoji jeste odraz naše najdublje suštine, da čistoća našeg sveta jeste ogledalo čistoće našeg uma, da Sunce Prirode jeste odraz Sunca duše.

Slika uređenosti sveta koja se nazire iz kontemplacije izložene ovde nije više kartezijanska u okviru koje ideje i koncepti posmatrača predstavljaju reprezentacije objektivno postojećeg sveta nezavisno od njih samih. Ova linearna interakcija se sada očigledno može zameniti cirkularnom vezom, jer ideje posmatrača oblikuju svet koji je istovremeno naš Tvorac, pa je oblikovao i same ideje itd. Tako, nije samo svet takav zato što smo mi (saznajna bića) tu, niti smo samo mi ovakvi zato što je svet tu, već su ova dva shvatanja, usled svesti o kvalitetima kao putevima, međusobno isprepletana, adekvatno Jang-Jin igri. Svet oblikuje nas i mi oblikujemo njega, pri čemu ovo oblikovanje ne obuhvata samo grubu fizičku interakciju, već i čudesne misaone, kao i nelokalne kvantne efekte249. Ono što se u naučnim okvirima doživljava kao problem ovakvih kružnih veza je, naravno, nemogućnost određivanja rešenja problema »kokoške i jajeta«, odnosno neizvodljivost preciziranja tačnog uzroka postanka i/ili svesnog oblikovanja sveta, jer u ovom, kao i u svakom drugom realnom slučaju, nema uzročnih lanaca koje je u svrhu definisanja početnih uzroka potrebno samo slediti unatrag, već su veze interakcije povratno spregnute i neraspletivo kompleksno umrežene. Slika o poretku sveta je dakle ona u kojoj su posmatrači povezani među sobom i sa čitavim svetom. Oni su odgovorni za sve svoje odluke, i što je najvažnije, sve i najmanje odluke zahvaljujući nelinearnoj uređenosti sveta nalaze svoj trag u najudaljenijim kutcima nama poznatog sveta. »Samo oni razumeju koji su spremni na odluku«172, zapisano je u Vedama. Odgovornost koja je neophodna za pridavanje smisla pojavama, kao i sloboda, otvorenost za božanske uticaje, karakteristike su prosvetljenog naučnog pogleda budućnosti. Inteligentna bića nisu izolovani organizmi izgrađeni na osnovu nasumične igre atoma, već bića u kojima se reflektuje čitava celota Kosmosa i koja su stoga, svesna ili nesvesna, u stalnoj interakciji sa njim.

Sa prihvatanjem činjenice da su sve stvari u međusobnoj vezi sa svim postojećim, razvija se i shvatanje o smislenosti svih materijalnih detalja postojanja. Sa prihvatanjem

62

ovakve, istinske religioznosti ne postoji više ništa što je samo svoje ime ili svrha, već svaka stvar krije u sebi i u našem doživljaju njenog samog postojanja tajnu smislene poruke kroz koju možemo prosvetliti naš odnos prema Kosmosu. »Pocepaj parče drveta, i Ja sam tamo. Podigni kamen, i tamo ćeš me naći«, objavljivao je Isus (Toma 77), slično kao i Krišna koji kaže: »Onoga koji me vidi u svemu, i sve u meni, nikada neću napustiti, niti će me on izgubiti« (Gita 6:30). Naše odlučno pružanje ka monističkoj svepoistovećenosti našeg bića sa čitavim svetom predstavlja i srce tajne indijske Advaita filosofije, iz koga se, u dodiru sa prirodnim kretanjima, kroz stalne promene saznajnih perspektiva, poput zalivanja biljne klice razvija čudesni, spiritualni cvet blaženog doživljaja jedinstva uma i Prirode.

Slično kao u slučaju prožimanja harmonijom svih polaritetnih suprotstavljenosti sveta, i jedinstvo i raznovrsnost predstavljaju harmonične delove dinamičke prirodne organizacije, u okviru koje se negovanjem divljenja raznovrsnosti Prirode rasprostire svetlo jedinstva duž svega postojećeg, dok je, s druge strane, uviđanje neraskidivih veza zajedništva i svepovezanosti uslovljeno egzistencijom prijateljske i harmonične raznovrsnosti sveta. »Ne smemo želeti da svi misle isto. Tada ne bi bilo misli koje bismo mogli misliti. Svi bismo bili isti, kao egipatske mumije u muzeju, gledajući jedni druge bez ijedne misli u glavi. Ova razlika, ovo razlikovanje, ova izgubljena ravnoteža među nama je srž našeg napretka, srž svog našeg mišljenja...Moramo shvatiti da se istina može izraziti na stotine hiljada načina, i da je svaki od njih podjednako istinit«403, smatrao je Svami Vivekananda, čije ime označava »sreću u razlikovanju«206. Jedinstvo je moguće samo kroz put raznovrsnosti, te je samo dualizam, samo Put u stanju da stvori i bude monizam.

Prelaz od jedan od dva uz nastajanje polariteta predstavlja neophodan preduslov formiranja svakog opisa, svake interpretacije, ali je povezivanje stvorenih (izmišljenih) polariteta u harmonijom odišuću celinu put svakog iskrenog umetničkog stvaranja. Skladno tome, i samo življenje je nepotpuno smisleno u stanju svesti o izolovanosti subjekta od ostatka sveta i samo osećanje predanosti, beskrajne Ljubavi, davanje čitavog sebe svetu u stanju je da radosno stopi subjekta sa svojim svetom i pruži prosvetljujući put (smisao) čitavom postojanju.

Priroda je kroz okvire svake formalne nauke indeterministička

Nauka budućnosti kao altruistična, dobronamerna, skromna i potpuna samo u svojoj komplementarnosti sa saosećanjima i ljubavlju koje nam zajedničko društveno življenje i deljenje naših saznajnih perceptivnih svetova sa drugim bićima može doneti, tako zamenjuje objektivističku, redukcionističku nauku ispunjenu težnjama da se linearnim, nekreativnim, neintuitivnim i mehanističkim nadovezivanjem na globalni skup formalnih matematičkih konstrukta spozna čitav svet. Ovakva nauka budućnosti je i indeterministička, te stoga i otvorena, kako u smislu postojanja slobodne volje živih bića, posredstvom koje ona na nepredvidljiv način biraju kako individualni, tako i globalni put Kosmosa, tako i u smislu egzistencije sa ljudskog stanovišta nezamislivih božanskih dejstava za koja još uvek nema mesta u zvaničnoj, aksiomatski zatvorenoj i fiksnoj, savremenoj i tradicionalnoj zapadnjačkoj nauci koja odslikava prirodna kretanja kao usklađena nepromenljivim mehanizmima. »'The stars', she whispers, 'blindly run'«, pisao je Alfred Tenison, ukazujući na predeterminisani, satelitski odnos između ljudskih bića i

63

Prirode, koji nauka iscrtava, brišući sve esencijalne životne i spiritualne crte iz svojih prikaza sveta. Naime, Boga kao Ljubav biće koje je upoznalo veličanstvenost saosećajnog dodira sa svetom nikada ne bi moglo da zamisli kao odvojenog od sopstvene kreacije, već samo kao prisutnog u svakom njegovom delu, kao tajanstvenog i mistično skrivenog stvoritelja koji odgovara na naše molitve, koji ne ostavlja nijedno naše pitanje ili dejstvo bez odgovora na kome možemo tako mnogo naučiti. Upravo zato, dok determinizam Prirode predstavlja sliku stvoritelja kao kartezijanskog eksperimentatora koji je postavio granične uslove Kosmosa i sada sa distance, ne uplićući ruke posmatra kako se svet razvija, indeterminizam modela Prirode predstavlja ne otuđenost, već identičnost Tvorca sa svojom kreacijom, i ekvivalentan je postojanju potencijala čudesnih dejstava, Božije kreacije, sada i ovde. Svaka savršena ljubav stapa se sa onim što voli, te postaje to. Bog i jeste, stoga, njegovo delo, sve što postoji. Bog je svuda i sve, i svaki trenutak postojanja krije put ka otključavanju vrata večnosti.

U svetu totalnog determinizma bi, slično kao i u svakom svetu iz okvira koga je stvoritelj izdvojen i zauzima položaj spoljašnjeg posmatrača, svi etičko-estetski kvaliteti koji pružaju beskrajnu smislenost življenju, uključujući i svete hrišćanske kvalitete – veru, nadu i Ljubav, postali trivijalizovani, i težnje ka učenju ispoljavanja ovih svetih osobina bi postepeno nestajale, sve dok i potencijal spontane životne emanencije svih svetih osećanja i kvaliteta koji pružaju smisao življenju i egzistenciji sveta kao Božije kreacije, ne bi zakržljao. Slično kao što su kako učenje, tako i životna evolucija zasnovani na pretvaranju šuma u informacije, i svako razumevanje i svaki kreativni doživljaj sveta uslovljeni su iscrtavanjem uređenosti na supstratu mora tajanstvenosti, što Lesli Vajt odražava rečima da »teorija koja objašnjava sve, ne objašnjava ništa«392, a što čini shvatanje koje bi moglo biti koristan znak savremenim naučnim ideologijama koje ukazuju na mogućnost postavljanja finalnih i fundamentalnih, determinističkih teorija našeg sveta (u skladu sa čime, Len Svit, ukazujući nam na projektovanje uređenosti sopstvenih bića i misaonih svetova na sva, bilo naučna ili religijska shvatanja, rasprostire ispred nas pitanje: »Does God have a big TOE?«363, gde TOE označava ne samo palac, već, naravno, i Theory-Of-Everything), zanemarujući stav da je u traganju, a ne u nalaženju prisutno izvorište ljudske sreće i prirodne evolucije. Čak je i Lukrecije kroz epikurejski, atomistički i ateistički prikaz sveta primetio da bez fundamentalnog indeterminizma, »priroda nikada ništa ne bi stvorila«330, a da »ništa se ne bi dešavalo kada bi sve bilo racionalno«, bio je stav Fjodora Dostojevskog. Nebesa koja kažu: »Savle, Savle, zašto me goniš?« (Dela apostolska 9:4) tokom puta apostola Pavla ka Damasku, kao i biblijska knjiga o Jovu i priča o kuli vavilonskoj (Mojsije I 11) (kao i o gradu Enohu koji je osnovao Kain i u njemu uveo kvantitete i merenja, prevevši tako dotadašnju jednostavnost i prirodnu spontanost življenja u težnje za posedovanjem i preciznu, reciprocitetnu razmenu dobara, indukujući tako nepoverenje, kompetitivnost i sve njene degradirajuće posledice, a što je sve, zajedno sa samim gradom, nestalo u potopu iz Nojevog doba), mogu se u svom metaforičnom kontekstu odnositi i na savremene naučne težnje ka svođenju čitave Prirode u determinističke i potencijalno predvidljive, trivijalizovane okvire. Prirodno, spontano ponašanje podrazumeva indeterminizam Prirode, otvoreno pružanje svesnosti ka beskrajnom horizontu, i oslobođenost od svih formalnih očekivanja, te je stoga nespojivo sa naučnom i uopšte logičkom metodologijom spoznaje sveta. Slobodna volja predata ljudskim bićima i opšti indeterminizam Prirode, sa sve svešću o božanskim dejstvima ovde i sada, se tako uvek

64

drže za ruke sa opstajanjem smislenosti i svih svetih vrednosti na svetu, srećnog i globalno evolutivnog življenja. Kosmos, tako, nije stvoren, već se stvara kroz pružanje mu smisla od strane inteligentnih bića – Božijih otelotvorenja, te nije samo sudbinski zadat, već pre svega blaženo dat, čineći nezavršenu, u nedogled prostiruću priču koja se ostvaruje sa svakim trenutkom postojanja = postajanja, sa svakim dodirom Prirode i živih bića.

Klasična nauka, zasnovana na metodu uprošćavanja i prilagođavanja Puta Prirode antropocentričnim stanovištima, po pravilu teži razvijanju sveobuhvatnog formalnog koncepta opisivanja i objašnjavanja prirodnih pojava, pri tome redukujući opseg naših saznajnih opažanja. Međutim, formalni indeterminizam Prirode, koji opisuju rezultati istraživanja sveta formalizmom kvantne teorije, kao i rezultati matematički haotičnih modela živih bića u okviru kojih je i pored pretpostavljenih determinističkih jednačina neizvodljivo inherentno unapred predvideti pravac promene80, zapravo je adekvatan i ograničenošću svakog formalnog ljudskog znanja, što predstavlja kraj ideja o ostvarivanju apsolutne spoznaje sveta na bazi formalnog, nepromenljivog i objektivističkog (za svakoga i iz svake perspektive identičnog) modela sveta, pri čemu otvara vrata u nove i večne saznajne avanture prepune neponovljivosti, kreativnosti, te moći naših misli i naše imaginacije. »Svuda je tajna Božija«366, mislio je otac Tadej vitovnički, dok je Albert Ajnštajn pisao da »najlepše što možemo doživeti je ono što je tajanstveno. To je temeljni osećaj koji stoji u zametku svake umetnosti i nauke. Ko ga ne poznaje, ko se ne može više čuditi, ko se ne može više diviti, taj je takoreći mrtav, a njegovo oko ugašeno...Spoznaja da postoji nešto što nam je nedohvatljivo, prikazanja najdubljeg uma i najsjajnije lepote koja su našem razboru pristupačna samo u najjednostavnijim oblicima, ta spoznaja i osećaj čine pravu religioznost«2. Svaka formalna nauka je osuđena da dostigne obale u konstruisanju svojih teorija ispred kojih će se prostrti nova mora indeterminizma na kojima će ona samo kvalitativno biti u stanju da plovi, ali koju neće biti u stanju da okarakteriše istom metodologijom koju je u svrhu predvidljivosti, relevantno koristila na dotadašnjim opsezima stvarnosti. Stoga, nauka budućnosti u okviru koje će opstajati nepredvidljivosti, ali kvalitativne korelacije u svrhu ispunjavanja ne formalno sveobuhvatnih, već skromnih i pragmatičnih ciljeva, biće u stanju ne da redukuje, već da proširuje i razbistrava ljudske saznajne perspektive. Pojam metoda kao šablona po kome se u svakoj okolnosti može izvoditi istraživanje sveta ne postoji u holističkoj nauci, slično kao ni ograničavanje efektivnih mogućnosti prirodnih pojava u bilo kakve paradigme ili formalna, univerzalna očekivanja. Nezavisnost metoda istraživanja od njegovog sadržaja predstavlja uobičajenu pogrešku koja stoji u osnovi standardnog naučnog metoda, iako je iz istraživanja istorije nauke dobro poznato da nijedan naučni progres nije nastao na bazi postavljene metodologije ili apstraktnog skupa pravila227. U stvarnosti se ipak metod istraživanja uvek spontano prilagođava predmetu istraživanja, koji je zajedno sa našim saznajnim perspektivama uvek promenljivog karaktera.

Tajna svakog napretka, evolucije životnosti i mišljenja nalazi se u susretu sa morem nepoznanica i nepredvidljivosti Prirode, sa stajanjem na obalama našeg znanja i pružanjem ka novim, neotkrivenim (ne-ko-kreiranim) prostranstvima; jer, »čovek je biće horizonata«82, kao što je smatrao Fridrih Niče. »Znati da nešto ne znamo predstavlja vrhunac znanja«, smatrali su kineski mudraci, dok je ČuangCe pisao da »onaj ko svojim umom s poštovanjem stane pred onim što je nedokučivo, dokučio ga je«172, ukazujući

65

upravo na spiritualni dodir sa beskrajnošću Vaseljene i naše egzistencije, na dodir ispunjen poverenjem i molitvenom brižnošću kao put ljudske istinske sreće i beskrajnog razvoja. Prelaz od svesnosti o ustrojstvu sveta kao harmoniji nepromenljivih matematičko-determinističkih zakonitosti ka svesti o indeterminizmu poretka Prirode odgovara trenutku u kome junak jednog holivudskog filma, zatvoren u svetu unapred izrežiranih interakcija pronalazi vrata na kojima je ispisano »EXIT« i odlučno se upušta u stvarni svet u kome figuriše ljudska sloboda odlučivanja naspram kompletnoj i koliko-god bezbednoj, ali potpuno određenoj režiji dotadašnjeg života. Sa indeterminizmom uređenja sveta, umesto predstave o svetu kao mašini, svetu u kome živa bića nemaju nikakvu slobodu voljnog delovanja i u kome je sve unapred predodređeno, otvaraju se vrata kreativnosti, božanskih dejstava, beskrajno raznovrsne Tao-Te igre između slobodnih živih bića i kreativne Prirode, njihovih trenutnih, spontanih i u večnost prostirućih komunikacija.

Savremena nauka ne odgovara na pitanja »zašto...?«, već »kako...?«

Mnoga su pitanja koja postavljamo sebi, i upravo se u unutrašnjoj, semantičkoj lepoti naših pitanja sastoji i odraz dubine našeg doživljavanja Kosmosa. Međutim, očigledno je da ne smemo očekivati da dobijemo formalni, finalni odgovor na ijedno od zaista važnih, životnih pitanja koja su u stanju da na misteriozan način otključavaju naše tajne unutrašnje konstelacije. »Koji je smisao ove stene? Zašto sve ovo postoji?«, neka su od pitanja na koja, kako verujemo, dobijamo uvek odgovor kada god ih postavimo u umu, premda ti odgovori ne mogu biti formalni, jer se na uzak smisao na kakav je ograničen svaki simbolički odgovor, kvalitativno neponovljiva Priroda zasigurno ne može pouzdati. Odgovori na sva naša pitanja opstaju na nivou direktne, nerečite spoznaje i prisutni su zaista svuda, u svakom detalju Prirode, ali ne i u domenu jezika kao logičkog formalizma rezonovanja, iako egzistiraju u domenu muzike reči, te u implicitnoj pozadini svake fonetske celine.

Savremena nauka, koja se može okarakterisati kao antihipotetička (jer je orijentisana ili na dokazivanje ili odbacivanje hipoteza), te kvantitativna, objektivistička i redukcionistička, odgovara na naša pitanja ukazujući na mehanizam procesa koji predstavlja centralnu temu našeg pitanja, fokusirajući se na određeni vagon uzročno-posledičnog lanca, pri čemu zanemaruje predeo u kome se nalazi čitav voz, zvezde iznad njega, putanju kretanja i radne i misaone misije bića u njemu, a u kojima se upravo krije odgovor na naša, ključna pitanja. Ako dete zapita mamu zašto je sličnost između njih više nego očigledna, naučni odgovor bi se obično sastojao u detaljnom opisu prenosa genetskog materijala koji definiše izvesne fizičke crte potomaka, što predstavlja ukazivanje na mehanizam procesa posredstvom mnoštva imenovanja koja sasvim sigurno izgledaju veoma teško pojmljiva za svako dete koje nije upoznato sa datom terminologijom. Pravi odgovor koji će proširiti saznajne vidike radoznalog pitanja deteta je veoma teško dati, i on ne zahteva samo poznavanje uzročnog sleda u načinu odigravanja procesa, već mnogo više i intuitivne, spontane reči, osmejke i slične ukazatelje pravog, prosvetljujućeg puta u kome će se razviti uočavanje lepote sveta oko nas.

Poistovećivanje naučnih, mehanističkih odgovora u okviru kojih figurišu linearne uzročne veze sa »pravim« objašnjenjima na pitanja koja opstaju u našem svetu,

66

adekvatno je odricanju od odgovornosti prema našem duboko vrednosnom iscrtavanju sveta, bilo na nivou posmatranja, razmišljanja, ponašanja ili samog postojanja. Pružanjem isključivo objektivističkih, za svakoga u svakom trenutku identičnih odgovora, bez uključivanja težnje ka buđenju svesti o slobodnom invidividualnom iscrtavanju sveta iz perspektive svakoga od nas u skladu sa temeljnim težnjama bića, iniciramo puteve sličnih redukovanja odgovornosti (a time i osmišljenosti) saznajnih bića kojima je odgovor namenjen, puteve koji opstaju i u osnovi našeg sopstvenog pozivanja na njihovu relevantnost u jezičkoj komunikaciji. Eksterna uzročnost, uzročne putanje nezavisne od saznajnog bića, bića posmatrača, se tako mogu, svaki put kada ih ne uzmemo u obzir kao pragmatične, konvencionalne orijentire, već kao istinitosne odraze stvarnosti, predstaviti kao »opravdanje da mi sami nismo odgovorni za uviđene efekte«136, što čini nedopustivo degenerisanje radosti življenja i slepilo nad prosvetljenom svešću o kvalitetima našeg sveta kao putevima između naših najdubljih težnji i Prirode.

Opis otkrovenja tajne života pojmiti kao mehanistički, naučni odgovor na pitanje »kako...«, umesto na »zašto...«, znači samo prividno odgonetnuti zagonetku Kosmosa, kao što se smatra u savremenim naučnim krugovima, ali je zapravo, kao što je Aleksandar Koare primetio227, zameniti jednom drugom zagonetkom, zagonetkom samoga sebe. Odgovor na svako pitanje Tajne Kosmosa, na pitanje »zašto...«, predstavlja iz perspektive svakog formalnog, aksiomatskog sistema rasuđivanja neodlučivo pitanje, pitanje na koje se ne može dati formalni odgovor. Stoga se odgovor na ovakva pitanja, naravno, krije u srcu samog istraživača i predstavlja misteriju do koje svako od nas mora doći pomoću sagledavanja odgovora nauke na pitanje »kako...«, analogno pronicanju kroz crte očigledne stvarnosti u njene nevidljive temelje, kao i stvaranju metaforičnog značenja, bilo prilikom tumačenja teksta u susretu sa težnjama autora, bilo u osmišljavanju »objekata« sveta kao naših izuma, u dodiru sa Prirodom.

Pošto su naučna objašnjenja orijentisana na ukazivanje mehanizama po kojima se odigrava opisivana pojava, tada iz ovakvog pristupa logično proizilaze takozvana know-how znanja, veoma često u savremenom društvu, nažalost, gotovo sukobljavajuće suprotstavljena know-why saznanjima. Ova dva tipa znanja su povezana i sa određenim vrednostima koje se mogu ili ne moraju negovati u društvenim okvirima. Naime, know-how znanje je očigledno povezano ne samo sa divljenjem nad čudesnim prirodnim putanjama, već u savremenom društvu i sa patentabilnim znanjem, uslovljavajućom manipulativnom edukacijom u okviru koje je akcenat postavljen na diktirajuću koordinaciju ponašanja bez komplementarnog ukazivanja na put pronicanja u know-why tajnu razumevanja ponašanja, profitabilnošću, redukcionizmom, kompetitivnošću, te fiksiranom nepromenljivošću usled svog formalnog oblika, a know-why znanja su povezana sa zaključcima i otkrićima filosofije, umetnosti, religije, pogleda koji otkriva lepotu svega, važnost prihvatanja nas i čitavog sveta itd. Dok se prva uglavnom tiču formalnih znanja koja iniciraju svest o posedovanju, sa svom pohlepom, ozlojeđenošću i destruktivnim mislima i ponašanjem koje ona naknadno iznedruju, know-why znanje se tiče davanja nerečitih, stalno promenljivih i sveobuhvatnih odgovora na pitanja koja su nerešiva posredstvom klasične logike iz bilo koje perspektive, te su stoga direktno povezana sa neposedovanjem, te sa svešću o neizvodljivosti kupovine ili prodaje ovakvog znanja. Spiritualna predanost i svest o davanju prirodno proizilaze iz težnji ka know-why saznanjima. Jedan od najvećih izazova savremenog društva i edukacije je kako pomiriti i

67

u sklad dovesti ova dva tipa saznanja, kako ujediniti korisno i lepo, egzaktno i inspirativno, put nauke i put umetnosti, lepote i religije.

Način na koji se postavi pitanje određuje i način na koji se može pronaći odgovor, kao i prirodu samog, relevantnog odgovora, odakle je jasno ne samo da ne postoji ne-kreativno pitanje, već i da se smislenost i lepota svakog pitanja ogledaju ne u njegovoj formalnoj postavci, već u nevidljivim i nesagledivim temeljima zamišljene i doživljene postavke sveta na kojima ono počiva, sa kojih se ono radoznalo i otvoreno pruža ka čitavom svetu. Doživljaj sveta kroz pitanja koja nas poput prolećnih cvetova otvaraju ka našem svetu i beskrajno tragalačka svest, a ne vezanost za odgovore koji zatvaraju polja naše začuđenosti nad postojanjem, predstavljaju put progresa i evolucije. Stoga su i mnogi mudri ljudi smatrali (a na šta i čitava ova knjiga pokušava da ukaže) da poetski i umetnički pogledi na svet poznaju bolje odgovore na opšta naučna pitanja od samih naučnih stanovišta21 – kao, na primer, Platon koji je mislio da »poezija prilazi bliže životnim istinama od istorije«89. Jer, »poetičnost održava čoveka na Zemlji«27, kako je smatrao Fridrih Helderlin, dok nas je Fjodor Dostojevski preplavio verom da »lepota zaista može spasiti svet«. Umetničke težnje ka prenošenju brižnosti prema čitavom svetu i prema svim njegovim, beskrajno malenim i neuglednim detaljima, sa sveobuhvatnom svesnošću koju negovanje ovakve pažnje razvija, predstavljaju ponekada superiorne - premda bi u najboljem slučaju trebalo da predstavljaju komplementarne - puteve u odnosu na dijalektičke rasprave sa rezultatima logičkih, ali ponekada i ne i duboko iskustvenih doživljaja. I zaista, logičko-intuitivna ravnoteža, britko uočavanje uzročnih pravila uz crpljenje transcendentalne inspiracije, predstavlja put ka prepoznavanju suptilnih odgovora koje nam Priroda pruža na sva naša pitanja i sve naše postupke. Funkcija razuma, intelekta je postavljanje zadivljujućih pitanja koja pružaju naše čitavo biće ka saznajnom i unutrašnjem evolutivnom napretku, ali se samo kroz proces življenja, saznanja kroz kontakt uma i Prirode na nivou same »teritorije« (»if you desire to see, learn how to act«), može naše iskustvo obogatiti prosvetljujućim (neformalnim) odgovorima. Tako, nikada sama dijalektika, već uvek ravnoteža znanja o uzročnosti i holističke intuicije, intelekta i osećanja, analitičkog, informativno obogaćujućeg razlikovanja i holističkog, ljubavlju ispunjenog objedinjavanja (što čini ravnotežu »anđeoskog uma«363 o kome je pisao Marsilio Fićini), razmišljanja i igranja predstavlja put ka širenju spektra osetljivosti na nerečite odgovore Prirode.

Odnos između ova dva tipa saznajnih težnji je lepo iscrtao Gregori Bejtson u okviru jedne alegorije18 u kojoj je nauka prikazana kao dečiji mašinovođa zainteresovan za bučne igračke, koji po vasceli dan vozi lokomotivu gore-dole, dok je umetnost (ili religija ili estetika) prikazana kao dama koja uživa da sanjari na voznim šinama. Mašinovođu Bejtsonove priče možemo prepoznati i u deci čija zainteresovanost raste srazmerno glomaznosti i »moći« likova koje su ona u stanju da kontrolišu u, na primer, video-igrama, i koja oličavaju tako atribut kontrolabilnosti, karakterističan i za opšte ideale savremenih menadžera, vojskovođa, naučnika, političara itd. Poznata je priča o devojčici koja je, vozivši se u vozu, uporno zahtevala od roditelja da joj promene »program« pejzaža koji se video kroz prozor. Otkrivanje sebe u svetu kroz nivo grube, manipulativne sposobnosti predstavlja osnovnu crtu egocentričnih doživljaja stvarnosti, koji se lako otelotvoravaju sa prihvatanjem naučnih opisa sveta kao ne povoljnih, već istinitih, dok je sa druge strane, pronalaženje sebe u svetu, poistovećivanje sebe sa čitavim svetom, kroz sferu umetničkih i religioznih spoznaja odraz tihe zadivljenosti,

68

suzdržavanja od svake nametljive interferencije sa putem Prirode, vraćanja na nivo mentalne čistoće nerođenog deteta, sklupčanog u zaštiti Ljubavi (jer »koga nebo čuva, ljubavlju ga štiti« (Tao Te Ćing LXVII), kako nam kaže LaoCe) i čiste gracioznosti koja je uvek poput mora – ispod sveta, veličajući ga, a ne degradirajući.

Sada ćemo izložiti čitavu Bejtsonovu alegoriju: »Bila jednom jedna divna dama, čija navika bila je da spava na nekorišćenim

železničkim šinama. U istoj toj zemlji živeo je i surovi mašinovođa koji je gore-dole duž šina vozio vozove. U srcu je bio istraživač i stoga je bio posebno zainteresovan za one grane železničkog sistema kojima vozovi nisu prošli od pamtiveka. Bile su to upravo šine na kojima je dama uživala da sanjari. I tako se uvek i iznova dešavalo da bi ona bila ometena u snovima i prinuđena da se žurno povlači dok je snažna i dimna mašina huktala preko mesta na kome se ona srećno odmarala. Svaki put kada bi se ovo desilo nastajala je nesloga između dame i gospodina. On je ostajao pri tome da je ona staromodna, trivijalna i sujeverna stvar. Ona bi, zauzvrat, frknula par uvreda u veoma ne-damskom maniru, govoreći da je on zapravo stvar, polu-čovek, i ništa do mali dečak zainteresovan samo za smešne bučne igračke. I tako je to išlo. Tokom oko dve hiljade godina ona bi uvek nalazila nove i neistražene delove železničkog sistema na kojima bi spavala, a on je uvek birao baš te grane železnice za vežbanje svojih čudovišnih vozila. Smatrao je da je u pravu – i da je to čak i dužnost – mapirati železnički sistem i da je ceo sistem u potpunosti njegov, a posebno njegovi neistraženi delovi. Tvrdio je da je sistem jedinstvena, u potpunosti logički-uzročna, mreža šina. Ona bi potvrđivala da su šine napravljene za odmor i mir ljudske duše i nije se brinula za njegove snove o uzročnosti i logici. On je mapirao svaki detalj šina duž kojih je vozio svoje mašine. Ona je stalno nalazila druge delove sistema koji još nisu bili mapirani.

Jednoga dana inženjer je nenamerno ostavio jednu od svojih mapa pored šina i dama ju je našla. Oprezno, držeći je sa vrškom prsta, podigla ju je. Držala ju je kao da ju je đavo tu ostavio. Radoznalost ju je povukla da otvori mapu, nevoljna da vidi šta ona sadrži i stoga ne posmatrajući njene detalje. Gledajući je sa rastojanja kroz polu-zatvorene oči, bila je iznenađena otkrićem da je ovako upola viđen, dokument sam po sebi bio divan. Tokom sledećeg susreta između nje i inženjera, ona reče bez razmišljanja: 'Ti čak ni ne znaš da su tvoje mape divne'. Operater je na ovo bio zapanjen. Hrapavo je odgovorio da on nije zainteresovan za to. Ona reče sebi: 'Ah, onda postoji nešto u Kosmosu za šta on nije zainteresovan. To nešto pripada meni.' 'Zauvek', reče ona. Nakon što su se rastali, svako je razmotrio šta je bilo rečeno. Operater je bio prinuđen da se složi da lepota njegovih mapa i odgovarajuća lepota železničkih šina ne spadaju u njegovu oblast. Ona je, s druge strane, bila zadivljena i potajno je govorila u sebi tajno znanje da nikada neće napasti ono što je najviše vrednovala – eleganciju i simetriju čitavog sistema. Ne njegove detalje, već njegove temelje.

Tokom njihovog sledećeg susreta on je upitao da li je ona i dalje zainteresovana za takozvanu lepotu mapa. Kada je ona više u odbrani odgovorila potvrdno, on je u neusiljenom maniru rekao da možda ima nešto da joj pokaže. Priznao je tada da je, dok je ona spavala nad železničkim šinama, tiho prišao i napravio pažljivu skicu njenog tela. Bila je to ta skica koju je hteo da joj pokaže. Otvorio je i postavio ispred nje, jedno pored drugog, njegovu mapu železničkih šina i njegov crtež. Rekao je da je 'naučno interesantno' da mapa i crtež izgledaju kao da podsećaju jedno drugo u mnogim 'formalnim' karakteristikama. Posebno je hteo da joj pokaže ovu neobičnu sličnost

69

između dva dokumenta. Ona je hitro odbacila celu stvar. Rekla je da je oduvek znala to. Ali, rekavši ovo, ona pogleda u daljinu i osmehnu se.«18

Premda su tradicije know-how i know-why znanja veoma često u sukobu, opstanak i napredak svake od ove dve tradicije je uslovljen opstajanjem i napretkom druge. U evoluciji svesti se može sagledati uzajamno potencirajući odnos ovih dveju polariteta (simbolizovan, naravno, Ta-ći-tu dijagramom), u okviru koga se razvojem i primenom know-how znanja obogaćuju međuljudske interakcije putem kojih se i naša svesnost prevodi u sve bogatija stanja organizacije. S druge strane, naša svesnost ne samo da pruža kontekst osmišljavanja know-how znanja (bez koga bi ono imalo slepi, kompjuterski karakter), već ga i usmerava, što i jeste polje interakcije u kome se javlja neravnoteža i potencijal sukoba dveju komplementarnih pristupa. Sa tonjenjem u preterano kalkulisanje raste aktuelni potencijal zanemarivanja konteksta i svrhe ovih proračuna, dok se samim sanjarenjem i meditativnošću zanemaruje etički pokretač točka evolucije koji uvek stoji u interakciji, brižnom obogaćivanju tuđih svetova. Dok svest da nam »delovanje pomaže da vidimo« (oličena u fon Fersterovom estetskom imperativu) inicira uravnoteženje ne-pragmatične svesnosti, otvorenost za spiritualne ukazatelje, religiozna i umetnička dela doprinosi prosvetljenju konteksta izvođenja računskog, know-how znanja, meditativnom sagledavanju temelja našeg rezonovanja i preispitivanju naših najdubljih težnji koje stoje u osnovi izvođenih know-how programa, dopuštajući nam da, u slučaju nesvesnog, programskog kretanja u destruktivnom pravcu, samostalno sagledamo povratak na pravi put harmoničnog razvoja uravnoteženih know-how i know-why znanja, programskog računanja i sagledavanja temelja ovog programa.

Jedan od najvećih izazova savremenog doba je pružanje i jasnih odgovora ne samo na pitanja kako tehnološki uređaji koji nastaju na sve bržim ciklusima naučnog napretka, funkcionišu, već zašto ih, u smislu etičkih implikacija njihovog funkcionisanja, koristimo - da li u svrhu spiritualnog unapređenja ljudskog pogleda na svet i naše međusobne interakcije, ili zadovoljavanja već oformljene vezanosti za njih. Odgovori na ova pitanja pripadaju domenu znanja o naučnom znanju (jer je ono odgovorno za etiku primene naučnog znanja), kontekstualnom uobličavanju programa našeg ponašanja i istraživanja sveta, i za njihovo iscrtavanje je neophodno ujediniti crte logičkog i spiritualnog rezonovanja, jer naučna metodologija u okviru koje se mehanizam procesa podrazumeva njegovim jedinim i dovoljnim objašnjenjem, nije pogodna za pružanje efektivno dovoljno široko obuhvatnih odgovora na ova pitanja. Za funkcionalno sagledavanje tehnoloških aplikacija, kao i svih drugih crta sveta, neophodno je i napraviti pomeraj od supstancijalnog ka relacijskom proučavanju, ne sagledavati sisteme u obliku izolovanih entiteta, već u kontekstu što šire i što holističkije komunikacione mreže. Od programski struktuiranog know-how znanja, proučavanja pravila izgradnje šina sistema naučno-socijalne koordinacije iskustva, neophodno je obuhvatiti ovaj program u što širu mrežu dejstava, i stalno se i iznova zapitkivati u kom pravcu kroz temelje naših istraživačkih težnji spontano nahodimo voz nauke.

Aristotel kao utemeljivač savremenih shvatanja o logici uzročnosti, smatrao je da »mislimo da nam je znanje potpuno samo onda ako saznamo prvi uzrok«. Međutim, jedan od osnovnih (teleoloških) problema sa kojima se susreće mehanistička naučna metodologija pružanja odgovora na pitanja o prirodnim procesima, jeste neizvodljivost određivanja početnih uzroka posmatranih prirodnih događaja. Naime, sledeći hipotetičke uzročne lance u prošlost neizostavno se dolazi do indeterminističkih polja - u

70

makroskopskom smeru do racionalno nepojmljivog singulariteta velikog praska, a u mikroskopskom smeru do kvantnog indeterminizma opisanog Hajzenbergovom relacijom neodređenosti. Što se tiče sagledavanja ponašanja i najjednostavnijih prirodnih sistema u smeru budućnosti, tada ne samo kvantni indeterminizam, već i nelinearne interakcije i enormnost nužno izvodljivih proračuna uvode bezbrojne grane račvanja opcija ponašanja sistema, što opet uzrokuje da se dogledni uzročni niz vagona neobično brzo »zakloni horizontom«, ili (bi skladnija metafora bila da) zapravo Sunce iznad horizonta zabljesne naše oči, te nam tako onemogućava predviđanje efekata našeg ponašanja isključivo logičkim putem, onemogućavajući i vremenom spontano izvedeno isključivanje spiritualnosti (koja je uvek vezana sa indeterminizmom) iz domena ljudskih interesovanja. Tako, dok hipoteze predstavljaju modele pružanja objašnjenja određenih pojava koje bi trebalo eksperimentalno proveriti, svaka od hipoteza krije u sebi i takozvani eksplanatorni princip, kao što je, na primer, gravitacija, instinkt, genetska struktura i slično, a koji ne predstavlja ništa drugo do posledicu konvencionalnog dogovora da se iza određenog vagona u uzročnom nizu mehanističkog objašnjenja stavi tačka21. Eksplanatorni principi, pomoću kojih se oni sami očigledno ne mogu objasniti, predstavljaju nešto slično sistemskim »crnim kutijama« nepoznatog mehanizma pretvaranja unešenih podataka u izlazne. Stoga je opet adekvatnije reći da se naučne teorije (tj. hipoteze) ne otkrivaju, već izmišljaju, izumljuju tako da ne predstavljaju istinitosne prikaze objektivnog sveta, već korisne i pouzdane međuljudske interakcijske modele delovanja. »The Sun don't go down, it's just an illusion caused by the world spinning 'round«, podsetio bi nas Vejn Kojn, stihovima koje možemo interpretirati u skladu sa idejom o poistovećivanju linearizovanih skica Prirode sa stvarnošću kao iluzijom, skidajući veo koje uviđamo beskraj točka spiritualnog i životnog napretka, kao i uvek nelinearnu, cirkularnu prirodu svakog, pa i naučnog rezonovanja (iako su se logičke cirkularnosti u okvirima pozitivizma dugo smatrale pogreškom). Usled neophodnog pozivanja na indukcijom i dogovorom uvedene eksplanatorne principe, u savremenoj fizici se kretanja nebeskih tela opisuju kao odgovori na pitanje »kako...« u odnosu na bilo koncepte sile gravitacije ili zakrivljenosti prostor-vremena, iako se poreklo, odgovor ne samo na pitanje »zašto«, već i »kako« (koji je sledeći uzročni »vagon«) ovi koncepti postoje, ne pružaju sve dok oni uslovljavaju korisne proračune i predviđanja. Savremene konstruktivističke teorije se, slično ovome, uglavnom bave pružanjem odgovora na pitanja »kako...«, uključujuči »kako inteligentna bića formiraju svoje slike o svetu?«, »kako učimo?«, »kako saznajemo?«, ali se ne bave odgovorima na pitanja »zašto...«, koji bi morali da budu ontološke prirode, a čija spoznaja se eksplicitno negira u svim teorijama ovog tipa, jer se smatra da bi tada ovakvi sistemi rezonovanja izgubili naučni, logički karakter i nužno obuhvatali prelaz u metafizičke vode.

Linearna, jednosmerna uzročnost je posledica redukcionističkog, a nelinearna, obostrana uzročnost holističkog uzročnog sagledavanja sveta

Bio jednom jedan dečak koji je voleo da zamišljeno razgleda kamenčiće na jednoj usamljenoj plaži. Uzevši u ruku jedan kamen, zagledao bi se u njega, zamišljajući sve kretnje atoma u njemu, neobične, ali nevidljive strukture zrnaca, put njegovog postanka i stalnog oblikovanja sa šumom morskih talasa, raznovrsnost hemijskih elemenata koji su u njemu sadržani, u mašti snimljeni difraktogram kamenčića koji bi podsećao na zvezdano

71

nebo, rastojanja između jezgara njegovih atoma srazmerna međuzvezdanim rastojanjima i, uopšte, sličnost između ovog, za nas takozvanog mikro-sveta i nezamislivo velikog makro-sveta u vidu zemaljskih i kosmičkih prostranstava oko nas. »Svet je tako neobičan«, pomisli on, blaženim dodirom ostavi kamenčić na šljunkovitoj podlozi i nastavi svoju radoznalu šetnju sa pogledom kroz Prirodu u sebe. Nakon nekoliko dana, istom plažom je prošla devojčica sa sladoledom u ruci, i naizgled sasvim slučajno, spotakla se na kamenčić koji je radoznali dečak obasjao svojim razmišljanjima. Sladoled joj je ispao iz ruke i razlio se po kamenitoj podlozi, i devojčica, tužna zbog toga, sela je na plažu i zaplakala. Kao da se upitala zašto joj se uvek dešavaju takve stvari, i kroz suze je pogledala u zrake Sunca kako se presijavaju na talasastoj površini mora i šalju joj blještave odsjaje koji skakuću po njenim trepavicama. Ovaj prizor probudi u njoj nova osećanja i ona oseti jedan vid neopisivog, od svih reči sveta udaljenog zadovoljstva zbog samog postojanja i znanja da je doživela tako naizgled nevažan i svakodnevni pejzaž, ali na jedan novi način, prepun neobjašnjive, sveproničuće lepote. Ona shvati kako su sladoled i slične stvari koje nam pružaju čulna zadovoljstva nevažne u odnosu na dragocenost onih delova našeg sveta percepcije koji se ne mogu kupiti i koji nas, kada im obratimo dovoljno veliku pažnju i poštovanje, obasipaju osećanjima divljenja. Maleni dečak je, tako, ni sam to ne znajući, svojom nevinom radoznalošću i unutrašnjom ljubopitljivošću - poput drevnog egipatskog božanstva Ra koje, zadivljeno refleksijom svoje svetlosti od hiljada talasa Prirode, kane suzu na zemlju odakle, po legendi, nastane celotan svet životnosti179 – probudio jedan čitavi novi, Suncem mudrosti obasjan svet.

Ovu priču o dečaku, snovima i kamenčićima sam ispričao tokom jednog od poslednjih ispita na Fakultetu za fizičku hemiju u Beogradu: »Filosofija nauke«. Umesto uobičajenog pisanja formalnog koncepta, imao sam ideju da pred komisiju izađem sa praznim listom papira koji bi trebalo da simbolizuje čistoću uma sa kojom jedan filosof prilazi spoznaji sveta i spontanom, u formama nepripremljenom odgovaranju na pitanja do kojih dolazi u komunikaciji, te uopšte nepostojanje imenovanja niti bilo kakvih fiksnih formi koji bi služili u svrhu davanja unapred predodređenih odgovora. Negovao sam, slično kao i danas, svesnost da su pravi odgovori na pitanja uvek promenljivog karaktera, te da se u svakom novom trenutku moraju spontano osmisliti. Biće koje je orijentisano da svom sagovorniku primerom ukaže na pravi put, mislio sam, činiće svoje fonetske odgovore podređene ovakvom cilju, te stoga i udaljenima od svake unapred definisane forme. Prosto kao poručeno, dobio sam pitanje da obrazložim pojmove uzroka i posledica. Ne želeći da pružim neki od uobičajenih primera iz udžbenika, tipa boje objekta kao posledice uzroka u vidu određene elektronske i mikro- strukture njegove materije, ispričao sam priču koja je trebalo da na veoma atipičan način ilustruje jedno zapaženje pojma uzročnosti i to, kako mi je tada izgledalo, sa veoma dubokim implicitnim spoznajnim karakterom.

Poenta ove priče je bila, naravno, da je dečakovo naizgled nasumično postavljanje kamenčića na plažu uzrokovalo trenutak prosvetljenja jednog drugog, moguće nikada verbalno upoznatog bića. Međutim, skrivena poenta priče je ta da smo najčešće nesvesni beskrajno širokog spektra posledica koje samo naše postojanje uzrokuje. Ljudi, danas, nažalost misle da se njihova dejstva na svet oko njih preslikavaju samo ukoliko su oni političari, vojskovođe ili »bogati« akcionari. Ipak, buđenje svesnosti da sa svim našim suptilnim mislima i naizgled beskrajno beznačajnim delima menjamo svet, zasigurno bi bila u stanju da ga promeni i prevede u jedno novo, produhovljeno vreme. Kada sam

72

završio ovu improvizovanu priču, članovi komisije su se pogledali naizgled zadovoljno, ali su mi zatim rekli da bi bilo dobro da dođem opet i probam na konvencionalan način da položim ispit. Premda sam naredni put u skladu sa dobijenim pitanjem mogao da ispričam jednu drugu priču o maloj Indijanki koja je imala običaj da ispod jastuka na kome je sanjala stavlja kamenčić koji bi upio njene divne snove, i zatim ga poklanjala voljenim bićima (malu indijanku je zatim neko ukrao i pokušao da natera da proizvodi snove, ali bezuspešno, jer je njena sloboda bila preduslov njenih snova), težeći pre svega da položim ispit, pripremio sam očekivane odgovore na ispitna pitanja. Ispit sam položio, a ključno pitanje koje je pisalo na ceduljici koju sam izvukao bilo je: »Filosofija pragmatizma«.

U vreme kada sam ispričao ovu priču, nisam znao da je jedan od njenih zaključaka koji se može postaviti i na mesto njene implicitne pretpostavke, bio i taj o Prirodi kao holističkom sistemu u okviru koga su interakcije između »entiteta« prožete nelinearnim, povratno spregnutim dejstvima. Dok je za viševekovnu naučnu tradiciju karakterističan pojam linearnosti, za živi svet i sve njegove elemente ili nivoe sagledavanja, karakteristična je nelinearnost procesa koji u njima figurišu. Obično se smatra da jedna materijalna struktura dobija epitet bilo živog bića ili uređaja, onda kada njeno ponašanje postane nelinearno. »Sve stvari iz večnosti su slične forme, i dođu naokole kao jedan krug«, pisao je Marko Aurelije. Međutim, kao što smo videli u okviru razmatranja beskrajnosti kvaliteta Prirode, i njihove neodvojivosti i uslovljenosti celokupnim kontekstom postojanja, i svaki sistem karakteriše učestvovanje i uslovljenost postojanja (takvog kakvim ga doživljavamo) njegovom nesagledivo širokom nelinearnom umreženošću, slično kao što je i svaki kamenčić deo planetarnog, životnog ekosistema. Svi hemijski elementi koji nalaze učešće u životnim strukturama, nalaze se u stalnim tokovima kruženja između atmosfere, okeana, stena i sedimenata, te zemljišta88. U svakom živom sistemu, bila to neka jedinka, komadić zemljišta ili čitava planetarna biosfera, usled nelinearne uređenosti, svako dejstvo bilo kog entiteta, »dela« datog sistema (iako se živi sistemi usled njihove holističke organizacije ne mogu, u svrhu računskog ili verbalnog razmatranja redukovati na svoje sastavne delove, a da pri tome neke njihove esencijalne karakteristike neizostavno ne ispadnu iz računskog modela), prostire se kroz čitav sistem, nalazeći svoje dejstvo i na sami entitet sa koga je izvorna informacija ponikla. Uzročne mreže u slikama i opisima prirodnih sistema, sa svom svojom decentralizovanošću, nedozvoljavanjem unilateralne kontrole i manipulacije, indeterminizmom i nepredvidljivošću tako polako zamenjuju linearne uzročne veze, na sličan način kao što staromodnu sliku atoma kao izolovanog i autonomnog, od svog konteksta postojanja kvalitativno nezavisnog, redukcionističkog gradivnog dela materije zamenjuje predstava o atomima kao relacijama koje se pružaju ka kontekstu njihove egzistencije. I ljudska bića tako prestaju da budu telesa izolovana i samo metabolički zavisna od ostatka sveta, već postaju harmonije interakcija, bezbrojne putanje koje se pružaju između njih i sveta (što je divno izrazio film »It's a Wonderful Life« u režiji Frenka Kapre), usled čega postaje jasno da mi ne posedujemo naše vrednosti, težnje i osećanja, već mi jesmo one221. I apsolutna, istinitosna relevantnost kartezijanske analize konačnih elemenata Prirode, oličene Dekartovim rečima da »kao supstanciju ne možemo da zamislimo ništa drugo doli stvar koja postoji na takav način da joj, za njeno postojanje, nije potrebno ništa van nje same...budući da svaka supstancija koja prestaje da traje takođe prestaje i da postoji, trajanje nije odelito od supstancije, sem misaono«393,

73

kroz okvire o holističkom poretku Prirode, pada u vodu. Dok linearizujuće lokalizovanje uma isključivo u telesne okvire individualnih bića i njegova izolacija od putanja misli i osećanja koje čine relacije bića sa sredinom, čitavim ekosistemom i kosmičkom celinom rađaju kompetitivnost i međuljudske sukobe, svest o nama kao bićima koja su jedno sa umom koji se pruža i ostavlja uticaje duž čitavog Kosmosa, prostora i vremena, o nekome kome je poverena pažnja nad globalnim fenomenom misaone evolucije u kome se krije tajna lepote ovog puta napretka i sve veće raznovrsnosti božanske kreacije, čini nas odgovornim za naše najtananije misli i osećanja, što istovremeno uliva i potencijal pružanja smislenosti našem svetu i rađanja istinske, spiritualne sreće i zadovoljstva postojanja. Dok se u svetu linearnih uzročnih relacija prirodno rađa svest o besmislenosti postojanja i svakom našem dejstvu kao kriku koji zaguši tama, u nelinearnom svetu znamo da »Kosmos je kao jedan svod; odzvanja onim što kažemo u njemu, i ehom ga šalje nazad ka nama«225, kao što je mislio Inajat Kan.

Linearne jednačine imaju tu osobinu da suma dveju rešenja daje novo rešenje sistema jednačina, te se na taj način mogu konstruisati složena rešenja u vidu suma jednostavnijih rešenja. Ukoliko je u modelu sistema makar i samo jedna od jednačina kojima se predstavlja međusobni odnos između sistemskih varijabli nelinearna, tada se i čitav sistem smatra nelinearnim209. Ukoliko uzmemo za primer110 funkciju kvadriranja nad (a + b), lako ćemo videti da nam 2ab ostaje kao svedočanstvo o meri interakcije elemenata sistema (a i b) u okviru koje individualni elementi interaguju zaradi možda dobrobiti i održanja čitavog sistema. A podsetimo se da u kontekstu doživljaja kvaliteta našeg sveta kao puteva između bića i Prirode, i samo baratanje sa brojevima, samo reflektivno razmišljanje i svaki kontakt sa našim svetom predstavljaju cirkularne uzajamnosti, te stoga čuvenu zagonetku Vorena MekKuloka: »What is a number that a man may know it, and a man, that he may know a number?«28 možemo prevesti u »What is a man that he may know a number, and a number, that he may know a man?«. Jer, doživljaj našeg sveta kao refleksije naših najdubljih težnji, suštine našeg bića, navodi nas na shvatanje da svakim stvaranjem i ulepšavanjem našeg sveta razvijamo i prosvetljujemo naše sopstveno biće; svaka povučena linija iscrtava istovremeno i nas same, te i svako pisanje duboko iz srca vodi, pre ili kasnije, do nerazlučivosti smera kreacije – da li mi stvaramo knjigu ili knjiga stvara nas?

Svaka životna karakteristika Prirode je posledica njene holističke organizacije u okviru koje je suma celine daleko veća od sume njenih delova. Mehanističko sagledavanje poretka životnih sistema njihovom linearizacijom do redukcionističkih sistema u okviru kojih se celina može predstaviti sumom svojih delova, nikada nije u stanju da objasni ili predvidi ponašanje ovih sistema. Karakteristika svih holističkih sistema je i ta da dejstva naizgled zanemarljivo malog intenziteta mogu proizvesti neverovatno snažne efekte. U svim životnim sistemima se ne može uspostaviti rutinsko-mehanistička, linearna veza između uzroka i posledica, s obzirom da su ove, u svrhu analitičkog razmatranja formulisane veze u živim sistemima multidirekcione i visoko, nerazlučivo umrežene. Gde god da se susretnemo sa sistemom u čijem opisu figurišu jednosmerne uzročne veze, znajmo da je tako nešto samo aproksimacija u svrhu olakšavanja računanja, ali da zapravo ovakve uzročne zavisnosti ne postoje nigde u Prirodi. U svetu mehanike, Njutnov zakon akcije i reakcije nam jasno opisuje da je nemoguće delovati silom na telo, a da ono istom silom ne deluje i unatrag. U živom svetu, autopoietičnost, osnovna crta živih bića u okvirima autopoietičke teorije272 se

74

definiše kao uzročno cirkularna organizacija sistema u okviru koje on kontinualno proizvodi sopstvenu proizvodnju. Tako i svaka životna forma predstavlja proces u okviru koga je ukinuta razlika između stvaraoca i stvaranog, kao i između postojanja i delovanja (stvaranja). I naše razmatranje ovakvih sistema se može doživeti kao vrtoglavo »korišćenje instrumenta analize kako bi se analizirao instrument analize«272, s obzirom da »kada bi naš um bio dovoljno jednostavan da se razume, tada bi bio i isuviše jednostavan da se razume«103, usled čega se, u skladu sa stavom Gedelove teoreme na osnovu koga nijedan prirodni sistem ne može sebe u potpunosti spoznati, uvek u putevima, dijalozima i uzajamnim spoznajama, zagonetnim ogledanjima i očitavanjima suštine naših saznajnih kvaliteta u crtama našeg sveta, te neprekidnim, u beskonačnost pružajućim cikličnim samo-spoznajnim kretanjima, nikada ne finalizujućeg, već večno tragalačkog karaktera, prostiru evolutivne stope čudesne životnosti.

Međutim, dok se u redukcionističkim formulacijama nelinearnih efekata može pružiti primer sličan gornjoj priči, u istinski holističkim doživljajima sveta, bilo kakvo redukovanje stvarnosti, neophodno u svrhu opisa, praćeno je gubitkom ključnih svojstava sistema, te se stoga bilo linearnosti ili nelinearnosti mogu shvatiti kao metafore za nas logički nedokučive organizacije Prirode. Odnosi između linearnosti i nelinearnosti u svakom slučaju odgovaraju odnosima između nezavisnosti i zavisnosti, inertnosti i osetljivosti, neodgovornosti i odgovornosti. Za razliku od slika o linearnom pružanju prirodnih efekata u okviru kojih se naše misli praktično utapaju u svoju neposrednu sredinu bez ikakvog uticaja na, na primer, voljena udaljena bića, nelinearnost imanentna u svakom iole preciznijem formalnom sagledavanju stvarnosti, implicira bezgranična dejstva svih naših misli. Dok se u redukcionističkim formulacijama nelinearnih efekata smatra da se efekti samo mehanički prostiru posredstvom direktnih fizičkih kontakata, holistička shvatanja dejstava između fizički udaljenih sistema mogu podrazumevati i trenutna dejstva na daljinu, trenutna dejstva svih naših misli i osećanja na čitav svet oko nas. Linearnost pružanja dejstava implicira, dakle, mehaničku lokalnost prenošenja uticaja, i obrnuto: uzročna nelinearnost implicira nelokalnost. »Nema tako beznačajnog pokreta i misli čije se delovanje ne bi osetilo i u najudaljenijem delu svemira. Svako delo ima svoje univerzalno značenje za svet. Jedan jedini oblutak bačen u more određuje savršeno nov smer života sveta, i svakim dahom se menja nešto u životu sveta, ma koliko to bilo malo«172, pisao je Bela Hamvaš, a »ko deluje saosećajno, velikodušno i prostranog uma, takav čovek kontroliše čitavu zemaljsku kuglu...Premda svetac može živeti daleko, njegove vrline deluju kao glasnici. Udisanjem mirisa cvetova kitake, pčele same bivaju privučene«261, Nagarđunini su stihovi, dok je Konfučije smatrao da »među sredstvima transformisanja ljudi, zvuk i izgled spadaju u trivijalne uticaje...Kada je svetac smiren i ispunjen poštovanjem, čitav svet se nahodi ka stanju srećne smirenosti«380.

»Informacija je cirkularni spontani fenomen informacije. Cirkularna informaciona spontanost je sama po sebi informacija«427, jedan je od osnovnih informacionih principa Antona Železnikara, iz koga je jasno da spontanost nastajanja informacija podrazumeva nelinearne informacione umreženosti i povratne sprege. »Životni sistemi nastaju spontano sa spontanim nastajanjem autopoietičnosti (cirkularnih molekulskih samo-organizacionih mreža, prim.a.)«267, smatra Umberto Maturana, a spontana cikličnost prirodnih procesa na svim nivoima njihovog sagledavanja nam ukazuje da je u svrhu postizanja opšte egzistencijalne harmonije nužno eliminisati sve svrhe, te prihvatiti spontanu, kreativnu, meditativnu svesnost kao odraz Puta Prirode, čemu nas Maturana implicitno podseća

75

pišući da »životni sistem kao celina rezultat je lokalnih dejstava njegovih komponenti, a ne realizacije plana«, kao i da »u molekulskim sistemima ne postoji ništa što bi se moglo ispravno označiti kao organizacioni, vodični princip«267. Spontanost prirode svih informacija podrazumeva i obostrano menjanje elemenata u uzročnom lancu (tj. ciklusu ili mreži) pri svakom dejstvu. Primetimo da su informacije postojane čak i onda kada nema više sistema koji je bio njihov izvor. Svi prirodni sistemi su u stalno promenljivom stanju, tako da se svako živo biće može videti kao stalno promenljiv i neponovljivi, dakle u svakom trenutku novi sistem. U svakom slučaju, informacije, poput Šelijevih oblaka, nikada ne nestaju, te čak i ne računajući trenutna prostiranja signala čija brzina prevazilazi brzinu svetlosti kao u slučaju kvantnih nelokalnih efekata, u nelinearnim sistemima se informacije prostiru do svih delova sistema. Dubokim shvatanjem ove činjenice, odražene i mišlju Ludviga Fojerbaha da »religija je svest o beskonačnosti naše svesti«99, rađa se i svesnost o važnosti obraćanja pažnje na sve naše misli i osećanja koje predstavljaju nikada ne nestajuće informacije, i koje su u stanju da na neshvatljive načine prosvetljavaju svetove bića, makar i bezgranično udaljenih.

Konzistentno i proverljivo praćenje uzroka nekog događaja je moguće samo u linearnom svetu kada se složena isprepletena mreža uzročnih dejstava aproksimativno svede na nizove linearnih uzročnih vozova. U stvarnosti je zapravo uzroke bilo kog događaja praktično nemoguće precizno odrediti, i to ne samo usled nerazlučive međuzavisnosti svih iscrtanih uzroka analizirane pojave, što bi u svrhu apsolutnog uzročnog sagledavanja u svakom slučaju zahtevalo prihvatanje uzročne relevantnosti svakog, i najudaljenijeg i neizgled najmanje bitnog kosmičkog detalja, već i usled činjenice da u Prirodi na račun logičkih, jednosmernih uzročnih veza postoje samo uzajamne uzročnosti. Tako, čak i u slučaju jednostavnog kibernetičkog kola u okviru koga termostat reguliše temperaturu sobe, ne možemo znati da li je termostat taj koji uzrokuje održavanje temperature sobe ili je temperatura sobe ta koja uzrokuje zagrevanje i/ili hlađenje sobe posredstvom termostata. Slično tome, i odgovor na ČuangCeovo pitanje: »Da li oblaci prave kišu, ili kiša pravi oblake?«70, može se sagledati kao obostrana ekosistemska uzročnost u okviru koje i oblaci prave kišu, ali i kiša pravi oblake, kao što i čovek čini dobra dela, ali i dobra dela su ta koja čine čoveka. Svako dovoljno opsežno sagledavanje umrežene postavke ekonomskih interakcija navodi nas na shvatanje da su sve ekonomske transakcije inkorporirane u povratno spregnute cikluse stvaranja i razmene dobara, što je i razlog zašto je Džon Kenet Galbrajt pisao da »ekonomski život, kao i uvek, jeste matrica u kojoj rezultat postaje uzrok i uzrok postaje rezultat«120. I svaka interakcija uma i Prirode je nelinearnog, povratno spregnutog karaktera, što joj uvek pruža epitet točka koji se našom voljom, našim unutrašnjim izborima ubrzava ili u smeru destrukcije ili u smeru kreativne evolucije. »Put pravednih je poput sjajnog svetla koje blista sve više i više do savršenog dana« (Priče Solomonove 4:18), biblijska je izreka. Bitka koja se odvija u nama samima, u našim mislima, odražava se na bitku koju vidimo u svetu, i obrnuto, ali pošto se bitkom protiv bitke samo povećava opseg bitke protiv koje se borimo, tako se, na ovaj način, težnjama ka menjanju sveta bez menjanja nas samih, u negativnom smeru ubrzava točak našeg životnog napretka. S druge strane, svejedno je da li ovaj »točak« zavrtimo u pozitivnom smeru buđenjem mira u nama samima ili uočavanjem lepote koja prožima naš svet, jer ova dva procesa nakon blagog ubrzavanja postaju nerazlučivo, međuzavisno i međuodražavajuće isprepletana. U stvarnom, nelinearnom svetu, svaki uzrok predstavlja i posledicu koja u

76

doglednom vremenu deluje na sami spomenuti uzrok itd. Stoga se često kaže da logika predstavlja slabu sliku realnih uzročnih veza19.

Ovakva povratna dejstva u svakoj formi dejstava se najčešće zanemaruju u fizičkim modelima u okviru kojih se u svrhu omogućavanja analitičke rešivosti sistema jednačina modela, nelinearni izrazi u kojima figuriše više varijabli svode na linearne zavisnosti sa najčešće dve varijable – jednim uzrokom i jednom posledicom. Ovakvim aproksimacijama, pomoću kojih se realni nelinearni sistemi svode na uprošćene linearne zavisnosti, holistička svepovezanost svih delova sveta se svodi na takozvane uzročno-posledične vozove u okviru kojih se svako dejstvo provodi i ostavlja posledice na svojim susednim delovima, nakon čega se formalno gubi. Sagledavanjem sveta oko nas kroz ovako uprošćene linearne okvire gubi se svest o pružanju svih naših, i beskrajno tananih misli, osećanja, reči i dela u nedogled; do beskraja i natrag. Svet se redukcionistički vidi kao celina koja nije ništa više do sume njenih delova, dok se kao posledica toga veličanstvena moć dejstva uma i osećanja živih bića na sam svet negira pozivanjem na njih kao epifenomene nasumične igre kvarkova i leptona. Naspram ovoga, kroz metaforu nelinearne umreženosti dejstava u okviru svake prirodne organizacije, rađa se i shvatanje da sve duboke, molitvene želje za mirom i harmonijom zaista obasipaju čitav naš svet, koji i jesmo mi, pahuljama blaženosti, te da »kako sejemo, tako ćemo i žnjeti«. »Opažanje ovog zakona budi u umu osećaj koji nazivamo religijskim osećajem, i koji čini našu najveću sreću«, propovedao je Emerson, nakon ukazivanja da »ko učini dobro delo, momentalno je oplemenjen; ko učini zlo delo, samim aktom biva sužen...lopovluk nikada ne obogaćuje, milostivost nikada ne osiromašuje, ubistvo priča iz kamenog zida. Najmanja umešanost laži – na primer, mrlja sujete, svaki pokušaj da se ostavi dobar utisak, povoljan izgled – će momentalno poništiti efekat. Ali kada govoriš istinu, sve stvari žive ili nežive su svedoci, i sam koren travki pod zemljom kao da se komeša i pomera da odrazi svoje svedočanstvo«198; jer »kažem vam, ako ovi ućute, kamenje će vikati« (Luka 19:40). Isusove reči: »Ne sudite, da ne budete osuđeni; jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se, i kakvom merom merite, odmeriće vam se« (Matej 7:1-2), postaju, takođe, kristalno jasne njihovim sagledavanjem kroz perspektivu cirkularne, povratno spregnute karmičke povezanosti ljudskih temeljnih težnji i u dodiru sa Prirodom ko-kreiranog iskustva.

Dok je u svetu nelinearnosti jasno da svaki uzrok predstavlja i posledicu, te da se u svakoj komunikaciji i mi sami menjamo sa svakom informacijom koju u domen interakcije unesemo, u slikama sveta kroz filter linearnih uzročnosti preovlađuje i zavaravajuće shvatanje o izvodljivosti pružanja unilateralnih uticaja u okviru kojih subjekat može potencijalno menjati svet, a da pri tome ne menja sebe. Ideja o linearnoj uzročnosti uz pogrešno poistovećivanje mape i teritorije kojim se, umesto pragmatičnosti, linearizovanim opisima sveta pruža atribut istinitosti, dovodi stoga i do ideja o mogućnosti manipulacije prirodnim procesima i pojavama posredstvom mogućnosti predviđanja efekata datih uzroka. Na socijalnom nivou se svest o realnom linearnom pružanju efekata svih dejstava i njihovoj potencijalnoj predvidljivosti preslikava na mogućnost primene manipulativnog - u formalnim okvirima uslovljavajućeg, a u mističnim varijantama hipnotičkog, »magijskog«22 odnosa u međuljudskim odnosima, te na redukovanje vrednosti okolnih živih bića samo na one crte kojima se može manipulisati u skladu sa interesima subjekta. Nasuprot ovakvog mehanističkog, uslovljavajućeg odnosa koji direktno isplivava iz linearizovanih slika Prirode,

77

poistovećenih sa njihovim istinitim odrazom stvarnosti, u svesti o nelinearnom pružanju efekata egzistira i shvatanje o mogućnosti samo bezuslovnog prihvatanja kako nas, tako i svega postojećeg, te o važnosti razumevanja i posmatranja drugih bića ne kao objekata koji služe za zadovoljavanje naših ciljeva, već kao izvora božanskih očiju, kreacija koje su sami sebi svrha, puteva koji pokazuju na same sebe, a istovremeno i na čitav svet. Zaista svestrano kreativni kontakt između ljudskih bića je moguć samo onda kada smo oslobođeni produktivnih težnji vezanih za uvide u efekte interakcije, obeleženih svrsishodnošću, namerama i uslovljavanjima željenih rezultata, i kada se spontano utopimo u trenutak sadašnjosti i potpuno, slobodno i otvoreno prihvatanje bića.

Prilikom formalnog, imenujućeg sagledavanja uzročnih dejstava u Prirodi, neophodno je ograničiti kontekst posmatranja datih pojava. Tako mnoge prirodne pojave, sagledavane u ograničenim okvirima izgledaju linearne ili efektivno jednostrano hijerarhijski uređene. Međutim, sagledavanjem u sve širim efektivnim okvirima, uvek dolazimo do saznanja da svaka pojava predstavlja element iscrtanog uzročnog ciklusa. Na taj način, prividno obogaćujuća, prijateljska i harmonizujuća dejstva u uskim i efektivno nepotpunim okvirima ega ili izdvojenih društvenih i ekosistemskih skupova, postaju u celovitijem svetlu često sagledana kao opšte »korumpirajuća« i uzajamno (sistem ↔ sredina) degradirajuća, dok malenost i prividna beznačajnost skromnih i tihih ko-kreiranih putanja, božanstvene zamišljenosti i nečujne meditacije biva sagledana kao globalno prosvetljujuća. Sa ovakvim širenjem uzročnog konteksta vrednovanja prirodnih putanja, postaju očigledne mogućnosti delovanja celine na svoje delove, kao i obrnuto: mogućnosti pružanja i najmanjih dejstava koje iniciraju autonomni »delovi«, na čitav svet. »Nema ni jednog jedinog malenog dela koje se ne zbiva u ime celog čovečanstva, za sva vremena, jednom i zauvek i radi celog čovečanstva. Svako delo izaziva odjek u svetu i ovaj odjek se hiljadama godina čuje u vasioni i nikada ne zamire«172, pisao je Bela Hamvaš. Jedan od primera uzimanja ograničenog konteksta sagledavanja pojava, pri čemu se dolazi do zaključka o linearnom pružanju efekata, postoji u mnogim udžbenicima nauke o materijalima. Naime, veoma često se navodi da je međuzavisnost između procesiranja materijala, njihove strukture, te osobina i na kraju performansa, linearna60. Ovakva zavisnost je svakako očigledna ukoliko posmatramo pojedinačni proces sinteze nekog materijala, ali uzimajući u obzir da se svaki proces sinteze novih materijala izvodi na podlozi već postojeće naučne tradicije, egzistirajućih paradigmi i ciljanih otkrića u pojedinim naučnim oblastima, nivoa razvoja civilizacije, tehnologija itd., neophodno je uvesti i povratnu spregu sa dejstvom koje će se pružati od performansa napravljenog materijala natrag do novog procesiranja. Takođe, ponekada se i od osobina materijala uvodi povratna sprega do novog procesiranja, posebno u slučajevima kada osobine materijala ne zadovoljavaju postavljene standarde i zacrtane zahteve. S druge strane, jasno je da je performans materijala postojan u tehnološkim proizvodima koji menjaju međuljudske komunikacije, razvijajući tako i kontekst u kome se doživljavaju jezički nepromenjeni simboli. Pojmovi informacija, unosa, iznosa ili komunikacija mogu biti primeri pojmova koji su jezički ostali nepromenjeni, iako se tokom perioda drastičnog razvoja kompjuterskih tehnologija, opseg doživljavanja značaja ovih reči znatno proširio. Slično tome, i performans materijala u okvirima za veliki broj žitelja Zemlje svakodnevno korišćenih uređaja, tiho oblikuje ljudska razmišljanja o Kosmosu414, koja iniciraju nove delatnosti, uključujući između ostalog i dizajn novih puteva procesiranja materijala. Posebno je interesantno što je uskom specijalizacijom

78

neizvodljivo ikada formalno sagledati i podjednako egzaktno opisati čitav lanac dejstava, već je, za konkretno izložen primer, neophodno uzeti u obzir i osim fizičko-hemijskih analiza u linearnom delu zavisnosti, i niz socioloških, psiholoških, te istorijskih razmatranja u zavisnosti od perspektive sagledavanja ove povratne sprege. Upravo nas stalno sagledavanje programa naših delatnosti, istraživanja i razmišljanja u novim kontekstima, koje uslovljava kreativnu evoluciju bića i mišljenja, razlikuje od veštački inteligentnih kompjutera. Podsetimo se da je u skladu sa njihovim širokim adaptivnim sposobnostima, ljudska bića neprirodno ograničeno specijalizovati za obavljanje rutinskih, jednoličnih poslova na račun ukidanja relevantnosti generalizujućeg razmišljanja, povezivanja putanja iz različitih opisnih domena posredstvom analogija. Upravo se u preteranoj specijalizaciji na račun nedostatka ukazivanja na važnost pronalaženja sopstvenih delatnosti u beskrajnoj, svepovezanoj mreži ljudskih i ekosistemskih dejstava, i nalazi osnova distanciranja korisnika od puta postizanja zadatih ciljeva, od porekla, od korena svega sa čim svakodnevno dolazi u fizički kontakt (papira od drveća; vode, deterdženata i kanalizacionih izliva od reka; te električne struje i zapravo gotovo svakog industrijskog proizvoda od sagorevanja fosilnih goriva, etike njihovog porekla itd.), a što predstavlja i osnovu zakržljale ekološke svesnosti i brižnosti, gotovo opšte prisutne u savremenom društvu, i to pogotovo u urbanizovanim regijama koje grade u mnogome otuđeni odnosi od egzistencijalnih putanja koje povezuju ljudska bića i Prirodu. Negovanje bliskog kontakta sa širokim spektrom ekosistemskih interakcija, saživljenost sa najrazličitijim živim bićima i tiha predanost ko-kreativnim opažajnim talasima Prirode, predstavlja nužan preduslov prevazilaženja savremenih otuđujućih i unesrećujućih društvenih opsesija linearnim rastom i egocentričnošću, i njihovog blaženog uravnotežavanja prihvatanjem nelinearne, spiralne petlje svakog prirodnog napretka, kroz koju putem kontinualnog nastajanja i nestajanja, primanja i davanja, Priroda ispred svojih bića rasprostire sve šira potencijalno ostvarujuća polja spiritualne svesnosti.

Uopšte, cirkularnosti su postojane u svakom holističkom sagledavanju sveta koji je prethodno analitički razlučen na hipotetične delove. Odnos između Prirode i živih bića je cirkularan: onako kako delujemo i oblikujemo Prirodu našim delima i mislima, Priroda će delovati i na nas same. Ponikli smo na temeljima Prirode, te stoga Priroda određuje mogućnosti i kapacitete naših delatnosti, dok s druge strane, ono što mi radimo, oruđa, tehnologije i komunikacije koje oblikujemo, utiču na naš svet, Prirodu kakvom je vidimo. Naša dejstva utiču na naša razmišljanja i obrnuto289, te, adekvatno tome, i ljudska razmišljanja oblikuju nauke i tehnologije, koje putem otvaranja određenih prostora mogućnosti oblikuju ljudska razmišljanja, kao što, na primer, kreda i školska tabla, naliv-pero ili kompjuterski program za komponovanje teksta podstiču razvijanje posebnih crta pismenog izražavanja, te i oblikovanja ideja. A svako naše razmišljanje u okvirima lingvističke tradicije opstaje u hermeneutičkim krugovima: naša razmišljanja o svetu su ponikla na našoj tradiciji, ali poseduju i element subjektivne, neponovljive i jedinstvene interpretacije, koji dalje utiče na tradiciju koja utiče na druga individualna razmišljanja itd. Svako naše dejstvo, sve naše misli i sve tehnologije i njeni dizajni iz ovakvih okvira predstavljaju sredstva kontinualne transformacije tradicije u čijoj cirkularnosti se krije i tajna evolutivnog napretka čitavog živog sveta, tajna evolucije doživljavanja i razumevanja sveta iz perspektive misaono-reflektivnih, svesnih bića kao što su ljudi. Sa shvatanjem o egzistenciji potencijala produhovljavajuće osmišljenosti iskustva i

79

evolutivnog napretka individualnih bića samo u socijalnom kontekstu, i krajeve čuvenog normativnog lanca ekosofije-T Arnea Nesa – »samo-realizacija! – samo-realizacija za sva živa bića! – raznovrsnost života! – kompleksnost! – simbioza!« - možemo spojiti u nerazlučivi krug. Cirkularnost evolucije svesti se na individualnom nivou može sagledati ne samo kroz stav da fizička struktura našeg bića stvara misli i osećanja koja oblikuju naše fizičke strukture377, već i kroz uzajamnu interakciju misaonih refleksija i direktnog iskustva, jer dok iskustvo (utopljenu u socijalnu interakciju) uslovljava konstrukciju njegovih mapa, razmatranjem mape možemo uočiti istraživanja vredne detalje teritorije našeg direktnog iskustva, čijim ispitivanjem iscrtavamo nove mape, udubljivanjem u koje otvaramo puteve ka novim iskustvima. Ludvig Fojerbah je smatrao da »horizont našeg bića ograničen je onim što možemo videti, a ono što možemo videti ograničeno je horizontom našeg bića«99, pozivajući nas da poistovećivanjem sa sve novijim detaljima našeg sveta, kontinualnim, u beskraj širenjem horizonta našeg bića, onoga što jesmo, razvijamo i naše saznajne potencijale, na sličan način kao što etičko-estetskim produbljivanjem i saznajnim razgranjivanjem stabla našeg znanja, raznovrsnosti opcija, konteksta, motiva i veza koji figurišu i uobličavaju naše koncepte o svetu, raste i potencijal čudesnosti prihvatanja najraznolikijih crta našeg sveta u harmoniju božanstvenog jedinstva. »Priroda je živa zato što je lepa, to je čudnovato, i lepa zato što je živa, to je interesantno«395, pisao je Nikolaj Velimirović, pokazujući nam na neraskidivu i večno povratnu zaokruženost kreativne samo-realizacije Prirode. Sagledavanje smisla sveta kao refleksije lepote stvoritelja u očima živih bića kroz koje ona sagledavaju božansku lepotu sveta i veličanstvenost izvorišta kreacije, koje opstaje radi drugih, radi živih bića koja opstaju radi lepote... predstavlja emanciju kružne uzročnosti postanja i postojanja, koja se pruža u beskraj. Sveti Atanasije Veliki je smatrao da »Bog je postao čovek da bi čovek mogao da postane Bog«204, a sveti Isak Sirin je pisao da »Put premudrosti nema kraja, ona se uzdiže sve više i više, dok ne spoji svog posledovača s Bogom. Po tome se i prepoznaje ona, što je postignuće njeno bezgranično, jer je premudrost sam Bog«204, pokazujući nam, zajedno sa rečima Gospodnjeg predanja da »Ja sam onaj koji jesam (odnosno, Ja postajem ono što postajem)115« (Mojsije II 3:14), na beskrajni put evolucije svesti, kontinualnog postajanja čitave Prirode, svega postojećeg, te na potencijal dosezanja vrhunskog smisla puta našeg duhovnog traganja u, zaista, svakom njegovom trenutku. Kraj je početak, a početak je kraj, i upravo u ovoj cirkularnoj vezi je i tajna Ljubavi kao krajnjeg poriva stvaranja sveta i njegovog finalnog i početnog smisla.

Podsetimo se da se u svetu linearnih objašnjenja u okviru kojih se formiraju fiksni temelji logičkih premisa, uvek implicitno pretpostavlja nezavisnost nečega, bilo da je to materija, energija, gravitacija, um, prostor, vreme, stvarnost, Euklidova geometrija, Tvorac sveta u teološkim idejama kreacionizma ili bilo koji drugi takozvani eksplanatorni princip. Ovakvi prilazi su posledica uzimanja bilo posmatrača, jezika ili samog saznanja kao polaznih, neobjašnjivih principa, principa koji se uzimaju zdravo za gotovo, i upravo su ovakve fiksne predrasude, nastale iteracijskim svevažećim uopštavanjem hipotetičkih induktivnih zakonitosti, razlog linearizovanja (te tako i ukrućivanja čitavog sistema rezonovanja i prihvatanja novih »šumova« Prirode) u suštini prirodno ciklične putanje naučnog metoda: posmatranje (pitanje) – hipoteza (induktivno postavljanje) – predviđanje (dedukcijsko zaključivanje) – eksperiment – posmatranje – modifikovanje hipoteze, induktivnih zakonitosti i njenih implicitnih pretpostavki – novo predviđanje...,

80

iz koje se očitava očigledna zavisnost svakog elementa naučnog metoda od implicitnih stavova (onih koji se uzimaju zdravo za gotovo) koji grade sve ostale. Međutim, čim se, oslobođeni aksiomatskih pretpostavki upitamo kako nastaju naše saznajne moći i jezik, kako posmatramo i kako formiramo stavove o svetu, naći ćemo se u kružnim efektivnim spregama u okviru kojih se sagledavaju i međusobni uticaji formiranja ideja o svetu i samog sveta, te, između ostalog, kao posledica toga, sva fiksna objašnjenja i pokušaji otkrivanja finalnih uzroka padaju u vodu, slično kao i nezavisnost bilo čega, pa i same objektivnosti sveta. Premda udubljivanje u organizaciju bilo kog prirodnog ili saznajnog sistema može izgledati kao da nas nužno navodi na dosezanje metafizičko-nebeskih prostranstava232, nelinearna uređenost svih prirodnih sistema nam - slično kao što naučničko udubljivanje u uređenost sveta rezultuje u buđenju svesti o neprekidnom posmatranju suštine sopstvenog bića - ukazuje da ova metafizička čistina odgovara temeljnim postavkama našeg znanja i naših pogleda na svet, čineći da se temelji i nebesa, srž i kontekst, početak i kraj stapaju u neraskidivo zaokruženu celinu. Kao posledica ovakvih cirkularnih uzročnih zavisnosti koje sačinjavaju sliku našeg sveta postaje i jasno da je rezonovanjima na bazi analogija i metafora koja čine sva mudra razmišljanja kojima su prožete sve religijske tradicije, neophodno pružiti podjednaku relevantnost kao i linearnim uzročnim vezama koje jedine u savremenom društvu zadovoljavaju kriterijum »naučnosti«. Na taj način bi se proizvela prirodna ravnoteža između specijalističkih i generalizujućih naučnih znanja i interesovanja, čime bi se i naučni razvoj od skupa fiksnih programa rezonovanja, oslobođenih istraživačke odgovornosti, preveo u znatno kreativniju delatnost ispunjenu harmonijom logike i metafora.

Kao komplementarnost neponovljivosti i nepredvidljivosti, jedna od karakteristika modelovanih nelinearnih sistema je i postojanje identičnih stanja do kojih se može doći različitim putevima. Ukoliko uzmemo bilo koji broj, podelimo ga sa dva, rezultat saberemo sa 1, i potom rezultat ponovo uvedemo kao unos date dve operacije, videćemo da izlazni rezultati sukcesivno teže broju 2. Evolucija prirodnih sistema se, tako, posredstvom ekvifinalizujućeg efekta povratno-spregnute uređenosti, može beskrajno raznolikim putevima uvek i iznova nahoditi ka jednakom finalnom uzroku, sugerišući nam da ponekada ne postoje pogrešni putevi, već da svaki put, izvođen sa blaženom vizijom njegovog ishodišta ili uživljavanjem u srce prirodne spontanosti, predstavlja dobar put, kao i da svaki naš izbor vodi ka »poravnavanju puta Gospodnjeg« (Jovan 1:23). Međutim, osim stvaranja konstantnosti od nasumičnosti unosa vrednosti (što sa konstruktivističke tačke gledišta odgovara formiranju ideja o objektima na osnovu neponovljivog prirodnog toka dejstava), odnosno dejstva sredine, nelinearni računski sistemi se, uprkos svojim determinističkim polazištima, karakterišu i stalnim spektrom iznenađenja u svojim ishodima, odnosno odgovorima na dejstva sredine, što odslikava svaki model takozvane ne-trivijalne mašine139. Trivijalne, predvidljive i potencijalno uslovljavajuće sa jedne, i prepune iznenađenja, nepredvidljive i ispunjene potencijalom radosnog doživljavanja sveta i pružanja mu smislenosti sa druge strane, respektivno predstavljaju linearne i nelinearne strane slika prirodnih sistema, analogno odnosu između mehanističke uzročnosti u linearnom svetu i metafora, parabola i naracija u svetu sistemskih nelinearnosti.

Međutim, bitno je primetiti da kako predstave linearnosti, tako i nelinearnosti, pripadaju uzročnim mapama Prirode, a pošto je svaka mapa nužno siromašnija od teritorije, tako i ove slike pripadaju samo pomoćnim orijentirima, ali ne i istinitosnim

81

odrazima stvarnog sveta. S obzirom da, slično kao što i uspostavljanje bilo koje opisne relacije zahteva implicitno postuliranje barem dve konstantnosti (početne i krajnje tačke relacije), tako i opisivanje linearnih ili nelinearnih efekata zahteva implicitno pretpostavljanje izvesnih nepromenljivih entiteta – »karika« u jednosmernim uzročnim lancima u svetu linearnosti, ili »čvorova« u umreženom svetu nelinearnosti, što je u suprotnosti sa kvalitativnom beskonačnoću Prirode u okviru koje se, usled kontekstualnog definisanja kvaliteta svakog entiteta, sve nalazi u stanju promene, te se stoga svaki prirodni sistem preciznije može metaforično predstaviti kao muzika – kao kosmička simfonija bezbrojnih putanja koje se pružaju između entiteta koji su sami po sebi putanje koje se pružaju između još manjih entiteta koji su opet putanje.....sve dok u pravcu mikro-sveta ne dođemo do mora kvantnog indeterminizma iz koga nastaje sva materija. I sistemskoj i kvantnoj (pogotovo kroz okvire kvantne svepovezanosti95) teoriji je zajedničko opisivanje relacija bez relata, korelacija bez korelata, »čvorova« postuliranih sistema bez ikakvih intrinsičnih kvaliteta, što predstavlja prirodnu posledicu našeg znanja kao nastalog na potencijalnom prostoru razlikovanja (jer svaka fizička, naizgled intrinsična veličina poseduje svoj smisao samo u interakciji sa ostatkom sveta) i neizvodljivosti sticanja realne, objektivne slike o našem svetu. Stoga se životne mreže mogu metaforično predstavljati ne kao mrežne strukture, mreže nezavisnih, inherentno statičnih entiteta, već jedino kao funkcionalne mreže405, mreže odnosa i puteva, mreže koje povezuju putanje koje povezuju putanje koje povezuju...

Linearnost odgovara neodgovornosti i izolaciji, a cirkularnosti (povratno spregnute nelinearnosti) pažnji, maštovitom osmišljavanju, samo-kreaciji, učenju i evoluciji

Razlog linearizacije matematičkih modela eksperimentalno uočenih uzročno-posledičnih zavisnosti je, dakle, u težnji ka iniciranju njihove numeričke rešivosti, te i kakvog-takvog predviđanja budućih stanja proučavanih sistema. Samo su linearne, ali ne i nelinearne putanje potencijalno predvidljive. Bez postupka linearizacije, ne bi bilo ni same tehnologije, jer funkcionisanje bilo kog aparata čija konstrukcija zahteva razvijanje složenih matematičkih modela, od parne lokomotive do savremenog teleskopa ili kompjutera, ne bi bilo moguće. Međutim, linearizacija realno nelinearnih fenomena je u okvirima naučnih istraživanja postala toliko velika navika66 da naučnici danas često ne samo da zaboravljaju da je čak i čuvena Ajnštajnova jednakost E = mc2 nastala linearizujućim zanemarivanjem beskonačno mnogo nelinearnih članova datog izraza236, već i pogrešno smatraju da se sve prirodne pojave mogu apsolutno verno opisati linearnim jednačinama. Linearizacija kompleksnih, nelinearnih prirodnih pojava zapravo odgovara aproksimacijskom pojednostavljanju opisivanja i objašnjavanja istih pojava, te ćemo stoga, ako samo malo pažljivije zagledamo, primetiti da u jednačinama klasične nauke umesto pojava u svojoj punoj složenosti figurišu male i harmonične oscilacije, talasi malih amplituda i u homogenim sredinama, male temperaturske promene, atomi kao nestišljive sfere i slično, za koje se mogu formulisati praktično primenljivi i relativno pouzdani prikazi u obliku linearnih modela. Premda se kvantnoj teoriji često zamera na njenoj linearnosti, neophodno je primetiti da su zakoni kvantne teorije linearni, ali na račun uvođenja beskonačno dimenzionalnog prostora, a svaki konačno dimenzionalni nelinearni model se posredstvom rutinskih matematičkih transformacija može prevesti u beskonačno dimenzionalni linearni model.

82

Linearnost se najčešće povezuje sa elementima euklidovske geometrije: tačkama, pravama, ravnima i nezakrivljenim višedimenzionalnim prostorima. Ovakva tela se, slično kao i sami brojevi, mogu jednako formulisati iz najrazličitijih perspektiva njihovog sagledavanja, te stoga predstavljaju osnovno oruđe formulisanja naučnih ideja, te i obezbeđivanja njihovog, u svojoj esenciji identičnog, komunikativnog prenosa. U poređenju sa ovim, realna, nelinearna tela - kao što je, na primer, lopta za fudbal - izgledaju različito u zavisnosti od razmere njihovog posmatranja. Iz dovoljno velike blizine, lopta nam izgleda ravna, slično kao i tlo po kome svakodnevno koračamo, dok se iz dovoljno velike daljine može identifikovati kao tačkasti izvor informacija, slično kao i nebeske zvezde. Slično tome, i sa udubljivanjem u proučavanje prirodnih pojava, svaki linearni opis u okviru koga postoje izvesne uzročne invarijantnosti, može se preinačiti u svestrane, cirkularne i umrežene uzročnosti. Kroz istoriju nauke, tako, možemo primetiti prelaze: od Aristotelove opšte teorije kretanja u okviru koje je svakom kretanju (i ne samo prisiljenom) uzrok samo pokretno telo, ka Njutnovom zakonu akcije i reakcije u okviru koga se potencira obostrano dejstvo tela u kontaktu; od nezavisnosti prostora i vremena od kretanja mase u Njutnovoj viziji sveta ka zavisnosti i prostornih i vremenskih koordinata od položaja posmatrača, odnosno prisustva mase, u Ajnštajnovoj specijalnoj teoriji relativnosti; od definisanja prostorno-vremenskih koordinata prisustvom mase u specijalnoj teoriji relativnosti do opšte teorije relativnosti u okviru koje je postulirano uzajamno delovanje na relaciji masa (energija) – prostor-vreme, putem zakrivljavanja prostor-vremena u prisustvu mase, čime promenjena geometrija prostor-vremena definiše trajektoriju mase kroz njega; te od redukcionističkog jednosmernog determinisanja ponašanja celine interakcijom između delova ka holističkoj multihijerarhijskoj uzročnosti koja se pruža duž svih nivoa organizacije prirodnih sistema.

Linearnost i nelinearnost kao karakteristike sagledavanja prirodnih sistema se mogu blisko povezati sa istraživačkom i posmatračkom etikom. Za nelinearne sisteme je karakteristično postojanje optimalnih vrednosti izvesnih parametara, dok se linearni sistemi karakterišu jednostavnim principom monotonije: što više, to bolje. Međutim, u odnosu na linearne postavke sveta savremene ekonomije i procene naučno-tehnološkog napretka, u stvarnom, nelinearnom živom (a i takozvanom neživom) svetu ne postoje monotone vrednosti. Težnja ka linearnom maksimiziranju varijabli sistema kome pripadamo se uvek odražava na ukrućivanje sistema i redukovanje njegovog potencijala adaptacije i preživljavanja, a u savremenom svetu su težnje ka dominaciji, moći i kontroli usko povezane sa linearnim sagledavanjem povoljnosti dejstava. Iz zavaravajućeg poistovećivanja linearizovanih opisa sveta sa stvarnom prirodom putanja koje u njemu figurišu i koje ga čine, razvija se i zavaravajuća slika o ljudskim bićima, na osnovu koje bi ona trebalo da budu po prirodi sebična (o čemu svedoči ideja o sebičnom genu koja je isplivala iz paradigme linearnog genetskog determinizma), nekooperativna i kompetitivna, te nesklona duhu zajedništva i predanom povezivanju koje čini osnovu svih religioznih pogleda na svet. Nasuprot ovome, svest o uzročnim nelinearnostima našeg sveta se odražava i na svest o neophodnosti pronalaženja puteva optimiziranja varijabli kojima ga predstavljamo, što je adekvatno težnjama ka ujednačavanju, ravnomernom raspoređivanju vrednosti, što iz spiritualne perspektive odgovara ukazivanju pažnje (kojom se širi naš svet, a time i efekti naših dejstava) i opštoj predanosti prema svetu. Odnos volje za moć i volje za predanošću se tako može iscrtati tako da u njemu figuriše odnos između linearnosti i nelinearnosti.

83

Odnos između linearnosti i nelinearnosti se lako može poistovetiti sa odnosom između neodgovornosti i odgovornosti. Dok se neodgovorno delanje u svetu rukovođeno izvesnim krutim pravilima (neodstupanjem od kojih se, kao što znamo, eliminiše prilika za svakim progresom), najčešće vođeno bezuslovnim kretanjem ka željenom cilju, odslikava linearnošću, svaki kreativni proces učenja u iskustvenim sferama živih bića zasnovan je na nelinearnim efektima poznatim kao povratno spregnuta dejstva. Dok su negativne povratno spregnute sheme dejstava karakteristične za održavanje stabilnosti sistema, samo-regulaciju i homeostazu životnih struktura, pozitivno spregnuta dejstva nisu samo karakteristika eksplozivnih i samo-destruktivnih sistema, već i emergentnog nastanka bogatijih stanja organizacije i transformacije živih sistema posredstvom umrežene interakcije koju često nazivamo učenjem. Naime, koja god da je naša aktivnost, svesna ili nesvesna, uvek će naše skladno i harmonično ponašanje biti posledica ne »orlovskog vida«, orijentisanog na usavršavanje rezolucije direktnog očitavanja informativnog pejzaža u kome opstajemo, već tanane osetljivosti i predanog osluškivanja kojima usklađujemo izvedene signale i njihove povratne efekte193. Svaka aktivnost i izvođenje bilo kog zadatka putem neobraćanja pažnje na povratne efekte prejašnjih sekvenci dejstava date izvedbe, povlači za sobom neodgovorno ponašanje sa nizom nesagledanih posledica, a i po pravilu manje efikasnog ishoda. Fudbaler koji izvodi finte bez primanja njihovog efekta na igrača koga pokušava da predribla će, tako, uvek biti manje uspešan u odnosu na igrača koji je u stanju da brzo i precizno organizuje svoje pokrete u skladu sa njihovim prejašnjim efektima na svoju sredinu, odnosno protivničkog igrača. Izvodeći neko fizičko dejstvo nad onim što ono doživljava kao svoju sredinu koja se ne pokreće u skladu sa njegovim voljnim odlukama, dete neophodno sagledava odgovor dejstva sredine na svoj perceptivni svet, i na taj način obogaćuje mreže uzročnih cirkularnosti na relaciji dejstvo ↔ iskustvo (što, između ostalog, ukazuje i na činjenicu da učenje nije pasivno prihvatanje informacija sredine i modifikovanje sebe, već obostrano, ko-evolutivno, aktivno i uzajamno osmišljavanje i učenje na relaciji biće – sredina). Što je ono u stanju da nauči da osetljivije registruje suptilne promene kojima okolina odgovara na njegova dejstva, to će kapacitet učenja ili inteligencija deteta biti okarakterisani kao izrazitiji. Savršeno inkorporiranje novih saznajnih elemenata u već postojeće harmonične, nelinearne organizacije - kao što su, na primer, naša biosfera ili konzistentne tautologije razmišljanja - karakteriše se konstruktivnim prihvatanjem (putem kvalitativnih modifikacija koje vode u ovom smeru), a ne sistematskom eliminacijom (i slepim sleđenjem linearnih programa ponašanja) novo-oformljavanih entiteta, nekompatibilnih sa načinom životnog i/ili saznajnog funkcionisanja osnovnog sistema. Međutim, u kolikoj meri se savremena naučna, tehnološka i opšte saznajna dejstva karakterišu osetljivim primanjem odgovora prirodne sredine na njihova dejstva na prirodnu sredinu, i uspešnošću inkorporisanja novih saznajnih elemenata u sve bogatije i harmoničnije konstrukcije? S obzirom na savremenu društvenu dominaciju težnji ka krutom pozivanju na fiksna pravila rezonovanja, odbacivanju, netolerantnosti i sveznajuće nametljivim ekspresijama naspram težnji ka prihvatanju, traganju, širenju spektra istraživačkih povoda, fleksibilnom modifikovanju saznajnih temelja i spremnosti na suštinske promene u svakoj interakciji, te na mogućnost da bi neupućenom vanzemaljcu, posmatrajući našu planetu iz dovoljno bliskih kosmičkih prostranstava, izgledalo očigledno da je stvaranje otpada jedna od fundamentalnih delatnosti savremenih, urbanih živih bića, tehnološka i saznajna dejstva današnjice se nikako ne bi

84

mogla smatrati harmonično inkorporiranim u organizaciju Prirode kakvu poznajemo. Uopšte, sagledavši sa jednog nivoa način funkcionisanja ljudskog uma koji kroz nesagledivo kompleksne mreže povratno spregnutih veza, imajući pristup samo sopstvenom iskustvu, proračunava, kao što ćemo videti, unutrašnje, a ne spoljašnje signale (koji se detektuju samo kao perturbacije telesne receptorske mreže), te sa složenijeg nivoa biosfere sagledavši povratno spregnute cikluse kruženja materije i energije, postaje nam jasno da se i sve ljudskom kreativnošću oživljene i osmišljene organizacije moraju, u svrhu harmoničnog spoja sa svojom sredinom i podržavanja nesputanog napretka, bazirati ne na linearnom rastu i nesagledavanju efekata sopstvenih postupaka na sredinu, već upravo na povratnim spregama koje bi predstavljale znak pažljivosti, posvećenosti, brižnosti, imanentan u sagledavanju jedne ovakve organizacije. Stoga možemo zaključiti da se i svrsishodno ponašanje koje se karakteriše svojom izrazitom linearnošću, s obzirom na postavljanje ciljeva kao svrha i zanemarivanje mnoštva esencijalnih povratnih informacija koje primamo na putu kretanja ka njima, mora zameniti dečije nevinim odnosom igranja (kao istraživanja), te budnom, neplanirajućom i nepredviđajućom osetljivošću na suptilne promene našeg sveta, u svrhu buđenja istinske harmonije uma, ljudske vrste i Prirode.

Prirodna organizacija je prepuna paradoksa ukoliko se sagledava sa linearnog stanovišta. Što čovek više ima i što više stiče, to većim materijalnim postignućima i teži. Što su urbanizacija, gustina naseljenosti i nivo prisutnosti veštačkih sredstava komunikacije veći, to su veće otuđenosti i teškoće sa kojom se uspostavlja svakodnevna međuljudska komunikacija. Što je životnost aktivnija, to će je više i biti. Naime, s obzirom da je učenje osnovna crta nelinearne životnosti, sa redovnim vežbanjem, organizam će naučiti da je povoljno skladištiti veće količine energije, te se, stoga, umerenim treniranjem dugoročno postiže osećaj snage. S druge strane, neaktivno življenje uči organizam da mu za opstanak nisu potrebne neke veće količine trenutno dostupne energije, te on postepeno ispada iz forme za obavljanje intenzivnijih aktivnosti. Dok bi se u linearnom svetu kretanja entiteta ka stanjima termodinamičke ravnoteže očekivalo da situacija bude upravo suprotna, te da se sa trošenjem snage posredstvom vežbanja i smanjuje vitalnost, u svetu nelinearnosti nam je jasno da se životnost čuva ispoljavanjem životnosti, a ne njenim pretvaranjem u dragoceni muzejski eksponat. Sa prihvatanjem nelinearnosti prirodnih putanja postala bi jasna primena homeopatije kao medicinske tehnike, kao i odgovor na pitanje zašto anti-depresanti izazivaju još gore depresije. Nelinearna dinamika na kojoj počivaju disipativne životne strukture omogućava, takođe, i spontan nastanak života bez neophodnog uvođenja visokoenergetskih pražnjenja ili kreacionističkog porekla, kao i spontani dalji tok evolucije ka sve senzibilnijim i savršenijim životnim putanjama, te su stoga »putevi života u Kosmosu bulevari, a ne uvrnuti sporedni prolazi«217, kao što smatra Stjuart Kaufman. Dok bismo u svetu linearnosti mogli da pomislimo da je naše ponašanje lišeno slobodno voljnih odluka, te da naša razmišljanja i iskustva predstavljaju deterministički sled naše istorije, u svetu nelinearnosti ne samo da se temelji naše egzistencije odražavaju na naš doživljaj sveta, već i mi, uvek kroz trenutak sadašnjosti, stvaramo našu istoriju (»budućnost i prošlost su načini postojanja u sadašnjosti«270, kako kaže Umberto Maturana), slično kao što ne čine našu svesnost samo naša sećanja, već i ono što jesmo čini naša sećanja. Dok sa pretpostavkom sveta linearnosti možemo steći sliku u okviru koje kontinualni razvoj inteligencije rezultuje u zatvaranju struktura mišljenja u sve kruće

85

determinističke sheme, takozvani princip »kapetana Krka«188 koji se odnosi na rezonovanja životnosti čija inteligencija uvek poniče na supstratu saosećajnosti, brižnosti prema našem svetu, pokazuje nam da »intelekt pokreće intuicija, a intuiciju usmerava intelekt«, oličavajući činjenicu da nam intelekt, poput svetionika na obali mora, svemirskog broda ili stabla razgranatih opcija otvara perspektive, poglede na horizonte intuicije, na zvezdane susrete u kojima se krije potencijal dalje nadgradnje intelekta i evolutivnog razvoja. Raselov paradoks predstavlja nerazrešivu zagonetku samo u zamišljenom svetu hijerarhijskih, linearnih i jednosmernih uzročnih vozova, dok nam sagledavanjem našeg sveta u kontekstu večitih uzročnih uzajamnosti i autopoietične životnosti (u okviru koje svaki deo stvara sve ostale delove celine) postaje jasno da su pružanje nas ka čitavom svetu sa svakom našom i najmanjom mišlju ili delom, te uzajamna izgradnja bića jedna drugih u božanstvenim obrisima (kao što nam ukazuje Tai-ći-tu dijagram), put usrećujuće životnosti. Svi životni procesi su poput samo-pojačavajućeg točka koji sa našim natananijim mislima i željama stalno vrtimo, slobodno birajući bilo stvaranje cvetne prašine u vazduhu i večnih, spiritualnih tragova u pesku njegovim obrtanjem, ili nesreću i zavist, na šta jasno ukazuju Isusove reči da »pazite, dakle, kako slušate; daće se, naime, onom koji ima, a ko nema – od njega će se uzeti i ono što misli da ima« (Luka 8:18), a slično ovome, i Šejkspirova Julija kaže da je njena milostivost beskrajna, kao more, te da što više daje, to više i ima. Iz proučavanja spiritualnih tradicija znamo da tek onda kada damo sve što imamo, čitav svet će postati naš. »Onaj koji najviše voli, najviše daje. Onaj koji mnogo zgrće, mnogo gubi«, pisao je LaoCe (Tao Te Ćing XLIV), slično kao i da »sveti čovek ne prikuplja (za sebe): on živi za druge ljude, a postaje sve bogatiji; on daje drugim ljudima a živi u sve većem izobilju« (Tao Te Ćing LXXXI). Ovakve stvari nam mogu izgledati paradoksalne samo usled naše naviknutosti na linearno razmišljanje, naspram znatno teže vizuelizujućih povratno spregnutih efekata, imanentnih u biološkom svetu. Na kraju krajeva, s obzirom na kvalitete sveta kao puteve, te na odslikavanje svih naših misli i težnji na naš svet, na Prirodu kakvom je vidimo, i prosvetljenje kako nas samih, tako i našeg sveta predstavlja, slično kao i razvoj ljutnje, besa i nezadovoljstva, cikličan, povratno spregnuti proces koji pojačava sam sebe što više u njega ulažemo naše voljne napore. Prosvetljenjem naših misli i svet će postajati prosvetljeniji, a i naše misli, te tako i sam svet, pa naše misli itd.

Danas je, dakle, usled linearizacije prirodnih sistema uz, naravno, kvalitativno i vrednosno redukujuće poistovećivanje opisa prirodnih sistema sa njima samima, gotovo opšte prisutan stav da naša dejstva, osim u retkim, i naravno, nasumično predodređenim slučajevima, ne ostavljaju nikakvo smisleno dejstvo na svet oko nas, implicirajući između ostalog i drastičnu neosetljivost na povratne efekte naših dejstava. Međutim, dok nas naviknutost na linearno zamišljanje poretka sveta navikava na doživljavanje kartezijanske podvojenosti uma od Prirode sa sve podrazumevajućom egzistencijom uma kao lokalizovanog entiteta koji poput krajnje domine u neuronskom nizu pruža podsticaj vozu nervnih putanja, nelinearna uređenost životnosti nam ukazuje da lokalizovanost uma nije nužan preduslov egzistencije naših misli kao inicijatora ponašanja, te da su sveprisutnost i decentralizovanost uma u skladu sa holističkim uzročnim karakterom životnih sistema. Podsetimo se da svaki nelinearni model prirodnih sistema predstavlja nešto slično redukcionističko-holističkom (ili je skladnije reći mehanističko-holističkom) pristupu, s obzirom da je njegova formalna egzistencija uslovljena postavljanjem elementarnih sistemskih komponenti, čije postojanje duboko holistička shvatanja, bazirana bilo na

86

doživljavanju sveta kao nerazlučivog Jednog ili na uočavanju kvantnih nelokalnosti, hologramske uređenosti, kao i vakuumskih, ni potencijalno predvidljivih nastajanja i dezintegracija čestica, negiraju. Premda ovi elementarni entiteti opstaju, tako, samo u okviru relacija koje grade osnove svih daljih definicija, njihova egzistencija se ipak implicitno postulira. Iz ovakve redukcionističko-holističke sistemske perspektive je, osim očigledne potencijalne egzistencije efekata voljno proizvedenih dejstava na koliko god udaljenim delovima globalnog sistema, izvedena i poznata metafora Umberta Maturane o živim bićima ne kao analozima termostata, već kao kormilarima podmornica. Naime, za razliku od termostata koji predstavlja trivijalni nelinearni mehanizam, orijentisan samo na svoje regulacione sposobnosti (kojima teži eliminisanju detektovanih razlika temperature), tako da ne može detektovati svoje efekte na temperaturu okoline, već samo dejstvo temperature okoline na sebe, živa bića se razumno mogu uporediti sa upravljačima podmornica, koji ne znaju za grebene, vodu, mora i sl., već poseduju samo sopstvene slike sveta izvedene iz komandi za kojima sede. »Ja samo pritiskam dirke, ali Bog stvara muziku«, objašnjavao je Johan Sebastijan Bah virtuoznost sopstvenog muziciranja. Tako, ljudska bića, premda su u stanju da spoznaju skrivene efekte svojih dejstava - koji mogu biti i ne toliko očigledni kao posledice nekakve znakovne komunikacije, već i veoma suptilni kao, na primer, nekakva misao - na našu zajedničku prirodnu sredinu zahvaljujući povratno spregnutim efektima kojima Priroda odgovara na naša dejstva, formiraju sopstvene slike o svetu na bazi svojih nelinearnih neuronskih mreža, ali bez mogućnosti otkrivanja strukture i organizacije sveta iz perspektive koja ne pripada potencijalnom domenu za naše biološke (i kvantne321,322) strukture prihvatljivih informacija. Drugim rečima, pošto svaki kvalitet predstavlja put između nas i Prirode, po crticu sveta koja se stvara u dodiru između bića i Prirode, poput nevidljivih iskrica ushićenja koje nastaju u tananom dodiru dlanova dva zaljubljena bića, tako je i čitav naš svet ne samo obojen subjektivnom svetlošću, već i delimično iscrtan u skladu sa našim najdubljim, spiritualnim težnjama. Svaka spoznaja ontološke prirode, koja bi iz perspektive kormilara podmornice podrazumevala svest o moru (kako ga, na primer, mi sedeći na obali vidimo i doživljavamo) ili bilo kakvu drugu predstavu »stvarnog« sveta, predstavljala bi svakako metafizički stav (osim ako uzmemo u obzir spoznaju na nivou kvantnih dimenzija249) koji bi iz savremene biološke (klasično-fizičke) tačke gledišta bio nedokaziv, te stoga i odbačen kao nerelevantan. Ovakva razmišljanja ćemo produbiti tokom razmatranja našeg sledećeg principa, koji je jedan od ključnih principa ove knjige, odnoseći se direktno na konstruktivističko polje istraživanja:

Svako znanje je subjektivno i svaka reprezentacija je interpretacija

»Sve rečeno rekao je posmatrač«, jedna je od ključnih polaznih pretpostavki autopoietičke teorije, koja se može uopštiti i na svaki vid naučnog zaključivanja. Pošto su nauka, kao i filosofija i sva druga nama poznata formulisana znanja, izumi ljudske vrste, tada je nauka neodvojiva od ovih, nama, po svemu sudeći, jedinih poznatih misaono-reflektivnih bića. U tom slučaju se i nauka nalazi u paradoksalnoj situaciji u težnji ka ispunjavanju ideala objektivnosti (odnosno, eliminacije posmatrača iz opisa Prirode) uz obavezno uključivanje subjektivnog rasuđivanja. Metafore kao misaono-memorijske asocijacije, višesmislenosti izraza i subjektivne pretpostavke implicitno sadržane u vokalno-telesnim ekspresijama predstavljaju neke od karakteristika svakodnevne

87

komunikacije, kroz koje se sagledava činjenica da prijemno biće mora biti ono koje pridaje smisao primljenoj informaciji, čime se i značenje pojma informacije od aktuelne kompjuterske konotacije vraća njenom izvornom značenju koje potiče od »in-formare«97, što podrazumeva nešto što se formira unutra, u okviru nečega. Jedinstvena fizička struktura svakog bića definiše rezultate njegove percepcije pri određenom dejstvu sredine, te i način, kao i zaključke rasuđivanja, odnosno refleksije nad uporednim re-prezentovanim (»umemorisanim«) rezultatima percepcije kojima se formira znanje o znanju. Pošto svaka posebna fizička struktura saznajnog bića u sprezi sa jedinstvenim i neponovljivim dejstvom sredine pruža jedinstvene i nikako uopštive perspektive i sagledane kvalitete sveta (i sebe kroz svet), tada je svaki trenutak postojanja svakog bića prožet jedinstvenim saznanjima kroz proces samog življenja. Potrebe i saznanja svakog bića su stoga jedinstveni, te je jasno da objektivna znanja ne mogu opstajati, što između ostalog, otvara vrata jednoj blaženoj vrsti tolerancije i divljenja raznovrsnosti saznajnih perspektiva sveta koji jesmo. Ljudska bića su tako osuđena na nemogućnost prenošenja sopstvenih zaključaka kao postignutih ciljeva razmišljanja, te isključivo na ukazivanje i uočavanje puteva. »Ne možemo dati put drugim ljudskim bićima, već samo ukazati na njega«180, pisao je Herman Hese, i ovakvo metaforično shvatanje, kao što ćemo videti, otvara vrata ne uzaludnoj dobronamernosti našeg delanja, već znatno tolerantnijim i harmonijom prožetim međuljudskim odnosima koji potenciraju slobodu i autonomnost živih bića, u odnosu na ideju o mogućnosti objektivne interpretacije ljudskih izražaja, koja implicira manipulativno doživljavanje ljudskih bića kao pasivnih prijemnika izloženih informacija.

U današnjem društvu, gotovo svako naše razmišljanje predstavlja posledicu refleksija nad našim subjektivnim konstruktima sveta, bilo da su ona inicirana jezičkom i gestikulirajućom komunikacijom ili predstavljaju plodove samostalnog rezonovanja. Međutim, da bismo napravili bilo kakvu teoriju saznanja putem koje bismo bili u stanju da ukažemo na puteve odgovora na neka od ključnih pitanja Kosmosa, neophodno je vratiti se na sam početak, na trenutak kada beba po prvi put napravi razlikovanje, na prve misaono-reflektivne putanje iz kojih će se i razviti i prvi krug u čiju unutrašnjost smešta »sebe«, a čijoj spoljašnjosti pripisuje značaj »sredine«, »sveta«, »Kosmosa«, »tuđeg«. Konstruktivistička činjenica da beba sama pravi razliku između sebe i okoline indukuje shvatanje da se ovakvo razdvajanje dešava na podlozi posmatračevog iskustvenog polja, ali ne i subjekta - posmatrača i objektivnog sveta koji on teži da spozna. I beba i njen svet sastavljeni su od istog, subjektivnog iskustva, te s obzirom da elementi opažajnog polja predstavljaju jedine dovoljne procese za sagledavanje konstrukcije sveta (i sebe), konstruisanje sopstvenog perceptivnog sveta kao što stabilnijeg referentnog sistema u kome beba koordinira sopstvenim kretanjem, ne mora se sagledati kao posledica postojanja objektivnog sveta niti pravljenja ontoloških razlika.

Konstruktivističke teorije saznanja149,142 nas podsećaju da svaka beba uspostavlja koordinativnu stabilnost putem uočavanja konstantnosti i ponavljanja u svetu percepcije, te na taj način ona i stvara svoj svet, što kasnije, posredstvom jezičke komunikacije i mnoštva ponavljajućih aktivnosti, zaboravlja, počinjući da misli da objekti poseduju konstantne osobine, iako je zapravo obrnuto: objekti predstavljaju prividne perceptivne konstantnosti našeg iskustva, koje su poput samih čulnih signala koji iniciraju svest o njihovom prisustvu, subjektivni, neponovljivi i jedinstveni. »To jednostavno nije slučaj da dete prvo opazi objekat, pa tek onda postavi sebe u odnos sa njim. Težnja ka

88

uspostavljanju relacije (odnosa) dolazi prva.....Urođeno Ti se ostvaruje u životnoj relaciji sa onim sa čime se sretne«54, pisao je Martin Buber pokazujući na put, na pružanje ruku, na dodir i susret kao na urođene esencije životnosti i stvaranja.

Kada smo došli na ovaj svet, on nam je izgledao kao stalno promenljiva reka. Poznato je da dovoljno mala deca, tokom takozvane faze animizma, misle kako se sve primetno pokretne stvari oko njih pomeraju pod njihovom voljom. Međutim, postepeno smo počeli da opažamo da svet naše percepcije sadrži i neke tokom određenih vremenskih intervala relativno postojane i nepromenljive elemente. Kada god bismo bili u stanju da opazimo neki prividno konstantan element percepcije, on bi nam privukao pažnju i možda bismo ga privremeno zapamtili. Ovakve prividne konstantnosti i umemorisani koncepti koje su one bile u stanju da izazovu, počeli su vremenom da predstavljaju važne misaono fiksirane pojave koje bi nam pružale mogućnost koordinacije pokreta putem čulima izvedenih povratnih sprega u odnosu na njih. Vremenom se takođe razvija i moć imaginacije, specifična osobina ljudskih bića koja nam pruža moć apstraktnog, inteligentnog zaključivanja putem refleksija nad našim čulnim opažajima i njihovog poređenja bilo sa potencijalno re-prezentujućim (»umemorisanim«) konceptima ili sa novim, trenutnim opažajima. Posredstvom razvoja naše moći imaginacije, nas kao misaono-reflektivnih, konceptualnih bića, razvija se stepen objektivizacije sveta, čime se sa jedne strane stiče navika poistovećivanja percepiranih osobina, prividno zajedničkih takozvanim objektima, sa »kvalitetima«, dok je, s druge strane, sličnostima između pojedinih perceptivnih konstantnosti pridodan, u sprezi sa učenjem jezika (imenovanja), i koncept identičnosti. Izjednačavanjem različitih trenutnih iskustava u njihovom neponovljivom toku nastaju perceptivne konstantnosti koje, s obzirom da pripadaju i perceptivnim svetovima okolnih bića, dobijaju naziv »objekti«, dok se izjednačavanjem ovih prividnih konstantnosti formiraju predstave o kvalitetima. Međutim, s obzirom da su kvaliteti naši misaoni i emotivni pokloni svetu koji ne percepiramo as-it-is, već ko-kreiramo, oni se, umesto da predstavljaju osobine objekata, pre mogu smatrati njihovim atributima. Rutinskim izvođenjima ovakvog ko-kreirajućeg poklanjanja atributa, postepeno smo izgubili iz vida da oni predstavljaju samo prividne perceptivne konstantnosti, te jedinstvene i neponovljive harmonije puta našeg spiritualnog napretka. Bitno je primetiti da se u svesnom uobličavanju objekata krije i suprotan smer adaptacije od uobičajenog, darvinovskog. Naime, dok se pod darvinovskom adaptacijom podrazumeva modifikovanje strukture organizma od strane sredine u svrhu uklapanja organizma u ograničenja sredine, u svetu saznanja, percepcijom se definišu trajni kvaliteti sveta u svrhu njihovog uklapanja u konceptualne strukture organizma. Jedan od osnovnih, sada već uočljivih zaključaka ovakvog konstruktivističkog stava sa implikacijama subjektivističke tolerancije mišljenja koju ćemo kasnije izložiti, jeste taj da koordinacija bebe ne predstavlja posledicu razumevanja istinitosti uređenja objektivnog sveta, već samo posledicu povoljnosti izbora određenih shema akcija i konceptualnih operacija.

Kako bi uspostavila stabilnost orijentacije i kretanja u sopstvenom svetu, beba uči kako da održava izvesne prividne perceptivne konstantnosti koje joj omogućavaju povoljan odnos sa sredinom, u što je moguće većoj meri stabilnim i potencijalno kontrolišućim. Uporedo sa razvojem sposobnosti održavanja i prepoznavanja perceptivnih konstantnosti, razvija se i svest o podeli našeg perceptivnog sveta na njegove voljno pokretljive delove i ostatak sveta, čiji se interfejs posredstvom razvoja sve

89

suptilnije sposobnosti koordinacije pokreta, vremenom obogaćuje. Međutim, ukoliko se izvesne perceptivne konstantnosti potvrđuju u nebrojeno mnogo navrata, tada biće praktično zaboravlja da je ono napravilo konstantnosti svog sveta, te da objekti ne predstavljaju ništa drugo do prividne perceptivne konstantnosti našeg iskustva, našeg posmatranja, koje, posredstvom podsećajućeg odnošenja na druge perceptivne konstantnosti iniciraju nastanak i razvoj misaono-reflektivnog razmišljanja. Svaki objekat je u svakom trenutku neponovljiv i jedinstven, premda iz rutinskog fiksiranja kvaliteta u životnom procesu razvoja koordinacije pokreta i ponašanja prirodno proizilazi (izvođenjem u suprotnom smeru) zavaravajuće gledište na osnovu koga perceptivne konstantnosti ne predstavljaju odraz personalnih kognitivnih aktivnosti, već su imanentne u samom objektu, predmetu našeg posmatranja. Površnim prepoznavanjima i često sledujućim formalnim imenovanjima činimo aproksimativne short-cut-ove (»objekte«) na svetu naše percepcije, koji nam olakšavaju i ubrzavaju koordinisanje našeg ponašanja, dok nas, s druge strane, čine naviknutim na čudesa jedinstvenosti i neponovljivosti sveta, koja se kriju na svakom njegovom koraku. Ovakvom eksternalizacijom objekata se, tako, formira ideja o egzistenciji zajedničkog referentnog sistema koji je postojan nezavisno od nas, te i klasično-naučna, objektivistička predstava sveta koja uključuje ideju o postojanju ograničenog broja kvaliteta (jer se osobine konstantnosti perceptivnog sveta – »objekata«, izjednačuju, slično kao što se i različita iskustva izjednačuju da bi se formirale perceptivne konstantnosti) uz prihvatanje mogućnosti identičnog prenošenja objektivnih saznanja o našem svetu. Time se zaboravlja da naš um u beskrajnom toku direktnog iskustva stvara konstantnosti, i prihvata se shvatanje o kvalitetima i objektima sveta kao jednostavno (i često nasumično, bez ikakvog smisla) datim, a uporedo sa pogrešnim prebacivanjem smisla »objekata« našeg sveta iz procesa njihovog iscrtavanja u »objektivno« njih same, odigrava se i svest o sužavanju i lokalizovanju našeg uma, te u sve većoj meri mislimo da smo svesni određenih situacija, premda zapravo čitav naš svet jeste naša svesnost. Svaka osobina koju unapred pridamo svetu naše percepcije, to i postaje, te tako, na primer, na prvi pogled na jednu školjku, mi automatski kreiramo njenu čvrstinu i niz drugih osobina za koje smo naučili da ih u tipičnim slučajevima školjke oličavaju. Svakodnevne odluke koje praktično refleksno obavljamo, zasnivaju se, takođe, na odlukama koje smo mnogo puta pre doneli, usled čega ih je, između ostalog, sve teže i teže promeniti, i uneti u njih neponovljivu saznajnu životnost. Pronicanje u tajne podsvesnog uma i svesnost o realizaciji svih naših suptilnih misli i želja odavno je poznata u drevnim religijama, ali smo, u svetu u kome dominira naučno-objektivistička misao, gotovo potpuno zaboravili na nju. Usled zanemarivanja mističkog preslikavanja naših najdubljih težnji i vrednosti na sliku našeg sveta i s obzirom da objektivistička slika o svetu nasumične igre atoma neizostavno razvija i svest o zombiranom, uslovljavajućem, robotizovanom kretanju i besmislu samog postojanja, jasno je zašto su u savremenom društvu gotovo opšte prisutni »gubitci« identiteta i osećanja beznačajnosti, beznađa i disharmonizovanosti ljudske egzistencije. Danas kao da tako često zaboravljamo da se želje uvek ispunjavaju, da je čudesni put koji povezuju um i Prirodu poput »čarobne krede« kroz koju svaka putanja uma nalazi svoje odraženo ostvarenje u svetu, te da »svet je slikarsko platno našoj mašti«, kako je smatrao Henri Dejvid Toro. »Duša postaje ono što poželi«172, drevna je egipćanska ideja, Buda je propovedao da »šta mislimo, to i postajemo«, sveti Marko Podvižnik je, podsećajući nas na rezultate naše percepcije kao na odraze dodira Prirode i jezgra volje njenih bića, mislio da »Bog je

90

udesio da nevoljno odgovara voljnom«204, a indijska filosofija nas uči da je u srcu svakoga od nas prisutno drvo želja171 zahvaljujući kome se sve naše misli o nama i svetu kontinualno otelotvoravaju, i da je potrebno samo pronaći taj unutrašnji jezik, jezik srca i svetlosti koji razume ovo drvo. I svest o kvalitetima kao putevima ko-kreacije između Prirode i nas kao božanskih bića, ogledala Prirode, u skladu je sa indijskom pričom o uvek budnom drvetu želja. Za razliku od savremenih interpretacija neurofiziološke slike čoveka, u konstruktivističkom razmatranju subjektivnosti i objektivnosti sveta se krije implicitno ukazivanje na kreativnu moć naših misli, na naše misli koje kroz svoje najdublje vrednosti i težnje iscrtavaju kosmičke puteve. Moderne video-igre u okviru kojih elektromagnetni misaoni talasi diriguju virtuelnim događajima na ekranu, predstavljaju samo grubu metaforu stvarnog poretka u okviru koga naše misli zaista imaju slična dejstva na kreiranje sveta naše percepcije, premda u harmoničnom spletu sa putem kosmičke celine koja nam pruža i egzistenciju putanja koje povezuju ljubljena bića, te koja čine ogledalo kosmičke Ljubavi – najdubljeg pokretača svake kreacije.

Zajedno sa formiranjem svesti o objektima kao nosiocima permanentnih kvaliteta, formira se svest i o objektivnom, proto-prostoru u kome objekti opstaju kada nisu prisutni u našem perceptivnom polju, odakle je jasno da prostor predstavlja ne a priori, ontološku kategoriju, već koncept izveden iz ljudskog iskustva. Faza ponavljanja koja karakteriše svaki dečiji razvoj, i spoznaja da deca obično pogledom prate putanju objekta u kretanju kada on u trenutku postane zaklonjen, te ponovo izađe na videlo, odslikavaju nam misaono očuvanje identiteta pojedinačnih objekata tokom intervala u okviru koga su ovi objekti van vidika. Na istom primeru se može sagledati i neophodno konstruisanje vremenskog kontinuuma koji povezuje trenutna iskustva sa iskustvima prošlosti, a što čini osnovu proto-vremena - svesti o vremenu, izvedenoj iz iskustva. Povlačenje putanja i pravljenje novih razlika, stalno obogaćivanje našeg podsvesnog misaonog platna sa konceptima kao putanjama čije prepoznavanje inicira svest o prisutnosti izvesnih konstantnosti u našem perceptivnom ili imaginativnom polju, predstavlja dalje puteve razvijanja organizacije razmišljanja, a sa njom i obogaćivanja samog života i celokupnog sveta.

Uporedo sa razvijanjem sposobnosti re-prezentovanja objekata čak i onda kada oni nisu prisutni u perceptivnom polju, postepeno se razvija moć misaonih refleksija, koja se zatim čitavog života unapređuje posredstvom učenja, vizuelizacija, prisećanja i interpretacija. Misaone refleksije čine jednu od najvećih misterija savremenih kognitivnih nauka, prvenstveno jer uključuju zadivljujuću sposobnost posmatranja usmerenosti sopstvenih misaonih operacija (bez svesti o samim operacijama), iz koje se, između ostalog i razvila neprirodna svest o posmatraču kao odvojenom vantelesnom entitetu (a samo posmatrač je u stanju da povuče granicu između organizma i njegove sredine), o razdvajanju subjekta i ostatka sveta, kao i samo-svest, a sa njom i ne samo sve oprezne crte ponašanja na koje nas ona navodi, već i nespretnosti koje u naše spontane prirodne pokrete unosi njihovo preterano misaono-reflektivno planiranje. Misaone refleksije, plodovi biblijskog drveta znanja, ljudskim bićima omogućavaju formiranje onoga što zovemo (lingvističkim) znanjem, razmišljanje i formulisanje društveno trajnih ideja. Sposobnost misaonog reflektovanja je adekvatna doglednoj moći sagledavanja sopstvenog postojanja i funkcionisanja, i pruža nam osnovnu crtu našeg bića, koja nas, između ostalog, razlikuje i od mašina, a to je sposobnost doživljavanja Puta, samog postojanja i traganja kao potpunog smisla življenja. U poređenju sa ovim, mašine su uvek

91

predodređene da ispunjavaju neku svrhu, te je stoga zavaravajuće poistovećivanje mehanizma inteligencije živih bića sa funkcionisanjem kompjutera analogno pogrešnom brisanju puteva i uvođenju ciljeva kao esencijalnih elemenata ljudskog postojanja. Ukoliko sagledamo planetarni evolutivni napredak živog sveta, možemo i primetiti kretanje ka sve bogatijim misaonim refleksijama u saznanjima pojedinaca, što analogno odgovara i otvaranju sve širih mogućnosti doživljavanja smisla postojanja kroz samo postojanje. Evolutivni napredak koji u ovim okvirima pripada polju evolucije svesti može se zamisliti kao kretanje ka misaonim svetovima beskrajno ispunjenim meditativnim refleksijama iz kojih isijava božanska svetlost. Kada je Bog, u skladu sa biblijskom legendom, napravio svet, on je pogledao i uvideo da je on dobar (»pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma« (Mojsije I 1:31)), što odslikava proces refleksije bez koga se ne može formirati svest o našim postupcima, znanje o znanju, a što zapravo odslikava klicu božanske svesti u nama kao misaono-reflektivnim bićima359. Prepuštenost Putu i predanost svakom trenutku postojanja tako ne isključuje pragmatično korišćenje plodova misaonih refleksija, premda je najbitnije da, kao što smo već napomenuli, one predstavljaju nepomućene, sa »teritorijom« nepomešane orijentire, korišćene i razrađivane u svrhu njihovog dobronamernog poklanjanja drugim bićima.

U okviru autopoietičke teorije se smatra da misaone refleksije i svest o sopstvenim pokretima i operacijama razmišljanja nastaju uporedo sa razvojem interakcije bića sa sredinom u vidu interpersonalne (lingvističke) koordinacije koordinacije ponašanja, te se stoga može reći da samo-svest nastaje isključivo kroz ples, igru međusobne koordinacije naših pokreta. Kada majka izgovarajući »nos« i dodirne detetov nos, posredstvom pridavanja pažnje ovom opažaju tokom jedne dugotrajne, rekurzivne koordinacije ponašanja, u svetu deteta nos se pretvara u svojevrstan objekat, vodeći ka postepenom razvoju telesne samo-svesti, doživljavanju ega kao referentnog objekta, te imaginacije mogućih posledica izbora naših dejstava. Svetlo u kome ljudska bića vide sebe se tako može smatrati »sadašnjošću istorije neoteničke ekspanzije našeg voljenog detinjstva...odnosa uzajamne pažnje u igri«, dok se samo-svest može videti kao »poklon biologije ljubavi«267, koji nam pomaže da prevaziđemo mnoge opasnosti sa kojima se možemo susresti, kao što smatra Umberto Maturana. Ovakvim doživljavanjem jezika ne kao reprezentacionog sistema komunikacije objektivnog, od bića u komunikaciji nezavisnog sveta, već kao biološkog fenomena, i misterije naše samo-svesti, misaonih refleksija i ega prestaju da predstavljaju intrinsične kosmičke dualnosti, već odraze čistog monizma, neprekinutog jedinstva uma i Prirode.

Direktni čulni opažaji i rezultati misaono-reflektivnih operacija uma predstavljaju dva izvora ideja, koji u svojoj složenoj interakciji čine ljudska bića posebnim u odnosu na ostale žive vrste. U harmonizovanju ovih dveju neraskidivo umreženih neuronskih harmonija procesa krije se tajna uravnotežavanja intuitivnog i razumskog doživljaja Prirode, životne spontanosti i inteligentnog rasuđivanja, meditacije i imaginacije, praktičnog i teorijskog znanja, unutrašnje centriranosti i radoznale pruženosti svetu. Put čiste mudrosti, poznat u budističkoj tradiciji kao prajñā, otvara se onda kada naše unutrašnje oko vidi simultano kako »unutra«, tako i »spolja«361. Misaono-reflektivne aktivnosti, pružajući nam potencijalnu svest o nama kao posmatraču sopstvenih aktivnosti, istovremeno konstruišu i sliku o našem unutrašnjem Ja, na sličan način kao što se konstruiše slika o svetu oko nas. Što su naše implicitne težnje ka odnosu prema drugim bićima plemenitije, to ovo Ja postaje veće (tj. manje), svetlije, čistije, dok se izborom Ja

92

kao izolovanog entiteta takmičarske nastrojenosti narušava njegova prava Priroda koja je usled kvaliteta kao puteva uvek obostrana – može se očitavati u slici našeg sveta, a naša brižnost prema svetu će se očitavati na svesti o našem Ja koje sledeći spiritualni put postaje čitav veliki svet, holistička jednina. Međutim, pravljenje razlika sa formiranjem misaono-reflektivne svesti posmatrača koji posmatra sopstvene misaone procese i eventualno rekonstruiše pređašnje iskustvene tokove, neraskidivo je povezano sa razdvajanjem subjekta od ostatka sveta, odakle je jasno da u holističkoj, meditativnoj svesnosti u kojoj se gube razlike između subjekta i objekata, i gde sve postaje Jedno, nema ni reflektivnih misli, već je sve utopljeno u trenutak sadašnjosti i večnost na čijem moru se talasi našeg stalno promenljivog sveta prelivaju.

Kada se u dečiji svet uvede jezik kao mapa Prirode i sredstvo komunikacije, te kada misaone refleksije kao odrazi prepoznavanja putanja i podsećanja počnu da čine osnovne, razmišljajuće puteve izbora kretanja i formiranja životnih shvatanja, dete polako postaje svesno sebe kao jednog entiteta između mnoštva ostalih u Kosmosu koji je ono samo konstruisalo, ali koga posredstvom zaboravljanja ovih puteva konstrukcije doživljava kao spoljašnjeg u odnosu na sebe. Ovakvo razdvajanje »sebe« od ostatka sveta uslovljava razvoj samo-svesnog doživljavanja sveta i ponašanja (sa svim nespretnostima i nepotpunim uživanjima u rezultatima percepcije koje ono donosi), te često i samouobražavanja, samouzdizanja, sebičnosti i egocentričnosti, čime naše večno i nepromenljivo Biće tone u tajnu koja se kasnije rasvetljava pronalaženjem »sebe« u svemu, i svega u »sebi«, ponovnim povezivanjem (religare) naizgled razbijenih delova (mozaika koji koncepcija nadovezivanja misli u ovom poglavlju pokušava da odslika, mozaika čija celovitost počinje da se nazire tek sa početkom pozivanja na putanje zajedništva, brižnosti i Ljubavi) u holističku, prosvetljenu celinu. Ono što se ovom prilikom najčešće zaboravlja jeste činjenica da svi rezultati percepcije, svi plodovi posmatranja, objekti i kvaliteti, onakvi kakvima ih vidimo, nisu eksterno uzrokovani efekti registrovani od strane pasivnih prijemnih bića, već rezultati konstruktivnih aktivnosti koje subjekat izvodi nad interno prisutnim »materijalom«; sve što vidimo, a što bi se u klasičnom naučnom, sholastičkom filosofskom, ili naivnom realističkom pristupu svakodnevnog rezonovanja okarakterisalo kao da pripada jednoj objektivnoj, za svakoga identičnoj stvarnosti, tako da zapravo predstavlja uzrok naših slika sveta, predstavlja potpuno obrnutu stvar – rezultat naših procesa percepcije, što znači da sve ono što se smatra reprezentacijama predstavlja zapravo re-kreacije ili rekonstrukcije. Drugim rečima, premda se ne može negirati egzistencija kontinuuma kao ontološkog supstrata iz koga poničemo ne samo mi sami kao saznajna bića, već i fizičke inicijacije procesa percepcije, u sprezi sa autonomnošću i samo-organizacijom živih bića kvaliteti se ne mogu smatrati kako potpuno nezavisnim od nas, tako ni potpuno našom idealističkom kreacijom, što, kao što smo već zaključili, predstavlja shvatanje koje čini put ka ujedinjenju eksternog realizma koji obuhvata predstave zajedničkih iskustava, i epistemološkog idealizma koji obuhvata odgovornost živih bića pri svojoj konstrukciji sveta. Stoga i kažemo da je svaki kvalitet put koji spaja um i Prirodu. Međutim, povlačenjem granica (koje karakteriše ne samo svaki intelektualni razvoj, već i svaki trenutak življenja), od prvog razlikovanja sebe kao tela oivičenog voljno pokretljivom površinom i formiranja shvatanja o našoj sredini kao o objektivnom, za svakoga u našoj okolini istom svetu, uz inkorporiranje cilja, svrsishodnih poriva u naše ponašanje, i sam prividno objektivni svet biva podeljen na korisne stvari i stvari koje predstavljaju

93

svojevrsne prepreke, što u doglednom opsegu i razvoju bogatije, uopštavajuće perspektive nosi klicu i formiranja ideja o dobru i zlu. Naspram tome, monistički um ispunjen verom, poverenjem, prihvatanjem i predanošću, predstavlja sliku Puta i trenutnog, meditativnog doživljaja naspram cilja i svrhe, te se iz ovakve perspektive čitava Priroda sagledava kao harmonična, smislena, evolutivna organizacija našeg duha. Ne postoji ništa što bi se sa bilo koje pojedinačne perspektive moglo okarakterisati kao apsolutno dobro ili loše, slično kao što se ni karakter pomešanog dobrog i lošeg ne može pridati ponašanju bilo kog sistema sa apstraktnije, što globalnije perspektive, već svaki prirodni događaj u religioznim, monističkim okvirima, oslobođenim antropocentrične svrsishodnosti, poseduje dobar put, put ispunjen nepresušnom, božanskom smislenošću, put iz koga se potencijalno beskonačno bogati zaključci i znanja mogu izvesti, put koji vodi u središte sveta, kao što je mislio Blez Paskal.

Iz ovakve perspektive nerazrešivo isprepletene realne egzistencije i subjektivnosti idealizma, naišli bismo na teškoću pri pokušaju pružanja odgovora na pitanje: šta su za nas stvari ili objekti? Pod objektima u idealističko-konstruktivističkim okvirima možemo smatrati sve entitete sa kojima možemo stupiti u odnos, dok u ontološko-realističkim okvirima pod stvarima možemo podrazumevati sve ono što ostavlja bilo kakve efekte, pri čemu je činjenica da sve što postoji ostavlja nekakve (beskrajne i nesagledive) efekte na svet oko sebe, a time i na svaki njegov deo. U kvantnom svetu se entiteti mogu najlakše zamisliti i formalno predstaviti takvima da pružaju ruke ka svojoj okolini. I sve što postoji poseduje imanentne kvalitete definisane isključivo kroz određene relacije »sebe« i ostatka sveta. Pod stvarnošću, tako, možemo podrazumevati sve ono što poseduje efekte na Prirodu. Međutim, pošto »efekti« predstavljaju samo ljudske slike sagledavanja prirodnih procesa, te se stoga ne mogu pripisati samom posmatranom procesu, već odgovoru saznajnog bića na njega, tada svaki posmatrani proces nema jednu singularnu, već višestruku stvarnost koja, takođe, u zavisnosti od potencijalno različitih tačaka gledišta, može biti potencijalno i beskonačno širokog spektra. Ali, i ne samo ono što vidimo podrazumevamo stvarima, već i ono što je skriveno od naše percepcije, premda smo u stanju da zamislimo objekte koji bi postojali samo u ontološkom smislu reči, ali ne i objekte koji bi bili nezavisni od naših perceptivnih moći. Samo karakteristike koje smo posredstvom složenih procesa uređivanja sveta personalnog iskustva nekada pridali objektima, možemo to i sada učiniti. Postojanje objekata kao u određene smisaone celine objedinjenih skupova kvaliteta, je, stoga, nezamislivo bez procesa interpretacije od strane saznajnih bića. Kvaliteti, kao i objekti, su, kao što smo već napomenuli, putevi između Prirode i saznajnih bića na kojima oni opstaju.

Sa otkrićem strukture sveta na nivou kvantnih entiteta postalo je jasno da se objekti ne mogu podrazumevati kao nosioci fundamentalnih svojstava Kosmosa, jer subatomski entiteti ne mogu postojati nezavisno od svojih suseda, te je, stoga, postulirana egzistencija međupovezane i nelokalne procesne prirode vakuuma, poznate kao kvantno more39,40, u osnovi materije, te i svih objekata. Međutim, i ne samo usled ovakve ontološke strukture materije možemo prihvatiti da »objekti nisu objekti, već indikacije procesa« (kao što je fon Ferster sugerisao), već i usled aktivne uloge saznajnog bića u procesu formiranja svesti o objektu kao nečemu što poseduje trajne kvalitete, čak i pored u vremenu neponovljive strukture i kvaliteta datog »objekta«. Objekti su imaginativni entiteti koji učestvuju u moru međupovezanih interakcija iz kojih izvire njihova prividna stabilnost, te stoga i odgovor na ontološko pitanje: »Šta su objekti?«, nužno mora biti

94

povezan sa procesom saznanja, sa odgovorom na jezgrovito epistemološko pitanje: »Kako saznajemo?«. Naime, misaoni procesi koji formiraju sliku o stabilnosti objekata (»ajgenformi«) se mogu predstaviti kao rekurzivni procesi u okviru kojih se određena pravila i operacije višestruko primenjuju (»ajgenponašanje«)213. Matematički algoritmi koji pri različitim unosnim podacima višestrukim iteracijama teže do identičnih izlaznih vrednosti, predstavljaju formalne analoge ovakvih bioloških, saznajnih putanja fiksiranja kvaliteta sveta. Na osnovu jedne matematičke teoreme, svaka rekurzija poseduje fiksnu tačku, a Luis Kaufman nas poziva213 da zamislimo proces iterativnog teženja ka određenoj vrednosti u formi sukcesivnog uokviravanja (kontekstualizovanja) rezultata svakog prethodnog koraka, i uočimo da nakon beskonačnog uokviravanja proces postaje invarijantan u odnosu na još jedno uokviravanje, usled čega beskonačno uokviravanje možemo smatrati fiksnom tačkom rekurzije. Fiksna, nepromenljiva esencija beskrajnog kružnog toka se, tako, stapa sa samim procesom beskrajnog kruženja. Naravno, ovo beskonačno uokviravanje se ne izvodi, već se samo zamišlja, i upravo se posredstvom ovakvog višestruko uokviravajućeg zamišljanja učvršćavaju slike o objektima fiksiranih svojstava. Naš um tako proračunava linearni element rekurzivnog kretanja, koji je, poput linearnog pomeraja tla pri cikličnim pokretima hodanja271, neophodan za svesno nastajanje noviteta u konstruisanom svetu ravnoteže linearizacijom izvedenih konstantnosti (periodičnosti) i neponovljivosti prirodnog toka. Iz ovakvog rezonovanja, objekti se mogu doživeti kao rezultati konstrukcije, uređivanja i stabilizovanja složenog sveta našeg iskustva. Objekti kao objedinjene harmonije ko-kreirajuće odlikovanih kvaliteta, zapravo su putevi, dijalozi između slobodnog doživljavanja i konstrukcije sveta od strane ljudskog uma i Prirode koja inicira ove procese, predstavljajući u suštini harmonije nikada ponovljivih putanja. U svakom slučaju, »objekti« našeg sveta mogu biti definisani kao »simboli sposobnosti našeg nervnog sistema da stvara stabilnosti, proračunava invarijantnosti«312 iz mora neponovljivog toka prirodnih procesa.

Ukoliko prihvatimo ideju o apsolutnoj subjektivnosti sveta, tada se postavlja pitanje da ukoliko bi svet bio tako autističan i solipsistički, kako to da postoje zajednička (deljena, ne posedovana) iskustva. Ako je uređenost sveta zaista tako subjektivna, kako onda postoje stvari koje svi zajedno vidimo? U okvirima autopoietičke teorije272 se na mestu prevazilaženja solipsizma uvodi Ljubav kao kosmička sila koja nam pokazuje kako se dele iskustva, jer lepota se uvek krije u putanjama koje nas na formalno neobjašnjiv način povezuju u smisaonu celinu i čine putem Prirode. Upravo u tome je tajna celokupne lepote postojanja. Tu je Ljubav, ona čini puteve koji povezuju svetove različitih bića, svetove koji bivaju kontinualno kreirani posredstvom najdubljih želja i unutrašnjih težnji bića, u skladu sa idejom da »univerzalni božanski čovek, spiritualno jedinstvo, kao svog oca ima odgovarajuća dejstva i znanje, dok je njegova majka večna Ljubav, koju on samo oseća, ali ne drži u svojoj svesti kao stvarni neposredni objekat«178, kao što je smatrao Fridrih Hegel, pokazujući na tajanstveni Put ko-kreacije kvaliteta sveta, kao na blaženi dodir kojim se Priroda kao čista, božanska Ljubav pruža prema svojim bićima. Međutim, pošto na svetu nismo sami, već ga delimo sa raznovrsnim živim bićima i vrstama, tada i mi sami predstavljamo delove tuđih perceptivnih svetova. I mi tako ne samo što izgrađujemo slike o bićima koji nas okružuju, već i predstavljamo isti takav »sirovi« materijal za konstruisanje doživljaja drugih bića za druga bića. Tako, kada bismo bili sami na svetu, verovatno bi nam se sve naše želje spontano ispunjavale, ali pošto ga delimo sa drugim bićima, tada se globalne želje svih bića projektuju na put celine. Iz

95

ovakvih shvatanja je jasno zašto je važno prvenstveno uočavati lepotu u svetu oko nas i u drugim bićima, jer što su dražesniji i veličanstveniji ljudski likovi u našim očima, to će oni to i postajati. Naši doživljaji sveta i njegovih kvaliteta su zaista jedan put koji je obasjan svetlošću kada čeznemo za uočavanjem lepote u njemu. Jer, tada ćemo je i videti.

Autopoietičnost, osnovna crta životnosti, definiše se kao mreža putanja (procesa) stvaranja u okviru koje je funkcija svih komponenti sistema stvaranje ili transformisanje ostalih komponenti, čime životna organizacija kontinualno stvara sebe411, pri tome i spontano evoluirajući u stanja bogatije organizacije. Ovakvom uređenošću životnosti se, između ostalog, naglašava i važnost negovanja ne kompetitivnosti i sebične borbe za opstanak, već kooperacije i posvećenosti stvaranju lepote u našem svetu, koja će se odraziti i na nas same. Slično tome, zahvaljujući analogijama životnih putanja na svim nivoima prirodne uređenosti, i mi kreiramo naš svet, a sa njime i sve osobine ljudi oko nas. Ako u bićima našeg sveta vidimo isti, kreativni izvor sveta kao što smo i mi sami, tada je to znak velike tolerancije i početak puta svetog napretka. Verujući drugim ljudima, mi zapravo verujemo sebi, diveći se drugima, divimo se sebi. Povezanost sveta nas može naučiti o lepoti davanja, ulepšavanja svetova drugih bića, te tako i sam jezik, kao i nauka (u ovako subjektivnim okvirima ograničenog karaktera iz perspektive težnji ka potpunom spoznavanju i formalnom objašnjavanju svega što postoji) postaju divne društvene konstrukcije, putevi koji povezuju nas i druga bića i koji nam pružaju mogućnost da činimo svet drugih bića bogatijim, lepšim i radosnijim. Ideja o komplementarnosti, a ne potvrđivanju iskustava različitih bića ili različitih čula čini osnovu svesnog ukidanja objektivističkog pogleda na svet na račun stvaranja fleksibilnih, otvorenih, sveprihvatajućih i božanski evolutivnih saznajno osmišljavajućih okvira. Eksplicitni uslov radikalno-konstruktivističkog stanovišta jeste da se najveći nivo iskustvenog doživljaja stvarnosti postiže kroz interakciju sa drugim saznajnim entitetima, odakle možemo sagledati i visoko-etički implicitni karakter ovog temeljnog stava koji se nalazi u osnovi svakog epistemološkog razvoja. Naspram svesti o beskrajnoj otvorenosti horizonta evolucije bića i sveta, koju implicira prihvatanje subjektivističkog stanovišta svakog znanja, i obrnuto, ideja o realnoj izvodljivosti apsolutne reprezentacije neponovljivih i nesagledivih prirodnih pojava, u sprezi sa analognom idejom o istovetnosti imena sa imenovanim produktima naše percepcije, u savremenom društvu nalazi refleksiju u vidu »opravdanih« osuđivanja i mnogih drugih zavaravajućih, izolujućih i znatiželjno gašećih razmišljanja. S obzirom da se mogu izvesti iz iskustvenog toka, sve tipične fundamentalne predstave uređenosti Prirode - uzročnosti, svrhe, prostori, atomi, vreme... - na kojima su sazdani mehanizmi naučnog, filosofskog i svakodnevnog rezonovanja, antropocentričnog su karaktera, pri čemu neponovljivost i veličanstvenost Prirode i njenih procesa nisu u stanju da obujme i u potpunosti izraze fiksno-simbolične predstave, o čemu nam svedoči i savremena intenzifikacija relevantnosti estetskih kriterijuma11 u izvođenju (trenutno neizvodljivo eksperimentalno verifikujućih) fizičkih teorija (kao što je, na primer, teorija struna) kvantnih i sub-kvantnih domena. Reprezentacije znanja se, stoga, mogu najskladnije zamišljati kao načini prepoznavanja lokalizovanih crta karakteristično ljudskog načina doživljavanja sveta. Svaka reč, neka to bude »more«, svakoga od nas će asocirati na niz iskustvenih doživljaja kroz koje ćemo na površini nalaziti neke opšte osobine mora, ali i niz često podsvesnih doživljaja koji potiču od potpunog konteksta u kome smo svaki put doživeli pomenutu reč. Kvaliteti su neodvojivi od celokupnog saznajnog konteksta njihovog otkrivanja. Iz ovakvog shvatanja

96

potiče i jedna od najlepših definicija objekata kao »uspomena na ponašanje koje mu (»objektu«) je dalo prividnu stabilnost u stalno promenljivom svetu«213. Svako odnošenje na »objekte« našeg sveta predstavlja, stoga, ne opise koji odražavaju istinitost i realni svet, već subjektivno i metaforično osmišljavanje mape našeg sveta. »...Posmatrači u akciji primarno gledaju u sebe. Ono što oni opisuju je njihov pogled (temeljni stav, p.a.) na to kako svet njima izgleda«, smatrao je Hajnc fon Ferster312.

Usled individualnih psiholoških asocijacija koje prate pridavanje značenja elementima našeg sveta percepcije, zavisnih od jedinstvenog i neponovljivog, celokupnog subjektivnog iskustva, kao i usled jedinstvenog vrednosnog direktno-perceptivnog iscrtavanja sveta iz perspektive svakog bića u svakom trenutku njegove egzistencije, »objektivnost« ne predstavlja posledicu jednakih zajedničkih značenja, već odraz aproksimativno zajedničkih putanja subjektivnih iskustava, subjektivnu emanenciju zajedničkog dogovora o formama značenja. S obzirom da svako prihvatanje »objektivnih istina« podrazumeva, zapravo, prihvatanje jedne logičke mreže rezonovanja, sistema organizacije misaonih refleksija nad rezultatima našeg (subjektivnog) perceptivnog iscrtavanja sveta, jasno je da je preduslov istinitosti naučnih, filosofskih i jezičkih ekspresija postojan upravo kao dobronamerno i poverljivo prihvatanje putanja razmišljanja i ponašanja u domenu međuljudske komunikacije. Stoga bi pojam objektivnosti mogao biti zamenjen znatno zgodnijim pojmom inter-subjektivnosti, koji poseduje ne ontološki, već čisto fenomenološki karakter u okviru koga se i druga bića uvode kao samostalni stvaraoci svojih svetova, prevazilazeći tako potencijalni solipsizam. Kantov praktički imperativ se na ovom mestu, slično kao i fon Fersterov princip relativnosti, Nesov istinski mirotvorni princip ekološkog aktivizma (na osnovu koga se, premda su ljudski postupci podložni kritici – u svrhu dijaloškog pronalaženja konstruktivnih opcija, sva živa bića moraju doživljavati kao odrazi nepojmljive prirodne harmonije, izvori inherentne lepote, vrednosti i bezuslovnog poštovanja) ili talmudska izreka da »onaj koji spasi jedan život, spasao je čitav svet«368 (Sanhedrin 4:5), može koristiti u svrhu prevazilaženja solipsizma, tako da se ljudska bića ne tretiraju kao objekti - sredstva zadovoljavanja naših težnji, već kao izvori božanske kreacije, životni virovi koji vode u centar sveta.

Jedan od razloga zašto objektivizacija sveta predstavlja gotovo opšte prihvaćeno stanovište doživljaja svačijeg sveta, jeste ne samo približna zajedničkost i lakoća uspostavljanja korelacija između iskustava različitih bića (što potiče od sličnosti naših fizičkih i lingvističkih struktura), već i činjenica da se posredstvom prihvatanja egzistencije objektivnog sveta, sveta nezavisnog od nas, otvaraju vrata pandorine kutije, vrata mogućnosti uklanjanja odgovornosti za stanje našeg sveta (te time i odricanja od zavisnosti ovog stanja od naših najdubljih, implicitnih težnji), kao i mogućnosti otklanjanja nezadovoljstava našeg doživljaja sveta prebacivanjem njihovih uzroka od nas samih do spoljašnjeg sveta, što je i uzrok sveprisutnim težnjama pre svega ka besplodnom menjanju sveta (jer se zajedno sa isterivanjem problema iz našeg sveta, nedosegljivo isteruje i njegovo istinsko rešenje) bez menjanja nas samih, ka »vađenju trna iz bratovljevog oka, a zanemarivanju grede u našem« (Matej 7:3-5), ka zanemarivanju nikada prekinute povezanosti nas i našeg sveta, te stoga i istinskog puta traganja za rešenjima problema našeg sveta, koji vodi u srce nas samih, u najdublje tajne našeg rezonovanja i naših pogleda na svet. Dok ravnodušnost prema našem svetu i postepeno buđenje neprijateljskog osećaja prema njemu predstavljaju direktnu posledicu,

97

odgovor naše duše na neprirodno oslobađanje od odgovornosti za naš svet putem bilo eksplicitnog ili implicitnog pozivanja na realnost, objektivnost i ontologiju, radosna svepovezanost, saosećajnost i doživljavanje sveta kao zaista nas samih, predstavljaju odraz spiritualnog prihvatanja odgovornosti i pružanja božanske pažnje svim, i najmanjim i najneuglednijim detaljima našeg sveta koji su uvek plodovi ko-kreacije na relaciji naših najdubljih etičko-estetskih konstelacija i Prirode.

S druge strane, tolerancija je jedna od osnovnih posledica koje izranjaju iz shvatanja da je svako znanje subjektivno. Naime, pošto ne samo da se ne mogu formulisati objektivna i fiksna pravila kao rešenja određenih socijalnih problema, već njihova ontološka rešenja u konstruktivističkim okvirima i ne postoje, tada tamo gde se zavaravajuće smatra da postoji samo jedno rešenje, postoji ih bezbroj147. Okamova oštrica koja, podsetimo se, služi isecanju svih suvišnih objašnjenja, sa ovakvim shvatanjem se preobražava u blaženu ruku radosnog prihvatanja, dok istraživačke trke za slavom i nagradama postojane u okvirima objektivističkog pristupa razvoju naučne misli (kao, na primer, u domenu potrage za sveobuhvatnom fizičkom teorijom ujedinjenja)415 bivaju pretvorene u svest o postojanju beskraja ispravnih puteva opisivanju Prirode, te o uvek novim, nesagledivim i neponovljivim putevima koji vode ka spiritualnom blagu iz svačije perspektive. Svaka težnja ka ubeđivanju drugih na ispravnost jednog jedinog rešenja ili pristupa koji smo spoznali, sa ovim se shvatanjem preobražava u spontano sleđenje Puta Prirode i slobodno divljenje raznovrsnosti puteva koji su u stanju da sami po sebi, bez njihovog nužnog nametanja (slično pristupu porotnika Dejvisa iz komada »12 gnevnih ljudi«, kada se neosuđujućom brižnošću spasava svet), jednostavnim otvaranjem perspektiva i stvaranjem pogodnih uslova za samostalne refleksije, razreše problem u smeru ostvarivanja prijateljstva i opšteg razumevanja. Kroz ovakvu svesnost se čitavo bogatstvo raznovrsnosti našeg sveta obgrljuje harmonijom jedinstva, pretvarajući tako sukobe kultura i razmišljanja u blažene, evolutivne dodire.

Način povlačenja granica predstavlja jedinstvenu karakteristiku svakog živog bića, ali koja je uvek ponikla na interakcijama u domenu socijalne tradicije. Na ovaj način se takođe prevladava solipsizam koji potencijalno počiva u ideji o nemogućnosti formiranja objektivnog znanja nezavisnog od subjekta. Zahvaljujući uslovljavanju svakog znanja neophodnom utopljenošću bića u socijalnu interakciju, stvarnost se ne može smatrati kako ni objektivnom, tako ni rezultatom potpuno individualne kreacije, već u skladu sa poentom kompletnih razmišljanja u ovoj knjizi, igrom dveju polova, u ovom slučaju pojedinačnih misaonih svetova u kojima se očitava raznovrsnost Prirode, sa zajedničkim putanjama u kojima figuriše njeno jedinstvo. Takođe, pošto slično kao što pojedinačne rečenice poseduju svoj smisao samo u kontekstu dela kome pripadaju i potpune svesti o svetu prijemnog bića, i svako znanje, kao i samo naše postojanje opstaje samo u kontekstu relacija kojima se ono pruža ka ostatku sveta, ka drugim bićima, što čini još jednu neizbežnu implicitnu crtu svakog znanja, koja ga nikada ne čini samo subjektivnim, već i uslovljenim, kao i namenjenim socijalnoj tradiciji.

Uloga jezika u eksternalizaciji objekata i doživljavanju sveta kroz prizmu imenovanja i ograničenog spektra kvaliteta, je enormna. U svrhu što efikasnije komunikacije i prenošenja saznanja, tj. ukazivanja na putanje (prilaze, metode) kojima se do sličnih iskustava može dopreti, ljudska civilizacija je spontano prihvatila takve imenujuće short-cut-ove, kako ne bismo prilikom svih uzajamnih izražaja utanačavali odraze neponovljivog i subjektivnog karaktera kvaliteta sveta u stalnom toku, poput jedne

98

životne reke. Slično kao što zavaravajuća ideja o objektima konstantnih osobina potiče od prividnih konstantnosti izvesnih elemenata percepcije, tako i objektivizacija i eksternalizacija »uopštenih« konstantnosti našeg sveta percepcije predstavlja zavaravajuću sliku o svetu koja proizilazi iz društvenih zahteva za što preciznijom komunikacijom u svrhu zajedničkog napretka. Tako, jezik predstavlja sredstvo društvene koordinacije i svojevrsnog simbiotičkog kuplovanja, karakterističnog isključivo za ljudska bića. Jezička i, uopšte, sva formalna naučna objašnjenja predstavljaju ne mehanizme opaženih konstantnosti (čije iscrtavanje predstavlja uvek subjektivan i samo naš opis), već mehanizme objašnjavanja opaženih konstantnosti. Jezik, stoga, predstavlja svojevrstan vid društvene konvencije - mape generalizovanih iskustava, u okviru koje njeni elementi ukazuju na načine buđenja, dopiranja do izvesnih iskustvenih doživljaja, karakterističnih za ljudska bića. Međutim, jezik nije kod ili odraz eventualnog objektivističkog karaktera ljudskih saznanja i misli, već samo sredstvo pregovaranja ili pravilo igre, koje u slučaju svakodnevne komunikacije može biti izrazito fleksibilno, dok može biti i veoma strogo i isključivo kao u slučajevima formalnih jezika nauke. Interesantno je primetiti da pošto se prilikom formiranja svesti o Ja, paralelno formira i svest o objektima, o Tebi, odnosno da ruku uz ruku sa urođenim načinom razvijanja koordinacije ponašanja kroz sliku o konstantnostima perceptivnog sveta »oko« nas ide i paralelni vid konstantnog konstruktivnog poređenja kojim se razvija Put koji spaja subjekta i objekte, i korišćenje glagola predstavlja znatno prirodniji način verbalnog opisivanja sveta u odnosu na pozivanje na imenovanja. U ovom kontekstu koji se dotiče važnosti negovanja odnosa nas prema svetu, možemo se podsetiti reči Martina Bubera: »Ako kultura prestane da bude centrirana u životnim i stalno obnavljajućim relacijskim pojavama, tada ona očvršćuje u to-svet (svet objekata, prim.a.).....tada se glatka uzročnost koja pre nije imala moć uznemiravanja spiritualnih koncepcija Kosmosa, pridiže dok ne postane ugnjetačka, gušeća sudbina (determinizam, prim.a.)«54, nemilosrdna, neizbežna i ravnodušna sudbina koja, slično kao u helenskim tragedijama, u vidu determinističkih fizičkih zakonitosti oličava mehanistički poredak Prirode u savremenom naučnom razmišljanju.

Subjektivnost znanja i njegovih formalnih emanencija je posledica neponovljivosti prostorno-vremenskih perspektiva sagledavanja sveta. Od položaja posmatrača često zavisi i nivo uočene stabilnosti u sistemu. Često se dešava da dok posmatrač koji je uključen u neki, na primer, samo-organizujući sistem kao što je živo biće, doživljava sistem kao stabilan, dok isti sistem spoljni posmatrač doživljava nestabilnim, ili obrnuto. Nepredvidljivost ljudskog ponašanja se najčešće za biće - subjekta doživljava prirodnim, spontanim i stabilnim delovanjem, dok bi drugo biće u funkciji spoljnog posmatrača u potrazi za izvesnim pravilima u skladu sa kojima se izvodi ponašanje posmatranog bića najčešće bilo zbunjeno uočenom kompleksnošću, dinamičnošću, nepredvidljivošću i haotičnošću. S druge strane, niz misli i osećanja koji bi indukovao osećaj unutrašnje uzburkanosti bi spoljni posmatrač često okarakterisao kao znak mirnoće, stabilnosti i statičnosti. Klasična nauka je, naravno, zasnovana na stabilnosti kao kvalitetu koji određuje spoljni posmatrač, što je neodrživ stav u kristalnoj jasnoći shvatanja da smo mi kao posmatrači ne samo harmonije emergentnih kvaliteta naše kompletne životnosti, već i sagledavamo svet ne kao kartezijanski izolovani um, već kao neraskidivi ko-kreacijski deo doživljavanog sveta. Svaki standard za merenje stabilnosti uključuje neizostavno ljudske, dakle subjektivne vidike, što znači da sama, na

99

klasično-naučni način definisana stabilnost, ne može biti stabilan, ne-subjektivan koncept. U činjenici da su ljudska bića u stanju da percepiraju ne direktne reprezentacije dejstava sredine, već samo samostalno definisane razlike, implicitno se krije i ideja o nemogućnosti formiranja istinitosnih kriterijuma na bazi sopstvenih iskustava. Ukoliko ruku iz tople vode prebacimo u mlaku, mlaku vodu ćemo doživeti kao hladnu, ali ako iz hladne vode ruku prebacimo u mlaku, onda će nam mlaka voda izgledati kao topla. Odatle je jasno da »čovek nalazi u samom sebi meru svih stvorenih stvari«171, kao što je smatrao Protagora, što je u apsolutnom skladu sa idejom o kvalitetima kao putevima između živih bića i Prirode.

Metod kvantifikovanja se u naučnim okvirima koristi u svrhu prevazilaženja eventualnih subjektivnih nesuglasica oko ishoda događaja iz sveta percepcije različitih bića, i omogućavanja precizne i efikasne komunikacije znanja. Ipak, ovakav prenos naučnih saznanja razvija pogrešnu sliku o njihovoj objektivnoj prirodi, i pored toga što očigledno predstavlja samo konvencionalnu aproksimaciju. U naučnim okvirima se smatra da su matematički zakoni pogodni za preciznu komunikaciju formalnog znanja, s obzirom da se komunikaciona suština brojeva i kvantiteta može usaglasiti tako da bude nezavisna od tačke gledišta, čime se stvara osnova za operisanje brojevima nezavisno od osobina brojača. Međutim, ne samo da svako biće konstruiše sopstvene i uvek jedinstvene koncepte brojeva, već i kontekst pojava u svrhu čijeg objašnjavanja ili opisivanja se oni koriste, uvek je subjektivan. Bitno je primetiti da baratanje brojevima i matematičkim operacijama predstavlja rekonstruisanje mape, koje može biti nezavisno od stanja same teritorije, jer, naime, kada sabiramo dva broja, mi ne zamišljamo kvantitativne koncepte za potrebe čijeg opisivanja su oni ponikli, već praktično mehanički izvodimo rezultat operacije. Stoga je još Platon smatrao da brojevi bez svojih kvantifikujućih jedinica nemaju nikakav fizički smisao. Oni predstavljaju »sredstvo igre« unapred formulisanih pravila. Sve takozvane a priori kategorije, uključujući matematičke ideje, uzročnost, prostor, vreme, elemente Euklidove geometrije i slično, predstavljaju samo ljudske izume uređivanja iskustva, te se mogu, slično kao što je Dekart došao na ideju o kartezijanskim koordinatama posmatrajući let muva u uglu plafona sobe149, izvesti iz senzorno-motornih iskustava. Na sličan način se i vremenski interval nekog događaja može proceniti samo putem poređenja, i to ne sa stabilnim, objektivnim vremenom, već samo sa vremenom trajanja nekog drugog procesa, kao što je, na primer, kretanje kazaljke na satu. Međutim, da naučne slike sveta kao izumi ljudske vrste ne predstavljaju samo odraze biološke organizacije individualnih bića, već pre svega socijalne kategorije, mape čije je iscrtavanje pokrenuto međusobnom brižnošću između živih bića, ispoljenom kroz lingvističku tradiciju (koja, podsetimo se, čini ljudska bića kulturno uzvišenim u odnosu na druge planetarne vrste), odražavaju kako reči Anrija Poenkarea da »geometrijski aksiomi nisu ni sintetički sudovi a priori ni eksperimentalne činjenice. One su konvencije«392, tako i reči Ervina Šredingera koji se, pod utiskom kvantnog indeterminizma Prirode, pita »otkuda niče rašireno verovanje da je ponašanje molekula određeno apsolutnom uzročnošću, otkuda ubeđenje da je suprotno nezamislivo? Naprosto iz navike, negovane hiljadama godina, da se misli kauzalno, usled čega ideja o nedeterminisanim događajima, o apsolutnoj, iskonskoj bezuzročnosti, izgleda potpuna besmislica, logički apsurd«392. Kroz ovakav doživljaj porekla naučne misli kao kreativnih, idejnih putanja koje su u stanju da ulepšavaju naš svet, prestavlja temelje njene dalje evolucije iz inertnog sleđenja programskog toka razmišljanja u našom slobodnom voljom

100

okruženu kreativnu potragu za holističkim objedinjavanjem egzistirajućih slika sveta u nove ukazatelje koje predano pružamo našem svetu.

Za razliku do kvantitativnih pristupa objašnjenjima stvarnosti u okviru kojih se podrazumeva da nije povoljno postojanje više od jedne tačke gledišta opisivanja Prirode, što izaziva sukobe između različitih pretencioznih naučnih teorija koje obuhvataju preklapajuća polja stvarnosti, kvalitativni prilazi opisivanju sveta razvijaju implicitnu tolerantnost, jer svet posmatran iz različitih perspektiva mora posedovati i različite kvalitete koji se pokazuju povoljnim za konstruisanje različitih iskustava. Svest o beskonačnom broju realnih iskustava i konstruisanih stvarnosti, kao i tolerantnost koju povlači ovo shvatanje neophodno je inkorporirati u svako buduće logičko-metafizičko, te kvantitativno-kvalitativno sagledavanje i opisivanje stvarnosti. Svako znanje iz ovakve perspektive gubi osnovu za potencijalnu pretencioznost, svevaženje ideja i krutost pri promeni stavova, mišljenja i modova razmišljanja, koji iznedruju potencijalne osude, odbacivanja i sukobe, a dobija atribute skromnosti, izvora besprekidnog čuđenja, uzdizanja tuđih mišljenja i pogleda na svet, fleksibilnosti promene mišljenja, tolerantnosti i milostivog poštovanja. Umesto kompetitivnosti i izvorišta konflikata prevlađuju kolaboracija i zajednička adaptacija u kojoj se očitavaju individualna učenja, kao i globalna evolucija.

Za razliku od klasično naučnog, objektivističkog poimanja sveta as-it-is, moderni konstruktivistički vidici, saglasni sa drevnim religijskim tradicijama, doživljavaju svet ljudske civilizacije kao stvoren od strane bivstvujuće inteligencije koja deluje na temeljima socijalne tradicije56. Na osnovu ovakvog doživljavanja objekata kao plodova aktivne, stabilizujuće konstrukcije sveta od strane saznajnog subjekta, rađa se i novi, konstruktivistički postulat na osnovu koga je »iskustvo uzrok, a svet posledica«, što je suprotnost od realističkog postulata koji nam kaže da je »svet uzrok, a iskustvo posledica«. Naravno, sa epistemološke tačke gledišta je konstruktivistički princip odnosa Prirode i iskustva realniji, premda bismo se sa ontološkog stanovišta vratili na nerazdvojivost ovih dveju principa, na isprepletanu i nerazlučivu igru uma i Prirode koji zapravo čine harmoničnu i nedeljivu celinu. Već smo uvideli da kada god se susretnemo sa jednosmernim uzročnim relacijama, znajmo da su one samo aproksimacije cikličnih interakcija kroz koje se menjaju svi entiteti koji u njima učestvuju.

Pošto se kriterijum »povoljnosti«, ali ne obavezno i istinitosti, nalazi u osnovi načina svakog učenja, tada je standardno konstruktivističko shvatanje da naučna, te i sva druga znanja nisu neophodno adaptirana Prirodi, već je svet kakvim ga vidimo i poznajemo adaptiran našim saznajnim težnjama. Ipak, ovakvo stanovište je jednostrano, i istina bi se sasvim sigurno našla negde u sredini, jer mi kao saznajna bića nismo sami sebe napravili, već jedna znatno bogatija, holističkija uređenost čiji smo mi samo maleni deo. »Od Gospoda su koraci čovečji, a čovek kako će razumeti put njegov?« (Priče Solomonove 20:24), pita se car Solomon. Upravo nas proučavanje tragalačke uloge čoveka u jednoj ovakvoj bogatoj organizaciji navodi na misao da je sve u stanju stalnog kretanja ka kompleksnijim stanjima uređenosti, otvarajući nam tako put evolucije ka sve srećnijem i saznajno radosnijem, otvorenijem, osetljivijem i osećajnijem svetu. Priroda nam stoga ukazuje put koji moramo slediti, ali drugu stranu ove interakcije čine naše težnje, naša sloboda misli, jer se samo u harmoničnom plesu reda i slobode razvijaju bogatija stanja uređenosti. Stoga je odgovornost koju prihvatamo i stvaramo u ko-kreiranju naših svetova esencijalna karakteristika produhovljenog življenja, kao što nam

101

konstruktivističke ideje sugerišu, ali u harmoniji sa spontanim i predanim prihvatanjem Puta Prirode.

Sa prihvatanjem odgovornosti za naš svet (koje prirodno proizilazi iz doživljavanja kvaliteta našeg sveta kao puteva između uma i Prirode), shvatanja o nužnosti ispoljavanja implicitne etike u našem odnosu sa Prirodom, kao i duha zajedništva koji prevladava potencijalni konstruktivistički solipsizam, rađa se odnos između subjekta i drugih bića koji odiše poverenjem, toplim sagledavanjem sveta iz različitih perspektiva, iz različitih očiju. Međutim, ovakav odnos se lako može narušiti sa uvođenjem objektivne i od saznajnog sveta subjekta nezavisne stvarnosti, kojima se druga bića »objektiviziraju«. Naspram voajerskog otuđenja ljudskih bića od sopstvenih svetova i njihovih opisa, koga podrazumeva inertna »objektivnost« u izražavanju i razumevanju sveta, kroz svest o izvodljivosti korišćenja samo nas samih kao referentnih tačaka naših posmatranja i njegovih opisa (što čini put ka buđenju implicitne etike u govoru, kao što je fon Ferster smatrao, dok se analogija ovakvog spiritualnog premeštanja polja referencije sa uslovljavajućih, objektivističkih starozavetnih, bilo »Božijih« ili »bezbožničkih« puteva, na samog subjekta, na stvaranje odgovarajućeg sveta u dodiru vere, najdubljih težnji bića i Prirode, može pronaći i u svojevremeno revolucionarnom Isusovom učenju, obeleženom rečima: »Ja sam Put« (Jovan 14:6)), rađaju se ne samo zadivljujuće skromni, primerni i nenametljivi izražaji koji su zaista spontano u stanju da promene svet, već i svest o stapanju posmatrača i posmatranog, o nama kao Jednima sa našim svetom i našim mislima (vraćajući zajedno sa odgovornošću za naš svet, i čudesnu, isceliteljsku moć svetu naših misli), o svetu koji se stoga menja zajedno sa harmonijama probuđenim našim najtananijim izborima (»Postajemo svesni da svaka akcija – čak i blago podizanje ramena – može stvoriti novi univerzum koji nije postojao pre«312, kao što je govorio Hajnc fon Ferster), o svetu ne kao statičnom postojanju, već kao dinamičkom postajanju, otvarajući vrata slobodnim dijalozima kroz koje bi se spontano razvijala nova holistička saznanja neslućenih bogatstava.

U naučnim okvirima se, usled gotovo uobičajenog shvatanja da bića percepiraju nešto što je objektivno prisutno u svetu oko nas i čemu mi ne dajemo nikakav smisao kao eventualna druga strana puta definisanja njihovih kvaliteta, smatra da je, na primer, ljudsko oko analogno video kameri, tako da aktivnost optičkog nerva predstavlja direktnu reprezentaciju svetlosnih putanja (talasa) na mrežnjači. Međutim, mnogi eksperimenti demonstriraju da upravo ljudsko oko u sprezi sa nervnim sistemom definiše ono što se može percepirati i način na koji se to izvodi414. Teorije o pasivnom vidu se danas u sve većoj meri zamenjuju teorijama o proaktivnom vidu u okviru kojih dinamika čula za vid igra ključnu ulogu u objašnjenju sveta kakvim ga vidimo, što nas polako vraća u ravnotežu objektivističkog i pasivnog doživljavanja našeg vida sa subjektivističkim antičko-grčkim verovanjima da oko baca svetlost na svet, te tako aktivno bira ono što će videti i u kakvom svetlu. Danas je poznato da na relativno velikim oblastima mrežnjače povezanim sa pojedinačnim vlaknom optičkog nerva, nije sam intenzitet, već su lokalne varijacije intenziteta te koje pobuđuju vlakno. Teorije koje povezivanjem boja kakve vidimo (ili svakog drugog vida percepcije) sa talasnim dužinama svetlosti (ili bilo kojih drugih kvantifikujućih varijabli) pokušavaju da eliminišu efekat posmatrača stoga nisu adekvatne119 za pružanje objašnjenja procesa opažanja, te se i predviđanje percepcije ne može izvoditi u funkciji isključivo eksternih parametara. Ne samo da je poznato da Krik i Nečiz Indijanci ne prave terminološke razlike između žute i zelene boje, dok Tjunika i

102

Pueblo Indijanci na sličan način ne razlikuju plavu boju od zelene392, već i osvetlimo li palicu sa jedne strane belom, a sa druge strane crvenom svetlošću, videćemo dve senke, jednu crvenu, ali i jednu zelenu, iako se fotoni sa frekvencijama koje bi odgovarale zelenoj boji ne mogu detektovati. Sličan eksperiment možemo izvesti sa posmatranjem naše ruke u senci svetlosnih izvora sveće i izlazećeg Sunca u kom slučaju ćemo možda moći da primetimo da će naša ruka dobiti plavu nijansu. Prisustvo zelene boje u prvom, i plave u drugom primeru, tako ne predstavljaju jednostavne, kvalitativno-jednosmerne korelacije između prisustva fotona određenih talasnih dužina u našoj sredini i naše svesti o njima, već rezultat složenih putanja relativnih aktivnosti između neurona kojima se omogućava dvostrano uobličavanje kvaliteta na relaciji uma i Prirode. Slika koju vidimo je očigledni rezultat internih procesa percepcije, a ne nešto što je za svakoga identično i od nas nezavisno. Nervni sistem ne poseduje klasične kompjuterske unose i iznose, već dozvoljava strukturalne perturbacije u samoj neuronskoj mreži, što modifikuje njenu aktivnost, pri čemu je sekvenca stanja sistema generisana relacijama neuronske aktivnosti određene strukturom bića. Pomeranje pažnje sa detalja na detalj potencijalno perceptibilnih elemenata predstavlja emanenciju subjektivnog interesa u kome se krije tajna metoda konstruisanja svačijeg posebnog sveta. Percepcija se stoga mora proučavati iznutra sa uključivanjem karakteristika posmatrača, uz shvatanje da sam nervni sistem predstavlja stvaraoca pojava, pre nego samo filter mapiranja objektivno postojeće stvarnosti. Fokus istraživanja percepcije bi, tako, trebalo da bude na interakcijama u okviru samog saznajnog sistema, a ne na strukturalnim perturbacijama koje ne definišu dalju aktivnost u sistemu, već samo iniciraju izvesne promene koje biće samostalno izvodi. Podsetimo se da osnovu uslovljavajućeg proučavanja ponašanja živih bića - koje je sa degradirajućim slikama ljudske Prirode, uz pružanje doprinosa opravdavanju zavaravajuće ideje o izvodljivosti plemenite edukacije mehanizmima uslovljavanja (nagrađivanja i kažnjavanja, koji umesto razumevanja zašto je bitno biti dobar, uglavnom rezultuju u traumatizujućim ekspresivnim degeneracijama životnih i saznajnih spontanosti, u redukovanju saznajne fleksibilnosti, dubine procesovanja novih informacija i lakoće njihove integracije sa postojećim znanjem, te u zamagljivanju intrinsične, istinski kreativne motivacije189, čineći da urođena, dečije nevina heurističnost, ravnoteža logičke razumnosti i slobodne, nesputane intuitivnosti i istraživačkog instinkta, biva zamenjena konformističkim, indoktriniranim metodološkim prilazima u našem (u)poznavanju sveta190) izvedene iz ponižavajućih eksperimentisanjima sa pacovima, obeležilo psihologiju 20. veka - čini insistiranje samo na spoljašnjim manifestacijama životnih procesa (samo na onima koje može registrovati spoljni posmatrač, eksperimentator) organizma kao jedino naučno-relevantnih, te na zavaravajućem realističkom poistovećivanju podsticaja iz perspektiva spoljnog posmatrača i subjektivnog bića. Poistovećivanje spoljašnjeg izgleda i ponašanja sa unutrašnjom lepotom življenja iz perspektive subjekta je dovelo do niza pogrešnih direktnih srazmernosti koje prevladavaju u opštim savremenim psihološkim i sociološkim shvatanjima, uključujuči direktnu srazmernost doživljavanja zadovoljstva sa spoljašnjim izgledom ne kroz sopstvene oči, već u očima drugih, kao i ideje o lečenju bolesti potiskivanjem simptoma, a zanemarivanjem njenih istinskih uzroka koji uvek počivaju na mentalnom planu. Korespondencija između strukturalnih promena i dejstva sredine koje ih je uzrokovalo, nije strukturalna, već istorijska, te se. između ostalog, stoga ne može objasniti kao vrsta referentnih relacija između neuronske mreže i spoljašnjeg sveta. Iz ove

103

perspektive, odražene rečima Svami Vivekanande da »spoljašnji svet je jednostavno sugestija, mogućnost, koja nas nagoni da proučavamo, ali stvarni objekat našeg proučavanja jeste um«402, ne mogu se identifikovati razlike između rezultata percepcije i halucinacija, posmatranja sredine i unutrašnjih vizija, kao ni između naučenog i instinktivnog (urođenog) ponašanja, što svakako postavlja određene nesigurnosti, a zajedno sa njima i odgovornosti, te i potencijalne osmišljenosti sveta koji ko-kreira naša percepcija. Fon Ferster je u tom smislu primetio da »ako stimulišemo ćeliju čula za vid sa kapljicom sirćeta, ona će kao odgovor dati svetlosni signal, a ako priuštimo jeziku mali električni impuls, možemo izazvati osećaj kiselosti«373. Za definisanje razlika između pomenutih karakteristika neophodno je pozvati se na socijalni karakter opisa rezultata opažanja i izvesti poređenja iskustva subjekta sa tuđim iskustvima. Iz ovakvog, nužno socijalnog karaktera našeg ko-kreiranja kvaliteta sveta i pružanja njegovih opisa se kao komplementarnost osnovnog autopoietičkog principa sa početka ovog odeljka (principa) razvija i fon Fersterov stav da »sve rečeno rečeno je posmatraču«312 sa kojim se potencijalni monološki solipsizam konstruktivističke teze prevodi u dijalog duha zajedništva i saosećanja, koji je jedini u stanju da prosvetli i spasi svet.

Samo-organizacioni sistemi opstaju zahvaljujući ne samo svojoj termodinamičkoj otvorenosti koja predstavlja samo jednu stranu novčića životnosti, već i zahvaljujući svojoj operacionoj (uzročnoj) zatvorenosti. Naime, čudesna igra između ova dva principa slobode i reda, otvorenosti na nasumičnosti dejstava sredine i stabilne organizacije predstavlja esencijalni Jin-Jang polaritet koji karakteriše organizacije životnosti. Živa bića moraju biti u neprekidnoj razmeni materije i energije sa sredinom, što uslovljava njihovo fizičko opstajanje, dok njihova operaciona zatvorenost predstavlja osnovu samo-organizacione aktivnosti, i odslikava mogućnost uspostavljanja beskrajnih cirkularnih uzročnih veza u organizmu od koje god tačke krenuli. Na taj način se čak i »nasumična« dejstva sredine u okvirima ovakve organizacije prevode u ne-nasumične informacije, što je činjenica koja stoji u osnovi fizičkog opravdanja konstruktivističkog stava. Zahvaljujući ovakvoj rekurzivnoj organizaciji, čak i pojmovi percepcije i informacije u svom standardnom, objektivističkom značenju prepuštaju mesto shvatanju da sve ono što mislimo da je eksterno pripada internom svetu pojedinca, te da je svaka informacija u saznajnom svetu pojedinca zapravo interni sistemski konstrukt, kao i da je svaka referenca u odnosu na nekoga zapravo samo-referenca. »Inteligencija organizuje svet organizujući sebe«187, čuveni je saznajni princip Žana Pjažea, koji odražava činjenicu da je svako znanje zapravo subjektivni, uvek re-konstruišući, a ne fiksni, samo-organizacioni saznajni proces koji ne predstavlja istinitu sliku stvarnosti, već odražava povoljnost organizacije sopstvenog iskustvenog sveta. »Unutra« i »spolja« u odnosu na saznajnog subjekta predstavljaju samo njegove misaone, kroz socijalnu interakciju ko-kreirane konstrukcije, iako za nervni sistem ne postoje ni »spolja« ni »izvan«, već »samo održavanje korelacija koje se stalno menjaju«, odakle je, između ostalog, i očigledno da um ne predstavlja lokalizovani entitet, već beskrajno prostiruću mrežu dejstava75. Uspešnost primene bilo kog principa nam ne govori o njegovoj istinitosnoj reprezentaciji stvarnosti, već samo o njemu kao povoljnom instrumentu organizacije iskustva. Dva osnovna principa radikalnog konstruktivizma149 glase da »znanje se ne prima pasivno, već se aktivno izgrađuje od strane saznajnog subjekta«, te da »funkcija saznanja je adaptivna i služi organizaciji iskustvenog sveta, a ne otkriću ontološke stvarnosti«. Stoga se svako znanje zapravo konstruiše, izumljuje, a ne pasivno otkriva. Znanje se, tako, ne zamišlja

104

kao adaptirano objektivnom svetu, već je naš konstruisani svet adaptiran našim saznajnim potrebama ograničenim našom, evolucijom formiranom strukturom. Svet iz perspektive ljudskih bića uvek predstavlja čarobnu igru Prirode i smisla koji sa sopstvenom odgovornošću i izborom konstruišemo. »Vaš duh vam neće biti dodeljen, već ćete ga vi birati...i život koji izabere biće njegova sudbina. Vrlina je slobodna, i koliko je čovek poštuje ili omalovažava, toliko će je više ili manje imati; odgovornost je sa izbornikom«310, pisao je Platon, pokazujući na svaki trenutak naše egzistencije kao na nečujni i tihi korak koji temelji našeg srca prave na putu našeg spiritualnog rasta, prepoznavanja naše duše u svakom deliću sveta i praskozornog buđenja jedinstva uma i Prirode. I sva naučna otkrića, tako, ne predstavljaju reprezentacije objektivnog i od naučnika nezavisnog sveta, već istraživanje misli, emocija i temeljnih stavova, najdublje suštine ljudskih bića, što čini čudesnu refleksiju u okviru koje se primaran značaj daje našem iskustvu koje se ne može jednostavno porediti sa »stvarnim« svetom u svrhu određivanja kriterijuma istinitosti sa svim sukobima koje ovakva implicitna pretpostavka donosi, već ono (naše iskustvo, naš um) predstavlja ravnopravnu stranu kreacije kvaliteta, nauke, osećanja i svega što znamo da postoji.

S obzirom da se svaka svest, ne samo kao posledica misaonih refleksija, već i direktnih rezultata percepcije, uobličava u određene celine koje predstavljaju naš iskustveni svet, tada se i samo posmatranje, a ne samo znanje, može doživeti kao razumevanje. Poznate reči »Sve što sam razumeo, dobro je« sada dobijaju svoj duboki smisao, jer konstrukcija sveta neophodno obuhvata svaki naš kontakt sa njim, te se stoga i kaže da je življenje = saznanje. »Jer, niko ne može biti nedejstvujući, čak ni za trenutak. Svako deluje...posredstvom guna (najdubljih, implicitnih vrednosti, prim.a.) Prirode« (Gita 3:5), učio je Krišna, pokazujući nam na svaki trenutak našeg postojanja kao na otelotvoravanje izbora spiritualne suštine našeg bića u iscrtavanju slike sveta. Percepcija, saznanje, akcija i učenje tako postaju nerazlučivi delovi celovitog životnog odnosa bića sa svojom sredinom, i to tako da se odnose ne samo na unutrašnji svet bića, već na čitavo more interakcija između bića i Prirode, putanja koje se pružaju u beskraj Kosmosa. I um tako prestaje da predstavlja kartezijansku »stvar koja misli« (res cogitans), izolovanu od svoje sredine, već postaje stvaralački proces, Put, harmonija putanja, muzika Kosmosa, neodvojiva od svog sveta.

Da se u nama samima krije tajna čitavog našeg sveta putem esencija prihvatajućih i tolerantnih putanja koje nas povezuju, skladno ilustruje omiljeni149,153 dijalog Ernsta fon Glasersfelda, koji predstavlja odlomak iz čuvenog suđenja Jovanki Orleanki. »Glasovi koje čuješ nisu Božije poruke, već dolaze iz tvoje mašte«, reče inkvizitor Jovanki Orleanki, na šta ona odgovori: »Naravno, tako Gospodnje poruke i dolaze do nas«. I ČuangCeove reči opisuju slično postojanje odgovora na sva kosmička pitanja u nama samima: »Moja definicija veštine (znanja) nema nikakve veze sa dobročinstvom i pravičnošću; ona samo znači biti vešt u odnosu na svoju Vrlinu (Te), i to je sve. Moja definicija veštine nema nikakve veze sa dobročinstvom i pravičnošću; ona znači praćenje istinite forme sopstvene urođene prirode, to je sve. Kada govorim o dobrom sluhu, ne mislim na slušanje drugih; mislim jednostavno na slušanje sebe. Kada govorim o dobrom vidu, ne mislim na gledanje drugih; mislim jednostavno na gledanje sebe«70. Kao što majstorski bokser ili samuraj znaju da njihova borba nije borba protiv vrlina ili mana drugih bića, već susret sa sopstvenim vrednostima, smeranjima i težnjama, i spiritualnom svešću prožeto biće zna da se prava borba vodi na polju ne manipulativnog, nasilnog

105

menjanja sveta (bez promene pogleda na svet samog bića), već upoznavanja sopstvenih najdubljih težnji i njihovog usmeravanja ka Putu Prirode. I zaista, egzistencija nas samih podrazumeva i postojanje našeg subjektivnog uobličavanja svih crta sveta, što zauzvrat čitavom našem svetu pruža odraz nas samih, naših vrednosti i unutrašnjih težnji. Sve što znamo da postoji, sve što smo nekada videli ili čuli, i mi sami smo stvorili, te je stoga očigledno da pronicanje u tajne sveta, predstavlja zapravo pronicanje u tajne nas samih, i obrnuto, jer sve što postoji u našem svetu i jesmo mi. »Ako nisam za sebe, ko će za mene biti? Ako sam samo za sebe, šta sam ja? Ako ne sada – kada?«337, 114, stara je talmudska izreka koja nam »konstruktivističkim« rečnikom kaže da »ako želimo da plešemo sa nekim, moramo i sami plesati«16, jer »prerekvizit blaženog venčanja sa drugim je blaženo venčanje sa sobom«363. Zadivljenost našim svetom preduslov je zadivljenosti čitavog sveta. U tom duhu, Paulo Koeljo nas podseća da »ratnik svetlosti pleše sa svojim drugovima, ali ne prenosi ni na koga odgovornost za svoje korake«229, jer spiritualni put, put Ljubavi115 nisu ni manipulativni egocentrizam, ni slepo sleđenje normi ponašanja, već ravnoteža između prihvatanja odgovornosti za stanje čitavog sveta i potpune i spontane posvećenosti i predanosti bićima našeg sveta i Putu Prirode; to je put pronalaženja nečujnog, meditativnog jezika srca koji vodi ka jedinstvu našeg bića i Prirode, jedine konfučijevske niti, ali koja povezuje sve ostale.

Shvatanje da je čitav svet kakvim ga vidimo i sva značenja koja mu intrinsično ili ekstrinsično pripisujemo zapravo naša konstrukcija, imalo bi veoma korisne posledice na harmoničnost razmišljanja pojedinaca i njihove interakcije u socijalnom kontekstu. Kroz razumevanje da su čitava Priroda i njena bića naše konstrukcije na bazi iskustva, nećemo ih postavljati u fiksne kategorije i na taj način redukovati naša očekivanja od njih u vidu očekivanog ograničenog broja opcija, već ćemo se radovati iznenađenjima u svakoj promeni njihovog ponašanja i slika Prirode. Adekvatno shvatanje bi moglo biti prisutno i na nivou naučnih teorija Prirode. Umesto poistovećivanja modela sveta sa istinitom slikom stvarnosti, naše teorije i modele bi karakterisao samo kriterijum valjanosti, što bi učinilo kreativne okvire naučne misli znatno fleksibilnijim prilikom odstupanja ponašanja Prirode od predviđanja modela, što je bio slučaj sa svakom dosadašnjom, a sasvim verovatno će biti i slučaj sa svakom budućom naučnom teorijom, s obzirom da je u beskrajnom traganju, učenju i usavršavanju, a ne u postavljanju krajnjih odgovora i ograda radoznalosti i kreativnosti, prisutan put buđenja opšte blagodeti. U okvirima edukacije, umesto insistiranja na robotizovanoj reprezentaciji (ne reinterpretaciji) izloženih formi i pravila, uz shvatanje o kreiranju sopstvenog, jedinstvenog znanja u svakome od nas, te o nemogućnosti prenošenja objektivnog znanja, težilo bi se iniciranju samostalnih reflektivnih razmišljanja i otkrivanja sveta (koji je zapravo sopstveni, autonomni svet bića u pitanju). U odnosima sa drugim ljudskim bićima, naspram osuđivanja postojanih u okvirima pretpostavke o mogućnosti spoznaje realnih stavova, poriva i težnji iz kojih izranja ponašanje posmatranih bića, postaviće se svest o eventualnom pridavanju karakteristika i crta ličnosti kao takvim da one uvek predstavljaju posledice našeg sopstvenog iskustva, dakle slike nas samih iz date perspektive. Uz ovakvo shvatanje je jasno da svako osuđivanje i karakterno formalizovanje i imenovanje predstavlja »ogledanje majmuna u zrcalu«, i da je samo neosuđujuća i nepojednostavljajuća zadivljenost nad nepoznanicom i beskrajnim spiritualnim morem koje čine druga bića stav koji bi, slično kao i svaka jurodivska svest o sopstvenom neznanju i nepretencioznosti, već samo stalnom susretu sa beskrajnim

106

okeanom božanske kreacije, bio u stanju da implicira mir i tolerantnost na individualnom i društvenu harmoniju na globalnom planu. »Čudni su putevi Gospodnji«, i oni to moraju ostati – izvori čuđenja i zadivljenosti, a ne predmeti objektivističkih rasprava i povodi ispunjenja težnji ka potpunim spoznajama i pružanju finalnih i apsolutnih odgovora, koje zanemarivanjem realne izvodljivosti samo učenja primerom, ali ne i posredstvom sile, po pravilu iniciraju sukobe i nesreće. Slično kao što se u drevnoj priči o ljudima koji dodirujući po surlu, uho, nogu i trup slona u mraku, bez uviđanja »istinitosne« komplementarnosti uvida svakog od njih ne može izgraditi zajednička slika o slonu, i poverenje u relevantnost svačijeg stava, uzimanje u obzir svakog pogleda na svet i radosna prijemčivost na razgranavanje raznovrsnosti globalnih putanja razmišljanja prosvetljavaju put zajedništva i ispunjenog življenja posvećenog čudesnoj igri evolutivnog plesa jedinstva i raznovrsnosti. Kroz poštovanje autonomije svakog bića i detalja Prirode, i pretvaranje težnji ka manipulacijskom upravljanju u nevino divljenje, svako biće predstavljaće povod radosnih susreta i beskrajan i neiscrpan izvor saznanja koja se rađaju kroz njih, ispunjavajući spontano i sam svet veličanstvenim harmonijama.

Ukoliko se sada vratimo na posmatranje zvezdanog neba sa Zemlje i izaberemo, na primer, sazvežđe Kasiopeje oblika W u blizini polarne zvezde nasuprot Velikom Medvedu, možemo se lako upitati: »Ali, gde je ustvari ovo sazvežđe?«. »Pa, na nebu, naravno«, glasio bi možda nehotičan odgovor148. Ali, podsetimo se da izgled određene zvezdane konstelacije zavisi najpre od tačke posmatranja (o čemu je bilo reči u odeljku o beskrajnim kvalitetima), ali takođe i od izvođenja specifičnih perceptivnih operacija u činu posmatranja, operacija koje definiše naš kompletan istorijat i naše najdublje vrednosti koje trenutno usmeravaju našu pažnju pri iscrtavanju razlika i putanja našeg sveta. S obzirom da je percepcija jedan vid aktivnog kreiranja našeg, što stabilnijeg sveta, tada se proces posmatranja ovog sazvežđa i njegovog doživljavanja kao izvesne celine, može ovako predstaviti. Najpre, pomeraji naše pažnje stvaraju forme, oblike i obrise koje primećujemo. Ali, pažnja u ovom kontekstu ne podrazumeva nešto slično reflektorskoj svetlosti koja obasjava objektivno postojeća tela, već puls fokusiran na senzorske razlike, jer smo, kao što znamo, u stanju da opažamo samo razlike. Bitno je primetiti da je preusmeravanje pažnje čisto misaona aktivnost i da za nju nije neophodno čulno skeniranje, o čemu nam svedoči takozvani koktel-efekat149 - pojava da smo, »okruženi« morem konverzacija, u stanju da samo misaonim prebacivanjima pažnje izaberemo onu kojoj ćemo posvetiti trajnu pažnju. Upravo se u ovom samostalnom izboru posvećivanja pažnje razlikama našeg sveta i krije tajna, otvoreni put za slobodno-voljni izbor našeg spiritualnog napretka, neograničenog učenja, razvoja fakirske moći koncentracije misli, Zen svesti potpunog boravljenja u trenutku sadašnjosti, vernog praćenja Puta Prirode i budnog razgonetanja njenih putokaza, te oslobađanja od nehotičnih misli koje poput »krilatih fantoma lete kroz hodnike ljudskog uma«364 i buđenja beskrajno čistog, svepoistovećujućeg uma. »Chiaroscuro is all very well, but William Blake tells us firmly that wise men see outlines and therefore they draw them«19, možda bi nas podsetio Gregori Bejtson, rečima koje, između ostalog, ukazuju i ne na preterano apstraktno bojenje spontano iscrtanih harmonija našeg sveta, već na praćenje putanja koje se stvaraju u našem dodiru sa Prirodom kao ključa odgonetanja najdubljih tajni postojanja. Aktivnim preusmeravanjem pažnje od jednih do drugih opažajnih razlika, od zvezde do zvezde u odnosu na nebesku pozadinu, konstruišemo izgled našeg sveta, odnosno nebeskog sazvežđa. Podsetimo se i da je u svrhu nastanka svesti o pluralnosti (zvezda u

107

ovom slučaju), neophodno posedovati moć refleksije nad sopstvenim saznajnim operacijama prepoznavanja, što je osobina koja inteligentna bića kakva poznajemo čini posebnim u Kosmosu. Ponavljanje, kvantiteti i jednakosti nikada ne postoje u Prirodi koja se odlikuje samo putanjama i neponovljivošću, te je stoga i koncept pluralnosti (i kvantifikovanja) ljudski izum. U svakom slučaju, da bi se iznedrila svest o sazvežđu, potrebno je i biti svestan sopstvenih operacija koje stvaraju sliku sazvežđa. Nakon ovog razlaganja, možda bismo mogli realističko-objektivistički odgovor koji bi posmatrano sazvežđe postavio na nebo, nezavisno od našeg posmatranja i postajanja, i solipsistički odgovor koji bi pokazao na posmatrano nebo kao na isključivo našu kreaciju, sjedinili u međusobnu komplementarnost, i rekli da zvezde su na putu koji spaja nas kao bića – posmatrače sa Prirodom. Prirodne razlike iniciraju opažanja bića, ali samostalnim izborom opažajnih razlika bića vrše selekciju na potencijalnom supstratu informacija, stvarajući sopstveni svet, te je stoga »iscrtavanje« našeg sveta znatno skladniji pojam za opisivanje procesa opažanja u odnosu na pojmove »registrovanja«, »detektovanja« ili bilo kakvog ukazivanja na pasivnu percepciju, premda nas doživljaj našeg sveta kao puta između bića i Prirode poziva na korišćenje pojma »ko-kreacije«, predloženog u okvirima ove knjige. Međutim, premda kao ko-stvaralac svog sveta, subjekat jeste njegov svet, svako biće i detalj Prirode u njemu, ovaj put, put oblikovanja kvaliteta našeg sveta, predstavlja put našeg spiritualnog razvoja koji nas vodi ka subjektivističko-objektivističkom jedinstvu kada mi postajemo zvezdano nebo, ali i zvezdano nebo postajemo mi; kada mi iscrtavamo putanje zvezda, ali i zvezdani putevi iscrtavaju nas; kada se vraćamo na shvatanje da je - pošto nam ovaj put, svet kakvim ga vidimo, tiho govori kako razumemo suštinu našeg bića - zaista ne u jednostranom menjanju sveta, već u nama, u našoj veri i najdubljim težnjama u skladu sa kojima iscrtavamo naš svet u dodiru sa prirodnim podsticajima, prisutan put otkrovenja tajne postojanja čitavog ovog, a jednoga dana možda i beskrajno lepšeg, zvezdanog neba. Jer, »zvezde su lepe, zbog jednog cveta koga čovek ne vidi«333, reče jednom mali princ, pokazujući na ljubav koja božanstvenom lepotom obasjava i iscrtava čitav naš svet, svaku spoznaju i sva zvezdana prostranstva. I sada, premda zaista naš odgovor na pitanje o mestu nalazišta nebeskog sazvežđa može biti: »U Tebi!«, iz jedne konstruktivističko-realističke (i svakako mističke) perspektive, on će glasiti: »Na Putu koji spaja nevidljive temelje postanja Prirode i Tebe«.

Oblaci su divni primeri odnosa Prirode kao izvorišta i održavaoca života i njenih inteligentnih bića. U istom oblaku (tj. kroz njega) će svako od nas u određenom trenutku videti sebi svojstvene figure, kao i doživeti jedinstvene misaone asocijacije ili probuđena osećanja. Ukoliko doživljavamo Prirodu kao neprijatelja, nas same kao nasumičnim atomskim procesima formiranim kosmičkim slučajevima, živa bića kao međusobno izolovane mehanizme determinističkim zakonitostima predodređenog ponašanja ili, još gore, kao neo-darvinovske borce za sopstveni opstanak naspram ostatka sveta, tada ćemo u jednom oblaku možda videti mračne slike, prepune disharmonizujućih vibracija. Nasuprot tome, ukoliko nam se Priroda čini kao naš blaženi dom, življenje kao spontana predanost otkrivanju (odnosno izmišljanju) sveta, u kojoj je neophodno čitati znake koje Priroda dobronamerno stavlja pred naš put, tada ćemo u istom ovom oblaku videti možda neko srce, anđela ili neku fizičku strukturu prepunu kvaliteta koji će na neobjašnjiv i tajanstven način pročistiti naše biće i učiniti ga saznajno prijemčivijim i osetljivijim i zaista boljim u daljem proučavanju čudesa Prirode. I svaki drugi šum Prirode, bilo kao

108

talasić mora, šum vetra, cvrkut ptica, zvuk trljanja vlažnog peska u rukama ili bilo šta drugo, predstavlja jednu stranu puta koja se dobronamerno, ali istovremeno i čineći nas slobodnim i odgovornim, pruža ka nama tako da se i naša strana ovog puta pridavanja smisla prirodnim detaljima, uobličavanja kvaliteta sveta, pruža ka Prirodi, što čini čudesnu igru postojanja. Naši implicitni temelji saznanja uobličavaju kvalitete našeg sveta, osmišljavajući nove prirodne putanje koje se dalje prostiru beskrajno daleko. Vera je tako temelj na kome se gradi svet naših saznanja, Priroda u našim očima, a svaki trenutak življenja proveden u molitvenoj zadivljenosti našim svetom, stopljenosti našeg uma sa jednim cvetom, nebeskim pejzažom, leptirom ili oblakom čini beskrajno vredne trenutke kreacije i brižnosti upućene hiljadama godina unapred, duž čitavog sveta i njegovih najmanjih detalja. Eto, tako je čak i mene jedan oblak inspirisao na pisanje ovog pasusa.

Životnost Prirode se ne može formalno opisati

Pre nego što pređemo najpre na diskusiju o neizvodljivosti formalnog objašnjavanja i predviđanja ponašanja živih bića, te zatim i na razmatranje etičkih posledica ovakvog stava, podsetićemo se jedne LieCeove priče o galebovima.

»Mnogi stanovnici obale su voleli galebove. Ujutru bi izlazili na more i plivali za galebovima. Ptice su se jatile na stotine. Neko jednom reče: Čujem da mnogo galebova pliva za vama, uhvatite nekolika, da se poigram s njima.

Sutradan opet otplivaše na more. Galebovi su kružili iznad mora ali nisu sletali na vodu.

U savršenom govoru nema reči.U savršenom činu nema pokreta.Ono što mudar čovek zna, to je opšte mesto.«171

Pošto je, usled nužnog interpretativnog karaktera svakog opisa kao posledice nerazlučivosti uticaja posmatrača na posmatrani sistem, svaka forma subjektivnog karaktera, tada se životnost Prirode postavlja kao neizbežan element svakog opisa, i upravo u njemu leže neizmerne tajne čudesa Prirode, koje će, kao što ćemo videti nakon izlaganja u okviru ovog principa, izgleda zauvek ostati u domenu spoznaje isključivo logičko-intuitivne ravnoteže. Formalno opisivanje Prirode će se, kao što ćemo videti, morati zadovoljiti pružanjem kvalitativnih, analognih i metaforičnih crta opisivanih sistema, dok se u ovom svetlu, kvantifikovanje mora videti isključivo kao pomoćno sredstvo razumevanja Prirode, ali ne i krajnja reprezentacija našeg razumevanja59.

Postoje mnoge suprotstavljenosti između shvatanja klasičnog naučnog pogleda na svet i savremenih naučnih otkrića koja u mnogim crtama ukazuju na sklad uređenja Prirode sa emanencijama znanja koja potiču iz drevnih spiritualnih tradicija. Za razliku od klasičnog naučnog stanovišta u okviru koga dominira shvatanje po kome svet čini materija koja se unapred predodređeno (a time i besmisleno) kreće u skladu sa zatvorenim, univerzalnim, determinističkim, redukcionističkim (atomističkim) i vremenski simetričnim zakonitostima, danas znamo da se živi sistemi karakterišu nepredvidljivošću, ireverzibilnošću, asimetričnošću (tj. čudesnom igrom simetrije i asimetrije), otvorenošću na spontana, nemehanička dejstva, ne samo (aristotelovski) efektivnom, već pre svega finalnom, holističkom uzročnošću i kontingentnim

109

fenomenima382,383, te da ključ razumevanja životnosti leži ne u supstanci, kvantitetima i formama, već u kvalitetima i putanjama.

Predmeti proučavanja Prirode posredstvom klasične naučne, empirijsko-analitičke metodologije se prikazuju determinističkim formama, što klasičnoj slici Prirode daje skladan epitet satnog mehanizma čije je ponašanje potpuno određeno izborom početnih uslova koje je, takođe, uvek nužno »naviti« spolja. Deterministički svet ne ostavlja prostor za ispoljavanje slobodne volje živih bića, te bi stoga jedan ovakav svet skladno opisala narodna izreka »nema Boga«, jer za božanske uplive, prihvatanje odgovornosti i smislenosti u potencijalno potpuno predvidljivom svetu nema mesta. S druge strane, savremena uočavanja imanentnosti nepredvidljivosti sveta u svakom njegovom sagledavanju, bilo na osnovu kvantnog indeterminizma ili bifurkacija kompleksnih matematičkih modela Prirode, jasno nas navode na put razvijanja svesnosti o egzistenciji svetosti, božanske inteligencije i smisaone dragocenosti u svakom deliću materije, što je osnovni nejezički stav svakog svetog pogleda na svet.

Zakoni koji opisuju ponašanje prirodnih sistema sa stanovišta klasične nauke su reverzibilni, s obzirom da su formulisane zakonitosti koje »upravljaju« kretanjem i interakcijama između prirodnih entiteta, jednake u oba vremenska pravca. Međutim, živa bića su memorijski sistemi u okviru kojih se diskontinuitetne neregularnosti, kao rezultat njihove evolucije, zadržavaju u obliku određenih materijalnih ili kinetičkih formi (putanja), te se ona mogu predstaviti samo kao istorijski, ireverzibilni sistemi. Korak u korak sa reverzibilnošću prirodnih pojava prihvata se i ideja o atomističkom poretku sveta, odnosno o Prirodi kao sistemu sastavljenom od elementanih »opeka« koje se lako mogu sklapati i rasklapati, a da se pri tome ne izgube nikakve primetne karakteristike sistema, iako znamo da živa bića tako nešto ne dozvoljavaju, te se stoga kaže da su ona po prirodi »organskog« karaktera. Gete bi nas podsetio da »ko bi proučavao i opisivao življenje, počinje sa isterivanjem duha iz delova: na dlanu svoje ruke drži sve odeljke, ne nedostaje mu ništa osim duhovnih veza«119. Ideja o redundantnosti prirodnih sistema koja opstaje u svim redukcionističkim prilazima sagledavanju stvarnosti ostavlja dubok trag i u kulturi našeg društva u okviru koga se lakoća zamenljivosti i mehanističko ponavljanje u skladu sa standardnim procedurama naglašavaju kao vrednosti naspram nezamenljivosti, jedinstvenosti i neponovljivosti svih prirodnih pojava, što veoma često rezultuje u osećanjima nezavisnosti i nepovezanosti, mentalne izolovanosti i agonizirajućem, nasumičnom vezivanju delova na delove202 u potrazi za celinom, naspram doživljajima spiritualne svepovezanosti, međuzavisnosti, nerazlučivosti, »svega na svom mestu«, celine u svakom njenom »delu« i duboke odgovornosti, koji proističu iz svesti koja ne teži grubom nametanju svog ega Putu Prirode, već njegovom tihom i svepoštujućem praćenju.

Emergentni kvaliteti koji izranjaju sa sagledavanjem svakog novog nivoa složenosti sistema predstavljaju iz perspektive modela životnosti »faktore od uticaja« koji se mogu potencijalno opisati samo kao supervenijentni epifenomeni – složene konfiguracije koje ne mogu uzročno delovati na podnivoe svoje organizacije. Rezultati percepcije, misli i osećanja živih bića predstavljaju primere emergentnih osobina. Svaki put kada svesno donesemo neku odluku i voljno je izvršimo, izveli smo niz dejstava sa nivoa više na nivoe niže složenosti, odnosno sa nivoa holističke moždane, telesne ili i šire prostiruće neuronske mreže na razne lokalne organe, tkiva, ćelije, molekule itd. Posmatrano iz perspektive nižih organizacionih nivoa, emergentni fenomeni su novi,

110

kreativni, originalni, nepredvidljivi i nemoguće ih je definisati, te se tako ni ljudske misli i osećanja ne mogu predstaviti pomoću atomskih i molekularnih entiteta. Premda se emergentne osobine mogu izvesti sagledavanjem globalne, kompleksne dinamike modela koja nastaje iz interakcije nečega što bismo označili kao »delovi«, samo uslovljavanje egzistencije ovih osobina »delovima« bi se moglo otkriti, ali ne i njihova uzročna dejstva na niže organizacione nivoe, što bi zaista iznedrilo nova kreativna ponašanja globalnog sistema. Dok su matematički modeli u stanju da iznedre emergentne putanje, programska dinamika koja stoji u osnovi njihovog nastanka je unapred determinisana od strane programera279. Ovakav, takozvani skriveni determinizam je karakteristika ne samo svakog potencijalnog matematičkog modela stvarnosti, već i savremenih kompjuterskih programa koji navodno imaju sposobnost učenja, pri čemu je način na koji se odigrava ovo unapređivanje programa njegovom upotrebom unapred određen od strane programera, slično kao što i svaki zatvoreni skup aksioma predodređuje sve moguće, pomoću njih izvedene zaključke. Ovakvi programi nisu u stanju da sami biraju put promene relacija koje opstaju u okviru njih, već samo njihove ishode, te su tada oni zapravo deterministički279, što za posledicu ostavlja i činjenicu o odslikavanju emergentnih fenomena u okviru modela isključivo kao supervenijentnih epifenomena bez mogućnosti njihovog delovanja na niže organizacijske nivoe.

Realni, životni kompleksni sistemi održavaju svoje uređenosti posredstvom povratno spregnutih dejstava. Živa bića se u tom smislu mogu opisati i kao fizičke strukture, odnosno harmonije dinamičkih procesa koje ne samo da zahvaljujući povratno spregnutoj unutrašnjoj organizaciji poseduju autonomnost spoznaje, već su u stanju i da samostalno (naravno, uz energetsko i materijalno kuplovanje sa svojom okolinom) dostižu stanja bogatije organizacije. Upravo zahvaljujući postojanju samo-pojačavajućih povratno spregnutih dejstava, od intenziteta izvesnih dejstava se ne može predvideti intenzitet odgovora u bilo kom delu sistema. U dinamičkim, nelinearnim, matematičkim modelima prirodnih sistema ne postoje jednostavne i predvidljive uzročne relacije, s obzirom da naizgled beznačajni uzroci mogu proizvesti drastične efekte, dok uzroci naizgled enormnog značaja često mogu biti neutralisani tako da se njihovim efektima praktično izgubi trag. Za razliku od linearnih sistema u okviru kojih smo navikli da male promene proizvode i male efekte, i obrnuto – da velike promene stvaraju velike efekte, kao i da su veliki odgovori rezultat ili velikih promena ili sume manjih promena, u nelinearnim sistemima i neuočljivo male promene, zahvaljujući postojanju mogućnosti njihovog pojačavanja posredstvom povratnih sprega, poseduju potencijal postizanja nesagledivo intenzivnih odgovora. Danas je jasno da modeli sveta na bazi rutinskih mehanističkih linearnih korelacija između kvantitativnih veličina i kvalitativnih razmera nisu u stanju da održe standardni naučni epitet i kriterijum valjanosti – mogućnost preciznog predviđanja, dok su sa druge strane u stanju da pruže isključivo kvalitativna (ali, dakle, ne i kvantitativna) objašnjenja, slično kao što se na pitanja koja počinju sa »zašto« ne mogu pružiti formalni, uvek identični i kvantitativni odgovori, već odgovori isključivo kvalitativnog, večno promenljivog i subjektivnog tipa.

Upravo usled činjenice da se male razlike mogu u živim sistemima potencijalno pojačati do velikih odgovora, nelinearni sistemi su drastično osetljivi na njihove početne uslove, što čini osobinu svih nelinearnih sistema poznatu kao »efekat leptira«. Naziv ove njihove osobine je zapravo povezan sa otkrićem ove izrazite osetljivosti nelinearnih sistema matematičkih jednačina od strane meteorologa Edvarda Lorenca početkom

111

šezdesetih godina 20. veka154. On je, naime, sasvim slučajno uporedio rezultujuću putanju jednostavne kompjuterske simulacije vremenskih uslova sastavljene od tri kuplovane nelinearne jednačine, tako što je prvi put uzeo u obzir izabranu vrednost sa šest, a drugi put »zaokruženu« vrednost na tri decimalna mesta. Razlika između simuliranih ishoda vremenskih prilika na bazi ove dve početne vrednosti je bila toliko velika da je Lorenc zaključio da bi mahanje krilima jednog pekinškog leptira lako moglo u doglednom vremenu da izazove oluju na nekom mestu na suprotnom kraju Zemljine lopte, potvrđujući tako matematički argumentovana razmišljanja Anrija Poenkarea sa početka 20. veka da u slučajevima izvesnih rezonantnih dejstava »male razlike u početnim uslovima mogu stvoriti velike u krajnjim fenomenima«164. Ali, naravno, kao što nas Ervin Laslo podseća, sa jedne strane »ne diktatori, vojske i policije, već nove vrednosti i ljudski ideali jesu leptiri koji mašući svojim krilima određuju u kom pravcu će društvo rasti i razvijati se. Na svakome od nas je da zamahne krilima i uzdigne naša bifurkaciona društva duž humane evolutivne putanje«406, dok sa druge strane, enormna osetljivost na početne uslove koja karakteriše sve nelinearne, umrežene i termodinamički neravnotežne, homeostatske sisteme, čini osnovu prevladavanja hipotetičkog efekta usrednjavajućeg nestajanja izvornih kvantnih fluktuacija na makroskopskim razmerama335, otvarajući vrata čudesnoj božanskoj kreaciji sveta sa nivoa »kvantnog mora«, i mogućnostima spiritualne i evolutivne igre ko-kreacije kvaliteta na relaciji um - Priroda.

Najbitniji zaključak koji je vezan sa otkrićem efekta leptira je taj da je tada po prvi put postalo jasno da ne samo Hajzenbergova relacija neodređenosti (koja opisuje kvantni indeterminizam) i enormnost proračuna stoje na putu potencijalnog predviđanja ponašanja relativno složenih, realnih sistema, čineći prepreke težnji ka apsolutnoj spoznaji svega postojećeg na bazi zatvorenih determinističkih matematičkih pravila i realnoj ostvarljivosti konstrukcije Laplasovog »demonskog« računara, već da i determinističke jednačine kretanja u slučaju njihove nelinearnosti impliciraju neizvodljivost predviđanja njihovih rezultata. Naime, u svrhu računanja evolucije trajektorije proučavanog sistema na bazi modela, uvek je neophodno »zaokružiti« polazne vrednosti izvesnih varijabli na konačnom broju decimalnih mesta, što je aproksimacija koja nakon određenog broja iteracija, odnosno povratno spregnutih dejstava unosi drastičan uticaj i čini, sve u svemu, predviđanja ponašanja ovakvih sistema neizvodljivim. Upravo iz ovog razloga se u proučavanju životnih sistema, čak i sa ljudske tačke gledišta potencijalno najfundamentalnijeg mogućeg nivoa opisa, život samo kvalitativno može opisivati, slično kao i sa opštijih nivoa posmatranja. Prelaz sa kvantitativnih proračuna na kvalitativno sagledavanje Prirode, sa formi na putanje, predstavlja jedini mogući način proučavanja i opisivanja živog sveta naučnim jezikom.

Već smo nekoliko puta napomenuli da se u svrhu izbegavanja subjektivnosti opisa i doživljaja sveta iz perspektive svakog posmatrača (što, u slučaju neusaglašavanja mišljenja, predstavlja kamen spoticanja pragmatični orijentisanog naučnog napretka), svet prevodi u brojeve koji za razliku od svih, iz percepcije izvedenih kvaliteta, izgledaju isto iz svačije perspektive. Međutim, ovaj zadatak prevođenja sveta u brojeve i njihove veze u svrhu formiranja numeričkog modela sveta koji bi potencijalno bio nezavisan od tačke gledišta (da se koristimo kartezijanskom karakterizacijom prostora), sastoji se iz dva, u njemu implicitna dela. Prvi predstavlja deljenje sveta u entitete, što čini osnovu redukcionističkog sagledavanja sveta, dok drugi čin predstavlja pridavanje određenog, konačnog broja osobina ovim entitetima koji bi predstavljali uzroke njihovih interakcija.

112

U lingvističkim terminima, ovakva imaginarna podela bi odgovarala podeli fonetskih, odnosno sintaksičkih izraza na imenice (entitete), prideve (osobine) i glagole (osobinama inicirane interakcije). Dok se entiteti u matematičkim modelima sveta predstavljaju kao tačke, kvaliteti i akcije uzimaju oblike odgovarajućih numeričkih vrednosti, te stoga entiteti praktično prestaju da predstavljaju bilo šta drugo do njihovih kvaliteta. Pošto je osim njihovih osobina, za entitete karakteristično samo još mesto nalaženja koje je tačkaste forme, tada su entiteti međusobno zamenljivi, što unosi u sliku Prirode jedan vid neprirodne redundantnosti iz koje se dalje izvodi klasično-naučna ideja o mogućnosti akontekstualnog pružanja objašnjenja prirodnih pojava. Međutim, upravo nam stalna promenljivost sveta u kome kvaliteti svih njegovih izdvojenih delova zavise od svega postojećeg, nagoveštava da identični simbolički opisi neće biti valjani u starom kontekstu (kao i da za sve što postoji postoje konteksti njegovog sagledavanja kroz koje bi se uočila njegova božanstvena lepota), jer, slično kao i u slučaju pojedinačnih slova ili reči u jezički oblikovanoj misli, i svi objekti proučavanja Prirode otkrivaju nam svoj smisao samo u kontekstu njihovog sagledavanja. Učenje postavljanja produkata naše percepcije u usrećujući kontekst predstavlja osnovni izazov unapređivanja načina razmišljanja na našoj planeti današnjice.

Dok su modeli prirodnih sistema iz perspektiva klasične nauke uzročno zatvoreni, tako da u njima opstaju samo mehanički uzroci, živa bića i ekosistemi su očigledno uzročno otvoreni na dejstva nemehaničkih uzroka. Spontano nastale putanje na bilo kom nivou složenosti prirodnih sistema su u stanju da uzročno deluju u svim pravcima, i to ne samo »odozdo naviše« kao u slučaju klasičnih, njutnovskih vidika. Na osnovu fon Nojmanove teorije igara se, takođe, lako može doći do zaključka da se stabilne konzistentnosti ne mogu identifikovati dokle god je ponašanje jednog elementa sistema zavisno od ponašanja nekog drugog elementa194, te slično kao što je kreativno razumevanje fudbalske igre zasnovano ne na »najboljem mogućem potezu« u zavisnosti od hipotetički inertnog stanja datog sistema, već na uzajamnom razumevanju razmišljanja i kretanja igrača na terenu, i ideje o jedinstvenim ishodima evolucije realnih, životnih sistema moraju biti zamenjene nepredvidljivim i potencijalnom molitvenošću obasjanim, metaforičnim putanjama koje povezuju bića, otvarajući prostor svesti o beskrajnim mogućnostima u beskonačno malim razmerama, te o neprekidnoj božanskoj kreativnosti manifestovanoj u svakom detalju Kosmosa. Stoga je danas jasno da se životni, samo-organizacioni sistemi ne mogu formulisati u obliku trivijalnih, objektivnih i determinističkih zakonitosti, te da svaki opis, budući nužno redukcionističkog karaktera, nije u stanju da obuhvati holističnost Prirode. Neredundantnost svakog entiteta Prirode, koja se izvodi iz stava o jedinstveno kontekstualnom kvalitativnom spektru datog entiteta u očima posmatrača, a čiji bi verni model zahtevao korišćenje beskonačnog broja varijabli, navodi nas na shvatanje da »naše ideje moraju biti široke kao sama Priroda da bi obuhvatile samu Prirodu«185, kao što je smatrao Šerlok Holms. Ne postoji način realne reprezentacije bilo kog prirodnog sistema, osim re-kreiranja čitavog sveta koji uključuje i dati sistem.

Da bi se posredstvom iscrtavanja analognih, metaforičnih putanja naučnim, semi-kvantitativnim metodom obogatila raznovrsnost saznajnog sveta na putu razumevanja tajne života, sa sagledavanja životnih entiteta kroz pojmovne okvire formi, neophodno je okrenuti se procesima, jer smo jasno videli da je svaka forma u svojoj osnovi proces, te

113

da je svaki kvalitet zapravo put. Razlika između žive i nežive materije upravo leži u bogatstvu karakterističnih procesa koji se odigravaju u živom telu i koji ga čine. Ovi životni procesi se biološkim rečnikom nazivaju metabolizmom i predstavljaju procese kojima živa bića besprekidno samo-organizuju sopstvene strukture, samo-generišući, popravljajući i obnavljajući svoja tela i svoje svetove. Da bi se ovi metabolički procesi formalno, matematičkim jezikom predstavili neophodno je sagledati njihove dve osnovne karakteristike. Prva je ta da su oni termodinamički otvoreni i neravnotežni sistemi, s obzirom da funkcionišu u stalnoj razmeni energije i materije sa okolinom, te da su slični kakvim virovima ili talasima kroz koje stalno prolazi nova materija iako njihov oblik, odnosno forma, ostaju približno isti. Opisujući ovakvu, stalno održivu formu i pored konstantnog protoka materije kroz nju, Ilja Prigožin je skovao pojam »disipativne strukture« u svrhu opisivanja živih sistema. Jedno od važnih otkrića do kojih je došla teorija disipativnih struktura je i to da se sa udaljavanjem sistema od ravnoteže, povećava stepen njegove kompleksnosti, nelinearnosti, kao i matematičkih jednačina koje bi ga opisivale. Termodinamička otvorenost i neravnoteža živih bića im omogućava da poseduju potencijal održavanja i evolutivnog bogaćenja informacionih sadržaja (pretvaranje šuma u red), kao i izvođenja rada, dok se, takođe, kao posledica termodinamičke otvorenosti, živa bića ne mogu opisati zatvorenim sistemom matematičkih jednakosti.

Jedan od preduslova održavanja bioloških samo-organizacija u stabilnim stanjima termodinamičke neravnoteže je i dovoljna sporost metaboličkih procesa, koju garantuju specifične i relativno spore (u poređenju sa jonskim i drugim hemijskim reakcijama) enzimske i druge biohemijske, makromolekulske reakcije, kao na primer, između feri jona hemoglobina i kiseonika. Iz tog razloga se smatra i da je molekulski domen jedini domen entiteta koji je kroz ciklične interakcije u stanju da spontano iznedri nesagledivi potencijal životne raznovrsnosti267. Ovakva sporost bioloških makromolekulskih procesa unosi, naravno, dodatne složenosti koje prkose uobičajenim aproksimacijama praktično trenutnih hemijskih rekombinacija, a koje organizmima pružaju složene puferske karakteristike u smislu odugovlačećeg poništavanja ekstremnih efekata izvesnih naglih otklona130. Relativna sporost procesovanja neuronske mreže inteligentnih bića se nadomešćuje prirodno enormnom gustinom iteracija, stalnih vraćanja unatrag, prisutnih na svim organizacionim nivoima životnosti, čineći ljudski mozak superiornim “računskim” sistemom u poređenju sa savremenim kompjuterima335. I samo povezivanje sporosti i kreativne realizacije i evolucije životnosti se danas može smatrati veoma korisnim i kreativnim, s obzirom na aktuelni otklon od ravnoteže vrednosti i ideala u Jang smeru, očigledan u okvirima savremenog društva odgajanog na teoriji velikog praska i evolutivnog postanka, ubrzanog širenja Kosmosa, rajas vrednostima, uključujući pohlepu i zavist kao pokretače točkova ekonomskog napretka, takmičarskim idealima brzine, snage i veličine. Kada u poznatoj Zen priči, nestrpljivi samuraj koji je prethodno neprekidno upitkivao Zen učitelja kada će više obrok biti spreman, napokon okusi jelo i fasciniran užitkom upita Zen učitelja za njegovu tajnu, majstor tiho i mirno odgovara: »Treba vremena«185. I zaista, premda nas Džon Don podseća da se samo voda koja »poljubi obalu i nastavlja dalje« ne umuljavi, ovakvu nevezanu, budnu, predanu i novitetnu svest je, u svrhu formiranja jednog opšteg, zdravog napretka, neophodno uravnotežiti sa dubokim znanjem da samo strpljiva posvećenost, poverljiva istrajnost i vreme rađaju najvrednije plodove života.

114

Termodinamička neravnoteža je prisutna u svim samo-organizacionim sistemima Prirode i bitno je primetiti da je, znajući za postojanje sličnih putanja koje se pružaju na svim organizacionim nivoima prirodnih sistema, postavljanje analogije između ravnotežnih međuatomskih putanja, kao, na primer, u slučaju anharmoničnog oscilovanja atoma u kristalnom telu, opisanog tipičnom Morzeovom zavisnošću potencijalne energije od međuatomskog rastojanja, i termodinamički neravnotežnih živih bića, neizvodljivo. U termodinamički ravnotežnim sistemima, molekuli se sa izvesnih, ne-kvantnih perspektiva mogu sagledati tako kao da se ponašaju kao međusobno nezavisni entiteti45, dok se putanje između istih molekula u neravnotežnim uslovima odlikuju bogatstvom harmonija, čudesnim plesom na ivici reda i slobode (koji opisuje teorija haosa)214, dinamičkom ravnotežom između autonomnosti i otvorene povezanosti (koju opisuje Kaufmanov zakon optimalne konektivnosti217), koherencijom i globalnom kooperativnošću. Takođe, karakteristika termodinamički neravnotežnih sistema je ta da su za razliku od termodinamički ravnotežnih sistema u kojima se dovoljno male oscilacije prigušuju kretanjem ka ravnotežnom stanju, pogodne oscilacije, koliko god niskog intenziteta, u stanju da se pod pogodnim uslovima prostiru duž čitavog sistema, što u tačkama bifurkacije može izazvati prelaske čitavog sistema u nepredvidljiva stanja, i to u zavisnosti od isključivo kompletne istorije sistema, uključujući i njegovu interakciju sa okolinom, a što, u sprezi sa ne intrinsičnim, već kontekstualnim karakterom kvaliteta sveta, istorijat sistema jasno proširuje na globalnu kosmičku kontekstualnu celinu. Velika i važna ljudska dela nikada nisu izazivala velike potrese, ushićenja i slično (takva događanja prouzrokovana take-the-money-and-run težnjama kratkog su veka i bivaju u dugoj trci prigušena i zaboravljena, dok se dela, stvarana sa božanstvenom predanošću i težnjama ka prenosu globalno oplemenjavajućih ideja prostiru duž čitave planetarne (i kosmičke) mreže dejstava i to uvek postižući dejstvo adekvatno svojim implicitnim namerama), već su tiho pronalazila svoj put prožimajući čitav sistem i usmeravajući njegov put ka predanoj harmoniji sa božanskim holističkim smislom.

Posmatrano sa redukcionističkog stanovišta, odnosno sa pretpostavljenom idejom o egzistenciji elementarnih atomskih delova organizma, drugi aspekt metabolizma čini njegova umreženost (jer umreženost podrazumeva postojanje čvorova). Ove mreže biofizičkohemijskih dejstava su izrazito složene i nelinearne, s obzirom da je danas poznato da geni ne određuju jednosmerno efektivno osobine organizma, već predstavljaju kariku u kružnom lancu dejstava koji uključuje i druge nukleinske kiseline, razne proteine (uključujući i enzime – katalizatore biohemijskih reakcija) i druge ćelijske organele i makromolekule, te i ATP, molekul koji u svojim negativno naelektrisanim, a zbijenim fosfatnim grupama skladišti metaboličku energiju, energiju koja, podsetimo se, nije dovoljna za determinističko pokretanje intraćelijske mreže reakcija, već samo za odabiranje izvesnih molekulskih opcija kretanja i interakcije pri stohastičnom, braunovskom kretanju na talasima vodenog medijuma370, ukazujući nam na ravnotežu predodređenosti i nasumičnosti, reda i slobode na elementarnim putanjama životnosti. Nelinearna uređenost čitave epigenetske ćelijske mreže dejstava je esencijalna u svrhu formiranja velike osetljivosti pri odgovaranju organizma na dejstva okoline. Tako se ćelijski procesi replikacije DNK lanca, brzine mutacija, transkripcije kodiranih genetskih sekvenci, izbori proteinskih funkcija, te putanje ekspresije gena, odigravaju harmoničnom igrom unutrašnje nelinearne samo-organizacije i dejstva prirodne sredine.

115

Pošto ove dve osnovne karakteristike životnosti – termodinamička otvorenost i umreženost dejstava podrazumevaju da je svaki živi sistem nelinearna putanja organizacije, tada se za opisivanje ovakvih sistema koristi takozvana teorija kompleksnosti, koja se često naziva i nelinearnom dinamikom, a koja ne predstavlja naučnu teoriju u uobičajenom smislu reči, već zapravo skup matematičkih koncepata i tehnika za opisivanje nelinearnih sistema. Mnoge popularne matematičke oblasti predstavljaju grane teorije kompleksnosti, uključujući teoriju haosa, fraktalnu geometriju, teoriju disipativnih struktura, topologiju. Rešenja nelinearnih jednačina, koja se postižu korišćenjem matematičkih tehnika teorije kompleksnosti, veoma često uz pomoć superbrzih modernih kompjutera, ne predstavljaju se kao formule, već kao vizuelni oblici koji se najčešće, u slučaju sistema sa relativno niskim brojem promenljivih veličina, iscrtavaju na kompjuterskim monitorima. Tako, novu matematiku koja figuriše u teoriji kompleksnosti karakteriše prelaz od formula i distinktivnih brojčanih vrednosti ka putanjama, odnosno od kvantiteta ka kvalitetima.

Teorija kompleksnosti predstavlja jedan od modernih načina sagledavanja živog sveta, koji je, naizgled, u stanju da pomiri dva pogleda na svet - klasično-naučni i religiozni, prvi svet u kome se materija vidi kao mrtva i drugi u kome je ona emanencija božanskih poruka i put duhovnog prosvetljenja. Svaki prirodni sistem se posredstvom matematičkog aparata teorije kompleksnosti može predstaviti kao rekurzivna celina koja tokom svog dinamičkog, samo-organizacionog postojanja stvara uvek nove emergentne kvalitete, nepredvidljive sa bilo kog prethodnog stanovišta, što, između ostalog, ukazuje na kvalitativnu beskonačnost Prirode i nezaustavljivi put ka sve raznovrsnijoj uređenosti. Spirala kojom se karakterišu kako struktura DNK molekula, tako i naše Galaksije predstavlja snažan simbol ovakve rekurzivne putanje (kao ravnoteže reda i slobode, periodičnosti i noviteta, predvidljivosti i indeterminizma) u okvirima živih bića, na osnovu koje se jasno sagledava konstantan razvoj sa stalnim vraćanjem na početak, u kome se, zapravo, očitava naša težnja ka središtu, ka našoj duši odakle put vodi u stalnu harmoniju evolutivnih noviteta i nepromenljivog početka.

Ne samo usled kvantnog indeterminizma Prirode koji uzrokuje neophodnu otvorenost na nepoznata dejstva (koja se, savremenim naučnim rečnikom, prevodi kao »nasumičnost«) svakog prirodnog modela, već i usled nelinearne prirode svih procesa oko nas, svet se ne može apsolutno opisati posredstvom bilo kakvih kvantitativnih proračuna. Slično kao što je uočavanje odraza bića u samoj Prirodi neophodno za potpuno saznajno otkrivanje naših unutrašnjih konstelacija, tako je i prirodne procese koji karakterišu životnost nemoguće opisati posredstvom nauke o kompleksnosti i tačaka sa numeričkim osobinama. Tek kada bi se život predstavio na delimično redukcionistički način (čime bi se nužno redukovala i njegova kvalitativna beskrajnost) - kao posledica plesa atoma, nekih drugih »elementarnih« čestica, ili uopšte »delova« (koji u kvantno-holističkoj viziji, slično kao i u svetu kontekstualnog i neponovljivog definisanja kvaliteta, ne postoje), njegove crte bi dobile epitet emergentnosti sa potencijalom kvalitativnog predstavljanja u obliku matematički kompleksnog sistema. Po definiciji9

(svakako redukcionističkoj), kompleksni sistemi predstavljaju sisteme koji se sastoje od velikog broja entiteta koji iskazuju visok nivo nelinearne interaktivnosti, premda se pod naukom o kompleksnosti podrazumeva čitav formalni kontra-pristup tradicionalnom linearnom naučnom programu razvoja i idejama o otelotvoravanju apsolutne preciznosti merenja i teorijskih predviđanja prirodnih pojava nad pretpostavljenom nasumičnom

116

organizacijom Prirode. Kompleksnost u naučnim modelima sveta postoji sa realističke tačke gledišta kao posledica misli i osećanja ljudskih bića, koji figurišu kao unutrašnji pokretači senzorno-motornog ponašanja, dok je sa računske tačke gledišta (samog modela) postojana kao posledica enormnog broja elemenata i putanja, nelinearnih efekata, asimetrije i ne-holonomskih ograničenja koji figurišu u modelima realnih sistema, te se kao takva u ovom slučaju može smatrati samo »epifenomenom razmera«383. U svakom slučaju, predstave sveta koje izranjaju iz istraživanja Prirode posredstvom teorije kompleksnosti se mogu zamisliti samo kao »evokativne metafore za refleksije posmatrača; one ne otkrivaju procese uključene u konstituciji sistema«267, kao što smatra Umberto Maturana, ukazujući na uzročno zatvorene, umrežene ciklične veze (što svaki životni sistem jeste) kao nekompatibilne sa redundantnim modelima prirodnih sistema na bazi fizičkih zakonitosti, u okviru kojih se jedinstvenost i vremenska usmerenost mogu u sistemu izroditi samo kroz modifikacije graničnih uslova383. Za proučavanje životnosti je esencijalno razumevanje interakcije između internih (i po pravilu skrivenih, nemerljivih, neeksplicitujućih i nemehaničkih383) ograničenja, a ne sagledavanja spoljašnjih znaka životnosti kroz okvire određenih fiksnih ciljeva, definisanih bilo principima uslovljavajuće, behaviorističke psihologije ili fizičkim zakonima održanja.

Realni kompleksni sistemi poseduju niz nivoa različitih razmera koji međusobno interaguju i menjaju se, te je stoga nemoguće opisati ove promene pomoću bilo kakvih fiksnih formalnih pravila, slično kao što je nemoguće svesti njihov opis na samo jedan nivo posmatranja ili objašnjenja, kao što standardni naučni metod pokušava da učini. Sa svakog pojedinačnog nivoa posmatranja će uvek postojati neograničen broj kvaliteta koji ne izranjaju iz datog opisa. Premda se u naučnim okvirima načini posmatranja, opisivanja, objašnjavanja, te i razumevanja prirodnih pojava pogrešno podrazumevaju jedinim mogućim, da bi se sagledala kvalitativna životnost Prirode neophodno je stalno i iznova menjati perspektive (što je u skladu sa kontinualnom prirodnom modifikacijom perspektiva) posmatranja i ograničenja razmišljanja i logičkog zaključivanja, jer je takav, saznajno fleksibilan pristup spoznaji imanentan u svakom dragocenom, prosvetljujućem uvidu u mnoga, naizgled nerešiva pitanja sa grana postavke klasično-naučnog rezonovanja. Tako je sistemski pogled na svet u stanju da jasno pokaže da ono što se kroz ograničene naučne okvire vidi kao hijerarhijska uzročna zavisnost, predstavlja zapravo uzročne nizove kružnih ili u stvarnosti umreženih ciklusa dejstava. Tako, na primer, autokatalitički ciklusi uključeni u interakciju sa okolinom i eventualnu kompetitivnost sa sličnim organizacijama mogu očigledno uticati na svoje delove iskazujući holistička »odozgo-nadole« dejstva382. Prelaskom sa sagledavanja sveta kroz pojmove entiteta na uočavanje putanja otkriva se i niz dejstava i novih poredaka neobjašnjivih iz prve, redukcionističke perspektive.

Svaki opis kompleksnih sistema koji bi se mogao smatrati potpunim, morao bi biti podjednako složen kao i sam proučavani sistem327. Naime, da bi se uspostavio nelinearni matematički model životnosti, morali bismo u njega da »učitamo« i sve povratno spregnute interakcije koje karakterišu dati modelovani sistem, dok je s druge strane, njihovo otkrivanje i jedan od interesnih ciljeva pravljenja modela279. Stoga se i sam pojam kompleksnosti odnosi na nemogućnost potpunog poznavanja bilo kojih prirodnih procesa, iskustvenih doživljaja ili uvida u sopstvena razmišljanja, kao osnovne crte formalnog sagledavanja sveta iz perspektive inteligentnih bića. Nijedan formalni model, makar i na bazi kompleksne, nelinearne matematike ne može izbeći indeterminizam i

117

nepredvidljivost, kao i sve druge karakteristike neredundantne životnosti Prirode. Naravno, upravo ova nemogućnost pronicanja u apsolutnu formalnu spoznaju bilo kog elementa stvarnosti je ono što pokreće točkove279 nastajanja novih emergentnih osobina i sve viših nivoa čudesne kompleksnosti u svetu u kome živimo, jer u traganju, a ne u nalaženju nalazi se smisao evolutivnog življenja. »Suština filozofije (mudrosti, prim.a.) jeste traženje istine, a ne njeno posedovanje...Baviti se filozofijom, to znači biti na putu«309, smatrao je Karl Jaspers, Emerson je mislio da »činjenica je kraj ili zadnja objava duha (ali) Priroda nikada nije postala igračka mudrom duhu«89, dok je Henri Dejvid Toro pisao da »najviše što možemo postići nije Znanje, već Simpatija sa Inteligencijom. Ne znam da li ovo više znanje iznosi išta jasnije od novog i velikog iznenađenja nad iznenadnim otkrovenjem nedovoljnosti onoga što smo pre zvali Znanjem – otkriće da postoji više stvari na nebesima i zemlji nego što smo i sanjali u našoj filosofiji. To je uzdizanje magle suncem«372. Tako je neophodno pre svega uočiti da se u indeterminizmu Prirode kroz okvire svake formalne (redukcionističke) spoznaje krije ne »problem« kao što mnogi klasično orijentisani naučnici, uključujući verovatno i kovače pojma »teorija haosa«, misle, već božanstvena sila kroz koju se omogućuje nastanak živih bića, evolutivno bogaćenje njihovih saznajnih svetova, te i same Prirode i onoga što danas nazivamo »redom«. Teorija haosa je, zapravo, teorija o redu koji suptilno oličava naizgled haotične matematičke sisteme.

Ono što je karakteristično za matematički kompleksne sisteme je to da putanje koje se uočavaju u ovim nepredvidljivim promenama često, osim što odišu tajnovitom lepotom, oličavaju i očigledni red. Jedno od najvažnijih postignuća do kojih je došla teorija kompleksnosti tiče se postojanja izvesnih, uvek originalnih putanja uređenosti u svim nelinearnim, prirodnim sistemima. Stoga nam, naizgled paradoksalno, teorija kompleksnosti (tj. teorija haosa) pokazuje da svet zapravo i nije tako haotično nasumičan kao što nam predstave sveta iz domena savremene nauke nagoveštavaju. Putanje bilo prirodnih ili matematički kompleksnih, računskih modela ovih sistema, uvek su jedinstvene, ali se u opštem slučaju, mogu u pojedinim trenucima sagledati kao kretanje sistema ka takozvanom atraktorskom stanju. Međutim, sami atraktori predstavljaju samo posledice ljudskih predstava o njima i ne postoje atraktori odvojeni od stanja sistema koja ih čine183. Atraktor, zapravo, predstavlja posledicu pravila u skladu sa kojima se jedno stanje sistema transformiše u drugo, te se kao takvi oni koriste za kvalitativno predviđanje kretanja kompleksnih sistema kroz fazne prostore njihovih modela. Međutim, problem teorije kompleksnosti kao još jednog formalnog pristupa opisivanju Prirode je u tome što samo formulisanje atraktora u faznom prostoru znači da će izvedeno naučno objašnjenje »realne« situacije biti vezano za teorije u kojima su entiteti »sume« fundamentalnih čestica, te se stoga, između ostalog i nove, emergentne osobine iz ovakvih modela ne mogu objasniti ili pouzdano, kvantitativno predvideti. Ipak, premda je na znatno dubljem nivou programiranja kroz okvire teorije kompleksnosti neophodno koristiti redukcionistički, semi-kvantitativan prilaz, na nivou prikaza rezultata modela nije neophodno postulirati zamišljenu esenciju iz koje potiču indirektno uočeni, fiksni entiteti intrinsičnih kvaliteta, već su složene putanje dovoljne da se kvalitativno (analogno, metaforično) sagledaju modelovani procesi. Slično kao što je u partiji šaha protiv kompjuterskog programa, teško pogoditi potez koji će program izabrati, ali je zato prilično lako u već razvijenoj središnjici partije naslutiti strateški cilj programa, tako se i u sagledavanju životnih, matematički kompleksnih sistema, sukcesija stanja teško može

118

predvideti, ali se kvalitativne, okvirne putanje znatno lakše mogu sagledati. Naravno, dok nas svesnost o nemogućnosti sagledavanja najpovoljnijeg poteza isključivo logičkim proračunom navodi na održavanje logičko-intuitivne pažnje nad širokim opsegom efekata naših dejstava i biranje tihih, pozicionih poteza, ideja o prividnoj izvodljivosti računskog predviđanja svega postojećeg bi u realnom slučaju implicirala isključivu orijentisanost ka lukavim potezima namerenima ka brzom dobitku. U tome je i razlog zašto svaki računski šahovski program naspram strategije razmišljanja iskazuje samo potencijalno proračunljive, taktičke manevre. Širenje konteksta naših razmišljanja, održavanje našeg pogleda na sve većem geštaltu nas, po pravilu, spontano navodi na biranje znatno održivijih poteza, poteza koji maksimiziraju ne varijable definisane našim kratkoročnim ciljevima, već broj opcija globalnog sistema u svetlu celine. »Nothing is quite beautiful alone: nothing but is beautiful in the whole«89, podsetio bi nas Ralf Valdo Emerson.

Predstavljanje životnosti Prirode pomoću putanja teorije kompleksnosti i sistemske teorije dovelo je do mnogih interesantnih ukazatelja na osobine živih bića. Osim nepredvidljivosti, beskrajne i nedokučive raznovrsnosti i neponovljivosti u spektru njihovih struktura i ponašanja, veoma interesantan aspekt kojim se karakteriše dinamička uređenost životnih procesa je ekvifinalnost34. Naime, za razliku od mašinskih procesa koji prate fiksirane i unapred isplanirane putanje, čiji se krajnji ishodi menjaju sa promenom početnih uslova (koji u realnim uslovima mogu biti i infinitezimalno mali), ekvifinalnost u crtama živih bića im, u realnim slučajevima kada je spektar kvaliteta entiteta zavisan od celokupnog konteksta i istorije, omogućava dostizanje približno istih, a na primerima kvalitativnih modela istih finalnih stanja, istog cilja iz niza različitih početnih uslova, kao i potencijalno raznovrsnim putanjama životnih procesa. Ekvifinalnost omogućava životnim sistemima dostizanje određenih, stabilnih stanja nezavisno od početnih uslova, putem prevođenja raznovrsnih perturbacija okoline u autonomno inicirane reprodukcije sistemskih iteracija16. Nastanak kompletnog organizma iz čitave, podeljene ili nekoliko fuziranih jajnih ćelija, ili iz bilo kog dela, kao u slučaju hidroida ili planarijana predstavljaju primere emanencije principa ekvifinalnosti. Složena, atraktorska ekvifinalnost imanentna u biološkim sistemima nam može sugerisati da ponekad zaista nema pogrešnog puta, već da svi putevi vode istom cilju.

Premda realna neizvodljivost savršeno preciznog merenja (koju u fundamentalnom slučaju opisuje Hajzenbergov princip neodređenosti) ograničava domen eksperimentalnih podataka koji se koriste za formulisanje teorije, kao i praktične opsege stupnjeva primene i provere modela Prirode, ona ne narušava njegovu potencijalnu validnost. Osnovnu prepreku postavljanju formalnog modela životnosti Prirode predstavlja tako ne realna mogućnost postizanja idealnog, savršeno preciznog merenja početnih uslova sistema (osim u slučajevima izvesnih kvantnih modela), već upravo uočavanje potpune konzistentnosti između datog prirodnog sistema i njegovog modela. Da bi jedan ovakav model mogao da dobije i zvanični epitet naučnog modela, morao bi, naravno, da zadovolji i kriterijum objektivnosti, odnosno validnosti nezavisne od subjektivne interpretacije. Trenutno ćemo zanemariti činjenicu da tako nešto kao što je objektivnost lišena subjektivnog karaktera ne postoji i podsetićemo se kako izgleda standardni, reprezentativni naučni metod. On se, naime, može zamisliti takvim kao da poseduje 5 stupnjeva: posmatranje, misaono-reflektivna reprezentacija naizgled nepromenljivih entiteta stvarnosti, misaono-reflektivna reprezentacija njihove prirodne

119

interakcije posredstvom manipulacije simbolima i matematičkim operacijama, upoređivanje ovako izvedenog modela sa stvarnošću putem eksperimentalnih provera, te povratak na modifikaciju modela.

Evo kako sa samog reprezentacionističko-objektivističkog stanovišta, u skladu sa kontemplacijom Pitera Džona Hajeta182, izgleda opravdanje shvatanja da se emergentne osobine (kao, na primer, crte životnosti), slično kao ni prirodni šum, ne mogu predvideti, objasniti ili konvencionalno, logičkim metodom dokučiti. Objektivistička pretpostavka je da u određenom vremenskom intervalu (od t1 do t2) Priroda sledi »svoj« put (premda znamo da ne postoji nijedan put nezavisan od posmatrača) koji je slično kao i svaka ontološka crta skriven za mapirajuća tumačenja inteligentnih bića. Sa druge strane, naučni posmatrač posredstvom manipulisanja simbolima – reprezentacijama percepcijom uočenih karakteristika sveta, u skladu sa određenim, postuliranim logičkim pravilima pokušava da pronikne u tajne puta Prirode. Ono što naučni posmatrač doživljava kao uzročnost u svetu Prirode, pokušava se izvesti posredstvom reprezentativnog logičkog zaključivanja. Poklapanje ideja o hipotetičkom putu Prirode sa posmatranim putem Prirode predstavlja kriterijum ispravnosti ovih ideja kao modela Prirode. Mnoge polazne, praktično implicitne pretpostavke su postojane u ovakvom, klasično-analitičkom naučnom metodu ispitivanja sveta, kao što je, na primer, redundantna i potencijalno kodirajuća, akontekstualno-kvalitativna struktura životnih entiteta, sazdana na osnovama redukcionističke slika sveta sa entitetima ograničenog broja svojstava i, po mogućstvu, neizvodljivošću pružanja uzročnih dejstava od složenijih ka manje složenim nivoima organizacije sistema. Svaka slika sveta koja se bazira na kodiranju Prirode u simbolična stanja, te sledujućem pokušaju postizanja korespondencije i uzročnog zaključivanja o svetu putem manipulisanja ovih simboličkih stanja predstavljaće uzročnu, determinističku i nekreativnu shemu iz koje se neće moći izvesti uzvišeni kvaliteti kao što su oni koji krase životna stanja182. Takođe, ideja o mogućnosti objektivnog, peep-hole posmatranja u Prirodi sa implicirajućim kartezijanskim, mentalno izolujućim i neprirodnim idejama sadržana je u ovakvoj predstavi naučnog opisivanja i objašnjavanja stvarnosti, slično kao i objektivistički stavovi razmišljanja sa sve netolerantnim univerzalnim karakterom naših ideja sa potencijalnim sukobima mišljenja koje one, sa ciljem »objektivnosti«, izazivaju.

Prirodni sistemi se iz ovakvih klasično naučnih vidika vide kao redukcionistički sistemi u okviru kojih se stanja sistema menjaju u skladu sa određenim skupom dinamičkih zakona, koje je moguće predstaviti matematičkim formulama. Tako je pažnja pri klasičnom bavljenju naukom uglavnom usmerena na koincidenciju prirodnih procesa i odgovarajućih njihovih modela. Međutim, esencijalni procesi koji odgovaraju kodirajućoj shemi (na relaciji model ↔ modelovani sistem) predstavljaju temelje na kojima je sagrađeno samo naučno zaključivanje. Podsetimo se da ne samo da je razumevanje kodiranja sa odgovarajućim, inverznim dekodiranjem veliki problem, te da kodirajuće i dekodirajuće sheme nisu uslovljene ni predstavom prirodnih procesa, ni logičkom postavkom modela, već i da je samo korišćenje dekodiranja sa neodgovarajućim kodiranjem moguće da nam iz ograničenog broja kodiranih kvaliteta (položaji i energije fundamentalnih čestica u prostor-vremenu iz okvira klasične, redukcionističke nauke) i sveta atoma i kvarkova u trenutku t1 pruži svet prepun svakodnevnih objekata, osećanja i imaginacija182 u hipotetičkom trenutku t2. Promena u kodiranju je, stoga, nužan preduslov egzaktne korespondencije modela i modelovanog sistema u reakcionom rasponu t1 → t2,

120

usled čega je nemoguće uzročno objasniti182 kako je sistem od onoga što bi nauka u krajnjem slučaju posredstvom ograničenog broja kvaliteta videla kao potpuno opisan sistem u trenutku t1, došao u ne samo kvantitativno, već kvalitativno različito stanje trenutka t2.

Ono što je posebno važno uočiti je to da su ovakvi, klasični modeli nauke najčešće potpuno zatvoreni za ideje o uvođenju novih uzročnih dejstava. U skladu sa ovakvim mehanističkim idejama, samo su postulirani kvalitativno-kontekstualno nezavisni entiteti u neposrednom fizičkom kontaktu u stanju da uzročno deluju jedni na druge. Međutim, pošto se iz ovakvih modela sveta ni ne naziru njegovi kreativni i suštinski fenomeni, tada se u igru uvodi nauka o kompleksnosti kako bi, navodno, uspela da razreši naizgled nerešiv problem istovremenog uvođenja novih uzročnih dejstava, kao i održavanja zatvorenosti na uvođenje istih. Međutim, na prvi pogled možda može izgledati kao da uvođenje nasumičnosti i promena u kodiranju može zadovoljiti oba navedena uslova, odnosno uzrokovati neograničene nove rezultate naučnih opisa i objašnjenja bez uvođenja dodatnih uzroka u modelu. Međutim, bitno je primetiti da ne samo što su determinizam i nasumičnost kao blede kopije prirodnog reda i slobode, šizofreno nekompatibilni383, već da uvođenje nasumičnosti u naučne opise i same tautologije ne može dovesti do nastanka novih kvaliteta proučavanih sistema, već samo do kvantitativnih izmena finalnih stanja od interesa. S druge strane, dok promene u kodiranju naizgled mogu opisati nastanak emergentnih fenomena i to neuvođenjem novih uzročnih dejstava, primetimo da i tada model ostaje nepromenjen, te se stoga ne može smatrati da on zaista i modeluje realan proces, pa i uzrok finalnog stanja i u njemu svih prisutnih kvaliteta182. Tako, pošto i nasumičnost i rekodiranje predstavljaju neuzročne faktore, oni nisu u stanju da pruže uzročno objašnjenje, koje se u okvirima naučno-logičkog zaključivanja smatra jedino relevantnim. Stoga se iz perspektive svakog klasičnog, analitičkog modela na osnovu koga ljudska bića potvrđuju istinitost ne svojih, epistemoloških i uvek subjektivnih slika o svetu, već ontoloških procesa nezavisnih od strukture subjekta, nastanak emergentnih fenomena ne može uzročno objasniti. Nikakvi nelinearni modeli koji bi uključili teoriju kompleksnosti nisu u stanju da u sebe inkorporiraju uzroke koji bi na klasičan naučno-metodološki način objasnili pojavu kvaliteta životnosti. Nepromenljivi simboli i konačan broj kvaliteta Prirode su u kontrastu sa stalnom promenljivošću svojstava koje oni reprezentuju, kao i sa očiglednom zavisnošću svih entiteta i pojava od kompletnog postojanja. Stoga se klasičnom naučnom metodologijom ne može dospeti do potpunog opisa sveta u kome živimo. Tvrdnje da su evolutivni fenomeni životnosti nasumično nastali iz šuma Prirode su stoga najbolje što možemo očekivati kao odgovor na pitanje o poreklu (pa makar i uzročnom i mehanističkom) naših misli i osećanja o njima, ostavljajući prostor samostalnom zamišljanju i doslikavanju ovog čudesnog puta Prirode. Podsetimo se da postojanje šuma samo predstavlja informacije čiji značaj negira logički aparat naših misaonih konstrukcija, premda u Prirodi ne postoji ništa kao što je šum bez informacije. Ne samo što svaki šum predstavlja informaciju za nas (jer i pored toga što je možemo smatrati irelevantnom, ako smo je detektovali, ona opstaje u svetu naše percepcije, te je stoga kao i svaka informacija predstavljala razliku koja je indukovala razliku), već se i očigledno smisaone informacije, kao što je, na primer, razgovor dva bića može pretvoriti u naizgled nasumični šum ukoliko ga utopimo u more drugih zvukova tako da se izgubi mogućnost raspoznavanja izgovorenih reči. Intuicija kao esencijalna komplementarnost logičkom

121

zaključivanja stoga mora opstati u svakom ne samo estetskom, već i mudrom rasuđivanju. Sama tehnika razmišljanja ili bilo čega drugog nas nikada neće odvesti u srećno, prosvetljujuće razmišljanje. Svet je stalno promenljiv, subjektivan i prožet beskonačnim kvalitetima koji se i pored svega pružaju neograničeno daleko (nisu ograničeni na mehaničke kontakte). Bez prihvatanja ovakvih temeljnih karakteristika i u putevima našeg svakodnevnog zaključivanja i doživljavanja sveta, naše misli, te i mi sami nikada nećemo postati spontani, meditativni i ispunjeni unutrašnjom radošću, te umesto traženja odgovora na naša pitanja u sebi, u svom unutrašnjem svetu, tražićemo ih svuda naokolo, u besplodnim raspravama koje podsećaju na razjašnjavanje egzistencije nečega što nam stoji ispred nosa i što mi i jesmo, te nećemo biti svesni neograničenog pružanja svih naših misli, reči i dela, što bi nam ulilo veru i svesnost o važnosti i smislenosti samog čina postojanja.

Reprezentacionistički stav modelovanja prirodnog toka implicitno sadrži i kartezijanski stav o razdvojenosti prirodnih i misaonih, simboličkih (mapirajućih) sfera. Međutim, jasno je da ukoliko bi ove dve sfere bile posve razdvojene, tada ne bi bilo moguće ni nastajanje simboličkog sveta niti njegovo poređenje sa »stvarnim« svetom. Ipak, u klasičnoj naučnoj metodi te veze su isuviše rigidne, i očigledno je da bi ključ nastajanja jednog modela objašnjenja sveta, koji bi bio u stanju da pruži odgovore na ključna pitanja živih bića, morao biti u formiranju ovih kodirajućih veza koje bi bile isto tako promenljivo kreativne kao i same crte sveta oko nas. Stoga se i ne može očekivati da odgovori na ključna pitanja našeg odnosa sa svetom budu objektivnog karaktera. Ne samo da su ovakvi odgovori promenljivi za različita bića, oni su promenljivi i sa vremenom. Stoga, i dalje »'zastani, pogledaj, oslušni' je bolji moto od 'idi, vidi u prognozi (objektivnom modelu, prim.a.)'«339, kao što je smatrao Fric Šumaher, pozivajući nas na logički-intuitivnu uravnoteženost kao na put pronalaženja mudrih izbora, na razvijanje tihe i suptilne svesnosti koja čita biblijske znake vremena (»kada nastane veče, govorite: biće vedro, jer je nebo crveno; a ujutro: danas će biti oluja, jer je nebo crveno i mutno. Lice neba znate da razlikujete, a znake vremena ne možete?« (Matej 16:2-3)) u svakoj bori, u svakoj liniji, u svakom kamenu i dašku vetra Prirode. Uopšte, kvantitativni proračuni na bazi tradicionalnog analitičkog empirizma se mogu zamisliti kao doprinošenje našeg znanja o svetu, ali samo kao jedna strana »novčića« saznanja, koja je samo u saglasju sa intuitivnom svesnošću, kvalitativnim istraživanjima, u stanju da nam pruži zadovoljavajuće odgovore na kosmička pitanja oko nas i u nama. Kartezijanski ideal objektivnosti, specifične, fiksne metodologije i težnje ka determinističkoj teoriji ujedinjenja mora ustupiti mesto ovakvoj logičko-metafizičkoj ravnoteži u svrhu doprinošenja povratka radovanju u naučnom otkrivanju sveta kroz uočavanje etičko-estetskih implikacija naučnih vidika.

Stoga možemo zaključiti da je naučnoj metodologiji saznanja neophodna drugačija, i to monistička shema182 u odnosu na malopre opisanu kartezijansku shemu, a ne samo novi uzroci koji bi se uklopili u nju. Kvantna teorija, suočena sa ovim problemom, sa jedne, epistemološke, kopenhagenske strane samo je negirala mogućnost potpune spoznaje sveta putem date metodologije, dok je sa druge, realističko-ontološke strane postulirala i »kvantno more« sa koga se sa božanskom nepredvidljivošću stvara svet koji vidimo oko nas. U krajnjem slučaju, možda promena sheme naučne metodologije i nije neophodna, ali se tada ne samo nauka, već i samo logičko rezonovanje mogu smatrati takvim kao da nam samo pružaju »povoljna« znanja u vidu

122

indirektnih putokaza, ali ne i direktna, istinita, potencijalno prosvetljujuća znanja, zbog kojih i jesmo tu, a koje nam samo iskreno, ljubavlju prožeto delovanje u svetu može pružiti.

Svesnost ne samo o nemogućnosti pronalaženja finalnog i sveobuhvatajućeg znanja u bilo kojoj fiksnoj mapi sveta, već i o neizvodljivosti dopiranja do istinskog jezika Prirode posredstvom mapirajućeg, simboličkog pristupa njenom opisivanju, kao i objašnjenju doživljenih pojava, danas je neophodna. Jer, upravo u lepoti traganja, u pružanju odgovora koji ne poseduju pretenzije finalnosti, već samo šire domen i dubinu naših novih pitanja, krije se izvorište ljudske sreće i zadovoljstva.

Determinističko sagledavanje životnih sistema iz savremenih naučnih perspektiva kreće se između krajnosti potpuno nezavisnog i potpuno zavisnog razvoja i ponašanja živih bića u odnosu na njihovu sredinu. Potpuna nezavisnost od sredine bi odgovarala paradigmi genetskog determinizma, dok drugi slučaj odgovara uslovljavajućim robotskim fiziološkim modelima životnosti na osnovu kojih »ljudsko ponašanje je funkcija isključivo varijabli sredine«312. Ova dva pogleda na svet su veoma kompatibilna i predstavljaju dva svakodnevna pogleda na svet oko nas, koja proističu iz doživljaja Prirode kroz okvire zakona mehanike, oličenih prvim Njutnovim zakonom kretanja – »svako telo ostaje u svom stanju mirovanja, ili jednoobraznog pravolinijskog kretanja, ukoliko nijedna sila ne deluje na njega«, u okviru koga se negiraju kako holistički poredak Kosmosa, tako i unutrašnja, indeterministička autonomnost svakog prirodnog entiteta.

Svaka od ove dve paradigme ima svoje očigledne nedostatke. Najpre, dok paradigma genetskog determinizma podrazumeva da se informacije pružaju isključivo linearno od genetske šifre ka fizičkim crtama organizma, očigledno je prisustvo povratno spregnutih dejstava na relaciji geni – proteini – sve složenije emergentne osobine životnosti. I pogled na živa bića kao na mehanizme kojima se može uslovljavajuće manipulisati pada u vodu, jer je očigledno da su živa bića samo-organizacioni sistemi koji svakom »objektivnom« signalu okoline uvek pridaju subjektivni karakter u zavisnosti od sopstvene strukture. Tako, spoj autonomnosti samo-organizacije živih bića i njene refleksije na crte sveta oko njih predstavlja čudesnu Jin-Jang igru života. Slično kao što oblik jednog kamena nije jednoznačno određen ni samo njegovom kristalno-strukturalnom simetrijom, kao ni samo njegovim fizičko-hemijskim okruženjem, već kompleksnom igrom između unutrašnjeg potencijala rasta i spoljašnjih okolnosti, i svaka prirodna pojava nikada nije jednostrano odredljiva, već uvek predstavlja emanencije nepredvidljivih susreta koji u slučaju sagledavanja organizacije životnosti predstavljaju dodire znatno složenijih uzročnih putanja od onih koje iscrtavaju paradigme genetskog determinizma i behaviorizma. Dok se uzročna dejstva u samo-organizaciji živih bića, kao i njihovoj okolini karakterišu nelinearnošću i nepredvidljivošću, obe savremene paradigme karakterišu se sagledavanjem kako genotipskih, tako i fenotipskih uzročnih dejstava kroz linearizujući filter u okviru kojih se sve, u crtama živih bića imanentne nepredvidljivosti proglašavaju bilo »parazitskim« ostacima evolucije (kao u slučaju genetske »šifre«) ili psihološkim iracionalnostima sa očiglednom negativnom etičko-estetskom konotacijom. Svaki formalni model neophodno mora uključiti prostor za mora nepredvidljivosti koja izranjaju iz svačijeg, novog i neponovljivog životnog izraza. Svako formalno, fiksno

123

i objektivističko opisivanje živih bića, neophodno narušava i trivijalizuje sliku o njima, prevodeći ih, u svakom determinističkom opisu u predvidljive, robotizovane sheme, čemu smo svedoci na raznim nivoima uređenja savremenog društva – od pacijenata koje lekari svrstavaju u određene klase na osnovu uočenih simptoma, preko psihoterapeuta koji analiziraju snove pacijenata uz pomoć rečnika simbola umesto spoznaje svačije posebne, i u svom životnom kontekstu jedinstvene interpretacije snova (čijih je i »stvarnost« jedan deo), pa sve do vrednovanja etiketa, profesionalnih titula, formalnih postignuća i statusa pojedinaca. U suprotnosti sa svim formalnim opisima životnosti koji dominiraju u psihološkim teorijama ličnosti i koji svakako dovode do ispatvorenih težnji ka lažnom identifikovanju (»biti neko po svaku cenu«) sa svim razočarenjima koje ovakvo redukovanje naše veličanstvenosti u svakom slučaju donosi (jer je svako poistovećivanje naše neponovljivosti sa formama ličnosti neskladno), u srcu svesti o neznanju i prihvatanja nas kao spontane reke refleksije Prirode rađaju se i radosna saznanja prožeta nevezanošću sa formalne crte i plodove života219. Poistovećivanje sa određenim fiksnim i formalnim karakternim crtama je usko povezano sa oslobađanjem odgovornosti naše interakcije sa svetom, ali podsetimo se da u onolikoj meri u kolikoj prihvatimo da smo mi sami zaista odgovorni za stanje sveta oko nas, u istoj tolikoj meri je iscrtan potencijalni opseg osmišljenosti našeg sveta. Sa oslobađanjem svake odgovornosti pozivanjem na formalna pravila odlučivanja i ponašanja gubi se i mogućnost pridavanja smisla postojanju našeg sveta, što izaziva osuđivanja drugih, ogorčenja i zavist, dok se u prihvatanju odgovornosti za dobrobit i blaženi put svega postojećeg, u težnji za spasenjem čitavog sveta, svakog njegovog detalja, oličava i naša spiritualnost, »stepen« srećnog prosvetljenog jedinstva sa Prirodom.

Svest o realnoj izvodljivosti dizajniranja živih bića i sagledavanja životnosti Prirode kroz filter uslovljavajućih mehanizama pomoću kojih je moguće postupcima standardizacija i trivijalizacija živih sistema kontrolisati njihovo ponašanje i upravljati njima, ostavilo je niz tragičnih posledica kroz istoriju ljudske civilizacije, o čemu nam svedoče brojni staljinistički modeli društvene organizacije koji su se zahvaljujući ovako pogrešnoj svesti oslanjali na preteranu centralizaciju, koja je doprinela razvoju krutosti društvenih sistema i, na kraju, njihovoj propasti. Uopšte, snažne političke i ekonomske kontrole; društveni sukobi i pokreti koji nikada suštinski ne menjaju kvalitet življenja; netolerantnost prema uočavanju mana modela usled njegove formalne krutosti i isključivosti; doživljavanje elemenata živih sistema kao lako zamenljivih »šrafova« uz eksplicitno zanemarivanje štete do koje ovakvi vidici dovode; realna izvodljivost formalnog izjavljivanja jednih, a ciljanja ka potpuno različitim ostvarenjima; kočenje evolutivnog razvoja usled poistovećivanja sa krutim modelom; prividno oslobađanje bića od odgovornosti svojih postupaka usled nadovezivanja na instruktivne forme modela; sprečavanje kooperacije, koegzistencije i koevolucije ka esencijalnim oplemenjujućim i usrećujućim putanjama; te otuđenost uma od Prirode i drugih bića – ljudi od upravljačke vlasti, plata i radnika od posla, zemljoradnika od zemlje, proizvodnje od potreba, naroda od njenih žitelja, pojedinih bića od osećanja sigurnosti, te, naravno, i rezultata modelovanja sistema od originalnih namera koje stoje u njegovoj osnovi, posledice su prihvatanja ideja o mogućnosti dizajniranja živog sveta kao realno izvodljivih194. Danas se loše posledice šablona za modelovanje živih bića uglavnom prevazilaze stvaranjem novih, bilo u okvirima paradigmi uslovljavajuće psihologije, genetskog determinizma, kartezijanske zatvorenosti Prirode u determinističke matematičke zakonitosti ili kroz

124

modifikovanje društvenih modela političkim i ekonomskim reformama. Međutim, ne u specifičnim modelima živih sistema, već u samom pristupu i porivima dizajniranja mogu se sagledati sve posledice ovakvih postupaka, kao što ćemo videti.

Za razliku od mašina koje su trivijalne u smislu da zadovoljavaju uslov jednoznačne korespondencije između unosnih i izlaznih informacija - spoljašnjih podsticaja i odgovora (što je neophodan preduslov njihove pouzdanosti prilikom upotrebe), živa bića su netrivijalni mehanizmi u smislu da njihovi odgovori zavise ne samo od podsticaja sredine, već i od njihove kompletne istorije. Stoga su živa bića, bilo kao klasične individue ili društvene, ekosistemske, političke ili ekonomske organizacije, nepredvidljivi mehanizmi, što bi se sa adekvatne perspektive moglo formulisati kao stalna promena njihovih unutrašnjih stanja iz koje potiče i kreativnost svake životnosti. Uopšte, dok se trivijalni mehanizmi karakterišu sintetičkom i analitičkom odredljivošću, istorijskom nezavisnošću i predvidljivošću, netrivijalne mehanizme karakteriše sintetička, ali ne i analitička odredljivost, istorijska zavisnost, kao i nepredvidljivost. U konstruktivističkim slikama sveta se implicitno otkriva bogatstvo živih bića u njihovoj imanentnoj aktivnosti naspram degradirajućih modela o živim bićima kao uslovljavajućim mehanizmima, formiranih na osnovu neprirodno kontrolisanih laboratorijskih eksperimenata nad životinjama, u kojima se osnovni efekti svakog životnog konteksta zanemaruju. U antropologiji je odavno poznato da životna sredina ne determiniše, već samo uslovljava kulturne crte ljudskih bića i zajednica392, te, slično tome, i naše aktivnosti ne mogu predstavljati uzroke koji bi potencijalno potpuno predvidljivo određivali životne crte naše sredine, već one, kroz sveto poštovanje autonomnosti odlučivanja i iscrtavanja sveta svakog živog bića, samo tiho učestvuju u stvaranju novih opcija, novih harmonija konteksta razmišljanja i sagledavanja sveta, koje se ne nasilno »ulivaju« u tuđe svetove, već blaženo i nenametljivo iscrtavaju, predstavljajući u dugom razdoblju dragocene i primerne putokaze drugim bićima.

Na osnovu kibernetičkog pravila o rekvizitnoj raznovrsnosti8 znamo da se kontrola između dva sistema može potencijalno ostvariti samo u slučaju kada je raznovrsnost kontrolnog sistema veća od raznovrsnosti kontrolisanog sistema. Naravno, u primerima svake centralizovane veštačke manipulativne moći, primerima koji se mogu sagledati na nivou savremenih hijerarhijskih, unilateralnih, prividno jednosmerno uticajnih socijalnih interakcija, od sistema formalne edukacije do diktatorskih političkih uređenja, ovakav preduslov se aproksimira ne-etičkim redukovanjem broja prihvatljivih opcija ponašanja kontrolisanog sistema, odnosno njegove slobode. Međutim, primetimo da je pravilo rekvizitne raznovrsnosti, s obzirom na činjenicu da suptilnost kontrole direktno zavisi od preciznosti modela »kontrolisanog« sistema – modela za koji ne samo na osnovu kvantnog indeterminizma, već i na osnovu Gedelove teoreme znamo da nikada ne može biti istovremeno kompletan i konzistentan131, zasnovano na implicitnoj izvodljivosti proračunavanja svih mogućih stanja kontrolisanog sistema od strane kontrolnog sistema, što je razlog zašto pretpostavka o potencijalnoj kontrolabilnosti pada u vodu sa susretom i sa najjednostavnijim živim bićem ili čak i prividno kontrolabilnim makro- ili mikro-skopskim (ali ne i kvantnim, usled očigledne neizvodljivosti predviđanja njihovog kretanja) sistemom komadića materije (računska moć jednog grama materije se pod pretpostavkom njene elementarne i fundamentalne atomske strukture može proceniti na neproračunljivo enormnih 1047 bita u sekundi143). Stoga, svaki dodir sa bilo kojim prirodnim sistemom može odisati samo zadivljenošću pred morem beskraja

125

indeterminizma, iznenađenja i izvora kreativnih spoznaja, iz čega bi se spontano razvio otvoreni i decentralizovani pristup pronalaženju zajedničkih, globalno harmonizujućih puteva, prožet prihvatanjem podjednake relevantnosti svih ponuđenih opcija i svačijih puteva razmišljanja. Naspram jednosmernih hijerarhijskih sistema odlučivanja koje karakterišu restrikcije mogućnosti, u okviru spontanih prirodnih uređenosti svako biće je uključeno u samo-organizaciju i samo-kontrolu sistema kome pripada, sa jednakom relevantnošću učestvujući u kreiranju puta celine, što kroz harmoničnu, sveprihvatajuću (slušajuću, a ne samo komandujuću) i odgovornu (usled neizvodljivosti pozivanja na formalna pravila postavljena od strane kontrolnog sistema) interakciju ispunjenu težnjama ka povećanju slobode i opcija odlučivanja, razgranatosti puteva razmišljanja i ponašanja drugih, te radošću u susretu sa različitim viđenjima, odslikava Put Prirode.

Postavivši svest o neizvodljivosti dizajniranja živih sistema (u skladu sa standardima inženjerskog dizajna) u temelje naših rasuđivanja i pogleda na svet, izrodila bi se i divna tolerancija prepuna tajanstvenih, beskrajno bogatih, raznovrsnih i neponovljivih vrednosti prisutnih u svetu života Prirode. Dok doživljavanje živih bića kao uslovljavajućih mehanizama rađa svest o izvodljivosti dominacije, kontrole i moći nad živim sistemima, svest o nemogućnosti ukroćivanja beskrajnog spektra iznenađenja u ponašanju živih bića u bilo kakve fiksno-formalne mape Prirode, rađa sveti pogled na Prirodu prepun skromnosti, nenametljivosti, divljenja, poštovanja i radosnih puteva otkrivanja i upoznavanja, koji se pružaju u nedogled. Svest o mogućnosti otkrivanja unutrašnjih kvaliteta bića, njihovih osećanja i težnji na osnovu spoljašnjih znakova (kao u svetu behaviorističke psihologije) predstavlja osnovu za opravdavanja osuđivanja, okrivljavanja, netolerantnosti, arogantne prepotencije i sukoba, dok naspram ovome, svest o nemogućnosti pronicanja u uvek beskrajno dubok unutrašnji svet svakog, pa čak i naizgled najtrivijalnijeg bića, predstavlja put ka blaženom životnom zadovoljstvu, ispunjenom svepoštovanjem, poverenjem i radošću u susretu sa beskrajem prirodne kreativnosti. Iz principa neizvodljivosti dizajniranja živog sveta, prirodno sledi i svest o neophodnosti menjanja nas samih ukoliko želimo da promenimo svet, a nikada obrnuto. Da su mnoge plemenite ideje i subjektivna etička načela preobražena u »objektivne« moralne norme i pokušane da se nasilno implementiraju na tuđe ponašanje i poglede na svet, ostavljale često i globalno katastrofalne posledice, mogu nam posvedočiti istorije komunizma i hrišćanstva. Nasuprot tome, ideja o mirnom, tihom i sveprihvatajućem odnosu sa našom sredinom predstavljala je put svih mudrih tradicija sveta, kroz koju se tajnovito i neobjašnjivo uvek rađa radosna i ispunjena harmonija unutrašnjih konstelacija bića i njegovog sveta. Primetimo da se jedna od temeljnih razlika319 između hrišćanstva (i konfučijanizma) i budizma (i Taoizma) često nalazi u interpretaciji hrišćanske ljubavi kao sile kojom se menja svet, dok se budističko saosećanje interpretira kao tiha stvaralačka sila kojom se pre svega menjamo mi sami, da bi se odatle spontano na bolje promenio i čitav svet. »Bude pokazuju samo put«, dok je u srži hrišćanstva često prisutna neprirodna težnja ka preobražavanju sveta pri konstantnosti sopstvenog bića i karaktera. Shvativši Tao, Konfučije reče: »Dugo vremena nisam zauzimao mesto bića koje ide uporedo sa procesom promena. Ali, ako se i sam ne ponašam u skladu sa procesom promena, kako se mogu nadati da ću promeniti druga bića?«. »Bravo, Čiu, sad znaš«70, uzvrati LaoCe, znajući da tiho sleđenje Puta Prirode pretvara sve konfrontacije izazvane moralnim pridikama, u harmonično držanje za ruke.

Neizvodljivost pružanja konzistentnog, zatvorenog i fiksnog formalnog opisa

126

Prirode, ili kakvog sveobuhvatnog »kosmičkog koda«, sadrži još nekoliko važnih implicitnih saveta. Jedan od njih je i taj da je neophodno prihvatiti svesnost o stalnim težnjama ka otkrivanju, razvijanju i napredovanju, bez ideje o postizanju finalne, fiksno formulisane istine. Otvorenost, pažnja, voljnost, budnost, optimizam, saznajni polet i prihvatanje prirodne nesigurnosti predstavljaju crte svetog pogleda na svet koji jasno proističe iz prihvatanja iznenađenja i nepredvidljivosti opažaja bića u funkciji voljno izvedenog razmišljanja ili ponašanja, sa temelja duboke etike i spiritualnih vrednosti. Poput legendarne scene u bajci o gospodaru prstenova u kojoj se Sem i Frodo na korak od cilja, na stepenicama Kirit Ungola preispituju o svrsi njihovog puta, nesigurnosti koje izazivaju preispitivanja naših programa rezonovanja i ponašanja, nužan su preduslov svakog kreativnog napretka. Prihvatanjem stava o posedovanju uvek korektnog stava na bazi formalnih pravila, i zatvorenošću na menjanje nesvesno kreiramo probleme u našem svetu. Onoliko koliko menjamo svet oko nas, u isto tolikoj meri moramo biti spremni da promenimo i sebe, jer ove dve promene su uvek obostrane. »Želiš li pronaći sebe, menjaj se«216, čuveni je stav Hajnca fon Ferstera, a lepota skromnih i krotkih jezičkih izraza, poetičnih plodova naše imaginacije i blaženih pokreta naspram otuđenih pravosudnih, vojnih, administrativnih izražaja i drugih krutih, dogmatskih uverenja i stavova podstaknuta je upravo otvorenošću na vraćanje unatrag175 (čineći tako u svakodnevnoj komunikaciji kreativnu komplementarnost savremenom vrednovanju linearnog i neosvrćućeg izbora izražaja kojima se u visinu »nadograđuje« most uzajamnog razumevanja, a bez koje bi, poput kule vavilonske, međuljudski odnosi rezultovali u narušavajućoj samo-zadovoljnosti, egocentričnosti i osećanju izolacije), na sagledavanje i spontano modifikovanje premisa našeg rezonovanja i vrednosnog iscrtavanja sveta. Otvorenost na nova iskustva, spremnost na prihvatanje novih radoznalih istraživanja i neotkrivenih pogleda na svet u skladu je sa beskrajnim spektrom kvaliteta Prirode i neophodan je preduslov unapređivanja sveta oko nas. Sa prihvatanjem ovakvog stava, prestajemo da očekujemo da će se u nas, slično kao u paradigmi veštačke inteligencije ili tradicionalne nekreativne edukacije, moći učitati znanje slično kao što se u hardversku strukturu unosi određeni program za funkcionisanje i rezonovanje. Umesto toga, rađa se shvatanje da je proces saznajnih otkrića neprekidna potraga i jedini usrećujući put ljudskog postojanja, koji u svojoj spoljašnjoj emanenciji uvek odiše bogatim estetsko-etičkim karakterom, kao što nam duboka interpretacija fon Fersterovih dveju imperativa nagoveštava. Istinska mudrost nema prirodu fiksnih, unapred pripremljenih formi koje često uzrokuju ukrućivanja protiv strahova, dogme, ideologije i idolatrije u kojima se krije seme netolerancije i destrukcije, već traganja i spontanog uživljavanja u neponovljivi put Prirode. Čitava tradicija ljudskog informativnog, emotivnog, izražajnog i spiritualnog napretka, odslikana biblijskim stihovima - »i činjaše zlo, jer ne pripremi svoje srce da traži Gospoda (Dnevnik II 12:14)...Gospod je dobar onima koji ga čekaju, duši koja ga traži (Plač Jeremijin 3:25)«, uključujući i Gospodnje reči da »što više tražimo, više ćemo biti zadivljeni« (Ezdra II 4:26) - nam ukazuje da se u saživljavanju subjekta sa čitavim svetom kroz put predanog traganja (»Tražićete me, i naći ćete me, kada me potražite čitavim srcem svojim« (Jeremija 29:13)) krije tajna harmonično evolutivne, usrećujuće egzistencije. Istinski holistički pogled nije izgrađen na temeljima fiksnih sredstava ili cilja, već potrage, puta; ne plesača, već plesa425; ne zatvorenih, konačnih okvira, već pogleda i harmonija bezbrojnih putanja koje se pružaju u beskonačnost.

127

Svaka fiksna zauzeta perspektiva definiše potencijalna otkrića i kvalitete, ali istovremeno i eliminiše određene mogućnosti. Svako otvaranje novih mogućnosti zatvara ili zaklanja neke druge opcije, svaki akt interpretacije otvara nove sistemske grane napretka, čineći nas eksplicitno (ne i implicitno-reflektivno) »slepim« na kontekst iz koga je ponikao, a svaki evolutivni razvoj, uslovljen strukturnom plastičnošću (disipativnošću) živih bića, podrazumeva ovakav ciklus otvaranja i zatvaranja opcija. Svako analiziranje bilo koje situacije pomoću formi objekata i njihovih kvaliteta kreira izvesna saznajna ograničenja usled neophodnog aproksimiziranja i fiksiranja svojstava koje formalni pristup obuhvata. Svaka refleksivna misao neophodno obuhvata ovakvu »zaslepljujuću« apstrakciju, kojom se eliminišu mora potencijalno uočljivih kvaliteta. Stoga su i Tao mudraci smatrali da »ko zna ne govori, a ko govori ne zna«. Međutim, za razliku od kompjutera i svih strogo formalnih sistema rezonovanja u okviru kojih se pod pojmom razumevanja podrazumeva »istinitosna« korelacija dedukovanih zaključaka sa strukturama u reprezentovanom sistemu, ljudska rezonovanja obuhvataju spontane promene perspektiva i svih kvaliteta i svojstava koje pripisujemo određenim izabranim prirodnim entitetima, što je način na koji se spontano i prevlađuje ovaj vid »slepila« koji prati svaki formalni opis Prirode. Radjard Kipling je imao običaj da kaže da »ko zna samo Englesku (ili bilo šta drugo, prim.a.), zna je najmanje«, i zaista, sagledavanje putanja Prirode sa što raznovrsnijih perspektiva predstavlja put bogaćenja našeg znanja o njima, a pošto svaka konstantnost našeg sveta predstavlja odraz ponavljanja određenih programa našeg konstruisanja sveta, tada slobodne, spontane i fleksibilne inovacije na nivou sagledavanja naših programa rezonovanja i konteksta koji čine naše poglede na svet predstavlja i put buđenja prirodnog, mudrog doživljaja postojanja. I mi, poput golubova363, modernih simbola mira, koji u svom smešnom hodu stalno zastaju kako bi kompenzovali neizvodljivost postizanja jasne vizuelne percepcije u stanju kretanja, moramo stalno i iznova zastajkivati i menjati perspektive sagledavanja našeg sveta, preispitivati naše najdublje težnje i temelje rasuđivanja (što odgovara upitkivanju »kuda to idemo?«, »šta to postajemo?«), fleksibilno ih modifikovati i nastavljati dalje. (Možda je zato Li Ćing-Jun objašnjavao tajnu svoje dugovečnosti rečima »čuvam tiho srce, hodam kao golub, sedim kao kornjača, spavam kao pas«185.) Promene, odnosno u formalnom jeziku novi opisi uslova, predstavljaju stoga spontani put ka izbegavanju ograničenja sagledavanja Prirode, prisutnih u svakoj fiksnoj posmatračkoj poziciji, a evolutivni put Prirode se upravo sastoji u razvijanju sve fleksibilnijih i dubljih sposobnosti svesnosti323 (ka menjanju perspektiva) koja je obrnuto srazmerna »slepilu« koje nosi svaka pojedinačna saznajna perspektiva. Samo ne ciljem, već samim postojanjem predodređeno ponašanje ljudskih bića nije uslovljeno nužnim refleksijama i apstrakcijama, već spontanim postojanjem ispunjenim radosnom predanošću. Prirodna inteligencija nije program koji donosi odluke na bazi operisanja nad formalnim reprezentacijama, već harmonija kategorizujućeg (pojednostavljajućeg, re-prezentacionog) i spontanog, holističkog doživljaja sveta u okviru koga ne postoji kompjuterski definisan zatvoren skup opcija, već sama beskonačnost opcija i kvaliteta. Nijedna količina rearanžiranja i rekombinovanja elemenata modela obdarenih određenim kvalitetima nije u stanju da prevaziđe ograničenja redukcionističkih pretpostavki implicitnih u samom reprezentovanju ovih elemenata, i da zaista bude u stanju da simulira evoluciju strukturno-disipativnih živih bića. Međutim, beskrajan spektar kvaliteta u potencijalnim opisima i emanencijama živog sveta zahteva neophodnu čednu

128

zadivljenost pred ovakvom beskonačnošću i indeterminizmom, a mir i poverenje u svetlu ovakve božanske svetlosti predstavlja najiskreniji vid svetog doživljavanja života. Stoga će i životne vrednosti koje ukazuju na beskrajnost uvek pobeđivati svaku formu idolopoklonstva, a da spiritualna prepuštenost Putu Prirode koja obuhvata spontane i fleksibilne promene perspektiva sagledavanja našeg sveta i saznanja predstavlja karakteristiku kreativnih i svetih razmišljanja, skladno opisuju i reči apostola Pavla da »ako je ko u Hristu (ako sagledava svet kao putem prizme kroz koju se rađaju neponovljivi prosvetljeni, spiritualni konteksti, prim.a.), nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade«391 (Korinćanima II 5:17).

Kategorizacije kvaliteta našeg sveta u fiksne klase i rukovođenja fiksnim formalnim modelima u našim svakodnevnim odlukama redukuju broj potencijalnih opcija, redukujući tako i fleksibilnost u kojoj se oličavaju životna adaptivnost, te spontano ponašanje i lepota i etika koju ona iskazuje. »Nemam izbora«, implicitna je fraza u »pranju ruku« Pontija Pilata, i veoma je korisno podsetiti je se u kontekstu sagledavanja savremenog društvenog uređenja u okviru koga je veoma prisutno ukidanje sopstvenih odgovornosti (u kojima se, između ostalog, odsijava i naša sloboda razmišljanja i voljnog ponašanja) pozivanjem na raznorazne formalne modele, prisutne kako u antimetafizičkim naučno-istraživačkim delatnostima, tako i pri funkcionisanju uslužnih organizacija, ekonomskim odlukama i svakodnevnom izboru ponašanja. Pojednostavljanjem i vulgarizovanjem Prirode i mesta čoveka u njoj, stav da »od bezbroj (ili barem mnogo) izbora koje imam, odlučujem se za ovaj«, prevodi se u »nemam drugog izbora osim ovog, stoga nisam odgovoran za njega, već krivi druge koji su postavili sistem odlučivanja«. »Zar sam ja čuvar moga brata?« (Mojsije I 4:9), čuvene su Kainove reči, a kušavši plod drveta znanja, Adam je umesto Eve branio sebe (Mojsije I 3:12), i upravo je ovo odbacivanje odgovornosti iniciralo proterivanje iz raja115. »Vaistinu je svaki čovek...za sve kriv; samo što to ljudi ne znaju, a kad bi doznali – odmah bi nastao raj!«84, sinulo je u trenutku prosvetljenja Zosimi Fjodora Dostojevskog da put buđenja odgovornosti za opštu harmoničnost i blagodetnost svakog, i najmanjeg bića i detalja celokupnog sveta, svesti da su naše najtananije želje, porivi i misli uticajni na najudaljenije crte Kosmosa, čini put iskrene spiritualnosti. Jer, istinska, spiritualna snaga ne ispoljava se manipulativnom nadmoćnošću, već »snaga je služenje, snaga je odgovornost, i što više snage neko ima, veća je njegova odgovornost, a što je veće nečije bogatstvo, veća je njegova obavezanost prema 'drugima'«376, kako smatra triglavski kružok. Prihvatanje odgovornosti za čitav svet i sve njegove detalje adekvatno je svetom religioznom povezivanju sa čitavim svetom, emanenciji želje za spasenjem svega postojećeg, te stapanju u tihu i tananu rezonancu sa svim postojećim. »Da svi jedno budu, kao ti, oče, što si u meni i ja u tebi; da i oni u nama jedno budu...I slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu jedno kao mi što smo jedno: ja u njima i ti u meni, da budu sa svijem u jedno«, velika je želja i molitva Isusova (Jovan 17:21-23), u kojoj se odslikava beskrajan put ka buđenju sve veće i sve prosvetljenije brižnosti i prihvatanja odgovornosti za čitav svet.

Isključivanje etičke odgovornosti iz polja naučnih istraživanje rezultuje u programskom napretku nauke pri kome se, poput kompjutera HAL 9000 iz filma »Odiseja u Svemiru: 2001«, naš pragmatični program ovakvim otuđenjem od svojih metafizičkih, etičkih korena od našeg vernog sluge pretvara u gospodara kome profesionalno obučeni naučnici prestaju da predstavljaju kreativne svetove, kormilare

129

broda nauke i naše civilizacije, već samo »gorivo« koje pokreće slepi »progres« samog programa. Upravo zaboravljanje i zametanje znanja da svaka profesionalna delatnost i svaka naučna oblast počivaju na meta-naučnim temeljima - na dubokim, saosećajnim težnjama iz kojih su date međuljudske koordinacije ponašanja ponikle, a u čijem negovanju se krije i tajna istinske uspešnosti i opšte produhovljenosti njihovih primena - leži u srži savremenih paradoksalnih zastranjivanja težnji i efekata ljudskih profesionalnih delatnosti u same suprotnosti njihovih izvornih namena. Svaki umetnik zna da se vredno delo ne može napraviti bez iskrene inspiracije, duboke unutrašnje težnje ka oplemenjivanju i prenošenju vizije čiste lepote drugim bićima, a analogno ovome, i prekidanje veze naučnih istraživanja sa njihovim etičkim korenima, sa dubokim unutrašnjim težnjama da naši pronalasci zaista oplemene svet, da zaista »uspeju«, svaki ovakav tip programskog profesionalizma implicira nezadovoljstvo, te tako i amaterstvo u savremenom društvu veoma često dobija svoje izvorno značenje koje se može povezati sa njenim korenom - francuskom rečju »amour«. Samo se prihvatanjem odgovornosti, svešću o svakom korišćenom programu našeg delovanja ili razmišljanja kao našem sopstvenom izboru koji opstaje na jednoj osvešćenoj etičko-estetskoj podlozi, mogu formalni sistemi odlučivanja prožeti humanim karakterom, duhom saosećanja i Ljubavlju iz koje sve potiče i sve joj se vraća.

Dok se na polju savremenih socijalnih komunikacija, bilo u edukativnim, religijskim, političkim, pravnim ili bilo kojim drugim institucijama, najčešće može nazreti implicitni manipulativni uslovljavajući glas koji kao da govori: »Ja znam šta je dobro za tebe, i ti moraš slediti to«, i koji predstavlja idealan pristup redukovanju samostalno prosvetljenog osećanja odgovornosti prema svetu, jasno je da je ovakav pristup društvenim odnosima nekompatibilan sa zaista kreativnim povećavanjem opcija globalnog sistema, koje odgovara potpunom prihvatanju ljudskih bića, pružanju osećaja slobode i otvaranju prostora za samostalna razmišljanja, što jeste pristup u kome se ogleda naša ljubav prema čitavom svetu. Podsetimo se da se svaki pristup prema drugima zapravo odnosi na nas same, te da buđenje osećaja slobode u drugima direktno odgovara i samostalnom buđenju slobode, dok kontrolisanje i redukovanje opcija drugim bićima inicira isto redukovanje i u nama samima, u našem odnosu sa svetom. Ukoliko posmatramo bilo koju kontrolnu petlju, uvek je definisanje njenog »kontrolišućeg« i »kontrolisanog« dela arbitrarni izbor nas kao posmatrača141, pri čemu je ova kontrola ne samo uvek odraz kognitivnog stanja posmatrača, već je uvek i ujednačeno uzajamna. Posmatrajući akrobatu koji kontroliše let pomorandži kroz vazduh, možemo se upitati da li akrobata kontroliše žonglirane pomorandže ili one kontrolišu njega, i naš proizvoljni izbor će odslikavati upravo subjektivni doživljaj kontrole u datoj situaciji. Kontrola je uvek cirkularna, i nužan preduslov kontrolisanja kontrolisanog sistema je da i kontrolisani sistem u jednakoj meri kontroliše kontrolišući sistem141,136. Odgovor na Juvenalovo pitanje »a ko će čuvati čuvare?« se tako iz njegove paradoksalne nerazlučivosti u svetu linearnih, analitičkih modela sveta premešta u polje individualne odgovornosti i slobodne volje kroz koju izborima temelja iscrtavanja našeg sveta i izvodimo čuvanje sveta. Ranulf Glenvil nam kroz šalu – »Razred u kome je (Skiner) predavao je odlučio da se smeši kada on, tokom predavanja, krene udesno, a namršti kada pogleda ulevo. Završio je stojeći u krajnjem desnom uglu. Međutim, i studenti su takođe imali zamrznute osmehe na licima. Kontrola je bila uzajamna i interaktivna, što je suprotno Skinerovom behaviorističkom modelu sve dok se ne upitamo zašto pacovi koji

130

ispravno trče duž lavirinta čine naučnike nasmejanim«141 - opisuje činjenicu da se uslovljavajuća kontrola bilo životnog sistema, bilo određenog detalja Prirode, direktno odražava na jednaku kontrolu prividno kontrolisanog sistema nama samima, odakle jasno možemo sagledati i razlog zašto je sve izrazitije »gospodarenje« Prirodom kroz posledično razvijanje vezanosti za plodove ljudskog rada ekvivalentno povećanom obimu »robovanja« Prirodi kao odrazu naših sopstvenih ideja o kontroli. Spiritualno odražavanje naših najdubljih težnji ka nama samima, cirkularna organizacija svakog prirodnog sistema oličena u shvatanju da se ljubav prema čitavom svetu reflektuje brižnošću prema nama samima, postaje iz ovakvog stava očigledna. Ukrućavajuće redukovanje opcija odlučivanja, slobode kao svesti o njima, odgovornosti i osmišljenosti sveta, koje iniciramo u drugima, istovremeno iniciramo u sebi, a iskreno menjanje čitavog sveta u smeru globalnog prosvetljenja i socijalno-ekološke harmonije se ne sastoji u manipulišućem, nametljivom i uslovljavajućem pristupu, već u prihvatanju Puta Prirode, iscrtavanju drugih bića poput ptica koje pažljivo i brižno nosimo na dlanu i činimo da slobodno polete.

Geni, instinkti, uslovljavajuća dejstva sredine u okviru kulturnih i socijalnih »sila«, te ljubav kao sekundarna težnja uslovljena oralnim senzacijama, predstavljaju naučno izmišljene osnove determinizma kojima bi se mogla izbeći naša odgovornost u odnosu sa Prirodom. Isključivanje metafizičkog, intuitivnog odlučivanja iz harmonije sa logičkim rasuđivanjem implicira robotizovanje ljudskog ponašanja i razmišljanja, što dovodi do osećaja izolovanosti, neizvodljivosti iskazivanja toplih, spontanih osećanja i buđenja radosti življenja i čuđenja. Pozivanje na formalne modele u životnim odlukama predstavlja osnovu za osuđivanje sveta, posebno pošto su ovakvi modeli u najvećem broju slučajeva objektivistički, te su stoga fiktivno predodređeni da važe za sve i svakoga. Nasuprot tome, nejezičko, neformalizujuće, nekategorizujuće razmišljanje i doživljavanje Prirode prilikom koga se stapamo u jedinstvo i tihu rezonancu sa njom, umesto osnove za osude poseduje samo osnovu za čuđenje nad istovremenom raznovrsnošću i jedinstvom Prirode, i divljenje svemu postojećem. »Mir uma poput sene sledi uzdržanost od suda«396, bila je čuvena izreka Pirona iz Elizije. Na kraju krajeva, imamo izbor, koji se, kao što smo već nagovestili, svodi: ili na nas kao stvaraoce našeg saznajnog sveta, te kao harmonični deo sveta u kome se ogleda čitavo postojanje tako da unapređenja nas samih predstavljaju unapređenja svega postojećeg, i obrnuto; ili na nas kao njegov izolovani deo koji inertno prima podatke jednog objektivnog sveta nezavisnog od naših misli, dela i unutrašnjih težnji. Dok nas potonja grana ovog Y raskršća vodi ka vrednovanju manipulativne moći, isključivosti i krutosti na promene, prva grana nas vodi ka uviđanju čudesne moći u skromnosti, poštovanju, negovanju duha sveopšteg prihvatanja i poistovećivanju našeg bića sa svim postojećim, te blagom svitanju našeg saznajnog sveta, ispred koga se rasprostiru u beskraj pružajući putevi novih spiritualno-evolutivnih povoda.

Da se najvažnije putanje koje karakterišu životnost Prirode – ljubav, radost, te zapravo sva osećanja i spiritualni doživljaji, ne mogu opisati, niti definisati postaje jasno nakon ovog izlaganja. Još je LaoCe pisao da kada bi se mogao definisati, tada Tao ne bi bio beskrajno veliki, kao što jeste, dok je al-Gazali smatrao da »lep je samo Onaj pri čijem opisu jezici ostaju nemi«401. I kroz kvantno-sistemski pristup spoznaje nepotpunosti svake perspektive (ili svakog niza perspektiva) sagledavanja bilo kog prirodnog sistema, osvetljava se i stav o nedodirljivoj, beskrajnoj i nepojmljivoj veličanstvenosti, i

131

nenarušivoj i nesputavajućoj lepoti svakog prirodnog detalja našeg sveta. Na kraju ove kontemplacije posvećene neizvodljivosti formalnog opisivanja živih bića, a time i nemogućnosti njihovog kontrolisanja, manipulisanja i upravljanja, bitno je ponovo sagledati poznatu činjenicu da je svako mudro razmišljanje poniklo na brižnosti o nekome ili nečemu24 što se ne može kontrolisati ili predviđati, kao što je slučaj sa svim živim bićima, kao i sa samom, globalnom Prirodom. Ako sada Prirodu koja nas uči na greškama doživimo kao učitelja koji nam ukazuje na put mudrog rezonovanja, sagledaćemo življenje kao kontinualnu individualno-globalnu evoluciju ka sve mudrijim i prosvetljenijim pogledima na svet i putanjama koje povezuju bića među sobom.

Samo se »slabi« principi mogu dokazati

Dokazi objašnjenja prirodnih pojava i jezičkih tvrdnji u opštem slučaju mogu postojati samo u zatvorenim konceptualnim sistemima, formalne logičke strukture. Dokazi ne predstavljaju ništa drugo do izvođenje formulisanog objašnjenja posredstvom mapiranja opisa na tautologije - skupove aksioma, definicija, teorema i zapravo svih postuliranih, nedokazivih tvrdnji koje čine osnove naučnih teorija i, uopšte, bilo kog sistema rezonovanja, od aritmetike i geometrija Euklida, Lobačevskog i Rimana, preko teorija igara, relativnosti i struna do teorija muzike, tektonskih ploča, evolucije itd. Drugim rečima, dokazi egzistiraju samo na temeljima nedokazivih tvrdnji, te je stoga potpuno razumljivo i opravdano dovođenje svakog »dokaza« pod znak pitanja.

Mogućnost dokazivanja tvrdnji u naučnim sistemima rezonovanja je uslovljena fiksnim značenjima upotrebnih simbola i inherentnih relacija, kao i sistemske nezavisnosti od empirijskih ulaznih parametara u procesu izvođenja dokaza. Međutim, svaki logički sistem zaključivanja sa naučnom primenom u okviru određenog formalnog modela koji reprezentuje izvesnu prirodnu pojavu nikada ne predstavlja zatvoren sistem, s obzirom da zahteva uključivanje izvesnih unosnih parametara, čije vrednosti ni u jednom slučaju ne mogu biti apsolutno precizno poznate usled, u fundamentalnom slučaju (koji opisuje Hajzenbergova relacija neodređenosti) nepredvidljive modifikacije fizičkih osobina merenog sistema prilikom interakcije sa mernim aparatom, odnosno posmatračem, dok u slučaju enormno složenih sistema - kao što su, na primer, ekosistemi i biosfera – opstaje neizvodljivost praktičnog određivanja i približnih vrednosti izrazito varirajućih parametarskih vrednosti u svrhu konstrukcije modela određenih aspekata njihovog ponašanja (kao što je, na primer, vremenska prognoza299). Sledeći problem dokazivanja tvrdnji i, uopšte, važenja naučnih modela jeste da je u slučaju nepoklapanja njihovih teorijski predviđenih rezultata sa empirijskim podacima, neizvodljivo pronaći greške preslikavanja koje bi, osim u inherentnim relacijama modela, mogle da postoje na nivoima implicitnih pretpostavki, opšte metodologije zaključivanja ili unosnih vrednosti parametara modela. Stoga, svako tvrđenje da je jedna naučna teorija jedina valjana predstavlja totalitarističko tvrđenje, s obzirom da se nikada ne može doznati sa koje od beskonačnog broja potencijalnih perspektiva naučnog modelovanja sveta je moguće izvesti drugačiji model koji bi davao iste rezultate predviđanja. Danas postoji svega nekoliko teorija koje se u ograničenim okvirima relativno pouzdane pragmatične primene smatraju potvrđenima posredstvom korelacija sa odgovarajućim eksperimentalnim podacima, kao i onih koje su potpuno odbačene.

Međutim, posebno je interesantno primetiti da se nijedna mapa ne može nikada

132

smatrati večno važećom slikom teritorije, te da kao posledica toga nauka (koja se odnosi na opisivanje Prirode) zapravo nikada ništa ne može dokazati19. Naime, poklapanje predviđene raspodele podataka u izvesnom numeričkom modelu sa eksperimentalno stečenim podacima najčešće uzrokuje tvrdnju da je dotični naučni model verifikovan. Međutim, takav zaključak nužno sadrži logičku grešku, poznatu kao »potvrđivanje posledičnog«299. Uzmimo za primer tvrdnju da »ako sutra bude sunčan dan, sakupljaću kamenčiće na obali«. Ukoliko sutra neko zaista otkrije da sam skupljao kamenčiće na plaži i usput se priseti moje tvrdnje, moći će da napravi slučajnu grešku u zaključivanju pomislivši da je taj dan zaista bio sunčan, a ovakva greška je analogna tvrdnji da je izvesni model verifikovan ukoliko su njegova predviđanja usklađena sa empirijskim podacima. Analogno ovom primeru, i telesna harmonija koja je posledica spiritualne harmonije, u okvirima medicinskog materijalizma se pogrešno uzima kao uzrok, a ne kao posledica religijskog iskustva198, osećaja holističke integrisanosti, dok bi tipičan primer neopravdanog »potvrđivanja posledičnog« u okvirima naučnog istraživanja i edukacije bilo zaključivanje o neulaganju dovoljnog truda na osnovu nepostignutih željenih rezultata. Kvalitativna beskonačnost Prirode se odslikava na potencijalnoj egzistenciji neograničenog broja mogućih, eksplanatorno ravnopravnih modela identičnih prirodnih pojava298, i slično kao što se iz prihvatanja »istinitosne« relevantnosti zaključaka određenih aksiomatskih tvrdnji ne može izvesti zaključak o »istinitosti« datih aksioma356, i put koji spaja naše predstave sveta sa svetom našeg direktnog iskustva, te naučne hipoteze sa eksperimentalnim postavkama i ishodima nije jednoznačno određen, već pripada igri između prirodnih inicijacija i maštovite, intuitivne i duhovne kreativnosti istraživačkog uma.

Nijedno znanje u obliku empirijskih propozicija o Prirodi, stoga, nikada ne može biti apsolutno pouzdano. Koliko god podataka i »verifikacija« jedne teorije postojalo, uvek će postojati mogućnost postavljanja više teorija koje bi bile u stanju da objasne date pojave, kao i mogućnost da se usled dinamičkog i stalno promenljivog uređenja Prirode, buduće pojave ne mogu uklopiti u teorijske postavke njihovih dotadašnjih objašnjenja. Potvrđivanja naučnih teorija stoga ukazuju samo na ograničeno opsežnu konzistentnost, ali ne i na večnu pouzdanost naučnih teorija i stvarnosnih koncepata. Kao posledica toga, naučni modeli opisivanja Prirode nisu podložni dokazivanjima, tipičnim za zatvorene konceptualne, logičke sisteme. Naučne teorije i istraživanja su najkorisniji onda kada dovode u pitanje već postojeće formulacije, pre nego kada se koriste u svrhu potvrđivanja, verifikovanja i ukazivanja totalitarističkog, netolerantnog i univerzalnog važenja. Čuveni Majkelson-Morlijev eksperiment je, tako, pokazao da ili Zemlja stalno miruje u etru ili da nešto nije u redu sa osnovnim načelima na kojima su se temeljile teorijske interpretacije samog ogleda, te je na taj način otvorio vrata relativističkog preinačavanja isuviše jednostavnih fizičkih predstava o prostoru i vremenu. Slično tome, Lamer-Pringshajmovi eksperimenti su, odražavajući nesaglasnost sa u to vreme aktuelnim, klasičnim zakonima zračenja, otvorili vrata razvoju kvantne teorije, dok je Čedvikovo ispitivanje beta-radioaktivnog raspada, kroz prividno narušavanje zakona održanja energije i impulsa, vodilo ka postuliranju i otkriću neutrinskih čestica245. Johanes Kepler je, slično, uočavajući nekompatibilnost između rezultata astronomskih posmatranja i heliocentričnih modela planetarnog kretanja na bazi pitagorejskih, tonalnih harmonika i Platonovih, pravilnih poliedara, izveo svoje zakone eliptičnih planetarnih kretanja338. Međutim, očigledno je da se jedan raskorak koji se pojavljuje u

133

konceptualnom sistemu rezonovanja posredstvom ovakvih revolucionarnih otkrića, ne rešava ni zabranjivanjem iznošenja stavova o nesaglasnim rezultatima eksperimenata sa važećom paradigmom, kao ni proglašavanjem date paradigme kao razobličene obmane (što su dva netolerantna pristupa karakteristična za savremeni raskol između nauke i religije), već upravo sveprihvatajućim stavom sa ulaganjem posebne pažnje na implicitne pretpostavke sistema rezonovanja u raskoraku koji se doživljava ne kao povod očajavanja, već kao povoljna prilika širenja našeg znanja o čudesnoj Prirodi. Stoga postaje jasno da »u formalnoj logici protivrečnost je znak poraza, ali u evoluciji stvarnog znanja ona obeležava prvi korak u napredovanju ka pobedi«393, kao što je smatrao Alfred Nort Vajthed, a što je stav koji implicira preinačavanje netolerantnog držanja fiksnih stavova i procedura u trpeljivost i prihvatanje raznovrsnih razmišljanja o svetu.

Još su skeptici antičkog doba primetili da se ljudsko znanje ne može testirati procedurama koje bi uključivale mehanizme ljudskog saznanja, te se, stoga, svako dokazivanje zasniva zapravo na pokoravanju skupu određenih nedokazivih pravila, poznatom kao tautologija. Nekompatibilnost tautoloških temelja rezonovanja, ponekada direktno (ali ne i efektivno) neuočljiva u primerima kategorizujućih socijalnih interakcija, dolazi do posebnog izražaja prilikom antropološkog proučavanja ljudskih kultura, pri čemu se uvek i iznova pokazuje da su ponašanja članova istraživanih zajednica neobjašnjiva sa konceptualnih stanovišta istraživačkih kultura. Dokazi poseduju svoj smisao samo pod uslovom implicitnog pretpostavljanja formalizma rezonovanja u okviru koga se oni izvode, kao fundamentalnog, apsolutno i jedino važećeg, kao Bejtsonovog »usamljenog skeleta istine«23. Sa prihvatanjem jednake relevantnosti raznovrsnih perspektiva sagledavanja sveta, verovanja i puteva rezonovanja, naspram pozitivističkog ideala isključivosti perspektiva, i važnost pružanja dokaza našim tvrdnjama biva zamenjena intuitivnom osetljivošću na njihove suptilne odgovore u našem svetu koji kroz ovakve vidike postaje ispunjen čudesnim putevima poistovećivanja sa različitim i neprocenjivo dragocenim pogledima na svet. Neponovljiva i uvek jedinstvena subjektivnost temelja zaključivanja svakog bića odslikava u sebi zadivljujuću raznovrsnost koja omogućava i egzistenciju kako nedokazivosti vere, tako i beskraja radosnih povoda naučnih istraživanja, sa implikacijama jasnog ukazivanja na komplementarnu ravnotežu mudrosti i lepote, logike i intuicije, nauke i religije kao jedinog puta postizanja evolutivnog napretka u opštoj harmoniji planetarne životnosti.

S obzirom da sva posmatranja, promišljanja i odslikavanja uređenosti našeg sveta poniču na osnovama predrasudnih očekivanja (»sva posmatranja su teorijski prožeta: nema čistog, bezinteresnog, teorijski-slobodnog posmatranja...naši čulni organi otelotvoravaju ono što se svodi na predrasude«315, smatrao je Karl Poper) kojima se oblikuju primarni konstrukti sveta naše percepcije i naučni, »činjenički« iskazi, te da se nijedna temeljna pretpostavka naučnog i, uopšte, logičkog rezonovanja ne može pokazati »istinitom« kroz postavke i interpretacije određenih eksperimenata176, nijedna logička predstava prirodnog reda se ne može ni dokazati, ali ni opovrgnuti245, te svako zrnce našeg iskustva i razmišljanja nužno pripada domenu vere. Kroz prihvatanje nedokazivosti naučnih slika sveta, a time i njihove pogrešivosti, otvaraju se vrata istinskoj individualnoj saznajnoj otvorenosti - putem preobražavanja kriterijuma misaone etike od težnji ka držanju čvrstih intelektualnih pozicija u znanje da »usavršavanje iznutra«315, kontinualno modifikovanje jezgara sopstvenih pogleda na svet i neprekidna potraga za alternativnim pogledima na svet aktuelnih paradigmi, čini srž mudrog napretka naučne i opšte ljudske

134

misli, te pronalaženja vrlina ne u izbegavanju, već u hrabrom susretanju i prevazilaženju grešaka prilikom upitkivanja Prirode - i nesagledivo pružajućem, uvek uporednom napretku misaonog sveta inteligentnih bića i informativnih pejzaža u kojima ona opstaju. Jer, čak i klasični naučni kriterijum »objektivnosti«, suštinski okarakterisan prihvatanjem plemenite zajedničkosti iskustava, nije nastao neprirodnim, pasivnim prijemom informacija sredine, već upravo kritičkim ispitivanjem uzajamnih rezultata eksperimenata, rezultata procesa percepcije iz raznovrsnih perspektiva i spremnošću na usaglašavanje sopstvenih premisa rezonovanja sa pogledima na svet »očima« drugih bića. Slično kao što svaka jezička ekspresija predstavlja neponovljivu i doslovce neprevodivu celinu, sve intelektualno-emotivne predstave sveta i sve razrađene naučne hipoteze ili teorije predstavljaju međusobno nesvodljive konceptualne modele, usled čega se kroz građenja njihovih komplementarnih, sinergetskih usporedbi razvijaju tolerantni, mudri i unapređujući pogledi na svet. Održavanje i uobličavanje naših stavova svetlim oreolima vere, znanjem da se problematične nesuglasice pobeđuju ne pozivanjima na istinitosne kriterijume, stavove koji kruto opstaju na osnovama »dokazanih činjenica«, već predanom spremnošću na promene jezgara naših programa istraživanja, razmišljanja i ponašanja, spontano nahodi naše biće u smeru puteva vrednih otkrića.

Analogno pogrešnim poistovećivanjima mape i teritorije kroz lingvističko i svako imenujuće reprezentovanje sveta, i neopravdano smatranje da je nepostojanje dokaza ekvivalentno dokazu nepostojanja inicira gašenja mnogih istraživačkih težnji i spoznaja stalnih susreta sa morem nepoznatog, koje nas i jedino mogu činiti srećnim bićima. Prihvatanje samo mapirano-dokazanih činjenica kao temelja našeg rezonovanja iniciralo bi mehanističku krutost našeg saznajnog i emotivnog odnosa sa Prirodom, usled ovakvim stavom proizvedenog urušavanja životnog elementa intuitivne spoznaje. Pretpostavljene konstantnosti naših saznajnih temelja su preduslov organizacije našeg iskustva i svakog razmišljanja, ali, kao što ćemo videti u odeljku diskusije o nelinearnosti ljudskih razmišljanja, svako zdravo rezonovanje podrazumeva fleksibilnost na promenu hipoteza i bazičnih logičkih tvrdnji koje čine temelje našeg zaključivanja. Ipak, ovi temelji mogu uvek biti spiritualno sazdani, izgrađeni tako da su usmereni ka dobrobiti i prosvetljenju našeg sveta, jer »ne dokazuje iskustvo veru, već vera porađa iskustvo«, kao što je smatrao Krišnamurti, ukazujući da se zadovoljstvo življenja ogleda ne u sumnjičavim pokušajima dokazivanja temelja našeg znanja putem našeg znanja koje počiva na temeljima našeg znanja (te, usled čega, naš svet predstavlja samo projekciju našeg pogleda na svet, kao što ćemo videti), već u stvaranju lepote u našem svetu kroz brižnost prema temeljima naše vere.

Najvažnije tvrdnje koje možemo izreći se, zapravo, nikada ne mogu dokazati, te stoga neizostavno ostaju pitanje vere, poput utiska dečaka iz jednog animiranog video-spota, koji vidi anđela baš kada mu šampon uđe u oči. »Istinito i božansko je samo ono što ne zahteva dokaz«98, bio je stav Ludviga Fojerbaha, dok je Norbert Viner pisao da »bez verovanja da je priroda podvrgnuta zakonu ne može biti nauke. Ničim se ne može dokazati da je priroda podvrgnuta zakonu. Sa onim što znamo, svet bi već u sledećem trenutku mogao postati nešto nalik na igru kroketa iz 'Alise u zemlju čuda', gde su lopte ježevi koji mogu da odlutaju...Nauka je način života koji može da cveta samo ako je ljudima data sloboda da imaju veru«398, ukazujući na inteligentno rasuđivanje i religioznu zadivljenost svetom kao polaritete u čijem dodiru se rasplamsava plamen naučne kreativnosti. U nedostatku verom ispunjenog romantičnog zanosa, naučna delatnost se

135

pretvara u a-emocionalnu detektivsku pronicljivost izvedenu nad lutanjem logičkim lavirintima naše imaginacije (poput đavola iz Miltonovog »Izgubljenog raja«325), iako nas Norbert Viner podseća da »čovek koji prilazi nauci sa stanovišta policijskog detektiva provešće najveći deo svog vremena osujećujući smicalice koje mu niko neće podmetnuti (ili koje sam sebi podmeće, prim.a.), progoneći osumnjičene koji bi bili savršeno voljni da odgovore na svako direktno pitanje...sadašnja detektivska sklonost glavara naučne administracije (je) jedan od glavnih uzroka jalovosti tako velikog dela današnjeg naučnog rada«398. A, put kroz koji se negira relevantnost (sa)osećanja, etike i estetike predstavlja najčešće, u savremenom dobu, skup programskih pravila, prilikom sagledavanja koga bi nas Don Huan podsetio da, kao i u svakoj drugoj prilici, »upitajmo sebe i samo sebe, da li taj put ima srca? Ako ima, onda je on vredan našeg truda, ali ako nema, uzaludno je traćiti vreme na njega«63. Međutim, mislim da u Prirodi ne postoji put bez srca, već da se istinska hrabrost i predanost ogledaju u koracima koji kreću putem slepih, robotizovanih programskih pravila i sjajnom voljom ih preobražavaju u humane, duboko-etičke programe, u »tehnologije sa ljudskim licem«339. Svaki prirodni entitet, svako ljudsko delo i svaka naučna teorija ne poseduju svoje kvalitete nezavisno od konteksta u kome ih sagledavamo, što i jeste razlog zašto se kaže da je lepota u očima posmatrača.

Premda su, s obzirom da se svaki dokaz zasniva na nedokazivim pretpostavkama koje pripadaju domenu vere, sve tvrdnje u suštini i apsolutno nedokazive, mi ih ipak možemo podeliti na »slabe« - one koje se mogu potencijalno »dokazati« u skladu sa savremenim naučnim kriterijuma (koji statistički, induktivni prilaz, zasnovan na stavu Džona Stjuarta Mila da »indukcija predstavlja operaciju otkrivanja i dokazivanja opštih propozicija« prihvataju dokazno relevantnim, i pored toga što je apsolutno dokazivanje moguće samo u okvirima deduktivnog zaključivanja278, s obzirom da se, naravno, »zakoni indukcije u logici ne mogu ustanoviti induktivnim putem«398), i »jake« - koje se opiru svakoj mogućnosti dokazivanja (pri čemu svaki »jaki« princip u sebe inkorporira i mogućnost interpretacije »slabog« principa, ali ne i obrnuto). Sa konstruktivističkog stanovišta postaje potpuno jasno zašto se sve ove snažne tvrdnje, uključujući i same konstruktivističke teorije, ne mogu dokazati. Naime, ukoliko odbacimo činjenicu o izvodljivosti odgovaranja (reprezentovanja) znanja objektivnoj, ontičkoj stvarnosti, jer je ona za svako biće posebna, te prihvatimo stav da umesto kriterijuma istinitosti znanje može ispuniti kriterijum povoljnosti u svojoj pragmatičnoj koherenciji sa našim iskustvom, postaće očigledno zašto je ideja o postojanju bilo kakvog dokaza neodrživa146. »Stvarnost se uspostavlja baš zato što dokaz nije dovoljan«, pisala je Simona Vej, odakle je izvela i zaključak da »istina je zasnovana na onome što je lepo; i ako je lepo, onda to mora biti istinito«. Sada ćemo ilustrovati kao primere mnoštvo polariteta ovakvih »jakih« i »slabih« principa:

I) Najpre, lako se može pokazati da je u zatvorenim logičkim sistemima bogatstvo potencijalne raznovrsnosti logičkih tvrdnji uslovljeno složenošću njihovih tautologija417, dok bi tvrdnja da su i naučne tvrdnje, bazirane na logičko-eksperimentalnim korelacijama u uslovima prirodne otvorenosti, takođe ograničene na preslikavanje sopstvenih tautologija48, predstavljala nedokazivi, »jaki« princip.

II) Talasna funkcija kao »slab« princip, kao superpozicija svih potencijalno mogućih odgovora merenog sistema na dejstvo mernog aparata, suprotstavlja se njenoj »jakoj« definiciji koja je predstavlja kao realno ili ontološki postojeću veličinu. Sa prihvatanjem jake interpretacije talasne funkcije, automatski bi se prihvatila i ideja o

136

svepovezanosti svega postojećeg, jer je poznato da kvantni sistemi, razdvojeni na delove, putem nelokalnih efekata ostaju u trajnom i neraskidivom kontaktu. Nastanak Kosmosa iz fizičkog singulariteta pružio bi osnovu za svepovezanost čak i entiteta koji počivaju u galaksijama koje nikada nisu došle u međusobni mehanički kontakt. Međutim, u okvirima savremene kvantne fizike, lako se mogu izvesti jednačine kvantno povezanih stanja na daljinu, ali je praktično neizvodljivo prepoznati dato »realno« stanje kao povezano sa nekim drugim delovima Kosmosa.

III) Na osnovu jedne od »slabih« interpretacija Hajzenbergovog principa neodređenosti, zahvaljujući neophodnoj razmeni energije između mernog aparata i merenog sistema, potpuno precizno simultano određivanje položaja i energije merenog sistema nikada se ne može izvesti, jer bi ono zahtevalo beskonačni niz kalibracija kalibracija... mernih uređaja, dok u okviru »jake« interpretacije adekvatno formulisanog Hajzenbergovog principa neodređenosti, i svako posmatranje u svakodnevnom življenju ne može voditi do formiranja objektivnih rezultata posmatranja, koji bi bili nezavisni od bilo strukture ili predrasudnih stavova posmatrača, usled čega je jasno da su tajne etičko-estetskog doživljaja posmatrača, lepote posmatranog predela, kao i odgovornosti interakcije, svakog merenja i posmatranja, u očima posmatrača. Princip neodređenosti, postojan u okvirima »slabe« interpretacije kao posledica neophodne interakcije posmatrača i posmatranog radi formiranja svakog utiska, može se takođe proširiti na snažno interpretiranu nerazlučivost osobina posmatranog sistema od osobina posmatrača, te na nerazdvojivost subjekta i objekta prilikom svakog posmatranja. Još jedna, formalno fizički opštija interpretacija principa neodređenosti je ona na osnovu koje komplementarnost kinematičkih i dinamičkih svojstava (položaja i impulsa ili energije i vremena) merenih entiteta isključuje mogućnost njihovog simultanog manifestovanja u trenutku merenja, te time i izvodljivost pružanja potpuno preciznog determinističkog opisivanja evolucije merenog sistema. Jedna od očiglednih implikacija ovako formulisanog principa neodređenosti se može sagledati u činjenici da se rezultati merenja u formalizmu kvantne teorije pružaju uvek sa verovatnoćama pojedinih ishoda, a u okvirima snažne interpretacije ovako formulisanog, opet relativno slabog principa neodređenosti se smatra da je ovaj zakon postojan nezavisno od ljudskih posmatrača i procesa merenja, što implicira takozvane vakuumske procese, stalne energetske fluktuacije oko energije nulte tačke, koje stoje u osnovi nastajanja čestica i antičestica praktično ni iz ničega (sa sve eksplicitnom božanskom kreativnošću koja je postojana na nivou ovog kvantnog mora, anti-klasičnim pojavama tuneliranja i isparavanjem crnih rupa koje jak princip neodređenosti implicira), jer ovaj, jaki princip neodređenosti ne dozvoljava postojanje tako nečega kao što bi moglo biti »ništa«. Međutim, pošto su, kako jak princip neodređenosti, tako i realistička (tj. ontološka) interpretacija talasne funkcije, postulirani kao nezavisni od ljudskih posmatrača, i to tako da samo njihovo prisustvo onemogućava pronicanje u otkrivanje »istinitosti« jednog od ova dva pristupa njihovoj interpretaciji, stoga se samo slab, ali ne i jak princip neodređenosti, može potvrditi.

IV) Problem mnogih savremenih biološko-kognitivnih teorija je u ograničenosti perceptivnih i saznajnih moći koje se pripisuju živim bićima. U okviru autopoietičke teorije se tako prihvata polazna pretpostavka o mehanističkoj uređenosti živih bića u okviru koje se negiraju kako mogućnosti percepcije na bazi kvantnih nelokalnosti, tako i registrovanja uticaja na sub-makromolekulskom nivou. Dok je iz konstruktivističke perspektive očigledno da svo naše iskustvo predstavlja odraz naše biološke strukture,

137

pomoću koje se osmišljavaju percepirani kvaliteti, da »svet ima onakav izgled kakav mu dadne naša duša«, kao što je smatrao Jovan Dučić, predstavlja nedokazivu mističnu tvrdnju sa daleko celovitijim i dubljim značajem u odnosu na očiglednost konstruktivističke teze. Da kvaliteti predstavljaju puteve između prirodne sredine sa jedne, i subjektivnog perceptivnog karaktera sa druge strane, predstavlja očiglednu i praktično neoborivu tezu konstruktivističkih epistemoloških prilaza, dok stav da kvaliteti kao putevi predstavljaju Prirodu kao refleksiju i to ne samo naših najdubljih konstelacija, verovanja, vrednosti i težnji, već i same naše duše u njenom kosmičkom putu sagledavanja i spoznavanja sebe, čini duboko, nedokazivo shvatanje, koje, između ostalog, čini i centralnu tezu ove knjige.

V) Znamo da je preciznu granicu između individualnog organizma i njegove okoline nemoguće postaviti, pre svega jer su živa bića »disipativne« strukture, slične virovima kroz koje stalno prolazi nova materija, novi atomi, pri čemu njihove strukture održavaju stabilne i poprilično ujednačene forme. Samo-obnavljanje je jedna od osnovnih karakteristika svih živih bića, a što je prostorno manji funkcionalni deo bića, to se on i brže obnavlja. Atom koji je do juče bio sastavni deo našeg tela, danas je možda u Tihom Okeanu ili na Jupiteru. Na kraju krajeva, u skladu sa idejom o nastanku sveta i kompletnog njegovog energetskog sadržaja u trenutku velikog praska, tada je sve postojeće povezano nelokalnim kvantnim efektima. Opet, i inteligencija i osetljivost pojedinačnih ćelija, slično kao i putanje međućelijske komunikacije, predstavljaju velike nepoznanice savremene nauke o živom svetu. Međutim, sa prihvatanjem osetljivosti bića na spektar suptilnih efekata sredine kompletnom biološkom strukturom (ne samo konvencionalnim čulima), može se objasniti, ali ne i dokazati »jaki« princip trenutnog dejstva misli na biološku strukturu bića, kao i na čitav svet.

VI) »Slaba«, takozvana plitka ekologija sadrži stanovište o važnosti promatranja ciklusa kretanja materije i energije u globalnim, planetarnim životnim interakcijama, te inkorporiranje ljudskih delatnosti i industrijske proizvodnje u ovakve norme, ali sa polaznim ciljem o održavanju isključivo ljudske vrste i izvlačenju što je više moguće »koristi« od prirodnih bogatstava. Međutim, s obzirom da ovakvo utilitarističko shvatanje ne ukazuje na zaista plemenit, prožet poštovanjem i nepretencioznošću odnos ljudskih bića sa svojom prirodnom sredinom, ono ne mora biti praćeno istinskim zadovoljstvom čitavog živog sveta. S druge strane, stanovište »jake«, duboke ekologije se karakteriše ukazivanjem na nužnost promena vrednosti kojima težimo saznajnim i praktičnim delatnostima, na buđenje bezuslovnog poštovanja i divljenja prema Prirodi na samim temeljima naših modova doživljavanja sveta, iz čega bi se spontano razvila blagonamernost svih naših dejstava. Postupci koji proizilaze iz negovanja pogrešnih vrednosti, opterećenih materijalnim »bogaćenjem«, čulnim zadovoljstvima i egocentričnošću, ne mogu se harmonično inkorporirati u našu civilizaciju i prirodne cikluse naše biosfere. Tek kada altruističnost, bezuslovno poštovanje, traganje za spiritualnim vrednostima uvedemo kao polazna stanovišta, odskočne daske, pokretače svih naših delovanja u svetu, tada ćemo i spontano postati harmonični deo Prirode. Međutim, dok je »slabi« princip lako slediti formalnim sredstvima koja čine osnovu naše, »precizne« komunikacije, jaki princip ekologije je nemoguće dokazati, slično kao i holistička dejstva na daljinu i prožimanje svih naših reči i dela, čitave muzike naših tela, našim suptilnim mislima i osećanjima.

VII) Dejstvo dobrih misli na zdravlje je nedokazivo, ali ne i dejstvo pravilnog

138

disanja (»Čovek Istine diše od glave do pete«247, pisao je ČuangCe), kretanja, sedenja i ishrane na telesno blagostanje. Ipak, profesionalno prisiljavanje na korišćenje dokazivih principa rezultuje u protežiranju korišćenja pravilne i umerene ishrane, redovnog vežbanja itd., što predstavlja nepotpuno pozitivne savete, s obzirom na ignorisanje važnosti uspostavljanja holističkog, saosećajnog mentalnog stava. Uzevši u obzir logički-intuitivno izvedene zaključke o dejstvu pre svega dobrih misli, kao korena svih telesnih dejstava, na zdravlje, znaćemo da ukoliko jedemo sa željom da budemo snažni kako bismo pomogli svetu oko nas, unapredili ga i učinili boljim, svaka hrana će se preobraziti u plemenitiju energiju u odnosu na onu koja se jede kroz zavisnu svest o zadovoljavanju isključivo egoističnih potreba. Ovakvom nedokazivom stavu koji čini put ka preobražavanju plitkog posta samo hranom dubokim postom, postom mislima kao negovanjem čistote i lepote kojima činimo naš svet, odgovara i shvatanje da dobre misli (čisti um) čine da se i svaki stres koristi za učenje, konstruktivno prevođenje sistema u stanje bogatije organizacije. U svakom slučaju, činjenica da tamo gde je mir, tu je i zdravlje, predstavlja u svakom formalnom sistemu rezonovanja večnu hipotetičku tvrdnju, slično kao i svi važni, životno esencijalni zaključci, uključujući i sve uzročne predstave koje se tiču tradicija vere i religioznosti.

VIII) Učenje koje ostavlja tragove na somatske promene predstavlja lako dokazivu tvrdnju, dok je učenje koje u sprezi sa izvesnim prirodnim okolnostima dovodi do genetski konstruktivnih mutacija289, te stoga otvara vrata globalnoj evoluciji kroz individualno učenje, nedokazivo. Slično tome, da se »objektivno« toksične supstance odražavaju na nesklad bioloških procesa predstavlja sa probabilističkog stanovišta potencijalno dokaziv stav, dok spiritualno prihvatanje svega postojećeg i njegovo preobražavanje u korisnu informaciju koja inicira uspinjanje u bogatija stanja prirodne organizacije, predstavlja nedokaziv princip.

IX) Kriterijum za ocenjivanje slobode kao »slabog«, politički-društvenog atributa pojedinačnih bića, kao zakonske slobode govora i mišljenja, lako se može uspostaviti, dok dokazivanje »jake«, istinske slobode razmišljanja, slobode koja se odslikava u stalnom preispitivanju i fleksibilnom modifikovanju samih temelja naših rezonovanja i doživljaja sveta, kreativne slobode koja teži beskraju fon fersterovskih opcija, svesti Puta, predstavlja neizvodljiv pokušaj, te stoga i uviđaji u pitanje da li ciljevi ljudskih bića potiču iz njihovih osvešćenih, spiritualnih korena ili slepog ponašanja u skladu sa težnjama koje se od njih očekuju, predstavlja neodlučivo pitanje, pitanje koje pripada intimnom putu spiritualnog napretka svakog pojedinačnog bića.

X) Shvatanje po kome slušalac, čitalac ili uopšte posmatrač pridaju smisao jezičkom izrazu predstavlja »slab«, dokaziv princip koji je u okviru ove knjige pokazan kao činjenica, dok bi postojanje mogućnosti svesne sigurnosti u smisao koji su naši izrazi u stanju da prenesu predstavljalo »jak«, nedokaziv princip, osuđen da ostane pitanje vere. I uopšte, jednostavni mehanički zakoni uzročnosti reprezentovani Njutnovim zakonima kretanja predstavljaju »slabe« principe uzročnosti, dok bi dokazivanje postojanja (naravno, opisivanjem nesagledivih mehanizama pružanja) uzročnih veza između dubokih težnji ljudskih postupaka i njihovih fizičkih plodova predstavljalo neizvodljiv zadatak, i to pre svega usled neizvodljivosti opisivanja kako samih kvaliteta ljudskih vrednosti i težnji, tako i nesagledivih putanja pružanja fizičkih efekata kojima bi se razlikovale spiritualna, altruistična i globalno harmonizujuća dejstva od razarajućih, mržnjom i zavišću ispunjenih, uvek obostrano delujućih, nemirnih i munjevitih putanja.

139

Ipak, ako bi se odražavanje dobrote naših dejstava (koja uvek stoji u njihovoj osnovi) na poboljšanje našeg sveta čak i moglo pod određenim površnim uslovima i ograničenim opsezima dokazati, reflektovanje kvaliteta dejstava na samog subjekta bi, usled enormne kompleksnosti putanja koje figurišu u svetu bića, ostalo nedokazivo.

XI) Delimično redukcionistički (analitički) formulisana nelinearna sistemska dejstva se mogu dokazati i ilustrovati primerima, dok se kvantno-hologramska trenutna dejstva na daljinu ne mogu dokazati. Redukcionistička uzročnost na osnovu koje delovi sistema uzrokuju kretanje celine se mogu dokazati, dok se intuitivna spoznaja holističke, smislene veze živih bića i kosmičke celine u okviru koje se sve što postoji kreće putem celine, ne može dokazati. Razlog ovome je i što se pod pojmom dokazivanja, kakvim ga ljudska bića kroz ogledalo savremene nauke poznaju, podrazumeva i neophodno kvantifikovanje, bilo u vidu realno merljivih varijabli ili statističkih empirijskih podataka, dok se holistička dejstva mogu sagledati samo posredstvom sistemskog, analognog, metaforičnog, poetičnog rezonovanja. Iz tog razloga je, u svrhu korišćenja intelektualnih putokaza radi prosvetljenja sveta, Isus namesto »istinitosnih« i ka dokazivanju orijentisanih teoloških diskusija, koristio priče, što je obeleženo rečima jevanđelista – »Sve ovo izgovori Isus u pričama narodu, i bez priča im ništa nije govorio (Matej 13:34)...I učaše ih mnogo u pričama, i govoraše im u nauci svojoj...(Marko 4:2)«.

XII) Ljudske vrednosti kao implicitno sadržane temeljne putanje saznanja i konstrukcije sveta koje su u osnovi naših dejstava predstavljaju primere nedokazivih holističkih dejstava, dok svesno odlučivanje i voljno upravljanje pokretima nižih organizacionih nivoa iz perspektive misaonog bića predstavlja primer površnog i dokazivog holističkog, whole-to-parts dejstva emergentnih kvaliteta na niže organizacione nivoe. Prirodne namere naše prave prirode koje bi upravljale i usklađivale naše ponašanje tokom potpune spontane predanosti najdubljim, nejezičkim, meditativnim vodičima našeg unutrašnjeg sveta predstavljaju, takođe, nedokazive porive. Bitno je primetiti da se u slučaju većine nedokazivih tvrdnji - koje predstavljaju ono što je Hajnc fon Ferster nazvao neodlučivim pitanjima, odgovaranja na koja nas čine metafizičarima - pojavljuje dvosmerni izbor. U slučaju pokušaja spoznaje i trenutnog formalizovanog opisa naše prave Prirode, neko bi smatrao da bi nas ona navodila na životinjske nagone i darvinovsku sliku kompetitivne borbe za opstanak, dok bi neko smatrao da bi nas meditativna prepuštenost našoj istinskoj, najdubljoj prirodi prožela toplinom, saosećajnošću, moći razlučivanja kvaliteta namera, plemenitim težnjama, blaženom harmonijom, vedrom brižnošću, mirom i zdravljem, »jer ste sami od Boga naučeni da volite jedan drugoga« (Pavlova poslanica Solunjanima I 4:9), te da bi iz ovakvog stanja prirodne spontanosti svaki naš postupak predstavljao ne sebični, individualno maksimizirajući izbor, već optimalni izbor sa konsekvencama maksimiziranja opcija globalnog sistema. »Još traži duša moja, ali ne nađoh...Samo, gle, ovo nađoh: da je Bog stvorio čoveka dobra; a oni traže svakojake pomisli« (Knjiga propovednikova 7:28-9), zapisano je u Svetom Pismu, dok je otac Tadej vitovnički smatrao da »mi remetimo mir. Gospod nas ostavlja sa našim mislima – eto nam stradanja«366. Da naši postupci pogađaju centar mete životnih ciljeva onda kada je naša svest oslobođena od pomisli na svaki cilj, te prepuštena spontanom toku Prirode, svesti Puta, predstavlja nedokazivu pretpostavku, svakako s obzirom na činjenicu i da svako dokazivanje podrazumeva kretanja ka cilju – dokazivanju, te da se ovakvim pristupom samo može opisno ograničiti sveobuhvatnost hipotetičke holističke svesti. Naravno, između ostalog, neizvodljivo je ustanoviti i

140

jedinstveni pristup definisanju i razlučivanju ove nerečite prave prirode i naučenih, veoma često jezičkih pravila kojima se u društvenom domenu navodimo na određena ponašanja, te će stoga moja tvrdnja glasiti da verujem da je naša prava priroda božanska, da su zakoni najdublje etike i čiste spiritualnosti zapisani u knjizi našeg srca, te da se putokazi sveharmonizujućeg delovanja kriju u spontanoj prepuštenostu toku Prirode. Ali, kao što vidimo, tada ova tvrdnja spada u domen vere, te je, tako, metafiziku i religiju nemoguće eliminisati iz bilo kojeg logičkog rezonovanja. Pružanje uvek promenljivih odgovora, traganje, a ne nalaženje i smatranje da je traženo i nađeno, čini nas mudrim ljudskim bićima.

Svaki eksperiment u Prirodi je neponovljiv Sumnja kao jedna od osnovnih karakteristika logičke, naučne misli

prouzrokovana je prihvatanjem samo »dokazanog« kao »istinitog«, a uslovljena je postojanjem određenih izvesnosti. Nijedan naučni eksperiment ne bi bio zamisliv bez prihvatanja nekakvih, bilo implicitno ili eksplicitno pretpostavljenih, invarijantnih, konstantnih kvaliteta. Naime, »ko bi hteo u sve da sumnja, ne bi do sumnje ni došao«, primetio je Ludvig Vitgenštajn, slično kao i da »sumnja u sve ne bi bila sumnja«399, što samo odražava činjenicu da je prepuštenost iznenađenjima koje u svakom trenutku donosi prihvatanje spontanog toka Prirode, oslobođenost od misaono-reflektivnih, reprezentujućih očekivanja u skladu sa naizgled fiksnim entitetima sveta, nužan preduslov doživljaja duboke vere, sveprihvatanja i blažene predanosti. Sumnja kao kontrast religioznoj veri, tako, usled prihvatanja određenih skupova uzajamno podupirućih fiksnih izvesnosti predstavlja osnovu i osuđujućeg pogleda na svet. S druge strane, prihvatanje neponovljivosti sveta, oslobođeno od imenujućeg pojednostavljanja i fiksiranja objekata i kvaliteta sveta, adekvatno je prihvatanju i mora istraživačke inspiracije koje čini preduslov svakog radosnog upoznavanja sveta lišenog šablonskih, unapred određenih postupaka. Radosno razmišljanje je, tako, uslovljeno istraživanjem, kretanjem na putu traganja.

Napredak naučne misli, zahvaljujući njoj samoj kao formalističkom međuljudskom orijentiru svesnog učestvovanja u planetarnom razvoju raznovrsnosti, zasnovan je na bliskoj interakciji između konceptualizacije i eksperimentisanja, klasifikovanja i merenja. Jedna od zajedničkih osobina svih savremenih naučnih eksperimenata jeste težnja ka prevladavanju nepredvidljivosti koja počiva u svakom odnosu inteligentnih bića i Prirode. Postavljanjem formalnih korelacija između merenih početnih uslova eksperimenata i njihovih ishoda teži se širenju opsega dizajnirajućih mogućnosti. Međutim, isti ovakav pristup izvođen u svakodnevnoj socijalnoj interakciji mogao bi da dobije epitet uslovljavajućeg, manipulativnog odnosa, te u suštini, ova težnja ka mapiranju svih indeterminizama Prirode predstavlja osnovni uzrok savremenih poistovećivanja nauke sa ne-kreativnim, nemilostivim dejstvima i težnjama. Upravo u nepredvidljivosti Prirode počivaju sav njen šarm i lepota, kao i izvorište ljudske sreće i radosti.

Predviđanje prirodnih pojava predstavlja jednu od osnovnih crta odnosa ljudskih bića sa svojim svetom, koja se, kao jedna forma pojednostavljivanja beskrajne čudesnosti sveta, može sagledati primarno u dečijem stvaranju perceptivnih konstantnosti i formi objekata u svrhu buđenja moći koordinacije ponašanja u dodiru sa svojim svetom, pa tek

141

onda i na primeru naučnih teorija koje od jednostavnih modela kroz vreme prelaze u sve prefinjenije, suptilnije i informativno bogatije. U moru nepredvidljivosti upravo počiva i potencijal šuma Prirode iz koga se na temeljima ljudskih vrednosti oblikuju modeli predviđanja koje koristimo u socijalnoj, uzajamnoj i brižnoj koordinaciji ponašanja. S obzirom da je svako naučno otkriće bazirano na pronalasku izvesnih stabilnosti/prepoznatljivosti/ponovljivosti, predviđanje predstavlja sredstvo širenja opsega naših posmatranja, potencijala učenja i konstruisanja naučnih modela, dok sa druge strane, jednom prihvaćene konstantnosti i ponovljivosti postaju navike koje ograničavaju opcije našeg delovanja i slobodu našeg razmišljanja140. Predviđanje i prihvatanje određenih prirodnih pojava kao neizostavno periodičnih, takođe predstavlja jedan oblik kontrole nad našim svetom, koju spiritualna posvećenost, rastapajući njene ukrućene putanje, preobražava u pragmatični odraz brižnosti prema našem svetu, budeći u njegovoj osnovi spoznaju svesti susreta sa uvek jedinstvenim prirodnim putanjama, brižnost i zadivljenost pred dinamičkim čudesima, životnim dodirima i izvorima kreativnih spoznaja koji počivaju u svakom, neponovljivom detalju Prirode.

Slično kao što bez izvesnih povratnosti razumska, misaono-reflektivna saznanja ne bi bila moguća, jer se ne bi mogla uspostaviti veza sa prošlim iskustvom, i svaki eksperiment je zasnovan na pretpostavljenoj periodičnosti prirodnih pojava koja čini samo jednu stranu njene muzike, harmonije beskraja njenih putanja, stranu koja se odslikava na fizičkim zakonima održanja i kvantitativnim konstantnostima u osnovama promene, kao i mnoštvu periodičnih pojava sagledivih sa beskrajno raznovrsnih perspektiva. »Sunce izlazi i zalazi, i opet hiti na mesto svoje odakle izlazi. Vetar ide na jug i obrće se na sever: ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se. Sve reke teku u more, i more se ne prepuni; odakle teku reke, onamo se vraćaju da opet teku« (Knjiga propovednikova 1:5-7), smatrao je Ekleziast. Međutim, drugu stranu prirodnih putanja čini njihova neponovljivost i kontinualno rađanje noviteta kroz prirodne promene, što oličava evolutivna organizacija prirodnih, životnih sistema. »Svakim danom sunce novim svetlom sija, bez prestanka rekama nove vode teku«226, smatrao je Konfučije. Prirodu tako čini harmonija periodičnosti i neponovljivosti (što je i razlog zašto muzička dela – uključujući i poeziju kao podklasu muzike - predstavljaju najiskrenije odslikavanje Prirode), odakle sledi i neophodna ravnoteža predvidljivosti i indeterminizma u svakom formalnom modelu Prirode. Stoga trial-and-error pristup (eksperimentalnog praćenja unosnih i izlaznih vrednosti i postavljanja pravila njihovih međusobnih transformacija) otkrivanju sveta predstavlja neizbežan način ne samo postizanja željenih rezultata u naučnim eksperimentima, već i prilikom svakog učenja o svetu. Kroz ovakav odnos smo u slučaju pojedinih istraživanja u stanju da prividno »obelimo crnu kutiju«, ali pri tome je neophodno zadržati svesnost da i »u svakoj obeljenoj kutiji postoje dve crne kutije koje pokušavaju da iskoče napolje« (kao što se izrazio Ranulf Glenvil), a ovakva svest o imanentnoj nepredvidljivosti i neponovljivosti prirodnih procesa predstavlja nužan preduslov prihvatanja ne indiskretnog upoznavanja procesa »crnih kutija«, već relacija između posmatrača i posmatranog sistema, kao puta suptilnog i intimnog prosvetljenja našeg sveta16.

Svaki svrsishodni odnos sa Prirodom predstavlja susret sa kibernetičkom »crnom kutijom« - sistemom nepredvidljive modifikacije ulaznih signala u izlazne. Dok se u slučaju ciljem orijentisanog eksperimentalnog pristupa, ulazni signali mogu poistovetiti sa dizajniranjem, tj. definisanjem graničnih uslova opažanih pojava, izlazni signali se

142

mogu izjednačiti sa postavljenim ciljem eksperimenta. Iz proučavanja živog sveta znamo da je i svako živo biće jedan vid uvek promenljive kibernetičke »crne kutije«135 koja sa beskrajnim spektrom iznenađenja prima ulazne signale, stvarajući nepredvidljive izlazne signale. Ukoliko bismo mogli da predvidimo ponašanje bića na osnovu predatih mu spoljašnjih impulsa (do čega drže, po sliku ljudske prirode degradirajući stavovi uslovljavajuće psihologije), tada bi i samo postojanje bilo lišeno sve šarmantnosti i lepote koja karakteriše nepredvidljivost životnosti. Odatle nam sledi i važan zaključak da su sve eksperimentalne teškoće sa kojima se susrećemo prilikom neizvodljivosti postizanja zadatog cilja pri izvesnom procesu dizajniranja, nužan preduslov egzistencije čudesne životnosti, lepog i kreativnog ponašanja.

Često se kaže da u susretu sa morem indeterminizma, osećajem egzistencije na plutajućem i od nas naizgled nezavisno promenljivom kvantnom moru, neki počinju da »plivaju« - svakako oni koji indeterminizam poistovećuju sa emanencijom božanske svesti, koji u njemu vide »aught that for its grace may be dear, and yet dearer for its mystery« (kao u himni intelektualnoj lepoti Persija Biša Šelija) - a neki da »tonu« - i to oni koji misle da je red samo onaj koji pripada fiksnom poretku matematičkih formula koji samo mi imamo prava da izmenimo. Često se ovakva slika o Prirodi poredi sa začaranom šumom koja kad god okrenemo leđa zameni kamenčiće – putokaze, ali pomislimo samo kako bi ovako vulgarizovana slika Prirode u ljudskim umovima inicirala ideje o opravdanosti mnoštva indiskretnih i anti-autonomnih osobina. Nasuprot tome, Priroda uvek menja svaku stvar, ali poštujući naš svet, nikada ne u tolikoj meri da bi se jasno umešala u životne tokove koje nameću stil našeg življenja, naše težnje i dela koja iz njih izviru. »Udaljenost je duša lepote«171, kao što je pisala Simona Vej. Priroda je tako slična moru Solarisa koje se tiho obavija oko naše ruke, koje je uvek tu, neprekidno slušajući na naše potrebe i želje i uvek kreirajući onakav svet koji u svakom trenutku poseduje potencijal savršene spoznaje za nas, za naše učenje i spiritualni napredak. »Ko god napravi korak ka milosti Alaha, božanska milostivost će napraviti deset koraka da ga primi«, poznata je Muhamedova izreka, a »kada se duboko poklonite Univerzumu, on Vam uzvraća naklonom; kada uzviknete ime Božanstva, ono odzvanja u Vama«381, pisao je Morihej Uešiba. Priroda nije gluva i indiferentna, premda svakoga podjednako poštuje. Kada god i najmanje, ponekada i ne bili svesni toga, zaželimo pomoć, eto jednog od bića Prirode, ljubopitljivog pogleda koje će nas ugledati, ukoliko je to zaista pravi put za nas. Živa bića i njihova slobodna volja tako jesu Priroda, ogledala božanske svetlosti i lepote, celoviti delovi Božije kreacije koja kontinualno kreira sebe. Rabijine reči da »ko mi se približi za jedan prst, ja ću mu se približiti za jedan pedalj«171 nam tako predstavljaju sveti put između ljudskih bića i čitave Prirode, na čije učenje nas ona, upravo ovakvim odnosom, i navodi.

Apsolutna analiza svakog prirodnog sistema, koliko god on bio jednostavan, zahvaljujući neophodnom uvođenju razmatranja čitavog konteksta u kome se on nalazi, zahtevala bi i uvođenje beskonačnog broja varijabli8. Jedan od opštih problema računanja sa velikim brojem varijabli je i taj što uvođenje novih varijabli komplikuje veze koje se javljaju između njih, što često uvodi i analitički i numerički nerešive nelinearne interakcije. Stoga se modelovanje svakog sistema bazira na aproksimacionom prilazu putem korišćenja što je moguće manjeg broja i to najrelevantnijih varijabli. Međutim, aproksimativnim linearizovanjem mnoštva opisivanih prirodnih pojava se dolazi do pogrešnog smatranja da su mnoge pojave u Prirodi reverzibilnog karaktera, iako se

143

uvođenjem u okvir razmatranja koja uzimaju u obzir dovoljno veliki broj promenljivih veličina, a koja bi predstavljala iole realniji odraz ispitivanih pojava, dolazi do zaključka o ireverzibilnosti svih realnih procesa. Stoga je očigledno da ideja o neponovljivosti izvođenja svakog eksperimenta u Prirodi ide u korak sa uočavanjem ireverzibilnosti svih prirodnih pojava.

Sve u Prirodi je u stanju promene, te se stoga i objekti ne mogu smatrati kao skupovi kvaliteta koji su lokalizovano fiksirani u našem okruženju, već samo kao prividne perceptivne konstantnosti. Sa menjanjem Prirode čak bi se i kvaliteti nekog imaginarnog »nepromenljivog« tela menjali, a kada uzmemo u obzir da se i sva tela (»objekti«) nalaze u stanjima stalne interakcije sa svojom sredinom u okviru koje se konstantno modifikuju njihove osobine, jasno je da se sa stalnim menjanjem našeg sveta, svaki potencijalno, pa čak i misaono izvedeni eksperiment (jer se i kognitivni subjekat isto tako stalno i neponovljivo menja) ne može smatrati ponovljivim. Ishodi eksperimenata onakvih kakve ih prikažemo posredstvom nekog formalnog aparata se mogu prividno »ponavljati«, iako se ni sami ishodi eksperimenata, niti njihova postavka, početni uslovi, ni naša svest o njihovim ishodima nikada ne ponavljaju u identičnom maniru, i pored toga što nam se može činiti da se eksperiment odigrava identično ako se kazaljka mernog instrumenta uvek zaustavi na istom podeoku. Upravo je ovakvo zanemarivanje kontekstualnog oblikovanja kvaliteta Prirode, koje čini svaki eksperiment novim i neponovljivim (jer je kontekst njegovog postojanja i sagledavanja uvek novi), razlog i prihvatanja relevantnosti induktivnog zaključivanja. Međutim, Vitgenštajn je smatrao da »ukoliko se nešto uvek dešavalo, to ne znači da će se i uvek dešavati, te istorija ne pruža uzročni mehanizam«, već produhovljeno induktivno zaključivanje kao apstraktno iscrtavanje potencijalnih periodičnih regularnosti u svetu impresija inteligentnih bića možemo poistovetiti sa predanim osećanjem vere82. Stoga je, između ostalog, i svako ne samo induktivno, već i deduktivno rasuđivanje (koje uvek polazi od izvesnih, indukcijom formiranih zakonitosti) osuđeno da u svojoj osnovi bude hipotetičko. Svi naučni zakoni koji poseduju epitete univerzalnosti se moraju smatrati važećim ili pragmatički »povoljnim« samo u nama poznatim, graničnim uslovima. A da je ponekad praktičnije i povoljnije koristiti manje istinite zakonitosti jasno nam opisuje činjenica da su prilikom slanja čoveka na Mesec putanje svemirskog broda bile planirane ne na osnovu Ajnštajnovih relativističkih jednačina, već pomoću manje »istinitih« i preciznih, ali za računanje, i u ovom slučaju za postizanje željenog rezultata, jednostavnijih Njutnovih formula.

Linearna uzročnost relevantnih objašnjenja u okvirima naučne metodologije je usko povezana sa principom »nužnog i dovoljnog uzroka«, jednim od kamena temeljaca klasičnog naučnog metoda. Naime, uvažavanje ovog trivijalizujućeg principa nas forsira da od skupa pretpostavljenih uzroka opisane pojave, sukcesivno redukujemo našu efektivnu percepciju sve dok ne odaberemo jedan jedini, »nužni i dovoljni« uzrok koji, automatski, čini čitav beskraj kosmičkih uticaja irelevantnim. Još je Aristotel uvođenjem teleološkog pojma »finalnog uzroka« (koji predstavlja svrhu kontemplirane uzročne veze) primetio manu ovog principa koji u sprezi sa principom »očuvanja pravila« gradi sistem rezonovanja koji ne bi bio u stanju da objasni evoluciju nijednog prirodnog sistema. Stoga nas Hajnc fon Ferster, nadovezavši se na ideju o »finalnom uzroku« i nepovoljnosti redukovanja opcija našeg razmišljanja i doživljavanja sveta svesnim zanemarivanjem kvalitativne beskonačnosti Prirode, podseća da »u svakom trenutku

144

biramo ko smo...u svakom trenutku smo slobodni da stvaramo budućnost koju želimo...budućnost će biti kakva želimo i kako vidimo da jeste«109 (što je u skladu i sa stavom Kokoa Soedjatmokoa da »budućnost je etička kategorija, jer je mi sami biramo«), ukazujući nam na činjenicu da su naučna pravila samo pragmatični rezoni, ali ne i verni odrazi beskrajno čudesnog i neponovljivog sveta. »Neka bude vizija: i bi svetlost«109 - podseća nas fon Ferster da svakoj našoj dubokoj težnji za viđenjem Priroda ide u susret pružajući nam svetlost, svetlost koja nam ukazuje na put, put koji vodi ka našoj viziji, dok nam Isus govori »molite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se« (Matej 7:7), što su odrazi shvatanja u potpunom skladu sa idejom o ko-kreaciji kvaliteta našeg sveta kroz dodir Prirode i najdubljih težnji i vrednosti bića. Za razliku od zavaravajućih predstava o našem svetu kao svetu redundantnosti i reproducibilnosti pojava u kome smo oslobođeni odgovornosti njegovog ko-stvaranja sa svakom našom mišlju, u stvarnosti kada vidimo lepotu u svetu, svet zaista lepotom i postaje obasjan.

Međutim, ponavljanje fenomena je temelj postavke svake nauke, odakle i potiče engleska reč za istraživanje – re-search. Ovakvo shvatanje je sadržano u odgovoru na pitanje koje mi je uputila devojka koja je sedela pored mene tokom jednog avionskog leta: »Zašto naučnici misle da su svi elektroni isti?«. Pa, u svrhu omogućavanja računskog predviđanja realnih pojava, kvalitativna beskonačnost Prirode se posredstvom zanemarivanja kontekstualnog definisanja kvaliteta i prihvatanja njihove prividne (ali, samo u konceptualnim okvirima egzistirajuće) redundantnosti prevodi u kvantitativne beskonačnosti, te stoga nastaje ideja o egzistenciji fundamentalnih gradivnih opeka Kosmosa. Ipak, ovakav prilaz predstavlja samo pragmatičnu aproksimaciju, ali ne i istiniti odraz, s obzirom da zaista ne postoje dva elektrona koja su ista, jer oni nisu inertne materijalne tačke, šrafovi determinističke kosmičke mašine, već odrazi duha posmatrača, te ogledalo čitavog, neponovljivog Kosmosa. Danas je poznato mnogo razloga zašto se ne samo elektroni, nego i bilo kakvi, najmanji primetni entiteti ne mogu smatrati tačkastim događajima u prostor-vremenu, već se eventualno mogu predstaviti u jednom hijerarhijskom smeru kao konfiguracije svoje sub-strukture, te kao konstelacije događaja i stvari koje uslovljavaju njihovo postojanje, a koje se zahvaljujući neograničenom pružanju ovakvih efekata, u drugom hijerarhijskom smeru, prostiru duž svega postojećeg. Kvantno, a možda i sub-kvantno more procesa iz kojih izranja sva pojavna materije (uključujući i sve za nas »tačkaste« izvore informacija), nelokalni efekti, holistička »odozgo-nadole« dejstva, te neophodno uvođenje čitavog konteksta u kome figuriše dati događaj za sklapanje predstave o njegovom putu, uzroku i smislenoj evoluciji i postojanju, samo su neki od razloga nedokučivosti odgovora na pitanje šta predstavlja bilo koji kosmički entitet. U svakom slučaju, jedinstvenost pojava je jedna od osnovnih karakteristika holističke nauke budućnosti, te i svakog svetog pogleda na svet. Ipak, postepena korekcija preterano pojednostavljanih slika Prirode predstavlja osnovu naučnog pristupa opisivanju sveta, koji je radi zadržavanja njegove korisnosti u evoluciji naših saznanja i divljenja nad svetom neophodno, naravno, ne poistovetiti sa istinitim opisom stvarnosti.

Svako učenje je učenje na greškama

Odeljak koji će opisivati svako učenje kao učenje na greškama započećemo sa prelepom i čuvenom upanišadskom pričom o dve ptice403. Naime, na jednom drvetu su

145

živele dve ptice. Dok je jedna živela u središtu njegovih razgranatih krošnji, skakućući sa jedne grane na drugu, živeći kroz sinusoidnu putanju radosnih i ekstatičnih, kao i tužnih i očajavajućih trenutaka, druga ptica je mirno i nepokretno, u gracioznom položaja iz koga je odisao dubok unutrašnji mir, sa istovremenom sveobuhvatnom svesnošću i nevezanom transcendentalnošću, poluzatvorenih očiju sedela na samom vrhu drveta. U pauzama između svog igranja, prva ptica je ponekada pogledala ka ptici sa vrha drveta i kroz svetlost koju su ovakvi trenuci donosili, pitala se hoće li i ona ikada dostići takav mir i unutrašnje zadovoljstvo. Ovakvi čežnjivi trenuci često oličeni kapanjem suza iz očiju malene ptice uvek su sledili nakon uzimanja nekog od plodova drveta i otkrivanjem da je oni, kao i sva čulna zadovoljstva i ispunjenja svih ciljeva koje sebi u životu postavljamo, ne mogu zadovoljiti ukoliko je naš put i naša duboka želja napredak spiritualne prirode. Nakon mnogo ovakvih trenutaka razočarenja i pokajanja, konfuznih bifurkacija na putu unutrašnje evolucije, pogled na oreolom uzvišene i svečane milostivosti obasjanu pticu sa vrha drveta učinio je da životna ptica kroz prosvetljujući trenutak shvati da ona zapravo i jeste ta uzvišena ptica (slično kao i ružno pače koje je oduvek bilo labud), i da je ona oduvek bila put njene duše, dok su svi plodovi drveta bili tu samo kako bi nas kroz greške naučili i unapredili na putu naše unutrašnje evolucije. Svet je tada postao refleksija duše naše ptice, ispunjen nerečitim znanjem i svešću o tome kako je ona uvek i bila ta uzvišena ptica, identitet sa kojom je samo tihim unutrašnjim sagledavanjem sopstvenih konstelacija, prekritih oblacima ciljeva trebalo otkriti. Ovakva satori svest se nikada ne može dostići, postići ili uhvatiti jer tako nešto podrazumeva ciljem na umu ispunjen odnos, već se ona spontano postaje - sa svešću o Putu, našem beskrajnom napretku kroz poistovećenost uma i Prirode, sada i ovde.

U osnovi ne samo klasične Darvinove, već i savremene neo-darvinovske teorije evolucije, kao i frojdovske psihologije, stoji ideja o adaptaciji bića na stanje njihove okoline kao njihovom primarnom cilju, te istovremenom pokretaču globalne evolucije i putu ka stanjima unutrašnjeg mira i opuštenosti. Međutim, uz ovakvu temeljitu ideju sagledavanja evolutivnog postanka čoveka se nikada ne bi mogao objasniti nastanak ijednog složenijeg planetarnog oblika života od mrko-zelenih algi, s obzirom da se ove cijanobakterije smatraju kako idealno adaptiranima na uslove svoje sredine (o čemu nam svedoči njihovo stabilno postojanje na Zemlji tokom nekoliko milijardi godina), tako i neprevaziđenima u nama poznatom živom svetu po pitanju reproduktivnih kapaciteta66. Težnje ka igranju, istraživačke aktivnosti i porivi podstaknuti čuđenjem, ponašanja inicirana težnjama ka ispoljavanju kreativnosti, te svaki vid ponašanja izvođen ne u svrhu dostizanja određenih ciljeva, već radi spontanog otkrivanja sebe i sveta putem same izvedbe, predstavljaju neke od karakteristika životnosti koje se ne mogu objasniti ravnotežnim, adaptacionim modelima. Nastanak ijednog kreativnog ploda ljudskog rada koji pripada kulturnom društvenom domenu, ne može biti objašnjen posredstvom ovakvih, potencijalno uslovljavajućih modela ponašanja, a da psihološke i senzorno-motorne težnje podstaknute samo releksacijom tenzija mogu da dovedu do psihotičnih poremećaja, kao na primer u čulno-deprimirajućim eksperimentima, poznata je pojava149. Svet je rezultat naše percepcije, a ne njen uzrok; pobuđaji sredine ne iniciraju odgovore u inertnim fizičkim strukturama, već samo modifikuju procese u autonomno aktivnim saznajnim sistemima; ljudska bića su aktivni stvaraoci sopstvenih Kosmosa, a ne robotizovani pasivni prijemnici pobuda sredine, čiji bi se odgovori i pogledi na svet,

146

zahvaljujući ovakvim zavaravajućim shvatanjima, mogli potencijalno oblikovati posredstvom raznoraznih uslovljavanja, direktnih međuljudskih manipulativnih pokušaja jednostrane preobrazbe mišljenja, te popularizacije neprirodno jednosmernih emitera informacija, kao što su radio-televizijski mediji. Kao i u svakom harmoničnom sistemu Prirode, ravnoteža između reda i slobode, energetskog nabijanja i relaksacije, aktivne autonomnosti i pasivne adaptacije, samostalne kreativnosti i spontane predanosti, neophodna je za zdravu interakciju bića i njegovog okruženja.

Da bi se živi sistem preveo u složenija stanja, stanja bogatije unutrašnje organizacije i osetljivije povratno spregnute komunikacije sa svojom sredinom, nužno je proći kroz stanja nestabilnosti, koja se mogu doživljajno manifestovati kao izvesne krize ili nesigurnosti. U okvirima svake SWOT analize se »povoljne prilike« i »potencijalne pretnje« stapaju u nerazlučivi idejni skup, a kineski ideogram za krizu65 skladno oličava ovakvo shvatanje, kombinujući dva sub-ideograma koji sami po sebi označavaju »opasnost« i »priliku«. Svaka kriza, svako iskustvo koje nam nagoveštava da stvari ne idu onako kako smo to zamislili, predstavlja stoga nešto poput susreta sa raskršćem mnoštva raznovrsnih puteva i pozivanja na mudro pravljenje izbora sa finalno-uzročnom svešću, sa vizijom u kojoj je iscrtana naša destinacija koja, u skladu sa fon Fersterovim etičkim principom i čini hrabro i verom prosvetljeno razgranavanje ovog stabla mogućih opcija, kao istovremenog razvoja evolutivnog potencijala i kreativnog ostvarivanja evolutivnih ishoda. »Neka onaj koji traži nastavi da traži dok ne pronađe. Kada pronađe, postaće zabrinut. Kada postane zabrinut, biće ushićen, i vladaće nad svim« (Toma 2), Isusove su reči koje ocrtavaju nužnost prolaska kroz stanja nesigurnosti i nestabilnosti radi dostizanja prosvetljujućih i harmonizujućih spoznaja u svakom procesu učenja, otkrivanja, intelektualnog i spiritualnog napredovanja, dok su razvijanje svesti o neophodnosti stalnog traženja i učenja, te o beskrajnosti saznajnog opsega sveta koje čini preduslov potencijala beskrajnog napretka, implicitno sadržani u ovom stavu otkrivanja lepote u samom putu, a ne u ispunjenju ciljeva. Koliko god to naizgled paradoksalno zvučalo, svest o neizvodljivosti formiranja finalnog i sveobuhvatnog znanja (kao, na primer, u vidu finalnih determinističkih fizičkih teorija svega ili formalnog, ne na otvarajuće traganje, već na sputavajuće dokazivanje orijentisanog pristupa spiritualnom znanju), koja se u realnom stavu manifestuje kroz blaženu svest o ne-znanju, esencijalna je u svakom opšte oplemenjavajućem odnosu našeg bića sa sredinom, upravo jer predstavlja preduslov egzistencije spoznajne i emotivne otvorenosti i prijemčivosti, poverenja138 kao volje za slušanjem kroz spremnost na modifikaciju naših unutrašnjih konstelacija, te fleksibilnosti kao potencijala promena i, naravno, kapaciteta učenja. »Što je napredak veći, sve u većoj meri otkrivamo svoje nedostatke. Zadovoljenje se krije u stremljenju, ne u dosezanju. Stremljenje najviše razine znači najveći trijumf«171, pisao je Mahatma Gandi, ukazujući na postepene, sve dublje spoznaje naših krutih predrasuda rasuđivanja i iscrtavanja našeg sveta, njihovo fleksibilno prosvetljenje i emanenciju sve bogatijih istraživačkih začuđenosti, umetničkih osećaja zadivljenosti i doživljaja okruženosti sve većim morem Tajni kao odsjajima napretka na putu spiritualnog učenja.

Svaki proces učenja podrazumeva ulaganje metaboličke energije radi pronicanja u nova, neotkrivena stanja iz kojih organizam hrabro dostiže nove stabilne, homeostatske ravnoteže. Stres se stoga može doživeti kao ambivalentna pojava, a nove mogućnosti, putevi napretka se otvaraju samo tamo gde počiva i opasnost. »Gde raste opasnost, i spasiteljska sila se približava«54, pisao je Fridrih Helderlin, te je stanje krize, svest o

147

neusklađenosti i izgubljenoj harmoniji nužan preduslov prelaska u nova, bogatija stanja organizacije i raznovrsnosti sistema. Osim što je stres sa jedne strane korisno ponekad neutralizovati adaptivnim mehanizmima, s druge strane nas samo njegova konstruktivna asimilacija može prevesti u informativno bogatija stanja, koja opet sa stanovišta ne darvinovskog opstajanja fizički spremnijeg, već opstajanja najduhovnijeg i holistički spremnijeg mogu potencijalno (u dužem razdoblju) posedovati i veći kapacitet adaptacije. Frojdovska maksima homeostaze i prilagođavanja putem direktnog oslobađanja stresa ne može ni u kom slučaju važiti ni za koga ko je i jednu ideju izrazio u lingvističkom domenu postojanja34, jer je svaka od njih zahtevala izvesno učenje, dakle uzdizanje u stanja bogatije organizacije. Stoga su za proces evolucije mnogo značajnija ne događanja u generalnim okvirima životnih navika određenih, ključnih živih vrsta evolutivnog stabla, već zanemarena, neprimetna kretanja, slična morskoj zvezdi koja se udaljila od svoje družine u potrazi za razvijanjem novih saznajnih sposobnosti i kretanjem u nepoznato. Ovakvi, nezapaženi, individualni događaji su ključni za evolutivni napredak, te i nastanak naših razmišljanja jednoga dana. »Pokaži mi kamen koji su graditelji odbacili, jer to je ugaoni (ključni) kamen« (Toma 66, paralela u Marko 12:10), govorio je Isus.

Međutim, hajde da malo detaljnije pogledamo kako se odigrava jedno tipično penjanje u stanje privremene nestabilnosti kao nužnog preduslova svakog učenja, koje je, kao što ćemo videti, zasnovano upravo na greškama, na uočavanju određenih harmonija putanja sveta naše percepcije, koje se ne uklapaju u naše prethodno konstruisane koncepte njihovog pojavljivanja. Naime, svakom učenju prethodi trofazni proces koji može biti linearan ili cikličan, a koji se sastoji iz: prepoznavanja određene situacije; izvođenja specifične aktivnosti povezane sa tom situacijom; te očekivanja da će izvedena aktivnost proizvesti očekivani, prethodno već doživljeni rezultat149. Ukoliko je rezultat očekivan, ne postoji osnova za učenje na datoj situaciji i saznajni sistem linearno prelazi na prepoznavanje sledeće situacije. Međutim, ukoliko očekivani rezultat ne bude ekvivalentan sa doživljenim rezultatom, nastupiće perturbacije u vidu razočarenja ili iznenađenja, što predstavlja bifurkaciona stanja koja otvaraju vrata konstruktivnom učenju. Povratkom na prvu fazu, ono što se površno asimilovalo (asimilacija = zanemarivanje razlika koje dati uopšteni perceptivni element čine jedinstvenim) će biti opaženo ne kao nedeljiva situacija koja povlači za sobom dejstvo druge faze, već kao skup trenutno postojećih (oživljenih) perceptivnih elemenata. Nove karakteristike i aspekti stvarnosti će u ovom detaljnijem procesu opažanja biti primećeni, što će uvesti promenu na nivou putanja prepoznavanja, kao i uslova koji iniciraju određena buduća dejstva. Upravo ova promena, bilo na senzorno-motornom ili konceptualnom planu, čini proces učenja i očigledno je da je ona izvodljiva samo na greškama, samo onda kada se očekivani rezultati našeg ponašanja ne poklope sa realnim ishodima. Stoga, slično kao što se ne u odbacivanju, već u mudrom prihvatanju nepoklapanja izvedenih rezultata naučnih istraživanja sa paradigmatski pretpostavljenim interpretacijama datih prirodnih procesa, otvaraju vrata unapređujućim modifikacijama i usložnjavanju po pravilu uprošćenih naučnih predstava Prirode, te širenju opsega mogućnosti tehnološkog dizajna i globalnog informativnog grananja, i individualne, duhovno-evolutivne crte napretka se ko-kreiraju putem prihvatanja grešaka u vidu neočekivanih ishoda našeg odnosa sa svetom. Fleksibilnost životnog sistema i bogatstvo njegove organizacije impliciraju i lakoću sa kojom se prevazilaze greške koje često donose neuspehe i razočarenja, i izvode promene ka novim, još bogatijim i prosvetljenijim stanjima.

148

Pošto je, kao što ćemo videti, učenje na lokalnom planu adekvatno evoluciji na globalnom planu, tada je jasno zašto greške i neuklapanja u navike sredine moraju činiti osnovu svakog napretka. »Nema uspeha kao što je neuspeh (a sam neuspeh nije uspeh)«, pevao je Bob Dilan, ukazujući - slično kao i Morihej Uešiba rečima da »neuspeh je ključ uspeha«381 - upravo na »nepolaženje za rukom« naših aktivnosti, na nepoklapanje doživljenih i očekivanih ishoda kao na otvorena vrata, suočavanjem sa kojima se dostižu nove grane našeg suštinskog razvoja. Ne samo da naše razmišljanje, socijalne koordinacije ponašanja i osetljivost postaju sve suptilniji i organizovaniji kroz učenje na greškama, već i same »refleksije (čiji nastanak čini jedan od najčudesnijih trenutaka evolucije života) nastaju usled pojave nekompatibilnih faktora u okviru empirijske situacije«394, kao što je smatrao Džon Djui. Umesto uobičajenog robotizovanog stavljanja akcenta na unosne podatke kao ključne u procesu učenju, iz ovakve perspektive je primarni akcenat na neprimetnim očekivanjima saznajnog subjekta, čime i učenje umesto svog »istinitosnog« karaktera – izvedenog na bazi poređenja stavova i »objektivnog« sveta – dobija konstruktivistički karakter, s obzirom na sticanje znanja kroz poređenje očekivanih i ostvarenih samostalno konstruisanih značenja. Stoga se i uspešno učenje ogleda u tihom rušenju navika, očekivanja i drugih gotovo instinktivnih ciljeva na koje ne obraćamo pažnju, te postavljanje primarnog značaja na Put, na trenutno doživljavanje Prirode i traganje za plodovima rada u samom radu, a ne na naknadno procenjenoj uspešnosti. Kroz učenje u svakom trenutku življenja, Priroda nas, između ostalog, uči i neophodnosti stalnog fleksibilnog menjanja perspektiva posmatranja i razmišljanja, nevezanosti za fiksne forme, doživljavanju života kao muzike – stalno promenljivih, čudesnih harmonija, što obogaćuje nas same i naš odnos sa Prirodom, kvalitete kao puteve između nas i nje. Dok svesno opiranje promenama implicira i manipulativni odnos prema drugim bićima kroz težnju da se svet promeni bez menjanja nas samih, svest o otvorenom i radosnom prihvatanju promena, uticaja sredine, grešaka i učenju na njima, rađa i saosećajnu predanost, te dobrotu i tihu milostivost u interakciji sa drugim bićima.

Pošto samo življenje predstavlja u svakom trenutku ne samo postojanje, već pre svega postajanje, menjanje, saznanje, te i komunikaciju, napredak uslovljen greškama tipičan je za svaki oblik komunikacije. I u okvirima kreativnih socijalnih komunikacija iz kojih se rađaju novi uvidi, otkrića i saznanja, neophodno je da najpre dođe do nesporazuma prilikom usklađivanja značenja između bića u komunikaciji137. »Neanticipirani novitet, novo otkriće, može da iskrsne samo u onoj meri u kojoj su se čovekove anticipacije o prirodi i o svojim instrumentima pokazale pogrešnim...Nastajanju novih teorija, uopšte uzev, prethodi period otvorene profesionalne nesigurnosti. Kako se i može očekivati, ta nesigurnost stvara se time što zagonetke normalne nauke nikako ne nalaze odgovarajuća rešenja. Podbacivanje postojećih pravila uvod je u traganje za novim«241, smatrao je Tomas Kun u kontekstu razmatranja istorijskog obogaćivanja naučnog znanja. Sagledajući nužnost menjanja i učenja u svrhu življenja, te i neponovljivost našeg sagledavanja sveta, otvara nam se pogled i na prirodni karakter naših stalno promenljivih komunikacija sa svetom i drugim bićima, te na kreativnu evoluciju bića kroz socijalnu komunikaciju na temeljima ne pronalaženja fiksnih normi, sve- i opšte-važećih dogovora i značenja, već sve čudesnijih puteva koji vode ka sve blještavijim novitetima i radosnim saznanjima. Spontano prihvatanje naših nesigurnosti - poput deteta koje, učeći da hoda, ne razmišlja o svojim padovima, već održava pažnju na trenucima postignute željene ravnoteže367 - tako čini put ka spontanom nahođenju

149

komunikacija u kojima učestvujemo, koje činimo i koje jesmo u smeru obogaćujućih ishoda, i kroz ovakvu svest opšteg prihvatanja postajemo zadovoljni poput prasenceta iz bajke o Viniju Puu kada razume da »baš zato što je tako mala životinja, biće koristan u avanturi koja je pred nama«185.

Greške su neophodni element svakog upoznavanja sveta od strane živih bića, kao i uvek prisutni deo svakog ljudskog stvaralaštva, pa sa naše perspektive, čak i onog zaista savršenog. Bez suočavanja sa problemima, teškoćama i njihovim prevazilaženjima, ni individualni, ni globalni progres ne bi bio zamisliv. »Svaki sveti put vodi kroz planine«367, smatrao je Tagore, a svaki problem sa kojim se suočimo možemo, stoga, doživeti kao poklon koji nam se pruža radi našeg spiritualnog razvoja i rasta. Namesto osuđivanja okolnosti neophodno je probuditi svesnost ispunjenu osećajem zahvalnosti za prepreke koje čine da događaji čine otklon od naših očekivanja, jer upravo ovi »kameni spoticanja« se kroz prijemčivost i poverenje, predanost Putu Prirode i temeljno znanje da »put vernih neće nikada biti preprečen« (Šri Guru Grant Sahib 1:3), preobražavaju u odskočne stepenice koje će nas vinuti u još veće visine – bogatija stanja organizacije našeg sveta. Svako herojsko biće je postalo hrabro, budno, predano i vanredno osetljivo samo zato što je nekada bilo slabo i plašljivo, a »ratnike svetlosti«229 čini posebnim upravo sposobnost tananog učenja na sopstvenim greškama, sposobnost koja se, rađajući blaženi duh svesrdnog prihvatanja, sama po sebi, takođe uči na greškama. »Ratnik svetlosti ponekad gubi veru. Postoje trenuci kad baš ni u šta ne veruje. I pita svoje srce 'Zar se zaista isplati toliki trud?'. Ali srce uporno ćuti. I ratnik svetlosti mora sam da odluči. Tada pokušava da nađe neki primer. I seća se da je Isus prošao kroz nešto slično – da bi mogao u potpunosti da se uživi u ljudsku sudbinu. 'Neka me mimoiđe ova čaša', reče Isus. I on je izgubio snagu i hrabrost, ali nije posustao. Ratnik svetlosti i dalje živi bez vere. Ali nastavlja da ide napred, i vera mu se na kraju vraća...Zato i jesu ratnici svetlosti. Zato što greše. Zato što postavljaju pitanja. I zato što nastavljaju da tragaju za smislom – na kraju će ga i naći«229, pisao je Paulo Koeljo. I kada naše neznanje o neznanju, neshvatanje nužnosti činjenja grešaka u svrhu svakog napredovanja preobrazimo u znanje o neznanju, u svest o blaženom prihvatanju svačijih grešaka na putu progresa i globalne evolucije, tada zaista progledamo, jer »kada je neko prosvetljen znanjem koje uništava (obuhvata, prim.a.) neznanje, njegovo znanje razotkriva sve, kao što sunce po danu sve osvetljava« (Gita 5:16).

Uporedo sa evolutivnim razvojem kompleksnosti Prirode, potencijala čuđenja i senzibiliteta životnih struktura, odigrava se i grananje repertoara potencijalnih pogrešaka, repertoara koji je u svrhu harmoničnog uspinjanja na lestvicama ostvarenja sve veličanstvenijih i blagodetnijih prirodnih putanja, nužno obujimati ne težnjama ka njihovom uklanjanju i odbacivanju, već radosnim prihvatanjem grešaka kao povoda i predmeta istraživanja, rafiniranja, nadogradnje i prevladavanja, kao kapija na putu našeg duhovnog i životnog napretka i suštinskog upoznavanja življenja, suštine našeg bića i Prirode. Težnje ka komunikativnom stvaranju bez grešaka, stoga, po pravilu prenose manje obogaćujućih informacija u odnosu na slobodno i iskreno ispoljavanje epistemoloških i ontoloških suština našeg bića, te bi ponekada zrnce tišine predstavljalo put većih otkrovenja za bića, udubljena u spoznaju datih dela i ekspresija. Jedan od zaista velikih izazova usrećujućeg življenja i adekvatnog saznavanja u svetu budućnosti biće kako delovati savršeno na nesavršen način, te, naravno, i kako biti siguran u nesigurnosti. »Najpotpunije savršenstvo je kao nesavršenstvo, korišćenjem ga ne iscrpljuješ. Najveće

150

izobilje izgleda kao i oskudnost – koristiš ga, ono ti nikad ne otkazuje. Ono što je najpravije izgleda kao stranputica. Najveća veština izgleda nespretnost. Najviša rečitost čini se kao mucanje«, pisao je LaoCe (Tao Te Ćing XLV). Ovakav stav o neizostavnom postojanju nesigurnosti i nikada definitivnih, finalnih otkrovenja, o stalnom susretu sa morem tajni Prirode koje nam pružaju beskrajan potencijal iznenađenja, učenja, razvoja i radosti, te o korisnosti gajenja druželjubivosti i simpatije prema greškama naspram težnji ka njihovom neprirodnom iskorenjivanju, u saglasnosti je sa idejom o postojanju kao Putu i neprekidnoj evoluciji. Tako, svako ljudsko upoznavanje sveta obuhvata greške koje sa evolutivnim i informativnim planetarnim razvojem postaju sve suptilnije, ali je na njima u skladu sa željama ka uravnotežavajućem postojanju, neophodno, dakle i učiti. Starac Zosima84 je smatrao da je »put grešnika najbrži (ali verovatno i najstrmiji, prim.a.) put ka posvećenosti životu i Bogu« (o čemu nam svedoče legende o životima i iznenadnim prosvetljenjima mnogih religijskih propovednika, od Gautame Bude preko apostola Pavla do proroka Muhameda404, svetog Avgustina390, Gurua Nanaka Deva347 i Sunana Kalidjage401), ali, naravno, ukoliko je praćen odgovarajućim pokajanjima koja u svom iskrenom, nerečitom ishodištu predstavljaju esencije uspešnog učenja. Nadajmo se i da su ideje o korisnosti protežiranja međuljudske pohlepe, takmičarskog duha, egocentričnosti i telesne uglađenosti (forme) naspram unutrašnje lepote (procesa, putanja) doživljavanja sveta, te neosetljivosti na korelaciju između čistoće naših misli i našeg sveta, samo greške na kojima će naša globalna kultura što pre naučiti i individualnim spoznajama, prolascima kroz bifurkaciona stanja kriza ka novim, čistim unutrašnjim predelima, spontano usmeriti i čitavu civilizaciju ka putu međuljudskih odnosa ispunjenih altruizmom, skromnošću i predanošću, što će spontano usloviti i rađanje srećnijeg sveta i života.

Sa kibernetičke tačke gledišta, evidentne na primeru cirkularnog, povratno-spregnutog učenja na neispunjavanju očekivanih iskustava, »stvarni« svet nam ne ukazuje kada smo u pravu, već samo kada nismo, te su stoga sva iskustva zapravo ograničenja koja nam sprečavaju da delujemo na određene načine. »Promišljeno smo dizajnirani da učimo samo putem proba i grešaka. Odgajani smo, nažalost, da mislimo da niko ne bi trebalo da pravi greške...Ali svi moji napretci su nastali na greškama. Otkriješ šta jeste kada otkloniš ono što nije«363, smatrao je Bakminster Fuler. Unapred determinisani samozadovoljni racionalizam apstraktnog naučnog rezonovanja koji direktno proizilazi iz prihvatanja korisnosti i istinitosti apstrakcija samo na osnovu njihove konzistentne logičke inkorporiranosti u mrežu tautologija i prejašnjih opisa, neophodno je kroz uvažavanje važnosti negovanja vrednosti koje uvek opstaju u korenu naših misli o svetu i nama, uravnotežiti sa spontanim ograničenjima koja iskrsavaju u suptilno osetljivom, etičko-estetskom dodiru sa Prirodom, kroz koji se učimo da postižemo beskrajno mnogo putem buđenja zadovoljstva u malim stvarima. Svaka informacija poseduje potencijal dobijanja značenja samo u svesti posmatrača (tj. učesnika), živog bića, sistema čije je postojanje uslovljeno prirodnim ograničenjima280, a »kibernetika je umetnost stvaranja ravnoteže u svetu mogućnosti i ograničenja«144, podseća nas Ernst fon Glasersfeld. Iz kibernetičko-konstruktivističke perspektive, znanje živog sveta stoga nikada nije znanje stvarnog, ontološkog poretka, već samo znanje o našim mogućnostima u vidu ograničenja našeg iskustva (drugim rečima, svega onoga što svet nije), odakle i potiče čuvena metafora Umberta Maturane o posmatranju i otkrivanju sveta iz perspektive živih bića kao kormilara podmornica. »Kosmos ne određuje šta

151

radimo, već samo ono što ne smemo da radimo...Naši životi su oivičeni ograničenjima koja leže izvan opsega našeg znanja. Prostor između je, međutim, naš da se u njemu igramo i biramo šta da radimo«144, smatra Ernst fon Glasersfeld, u skladu kako sa stihovima R. S. Tomasa: »Why no! I never thought other than that God is that great absence in our lives, the empty silence within, the place where we go seeking, not in hope to arrive or find. He keeps the interstices in our knowledge, the darkness between stars«407, tako i sa stavom Luisa Kerola da »teorije sasvim zadovoljavajuće objašnjavaju zašto danas baš nešto nema bread-and-butter-flies«67. Znanje se, tako, iz ovih vidika ne može smatrati slikom stvarnosti, već repertoarom misli kao aktivnih incijatora ponašanja, koji su se u prošlosti pokazali povoljnim. I sam um se odavde ne mora zamišljati kao poseban entitet, već kao sistem uređen kao i svako drugo kibernetičko kolo sa osobinama totalno informacionog procesovanja, delovanjem po principu proba i grešaka, ne lokalizovanom i statičkom, već dinamičkom memorijom (poput svakog kibernetičkog kola21), kao i sastavljen u skladu sa holističkim poretkom uslovljenim postojanjem nižih organizacionih nivoa kojima se takođe ravnopravno mogu pripisati osobine samog uma. Međutim, bitno je primetiti da ograničenja našeg iskustva ne predstavljaju fiksne, nepromenljive uslove, već se kroz evoluciju (a učenje jeste put evolucije) oni, zajedno sa osetljivošću iskustva bića, menjaju, što je prirodna posledica stava da evoluciju, kao što ćemo videti, ne karakteriše pasivno adaptiranje na eksterne uslove, već uzajamna evolucija bića i sredine. Jer, »sve što nije ni informacija, ni redundantnost, ni forma, ni ograničenje – jeste šum, jedini mogući izvor novih putanja«21, kako je smatrao Gregori Bejtson, podsećajući nas da baš »u tami prebiva istina«.

Iskusni planinar će, pre nego što se upusti u samo penjanje, dobro osmotriti i upoznati put ka vrhu sa posebnim akcentom na one puteve koji se ne bi smeli koristiti149. »Stručnjak nije čovek koji mnogo zna o dotičnoj struci...jer mi u stvari nikada ne možemo znati mnogo o nekoj oblasti...stručnjak je čovek koji poznaje neke od najgrubljih grešaka što ih možemo činiti u dotičnoj struci, pa ih stoga ume da izbegava«168, smatrao je Nils Bor. Savremene naučne metodologije u okviru kojih težnje ka uspehu, nagradama i slavi, te što bržem rastu, prevazilaze težnje ka usporavajućem uočavanju nepovoljnih posledica izabranih pristupa - uključujući primere modifikovanja genetske šifre i nanotehnologija - imale bi mnogo šta da nauče od ovakvog opreznog i istinski racionalnog kibernetičkog pristupa. Adekvatno tome, i svaka uspešna analiza ljudskog konteksta aktivnosti u svrhu programiranja počinje sa analizom domena »pehova« iz čijeg poznavanja se razvijaju i sve »ikone«, opcije, objekti, osobine i omogućene akcije koje čine domen interakcije korisnika i kompjutera. »Sistemski pristup može čvrsto stajati samo nasuprot svojoj suštinskoj opoziciji«71, smatrao je Vest Črčmen, ukazujući na nužnost stalnog suprotstavljanja naših stavova i razmišljanja njihovim suštim suprotnostima, kao puta dijalektičkog produbljivanja modela koordinacije našeg iskustva. »Pokazati da je hipoteza pogrešna predstavlja vrhunac znanja«145 smatrao je Voren MekKulok, i ovakvi »pehovi«, susreti adekvatni negativnoj povratnoj sprezi u okviru koje se rađa svest da stvari nisu onakve kakve smo po navici očekivali, nisu dakle karakteristike nepovoljnih situacija koje bi trebalo izbeći, već neophodni pratioci svakog evolutivnog, informativno obogaćujućeg razvoja u okviru kojeg se otvaraju nove perspektive i aspekti našeg odnosa sa Prirodom, i bogatiji uvidi u efektivne refleksije naših interakcija. Takođe, ovakvi neuspesi nisu zamke ili iskušenja Prirode – što je slika koja u sebi sadrži i implicitnu antropocentičnu sliku o svrsishodnosti Prirode, već »...Bog

152

se ne da zlim kušati, i sam nikoga ne iskušava. Nego svako podleže iskušenju na taj način što ga njegova sopstvena požuda vuče i mami« (Jakov 1:13). Iz ovog citata je jasno da je uslovljavajuće iskušavanje negativan prilaz u doživljavanju kvaliteta sveta kao puteva između nas i Prirode, kao i to da je znatno važnije uspostaviti tihu i mirnu, kao površinu mora, reflektivnu svest (Puta, sadašnjosti), jer i sama Priroda, kao što ćemo to kasnije detaljnije razmotriti, predstavlja refleksiju naših najdubljih i naizgled skrivenih težnji koje, zapravo, i jesu točak evolucije. Priroda je u ovakvoj interakciji zapravo naš verni učitelj i u pravilnoj interakciji sa njom, u razumevanju prirodnih procesa kao puteva, rađaju se poštovanje, prihvatanje, radosna saznanja i zadovoljno i srećno življenje.

Iz dinamike životnih sistema kao »disipativnih« struktura, neravnotežnih materijalnih uređenosti u stalnoj Jin-Jang igri između reda i slobode, strukturne stabilnosti i promenljivog toka materije, jasno se izvodi spontana emergencija novih, bogatijih uređenosti. Dostizanje stanja bogatije organizacije predstavlja, stoga, u kompleksnim matematičkim modelima životnosti spontane prelaze koji se odigravaju kao posledica stalne otvorenosti živih bića na protok materije i energije kroz njihove strukture. Naime, u uslovima povećanja energetskog sadržaja sistema, kao što se dešava, na primer, u fazama učenja kada se izvestan stres nagomilava u određenim telesnim tačkama, sistem se susreće sa tačkom nestabilnosti (u jeziku teorije kompleksnosti poznatom kao tačka bifurkacije) u kojoj se rađa niz potencijalnih evolutivnih grana sistema, odakle, na potpuno nepredvidljiv način, nastaju nova sistemska stanja, nove saznajne strukture i uređenosti. Ovakav proces spontanog nastanka informativno bogatijih, a entropijski siromašnijih stanja životnih sistema, dobio je naziv »emergencija«, i jasno nam sugeriše spontanu kreativnu evoluciju - kako individualnih jedinki, tako i čitave biosfere na globalnom planu - ka sve bogatijim biološkim strukturama. Sam pojam životnosti, tako, implicitno podrazumeva i spontano kretanje ka novim, bogatijim stanjima uređenosti.

Pošto su procesi učenja – predstavljajući spontano odigravajuće procese i pored neophodnog prolaska kroz stanja krize, rubber-soul trenutke (u skladu sa čuvenom prekretnicom The Beatles opusa) radi dosezanja stanja bogatije organizacije - ekvivalentni samom življenju, te pošto samo posmatranje podrazumeva aktivno misaono konstruisanje sveta naše percepcije, kada nam se čini kao da smo krenuli pogrešnim putem, setimo se ili drevnih Gospodnjih reči upućenih Mojsijevoj majci – »doji ga, a kada se uplašiš za njega, poveri ga reci« (Kur'an 28:7) - ili stare indijanske poslovice koja nam kaže - »ako ti se čini da si zalutao, a ti prati reku«. I zaista, kada pronađemo reku, dovoljno je da je pratimo, odnosno da spontano sledimo put Prirode koji je imanentan u nama, i kao što znamo, reka će nas uvek odvesti do mora (i to, za razliku od ljudskih građevina, uvek krivudavim i dugotrajno iscrtavanim putem, jer, podsetimo se, kroz prefinjavanje crta životnosti na greškama, »Bog (Priroda, prim.a.) crta pravo krivim linijama«363 – kao što je smatrao Pol Tilih, a »onaj koji se kreće ravnom stazom Taoa, izgleda da se penje i spušta«, pisao je LaoCe (Tao Te Ćing XLI)). Slično kao i istrajni Zen majstor koji se prilagođava Putu Prirode poput tananog povijanja bambusove trske na vetru, i »ratnik svetlosti ponekad se ponaša kao voda, i provlači se između prepreka na koje nailazi. U pojedinim trenucima, odupirati se znači biti uništen; tada se on prilagođava okolnostima. Pristaje, bez pogovora, da kamenje na putu samo ucrta tok njegove reke kroz planine. U tome leži snaga vode: nju nikad ne može slomiti čekić niti raniti bodež. I najmoćniji mač na svetu nesposoban je da ostavi ožiljak na njenoj površini.

153

Voda jedne reke prilagođava se putu koji je moguć, ne zaboravljajući svoj cilj: more. Slaba na izvoru, postepeno zadobija snagu od drugih reka na koje nailazi«229, kako nas podseća Paulo Koeljo. Iz čuvene priče ČuangCea o čoveku koji je preživeo pad u naizgled nesavladivu reku, i koji svoju tajnu objašnjava rečima: »Idem dole i gore zajedno sa vodom. Pratim je i zaboravim na sebe. Preživim jer se ne borim protiv njene superiorne sile«185, jasno je da se boreći protiv Prirode (u skladu sa svesnim svrsishodnim namerama ega prouzrokovanim interferirajućim dejstvima nad spontanim tokom Prirode), borimo protiv nas samih. Odavde se osvetljava princip spontane ko-evolucije kao neophodnog ukazivanja brižnosti prema sveta, kao i harmonizujuće prihvatanje Puta Prirode u svrhu našeg individualnog, spiritualnog i globalno evolutivnog napretka. Sve greške se iz ove perspektive mogu sagledati kao posledice kretanja u suprotnosti sa prirodnim tokom koji figuriše u relaciji našeg bića i Prirode. Doživljavanje nas kao bića koja su u bitci protiv Prirode, a ne u neraskidivoj harmoniji sa njom, neizostavno povlači za sobom efekte koje karakterišemo greškama. U skladu sa autopoietičkim principom prirodnog toka, »svaki operaciono zatvoreni sistem (kao što su živa bića) se menja prirodnim tokom«. Promena je imanentna u svakom vidu življenja, ali je bitno prisetiti se ČuangCeovih reči da je »esencija svake promene konstantnost«, analogna centru vrtećeg točka u kome se nalazi i jezgro, suština njegove korisnosti. »Spajajući se sa stvarima, ne zna za kraj, početak, godinu ili godišnje doba. I pošto se iz trena u tren menja sa stvarima, postaje jedan sa onim što se nikada ne menja«70, pisao je ČuangCe. Tako, iako se procesu življenja kroz konstruktivističku perspektivu spontanog učenja i evolucije, pripisuje isključivo epitet konstantnog postajanja, i samo postojanje, kao ljudska esencija, referentna klica tathāgatične prosvetljene svesnosti57, krije se negde duboko u suštini čoveka, jer »postoji večna igra ljubavi u odnosu između ovog postojanja i postajanja; i u dubini ove tajne je izvor sve istine i lepote koje održavaju beskrajni napredak kreacije«367, kao što je smatrao Rabindranat Tagore.

Sagledavši svaku formu kao proces, odnosno predstavu postojanu samo na nivou misaono-reflektivnog, mapirajućeg rekonstruisanja crta našeg sveta, u okviru koga se neponovljivim kvalitetima pridaje fiksni karakter u vremenu, jasno nam je da je u svakoj formi, u svakom entitetu kao u subjektivnu harmoniju objedinjenom skupu kvaliteta, imanentno kretanje koje naspram svog neponovljivog karaktera u vremenu, usled nelinearne, cirkularne prirode informacija427 poseduje i svoj izvesni ritmički, periodični karakter. Oscilacije, vibracije (kvantovane oscilacije) i periodične rotacije sadržane su u svakom intra- i inter-atomskom kretanju, dok su ciklični procesi, procesi kruženja materije i energije imanentni u svakom životnom sistemu, od ćelija i samo-replikativnih molekulskih mehanizama do planetarnih ekosistema, širećih i sažimajućih Kosmosa, periodičnih nizova postanaka, postojanja i nestajanja kao u religijskim tradicijama Vedante i budizma, procesa udisanja i izdisanja i svih drugih bioloških Jin-Jang ravnoteža. Upravo se napon imanentan u svakom ovakvom ritmičkom kretanju, sa svojim naizmeničnim stresom i opuštanjem, može sa stanovišta fizičkog objašnjenja smatrati odgovornim za procese spontane evolucije, dostizanja stanja bogatije organizacije kroz procese učenja. Svest Puta - potpunost prihvatanja našeg bića i Prirode - se tako iz fizičke perspektive može sagledati kao spontano evolutivna harmonija muzike bića i Prirode, kao emanencija naše unutrašnje, konstruktivne osetljivosti na harmoniju bezbrojnih istovremeno neponovljivih, ali i periodičnih ritmova, na nečujnu muziku Zemlje i Kosmosa.

154

I samo učenje se može sagledati kao otelotvoravanje spontanih reakcija na određene prilike našeg sveta, podsvesno okarakterisane kao periodično ponavljajuće. Ervin Šredinger nam u tom smislu nudi razmišljanje da »svest je vezana za učenje žive materije; ono što ova zna kako da radi nesvesno je«365. Sve što znamo da postoji, svega čega smo svesni predstavlja zapravo učenje, put upoznavanja našeg bića i Prirode. »Svest je vezana za one fiziološke događaje koji se još menjaju uzajamnom interakcijom s promenljivom okolinom...postaju svesne samo one modifikacije koje su još uvek u fazi učenja, sve dok, mnogo kasnije, one ne postanu nasledno ustaljene, dobro naučene i nesvesna svojina vrste. Jednom rečju: svest je fenomen iz oblasti evolucije. Svest zabljesne samoj sebi samo tamo gde se razvija, i samo kada se razvija i stvara nove forme...Ako se složimo sa ovim, sledi da su svest i neslaganje sa samim sobom neraskidivo povezani, štaviše da moraju biti srazmerni jedno drugome. Ovo zvuči kao paradoks, ali najveći umovi svih doba i svih naroda koji su...više nego drugi, rečima i delom stvorili i preobrazili to umetničko delo koje nazivamo čovečanstvom, potvrđuju svojim izjavama i samim svojim životom da su bili i više razdirani unutrašnjim protivrečnostima...Bez toga nikad do sada nije stvoreno nešto trajno«365, smatrao je Šredinger. Iz ovakvog shvatanja nam postaje očigledno da životno, svesno postojanje podrazumeva postajanje, traganje, kontinualnu transformaciju, učenje i evoluciju, i to upravo na greškama i raskršćima. Stoga, možemo reći i da

Življenje = učenje

Učenje nije proces akumulacije reprezentacija »objektivne« stvarnosti, već kontinualni proces transformacije ponašanja bića (u smislu modifikovanja perturbacionog domena, tj. spektra efekata sredine na koje je biće konstruktivno prijemčivo) kroz promene kapaciteta nervnog sistema za njegovu re-kreaciju. Učenje se, tako, ne odnosi na ideje uskladištene u mozgu, već na našu interakciju sa svetom, te svaki trenutak življenja podrazumeva učenje, usled čega se učenje može smatrati putem samog našeg postojanja289, ne građanskim »pravom i privilegijom«, već egzistencijalnom nužnošću109. Poznato je da pamćenje i učenje, slično kao i osećanja, nisu ograničeni samo na moždane aktivnosti, već se protežu na čitavu telesnu mrežu (memorija imunog i muskulaturnog sistema su česti primeri289), kao i na čitavu našu ko-evolutivnu, ko-učeću, ko-modifikujuću, strukturno kuplovanu sredinu. Uopšte, podsećanje ne odgovara ponavljanju strukturnih invarijantnosti kojima se reprezentuju dati entiteti (ideje, slike, simboli itd.), već funkcionalnoj sposobnosti sistema da uvek iznova stvara date ideje pri određenim uslovima. Poznato je da se i za obavljanje identičnih misaonih zadataka uvek koriste različite moždane neuronske putanje, te se stoga može reći da je svaka memorija zapravo prisećanje, kao i da je svako znanje zapravo saznanje, te svaka reprezentacija re-interpretacija. Iz ovakvog shvatanja jasno proizilazi ideja o važnosti ne reprodukcije simbola i ideja, već o njihovom uvek novom i neponovljivom stvaranju posredstvom podsticanja na samostalne misaone refleksije. U tom smislu se i u okvirima jedne kreativne edukacije, neprirodne jednosmerne komunikacije (predavanja i ispitivanja) izlaganja naučnih paradigmi preobražavaju u obostrano učenje i dijaloško preispitivanje kako temelja paradigmi, tako i aktuelnih i osetljivih dodira ovih konstrukcija ljudskog znanja sa domenom našeg iskustva. Na ovaj način se umesto insistiranja na mehaničkoj reprezentaciji ideja, u bićima bude osećanja čuđenja, zapitkivanja, konverzacije i

155

konstruktivne refleksije koje navode decu na put kreativnosti; jer, »znati se čuditi i pitati prvi je korak uma prema otkriću«363, kako je smatrao Luj Paster. Ovakav kreativan stav poštovanja saznajne autonomnosti živih bića i pružanje ne nametljivih, fiksnih procedura, već zvezda vodilja koje ukazuju na samo subjektivno uočljivi pravi put, u kontrastu je sa savremenom i klasičnom uslovljavajućom tradicijom učenja. Podsetimo se da osnovna zavaravajuća pogrešna pretpostavka koja stoji u osnovi opravdavanja ideje o uslovljavajućem učenju nije u dresirajućem nagrađivanju i kažnjavanju respektivno zadovoljavajućih i nezadovoljavajućih ishoda koji čine evaluaciju procesa učenja, već upravo u objektivističkom definisanju ovih ishoda. Naime, ideja da spoljašnji posmatrač može imati potpuni uvid u unutrašnje procese, svesnost, inteligenciju i osećanja drugog bića predstavlja jednu od najsurovijih zabluda savremenog doba.

Što je eksplicitno uslovljavajući pristup tipa »moraš...«, »ako uradiš to, onda...« itd., zastupljeniji u procesu učenja, uključujući i uklapanje ponašanja u izvesnu religijsku tradiciju (što ću, sagledavši mogućnosti bukvalizujuće misinterpretacije, označiti smerom Judaizam → Islam → hrišćanstvo → Hinduizam → Budizam → Tao), to će učenici (sledbenici tradicije), u opštem slučaju, biti skloniji netolerantnosti, fanatizmu, ispoljavanju nekonsenzusne unilateralne autokrativnosti, te neprirodnoj krutosti usled svesnih, uslovljavanjem naučenih (ili bolje reći, istreniranih) ograničenja koja sebi nameću naspram spontanih i slobodnih spoznaja koje iznedruju duboke težnje ka beskrajno iskrenom razumevanju našeg bića i sveta. Kao što je Vitgenštajn primetio417, prvo pitanje koje prirodno odgovara ovakvim normama ponašanja je »šta ako ne postupim tako?«, odakle se razvijaju ne osećanja slobodne zadivljenosti i sveprihvatajućeg traganja za razumevanjem sveta, već odnosi prožeti strahopoštovanjem, krutošću na promene, kreativnom zatvorenošću i svesnom zamračenošću. U skladu sa fon Fersterovim doživljajem etike kao povećanja broja opcija sistema, i karakter uslovljavajućeg, naređujućeg »edukativnog« ponašanja, redukujući broj opcija saznajnih i životnih sistema, može se sagledati kao ne-etički. Dok uslovljavajuća, anti-interpretativna i ubeđivačka edukacija vodi ka podsecanju grana drveta ljudskog razmišljanja i mnogih njegovih kreativnih izdanaka, visoko-etička edukacija dirljivo pruža našem razgranatom stablu nove opcije odlučivanja, otvarajući uvek nove perspektive i puteve razmišljanja, osećanja i doživljaja sveta. Prosvetljujuća edukacija ne usmerava ponašanja bića - kao plodove izvesnih temeljnih saznajnih crta – posredstvom komandujućih i zahtevajućih ukazatelja, već tihim i nenametljivim, primernim pozivanjem na otvaranje novih perspektiva sagledavanja saznajnih putanja bića, vodi ka rasvetljujućem procvatu temelja spoznaje sveta u duhovnim putanjama blaženosti. S druge strane, svrsishodni uslovljavajući odnos sa Prirodom, kome nas uglavnom uči savremena edukacija i najveći deo tradicije koordinacije ponašanja u kojoj smo se rodili, predstavlja siguran put za gubljenje osećaja religioznosti kao prosvetljujućeg doživljaja svepovezanosti, vodeći ka pridavanju naučenih uslovljavajućih crta svakoj našoj komunikaciji. »Religija je reagovanje ljudske prirode na njeno sopstveno traganje za Bogom...Poredak kakav nalazimo u Prirodi nikada nije sila – on se pokazuje kao harmonično usaglašavanje složenih pojedinosti. Zlo je gruba pobudna sila delimične svrhe, koja zanemaruje večno viđenje. Zlo nadvlađuje, unazađuje, povređuje...Obožavanje Boga nije nikakvo pravilo bezbednosti – ono je pustolovina duha, let ka nedostižnom. Smrt religije nastupa s potiskivanjem te velike nade za pustolovinom...Kad prestane da luta, čovek će prestati da se uspinje na lestvici postojanja...Korist od samog lutanja jeste to što je ono

156

opasno...stoga moramo očekivati da nas budućnost suoči s opasnostima«393, pisao je Alfred Nort Vajthed, ukazujući kako na nužan polaritet opasnosti i prilike kao preduslov svakog evolutivnog napretka i saznajnog bogaćenja, tako i na lepotu traganja kao vrhunski smisao života, odakle je jasno da se osećaj religioznosti ne nalazi u skupu fiksnih pravila ponašanja, već u otvorenom putu spontanog prihvatanja koji vodi upoznavanju Boga i naše prave prirode. Bezuslovno poštovanje i Ljubav, zapravo, jesu Put Prirode. »Učiti se može samo primerom«171, pisao je Lav Tolstoj, i zaista, najlepše crte sveta koje uvek sačinjavaju temelje kreativnog doživljavanja i iscrtavanja sveta od strane ljudskih bića, ne mogu se nasilno u njih »uliti«, već samo ispoljavanje ovih crta – lepote smirenosti, prijemčivosti i nenametljivosti, može svojim primerom probuditi slična temeljna osećanja. Najdublje, esencijalne, spiritualne vrednosti su egzistencijalno implicitne, te se stoga samo mogu živeti, ali ne i predstaviti »sa strane« kao nezavisne akcije ili pojmovi270. Konstruktivno učenje se, tako, može inicirati samo primerom – težnjom ka učenju, boravljenjem na putu radoznalog traganja, sveprihvatanjem i radosnom spremnošću na sopstvene promene. Iz tog razloga je i istinska sreća biti okružen bićima koja će voleti ne samo nas naspram ostatka sveta, već sve što postoji, koja će u svakom biću videti beskraj lepote, i koja će davati sebe zaista celom svetu. Spontanim učenjem na ovakvim primerima se razvijaju blažene crte spiritualnosti - osećanja sveprihvatanja, svepovezanosti, slobode i bezuslovnog poštovanja čitave Prirode, te uočavanje beskrajne smislenosti i lepote u svakom njenom biću i detalju.

Dok iz objektivističkog pristupa spoznaji, razumevanju i objašnjavanju poretka sveta prirodno proizilazi prihvatanje postavki samo po jedne teorije, »univerzalne« perspektive ili pogleda na svet prilikom opisivanja određenog polja stvarnosti, iznedrujući potencijalne sukobe mišljenja oko privilegovanosti znanja, sa svešću o beskonačnom broju kvaliteta očiglednih sa različitih perspektiva, o subjektivističkoj prirodi svakog znanja, o nepostojanju reprezentacija, već samo interpretacija, kao i o ne istinitosti, već samo eventualno skladno definisanoj povoljnosti naučnih tvrdnji, rađa se i shvatanje da su svakome od nas potrebni posebni odgovori na hipotetički ekvivalentno formulisana pitanja. Svako biće na sebi svojstven način u svakom, neponovljivom trenutku postojanja i puta razumevanja, interpretira formalno ista pitanja koja stoga zahtevaju i specifične odgovore kojih nema samo po jedan, već po čitava beskonačnost. Takođe, nijedan odgovor se iz ove perspektive ne može smatrati neispravnim ili neistinitim, već je kreativno učenje uslovljeno dobrom voljom i sposobnošću bića u komunikaciji da spremno krenu u potragu za pretvaranjem naizgled iracionalnih, abnormalnih i enigmatičnih izražaja u društveno povoljne i konstruktivne302. Iz ovakve perspektive se svaka fiksna procedura učenja doživljava kao neodrživa, a zaista kreativnim učenjem se sagledava ono koje je orijentisano ne samo na programsko rešavanje zadataka, okrenuto isključivo istoriji naslikanih uzročnih veza, već pre svega na prosvetljenje i razumevanje konteksta učenja i doživljavanja sveta, koje je uvek kroz budno boravljenje u trenutku sadašnjosti otvoreno ka kreativnoj budućnosti.

Iako se esencijalno svako učenje odvija na greškama, eksplicitno opisivanje rada ili odgovora studenta kao pogrešnog, odslikava pristup koji deluje razarajuće na opštu motivaciju i volju za učenjem. Saglasno fon Fersterovom etičkom imperativu, povećanje broja opcija, broja mogućih relevantnih odgovora, srazmerno je harmonizovanju i unapređenju saznajnog sistema (a poznato je da ljudska bića, nezavisno od uzrasta, karakteriše direktna proporcionalnost između širine izbora puta i cilja učenja sa jedne, i

157

kapaciteta učenja sa druge strane375), odakle je, između ostalog, jasno i da su najkreativnije rasprave i pitanja ona za koje ne postoje predodređene fiksne procedure dolaženja do rešenja, pitanja na koja i sam učitelj ne poseduje pripravljen odgovor, već samo radoznalu spremnost na jednako učenje. Važnost ispunjenja cilja performansa i dosezanja »nagrade«, na kojoj se insistira u objektivističkoj tradiciji znanja, mora se preobraziti u važnost insistiranja na unutrašnjem doživljaju saznanja i samostalnim razmišljanjima, i to, dakle, ne posredstvom uslovljavajućeg pristupa i svrsishodnih modelovanja budućnosti, već putem prihvatanja dece kao odgovornih bića kroz trenutak sadašnjosti, ne pripremajući ih eksplicitno da postanu »poslušni i korisni građani«, već ih neprimetno pozivajući da samostalno, spontano i slobodno iscrtavaju sopstvene unutrašnje potencijale (što i opisuje značenje latinske reči educare) koji uvek vode u smeru opšte-konstruktivnog prihvatanja sebe i sveta, premeštajući istinsku nagradu iz »objektivnog« sveta i tuđih stavova u duboku, unutrašnju s(a)vesnost, u spiritualnu pohvalu. Dok negiranje relevantnosti samostalnih razmišljanja dece - i težnje ka njihovom povinovanju postavljenim normama (što, zapravo odgovara katastrofalnom učenju odbacivanja odgovornosti), koje ovakav stav automatski povlači - utire put ka agresivnosti i otporu prema učenju (a time i prema življenju, kolaboraciji, duhu zajedništva i ljubavi), obostrano prihvatanje i pružanje poverenja u bićima spontano inicira osećanja odgovornosti za svaku misao, reč ili delo, pružajući i smislenost i lepotu njihovih svetova u beskraj. Sa odbacivanjem uslovljavajuće tradicije u okviru koje se insistira na ponavljanju pri kome, poput psa koji nauči da sedne na naredbu »sedi«, deca ne moraju razumeti zašto to čine, možda će se razviti slobodna, neuslovljavajuća edukacija prožeta motivisanjima ka razumevanju i samostalnom otkrivanju sveta. Umesto očekivanja ispunjenja kriterijuma ispravnosti, povezanog sa izvesnim ciljevima, neophodno je inicirati samostalne refleksije nad izvedenim zadacima, razumevanje logike korišćenog puta dosezanja rešenja (poređenjem sa drugim mogućim putevima), spontano podstičući decu ka otkrivanju novih saznajnih perspektiva, novih konteksta spoznaje prividno jednakih iskustava. Napredak svesti se ne podstiče pružanjem »pravih« odgovora, već postavljanjem smislenih pitanja, onih koja evociraju otvorenost ka novim perspektivama i putevima ponašanja414, što je shvatanje sa koga se i »edukacija« može rasvetliti kao »vas-pitanje«, kao negovanje budnosti i čuđenja nad beskrajem Tajni Prirode i postavljanja unutrašnjih pitanja za vasceli svet. Stoga se i lepota bića ne odslikava u njihovoj formi, spoljašnjem izgledu, već u unutrašnjim procesima, radoznalosti, te ne u onome što bića znaju, već u onome što čeznu da spoznaju. »Znanje nadima, a ljubav naziđuje. Ako neko misli da je došao do nekog znanja, još nije saznao onako kako treba saznati. Ali ako neko voli Boga, toga je Bog poznao«, pisao je apostol Pavle (Korinćanima I 8:1-3), dok je Selma Lagerlef smatrala da »ljubav je uvek početak znanja«, a Umberto Maturana da »samo ljubav širi inteligentno ponašanje«270. Lepota i smisao učenja ne počivaju, tako, u naučenom, u postignutom cilju, već u samom procesu učenja, u individualno-globalnoj evoluciji koja se kroz put učenja, radoznalog i radosnog suočavanja sa nepoznatim, odigrava. Težeći da pro-čitamo neko delo, ne samo da nećemo u potpunosti uživati u čitanju, već nećemo pronići u mnoge, esencijalne putanje koje ga čine, što je adekvatno odnosu između težnji da se nešto nauči i da se predano i spontano uči. U jednoj Zen priči423, učenik zapitkuje učitelja o vremenu koje će mu biti potrebno da izuči čitav nauk učiteljske tradicije. U nizu pitanja, učenik objašnjava kako bi se sve više i više posvetio i žrtvovao zaradi učenja, ali kao odgovore dobija sukcesivno rastuće

158

vremenske periode, sve dok učitelj ne da finalni odgovor da što više bude žurio, što više bude težio da nauči, a ne prepusti se spontanom, prirodnom toku učenja, to će mu više vremena biti potrebno da zaista izuči dharmu. Samo kada nema žurbe, kada sve svi ciljevi utope u svest Puta, u čistu zadivljenost našim svetom, otvaraju se vrata spiritualnog napretka, jer što biće poseduje veći potencijal začuđenosti, blažene zadivljenosti svetom, to je njegova organizacija bogatija (jer je nivo začuđenosti adekvatan nivou životnosti), te je i njegov evolutivni potencijal srazmerno veći, što ukazuje na čuđenje, učenje i evoluciju kao pozitivno spregnute »karike« jednog, poput Sunca velikog, točka beskrajnog spiritualnog napretka.

Iako ne postoji savršen način učenja, naspram tvrđenja o neispravnosti izvedenih zadataka, znatno se uspešnijim pokazuje pristup sastavljen od prezentovanja situacija u okviru kojih navikom-usmerena razmišljanja studenata bivaju zbunjena i ne uspevaju sama po sebi, u prvom mahu da reše dati problem. Zen priče i koani, snalažljivi zadaci148 i dijaloški preispitujuća, višestrana razjašnjavanja stavova mišljenja predstavljaju primere potencijalnih inicijacija samostalnih refleksija nad čvrsto i veoma često kruto ustanovljenim pravilima profesionalnog i svakodnevnog rezonovanja. Jer, slično kao što nas reči Antoana de Sent-Egziperija podsećaju da »ako želimo da sagradimo brod, umesto nahođenja ljudi da skupljaju drva, i pripisivanja zadataka i poslova, naučimo ih da čeznu za beskrajnim prostranstvom mora«, i poenta kreativne edukacije se ne sastoji u insistiranju na rutinskim, programskim repeticijama, već u predanom buđenju radoznale zadivljenosti i želje za traganjem. Briljantni učitelji često odaju utisak kao da »znaju, ali neće da ispričaju«223, iako u pozadini ovakvog utiska stoji plemenito prevladavanje osećaja odgovornosti nad egocentričnošću u svetu učitelja iz koga isplivava želja da se sagovornik ili učenik navedu putem indirektnog, metaforičnog ukazivanja na samostalne refleksije i samostalno rešavanje kreativnog problema koji je iskrsao u komunikaciji, a ne da mu se zaradi egoistične prezentacije svog (učiteljevog) znanja sve postavi na tanjiru. Na taj način se, ukazivanjem na put rešavanja problema, u deci inicira iskreno razumevanje i stvaranje klica sopstvenih ideja na račun prihvatanja potpunih celina i gubljenja esencijalnih kreativnih i prosvetljujućih uvida. »Ja ti neću reći šta je ova zvezda čudna, sjajna. Kad je nađeš – sam ćeš znati. Sad je tajna«, možda bi nas podsetio Mika Antić. »Slava Gospodnja je sakriti stvar, ali slava kraljeva je tragati za njom« (Priče Solomonove 25:2), pouka je cara Solomona, koja nam ukazuje na prosvetljeno stvaranje i podučavanje kao na obasipanje sveta tajanstvenim putokazima, buđenje kreativne radoznalosti i navođenje na put ispunjen svetom tragalačkom željom, ali i na blaženo i predano, svetim oreolom krunisano bivstvovanje kao odraz neprekidnih težnji ka učenju i istraživanju, prožetih zadivljenošću nad morem tajni koje skriva Priroda, jer »oni što traže Gospoda razumeju sve stvari« (Priče Solomonove 28:5). Poznato je da bodhisattve nikada ne pružaju cilj (jer se esencijalni životni ciljevi ne mogu nikome jednostavno dati), već samo pokazuju na put319. Slično tome, i mudri učitelji znaju da su prave inicijacije poput tajanstvenih ceduljica koje učenike vode ka otkrivanju zakopanog blaga. I naravno, kao što sami učenici moraju povezati veze poput pruženih ruku u prosvetljujućem uvidu, i mudri učitelj zna da najdivnija zahvalnost postoji onda kada se blago pronađe bez učitelja. Tada se u pogledu upućenom ka visokom, plavom nebu reflektuju božanstvena osećanja najiskrenije predanosti i posvećenosti.

Za razliku od čitave tradicije savremene edukacije u okviru koje se putem brojnih imenovanja i klasifikacija akcentira važnost mehanističkog, know-how znanja, zaista

159

kreativno učenje neguje ravnotežu između ovakve forme znanja i ukazivanja na pronicanje u njegov know-why kontekst koji i pruža smislenost svakom programskom rezonovanju. Razvijanjem samostalnih refleksija, izazivanjem čuđenja i ushićenja nad istim razmišljanjima sagledanim u različitim kontekstima, razvija se i svesnost o našem znanju kao pragmatičnom orijentiru u osnovi koga stoji čista spiritualna priroda egzistencije nas i našeg sveta. Upravo se u zanemarivanju koncepta metaučenja – učenja o učenju, razvijanja znanja o kontekstima našeg znanja, o fleksibilnom pravljenju izbora o programskim izborima (čime se oslobađanje od odgovornosti pozivanjem na pravila igre zamenjuje individualnom odgovornošću u odnosu na etičku pozadinu ovog programa, i čime se razvija umeće sagledavanja temelja našeg znanja i etičko-estetskih vrednosti u skladu sa kojima iscrtavamo naš svet) kroz celokupnu tradiciju savremene mainstream edukacije i krije tajna, koren egzistencije širokog spektra paradoksa savremenih profesionalnih delatnosti, uključujući tradicije spekulativne filosofije (naspram meditativne filosofije, filosofije čistog uma), nekreativnih (programskih) nauka, nihilističkih umetnosti, nesaosećajne medicine, manipulativnih i uslovljavajućih religija, anti-kosmopolitanskih, usko centriranih politika, te edukacije prožete učiteljskim nedostatkom revnosti i želje za sopstvenim učenjem, što sve, kao što vidimo, čini zatvoreni uzročni krug u kome edukacija čini i početak i kraj, te najosetljiviju kariku u kojoj se krije i tajna potencijala preobražavanja ovog globalnog ciklusa efekata u kreativne, zadovoljstvom i osećanjima beskrajne slobode prožete ljudske delatnosti, kroz uvođenje učenja o kontekstu našeg učenja. Ponovni povratak edukacije od specifične i »samostalne« grane ljudskih delatnosti270, sistematike učenja u mnogome otuđujuće od socijalne i ekološke tradicije u kojoj produkti učenja razvijaju svoje relacije, u njenu aktivnu inkorporiranost u sam čin življenja, u trenutnu prožetost činova učenja, izvedbe rezultata učenja i refleksija na njihovu temu, adekvatan prelasku od prinudnog rešavanja problema nenaziruće svrhe ka nahođenju ka realnoj i aktuelnoj problematici, razvijajućeg kontekstualnog, otvorenog interesovanja i lakoće preispitivanja svrhe programskog učenja (što otvara put i ne samo njegovom slepom sleđenju, već i konstruktivnim, unapređujućim modifikacijama), pruža obogaćujuće poverenje i odgovornu slobodu u delatnom svetu deteta, budeći socijalnu i ekološku svesnost, istovremenu autonomnost (nezavisnost od tuđih mišljenja za uspostavljanje sopstvenog identiteta) i svest o našoj neraskidivoj integrisanosti i kreativnoj, harmoničnoj komplementarnosti sa čitavim svetom.

Umesto degenerišućeg uslovljavajućeg učenja u okviru koga dete ne razume zašto čini određene aktivnosti, već ih izdresirano povezuje sa efektima nagrađivanja ili kažnjavanja, a što u odraslom stadijumu življenja često izaziva nesvesna uslovljavajuća lukavstva u ponašanju, kao i prevlađivanje osećanja strahopoštovanja (komforom ili egzistencijom uslovljenog poštovanja) nad saosećanjima, neophodno je ustanoviti plemeniti, bezuslovni pristup ukazivanju učenja, tj. učenja učenja, kao spontanog radoznalog pronicanja u nepoznanice Prirode. »Neka ljudi imaju svetlost slobode. To je osnovni uslov za rast«403, smatrao je Vivekananda, a jedna divna Zen priča423 ilustruje savršen odnos učitelja prema učeniku, kojim se dolazi do prosvetljujućih zapažanja koja prostiru ispred nas duboke nerečite etičko-estetske odgovore u našem upoznavanju sebe i sveta. Naime, Zen učitelj Sojen Šaku bio je poznat po tome što nikada nije spavao po danu. Jednog sparnog letnjeg dana kada je bio mali, Sojen, dok je njegov učitelj bio odsutan, zaspa ispred samih vrata hrama. Nakon nekog vremena, on ču učitelja kako

160

dolazi, ali je bilo kasno da se pridigne, jer bi svakako bio primećen. »Oprosti, oprosti«, prošapta učitelj, pažljivo preskočivši preko Sojenovog tela koje kao da je pripadalo kakvom uzvišenom gostu. Posle ovoga, legenda kaže da Sojen više nikada nije zaspao poslepodne. Stoga, s obzirom da »usipa vrednosti, stimuliše imaginaciju i velikodušnost, i postavlja provere odgovornosti na želje i slobodu«377, najsvetlija edukacija odiše neuslovljavajućim, predanim buđenjem harmonije tragalačke radoznalosti i dubokog osećaja odgovornosti, putem koga uvek i iznova, osvrtanjem unatrag, proveravamo metodologiju naših delatnosti, i težnje i vrednosti koje stoje u njenoj osnovi.

Svako učenje i svako misaono povlačenje granica koje za posledicu ima klasifikovanje - kao što je, na primer, imenovanje i pridavanje »objektivnog« smisla određenim prividnim perceptualnim učestanostima - nastaje kao posledica grešaka, odnosno neuklapanja ili nesavršenog funkcionisanja stvari onako kako smo ih zamislili. Kada pinpujemo loptu na livadi, za nas ne postoje razdvojeni entiteti lopte, terena, tela i sl., već se sve stapa u jednu spontanu celinu. Koncept lopte će pred nama samo iskrsnuti ukoliko nam se ona zaturi u nekom žbunu ili probuši, odnosno ukoliko nešto poremeti našu igru. Tako, objekti nastaju samo usled »nepolaženja za rukom« izvesnih aktivnosti, kao što je smatrao Martin Hajdeger414. Što biće nešto bolje poznaje, ono je manje svesno o svom znanju toga, što je očigledno u svakoj veštini, te i umetnosti življenja, o čemu nam svedoče učenja Zen tradicije358, kao i poznata basna u kojoj stonoga umalo da zaboravi da hoda pokušavajući da izvede objašnjenje mehanizma svog hodanja. Istinsko znanje ne postoji nezavisno od iskustva koje opisuje, već se ono stapa sa samim iskustvom, sa samom »teritorijom«, sa onim koji poznaje. Istinsko, kreativno znanje ne samo što se ne može direktno preneti ili uskladištiti kao što metodologija savremenog memorijskog učenja tome teži, već se ne može ni posedovati, pa čak ni samo-svesno prepoznavati, te je ono stoga odlika skromnosti i istinske vrednosti.

I etičke vrednosti se najčešće ne preispituju ukoliko ne dolazi do razočarenja njima. Odatle nam postaje jasno zašto se slika napretka jedne tradicije razmišljanja ne predstavlja skupom jedinki koje se odlično zabavljaju, ne preispituju i ne menjaju ni svoje postupke, ni temeljne vrednosti programa sopstvenog ponašanja, pa ni kvalitet razmišljanja, već onim usamljenim stvorenjima koja tiho napuštaju zadovoljnu družinu u potrazi za odgovorima na fundamentalna epistemološka i ontološka pitanja postanka i smisla. »Biti greška i biti odbačen deo je Božijeg plana«217, pisao je Vilijem Blejk, i upravo je u ovim, tihim bićima koja posredstvom vanredne osetljivosti na učenje posredstvom grešaka uspevaju da modifikuju temelje svog razmišljanja i ponašanja, skrivena tajna i evolutivnog napretka.

Učenje = evolucija

U suočavanju sa greškama našeg ponašanja i razmišljanja, u budnom otvaranju novih perspektiva čak i pri obavljanju naizgled rutinskih dužnosti, krije se tajna našeg učenja i unutrašnjeg bogaćenja, ali i napretka na globalnom planu – evolucije naše biosfere, te i čitavog Kosmosa. Dok se savremena, manje kreativna, a više reproduktivna edukacija uglavnom bazira na učenju prepoznavanja situacija i reagovanja na njih u skladu sa unapred predodređenim modelima ponašanja, minimizirajući na taj način kako potencijal sučeljavanja sa greškama, tako, zajedno sa njim, i potencijal individualnog i globalnog napretka, zaista kreativno, inovativno, evolutivno učenje se karakteriše

161

podsticanjem fleksibilnog i otvorenog, sa što manje ciljeva ispunjenog, nepredviđajućeg upoznavanja sveta sa raznovrsnih perspektiva, te je stoga jasno da evolucija pripada hrabrim, otvorenim, predanim bićima, bićima koja sa radošću otvaraju nova vrata novih pogleda na svet. Međutim, vratimo li se na našu usamljenu morsku zvezdu kao tajnu evolutivnog napretka, podsetimo se da iako prividno otuđenje od socijalne tradicije ponašanja često biva posledica unapređujućeg modifikovanja temelja naših pogleda na svet, jasno je da se konstruktivna raznovrsnost saznajnih perspektiva u društvenim uslovima postiže upravo slobodnim, otvorenim i altruističnim deljenjem iskustava, što čini preduslov razvoja fleksibilnosti mentalnih perspektiva, a time i potencijala učenja, što nas vraća na ravnotežu individualne odgovornosti i duha zajedništva kao ključa evolucije.

Predstave samo-organizacione, informativno cirkularne uređenosti životnih entiteta iz perspektive teorije kompleksnosti nam jasno nagoveštavaju spontani karakter fenomena evolucije prirodnih sistema ka stanjima bogatije uređenosti. U ideji o genetskoj šifri kao jedinom skupu putanja koji preživljava i nastavlja evoluciju (i to, naravno, nasumičnim, ne-adaptivnim varijacijama), u sprezi sa idejom o ne-konstruktivnoj prirodi njenog mutiranja, ogleda se ograničen pogled na uređenje životnosti, iz koga logično sledi i zavaravajuće shvatanje o neizvodljivosti postizanja konstruktivnih efekata na polju stvarnosti dejstvima individualnih bića, čije su težnje usmerene ka bilo individualnom ili globalno-evolutivnom napretku. Svaki glas iz ovakve perspektive biva ugušen, progutan u tami koju zamišlja naša svest pod ovakvim shvatanjima. Međutim, ono što preživljava kroz evoluciju nisu samo supstance ili forme bilo čega, već putanje izgrađene u okvirima celotne životne organizacije tokom procesa življenja, procesa koji su, kao što znamo, ekvivalentni procesima saznanja, razvijanja i učenja. Iz ovakve perspektive rađa se i blažena svest o beskrajnom pružanju svih naših dejstava samim činom postojanja, življenja, odakle se razvija i entuzijazam ka oplemenjivanju sveta, čak i beskrajno malim mislima, dodirima i dejstvima.

Neo-darvinovska teorija evolucije se razvijala uporedo sa matematičkim poljem populacione genetike354, poljem koje čini most između ove biološke teorije i takozvanog socijalnog darvinizma, uključujući i Smitovu postavku kompetitivne, kapitalističke ekonomije na bazi principa »nevidljive ruke« čiju funkciju u neo-darvinovskoj teoriji evolucije, figurišući na supstratu nasumičnih varijacija, ima upravo prirodna selekcija. Inovacije u biološkoj organizaciji živog sveta se, u okvirima neo-darvinovske teorije, ne dešavaju u adaptivnom dodiru živih bića i njihove sredine, već kao posledica selekcije nasumično variranih genetskih sekvenci, što je shvatanje sa koga se teško može sagledati zadivljujuća raznovrsnost životnosti u pravcu njenog stalnog napretka. Pretpostavka o nepropustljivosti Vajsmanove barijere - koja dozvoljava prenos naslednih informacija samo od ćelija koje učestvuju u oplođavanju ka neoplođavajućim telesnim ćelijama, sprečavajući da somatski naučene, ko-evolutivnom adaptacijom stečene crte bivaju prenesene direktno na potomke – se, analogno centralnoj dogmi savremene molekularne biologije o linearnom, jednosmernom prenosu informacija sa DNK na RNK na proteinsku strukturu, smatra centralnom, linearnom dogmom neo-darvinovske teorije evolucije, omogućavajući prirodnu selekciju isključivo nasumičnih varijacija. Akcentiranje esencijalnosti19 ove barijere u sprečavanju degenerišućeg i potencijalno destruktivnog modifikovanja celokupne biosfere posredstvom neprirodnih promena na individuama, kao, na primer, posredstvom genetskog inženjeringa, čini ideju u kojoj je,

162

slično kao i u hipotetičkoj osnovi surovih Vajsmanovih eksperimenata, implicitno sadržana degradirana slika o ravnodušnom, mehaničko selektivnom odnosu između bića i Prirode. Slično kao što lepota svakog ljudskog dela i pogleda na svet počiva u kriterijumu selekcije, i čudesnost Prirode se odražava u čudesnoj selekciji sve bogatijih, uređenijih i prosvetljenijih pogleda na svet. Mnogobrojni su eksperimentalni rezultati koji govore u prilog nenasumičnoj prirodi varijacija genetske strukture i delimičnoj propustljivosti ove barijere, i to ne samo u slučajevima grubih modifikacija jedinki, već i u slučajevima nežnih, adaptivnih promena. Osim što je i sam Čarls Darvin u okviru svoje hipoteze o pangenezi234 smatrao da je nasleđe stečenih karakteristika moguće354, horizontalni transfer gena posredstvom aktivnosti retrovirusa (virusa sastavljenih od RNK lanca, koji pomoću enzima reverzne transkriptaze, enzima koji se koristi pri veštačkom kloniranju gena, izvode inverznu transkripciju RNK šifre u DNK lanac koji se zatim prisajedinjuje genomu ćelije), te otkriće mnoštva retrogena (koji čine gotovo sve »parazitske«, »pseudo-« gene) i retrogenetskih sekvenci koji ukazuju na njihovo inverzno transkriptovano poreklo, kao i Stilova hipoteza354 u okviru koje se smatra da su endogeni retrovirusi u stanju da, posredstvom imunog sistema, prenose izvesne gene od neoplođavajućih ka reproduktivnim ćelijama, predstavljaju primere savremenih pretpostavki (na bazi eksperimentalnih podataka) o potencijalnoj propustljivosti ove barijere, te o nelinearnoj (jer, već smo videli da su sve jednosmerne, linearne uzročnosti neprirodne), dvosmernoj ravnoteži somatske i prirodne selekcije na putu evolucije. Takođe, pojava epigenetskog nasleđa66 u okviru koga se - s obzirom da se prilikom oplođavanja dele čitave ćelije, a ne samo njihovi geni - na potomke prenose i tipične mreže ćelijskih procesa, predstavlja takođe jedan od primera fenotipskog nasleđivanja. U svakom slučaju, savremene interpretacije polu-propustljivosti Vajsmanove barijere ukazuju na znatno veću i kreativniju ulogu kako živih bića - vraćajući kreativnu odgovornost u polje osmišljavanja interakcije sa Prirodom - tako i naše sredine koja se više ne može zamišljati kao inertni selektor na bazi isključivo fizičke spremnosti, već kao dobronamerni vodič na putu obostrano pojedinačne i celokupne evolucije života. Evolucija se tako ponovo smešta u polje dodira živih bića i Prirode, a radosna otvorenost, spremnost na učenje kroz greške, očitavaju se kako u individualnom, tako i u globalnom evolutivnom napretku.

Naspram klasičnoj darvinovskoj ideji o jednoznačnom i dominantnom dejstvu Prirode na živa bića radi iniciranja adaptivnih promena u njima, te tako njihovog modifikovanja i evoluiranja, uz stav jednakosti učenja na individualnom i evolucije na globalnom planu postavlja se i ideja o dvostranoj ko-evoluciji u okviru koje se bića i njihova sredina obostrano menjaju kroz njihove strukturno kuplovane interakcije. Gregori Bejtson je smatrao da je proces evolucije živih vrsta potpuno analogan evoluciji individualnih organizama u procesima učenja, i zaista, zamenimo li u gornjoj rečenici jednostrano iniciranje adaptacije sa jednostranim misaonim reprezentacijama, a dvostranu fizičku interakciju bića i sredine sa misaonim oblikovanjem i konstruisanjem sveta kroz svest o kvalitetima ne kao jednosmernim efektima, već kao putevima, omogućenim slobodom rezonovanja i organizacionom autonomnošću živih bića, opisaćemo sličan prelaz od linearne jednostranosti ka nelinearnoj uzajamnosti, koji nas očekuje i na nivou individualnog razmišljanja. Doživljavanje učenja kao evolucije se stoga ne može shvatiti kao jednostrano iniciranje napretka od nižih, lokalizovanih nivoa organizacije (živih bića) ka višim (biosferi), već kao uzajamni, isprepletani, međuhijerarhijski proces napretka.

163

Ukoliko sagledamo svo formalno znanje koje predstavlja inicijatore našeg učenja, kao elemente tradicije (o čemu će biti više reči u delu koji se bavi problematikom jezika), te spoj samo-organizacione prirode živih bića (sa imanentnom slobodom izbora i odgovornošću koje ona povlači) i beskrajno mudre Prirode koja nas je stvorila, ovakav stav će nam postati jasan. Još jedna analogija između misaonog sveta i prirodne evolucije se može sagledati kroz čuveni kognitivni princip Sejmura Pejperta da »krucijalni koraci u mentalnom razvoju nisu zasnovani samo na sticanju novih veština, već na sticanju novih puteva korišćenja onoga što već znamo«217, koji nam ukazuje na promene temelja saznanja i samih pogleda na svet i naše znanje kao na ključne prelaze u razvoju kreativnog razmišljanja, odakle se i evolucija životnosti može zamisliti ne samo u vidu linearnog umnožavanja raznovrsnosti i kompleksnosti, već u ravnoteži ovakvog informativnog razvoja i kontinualnog modifikovanja temeljnih putanja stabla globalne životnosti. Promena koja kontinualno menja samu sebe, evolucija kao evolucija kapaciteta evolucije, kao evolucija evolucije, kao evolucija evolucije evolucije..., predstavlja nam tako spiralnu sliku napretka životnosti koja se kroz stalno vraćanje unatrag, na sam početak, na osnove naše egzistencije, istovremeno pruža i unapred, ka sve prosvetljenijim mogućnostima razvoja. Božanska evolutivna potraga se tako kroz svoj tok u kome se plod i izvor kontinualno stapaju u Jedno, u kome razvoj mogućih opcija odgovara destinacijama217, karakteriše sve prefinjenijim i suptilnijim kriterijumima selekcije prirodnih putanja, koji danas pripadaju domenima perceptivne i emotivne senzibilnosti, duhovne snalažljivosti i harmonije grana inteligentnog rasuđivanja i temeljnih putanja duboke etike i estetike kojima se pružamo prema našem svetu.

Holistički poredak Prirode u okviru koga se, slično kao što se potezi pera, slova i rečenice oblikuju u skladu sa idejama o celini pisanog dela, i sama materija oblikuje u skladu sa podsvesnim, implicitnim težnjama bića, jasno odslikava i očekivani potencijal modifikovanja fizičkih struktura, pa i na nivou genetske šifre u skladu sa hijerarhijski višim, organizaciono bogatijim misaonim svetom pojedinca. »Šta ako je i naš genetski make-up 'socijalna konstrukcija' nastala iz naše svesti?«354, pita se Ted Stil kroz perspektivu savremenog neo-lamarkizma. Korisno je opet se podsetiti Bejtsonovog shvatanja o preplitanju mentalnih i evolutivnih procesa, i to u novom svetlu. Najpre, ideje predstavljaju veze između kvaliteta (koji su takođe putanje) koji postoje na našoj konstruisanoj mapi Prirode. Bejtson je smatrao da je kako izbor preživljavajućih genetskih šifri, tako i ideja, stohastičan proces u smislu da se sastoji iz nasumičnog procesa sličnog mešanju karata, koga u određenim trenucima prekida proces selekcije koji izdvaja ovako nasumično formirana stanja i pruža im trajnost. Ukoliko smo ikada pokušali da odgonetnemo način na koji nastaju naše ideje, izgledalo nam je verovatno kao da one padaju sa neba, te je ne samo proces selekcije, već i proces mešanja špila kojim se formiraju veze između idejnih entiteta čudesnog karaktera, jer se i za ovaj drugi ne može reći da je potpuno nasumičan, već prožet mnogobrojnim pravilima, s obzirom na nepregledan tok vremena koji bi bio potreban za nastanak smislenih ideja, usporedljiv sa vremenom koje bi bilo potrebno majmunu da nasumično udarajući tipke tastature otkuca za nas smislenu poemu. Podsetimo se da sve važne i velike ideje kada se prvi put iznesu ili kada nam prvi put padnu na pamet, zvuče pomalo šašavo, a upravo je u ovakvim čudesnim idejama koje osvetljavaju do tada skrivene temelje važećih paradigmi razmišljanja i iniciraju odlučne prolaske kroz bifurkaciona stanja zbunjenosti ka novim i bogatijim stanjima organizacije, i skrivena tajna globalno unapređujućeg, evolutivnog

164

učenja. »Čitav svet kaže: moje učenje liči na ludost. Zato što je veliko, stoga liči na ludost. Da nije ličilo na ludost, davno bi već, zaista, postalo sićušno«, pisao je LaoCe (Tao Te Ćing LXVII), »jer ko govori čudnim jezikom - ne govori ljudima, nego Bogu; niko ga, naime, ne razume, dok on govori Duhom tajne« (Pavlova poslanica Korinćanima I 14:2). I kada Albert Ajnštajn, pošto ga tokom jednog studentskog ispita43 kolege podsete da su »upravo čuli najluđu ideju ikada«, on odgovori da misli da »ideja ipak nije dovoljno luda«, kao da nam tajno ukazuje na suštinski konstruktivne i prosvetljujuće ideje i spoznaje kao na paradigmatske promene koje naglavačke postavljaju temelje našeg sagledavanja sveta. U svakom slučaju, u skladu sa Bejtsonovom idejom, selekcijom ideja upravljaju naše težnje, ono što želimo da ispričamo, vizija našeg dela koga će ove ideje izgraditi, te put na koji ćemo ukazivati i koji ćemo biti mi. Slično tome, holistička organizacija Kosmosa sa uzročnom hijerarhijskom harmonijom složenijih i jednostavnijih organizacionih nivoa, predstavlja osnovu za doživljavanje evolucije koja se kreće u smeru sve zadivljenijih spoznaja života posredstvom božanskih selekcija koje se spontano izvode u skladu sa božanskim težnjama, tako da Priroda predstavlja božansku refleksiju u svrhu radošću ispunjenog spoznavanja njene sopstvene prirode.

Evolucija se, usled nerazdvojivosti uma i Prirode, može sagledati kako putem posmatranja razgranatosti evolutivnih stabala, razmatranja homologija i analogija između živih vrsta na njemu i napretka na nivou kompleksnosti organizacije individua kroz istoriju, tako i putem sagledavanja informacionog bogaćenja naše »nežive« sredine. Već smo pokazali da je liniju koja razdvaja biće od njegove sredine nemoguće povući, s obzirom da svi mi jesmo zapravo ne samo naš sadržaj, već pre svega naš kontekst postojanja, putanje kojima se pružamo svetu. Pošto je kroz kibernetičke okvire u svakom napretku – nastanku novog, nužno imanentan izvor nasumičnosti, u sprezi sa idejom o učenju kroz greške, upravo se nepreciznosti u analognom procesovanju188 mogu smatrati ishodištima inteligencije, konstruktivnog, evolutivno unapređujućeg učenja. Ovakva perspektiva predstavlja i put ka ujedinjenju dveju sukobljenih pristupa opisivanju kretanja živog sveta – krutog, sudbinskog i kreacionističkog sa jedne, i besmislenog, nasumičnog, neo-darvinovskog sa druge strane, a osnovna jednakost koja čini vezu između ova dva shvatanja jeste da odgovornost = smislenost; dakle, slobodna volja bića pri iscrtavanju kvaliteta kao puteva između bića i Prirode, pruža nam potencijal osmišljavanja i radovanja sa svetom, koji je sve veći što je naša brižnost prema njemu veća. Kao posledica istovremeno indeterminističkog, ali i trenutno osmišljavajućeg i nenasumičnog evolutivnog poretka Prirode, i mi sami se ne možemo zamisliti kao tela odvojena od ostatka sveta u bespoštednoj borbi za opstanak, već upravo kao nastavljači jedne milionima i milijardama godina merljive tradicije. Naša tela ne samo da u sebi nose zvezdanu materiju (»naši koreni sežu duboko; mi smo usidreni u zvezdama«363, kako kaže Leri Dosi), već i trud, volju i osećanja kojima je svet očuvan i građen od strane naših predaka (slično kao što svaka mašina u sebi sadrži i edukativne temelje, ili znanje koje je postojano i ima značenje samo u civilizacijskoj mreži dejstava, jezika i međusobne orijentacije), o čemu nam govori biblijski stih: »Drugi su se trudili, a vi ste ušli u njihov trud« (Jovan, 4:38), koji nas ispunjava skromnošću i oplemenjujućom voljom za stvaranje i koračanje ka daljoj evoluciji.

Pošto sama naša svesnost podrazumeva učenje, i pošto nema postojanja bez postajanja, kretanja na razvojnom putu, tada se naša egzistencija i kontinualni napredak mogu zamisliti kao građenje temelja nekih budućih, veličanstvenih pogleda na svet. Jer,

165

slično kao što i svet koji iscrtavamo sadrži u sebi putanje čitave evolucije životnosti koja nam je prethodila i koja je uslovila rađanje našeg sveta, razmišljanja o poretku sveta i suze izlivene u susretu sa tajnama Prirode, i naš trud, putanje koje pružamo našem svetu fleksibilno se usađuju u temelje budućih svesnosti, poimanja i radoznalih dodira bića sa Prirodom. U ovom kontekstu se možemo prisetiti i učenja apostola Pavla: »Ako su pak neke grane odlomljene, a ti si se kao divlja maslina nakalemio među njih i postao zajedničar u korenu i masnoći masline, nemoj da se ponosiš nad granama. A ako se ponosiš, znaj da ne nosiš ti korena, nego koren tebe. Na to ćeš reći: grane su odlomljene – da se ja nakalemim. Dobro; odlomljene su zbog njihovog neverovanja, a ti verom stojiš« (Rimljanima 11:17-20). Individualizam i kompetitivnost koji proističu iz savremene neo-darvinovske teorije evolucije bismo u kontekstu izloženog učenja apostola Pavla metaforično mogli da sagledamo kao sebičnu borbu grane protiv grane, lista protiv lista na uštrb celovitosti stabla, dok bi ko-evolutivna predanost, ljubav i davanje sagledani u granama drveta, zajedno sa poštovanjem čitavog korena – truda naših predaka i čitave prirodne kreacije, rodili i čudesno drvo.

Svaka evolucija je ko-evolucija

Osnovna greška originalne Darvinove, slično kao i savremene neo-darvinovske teorije evolucije je ideja o sebičnoj borbi za opstanak kao mehanizmu evolucije živih vrsta. Najvažniji zaključak kontemplacije koja čini ovu knjigu je taj da su um i Priroda nerazdvojiva celina, i da oni predstavljaju međusobne refleksije, i da samo ulepšavanjem našeg etičko-estetskog doživljaja sveta ulepšavamo Prirodu. Iz jednostavnog sagledavanja međuzavisnosti između životnih jedinki i vrsta, koje figurišu u svakoj ekosistemskoj organizaciji, postaje očigledno da je optimalni izbor onaj kojim se podržava održivost i evolucija čitavog sistema, dok bi proždrljivost ili bilo koje druge maksimizirajuće težnje neizostavno dovele do degradacije ovih cikličnih putanja, a time i do samih agresorskih entiteta. Boreći se protiv Prirode u svrhu sopstvenog preživljavanja i zadovoljavanja samo sopstvenih potreba (što je osnovni pokretač kompetitivnog savremenog društva), neizostavno razaramo sredinu, a time, naravno, i nas same. Stoga je jasno da je jedina moguća evolucija ona putem koje evoluira i naša sredina. Tako ćemo ukazivanjem iskrene brižnosti prema našoj sredini, evolutivno napredovati i mi sami, dok će i obrnuto, naše voljno i svesno unapređivanje etičko-estetskog odnosa sa Prirodom, prosvetljenje konteksta osmišljavanja crta našeg sveta, inicirati i evoluciju bića koja nas okružuju i koja čine naš svet. Jedinica preživljavanja u mehanizmu prirodne selekcije, stoga, nisu geni kao ni bilo koja druga supstanca, već isključivo putanje (na relacijama DNK – ćelija, ćelija – telo, organizam – sredina...) koje se pružaju u odnosu fleksibilnih živih bića sa svojom sredinom. Dobrota, pažnja, ljubav preživljavaju, a ne materija ogoljena do suvog genetskog poretka. Iz ovakve perspektive ni naš um nije lokalizovan u našem telu, već se potencijalno beskrajno prostire, a sama jedinica evolutivnog preživljavanja se može jasno poistovetiti sa jedinicom samog uma - putanjom.

Neophodan preduslov svakog evolutivnog napretka je strukturno kuplovanje272. U autopoietičkoj teoriji se pod strukturnim kuplovanjem podrazumeva istorijat interakcija koji dovodi do strukturalne kongruencije između dva ili više živih bića (ili, uopšte, sistema), kao i istorijski proces koji dovodi do prostorno-vremenske koincidencije između promena stanja. Interakcija između živih bića i njihovog fizičkog okruženja je

166

uvek uzajamna i dvosmerna, te se stoga naša sredina ne može smatrati statičnim objektom, već samo sistemom koji se menja uvek zajedno sa nama samima. Upravo se u ovoj istorijskoj razlici postanka može sagledati krucijalni kontrast između robota i živih bića; jer, naime, dok su roboti dizajnirani da bi se uklopili u određenu sredinu, živa bića i njihova životna sredina su ko-evoluirali kroz uzajamne obogaćujuće promene. Slično metafori surfera na moru Kosmosa, surfera koji se prilagođava beskrajnom neg-entropijskom talasu evolutivne Prirode, opstajući naštimovan na samu ivicu haosa, na čudesnu dinamičku ravnotežu uređenosti i slobode oko koje fluktuiraju stanja maksimalne fleksibilnosti i adaptacionog potencijala, omogućavajući mu održavanje i kroz učenje obogaćivanje svoje strukture271 i strukture talasa i mora, i živa bića plutaju nerazdvojiva od njihove sredine, u stanju danas često zaboravljenog, ali neizrecivo bliskog kontakta sa Prirodom, i to tako da se čitav naš svet menja sa svakom našom refleksijom, mišlju i konverzacijom, pri čemu je svako biće u svakom trenutku ono što jedino može biti, i tamo gde zaista mora i jedino može biti268 (što, naravno, ne znači da se »premotavanjem unazad« i ponovnim »puštanjima« toka evolucije217 ne bi uvek dobijali novi, nepredvidljivi i neponovljivi ishodi). Dok manipulativne težnje ka menjanju drugih posredstvom kontrolisanja njihove sredine (posredstvom zahteva, očekivanja, forsiranja situacija i, sve u svemu, redukovanja slobode odlučivanja) podrazumevaju pogrešno uviđen robotizovani karakter bića (a »evolucija i učenje se ne mogu uvesti bez izvoza kontrole«, kako smatra Kevin Keli, nadovezujući se na učenje LaoCea da »inteligentna kontrola izgleda kao ne-kontrola ili sloboda, i stoga je ona izvorna inteligentna kontrola; neinteligentna kontrola izgleda kao eksterna dominacija, i stoga je ona zaista neinteligentna kontrola«217), tiho menjanje sebe i negovanje putanja prijateljstva u našem domenu egzistencije, podrazumevajući prihvatanje autonomnog, slobodnog karaktera svakog bića, obogaćuje našu sredine, a time i druga bića. Čitavo postojanje se tako može sagledati kao čudesni ples između bića i Prirode (jer, »moramo plesati sa nekim da bismo prepoznali ko smo«410, podseća nas fon Ferster), u kome se brižna ljubav koja čini put između njih ogleda u vernom praćenju svačijeg autonomno iniciranog pokreta. »Razlog ovome je u tome da volja, koja je volja ljubavi i stoga je slobodna, može imati svoju radost samo u jedinstvu sa drugom slobodnom voljom...biće koje voli mora imati dve volje za ostvarivanje svoje ljubavi, jer je potpunost ljubavi u harmoniji, harmoniji između slobode i slobode...Naš život, poput reke, udara svoje obale ne da bi se našao zatvoren u njima, već da bi svakog trenutka iznova otkrivao da ima beskrajan otvor ka moru. To je poema koja odzvanja svoj stih na svakom koraku ne da bi bila utišana svojim krutim ograničenjima, već da bi svakog trenutka izrazila unutrašnju slobodu svojih harmonija...lepota harmonizuje u sebi granicu i ono izvan«367, reči su Rabindranata Tagora koje nam pojašnjavaju uzroke i dragocenosti ljubavlju i dobronamernošću ispunjenog uzajamno evolutivnog ograničavanja ponašanja na relaciji između voljenih bića ili, uopšte, uma i Prirode. Upitan kako je stigao do svoje »stanice« na Putu, al-Bistami odgovara: »...Ostavi vrata otvorena, reče mi ona. Bdio sam do zore da budem siguran da je onako kako je zaželela i da sam je poslušao. Tako je ono što sam toliko tražio ušlo kroz ta vrata«401, ukazujući na nicanje i rascvetavanje svake mudrosti na temeljima brižnosti i Ljubavi. I sva istinski genijalna, opšte prosvetljujuća delovanja i ostvarenja ne nastaju na temeljima urođenog talenta, inertnog, programskog rezonovanja ili težnje ka egocentričnoj gratifikaciji, već upravo velike želje da se druga bića obogate upoznatom lepotom, produhovljavajućim znanjem i plodovima našeg truda. Simbiotičke,

167

socijalne i ekosistemske interakcije sa mnoštvom zajedničkih crta ispoljenih kod posebnih organizama predstavljaju ogledalo strukturalnog kuplovanja kao neophodnog preduslova svakog evolutivnog napretka. Čitavu našu biosferu sačinjavaju združene životne jedinke i vrste koje nagonski jedna drugoj čine životnu sredinu povoljnom, a poznato je da se samo kroz konstruktivnu saradnju prirodna sredina može kreativno ulepšavati. Čak i sama ljudska saznanja ponikla na misaonim refleksijama uslovljena su našim postojanjem uronjenim u socijalnu tradiciju deljenih ideja, razmišljanja, pokreta, težnji itd., o čemu nam svedoči i sama reč »saznanje« kao sa-znanje (con-scire), nešto što neizostavno povlači za sobom znanje koje poseduje značenje samo u svrhu komunikacije, zajedničkog napretka, globalne evolucije. »Učenje je transformacija radnji (i bića i sredine, prim.a.) u procesu izvođenja radnji zajedno sa drugima«271, smatra Umberto Maturana. Ovakve zajedničke interakcije drastično povećavaju sposobnosti adaptacije organizama i održavanja njihove sve kompleksnije samo-organizacije u svojoj interakciji, strukturnom kuplovanju sa prirodnom sredinom.

Uporedan razvoj fleksibilnosti i organizacione raznovrsnosti, odnosno osetljivosti i veštine, osim što se može sagledati u svakoj ekosistemskoj organizaciji, prirodan je i imanentan u svakom umeću koje učimo. Sposobnost učenja (na greškama) je u opštem slučaju direktno srazmerna raznovrsnosti saznajnog sistema. Stoga je na individualnom nivou u svrhu buđenja kreativnih potencijala, potencijala učenja i razvijanja, nužno podsticati kako fizičku, tako i saznajnu fleksibilnost – fleksibilnost modifikovanja temelja, predrasuda našeg rezonovanja i sagledavanja sveta, dok je na društvenom nivou važno ne svoditi različite putanje mišljenja, raznovrsna verovanja i temelje zaključivanja na socijalne standarde (pozivanjem ne na samostalne refleksije i konstrukcije, već na unapred zadate objektivističke odgovore), već upravo podsticati što veću raznovrsnost pogleda na svet, jer se u njoj krije tajna kako održivosti vrhunskih emergentnih kvaliteta naše ekosfere, tako i potencijala njihovog daljeg unapređenja. Organizovanje živih bića u funkcionalno diferencirane organizacije, takođe, predstavlja prirodni put olakšavajućeg i održivijeg prevazilaženja grešaka - »nepolaženja za rukom« određenih aktivnosti, koji rezultuje u individualno-globalnom kreativnom razvoju pod uslovom da se i fleksibilnost sistema održava uporedo sa razvojem njegove funkcionalne raznovrsnosti. Stoga se i vrata ko-evolutivnom napretku otvaraju ne kroz nasilna, objektivistička nametanja putanja razmišljanja i sagledavanja sveta, već kroz podsticanja njihovih samostalnih razvoja u smeru redukovanja nesvesnih vezanosti za ukrućene temelje razmišljanja i buđenja novih, sve čudesnijih semantičkih okvira i pogleda na svet. Putokazi znanja izrasli na temeljima tihog, nerečitog jezika saosećanja tako predstavljaju pokretače točka savremene evolucije života. Negovanje raznovrsnosti životnosti i tananih putanja koje sve nas objedinjuju u nerazlučivu celinu jeste kreativni odnos bića prema svom svetu, jeste Put Prirode. Duboka osećajnost kao esencija sve produhovljenijih stadijuma životnosti se razvija uvećanjem raznovrsnosti, ali tako da se uporedo sa ovim razvojem neguje i svest o jedinstvu, svepovezanosti kojom se održavaju ko-evolutivne, predane i radosne harmonije između raznovrsnih entiteta. Kontinualna potraga za harmonijom između raznovrsnosti i jedinstva čini sjajni pokretač točka beskrajnog evolutivnog napretka Prirode.

Iz shvatanja o svakoj evoluciji kao ko-evoluciji268 rađa se svest o kooperaciji i duhu zajedništva, jedinstva sa ostatkom sveta, imanentnima u svakom istinskom napretku i informativnom sistemskom obogaćenju. Evolucije inteligentnog rasuđivanja, jezika i

168

suptilnosti komunikacije, predstavljaju posledice ulaganja truda individualnih bića u rešavanje problema koji opstaju u domenu međuljudske interakcije, odakle je jasno da kompetitivnost, ambicioznost, zavist, pohlepa i agresivnost redukuju inteligenciju, dok ljubav, prihvatanje drugih bića, nas samih i čitavog sveta, poput zraka Sunca prostiru njene potencijalne evolutivne putanje u nedogled prostora i vremena. Čitava teorija evolucije se tako osvetljava u jednom novom, visoko etičkom svetlu putem koga jasno sagledavamo da su sve uzvišene osobine ljudskih bića direktno vezane sa konsenzusnom prijemčivošću, otvorenošću za ko-egzistirajuće opcije, poniklim na ne mehanističkom, trivijalizujućem testiranju i kompetitivnosti, već na spontanim susretima sa morem nepredvidljivosti i blaženoj brižnosti prema našoj sredini. »Ljubav je naše prirodno stanje, i odricanje od ljubavi je to koje od nas zahteva sve racionalne napore...Ljubav ne mora da se uči...jer je ona naš biološki temelj...Za razliku od ljubavi, agresivnost se mora gajiti ili u suprotnom nestaje sa susretom sa drugim u jednostavnosti naše ljudskosti...Ljubav je lek koji otvara našu inteligenciju za refleksiju i pruža nam mogućnost izbora, i kada biramo u svesnosti našeg ljudskog uslova, ljubav postaje naša osnovna referenca, jer je biologija ljubavi i dalje naše krajnje tlo i izvorište oporavka svakog uznemirenja kroz ostvarenje nas kao ljudskih bića«273, smatraju Umberto Maturana i Gerda Verden-Zeler, ukazujući ne na sebičnu kompetitivnost, već na čistu Ljubav kao na Put Prirode, na naš spontani izbor, na Prirodu koja nam pruža svoju dobrotu na našu najmanju pomisao o njoj. Sam nastanak Kosmosa iz tačke singulariteta, iz drevnog Jednog predstavlja nesebičan akt kreacije koji bi trebalo da predstavlja uzor i ljudskoj evoluciji u uviđanju egzistencijalnih uslova ne kao ograničenja, restrikcija i opozicija, već kao izvora radosnih saznanja i evolucije. Čitav svet kao beskrajnu harmoniju evolutivnih izvora nas i našeg sveta neophodno je samostalno prepoznati (tj. izumeti kroz ko-kreaciju kvaliteta), što podrazumeva i uviđanje znatno dubljih, nerečitih korena naučnih, religioznih, socijalnih, političkih i ekonomskih normi i obrazaca ponašanja, slepim sleđenjem kojih spontano iniciramo odricanje i negiranje ovih putanja ljubavi i brižnosti kao istovremenog izvora evolucije i u beskraj prostirućih putanja koje zaista i jesmo mi. Što se više biće utopi u lepotu sveta oko sebe i saživi sa njom, to je proces kako individualne, tako i globalne evolucije - koja i jeste cilj ovakvog spontanog pristupa interakciji uma i Prirode - efikasniji.

Dok se iz ravnotežno termodinamičkih ili »kreacionističkih« perspektiva, materija može doživeti kao mehanističko-inertno ili antropocentrično gradivno sredstvo koje nije samo sebi svrha, već služi ili nasumičnoj ili »uzvišenoj« svrsi, u oba slučaja otvarajući potencijalni prostor za njenu podložnost nemilosrdnoj i bezdušnoj manipulaciji, svest o evolutivnom potencijalu u svakom deliću materije unosi kako u nju, tako i u našu svest o njoj, te i u relaciju uma i Prirode jedan vid istinske kreativnosti i božanske inteligencije. Kroz perspektivu ko-evolutivnog postanka, i vera u poredak Prirode se čak i pored determinističkih opštih zakona fizike koji se odnose na periodične prirodne pojave, ne mora sagledati kao neizbežna sudbinska predstava u kojoj je ukinuta slobodna volja njenih učesnika, već kao beskrajno kreativni put ka sve uzvišenijim i čudesnijim pogledima na svet. Ovakvim shvatanjem se logičkom razumu nadovezuje i prirodna ravnoteža etike i estetike, te se vera u poredak Prirode doživljava kao spiritualni put u kome svako živo biće učestvuje svojim izborom. Kao što Alfred Nort Vajthed kaže: »Iskusiti tu veru znači znati da smo mi, budući to što jesmo, nešto više od nas samih: znati da naše iskustvo, nejasno i fragmentarno kakvo jeste, ipak seže u najveće dubine

169

stvarnosti: znati da odelite pojedinosti, prosto zato da bi bile one same, zahtevaju da se nađu u nekom sistemu stvari: znati da taj sistem obuhvata sklad logičke racionalnosti i sklad estetskog dostignuća: najzad, znati da, iako ta harmonija logike pokriva vasionu kao železna nužnost, estetska harmonija stoji ispred nje kao živi ideal, kojim se opšti tok, u njegovom neravnomernom napredovanju, uobličava ka boljim, istančanijim izdancima«393.

Iz objedinjavajuće perspektive ove knjige se i neo-lamarkovski i neo-darvinovski pristupi objašnjavanju evolucije, zajedno sa kreacionističkim stavom o božanskom poreklu živog sveta, naspram njihovog međusobno eliminišućeg sukobljavanja, mogu preplesti tako da grade jednu zajedničku, prosvetljenu celinu, te tako zamisliti kao koraci na putu prema sve bogatijim uvidima u Put Prirode, koji, podsetimo se, podrazumeva stalno preispitivanje upravo implicitnih pretpostavki relevantnih hipoteza i paradigmi rezonovanja. Ovo jedinstvo se veoma lako može nagovestiti prihvatanjem: kibernetičke ekvivalencije nasumičnih varijacija neo-darvinovske hipoteze (u kojima se očitava kvalitativni beskraj Prirode) i emanencije nesagledivih evolutivnih noviteta; u skladu sa Lamarkovom hipotezom o nasleđivanju stečenih osobina, prihvatanjem putanja koje se pružaju između bića i njegove sredine, kao i putanja u okvirima bića, kao jedinica preživljavanja, u sprezi sa idejom o ne potpuno nasumičnom, već stohastičnom, konstruktivnom modifikovanju ovih putanja, čiju samo jednu »kariku« cikličnih metaboličnih veza, ali ne i deterministički vrh hijerarhijske uređenosti organizma, čine geni; te, sagledavanjem puta kojim se od svesnosti da materiju ne sačinjavaju mrtvi i inertni, redundantni entiteti, već čista emanencija duha, da se sa rastom raznovrsnosti povećava i čudesna svetlost jedinstva koje se rasprostire preko nje, povezujući neponovljive i jedinstvene detalje Prirode u neraskidivu celinu, da je svaka evolucija ko-evolucija, kao i da dobrota altruizma, a ne sebičnost egocentrizma predstavljaju put razvoja sve viših stupnjeva životnosti i zadivljenosti svetom, može izvesti poistovećivanje evolucije sa prirodnim, božanskim putem razvoja životnosti, sve produhovljenijih svesnosti, saznanja, te doživljaja odnosa između bića i svoje sredine, svog sveta.

S obzirom da iz okvira sistemske teorije znamo da sistem niže kompleksnosti nikada ne može uspostaviti kontrolu nad sistemom više kompleksnosti, te da živa bića kao povratno spregnuto uređeni, samo-organizacioni sistemi ne dopuštaju egzistenciju bilo kakvih faktora kontrole iz okoline, već samostalno kreiraju sopstvene vizije svih ovakvih uticaja, proces ko-modifikacije, imanentan u svakoj dobronamernoj i kreativnoj komunikaciji, može se sagledati kao osnova procesa ko-evolucije. Naime, da bismo učinili proces ko-evoluiranja spontanim i ravnomernog tempa, neophodno je da u svaku komunikaciju ulazimo spremni ka sopstvenoj promeni, jer samo tako možemo očekivati da i druga strana napusti komunikaciju organizaciono bogatija i kreativno usmerena. »Ekologija je ceo sistem, ali ko-evolucija je ceo sistem u vremenu. Njeno zdravlje je napredna – sistemska samo-edukacija koja se hrani na stalnim nesavršenostima. Ekologija održava. Ko-evolucija uči«217, pisao je Stjuart Brend, dok Kevin Keli smatra da »greška, bilo slučajna ili osmišljena, mora postati integralni deo svakog procesa kreacije. Evolucija se može zamisliti kao sistematsko upravljanje greškama«217. Sa ovakvim pristupom prihvatanja nesigurnosti i grešaka, neguje se maksimalna fleksibilnost čitavog, globalnog sistema kome pripadamo, uporedno održavajući potencijal adaptivnosti, etičku

170

budnost i estetsku prijemčivost bića maksimalnim, što čini esencijalnu karakteristika živih sistema prilikom njihovog konstruktivnog evoluiranja u kontekstu sredine.

Dok se u dominacijski uređenim sistemima društvenih interakcija, sazdanim na temeljima prihvatanja objektivističkog pogleda na svet, rešenja neslaganja u mišljenju postižu pozivanjem na privilegovaniji pristup »istini« sa očiglednim kočenjem kapaciteta za učenje i evoluciju, slični »konflikti« se u okviru kooperativnog sistema zasnovanog na svesti o neizvodljivosti pozivanja na kriterijum istinitosti i nužnom prihvatanju okrenutosti temeljima težnji jedni drugih, pretvaraju u povode za konstruktivni napredak obe strane u sukobu, kao i čitavog sistema kome one pripadaju. Dok se greške u objektivističkoj organizaciji doživljavaju kao nepoželjne, te se ili ignorišu ili poriču usled straha da bi se njihovo svesno potvrđivanje, ali neučenje na njima doživelo kao dodatno ograničenje našem ponašanju ili razmišljanju, prirodno inicirajući situacije njihovog istorijskog ponavljanja, one u jednom kooperativnom, konstruktivističkom društvu predstavljaju radosne povode istraživanja granica našeg znanja, postavljanja našeg učenja u sve šire kontekste, kao i prohoda u nova stanja bogatije globalnije organizacije.

Da ljudske težnje ka plemenitom harmonizovanju i prosvetljavanju putanja koje nas povezuju poseduju veći potencijal preživljavanja od putanja uspostavljenih sa ciljem sopstvenog veličanja, materijalnog i sebičnog sticanja, lako se može sagledati na primeru savremenog umetničkog stvaralaštva. Naime, dok dela nastala na težnjama ka sebičnom profitiranja nikada ne uspevaju da ispune imperativ svetosti, te prolaze kroz mreže komunikacije kao »đule«, uzrokujući intenzivne, ali kratkotrajne odgovore, nakon čega bivaju zaboravljene, zaista vredna umetnička dela tiho pronalaze svoj put u mrežama komunikacije Prirode, da bi gotovo neprimetno, sa neumorno i neograničeno prostirućim, nežnim i umerenim amplitudama ispunila svoj cilj, prosvetlile putanje koje povezuju bića. Istinita i sa plemenitim, altruističnim težnjama nastala ljudska dela predstavljaju putanje koje indukuju evolutivni napredak čitave Prirode, jer, podsetimo se, pojedinačni entiteti ne preživljavaju, već samo putanje koje pripadaju čitavom svetu. Za razliku od drugih primata (kao, na primer, šimpanzi) kod kojih putanje agresivnosti i kompetitivnosti najčešće dominiraju nad osećanjima brižnosti, blokirajući put prirodnog napretka, čitava evolucija ljudske vrste se može sagledati kao ekstenzija putanja uzajamnog poverenja i brižnosti između majke (kao harmonije relacija pažnje) i deteta, te se postajanje dete u sve većoj meri, biti odgovoran, brižan i zaljubljen u čitav svet može sagledati kao moderno koračanje na putu evolucije. Stoga ćemo se još jednom podsetiti da:

Tajna života je u putanjama, a ne samo u genetskoj šifri ili bilo kojoj formi ili supstanci

Jedno od najvažnijih otkrića savremenih proučavanja živih sistema kao disipativnih struktura pomoću teorije kompleksnosti jeste da biološke forme nisu određene genetskim kodom, već predstavljaju emergentne osobine čitave epigenetske mreže metaboličkih procesa. Genetska konstitucija organizma, uključujući kako jedarsku, tako i citoplazmatičnu strukturu životno inicirajućih ćelija, predstavlja samo osnovu ontogenetske i filogenetske epigeneze organizma, u obliku uslova koji determinišu polje mogućnosti epigenetskog razvoja, ali ne i determinističkih uzroka ovog razvitka. Fenotip kao individualna realizacija organizma, stoga, nije delimična ekspresija genotipa, već uvek jedinstvena i neponovljiva harmonija koja se kontinualno stvara u dodiru bića i

171

njegove životne sredine273. Samo razumevanje DNK lanca i genetskih poruka, stoga, nije dovoljno za otkrivanje tajne života, već stavljanje akcenta na kvalitativnu igru čitave epigenetske metaboličke mreže procesa i unutrašnjih komunikacija bića sa prirodnom sredinom predstavlja ključ razumevanja kako postanka, tako i evolucije životnosti.

Za razliku od opšteg stava savremene biologije, u okviru koga se smatra da genom u redosledu konstitutivnih nukleotida sadrži informacije koje u potpunosti određuju sve osobine bića, kao i interne procese koji iniciraju formiranje ovih osobina, u skladu sa cirkularnim formalizmom autopoietičke teorije, ontogeneza organizma se može sagledati kao epigenetski tok strukturnih promena u kontinualnoj ko-evolutivnoj modifikaciji bića i sredine, pri čemu genetska struktura predstavlja samo delove kompleksne mreže kružnih, iterativnih procesa ove životne interakcije58. Kroz ovakav pogled permanentne dinamičke transformacije na putu učenja, ko-evolucije i uporednog spiritualnog razvoja bića i njihove životne sredine, filogeneza i ontogeneza se stapaju u neraskidivu zajedničku celinu. Trenutna struktura bića predstavlja, tako, odraz celokupne istorije interakcija otelotvorene epigenetske mreže sa prirodnom sredinom, »strukturne plovidbe«272 realizacije bića i Prirode, u čemu se jasno može sagledati i razlog ontogenetsko-filogenetske korespondencije dinamičke strukture bića i njegove sredine68. Modifikacije isključivo na nivou genetske šifre - za koje se u okvirima savremene paradigme genetskog determinizma smatra da predstavljaju (i to, naravno, u nasumičnom obliku) osnove evolutivnog puta životnosti – nisu u stanju, same po sebi, da proizvedu fenotipske promene na nivou organizma, već je promena na nivou celovite epigenetske mreže bića, u okviru koje geni predstavljaju samo ciklične uzročne komponente, nužna za konstruktivno preusmeravanje životnosti na putu evolucije68. Promene na nivou razmišljanja, osećanja i, uopšte, životnih modova odnosa biće - Priroda predstavljaju, tako, inicijatore konstitutivnih genotipskih modifikacija, te se evolucija ne može sagledati ni kao kreacionistički, eksterni dizajn, niti kao usamljeno preobražavanje »nežive« materije od strane životnosti, već kao »srednji Put«, kao čarobni i beskrajno osetljivi dodir između Puta Prirode i slobodne volje živih bića. Put koji spaja bića, relacije obasjane ljubavlju i pažnjom, kojima se predano pružamo ka našem svetu predstavljaju, tako, pokretače točkova evolucije i temelje uzajamnog, ko-evolutivnog spiritualnog rasta.

Postoje mnogi jasni indikatori neizvodljivosti pozivanja na genetsku strukturu kao na determinističku osnovu razvoja bića. Poznato je, na primer, da sve ćelije jednog živog bića poseduju identične genetske materijale, i pored toga što mogu obavljati suštinski različite zadatke. Premda je jednu od centralnih dogmi nauke o živom svetu dugo činila pretpostavka o različitosti funkcionalnih aktivnosti ćelija složenog organizma usled različitih ćelijski-inherentnih genomskih struktura, danas je poznato da sve ćelije jednog organizma sadrže identične genome, te da raznovrsnost ćelijskog ponašanja opstaje na osnovi različitih putanja genetske aktivnosti. Genom se, zapravo, ponaša kao složena paralelno-procesujuća informativna mreža u okviru koje geni međusobno regulišu svoje aktivnosti, i upravo se ovo koordinisano ponašanje i komunikacija koja se proteže i na interćelijske interakcije, nalaze u osnovi ćelijske diferencijacije214.

98,5 % DNK lanca čoveka je identično sa DNK šimpanze, oko 98 % je prisutno i kod ostalih kičmenjaka, dok ljudi i bakterije dele na stotine identičnih gena. Trenutno stanje na polju rezultata mapiranja i funkcionalne analize genoma posredstvom istraživačke metodologije savremene nauke o živom svetu, na osnovu koga genom biljke pirinča poseduje dvostruko više gena u odnosu na ljudski genom, zajedno sa rekreacijom

172

početnog, izvornog razvojnog potencijala ćelija u izvesnom oocitnom okruženju412, te višestrukom (poznat je primer gena koji predstavlja kod za sintezu dva antagonistički suprotstavljena hormona, jednog koji podstiče, i drugog koji potiskuje apetit, pri čemu se ključevi inicijacije njihovog stvaranja mogu pronaći samo u celokupnoj okružujućoj mreži interagujućih proteina, dok je sa druge strane, naravno, poznato i da je hrana u stanju da modifikuje epigenetsku mrežu dejstava)252, umreženom i holističkom funkcionalnošću gena i iscrtavanjem sve ključnijih uloga sve manjih DNK-spregnutih ćelijskih komponenti (transkripcionih faktora, hromatina, mikro-RNK, jedarske-RNK itd.) u procesima emanencije genetske aktivnosti, ukazuju nam na izrazito fleksibilnu i neraskidivo isprepletanu uređenost ciklične mreže ćelijske životnosti, u okviru koje i njeni najmanji delovi čine esencijalne karike čiji se uticaji protežu duž svih, kako nižih, konstitutivnih, tako i viših, složenijih organizacionih nivoa globalnog sistema Prirode. Izuzetne regenerativne sposobnosti embriona – odslikane primerima otkrića Pola Vajsa da potpuno dispergovane embrionske ćelije rastu do fragmenata organa iz kojih su izdvojeni kada se ponovo spoje, i opažanja da se embrioni kojima se u ranoj fazi razvoja ukloni nekoliko ćelija ili genetskih sekvenci, potpuno normalno razvijaju - ukazuju nam, takođe, ne samo na izvesnu »redundantnost« genetske šifre, već i na neophodnost uvažavanja čitave multihijerarhijske, metaboličke mreže dejstava, koja zahvaljujući svojoj cikličnosti lako može regeneracijski kompenzovati izgubljene delove sistema. Već smo videli da je ekvifinalnost - postojanje višestrukih puteva kojima se dolazi do istih stanja, osnovna karakteristika nelinearnih, umreženih, životnih sistema.

Predstava o holističkoj uređenosti sveta, o evoluciji kao u dodiru težnji bića i Puta Prirode iscrtanom kretanju ravnotežnih materijalnih sistema ka sve bogatijoj raznovrsnosti emergentnih kvaliteta, ka sve spiritualnijim vrednostima, ne može u sebe inkorporirati ideju o DNK lancu kao inertnom blueprint-u svih emergentnih kvaliteta viših organizacionih nivoa, kao što su um, svest i naša osećanja. Stoga pre možemo smatrati da DNK evocira, ali ne i determiniše ontogenezu holističkih nivoa uređenosti313, slično kao što hijerarhija organizacionih nivoa prirodnih sistema može biti samo evocirana, ali ne i potpuno određena elementarnim, atomskim i molekulskim interakcijama. Geni određuju promenljivi tip dinamike (tip atraktora, rečeno jezikom teorije kompleksnosti) sa kojim će se biće susretati sa ograničenjima sredine, ali ne i osobine samog bića.

Kapacitet evoluiranja koda je obrnuto srazmeran nivou njegove kompresovanosti, odnosno redundantnosti214, te bi, stoga, potencijalna količina informacija koju može posedovati genetski kod bila maksimalna pod uslovom egzistencije podjednake verovatnoće nalaženja svake od moguće četiri nukleotidne baze DNK lanca na bilo kojoj poziciji u njenom nukleotidnom nizu313. Drugim rečima, DNK lanac može funkcionisati kao kod samo pod uslovom da njegova uređenost na nivou nukleotidnog redosleda nije posledica uravnotežavajućih sila potencijalne energije klasične fizike. Kao što redosled slova u ovoj rečenici nije određen termodinamički uravnotežavajućim fizičkim zakonitostima, tako je i poredak genetskog koda uslovljen, ali ne i uzrokovan fizičko-hemijskim silama koje se koriste za uobičajeno objašnjenje strukture i puta izgradnje ovog molekula. Struktura genetskog koda je, stoga, prevashodno holističkog, kontekstualno oblikovanog karaktera, te se njegova smislenost i funkcija, slično kao i esencijalne crte živih bića, ne mogu u naučnim opisima i objašnjenjima redukovati do suštih fizičko-hemijskih zakonitosti. Efekat spontanog suprotstavljanja postizanju stanja

173

maksimalne entropije (tj. nemogućnost predviđanja nastanka bilo koje posebne rečenice ili genetskog niza kao najverovatnijeg) omogućava, naravno, postojanje »značenja«, u biofizičkim okvirima formalno predstavljenog u vidu informacionog sadržaja, srazmernog numeričkoj verovatnoći datog rasporeda. Međutim, podsetimo se da, s obzirom da je, slično kao pri izračunavanju ukupnog broja šahovskih kombinacija kada podrazumevamo implicitne pretpostavke o poznatom broju polja, broju figura i pravilima po kojima se igra igra (odnosno, u skladu sa kojima se odigravaju kretanja figura i njihove interakcije duž šahovske table), i pri proceni ukupne količine informacija koju je Kosmos mogao da »proračuna« od trenutka svog nastanka, neophodno uzeti u obzir polazne eksplicitne ili implicitne pretpostavke - koje se tiču, na primer, nastanka sveta u trenutku velikog praska pre oko 15 milijardi godina, atomske ili još elementarnije strukture materije, fizičkih zakonitosti koje diktiraju evoluciju prirodnih sistema itd. - koje u mnogome određuju procenjenu »računsku moć« prirodnih procesa, objektivno matematičko određivanje informacionog sadržaja je - čak i bez uzimanja u obzir činjenice da je kvantna teorija došla do zaključka da se materija ne može podrazumevati takvom kao da poseduje svoje »ništa«, da kada se atomi uklone iz prostora ne ostane ništa ili samo prazan prostor, kao i stava teorije relativnosti na osnovu koga prostor predstavlja nerazdvojivi deo prostorno-vremenskog kontinuuma, koji ne može postojati odvojeno od materije, usled njihova obostrane, međusobno oblikujuće i nerazlučive interakcije, premda ih uslovno, iz pragmatičnih perspektiva, možemo razdvajati - nemoguće, slično kao ni određivanje raznovrsnosti bilo kog prirodnog sistema. U svakom slučaju, dok struktura DNK u okvirima paradigme genetskog determinizma poseduje svoje značenje samo u vidu funkcije pretpostavke o njenoj naslednoj funkciji, ovo značenje se proširuje na sve postojeće sa uviđanjem DNK ne kao vrha hijerarhijske strukture biološkog determinizma, već »karike« u lancu beskrajnih samo-produktivnih životnih ciklusa u okviru kojih »um (naše najdublje vrednosti i težnje) caruje, a snaga (metabolički ciklusi) klade valja«.

Danas je, između ostalog, poznato i da statička struktura bioloških molekula nije dovoljna za razumevanje njihove funkcije307, i pored toga što je najveća dogma nauke o živom svetu ta da »struktura (forma) definiše funkciju«. Ne samo da je iz holističke perspektive, kvalitativna suština i funkcionalnost prirodnih entiteta određena celokupnim kontekstom njihove interaktivne egzistencije, već i svaka, prividno statična prirodna uređenost ili struktura predstavlja inherentno dinamičku, relacijski kompleksno umreženu organizaciju. Funkcionalnu uređenost DNK molekula, tako, karakterišu izrazite konformacione promene u procesima transkripcije i replikacije, s obzirom da pristup odgovarajućih molekula nukleotidnim bazama tokom ovih reakcija zahteva velike distorzije DNK lanca. DNK poseduje kretanje koje ne uključuje samo stalne termičke fluktuacije, već i formu pomeraja poznatu kao »disanje« - privremeno otvaranje (rasplitanje) segmenata DNK lanca, čak i bez neposrednog prisustva enzima. Otkriveno je i da je spontana razmena protona između nukleotidnih baza rastvorenih u vodi visoko lokalizovana, tako da se samo pojedinačne baze, bez njihovih suseda, mogu eksponirati, što ukazuje ne samo na sub-genetske aktivnosti DNK, već i na kvantni karakter DNK lanca. Takođe, dok se u konvencionalnoj biologiji reprezentuje samo intenzitet, ali ne i faza elektronskih talasa, poznato je da se, usled preklapanja faza pojedinačnih elektrona DNK lanca, on može smatrati nedeljivim i koherentnim elektronskim oblakom249. Usled velikih amplituda kretanja, uključenih u procesima interakcije DNK sa metaboličkim,

174

intra-ćelijskim putanjama, i njihovog mrežnog karaktera - u okviru koga DNK figuriše kao kod za redosled aminokiselina u sintetizovanom proteinu koji služi kao enzim u procesima replikacije i transkripcije DNK - nelinearni aspekt DNK postaje očigledan. Ideja o jedinoj ulozi DNK u njenoj jednoznačnoj, linearnoj korespondenciji sa proteinima (te, posebno, doživljavanje gena čija funkcija nije poznata kao »parazitskih«, iako znamo da ljudska vrsta sadrži najveći genomski udeo prividno nefunkcionalne DNK među svim poznatim živim vrstama, te da se »parazitska« DNK sjajno održavala kroz planetarnu evoluciju života208, usled čega su postulirane328 uloge ovih sekvenci DNK lanca u postepenom iterativnom otkrivanju skrivenih životnih potencijala ka kojima je usmeren brod planetarne evolucije) degradira sliku o kompleksnosti prirodnih putanja, o moru nelinearnih procesa u kojima DNK figuriše, o kvantno-holističkoj inteligenciji imanentnoj u onome što se u savremenim naučnim okvirima još uvek smatra mrtvom materijom podložnom inertnim, determinističkim zakonima. Zahvaljujući nelinearnom karakteru živih sistema, klasične jednoznačno preslikavajuće uzročne analize se ne mogu prihvatiti kao verni odrazi stvarnosti, te je za opisivanje životnosti, između ostalog, neophodno uzeti u obzir i beskonačan broj perspektiva gde će sa svake od njih neki novi kvaliteti biti uočeni.

Za formalno spoznavanje životnih sistema nije dovoljno poznavati samo njihovu strukturu, već je neophodno sagledati i procesnu organizaciju koju u formalnim naučnim opisima mogu činiti kako mehanističke mreže uzročnih relacija koje opisuju fizičke interakcije koje uslovljavaju kompleksne harmonije dinamičkih procesa i esencijalne crte samo-produktivne i samo-realizujuće životnosti, tako i nematerijalne mreže sistemskih, holističkih relacija koje nam metaforično mogu ukazati na Put celine. Čak i pored eventualno savršenog poznavanja pojedinačnih procesa koji čine metabolizam (iako poimanje funkcionisanja same metaboličke mreže, sastavljene od pojedinačno mehanistički protumačenih procesa, pomoću logičkog aparata rezonovanja predstavlja neizvodljiv zadatak), razumevanje celokupnog puta jednog metaboličkog sistema u vidu ostvarenja mogućnosti predviđanja vremenske sukcesije rezultujućih stanja u zavisnosti od proizvoljnih internih ili eksternih varijabli, bi usled neophodnosti uzimanja u obzir celokupnog konteksta egzistencije ovih procesa u svrhu određivanja potpunog spektra sistemskih kvaliteta, zahtevalo primanje k srcu sistemske inkorporiranosti u nesagledivo veliku holističku uređenost čiji se principi projektuju na ponašanje svih kosmičkih detalja. Iz tog razloga, slično kao i usled činjenice da se u okvirima autopoietičke teorije životnost sagledava kao mreža relacija nezavisna od komponenata koje u njihovom pružanju učestvuju, korišćenje analogija i metafora se iznedruje kao pristup povezivanja različitih nivoa organizacije živog sveta, od njegovih atomskih ka kosmičkim dimenzijama, pristup koji otvara vrata i naučnoj ravnoteži logike i intuicije kao puta ka istinskoj mudrosti naših predstava o uređenosti sveta.

Premda su rezultati danas još uvek prevlađujućih naučnih pogleda na živa bića adekvatni linearnim, uslovljavajućim mehanizmima, neophodno je obratiti pažnju da su živa bića organizaciono zatvorene sistemske strukture, u smislu da sva, bilo eksterno ili interno inicirana dejstva, ne deluju linearno efektivno na telesnu mrežu dejstava, već se uvek uvode u internu mrežu povratno spregnutih relacija u funkciji obrade. Jednostavno zapažanje da interakcija receptorskih ćelija sa fizičkom sredinom inicira takozvani motorni odgovor organizma, kojim se modifikuju receptorske površine, te inicira lučenje hormona koji iniciraju lučenje izvesnih biohemijskih supstanci koje nalaze svoje mesto

175

na sinaptičkim interfejsima, modifikujući unutrašnje neuronske putanje, govori nam u prilog organizacione zatvorenosti živih bića, u okviru koje se kontinualno, autonomno (što znači i odgovorno) inicirano modifikuju ne samo rezultati percepcije, već i operatori koji definišu ove rezultate. Dinamička uređenost nervnog sistema živih bića kao relacijske mreže kreacije rezultata percepcije se, stoga, može sagledati kao usklađena sa postulatom kognitivne homeostaze, na osnovu koga saznajni (neuronski) sistem neprekidno organizuje sebe kako bi neprekidno proračunavao (odnosno, izvodio rezultate percepcije) stabilnu stvarnost. Naspram redukcionističkih slika koje i dalje dominiraju poljem savremene neurofiziologije, organizaciju nervnog sistema, drugim rečima, možemo okarakterisati kao celovitu, posebno u kontekstu danas opšte poznatog stava da neurologija, endokrinologija i imunologija predstavljaju neprirodno razdvojene kategorije opisivanja jedinstvene višesmerne mreže telesnih komunikacija28, u kojoj se ove tri kategorije mogu sagledati kao neraskidivo isprepletane i međuzavisne.

Činjenica da ljudska bića poseduju oko 105 puta više sinapsi nego receptora107 - podsećajući nas da tajna čudesnosti prirodnih organizacija počiva ne u kompleksnosti pojedinačnih komponenti sistema, već u složenosti njihove umreženosti17 - govori u prilog stavu da sredina samo inicira izvesne neurološke procese koji se zatim samostalno interpretiraju, te se samostalno i konstruiše slika sveta od strane složene, nelinearne neuronske samo-organizacione mreže. A činjenica da se i same sinaptičke veze mogu svesno regulisati govori u prilog važnosti kontrole sopstvenih misli, kao i samostalnosti misaonih svetova pojedinačnih bića. Informacije koje potencijalno stvara DNK lanac nisu dovoljne da bi se fiksno specifikovale neuronske putanje individualnih bića, već samo redundantna mreža putanja (zahvaljujući kojoj se pruža mogućnost da »nepouzdane« komponente grade pouzdani ishod28, što je shvatanje koje - odslikavajući se na otkriću mnoštva pogrešnih »prepisivanja« nukleotida tokom procesa replikacije DNK, naknadno prepoznavanih i ispravljanih od strane izvesnih DNK-korigujućih enzima412 - čini ideal razvoja fleksibilnih, biomimetičkih tehnologija budućnosti) koja se tokom življenja aktivira - i to tako da se, kao što znamo, čak i isti zadaci (kao, na primer, rešavanje identičnih matematičkih operacija) obavljaju posredstvom uvek novih neuronskih putanja - odakle jasno sledi zaključak o nepostojanju konačnog broja kvaliteta u svetu i pridavanju uvek novog i neponovljivog smisla svemu postojećem. »U istu reku se ne može dva puta kročiti«, kao što je Heraklit smatrao, »jer ni čovek ni reka nisu nikada isti«. Putevi spontanih komunikacija, neravnotežnog i nelinearnog karaktera, koji se pružaju u svakom živom biću i koji zapravo definišu njega samog, mogu opstajati samo u stanjima suprotstavljenosti uređenosti i haosa214, reda i slobode, te se stoga mehanizmi životnosti i informacije DNK lanca mogu definisati jednostavno kao »granični uslovi sa sekvencom granica iznad njih«313. Ovi granični uslovi uslovljavaju životnost živih bića, ali je ne određuju, što važi i za slučaj svakog emergentnog, holističkog kvaliteta sveta, jer je ključ organizacije živih bića postojan u njihovoj slobodnoj volji iz koje se razvijaju njihova svesnost i odgovornost.

Jedna od osnovnih posledica koje izviru iz doživljaja kvaliteta kao puteva je i ta da se nikada jedan entitet, jedna veličina, ne može uzimati kao jedina, samostalna osnova bilo kojeg naučnog objašnjenja. Stoga se i životnost, naspram pozivanja isključivo na genetski kod, može verno objašnjavati samo posredstvom iscrtavanja putanja u kojima ona figuriše i koje modifikuju njenu strukturu. Kao posledica strukturnog kuplovanja, istorija interakcija bića sa Prirodom se »ugrađuje« kako u strukturu bića, tako i u

176

strukturu sredine, i upravo je sagledavanje i analogno iscrtavanje ovog procesnog istorijata neophodno u svrhu pružanja objašnjenja postanka i evolucije bića. U autopoietičkoj teoriji se opisi životnosti ustanovljavaju u dva, međusobno neisprepletena domena268. Prvi opisni pristup odgovara korišćenju samo strukture sistema i pozivanju na strukturno definisanje ponašanja, čineći ovakvo opisivanje neistorijskim, usled čega i postanak sistema biva zanemaren. Međutim, isto biće se, s druge strane, može opisati (iz ugla posmatrača istorije uzajamnih promena strukture bića i sredine) posredstvom pozivanja na putanje interakcija kojima je nastala životna struktura, te na relacije koje figurišu između promena kojima se iscrtava kontinualna strukturna modifikacija i evolucija bića, sa efektivnim dejstvima bića. S obzirom da svako opisivanje poznavanja nečega ne predstavlja statički opis stanja, već opis putanja interakcije saznajnog sistema sa svojom sredinom, saznajni domen životnosti pripada upravo ovom drugom metodu skiciranja bioloških objašnjenja, što je shvatanje u kome je, između ostalog, prisutna i idejna klica budućeg kreativnog prevazilaženja isključivo strukturalnih objašnjenja putanja života414, pasivnog sagledavanja esencijalnih misaonih i emotivnih kvaliteta životnosti kao jednoznačnih funkcija stanja sistema, doživljaju crta sveta kao kreativnih odraza samo jedne njihove ko-kreirajuće strane.

Proučavanje sveta iz perspektive dinamičkih putanja imanentnih u Prirodi, nagoveštava nam da iz metaforično fraktalne uređenosti Prirode proizilazi i činjenica da su iste putanje koje su prisutne na dimenzijama galaksija i zvezda, prisutne i u našim najsitnijim detaljima. Tako, s obzirom da naša bića i naša razmišljanja predstavljaju odraz celokupne Prirode, ne samo da nas uočavanje lepote u našem svetu navodi na spoznaju lepote naših epistemoloških i ontoloških temelja, te da nas proučavanje suštine našeg bića suočava sa Tajnom uređenja čitave Prirode, već umesto traganja za božanskom gracioznošću u svetu »oko nas«, nekom objektu ili imitiranjem nečega, možemo biti prožeti radosnim saznanjem da je ona oduvek u nama. Oslobađanje od svih misaonim reprezentacijama uzrokovanih napetosti navodi nas na meditativno stanje slobodnog protoka informacija u kome spontano postajemo jedno sa Putem Prirode. Mudro razmišljanje se, tako, ne sastoji u nagomilavanju informacija i spolja programiranih shema ponašanja, već u uočavanju i prepoznavanju spontanih, prirodnih putanja koje direktno i analogno povezuju nas i Prirodu u nerazlučivu celinu. Primećivanje lepote u detaljima sveta predstavlja čin prepoznavanja, »unutrašnjeg kalibrisanja«25, u okviru koga se naše unutrašnje putanje stapaju u harmoniju sa putanjama sredine, i u ovakvom suptilnom i formalno neobjašnjivom prepoznavanju leži tajna mudrog rasuđivanja. Pošto tako uočavanje lepote u svetu zahteva negovanje naše unutrašnje harmonije putanja, i lepota koju uočavamo u prirodnim detaljima oko nas predstavlja odraz naše sopstvene lepote. Ponovo, dakle, dolazimo do shvatanja da je lepota u nama samo onda kada dajemo sve od sebe da je pronađemo u svetu oko nas, kao i da su ova dva sveta, svet »oko nas« i svet »u nama« nerazlučivo povezani u jedinstvenu celinu.

Rezultati naučnih ispitivanja prirodnih putanja iz perspektive teorije kompleksnosti, dolazeći do zaključka o »hologramskoj« uređenosti sveta, o istim putanjama koje se pružaju na svim nivoima celotne prirodne uređenosti, u skladu je sa budističkom idejom o trisna, o prvobitnom principu kreacije čija je težnja sagledavanje sopstvene lepote putem prisustva božanske svepovezujuće suštine (istih putanja) u svakom detalju Prirode, sa ciljem univerzalnog spasenja svega postojećeg, svakog bića i zrnca peska u kojima se, tako, može sagledavati duboka suština naše sopstvene prirode.

177

»Podignem prst i on osvetli tri hiljade hiliokosmosa«359, pisao je Teitaro Suzuki. U skladu sa ovako sagledanom harmoničnošću između naučno spoznate egzistencije jezgrovito jednakih prirodnih putanja posvuda i budističke tradicije znanja i življenja, rađa se duboko znanje da nije potrebno ulagati svesni napor, biti obuzdan ciljevima tokom delanja i stvarati, tako, ukrućujuće i unesrećujuće vezanosti za plodove rada, već da nas spontani tok Prirode vodi ka prosvetljenom stanju apsolutnog saosećanja, najveće blažene želje da se »spase čitav svet«, esencije bodhisattvičnosti u kojoj nema razlike između prosvetljene čistoće i potpune spiritualne predanosti. »Svaka travka, svaka bubica, mrav, pčela zlatna, svi oni, za divno čudo, znaju put svoj, makar što nemaju uma; o tajni božjoj svedoče, neprestano je sami izvršuju...sve je dobro i velikolepno, jer je sve istina«84, reči su starca Zosime, »sve što jeste po Prirodi, nosi u sebi nešto božansko«390, mislio je Aristotel, a »sve sledi Tao«, pisao je LaoCe. »Samo je potrebno slediti Te (Vrlinu) u svojim pokretima, pratiti Tao (Put) na svom putovanju, i već ćemo biti tamo. Čemu ove zastave milosrđa i pravednosti tako hrabro uzdignute, kao da se udara u doboš i traži izgubljeno dete? Ah, tako se samo unosi zbunjenost u čovekovu prirodu«70, pisao je ČuangCe, dok je Konfučije smatrao da bi trebalo »odbaciti dobrotu, i dobrota će sama po sebi doći«, jer »milosrđe i pravičnost jesu istinska, urođena priroda čoveka. Šta bi drugo mogle biti?«70. A čista sono-mama svest, odgovarajući »jesam to što jesam« spontanosti novozavetnih ljiljana (koji su, po legendi253, bili jedina životna zvezda-vodilja Emili Dikinson) i cvetova koji se okreću ka sunčevoj svetlosti, predstavlja potpuno spiritualno zadovoljstvo u budističkoj tradiciji življenja. »Ako oni koji vas vode kažu 'Gle, kraljevstvo (Božije) je na nebu', nebeske ptice će vas tada prestići. Ako vam kažu ' U moru je', tada će vas ribe prestići. Umesto toga, kraljevstvo (Božije) je u vama, i izvan vas. Kada spoznate sebe, postaćete spoznati, i otkrićete da ste vi ti što su sinovi živog Oca. Ali, ako ne spoznate sebe, obitavaćete u siromaštvu, i vi ste to siromaštvo«, priča je Isusova (Toma 3, paralela u Luka 17:20-21), u skladu sa pričom Lie-Cea o galebovima koji se igraju sa nama, sve dok ne pokušamo da ih uhvatimo. Obe priče nas navode na važnost samo-spoznaje van opisnih i eksplanatornih lingvističkih domena, kao i uspostavljanja kontakta sa Prirodom ne samo kroz reči, već kroz direktan, spontani, nejezički, meditativni semantički put. »U savršenom govoru nema reči«, a onoga trenutka kada pokušamo da uhvatimo »galebove« u izvesne opisne forme, oni će »kružiti iznad mora, ali ne i sletati na vodu da se igraju sa nama«. I Umberto Maturana je bio svestan nepotpunog karaktera svakog opisa kada je pisao da »gubimo supstrat (krajnji medijum u kome se odigrava sve što postoji) onog trenutka kada pokušamo da ga smestimo u jezik, da ga opišemo«197, te da »in order to see, one must let it be«271. Samo se kroz jednostavno postojanje, so ham (»i to sam ja«, »ja jesam«), potpunu koncentraciju i otvorenu i radoznalu predanost svakom trenutku sadašnjosti, bez redukovanja veličanstvenosti i sveobuhvatnosti sveta biranjem odluka na bazi jezičkih klasifikacija, postaje potpun u harmoniji sa Prirodom, odakle se spontano pronalaze i pravi putevi opšteg blagostanja.

Međutim, bitno je primetiti da sličnost pružanja putanja i harmonija Prirode na različitim nivoima njene organizacije nije determinističko-fraktalne, već metaforično fraktalne prirode, te da se stoga detaljno poznavanje ponašanja sistema – kolektiva ne može ekstrapolisati do putanja koje figurišu između njegovih članova, slično kao što se socijalni statistički podaci ne mogu koristiti za predviđanje individualnih događaja, niti se na osnovu poznavanja tačke mržnjenja vode može predvideti atom koji će predstavljati jezgro kristalizacije (što je zgodna metafora suštinskih društvenih promena, koju možemo

178

dopuniti stavom Margaret Mid da »ne bi trebalo da sumnjamo da je šačica ljudi u stanju da promeni svet, jer je to jedino što se i dešava«, kao i razmišljanjem Tomasa Kuna da »svaka nova (naučna, prim.a.) interpretacija prirode, bez obzira da li se radi o otkriću ili o teoriji, nastaje najpre u duhu jednog ili nekoliko pojedinaca«241, pri čemu, ne zaboravimo, da iako ključne društvene promene potiču iz kreativnih aktova pojedinačnih bića, temelji njihovih saznanja i inspiracije, kao i težnje ka oplemenjivanjem uvek su okrenuti prema drugim bićima, prema njihovim doživljajima sveta). Periodičnost prirodnih putanja je nerazdvojiva od elementa neponovljivosti, te se stoga inherentni indeterminizam Prirode ne može nadomestiti predvidljivošću putem sagledavanja ponašanja oformljenih kolektiva i populacija422. Već smo videli da se i na osnovu posmatranja ponašanja bića, suprotno osnovnoj pretpostavci behaviorističke psihologije, ne može steći uvid u unutrašnje procese koji iscrtavaju njihovo znanje, razumevanje i dragocenu lepotu doživljaja sveta, slično kao što se i posmatranjem Zemlje iz međuplanetarnih prostranstava ne bi mogle zamisliti lepota i čudesnost putanja između dva zaljubljena bića koja se ogledaju u istom zvezdanom nebu u očima voljenog bića. Spiritualne analogije povezuju putanje koje figurišu između organizacionih nivoa različite složenosti, a priče349, metafore ili čista muzika su jedini putevi stvaranja prosvetljenog i evolutivnog razumevanja ovih čudesnih veza. Analogije između putanja Prirode na različitim nivoima njene organizacije metaforično odražavaju kako reči Tabule smaragdine da »ono što se nalazi gore isto je kao i ono što se nalazi dole; što se nalazi dole isto je kao i ono što se nalazi gore«, tako i Heraklitova misao da »put prema gore i prema dole je isti«, i upravo nam pronicanje u shvatanje analogijske strukture sveta pomoću ovih reči ukazuje da se svako prosvetljeno, saosećajno dejstvo kroz svest Puta trenutno preslikava na sve nivoe prirodne uređenosti, od trepereće igre atoma do trepćućih zvezda zadivljenog pogleda ili nebeskog svoda. »Postoji analogija između duševnog sveta pojedinog čoveka, njegovog telesnog života, sudbine zajednice, načina života, zbivanja i putanja zvezda. Ali i putanja zvezda upućuje još više: na svet ideja i na duhovni svet. Analogija znači da ono što je gore isto je kao i ono što je dole: iz oka čoveka gledaju zvezde i preko dlana čovekovog prolaze kosmičke linije...«172, pisao je Bela Hamvaš.

Analogno razdvojenosti naučne metodologije i opisnih pristupa umetnosti i religije, mehanističke i holističke, sistemske uzročnosti, te kurseva posvećenih programskom, know-how radu i kurseva posvećenih kursu ovih programa, know-why znanju, i naučna znanja posvećena materiji (fizika) i putanjama reda (sistemske, kibernetičke i konstruktivističke teorije), se danas i dalje, sagledavanjem njihovih temeljnih crta, mogu smatrati razdvojenima. Međutim, proučavanja sveta iz interesne perspektive same supstance su u težnji za otkrivanjem i definisanjem elementarnih prirodnih supstancijalnih entiteta dovela do formiranja kvantne teorije polja kao trenutno najčešće korišćene teorije prilikom predviđanja ponašanja prirodnih kretanja na kvantnim dimenzijama, u okviru koje se čestice smatraju kvantovanim stanjima polja koje se prostire kroz čitav prostor282. Čestice se tako ne predstavljaju kao kontekstualno nezavisni entiteti, već kao entiteti čiji kvaliteti opstaju samo kao relacije koje figurišu između datog entiteta i ostatka sveta. Putanje tako ne predstavljaju samo razliku između živog i neživog sveta, već fundamentalnu osnovu našeg sagledavanja Prirode, u kojoj se ogleda i naše učestvovanje u njenoj ko-kreaciji kroz postojanje (= postajanje) kvaliteta kao idealističkih puteva u susretu nas i Prirode, odakle se i čitava materija i sve postojeće mogu smatrati živima, te beskrajno svetim i vrednim našeg poštovanja i ljubavi. Prelaz od supstancijalne

179

fundamentalnosti ka putanjama, relacijama i harmonijama, pragmatičnog, inter-subjektivističkog i analogijskog karaktera, tipičan za moderne pravce razvoja naučnog razumevanja sveta, duhovno je dragocen i s obzirom da u sebi, poput Tajne, sadrži implicitan religiozni stav neraskidive svepovezanosti prividno razdvojenih i nezavisnih entiteta i pojava u božanski osmišljenu, holistički-kosmičku celinu.

Autopoietička teorija nam jasno nagoveštava da je življenje isto što i saznanje, odnosno da je komunikacija isto što i život. Doživljavanje ljudskog znanja kao informacija – statičnih resursa koji se mogu »posedovati« i u identičnoj formi prenositi kroz mreže komunikacije sa implicitnim isključivanjem neponovljivog, dinamičkog, subjektivnog osmišljavanja informacija, razvija i svest o mogućnosti skladištenja znanja, koja oblikuje robotizovani, otuđeni ne re-prezentativno-interpretativni, već isključivo reprezentativni karakter odnosa prema svakom potencijalnom (sa)znanju. Međutim, kao što smo već videli u odeljku o odnosu kvantiteta i kvaliteta, sva znanja i osećanja nikada nisu lokalizovana i fizički ograničena na individualna bića177, već se prostiru neograničeno, ne u vidu objektivnih entiteta, već putanja između onoga koji zna i njegove sredine, konteksta njegovog postojanja. Sve što postoji u Prirodi poseduje svoj smisao i svrhu postojanja kao put, ne kao nešto što postoji samo za sebe, već kao ono što živi za druge, što se pruža ka drugima. Dok »pozitivističko« prihvatanje znanja kao nečega potencijalno posesivnog i lokalizovanog, razvija i svest o mogućnosti egocentričnog profitiranja na njemu, kao i važnosti posedovanja, doživljavanje znanja kao oplemenjujućih putanja koje pripadaju beskrajnom kontekstu naše egzistencije implicitno ukazuje i na vrednovanje znanja samo u relaciji sa našim društvenim okruženjem, te na obogaćivanje našeg znanja i našeg bića ne kroz sebično uzimanje, već kroz dobronamerno, velikodušno i beskrajno davanje.

Postojanje putanja kao suštinskih crta svakog pogleda na svet, našeg razumevanja ovih pogleda i razumevanja našeg razumevanja kontekstualizovanja naših doživljaja egzistencije, navodi nas na traganje za večnošću u svakom deliću vremena i beskrajem u svakom zrncu peska, na shvatanje izraženo rečima Roberta Luisa Stivensona da »put ispunjen nadom veći je od dolaska na cilj«363. I zaista, upravo se u učenju razvijanja svesti Puta, sve veće zadivljenosti našim svetom, sada i ovde, u istraživanju veza između zamišljanih finalnih uzroka i našeg trenutnog doživljaja sveta, puta kojim se krećemo, i krije tajna napretka planetarne životnosti. S obzirom da svi životni sistemi - čitav Kosmos, planeta Zemlja, pojedinačna živa bića i ćelije - predstavljaju samo-organizacione sisteme, kroz koje se sagledava krunisanje putanja kao nosilaca čudesnosti Prirode na svim njenim nivoima uređenosti, korisno je podsetiti se nekih važnih karakteristika ovakvih sistema117, a to su: kompleksnost, u smislu njihove necentralizovanosti i neizvodljivosti potpunog, a za svaki realni sistem i iole preciznog modelovanja; dinamičnost, u smislu stalnog fluktuiranja vrednosti varijabli kojima se predstavlja sistem u vremenu; strukturalna kohezija, u smislu nelinearnih i dinamičkih putanja koje povezuju sve, i najudaljenije entitete svakog ovakvog sistema; samo-generacija, u smislu učestvovanja svakog dela sistema u izgradnji svih ostalih njegovih delova, kao i sistemske celine; termodinamička otvorenost, u smislu neophodne stalne razmene energije (uključujući i materiju) sa okolinom; termodinamička neravnoteža koja omogućava fizički-konzistentne, spontane prelaze ka bogatijim stanjima uređenosti (a što samo-organizaciju razlikuje od samo-regulacije385), pretvaranje šuma u red108; stvaranje informacija i emergentnih kvaliteta kojima se pruža mogućnost posedovanja uzročnih

180

dejstava na ponašanje sistema; prisustvo cirkularnih uzročnih i povratno-spregnutih dejstava; opstajanje u harmoniji reda i haosa, izvora nasumičnih i nužno-nastalih informacija, globalizacije i lokalizacije, jedinstva u raznovrsnosti, što se sagledava u činjenici da se svaki samo-organizacioni sistem sastoji od mnoštva posebnih kvaliteta koji ga čine specifičnim u odnosu na ostale ovakve sisteme, a da pri tome svi nama poznati, prirodni samo-organizacioni sistemi dele zajedničke principe i kvalitete, odnosno putanje. Kapacitet saznanja, kooperacija i komunikacija su fenomeni prisutni u svim samo-organizacionim sistemima, sistemima koji nisu ograničeni samo na živa bića, s obzirom da efekti laserske svetlosti117,238, superprovodnosti i superfluidnosti predstavljaju česte primere egzistencije samo-organizacionih sistema u svetu ravnotežne termodinamike. I uopšte, pretpostavka da je život nastao iz »neživoga«, automatski pretpostavlja i stav da evolucija prethodi nastanku živih sistema217, te zaista, samo-organizaciona priroda mnogih »neživih« sistema, od laserske svetlosti117 preko oscilatornih hemijskih reakcija164, spin-glass magnetnih materijala335 i lego-kockica108 do galaksija, kula od peska164 i kompjuterskih modela217, nam ukazuje da uvođenje dovoljne energije i/ili iteracija u neuređeni, ali izvesnim inherentnim asimetrijama predodređen sistem, spontano dovodi do pojave uređenih, nepredvidljivo evolutivnih putanja. Kroz samo-organizacionu perspektivu čitave Prirode, u sprezi sa svešću o ko-kreaciji kvaliteta sveta na relaciji biće – Priroda, možemo osvetliti kako Aristotelovu misao da »Priroda je misao koja misli sebe«, tako i reči Lena Svita da »životnost je umotana u 'misteriozne hijeroglife', hijeroglife svetosti koji nas pozivaju na učestvovanje u misteriji stvaranja«363. Bitno je primetiti da je samo-organizovanost, slično kao i učenje i evolucija, moguća u slučaju rezultujuće izražajnosti pozitivnih povratnih sprega, prisutnih u okviru svih kooperativnih interakcija, ali ne i u slučaju dominacije negativnih povratnih sprega kompetitivnosti i rivaliteta117 (sagledano sa globalno evolutivnog plana), karakterističnih i za reagovanja na podsticaje sredine u skladu sa predodređenim šablonima, redukujućeg potencijala unutrašnjeg napretka. Relativna uređenost se, zapravo, automatski, spontano povećava u svakom slučaju kada je trenutno prevlađujući aktuelni nered manji od relativnog porasta maksimalnog mogućeg nereda u sistemu108. S druge strane, poznato je da je rezultujuća topološka entropija komutirajućih dinamika manja ili jednaka sumi entropija pojedinačnih sistema, dok susret dveju nasumičnih, haotičnih preslikavanja može rezultovati u iznenađujućoj uređenosti, slično kao što i kombinacija dveju, samih po sebi gubitničkih fon nojmanovskih igara, može ponekada predstavljati dobitnički izbor4. U svakom slučaju, sa prelaskom sa redukcionističkog doživljavanja životnosti kao skupa nezavisnih, linearnih i determinističkih mehanizama na život kao holističku pojavu, nerazdvojivu od celokupnog konteksta postojanja sistema, od čitavog Kosmosa i njegovih najudaljenijih delova, i sam svet više ne vidimo kao neo-darvinovsku, kompetitivnu borbu za opstanak, prožetu nasumičnim mutacijama kao mehanizmom evolucije, već kao samo-organizacioni, svepovezani i kooperativni sistem koji spontano stvara nove forme, sve bogatije i veličanstvenije uređenosti.

Sve u svemu, u skladu sa idejom o spiritualno osmišljenom življenju kao putu koji ukazuje na samoga sebe, ne na ciljeve i rezultate, već na samu lepotu traganja i postojanja, i živa bića se kroz vidike autopoietičke teorije vide kao samo-organizacioni sistemi čija je svrha sama samo-organizacija. Samo postojanje živog sveta predstavlja emanenciju procesa samo-organizacije, i to tako da je egzistencija sama svoj uzrok, a ne rezultat ovih procesa. S obzirom da svako biće opstaje samo u trenutku sadašnjosti271, i

181

pošto svaki trenutak sadašnjosti predstavlja polaznu tačku slobodnog (ni genetskom strukturom, ni sredinom određenog) epigenetskog oblikovanja sopstvenog bića, i svrha životnog sistema je ništa drugo do ono što on jeste. U svakom životnom sistemu koji u skladu sa autopoietičkom idejom opstaje u stanju stalnog stvaranja i recikliranja komponenti i relacija koje stvaraju mreže interakcije kroz koje se stvaraju komponente i relacije koje čine sistem, tako nije moguće uspostaviti razliku između onoga koji stvara, stvorenog i procesa stvaranja218.

Međutim, kao što smo već naglasili tokom kontemplacije o mapi i teritoriji, kao i razrađivanja konstruktivističke slike sveta, naš jezik predstavlja neadekvatno sredstvo predstavljanja prirodnih putanja u okviru kojih se ples od plesača, entiteti od puta, kvaliteti od konteksta ne razlikuju. Kada god pokušavamo verno da kroz jezik izrazimo stavove nas kao posmatrača koji nisu u svetu ili izvan njega, već koji jesu njihov svet, koji su stopljeni i uzajamno se menjaju sa svim postojećim, nailazimo na nužnost dolaska do paradoksa. Sledeći princip našeg putovanja, princip koji će nam kroz jasnoću sagledavanja početka, osvetliti smer našeg daljeg radoznalog upoznavanja crta jedne holističke nauke, glasi:

Jezik ne služi objektivnom prenosu informacija, već uzajamnoj orijentaciji

S obzirom da se posredstvom jezičkih preslikavanja kontinualno promenljivim harmonijama kvaliteta našeg sveta pripisuju fiksni simboli, dok se hipotetičkim vezama između ovih, subjektivno oivičenih harmonija u prostoru i/ili vremenu pripisuju fiksne operacije, karakter jezika možemo smatrati jednoznačnim. Izraz »je« predstavlja tipičnu jezičku funkciju reprezentacijskog poistovećivanja, čija je upotreba razumna samo u aproksimativnim okvirima (u svrhu međusobne orijentacije, kao što ćemo videti), s obzirom da se nijedna jezička, i uvek u određenoj meri redundantna slika Prirode ne može shvatiti kao realni odraz prirodnog uređenja koje se karakteriše nepostojanjem kako identičnih entiteta, tako ni identičnih konteksta sagledavanja »identičnih« entiteta, u okviru kojih se definišu njihovi kvaliteti. Nužnost prihvatanja kvalitativno uprošćavajućeg karaktera jezika je posledica činjenice da bi korišćenje istih jezičkih pojmova u različitim kontekstima (koji su neponovljivi i koji uzrokuju kvalitativnu beskonačnost Prirode), u skladu sa jednoznačnom korespondencijom između prirodnih promena i misaonih re-prezentacija njih, zahtevalo beskonačan broj definicija. Jedna od karakteristika jezika, kao posledica njegove neprirodne redundantnosti, je i kategorizacija u okviru koje se imenice koriste za kategorizovanje »objekata« u grupe, dok se glagoli koriste za kategorizovanje tipova dejstava. Na taj način, istinitosno prihvatanje jezičkih prideva prirodnih pojava – kao, na primer, doživljavanje uvek novih i nepromenljivih slika Prirode kao sastavljenih od fiksnih entiteta - krije u sebi osnovu osuđujućeg pogleda na svet sa svim nezadovoljstvima koje ovakav stav prirodno iznedruje. Međutim, s druge strane, korišćenje jezika je esencijalno u cilju suptilne zajedničke orijentacije pri kooperativnom delovanju, ali greška u domenu poimanja jezika nastupa kada mapu poistovetimo sa teritorijom, adekvatno zavaravajućem poistovećivanju povoljnih naučnih opisa sa istinitim odrazima »stvarnog« sveta. Sve veštijim izražavanjem – svakodnevnim, rutinskim, te sve spontanijim i podsvesnijim konstrukcijama gramatičkih celina kao opisa naših razmišljanja i osećanja, pogrešno smo počeli da mislimo da reči verno i istinito opisuju ove nerečite i jedinstvene harmonije našeg odnosa sa svetom. Pogrešnim

182

poistovećivanjem mape i teritorije, jezik je počeo povratnim dejstvima da biva gospodar naših misli, osećanja i razumevanja sveta, što je dovelo do drastičnog ukalupljavanja odnosa ljudskih bića sa svetom i između sebe, sve u skladu sa krutim gramatičkim pravilima konstruisanim kao reprezentacije jednog redundantnog sveta »fiksnih« kvaliteta, u suprotnosti sa Prirodom koja se karakteriše stalnom promenljivošću i neponovljivošću svakog pojedinačnog kvaliteta. Korišćenje jezičkih pravila za utvrđivanje kriterijuma istinitosti na polju ljudskog iskustva i njegovog vrednovanja, indukovalo je i formiranje iskrivljene slike o mogućnostima ljudskih iskustava i društvenih odnosa, te ono što je zapravo inovativno, napredno i u skladu sa beskrajnošću Prirode često je bilo okarakterisano kao nelogično, nerazumno, te stoga i neistinito. A pošto van sveta jezika ne postoje objekti268 (slično kao ni razlika između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta), već samo kao reka neponovljivi tok Prirode, tako se pripisivanjem karakteristika »objekata«, entiteta nepromenljivih kvaliteta i samim živim bićima, degradira slika o stalno unapređujućim ko-evolutivnim sistemima kao što su životne strukture. Ne brkajući mapu sa teritorijom, znaćemo da objekti ne postoje van domena jezika, te da predstavljaju zapravo komunikacione relacije kojima se pružamo ka drugim bićima u svrhu zajedničke, kooperativne orijentacije.

Jedna od prirodnih posledica povratka na prirodnu osnovu doživljavanja jezika kao uzajamnog orijentira, ali ne i istinitosnog odraza realnog, objektivnog sveta, je i prelaz od kartezijanske podvojenosti između subjekata i objekata na holističko shvatanje o jedinstvu svega postojećeg (kao ontološki temelj), te i o nemogućnosti pružanja bilo kakvih definicija (kao epistemološki temelj). Dok su verbalni sukobi sa obostrano dobrim namerama postojani upravo usled prihvatanja jezika kao fundamentalnog, a priori sredstva, buđenje shvatanja o jeziku kao samo ukazivaču na uzajamne korisnosti u okvirima društvenih simbiotičkih strukturnih kuplovanja analogno je i povratku na dečiju fazu iscrtavanja granica sveta i fundamentalnom jedinstvu uma i Prirode, poštovanju i otvorenom i slobodnom upoznavanju svega postojećeg. Shvatajući da ne postoji jezik kojim bi se mogla pružiti definicija bilo čega u našem svetu, iščezli bi mnogi sukobi, kao i kvazi-filosofske spekulacije, i postepeno bi se izrodilo doba u kome bi etika bila ne jezički eksplicitna, te stoga površna, neiskrena i frazirana, već jezički implicitna, te nužno i misaono duboka i iskrena.

Za lingvističku, kao i svaku drugu realnu međuljudsku komunikaciju je danas očigledno da, usled neophodnog uplitanja subjektivnog faktora u interpretaciju značenja, ne predstavlja objektivan prenosa informacija i simbola čija bi se pravila mogla iscrtati Šenonovom teorijom komunikacije, već međusobnu orijentaciju posredstvom obavezivanja, obećavanja, ukazivanja brižnosti, pokazivanja na put. Sa prestavljanjem smisla informacije iz isključivo, objektivistički, nje same u susret između bića – izvornika i bića - interpretatora, i odraz vrednosti informacije i brižnosti prema njenoj svrsi se pomera od površnog obraćanja pažnje na linearnu tačnost i preciznost njenog prenosa na nelinearni, jezgroviti semantički dodir između bića u komunikaciji, što je shvatanje u kome, između ostalog, egzistira i razlog zašto nijedan prirodni šum nije u stanju da degradira lepotu koja počiva u zaista vrednim umetničkim delima koja nose božanstvene harmonije putanja.

Zavaravajuće objektivističko shvatanje u skladu sa kojim smisao i značenje reči počivaju u njima samima adekvatno je prihvatanju opstajanja opisa, objašnjenja ili bilo kakvih tvrdnji ili saznanja nezavisnih od posmatrača, odnosno iskustvenog bića. Ljudska

183

jezička komunikacija se ne može zamisliti kao analogna nekom veštačkom komunikacionom sistemu oslobođenom efekta subjektivnosti, jer su u ovome uvek prisutna prethodno ustanovljena pravila i kodovi, dok se jezik uči upravo korišćenjem, življenjem i saznanjem utopljenim u socijalnu tradiciju (usled čega se, između ostalog, učenje jezika, razvijanje moći konceptualizacije i misaonih refleksija sa jedne, i kreativno upoznavanje Prirode sa druge strane, uvek odigravaju uporedno243), te stoga ne poseduje objektivno ustanovljene kodove. Beba počinje da uči jezik praveći asocijacije određenih zvukova sa izvesnim čulnim doživljajima, što unosi uvek subjektivni element u njeno doživljavanje jezika, koje za razliku od mašinskih kodova, ne prestaje da se menja i oblikuje samim življenjem u lingvističkoj sredini. Sintaksički identične reči imaju, stoga, za svakoga od nas posebno značenje, što znači da je svako čitanje ili slušanje ne pronicanje u fiksna značenja, već zapravo interpretacija i subjektivno pružanje smisla datom tekstu. Hans-Georg Gadamer je ovaj proces interpretacije, oživljavanja teksta prelepo opisao kao interakciju između horizonta koji pruža tekst i horizonta koji mu interpretator pruža414, pri čemu se pod horizontom podrazumevaju implicitne osnove smisaonog oblikovanja kvaliteta i razumevanja, sadržane u harmoniji socijalnog i subjektivnog karaktera doživljaja jezika. Stvaralac zapisa iscrtava, oivičava potencijalno beskrajan prostor mogućnosti interpretacije, dok čitalac putem interpretacije udahnjuje život ovim rečima, što je analogno susretu koji se ostvaruje u ko-kreaciji kvaliteta sveta između Prirode i njenih bića, u čemu opstaje i tajna doživljaja umetnosti kao odraza božanskog stvaralaštva. Metafora susretanja je, stoga, znatno pogodnija za opisivanje jezičke komunikacije u odnosu na metaforu kompjuterskog čitanja i učitavanja podataka iz memorijskog skladišta i u njega, slično kao što je metafora stvaranja puta sa svakim korakom (ili »puta na kome, držeći se za ruke, hodamo ka rađanju Sunca našeg razumevanja«96) znatno pogodnija za opis pravljenja izbora u odnosu na sliku o potencijalno-objektivnom odlučivanju na bazi formalnih slika o efektima dejstava kroz hipoteze, opise i izbor akcije, koja je isplivala upravo pogrešnim prihvatanjem jezičkih izuma prevladavanja nesporazuma kao generatora naših opcija življenja. Takođe, što je još važnije, iste reči, čak i uz pretpostavku neprirodne nepromenljivosti bića – interpretatora, ne samo u različitom tekstualnom kontekstu, već i u vremenu poseduju neponovljivo značenje, te stoga, slično kao što je proučavanje zapisa komunikacije ne objektivno otkrivanje, već aktivno stvaranje značenja, i svako podsećanje ili ponavljanje teksta predstavlja zapravo re-interpretaciju, ne opisivanje, već stvaranje, ponovno kreiranje smisla, što je shvatanje sa kojim bi se lako izbegle mnoge šablonizacije i zavaravajuće ideje o mogućnostima skladištenja i posedovanja značenja. Stoga reči ne ukazuju na realno i objektivno postojeće stvari, već na subjektivna iskustva individualnog jezičkog korisnika. Identična značenja se, stoga, ne mogu preneti i »podeliti«, već se na iskustvene doživljaje i osećanja samo može pokazati, tako da značenja u najpovoljnijem slučaju mogu biti »kompatibilna«. Tokom gotovo svakog savremenog, utopljenošću u lingvističku tradiciju uslovljenog razvoja znanja se suštinska veza jezika sa subjektivnim iskustvom zaboravlja, te se za otkrivanje »objektivnog« značenja reči upućujemo na rečnike u kojima se druge reči koriste za otkrivanje njihovog smisla. Ukoliko zamislimo koliko bismo daleko stigli ukoliko bismo bili primorani da odgonetnemo Morzeov kod pomoću Morzeovog koda145, postaće nam jasno zašto je, čak i u teorijskim okvirima, učestvovanje u objektivnoj, nevišesmislenoj realnoj jezičkoj komunikaciji neizvodljivo. Slično kao što je za potpuno precizno mapiranje teritorije uvek i iznova neophodno

184

konstruisati novu mapu koja bi inkorporirala prejašnju mapu, tako je u teorijskim okvirima (ne i u praktičnim kada je potpuno jasno da se smislenosti izraza oblikuju njihovim korišćenjem u socijalnoj interakciji) i za potpuno precizno definisanje jednog jezika neophodno njegove implicitne karakteristike eksplicitovati u drugom jeziku koji bi takođe uvek posedovao sopstvene ne-eksplicitujuće pretpostavke, te je u svrhu potpunog definisanja jezika neophodno ovakav proces nadovezivanja jezika na jezik produžiti u beskonačnost. »2 + 2 = 4« bi tako predstavljalo tvrdnju lišenu logičke smislenosti ukoliko bismo zanemarili prethodno pretpostavljeno definisanje pojmova brojeva i računskih operacija sabiranja i jednakosti. Naravno, da svaka definicija neophodno poseduje uvek nove izraze koje bi trebalo definisati u svrhu totalnog logičkog definisanja tvrdnje, te da se oni ne mogu potpuno eksplicitovati i uvek delom moraju ostati implicitni, jasno pokazuje već pomenuta definicija broja Bertranda Rasela kao »svega što je broj neke klase«.

Direktna implikacija ideje o jeziku kao indikativnom sistemu manipulisanja simbolima kao reprezentacijama objekata, osobina i relacija objektivnog sveta je aristotelovska ideja o izvodljivosti uspostavljanja kriterijuma istinitosti svake jezičke tvrdnje. Ovakvim pristupom se, slično kao što se u objektivističkoj nauci teži eliminisanju posmatrača iz opisa sveta, teži eliminisanju odnošenja jezičkih tvrdnji na akt i kontekst izgovaranja, koji su neizostavno uključeni u definisanje etike reči, slično kao što je kontekst uvek taj koji definiše sagledane kvalitete. Eliminacija konteksta u kome se pojavljuju jezičke tvrdnje je neophodan preduslov korišćenja »istinitosnih« pravila komponovanja izraza, jer se, u suprotnom slučaju, sa prihvatanjem činjenice da kvaliteti jezičkih izraza bivaju određeni kontekstom njihovog pojavljivanja, ova pravila ne bi mogla koristiti za sistematsku konotaciju značenja. Umesto reprezentacije imanentnog kriterijuma istinitosti, jezik predstavlja akciju, i svaki put kada nešto izgovorimo mi radimo mnogo više od samog tvrđenja neke činjenice. Tvrdnje kao što su »nadam se...«, »verujem...«, »dodaj loptu«, »obećavam...«, »proglašavam...«, ne mogu se smatrati kao istinitosne ili neistinitosne reprezentacije, već samo kao aktovi međusobnog orijentisanja ukazivanjem na nešto što nije očigledno. Naše reči bude nove, subjektivne i nepredvidljive interpretacije u saznajnim bićima koja ih slušaju ili čitaju. Stoga se jezički izrazi ne mogu zamisliti kao nešto što je podložno ispunjavanju kriterijuma istinitosti, već kao emanencije predanosti ka blagonamernoj komunikaciji, međusobnom orijentisanju. Analogije i metafore, imanentne u svim spiritualnim delima orijentisanim na buđenje osećaja svepovezanosti i smislenog postojanja svega postojećeg, prirodno bi mogle dobiti znatno relevantnije mesto u kako svakodnevnim, tako i naučnim komunikacijama sa prelaskom sa objektivističkog doživljavanja jezika kao deduktivnih zaključivanja iz polaznih aksioma ka diskursu između pojedinaca sa morem zajedničke tradicije pre-razumevanja u čijem iniciranju međusobne harmonije, mirnog mora počiva unapređujuća komunikacija. Podsetimo se da je lepota koja poniče iz interpretacije svakog subjektivnog dela uvek posledica metaforičnog pridavanja smisla elementima priče (ili pesme, muzike ili bilo kog oblika umetničkog stvaralaštva) u odnosu na sopstvenu, subjektivnu i neponovljivu perspektivu doživljavanja sveta. Usled neponovljivosti konteksta doživljavanja bilo čega, i identične metafore su u stanju da poseduju beskrajne interpretacije, što je i razlog zašto u pojedinim pričama ili muzičkim delima sagledavamo beskrajne izvore inspiracije i ukazivanja na smisao detalja Prirode. Doživljavanjem umetničkih i verskih dela kroz okvire objektivističkog, bukvalizujućeg stava, i biblijsku

185

priču o postanku i Božijoj slici odnosa prema svom delu bismo možda shvatili kao uslovljavajuću, a ne kao ukazujuću na put dobrobiti i buđenje prosvetljujućih osećanja svepovezanosti, sa shvatanjem bezuslovnog stvaranja radi sagledavanja sopstvene lepote, kao i življenja radi pružanja bezuslovne ljubavi, što su sve poruke koje se metaforičnim razumevanjem religioznih dela rađaju. Svačije omiljene mantre, stihovi ili priče se, stoga, ne samo jednom za svagda semantički (pro)tumače, već žive, udahnjujući im životni smisao sa svakim novim i neponovljivim metaforičnim doživljajem. I bogatstvo doživljavanja i osmišljavanja jezika adekvatno je upravo širini i raznovrsnosti spektra metafora koje pripisujemo rečima i jezičkim izrazima. Smatranje da je naš maternji jezik »objektivno« najlepši na svetu, netolerantni i nepažljivi je znak zaboravljanja na subjektivnost doživljaja sveta i na činjenicu da bogatstvo metafora koje pridajemo jezičkim izrazima definiše i širinu njegovog smisla u našem saznajnom svetu, koji je razumljivo najveći kod onoga jezika koji smo najviše i koristili. Svako biće Prirode, svaki cvet, žbun, čempres ili čovek poseduju jedinstvene i neponovljive puteve jezičkog razumevanja i ekspresije, sebi posebne jezike koje nikada ne možemo potpuno, objektivno razumeti, i upravo se u poštovanju ovog polja neznanja krije potencijal slobodnog uobličavanja duboke etike u komunikaciji između bića.

Kao posledica neizvodljivosti dopiranja do objektivnih kvaliteta ljudskih dela, i samo sam umetnik može u dubini svoga srca spoznati »koliko je njegovo delo zaista dobro«, dok se u svesti posmatrača prirodno razvija stav o tome da su sve ko-kreirane crte sveta i ljudskih dela onoliko dobre koliko smo mi sami dobri, jer one su uvek odraz naših najdubljih težnji, puta traganja na kome smo. Ha-Šan je u jednoj svojoj pesmi185

opisao neophodnost prihvatanja subjektivnih doživljaja sveta u svrhu pronalaženja puta ka toleranciji i miru: »Učenjak Vang se smeje mojim pesmama. Akcenti su pogrešni, kaže, previše taktova, tempo slab, reči impulsivne. Ja se smejem njegovim pesmama, a on se smeje mojima. A čitaju se kao reči slepog čoveka koji opisuje Sunce«. Da bi se, naravno, ugledalo ovo Sunce prisutno u svakom biću, neophodno je istupiti iz zamračenosti koju donosi svest o objektivnom ocenjivanju i osuđivanju dela i misli bića oko nas, što uvek donosi sukobljavajuće (»ko je u pravu«) rasprave, prepirke i svađe, te probuditi shvatanje o neizvodljivosti pronicanja u smisao koji reči, misli i dela poseduju u svetu drugog, autonomnog bića. Prihvatanjem ovakve subjektivnosti doživljaja sveta, zajedno sa autonomnošću bića i svešću da su ona cilj sama po sebi, a ne sredstvo zadovoljavanja naših interesa, i podsvesno manipulativno ponašanje prema drugima se zamenjuje odnosima - smirenim i prosvetljenim, oslobođenim svih stega svrsishodnosti i ispunjenim poštovanjem i predanošću.

Sa prihvatanjem pragmatičnog karaktera jezika, postaje nam jasno da je i etiku nemoguće izreći. Naše priče i akcije moramo izvoditi tako da etika bude implicitna u njima. I kada um ima plemenite težnje, sledi Put prirode, tada kao što je pisao LaoCe, »istinite reči ne moraju biti odabrane reči« (Tao Te Ćing LXXXI). Vitgenštajn nas može podsetiti da »etika se ne može artikulisati. Ona se ne kazuje, već pokazuje«417. Džekson Polok je smatrao vrednim »iskazivanje osećanja, a ne samo njihovo ilustrovanje«134, dok je življenje ljubavi, a ne samo raspravljanje, premišljanje i pisanje o njoj, bio put svetog Jovana Lestvičnika123. Isadora Dankan je svojevremeno na pitanje šta znači njen ples, izjavila da kada bi mogla to da opiše rečima, ne bi bilo svrhe otplesati ga, a slično ovome, i Semjuel Beket je smatrao da kada bi znao »o čemu se radi« u njegovom delu, ne bi trošio vreme na njegovo pisanje137. I balerina koja se čitavim svojim bićem pretvara u

186

ples i Voren MekKulokovo pokazivanje na pokazivanje, odnosno smisao istraživanja u samom traganju i puta u samom putovanju, skladno ilustruju stav o etici koja ne počiva samo u izboru radnje, ne samo u tome šta radimo, već pre svega u načinu naše izvedbe (u beskrajno i nerazlučivo finim, spontanim izborima), u težnjama koje nas pokreću ka osmišljavanju i stvaranju relacija između nas i drugih bića koja čine naš svet. Slično kao što Mesija ne rečima, logikom i diskusijom, već tišinom, uviđanjem lepote i poljupcem razmekšava srce velikog inkvizitora84 i oplemenjuje svet, i naše interakcije sa svetom se nikada ne smeju završiti sa lingvističkim sklapanjem slagalice u skladu sa logičkim pravilima sistema rezonovanja, već moraju ponicati iz naših najdubljih težnji ka saosećanju, ka spasenju čitavog našeg sveta. A sa ovakvim težnjama u dubini našeg srca, i svaki zvuk svake naše reči odisaće tajanstvenom harmonijom koju će svaki detalj Prirode radosno dočekati i prihvatiti poput žedne zemlje koja upija kapi kiše, te tako postaje sve plodnija.

U skladu sa idejom o kvalitetima kao putevima, te konstruktivističkim doživljajem informacija, i svaki kontakt sa našom sredinom, bilo kroz lingvističku interakciju ili misaono-reflektivno razmišljanje, može se zamisliti poput susretanja metaforičnog, subjektivnog pridavanja smisla i karaktera eksterno iniciranim putanjama naše spoznaje i Puta Prirode. Iz mora šuma će svako od nas prepoznati, odnosno ko-kreirati sebi posebne izraze i smislenost107, a nacrtavši nekoliko linija na papiru, svako od nas će zamisliti jedinstvene slike, odslikavajući činjenicu o kvalitetima sveta kao putevima ko-kreacije između živih bića i Prirode. Svaki rezultat naše percepcije, konstrukcije sveta, lepota svakog stiha, svake pesme i zapravo svega postojećeg, predstavlja u biti naše ostvarenje. U skladu sa teorijom komunikacije Kloda Šenona, informacija poruke ne opstaje u njenom sadržaju, već u razumevanju, subjektivnom kreiranju razlike i odnosa između selektovane poruke i celokupnog skupa mogućih poruka (a pošto je ovaj skup beskonačno velik, tada ne postoji realna izvodljivost apsolutno precizne komunikacije), usled čega se svaka komunikacija može zamisliti ne kao kreacija informacija (znanja) iz šuma, već upravo kao otkriće ne-znanja16. Očitavanje ovog skupa mogućnosti i same poruke se odigrava istovremeno (analogno razlikovanju i indiciranju pri sistemskom posmatranju prvog reda), što je i razlog zašto ne postoji informacija bez značenja, kao ni bilo koji akontekstualni entitet, entitet koji nije posledica ko-kreacije njegovih kvaliteta na putu između posmatrača i celokupnosti Prirode. »Medijum je poruka«, čuvena je fraza Maršala MekLuana, koja nam ukazuje kako na sistemsku egzistenciju svih kvaliteta našeg sveta samo kao putanja njihove interakcije sa svojom sredinom koja se proteže do beskraja Kosmosa, tako i na naš kontekst doživljaja i osmišljavanja svega postojećeg kao medijum, okvir životne slike u kome se krije tajna lepote našeg sveta i nas samih koji smo, slično posmatranom sistemu, harmonija putanja kojima se pružamo prema našem svetu. Suštinu ovakvog shvatanja po kome je kontekst »Majka«260 sadržaja, te po kome sve više jesmo i sve više imamo, ne što više uzimamo, već što više dajemo, prelepo je izrazio čuveni film »It's a Wonderful Life« u režiji Frenka Kapre.

Iz perspektive jezika kao orijentira, površnom analizom možemo sagledati niz posledica koje izranjaju kroz međuljudske lingvističke komunikacije. Svaku ironičnu izjavu (u njenom korenu; što je razlikuje od šaljivih, dobronamernih i konstruktivno začuđujućih ukazatelja) možemo u najmanju ruku sagledati kao dezorijentir, ili svakako orijentir u suprotnom smeru od ko-evolutivnog, unapređujućeg usmerenja. Svaka tvrdnja

187

inicirana težnjama ka ostvarenju sopstvene dobiti na račun ostalih članova datog komunikacionog sistema se može sagledati kao ukrućivanje čitavog sistema kroz težnju ka maksimiziranju pojedinačnih varijabli, što u skladu sa fon Fersterovim etičkim imperativom, predstavlja ne-etička, sistemski, a i pojedinačno u dužem vremenskom rasponu, unazađujuća dejstva. I uopšte, verovanje da implicitne težnje koje stoje u pozadini formalnih izjava ne izlaze na površinu i ne ostavljaju tragove na učesnicima u komunikaciji skladno svom vrednosnom karakteru, predstavlja emanenciju zavaravajućih snova logičkog uma (navikavanjem na koju se degradiraju kinezičke, facijalne, vokalno-intonacijske i druge spontane ekspresije naše ljudskosti), iako ovakvo verovanje u svakoj suptilnoj i osetljivoj komunikaciji biva primećeno kao odraz neiskrenosti (a »iskrenost je Put Nebesa. Postizanje iskrenosti je put čoveka. Onaj koji poseduje iskrenost bez napora pogađa ispravno i razume bez mislenog truda; - on je mudrac koji prirodno i lako otelotvorava pravi put«380, smatrao je Konfučije), podsećajući pri tome na sliku noja koji zabada glavu u pesak pred opasnošću; »srce budalastih je u njihovim ustima: ali usta mudrih su u njihovom srcu« (Sirah 21:26), kako nas podsećaju biblijski stihovi. Svaka kako individualno, tako i sistemski globalno unapređujuća komunikacija obuhvata buđenje unutrašnjih težnji ka pronalaženju zajedničkih temelja rezonovanja i komuniciranja u skladu sa njima. Svaki izraz koji potiče od težnje ka razumevanju ovih temelja razmišljanja sagovornika, predstavljaće konstruktivne orijentacije. U ovakvom svetlu su posebno interesantne komunikacije spiritualnog karaktera koje možemo sagledati tako kao da učesnike orijentišu unutra, ka srcu, ka njima samima. Svaka spiritualna jezička komunikacija ispunjava svoju izražajnu svrhu onda kada biva razumena kao da kaže: »Put je u Tebi. Put vodi u Tvoje srce«. Iz semantičkog doživljaja ovakvih komunikacija poniče svest, poput Sunca prosvetljujuće orijentisana u svim pravcima i smerovima, rađajući duboko, sveprožimajuće znanje da svaki put jeste pravi put, da svaka grana razmišljanja je ispravna, i da svaka od njih vodi kroz sliku našeg sveta u jezgro našeg bića. Drevna indijska priča koja zatvara »igru staklenih perli« Hermana Hesea, slično kao i stara priča Džalala ad-Dina Rumija o Aliju koji je sanjajući blago sakriveno u Kairu, krenuo za njim da bi na cilju svog puta susreo biće koje mu govori da je sanjalo isti san, samo sa blagom u Alijevom zavičajnom domu u koji se Ali vraća i blago nalazi401,228, samo su krasne, ali i grube metafore putovanja kroz koja se vraćamo na početak, na čiste temelje našeg sagledavanja sveta i postanja, te religioznih, svepovezujućih trenutaka koji prate doživljaje stvarnosti prožete ovakvom spiritualnom komunikacijom, bilo kroz pažnju i ljubav direktne međuljudske komunikacije ili putem iskrenih umetničkih dela.

Da bi se pronašle prave reči, njihovo vreme i muzika izgovaranja, neophodno je prepustiti se spontanom toku Prirode i sa samih naših, dugo izgrađivanih temelja unutrašnjih poštovanja, brižnosti i predanog poverenja, ispoljiće se sveti izrazi implicitne etike. I tada sve reči postaju prave reči, reči spiritualne orijentacije. Jer, »ako je koren svet, svete su i grane« (Rimljanima 11:16), kako nas uči apostol Pavle. Samo sa ovakvim stavom se može naizgledna beznadežnost imanentnih višesmislenosti u svakoj realnoj komunikaciji preobraziti u lingvističku interakciju ispunjenu poverenjem, pažnjom i radosno treperećim putanjama koje nas povezuju. Da dok objektivističko insistiranje na rečima kao najrelevantnijim elementima međuljudske komunikacije neizostavno implicira težnje ka dominaciji i sukobe, a prihvatanje autonomnosti i subjektivnih iskustava uz ne ponavljanje puteva, već njihovo uvek novo i neponovljivo pronalaženje,

188

vodi ka buđenju unutrašnjih spiritualnih težnji i milostivosti učesnika komunikacije, znao je apostol Pavle kada je pisao: »...tada neću hteti da znam za reč onih naduvenih, nego za njihovu silu. Jer carstvo Božije nije u reči, nego u sili (iskustvu, direktnim, nerečitim spiritualnim težnjama, prim.a.). Šta hoćete? Da vam dođem s prutom, ili s ljubavlju i krotkim duhom?« (Korinćanima I 4:19). Praktičan način predaje religioznog učenja, ukazivanja na put religioznosti (buđenja duha svepovezanosti) u okviru koga se jezičke ekspresije spontano ispoljavaju iz saosećajne težnje ka prihvatanju, zaštiti i spasenju drugih bića - slično kao što »glas vodi računa o sebi, dokle god vodimo računa o smislu«67, kao što kaže vojvotkinja Alisi u zemlji čuda - može se sagledati na primerima učenja mnogih prosvetljenih bića, uključujući Isusa, Budu, Konfučija, Sokrata, Pitagoru, mnoge čuvene Zen učitelje, LaoCea koji je, po legendi, prilikom izlaska iz države na jednom visokom planinskom prevoju, od graničara bio nateran da zapiše svoje učenje247, kao i Tomu Akvinskog koji je pisao sve dok na jednoj misi nije objavio da mu »sve što je do tada napisao, izgleda kao slama«407. »Ni sa čim u Svemiru porediti se ne da učenje bez reči«, pisao je LaoCe (Tao Te Ćing XLIII), dok je Hajnc fon Ferster smatrao da »usput, moja doktrina je nemati doktrinu«111. A življenje znanja (sa zaboravljanjem na njega kao skupa lingvističkih ukazatelja) predstavlja zaista vrhunac znanja.

Hermeneutički stav o nemogućnosti ispunjenja kriterijuma istinitosti svake jezičke tvrdnje usled neophodnog korišćenja polaznih pretpostavki koje su oblikovane samim korišćenjem jezika, dopunjuje se dodatnim argumentom koji uzima u obzir i nemogućnost uspostavljanja definicije bilo kog pojma, nezavisno od situacije u kojoj se koristi414. S obzirom na eksplicitnost obećavanja i obavezivanja na izvođene određenih radnji u svakom jezičkom aktu, u svakoj jezičkoj komunikaciji je implicitan potencijal unapređujuće izgradnje kreativnih, međuzavisnih putanja između bića, u koji je neophodno pronići u svrhu doživljavanja istinskog i iskrenog karaktera komunikacije, i pronalaženja opšte oplemenjujućih ukazatelja. Teri Vinograd i Fernando Flores nam, tako, navode primer u okviru koga osoba A pita osobu B da li u frižideru ima vode414. Ukoliko osoba B pod pojmom vode podrazumeva hemijski sastav karakterističan za vodu, uvek će, čak i onda kada vode za piće nema u frižideru, moći da kaže »da«, misleći na molekule vode, adsorbovane na hrani i omotima hrane u frižideru, u limunadi, ili u kalemima za hlađenje. Ne samo da se značenja reči, stoga, ne mogu opisati pomoću unapred utvrđenih uslova nezavisno od konteksta realne komunikacije (definisanog težnjama učesnika), već i svaka jezička komunikacija zahteva implicitno ulaganje iskrenosti ka razumevanju drugih bića i spremnost na pružanje odgovora koje obasjava orijentisanost na pravi put u skladu sa implicitnim težnjama oblikovanim pitanjima i zahtevima za pomoć. Neuzimanje u obzir neophodnosti teženja ka orijentisanju na pravi put kroz činove izlaganja i slušanja, ekspresija i impresija u okvirima jezičkih komunikacija, adekvatno je umrtvljavanju oplemenjavajućih ljudskih karakteristika i degradirajućem robotizovanju ljudskih bića, što spontano i najčešće neprimetno vodi do svestranih narušavanja harmonije življenja. Naspram individualno-centriranog shvatanja razumevanja, uzimanjem u obzir ovakvog, dubokog iskreno-socijalnog karaktera jezika, razvija se svest o socijalno-centriranom razumevanju sveta, što je analogno spiritualnom prelazu od doživljaja mentalno izolujućeg, reprezentacionističkog manipulisanja simbolima kao emanencije saznanja ka doživljavanju konteksta kao znanja, znanja kao ne izgradnje mašinerije manipulacije simbola, već znanja kao tananim harmonizovanjem putanja koje nas povezuju u zajedničku, neraskidivu celinu, prirodno povlači i

189

svepovezujuće, holističko doživljavanje doživljavanja sveta iz perspektive svakog subjekta kao neraskidivog dela socijalne tradicije i nas koji, kao što je Viktor Frankl smatrao, »vidimo sebe kroz oči drugih«312. Jezik, tako, nije samo sredstvo opisivanja reflektivnog znanja, već put ukazivanja na značenja u našem zajedničkom svetu, put uzajamnog stvaranja nas samih.

Slično kao i u slučaju učenja na greškama kada je put ka konstruktivnom učenju otvoren samo u slučaju nepolaženja za rukom naših aktivnosti, nepoklapanja očekivanih i realnih ishoda, jezičke strukture, u skladu sa suštinski orijentacionom prirodom izražavanja samo onoga što nije očigledno, manifestuju se samo prilikom nastajanja izvesnih nesporazuma. Upravo emanencija ili potencijalnost nesporazuma u multipersonalnoj koordinaciji ponašanja implicira uvođenje upotrebe lingvističkih orijentira, u čemu, između ostalog, i leži razlog zašto što bolje nešto znamo, to teže možemo to i da opišemo. Korišćenje istih pojmova u različitim situacijama u kojima su prisutni različiti, bezjezično potencijalno neočigledni ciljevi učesnika u komunikaciji, dovodi do obogaćivanja jezika. Tako je poznato da Eskimi koriste oko 400 reči za ukazivanje na sneg izvesnih kvaliteta, što je očigledna posledica postojanja mnoštva aktivnosti koje uključuju baratanje sa snegom, a u kojima može doći do potencijalnih nesporazuma. Problemi u ljudskoj komunikaciji, u životnim odnosima između ljudskih bića, dakle, iskrsavaju samo na nivou implicitnih pretpostavki, saznajnih temelja na kojima se baziraju naša doživljavanja jezika, znanja i delovanja, a objekti postojani, naravno, samo u jeziku, predstavljaju stoga operativne relacije koje se koriste u svrhu prevazilaženja potencijalnih nesporazuma prilikom postizanja dogovora u svrhu konstruktivne koordinacije ponašanja. I sva lingvistička ostvarenja, uključujući i sva umetnička, politička i religiozna dela predstavljaju posledice interpretacija ljudskih postupaka i doživljavanja sveta ne »onakvih kako treba«, jer, naravno, u svetu egzistencije opštih shvatanja o poretku sveta u kome je sve savršeno uređeno, sve onakvim »kako treba«, ne rađa se ni potreba za lingvističkom ili bilo kakvom orijentacijom ili pružanjem ukazatelja na određeni put ili cilj. Stoga je, između ostalog, jasno i da sukobi polariteta u nama samima (koji postojimo kao odraz celokupne biosferične zajednice i kao kontekst pružanja smisla našem svetu), u našim razmišljanjima, rađaju polaritete koji figurišu u opisima Prirode i ostavljaju trag na domenu jezika, koji zatim oblikuje ljudska razmišljanja, odakle možemo sagledati cikličnu uređenost u okviru koje put našeg doživljaja sveta kroz jezik može rezultovati ili zavaranošću i slepom očaranošću jezičkim strukturama, dopuštajući im da gospodare našim pogledima na svet i doprinoseći time inertnom rasplamsavanju »vrzinog kola« društvenog robovanja sopstvenim jezičkim kreacijama, ili prosvetljenjem našeg uma posredstvom doživljavanja jezičkih konstrukata i svih vidova ljudskih ekspresija znanja kao potencijalno smisleno korišćenih sluga naših dubokih, nejezičkih, spiritualnih težnji, čime spontano doprinosimo razjašnjavanju niza neskladnih polariteta u predstavama Prirode i stapanju u čistoću meditativnog doživljaja postojanja.

Prihvaćeno shvatanje o orijentacijski-subjektivističkoj prirodi jezika bi spontano iznedrilo mnoštvo nesagledivo korisnih i oplemenjujućih posledica na gotovo svim poljima društvene interakcije145. Mnoge debate bi se mogle iz sukobljavajućih i destruktivnih prevesti u produktivne i harmonične sa razvojem svesnosti da se značenja koja ljudi pridaju određenim rečima ne smeju uzeti kao jedina legitimna, te da stoga svako pozivanje na apsolutno istinito objašnjenje prirodnih fenomena podrazumeva i

190

aroganciju239 kojom se presecaju mnoge esencijalne etičko-estetske putanje koje nas povezuju, a koje opstaju samo u stalnom prilivu poverenja i predanosti u našem dodiru sa svetom i drugim bićima. Svesnost da svaki put kada neko kaže: »Eto, lepo sam ti rekao!«145, »...i tačka!« ili »bio sam savršeno jasan«, ne znači da je i bio razumen, osigurala bi znatno tolerantniju komunikaciju koja je osnova svakog plemenitog i prosvetljenog doživljavanja stvarnosti, usled njegove nužne uobličenosti socijalnim kontekstom egzistencije našeg sveta. Neizvodljivost prenošenja identičnih značenja ukazuje na nužnost prihvatanja uzajamnih interakcija, uzajamnih pronicanja u značenja iskustvenih reprezentacija i težnje svakog bića u komunikaciji, toplih težnji ka sagledavanju sveta iz perspektive drugih bića, čime se, naspram disharmoničnih manipulativnih težnji ka unilateralnom delovanju bez buđenja sopstvene prijemčivosti na promene, bića putem duha zajedništva i saosećanja nahode na smer opšte harmonije. Slično tome, i uviđanje lepote tolerancije i saosećanja koji lako isplivavaju iz korišćenja opisa našeg sveta kao naših interpretacija, kao povučenih linija i harmonija sa kojima se poistovećujemo, koje jesmo mi - naspram preslikavanja kvaliteta našeg sveta u objektivni, za svakoga identičan svet - predstavlja blage odsjaje na putu ka prosvetljenom zajedništvu bića koja su u potpunosti svepoistovećena sa svojim svetom, koja su svesna da se svet menja sa njihovom najmanjom mišlju, te da je njihova odgovornost prema njegovoj sudbini beskrajna. Prilikom tumačenja ljudskih dela, uključujući i umetnička dela, umesto neizvodljivog pokušaja pronicanja u karakter osobe-stvaraoca ili eventualne objektivizacije karaktera i kvaliteta dela, naše težnje u doživljavanju ovakvih dela bi bile preorijentisane ka pronicanju u unutrašnji intuitivni doživljaj, u komunikaciju nerečitog i nesvesnog, te ka buđenju mudrog povezivanja nas sa svetom, poistovećivanju našeg uma i Prirode, ka harmonizovanju kvaliteta kao ko-kreativnih puteva, ka »korekciji pravca koji vodi ka mudrosti u stvaranju ili posmatranju datog dela«21. Takođe, sa doživljavanjem jezika kao zajedničkog, uzajamnog orijentira spontano se i mnogostrukim ponavljanjem (i bleđenjem veze mape sa teritorijom, tj. imena sa imenovanim) uspostavljene fraze i klišei ponašanja preobražavaju u iskrene i svesno neponovljivo izvođene tvrdnje i telesne izraze, što bi donelo daleko plodonosnije rezultate ljudskih komunikativnih težnji usled otvorenosti i pouzdanosti kojima bi one odisale. Naspram ideje o »razumevanju« kao samo pružanju »relevantnih« lingvističkih (očekivanih) odgovora na pitanja i raskršća u konverzaciji, rađa se shvatanje da se samo posredstvom težnje ka uzdizanju bića – sagovornika, ka saživljavanju sa njihovim pogledima na svet, osećanjima i najdubljim shvatanjima može učestvovati u zaista iskrenoj i plodonosnoj komunikaciji97. Težnje ka dobronamernoj, prosvetljujućoj orijentaciji bi unele radost u naša ponašanja, dok bi degradirajuće i disharmonizujuće težnje iz perspektive međuljudske interakcije kao orijentira čudesnim povratnim spregama ukazivale na pravi put i promenu upravo naših najdubljih težnji sa kojima su izvođeni dati aktovi.

Svaka realna jezička komunikacija obuhvata u svakom iskazu čitavo more implicitnog sadržaja, tako da se sama semantika pripisana rečima može zamisliti kao samo maleni vrh ledenog brega ispod koga je skriven implicitni sadržaj čitave tradicije jezičkog osmišljavanja Prirode. Stoga, iskreno razumevanje i predanost iskrenoj jezičkoj komunikaciji uvek mora obuhvatati i pronicanje u implicitni karakter, skriven između redova sintaksičkih ili fonetskih iskaza. Međutim, »što se više zna, više je onoga što treba ne-znati«195, podseća nas drevna Tao izreka na neizbežan uporedni rast bogatstva putanja skrivenih, implicitnih korena i vidljivih krošnji svakog stabla znanja, dok nam ČuangCe

191

poručuje da »razumevanje koje počiva u onome što se ne može razumeti, najbolje je« 70, ukazujući, između ostalog, i na brižnu, religioznu predanost nevidljivim osnovama, implicitnim korenima društvenih komunikacija i, uopšte, ko-kreacije detalja našeg sveta, kao na esencijalnu komplementarnu stranu logici u okvirima svakog iskrenog razumevanja. Komunikacija između đaka i učiteljice, u okviru koje na zahtev učiteljice da kaže nešto, đak doslovce izgovori »nešto«, predstavlja primer zanemarivanja obavezivanja na uzimanje u obzir implicitnog karaktera jezičkih iskaza, u kome se u realnoj komunikaciji ne ogleda samo skup polaznih pretpostavki kao u slučaju formalnih jezika (kao što su, na primer, logika ili mašinski kodovi), već naša temeljna orijentacija ka ukazivanju brižnosti prema svetu. Sa jedne strane, samo se ono što nije očigledno manifestuje kroz jezik, dok sa druge strane, u onome što nije iskazano ima mnogo više značenja u odnosu na ono što je formalno iskazano, što je shvatanje koje bi moglo da predstavlja divan orijentir savremenim objektivističkim stavovima koji uvek stoje na pijedestalu nedokazivih i metafizičkih pretpostavki. »(Autorova omaška) nije u onome što autor kaže, već u onome što ne govori. Nevolja, isto tako, nije s onim što on zna da je pretpostavio, već s onim što je pretpostavio nesvesno«393, pisao je Alfred Nort Vajthed. Ni u jednoj mapi nisu naznačene, niti mogu biti naznačene sve implicitne pretpostavke koje bi čitalac morao da poznaje da bi joj pridao identično značenje kao i sam njen konstruktor. Naime, implicitne pretpostavke se po pravilu nikada ne mogu u potpunosti eksplicitovati, jer ne postoji neutralna perspektiva sa koje bismo naše implicitne pretpostavke i verovanja u okviru kojih rezonujemo, posmatramo i oblikujemo naš svet sagledali kao objektivne putanje. »Ne doživljavamo iskustvo, mi živimo kroz njega«112, smatrao je Edmund Huserl, što je misao u kojoj je kao razlog neizvodljivosti iskustva iskustva implicitno sadržana upravo neizvodljivost potpunog eksplicitovanja našeg iscrtavanja sveta. Za uviđanje ovih implicitnih pretpostavki u kojima je sakrivena suština našeg razumevanja i konstruisanja sveta, neophodno je potražiti njihov odraz u našem svetu, te stoga apostol Pavle kaže da »sad gledamo kao pomoću ogledala – u zagonetki, a onda ćemo licem u lice« (Korinćanima I 13:12). Hajnc fon Ferster bi nas, pružajući nam mađioničarski primer u okviru koga sa jednim okom ne uspevamo da vidimo određeni deo vidnog polja čija svetlost pada na oblast mrežnjače sa koje izvire optički nerv272, podsetio da »ne vidimo ono što ne vidimo«. U slučaju ovog primera ne vidimo ni tamni prsten, što bismo očigledno očekivali na osnovu shvatanja o reprezentacijskoj prirodi naše percepcije, već jednostavno ništa, što nam direktno ukazuje kako na konstrukciju sveta od nas samih na osnovu kontakta sa sredinom, tako i na činjenicu da moramo biti »slepi« kako bismo videli, i to kako na fiziološkom, tako i na filosofskom nivou. Ova neeksplicitnost implicitnih pretpostavki čini osnovu hermeneutičkog kruga, primenljivog na svaki vid jezičkog razumevanja sveta. Stoga je jedan od esencijalnih principa ove knjige i:

Implicitne pretpostavke i temeljna verovanja se ne mogu u potpunosti eksplicitovati

Jedna od osnovnih zabluda naučne tradicije je smatranje da samo eksplicitno znanje predstavlja znanje, kao i da se svako znanje može eksplicitovati. Iz ovakvog shvatanja su ponikle mnoge zavaravajuće i degradirajuće slike o čudesnim životnim procesima, uključujući i robotizovanje ljudskih misli u vidu smatranja da je svako razmišljanje i saznanje bazirano na sistematskoj manipulaciji reprezentacija, kao i ideju o

192

realnoj izvodljivosti modelovanja inteligentnog ponašanja. Programi istraživanja se ne mogu shvatiti samo kao skupovi eksplicitovanih pravila izvođenja određenih zadataka. Primetni, formalizovani detalji svakog programa reflektuju znatno dublju koherentnost koja se po običaju ne preispituje, ali koja se može sagledati kao čitava osnova verovanja o prirodnom i saznajnom poretku, koja pripada ne-eksplicitovanim elementima među-naučničke komunikacije. Upravo ova pozadina verovanja na neprimetan način nahodi izbor metoda pri izvođenju istraživanja, a ono što je posebno značajno je to da se pokušaji menjanja bilo kojih programa aktivnosti gotovo uvek izvode u istom kontekstu sagledavanja sveta, usled čega istorijski tok naučnih prilaza ispitivanju stvarnosti ne uspeva da preobrazi implicitni »objektivizam« ili »istinitosni« pristup opisivanju Prirode. Međutim, naše slepilo na određene implicitne pretpostavke našeg rasuđivanja predstavlja posledicu toga da ne vidimo da ne vidimo, da ne znamo da ne znamo272, ali onda kada u trenutku spoznaje naših putanja saznanja iz jedne nove perspektive otkrijemo da znamo da ne znamo, tada zapravo progledamo. Jer, »ko zna da ne zna, najviši je«, smatrao je LaoCe (Tao Te Ćing LXXI). Stoga, učenje razvijanja konteksta našeg učenja, naših puteva spoznaje i življenja, te fleksibilnih promena perspektiva sagledavanja programa našeg ponašanja i rezonovanja, predstavlja esencijalni element bivstvujućeg, ne-računarskog, prirodno-kreativnog razmišljanja.

Već smo videli da se nijednom pitanju ne može prići sa neutralne, objektivne tačke gledišta. Kada je u pitanju sagledavanje jezika kao generatora prostora mogućnosti za naša dejstva u svetu, tada možemo primetiti da su ovakve mogućnosti u mnogome oblikovane tradicijom (ne samo društvenom i kulturnom, već tradicijom celokupnog spektra bioloških interakcija) kao »jezički implicitnim pre-razumevanjem koje otvara prostor mogućih odgovora«414. »Izgleda kao da smo ponikli u svetu viđenom kroz opise drugih, pre nego kroz našu sopstvenu percepciju. Ovo ima za posledicu to da umesto korišćenja jezika kao oruđa za ekspresiju naših misli i iskustva, prihvatamo jezik kao oruđe koje određuje naše misli i iskustvo«109, smatrao je Hajnc fon Ferster, ukazujući na činjenicu da putanje vezanosti za našu socijalnu tradiciju grade i naše poglede na svet. Premda čine osnovu »uspešnosti« jezičkih interakcija u okviru kojih delujemo i interpretiramo svet, implicitne putanje naše lingvističko-kognitivne tradicije, temelja našeg razumevanja sveta kroz jezik, ne mogu se formalizovati. Socijalna tradicija kao deo individualnih temelja jezičkog oblikovanja sveta je direktna posledica istorijske zavisnosti ljudskih bića, činjenice da je način na koji vidimo svet u mnogome određen istorijom naših interakcija sa drugima koji dele tu tradiciju, odakle postaje jasno da se brižnost prema našem svetu, prema svim bićima oko nas, odražava i na lepotu konteksta kojim ćemo iscrtavati naš svet i njegova bića, što čini jedan hermeneutički krug u kome je implicitno sadržan i ključ beskrajnog individualno-globalnog spiritualnog napretka. Razumevanje nas kao dela tradicije isključivo posredstvom korišćenja jezika, neizvodljiv je zadatak, s obzirom da je sagledavanje sveta kroz dati jezik poniklo na tradiciji koja se formirala učestvovanjem u jezičkoj komunikaciji. Drugim rečima, ono što kroz jezik razumemo zasnovano je na onome što već znamo, dok je ono što već znamo poniklo na osnovama naše sposobnosti razumevanja posredstvom jezika, što čini nerazlučivi hermeneutički krug, čijim sagledavanjem postaje očigledna neeksplicitnost jezičkih predrasuda našeg rezonovanja (kao preduslova jezičkih saznanja) i celokupne tradicije svakog vida jezičkog razmišljanja i razumevanja sveta414. Nerazlučivost uslova oblikovanja jezičkog razumevanja analogna je nemogućnostima dopiranja do prvobitnih

193

uzroka ijednog povratno spregnutog prirodnog sistema, uključujući neizvodljivosti ustanovljivanja da li temperatura sobe uzrokuje rad termostata ili obrnuto, da li reke oblikuju obale ili obrnuto, da li je um uzrokovan telom ili obrnuto, da li su emergentni kvaliteti holističkih sistema uzrokovani sub-organizacionom uređenošću ili obrnuto itd. Tradicija ljudskih interakcija predstavlja govoto neprimetni orijentir ljudskog ponašanja, posebno za bića nezainteresovana za filosofiju u smislu težnji ka razotkrivanju predrasuda sopstvenih rezonovanja i pogleda na svet. Međutim, naša najdublja verovanja i naše najdublje težnje i vrednosti implicitnog karaktera kroz implicitne izbore iscrtavanja našeg sveta eksplicituju se upravo u našem doživljaju sveta i zadovoljstvu i radosti saznanja koje nam interakcija sa njim donosi. »Samo propozicije imaju smisla; samo u vezama propozicija ime ima smisla...Propozicije ne mogu reprezentovati logičku formu: ona se odslikava u njima. Ono što nalazi svoju refleksiju u jeziku, jezik ne može reprezentovati«417, neki su od briljantnih stavova Vitgenštajnovog logičko-filosofskog traktata, i slično kao što logički iskazi ne mogu iskazati implicitne i temeljne putanje celine logičke forme, logičkog sistema rezonovanja, ni naše najdublje težnje, kao ni spiritualni temelji naše egzistencije, srce tajne postojanja i smislenosti sveta, ne mogu se direktno reprezentovati, već se oni implicitno manifestuju u svakoj crti našeg sveta. Bitno je primetiti da hermeneutički krug, međutim, ne sprečava širenje saznajnih vidika, povećanje fleksibilnosti prihvatanja novih saznajnih perspektiva, kao ni pronicanje u predrasude našeg razumevanja, već samo sprečava postizanje razumevanja koje bi ispunilo ideal objektivnosti ili potpunosti. S obzirom da svaki vid razumevanja poniče na izvesnoj temeljnoj spoznajnog građi znanja, implicitne pretpostavke, tako, nisu preduslovi pogrešnog interpretiranja sveta, već osnove postojanja svakog razumevanja.

Pošto jezik kao sredstvo komunikacije u mnogome oblikuje naša razmišljanja, tada je svako razmišljanje uslovljeno egzistencijom društvene tradicije. Doživljavanje socijalnog karaktera jezika kao orijentira otvara vrata za prevladavanje potencijalno nekompatibilnih i autističnih subjektivnosti pojedinačnih interpretacija, šireći temeljne uslove doživljaja značaja i smisla lingvističkih izraza i, uopšte, uviđenih kvaliteta kao puteva od pojedinačnih bića ka čitavoj tradiciji našeg postojanja i društvu čija se sposobnost uočavanja značaja detalja sveta kroz hermeneutički krug neprekidno obnavlja i evolutivno razvija. Svako misaono-reflektivno (ne praktično) znanje, uslovljeno interpretativnom aktivnošću kognitivnog sistema, stoga, nikada nije ni potpuno subjektivno (nezavisno od socijalne i biološke tradicije), kao ni potpuno objektivno (nezavisno od jedinstvene, subjektivne interpretacije). »Ponekada zatvorim moja vrata i predam se izučavanju knjige, ali samo stoga što mogu opet otvoriti vrata i ugledati ljudsko biće koje me posmatra«54, smatrao je Martin Buber, podsećajući nas na put duhovnog ispunjenja i anđeoskog uspinjanja doktora Fausta ne kroz samo-zadovoljno konceptualizovanje i sklapanje potencijalno savršeno konzistentnih modela prirodnog reda (i, eventualno, njihovu upotrebu u svrhu egocentričnog manipulisanja putanjama našeg sveta), već kroz predano, svesrdno i bezuslovno služenje bližnjim bićima87, te da su usamljenost i proučavanje knjiga, posvećenost razmišljanju i idealizovanju, mogući samo zato što na svetu postoji neko kao što si Ti, samo zato što prosvetljujuće učenje i imaginativno odslikavanje uređenosti Prirode otvaraju naš um i srce u radosnoj i sveprihvatajućoj društvenoj i ekosistemskoj interakciji. »Ljudsko biće je ljudsko biće zajedno sa drugim ljudskim bićem; eto šta je ljudsko biće«312, smatrao je slično Hajnc fon Ferster, ukazujući na neophodnu okrenutost našoj sredini - brižnost prema njenim bićima

194

spontano postavljenu u samim temeljima naše spoznaje sveta i sebe, kao i svih naših delovanja - kao pokretača svake komunikacije i lingvističkih usaglašavanja, čiju lepotu i smislenost uvođenje »objektivnog« sveta može, sa zaboravljanjem na a-istinitosni, samo metaforični karakter svih jezičkih i naučnih opisa, lako pomutiti.

Iz perspektive doživljaja implicitnih osnova svakog jezičkog orijentira kao korena razumevanja i srca njihovog oplemenjavajućeg efekta, postajemo svesni da jezik sam po sebi ne prenosi znanje, te da se duboka etika upotrebe jezika krije upravo u stalnom podsećanju o nužnosti ulaganja naših nerečitih, saosećajnih i saživljavajućih težnji kao implicitnih u svakom ispoljenom izrazu. Jezička komunikacija je, kao i svaka druga kooperativna interakcija, uvek obostrana, te je stoga spremnost na sopstvenu modifikaciju kroz interakciju esencijalna za uspešno, blagotvorno dejstvo na onaj deo sveta ka kome su naše reči i duboke težnje koje stoje u njihovoj osnovi usmerene. Mencije je tako smatrao da »reči koje su jednostavne, ali imaju daleko dosežući smisao, dobre su reči. Principi koji, dok se drže, jezgroviti su, a imaju široku primenu, dobri su principi. Reči sveca nisu nečujne, ali veliki principi implicitni su u njima. Princip koga se svetac drži je sopstvena kultivacija, ali kojom se čitav svet umiruje«281. Vrhunska etika pružanja lingvističkih ukazatelja počiva u poštovanju autonomnosti bića, izbegavanju njegove manipulacije u bilo koju svrhu, i primernom ponašanju. Što se tiče etike doživljavanja jezika, ona, naravno, nije objektivno prisutna u rečima, već upravo u kontekstu njihovog subjektivnog doživljavanja. Ukoliko ovaj kontekst oličava težnju ka sticanju objektivnog uvida u težnje autora, distanciranost i zatvorenost ka sopstvenim promenama, tada je etika našeg doživljaja siromašna u poređenju sa kontekstom - operacijama koje uokviruju tekst i pružaju mu smislenost – koji odiše poverenjem u autorove težnje, spremnošću na spontana otkrovenja i sopstvene promene, čime ovakva otvorenost susreta bića u komunikaciji rezultuje u bogatom potencijalu učenja i evolucije. Lepota i zadivljujuća vrednost koju težimo da uočimo u svakom delu i iskazu, u sprezi sa tolerancijom raznovrsnih mišljenja i pružanju samo primera, ali ne i menjanja ovih mišljenja, predstavljaju put ka zaista plodonosnoj i prosvetljujućoj komunikaciji, jer jezik nije ogledalo stvarnog sveta, već samo orijentir pomoću koga se međusobno navodimo na put kreativnosti i zajedničkog napretka.

Ovakvo shvatanje jezika ne znači da je razvijanje formalnih jezika - kao što su, na primer, kompjuterski jezici - beskorisno. Kompjuteri predstavljaju obogaćujuće posrednike u ljudskoj jezičkoj komunikaciji, premda je u svrhu održavanja njihovog funkcionisanja (slično kao i semantičke egzistencije naučnih otkrića) u vidu vernih sluga, a ne slepih gospodara naših vizija sveta, nužno ne pobrkati mapu sa teritorijom, ne pridati formalnim jezicima karakter na osnovu koga bi se njima upravljalo kao istinito odražavajućim i apsolutno adekvatnim motivima ljudskog razumevanja sveta. Zamenom ideala objektivnog, ekspertskog znanja sa naznačivanjem važnosti obraćanja pažnje na ne-eksplicitovanu osnovu svake komunikacije, došlo bi se do dizajniranja plemenitih tehnologija koje bi podsticale socijalni dijalog sa posledicama unapređivajućeg razumevanja. Čitava ova knjiga je knjiga o korenima – o otuđenosti bića od korena evolutivne i civilizacijske tradicije na kojoj su ona ponikla i na kojoj opstaju; o zaslepljenosti procesa formiranja naših misli, reči i akcija programima na osnovu kojih se ona, na ovaj način lišena prirodne spontanosti i harmonije, izvode; te o zaboravljenosti na negovanje spiritualnih korena naših unutrašnjih težnji koje se preslikavaju na istinski kvalitet efekata koje naše delatnosti ponikle na njima ostavljaju u svetu – te o

195

ukazivanjima na put njihovog preobraćanja (jer, »Gospod ne menja ono što je sa ljudima dok ljudi ne promene ono što je u njima«176, kao što nam kažu mudre reči Kur'ana, pokazujući na prosvetljujuće menjanje sveta putem produhovljenja naših najdubljih unutrašnjih težnji), što bi, između ostalog, iniciralo i da ljudski programi bilo svakodnevnog rezonovanja, bilo tehnološkog razvoja i poslovnog upravljanja - ponekad poput kakvog crnog jahača bajke o gospodaru prstenova – postanu sagledani licem u lice, te da se njihovo slepo vođsto i »gospodarsko« vođenje reprogramira u skladu sa harmoničnim ukazateljima koji bi spontano isplivali iz prevazilaženja spomenuta tri korenita problema savremenog društva, i tako prevede u dobre programe koji bi nam verno »služili« kretanju u pravcu Sunca.

Svaki problem se može eksplicitovati samo u odnosu na određenu implicitnu osnovu koja se ne može artikulisati, a u čijem zanemarivanju stoji ideja o mogućnosti formiranja savršenih odluka računskim putem, te sa njom i savremeni ideali razvoja veštačke inteligencije. Relevantnost određenih izbora je uvek postojana u odnosu na ovu ne-eksplicitnu, pre-orijentacijsku osnovu samog znanja i postojanja. Međutim, sagledamo li bilo koji artikulisani problem, lako ćemo primetiti da je broj opcija koji bi mogao da predstavlja potencijalni izbor prilikom donošenja određene odluke koja bi vodila do njegovog rešavanja, beskonačno veliki i nesaglediv, te da stoga relevantni, beskonačno veliki prostor alternativa izbora ne može biti, bez ograničavajućih posledica, skupljen na prostor konačnih logičkih mogućnosti. »Moja predanost je stalna predanost. Ja ne postajem predan jer mislim da je vreme za predanost«70, govorio je LaoCe, ukazujući na neophodnost preobražavanja formalnog odlučivanja u spontano praćenje Puta Prirode u svrhu pronalaženja optimalnog izbora dejstava, a time i dostizanja harmonije ljudskih dela i prirodne sredine. Odluke kao misaono-voljne inicijacije akcija se, tako, ne biraju, već stvaraju, što je shvatanje posebno očigledno u odnosu na dinamičku Prirodu u okviru koje se nijedan proces ili entitet, bilo u vremenu ili prostoru ne mogu smatrati identičnim. I jedan od temeljnih kibern-etičkih principa upravljanja jeste da »ne donosimo odluke o narednim akcijama dok ne primetimo ishod poslednje akcije«344. Direktna posledica ne-eksplicitnosti dela implicitnih pretpostavki je, dakle, nemogućnost razvijanja svestranog, u svim situacijama relevantnog, kompjuterskog rezonovanja. Naime, pisanje kompjuterskog programa se uvek izvodi često neprimetnim pozivanjima na mrežu pretpostavki koje čine pozadinsku osnovu datog postupka jezičkog rezonovanja i komponovanja, i upravo ove, uvek delom ne-eksplicitne pretpostavke moraju biti uvažavane od korisnika datog programa u svrhu postizanja željene interpretacije rezultata.

Postupak programiranja je najčešće pokrenut težnjom ka rešavanju nekog problema. Međutim, u svetlu konstruktivističkog razmišljanja, problemi ne postoje van opisnog domena jezika, van izmišljenih i postavljenih opcija od strane posmatrača. Stoga, svako programiranje, modelovanje sveta posredstvom naučnih hipoteza, slično kao i svako logičko rezonovanje, konstruiše problem, a tek sa njim i njegovo rešenje. Svako rešenje problema je, tako, relevantno samo u okviru date sheme logičkih propozicija na koju se ono odnosi. Drugim rečima, »samo principijelno neodlučiva pitanja možemo odlučiti.....sva druga pitanja su već odlučena od strane formalizma u okviru koga su postavljena«104, kako je smatrao Hajnc fon Ferster. Jedna od najvažnijih posledica ovakvog shvatanja je, naravno, i ta da je pri sagledavanju svakog problema ili traženja odgovora na naša jezička pitanja, neophodno najpre sagledati kontekstualni formalizam

196

(kao što su, na primer, silogizmi, sintaksa ili aritmetika111) na kome su naša pitanja ponikla, jer se upravo u ovim temeljima rezonovanja i odslikavanja sveta krije i tajna pružanja njihovih odgovora. Slično kao što smo u stanju da registrujemo neki objekat samo uz pretpostavljeno poznavanje onoga što ispitujemo, i svi naučni zaključci se pre njihovog izvođenja i potvrđivanja najpre moraju zamisliti u granicama datog formalizma rezonovanja (otuda i paradigma razmišljanja nahodi izvođenje naučnih činjenica). Promena u formalnim slikama Prirode se, iz ove perspektive, sastoji isključivo u opisima uslova48, što u slučaju direktnog doživljavanja sveta odgovara prosvetljavanju konteksta sagledavanja harmonija kvaliteta koje se rađaju kroz naš dodir sa Prirodom. Spoznajama na nivou temelja našeg rasuđivanja, postepeno proničemo u sve ono što se u korišćenoj logičkoj shemi smatra unapred datim, pretpostavljenim i implicitnim, i upravo se ovakvim sagledavanjem izbora o izborima104, posmatranjem drugog i viših redova iscrtavanja našeg sveta, rasvetljava i činjenica da svi problemi, slično kao i svako »da« ili »ne«, opstaju samo u našim jezicima, ali ne i u stvarnom svetu, čime broj fon fersterovskih opcija dostiže polje beskraja. Ovakvo skidanje vela maje kojim je naš jezik, našom naviknutošću na njega, neprimetno prikrivao čudesnu teritoriju direktnog, nejezičkog kontakta sa Prirodom, navodi nas na prosvetljujuće shvatanje da je neophodno samo slediti Put Prirode, odreći se jezika kao zaslepljujućeg komandira našeg ponašanja (ali ne i kao konstruktivnog orijentira u međuljudskoj komunikaciji) u svrhu dostizanja bezbrižnosti i srećnih saznanja. Ovakvim, konsekutivnim uvidima sve viših redova u temeljne norme našeg iscrtavanja sveta, teorijski i moralistički, osuđujući kodeksi nevezani sa nama kao posmatračem se polako pretvaraju u odgovorna shvatanja da smo mi kao posmatrači subjektivno uključeni u kreaciju svakog stava, problema i rešenja, te tako i ograničeni broj fon fersterovskih opcija postepeno raste ka beskonačnosti koja je ekvivalentna njihovom eliminisanju, stapanju u jedinstvo sa svim postojećim i prihvatanju Puta Prirode. U ovom trenutku ćemo postaviti i svakako centralni princip ove knjige koji se implicitno provlačio kroz čitav dosadašnji tok knjige:

Svi naučni zaključci su implicitno sadržani u njenim polaznim pretpostavkama

Osnovna karakteristika svih naučnih formulacija, filosofskih i logičkih zaključivanja, te svakodnevnih saznajnih uvida u veze između prividno izdvojenih elemenata – rezultata naše percepcije, jeste nastajanje novih, obogaćujućih saznajnih putanja, putanja koje uvek opstaju na skrivenim temeljima polaznih pretpostavki, aksioma, tautoloških formi, ideologija, verovanja i slično. Međutim, slično kao što nam u svetu sopstvenih životnih spoznaja, ne-refleksivnom utemeljenošću na fiksnim osnovama rezonovanja izgleda kao da unapred poznajemo sve što je vredno spoznaje i da nova traganja neće izroditi ništa zaista novo269, te slično kao što su ishodi sastanaka čiji se tok unapred planira u skladu sa datom agendom, praktično unapred struktuirani29, i svi naučni zaključci u vidu fundamentalnih postavki našeg sveta, unapred su iscrtani implicitnim stavovima izabranog formalizma rezonovanja48. S obzirom da je svako pitanje uvek formulisano u okvirima izvesne saznajne mreže rezonovanja u okviru koje je skrivena tajna odgovora, i u postavci svakog eksperimenta sakriveno je rešenje istraživane nedoumice, te nas, stoga, vraćanje unatrag, sagledavanje temelja našeg rezonovanja, vodi zaista unapred, u smeru blaženog razvoja našeg znanja. Ukoliko je naše polazno shvatanje kroz čije okvire sagledavamo svet, da sve što postoji jeste Jedno, da sve što

197

prividno možemo izdvojiti predstavlja harmonični deo smislene celine prirodnog Puta, tada ćemo i spontano uočavati najraznovrsnije veze između delova Prirode, između nas samih i svega postojećeg, čitavog sveta naizgled razdvojenog od nas, što će nas, postepeno, dovesti do harmonije jedne srećne i ispunjene životnosti. S druge strane, iz polazne pretpostavke o krajnjoj razdvojivosti ili čak nasumičnosti i besmislenosti svega postojećeg, sva naša saznanja biće sazdana na temeljima ovih ateističkih pretpostavki, te će, stoga, voditi do sve izražajnijih osećanja izolacije, ne-prisnosti i stranputice subjekta od svog sveta. Iz uobičajenih interpretacija rezultata naučnih eksperimenata se stiče slika o mrtvoj, inertnoj i bezdušnoj materiji, ali ne usled toga što je ona zaista, objektivno takva, već usled polaznih pretpostavki naučnog formalizma zaključivanja putem koga se pristupa izvođenju i interpretaciji naučnih eksperimenta i zapažanja. Naše slike Prirode su refleksije naših najdubljih, implicitnih verovanja, te se u tom kontekstu možemo još jednom podsetiti razmišljanja Vernera Hajzenberga o tome da »u prirodnim naukama, objekat istraživanja više nije priroda kao takva, već priroda u susretu sa ljudskim pitanjima, i u tom smislu, i ovde, čovek susreće sebe«. Kontrast između puteva ka kojima vode redukcionističke polazne pretpostavke tradicionalnih i savremenih naučnih shvatanja, i holističke ideje o neizvodljivosti reducibilnosti prirodnih pojava na njihove detalje, a da se pri tome ne izgubi esencija stvari, predstavljaju lepe teme za kontemplaciju emanencije polaznih stanovišta u svakom otkriću i saznajnom postupku na bilo kom planu ljudskih razmišljanja ili delovanja. U svakom slučaju, odgovornost bića za razmišljanja i doživljaj sveta se kroz ovakvo shvatanje prestavlja iz inertnog prihvatanja objektivističkih (ili bilo kojih drugih) programa rezonovanja na put traganja za temeljima naših pogleda na svet, koji ponekad vodi kroz »srce tame«, ali uvek stiže do čiste svetlosti jedinstva uma i Prirode, odakle se uvek i iznova pravi prvi korak, najčudesniji od svih (jer najlepše crte sveta uvek postaju, a »Ljubav se uvek rađa«, kao što je smatrao Blez Paskal), od koga se dalje poput čarobne klice saznanja spontano razvija naše drvo iscrtavanja sveta sa svojim plodovima u domenima razmišljanja i čistog iskustva.

Indukcija i dedukcija se najčešće podrazumevaju kao osnovni i jedini vidovi logičkog zaključivanja, i to tako da se, najpre, od pojedinačnih slučajeva indukuju opšti zakoni, od kojih se dalje mogu po potrebi dedukovati ishodi, odnosno posledice pojedinačnih slučajeva. Međutim, linearni postupci ni indukcije, ni dedukcije nisu u stanju da dovedu do nastanka novog znanja, već isključivo kružni logički ciklus zaključivanja, koji je Čarls Sanders Pirs nazvao najpre kvalitativnom indukcijom, a kasnije abdukcijom. Tokom svakog ovakvog ciklusa razmišljanja, uvek se vraćamo na početak, ali prolazeći kroz prosvetljujući put343 koji osvetljava sam sebe. Svako razmišljanje iz ove perspektive predstavlja kružne putanje koje se vraćaju na mesto sa koga su krenule, odakle je lako sagledati mnoštvo religioznih metafora, uključujući i kako hrišćanske158, tako i taoističke (Tao Te Ćing XIV361), budističke359 i zapravo sve svete savete da je uvek najlepše stajati na samom početku. A kada otkrijemo da je svaki zaključak zapravo odraz polazne pretpostavke, te da se stoga samo našom voljom (kroz veru) napravljen korak u smeru jedinstva sa Prirodom (koji odgovara našem izboru da smo Jedno sa Prirodom ovde i sada) može odraziti i na zaključak o jedinstvu, svepovezanosti i spiritualnoj refleksivnosti svega postojećeg, te da stoga »nikada ne napredujemo od zablude ka istini, nego od istine ka istini, od manje istine ka većoj istini«206, kao što je smatrao Svami Vivekananda, dostižemo T. S. Eliotov »cilj naših

198

istraživanja«, cilj na koji stižemo kada »dođemo na početak i prepoznamo predeo«. Stoga, možemo reći i da:

Svako kreativno razmišljanje je nelinearno, vraćajući se na svoj početak

U okvirima standardnog naučnog, logičkog zaključivanja se smatra da je dedukcijom izvedeno objašnjenje ispravno ukoliko je »istinito«; ako su premise (polazne pretpostavke) istinite, tada će i zaključak, izveden iz njih, biti »istinit«. Međutim, cena koja se plaća za uspostavljanje ovako »proverljivog«, krutog kriterijuma istinitosti je ta da su svi informacioni sadržaji, sva nova saznanja i otkrića implicitno sadržana u polaznim stanovištima. S obzirom da ne dovodi do novih, esencijalnih saznanja - jer je u opštim zakonitostima implicitno sadržan svaki pojedinačni slučaj za koji one važe - dedukcijsko zaključivanje se može smatrati ne-sintetičkim. Dedukcija se, stoga, usled svoje isključivo analitičke istinitosti (redundantnosti), može koristiti samo kao logički metod objašnjenja (karakterističan za nauku), ukazujući najčešće na mehanizam opisivanog procesa, ali ne i kao metod dopiranja do novih saznajnih otkrića.

Za slučaj indukcije, situacija je nešto komplikovanija. Naime, tada premise sačinjavaju opažene veze, dok se iz njih izvedeni zaključak odnosi na opšti slučaj. Za razliku od deduktivnog zaključivanja, za induktivno rezonovanje se dugo smatralo da povećava obim saznanja, ali da zauzvrat ne podržava obavezno održavanje istinitosti, s obzirom da se izvedeni »svevažeći« zaključak nikada ne može proveriti sa apsolutnom sigurnošću, te se može smatrati isključivo hipotezom. Pošto je svaki indukcijom izvedeni zaključak uslovljen pojedinačnim opažanjima, tada će svaka ovakva opšta, svevažeća pretpostavka posedovati na nivou njenog osmišljavanja karakter neponovljivosti slučajeva iz kojih je izvedena. Stoga se i često kaže da nauka zapravo nikada ne dokazuje ništa, jer istorijsko, u konačnom broju slučajeva potvrđeno određeno naučno objašnjenje koje uvek obuhvata i elemenat indukcije evidentan u formulisanim opštim zakonitostima, ne podrazumeva da će iste tvrdnje biti važeće u budućnosti i zauvek.

S druge strane, ni induktivno zaključivanje se ne može shvatiti kao sintetičkog karaktera, takvog da je u stanju da donosi nova saznanja, s obzirom da ispravna indukcija pre svega pretpostavlja kao hipotezu zakon koji bi trebalo da zaključi. Naime, svevažeći predikat mora biti poznat i pretpostavljen pre nego što se subjekti na kojima će se njegovo važenje proveriti izaberu iz izvesnog skupa, u suštini ograničenog opsega, definisanog kriterijumom prihvatljivosti naučnih tvrdnji u okvirima datog sistema logičkog rasuđivanja. Ograničavanje beskrajne prostranosti perspektiva sagledavanja sveta sa svakim formalnim opisom (koji je uvek redukcionističkog karaktera) implicira kao posledicu ograničenost skupa kome pripadaju relevantne naučne tvrdnje, za koje je uvek u svakom sistemu logičkog rezonovanja neophodno da zadovoljavaju određene kriterijume prihvatljivosti, definisane, naravno, konačnim spektrom očekivanih opcija (ishoda). Primer ovakvog rezonovanja je prisutan kod svake naučne analize, uključujući i hemijske analize u okviru kojih je neophodno precizirati ono što se traži, da bi se »to« i zaista našlo. Svako naučno merenje u okviru koga se određenim varijablama pridaju brojne vrednosti, uslovljeno je prethodnom pretpostavkom egzistencije datih varijabli u okviru interakcije eksperimentatora sa merenim sistemom345. Svako induktivno zaključivanje je, stoga, zavisno i definisano hipotezama koje moraju biti konstruisane pre samog zaključivanja od strane saznajnog subjekta, što je shvatanje koje čini osnovu

199

poznatog paradoksa učenja151 u skladu sa kojim je, pod pretpostavkom formiranja hipoteza kao čisto induktivnog procesa - procesa zaključivanja nad mnoštvom nepristrasno prikupljenih, od karakteristika eksperimentatora prividno nezavisnih podataka - nemoguće razviti (naučiti – pod pretpostavkom učenja kao formiranja hipoteza i njihovog potvrđivanja, prim.a.) bogatiju logiku na osnovama siromašnije logike. Iz ovog razloga, standardna naučna metodologija je ograničena isključivo na saznanja koja su implicitno sadržana u polaznim logičkim pretpostavkama, poznatim kao tautologije, kao i njenim implicitnim pretpostavkama koje se, kao što smo videli, nikada ne mogu u potpunosti eksplicitovati. Sve tvrdnje koje se mogu »dokazati« i sva pitanja na koja se može pružiti »istiniti« odgovor, tako su unapred određena sa postavkom saznajnog okvira i principa u skladu sa kojima se konstruišu relacije između pitanja i odgovora, naučnih opisa i objašnjenja. Drugim rečima, svaka tvrdnja, uključujući i ovu, može se dokazati kao istinita ili neistinita u zavisnosti od postuliranih polaznih i implicitnih pretpostavki koje čine temelje datog formalizma rezonovanja. S druge strane, u svakom kruto uređenom, logičkom saznajnom okviru postojaće pitanja čiji odgovori neće moći da opstaju u obliku logičkog sleda opisa, već samo kao posledica uključivanja intuicije saznajnih bića, te i efekta odgovornosti koji se često eliminiše iz polja današnje objektivističke nauka na račun uvođenja mnoštva robotskih, determinističkih crta u opisima živih bića, od Kosmosa kao potencijalno potpuno predvidljivog »časovnika«, preko živih bića kao uslovljavajućih mehanizama behaviorističke psihologije, pa do temeljnih shvatanja paradigmi genetskog determinizma i »sebičnog gena«. »Čista logika nikada ne bi ništa novo stvorila; niti bi bilo koja nauka samo iz nje mogla nastati«188, smatrao je Anri Poenkare. Procesi indukcije, silogizma, slično kao i definisanja, predstavljaju, tako, nepouzdana sredstva saznanja u svojoj logičkoj neuravnoteženosti sa intuitivnom spoznajom. Jedna veverica, kao što je Vitgenštajn primetio399, ne zaključuje putem indukcije da će joj za zimske dane biti potrebne zalihe hrane, već njena prirodna spontanost, eliminisana iz predstava logičkog, jezičkog rezonovanja, predstavlja ključ razumevanja njenih postupaka.

Međutim, svako induktivno zaključivanje, slično kao i svaki perceptivni akt, ne predstavlja klasifikovanje nad grupom podataka formiranih prilivanjem objektivnih uticaja u neutralni, perceptivno neinterpretirajući i nepristrasni »sud« ljudskog uma, već implicitno podrazumeva uključenost subjektivne interpretacije na osnovama prethodno pretpostavljenih veza, temeljnih spoznaja i verovanja. Ipak, sagledavši praktično bilo koji klasično koncipiran naučni članak278, sadržaja podeljenog na odeljke uvoda, prejašnjih otkrića, rezultata, diskusije i zaključka, moglo bi se pogrešno zaključiti da svaki naučni rad koji ne predstavlja samo nagomilavanje dedukcijom izvedenih podataka iz premisa tipičnih za važeću paradigmu u datoj oblasti (a u okviru koga je jasno da svi zaključci odslikavaju ove premise), već u okviru koga se iskazuju nove generalizacije, karakteriše klasično induktivno rezonovanje, i to upravo usled toga što je u okviru odeljka o putu nastanka rezultata gotovo neophodno (u cilju zadovoljavanja kriterijuma »bezličnog« pisanja, neformalno zahtevanog od naučnog izveštaja u svrhu površnog sticanja slike o njegovoj ozbiljnosti, te potom i njegovog objavljivanja) naizgled eliminisati efekte posmatrača, eksperimentatora, ljudskog uma koji je zaslužan za dizajn puta otkrića (tj. izuma) koji članak opisuje. Tek nakon izlaganja svih rezultata, uvodi se odeljak o diskusiji u okviru koga se stiče slika o dumanju nad ishodima izvedenih eksperimenata i traženju veze između njih sa prethodno teorijskim putem definisanim (u osnovi

200

izmišljenim) varijablama koje su se sistematski eksperimentalno varirale, i pored toga što je svaki naučni rad zasnovan na izvesnim očekivanjima i pretpostavkama ishoda, i upravo su ova očekivanja ta koja gotovo neprimetno nahode proces dizajniranja eksperimenta selektujući ishode i metode posmatranja po pitanju njihove relevantnosti u svetlu ovih temeljnih verovanja i težnji, te pružaju smisao aktivnostima opisanog naučnog rada. »Čitavo naše znanje je interpretacija u svetlu naših očekivanja, naših teorija, i prema tome je hipotetičko na jedan ili drugi način«356, smatrao je tako Karl Poper, pokazujući nam da čuđenje i orijentisanost ka pronalaženju rešenja izvesnih, od naših temeljnih očekivanja otklonjenih harmonija putanja našeg iskustva, predstavljaju osnove svakog čina posmatranja, na taj način neraskidivo povezanog sa elementom interpretacije. U tom smislu, »klasični naučni članak bi mogao biti prevara s obzirom da pogrešno predstavlja proces razmišljanja koji je pratio ili koji je razvio rad opisan u članku...diskusija koja u tradicionalnom naučnom članku ide poslednja, trebalo bi sigurno da dođe na početak...naučne činjenice i naučni aktovi bi trebalo da prate diskusiju, i naučnici ne bi trebalo da budu posramljeni da priznaju da hipoteze nastaju u njihovom umu duž neoznačenih sporednih puteva misli; da su one maštovitog i inspirativnog karaktera; da one zaista jesu avanture uma«278, kao što je smatrao Piter Medavar, ukazujući upravo na ključnu ulogu analogija i metafora, sistemskog, intuitivnog i poetskog doživljaja sveta u kreativnom naučnom rasuđivanju. »Uopšte nije tačno da su u nauci važni samo logično mišljenje i shvatanje i primenjivanje čvrsto utvrđenih prirodnih zakona. U stvari, mašta igra presudnu ulogu u carstvu nauke, i to upravo nauke o prirodi. Jer, iako je za osvajanje činjenica potrebno mnogo trezvenog, brižljivog eksperimentalnog rada, samo sređivanje činjenica biva uspešno samo ako čovek ume da se u fenomene unese pre osećanjem nego mišlju«168, smatrao je slično Verner Hajzenberg. Naučne slike Prirode su neodvojive od ljudskih bića i njihovog dubokog etičko-estetskog doživljaja sveta i naučno-istraživačkog rada, te stoga, čak i u slučajevima kada prevlađuje ukrućivanje naučne misli u prezadate programe naučne interakcije i redukovanja odgovornosti, kroz fleksibilnost na nivou temelja našeg rezonovanja, slobodnog razgledanja naučnog programa sa što više raznovrsnih perspektiva (jer »samo obilje vodi jasnoći, a u ponoru prebiva istina«168, što je bila je omiljena vodilja Nilsa Bora, ali koju je, u svrhu zaista dubokog pronicanja u suštine svake od ponuđenih perspektiva, korisno uravnotežiti sa skromnim shvatanjem LaoCea da »pet boja zaslepljuju oči čovekove; pet tonova zaglušuju uši čovekove; pet začina otupljuju ukus čovekov; trke, lov i galop konja razulare strasti čovekove...stoga je sveti čovek obuzet unutarnjim (nevidljivim temeljima raznovrsnih perspektiva sveta, prim.a.), a ne spoljnim (površnom, opažajnom raznovrsnošću, prim.a.)« (Tao Te Ćing XII)), otvara se prostor za beskrajno širenje konteksta kojim obuhvatamo ovaj najčešće maleni program delovanja u čudesno prosvetljujuće zadovoljstvo svesti naše i njegove egzistencije, a sa njime i put ka njegovom slobodnom i kreativno osmišljenom modifikovanju, ne spuštajući pogled sa u nedogled prostirućeg geštalta, realizacije sjajne svesti stopljene u harmoniji sa Prirodom.

Maštovito iscrtavanje analogija se može smatrati kreativnim aktom koji inicira razvijanje svih naučnih slika Prirode, s obzirom da se u svima njima mogu pronaći metafore koje izviru iz koncepata karakterističnih za ljudske refleksije nad direktnim iscrtavanjem našeg sveta. Izbor poredbenih aspekata našeg iskustva predstavlja kriterijum koji za razliku od unapred predodređenih rezona dedukcije i klasične indukcije, nije zadat, i upravo zato se u ovakvom sistemskom rezonovanju i krije tajna potencijala

201

neograničenog razvoja naučne ili, preciznije reći, naučno-poetske misli. U okviru abduktivnog zaključivanja se posredstvom analogijskih, metaforičnih preslikavanja (koja se u okvirima strogo logičkog rezonovanja i dalje smatraju elementima šizofrenog razmišljanja, premda sada vidimo da u njima počiva i tajna naučno-kreativnih uvida) od pojedinačnog slučaja izmišlja hipoteza koja se zatim, poput svojevrsne reverzne indukcije, poredi sa iscrtanim novim pojedinačnim slučajevima našeg iskustva, pri čemu je važno primetiti da »svaka indukcija sadrži implicitnu abdukciju«151, jer analogije i metafore ne predstavljaju opcionalnu, već nužnu crtu svakog razmišljanja.

Proces abduktivnog zaključivanja se može sagledati i na sledeći način: najpre, pojava čijem objašnjenju težimo - a koja se može zamisliti istovremeno i kao rezultat, odnosno izvedeni zaključak klasično logičke sheme - biva percepirana ili misaono prezentovana; drugi korak predstavlja uvođenje konstruisane hipoteze iz koje se početna pojava abdukuje102. Stoga, početna pojava predstavlja istovremeno i početak i rezultat ovakvog kreativnog cirkularnog zaključivanja. Svaki prirodni proces razumevanja, iz ovih okvira možemo sagledati kao uslovljen misaono-reflektivnim, imaginativnim, ali i rekurzivnim razmišljanjem. Tako je nelinearno razmišljanje, u okviru koga se početak i kraj slivaju u neraskidivu celinu, imanentno u svakom našem inteligentnom postupku ili saznanju. »Razum, u svojoj spekulativnoj zaposlenosti, vodio nas je kroz polje iskustva, i pošto nije mogao pronaći potpuno zadovoljenje tamo, okrenuo se spekulativnim idejama, koje su nas, međutim, na kraju dovele nazad ka iskustvu. Čineći to, ideje su ispunile svoju svrhu«210, opisivao je Imanuel Kant kreativni put ideja koji se, u skladu sa Kung-fu metaforom o životu ili umu kao o prstu koji pokazuje na Mesec, u trenucima prosvetljujućih razrešenja stapa sa sjajem nebeskog tela naspram spletenosti zamišljenim logičkim vezama, uobraženosti malenim prstom. »Idući samo napred, daleko se ne stiže«333, mislio je mali princ, a »onog koji se vraća, odaslao je Tao«, divna je izreka LaoCea (Tao Te Ćing XL). Svako prirodno razmišljanje se vraća na svoj početak, čineći da u doglednom toku sagledamo i put beskrajne evolucije ljudskih razmišljanja kroz neprekidne kreativne cikluse idejnih nadgradnji u okviru kojih se najlepši odgovori na naša pitanja sastoje u otvaranju novih perspektiva, u postavljanju istih pitanja u sve šire i sve bogatije kontekste ispunjene uvek i iznova sve novijim i čudesnijim putanjama koje nas povezuju u sve blaženiju celinu. Dok se dedukcija može smatrati pokazateljem da nešto mora ili ne sme postojati, indukcija se može smatrati ukazateljem da li je nešto operativno ili ne, a abdukcija kao jedini logički postupak dolaženja do novih saznanja jednostavno »sugeriše da nešto može postojati«102, što je u potpunom saglasnošću sa činjenicom da se nijedna naučna teorija ne može verifikovati pri svim mogućim graničnim uslovima, te da bi, stoga, svaka naučna teorija realno mogla zadržati atribut samo manje ili više povoljne naučne hipoteze. Abduktivno rezonovanje predstavlja jedino prirodno zaključivanje, posebno jer je poznato da je svaki informacioni sistem, predodređen na prikupljanje podataka i odgovaranje na pitanja u skladu sa nepromenljivim zakonima, štetan ukoliko nije uravnotežen sa mogućnostima slušanja, upijanja znanja i otvorenog modifikovanja svojih ne fiksnih, univerzalnih zakonitosti, već hipoteza na osnovu kojih donosi odgovore. Namesto zabašurivanja nesputane kreativnosti dimenzije otkrivanja = izumeća u konstrukcijama našeg sveta, i njene imanentnosti u svakom radoznalom rezonovanju, te teženja samo ka objašnjenju pojava na bazi opisa + fiksnih tautologija, iz svesti o abdukciji kao jedinom realnom načinu zaključivanja rađa se i svest o kontinualnom spiralno-cikličnom pružanju faza otkrivanja - izumeća i

202

verifikovanja, teoretisanja i eksperimentisanja, misaono-reflektivnog razmišljanja i intuitivnog spontanog ponašanja u toku kako individualnog, tako i globalnog evolutivnog razvoja. Tako su umesto jednosmernog validnog zaključivanja na bazi fiksnih polaznih pretpostavki u dedukcijskom, standardno-naučnom zaključivanju, u abdukcijskom zaključivanju prisutni kako uvidi u polazne pretpostavke koje se usled svoje hipotetičke prirode sa znatno manjim otporom modifikuju, tako i uvidi u moguće efekte zaključivanja288. Namesto postavljanja prepotentnih, univerzalnih i akontekstualnih tvrdnji, postavljaju se samo pragmatične tvrdnje etičkog karaktera međusobne orijentacije, ukazivanja puta, bez pozivanja na kriterijum »istinitosti« (jer »istina je izum lažova«373, kao što je smatrao Hajnc fon Ferster, dok stih dijamantske sutre – »ono što je istinita ideja nije istinita ideja«57, obeležava slično shvatanje, poput aforizma da »naučna (i sva akontekstualna i objektivistička) opisivanja sa 'istinitim' opekama grade velike laži, dok umetnost posredstvom 'belih laži' gradi velike istine«17, jer istina, zaista, počiva ne u konzistentnim tvrdnjama u sklopu izvesnog sistema rezonovanja, već u probuđenom poverenju, saosećanju i religioznosti, osećaju harmonične, blažene povezanosti i poistovećenosti sa svakim detaljem sveta, dok čitava ova knjiga, u skladu sa idejom o ko-kreaciji kvaliteta i svemu postojećem kao putu koji spaja realizam i solipsizam, objektivnost i subjektivnost, otkrića i izume, predstavlja put između tradicionalno naučnih i poetskih osnova, između istine i bajke), što je shvatanje sazdano na nemogućnosti razdvajanja zaključaka od konteksta njihovog postavljanja i razumevanja.

S obzirom da »čitava umetnost, čitava nauka, čitava religija, čitava poezija...su trenuci ili agregati trenutaka abdukcije u okvirima ljudske mentalne sfere«19 - kao što je smatrao Gregori Bejtson - kako ljudska saznanja, tako i formulisanje naučnih ideja o uređenosti stvarnosti, ne mogu se zamisliti kao potvrđivanje istinitosti prirodnih uzročnih veza nezavisnih od posmatrača, jer su same slike o uzrocima i posledicama, kao i postupci koji vode do dokazivanja njihove istinitosti, samo slike koje ukazuju na način razmišljanja ljudskih bića, koji se pokazao praktičnim i vremenom, slično nekakvom darvinovskom prirodnom selekcijom, opstao i razgranao se, menjajući pri tome izgled naše planete. Naučnim slikama sveta se tako pruža karakter ne otkrića, već izumeća, stvaranja, čineći ih plodovima slobodnog, ali i odgovornog stvaralaštva čija se pravila kroz tradiciju oblikuju ka sve prefinjenijim »pravilima igre«. Savremeni naučni pogled na svet, građen i dopunjavan vekovima, danas se smatra istinitim znanjem samo usled njegove superiornosti po pitanju predviđanja ponašanja materijalnih sistema u odnosu na druge slične saznajne perspektive. »Ako...onda« logika uzročnosti po kojoj funkcioniše savremeno naučno zaključivanje se onda može smatrati samo jednim od mogućih načina predviđanja i interferencije sa prirodnim fenomenima. Uzročnost zapravo nije nužna osobina svakog sveta, već kategorija primenjena u svrhu uređivanja naših misaono-reflektivnih predstava o spontanom uređivanju promenljivih rezultata percepcije koje čini naše iskustvo. Funkcionalistički karakter razvoja naučne misli, u okviru koga su se zamenom mape sa teritorijom pojmovi »povoljnosti« i poverenja zamenili sa objektivističkom istinitošću, implicirao je i razvoj kvantitativnog aspekta naučne metodologije, koji se opet ne može smatrati istinitim odrazom našeg sveta, već samo povoljnim načinom unapređenja životnih kvaliteta. Sa ovog stanovišta, suštinu problema neadekvatnih, »istinitosnih« predstava ljudskog razumevanja i puteva naučnih otkrića, čini zavaravajuće poistovećivanje mape sa teritorijom, odnosno efekata interakcije izvesnih fenomena sa ljudskim posmatračima sa samim fenomenima. U nedostatku ovog

203

poistovećivanja, naučni opisi sveta bi se smatrali samo kao jedni od povoljnih načina koordinacije ljudskih delatnosti u svetu, ali ne i kao njegovi jedini mogući i realni opisi. Galileo Galilej je smatrao da se Zemlja kreće, a da Sunce miruje; stav inkvizicije je bio obrnut – da se Sunce kreće, a Zemlja miruje; njutnovski astronomi su došli do stava da se i Zemlja i Sunce kreću. Međutim, danas iz perspektive relativnog kretanja znamo da se sva tri stava mogu smatrati ravnopravno »istinitim« (a svakako i povoljnim) uz pravilno usaglašavanje smisla termina »mirovanja« i »kretanja«393. Stoga je, između ostalog, i očigledno da se mnoge rasprave mogu veoma plodonosno rešiti sagledavanjem sopstvenih implicitnih pretpostavki koje čine polazišta naših razmišljanja i shvatanja. Slično kao što je Kantova filosofija transcendentalnog idealizma ujedinila filosofije racionalizma i empirizma, kao što su se Hajgensova talasna, i Njutnova čestična teorija svetlosti našle objedinjene u talasno-čestičnoj dualnosti svih prirodnih entiteta u okviru formalizma kvantne teorije, ili kao što je topološka geometrija objedinila Euklidovu, metričku geometriju i analitičku, projektivnu geometriju (pri čemu primetimo da je Žan Pjaže, u kontrastu sa Hekelovim biogenetskim principom, primetio da su prve dečije prostorne intuicije topološke prirode, nakon kojih se razvija euklidovski osećaj za prostor), izvođenje širih, bogatijih i dubljih (po pitanju implicitnog sadržaja) perspektiva sagledavanja relacija uma i Prirode, uspostavljanju kojih i ova knjiga teži, predstavlja put ujedinjenja komplementarnih pogleda nauke i religije, logike i estetike. »Stotine učenja idu napred i napred, umesto da se osvrnu unatrag, osuđena tako da se nikada ne sjedine«70, pisao je ČuangCe. Osvrtanje unatrag, otvoreno sagledavanje sopstvenih osnova rezonovanja i egzistencije bi zasigurno predstavljalo put prevazilaženja programskog, »slepog« razvoja razmišljanja (koji se smatra najvećim pronalaskom 19. veka – izumevanjem metoda izumevanja393, a što je dovelo do razvoja profesionalizma na račun zapostavljanja estetike i mudrosti) kakvo prirodno proističe iz postuliranja fiksnih ad hoc hipoteza, te dolaženja do duha zajedništva, kooperativne kreativnosti i ponovnog pružanja spiritualnim unutrašnjim težnjama mesto temelja naših pogleda na svet.

Međutim, bitno je napraviti razliku u rekurzivnim, abduktivnim modifikacijama »kognitivnih invarijantnosti« koje se odigravaju kao posledica prefinjenijih istraživanja i obogaćivanja isključivo mape podataka, ali sa zadržavanjem fundamentalnih, implicitnih pretpostavki - kao što je, na primer, modifikovanje invarijantnih fizičkih zakona održanja u principe simetrije sa razvojem kvantne fizike, te i njihova subsekventna modifikovanja koja su pratila uočavanje slomova ovih principa simetrije pri visokim energijama (»rezolucijama«)165 – i paradigmatskih promena koje prate duboke i esencijalne promene na nivou ovih implicitnih pretpostavki. Analogno ovome, i savremeni rast pristupa raznovrsnim informacijama i brzine računarskog procesovanja, nije u stanju da promeni naše implicitne, temeljne saznajne invarijantnosti bez uključivanja kvalitativnih promena iscrtanih u biološkoj komplementarnosti čistoj logici – intuiciji, saosećanju, spiritualnosti. Učenje o učenju, učenje slobodnog sagledavanja i preuobličavanja konteksta našeg doživljaja sveta (jer slobodu možemo sagledati kao doživljaj odgovornosti za našu odgovornost271) i našeg rezonovanja predstavlja ključ kako saznajne, tako i adaptivne i evolutivne fleksibilnosti. U svakom slučaju, kontinualni rast rezolucije naučnih predstava sveta možemo prihvatiti kao odraz ljudskog uma kao ogledala socijalnog i celokupnog jedinstva planetarne i kosmičke životnosti. Širine i suptilni izumi naučnih saznanja su tako odraz našeg trenutnog bogatstva na putu ka evoluciji svesti. U tom duhu je i Hajnc fon Ferster smatrao da ne samo fizičke, »takozvane prirodne« zakone mi pišemo, već i da

204

je teorija mozga, najkompleksnije strukture koju susrećemo u panorami čitavog Kosmosa, moguća samo kao eksplicitna funkcija sebe, te bi tako ona, u suštini, ispisivala sebe165. Iz ovakve perspektive slobodnog sagledavanja naučnog programa rezonovanja, boravljenja u kontekstu konteksta njegovog izvođenja, ne samo fizičke zakone, već i čitav svet jasno vidimo kao ogledalo naših najdubljih težnji.

Sa preinačavanjem karaktera istinitosti u karakter povoljnosti svih opisa sveta, i nauka bi postala pragmatični uzajamni orijentir ka evoluciji planetarne svesti, te istinska »putanja koja povezuje« ljudska bića u težnjama ka ulepšavanju života jedni drugih. Naučne hipoteze bi sa prihvatanjem ovakvog shvatanja prestale da predstavljaju samo objektivističke korelacije iskustva sa nekim tamo, od našeg unutrašnjeg sveta nezavisnim svetom sa kojim ne doživljavamo nikakvu spiritualnu bliskost, već svete putanje koje povezuju iskustva ljudskih bića, jer da se podsetimo, sve naučne teorije nam ne govore o ontološkoj stvarnosti, već o pragmatičnom uređivanju naših iskustvenih svetova. Naučne teorije su slobodne kreacije ljudskog uma i, kao takve, one objašnjavaju ljudska iskustva, a ne objektivni svet. Priroda se tada može videti kao naš zajednički svet, a svaki njen detalj putanja koja povezuje njena bića među sobom. Stav o egzistenciji naših najdubljih verovanja i težnji kao pokretača i konstruktivnih usmerivača naših delovanja, otvara nam vrata ka pretvaranju istinitosnih kriterijuma misli i naučnih tvrdnji u njihove pragmatične značaje, iscrtane suptilnim sagledavanjem praktičnih efekata naših dejstava, iniciranih datim idejama i stavovima308. Stalno upitkivanje »kako bi svet bio različit ukoliko bi ova pretpostavka bila istinita, bila temelj naših razmišljanja?«199, predstavlja, tako, odraz ključnog pragmatičnog kriterijuma koji bi, kroz buđenje tolerantnosti i prihvatanja, predstavljao zamenu za klasični, inertni kriterijum istinitosti, i činio naučne teorije točkovima duhovnog napretka životnosti, a ne emanencijama težnji ka zatvaranju beskrajne ljudske avanture traganja i razvoja kroz oživljavanje pretenzija ka pružanju krajnjih slika Prirode. Kroz stanovište ekvivalencije karaktera »istinitosti« i globalne povoljnosti, praćenja harmoničnog Puta Prirode, osvetljavaju se i reči Vilijema Džejmsa da »istina je ono u šta bi trebalo da verujemo«199, čime kontinualno upoznavanje temelja naše vere i svetlosti našeg srca, ljubavi koju gajimo prema čitavom svetu, postaje adekvatno stalnom otkrivanju najveće životne istine, otvarajući vrata i mogućnostima preobražavanja opšte dihotomije između nauke i religije, nastale na raspuknutim vezama između naučnih, empirističkih stavova i etičkih, spiritualnih vodilja, u jedinstvenu harmoniju. Pojam verifikacije koji podrazumeva uspostavljanje kriterijuma istinitosti pri poklapanju predviđenih ishoda naučnih teorija sa rezultatima eksperimentalnih merenja, bi, tako, bio zamenjen pragmatičnim terminom validacije, koji podrazumeva sklapanje ugovora, usklađivanje argumenata i, zapravo, povoljnosti korišćenja izvesnih metoda u opisivanju Prirode299. S obzirom da je, i u opštem slučaju, preduslov pridavanja epiteta naučnosti određenim tvrdnjama sadržan u ispunjenju dogovorom ustanovljenih kriterijuma relevantnosti i validnosti (predstavljajući odraz dobronamernog usaglašavanja implicitnih pretpostavki izraza), tada se i sve naučne tvrdnje, koje su i po svojoj prirodi okrenute interakciji bića sa Prirodom, mogu shvatiti kao konsenzusne tvrdnje. Na ovom mestu je korisno prisetiti se fon Fersterovog etičkog imperativa o izboru opcija, na osnovu koga se u izboru koji svako od nas svakodnevno pravi, krije etika, jer kriterijum povoljnosti sadrži implicitni karakter odgovora na pitanje: »Šta podrazumevamo pod povoljnim?«. Pa, ukoliko pod povoljnim podrazumevamo povećanje mogućih opcija globalnog sistema, tada ćemo se naći u zdravom, cikličnom rezonovanju, dok bi nas

205

eventualne težnje ka maksimiziranju individualnih opcija navele na linearni, monotoni, neprirodni put. Međutim, s obzirom da se »etičke odluke uvek nalaze na dubini od 60 000 hvatova«291, kao što je smatrao Seren Kjerkegor, bitno je nepobrkati fon Fersterovo doživljavanje opcija sa opcijama kao svesno postavljenim ishodima naših delatnosti, i svesnim izborom između njih. Globalna optimizacija sistema i fon fersterovski izbor maksimiziranja izbora opcija predstavljaju posledice spontanog odlučivanja, meditativne prepuštenosti Putu Prirode (jer kada ne postoji program ponašanja, tada je broj opcija beskrajno veliki), jer svako planiranje uvek redukuje fleksibilnost sistema i broj mogućih opcija i stanja sistema. Na osnovu ovakvog eventualnog brkanja bi se lako moglo pomisliti da se etika implicitno manifestuje u okviru izbora ciljeva, odnosno uvek antropocentričnim (ili egocentričnim) kriterijumom povoljnosti određenih shema akcija ili misli, jer se povoljnost uvek ocenjuje u kontekstu nekog cilja. Međutim, znamo da nije toliko bitno šta se radi, koliko je bitno kako se radi to što se radi, odakle je jasno da se etika ne manifestuje samo u površno, formalno opisanim ciljevima, već u njihovom celokupnom dubokom doživljavanju koje je samo po sebi nerazdvojivo od puta njihove izvedbe. Stoga je etika zapravo manifestovana ne samo u cilju, već prvenstveno u putu, u načinu, u unutrašnjem doživljaju izvedbe. Beskonačna raznovrsnost puteva izvedbe počiva u svakom, iz površne perspektive samog cilja »identičnom« postupku. Stoga, slično kao što lepota reči oživljava kroz njenu upotrebu, i nijedna paradigma kao program istraživanja Prirode ne može »objektivno« biti etički superiornija od bilo kog drugog konteksta sagledavanja sveta, već se u subjektivnom načinu njene primene i njenog doživljaja krije i tajna njenog etičkog oplemenjivanja.

Svaka epoha ljudskog razmišljanja se karakteriše skupom određenih fiksnih osnovnih pretpostavki koje ponekada izgledaju toliko očigledne da se praktično nesvesno uzimaju u obzir, a koje čine polazišta stvaranja uvek ograničenog broja tipova filosofskih sistema. Fiksnost supstancije i kvaliteta sveta u smislu njihovog jednostavnog, objektivnog lociranja predstavlja jednu od ovih pretpostavki razmišljanja, koja se provlači još od vremena antičkih mislilaca pa sve do modernih naučnih programa istraživanja i filosofskih rasprava. Doživljavanje prostor-vremena kao fundamentalno i realno postojećeg koordinatnog sistema, a ne samo apstrakcije (što ono i jeste), u sprezi metodologijom lociranja kvaliteta u ovakvim postavkama sveta, inicira i doživljavanje neprirodne fiksnosti, inertnosti i kontekstualne nezavisnosti kvaliteta sveta. Ove dve osnovne pretpostavke naučnog rezonovanja omogućavaju izvođenje naučnih objašnjenje pomoću pozivanja na pomeranje građe sa mesta na mesto, čineći osnovu »materijalističkog« naučnog pristupa opisivanju Prirode393. Međutim, pre-egzistencija prostora i vremena, materijalistički realizam u smislu prisustva ontološke stvarnosti nezavisne od životnih posmatrača, te razni vidovi dualizma, uključujući um-materija, materija-prirodni zakoni, posmatrač-posmatrano predstavljaju samo ljudske slike doživljavanja sopstvenog sveta. Albert Ajnštajn je pisao da su »fizički koncepti slobodne kreacije ljudskog uma, a ne, koliko god to izgledalo, jedinstveno određene spoljašnjim svetom«148,152. Tako, ideja o univerzalnosti određenih polja naučnih opisa sveta predstavlja samo emanenciju krutih, ali korisnih naučno-lingvističkih putanja koje povezuju ljudska bića, te stoga, slično karakteru jezika, predstavljaju pragmatične konsenzusne veze, ali ne i jedine moguće slike sveta. »U našem nastojanju da razumemo stvarnost mi smo poput čoveka koji pokušava da razume mehanizam zatvorenog sata. On vidi njegovo naličje i kazaljke, čak i čuje njegovo kucanje, ali nema načina da ga otvori.

206

Ukoliko je dovitljiv stvoriće sliku o mehanizmu koji bi mogao biti odgovoran za opažene stvari, ali ne može nikada biti siguran da li je njegova slika jedina koja bi mogla objasniti njegova opažanja. On nikada neće moći da uporedi svoju sliku sa stvarnim mehanizmom i ne može ni zamisliti mogućnost ili smisao takvog poređenja«, smatrao je Ajnštajn, formulišući usput i osnovni princip pragmatične nauke – »predmet svih nauka, bilo prirodnih nauka ili psihologije, jeste koordinisanje našim iskustvima i dovođenje ih u logički red«152. Tomas Kun je slično smatrao da »suparništvo između paradigmi nije takva vrsta bitke koja se može razrešiti dokazima«241, odakle nam je jasno da se naspram pozivanja na istinitosna poređenja naših apstrakcija sa »stvarnim« svetom moramo, u svrhu pronalaženja mirnog i harmoničnog puta napretka, vratiti na mudru svesnost sagledavanja implicitnih težnji u našim formalnim stavovima, jer se u ulaganju poverenja i međusobne predanosti, a ne nesaosećajne objektivnosti, krije tajna fleksibilnog, u beskraj prostirućeg razvoja naučne misli. Za naš svet, stoga, ne možemo više govoriti da je svet objekata čijim ponašanjem upravljaju fiksni matematički zakoni, već svet zajedništva subjekata sa svom svešću o spiritualnosti same materije i čitavog postojanja, koju ovakvo shvatanje može razviti.

Tradicionalno shvatanje zapadnjačke filosofije jeste da je neko znanje istinito samo ukoliko predstavlja preciznu reprezentaciju sveta za koji se implicitno pretpostavlja da je postojan a priori i nezavisno od ljudskih ili bilo kojih drugih posmatrača. Međutim, ne samo da svaka nauka poniče u umu posmatrača, te je stoga neodvojiva od nesagledivih implicitnih temelja njegove direktne i konceptualne konstrukcije sveta, već i kako direktna iskustva, tako i apstrakcije iskustvenih doživljaja predstavljaju jedinstvene putanje za svako biće u svakom trenutku postojanja, odakle je jasno da se poređenje sa »stvarnošću«, identičnom za svakoga od nas, odslikano Ajnštajnovim primerom upoznavanja čoveka i časovnika, ne može izvesti na objektivan način. Dvadeseti vek je, takođe, iznedrio niz logičkih pokazatelja o neizvodljivosti uspostavljanja istinitosnih kriterijuma na temeljima realističko-reprezentacionističkih, istinitosno-korespondentnih stanovišta, te je danas poznato da je pitanje istinitosti date propozicije u principu neodlučivo u jeziku u kome se može i formirati koncept istine316. Osim, u naučnom rezonovanju implicitne ideje o reprezentaciji objektivno postojećeg sveta simbolima formalnog logičkog aparata, neophodno je obratiti pažnju i na činjenicu da se sve naučne tvrdnje mogu podeliti na tautologije (fundamentalne, postulirane zakonitosti), opise i objašnjenja. Naučni zaključci kao objašnjenja baziraju se na mapiranju opisa (koji se smatraju nešto slično sirovom materijalu) na tautologiju - skup logičkih pretpostavki koje čine temeljnu postavku postupka zaključivanja. Tautologije ne poseduju istinitosne uslove, s obzirom da se ne dokazuju, već se u logičkom rasuđivanju uzimaju kao bezuslovno istinite. Tautologije, aksiomi na osnovu kojih se dalje logičkim aparatom izvode naučni zaključci, mogu se, dakle, zamisliti kao proizvoljno postavljene »opeke« formalnog, lako-komunikativnog zaključivanja na kojima nam je dozvoljeno, kao nastavljačima duge tradicije naučnog napretka, da gradimo zgradu formalnog znanja. Međutim, često previđeni nedostatak ovakvog sistema zaključivanja je obostranost uticaja koji se pruža između oblikovanja opisa i tautologija; naime, tautološke forme ograničavaju skup relevantnih opisa, dok izvorne forme opisa (čije su mogućnosti oblikovane i našim fizičkim strukturama) ograničavaju postavke fundamentalnih zakonitosti kao temelja naučnog rezonovanja. Stoga, tautologije zajedno sa implicitnim crtama formi logičkih iskaza predstavljaju osnove naučnog rezonovanja, na kojima

207

počivaju i svi naučni prikazi Prirode. I upravo se u ovom temeljnom znanju krije tajna potencijalne širine i efektivne veličanstvenosti našeg znanja, analogno jezgrovitoj dobronamernosti odnosa između inteligentnih bića i Prirode, koja iznedruje imanentnu lepotu u njihovim delima, blaženo harmonizujući čitav svet. Bića koja sa spoznajnih i saznajnih temelja vide svet prožet produhovljenom svetlošću, rađaju oko sebe samu dobrotu, te će i svako njihovo delo odisati plemenitošću i mističnom lepotom. Stoga se i kaže da svet možemo promeniti samo menjajući sebe, i da kada promenimo sebe, čitav svet će doći do nas. Nije potrebno tražiti istinu i lepotu po svetu, već ćemo je naći onda kada temelje sa kojih konstruišemo naše poglede na svet promenimo nabolje. Kao mali, voleo sam da tokom tihih večeri posmatram igru senke jednog drveta na zidu moje sobe. Čitava ova predivna prirodna igra je bila uslovljena svetiljkom na zidu jedne kuće iz susedstva, kao i stabla u jednom drugom susedstvu. Ispunjen zahvalnošću, pitao sam se da li je neko ko je zasadio to drvo i upalio tu svetiljku znao koliko užitka i radosnih otkrovenja će priuštiti jednom drugom biću. Danas znam da kada naše delatnosti izvodimo sa tihom dobronamernošću u najdubljem kutku našeg srca, tada sva naša dela ostavljaju u svetu blažene i prosvetljujuće efekte, koliko god ona prividno izgledala malena, nevažna i neugledna.

Usled koherentnosti veza koje konkretno ili potencijalno inicira data naučna tvrdnja u matrici hipotetičkih tautologija i prejašnjih opisa i objašnjenja, kao kriterijuma njene istinitosti, naučne tvrdnje se ne mogu zamisliti takvima kao da realno reprezentuju svet, već se njihova simboličko-operativna smislenost i veza sa svetom mogu smatrati podjednako hipotetičkim kao i same tautologije. Iz ovakvog shvatanja se sada lako može sagledati činjenica da dok svako realno razmišljanje, postojanje i organizaciono upravljanje obuhvataju ravnotežnu harmoniju između uređenosti i slobode, u okvirima logičkog zaključivanja elementa slobode nema i naspram njega se nameću nužnosti kojima dominiraju fiksna pravila. Ovakve nužnosti, slično kao i nemogućnosti, postoje samo u logici, ali ne i u Prirodi, s obzirom da se nijedno indukcijom izvedeno znanje ne može uzeti kao opšte, u svim okolnostima važeće, već samo kao hipoteza koja nam tako ne dozvoljava poistovećivanje mape sa teritorijom, odnosno naučno formulisanih zakona Prirode sa stvarnom slikom sveta, sa sve beznadežnostima i drugim disharmonizujućim posledicama determinizma, koje ovakve ideje nose. Zakoni u okvirima logičkog rezonovanja predstavljaju samo mehaničko i najčešće rutinsko prepoznavanje tautologija u složenim slučajevima. »Znamo li logičku sintaksu bilo kog znakovnog jezika, date su nam i sve logičke tvrdnje«417, smatrao je Ludvig Vitgenštajn. Na taj način je potencijalno moguće unapred dati sve opise »istinitosnih« logičkih tvrdnji, te u okvirima logičke spoznaje ne postoje iznenađenja, bez kojih je svako mudro i estetsko rezonovanje i doživljavanje sveta nezamislivo.

Iako se svaka nauka danas smatra oslobođenom od elementa vere, ona sama – njena metodologija rezonovanja i ispitivanja sveta, zasnovana je na hipotetičkim, nedokazivim tautologijama koje su, s druge strane, zasnovane na veri o njihovom važenju, veri koja, premda se u specijalističkim okvirima najčešće pogrešno zanemaruje, odražava voljnu usmerenost koja počiva na supstratu težnji i interesa bića i njegovog socijalnog okruženja. Rešenje Platonovog osnovnog problema filosofije kao »nalaženja bezuslovnog i apsolutnog tla za uslovno izvedene izraze«89 se, stoga, sastoji u buđenju sposobnosti sagledavanja temelja svakog formalnog znanja u etičko-estetskom spiritualnom domenu, čime se prikaz grana drveta znanja, naučnih i filosofskih pristupa

208

opisivanju stvarnosti obogaćuje sa svešću o njihovoj egzistenciji na korenima duhovnosti, pragmatičnosti i umetnosti, a odakle možemo jasno sagledati i Emersonove reči da »istinski filosof i istinski poeta jedno su, i lepota koja je istina, i istina koja je lepota, cilj su oboja«89. Usled ovako sagledanog naučnog i, uopšte, logičkog rezonovanja u okviru koga se kako induktivno izvedeni, generalizovani zakoni smatraju ne-nužnim pravilima, i svako znanje (tj. znanje o znanju kao formalno znanje) se (posebno uz uzimanje u obzir subjektivno interpretativnog karaktera svakog znanja) pretvara u emanenciju vere, u putanje u čiju re-kreaciju uvek i iznova moramo ulagati i naše intuitivne napore i saosećajne težnje kako bi one urodile svojim orijentacionim (ukazivanjem na put) plodom, a ne samo skup fiksnih pravila i očekivanja lišenih nepredvidljivosti u kojima počiva sva smislenost našeg postojanja. »Ono što znam, verujem«399, pisao je Vitgenštajn. Pretvaranje verujućih stavova u izvesne stavove (sa svom vulgarnošću koja je imanentna u ovakvim pojednostavljanjima) kao emanencije ne racionalno-intuitivne ravnoteže, već mehanističkog, logičkog zaključivanja, razvija i neprirodan, robotizujući stav o praktično zabranjenosti grešaka koje čine osnovu svakog organizacionog napretka u Prirodi. Iz Gedelove teoreme koja nam pokazuje da svaki realan, konačan logički sistem može biti ili konzistentan ili kompletan, lako se izvodi činjenica da svako prirodno, mudro i evolutivno razmišljanje mora posedovati izvesne nesavršenosti, dok je prihvatanje prirodnih nesigurnosti i stalnih susretanja sa nepoznanicama i iznenađenjima, ključ rađanja lepote u svačijim mislima, pokretima i pogledima na svet.

Ukoliko iz ovakve, konstruktivističke perspektive sagledamo prirodu naučnih tvrdnji, propozicija i zaključaka uz doživljavanje tautologija, temelja rezonovanja kao »pravila igre«, lako ćemo primetiti da naučne propozicije ne uključuju u sebe ono što preslikavaju (potencijalne odraze stvarnog sveta), već samo ukazuju na mogućnosti odigravanja nečega što se može naučno opisati, te stoga i one, slično samom svakodnevnom jeziku, predstavljaju svojevrsne orijentire ponašanja (istraživanja) u socijalnom okruženju. Bilo koja tvrdnja se može fiksno-objektivistički (za svakoga sa identičnim prikazom) smatrati istinitom ili neistinitom samo ukoliko je moguće njeno poređenje sa objektivnom, od posmatrača nezavisnom stvarnošću. Međutim, sa neophodnim inkorporiranjem akta subjektivne i metaforične interpretacije (prisutne u svakom realnom slučaju spoznaje) u svakom činu naizgled objektivne reprezentacije, ovakav kriterijum uspostavljanja istinitosti postaje neodrživ, jer je svaka stvarnost iz perspektive svakog posebnog subjekta svet za sebe. Stoga, objektivni standard za poređenje dveju ili više bilo naučnih paradigmi, bilo svakodnevnih shvatanja, ne postoji, dok nam, s druge strane, Kvajn-Dijemova hipoteza ukazuje da se svaka naučna teorija može učiniti kompatibilnom sa empirijskim podacima uz dodavanje odgovarajućih ad hoc hipoteza318, što nas navodi na očigledan stav o uzaludnosti pokušaja pronalaženja superiornih pogleda na svet koji bi trebalo da budu model za sve. Međutim, ovakvo prestavljanje značenja iz samih poruka u svest učesnika u komunikaciji ne zahteva odricanje od plodonosnih i konsenzusnih rasprava usled nestanka »tla« koga je činila ideja o objektivnom svetu u odnosu na koji se meri relevantnost i istinitost naučnih tvrdnji. Inkorporacija učesnika u komunikaciji u nelinearne petlje naizmeničnog slušanja (koje iz ove perspektive postaje od esencijalne važnosti u odnosu na kontekste objektivističke komunikacije), razumevanja i izlaganja omogućava egzistenciju konstruktivne komunikacije bez nužnog formiranja dogovora o značenjima, sastavljenog od fiksnih i za svakoga identičnih formi (i normi). Saznajna prijemčivost i otvorenost,

209

poštovanje, spremnost na deljenje znanja, ukazivanje poverenja, tihe predanosti i prihvatanja drugih kao autonomnih bića, i sve to sa svešću o neizvodljivosti kontrole i dominacije pozivanjem na posedovanje pristupa »objektivnoj« istini, predstavljaće nužne preduslove čija će se emanencija ili nedostatak jasno moći sagledati iz rezultata ovakve komunikacije. Težnja da se svako ubedi da smo »u pravu«, da se svima ispriča i »ulije u glavu« nešto što smatramo sigurnom i univerzalnom istinom, kroz poznavanje suštine ovakvih mudrih, pragmatičnih komunikacija biva zamenjena obostranim menjanjem i učenjem, uvek proističući iz osećanja ljubavi prema drugome i rezultujući u samo-ispunjenju ovakvih komunikacionih sistema kroz buđenje spontanih samo-pouzdanja i mora inspiracija za buduće susrete. Dominacije dijaloga u odnosu na monologe (eto zašto unilateralnim predavanjima savremenih konferencija nedostaje kreativna uspešnost otvorene, mnoštvom povratnih sprega ispunjene konverzacije), dvostranih komunikacija u odnosu na jednostrane (eto zašto je televizija pasivan medijum komunikacija koji nas uči da osuđujemo, a ne da prihvatamo, tj. da pre svega uzimamo, pa tek onda da dajemo), slušanja (i to ne samo reči, već i tanane muzike govora u kojoj je implicitno sadržan etički karakter, kao i jezika tela, i unutrašnjeg obavezivanja i svetle predanosti) u odnosu na pričanje, impresionizma u odnosu na ekspresionizam, tihog divljenja lepoti u odnosu na egzibicionizam, ekscentričnost i egocentričnost, te svesnog prihvatanja odgovornosti u odnosu na njeno prebacivanje, činile bi osnovu i odraz jedne ovakve zdrave komunikacije.

Ovakva komunikacija je prirodno, svojim nelinearnim mehanizmom uslovljenim nepostojanjem finalnog temelja, već pre opstajanjem u vazduhu u kružnim vezama, sazdana oko mehanizma korekcije grešaka, te se usklađivanjem naših vrednosnih težnji u odnosu na cilj i rezultate komunikacije deluje na unapređivanje čitavog ciklusa u kome ovakva komunikacija i opstaje. Na taj način, naše implicitno sadržane vrednosti i osećanja - kako smatra Umberto Maturana - oblikuju prirodu konverzacije i njen ishod (jer »ne šta radimo, već osećanja pod kojima radimo to što radimo. Ne vodi tehnologija moderni život, već osećanja...«42), te se, stoga, u svrhu globalnog napretka kroz naše delatnosti i komunikaciju sa većim potencijalom uspešnosti može govoriti o menadžmentu naših spiritualnih kvaliteta i osećanja, pre nego kormilarenju (ili bolje reći gusarenju) ka marketinški određenim ciljevima, rukovođenom, naravno, ne zajedničkim oplemenjujućim ciljevima, već sebičnom kompetencijom. Iz naših unutrašnjih težnji, analognih fenomenološkim intencijama ili šopenhauerovskoj volji, u čijem se prosvetljenju krije tajna spiritualnog razvoja i napretka, niču naše akcije, slično kao što i cvetovi niču iz biljke koja je svojim korenom čvrsto utemeljena u zemlji, a svojom predanošću se pruža ka ostatku sveta44. Dokle god se naše unutrašnje težnje ne preobraze putem dugotrajnih refleksija i klesanja volje – s obzirom da smo uvek inkorporiranu u izvesnu socijalnu tradiciju, čiji se emotivni i saznajni stavovi preslikavaju na temeljne izbore ponašanja pojedinaca - neće se promeniti ni naše ponašanje, kao ni oplemenjavajući spektar efekata naše egzistencije. Ni u resursima, ni u naučno-tehnološkom progresu se ne krije lek za socijalne probleme današnjice, već u korenima našeg postojanja i razmišljanja, u najdubljim težnjama i osećanjima koja diktiraju naše ponašanje. Nelinearnost komunikacije oblikovane dubokim znanjem da se odrazi naših vrednosnih težnji mogu očitavati na nivou njene rezultujuće kreativnosti, na obogaćenju i oplemenjivanju saznajnih puteva bića-učesnika, implicira, između ostalog, i stav da svaka iskrena komunikacija zaista predstavlja istraživanje putanja naših misli i implicitnih

210

težnji, iscrtavajući put spiritualnog unapređenja naših temeljnih kvaliteta kroz suptilno uočavanja njihovog odraza na nivou globalne komunikacije. »Promišljena sinteza između verovanja, ma kakva ona bila, i uslova znanja, jeste ono što smo mi nazvali 'mudrošću', a čini nam se da je to predmet filozofije«309, smatrao je Žan Pjaže.

Naučne i, uopšte, logičke tvrdnje nisu u stanju da sagledaju sopstvene temelje iz kojih su ponikli - tautologije koje su u njima implicitno sadržane. I ne samo tautologije, već i implicitno sadržanu osnovnu logičku formu postavke samih tautologija je nemoguće podvrgnuti analizi date logike. Ovakve esencijalne logičke forme izražaja se odslikavaju u logičkim tvrdnjama, ali se ne mogu pomoću njih opisati. One se, slično kao i naše najdublje esencije i naša etika, ne mogu jezikom iskazati; na njih se samo može pokazati, kao što je smatrao Vitgenštajn. Tako, zakoni logike ne mogu biti podvrgnuti zakonima iste te logike, a slično kao i u svim jezicima, ovakav proces eksplicitovanja implicitnih pretpostavki uvođenjem novih jezika bi bio beskrajan i realno neizvodljiv. Slično kao što lepota drveta predstavlja čudesnu igru između sunčeve svetlosti i hranljivih supstanci čije se izvorište nalazi u njenom korenu – u zemlji, i ljudske slike sveta – kvaliteti, iscrtavaju se u sličnoj igri – putu između prirodne inicijacije i subjektivne percepcije koja slično kao i biljka opstaje na određenim saznajnim, verskim temeljima. I naravno, slično kao u samom individualnom saznajnom konstruisanju sveta, tako i u svetu formalnog, logičkog rezonovanja, te i u živom svetu, ovi koreni su prividno sakriveni i nevidljivi. Međutim, upravo se u težnjama ka upoznavanju ovih nevidljivih temelja našeg razmišljanja i naše egzistencije (koje, kao što smo videli, usled neizvodljivosti potpunog eksplicitovanja svih implicitnih pretpostavki, nikada nije u potpunosti moguće) ogleda čudesna lepota otkrića, pokreta, misli i osećanja koji iz njih proističu. Kreativno uspinjanje na lestvicama logičkih nivoa sistema rezonovanja ili modela uzajamne koordinacije ponašanja u svrhu sagledavanja temelja postavki ovih sistema ne predstavlja samo penjanje u globalnije, sveobuhvatnije perspektive sagledavanja naših postupaka, našeg bića i sveta, dosezanje polja novih esencijalnih uvida, već i povratak na početak, na sve čistije i prosvetljenije temelje našeg razmišljanja i doživljaja sveta, o čemu nam mogu posvedočiti kreativni primeri upotrebe jezika za filosofsko sagledavanje njegovih mogućnosti u prenošenju znanja i osećanja, korišćenje programa nauke za preispitivanje njegovih sopstvenih etičkih i pragmatičnih osnova, kao i savremene umrežene kompjuterske simulacije (kao, na primer, SIMNET) kroz koje bismo se, sa uspinjanjem od zajedničkog dizajniranja virtuelnog sveta ka zajedničkom dizajniranju dizajniranja sveta vratili upravo na sagledavanje uzajamne koordinacije našeg življenja u našem »stvarnom« svetu iz jedne nove perspektive. Upravo zato se buđenje čiste svesti posredstvom savremene edukacije ne sastoji u jednostranom treniranju izvođenja određenih programa rezonovanja, već u podsticanju slobodnih i kreativnih kontekstualnih sagledavanja i oblikovanja ovih programa i njihovih temelja, jer kroz radoznale susrete sa korenima međuljudske koordinacije iskustva iz uvek novih perspektiva, i svest o temeljima postanka našeg bića i čitavog sveta postaje bistra i sjajna.

Jedan od razloga zašto naučne tvrdnje sadrže odgovore na pitanja »kako...«, ali ne i »zašto...« ili »šta...« - kao, na primer, »zašto ovaj svet i mi postojimo?«, »šta je zapravo ovaj svet?«, »kako to da on postoji?« - krije se u mehanizmu logičkog, naučnog objašnjenja (kao nadovezivanja na prethodno postavljene uzročne karike), čiju uređenost možemo sagledati kao prirodnu posledicu stava da saznajna bića uvek čine jednu stranu interakcije sa percepiranim prirodnim fenomenima. Naučno iscrtane uzročne relacije u

211

ovakvim, nužno antropomorfnim saznajnim uslovima, prožete implicitnim kvantitativnim aspektom, nisu u stanju, stoga, da dosegnu tajnu opisa suštinske organizacije Kosmosa i naših bića, dozvoljavajući nam da poznajemo samo puteve koji nam donose znanje da jesmo, ali ne i krajnje tačke ovih puteve koje bi nam obasjale odgovore na pitanje: »Šta smo?«. Međutim, do »adekvatnog« razumevanja stvarnosti - pod kojim se u naučnim okvirima podrazumevaju objašnjenja koja su sa opisima i tautologijom povezana konzistentnim logičkim vezama - može se doći samo pod pretpostavkom prethodnog implicitnog poznavanja karaktera proučavane stvarnosti. Tek nakon prihvatanja ovog osnovnog, implicitnog karaktera, može se proslediti sa proučavanjem potencijalnih odgovora na pitanja »kako...«. Naučne tvrdnje nam, stoga, sugerišu kako stvari postoje, ali ne i šta su one zapravo417. »Logika...prethodi pitanju 'kako?', ali ne prethodi pitanju 'šta?'...Nije kako stvari jesu u svetu mistično, već to da on postoji«417, smatrao je Ludvig Vitgenštajn. Istinsko razumevanje se iz ove perspektive može sagledati ne kao uklapanje ideja u mehanički vezane uzročne karike, već kao metafizičko sagledavanje temelja opšte forme razmišljanja na kojima su ponikle ove logičke veze. Vitgenštajn nas dalje može podsetiti da »sredstvo logike nije polje u kome iskazujemo šta želimo pomoću znakova, već pre ono u kome priroda apsolutne nužnosti govori za sebe. Ukoliko znamo logičku sintaksu bilo kog znakovnog jezika, tada su nam već date sve propozicije logike...Stoga ne može nikada biti iznenađenja u logici...u stvarnom životu matematičke propozicije nikada nisu to što hoćemo. Umesto toga, koristimo matematičke propozicije samo u zaključivanju od propozicija koje ne pripadaju matematici do drugih koje takođe ne pripadaju matematici. (U filosofiji pitanje 'Radi čega zapravo koristimo ovu reč ili ovu propoziciju?' iznova vodi do vrednih uvida.)«417. Međutim, pošto savremenu naučnu misao karakteriše težnja ka kvantifikovanju i uzimanju u obzir samo merljivih vrednosti pripisanih svetu, tada je ona osuđena da potencijalno pokriva samo određena, površna polja stvarnosti. I naravno, svaka nauka ovakvog tipa, te i svaka nauka uopšte, uvek će naići na određeni indeterminizam koji će moći sa jedne strane biti protumačen kao nasumičnost prirodnih događaja, a sa druge strane kao božanska volja.

Pošto se zakoni logike ne mogu smatrati istinitim ili neistinitim, već pre praktičnim (ili povoljnim) ili nepraktičnim, tada se i naučnici (kao i sva saznajna bića) mogu smatrati graditeljima jedne davno postavljene tradicije naučnog razmišljanja, pre nego otkrivaocima stvarnog sveta oko nas. »U izboru paradigme ne postoji standard koji bi bio viši od odobravanja od strane relevantne zajednice«241, smatrao je Tomas Kun. Nauka, tako, slično svakom jeziku predstavlja metod koordinacije ponašanja saznajnih bića u cilju ulepšavanja njihovog sveta. Kao i u slučaju jezika, tako i u slučaju primene naučne misli, uvek je neophodno težiti obogaćivanju tuđih saznajnih svetova, jer samo tada religiozna etika postaje utemeljena u svakom naučnom, saznajnom postupku i obliku izražavanja. Tada naučna saznanja prestaju da budu mehanistički gospodari naših vizija u vidu “istinitih” opisa sveta u kome živimo, već verne sluge, komunikativne forme sa pragmatičnom namenom. Naspram isključivih, objektivističkih naučnih predrasuda koje često, poput krutih stavova mitoloških tradicija i dogmatskih religijskih institucija, sličnim »tabu« reakcijama odbacuju nove kreativne poglede na svet, sa svesnom važnošću negovanja duboke, nevidljive etike naših pogleda na svet, saživljavajućeg odnosa sa najrazličitijim saznajnim perspektivama, i znanjem da »proliferacija teorija je blagotvorna za nauku, dok uniformnost (naučnih shvatanja), osim što ugrožava slobodan razvoj pojedinca, oslabljuje njenu kritičnu moć«100 - kao što je bio stav Paula

212

Fajerabenda, razvija se i spontano prihvatanje raznolikih naučnih i, uopšte, životnih metodologija kao podjednako relevantnih u odgovarajućim kontekstima. Ne samo što, s obzirom da mapa nije teritorija niti je klasa isto što i član klase, koliko god bila efikasna i pragmatično pouzdana, naučna objašnjenja nisu identična sa onim što se objašnjava, već ona iz ovde izložene perspektive prestaju da budu jedini relevantni opisi jednog jedinog, za svakoga identičnog i od svakoga praktično nezavisnog realnog i objektivnog sveta - sveta kao ploda »zamišljanja univerzuma potpuno slobodnog od ljudskog zamišljanja«136, već postaju emanencije međuljudskih odnosa, odnoseći se na »koordinacije našeg ponašanja u toku naše koegzistencije sa drugim bićima«, što je logična posledica stava Umberta Maturane da »mi kao naučnici objašnjavamo naše iskustvo sa našim iskustvom«331. Slično kao i u slučaju jezika, i sama nauka tako postaje ne denotativan, već konotativan sistem kooperativne konsenzusne interakcije između bića42. Od pojmova i stavova u kojima je oličen objektivistički potencijal prepotentnosti i sukoba mišljenja, naučna objašnjenja postaju, slično kao i svaki drugi jezik, pragmatični orijentiri, dok naučna, slično kao i svaka jezička komunikacija, postaje »koordinacija koordinacije akcija«331, te adekvatna koreografskoj aktivnosti ili vrsti plesa, vraćajući samu nauku na predeo njenog izvornog ponicanja kome je ona oduvek pripadala, u pragmatični orijentisane, dobronamerne kreativne misli, u samo srce ljudskih bića, koje, kao što znamo, uvek pripada drugima. Smisao nauke, slično kao i značenje jezičkih izraza, tako biva vraćeno iz samih zapisa i poruka u saznajne svetove ljudskih bića.

Analogno uspostavljanju perceptualnih konstantnosti prevođenjem neponovljive reke iskustva u prividno trajne i stabilne objekte našeg sveta, i naučne teorije se mogu sagledati kao na temeljima naših najdubljih vrednosti izgrađeno (= građeno) učvršćivanje prirodnih putanja u modele koji nam koriste za socijalno koordinisanje ponašanja i iskustva. Kada bi prirodna uređenost, čiji smo i mi deo, bila drugačija, i zakoni logike koji odslikavaju načine »povoljnih« i praktičnih ljudskih razmišljanja o Prirodi bili bi zasigurno drugačiji. Uopšte, fizička struktura saznajnog bića konstruiše reprezentacije perceptivnih konstantnosti u skladu sa putanjama koje se uklapaju u ograničenja sredine, te je tako u igri koja se odigrava na relaciji saznajnih bića, izumitelja nauke i prirodne sredine, skrivena i tajna našeg pogleda na svet i naših formi saznanja. Slično kao što oformljene perceptivne konstantnosti sa vremenom uslovljavaju izvesna ograničenja iscrtavanja našeg sveta, pružajući nam i određene epistemološke kriterijume razumevanja našeg sveta percepcije, i razvojem naučnog znanja se oblikuju grane razmišljanja na koje se jedino mogu nadovezivati novi zaključci. U ovakvoj paraleli se može pronaći i razlog povećavanja krutosti ne samo naučnih paradigmi, već i senzibiliteta življenja i saznanja iz perspektiva pojedinačnih bića. Objektivistička nauka se, stoga, može smatrati homeoretskom – procesom selekcije i kombinacije u okviru zadatih normi sistema, dok se sistemsko, kreativno, morfogenetsko i evolutivno napredovanje karakteriše fleksibilnošću upravo na promene ovih normi ponašanja, omogućavajući tako razvijanje beskonačnih diskursa i uzajamno harmoničnih perspektiva. Dok u okvirima sistema rezonovanja na bazi fiksnih predispozicija, ne postoji mogućnost menjanja ciljeva promišljanja ili računanja, s obzirom da se oni unapred postavljaju, kreativno, nelinearno, abduktivno razmišljanje omogućava beskrajan tok promena ciljeva, a time i dostizanje sveobuhvatne svesti Puta.

Prihvatanje osnove svakog znanja i ljudske mudrosti kao hipotetičke, ne samo da prirodno dovodi do razvijanja konstruktivne tolerancije prema različitim i često, naizgled,

213

sa strane izolovanog, subjektivnog posmatrača nekompatibilnim mišljenjima i stavovima, već inicira i produbljivanje shvatanja da se intuitivna spoznaja ne može eliminisati iz ijednog vida pametnog i inteligentnog razmišljanja. Isključivo strogo logičko razmišljanje nije u stanju da nas obogati mudrim spoznajama u istraživanju i izučavanju sveta, usled čega se često smatra da »jedna od najiracionalnijih stvari koje možemo da učinimo jeste da isključimo iracionalno iz racionalnog razmišljanja«102. S obzirom da je objektivna istinitost neodrživ kriterijum iz perspektiva koje iscrtava ova knjiga, te da u svrhu razvijanja miroljubivih međuljudskih odnosa nužno mora biti zamenjena karakterom saosećajne pragmatičnosti, jasno je da je naspram komunikativnih težnji ka ukazivanju na ono što se smatra opšte važećim istinama, znatno važnije prihvatiti LaoCeov stav da »probrane reči ne moraju biti istinite reči« i obrnuto, te da naše unutrašnje težnje koje stoje u osnovi naših fizičkih izraza definišu i kvalitet efekata koje njihovo dejstvo ostavlja u svetu. Time se osvetljavaju kako izvorno značenje biblijske »istinskosti« kao ne dokazujućeg i totalitarističkog koncepta, već »odnosa prožetog pouzdanjem i poverenjem«275, tako i reči Vilijema Blejka da »istina rečena sa lošom namerom gora je od svih laži koje možemo izmisliti« (»A truth that's told with bad intent, beats all the lies you can invent«185). U svakom putu prosvetljenja i buđenja sveopšte harmonije, poverenje - odraženo u tihom, ali i beskrajno snažnom odzvanjanju nerečite poruke sveprihvatajućeg i svepoistovećujućeg puta jezika srca: »Ja sam tu za Te«231, u svakoj našoj misli i izrazu - uvek je važnije i preče od svake istine373.

Slično kao što su dokazi do kojih dolazi nauka implicitno sadržani u polaznim pretpostavkama rezonovanja, tako je i ljudska etika implicitno izražena u svakoj našoj reči ili postupku. Same reči su u stanju da često ne zavise od implicitne etike, te se stoga i kaže da dobar čovek uvek daje dobra dela, nezavisno od toga o čemu ona pričaju. Svet se gradi ne na osnovi konvencionalnih značenja naših izraza, već na temeljnim težnjama na kojima se razvijaju naše misli i osećanja. Stoga se ne samo imenujuće interpretacije sa kasnijim izvođenjem logičkih relacija između mapiranih entiteta, već i direktni svet naše percepcije može smatrati slikom kojoj kontekst njenog egzistencijalno nužnog uokviravanja - direktno-interpretativnog »okruženja« koga čini naša podsvesno izgrađena etička osnova sagledavanja sveta na kojoj se temelje suštinski kvaliteti svih naših viđenja i zaključaka o svetu - udahnjuje lepotu i smisao. Upravo u zavisnosti od ovog konteksta kojim uokvirujemo i tiho oblikujemo naše perceptivne aktove, primećivaćemo različite stvari u svetu, pružajući često naizgled istim stvarima potpuno različita značenja. Džinovski osmejak, hrišćanska dobrota, čitav svet kao Jedno, Šubertova Ave Maria, određena mantra, nerečito, neeksplicitno i nesagledivo duboko svesno uverenje o prosvetljujućoj dobroti koja počiva i izvire iz svakog detalja Prirode, mi kao more, kao doline, kao pratioci Puta Prirode, kao bića na planeti Zemlji koja pluta zvezdanim prostranstvima ili, zapravo, bilo šta drugo može biti svesno postavljeno u ovaj saznajni temelj u okviru koga će konstrukcije perceptivnog sveta dobijati specifične smislenosti. Jer, »zvezde su lepe, zbog jednog cveta koga čovek ne vidi«333, kako nas podseća mali princ. Spiritualna izgradnja našeg sveta odgovara razvoju sve raznovrsnijih izbora »kojim čistim očima sunce da ugledamo«246, a čitava evolucija životnosti je posvećena upravo buđenju sve čudesnijih i zadivljenijih pogleda na svet, sve prosvetljenijih konteksta osmišljavanja sveta iz perspektive živih bića. Međutim, prosvetljene kontekste naših perceptivnih i saznajnih okvira je neophodno dugotrajno graditi, te održavati svetlim i čistim putem negovanja dobrih i plemenitih misli. Dokle god naš doživljaj sveta bude bio

214

obojen uticajem našeg ega, i uski konteksti u okviru kojih vidimo i interpretiramo prirodne pojave sadržaće neradosne, sramotne i zamračene spoznaje, ali kada shvatimo da čitav svet, sve što znamo da postoji, svaki kamenčić i svaka zvezdana putanja, jesmo zapravo mi, tada ovaj kontekst doživljavanja detalja našeg sveta i drugih bića postaje beskrajno veliki, i poput svih entiteta Prirode koji u sebi reflektuju holistički smisao celine, svega što postoji, i putanje interakcije sa našom sredinom će biti obasjane putem celine. Svaki naš pokret, reč ili misao predstavljaće emanenciju Puta Prirode, spontano ukazujući čitavom svetu na njega.

U okvirima savremenog naučno-tehnološkog razvoja se obično smatra kako se on izvodi po unapred utvrđenom planu i programu bez uplitanja etičkih i estetskih kriterijuma. Naučnici na taj način postaju oslobođeni odgovornosti, premda, podsetimo se, sa odricanjem odgovornosti imanentnih u refleksijama naših postupaka prestajemo da budemo slobodni, implicirajući niz nezadovoljstava kao posledica odbacivanja jednog od najlepših Božijih darova, ključnih vodilja na putu spiritualnog napretka. Mogućnosti hrišćanskog pokajanja (kao povratnog neutralizovanja negativnih, disharmoničnih temelja našeg razmišljanja i doživljaja sveta), pretvaranja potencijalnih osuda u tolerantnost radosnog prihvatanja raznovrsnosti mišljenja i ponašanja - sazdanu na temeljima dubokog znanja da sve sledi Put Prirode i da sve potencijalno destruktivne orijentire na putu našeg življenja dobrotom i poverenjem možemo preobraziti u podsticaje novih, sve bogatijih kreativnih putanja - te pridavanja božanski prosvetljenog značaja svim postojećim detaljima sveta - koje ide ruku uz ruku sa prihvatanjem odgovornosti - bivaju odbačene uporedo sa inkorporiranjem naših postupaka u strane programe, kao što su, na primer, savremene objektivističke teorije koje dominiraju poljima nauke i inženjerstva. Bića, u entuzijastičnoj želji za svestrano oplemenjavajućim uplitanjem etičko-estetskih implikacija naučnih razmišljanja i dejstava u njihove opise i predviđanja, najčešće bivaju odbačena rečima da »etikom se možemo baviti kod kuće, nakon posla«, ukazujući na profesionalno delatnu uslovljenost nemešanjem naučnog prilaza programskom opisivanju stvarnosti sa filosofskim razmatranjima, sa preispitivanjima kako temeljnih, implicitnih, tako i posledičnih etičko-estetskih, suštinski oplemenjavajućih putanja. Međutim, iako većina filosofsko-etičkih implikacija naučnih dejstava biva eksplicitno negirana, savremene naučne predstave o poreklu ljudske vrste, o prirodi i smislenosti naše egzistencije, o jeziku i prirodi ljudskih dejstava i odnosa prema sredini, implicitno sadrže značajne etičke posledice koje spontano sputavaju veličanstvene slike o životnosti, vekovima iscrtavane kroz umetničke i religiozne spise svetih tradicija Zemlje, u uske, degradirajuće, kruto-metodološke, programske okvire. Korišćenje novih tehnologija menja ljudsku praksu, dok način komuniciranja o njima ili posredstvom njih modifikuje naš jezik i, uopšte, putanje komunikacije, a time i naša razumevanja sveta. Pojmovi informacije, unosa, iznosa, komunikacije, pa čak i samog jezika su se, tako, drastično promenili sa protežiranjem masovnog korišćenja kompjutera i drugih elektronskih uređaja na našoj planeti. Naučne aktivnosti, tako, kroz produkte inherentne kreativnosti duboko utiču na etičko-estetske odnose ljudskih bića prema Prirodi, odakle lako možemo sagledati kritičnost savremenog, objektivističkog zanemarivanja odgovornosti nad procesima otkrića - bez koje nauka postaje program čija su otkrića posledice samog programa i implicitnih vrednosti na kojima je ona sazdana - čineći da racionalnost kao uobičajeni atribut naučnog delovanja opravdano poistovetimo sa iracionalnošću sagledavanjem naučnih dejstava iz efektivno širih perspektiva.

215

U svrhu sagledavanja osnovnih sistemskih crta saznajnog sveta živih bića, koje ih razlikuju i čine intelektualno superiornim u odnosu na kompjutere (kao računske sisteme isključivo formalnog, logičkog rezonovanja i eventualnog ponašanja kao biranja ishoda), opet ćemo skicirati životnost iz perspektive sistemske teorije. Naime, svaki živi sistem možemo predstaviti u vidu skupa svepovezanih varijabli, vremenski fluktuirajućih vrednosti u okvirima izvesnih opsega, izlaskom iz kojih opstanak sistema dolazi u pitanje. Zdrava, fleksibilna stanja, stanja maksimalne adaptivnosti se karakterišu harmoničnim variranjima vrednosti ovih promenljivih veličina, čineći životni sklad u kome se ogleda dinamička ravnoteža između uređenosti, pravilnog, redundantnog kretanja i slobode, neponovljivog i naizgled nasumičnog ponašanja. Međutim, zamislimo sada da vrednost jedne varijable relativno trajno dosegne vrednost blisku jednoj od njenih graničnih vrednosti oscilovanja. Usled egzistirajuće međuzavisnosti sistemskih varijabli, ograničenost fluktuiranja jedne od varijabli odraziće se na slične ograničenosti i ostalih varijabli, čineći da sistem kao celina postane krući u odnosu na malopre opisano zdravo, fleksibilno stanje, a time i krhkiji na potencijalno dejstvo stresa. Preterana centralizacija - koja najčešće predstavlja preterano samo-svesno, nespontano ponašanje - ili maksimiziranje varijabli - kao, na primer, težnje ka maksimiziranju sopstvenih interesa ili neravnoteža između normalnih aktivnosti, odnosno neusklađeni, delimično blokirani telesni ili, uopšte, sistemski protok energije i informacija - adekvatni su ovakvom povećanju krutosti sistema. Međutim, zamislimo sada da oscilovanje jedne ili više varijabli ne odvodi njenu ili njihove vrednosti ka granicama mogućih opsega oscilovanja, već samo ograničava fluktuiranje na mali opseg blizak optimalnoj vrednosti. Sagledavanjem usko opsežnog fluktuiranja sistemskih varijabli oko svojstvenih optimalnih vrednosti, možda bi nam izgledalo da je fleksibilnost datog stanja jednaka fleksibilnosti stanja obeleženog širokim oscilovanjima varijabli, premda bi ovakvo shvatanje bilo validno samo neko vreme. Naime, sistemsko stanje oličeno oscilovanjima varijabli u uskim opsezima odgovara naviknutosti sistema na svoj odnos sa sredinom, to jest - što je još važnije za ovaj momenat kontemplacije - naviknutosti sistema na fiksne implicitne težnje i pretpostavke, tautologije rezonovanja, pravila igre života. Sistemsku fleksibilnost iz ove perspektive, stoga, možemo definisati i ne samo kao potencijal sprovođenja stresa, već pre svega kao potencijal promene. Sa jedne strane, fiksnosti i nepromenljivosti u crtama životnosti su u kontrastu sa stalnom promenljivošću, sa neponovljivim tokom Prirode, dok sa druge strane znamo da svaka fiksna zauzeta perspektiva, definišući potencijalna otkrića, definiše i mora putanja i veza koje ne možemo primetiti, te, štaviše, kojih ne možemo biti ni svesni da ne vidimo, poput slepe mrlje u našem vidnom polju. Pouzdanost kompjuterskog »rezonovanja« je uslovljena egzistencijom fiksnih, ukrućenih varijabli na nivou osnova računarskih dejstava, dok se kreativna superiornost ljudskih bića ogleda u otvorenim mogućnostima stalne promene implicitnih pretpostavki razmišljanja, i to sleđenjem spontanog toka Prirode, saživljavanjem i postajanjem Jedno sa svaki bićem, svakom porukom, svakom pesmom i svakim detaljem našeg sveta. Jedan od najvećih izazova savremenog doba je, stoga, upravo iznalaženje blagodetnih harmonija između održanja sve kompleksnijih drveća znanja u racionalno-pouzdanim okvirima i iznalaženja kreativnih vodilja u pravcu kontinualnih promena i noviteta, te iniciranja lakoće menjanja »pravila igre« pri održanju visoko-etičkog odnosa sistema sa sredinom. Maksimalna održivost svakog prirodnog sistema je postojana u stanjima dinamičke ravnoteže između reda i slobode, »kamenite«

216

mudrosti i »talasasto bajne« kreativnosti. Uravnoteženost između slobodnog sagledavanja programa ponašanja sistema i lakoće njegove modifikacije sa jedne, i inherentnog informativnog bogatstva ovog programa sa druge strane, karakteriše svaku zdravu prirodnu uređenost, te su tako, na primer, homeostatska priroda sistema i fleksibilnost imanentna pri brzoj adaptaciji i kreativnoj akumulaciji korisnih varijacija, maksimizirane u neuronskim mrežama (ili, uopšte, bilo kojim sistemima) koje se nalaze na granici između reda i slobode, usled čega se, iz perspektive teorije kompleksnosti, stanje harmonične ravnoteže reda i slobode može smatrati atraktorom evolutivne dinamike neuronskih mreža214.

Neshvatanje nužnosti sprovođenja promena na nivou implicitnih temelja rasuđivanja (što je, svakako, kompleksan poduhvat, s obzirom na njihovu ne-eksplicitnost) pri pokušajima promena odnosa sopstva sa drugim bićima i celokupnim svetom nabolje, predstavlja uobičajenu zabludnu karakteristiku savremenog društva. Međutim, teškoća modifikovanja temelja naših interpretacija sveta je ojačana i stavom da uopštavajuće ideje koje dugotrajno koristimo u vidu premisa rezonovanja vremenom postaju stabilne osnove povezivanja drugih ideja, uslovljavajući njihovo kreativno formiranje i razvoj, usled čega ovakve premise postaju kruto usađene u korene naših razmišljanja, te, stoga i nefleksibilne na pokušaje promena. Međutim, s druge strane, nevidljivi, implicitni temelji našeg doživljaja sveta moraju biti sačinjeni od duboko-etičkih, spiritualnih veza, jer »svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, biće kao mudar čovek, koji sazida kuću svoju na steni. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću – i ne pade; jer beše utemeljena na steni. I svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, biće kao ludi čovek, koji sazida kuću svoju na pesku. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću – i pade, i pad njen beše veliki« (Matej 7:24-27), kako je učio Isus u finalu svoje besede na gori, pokazujući nam na važnost zidanja kuće saznanja i izgradnje našeg pogleda na svet na temeljima saosećanja, beskrajnog davanja i ljubavi, jer »blažen je čovek kome je vera u Gospoda, i čija nada Gospod je. Jer će biti kao drvo posađeno pokraj vode, i koje širi svoje korenje prema reci, i neće videti kada vrućina dolazi, a njegov list biće zelen; i neće se brinuti u godini suše, a neće ni prestati da daje plodove« (Jeremija 17:7-8). Održavanje mogućnosti kontrole, sebičnih težnji ka sticanju materijalnih moći, win-loss borbi za opstanak i čulnim zadovoljstvima možemo sagledati kao krute i pogrešne temelje ogromnog dela savremenog individualnog rezonovanja, koje bi trebalo zameniti svešću spontanog Puta, važnosti negovanja trenutnog postojanja, spiritualnih, umetničkih kvaliteta, igre etike i estetike i, svakako, uočavanja najveće lepote u stvarima koje nemaju cenu. Poznato je da se savremeni ideali izvodljivosti kontrole i dizajniranja živih bića, te postizanja pravde kroz primenu nasilja prema nasilju odražavaju na pokušaje stabilizovanja fundamentalnih varijabli društva putem zakonskih metoda, iako je očigledno da se samo proces kreativne edukacije i ukazivanja na važnost negovanja istinskih, spiritualnih kvaliteta i težnji ka sticanju prosvetljenog osećaja u odnosu sa sredinom, zajedno sa ne destruktivnim uzvraćanjem, već praštanjem, može smatrati relevantnim za postizanje dugotrajne, harmonično evolutivne stabilnosti sistema na njegovim temeljnim varijablama. Osuđujući stavovi i ljutnja, kreacije uma zavaranog idejom o svojoj izdvojenosti od Prirode, takođe deluju ukrućavajuće naspram radosnoj svesnosti u svojoj religioznoj predanosti koja lepršavo plovi talasima Prirode, učeći i evoluirajući na tom putu. Jezgrovita crta odnosa ljudskih bića i Prirode jeste da smo uvek

217

u prilici, da uvek imamo dovoljno vremena da popravimo naš odnos prema svetu (slično kao što se džez improvizacija može uvek pretvoriti u zvučne putanje koje će prosvetljujućim smislom obujmiti čitav prejašnji tok harmonija), jer svako učenje je učenje na greškama, te stoga i pogrešne premise mogu opstajati doista neko vreme, ali samo donekle, nakon čega (uprkos mnogobrojnim znacima neophodnosti njihove promene) počinju da se ogledaju u unutrašnjem nezadovoljstvu, samo-destrukciji i samo-urušavanju bića iz kojega su ponikle. Svaka borba u kojoj učestvujemo u našem svetu (čovek protiv Prirode, nacija, komšija, bakterija, kompanija, poslodavaca, akcionara, vlada itd.) bi nam morala biti znak da su naše implicitne, temeljne vrednosti pogrešne. S druge strane je očigledno da niz opasnosti koje vrebaju ljudsku civilizaciju - uključujući preterana zagađenja Prirode, neumeren rast ljudske populacije, nezdravu kompetitivnost, zanemarivanje i nevrednovanje spiritualnih kvaliteta, gubitak osećaja za spontanu komunikaciju, globalno planetarno zagrevanje i potencijalni dolazak ledenog doba, ratove za prirodne resurse, rast terorizma, »religijskog« fundamentalizma i fanatizma - predstavljaju direktne posledice ovakvih grešaka prisutnih na samim temeljima naših razmišljanja, koje ipak, u slučaju njihovog razumevanja kao odgovora Prirode na naše direktno, misaono-reflektivno nesagledive implicitne pretpostavke razmišljanja i iniciranja naših dejstava, mogu predstavljati korisno (i nužno) trenje pri kretanju točkova napretka naše civilizacije, povode učenja na greškama i dostizanja sve bogatijih i prosvetljenijih stadijuma individualno-globalnog evolutivnog razvoja.

Temeljne vrednosti - kompleksne harmonije implicitno sadržanih putanja našeg bića, programi ko-iscrtavanja i udahnjivanja smisla kvalitetima našeg sveta i misaono-reflektivno konstruisanim entitetima - predstavljaju zvezde vodilje u odslikavanju karaktera našeg sopstva na putu jedinstva uma i Prirode, na putu ogledanja čitave Prirode, svega postojećeg u njemu. Uzvišene vrednosti po pravilu odgovaraju većoj fleksibilnosti i osetljivosti, te i većem broju mogućih opcija stanja sistema, usled čega se sloboda izbora koju donosi strukturno-dinamička otvorenost prema raznovrsnim saznajnim uticajima može zamisliti kao kriterijum efektivnosti vrednosti55. Naravno, bitno je primetiti da se kreativno ponašanje ne sastoji u računarskom, ciljem-predodređenom biranju između alternativnih opcija zatvorenog skupa - jer »život je ono što se dešava dok mi pravimo planove o njemu«, kao što je smatrao Džon Lenon - već u spontanom, svesnošću o Putu iniciranom stvaranju ovih opcija, čija je relevantnost uvek postojana isključivo u odnosu na pozadinu, našu pre-orijentaciju, naše unutrašnje težnje i vrednosti. Ove neeksplicitne osnove razmišljanja i ko-kreacije kao kon-strukturisanja sveta mogu, u slučajevima njihovog nepreispitivanja, zadržavati formu »slepila«, redukujući saznajnu osetljivost na posledice naših aktivnosti, čime istinski, direktno nesagledivi uzroci naših etičkih dejstava na svet i obrnuto, ostaju prikriveni, što je danas posebno izraženo u kruto uređenim ustanovama koje opstaju na bazi eksternih deklaracija, fiksnih programa i projekata, te ponavljajućih zahteva i izvedbi. Vrednosti se mogu zamišljati i kao izvesni »standardi« (detalji pozadine, našeg ukupnog unutrašnjeg pejzaža) u odnosu na koje se, slično kao pri mehanizmu formiranja holograma ili svake perceptivne informacije, porede konstruktivne razlike. Implicitne vrednosti predstavljaju osnovu direktno, samo-svesno nesagledivih postavki kriterijuma selekcije i povlačenja granica kojima iscrtavamo naš svet. Stoga, ne samo da naše implicitne, temeljne vrednosti iscrtavaju naše interpretacije prirodnih pojava putem ostvarivanja načina selekcije i akumuliranja podataka, izvođenja zaključaka, identifikovanja iskustava, širenja razmišljanja i organizovanja smisaonih

218

konstrukata, već se i sama percepcija kao primarno iscrtavanje sveta u svojstvu druge ko-kreativne strane svakog kvaliteta Prirode, izvodi u skladu sa našim implicitnim vrednostima287. »Putevi koje biramo u stvarnom svetu su savršeno simbolični putevima kojima volimo da putujemo u unutrašnjem i idealnom svetu«372, pisao je Henri Dejvid Toro, te i način iscrtavanja našeg sveta slično potiče na temeljima naših najdubljih ideala i težnji. Tako je u svakom ljudskom delu (na primer, knjizi), lepota ostvarenja - ili u slučaju konstruisanja sveta posredstvom percepcije, sama lepota ovako konstruisanog sveta - u svojoj osnovi uzrokovana vrednosnim kriterijumom iscrtavanja granica. I sve naučne teorije se, tako, ne mogu zamisliti kao realna i istinita odslikavanja objektivno postojećeg sveta, već kao programi posmatranja i snalaženja u stvarnosti, perspektive koje predstavljaju zajednički formalni temelj izgradnje konsenzusa o putanjama koje povezuju ljudska bića, učesnike u ovim naučnim dogovorima, u okviru Kosmosa čiji su ona deo55.

Vrednosti nisu apstrakcije nastale izvođenjem logičkih operacija nad misaonim reprezentacijama objektivnog sveta, već kriterijumi konstruisanja sveta, te se stoga klasični slogan sumnjičave, objektivističke nauke – »videti je verovati« (tj. »poverovaćemo tek onda kada vidimo«), pretvara u spiritualnu svest da »verovanje je viđenje«, da naš svet iscrtavaju naše duboke vrednosti. Iako je danas još uvek prisutno uobičajeno shvatanje da naučne teorije objektivno i vrednosno-neutralno odražavaju uređenost Prirode, upravo neophodno prisustvo implicitnih pretpostavki u svakom posmatranju – pretpostavki koje ili vode poreklo iz prethodnih opisa ili u krajnjem slučaju predstavljaju apsolutno neizvodljivo eksplicitujuće, pa čak i nemoguće uočljive vrednosti (osim indirektnom refleksijom od Prirode) - čini svaku fizičku teoriju zavisnom i neprimećujuće izgrađenom na vrednostima čitave tradicije razmišljanja. Kriterijum selekcije između relevantnih i irelevantnih podataka, nivo formalne teorijske i eksperimentalne preciznosti, sloboda na pokušaje modifikovanja, relacije između posmatranja i formiranja činjenica, određivanje procesa i graničnih uslova kojima se ustanovljava granica između područja važenja teorije i nečega izvan (što pripada na primer, području metafizike, karakteristike svake naučne teorije) predstavljaju direktne posledice temeljnih vrednosti233 date metodologije razmišljanja, rezonovanja, te i samog posmatranja (kao već konstruisanja sveta).

Čuvena objektivistička norma o eliminaciji efekta posmatrača iz naučnog rezonovanja, oličena Njutnovom izrekom »hypotheses non fingo (ja ne pravim hipoteze)«, pada u vodu uporedo sa shvatanjem da je, analogno iscrtavanju sveta u skladu sa našim implicitnim vrednostima, i svaka naučna hipoteza implicitno sadržana u procesu prikupljanja i selekcije relevantnih podataka28, te da je ideja o nepristrasnom eksperimentisanju i prikupljanju podataka preko kojih se dalje izvlače zaključci i modifikuju hipoteze (takođe implicitno vrednosnim izborom procesa selekcije), neodrživa. Iz ovakvog shvatanja je očigledno da su naučne hipoteze i vođenje eksperimenata prožeti cirkularnom zavisnošću, pri čemu nevidljivi etičko-estetski implicitni sadržaj ljudskih bića - koja kroz naučne slike sveta ne iscrtavaju objektivni svet, već sama sebe - čini esenciju ove cikličnosti, čije indirektno sagledavanje predstavlja nužnost u svrhu razvijanja harmoničnog puta evolucije ljudske svesti posredstvom naučnih izuma. Iz perspektive stava da Priroda kroz nametnute rezultate koje »pružaju« naučne hipoteze, kontinualno iscrtava odgovore na duboke etičke težnje (kao izvorna, nerečita pitanja u direktnom dodiru sa Prirodom) samih naučnika, postaje

219

nam jasno i zašto se sve statističke, od ulaganja etičke odgovornosti u procesu prikupljanja i selekcije podataka prividno oslobođene korelacije, pretvaraju često u predstave o užasavajućim nasumičnostima i besmislu poretka Prirode. Svaka naša pružena ruka u plesu sa Prirodom nalazi svoj odgovor, i dok doživljavanje Prirode ne kao odraza nas samih, kao božanstvenog učitelja, rezultuje u refleksiji ovakve nesaosećajnosti na doživljaj našeg sveta, prožimanjem naučnih i svakodnevnih pitanja dubokom unutrašnjom etikom u vidu i najmanjeg odsjaja radoznalosti iza vela naših misli u istraživanju sveta, dobijamo blažene prirodne odgovore kao refleksije naše brižnosti i lepote kojima doživljavamo svet. Dok u slučaju razvoja naučno-objektivističkih mapa Prirode, samo-pojačavajući točak razvoja rezultuje u sve dubljem tonjenju u doživljaj nasumičnosti i haotičnosti prirodnog poretka, u slučaju fleksibilnog otvaranja vrata spoznajama temelja našeg rezonovanja i sveta kao refleksija naših najdubljih etičko-estetskih težnji, otvara se i beskrajni potencijal spiritualnog i evolutivnog napretka.

I pored činjenice da se mudrost odslikava u brižnosti prema našoj sredini, savremeno društvo je prožeto idejama o mogućnosti potpuno preciznog predviđanja ljudskih dejstava, bilo u poslovnim, naučno-tehnološkim ili političkim sferama, što se često povezuje sa ukazivanjem na »20/20 vizije« kao odraze atributa pouzdanosti i preduslove pružanja poverenja i, eventualno, investiranja u date projekte. Međutim, putem zavaravajućeg doživljavanja kvantiteta kao kvaliteta, i dobar vid se u skladu sa savremenim vrednosnim kriterijumima poistovećuje sa sposobnošću razlučivanja dovoljno malih i udaljenih slova (podsetimo se da je orlovski pogled čest simbol zapadnjačke kulture358), zanemarujući kvalitativne moći vida, uključujući reagovanje na dinamičku sredinu, sposobnost detektovanja perifernih signala, promenu rezolucije oka i pažnje duž vidnog polja i druge karakteristike povezane sa kontekstom posmatranja, u kome je sakrivena tajna svakog mudrog iscrtavanja sveta. Greška prihvatanja »20/20 vizije« kao apsolutnog merila dobrog vida i vrhunske odgovornosti prema planiranim ili izvođenim postupcima, prisutna je upravo u negiranju kontekstualnog karaktera i perifernog okruženja (koje čini 99,96 % našeg vidnog polja295) našeg posmatranja i naših dejstava, koje ovakvo shvatanje povlači, spontano inicirajući svojevrsnu tunelsku viziju, okrenutu isključivo ka programski proračunljivim ciljevima, zanemarujući njihovu kontekstualnu, know-why svrhu, te stoga i mnoštvo efekata koje naše delatnosti ostavljaju na putu njihovog dosezanja. Zaista mudro i odgovorno posmatranje je neodvojivo od osećanja iskonske povezanosti sa svakim detaljem našeg sveta i elementa intuitivne spoznaje, vida koji proniče kroz očiglednosti ka nevidljivim porukama, provučenim »kroz redove« crta našeg sveta, u duhu čega ČuangCe kaže da »kada vetar prelazi preko reke, ona izgubi ponešto; kada Sunce prođe preko nje, ona gubi ponešto. Ali čak i kada bismo pitali vetar i Sunce da stalno budu iznad reke, reka ne bi to smatrala početkom svojih briga – ona se pouzda u izvore koji je hrane i ide svojim putem. Voda se drži kopna, senka se drži forme, stvari se drže stvari. Stoga oštar vid može biti opasnost za oko, oštar sluh može biti opasnost za uho, a sticanje misli može biti opasnost za um. Sve moći koje se skladište u čoveku su potencijalni izvor opasnosti...«70. Svako iscrtavanje sveta podrazumeva vrednosnu selekciju između relevantnih crta i crta koje nevidljivo potpadaju u okvire nevidljivosti, i upravo nam stalno menjanje perspektiva posmatranja pruža put ka osvetljavanju ovih »slepih mrlja«, ne-eksplicitujućih implicitnih pretpostavki i naših najdubljih vrednosti koje poput praznine pozadine slike predstavljaju tajnu njene osmišljenosti. Sagledavanjem do tada nevidljivih putanja našeg razmišljanja,

220

rezonovanja i samog vrednosnog iscrtavanja sveta, »spoznajemo da smo bili slepi, i stoga ponovo vidimo«312, kao što je govorio Viktor Frankl. Upravo doživljavanje određenih puteva spoznaje ili detalja Prirode »jednim novim očima« predstavlja prosvetljujuće, Eureka trenutke, trenutke »okretnih« uvida, koji u individualnim okvirima predstavljaju suštine evolutivnog učenja, dok u globalnijim razmerama naučnog napretka odgovaraju paradigmatskim obrtima. Aktovi otkrića, tako, ne predstavljaju otkrivanje nove zemlje (što je shvatanje koje prirodno implicira sukobe i tragedije, kao u slučaju potrage za Eldoradom), već sagledavanje novim očima, kao što je smatrao Marsel Prust, a kroz metaforu divnog filma City Lights znamo da božanska dobrota, predanost i Ljubav, viđenje sveta jednim saosećajnim očima, spontano čine da bića zaista progledaju, da kroz crte očiglednih predstava jednim »novim očima« sagledaju svoje spiritualne korene postojanja, religioznu svepovezanost i jedinstvo svega postojećeg. Svaka spoznaja je, tako, ne otkriće, već izumeće, kao što je smatrao Hajnc fon Ferster, ukazujući na neizvodljivost pasivnog dolaženja do znanja i razumevanja, već nužno aktivnu konstrukciju saznanja, što, između ostalog, zahteva i drastičnu re-evaluaciju pojma razumevanja, ne više kao postupka mapiranja opisa na fiksne predrasude i koncepte, izvedene pomoću njih, već kao buđenja jedne dublje logičko-intuitivne harmonije, osećanja blaženosti i radosti saznanja. Tako, širenje domena naše radoznalosti, a ne samo polja našeg fokusnog skeniranja, predstavlja tajnu prosvetljenja i spoznaje konteksta našeg sagledavanja sveta – jer, u kontekstu spoznaje je uspavana tajna lepote i vrednosti čitavog našeg sveta - što postavlja krucijalni značaj na postavljanje pitanja, jer, na kraju krajeva, način postavke pitanja definiše i relevantnost odgovora na njega. Dok zaslepljenost fiksnim predrasudama – koja se može sagledati kao posledica kompetitivnosti za pažnjom295 u okviru aktivnosti naše percepcije - pruža primat specijalizaciji našeg znanja u odnosu na metaforične generalnosti i osećaj budne otvorenosti koji ravnoteža fokusirajućeg i kontekstualnog, perifernog vida – specijalizacije i uopštavanja – nosi, spontano prihvatanje svesti Puta odgovara i spontanom ukazivanju pažnje svetu u čitavom našem »vidnom« polju, iz najrazličitijih uglova, od posmatranja sa strane do osvrtanja unatrag, vrtenja u krug, poput balerine pogleda pruženog naviše i srca predatog nebesima, ne zaboravljajući pri tome ni jedan pedalj sveta ispod i iza nas.

Abduktivno rezonovanje u okviru koga su naše temeljne postavke razmišljanja otvorene na promene, u sprezi sa razvijanjem osetljivosti na doživljavanje odgovora Prirode na vrednosne kriterijume iscrtavanja našeg sveta i njihovu spontanu modifikaciju, predstavlja put logičko-intuitivnog razvoja i kontinualnog unapređivanja naših temeljnih vrednosti, putanja razmišljanja, te samim tim i našeg sveta. Upravo nas začuđenost, radoznala svest u susretu sa morem nepoznatog, beskrajna pitanja, otvorenost i spremnost na promene i naših najuverljivijih stavova i pogleda na svet, čine fleksibilnim i na beskonačan spektar evolutivnih podsticaja, konstruktivna prijemčivost na koje i čini Put Prirode. Čitava naša evolutivna transformacija na polju implicitnih vrednosti, a time i izgleda našeg sveta, odnosno nas samih, može se tako zamisliti kao beskrajan točak napretka – praćenjem odgovora Prirode na naše misli i unutrašnje težnje naših postupaka razvijamo sve veću zadivljenost prema svetu, ali i sve veću osetljivost na sve suptilnije njene odgovore koji izazivaju sve veće čuđenje, sve veće poistovećivanje sa čitavim svetom i sve blaženije crte Lepote našeg sveta.

221

U naučnim ili bilo kojim drugim saznajnim okvirima, prirodni sistemi se mogu predstaviti ili kao interaktivni skup entiteta - koji u krajnjem slučaju moraju predstavljati ili sličan skup »fundamentalnih« čestica ili prostiranje nekog »fundamentalnog« polja - ili kao nerazdvojiva celina koja sledi svoj tajnoviti Put. U prvom, redukcionističkom slučaju se imanentan indeterminizam Prirode zavaravajuće poistovećuje sa ograničenošću naših perceptivnih moći (u sprezi sa mernim aparatima) razlučivanja prirodnih interakcija, koja nam onemogućava definisanje fundamentalnih zakonitosti kretanja na nivou fizike »elementarnih« (njih 57) čestica, atomske, kvarkovsko-leptonske, vakuumske ili superstrunske stvarnosti, dok se iz druge, holističke perspektive, jedinstvenost sveta ili predstavlja kao suma hipotetičkih sastavnih delova koji uslovljavaju, ali ne i uzrokuju put njegovog postojanja, ostavljajući tako indeterminisani prostor za upliv Božijeg Puta, ili se doživljava kao čista predstava duha, kao potpuni odraz naših najdubljih težnji i Puta Prirode. Harmonične delatnosti i prosvetljena razmišljanja ljudskih bića su u stanju da opstaju upravo na sredini ova dva sagledavanja stvarnosti, u njihovoj naizgled nespojivoj ravnoteži koja, kao i ravnoteže svih prirodnih polariteta, ne predstavlja neutrališuće suprotnosti, već međusobno prelivajuće polove odslikane Tai-ći-tu dijagramom. Bavimo se malim stvarima, svakodnevnim delatnostima, školjkama, atomima, tranzistorima, ali pogleda uperenog u daljinu, iako sa svešću da smo isuviše mali da bismo konceptualno razumeli nebeski put koji sledimo, i možemo samo nevino gledati uzvišenu igru oblaka i zvezda koje nam kroje sudbinu i kriju tajnu odgonetanja našeg puta. Jedna ovakva redukcionističko-holistička ravnoteža je adekvatna skidanju vela predstave nauke kao potrage za istinitosnim prikazima objektivne stvarnosti i njenom pragmatičnom korišćenju sa svešću usmerenom ka nerazlučivom jedinstvu uma i Prirode. Oslobođeni svesti o istinitosnom reprezentovanju stvarnosti od strane naučnih i svih drugih lingvističkih opisa, naša svest ima priliku da ostane nedirnuta u holističkom jedinstvu uma i Prirode, pružajući sebe svojoj sredini posredstvom pragmatičnog baratanja redukcionističkim prikazima sveta, na ovaj način nevezanog za plodove rada.

Tako bi nauka, umesto oruđa za uspostavljanje kriterijuma istinitosti, morala usvojiti kriterijum »povoljnosti« i, umesto gospodara našim razmišljanjima i odlukama, postati dobar sluga u ispunjavanju naših želja za obogaćivanje i ulepšavanje života drugih bića posredstvom njene primene. Kao i mnoge druge ljudske konstrukcije, i nauka je dobar i koristan sluga naših razmišljanja i delatnosti, ali zavaravajući gospodar kada njene, orijentacijski namenjene predstave sveta poistovetimo sa intrinsičnošću kvaliteta Prirode. Svaku novu perspektivu sagledavanja sveta karakterišu nove obogaćujuće spoznaje, nepredvidljive iz bilo koje prethodne tačke gledišta, a interpretativni karakter svake predstave o svetu nužno povlači i njenu delimičnu metaforičnost koja svakom znanju daje epitet ne as-is, već as-if znanja, ne odraza istinitosti, već samo analogije, što nas podseća na antički polaritet259 Heraklitovog zalaganja za pragmatično, kontekstualno i relacijsko »the way the world works« razumevanje kroz harmoniju simultane celovitosti i raznovrsnosti, i Parmenidovog, kasnije aristotelovskog, redukcionističkog shvatanja o nužnosti razumevanja »the way the world is« kroz okvire sekvencijalne, sadržajne celovitosti u pluralnosti. Iz jedne skromne i pragmatične as-if vizije sveta se i svaka formalna specifikacija bilo čega neće doživljavati kao istinitosno eliminatorna tvrdnja svega onoga što to nešto nije, već kao povoljan ukazatelj u svrhu komunikacije radi uspostavljanja putanja koje nas povezuju i koje nam služe za ulepšavanje svačijeg sveta.

222

Naučni univerzum, tako, umesto univerzalnog referentnog okvira koji uslovljava egzistenciju naučnih tvrdnji i zahteva povinovanja (odatle i parabola o lošem gospodaru) objektivnom znanju u svrhu dostizanja svakog vida koegzistencije i izbegavanja sukoba mišljenja, postaje multiverzum ispunjen svešću o postojanju onoliko različitih domena istinitosti koliko postoji načina iscrtavanja sveta od strane svih subjekata (što je u potencijalnom slučaju beskonačan broj), čime se izbegava fenomenološki redukcionizam implicitan u ideji o objektivnom svetu - univerzumu. I ono što je najvažnije, konsenzusi u svetu multiverzuma se postižu ne pozivanjem na posedovanje pristupa privilegovanijoj perspektivi sagledavanja objektivnog, od nas nezavisnog sveta, već neophodnim pronalaženjem zajedničkih putanja koje nas povezuju, zajedničkog sveta kroz međusobno prihvatanje. Kruti objektivistički stavovi i norme sa potencijalom zahtevanja ka njihovom potčinjavanju i iskazivanja destruktivnih putanja fundamentalizma, totalitarizma, intelektualnog imperijalizma, privilegovanosti, neodgovornosti, isključivosti, moći, dominacije i kontrole, pretvaraju se u ravnopravne i fleksibilne sfere kooperacije, radosnog prihvatanja i kreativnog usaglašavanja razmišljanja, težnji i osećanja beskrajno raznovrsnog ulepšavajućeg potencijala. Zajedno sa ovim decentralizujućim, »kopernikanskim« prelazom, funkcionalna neodgovornost i inertnost prerastaju u odgovornost, budnost i holistički uticajnu svesnost, dok objektivno i od nas nezavisno znanje ustupa mesto zajedničkom znanju, znanju koje se deli i koje nas kreativno povezuje268.

Nauka se, stoga, uvek mora koristiti u kontekstu celokupnog ljudskog, saznajnog i tehnološkog napretka, evolucije kroz koju se izveo naš nastanak, te daljeg napretka – evolucije svesti. S obzirom da slaganje iskustava na društvenom nivou predstavlja osnovu svakog objašnjenja269, nauka ne predstavlja objektivan opis objektivnog sveta u koji su saznajna bića uronjena, već deo sistema interakcije ljudskih bića i dobronamerne orijentacije njihovih iskustvenih svetova. Umberto Maturana je, tako, smatrao da »nauka nije metod (manir) otkrivanja nezavisne stvarnosti, ona je metod (manir) rađanja određene (stvarnosti) ograničene uslovima koji čine posmatrača kao ljudsko biće«268. Svaka ljudska delatnost i svako iscrtavanje sveta iz perspektive bilo koje naučne oblasti se, stoga, mogu videti kao metaforične analogije koje oblikuju najsuptilnije crte našeg sveta, pri čemu upravo u posvećivanju pažnje ovoj metaforičnosti naučnih i svih ljudskih prikaza sveta, njenom obelodanjivanju i razjašnjavanju, možemo sagledati otvoreni put prevazilaženja aktuelnih problema prekomernog razvoja specijalističkih veština na račun sposobnosti uopštavanja i gubljenja osećaja za neraskidive veze isprepletanosti koje figurišu između svih, i naizgled najudaljenijih naučnih disciplina. Upravo ovakav prilaz znanju nagoveštava sredinom prve polovine 20. veka Alfred Nort Vajthed: »Širom sveta i svagda bilo je praktičnih ljudi, obuzetih 'nesvodljivim i tvrdoglavim činjenicama'; širom sveta i svagda bilo je ljudi filozofskog nastrojenja, obuzetih tkanjem opštih načela. U našem današnjem društvu novina je upravo to jedinstvo strasnog zanimanja za upojedinačene činjenice i jednake predanosti apstraktnom uopštavanju. Ranije se to jedinstvo pojavljivalo pokatkad i gotovo slučajno. Ta ravnoteža uma postala je sada deo tradicije koja prožima kultivisanu misao. Ona je so koja život čini ukusnim. Glavni posao univerziteta jeste da tu tradiciju prenose s kolena na koleno, kao široko rasprostranjeno nasleđe«393, dok je Abdus Salam slično smatrao da »biti multidisciplinaran je krst koji oni koji rade u zemljama u razvoju moraju biti spremni da ponesu«176. Međutim, ne samo da se u savremenim edukativnim institucijama interesovanja naučnika sužavaju posredstvom

223

preteranog protežiranja specijalizacije na račun generalizacije znanja (premda, želimo li da izronimo bisere iz mora - iako je najpre neophodno naučiti da plivamo, da sistemski, uopštavajuće, pronalascima putanja koje nas povezuju sagledavamo svet - moramo se na trenutke odreći ležernog plivanja na svetloj površini i zaroniti do tamnog dna), i ne samo da se posredstvom podsticanja kompetitivnosti i sužavanja odgovornosti zanemaruje korisnost slobodnog deljenja informacija i obaveštavanja »nestručne« javnosti, već se u okvirima naučne edukacije i dalje retko može čuti ukazivanje na grešku poistovećivanja apstraktnih opisa sveta sa njim samim, čime bi se izbegle zavaravajuće preslikane, neistinite predstave sveta - inicirane upravo težnjama ka pružanju istinitih prikaza (jedinih važećih, vezujući čitavu slavu za odgovarajuće izumitelje) - i otvorio put ka slobodi i čistoći razmišljanja i doživljaja sveta, našim mislima poput pticama na beskrajno plavom nebu jedinstva uma i Prirode, i nauci ne kao fundamentalnoj i fundamentalističkoj istini, već kao harmoniji plemenitih veza između ljudi, metoda istraživanja kroz koji radimo zaradi ulepšavanja i oplemenjavanja čitavog sveta, čime bi se i veštačke podele na prirodne i društvene nauke prevazišle15, s obzirom da bi aktivno uključivanje pragmatičnih, etičkih i estetskih kriterijuma pružilo socijalni karakter naučnim vizijama sveta, dok bi se, zauzvrat, i društvenim naukama kroz holistički, ekocentrični i biološki sistemski pristup povratila zaboravljena prirodnost.

Nauka viđena iz ovakve, konstruktivističko-pragmatične perspektive, na velelepan način premošćava i antički jaz između mislilaca i radnika. Svaki vid naučnog znanja ne predstavlja pasivnu shemu apstrakciju, već kreativne putanje međusobne koordinacije ponašanja i iskustva na nivou ljudske civilizacije, pružajući svakom znanju i svim razmišljanjima karakter aktivnog sudelovanja (što je još jedna perspektiva koja nam otvara pogled na sagledavanje »povoljnosti« kao adekvatnijeg epiteta naučnom metodu i svakom rezonovanju u odnosu na pojam »istinitosti«) u praktičnim tokovima oblikovanja harmoničnosti, kompleksnosti i lepote međuljudskih putanja. Praktično, meditativno predano delatno življenje, prožeto nevezanostima za plodove rada (karma-joga), nam pruža spontani, direktni kontakt uma sa Prirodom, misaono-reflektivna rasuđivanja (gjana-joga) odslikavaju indirektna produbljivanja naših vizija sveta na bazi njegovih (naših) mapa, a treći ugao ovog trougla »jedinstva« koji pruža vezi između prve dve tačke novu dimenziju, jeste bhakti-joga, predanost putanjama saosećanja, beskonačnog davanja i čiste, nebeske ljubavi. Kao posledica izolujućeg i kategorizujućeg povlačenja granica koje čini svako rezonovanje (jer je ono mapa mape teritorije), u plodovima misaonih refleksija je nužno sakrivena najdublja suština našeg bića, što čini nedostatak koji upotpunjujemo sa zadivljenim uočavanjima neimenujuće i svepovezujuće, neprekidnim saživljavanjima i saosećanjima, kontinualnim postajanjem promena uslovljene, praktične rezonance našeg postojanja i življenja u svetu »oko nas«. »A onaj čija dela prevazilaze njegovu mudrost, čemu je on nalik? Drvetu čije su grane oskudne, ali koreni obilni; ako i svi vetrovi dođu na njega, ne pomere ga sa mesta«337, podsetio bi nas Lazar ben Azarija, u skladu sa temeljnim principom karma-joge i fon Fersterovim estetskim načelom, ne na pronicljivo prosuđivanje, već na delatnu, sveoživljavajuću duboku etiku i estetiku kao na svete putanje koje poput isprepletanih niti korena pružaju nevidljivu stabilnost drvetu egzistencije našeg sveta; i zaista, nauka sagledana iz pragmatične, konstruktivističke perspektive iznova biva prožeta dinamičko harmoničnim (uzajamno potencirajućim) seeing - acting jedinstvom u okviru koga nam delatna posvećenost bićima našeg sveta omogućava da vidimo, dok nas prosvetljujući uvidi

224

pokreću na sve veću predanost osvešćivanju putanja našeg sveta, čineći naše postojanje tako poput tragalačkog puta ka buđenju blaženo tananih talasa i harmonija na tajnovitoj, svetoj harfi života. Svest da je »govoriti jedna stvar, a raditi potpuno druga«, kojom se oblaci misli uzdižu iznad poput Sunca čistog oka direktne spoznaje, predstavlja prvi korak ka ovom jedinstvu. Teorija i praksa, razmišljanje i spontano delovanje, inteligencija i intuicija, tako, očigledno postaju dve strane novčića, čije aktivnosti je neophodno uravnotežiti zaradi jednog zadovoljnog, spontano unapređujućeg življenja.

Teritorija je bogatija od mape, i nerečiti, čistim mislima orijentisani kontakt sa Prirodom nudi osećaj zadovoljstva i prosvetljenja, spontane harmonije sa Prirodom u odnosu na kategorizujući odnos koji odgovara lingvističkoj interakciji i pokušajima imenujućeg i isključivo logičkog razumevanja prirodnih promena. Međutim, korišćenje logičkih, lingvističkih i vizuelnih misli kao kakvih zavesa ili platna po kome crtamo boraveći u mislima čistog jedinstva sa Prirodom, nevezani za same misli, te tako ni za plodove našeg rada, u svrhu pragmatičnog pomaganja drugim bićima, predstavlja odliku bodhisattvične, sanjasinske svesnosti i delovanja, put harmonije meditacije i rada. »...Meditacija je bolja od znanja, a odricanje od plodova delovanja je bolje od meditacije, jer se takvim odricanjem može dostići mir uma« (Gita 12:12), reči su Krišne. Predanost naših dela drugim bićima i čitavom svetu predstavlja, tako, spontanu osnovu dobronamernog, kooperativnog i globalno usrećujućeg postojanja i napretka, kao i primernu crtu ljudske spiritualnosti.

Umesto linearnog korišćenja naučnog metoda - u okviru koga se inkorporiranjem opisa u tautologiju putem matematičkih operacija dolazi do objašnjenja - primena abduktivnog rezonovanja koji podrazumeva fleksibilnost kontinualnih izmena tautologija – temelja zaključivanja, neophodna je u svrhu postizanja prirodnog, adaptabilnog, evolutivnog razmišljanja. Naspram ideja o linearnom napretku, koje danas, što u sve većoj meri uviđamo, nisu u potpunoj harmoniji sa prirodnim poretkom životnih ciklusa, nelinearna rezonovanja spontano indukuju i prirodnu harmoniju delatnosti koje iz njih proističu. Rene Dekart je propagirao linearni karakter saznajnog napretka, premda je njegova čuvena »Rasprava o metodu« bila napisana ne kao temelj naučnih otkrića, već a posteriori, kao post-scriptum jednog naučnog eseja292, što je u saglasnosti sa spiralnim tokom saznajnog napretka, čiji je linearno napredujući element posledica stalnih, temeljitih vraćanja unatrag. Potreba za logičkom jasnoćom i univerzalnim redom je razumljiva kroz saživljavanje sa saznajnim perspektivama bića koja su živela u vekovima prožetim iracionalnim odlukama, religioznim (takođe formalnim) dogmama, stresnim prelazima iz feudalnih u industrijske životne uslove itd. Ipak, bitno je primetiti da sa ukidanjem ideje o fiksnom formalnom modelu koji prethodi našem iskustvu, dolazimo do prihvatanja mogućnosti o neograničenim potencijalnim modelima u okviru kojih bi se razvijalo naše zapažanje, razmišljanje i istraživanje sveta. Napuštanje naučnog metoda kao jedinog puta za dostizanje apsolutnog znanja ne znači padanje u ambis besmislenosti, već upravo suprotno – naše saznajno otvaranje na beskonačne smislenosti koje se, slično zracima Sunca pružaju od svih stvari našeg sveta. Međutim, za zdrav saznajni napredak neophodna je dinamička, Tai-ći-tu ravnoteža između racionalnog i intuitivnog principa, u okviru koje težnje ka egzaktnoj jasnoći, bistrini izraza i metoda istraživanja podstiču razvoj lepote, inspirativnosti i poetičnog divljenja, i obrnuto. Samo se kroz jednu ovakvu ravnotežu otvara prostor obasjavanja našeg sveta jednom istinskom mudrošću, a danas u vremenu izrazite dominacije krutog, racionalnog, Jang metoda, njegovo uravnotežavanje

225

sa umirujućom, Jin komponentom65 bi delovalo opšte blagotvornim, duboko kreativnim i harmonizujućim dejstvima.

Podsetimo se da preispitivanje metodologije ispitivanja sveta, kakvoj smo danas na mnogim poljima naučnih istraživanja sveta svedoci (sistemska teorija, konstruktivizam, teorija kompleksnosti, kvantna teorija itd.), predstavlja neophodan korak ka promeni paradigme. Zanimljivo je i primetiti da dok je modifikacija a priori metoda radi usmeravanja i obogaćivanja ljudskih istraživanja sveta uvek bila praćena skromnošću i suzdržanošću, potvrđivanje znanja putem objektivističkih, bezličnih procedura (što je centralni koncept svake formalne metodologije) predstavlja put utiranja nastanka raznih birokratija, aristokratija i bitke za »prava« u »skupštinama« ljudskog znanja292. Apsolutistička konotacija ovakve naučne usmerenosti je odvela ljudska razmišljanja i međuljudsku komunikaciju do novih krajnosti, od »religioznih« restrikcija do novih, ukrućavajućih principa naučnog metoda, od uzročnosti, preko principa o jednostavnosti, linearne matematike, analitičkog rezonovanja, isključivo mehaničkih, lokalnih prenosa informacija i odnosa, do čitavog pravnog formalizma ustanovljavanja istinitosti i pravde, te danas umesto »krvnog rodoslovlja« imamo »rodoslovlje po znanju«, odnosno po diplomi. Umesto prihvatanja biblijske poruke da »od svakog – kome je mnogo dano – tražiće se mnogo, i kome je mnogo povereno – od njega će se više zahtevati« (Luka 12:48), danas se životni ciljevi obrazovanih ljudi svode na borbu protiv oduzimanja njihovih prava u koje je »prost« svet ulagao, od tog istog »prostog« sveta339. Nadajmo se da će u bliskoj budućnosti umesto stare, linearne, redukcionističke, objektivističke klasične nauke iskrsnuti nova, nelinearna, holistička, subjektivistička, te time i vrhunski tolerantna, neukrućavajuća, pragmatična (a ne istinitosna) nauka, nauka koja će mehanističku, nasumičnu igru atoma, potencijalno opisivu formalnim sredstvima, zameniti slikom o božanskoj, indeterminističkoj i nelokalnoj stvarnosti prožetoj bliskošću duše i Prirode i svim svetim kvalitetima o kojima su propovedala drevna religiozna predanja. Povratak na ponovno uviđanje izvornih saosećajnih poriva naučne delatnosti na njenim temeljima, doživljavanje naučnih izuma ne kao istinitosnih programa rezonovanja nezavisnih od inteligentnih bića, već kao pragmatičnih orijentira sazdanih na supstratu socijalne tradicije i sa njom neraskidivo povezanih, predstavlja prvi korak ka doticanju svoda prosvetljene, duboko-etičke nauke, kao i holističke osnove sa koje se može nazreti put održivog, eko-razvoja258 koji zahteva sveprihvatanje usmeravajućih ideja, brižno držanje za ruke svih tradicija ljudskog znanja i stvaralaštva.

Kroz pristup nepoistovećivanja sveta sa njegovim opisima, već boravljenja u pragmatičnom kontekstualnom polju primene programa rezonovanja, na kome opstaje poistovećujuće jedinstvo uma i Prirode, individue i zajednice, izbegavaju se i ubeđujući sukobi (po pitanjima korektnosti, validnosti, širine, prioriteta) između generacijskih paradigmi32 razmišljanja i puteva konceptualno-metaforičnih oblikovanja sveta u čijoj smeni se ogleda kontinualni napredak razmišljanja na putu socijalne ko-evolucije svesti. Sa prihvatanjem naučnih opisa ne kao manje ili više istinitih prikaza objektivnog sveta, već kao konstrukcija zajedništva inteligentnih bića, i paradigmatske promene, bilo na poljima nauke, umetnosti ili religije, se kroz ovakve, duboko-etičke i programsko-fleksibilne okvire doživljavaju kao povodi radovanja sa prirodnim tokom jedne kontinualne evolucije interakcija između bića i Prirode, potencijala iscrtavanja sveta i oblikovanja sve čudesnijih (sve začuđenijih) saznajnih svetova. Namesto krutog držanja pri pojedinačnim opisnim strukturama organizacije našeg iskustva i apsolutističkog

226

ubeđivanja drugih u njihovu istinitosnu relevantnost, budi se radoznalost i poverljivo prihvatanje mnoštva raznovrsnih perspektiva organizacije pogleda na svet86. »Nema eksperata u sistemskom prilazu...Sistemski prilaz ide do otkrića da je svaki pogled na svet puno ograničen...Ideja iza »dijalektičkog« informativnog sistema je razjašnjavanje korisniku osnovnih pretpostavki koje idu u prilog bilo koje tvrdnje. Postajući samo-svestan svojih pretpostavki, upravljač bi trebalo da postane bolji odlučilac, jer se njegova osetljivost prema svetu povećala...U prirodi sistema je stalna percepcija i decepcija, stalno novo posmatranje sveta, čitavog sistema i njegovih komponenti. Esencija sistemskog prilaza, stoga, jeste zbunjenost isto koliko i prosvetljenje. Ova dva su nerazdvojivi aspekti ljudskog življenja...Sistemski prilaz počinje kada prvi put vidimo svet kroz oči drugoga«71, pisao je Vest Črčmen. Iskreni unutrašnji doživljaj prihvatanja stvarnosti sveta drugih bića podjednako stvarnih kao i našeg sveta, predstavlja jednu od emanencija hrišćanske ljubavi, i otvoreni put prema duhu zajedništva i prevladavanju otuđenog egocentrizma savremenog doba. Zavaravajuće saživljavanje sa borbama protiv... i borbama za... se, tako, preobražava u sveopšte prihvatanje i ujedinjavanje raznovrsnih perspektiva kroz spontano i blaženo praćenje Puta Prirode. Podsetimo se i da »nepoistovećivanje« sa početka ovog pasusa ne podrazumeva programsko baratanje opisima sveta oslobođeno naše etičke odgovornosti, već upravo suprotno – ne odricanje, već prihvatanje duboke odgovornosti prema izumljenim postavkama sveta, koje povlači svesno odricanje od prihvatanja »činjenica« kao odraza objektivnog, te potencijalno istinitosno reprezentujućeg sveta. U ovakvom odnosu između svesti Puta, neprekinutog jedinstva uma i Prirode, i naših misaonih kalkulacija, krije se i tajna naizgled paradoksalne harmonije između budističke ne-vezanosti, spiritualne slobode, i poistovećenosti sa svim našim mislima, sa svakim bićem, kamenčićem i sa svim što postoji.

Spontanost predstavlja osnovnu crtu plodonosnih komunikacija u okviru kojih se ne dogovori i zajednička značenja, već uzajamna prihvatanja, uspostavljaju ne na polju »objektivnog sveta«, već na dodiru temelja našeg etičkog, vrednosnog doživljaja sveta. Jedan od najvažnijih izazova savremenog doba je kako naučiti da budemo sigurni u nesigurnosti, da imamo poverenje u subjektivno, neproverljivo znanje, kako da učimo i izlažemo naše znanje na uvek novi i neponovljivi način i uvek u novoj esencijalnoj formi, kako da uopšte razmišljamo kroz kompromis logičkih ograničenosti i religiozne, metaforične slobode, a da pri tome stvaramo usrećujuću smislenost u sagledavanju sveta iz naših očiju. Uspešnost ovakvog epistemološkog prilaza prožetog spontanim ekspresijama i iskrenošću osećanja, puta evolucije zadivljenosti pogleda na svet, poput odsjaja na površini mora obasutog svešću da je duboko, suštinsko i iskreno prihvatanje, toplo i brižno držanje za ruke preče od površnih, formalnih usaglašavanja, sagledavala bi se ne samo u ispunjenijim intelektualnim poljima ljudskog življenja i saznanja, već i estetskim, etičkim, pragmatičnim i političkim okvirima, pružajući nam Sunce dubokog razumevanja i osvetljavajući put mira i harmonije.

Svesnost da se naše najdublje težnje, implicitno sadržane u svakom našem postupku i pogledu na svet, preslikavaju na sredinu i reflektuju na suštinu našeg bića, na jezgro karaktera naših pogleda na svet, navodi nas na zaključak da je umesto detaljnog planiranja naših akcija – što, samo po sebi, smanjuje broj mogućih opcija usled fiksiranosti na postizanje određenog cilja (a što je u skladu sa fon Fersterovim imperativima manje etički prilaz) - dovoljno dopreti do srca, temelja naših pogleda na

227

svet i tada ćemo moći čak da poznajemo cilj, sam plod naših akcija u trenutku kada zasadimo seme426. I poput jevanđelističkih reči da »ako zrno pšenično pošto se baci u zemlju ne umre, ono će ostati jedno; ali, ako umre, doneće mnogo ploda«84 (Jovan 12:24), i naše temeljne težnje će izroditi spiritualne crte našeg sveta kada svest o suštini našeg bića pretvorimo u kontekst naše egzistencije, u putanje davanja kojima se, poput Sunčeve svetlosti, zadivljeno pružamo ka čitavom svetu. Odricanje od plodova našeg rada i sanjasinska posvećenost drugim bićima, kojom se egocentričnost zamenjuje sa altruizmom prožetom holističkom svesnošću, neophodan su preduslov svakog spiritualnog napretka i buđenja osećanja unutrašnje slobode. A ovakva svesnost, sadržana u temeljima naših spoznaja sveta adekvatna je dobroj zemlji iz Isusovih priča na koju padne seme, »te izniče i donese stostruki plod« (Luka 8:8). Ovakva, u svojoj posvećenosti potpuno predana svest i jeste kraljevstvo Božije, ovde i sada, jer »ono je slično gorušičinom zrnu (jedno od najmanjih biljnih zrna, prim.a.) koje čovek uze i poseja u svom vrtu, te uzraste i posta veliko drvo, pa se ptice nebeske nastaniše na njegovim granama.« (Luka 13:19, Matej 13:31). Sa shvatanjem da mi nismo samo ono supstancijalno što prividno, u telesnim okvirima, posedujemo, već da, poput svakog kvaliteta Prirode, jesmo putanje koje se pružaju od nas ka čitavom svetu, i da što više dajemo, što činimo ove puteve blaženijim i svetlijim, to više imamo, rasvetljavaju se i čudesne biblijske reči da »blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko« (Matej 5:3).

Uređenost postojanja sveta i evolucije njegove životnosti se ogleda u igri između Prirode i njenih bića, u okviru koje se najdublje težnje i vera bića reflektuju na njihov svet. »Postoji neki most koji spaja ono što činim s onim što bih voleo da činim...Kad čovek nešto želi, cela mu Vaseljena pomaže da to i ostvari«229, piše Paulo Koeljo. U jednoj Zen priči358,361, posetilac manastira u kome je živeo Zen učitelj Džošu, upita ga: »Čuo sam puno o jednom mostu u Tvome manastiru. Ali koliko vidim, izgleda više kao jedna stara panjina. Kako to?«. Učitelj na to odgovori: »Vidiš drvo, ali ne vidiš kameni temelj«. »A šta je onda kameni temelj?«, upita posetilac. »Preko njega prelaze konji, preko njega prelaze magarci«. I zaista, slike sveta, razmišljanja, osećanja i nepregledne harmonije putanja kojima se pružamo ka svetu i koje jesmo mi, iznedrene sa temelja našeg saznanja, interpretiranja sveta i delanja u njemu, iscrtanih u harmoniji sa drevnim vrlinama, odišu ne ozlojeđenim osudama i netrpeljivošću, već strpljenjem, sveprihvatanjem, tihom, nečujnom radošću i nebeskom predanošću pri obavljanju neuglednih, ali u doživljaju izvedbe beskrajno čistih poslova, saživljavajuće usmerenih ka dobrobiti drugih bića koja na svom duboko poštovanom putu prelaze preko mosta naše egzistencije, mosta koji počiva u blaženoj mirnoći, sličnoj tihom povetarcu iznad mirnog, ali u brižnoj mudrosti i darežljivosti enormno dubokog i prostranog mora. Mora koje je »kralj deset hiljada tokova, jer leži ispod njih«, kao što je pisao LaoCe (Tao Te Ćing LXVI). Mora u koje se, poput leptira koji sleću na rame bića stopljenog u mirnu harmoniju sa čitavim svetom, sve reke ulivaju i koje nikuda ne ide u potragu za svojim snovima, jer su svi oni u njemu samome. I tada, jer »kada smo slabi, onda smo silni« (Korinćanima II 12:10), spontano postajemo »vodič onima koji su izgubili put, brod onima koji treba da pređu okean, most onima koji treba da pređu reku«129.

Slično kao što etičko-estetske vrednosti, prisutne u vidu implicitnih temelja svih naučnih metoda i koncepata, tiho i neprimetno iscrtavaju plodove naučnih zaključaka i predstava sveta, i istinske posledice naših delovanja su određene našim implicitno

228

sadržanim namerama i težnjama, skrivenim ispod vela maje grubih i očiglednih odnosa, aproksimizirajuće opisanih u vidu mehanističkih interakcija sa previđanjem suptilnih dodira u kojima se krije efektivnost dobrote i harmoničnosti plemenitih težnji. Stoga se i, u duhu Zen strelca koji oslobađa pogodak, a ne pokušaj, kaže da je odgovorni izbor sa slobodom imanentnom u njemu, adekvatan izboru žetve u trenutku sejanja. I znajući da naše najdublje spiritualne težnje predstavljaju setvu koju ćemo jednoga dana požnjeti, i pitanja sa početka našeg puta: »Kuda idemo?«; »Kuda naš svet i nas same vode naše delatnosti?«, možemo preobraziti u pitanje: »Kuda želimo da idemo?«, koje će nas, ispunjene morem poverenja, ponovo vratiti u srce nas samih, na put ko-kreacije kvaliteta našeg sveta u dodiru sa Prirodom. Slično kao što češirska mačka pokušava da pobedi zbunjenost Alise pred mnoštvom razgranatih puteva u zemlji čuda rečima da »put kojim treba da krene zavisi u mnogome onim gde želi da stigne«125, i mudri putokazi drevnih tradicija se na putu našeg življenja uvek i iznova pojavljuju ne bi li nas ispunili verom o preslikavanju naših najdubljih težnji, vizija i verovanja, nesagledivo dubokih i implicitnih finalnih uzroka naših najsuptilnijih izbora dejstava, na slike našeg sveta. I s obzirom da su naše najdublje namere i težnje (pod kojima se u ovom kontekstu, dakle, ne podrazumeva samo formalizovana, opisna vizija cilja težnje datog delovanja, već pre svega saosećajna čistoća svesti putem koje se dato dejstvo iniciralo i odigrava – slično kao što ne formalni, očigledni i mračni bunar želja stalkerove »zone«, već nevina i predana dečija svest u datom filmu gradi most znanja između naših želja i stvarnosti), implicitne pretpostavke, strukturno-semantički temelji rezonovanja i perceptivne ko-kreacije sveta, u suštini formalno neeksplicitni (oni se slično kao i etika »ne kazuju, već pokazuju«, iskazuju), neuočljivi jednostavnim misaonim refleksijama, za njihovo je uočavanje neophodno pronaći njihove refleksije u našem svetu, što čini jednu divnu, najlepšu egzistencijalnu avanturu koja nas kroz put Tajni vodi ka blistavom jedinstvu uma i Prirode. »Sad gledamo kao pomoću ogledala – u zagonetki, a onda ćemo licem u lice« (Korinćanima I 13:12), učio je u ovom duhu apostol Pavle.

Kada čitavo naše biće postane ispunjeno svevišnjom željom za prosvetljenjem i obasipanjem cvetnom prašinom srdačne blaženosti svakog bića i pogleda na svet, kada se u našoj predanoj težnji ka spasenju svega postojećeg i usmeravanju na Božiji put harmonije i Ljubavi, poistovetimo sa spiritualnim temeljima našeg viđenja sveta, postanemo Jedno sa izvorištem putanja koje ko-kreiramo u našem svetu i koje zaista jesmo mi, i čitav svet će se na tajnoviti način nahoditi ka smeru opšte blagodeti, buđenja uzajamne brižnosti i prosvetljujućih saznanja. Jer, kao što nam je Luis Kerol pisao da »vodimo računa o smislu, a glas će voditi računa o sebi«67, predana želja da se posredstvom našeg postojanja prenese božanstvena Lepota bićima našeg sveta, čini da suptilna i nesagledivo veličanstvena lepota nastane u glasu, pokretu, mislima i blaženim talasastim harmonijama našeg bića i čitavog sveta. Jedan od elementarnih prevoda kineskog ideograma Te - sastavljenog od znakova za »srce« i »ispravno (naviše)« (kao i eventualno znaka za »levu stopu«) - glasi: »Kada je istina u srcu čovekovom, ona ne može a da se ne manifestuje dobrom delatnošću u njegovom životu«247. Hajnc fon Ferster je smatrao da je čitav život posvetio učenju kako da uvežba svoj govor, tako da etika u njemu bude implicitna48. I Vitgenštajn, kao i mnogo pre njega LaoCe, primetili su, respektivno, da »jasno je da se etika ne može artikulisati«417, kao i da »istinske reči ne moraju biti probrane reči, probrane reči ne moraju biti istinske reči« (Tao Te Ćing LXXXI). Ideja o artikulaciji etike i čitavog harmoničnog spleta temeljnih vrednosti ko-

229

kreacije našeg sveta - od uobičajenih osećanja do naših najdubljih, nerečitih poriva, ljubavi i same duše - pridavajući im fiksni formalni karakter, adekvatna je zavaravajućem poistovećivanju mape naših konstrukcija sveta sa njegovom čudesnom teritorijom, u nedogled prostirućom i beskrajno raznovrsnijom nego što je naša mašta u stanju da je iscrta. Suštinske vrednosti našeg bića - koje u dodiru sa Prirodom iscrtavaju putanje kosmičke evolucije, evolucije sve zadivljenijih saznanja i puteva kojima se bića pružaju jedna ka drugima – ostaju, tako, nesagledivo sakrivene, iako, poput svih najlepših i božanski osmišljavajućih kvaliteta životnosti, prožimaju svaki, i najneugledniji delić Kosmosa, čineći, zaista, da zvezde uzvišeno svetle, dok planete plešu po njihovim orbitama, tragajući za putevima Sunca, za idealima beskrajne Ljubavi i predane želje za bezuslovnim stvaranjem sveopšte lepote, crtama koje čine da čitavi novi svetovi budu, ni sami ne znajući zašto, obasjani svetlošću i novim čudesnim pitanjima, novim putevima za postajanje novih zvezda.

Sve u svemu, tokom dosadašnjeg puta ove knjige smo savremenu naučnu sliku o ljudskim bićima kao pasivnim prijemnicima impulsa jednog tuđeg sveta, kao peep-hole posmatračima razdvojenim od posmatranog, te kao mehanizmima determinisanim spregom genetskog koda i spoljašnjeg uslovljavanja, postepeno preobrazili u odraz božanstvenosti svih živih bića, u kome se jasno očitava njihova stvaralačka, aktivna uloga u kreiranju sveta, sveta koji je jedno sa svakim njegovim bićem. Stoga, možemo mirno reći da:

Svet je slika naše duše

Sa ucrtavanjem finalnog principa koji čini ovu knjigu, vratićemo se na početak, na pitanja koja su započela pisanje ovog rada, i pokušati da odamu tajnu koju čine odgovori na njih. Naime, nakon svega izloženog možemo zaključiti da premda su pitanja o našem poreklu, o našem putu, o smislu svega postojećeg, o našem mestu u kosmičkoj celini intelektualno formulisana, na njih se ne može pružiti kako objektivan, tako ni subjektivan, ali u vremenu jednoznačan, isključivo intelektualni odgovor. Odgovor se nalazi u emanenciji ravnoteže našeg misaono-reflektivnog - racionalnog, i saosećajnog doživljavanja sveta, koje neophodno pripada domenu našeg direktnog iskustva, a ne jezičkih mapa. Sve naše unutrašnje težnje koje predstavljaju izvorišta naših misli, reči i dela, ostavljaju tragove na našem svetu koji nam svakog trenutka pruža odgovore na njih, osetljivošću na koje bismo beskrajno mnogo mogli naučiti na našem spiritualnom putu. Naravno, i ova osetljivost predstavlja deo tog puta, jer sve što saznajemo nas uči kako i da naučimo da budemo osetljivi i prijemčivi na suptilne prirodne uticaje, i to, naravno, kroz neponovljivost, ne-fiksnost naših pogleda na svet, jedinstvenost svakog našeg osmišljavajućeg konteksta doživljavanja prirodnih događaja. Sve kontradikcije koje niču iz dubokog intelektualnog razmatranja znakova na našem Putu, postavljenih od strane drevnih, dobronamernih religijskih tradicija (sa posebnim akcentom na iskaze Zen budizma i drugih mističkih tradicija), a vođene svešću o neophodnosti dualističkog postojanja zaradi spoznaje lepote i radosti monističkog prisajedinjenja (bilo kroz umetnički doživljaj, transcendentalnu svesnost, molitvu, mantru ili prosvetljujuće bljeske radosnog i ushićenog življenja), bivaju rastopljene u direktnoj iskustvenoj spoznaji, van domena analitičkog mapiranja našeg sveta, u jedinstvenom dodiru sa čitavim

230

postojanjem. Samo življenje, put naše spiritualne evolucije kroz učenje prosvetljenja našeg etičko-estetskog odnosa sa Prirodom, pruža nam, tako, odgovor na naša pitanja.

Jedan od najvećih izazova budućnosti je tiho prelivajuće podizanje svesnosti čovečanstva do aktivnog shvatanja o ljudskim idealima i vrednostima koje stoje u temeljima naših razmišljanja i pogleda na svet, kao aktivnim stvaraocima i organizacionim principima našeg sveta i zajedničkih budućnosti. Kako bića seju posredstvom svojih misli i težnji, takav plod u vidu refleksija od »spoljašnjeg« sveta i dobijaju. Jer, »sve stvari sa kojima se bavimo propovedaju nam«89, kao što je smatrao Emerson, ukazujući nam na svaki detalj našeg sveta kao na put koji nas vodi ka našoj samo-realizaciji i individualno-globalnoj spiritualnoj evoluciji. Slično kao što nas Priroda obasipa treperećim zvezdama u našim očima dok, stojeći na krovu, pokušavamo da razgonetnemo i razbistrimo tajne prirodne raznovrsnosti posredstvom neprekidnih selekcija i kategorizacija, a postajemo obasjani Sunčevim sjajem monizma sa prihvatanjem Puta Prirode i buđenjem predane saosećajnosti i saživljavanja, postajanja svakog detalja Prirode, sve što želimo, mislimo i činimo će nam se, zaista, vratiti u pregrštnom, velelepnom, božanskom obimu. Kada shvatimo da je svet slika (refleksija, odraz) naše duše, i da je sve što postoji zapravo mi sami, tada ovakvo shvatanje postaje razumljivo. Dokle god ljudska bića budu verovala da su žrtve okolnosti, graničnih uslova, da su robotizovani uslovljavajući mehanizmi koji se zombirano kreću kroz svet, biće slepo nahođeni svojim instinktima, navikama i disharmonizujućim, suprotstavljajućim težnjama, i negovati ideju da se prihvatanjem slepih pravila mogu osloboditi odgovornosti za stanje sveta kakvim ga vide. Shvatanje da naše misli kreiraju svet, i da smo stoga odgovorni za svaku misao i želju koja nastane u našem umu, čini put ka harmoničnoj, holističkoj zajednici budućnosti. Poput isprepletanih korena drveća jedne šume, i spiritualni koreni naših misli, reči i dela nikada nisu odvojeni od drugih bića i čitavog sveta, te se negovanjem ovih izvora našeg postojanja, čistih misli i blaženih dela koji iz njih izviru, neguje i čitav svet, ali i obrnuto – brižnošću i pažnjom nad svim detaljima našeg sveta, davanjem više nego što imamo, negujemo spiritualne temelje našeg bića.

Svako znanje se konstruiše kako bi se napravile putanje koje povezuju elemente našeg sveta percepcije u smisaonu celinu koja je, naravno, uvek subjektivna. Svaki opis sveta, svako ukazivanje na njegove putanje, ne predstavlja potencijalno objektivne istinitosne prikaze, već naše sopstvene metafore, subjektivno kontekstualno pružanje smisla putanjama koje čine dodir našeg uma i Prirode. Na ovaj način postaje jasno da se istraživanjem Prirode, posmatranjem sveta ili druženjem sa umetničkim delima, u svojoj najdubljoj suštini ne spoznaje šta je smislenost Prirode same po sebi, kako se odvijaju prirodni procesi nezavisno od nas ili šta je umetnik želeo da nam izrazi, već kako istraživač razume sebe. Čitav svet, tako, predstavlja proces upoznavanja nas samih, i čitav svet kao odraz naših najdubljih težnji u ovom upoznavanju kroz koga se iscrtava beskrajni potencijal evolucije, učenja u dodiru sa Prirodom, i jesmo mi. Jedna od poruka svih velikih umetničkih dela je i semantička poruka koja kao da nam govori da je kraljevstvo Božije u nama. Jer, »u kraljevstvu duše postoje nebesa koja upravljaju nebesima ovoga sveta«, kao što je smatrao Sinai, a »vernikovo srce najviše je nebo«, podseća nas drevni hadit401. A kada otkrijemo to kraljevstvo uspavano u temeljima naših pogleda na svet, u drugoj strani svakog kvaliteta kao puta između nas i Prirode, i svet će

231

postati prožet božanskom svetlošću. Videći lepotu i dragocenost u svakom ljudskom delu, svet zaista obasipamo blaženošću, i ta blaženost smo mi.

Menjajući sebe, mi ne menjamo samo naše fizičke strukture čije emergentne osobine čine naše životne crte, već pre svega menjamo naš odnos sa svetom, menjamo put između nas i Prirode. Svaka Božija zapovest, svaka sveta mantra se odnosi prvenstveno na nas, a pošto svako Ja poseduje svoje kvalitete i potpunu smislenost samo u svetu Tebe, tada svaka mantra i svako popravljanje nas samih predstavlja i tanano harmonizovanje i putanja koje se pružaju prema Tebi. Otelotvoravajući ove svete mantre i put koji povezuje nas i Prirodu, naš oreol postaje svetao u svojoj čistoći, i mi i Priroda postajemo jedno. Kada kažemo: »Svet je u redu«, tada ćemo lako osetiti kako u dubini našeg uma odzvanja istovremeno: »Ja sam u redu«48, jer mi smo ti koji iscrtavamo svet koji je u redu. Epistemologija - naše doživljavanje saznanja, i ontologija - naše doživljavanje postojanja, našeg smisla i porekla, postaju tako isprepletani u neraskidivu celinu, a znajući da sve što postoji predstavlja plodove ko-kreativnog dodira bića i Prirode na putu individualne i opšte duhovne evolucije, u svakom zalasku Sunca možemo dotaći kako epistemološke temelje divnog prizora u vidu dubokog doživljaja posmatranog Sunca kao odraza Sunca naše duše, tako i ontološke temelje u vidu predanosti Suncu kao refleksiji beskrajnom Ljubavlju obasjane ruke stvoriteljske Prirode.

U beskrajnom toku promena Prirode i nas, svaki trenutak sadašnjosti je savršen u smislu da baš on za nas sadašnjice predstavlja pravi, savršen potencijal sveobuhvatne i sveispunjujuće spoznaje. Svest o ovakvom uređenju Prirode čiji je odraz nas samih uvek potpun i uvek onakav kakav treba da bude, u sprezi sa spontanom predanošću rađa i savršenu harmoniju, blaženo udisanje i izdisanje kojim postajemo stanje čistog mira, jedno sa Prirodom. I tada, duboko u nama, znamo da »ono što se zove dobrim, savršeno je, a ono što se zove lošim, isto je tako savršeno«, kao što je smatrao Volt Vitmen, poput svih istinskih proroka koji ne predviđaju budućnost, već nas podsećaju na nešto što smo zaboravili da jesmo, na čudesnost igre između nas i Prirode koju smo zaboravili da prepoznajemo u svakom i najmanjem detalju našeg sveta, na stalno i neprekinuto jedinstvo uma i Prirode i naših misli poput ptica koje lete duž u beskraj pružajućeg nebeskog plavetnila.

Konstatovanje svake promene podrazumeva, usled mogućnosti percepiranja samo razlika, i egzistenciju izvesne konstantnosti u odnosu na koju se registruje i proglašava promena. Svakodnevne promene najčešće detektujemo zahvaljujući svesti o prividnoj konstantnosti nas samih, iako i mi sami u najprirodnijem stanju svesti u svakom trenutku postajemo novi i neponovljivi. Tako, ukoliko se sa meditativnom predanošću utopimo u tok Prirode iz koga, kao što smi videli, spontano potiče i učenje, a sa njim i evolucija njene raznovrsnosti, bogatstva i smislenosti, doći ćemo do nerečite, prosvetljujuće spoznaje da mi i jesmo sva ova promena koja je istovremeno i konstantnost, mir i nepromenljivost. »...Ono neprolazno, od čega je celokupni veliki svet, to je stvarnost, to je duša, to si ti, Švetaketu«, učio je Udalaka Aruni malog Švetaketua171,387. Stalne promene izgledaju kao takve samo usled održavanja fiksnih perspektiva kao uporednih tačaka nepromenljivosti, iako nešto poput fiksnih referentnih tačaka postoji samo u našim jezicima, našim opisima Prirode, našoj mašti, ali ne i u stvarnom svetu u kome je svaka potencijalna referentna tačka, svaka tačka gledišta utopljena u stalni, neponovljivi tok Prirode, i gde svest o svakoj kvalitativnoj nepromenljivosti predstavlja, kao što smo videli, odraz čudesnih i neponovljivih misaonih aktivnosti. Razlog stalne promenljivosti

232

Prirode možemo, kao što smo već pokazali, pronaći u stavu da svaka fiksna perspektiva posmatranja, opisivanja i spoznaje obuhvata neizostavno formiranje saznajnog »slepila«. Svaka tvrdnja, svaka misao i svaka kreacija, nužno podrazumevajući i kreiranje izvesnih polariteta, definiše potencijalna otkrića, ali nas čini i neosetljivim na more potencijalnih otkrovenja. Stoga je tok Prirode samo odraz njene težnje ka sopstvenoj spoznaji, i to, naravno, kroz oči bistrih bića, koje znaju da se tiho dive njenoj lepoti i božanstvenosti.

Svi znamo da se, naspram egocentričnog doživljavanja drugih bića kao objekata manipulacije i osuđivanja njihovih postupaka iz subjektivnih, prividno fiksnih perspektiva, smirujuće i blažene, altruistične spoznaje - kroz koje se spontano oblikuje ispoljavanje »zlatnog pravila« o činjenju stvari za druge na isti način kao i za sebe (a takva dela spontano nastaju pri doživljavanju čitavog našeg sveta kao nas samih) - esencijalne za svaki vid društvenog i ekološkog usaglašavanja postupaka, rađaju kroz saživljavajuće sagledavanje sveta iz perspektiva drugih bića. Stalne, saosećajne promene perspektiva nas kroz učenje navode na razumevanje dobronamernosti tuđih postupaka, kao i na shvatanje savršenosti postojanja koje smo mi i koje je svako od nas. Ali, dokle god najdublje težnje našeg bića ne usaglasimo sa harmonijom Puta Prirode, u okviru koje se sva kompetitivnost preobražava u blaženu predanost, u pružanje više od onoga što imamo, naša sredina uključujući i druga ljudska bića i njihove oči, predstavljaće ogledala naše egocentričnosti, u koje će nas biti sramota da se opušteno, predano i bezbrižno zagledamo. Tek kada posredstvom posvećenosti drugim bićima naš svet postane jasan poput svetlo-plavog neba, i kada se naš um stopi u harmoniju jedinstva sa Prirodom, i u svim bićima ćemo videti Sunce lepote u svoj svojoj beskrajnosti.

Da je promena perspektiva, kojom se izbegava zaslepljenost implicitnim pretpostavkama rasuđivanja, neophodan preduslov svakog mudrog sagledavanja sveta, na predivan način ilustruje stara kineska priča o čežnjivom i pomalo zavidnom kamenorescu185. Naime, provodeći život u skromnom i tihom, predanom radu, kamenorezac najednom postade nezadovoljan svojim poslovnim izborom i samim sobom. Prolazeći pored jedne kitnjaste kuće, on začu razgovore koji se vode u njoj, zaviri kroz prozor i ugleda naizgled samo-zadovoljnog trgovca koji je pred nekoliko mladih dama nudio svoje svilene proizvode. Kamenorezac pomisli kako bi to bilo lepo biti trgovac, i najednom on zaista postade to što je zaželeo. Provodeći svoje vreme u luksuznim, finansijskim transakcijama i trci za novcem, polako se u njemu oblikovalo novo nezadovoljstvo sa time što jeste. Zamišljen, gledajući kroz prozor, kraj njega projuri kočija koja je pod raskalašnom pratnjom vozila bogatog ministra, on (kamenorezac) pomisli kako bi sigurno bilo bolje biti jedan ministar, i odmah se nađe u njegovoj ulozi. Trudeći se da pomaže nesrećnim ljudima, shvatio je da njegovi napori uglavnom bivaju progutani težnjom za sopstvenom slavom i zadovoljavanjem ega. Tužan, zagledavši se u Sunce, upita se: »Gospode, koliko bi to bilo lepo biti Sunce«, i istog trenutak on to i postade. Kao Sunce, hranio je žitna polja, obasjavao svojom svetlošću ljude na Zemlji, činio ih radosnim ili tužnim, ali odjednom naiđe oblak koji je kao po svojoj volji zaklonio njegove zrake. Kamenorezac u ulozi Sunca tada reče: »Oblak je još moćniji od mene, želim da postanem on«, i naravno, tako se i desi. Međutim, ne dugo zatim, kratko uživajući u navodnjavanju žedne zemlje i baškarenju nebeskim prostranstvima, on ustanovi da postoji još jača sila koja i njega, kao oblak, sada pokreće. Bio je to vetar, i želja kamenoresca da postane vetar se odmah ostvari. Slao je svoju muziku kuda god je hteo, lomio grane, uzburkavao mora, iscrtavao oblake, ali najednom naiđe na nešto što ni

233

on, sa svojom ogromnom snagom nije mogao da pomeri. Bio je to jedan kamen. Vetar bejaše zadivljen stabilnošću i smirenošću ovog bića, i odluči da postane on. Boravio je tako u tihoj, smirenoj nepokretljivosti i uzvišenoj ravnodušnosti, sve dok ne oseti kako se čak i on ipak menja. Okrenu se oko sebe, i ugleda jednog tihog, smirenog i predanog kamenoresca, okupanog u Sunčevoj svetlosti, kako strpljivo oblikuje kamen u divnu kreaciju. Kamenorezac bejaše on, i njegova sreća da on zaista jeste ono što i treba da bude, nije imala kraja. Putem stalnih promena perspektiva se, tako, dolazi do zaključka koliko je naše postojanje važno i vredno, i koliko smo mi sami, kao i čitav svet onakvim kakvim treba da budemo, te da je naspram težnji njegovog menjanja i zadovoljavanja čežnji koje potiču iz našeg nezadovoljstva, uzroka svakog zla, dovoljno, u svrhu postizanja životne radosti, mira i zadovoljstva, prepustiti se spontanom toku Prirode i oslobođeni naše samosvesti, jednostavno biti ono što jesmo. Putem ove priče, i slike o holističkoj, nelinearnoj uređenosti Prirode prevladavaju zavarajuće, uprošćavajućim ljudskim predstavama otelotvorene slike o hijerarhijskoj, totalitarističkoj i linearnoj organizaciji prirodnih sistema u kojima egzistiraju ne neograničeno pružajući kooperativni efekti, već bitka za moć i jednostrana manipulacija, te tako i svaki kamenčić, kao što nam kaže pajac iz filma La strada, dobija u našem svetu i svoj beskrajni smisao i svrhu postojanja.

Jedna od značajnih posledica ovakvih, svetih pogleda na svet i korena saznanja, izloženih ovde, je i implicitni povratak na indijski princip karme kao zakon evolucije koji nam jednostavno kaže da što se sa više pažnje, težnji ka prosvetljenju i ulepšavanju sveta i buđenju božanske svetlosti u njemu krećemo, to će svet i postajati takav, jer svet je ustvari ono što mi vidimo, ono što mi, posredstvom naših temeljnih interpretacija, napravimo od njega. »Tat tvam āsi« (»To si Ti«), drevna je indijska mantra koja nas navodi na osvetljavanje puteva koji vode ka jedinstvu uma i Prirode. Sve smo mi, a svet je onoliko lep koliko je lepa naša konstrukcija njega, te je, stoga, lepota u očima posmatrača. Misleći da su lepa samo u očima drugih (što je osnova egocentričnog pogleda na svet), bića narušavaju svoju prirodnu lepotu, dok tiha i skromna bića koja pronalaze ili, barem, duboko čeznu da pronađu lepotu u svemu oko sebe, zaista odišu lepotom.

Naše življenje i svaki pogled, svaka misao u ovom trenutku prestaju da budu pasivni odgovori na dejstva sredine, već kreativne posledice aktivno i odgovorno napravljenog izbora nad opcijama poniklim na temeljima naših najdubljih unutrašnjih težnji i odnegovanih vrednosti. Naspram pokušavanja da se svet promeni bez menjanja nas samih, promenom samih okolnosti, budi se svest o našim implicitnim težnjama koje stoje u osnovi svih naših postupaka, kao suptilnih uzroka svih naših dejstava i slika sveta. Evolucija je sve do postanka ljudskih bića bila ispunjena primerima menjanja samih bića, a ne njihove sredine, te je, stoga, čista svesnost neispunjena ciljevima i svrsishodnostima iniciranim razmišljanjima, razvijajući spontani tok osećanja i naše interakcije sa sredinom, ključ unutrašnjeg, spiritualnog napretka kroz, naravno, ne menjanje drugih, već nas samih. Tako se i osuđivanja pretvaraju u praštanja, bezuslovna poštovanja i težnje ka uočavanju lepote u svemu. Istinska religioznost se, tako, ogleda u rečima Gregorija Bejtsona da »odgovor sirovom materijalizmu nisu čuda, već lepota«19, ne borba protiv tuđih temelja razmišljanja i doživljavanja sveta, već sveprihvatanje okolnosti i pronalaženje svetog i kreativnog puta u njihovim granicama. Saosećajna otvorenost na uticaje drugih bića i težnje ka razumevanju njihovog sveta, tako, zamenjuju emotivno i

234

mentalno izolujući stav o mogućnosti menjanja sveta (i, uopšte, njegovog ponašanja u skladu sa sopstvenim interesima) kroz manipulaciju drugim bićima, bez promena nas samih. Svest o nasumičnosti, neodgovornosti, izolovanosti i kreativnoj sputanosti biva zamenjena osmišljenošću, odgovornošću, jedinstvom uma i Prirode i svešću o našoj neprekinutoj spiritualnoj slobodi. Od pasivne žrtve kosmičkog slučaja, obmotane sujeverjem koga objektivistički doživljaj sveta sa sobom nosi, rađa se svest o našem aktivnom – sa svim našim mislima i nečujnim željama čiji se uticaji prostiru beskrajno daleko - sudelovanju u stvaranju našeg sveta, obasjana, poput štita ratnika svetlosti, svetom odgovornošću za svaki delić našeg sveta. Uporedo sa prelazom od objektivističkih temeljnih stanovišta naših razmišljanja ka svešću o ko-kreativnom iscrtavanju svakog detalja našeg sveta u skladu sa neprekidnim egzistencijalnim putem preslikavanja naših jezgrovitih težnji i vrednosti na naš svet, odigravaju se sveopšte harmonizujući prelazi od: doživljavanja našeg bića kao objektivnog, kvalitativno učaurenog entiteta ka nama kao putanjama koje stvaramo u dodiru sa našim svetom; od sujevernog, takozvanog spooky karaktera nelokalne kvantne svepovezanosti na svest o našim mislima, suštinskim vrednostima i tananom jeziku vere kao kormilarima naše sudbine; od prihvatanja relevantnosti jezika pravde, eksternih normi i ograničenja ponašanja ka svesti o važnosti negovanja saosećanja i dubokog poverenja kao jedinih puteva pronalaženja opšte plodonosnih, konsenzusnih društvenih rešenja; te, uopšte, od svesti o pasivnosti naših misli i htenja do svesti o njima kao aktivnim stvaralačkim izvorima čitavog sveta. Sa slobodom koja obasjava ovakvo prirodno shvatanje, naše biće postaje poput plovidbe mornara duše na otvorenom moru Prirode, koristeći svoja svesno oblikovana iskustva kao vetrove, saosećajne porive kao struje, a temeljne namere kao zvezde - vodilje. Verom prožetim ko-kreativnim osmišljavanjem našeg iskustva i učenjem na njemu, pravi vetar uvek biva usmeren u jedra broda naše egzistencije. Tama svakog straha biva prosvetljena bodhisattvičnom posvećenošću, brižnošću i požrtvovanjem, dok oblaci nemira i zabrinutosti bivaju rasplinuti svetlošću saosećanja i Ljubavi, koju vidimo u svetu, a samim time i u nama samima.

Iz perspektive kvaliteta kao puteva, predivne mistične saznajne igre božanske Prirode i slobodno-voljnih bića u njoj, te čitavog našeg saznajnog sveta kao preslikanih naših dubokih unutrašnjih težnji, vere i dugo klesanih vrednosti, i svako učenje kao učenje na greškama, a sa njim i smisao našeg postojanja i istovremenog saznanja, se mogu sagledati u novom, potpuno spiritualnom svetlu. Učenje se može sagledati kao smisao postojanja našeg iskustva, a svaki dodir sa Prirodom, svaki trenutak našeg postojanja možemo doživeti kao učenje kosmičkog konteksta učenja30, jer, podsetimo se, upravo u prosvetljavanju spiritualnog konteksta našeg doživljaja sveta, kojim se osmišljavaju i ko-kreiraju svi njegovi kvaliteti, krije se tajna kreativnog i evolutivnog učenja. Sve greške načinjene u našim razmišljanjima se reflektuju u našem iskustvu, te na taj način dobijamo priliku da sagledamo ove greške i promenimo nabolje naša razmišljanja, našu uobličavajuću stranu kvaliteta kao puteva u smeru jedinstva uma i Prirode. Međutim, dokle god se ne uspostave subjektivne relacije između naših izbora i našeg iskustva, između naših unutrašnjih težnji i želja i njihovih refleksija u svetu kakvim ga doživljavamo, ovakve prilike za učenje će biti ignorisane. Stoga je, u svrhu harmoničnog razgranavanja putanja osmišljenosti naše egzistencije kroz neprekidnu evoluciju, neophodno zastati nad stavom da svaki polaritet, svaka sukobljenost koju uočavamo u svetu jeste samo odraz sukobljenosti oblikovanih kvaliteta od strane našeg

235

bića. »Priroda uvek oblači boje duha...čitava Priroda je metafora ljudskog uma«89, podsetio bi nas Emerson. Svi sukobi i kritike u kojima saživljavajuće učestvujemo odslikavaju sukobe i osuđivanja postojane u korenima našeg razmišljanja i proprioceptivnim predstavama o nama samima. Borbe između dobra i zla koje vidimo u svetu predstavljaju odraz borbi između dobra i zla na nivou sopstvenih, vrednosnih temelja sagledavanja i interpretacije naših postupaka, a harmonija, jedinstvo u raznovrsnosti sa u svakom detalju imanentnom dobrotom i osmišljenošću, sagledani u svetu Prirode, predstavljaju iste karakteristike koje zapravo duboko, misaono-reflektivno nesagledivo posedujemo u samim temeljima našeg sopstvenog rezonovanja, konstruisanja sveta, osnovama nas samih kao saznajnih bića. Stoga i velika umetnička dela uvek u svojoj osnovi sadrže veliku borbu između dobra i zla, koja se odvijala u misaonom svetu umetnika, što skladno opisuje stih: »A bright type could never draw, could not describe nightswimming«, koji sam čuo u jednoj predivnoj pesmi. I ova knjiga koja, između ostalog ne predstavlja opisivanje dostignutih ciljeva, već put istovremenog otkrivanja i opisivanja, ne odslikava izuzetak od ovakvog shvatanja. Borba protiv bilo čega u svetu: Prirode, bakterija, vlada, nacija, kompanija i ljudskih bića, predstavlja, tako, borbu protiv nas samih, i destrukcija mete naših napada predstavljaće istovremeno i destrukciju nas samih. S druge strane, negujući brižnost prema našem svetu, i mi sami ćemo postati čisti i prosvetljeni. »Onaj koji voli, ne raspravlja se. Onaj ko se raspravlja, ne voli«, pisao je LaoCe (Tao Te Ćing LXXXI). »(Ljubav) ne zavidi, ljubav se ne hvali...ne traži svoje, ne ljuti se, ne uračunava zlo...ona sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi«, pisao je apostol Pavle (Korinćanima I 13 : 4-7), i učenje kroz dodir sa Prirodom - koja sve prihvata i nikada ne prestaje da daje, ne zahtevajući ništa zauzvrat, tihim i nenametljivim primerom, budeći uvek nove crte lepote, postavlja smisao u sam Put, u tihu blaženost sveprihvatanja i predanog (nevezanog za plodove rada) pružanja dobrote i poverenja - predstavlja svetli put napretka na savremenom polju evolucije svesti i saosećanja. Dok god naše ponašanje bude nastajalo iz egocentričnih poriva, brižnosti samo prema sopstvenom biću, i čitav svet će nam izgledati preplavljen sebičnošću, duhovnom neplodnošću i ispraznošću, vulgarnošću, nezanimljiv i bez ikakvih otkrovenjskih iznenađenja. Međutim, kada počnemo da živimo za druge, kada predamo sebe svetu, tada ne samo da će nestati svi naši strahovi i ljutnje, već ćemo i u svim bićima primetiti podjednako svetlo Sunce dobrote i saosećajnosti, Budinu prirodu koja je samo prekrivena oblacima negativnih misli. Čitav svet će tako početi da diše radoznalošću, radosnom spontanošću i voljom za življenjem. Jer, ako ja živim za Tebe, i Ti živiš za mene, tada mi postajemo životni, holistički sistem simbolizovan savršenom, međusobno potencirajućom harmonijom Tai-ći-tu dijagrama, točkom evolutivnog napretka iz čijeg toka se ispoljavaju bezgranična kreativnost, napredak i lepota.

Savremeno društvo u najvećoj meri karakteriše potrošačka kultura u kojoj naspram spiritualnih kvaliteta davanja, posvećenosti i predanosti, dominiraju težnje ka posedovanju i sticanju - i to ne samo materijalnih bogatstava, već i čulnih užitaka, slave i ponosa - prouzrokovane zavaravajućom, direktno srazmernom vezom egocentričnosti sa bogatstvom osmišljavajućeg karaktera interpretacija sveta i sopstvenog bića. Međutim, opsednutost posedovanjem, sticanjem i manipulisanjem nalaziće odraz u našem svetu, kako na nivou dugoročno unesrećujućih, uslovljenih, strahopoštovanjem i prepredenošću oličenih predstava bilo naučno-mehanističkog, socijalnog ili religioznog poretka Prirode, tako i na nivou direktne komunikacije, na predrasudnom uviđanju istih posesivnih i

236

eksploatišućih težnji u drugim bićima. Naše sopstvene pohlepne težnje, tako, čine temeljne stavove putem kojih svako ko nam priđe biva osuđen kao neko ko želi da uzme nešto od nas, nešto što (pod)svest o važnosti posedovanja odbija da preda, pogrešno povezujući dato posedovanje sa esencijom sreće, čineći da niz ovakvih susreta rezultuje u sve dubljem tonjenju u stav izolacije, opšteg neprijateljstva i razarajuće odbojnosti. I slično ovome, svako kome priđemo samo sa radoznalošću i otvorenih dlanova, pobeći će, uplašen kroz pogrešno sagledavanje nas kao otimača izvorišta ljudske sreće, izvorišta koje, kao što smo videli, ne predstavlja uskladišteno blago, već večno blago putanja koje stvaramo u našem dodiru sa svetom – »Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa uništavaju i gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu...jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje« (Matej 6:19-21), učio je u ovom duhu Isus. Tako, svest o egu spontano rađa odbojnost, otuđenost i nedostatak plemenitosti, dok svest da su »blaženi siromašni duhom«, jer daju sve što imaju, pa čak i svoj duh, rađa bezuslovna prihvatanja i blaženu, prosvetljenu svest koja putem saosećajne slobode opasnosti pretvara u prilike za napredak, prepreke na Putu u odskočne daske napretka, konfrontacije u radoznale i spontane susrete, te sve, sa negativnim, destruktivnim težnjama primljene uticaje preobražava u pozitivne, konstruktivne efekte – kamenujuće kamenje u gradivo kuće, otrove i kamene spoticanja u evolutivnu hranu učenja i povode divljenja čudesima Prirode. Jadikovanja nad okolnostima i ozlojeđenost njima se, tako, pretvaraju u radosno prihvatanje svega postojećeg (bez obzira na namernu pozadinu primljenih uticaja) kroz svest da svako učenje sa termodinamičkog stanovišta zahteva otklon od očekivanja (usled čega ovakve situacije zaslužuju podjednaku, ako ne i veću zahvalnost u odnosu na one koje se odigravaju u skladu sa očekivanjima), kao i da se sve što je zavaravajuće, »objektivno« okarakterisano kao negativno i destruktivno, kroz našu blaženu interpretaciju (kao drugu stranu kvaliteta - puteva), kroz svete temeljne vrednosti, može preobraziti u »hranu« evolutivnog učenja i napretka, u mefistofelovsku »silu koja teži zlu, ali čini dobro«. »Pravi vernici kažu da su uticaji raja svaki neugodni zvuk učinili divnim«401, pisao je Džalal ad-Din Rumi, i ovi prosvetljujući uticaji koji potiču iz uma prožetog poverenjem, toplom predanošću i sveprihvatanjem čine da »bezbožnost i vera hitaju obe putem Božijim«401, kao što je smatrao Sanai. Ako smo primorani da čitamo u bučnoj sredini, naša moć koncentracije će postati veoma razvijena, slično kao što atletičar trči sa olovnim cipelama da bi se kasnije osećao kao da lebdi vazduhom; kada u zrnu prašine vidimo čitav Kosmos, i mnogo šarolikijim detaljima Prirode ćemo biti zadivljeni; te, uopšte, svesrdno prihvatanje okolnosti oličava blaženi put individualne i globalne harmonije u odnosu na opšte razarajuće okrivljavanje drugih za njihovu egzistenciju. »Srednji put« koji oličava ovakvo, sa prirodom usklađeno ponašanje pri kome se sve postojeće pretvara u prijateljske sile, divno opisuje poznata Tao priča185: »Naizgled miran konj bio je vezan u jednoj uskoj ulici. Međutim, kako bi neko pokušao da prođe pored njega, ovaj bi ga mlatnuo kopitom. Malo po malo, i na prilazu ulici se skupilo mnoštvo ljudi koji su pokušavali da prođu pored konja. Neko opazi poznatog Tao učitelja kako prilazi ulici, i reče: 'On će sigurno znati da nadmudri konja. Tiho, pogledajmo'. Tao učitelj pođe ulicom, opazi konja, osvrnu se i nastavi drugom ulicom«. Putem samog logičkog rezonovanja, neusklađenog sa intuitivnom budnošću, mora esencijalnih kvaliteta Prirode nam promačinju, čineći da često ne prepoznamo dragocene putokaze na putu našeg razvoja. S druge strane, prosvetljena svesnost nikada ne probija glavom zid koji čine okolnosti, i ne očajava u borbi protiv

237

njih, već sa beskrajnim poštovanjem Prirode na najjednostavniji mogući način sledi njen Put. I svaki problem se, tako, rešava ne njegovim suzbijanjem, borbom protiv njega, već pronalaženjem puta koji prebrođuje, ali istovremeno ne ostavlja problem drugima u amanet, već ga na najlepši način prosvetljava i svu njegovu disharmoniju pretvara u prirodni sklad – drugim rečima, menjajući sebe, tajanstveno menjamo i čitav svet.

Svako učenje je i promena bića, a svaki prirodni odnos između dva bića obuhvata ne samo težnju ka menjanju, prosvetljenju drugih, već i otvorenost ka promeni sebe samih kroz datu interakciju. Krutost na učenje se manifestuje kao objektivistički odnos prema svetu, kao osuđivanje okoline u svrhu njenog prilagođavanja našoj zavaravajuće i neprirodno teženoj nepromenljivosti. »Plemenit čovek uzdiže svoje motive«281, podseća nas Mencije na put dosezanja blažene mudrosti i jedinstva sa Prirodom kao na stalno vraćanje unatrag, slobodno preispitivanje sopstvenih, najdubljih težnji koje iniciraju i predstavljaju efektivne, ali nevidljive oreole naših dela, misli i reči, te na stalno upoznavanje i spontano modifikovanje filosofskih temelja postavki sistema svakog rasuđivanja u smeru spiritualnog napretka kao na put postizanja opšte harmonije našim dejstvima. Ukoliko se otvorenog srca, iz ovde ukazane perspektive upitamo: »Zašto su i koje su moje težnje inicirale ovakav izgled mog sveta u ovom trenutku?«, i svako iskustvo ćemo doživeti kao poklon Prirode, čiji smisao do tada možda nismo prepoznali. Priroda je božanstvena kreativna strana puta kvaliteta našeg sveta isto kao i mi sami, i njene božanstvene refleksije naših misli i težnji nas navode na učenje, na beskrajni napredak. Priroda je naš mnogopoštovani učitelj koji nam neumorno ukazuje na spontani Put harmonije i blaženosti kontinualnog postajanja svega postojećeg. Neophodno je samo pažljivo i sa poverenjem osluškivati, posmatrati, dodirivati svaki detalj Prirode, jer se u svima njima krije odgovor na naše razumevanje sveta i vredan putokaz ka našoj duši, ka jedinstvu nas i sveta, stapanja svih dualizama neophodnih za postojanje životnih crta sveta u blaženi monizam. »Jer svako ko moli dobiva, i ko traži nalazi, i otvoriće se onom koji kuca« (Luka 11:10). Tako i Priroda u čudesnoj igri kvaliteta kao puteva, svakog trenutka našeg postojanja, sa svakom našom mišlju iznova pruža odgovore na svaku našu najtananiju kreativnu izvornu težnju.

Sa shvatanjem da je sve što postoji stvorila naša duša, uporedo se razvija i shvatanje da nije potrebno juriti za uzbudljivim predelima u svrhu nalaženja objekata zadovoljenja naših saznajnih čežnji, jer je čitavo bogatstvo sveta oduvek bilo sakriveno u nama, u temeljima spontane izgradnje naših pogleda na svet. »Uđi radosno u onu riznicu koja u tebi leži, i videćeš tako riznicu nebesku; jer ove su dve jedno isto, i samo je jedan ulaz u obe«78, pisao je sveti Isak sirijski. Dok zavaravajuće poistovećivanje konteksta doživljaja sveta sa imanentnim crtama »objektivnog« sveta rasplamsava u nama želju ka kretanju ka stvarima koje nam nužno izmiču iz ruku, ukoliko poznajemo čudesni most koji spaja riznicu naših najdubljih težnji i duhovnih želja sa slikom našeg sveta, postajemo svesni da su se zapravo sve stvari oduvek kretale ka nama. U trenutku potpune spoznaje ovakvog reda, slično mnogim mudracima iz šume, uključujući junaka poslednje priče igre staklenih perli (i legende o Naradinom prosvetljenju403), nije potrebno više napuštati šumu, temelje srca našeg bivstvovanja, negovanjem kojih zaista stvaramo čitav svet. Dokle god budemo sagledavali naš svet očarani sebičnim željama i pasivizirajućom, objektivističkom mišlju o pronalaženju finalnog smisla življenja nezavisnog od naše vere i najdubljih težnji, dokle god konteksti koji čine naše poglede na svet budu odisali izgubljenom moći divljenja, uzdizanja drugih bića i spontanog iskazivanja osećanja,

238

adekvatne disharmonije koje će rezultovati našom ozlojeđenošću i nezadovoljstvom ćemo primećivati u našem svetu, a kada se probudimo sa holističkom harmonijom našeg bića sa čitavim svetom, kada konteksti kojima osmišljavamo naš svet postanu čisti poput suze sa blaženog lica jedne ikone, kada temelje našeg doživljavanja sveta prožmemo iskrenom brižnošću i posvećenošću svakom detalju i biću našeg sveta, kada ih sazdamo u skladu sa drevnim spiritualnim vrednostima, uvidećemo beskrajnu lepotu u svakom deliću i anđeosku lepotu u svakom biću Prirode. Iz ovakvog doživljaja i čitava reka raznovrsnosti i kreacije se stapa u sliku večnosti, u nepokretni centar obrćućeg točka postojanja, u potpuni mir, sličan trenutku kada kapljica vode u svom putu preko vazduha, oblaka, kiše, stena i reka dolazi ponovo u more. Od reke koja nikada nije ista, u koju, slično neponovljivim životnim iskustvima, nikada dva puta ne možemo ući, postajemo more u koje se ulivaju sve reke. Sve stvari, sva naša iskustva ne idu tada od nas, niti se moramo kretati ka njima da bismo ih dostigli, već one dolaze ka nama, jer one i jesmo mi. Sve što postoji oduvek je predstavljalo blaženi dah prijateljstva, postojan da bi nam pokazao ko smo to mi, a kada ovi putokazi ukažu na srce nas samih, na centar našeg postojanja, tada Put postajemo mi, dok svaki detalj našeg sveta postaje prožet beskrajnom smislenošću i savršenošću u svoj svojoj nesigurnosti, što čini harmoniju polariteta koja doživljaju Prirode udahnjuje čistu svetlost.

Dvosmerna igra kreacije sagledana u kvalitetima kao putevima, nalazi analogiju i u stavu da je Svevišnja kosmička inteligencija, u želji za sagledavanjem sopstvene lepote, stvorila inteligentna bića koja, obdarena slobodnom voljom kao preduslovom sposobnosti kreacije, teže spoznaji sopstvene prirode, postižući ovaj cilj samo kroz stanja prosvetljenosti i potpune spiritualne harmonije, kada se posmatrač i posmatrano stope u neraskidivu celinu i kada biće sagleda sebe u svakom detalju Kosmosa. Tada, u skladu sa upanišadskom tradicijom, Atman (naša duša) postaje Braman (Gospod), stapa se u sve postojeće, celokupnu kreaciju, Gospodnje delo, slično reci koja se uliva u more ili malenoj lampi koja se gasi u jutarnjoj svetlosti, i čitav svet postajemo mi. Kosmos je misao koja misli sebe, lepota koja se ogleda u samoj sebi, »Gospod je fontana koja teče u samu sebe«361, kako je pisao sveti Dionizije. A, »razumevanje Oca razume da on razume, te njegovo razumevanje razumevanja je isto kao i on koji razume. To jest, svetlost od svetlosti«361, stav je Majstera Ekharta, na osnovu koga nam može postati jasno zašto su um, ego, ljubav, dobrota i sve druge životne karakteristike holistički kvaliteti, nereducibilne i nelokalizujuće harmonije putanja. U stanju potpune harmonije jedinstva uma i Prirode, svesti da su posmatrač i posmatrano, zaljubljeni i ljubav, plesač i ples, jogi i joga, igrači i igra, akteri i predstava, slušalac i lepota muzike, čitalac i značenje teksta, biće i smisao sveta, sejač i seme, dlan i dodir, želja za poklanjanjem i poklon, ja i Put ka Tebi, Atman i Braman Jedno, mi kao božanske oči koje posmatraju svet Božije kreacije kao dva međusobno reflektujuća ogledala između kojih nema senke, sagledavamo Oca i Sina kao Jedno. Sveti duh, analogno trećem entitetu svakog dodira - granicama koje iscrtavamo pri perceptivnoj ko-kreaciji razlika (koja rezultuje u ključnom razdvajanju bića od »ostatka« sveta), postaje blaženi Put koji nas održava u ovakvoj spiritualnoj harmoniji. Stoga se i Njegoševe reči (kroz lik Igumana Stefana) da je svet »bez poretka najdublja nauka, sna ljudskoga đeca al' očevi«, kroz svest o kvalitetima našeg sveta kao putevima između nas i Prirode, prosvetljavaju u novom objedinjujućem svetlu u kome se naš svet doživljava kao čudesni dodir između Oca i Sina kroz sam Put – Sveti Duh, put koji vodi ka spontanom jedinstvu naše duše i svega postojećeg, čitave Prirode.

239

Kada shvatimo da je svet slika naše duše, sve stvari postaju deo nas. Ne postoji više ništa što nam je tuđe, niti postoji stvarnost, ma koliko god udaljena, nezavisna od nas. Šta god da dodirnemo, dodirujemo sebe, te se pažnja okrenuta svetu, manifestuje pažnjom prema nama samima. Ako je mir u nama, i svet će biti ispunjen blaženim mirom. Pronalazimo čitavu Prirodu, sve što postoji u nama samima, a istovremeno i ono što smo mi otkrivamo u svakom detalju Prirode, jer svaki kvalitet je ko-kreativni put našeg uma i Prirode. To je, dakle, put nalaženja Boga u sebi, i sebe u Bogu.

Uz svest o svetu kao slici naše duše, kao odrazu naše suštine, i u svim ljudskim bićima ćemo videti nas same. Njihove oči će postati i naše oči, a njihov svet i naš svet. I samo po sebi, bez moralnih pridika i imperativa, spontano će se izroditi hrišćanska brižnost prema bližnjem, ljubav prema drugom kao i prema nama samima. Spontano, jer tada ne postoji razlika između nas samih i naših bližnjih i čitave Prirode. »Uistinu, kad se voli nema dvoje, jer zaljubljeni je ogledalo voljenoga, i ništa drugo«401, mislio je Sultan Valad, pokazujući na poistovećivanje našeg bića sa svim drugim bićima, na refleksiju čitave Prirode našom svešću kao na put buđenja božanske Ljubavi, harmonije jedinstva uma i Prirode. Dok vezanost za ego inicira sužavanje našeg sveta, altruistička predanost, svest da je »dati više nego imati«, širi naš svet sve dok on ne obuhvati, ne postane sve postojeće. Naš svet tada prestaje da bude samo naš odraz u ogledalu, već naš um kroz svest Puta postaje poput ogledala, poput »oni(h) koji su lepi kao ogledalo božanske lepote; ljubav koju nadahnjuju odraz je želje kojoj je Bog cilj«401, kao u pesmi Džalala ad-Dina Rumija. »Radujte se s onima koji se raduju i plačite s onima koji plaču«, pisao je apostol Pavle (Rimljanima I 12:15), dok nas Isus podseća (Matej 13:24-30) da je carstvo nebesko poput sejača koji zasadivši dobro, spiritualnom brižnošću otelotvoreno seme, ne razdvaja kukolj od žita, već sve prihvata, duboko u srcu se radujući blagodetnoj žetvi.

Kada shvatimo da je svet slika naše duše, i da smo oduvek bili naš svet koji je samo prividno bio »oko nas«, razumećemo i da je ispravnije reći da je telo u duši 426, nego obrnuto, kao i da namesto duše kao entiteta dolazi sveprisutno, oduhovljeno i oduševljeno življenje392. Naime, umesto forme ili strukturnog entiteta koji definiše putanje, skladno idejama razrađenim u čitavoj ovoj knjizi, i u slučaju tela i pogleda na svet koji predstavljaju manifestacije duše, opet su putanje i funkcije (preslikavanja) te koje određuju životne forme, jer sve one potiču od božanskih putanja stvaranja i samo-realizacije, samo-posmatranja posredstvom kreacije saznajnih bića. Dok je Fridrih Hegel smatrao da »ovaploćenje božanskog bića u ljudskoj formi počinje sa statuom koja ima u sebi samo spoljašnji izgled bića, dok je njegov unutrašnji život, njegova aktivnost, izvan nje«178, pokazujući na uzvišenu divotu našeg bića sjedinjenog sa Prirodom, koje poput palate duše, nepregledne oaze mira i ljubavi ili nepomične freske zagledane u večnu lepotu, mirom i tihom radošću obasjava svaki delić našeg sveta, Gregori Bejtson je kao dušu podrazumevao putanje koje stvaramo u domenu naše egzistencije271 (čiji se kontekst prostire beskrajno daleko), jer zaista sve što postoji, svaki detalj našeg sveta naša duša iscrtava u težnji ka sopstvenoj spoznaji, ekvivalentnoj težnji celokupne Prirode ka sagledavanju sebe, težnji koja se ispunjava sa ot-krovenjem (poput skidanja vela naših misli, i saznanja da se iznad krova, prividne ograničenosti naše egzistencije, uvek krije zvezdano nebo, beskraj Prirode, u svoj svojoj mirnoći i sjaju) da duša ne samo što iscrtava naš svet, već ona i jeste svaki detalj našeg sveta – putnik tada postaje put, plesač postaje ples, a naša duša postaje sve što postoji, Put čitave Prirode.

240

Kada shvatimo da je svet slika naše duše, da sve što postoji predstavlja odraz naših unutrašnjih težnji, božanstveni vodič na našem spiritualnom putu, naš um i Priroda se stapaju u neraskidivu, harmoničnu celinu, a spontana predanost i vera nas polako čine čudesnim bićima koja svojom lepotom, lepotom koju vide u svetu oko sebe obasjavaju čitav svet i ulepšavaju živote drugih bića. Posvećenost pokazivanju Puta drugim bićima predstavlja i njihov životni put, a sva njihova osećanja se preobražavaju u saosećanja. Ovakva bića tada postaju boddhisattve, mahatme, talmudski klovnovi368, sanjasini koji ne žele da utonu u prosvetljeno stanje potpunog boravljenja u Bramanu dokle god postoje neznanje, nezadovoljstvo i nesreća, bića poput male skitnice iz filma City Lights, »hvatači u žitu« koji žrtvujući svoja životna zadovoljstva čuvaju svet u stanju radosne i čiste nevinosti, dok njihovo srce biva osvetljeno Isusovom ljubavlju. Jer, samo kroz stvaranje prosvetljenih putanja koje povezuju nas i druga bića, kroz stvaranje tih tananih, stalno promenljivih puteva, postajemo zaista slobodni, čisti i obasjani nebeskom svetlošću, svetlošću duše. »Ljubavi, ti si, dakle, put. Kakav put? Uzdignut, istaknut put koji pokazuje smer i vodi cilju. Čiji si put? Čovekov put prema Bogu, Božji put prema čoveku...Moćna je tvoja snaga, ljubavi! Jedino si ti u stanju da dovedeš Boga na zemlju«171, pisao je Hugo iz svetog Viktora. Da »Bog je Ljubav, onaj koji voli i voljeno«225 - dakle put sjedinjenja bića i Prirode, predstavlja vrhovni princip religijske tradicije sufizma, a »Bože! Put je tvoj svet« (Psalmi 77:13), stih je koji, poput dražesnih linija na peščanoj plaži, iscrtava nadahnuti pisac psalama.

Dok razdvajanje našeg sopstva od našeg iskustva predstavlja prvi korak ka spiritualnoj degradaciji emanencije božanske lepote koja mi uvek jesmo, prethodeći objektivizaciji sveta, transcendentalnom izolovanju Boga od svoje kreacije, gašenju čudesa Prirode u našim očima kroz uviđanje nas kao telesno lokalizovanog uma (i duše) u protivnom odnosu sa bezdušnim i bezumnim, mrtvim svetom i sa drugim, potencijalno eksploatišućim bićima, drugi put čiji prvi korak čini jedinstvo našeg uma, naše duše i svega postojećeg vodi ka pronalaženju nas i Boga u svemu, ka zadivljenosti nad spontanom komunikacijom sa čitavom Prirodom čak i u njenim najneuglednijim delovima, ka čudesnom, prosvetljujućem dodiru naše duše i Prirode u kome se uvek i iznova prisećamo da mi stvaramo i mi jesmo sve što postoji. Ako se osećamo otuđenim od sveta, i ako neke njegove detalje ili druga bića doživljavamo kao nešto što ne pripada nama, nikada nećemo moći ni da upoznamo sebe, da postanemo palata duše, svetovno izvorište božanske kreativnosti, sazdano na temeljima čiste, spiritualne predanosti, što je istinski put čitavog življenja. »Ko poznaje sebe, poznaje Gospoda svoga«, bila je čuvena Muhamedova izreka, a »spoznaj sebe samoga«, pisalo je na ulazu u Apolonov proročki hram u Delfima, jer ne u putanjama sveta nezavisnog od našeg bića, već u jezgru bunara naših najdubljih težnji se kriju tajne ispletanja sudbine našeg bića i čitave Prirode. U nama, u temeljima naših pogleda na svet se, stoga, nalazi sve što treba spoznati. Međutim, iz kartezijanske otuđenosti, tako karakteristične za tradicionalna naučna shvatanja (što je sasvim razumljivo, jer sva otkrića u okviru nje potiču iz implicitnih polaznih pretpostavki koje nagoveštavaju razdvojenost uma od Prirode), rađa se i utilitaristička ideja o korišćenju svega što ne doživljavamo kao »sebe« u svrhu veličanja sebe, svog ega. Manipulacije drugim bićima i prirodnim bogatstvima su, stoga, u mnogome posledice naučnih shvatanja sveta u kome živimo. Metafore moći i kontrole, koje egzistiraju u svetu egocentričnosti (težnje da menjamo svet bez promena nas samih), nalaze se u osnovi vulgarnih izraza, dok se metafore prihvatanja, svesti o autonomnosti

241

(cilju, a ne sredstvu) svakog bića, sa istinskom predanošću, stapanjem našeg sopstva u čitav svet, u sve postojeće, kriju u visoko etičko-estetskim izrazima. Dok se vulgarni izrazi karakterišu ukazivanjem na sužavanje granica našeg sveta, na odricanje od poistovećenosti bića sa celokupnim svetom (svetom koji tada nismo, niti sa kim smo, već u kome smo i protiv koga smo) i gašenje radoznalosti u susretu sa njegovim ivicama, istinska umetnost i duboko-etički izrazi nam pokazuju put širenja granica našeg sveta (odnosno, nas samih) i buđenja radosne istraživačke svesti o njihovom beskrajnom potencijalnom razprostiranju, put slobodnog, sveprihvatajućeg i sveosmišljavajućeg dodira sa novitetnim, sveobogaćujućim granicama našeg sveta, put razvijanja sve čudesnijih putanja brižnosti i odgovornosti, te kristalno jasne svesti o jednakosti našeg bića i našeg sveta - putanja koje u skladu sa našim najdubljim vrednostima spontano iscrtavamo. Tako, kroz ovaj drugi, spiritualni put, sa doživljavanjem svakog dela sveta kao dela nas samih, sve postaje ono drevno Jedno. Svaki naš pokret, svaka naša misao predstavlja harmonični deo Prirode, a krećući se kroz svet spoznajemo sebe, prihvatajući svaki detalj i svako, naizgled i najmanje vredno biće i kamenčić u njemu kao deo naše porodice, kao deo nas samih. Sve što dodirnemo, to smo mi. Orijentisani u smeru Jednog, ka Suncu, sve senke ostaju negde daleko iza nas, i naše misli i pokreti se stapaju u spontanu harmoniju sa Prirodom. Mi u našim mislima, rečima i pokretima, muzikom kojom odišemo, postajemo refleksija celokupnosti Prirode, a sama Priroda, sve što vidimo, dodirujemo i čujemo predstavlja čisti odraz naše unutrašnje lepote. Svesni toga ili ne, mi i Priroda jesmo Jedno.

Slično čuvenom Zen drvoseči, i naše shvatanje Prirode je u dečijoj fazi našeg životnog razvoja bilo nerasparčano. Um deteta se najpre poistovećuje sa svim što opaža da bi kasnije posredstvom učenja razvio sliku o svojoj posebnosti i nezavisnoj pokretljivosti u odnosu na ostatak sveta. Tada se razvija analitičko-sintetičko razmišljanje i doživljavanje Prirode u kome se sve može videti kao različito i suprotstavljeno jedno drugome, ili kao prožeto zajedničkim putanjama kretanja u skladu sa sveukupnom harmonijom Prirode. Spiritualni cilj naših razmišljanja, treća faza jednog iskonskog saznajnog razvoja, jeste buđenje »srednjeg puta«, sposobnosti pragmatičnog, saosećajnošću inspirisanog povezivanja iscrtanih putanja Prirode na temeljima svesti o neprekinutom jedinstvu našeg uma i Prirode, spontana izgradnja kuće šarolikog intelekta na predanim, dobronamernim, zadivljenim, nevino radoznalim osnovama beskrajno čistog, svepoistovećujućeg doživljaja sveta jednog novorođenčeta, usled čega se i kaže da »samo deca videće kraljevstvo Božije« (Matej 18:3, Luka 18:17), kao i da »dete je Otac čovekov«418. Učeći nas na greškama, Priroda nam kroz nelinearnu igru osmišljavanja i oblikovanja sveta ukazuje na put iscrtavanja sve širih granica kojima oivičavamo naš svet (što je čovek misaono i osećajno izolovaniji od ostatka sveta, to su granice njegovog sveta uže), sve dok ne postanemo jedno sa čitavom svetom, sve dok ne počnemo da doživljavamo svet iz kristalno čiste dečije svesti koja ne zna za razlikovanje nje i ostatka sveta. Tada se namesto razmišljanja u kojima figurišu misaone kategorizacije, vrednosti, svrhe, ciljevi, odluke i izbori postavlja samo Put i predanost unutrašnjem jeziku srca, tihoj molitvenoj komunikaciji sa Prirodom.

Holistička, sveta nauka, sagledana iz ove perspektive, postaje, tako, usklađena sa svojim drevnim smislom kao saznajnim putem beskrajnog, sve celovitijeg širenja konteksta našeg doživljaja egzistencije, puta spajanja i svepoistovećivanja, postajanja jednog sa čitavim svetom. Kroz spiritualno učenje koje je, kao i sve druge spoznaje,

242

nelinearnog, abduktivnog tipa sa temeljnim pretpostavkama i hipotezama otvorenim na modifikovanje, kao istovremeni zaključci i temelji novih spoznaja razvija se svest da »Ja i svet jesmo Jedno«. Ovakvo, duboko prosvetljujuće shvatanje tako čini istovremeni cilj duhovnih spoznaja, kao i putem njih izgrađenu fundamentalnu misao iz koje se rascvetavaju naše dalje, sve prosvetljenije misli, pokreti, razmišljanja i težnje. Razlike i podele između saznajnog subjekta i njegovog sveta tada nestaju i umesto doživljavanja sebe kao izolovanog bića od »protivničkog« ostatka sveta, shvatanje o jedinstvu uma i Prirode nagoveštava i neraskidivost delovanja na našu sredinu i na nas same. U težnjama da ulepšamo i oplemenimo svet oko nas, ulepšaćemo i nas same. Težnjom da probudimo svetlost u srcima drugih bića, mi sami ćemo postati svetli. A sa usavršavanjem nas samih, naših pogleda na svet, i sam svet će postati prožet milostivom svetlošću. Postaćemo emanencija božanske, ne egocentrične, erotične i samo osećajne, već univerzalne, kosmičke i saosećajne Ljubavi, smirene, strpljive i istovremeno zadovoljstvom beskraja ispunjene, slične mostu Zen majstora Džošua ili peščanim dinama preko kojih prelaze kamile i slonovi, a koji se nikada ne bune i ostaju uvek jednako čisti. U svom prosvetljenom »delovanju bez težnji«, slične vodi potoka koja zaobilazi svoje kamenite prepreke, ne boreći se da ga pomeri, već ga, sledeći svoj put, milujući i usput pevajući.

Sa svešću o svetu kao slici naše duše, jasnoćom se obasjavaju i polaritetni Teo-Te odnosi ispričani u okviru diskusije prvog principa - kvaliteta kao puteva. Sa negovanjem našeg unutrašnjeg sveta, sa razvijanjem osećaja za poruke umetničkih dela, za spiritualne težnje koje stoje u njihovoj osnovi, kao i u nevidljivoj osnovi svih detalja sveta, relacije kojima se nesvesno pružamo ka drugim bićima, ka našem svetu, postajaće sve prosvetljenije i ispunjenije blaženošću. A sa negovanjem našeg sveta, sa ukazivanjem beskrajne brižnosti svim bićima oko nas, i naša osetljivost za razvijanje našeg unutrašnjeg sveta će rasti ka nebeskim visinama. Tako, naš unutrašnji i spoljašnji svet postaju jedno te isto, o čemu i govori čitava ova knjiga. »Kada od dva napravite jedan, i kada unutra napravite kao i spolja, i spolja kao unutra...tada ćete ući u kraljevstvo Božije«, učio je Isus (Toma 22), kao i da »kraljevstvo Božije je u vama i van vas« (Toma 3), jer »onaj što je napravio spolja, napravio je i iznutra« (Toma 89). Tako, ova dva uzajamna preslikavanja sagledana u Tai-ći-tu dijagramu čine odraz točka beskrajnog spiritualnog napretka koji sam sebe ojačava sve dok se subjekat ne stopi u harmoniju potpunog jedinstva uma i Prirode, kada postaje poput Zen majstora koji »ulazi u šumu, ali ne remeti nijednu travku; ulazi u vodu, ali ne stvara nijednog vala«70.

Kvaliteti kao putevi, te i čitav svet naše percepcije kao beskrajna harmonija puteva, impliciraju da sve što znamo da postoji predstavlja čudesni susret, put jedinstva koji se pruža između Boga i nas kao Božijeg ostvarenja, božanskih očiju za posmatranje sopstvene lepote. »Ljudi su oči Boga«171, pisao je Ortega i Gaset, dok je Martin Buber rečima da »svako istinsko življenje je susret.....ja kažem on veruje, ali to znači on se susreće«54, ukazivao na važnost razvijanja budnog doživljaja svih detalja Prirode kao intimnog dodira, tihe komunikacije sa Svevišnjom inteligencijom i beskrajnom, kosmičkom ljubavlju. Pošto je svaki kvalitet put – ko-kreativna relacija između duše bića i Prirode, tada svako biće posredstvom direktno nesagledivih, temeljnih (a istovremeno i nebeskih) unutrašnjih konstelacija iscrtava u dodiru sa Prirodom celokupan svet, linije saznanja, oplemenjujuća osećanja i puteve napretka. Najdublje težnje iz kojih izranjaju sva naša dejstva i predstave sveta, uvek se obostrano reflektuju - na svet, ali pošto smo svet zapravo mi - jer mi iscrtavamo kvalitete sveta i udahnjujemo život njegovoj

243

osmišljenosti - tada naše slike sveta i podsticaji delanja u svetu predstavljaju u svakom trenutku, nužno menjanje i nas samih. Uočavanjem lepote u svetu, tako, uočavamo lepotu u sebi, produhovljavanjem i oplemenjivanjem sveta, menjamo i sebe nabolje, od male i tihe reke - kao što su drevni mudraci propovedali - postepeno postajemo Okean.

I sada kada smo došli do shvatanja da je svet zaista slika naše duše, refleksija naše dobrote i temeljnih vrednosti, implicitnih u našoj strani puta kreacije svakog kvaliteta, kojom pružamo smislenost svemu postojećem, moramo se ponovo vratiti na početak, na ponovno doživljavanje kvaliteta kao puteva, te novim pitanjima, odakle ćemo opet težiti otkrovenju i spoznaji naše duše, onog neprolaznog što smo mi, neprekidnog i večnog postojanja, ispunjenog smislom u svakom deliću Prirode. Nad beskrajnim kružnim tokom spiritualnog napretka rasprostrt je put ljubavi koji radosnu raznovrsnost privodi u prosvetljujuće jedinstvo, od jedinstva nas opet okreće raznovrsnosti da bi nas opet stopio u blaženo jedinstvo, i tako u nedogled. Čitava kreacija Prirode i njena kontinualna evolucija, stalno i neprekidno postanje predstavlja Put koji se rađa kroz igru dana i noći, jedinstva i raznovrsnosti, te i putevi naših svetih razmišljanja moraju reflektovati sličan ples između »oaza sunčanih i zvezdanih saznanja«, između pronalaženja harmonija mira savršenstva u svetlu jedinstva i svepovezanosti, i putanja čuđenja, zadivljenosti i božanskih pitanja. Slično detetu koje se zagleda u oči posvećenih roditelja i kroz zagrljaj sa njima ispuni prosvetljujućom radošću i bezbrižnošću, da bi se okrenulo i nastavilo da istražuje čudesni svet božanske kreacije i nepresušnih izvora saznanja, da skakuće livadom, posmatra igru leptira i sluša šum drveća, i mi se posle prosvetljujućih saznanja koja nas dovode u harmoniju sa Prirodom, uvek i iznova vraćamo u svet inteligencije i raznovrsnosti, svet prividno rasparčane harmonije i opet tražimo i stvaramo nove i neponovljive puteve saznanja koji nas vode do stapanja u blaženo jedinstvo sa našom istinskom prirodom postojanja. Jer, u Putu je smisao postojanja, kao što i čitava ova knjiga pokušava da pokaže. I kao što vidimo, slično kružnoj, pulsirajućoj i istovremeno neponovljivoj prirodi sveta - koja, stoga, i jeste muzika, poput svakog puta kao oličenja istovremene spojenosti i razdvojenosti, sastavljena od naizmenično usmerenih, treperećih kretanja ka ujedinjenju i rastajanju - i ovaj put postavljanja principa holističke nauke budućnosti, kao i svako saznanje, kružnog je karaktera, od radoznalih pitanja vodi nas na cilj, uvek natrag ka nama samima. I kao što nam kažu drevni stihovi: »Vidi zvezde, mora, snove. Svuda pođi, kući dođi«. A kapljica vode, stopljena sa morem, uvek se na talasima vazduha može vinuti do oblaka i započeti svoj novi radosni put kruženja.

Cilj nosimo u srcu, a život je put. Jer ko vidi cilj, ne može izgubiti put koji vodi do njega205. Kada su Vinija Pua upitali185,221 šta puno voli da radi na svetu, on je odgovorio: »Pa, ono što najviše volim...«, setivši se da i od jedenja meda više voli trenutak koji mu prethodi. Slično tome, radost ispunjenja ciljeva i želja, otvaranja poklona života nije u njima samima, već u procesu dolaska do njih, njihovog upoznavanja, otvaranja, u putu koji do njih vodi. Nakon dugotrajne potrage ptica za svojim »kraljem« (»Simorgh«) u divnoj poemi Farida ad-Dina Atara, kralja koji bi ih poput tajanstvenih veza holističke objedinjenosti povezao u celinu sa jedinstvenom, božanskom namenom, one, na kraju svog puta, kada ostane samo »trideset ptica« (»sî morgh«), sedajući na masnad u blizini, u susretu sa čistim prosvetljenjem, sa spoznajom blistavosti sopstvene duše, ugledaju Simorgha i ne znaju da li su to sve one postale Simorgh ili je Simorgh oduvek bio »trideset ptica«. Ptice i Simorgh, kralj ptica bile su jedno te isto, i upitavši Simorgha da im objasni tajnu ovakvog reda, on im odgovori da su

244

u trenucima traganja one delovale njegovim delom, i da su tako mogle, ogledajući se u ogledalu njegovog Sunca, videti dolinu božanskog savršenstva. Na poziv Simorgha, »ptice se poništiše u njemu, sena se izgubi u suncu, i to je sve«401. I poput trideset ptica Atarove poeme, i trideseti eksplicitni princip, znak pored puta koji čini ovu knjigu, biće ponovni povratak na beskrajno radoznala i ljubavlju obasjana pitanja o kvalitetima našeg sveta i tihog odzvanjanja odgovora duboko u nama samima, da svaki kvalitet jeste put, put na koji ponovo i iznova krećemo u potrazi za jednom novom spoznajom svega postojećeg kao refleksije naše duše. Put božanskog traganja je, tako, i put harmonije našeg bića, putanja koje pružamo našem svetu i koje jesmo mi, sa čitavim postojanjem, a tragač za blagom postaje samo blago. Podsetimo se još jednom kako reči Mahatme Gandija da »zadovoljenje se krije u stremljenju, ne u dosezanju. Najviše stremljenje znači i najveći trijumf«171, tako i priče iz indijskih Upanišada o ptici koja je izgubila biser u moru, i počela svojim kljunom da kap po kap presipa more ne bi li došla do njega. Videvši ovu pticu, sam duh mora joj je vratio biser. Slično tome, ukoliko je naša želja dovoljno velika, i njen put blistavo okrenut ka bližnjima, i zvezde sa neba možemo skinuti i pružiti nekome koga volimo. Poput Đepeta koji sa božanskom željom u dubini svoga srca – kroz dodir očinski učiteljske brižnosti i slobodne volje malenog Pinokija, odražavajući put ostvarenja bića kroz ko-kreativni odnos uma i Prirode - uspeva da prevede voljeno biće od drvenog dečaka do stvarnog, anđeoskog bića, i naše zvezdane želje za spasenjem, obasjane čistom ljubavlju, čine da se bića našeg sveta pretvaraju u nova Sunca koja bezuslovno daju nove živote i zadivljene svetove, preslikavajući čitav naš svet u večno, ozvezdano nebo.

Svako naše sveto delo je put koji ukazuje na put, na samu lepotu traganja. »Tao nije biranje između ovog ili onog, već kretanje zajedno sa svima njima«70, pisao je ČuangCe. Naspram svesti o cilju, sa shvatanjem ispričanim u ovoj knjizi se jasno stvara slika spontanosti življenja kao najlepšeg putokaza ka harmoničnom postojanju. Slično kao što se cvet spontano povija ka Sunčevoj svetlosti, i spontane težnje naše duše su stvaranje blažene harmoničnosti i isceljenja kroz prepuštanje saosećanju i brižnosti prema svemu postojećem. Ovaj spontani izbor kojim se i/ili opcije ujedinjuju, uvek je optimalni izbor - izbor koji maksimizira ne zadovoljstvo pojedinca, već broj opcija globalnog, sveobuhvatnog sistema kome pripadamo, razgranavajući i rascvetavajući stablo života i duha. Sa izborom ovakvog puta istovremeno oplemenjujemo buđenje harmonične muzike koja milostivo pluta putanjama koje povezuju bića i celokupne »delove« kreacije globalnog kosmičkog sistema, te pravovremenost evolutivnog razvoja i radosnu kreativnost živih bića, dok sami putevi kao kvaliteti našeg sveta postaju obasjani tihom, ali beskrajno sjajnom božanskom svetlošću.

Svaki kvalitet je put

Kraj je početak, početak je kraj. Na kraju našeg puta postavljanja principa holističke nauke budućnosti vraćamo se tamo odakle smo i krenuli, jer upravo se tu nalazi cilj našeg putovanja. Ispred nas je i dalje plava i mirna morska površina sa koje poput bisera skakuću svetlosni zraci. Miris dalekih cvetova je i dalje oko nas, a planine nas mirno posmatraju, ulivajući svetu osećaj mira i snage. Ali, nešto se ipak promenilo. Pa da, naš pogled na svet više nije isti, jer mi nismo više oni isti koji su se susreli sa putem na njegovom početku. Ali, naše divljenje prema svetu je još veće, jer ukoliko je ova

245

knjiga uspela da postigne barem delić svoje nenamerne namene pokazivanja na Put, tada su naša radoznalost i prihvatanje sveta, svest o nama i svetu kao Jednom, postali probuđeni, i naizgled isto more, isti šum talasa, isti put, poseduju jedan novi »kiaroskuro«, neke nove neobične odsjaje blažene lepote koja na nevidljiv način oivičava crte našeg sveta, pružajući mu tajanstveni, skromni i nenametljivi sjaj koji kao da nam negde daleko u dubini našeg srca kaže – »Ja znam. Sve je u redu. Na dobrom smo putu«. A, kada postanemo stanje mira, misaone čistoće i spontane harmonije sa čitavom Prirodom, svaki put je pravi put. Priroda postaje poput lopte kojoj je površina nigde, a centar svuda.

Put ispred nas se ipak i dalje pruža u nedogled. Horizont zaklanja njegove poslednje vidljive otiske koji plutaju na treperećim slojevima toplog vazduha. Premda je naš put Put jedinstva uma i Prirode, mi smo još tu, zagledani u lepotu njegove raznovrsnosti i u »Ljubav koja pokreće Sunce i ostale zvezde«, implicitnu u svemu postojećem. Zagledani u zvezdani svod i dalje razmišljamo o pitanjima u kojima se krije tajna evolutivnog napretka i koja pred nama otvaraju nova mora nepoznanice i povode radosnog istraživanja. I put koji vidimo uvek vodi kroz srca drugih bića, kroz lepotu sveta u jezgro nas samih. Kada dajemo više nego što imamo, ceo svet, korak po korak, pedalj po pedalj, postajemo mi. Mnoga su bića, kamenčići ili morski talasi koji čekaju da im pružimo ruku i obaspemo ih lepotom i bezbrižnošću. Jer, takav je put svakog bodhisattve. Postavši Jedno sa Prirodom, ko bi tada postavljao ove principe, pisao knjige i pokazivao na Put. Ljubav je ta koja čini put od raznovrsnosti ka jedinstvu, ali i od jedinstva ka raznovrsnosti. A kada u raznovrsnosti sveta vidimo istovremeno i jedinstvo – »svet onakvim kakav treba da bude«, tada postajemo slični bistrom vodenom toku na svom putu ka moru. Poput reke koja kada se približi moru, prestaje da brza, jer je postala široka, mirna i veličanstvena, i mi znajući da ćemo kad-tad postati jedno sa morem, sa čitavom božanskom kreacijom, osećamo njen šapat koji kao da nam kaže »ne žurimo, već smo tamo«. Ali, do tada, naš pogled je i dalje usmeren u daljinu, na put ispred nas. Lepota kojom odiše svaki kamenčić, svaki dašak vetra, svaki mio pogled, svaka povučena crta i svaka miloska tišina, ne može stati ni u sve knjige sveta. Upravo zato smo tu. Priroda, mi i Put.

NA PUTU KA EKOLOGIJI UMA I EKONOMIJI MORA

Uvod

Nakon što smo postavili neke od mogućih principa jedne holističke nauke budućnosti, te delimično eksplicitovali njihove posledice, i to od polja daljeg naučnog razvoja pa sve do svakodnevnog razmišljanja i doživljavanja Prirode, u ovom poglavlju ćemo se okrenuti sagledavanju stanja naše planete danas, puta koji ispred nas nagoveštavaju razvoj naučne misli i implementiranje njenih otkrića. U okviru ovog sagledavanja primenićemo stavove koji izviru iz principa i kontemplacija na njihovu temu iz prvog dela knjige, te pokušati da ukažemo na smer kretanja naše civilizacije ka jednom održivom naučno-tehnološkom razvoju, jednostavno dosegljivom njegovim kreativnim inkorporiranjem u harmonije spontane prirodnosti.

U okviru izlaganja koje čini prvi deo knjige, nauka je opisana ne kao mreža međuljudske komunikacije sa težnjom uspostavljanja istinitosnog karaktera predloženih

246

uzročnih veza u objašnjenjima i opisima prirodnih putanja, već, slično kao i svaki jezik, samo kao pragmatična metoda međuljudske ko-orijentacije u okviru kretanja ka izvesnim ciljevima. Naučne slike sveta se stoga, slično kao i svi drugi opisi i stavovi, ne mogu smatrati istinitim ili neistinitim tvrdnjama, već samo manje ili više korisnim i povoljnim metaforama u okviru određenim ciljem definisanog konteksta njihovog sagledavanja. Naravno, ovakvo shvatanje ne podrazumeva nužno i izbegavanje antropocentričnih stavova u okviru kojih se nauka smatra ljudskom delatnošću eksploatacije i menjanja Prirode. Upravo ovaj cilj postizanja harmonije Puta Prirode i naučnih dejstava, uključujući i implementacije njenih otkrića u vidu tehnoloških i drugih industrijskih proizvoda, predstavljaće temu ovog dela knjige.

Zavaravajuće doživljavanje naučnih slika Prirode kao jedinih istinitih, adekvatno je neopravdanom poistovećivanju mape i teritorije, imena i imenovane stvari, klase sa članom klase, što čini osnovu pojave tragičnih crta savremenog društva. Beskrajne podele, značke i pripadnosti prisutne na našoj planeti, a inicirane ovakvim pogrešnim preslikavanjem, netolerantnim doživljavanjem ovih kategorija ne kao jednima od bezbroja mogućih metafora, već kao jedinih istinitosnih odraza stvarnog sveta, predstavljaju uzroke svih međuljudskih sukoba i unesrećujućeg življenja. Gde god da pogledamo, lako možemo primetiti razne podele: po pitanju nacionalnosti, finansijskih moći, mesta življenja, profesionalnog zvanja itd. Posredstvom ovakvih mapiranja – imenovanja, kao plodova drveta znanja – misaonih refleksija, dobrim delom zaboravljamo ono što ona zaista jesmo – bića Prirode. Premda se u okvirima kompetitivnih društvenih organizacija »negativni«, takmičarski naboji i sukobi između neprirodno formiranih kategorija na bazi »objektivnih« ljudskih osobina, doživljavaju kao kreativni naboji (magbetovsko »fair is foul and foul is fair«, čuvena je kapitalistička društvena norma) na temeljima kojih izranja naučni, tehnološki i ekonomski progres, teza ove knjige je da disharmonizujuće osnove ljudskih dela (egocentrične, takmičarske, manipulativne, eksploatišuće itd.), čak i pored prividne uspešnosti ljudskih ostvarenja sazdanih na njima, u »dugoj trci« iznedruju nesklad i nemir, sukobljavajuća suprotstavljanja, ignorisanja sopstvenih komplementarnih delova, narušavajući izglede za jedan zdravi i uravnoteženi napredak čitave planete. Savremeni društveni sukob između ova dva shvatanja se lako može pronaći u vidu nekompatibilnosti opštih i tradicionalnih, naučnih i ekonomsko upravljačkih stavova sa jedne, i izvesnih modernih ekoloških shvatanja, uključujući i vrednosti implicitne u spiritualnim tradicijama sveta, sa druge strane. Slično kao što se nauka i umetnost u savremenom društvu pre međusobno negiraju nego što teže ka uspostavljanju uočavanja komplementarne zavisnosti i njenog protežiranja u harmoničnom smeru daljeg zajedničkog, istinskog napretka na putu evolucije svesti, i savremeni naučno-ekonomski i ekološko-spiritualni ideali i komunikativne težnje se nalaze u stanju slične razdvojenosti. Dok se u okvirima nauke i ekonomije smatra da će nove tehnologije i još veći rast kako tehnoloških inovacija i patenata, tako i industrijske proizvodnje i potrošnje dovesti do blagostanja na Zemlji, ekološki stavovi nam jasno sugerišu da je dalji rast sa istim faktorom recikliranja, rasta populacije, planetarnog zagrevanja i neumerene potrošnje neodrživ. Usled uvaženog statusa nauke u društvu, slike njenog progresa podsećaju na otelotvoravanje snova o pretvaranju naše svakodnevnice u scene naučno-fantastičnog filma, dok ekološke inicijative insistiraju na povratku ljudskog društva ka sa savremene tačke gledišta primitivnom načinu življenja, drastično redukovanog nivoa potrošnje, isključivo lokalne

247

proizvodnje namirnica i povratku ka ruralnim predelima radi decentralizacije kako proizvodnih pogona, tako i ljudskih veštačkih moći. Verujem da pravi put zahteva komplementaran i međusobno prožet odnos dveju pristupa ljudskom načinu življenja – naučno-tehnološkog i spiritualno-ekološkog. Nalaženje prave harmonije između ova dva pristupa spoznaji sveta i delanja u njemu predstavljaće temu ovog poglavlja.

Centralna teza koja odslikava predloženi put postizanja ove ravnoteže je iscrtana u jednom od finalnih »principa« prethodnog dela knjige, koji nam kaže da »svi naučni zaključci su implicitno sadržani u njenim implicitnim pretpostavkama«. Ovaj princip smo, tokom njegovog razmatranja, preveli i u stav da se povoljnost i dobronamernost efekata naših delatnosti ne kriju u grubim fizičkim crtama njihovih uzroka – u površno sagledanom, »objektivnom« smislu reči i koordinacije našeg ponašanja, već u njenim neeksplicitnim temeljima – našim vrednostima i unutrašnjim težnjama iz kojih se razvila data akcija. Ukazivanje na važnost negovanja spiritualnih kvaliteta u okviru najdubljih težnji našeg postojanja i delovanja u svetu, predstavljaće put pronalaska jedne spiritualno-etičko-naučne ravnoteže našeg sveta.

Problem polaritetne strukture prirodnih dejstava

Pisanje knjige, slično kao i bilo koje stvaranje, uvek je podstaknuto uviđanjem da »stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu«. Jer, slično kao što i reči nastaju kao posledica ukazivanja na izbegavanje grešaka u uzajamnoj koordinaciji, i sva naučna, religiozna i umetnička dela nastaju na temeljima težnje pronalaženja rešenja izvesnog problema, raspuknutih veza zamišljenog jedinstva i harmonične nerazlučivosti. Jedno od centralnih pitanja koje je podstaklo pisanje ovog rada, i koje ćemo posredstvom daljeg razmatranja pokušati da sagledamo u što jasnijem svetlu, pitanje je odnosa »povoljnih« i »nepovoljnih« stvari koje nauka, slično kao i svaka druga ljudska kreacija, svetu donosi. Izgleda da kao da uporedo sa nastajanjem sve svetijih, mudrijih i saznajno bogatijih pogleda na svet, nastaju u sve većoj meri i destruktivni porivi, te iskrivljene vrednosti kao uobičajeni ideološki pokretači ljudskog ekonomskog i tehnološkog napretka. Možemo se složiti sa Dalaj Lamom Tenzin Giatsoom koji misli da svet kontinualno postaje mnogo bolji127, ali su sa napretkom tehnologija i opsezi do kojih negativni porivi ljudskih bića imaju uticaja znatno prošireniji nego u prošlosti, čemu smo svakodnevni svedoci sagledavanjem mainstream muzičkih scena na kojima dominira vrednovanje ne oplemenjujućih, blaženo i toplo pružajućih, spiritualnih vrednosti, već destruktivnih, eksploatišućih i manipulativnih težnji (a Konfučije je još smatrao247 da upoznavanje muzike jednog društvenog sistema predstavlja jasan put sticanja slike o njegovom karakteru i smeru duhovnog i informativnog razvoja); ekonomsko-propagandnih poruka koje ciljaju na buđenje ne zajedništva i plemenitosti, već pohlepe i zavisti; globalnog rasta egocentričnih vrednosti i takmičarskih ideala; političkih, nacionalističkih i religioznih manipulacija ljudima; te ratova i terorizma. Da li su, zaista, istinite reči izvesnog srednjevekovnog autora171 da »u kolikoj meri nam se približava Gospod, u tolikoj meri se približava i zlo« koje je u svetu božanske kreacije očigledna posledica prisustva voljno slobodnih i moralno odgovornih bića, premda okrenutih egoizmu naspram prirodnog altruizma? Činjenica da se posredstvom sve većeg pristupa informacijama po inteligentnom biću širi opseg kako pozitivnih, unapređujućih, tako i evolutivno degradirajućih uticaja koje bića mogu priuštiti, verovatno stoji u pozadini

248

ovakvog stanja savremenog društva koje, jednostavnim poređenjem globalnih vrednosti današnjice sa ljudskim vrednostima drevnih religijskih baština, može delovati zabrinjavajuće. Ljudska plemenita dela, zapisane i komponovane misli i osećanja danas poseduju mogućnost drastično brzog deljenja sa drugim bićima, ali isto to važi i za širenje misli u kojima dominiraju nesklad, zavist i destrukcija.

Da li ljudska naučna otkrića i, uopšte, bilo koja dela mogu realno posedovati veći potencijal spiritualnog i etičkog obogaćivanja na račun nazadovanja naše prirodne sredine, ili ovaj polaritet, poput neizbežnog sudara dveju vojski Bhagavad Gite, uvek opstaje u nenarušivoj ravnoteži, te je »put prema gore i prema dole isti«, kao što je pisao Heraklit? Razvoj ljudskih moći imaginacije uvećava potencijal uobličavanja kreativnih i zadivljujućih misli kao pokretača točkova napretka na poljima nauke i spiritualnosti, ali se u istoj meri razvija i potencijal zamišljanja predstava koje rađaju razarajuća osećanja straha, zavisti i mržnje. Istorije hrišćanstva i mnogih drugih religija, te komunizma, industrijalizma i savremene globalizacije nam mogu ukazati na uravnoteženost stepena buđenja plemenitih ideja (koje čine često zaboravljene, saosećajne i pragmatične temelje ovih mreža planiranja ponašanja bića) sa srazmernim stvaranjem nesklada, nerazumevanja, sukoba i tragedija. Uopštavajuća, kategorizujuća razmišljanja posredstvom kojih se čudesne kompleksnosti Prirode redukuju do jednostavnih matrica veza primenljivih na neograničeni broj interpretacija realnih situacija, čine osnovu kako globalnog naučno-informativnog napretka, tako i spiritualne evolucije individualnih idejnih građa kroz uočavanje svepovezanosti ljudskih ideja i prirodnih putanja putem bilo istraživanja korena »univerzalnih« naučnih zakonitosti ili postepenog buđenja monoteističkog pristupa objašnjavanju poretka sveta, premda s druge strane, prihvatanje ideja o svevaženju i inherentnoj prirodnosti ovakvih pragmatičnih, ali nužno pojednostavljenih relacija, poistovećivanje mape sa »teritorijom«, čini osnovu mnogobrojnih sukoba mišljenja (usled njihovih nekompatibilnosti), idejnih i emotivnih neprijemčivosti, siromašnih i često unesrećujućih predstava o uređenosti sveta. Sa razvojem savremene fizike, obaranje Belovih nejednakosti na kvantnim razmerama je nagovestilo kretanje nauke u tri moguća pravca353: sa mogućnošću prihvatanja dejstava na daljinu i otvaranja nauke u indeterminističke, spiritualne sfere159, otvaraju se i mogućnosti zatvaranja nauke u još kruće i determinističkije okvire, nego što je situacija u klasičnoj fizici, kao i u šizoidnu teoriju više paralelnih svetova. Sa razvojem formalnog izražavanja posredstvom nauke o kompleksnosti otvaraju se nove mogućnosti ulaganja u razvoj potencijala kvantitativnih proračuna u cilju ispunjavanja ideala o klasičnom, potpuno preciznom opisivanju životnosti Prirode matematičkim jednačinama, dok se sa druge strane javljaju kvalitativne spoznaje o nelinearnim i nepredvidljivim crtama životnosti, sa sve čudesnim efektima koje one impliciraju. Konstruktivistički prilaz shvatanju stvarnosti sadrži u sebi čitavo bogatstvo implicitnih etičkih posledica, ali ostavlja prostor za multiverzumsko kako neograničeno bogaćenje saznajnih perspektiva posredstvom kreativne komunikacije, tako i potencijalnu usporenost naučnog napretka usled prihvatanja svih stanovišta i interpretacija kao podjednako relevantnih. Zamena objektivističkih stavova u kojima je imanentno ukazivanje na odricanje od odgovornosti subjekta, sa odgovornim postavljanjem sopstvenog bića u centar referentnog sistema iskaza i poistovećivanje sa njihovom orijentacionom suštinom, povlači sa sobom i potencijal interpretacije datih iskaza kao egocentričnih i prepotentnih, narušavajući tako duboko-etički karakter njihovog nastanka. I uopšte, dobronamernost na kojoj poniču

249

lingvistički izrazi kao orijentiri koordinacije ljudskog ponašanja ne podrazumeva njeno prepoznavanje u procesu interpretacije datih izraza, već ostavlja neograničeno širok prostor njihovog razumevanja i to upravo u zavisnosti od dobronamernosti i samostalno probuđenog poverenja bića – interpretatora. Jezik predstavlja globalno unapređujuće sredstvo komunikacije, čijom upotrebom se izbegavaju nesporazumi pri uzajamnoj koordinaciji ponašanja bića, ali i sredstvo arogancije, zatvorenosti, redukovanja osetljivosti na čudesa Prirode, osuđivanja i manipulacije kada god jezičke konstrukte doživimo ne kao sluge, već kao gospodare našim mislima, ponašanjem i odnosima sa svetom, kao i svaki put kada ih koristimo nezavisno od unutrašnjih, oplemenjujućih težnji i osećanja, čiji bi odraz jezičke celine trebalo da predstavljaju. Svako imenovanje i svaka misaono-reflektivna aktivnost predstavlja sredstvo ukazivanja na put, ali i klicu osuda sveta. Što je ljudski um u većoj meri okrenut pragmatičnom pravljenju, stvaranju, ciljevima i efektima svrsishodnosti, to se u većoj meri i smisao egzistencije nas i čitave Prirode poistovećuje sa korisnošću, a sa ovakvim upotrebnim i delatnim uslovljavanjem značaja i bogatstva konteksta našeg iskustva otvaraju se i vrata olakog buđenja osećanja besmisla naših delovanja, saznanja i samog postojanja, na sličan način kao što nam svetlost korisnih veštačkih svetiljki pomaže da pronađemo željeni put u tami, ali gasi delić čudesno inspirativne raskoši zvezdanog neba. Dok je Njegoš smatrao da »niko čašu meda ne ispi, a da je čašom žuči ne zagrči«, ukazujući da sve težnje ka čulnim zadovoljstvima bivaju utopljene u jednakoj količini životne gorčine, Ekleziast je mislio da »gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko umnožava znanje, umnožava muku« (Knjiga propovednikova 1:18), Svami Vivekananda je govorio da »onoliko koliko čovek napreduje, koliko se horizont njegove sreće proširuje, toliko se i njegova patnja povećava«403, ČuangCe je smatrao da »kada se rodi mudrac (neko ko propoveda mudrost), i veliki lopov (nepoštenje) se pojavljuje«70, a analogan stav ovakvom razmišljanju opisuje i sledeći citat LaoCea o nedelanju: »Ukoliko je više zabrana, utoliko su ljudi siromašniji...Ukoliko je veća tehnička veština, utoliko se više (ubojnih) stvari proizvodi. Ukoliko je veći broj zakona, utoliko je veći broj lopova i razbojnika. Stoga sveti čovek kaže: Ako ja ne delam, ljudi će se preobraziti sami od sebe. Ako volim mirovanje, ljudi će postati pravični sami od sebe. Ako ne učestvujem u poslovima, ljudi će se obogatiti sami od sebe. Ako nemam želja, ljudi će postati čisti sami od sebe.« (Tao Te Ćing LVII). Predanost Putu Prirode tako postaje harmonizujuće rešenje problema koji se bezuspešno pokušavaju rešiti manipulativnim metodama, primenom kojih se neželjeno i najčešće neprimetno i nepredvidljivo kreiraju novi problemi. Masovna implementacija tehnoloških izuma i izvođenje čitave industrijske revolucije sa ciljem rešavanja izvesnih problema čovečanstva, iniciralo je njihovo delimično rešenje u očekivanom smeru, premda su pri tome stvoreni novi problemi kao što su prekomeran rast populacije, planetarno zagrevanje, formiranje enormnih količina otpada sa rezultujućim narušavanjem prirodnog ekosistemskog balansa, iskrivljene etičko-estetske vrednosti i predstave o mestu ljudskih bića u Kosmosu, zajedno pružajući etiketu neodrživosti današnjim tehnologijama. Osećanja nezadovoljstva i otuđenja, u mnogome izazvana mehanističkim naučnim shvatanjima, paradoksalno egzistiraju u sprezi sa razvojem elektronskih komunikacija, jer, između ostalog, sve ono što se u današnjem društvu smatra vrednim saznanjima, a što isključuje širok opseg intuitivnih i emotivnih, prirodnih, Putem i uživljenošću u sadašnji trenutak postojanja orijentisanih spoznaja, može se znatno efikasnije dosegnuti posredstvom kompjuterskih baza podataka i

250

pretraživačkih programa, nego putem oplemenjujućeg međuljudskog kontakta. A da se vrata međuljudskim sukobima i ekološkim katastrofama, ali i veličanstvenim prijateljstvima i duhovnim uzdignućima, otvaraju u uslovima oskudica i nemaština, te bilo pohlepnog trganja resursa sveta ili pružanja naše isceljujuće dobrote uočenim disharmonijama, nezadovoljstvima i nedostacima na nivou ko-kreacije sveta u dodiru našeg bića i Prirode, vodi nas na početak ove diskusije, na misao odraženu budističkom izrekom da »isti je ključ koji otvara vrata pakla i vrata raja«101, te na brižno održavanje pažnje nad našim temeljnim težnjama i htenjima u svetlu nerazrešive, dinamički evolutivne igre suprotstavljenih polariteta kosmičkog reda.

Neizostavno stvaranje polariteta pri svakoj kreaciji iniciranoj težnjama ka formiranju samo jedne njihove strane (jednog pola) predstavlja razlog ovakve sveprisutne i nenarušive ravnoteže između raznovrsnih dijametralno suprotnih crta sveta iz naših vidika. Svako investiranje u bilo koje ljudske delatnosti podrazumeva nastanak ne samo pozitivnih, željenih rezultata, već mnoštva nus-produkata, pri čemu postupak definisanja i razdvajanja korisnih od otpadnih komponenti proizvodnje predstavlja jedan nesaglediv proces koji, po svemu sudeći, usled svoje enormne složenosti zahteva duboku racionalno-intuitivnu ravnotežu. Zakoni termodinamike na osnovu kojih je red na jednom mestu moguće unaprediti samo na račun povećanja nereda na nekom drugom mestu, i to sa kontinualnim rastom rezultujuće entropije, predstavljaju odraz ovakve polaritetne strukture Prirode. Stoga je i svaka evolucija, izgleda, uslovljena egzistencijom grešaka (usled čega evolucija naše civilizacije podseća na učenje deteta da prohoda, pri čemu sadašnji trend napretka možda samo odgovara trenu uzdizanja nakon čega ćemo pasti na nos, ali na tom padu naučiti nešto, ponovo se pridići itd.), slično kao što je neophodno najpre biti učenik - sluga da bi se postalo učitelj – majstor (»ako hoćeš da budeš jak, moraš najpre naučiti da budeš slab; ako hoćeš da zauzmeš visok položaj, moraš najpre prihvatiti nizak položaj; ako hoćeš da se obogatiš darovima, moraš najpre darovati sve što imaš«, kao što je pisao LaoCe (Tao Te Ćing XXXVI)), te opasnosti, nestabilnosti i krize predstavljaju neizostavne preduslove evolucije životne raznovrsnosti. Pokušavanje da se ovakva polaritetna uređenost prevaziđe forsiranjem samo jedne njene strane podseća na priču mudrog ribara70 o čoveku koji je mislio da će ukoliko bude trčao sve brže i brže, uspeti da umakne sopstvenoj senci i otiscima stopala, kada je mesto pod drvetom i pogled u zvezde, prihvatanje Puta Prirode bilo rešenje kojim se, naravno, ne suzbija, već rastapa problem. Jer, suštinska pitanja i problemi života predstavljaju puteve koje ljudska bića ko-kreiraju, puteve razmišljanja koji ih vode prosvetljenju i ulepšavanju globalne životnosti i Prirode kroz ne njihovo finalno rešavanje i dovođenje u neplodnu statičku ravnotežu, već jednostavno prerastanje392,363 i spontano obogaćivanje dinamičkog balansa njihove paradoksalne (a podsetimo se da ova reč označava nešto što je »iznad verovanja«) polarnosti putem postajanja jednog sa njima. Čvor razmišljanja se tako ne uništava borbom, već graciozno, sveprihvatajuće razvezuje.

Inteligentno rasuđivanje i pružanje doprinosa naučno-tehnološkom razvoju i planetarnoj evoluciji, uslovljeno je imenovanjima, donošenjima sudova i misaonim redukovanjem veličanstvenosti kvaliteta Prirode, što je najčešće praćeno izrazitom samo-svešću u kojoj leži i razlog zašto je naučni um retko u stanju da postane prepušten Putu Prirode, i ponesen osećanjima nevinog, neimenujućeg i neosuđujućeg, dečijeg upoznavanja sveta kroz naučna i svakodnevna istraživanja. Međutim, shvatanjem da su sva redukcionistička imenovanja preduslov ukazivanja brižnosti prema svetu putem

251

nauke, tehnološkog napretka i evolucije svesti, naučna misao se preobražava u prosvetljenu delatnost u okviru koje se osećanje slobode i poistovećenosti uma i Prirode privremeno žrtvuje povlačenjem u vode spekulativnog i intelektualnog promišljanja, jer opasnosti su, kao što smo videli, nužan preduslov evolucije i učenja, a što je veća tama ponora sa kojim se hrabro suočimo, to će veća svetlost biti probuđena da je savlada. Slično kao što kompjuterski virusi nisu doveli do destrukcije svog medijuma egzistencije, već su se širokom raspodelom rekvizitnog znanja uporedo razvijali i »imunizirajući« softveri (što ukazuje na slobodan protok informacija i decentralizovanu ujednačenost saznajnih potencijala delova sistema kao indikatore stabilnosti njegove celovitosti)244, i progres na polju modernih GNR tehnologija (Genetika-Nanotehnologije-Robotika) u sprezi sa kako njihovim izvornim, duboko-etičkim korenima, tako i svrhom buđenja spiritualne svepovezanosti, predstavljaće, nadajmo se, stepenice na putu evolucije ljudske svesti. Ipak, ova knjiga ukazuje upravo na izvodljivost postizanja harmonije redukcionističkog razmišljanja i holističkog neraskidivog jedinstva uma i Prirode, i to putem neizvođenja zavaravajućeg preslikavanja apstraktnog sa konkretnim, doživljaja opisa Prirode sa samom Prirodom i našim direktnim iskustvom, čime bi ne istinitosno, već pragmatično, međusobno orijentišuće inteligentno razmišljanje postalo poput svesno povlačenih linija i veza na nebeskom platnu našem uma, sa svešću da se iza ovih oblaka misli uvek nalazi Sunce jedinstva uma i Prirode.

Izgleda kao da je svaki progres »mač sa dve oštrice«, te da će svet zauvek ostati igra svetlosti i senke. Jer, kada ne bi postojale senke i razlike između stvari, sasvim sigurno ni svetlost ne bi bila »svetlost«. Uvek je u rukama i u mislima ljudi da prihvatanjem sopstvenog ponašanja u skladu sa određenim temeljnim vrednostima izaberu dobronamernost ili zlonamernost korišćenja plodova ljudskih delatnosti, kao što su raznorazne tehnologije. Hipoteza koja stoji u osnovi ove knjige, slično kao i u korenima svih spiritualnih tradicija, je ta da ljudske vrednosti, pokretači svih naših dela, zauvek opstaju kao uzroci svih (»dobrih« ili »loših«) efekata koji iz njih proizilaze. Ne mogu, stoga, postojati nikakvi napretci, rešenja ili otkrića, koji bi nas oslobodili težnji ka uočavanju našeg unutrašnjeg napretka refleksijom naših misli, najdubljih težnji i osećanja na suptilne promene našeg sveta. Loše misli će uvek inicirati nesreće, sukobe, razaranja i tragedije, dok će dobre misli, pokrenute željom za pomaganjem drugima, a ne veličanjem sebe, zauvek ulepšavati, prosvetljavati i blagosiljajuće, istinski evolutivno unapređivati naš unutrašnji svet, a samim tim i čitavu Prirodu. Stoga je, adekvatno nastanku bilo kakvog perceptivnog elementa isključivo na bazi razlika, i dualizam neophodan preduslov nastanka sveta. Možda je, tako, i zlo neophodno za egzistenciju i spoznaju dobrog. Kao što je strah postojan da bi veličao hrabrost, tako je i zlo neophodno da bi se spoznala važnost i prosvetljujuća lepota koja izranja iz dobrih misli i postupaka. »Zlo je forma koju Božija milost uzima u ovom svetu«, pisala je Simona Vej, verujući da svaka kreacija nužno podrazumeva nesavršenost oličenu u suprotstavljenim polaritetima, pri čemu samo ovakva struktura sveta uslovljava mogućnost osmišljenog i čudesnog postojanja kao kretanja na Putu ka Bogu i dostizanju harmonije celotne »dekreacije«. Zlo je, tako, prisutno radi veličanja dobrote i buđenja ushićenosti u njoj i nad njom, tama je postojana da bismo spoznali lepotu svetlosti, patnja postoji kao putokaz prilikom našeg postojanja i evolucije kroz neprekidno učenje, dok beskrajan ciklus evolucija i božanskih kreacija postoji radi radosti opšteg postojanja, radosti koja se budi sa prihvatanjem spontanog Puta Prirode (jer, »kada bi ljudski um posedovao samo adekvatne ideje, ne bi

252

oblikovao koncept zla«352, kako je smatrao Baruh Spinoza) koji objedinjuje i neutrališe sve antropocentrične polaritete ne direktnih prirodnih odraza, već produkata misaonih refleksija (mapa) o njima.

Svaki vid ljudskog napretka, dakle, sa jedne strane rezultuje u širenju potencijala slobodno-voljnog, bilo ulepšavajućeg i harmonizujućeg ili unesrećujućeg i disharmonizujućeg osmišljavanja putanja koje se pružaju između bića, dok sa druge strane uvek biva zasnovan na susretima izvornih i misaonih polariteta Prirode. Zemlja se oplođuje u čudesnoj igri osunčane vedrine i kišne tuge, najdirljiviji i najuticajniji snovi o Suncu, miru, lepoti i svetom bratstvu se stvaraju dok u predelima tame i nesreća u dubini srca nosimo viziju lepote Sunčeve duge, a istorija naše civilizacije je prepuna primera rađanja divnih, renesansnih pogleda na svet i »lotosove« čistoće u društvenim uslovima duhovne zapuštenosti, međuljudskih i, uopšte, ekosistemskih raskola, nemira i tragedija. Evolutivno ustanovljivanje spontane dobrote kroz eone kompetitivnih interakcija i borbi za opstanak, uz nezadrživo kretanje ka unapređujućem vrednovanju kooperativnosti i simbiotičnosti u crtama životnosti nam, slično kao i mnoštvo naučnih otkrića sazdanih kroz istraživanja inicirana političkim sukobima i tenzijama, te i izvesni proračuni na bazi teorije igara17 u skladu sa kojima optimalni put emanencije dobrote i ljubavi biva popločan teškoćama i patnjom, zajedno pokazuju na put duhovne evolucije kroz neprekidna usaglašavanja prirodnih krajnosti u prosvetljujuće celine. Apostolske reči da »Hrist je umro za nas« (Pavlove poslanice Solunjanima I 5:9-11, Korinćanima II 5:14-21) iz ovakve perspektive nas ne pozivaju na lakomislenosti i odricanja od odgovornosti, već upravo suprotno, na stalno držanje jednog »oka« na ljudskoj patnji, na Hristovim mukama, da bi naše drugo »oko«, svetla strana i celokupna kreativnost našeg bića bili ostvarivani, da bismo duboko vrednovali mirotvornost, blagu dobrotu i milostivost kao ciljeve i temelje ljudskog ponašanja i delanja, jer, u suprotnom, znajmo da nas Priroda neprekidno susreće sa određenim polaritetnim dodirima dokle god na njima ne naučimo i duhovno ne evoluiramo. Iz sistemskih okvira znamo da je nužan preduslov postojanja »nečega« i postojanje »ničega«94, a sa jednim »okom« na tami, ništavilu i beznađu, naše drugo »oko« će biti preplavljeno lepotom duhovne svetlosti, prirodnog poretka, smisla življenja i uzvišenih ljudskih vrednosti. I možda baš zato što zaboravljamo da tajna duhovnog napretka počiva u odražavanju dobrote od zlobe, lepote od strahote, te božanskog duha jedinstva i prihvatanja od disharmonizujućih sebičnosti i spiritualne izolacije, okrećući leđa patnji, usamljenostima i teškoćama bića našeg sveta, danas i opstaju enormne nesreće i povodi za tugu, jer nas Priroda poput »doline vajanja duša« neprekidno susreće sa suštinski istim paradoksima, Gordijevim čvorovima, raskršćima, nedoumicama i problemima dokle god na njima ne naučimo, dokle god ih ne prebrodimo duhom sveprihvatanja i obujimanja novim, prosvetljujućim kontekstima razmišljanja, pokrivanjem naizgled »istih stvari« nebeskom dobrotom, očima hrišćanske predanosti.

U kontekstu sagledavanja ovakve, neizbežno polaritetne uređenosti Prirode u stanju njene raznovrsnosti, te izvođenja svakog napretka isključivo kroz put traganja za harmonijom njenih arhetipskih suprotstavljenosti, podsetimo se jedne divne priče iz apokrifnih spisa apostola Petra. Naime, čuvši da se sprema zavera protiv njega, sveti Petar apostol krenuo je da napusti Rim. Na putu Via Appia sretne Isusa, i upita ga: »Quo Vadis, Domine? (Kuda ideš, Gospode?)«, na šta mu Isus odgovori »Eo Romam iterum crucifigi (Idem u Rim da budem opet razapnut na krstu)«. Doživevši prosvetljenje beskraja Isusove ljubavi, sveti Petar se vrati u Rim, gde je bio mučen, i gde je umro.

253

»...Jer Ljubav je donela čoveka iz sveta jedinstva u svet raznovrsnosti, i ista ga sila (Put, prim.a.) može vratiti iz sveta raznovrsnosti u svet jedinstva...Put je otvoren za njegovo nebesko putovanje. Na kraju on stiže do jedinstva sa Bogom, i čitava njegova individualnost se rastapa u okeanu večnog sjaja gde čak i koncepti Boga i čoveka nestaju«225, pisao je Inajat Kan. »U ljubavi se sve kontradikcije postojanja stapaju i nestaju. Samo u ljubavi jedinstvo i dualnost nisu oprečni. Ljubav mora biti jedno i dva istovremeno...Jer ljubav je najviše slobodna i istovremeno najviše vezana«367, smatrao je Rabindranat Tagore, pokazujući na Ljubav kao na, poput svakog puta, odraz istovremene razdvojenosti i povezanosti, na čudesnu i neprekidnu, radosnu igru jedinstva i raznovrsnosti kao sveobuhvatnu kreativnu osnovu svega postojećeg. I upravo spontani sled Puta Prirode, koji odražava prihvatanje, predanost i poverenje u ko-kreaciji kvaliteta sveta, dovodi do neutralisanja svih antropocentričnih i uopšte konceptualnih, misaono-reflektivnih polariteta i do buđenja jedinstva uma i Prirode.

Premda je iz ove perspektive jasno da kroz razmišljanja o preobražavajućem susretu dobrote, mira, lepote i božanskih harmonija sa jedne, i tame, zla, odbojnosti i destrukcije sa druge strane, niču cvetovi prosvetljujućih saznanja - pokazujući nam na egzistenciju Puta spiritualne evolucije, izvornog smisla življenja kao ozvezdavanja ljudskih bića, dece Kosmosa - sloboda volje ljudskih bića se i dalje može smatrati kako izvornim morem sa koga se reflektuje polaritetna igra dobra i zla, tako i temeljnim, premda naučno verovatno nedokazivim znakom indeterminizma Prirode. Jer, samo se uz prisustvo slobode odlučivanja preslikane Božijom voljom, može objasniti prisustvo zla kao posledica dejstava bića izvođenih na temeljima egocentrizma i sopstvenog veličanja u Prirodi. Prisustvo slobodne volje se očitava u mogućnostima slobodne interpretacije svega postojećeg, uključujući i sam svet oko nas, druga živa bića i njihova dela. Svaka interpretacija poseduje potencijal ulepšavanja ili vulgarizovanja sveta, te time i nas samih. »Početak je mudrosti strah Gospodnji« (Psalm 111:10, Jov 28:28, Priče Solomonove 1:7), biblijski je stih koji nam ukazuje na nepotpunost svakog našeg znanja bez učenja njegovog uobličavanja u spiritualne, saosećajne kontekste kroz koje se ostvaruje oplemenjavajući karakter našeg znanja, i sve to putem, poput rađanja Sunca iznad horizonta, buđenja moći misaonih refleksija, a sa njom i slobode odlučivanja, odgovornosti, upitkivanja, stvaranja, traganja i osmišljenosti naše egzistencije. Upravo se iz ovakve, Božijom voljom date sposobnosti odlučivanja, odnosno lepote interpretacija, uz svest o nerazdvojivosti posmatrača i posmatranog, razvija i svest o lepoti koja se rađa iz očiju posmatrača. Svest o idealističkom stvaranju sveta posredstvom naših interpretacija, težnji ka uočavanju lepote u njemu, trebalo bi da predstavlja primarni cilj savremene edukacije, koji bi inicirao stvaranje znatno suptilnijih i harmoničnijih društvenih odnosa.

Primetimo da, kao što smo opisali u prvom delu knjige, naše implicitne težnje u kontaktu sa svetom, u kreiranju kvaliteta našeg sveta kao puteva, čine temelje sa kojih se spontano razvijaju putanje kojima se pružamo ka posmatranom, bilo živom ili »neživom« delu Prirode. Posmatrajući jedan bor sa implicitnom i jezgrovitom, negde duboko u nama sadržanom svešću o svetu kao Božijoj kreaciji, nama kao smislenim i neponovljivim, inteligencijom i osećanjima obdarenim bićem, te našem umu kao jednoj strani ko-kreacije kvaliteta kao puteva Prirode, njega samog ćemo obdariti sa prelepim harmonijama, uliti mu dobre vibracije, a i nas same učiniti za pedalj boljim. S druge strane, posmatrajući bor kroz duboku svest o njegovom slučajnom, neo-darvinovskom postanku, o njemu samom

254

kao o još nečemu što u nizu stvorova Prirode jedno drugome stoji na putu (kao što je bila čuvena vizija junaka jedne Sartrove novele, dok je sedeo na klupi u parku i posmatrao drvo kestena330, dok je jednog drugog pesnika – Vilijema Batlera Jejtsa jedno drugo drvo kestena ispunilo osećanjima zajedništva i nerazlučivosti, obeleženim u poznatim stihovima: »O chestnut tree, great rooted blossomer, are you the leaf, the blossom or the bole? O body swayed to music, O brightening glance, how can we know the dancer from the dance?«), sukobljavajući se i boreći za sopstveno preživljavanje, sam bor u našim očima, kao i, uopšte, putanje koje će se izroditi između posmatranog i posmatrača odisaće skučenošću, nezadovoljstvom, nesrećnim i disharmoničnim vibracijama. Na adekvatan način, i posmatrajući ljudskih ruku dela, poverenje u autora i njegove težnje učiniće nas prijemčivim na otkrivanje najdublje suštine rada i iscrtavanje prosvetljujućeg znanja, znanja čiji potencijal ko-kreacije počiva ne samo u svim ljudskim ostvarenjima, već i u svakom i naizgled najneuglednijem detalju Prirode. Životnost našeg sveta se ne hrani i razvija samo na zemaljskoj hrani, već, pre svega, na semantičkim stavovima predanosti i pažnje, na »rečima Božijim« koje izviru iz jezika srca; a da nemoguće je ne voleti delo koje neko koga volimo voli, shvatanje je iz koga možemo nazreti prirodu preslikavanja putanja poverenja i Ljubavi do beskraja i natrag. Zlobna, neprihvatajuća kritika uvek je posledica raskinutih putanja poverenja i ljubavi na našoj mapi sveta. Primećujući pokvarenost i nepoštenje u drugim bićima, mi stvaramo jedan takav zao svet, jer naše misli i osećanja ne pripadaju samo našim telesima, već se trenutno projektuju na naš svet, odakle je jasno da nošenje krsta ili kakvog drugog verskog simbola oko vrata rasteruje od sebe »zle sile« usled navođenja disharmonizujuće orijentisanog, osuđujućeg posmatrača da ipak pomisli da je posmatrana osoba možda dobra ako sa sobom nosi taj simbol. »Stoga sveti čovek nosi haljinu od kostreti, a nefrit nosi u grudima«, kaže nam LaoCe (Tao Te Ćing LXX), ukazujući na važnost ne ispoljavanja sebe pred drugima, već veličanja lepote sveta kroz naše oči, jer i mi učestvujemo u stvaranju sveta sa svakom našom mišlju. Nasuprot uslovljavajućim, strahopoštovanjem ispunjenim doživljajima sveta, prosvetljena svest, ona koja zaista svojim mislima čini svet boljim, zna da božansko Sunce sija u svima nama i u svakom deliću Prirode. Jedine »zle sile« koje nas mogu skrenuti sa puta smo mi sami kao ko-kreatori kvaliteta našeg sveta (u skladu sa našim unutrašnjim težnjama i nivoom spiritualnog napretka) i interpretatori našeg iskustva u okviru koga stvaramo »dobro« i »loše«, »povoljno« i »nepovoljno«, pri čemu je pravi put uvek refleksija objedinjavanja i neutralisanja svih formalnih polariteta sagledavanja sveta u spontanu svest Puta. Svaka interpretacija je mapa teritorije i podrazumeva klasifikovanje, imenovanje, osuđivanje i redukovanje kvaliteta sveta, a upravo se kroz poistovećivanje mape sa teritorijom – neophodno formiranih polariteta u svakom opisu Prirode sa njom samom - rađa svest o »ispravnom« i »neispravnom«, »dobrom« i »lošem« kao crtama »stvarnog« sveta. U svakoj definiciji »dobrog«, implicitno je sadržana i definicija »lošeg«, te nas tako ČuangCe podseća da »kada se Tao izgubi, dolazi do ideje o vrlini; kada se vrlina izgubi, dolazi do ideje o milosrđu (dobročinstvu); kada se milosrđe izgubi, dolazi do ideje o pravičnosti; kada se pravičnost izgubi, pojavljuju se rituali. Rituali su nabori Puta i prethodnici nereda«70. Nasuprot ovome, svest sjedinjena sa teritorijom koja se odriče osuđivanja i imenovanja sagledava svet kao neraskidivu celinu čiji svaki deo poseduje beskrajan smisao, imanentan u svom spontanom kretanju na Putu Prirode. »Samo kada nema procenjivanja i premišljanja

255

spoznaće se Put. Samo kada nema okruženja i praćenja običaja naći će se mir u Putu. Samo tamo gde nema planova i procedura doći će se do Puta«70, govorio je Žuti Car.

Kao posledice kušanja plodova drveta znanja – misaonih refleksija, otelotvoravanja moći formiranja mapa »teritorije« Prirode, i Put Prirode se zaboravlja na račun nastanka simetričnih polariteta kao što je dobro - zlo. Ipak, ukoliko su ovi polariteti nenarušivi dokle god sagledavamo samo jednog od njih, kako onda u uslovima egzistencije ovakvog mapirajućeg sagledavanja sveta možemo očekivati dolazak kraljevstva Božijeg na Zemlji? Ili je, s druge strane, ono prisutno sada i ovde, kako Isus objavljuje (»Carstvo Božije neće doći tako da bi se spoljni znaci mogli opažati, niti će se kazati: evo ga ovde, ili onde; jer, gle, carstvo Božije je među vama« (Luka 17:20-21), slično kao i da »carstvo Božije (je) kao kad čovek baci seme na zemlju, i spava i ustaje noću i danju, a seme niče i raste – sam ne zna kako. Zemlja sama od sebe donosi rod, prvo stabljiku, zatim klas, onda puno žita u klasu« (Marko 4:26-28), ukazujući na carstvo Božije kao spiritualni i tajnoviti dodir između dubokih etičko-estetskih vrednosti bića i Prirode, kroz koji se oplođuje blaženost sveta voljenih bića, čitavog sveta), samo ga jezičkom zavaranošću i neprepuštenošću spontanom Putu Prirode ne primećujemo. Vrata kraljevstva Božijeg oduvek su otvorena, anđeoskom budnošću spremna da u svakom trenutku zvezdanom prašinom slavljeničke dobrodošlice obaspu svako biće Prirode, ali dosezanje ove izvorne kosmičke radosti, zahvaljujući egzistenciji slobodne volje koja nam omogućava potencijal samostalnog razvoja, mora predstavljati naš izbor, naš odlučni Put. S druge strane, slično kao što se naučne i teološke diskusije baziraju na pokušavanju jezičkog, redundantnog preslikavanja neponovljivosti i beskonačnosti Prirode u logičke mape, i kraljevstvo Božije je zapravo prisutno u svemu što postoji, i ono jesmo mi, i sada i uvek, premda u stanju vezanosti za osuđujuća, imenujuća kreiranja polariteta, mi to ne primećujemo. Međutim, neutralizacija polariteta, pretvaranje mnoštva u blaženo jedinstvo večnosti, analogno je svojevrsnom faznom prelazu235 u kome - slično kao pre oko 13 milijardi godina kada je, neutralizacijom pozitivno i negativno naelektrisanih čestica koje su do tada apsorbovale svu svetlost, došlo do bljeska svetlosti i transparencije Kosmosa u kratkom vremenskom intervalu - jedinstvo antropocentričnih polariteta u božanskoj dobroti Puta Prirode naglo prevazilazi ovu uvek prisutnu kontratežu i inicira dolazak carstva Božijeg. Tri hegelijanske kategorije dijalektike – teza, antiteza i sinteza, kao i sveto trojstvo - Priroda, um i Put, mogu predstavljati teme korisnih kontemplacija pri sagledavanju ovakvog prelaza. Hrišćansko-hegelijanski sveti duh predstavlja put kojim se razvija svest o jedinstvu i stapanju uma i Prirode. Postajući jedno sa Prirodom (»Ja i Otac jedno smo«, objavljuje Isus (Jovan 10:30)), um dostiže vrhunski religiozni doživljaj iz koga spontano zrače za čitav svet prosvetljavajuća osećanja i misli; jer »nebesa su stanje uma«, kako je pisao Lengston Hjuz. Upravo ovaj put ka jedinstvu uma i Prirode čini hegelijanski obrt u okviru koga se »sin« u koga se projektovao »Otac« ponovo vraća svom stvoritelju putem duha407. Ovaj, treći aspekt hrišćanske teologije, aspekt duha, poput glasa M u drevnoj indijskoj AUM mantri, iz koga se rađa muzika celotnog sveta, čini kosmičke kreativne sile imanentne u ljudskim bićima, koje rađaju osećanja hrabrosti, herojstva, dobrote, poštovanja i dela koja predstavljaju znake božanske lepote i gracioznosti. Čini takođe i centar referentnog sistema dva bića u zaljubljenosti i predanosti jedno drugom, koji jeste Put, i ponekad postoji u samim zvezdama. »Trojstvo je najveća tajna, centralna tačka apsolutne filosofije i religije. Ali tajna Trojstva...je tajna zajedničkog i društvenog života – tajna neophodnosti jednog 'Ti' i

256

jednog 'Ja'...Nijedno biće, bilo čovek, Bog, duh ili 'Ja' ne može biti istinsko, Savršeno i apsolutno biće u izolaciji, istina i savršenstvo su samo u jedinstvu bića koja su slična u esenciji...Svi esencijalni odnosi – principi različitih nauka – samo su različite vrste i vidovi ovog jedinstva...Najnužniji uslov za zaista novu...filosofiju koja odgovara potrebama ljudske vrste i budućnosti...je da se ona u esenciji razlikuje od stare filosofije«98, pisao je Ludvig Fojerbah, ukazujući na Put kao na vrhunski smisao postojanja, te na nužnost mudrog očitavanja istinske plodotvornosti i harmonizujućeg nivoa putanja koje figurišu između saznajnih sistema i njihove sredine, upravo na nivou esencijalnih temelja, najdubljih težnji postavki sistema. Za sagledavanje ovakve kontemplacije u kontekstu tematike ovog poglavlja, najbitnije je prisetiti se i marksističkog pristupa ostvarenju raja na Zemlji u okviru koga je Hegelova ideja o duhu bila zamenjena ekonomskim potrebama (i destruktivno ekološkim prihvatanjem samo ljudskog rada kao vrednosti), što, kao što znamo, nastavlja da izaziva enormne ljudske i opšte-životne tragedije savremenog doba. Ali, podsetimo se da ideja velikog inkvizitora84

Fjodora Dostojevskog o lišavanju ljudske slobode izbora razvijanjem njihovih materijalnih vezanosti i materijalističkih ideala (»jer ništa i nikada nije bilo za čoveka i čovečansko društvo nesnosnije od slobode«84) biva pobeđena čistom, nevinom spiritualnom slobodom i ljubavlju sveobasjavajućom, sveisceljujućom i sveprihvatajućom svešću. Jer, ljudski duh i svete vrednosti moraju biti temelji svih misaonih inicijatora ideja, te i težnji i ideala kao pokretača ljudskih delatnosti. »Tražite njegovo (Božije, prim.a.) carstvo, i ovo (materijalna bogatstva, prim.a.) će vam se dati« (Luka 12:31), učio je Isus, dok su kao Gospodnje reči zapisane: »Tražite me, i živećete...žalosni su koji žele dan Gospodnji. Čemu vam to? Tada je tama, a ne svetlost« (Amos 5:4-18). »A, ko je čuo, pa nije izvršio, sličan je čoveku koji je sagradio kuću na zemlji bez temelja, na koju navali reka, i odmah se sruši. I bi veliko rušenje te kuće« (Luka 6:49), finalni je stih Isusove besede na gori. Stoga jedna od najupečatljivijih jevanđelističkih metafora odslikava nekada mirno, a nekada uzburkano more, more evolucije Prirode na greškama i polaritetne dinamičke strukture svakog napretka, a u čamcu nesputano radosnu isusovsku svest koja, probuđena, govori »što se bojite maloverni?« (Matej 8:25), utemeljena na sigurnosti u nesigurnosti, na znanju o neznanju, na miru u nemiru, na uviđanju suštinske, Božije dobrote u svakom biću Kosmosa, na lepoti savršenstva u svakom trenutku postojanja, na Nojevoj dugi iza svake kiše, na veri koju biblijska poplava ne može srušiti.

Dok se krećemo putem koji nas vodi ka pretvaranju društvene kompetitivnosti i egoizma u kooperativnost, altruizam zajedništva i spiritualnu dobrotu, ka hegelijanskoj sintezi, prosvetljenom, Satja Juga svetu ispunjenom kreativnom slobodom, osećajnim znanjem i unutrašnjim okom osetljivim na bezgraničnu lepotu i Ljubav, ka bićima orijentisanim na davanje i dobrotu, možemo se upitati da li će zaista svet ikada dostići ovakav globalni »fazni prelaz«. Međutim, kakav odgovor bismo sada i očekivali na ovo pitanje? Ako je on »Ne«, njegovo prihvatanje bi nas odvelo u apatiju, razočaranost i sklupčavanje naših sposobnosti, dok bi nas eventualni odgovor »Da«, naveo na možda preteranu lakomost340. Odgovor (koji bi stoga, ukoliko eksplicitan, možda morao biti kvantno-kompjuterskog, fuzzy logičkog karaktera), stoga, moramo nositi u srcu kao nadu koja će nam ukazivati put u trenucima kriza. Do tada, budimo svesni da mi jesmo delovi božanske svesti, i da se nalazimo na putu napretka, sve lepšeg i informativnijeg ispoljavanja božanske lepote. Istorija Kosmosa je putovanje u sve ispunjeniji svet božanskom svetlošću jedinstva naspram otuđenog sveta ispunjenog izolovanim

257

egoističnim pobudama. Međutim, i u ovakvom, potonjem svetu kao ekspresiji božanske prirode u svojoj negativnosti postoji svesnost kroz koju će se putem strpljive Ljubavi sagledati finalna pozitivnost, kao negacija negacije, via negativa, najdublji smisao Kosmosa407, poput trenutka kada čuveni Zen drvoseča shvati da su planine opet postale planine i da su reke opet postale reke, ili filosofskih puteva koji kroz igru stvaranja složenih mreža rezonovanja ili ekspresije osećanja i brišu sami sebe417,210, ostajući sami u tišini među zvezdama, stopljeni u jedinstvu uma i Prirode. Stoga se u budističkoj tradiciji i teži nirvani kao eliminaciji svake težnje, svake želje, te stapanju u spontani Put Prirode, koji i predstavlja Sveti Duh.

Nastanak Kosmosa i inteligentnih bića koja će kontekste svojih života sagledavati u milionima svetlosnih godina dalekim zvezdama, misterijama tuđih očiju, istinskom, nemenahističkom uzroku sijanja Sunca i postojanja života i smera njegovog evolutivnog kretanja, predstavlja izraz božanske Ljubavi prema »Tebi«. »Ako Nebo i Zemlja traju dugo, to je stoga što ne žive za sebe, eto zašto beskrajno traju«, stih je LaoCea (Tao Te Ćing VII) koji sveobuhvata kosmološku i spiritualnu tajnu srećnog postojanja, a Krišnine, Gospodnje reči: »Pogledaj me, Arđuna! Ako prestanem da radim makar i za sekund, celokupan univerzum će nestati. Ništa ne dobijam od tog rada; ja sam Bog, pa zašto onda da radim? Zato što volim svet«402, otkrivaju nam srce Tajne postojanja sveta i svetog, sanjasinskog puta kao ogledala božanske Prirode. »Ti« je stoga uvek ključ za otkrivanje najdubljih tajni svakoga »Ja«. »Samo kroz Tebe, ja zaista postajem Ja«54, pisao je Martin Buber, dok je Ludvig Fojerbah smatrao da »jedinstvo 'Ja' i 'Ti' – to je Bog«98. Okrenutost Tebi, davanju, milostivom poštovanju i Ljubavi predstavlja Put za doživljavanje večnog smisla postojanja. Jer, pošto naš svet, Priroda kakvom je vidimo, odslikava svaku našu temeljnu težnju iz koje niču naša dejstva, tada iskreno predavanje našeg bića čitavom svetu, davanje više nego što imamo predstavlja put ka postajanju celokupne Prirode, ka pronalaženju sebe u svakom deliću Kosmosa. Relacija božanskog stvoritelja sa ljudskim bićima predstavlja put koji je mnogobrojnim svecima predstavljao ideal kome su i oni težili, i kome bi svako trebalo da teži u sopstvenim odnosima sa drugim bićima i sa čitavom Prirodom. (»Nebo i Zemlja su velike lepote, ali ne pričaju o njima; četiri godišnja doba poseduju pravilnost, ali je ne diskutuju; deset hiljada stvari (raznovrsnost Prirode, prim.a.) imaju princip rasta (evolucije), ali ga ne tumače«70, reči su ČuangCea koje odražavaju deliće Lepote Prirode, i zaista, veličanstvena milostivost Prirode (Tvorca) se i ogleda u njenom tihom i nenametljivom, ali nikada nenapuštajućem odnosu sa svojom kreacijom, te poput zaboravljanja na reditelja filma koji se u njemu nigde ne pojavljuje365, putem površnog sagledavanja postojanja možemo lako steći zavaravajući utisak da se »može« i bez esencijalne, spiritualne osnove egzistencije nas i našeg sveta.) Kroz igru kvaliteta našeg sveta imamo priliku da spontano sledeći njihove puteve koji nas povezuju sa božanskom inteligencijom, postanemo široki kao i ona – da umesto našeg ega kao centra sveta, čitav svet postane naš, da ne živimo za sebe, već za druge, da postanemo Jedno sa Prirodom. Istinska religioznost je tako Put, put koji nas nerazlučivo povezuje sa svim postojećim. Ovaj prosvetljujući put davanja uvek vodi u srce drugih živih bića, jer kraljevstvo Božije je uvek u Tebi, a »Nebesa su uspinjanje ka Nebesima sa Tobom«, kako nam kaže stih jednog džez standarda. Isus je govorio da »gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime (u nerečito ime saosećanja i Ljubavi, prim.a.), onde sam ja među njima« (Matej 18:20), pokazivajući na suštinu naših bića kao na sveti Put koji se pruža između nas i našeg sveta, te na čudesne harmonije uzajamne brižnosti kroz koje se

258

stvaraju putanje božanske sreće i evolucije sve prosvetljenijih doživljaja Prirode. Kroz ovaj Put se, tako, bez naše želje, iz našeg srca u kome spava tiho, maleno seme koje zalivamo i gajimo verom, saosećanjem i ljubavlju, razliva veličanstveni cvet lepote, prosvetljeni put ka uviđanju da sve što postoji, svačije oči, jesu kraljevstvo Božije, Priroda u savršenstvu svog postojanja, svet onakav kakav treba, mora i jedino može biti.

Prihvatanje svesti Puta u kojoj ne opstaju antropo- ili ego- centrični polariteti opisa Prirode, već samo radosno prihvatanje svega postojećeg, ne mora da podrazumeva potpunu stvaralačku renuncijaciju. Rad i meditacija su komplementarni u okviru svakog psihički i globalno harmoničnog, individualnog postojanja, te stoga čista, mislima nedirnuta svest ne mora nužno implicirati pasivnost. Upravo suprotno - »ko praktikuje Tao radi svakoga dana sve manje, sve dok ne dostigne tačku kada ne radi ništa, a ne ostavlja ništa neurađenim«70, pisao je ČuangCe. Tako se osnovna hipoteza koju iscrtava ova knjiga može izraziti i u obliku metafore - shvatanja da spontano prihvatanje svega postojećeg, svest Puta iznedrena iz božanske klice kosmičke Ljubavi prisutne u svakom živom biću, predstavlja čvrst temelj, koren drveta ko-kreacije kvaliteta našeg sveta, dok negovanje spiritualnih vrednosti, unutrašnjih težnji ka buđenju saosećanja i davanja, brižnog življenja za druge, poput kapi kiše predstavlja duhovnu hranu na putu spiritualno-naučno-ekološke harmonije. Plodovi naših praktičnih i intelektualnih delatnosti tada postaju poput lišća, cvetova i slatkih plodova ovog drveta, koje je sada ne samo drvo znanja, već drvo znanja i lepote. Lepote, jer ne egzistira vezanost za plodove rada, već svest o blaženosti davanja više nego što imamo. Slično kao što znamo da su Sunce i zvezdani svod uvek prisutni iza tmurnih oblaka, te da su Put Prirode, savršenstvo kreacije i klica božanske Ljubavi prisutni duboko u svima nama (premda često sakriveni oblacima negativnih, neprihvatajućih emocija), tako isto, skidanjem vela zavaravajućeg poistovećivanja mape i teritorije – misli o Prirodi sa samom Prirodom, možemo razviti svesnost Puta na čijem bistro plavom svodu možemo slobodno iscrtavati plodove naših misaonih refleksija u svrhu pragmatičnog pomaganja voljenim bićima, ne identifikujući naš svet i Prirodu sa njima, već opstajući u stalnom jedinstvu našeg uma i Prirode. Na taj način će i planetarni evolutivni napredak kome naučna misao svakako doprinosi, povratiti harmoniju u odnosu ljudskih bića i ostatka Prirode, jer će se istovremeno sa ovakvim stavom spontano razviti i svest o primarnom cilju naučnih otkrića – razvoju blaženih putanja komunikacije između bića Prirode, rastu raznovrsnosti kojima se ona kao božanske oči mogu diviti, te i veličanstvenosti prosvetljujućeg otkrića doživljaja jedinstva koje objedinjuje ovu bogatu raznovrsnost u holističku celinu.

Dva tipa ekološke svesnosti

Svaki opis Prirode, dakle, podrazumeva nužno formiranje polariteta koji definišu potencijalna saznanja u okviru datog formalizma rezonovanja, dok nas, sa druge strane, njihova postojanost čini »slepim« u odnosu na more beskrajnih uticaja sistema koji opisujemo. Stoga ćemo sagledavanje savremenih ekoloških problema početi uprošćavajućim razdvajanjem ekoloških shvatanja na plitku i duboku ekologiju, i pored toga što se njihove crte nikada u svetu ljudskih bića ne nalaze posve razdvojenima. Upravo njihovo harmonično preplitanje, poput svake racionalno-intuitivne ili intelektualno-estetsko-etičke ravnoteže, čini odraz njihovog istinskog razumevanja.

259

Da bismo napravili razliku između semantičkih odnosa prema okolini (svetu koji ne osvetljava, već iscrtava naša percepcija) plitke, utilitarističke ekološke svesnosti sa jedne, i duboke, holističke ekološke svesnosti sa druge strane, poslužićemo se jednostavnim primerom. Zamislimo da nas jedno radoznalo dete upita zašto bi ono trebalo da poštuje jednog naizgled beznačajnog crva koji puže kroz zemljište po kome hodamo240. Ukoliko naš odgovor bude orijentisan na buđenje svesnosti o tome kako je mali crv veoma koristan za nas, jer ore zemljište neuporedivo finije od svih plugova i traktora, čineći ga tako rastresitim i plodnim, te predstavlja esencijalnog člana ekosistemske ravnoteže u kojoj učestvuju milioni različitih živih vrsta, tada će naš odgovor biti manje-više utilitarističkog karaktera. Primetimo da je u ovakvom odgovoru imanentno uslovljavanje. Naime, kada ne bi bilo crva ne bi bilo ni nas. Svakako da je ovo saznanje esencijalno za razumevanje odigravanja životnih procesa u našem svetu, ali ono ne predstavlja duboko, bazično shvatanje koje je jedino u stanju da doprinese usrećujućem odnosu bića sa Prirodom. Da bismo probudili ovakav semantički stav deteta, moraćemo da mu prenesemo osećaj o tome kako je crv ne samo emanencija uvek bilo antropocentrične ili egocentrične korisnosti, već pre svega uzvišene, bezuslovne lepote. Sve što postoji, svaki detalj Prirode ukazuje na beskraj prirodne lepote postojanja. Ako se u dubini našeg srca ne pojavi, kao temelj ili seme iz koga će izranjati sva naša zadivljena razmišljanja i osećanja, shvatanje da sve što postoji poseduje smisao u našem svetu, nikada nećemo uspeti da dosegnemo istinsko zadovoljstvo i zaista blažene i sa svih i svačijih perspektiva dobronamerne efekte naših postupaka. Crv koji mirno i gotovo ne obazirući se na nas obavlja svoj posao koji samo on razume i koji se nikada ne može svrsishodno projektovati na tipično ljudske tačke gledišta, predstavlja deo našeg sveta, odnosno deo naše porodice, kao što nam je to ispričao Satiš Kumar. To biće koje posmatramo zaslužuje bezuslovno poštovanje i divljenje, jer kada se u temeljima našeg odnosa sa Prirodom nalazi svesnost o mogućnosti pronicanja u najdublje tajne Prirode u svim njenim i najsitnijim, i naizgled najbeznačajnijim detaljima, tada naš svet biva obasjan jednom dražesnom i milom svetlošću koja je u stanju da nas održava na stalnom putu radosnog otkrivanja blaženih harmonija Prirode.

Razlika između plitke, utilitarističke i duboke, spiritualne ekologije je, stoga, upravo u različitim vrednostima koje figurišu u našem odnosu sa Prirodom. Dok je za plitku ekologiju karakterističan antropocentrični stav u okviru koga se prevashodno imenovanjem »etiketiraju« detalji našeg sveta u skladu sa njihovom korisničkom vrednošću iz uvek uprošćenog ugla posmatranja ljudskog društva ili čitave civilizacije (tako je i »vrednost« čitavog planetarnog ekosistema procenjena na između 18 i 62 triliona američkih dolara317), duboko ekološka svest se bazira na neimenujućem, a time i nedegradirajućem doživljavanju beskraja kvaliteta prisutnih u svakom detalju Prirode, i shvatanju da sve što postoji poseduje svoju svrhu, svoj Put u svetu božanske kreacije, čijim tihim, nenarušavajućim i neremetećim upoznavanjem se otvaraju vrata na putu kako naše, tako i globalne evolucije i spiritualnog napretka.

Videli smo da je temeljna svesnost o implicitnoj etici iz koje se rascvetavaju naši pokreti, razmišljanja, interpretacije, te fonetski i sintaksički izražaji, neophodna za prevladavanje potencijalnih višesmislenosti i nemogućnosti prenošenja našeg najdubljeg razumevanja Prirode drugim bićima usled činjenice da je uvek prijemno biće ono koje u skladu sa sopstvenim iskustvom interpretira naše reči. Kroz spiritualno shvatanje o implicitnim težnjama koje se preslikavaju na lepotu koju vidimo u svetu oko nas, rešava

260

se najveći problem komunikacije i ponekada naizgled beznadežna situacija u okviru koje postaje nemoguće izraziti najvažnije znanje i osećanja, preobraća se u svest o našem, sa svakom mišlju, udisajem, rečju ili pokretom neprekinutom uticanju na svet oko nas, i to tako da uzroke ne predstavljaju samo grube fizičke interakcije ili eksplicitovani stavovi, već su uzroci lepota, poštovanje i saosećanje koji stoje u osnovama svake naše, čak i beskrajno male i nezapažane interakcije sa svetom. Važnost negovanja našeg unutrašnjeg sveta, naše kreativne strane svakog kvaliteta sveta, te najdubljih težnji, prirodno proističe iz shvatanja o nemogućnosti skrivanja našeg unutrašnjeg sveta usled njegove neprekidne refleksije na našem svetu, svetu kakvim ga vidimo i osećamo. »Ko želi da proširi polje sreće, neka postavi njene temelje na dnu svoga srca«, stih je kojim započinje Jin Ćih Ven - drevni spiritualni »traktat tihog puta«421.

Upravo etičko-estetske vrednosti, u skladu sa kojima živa bića doživljavaju svoj svet, predstavljaju temelje na kojima je sazdana čudesna građevina životnosti i naše civilizacije. Naše vrednosti i spiritualne težnje predstavljaju putanje koje se ne mogu mehanički uprogramiravati i prenositi sa kolena na koleno poput programskog profesionalizma (koji je nekada činio ne toliko napredne kaste u poređenju sa tradicijom sveobuhvatanja, estetike, prijemčivosti i tolerancije) koji nosi specijalizacija znanja lišena intuitivnih i opštih uvida, već se samo tajanstveno može ukazivati na njih, i uz veliku želju ovakve vrednosti bivaju prenošene kroz tradiciju i čine nevidljivi temelj na kome opstaje i razvija se naša civilizacija. Premda se kroz istoriju ljudskog društva materijalna moć gotovo po pravilu koristila slepo, kroz egocentrično i usko efektivno sagledane postupke, raznovrsnost života se na našoj planeti kontinualno povećavala. Verujem da razlog ovakvoj neuništivoj lepoti životnosti počiva upravo u tome što životne vrednosti neumorno opstaju, putanje dobrote i ljubavi preživljavaju kroz evoluciju, i da dokle god postoji barem jedno biće koje sa religioznim osećajem u srcu i iskrenom molitvom za spas svega što postoji, oslobođeno samo-svesti i stopljeno sa samom »teritorijom« Prirode kroz tanani jezik srca, sa zahvalnošću za sam čin postojanja, za sam poklon života i lepotu koju on iznedruje, posmatra zalazak Sunca, sa blaženim suzama u očima, i naša civilizacija će se kretati u dobrom smeru, i svi postupci inicirani ograničenim i sebičnim porivima će se oko jednog ovakvog prosvetljenog uma preobražavati u »silu koja teži zlu, ali čini dobro«. Jer, »sasvim je dovoljno što je bio jedan jedini čovek koji je odgovorio Sfingi«172, pisao je Kliment Aleksandrijski. Tako, vera da sve stvari koje radimo duboko posvećeni načinu njihove izvedbe, sa spiritualnim težnjama koje stoje u njihovoj osnovi, izlaze na dobro, čini jednu od osnovnih hipoteza ove knjige.

Težnje mladih ljudi su danas znatno više okrenute buđenju osećaja slobode i čulnih zadovoljstava, nego pronicanju u tajne ljubavi i saosećanja sa prirodnim svetom oko nas. Ovakvi rajas stavovi su analogni pokušajima da se sagradi kuća počevši ne od njenih temelja, već od prozora. Dok se težnja ka buđenju slobode - pri kojoj »sloboda« ne biva interpretirana u spiritualnim, duboko-etičkim, već plitkim, egocentričnim okvirima - povezuje sa potencijalom manipulativnošću našom sredinom, spontano i predano divljenje lepoti sveta u našim očima, prosvetljenje konteksta našeg doživljaja sveta predstavlja put ka istinskoj slobodi jedinstva uma i Prirode. »U ime 'slobode' život sasvim gubi strukturu; on je sačinjen iz mnogo malih komada međusobno odvojenih, koji kao celina nemaju nikakav smisao. Sa tim komadićima pojedinac ostaje sam, kao dete sa kockama; međutim, razlika je u tome što dete zna šta je kuća, te otud može da pozna delove kuće u malim komadima kojima se igra, dok odrasla osoba ne uviđa značenje

261

'celine' čiji joj delovi dospevaju u ruke. Ona je pometena i uplašena, pa i dalje samo zuri u te beznačajne komadiće«114, pisao je Erih From, i upravo ne sleđenje slepih programa naših želja, već kako direktno misaono, tako i indirektno (od Prirode) refleksivno sagledavanje njihovih korena predstavlja put kojim se uspostavlja holističko i hologramsko jedinstvo svih crta našeg sveta. Slično kao što ne podrezivanje grana, već okopavanje zemljišta oko niti korena, predstavlja put brižnosti baštovana prema biljkama, tako se i tajna i odraz naše kreativne brižnosti u međuljudskom kontaktu ne krije u negovanju čuvstvenih ideala, egocentričnih vrednosti, »filosofija odela« i površnih etičko-estetskih sagledavanja formi i delatnosti ljudskog porekla, već upravo u otvaranju nevidljivih, spiritualnih puteva koji pripadaju temeljima naših konstrukcija sveta. Težnje ka otkrivanju tajne kosmičke Ljubavi i uočavanja sveprožimajuće Lepote u svim detaljima sveta oko nas moraju biti temelji na kojima će biti sagrađena kuća saznajnih otkrovenja koju ljudska bića semantički oblikuju posredstvom svojih percepcija. A jednu ovakvu kuću biblijska poplava ne može srušiti. Slično ovome primeru, i ljudsko izrabljivanje samo-održivih prirodnih bogatstava, izraslo na eksploatišućim temeljima doživljaja sveta naše antropocentrične kulture, ne može biti osnova planiranja postavke tehnoloških dejstava u prirodne energetske cikluse. Fleksibilno »vraćanje unatrag«, stalno i iznova preispitivanje temelja našeg rasuđivanja kroz nepoistovećivanje sa krutim, ortodoksnim predrasudama, čini put povratka na radosnu i nevinu dečiju svest koja sagledava svet prepun tajni i povoda radoznalog upoznavanja i istraživanja, svest čiji potencijal sveprihvatanja i iskrenost verovanja rastu srazmerno sa odbacivanjem uvažavanja kriterijuma objektivnih, svevažećih istinitosti. Na taj način se postepeno izgrađuju temelji jednog svetog pogleda na svet, ispunjenog neuslovljavajućim poštovanjem i milostivim i skromnim odnosom prema Prirodi, iz koga će na kolektivnom nivou spontano proklijati održiv i harmoničan odnos na svim nivoima ljudskih delatnosti, od svakodnevnih komunikacija pa do lokalnih i globalnih tehnoloških, ekonomskih, naučno-istraživačkih i ekoloških.

Tako, doživljavanje prirodnih bogatstava i raznovrsnih entiteta kroz dvogled korisnosti i antropocentrične svrsishodnosti predstavlja osnovu sagledavanja odnosa ljudskih bića i Prirode kroz okvire plitke ekologije, dok bezuslovno, u svojoj nevinoj čistoći nedirnuto divljenje čudesima Prirode čini osnovu duboko-ekološkog odnosa. Drveća i šume nisu korisni i ne zahtevaju pažnju samo zato što redukuju atmosferske koncentracije gasova – produkata sagorevanja fosilnih goriva, i tako regulišu globalnu klimu, niti samo zbog raznovrsnih hemijskih supstanci koje u njima počivaju, ili usled njih kao bioloških struktura koje sprečavaju poplave i erozije zemljišta i učestvuju u ciklusima održavanja njene plodnosti, već usled njihove unutrašnje lepote, smislenosti i beskrajne, nemerljive i nesagledive dragocenosti postojanja. Dok je iz perspektive utilitarističke, plitke ekologije, cilj ljudskih delatnosti uvek u prvom planu, zanemarujući i ne obazirući se na put koji do njega vodi, sam Put se nalazi kao l`art pour l`art u duboko-ekološkom sagledavanju Prirode. Razliku između ova dva moda doživljavanja sveta i delanja u njemu lepo ilustruje i čuvena priča416 o budističkom izumitelju, papučama i oštrom putu. Naime, dok težnja ka menjanju sveta i drugih bića putem »oblaganja žuljevitog puta glatkim materijalom« dovodi do stalnih nezadovoljstava i osuđivanja okoline, želja da se naprave ugodne papuče za hodanje, odnosno da se svet promeni menjanjem sebe, sopstvenih semantičkih pogleda, druge, subjektivno osmišljavajuće strane kvaliteta sveta kao ko-kreativnih puteva, dovodi do tihog i naizgled

262

neprimetnog, ali kao voda koja breg roni, neograničenog i bezmerno vrednog pružanja blaženo usmeravajućih delatnosti čitavom svetu. Ukoliko svet smatramo slikom naše duše, a doživljaj sveta, lepotu koja izvire iz harmonije subjektivnih kvaliteta, kao odgovorni uzajamno kreirajući susret slobodnih bića i Prirode, tada je jasno da ne oblikuje samo objektivni svet nas same i ono što vidimo u njemu, već naša svest predstavlja ravnopravno kreativnu stranu puta u kreiranju našeg sveta. Stoga su sva uočavanja disharmonije, kao i degradirajućih posledica naših dejstava samo posledice odnosa naše svesti prema Prirodi u kreiranju čijih kvaliteta ona i njena bića ravnopravno učestvuju. I rat protiv rata je takođe rat koji, takođe, seje seme destrukcije i disharmonije, te je borba protiv nečega istovremeno i borba protiv nas samih, a dokle god u našim misaonim i osmišljavajućim susretima sa Prirodom definišemo pravednost, čovečnost, kompetitivnost, uz pokušaje da se drugima stavi do znanja koliko bi trebalo da se promene i osuđivanja, kritikovanja i okrivljavanja koje ovakav stav donosi, naš odnos prema svetu će, takođe, u svakom trenutku ostavljati za sobom seme rata. Što u većoj meri pri međuljudskoj interakciji pojedincu izgleda nužnije da drugi formalno prihvataju njegove stavove, to oni postaju manje prijemčivi za tuđa osećanja i razumevanja, što doprinosi razvoju osećaja izolovanosti. Slobodno i ko-kreativno deljenje zajedničkih iskustava u smislu predavanja svega što jedno biće emotivno »poseduje« drugima, moguće je samo u stanjima prihvatanja autonomnosti svačijeg iskustvenog sveta, svačije slobode odlučivanja i posebnosti pridavanja smisla Kosmosu, te predstavlja suprotstavljenu težnju pobunjivanju kao bilo iskazanom zahtevanju da se drugi povinuju modelima pojedinaca, ili odbojnom suprotstavljanju mentalno kreiranim vezanostima i pripadnostima koje povlače odbacivanje oplemenjujućeg i osmišljavajućeg osećaja odgovornosti. Deljenje zajedničkih iskustava kroz komunikaciju otvorenog srca, kroz svest Puta koja poput uglačanog ogledala reflektuje celokupnost Prirode, predstavlja stoga dvosmernu (ili multidirekcionu) komunikaciju, spontano podstaknutu i prožetu težnjom ka harmonizovanju sistema kome pripadamo. Sa doživljajem jedinstva našeg bića i svega postojećeg prestaju da prividno postoje konstantnosti unilateralnih, linearnih interakcija, već se rađa svest koja kao da odslikava idilični predeo ispunjen morem kao odrazom kosmičkog beskraja, prozirnim vazduhom kao slikom čistoće uma i jasnog Puta koga iscrtava naša prepuštenost Putu Prirode. Buda je u trenutku prosvetljenja uzviknuo: »Kako čudesno! Sva živa bića imaju potencijal da postanu potpuno probuđena. Samo ih njihovi zagađeni umovi i vezanosti (za plodove rada, prim.a.) sprečavaju da to izvedu«92, i zaista, kao što nam poznata Mencijeva analogija92 između ogoljene, nekada po prirodi životne planine i destruktivnim porivima ogoljenih plodova izvorno beskrajno čistog ljudskog duha ukazuje, čistoća naših misli, naših težnji koje čine temelje putanja kojima se pružamo prema našem svetu i koje zaista i jesmo, odražava se i na čistoću našeg prirodnog medijuma, naše »životne sredine« i sveta kakvim ga vidimo = stvaramo.

Odnos između ulilitarističkog i spiritualnog doživljavanja sveta je adekvatan odnosu ideala posedovanja i idela davanja, beskrupulozne interferencije i nenametljive zadivljenosti, pokoravanja i očuvanja, pohlepnog zgrtanja i vizije procvata Prirode, forme i procesa, izolujućeg i egocentričnog individualizma i altruističnog duha zajedništva, »življenja radi jedenja (zadovoljavanja potreba)« i »hranjenja radi življenja«, cilja i Puta, odnosno pronalaženja zadovoljstva aktivnosti (izvedbe, rada, učenja, življenja, posmatranja, putovanja...) u njenom cilju ili u njoj samoj. Dokle god utilitaristička svest u globalnim razmerama bude dominirala nad prosvetljenom, skromnom i sveprihvatajućom

263

svešću, i planetarni ekološki problemi će opstajati u istim razmerama, jer oni nisu ništa drugo do globalna projekcija individualnih kultura ponašanja, i to ne kao »dresirajućih« uglađenosti (koje su, kao što znamo, retko znak čestitosti, kao što je smatrao Konfučije, a poznato je da slatkorečivi hvalospevi gotovo po pravilu podrazumevaju ogovaranja i osuđivanja »iza leđa«), već kao etičko-estetskog doživljavanja sveta, jer u kakvom svetlu vidimo svet, takvog karaktera su i naše relacije sa Prirodom. Upravo raspuknuta veza između blaženosti našeg sveta sa jedne, i karaktera misli i namera naših delatnosti sa druge strane, predstavlja barijeru u relaciji uma i Prirode, koja se, usled njene opšte prisutnosti, odražava na čitav spektar disharmoničnosti, nezadovoljstava i ekoloških problema savremenog doba. Namesto ovakve relacije uma i Prirode, koja se može okarakterisati kao autistična, antropo- ili ego- centrična i, što je najvažnije, neosetljiva na nečujni glas Puta Prirode koji teži da ispravi naše greške, da nas učenjem evoluira, iscrta unutrašnje potencijale našeg bića, neophodno je u ovoj harmoniji relacija kao imanentne razviti spiritualne crte kakve su opisane u prvom delu knjige, uključujući svest o svim kvalitetima kao putanjama koje se pružaju ka ostatku sveta, o važnosti davanja koja odatle proizilazi, te o svetu kao odrazu naših unutrašnjih težnji, te same naše duše.

Slično kao i svako formalno znanje o Prirodi, i poznavanje principa i zakonitosti u skladu sa kojima figurišu put Prirode i ciklusi materije i energije na nivou biosfere, uvek će biti ograničenog i nepotpunog karaktera. Ljudske, formalne slike puta Prirode će uvek sadržati skrivene uzroke koji će se, slično kao i u slučaju kvantnog indeterminizma, moći interpretirati ili kao nasumičnosti ili kao efekti božanske nepredvidljivosti. Prihvatanje naučnog dokazivanja u proučavanju kretanja živog sveta kao jedino relevantnog pristupa kojim bismo se rukovodili u našim eko- postupcima, predstavljalo bi ekstremno robotizovanu ideju kroz čije ruke bi uvek - poput ruže malog princa333 sa geografske mape asteroida B612, crkava sa mapa Lenjingrada340, racionalne fleksibilnosti i otvorenosti iz teoloških dogmatizama ili etičkih i spiritualnih kvaliteta sa pozitivističko-empirističkih naučnih predstava sveta - ispali najdragoceniji biseri životnosti. Stoga, s obzirom da su kroz ogledalo svakog formalnog i determinističkog pristupa spoznaji života, ekološke relacije nužno obavijene crtama Tajne, odražavajući neizvodljivost apsolutnog sagledavanja efekata ljudskog ponašanja, i upotrebe bilo kog formalnog okvira za potencijalno savršenu prognozu efekata ljudskih delatnosti na Prirodu, i kritike koje se odnose na naglašavanje esencijalne važnosti duboko-ekološkog pristupa, uz prihvatanje ovoga kao kakve »pseudo-nauke«, možemo doživeti kao neopravdane. Intuitivno znanje u emanenciji svakog mudrog razmišljanja mora biti sjedinjeno sa logičkim, racionalnim znanjem. Dok se iz perspektive plitko-ekološkog pogleda na svet, ljudska bića doživljavaju kao članovi ekoloških lanaca, nerečita mističnost, implicitna u shvatanjima duboke ekologije, odslikava potencijal doživljavanja potpunosti čitave Prirode ljudskih bića u sebi samima. Premda nas znanja plitke ekologije (i nauke, uopšte) obasipaju mnoštvom slika o relacijama u kojima ljudska bića figurišu, doprinoseći tako bogaćenju znanja o efektima naših delatnosti u našem imaginativnom domenu, direktna prosvetljenost koja izvire iz praksom razvijenog osećaja davanja više od onoga što se ima je nešto što ne može stati i naučiti se iz samo naučnih opisa ekoloških ciklusa, a što čini osnovu duboke, ko-evolutivne, ekološke svesnosti.

Ekologija kao grana savremene nauke o živom svetu je danas u svojim standardnim, plitkim okvirima ograničena na ukazivanje inherentnih mehanizama globalne planetarne interakcije živog sveta. Premda se u ekologiji razlikuju zajednice kao

264

interaktivni skupovi živih bića, i ekosistemi kao interaktivni skupovi zajednica i abiotičkih faktora, mnogobrojna ciklična kretanja hemijskih elemenata, ishrane i, uopšte, materije i energije predstavljaju osnovu ekoloških saznanja, čineći jednu snažnu objektivnu osnovu. Stoga se iz okvira plitke ekologije ne može spoznati priroda i poreklo (odgovor na pitanje »zašto«) samog života, slično kao što na slična pitanja tradicionalna mehanistička metodologija nauke nije u stanju da pruži pravi odgovor. Međutim, da bi ekološko sagledavanje sveta bilo u stanju da zaista produbi spiritualno osmišljavajući odnos prema Prirodi, tada bi i svesne, duhovne, subjektivne osobine morale biti u nju uključene. »Ekološke ideje implicitne u našim planovima važnije su od samih planova, i bilo bi budalasto žrtvovati ove ideje na oltaru pragmatizma. U dugom razdoblju se neće isplatiti »prodavanje« planova površnim ad hominem argumentima koji će zakloniti ili kontradiktovati dublje uvide«21, finalne su reči koraka ka ekologiji uma Gregorija Bejtsona, koje ukazuju na nužnost pronicanja u najdublje etičko-estetske težnje koje stoje u osnovi naših razmišljanja, stavova i postupaka u svrhu postizanja spontane harmonije između ljudskih dejstava i prirodnih putanja. Uviđanje Prirode kroz okvire ideja o materijalnim cikličnim putanjama, kvantitativnim proračunima i statističkim korelacijama (populacije i sl.) predstavlja samo površinu globalne povezanosti u čijoj osnovi stoje još dublje veze, veze koje poput nečujno tihe, blažene i sveprisutne muzike čine spiritualne temelje naše egzistencije.

Populacioni, ekonomski, društveno-politički, kulturni i tehnološki nivoi interaktivnih putanja koje čine našu civilizaciju, definisani su nedavno kao polja na kojima je nužno inicirati suštinske promene u svrhu postizanja ideala održivog razvoja i harmonične, globalno-razvojne ujednačenosti284. Međutim, dok bi se plitko-ekološki metod uticanja na ove faktore karakterisao krutim dizajnom kroz uvođenje eksternih regulacija i ograničenja, duboko-ekološki pogled bi težio jednostavnom ukazivanju na samostalno sagledavanje temelja našeg srca u kome se posredstvom naših nečujnih izbora u svakom trenutku stvaraju klice tihog i spontanog nahođenja stabla globalnog napretka bilo u smeru sukobljavajuće disharmoničnosti i rastuće neravnopravnosti, bilo u smeru radosne harmonije i opšte blaženosti. Buđenje spiritualnih vrednosti, uključujući razumevanje ograničenosti kapaciteta naše planete kroz adekvatnu, temeljnu edukaciju; vrednovanje skromnosti, malih stvari, čina davanja i nevidljivih kvaliteta; uključivanje svakog, pa i najmanjeg bića u izvođenje odluka kojima se menja put našeg društva i ekosistema; negovanje duboko-etičko-estetskih vrednosti umetničkih i svih drugih dela koja iscrtavaju kulturu jednog podneblja; te prihvatanje moralne odgovornosti i istinskih, produhovljavajućih potreba ljudskih bića prilikom dizajniranja naučno-tehnoloških projekata, metodologija i svih drugih izuma, respektivno bi na spontan način utemeljilo pomenute faktore globalnog progresa na održivim i evolutivno harmoničnim i fleksibilnim nivoima. S obzirom da je svako rezonovanje nelinearne, abduktivne prirode, i da se temelji naših najdubljih težnji i vrednosti kojima odzvanja naše srce grade posredstvom čudesne ko-kreativne igre uma i Prirode, tada nas učenje otvorenog srca u dodiru sa Prirodom vodi ka buđenju znanja da negovanje blaženih misli, saosećajnih i svepoistovećujućih težnji čini put ka otključavanju i prosvetljenju i najčvršćih i najtamnijih bedema našeg bića, i njihovom preobražavanju u meku svetlost duše. Pogled koji seže u daljinu i koji u sve veći i celovitiji, sve mudriji i sjajniji, svetlošću duše okupan kontekst obuhvata naše svakodnevne odluke predstavlja, stoga, suštinsku crtu

265

holističkog, svetog puta ka pronalaženja harmoničnih, dugoročnih i mudrih rešenja problema današnjice.

S obzirom da je evolucija života zasnovana na učenju na greškama, na postepenom ispravljanju naših postupaka, razumevanja sveta, te vrednosti i dubokih težnji koje u njihovoj osnovi stoje, čineći tako nas same sve organizovanijim i suptilnijim, i savremena akcentiranja važnosti prihvatanja ekološke svesnosti, širenja konteksta naše egzistencije u svrhu sagledavanja i razumevanja što šireg spektra efekata naših svakodnevnih delatnosti, mogu se sagledati kao odgovor Prirode na gotovo opšte zanemarivanje i zaboravljanje na put zaista usrećujućeg osmišljavanja našeg sveta, put koji se može ostvariti samo kroz bliski i iskreni kontakt sa čitavom Prirodom. Iniciranje buđenja ovakve eko-svesnosti kao neophodnog preduslova pronalaska održivih puteva razvoja individualno-globalnih potencijala, predstavlja upravo znak blažene dobronamernosti Prirode koja svojim bićima ukazuje na pravi put koji vodi njihovoj istinskoj sreći i zadovoljstvu. »Priroda širi svoje ruke da zagrli čoveka, i samo kada su njegove misli jednake veličine, okvir (osmišljavajući kontekst našeg iskustva – jedna strana ko-kreacije kvaliteta našeg sveta, prim.a.) će odgovarati slici (drugoj strani ko-kreacije kvaliteta, prim.a.)«89, pisao je Ralf Valdo Emerson. Buđenje interesovanja za plitko-ekološke stavove (putem širenja konteksta naše egzistencije) se, stoga, može sagledati samo kao korak koji naše društvo mora napraviti u svrhu dostizanja duboko-ekološke svesnosti (putem spiritualnog prosvetljenja konteksta doživljaja naše egzistencije) u okviru koje će se postepeno razviti stalno prisutno shvatanje o našim najdubljim težnjama koje stoje u osnovi našeg delovanja, kao kormilu pomoću koga možemo (sa zvezdanim, nebeskim svodom kao orijentirom) zajedničkim trudom učestvovati u kretanju broda naše biosfere u smeru istinske, održive harmonije sa Prirodom.

U ekološkim okvirima se često može primetiti polaritet između redukcionističkih i holističkih shvatanja, uobičajeno manifestovan u vidu razlike između antropocentrične, populacione ekologije i ekocentrične ekologije koja doživljava čoveka ne kao ukrotitelja Prirode, već kao njeno radoznalo dete. Tako se i ekološki sistemi mogu iz redukcionističkih okvira videti (što je, svakako, korisno i obogaćujuće saznanje) kao međusobno prožeti (matematički) kompleksni nizovi procesa koje karakterišu mnoge recipročne uzročne putanje, dok se iz holističkih okvira oni doživljavaju kao organizacije koje jednostavno slede Put183. Svakako da su oba pogleda neophodna za sticanje jedne zaista bogate i unapređujuće ekološke slike sveta u kome živimo. Dok nam prvi pogled može doneti znanje o važnosti i korisnosti pružanja pažnje i čuvanja dela bića Prirode putem svesnosti o dalekom i uvek povratnom pružanju svih efekata, drugi pogled nam kao osnovu i polazište naših ideja i dela postavlja ne samo stav o opštoj povezanosti i nas kao neodvojivom delu sveta, već i važnost unutrašnjeg, spiritualnog uviđanja našeg mesta u Kosmosu. Oba saznajna puta nas na svoj poseban način čine skromnim i revnosnim da beskrajno poštujemo svet oko nas, i njihova komplementarnost se može zamisliti takvom kao da gradi simbol budističke ekološke svesnosti362 – bisernu ogrlicu u kojoj svaki pojedinačni biser odražava u sebi sve druge bisere i zapravo celokupni Kosmos. Uviđanje svepovezanosti iz perspektive plitke ekologije kao veze između bisera predstavlja jedan korak na putu buđenja spiritualne ekologije uma, ali isključivo praktičnim putem postignuto identifikovanje sa svim formama života (meditativnim sjedinjavanjem uma i Priroda van okvira mapa, na nivou same »teritorije«), uključujući i »nežive« planetarne

266

delove (koji su isto tako delovi životnih putanja, kao što ćemo videti u opisu života iz perspektive Gaje), predstavlja drugi, znatno esencijalniji deo puta ka ekologiji uma koji odgovara uočavanju svih bisera ogrlice ekološke svesnosti u nama samima. U mnogim svetim predanjima, znanje do koga se dolazi misaonom refleksijom nad rezultatima naše percepcije predstavlja samo jednu, Jang stranu svetog pogleda na svet, dok se druga, Jin strana razvija isključivo putem nerečitog saosećanja sa svim postojećim. Mudrost i Ljubav su, poput »kamene volje«172 i »nesputane radosti« u metafori Jakoba Bemea, dva polariteta Prirode u čijem se sjedinjavanju rasplamsava sveta vatra života, i čija se spontana harmonija ogleda u svakom prosvetljenom sagledavanju sveta. Slično tome, uzajamno prelivanje i podržavanje polariteta znanja i spiritualno-kontekstualnog osmišljavanja u točku evolucije svesti od uskog ega ka uočavanju sebe u svemu i svega u sebi, može se sagledati i na primeru duboke i plitke ekologije. Naime, na temeljima duboko-ekoloških osećaja zadivljenosti, poštovanja i beskrajnog čuđenja nad komunikacijom sa Prirodom, i konteksti razumevanja i doživljavanja znanja plitke ekologije postaju prosvetljeni, čineći tako da posredstvom ovakvog mudrog sagledavanja vizuelizovanih prirodnih uzročnih putanja svepovezanosti, širimo kontekst sagledavanja našeg postojanja i naših delatnosti u nedogled prostora i vremena, sve dok se ne poistovetimo sa celokupnom tradicijom i temeljima naše egzistencije (što je preduslov posvećivanju iskrene pažnje održivosti životnosti), prevladavajući tako telesne granice identifikovane našim egom, budeći osećaj čiste, blažene, nerečite spiritualne svepovezanosti i postajući čitav svet, te tako i komunikacija sa Prirodom postaje komunikacija sa nama samima, koji i jesmo čitava Priroda.

Za razliku od duboko-ekološke, bezuslovne prepuštenosti Putu Prirode, oslobođene svih ciljeva, kojoj se otvaraju vrata spoznaje unutrašnjeg mira i nevidljivih, spiritualnih temelja Prirode, ovakve, delimično intuitivne spoznaje su blokirane u okvirima plitko-ekološkog doživljavanja odnosa Prirode i čoveka, s obzirom na antropocentrični i mehanistični karakter prihvatljivih uzroka logičkih lanaca razmišljanja koji preovlađuju u njemu, pružajući doživljaju ovog odnosa uslovljavajući karakter. Naime, način funkcionisanja Prirode se iz ovih okvira sagledava takvim kao da uslovljava postojanje čoveka, a znamo da se svako uslovljeno poštovanje za tili čas može pretvoriti u mržnju i težnju ka destrukciji. Egzistencijalna zavisnost čoveka od neke organizacije ili tipa interakcije sa okolinom po pravilu nije u stanju da odiše najiskrenijim poštovanjem, kao što je slučaj kada je poštovanje bezuslovno. »Ima li većeg prestupnika od onoga ko me poštuje zbog straha od pakla ili nade za rajem; ako nisam stvorio ništa od toga, zar ne zaslužujem i tada da budem poštovan?«3, zapisano je u vidu Gospodnjih reči u Psalmima, slično kao što je David, takođe kao Gospodnje reči, zapisao i da »najdraži mi je onaj sluga koji me ne traži zaradi straha od kažnjavanja ili nade za nagradom, već da plati dug mojoj božanstvenosti«3. I zaista, uslovljavajuće strahopoštovanje je u stanju da razvije isključivo dresirajuću poslušnost, kočeći kapacitet spiritualnog napretka, dok iskrena zahvalnost i otvoreni put duhovne evolucije počivaju u bezuslovnom prihvatanju i poverenju koje nije zasnovano na čudima, nagradama i kaznama. Najiskrenija Ljubav je uvek bezuslovna, a duboko-ekološki pogled na Prirodu, sa bezuslovnim poštovanjem koje se nalazi u njegovoj osnovi, je upravo takav. Na temeljima ovakvog pogleda na svet ne sagledavamo više odraze naših manipulativnih interesa, već more intrinsičnih vrednosti u svakom biću Prirode, odakle se rađa i shvatanje o vrhunskoj etici koja ne ograničava, već pruža beskraj razvojne slobode našem svetu, jer sve raznovrsniji spektar

267

pogleda na svet uslovljava i sve čudesnije trenutke zadivljenog stapanja u harmoniju uma sa Prirodom, te se stoga i put duboke ekologije ne sastoji u nametanju naših mišljenja i stavova, već tihom otvaranju perspektiva kroz koje svako od nas može kontinualno razvijati sopstvenu ekosofiju424,291. Jezik saosećanja, stoga, u okvirima duboke ekologije prevladava objektivističku retoriku »pravde« na kojoj počivaju sve plitko-ekološke rasprave, i taj jezik i jeste »duboka ekologija« - tihi jezik srca, svepovezanosti i svepoistovećenosti sa čitavim našim svetom, sa svime što postoji.

Naš odnos sa svetom Prirode možemo u mnogim aspektima unaprediti tako da ga pomerimo sa utilitarističkog odnosa ka svetoj, nerečitoj, svetlošću prožetoj zahvalnosti. Ne samo svi ljudi, već i sva živa bića se moraju doživljavati kao sopstveni, božanstveni svetovi. Ne kao sredstva zadovoljavanja naših ciljeva, već kao ciljevi sami po sebi, kao putevi koji vode u centar sveta. Ne kao uslovljavajući mehanizmi kojima se može manipulisati (na način na koji se danas ona vide iz okvira savremene fiziologije), a i ne kao unapred izdeterminisane manifestacije genetske šifre (na način na koji ih danas vide savremene bio-nauke), već kao čudesni saznajni svetovi, semantički cvetovi u kojima je važno probuditi obogaćujuća osećanja čuđenja i ushićenosti nad tajnom samog postojanja i svetom koji se posredstvom njihove percepcije i misaonih refleksija neprekidno stvara. Ukoliko se hranimo povrćem i voćem, nemojmo biti svesni samo mnoštva vitamina i minerala koji u njima počivaju i njihove korisnosti za naše telo, već budimo zahvalni kako čitavoj aktuelnoj i istorijskoj, čudesnoj mreži ekosistemskih odnosa na kojima bića naše hrane nastaju, tako i vrednom seljaku koji je negovao svoju plantažu, te vozačima koji su izvodili transport do naše blizine, pa i čitavom nerazlučivo umreženom poretku osnove civilizacijskog truda na kome su ona ponikla i kome je sve što postoji dalo svoj doprinos, te i tom samom biću koje nam pruža sebe da bi obnovilo naše vitalne snage. I zelena salata i šargarepa koje jedemo su živa bića. Plitki, utilitaristički pogled na ishranu, u kome se hrana pretvara u odgovarajuće amino- i masne kiseline i druge hranljive sastojke, nije u stanju da, bez promene na nivou temeljnih pretpostavki rezonovanja, dospe do razumevanja da svaku hranu čine i njene suptilne karakteristike, otelotvoren duh, esencija tog bića i njegove čitave životnosti. Tako, utilitaristički pogled na ishranu i nije u stanju da dokuči razliku između biljnih i životinjskih proizvoda, kao ni sve emocije životinja koje se kroz hranu unose u ljudska bića. »Bolje je jelo od zelja gde je ljubav, nego od vola ugojena gde je mržnja...Bolji je zalogaj suvog hleba sa mirom, nego kuća puna poklane stoke sa svađom« (Priče Solomonove 15:17...17:1), učio je car Solomon, a ukoliko obuhvatimo duboko-ekološki odnos prema ishrani, neće nam biti potrebne ni multivitaminske tablete, ni sokovi sa pulpom, niti će biti potrebno da se po svaku cenu trudimo da se postavimo što niže u lancu ishrane, već će se, spontano, u svim našim postupcima, te i u našem svetu odraziti na čudesan način svetost ovog svepoštujućeg odnosa, usklađenog kako sa idejom o sleđenju puta »najmanjeg otpora« Tao tradicije, tako i sa čuvenom vodiljom svetog Avgustina - »voli, i čini što ti se dopada«. Poštovanje, zahvalnost i težnja ka pronalaženju raznoraznih puteva koji povezuju različita bića su esencijalni za održavanje spontane harmonije kvaliteta našeg sveta. Međutim, ovi putevi ne bi trebalo da budu samo utilitarističke prirode tako da nam ukazuju uslovljenost našeg sopstvenog postojanja njihovim, već to moraju biti nevidljivi, skriveni putevi koji se, slično galebovima LieCea ne mogu dohvatiti i prikazati drugima, jer su oni, kao i nebeska Sunčeva duga, uvek podjednako daleko od naših očiju. Ovi nevidljivi putevi koje ipak možemo spoznati u dubini našeg srca, jednim dubokim i sveprožimajućim jezikom, čine

268

istinsku osnovu kroz koju smo svi povezani na mnogo dubljem planu nego što to danas iscrtava savremena ekologija.

Slično tome, i ono što se kroz okvire savremene nauke vidi kao neživa Priroda zaslužuje naše poštovanje i divljenje, i to ne zato što neki predmeti sa kojima se družimo koriste bilo našem egu, našim vitalnim potrebama ili zaboravljanju »dosade« upoznavanja sebe samoga. Oni zaslužuju divljenje i zato što su se u njih ulili vekovi sakupljenih, zajedničkih ljudskih znanja, snalažljivih i domišljatih pronalazaka, težnji ka izražavanju lepote koju u sebi nosimo, a čiji put samo rečima ne možemo iskazati. U svakom predmetu ili bilo kom ljudskom delu, zvuku ili misli, prisutne su kao u nekakvom hologramu ljudske težnje, želje, osećanja koja se na neki neobjašnjiv način odslikavaju i emituju oko njih. »Jer, slavan je plod dobrog truda: i koren mudrosti nikada ne nestaje« (Mudrost Solomonova 3:15), biblijske su reči koje nam ukazuju na večno postojanje dubokih plemenitih težnji sa kojima izvodimo naše svakodnevne delatnosti, a tradicionalno učenje Hopi indijanaca, izraženo mišlju da »ljudska dejstva kroz molitvu su tako snažna da odlučuju budućnost života na zemlji. Mi možemo birati da li će veliki ciklusi prirode iznedriti blagostanje ili propast«375, ukazuje nam na slobodno-voljno probuđenu svetlost prihvatanja, poistovećivanja, predanosti i ljubavi, koja čini da svaka pustinja ozeleni, da svaka stena procveta, da se svaka usamljenost rastopi u miru jedinstva uma i Prirode, i da se sve disharmonične crte sveta pretvore u putokaze božanskih otkrovenja.

Poput PoLoovog konjušara iz priče LieCea369, koji u svrhu sagledavanja istinskih kvaliteta konja ne primećuje njegove grube fizičke crte, već proniče u njegovu tajanstvenu i nevidljivu, spiritualnu osnovu postojanja, te poput malog princa koji čudnovato vidi ovcu u kutiji i slona u pitonu333, i savremeno odlučivanje ne samo na nivou poslovanja i naizgled važnih i nadaleko uticajnih poteza, već i u svakodnevnom, naizgled beznačajnom posmatranju, mora se prožeti istom logički-intuitivnom harmonijom kako bi se spontano povratila harmonija i na planovima ljudskog zadovoljstva življenja, kao i interakcije tehnoloških proizvoda i prirodne sredine. Jer, »čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati«333, divna je misao koju mali princ zarađuje oplemenjavajućim strpljenjem, ljubavlju i dubokom predanošću. »Kosmos je drvo banjana sa korenom gore (u nevidljivoj, nebeskoj, spiritualnoj sferi, prim.a.), a granama dole (u svetu percepcije, prim.a.)«, reči su Krišne (Gita 15:1), a pronicanje u spiritualni koren stvari našeg sveta esencijalna je karakteristika sagledavanja sveta u harmoniji Jin i Jang polariteta, jer kvalitet svakog ljudskog dela isijava upravo temeljne težnje sa kojima je ono sazdano. »Ja, Isus...sam izdanak iz korena i rod Davidov, sjajna zvezda Danica« (Otkrovenje 22:16), biblijske su reči koje nam ukazuju na spontano razvijanje umetničke saosećajnosti, tragalačkog poleta i zvezdane lepote kroz meditativnu predanost nevidljivim, temeljnim putanjama našeg postanka. Ovakva svesnost Puta koja se produbljuje opštim prihvatanjem, saosećanjem i sjedinjavanjem sa detaljima našeg sveta, odgovara i uočavanju (samim logičkim, mehanističkim rezonovanjem nedokučivih) spiritualnih prauzroka svih stvari našeg sveta, osetljivost i prijemčivost na koje budi osećaj blaženog postojanja. »...Da bi se stekla mudrost, ništa osim toka božanske milostivosti nije potrebno; to je tako prirodno kao što je instinkt plivanja za ribu ili letenja za pticu. Intelekt je pogled koji proniče kroz spoljašnji svet, ali svetlo mudrosti omogućava sagledavanja kroz spoljašnji u unutrašnji svet«225, pisao je Inajat Kan. Pronicanjem u spiritualne korene postojanja svakog detalja Prirode, i u svim

269

ljudima ćemo videti čistoću, nevinost i prirodnu radoznalost deteta (koja je samo ponekad sputana oblacima i vetrovima misli, samo-svesne kontrole i ega), što je refleksija prvog koraka ka uviđanju Sunca duše u svima nama.

Jedna od osnovnih pretpostavki našeg rezonovanja, koja bi morala činiti osnovu edukacije je ta da je nasuprot stavova o izolovanosti ljudskih bića od Prirode i o nužnosti manipulacije - bilo simboličkim plodovima misaonih refleksija, bilo Prirodom - u svrhu preživljavanja (kao što, na primer, ocrtava tema školske lekcije »Čovek menja Prirodu«, kao i uopšte, podeljenost i nepovezanost predmeta koji se bave »poznavanjem Prirode« i »poznavanjem društva«, kao ogledala kako neutemeljenosti prirodnih nauka na istinskim, duhovnim ljudskim potrebama, tako i zanemarivanja prirodnih korena predmeta proučavanja društvenih nauka), neophodno razviti svesnost o svim bićima kao jednome sa Prirodom, te o individualnim ljudskim bićima koja jesu njihov svet - sve što čulima, imaginacijom i osećanjima doživljavaju. Podsetimo se da za Indijance njihova zemlja nije bila divljina, niti divlji zapad, sve dok beli čovek nije počeo da narušava do tada egzistirajuću ekosistemsku harmoniju. »Zemlja ne pripada čoveku! Čovek pripada zemlji!....Nije čovek tvorac tkanine života, već je samo pređa u njoj. Što učini sa tkaninom, čini i sa sobom«171, mudro je pisao poglavica plemena Sijetl Abeu Linkolnu. Stoga su i ne samo ideje o Prirodi kao sirovom materijalu za eksploataciju i obradu, ili divljini koju treba ukrotiti, već i ideje o postizanju održivog razvoja samo na bazi plitko-ekološkog, analitičkog pristupa, neodržive. Enormnost i uzročna nerazlučivost Prirode jasno ukazuju na neadekvatnost logičke metodologije iscrtavanja efekata naših delatnosti, neuravnotežene sa dubokim, etičko-estetskim spoznajama. Dok je savremena utilitaristička svest, slično mehanističkim uzročnim objašnjenjima nauke, u stanju da efektivno obuhvati samo ograničen, prividno očigledan i mehanički skup uzroka sagledanih prirodnih pojava, duboko-ekološka svest kroz doživljaj bezuslovnog prihvatanja sveta proniče i u spiritualne temelje na kojima poniču detalji našeg sveta, a koji se ne mogu obuhvatiti isključivo analitičkim pristupom. Al-Gazali nam tako objašnjava da »fizičar je kao mrav koji se, hodajući po listu papira i primećujući slova razasuta po njemu, poziva samo na pero za pisanje kao njihovom uzroku. Astronom je poput mrava nešto širih vidika, koji primeti prste koji pomeraju pero, tj. zna da su elementi pod vlašću zvezda, ali ne zna da su zvezde pod vlašću anđela...oni čije oči nikada ne vide van sveta fenomena su poput onih koji sluge najnižeg ranga zamene sa kraljem«3. Logičko-intuitivna ravnoteža je, tako, put ka harmoničnoj svesti jedinstva u raznovrsnosti, ka radovanju susretu sa pojedinačnim stablima uz očuvanje svesti o šumi kao jedinstvu.

Ključna pitanja kroz koja se razotkrivaju tajne i suptilna osećanja koja prožimaju duboko ekološku svest počinju sa »zašto«174, te stoga uvek imaju isključivo kvalitativni, filosofsko-umetnički karakter. S druge strane, antropocentrična pragmatičnost plitke ekologije se, slično kao u okvirima metodologije tradicionalne nauke, očitava u pitanjima koja stoje u osnovi ovakve utilitarističke svesnosti, a koja, naravno, uvek počinju sa »kako«. Štaviše, poznata je stvar da se u nauci, te i u savremenoj medicini, sociologiji, ekonomiji i mnogim drugim poljima ljudskih delatnosti, i na pitanja koja počinju sa »zašto«, pruža zavaravajući odgovor (kao da je pitanje počelo sa »kako«) u kome je sadržan mehanizam pojave za čije je objašnjenje bilo upitano, i to samo sa proizvoljnog uzročnog nivoa. Pošto se na pitanja karaktera »zašto« ne može pružiti formalni, za svakoga i u svakom trenutku identičan odgovor, tako je odgovor na ovo pitanje najčešće

270

u stanju da proširi naše divljenje prema čudima Prirode, čime nova, slična pitanja dobijaju još širi semantički značaj, sve dok se naša svesnost o svetosti i beskrajnoj dragocenosti, o prihvatanju odgovornosti (i težnje za spasenjem) i ispunjavanju smislom (koji uvek idu ruku uz ruku, jer »Ljubav je odgovornost mene prema Tebi«54, kao što je smatrao Martin Buber), ne proširi na sve postojeće. »Esencija duboke ekologije je postavljati sve dublja pitanja«66, smatrao je Arne Nes, utemeljivač termina »duboka ekologija«. Pomoću ovakvih unutrašnjih pitanja bude se mudri pogledi na Prirodu, putem kojih u nejezičkoj, meditativnoj formi direktno dotačinjemo čudesa Prirode, odakle se dalje pruža jedan duboko etički stav u našim odnosima sa svetom.

Međutim, bitno je primetiti da je savremena nauka orijentisana na pružanje dokazivih odgovora na pitanja »kako« isključivo ukazivanjem na akontekstualne linearne i jednosmerne, mehanističke uzročne relacije, zanemarujući višesmernost i cikličnost, kao i obaveznu kvalitativnu zavisnost od konteksta i subjektivnog doživljaja svakog realnog prirodnog slučaja. Tako, postoji bezbroj pitanja koja počinju sa »kako«, a koja su u stanju da blaženim kontekstom uokvirenoj kontemplaciji pruže uslove za inicijaciju samo-spoznaje bića i produbljivanja njegovog etičkog odnosa sa Prirodom, harmonizaciju putanja koje povezuju um i Prirodu. Iz ovakve perspektive se danas lako može primetiti kontrast između linearnog, neodgovornog sleđenja R&D programa »napretka« razvojem očekivanih novih tehnologija i kontemplacije na temu kako će buduće tehnologije dovesti do novih načina komunikacije, poslovanja i samog postojanja, kako će one prosvetliti naš odnos sa Prirodom, odnosno put odgonetanja tajne nas samih. I naravno, znamo da, zahvaljujući preslikavanju kvaliteta temeljnih težnji svake naše delatnosti na naš svet, i nije bitno samo »šta radimo«, već pre svega »kako radimo«, »sa kojim dubokim motivom radimo«. Ovakva »kako...« pitanja poseduju potencijal direktnog prosvetljujućeg obogaćenja, dakle, ne onda kada su orijentisana na pronalaženje mehanističkih i linearnih uzročnih relacija, već onda kada u sebe uključuju sagledavanje promena putanja u što širem, po mogućstvu globalnom kontekstu u okviru koga je neophodan kvalitativan pristup koji, za razliku od kvantitativnog pristupa, prividno oslobođenog moralne odgovornosti, u sebe uključuje i crtice smisla, značenja i svrhe. Sve u svemu, dok istraživanja putanja naših dejstava iz okvira odgovaranja na pitanja »kako...« pridaju uskim specijalističkim shvatanjima neophodnu kontratežu saznanja na nivou generalizovanijeg efektivnog opsega, zadivljenost nad pitanjima »zašto...« čini da i ovako postignutu sistematičnost naših delatnosti uravnotežimo sa »sistemskošću«, u smislu u kome je Gregori Bejtson koristio ovaj pojam kao odraz eko-centričnog, nesvrsishodnog i istinski religioznog odnosa sa Prirodom kroz koji se pronalazi svepovezujuća harmonija prirodnih puteva, u kojoj svaki detalj Prirode ravnopravno, sa beskrajnom i nesagledivom smislenošću, učestvuje.

Kao što smo napomenuli na početku ovog odeljka, elementi plitke i duboke ekologije nikada nisu posve razdvojeni, iako bi njihova ravnotežna komplementarnost predstavljala i njihovu idealnu harmoniju koja bi eventualno odslikavala i samu harmoniju između Ljubavi i mudrosti. Znanje o putanjama životnosti omogućava nastanak radosnog čuđenja, spiritualnih pitanja, težnji i povoda učenja kao evolucije, dok temeljni spiritualni odnosi u kojima naša svest figuriše prosvetljuju ove putanje pružajući im neograničeni i božanski smisao. Premda put ujedinjenja ovih dveju načina sagledavanja živog sveta – plitko-mehanističkog i duboko-etičko-estetskog, opstaje u domenu individualnog doživljaja sveta svakoga od nas, neki od najpopularnijih

271

savremenih prilaza formalnom ukazivanju njihovog jedinstva vezani su za hipotezu o Gaji koja nam kao osnovnu misao jednostavno kaže da:

I Zemlja je živo biće

Iako se ovoj hipotezi, formulisanoj od strane Džejmsa Lovloka255, u strogim naučnim krugovima i dalje opovrgava epitet teorije, njenim posredstvom se izvela neraskidivo svepovezana i evolutivna organizacija čitave naše plave planete – Gaje. I ne samo različite žive vrste, već i stene, reke, okeani i oblaci, čija zasebna proučavanja najčešće pripadaju relativno razdvojenim poljima istraživanja naučnih oblasti biologije, ekologije, klimatologije, geologije, geomorfologije ili okeanografije, sagledavaju se kroz okvire ove teorije kao elementi životnosti. Međutim, premda smo i iz okvira kvantne teorije videli da je čitava materija nešto poput pene na talasima mora kvantnog indeterminizma i da se zaista može smatrati emanencijom božanske inteligencije i duha, da se prihvatanje svetog doživljavanja svakog delića Gaje kao istovremeno celovitog i ključnog dela planetarne životnosti ne može podrazumevati razumevanjem i prihvatanjem istinitosti (ili barem validnosti) bilo kog formalnog objašnjenja, i da uvek pripada domenu personalnog, autonomno ko-kreiranog iskustva, ilustruju i mnogobrojne interpretacije hipoteze o Gaji, krećući se od nasumičnih, mehanističkih modela samo-regulacije životnosti na bazi povratnih sprega do religioznog prihvatanja Gaje kao sveprisutne Majke Prirode, kao božanskog učitelja, prosvetljenog bodhisattvičnog bića92

koje otvara put kreacije, razvoja i prosvetljenja svoje dece.U prilog stavu da Gaja, i pored toga što nedvojbeno predstavlja emergentni

fenomen, ne može biti živo biće265 se često navodi činjenica da svi živi organizmi zahtevaju konzumiranje hemijskih supstanci dovoljno visokog stepena uređenosti, a uz to neophodno stvaraju otpadne materije, dok naš planetarni, biosferični dom za stabilno i evolutivno postojanje ne formira nikakve otpadne materije, a i nije mu potrebna nikakva masena hrana. Međutim, Gaja se hrani, i to Sunčevom svetlošću, a kao jedan vid otpada stvara infracrvenu toplotu koja se emituje ka kosmičkim prostranstvima. Podsetimo se da je sa fizičkog stanovišta, fluks energije ka Gaji neophodan preduslov postojanja potencijala njenog stabilnog opstajanja u homeostatskim stanjima – organizacionim stanjima udaljenim od termodinamičke ravnoteže.

Naša svest o Gaji predstavlja tipičan primer sistemskog rezonovanja, rezonovanja u okviru koga se analogije između različitih domena ljudskog zapažanja prihvataju kao relevantne veze za objašnjenja i metaforičnu kreaciju doživljaja »istih« stvari »novim očima«. Postojanje univerzalne, holističke hijerarhijske organizacije živog sveta predstavlja put na kome se naša planeta iscrtava u svetlu svesti o božanstvenoj inteligenciji, i namesto nje kao ostvarenja nasumične igre atoma, ona se vidi kao emergentni životni fenomen, kao celovito životno biće. Bića kao što smo mi, sastavljena su od mnoštva inteligentnih jedinica – ćelija. Međutim, ove jedinice nisu nasumično poređane, već su struktuirane u skladu sa visoko izdiferenciranim funkcijama, u zavisnosti od kojih pripadaju izvesnim tkivima i organima. Takođe, njihova organizacija, osim što je visoko izdiferencirana, nije ni decentralizovana, već upravo suprotno. Naše misli koje se formiraju u određenim nervnim putanjama u mozgu predstavljaju često centralne poruke koje iniciraju nizove visoko-koordinisanih, funkcionalnih biohemijskih reakcija unutar organizma, kojima se izgovaraju fonetski sklopovi, zamišljaju predstave,

272

iscrtavaju osećanja i slično. Stoga se ne može reći da ćelije ili organi obavljaju svoje funkcije nezavisno jedni od drugih, već, iako su u svim ćelijima jednog bića zapisane iste genetske informacije, njihova interakcija sa okolinom je orijentisana na harmonično održavanje celine bića. Slično tome, bila bi velika greška zauzeti antropocentrični stav i smatrati pojedinačna ljudska bića kao krajnje tačke ove hijerarhijske organizacije, jer se ona jednostavnom ekstrapolacijom može produžiti na inteligenciju najpre lokalnih ekosistema, te zatim i čitave planete - Gaje, pa i dalje verovatno do našeg zvezdanog, pa galaktičkog, metagalaktičkog i globalno kosmičkog Uma. Slično kao što se ljudska bića ne mogu redukcionistički svesti na skupove ćelija i organa, a da se pri tome ne uzmu u obzir odlučujući i esencijalni emergentni fenomeni, kao što su ljudske emocije ili misli, tako se ni naša planetarna biosfera ne može smatrati skupom pojedinačnih živih bića, vrsta ili kraljevstava, a da se zanemare za nas verovatno nedokučivi fenomeni celine i sve one nevidljive veze koje ne samo nas, naizgled razdvojena ljudska bića, već i ostale životne entitete, kao i elemente takozvane »mrtve« Prirode, povezuju u neraskidivu i smislenu celinu.

U našoj civilizaciji je uobičajeno smatranje individualnih jedinki kao životnih entiteta, ali ne i ekosistemskih organizacija jedinki istih ili različitih vrsta, poput pčelinjaka, livada, šuma, koralnih grebena, mora ili čitavih biosfera. Međutim, pojedinačna živa bića nisu u stanju da prežive sama za sebe, već njihova inkorporacija u simbiotičke organizacije u kojima će otpad jednih organizama predstavljati hranu drugih i obrnuto, predstavlja jedini način njihovog preživljavanja. Postojanje kontrasta je, stoga, jedini način i postojanja samog života. Samo je raznovrsnost životnosti u sprezi sa jedinstvenom, harmoničnom organizacijom u stanju da pruži uslove za nastajanje složenih vidova života, uključujući i misaono-reflektivna bića kao što smo mi. Za nastajanje i opstanak života, takođe, nisu dovoljni samo organizmi, već i prirodna sredina koja se često smatra neživom i pored toga što je upravo na njoj, na planetarnim stenama, vodama i vazdušnim masama, sazdana kuća života. Sve što postoji na našoj planeti uključeno je u kružne tokove materije i energije, koji ne samo da podržavaju životne funkcije entiteta koje uobičajeno smatramo živim bićima, već sa holističke perspektive Gaje, predstavljaju sam život. Život nisu samo biološki entiteti ili genetski kodovi, već putanje na kojima on opstaje, te je tako svaki detalj Prirode i deo života iz perspektive Gaje.

Nemoguće je ne primetiti kontrast koji je postojan između savremenog naučnog pogleda na svet - u svojim suštinskim okvirima zacrtanog od strane empirističke i pozitivističke filosofije, u okviru koga se sve osim živih bića smatra mrtvom materijom kojom upravljaju deterministički i potencijalno potpuno predvidljivi matematički zakoni - i religioznog pogleda na svet u kome je sve što postoji emanencija božanske inteligencije i Ljubavi, i u kome i ono što se iz savremenih naučnih perspektiva doživljava kao mrtva materija pulsira životnošću. Jedan od savremenih putokaza ujedinjenju ovih dveju pogleda na svet čini i ekološki pristup istraživanju sveta, kojim se došlo do otkrića da i ono što se podrazumeva kao neživa materija predstavlja esencijalne i nerazdvojive elemente životnih ciklusa. U teoriji Gaje se ukazuje na međuzavisnost biosfere, hidrosfere, atmosfere i litosfere u životnim procesima, te se stoga čitava planeta može smatrati živim bićem. Rezultati teorije kompleksnosti koji ukazuju na egzistenciju analognih putanja na svim nivoima Prirode, u skladu su sa doživljavanjem svih reka,

273

vulkana, tektonskih ploča, magmatskih i vazdušnih struja, oblaka i godišnjih doba kao životnih tokova samo-obnavljajuće životnosti Gaje.

Dok se u okvirima standardnih naučnih teorija, uključujući i danas najpopularniji, neo-darvinovski prilaz objašnjenju nastanka ljudskih pitanja o smislu Kosmosa, smatra da je naš planetarni dom nastao posve nasumično, te da se život na njemu morao adaptirati na postojeće uslove kako bi opstao, u teoriji Gaje se odslikava život koji ne samo što je napravio atmosferu na Zemlji, već ju je posredstvom nelinearnih samo-organizacionih aktivnosti i regulisao, održavajući njen sastav (visoko neravnotežnu smešu oksidacionih i redukcionih gasova atmosfere, kao i salinitet mora posredstvom bioloških i tektonskih procesa, na primer), temperaturu, opšte klimatske karakteristike i mnoge druge životno esencijalne fizičke i »geofiziološke« parametre u okvirima uskih opsega vrednosti (usled čega se dva nerazrešiva pitanja iz perspektive savremene naučne metodologije11: ontološko pitanje porekla i nastanka Kosmosa i epistemološko pitanje prirode i tajni našeg uma, stapaju u neraskivido uzajamno povezanu, nelinearnu celinu), a sve to zaradi održavanja i evolucije složenosti života, u kojoj su svesna, misaono-reflektivna, te sklona učenju i inteligentna bića kao što smo mi, samo jedna evolutivna etapa posle koje ćemo, nadajmo se, doživeti - kao što sam Džejms Lovlok na kraju svoje prve knjige o Gaji opisuje - i uživanje dece budućnosti ne samo u lepršavom skakutanju delfina i njihovom piskanju, već i u njihovim misaonim talasima. Naša dosadašnja evolucija je rezultovala u buđenju sve izrazitijih osetljivosti na uticaje Prirode – sagledljivom na primeru istorijskog razgranavanja planetarne životnosti ka sve većim senzitivnostima u odnosu na elektromagnetni spektar Prirode, od ko-kreacije toplotnih efekata infracrvenih talasa, vidljive svetlosti i boja (koje, podsetimo se, ne postoje objektivistički nezavisno od nas, već se stvaraju u dodiru naših fizičko-kognitivnih struktura sa prirodnim inicijacijama), preko korišćenja radio-frekventnih talasa kao nosilaca bežičnih signala, ka sve širim i finijim poljima razumevanja161 i upotrebe ovog spektra zračenja – te se i evolucija svesti koja se očitava pri usmeravanju naših pogleda ka trenutnim saznajnim horizontima, ka moru nepoznanica, sastoji u tihom otvaranju saznajnih perspektiva za ostvarenja sve divnijih osetljivosti na nepregledne detalje spektra uticaja Prirode. Evolucija svesnosti kao čudesnih misaonih refleksija u svetu njenih bića (koja se može poistovetiti sa osvešćavanjem čitavog Kosmosa čiji je Gaja, svakako, neraskidivi deo), kao i dvosmernost kvaliteta kao puteva između prirodnog pružanja poklona postojanja i inicijacije sveta sa jedne, i odgovornosti i spiritualnog učenja kroz iscrtavanje sveta živih bića sa druge strane, mogu se, tako, pronaći u shvatanjima koja implicitno čine hipotezu o Gaji.

Nelinearne mehanizme u skladu sa kojima se, u okvirima hipoteze o Gaji, pretpostavlja regulacija planetarne životnosti, ilustrovaćemo sa jednim primerom173,254. Naime, i pored toga što se Sunčev fluks svetlosti ka Zemlji za poslednje tri i po milijarde godina povećao za oko 30 %, poznato je da je u tom periodu temperatura na Zemlji morala ostati u određenom, relativno uskom opsegu radi opstajanja života na njoj. Tako, astronomska otkrića zapravo sugerišu da je Sunce u poslednjih nekoliko milijardi godina postajalo sve sjajnije, dok, s druge strane, geološki nalazi sugerišu da se Zemlja u istom periodu postepeno hladila265. Lako se sada možemo upitati kako? Pa, između ostalih stvari, i kamenje je imalo esencijalnu ulogu u ovom samo-regulisanju temperature. Kao što beli cvetovi, snežni pokrivači, glečeri i oblaci hlade planetu reflektujući Sunčevu svetlost ka nebu i kosmičkim prostranstvima, tako globalno zagrevajući atmosferski

274

gasovi (bez kojih bi površina Zemlje bila za oko 33 oC hladnija u odnosu na njenu današnju srednju temperaturu), kao što su vodena para, ugljen-dioksid, metan, ozon ili u savremenom dobu ugljenik-tetrahalogenidi, apsorbuju infracrvene talase koji indukuju zagrevanje tela (direktno izazivajući intenzivnije vibriranje atoma u molekulima, koje se, u određenoj meri, izvesnim kvantnim prelazima prevodi u povećanu kinetičku energiju molekula, što u makroskopskim razmerama odgovara povećanju temperature), dovodeći tako u globalnim razmerama i do zagrevanja čitave planete. Upravo je prevođenje gasovitog ugljen-dioksida iz atmosfere u čvrsti, taložni oblik u formi kristalita kalcijum-karbonata predstavljalo jedan od mehanizama hlađenja planete. Joni kalcijuma su oko 200 miliona godina od očvršćavanja površine Zemlje bili neodvojivo inkorporirani u mineralne kristalne rešetke, i verovatno je postojao samo jedan blag, prirodan način da se oni esencijalno uvedu u procese planetarne samo-regulacije temperature. U reakcijama molekula ugljen-dioksida i vode nastaju molekuli ugljene kiseline od kojih se gotovo trenutno odvajaju dva protona koji svojom visokom reaktivnošću oslobađaju jone kalcijuma iz zemaljskih kristala, koji zatim reaguju sa ostatkom molekula ugljene kiseline formirajući kalcijum-karbonat, poznat i kao krečnjak. Spirajući se niz tokove reka u mora, molekuli krečnjaka nalaze svoje mesto i u krljuštima raznih morskih bića, sedimentima na dnu mora, kao i u ogromnim krečnjačkim stenama i grebenima. Povećane kiše povećavaju i spiranje kalcijumskih stena, te time i povlače veće količine ugljen-dioksida iz atmosfere, dok se, s druge strane, posredstvom vulkanskih erupcija, najvećih prirodnih emisija globalno zagrevajućih gasova u atmosferu, ugljen-dioksid privremeno staložen u obliku čvrstih depozita, vraća u prostor između živih bića i oblaka. Što je Zemlja hladnija, to je na njoj prisutno manje kiša, te se tako ugljen-dioksid vulkanskih erupcija može akumulirati kako bi doveo Zemljinu temperaturu u optimalno stanje. Međutim, kada temperatura Zemlje prekorači određeni prag naviše, opet se povećava količina kišnice, a sa njom i kvantitativni obim prevođenja ugljen-dioksida u ugljenu kiselinu i spiranja kristala kalcijum-karbonata, indukujući hlađenje planete ka optimalnom stanju. Jedan ovakav, uprošćeno opisan samo-regulacioni sistem se kibernetičkim rečnikom naziva negativno povratno-spregnutim sistemom, s obzirom da je programiran tako da se protivi promenama, težeći da uvek i iznova povrati stabilno, optimalno stanje pri dejstvima sredine.

Osim što su ovakvi, u životnosti Prirode imanentni samo-regulacioni principi u nekada »neživom« svetu naše planete indukovali razvoj optimalnih uslova za nastanak života i njegovo stabilno održavanje, razvojem životne raznovrsnosti se dodatno ubrzala i osigurala još finija i preciznija samo-regulacija raznovrsnih procesa optimizacije. Bakterije i niti korena biljaka u potrazi za hranom mrve kristaliće minerala na sve manje fragmente, povećavajući površinu kontakta vode i ugljen-dioksida sa kalcitnim mineralima zemljišta, obezbeđujući tako mogućnosti za sve finijom i, u slučaju potrebe, intenzivnijom regulacijom zemaljske temperature. Okeanske kokolitofore, morske alge koje precipitiraju krečnjak u formi ljuski i oklopa, u nemogućnosti da posredstvom varijacija osmotskog pritiska redukuju intra-ćelijski salinitet, u svrhu regulacije interne jonske jačine upotrebljavaju dimetilsulfonio-propionat, električno neutralnu so koja, nakon fiziološkog raspada organizma, disosuje na jon akrilne kiseline i gas dimetil-sulfid koji, emitujući se u atmosferu i reagujući sa molekulima kiseonika vazduha dovodi do nastanka sulfatnih jona (mikro-kapi sumporne i metan-sulfonske kiseline) koji predstavljaju efikasne klice za atmosfersku kristalizaciju vode i aglomerizaciju ovih

275

kristala do gustih, belih oblaka stratusa koji plove relativno nisko iznad nas i koji, za razliku od tankih i visokih oblaka cirusnog tipa254, direktno reflektujući Sunčevu svetlost indukuju planetarno hlađenje. Sa rastom planetarne temperature povećava se i rast populacije morskih algi koje, emitujući u ovakvim uslovima veće količine sulfidnih gasova, indukuju i razvoj veće koncentracije oblaka, inicirajući hlađenje planete ka optimalnim uslovima. Ako planeta postane sada isuviše hladna, smanjiće se populacija algi, a sa njom i koncentracija sulfidnih i sulfatnih jona iznad okeana, te i koncentracija oblačnih površina, pa će veći priliv Sunčeve svetlosti ka površini Zemlje indukovati ponovni rast temperature ka optimalnoj vrednosti. Sve u svemu, aktuelne kvantitativne procene sugerišu da bi bez prisustva oblaka nastalih posredstvom hemijskih klica koje luče bakterije i biljke, Zemlja bila za oko 10–15 oC toplija nego danas, dok bi bez postojanja biološki asistiranog spiranja kristalnih kalcita, ona bila toplija za oko 15-45 oC.

Podsetimo se da u teoriji Gaje opet figurišu mehanizmi samo-regulacije Zemlje, što znači da nam i ova teorija pruža formalne odgovore na pitanja koja počinju sa »kako«, čineći tako naš saznajni svet sve bogatijim, ali ostavljajući prostor za Sunce spiritualnih vrednosti koje bi obasjalo ovaj svet imaginacije i pružilo delanju u skladu sa njima sveti karakter i efektivnu blaženost. Pokušamo li da otkrijemo odgovor na pitanje: »Zašto su prisutni svi ti samo-regulacioni procesi?«, naći ćemo se u domenu kosmološke teologije, te bi jedan od prirodnih odgovora mogao biti da Kosmos ima svoj Put u kome je zacrtan i nastanak inteligentnih, misaono reflektivnih bića, dece Gaje i zvezdanog neba, kao što smo mi. Maštanje o daljem nastavku ovog Puta pored svega poznatog o razvijanju Zemlje i pružanju poklona postojanja sve znatiželjnijim i semantički bistrijim bićima jasno nam nagoveštava da se dalja evolucija može još dugo razvijati. Možda je naša Gaja još uvek samo kosmički embrion (odslikan metaforom sa kraja »Odiseje u Svemiru: 2001«) koji se razvija ka globalno prosvetljenoj svesti, čijim buđenjem će njena bića, poput Platonovih stanovnika pećine, znanja ograničenog na igru senki na njenim zidovima, kročiti u jedan stvarniji svet ispunjen bojama Sunčeve duge. Iz današnje perspektive nam pogled u ovu sjajnu budućnost može izgledati kao nesagledivi nedogled, sličan nepojmljivo daleko prostirućem zvezdanom nebu ili susretu sa beskrajnom dubinom jednog mora čiju površinu, poput talasa Sunca iznad horizonta, osvetljava naša nada će svuda biti Put Prirode, da će svuda biti mir i da će sve biti »onako kako treba«.

Međutim, jedna važna pouka ljudskoj civilizaciji bi mogla da bude proverena činjenica da populacija svake vrste organizama koja svojim aktivnostima destabilizuje Gaju biva posredstvom povratnih sprega redukovana u obimu. Jer, »ako neko uništava hram Božiji, Bog će njega uništiti; jer je hram Božiji svet, a to ste vi« (Korinćanima I 3:17), kao što je smatrao apostol Pavle, i zaista, istorija ljudske civilizacije nam može pružiti mnoštvo primera83 iščezavanja ljudskih društava i kultura – uključujući polinežanske doseljenike Uskršnjih Ostrva, Anasazi indijance, grenlandske Vikinge, drevne kulture Mesopotamije, grad Petru današnjeg Jordana332, indijske Harapane254 i Maje Jukatana - usled protežiranja nesmotrenih odnosa sa prirodnom sredinom. Savremeni neodrživi globalni kurs naše civilizacije, koji se očitava na primerima kontinualnog i naizgled nezaustavljivog rasta populacije (sa aktuelnim trendom udvostručivanja u rasponu od približno pola veka), neumerene potrošnje prirodnih resursa, eksponencijalnog rasta atmosferskog udela ugljen-dioksida i njene temperature, i ljudskih težnji koje nisu povezane ili uravnotežene sa širenjem duhovnih karakteristika, remeti životne cikluse Gaje i stoga - u skladu sa drevnom grčkom predstavom254 Gaje,

276

boginje Zemlje, kao nežne, milostive, svegajeće i sveuzdižuće, ali istovremeno i nemilosrdne prema odstupanjima od puteva harmonije i rađanja sveopšte dobrote - poseduje tendenciju da bude selektivno preusmeren isključivo prirodnim dejstvima. Ne samo svako naše delo, već i svaka misao nalazi svoje mesto i put u organizaciji naše planete, te kako mislima sejemo, tako ćemo i jednog dana žnjeti, a svesnost o povratnim dejstvima ne bi trebalo da bude opomena prepuna strahopoštovanja, već radosna činjenica (slično kao što »jevanđelje« označava blaženu, radosnu vest) koja će u nama uvek i iznova buditi revnosnu zvezdu vodilju koja će nam pokazati put ka daljem skromnom, radosnom i spiritualnom napretku, napretku u jednu uzvišenu, ali mudru, i istinskom lepotom sa suzama radosne posvećenosti ispunjenu civilizaciju.

Problem nepredvidljivosti ljudskih dejstava

Raznovrsnost života, kakva je danas prisutna na našoj planeti, posledica je evolucije života u trajanju od preko 3 milijarde godina. Danas bi svesnost o odgovornosti čoveka kao najinteligentnijeg planetarnog bića morala da dobije znatno veći značaj od linearnog izrabljivanja prirodnih bogatstava bez obraćanja pažnje na destruktivne efekte ovakvih postupaka. Današnja stopa godišnjeg nestanka prirodnih šuma iznosi oko 14 miliona hektara53 (što odgovara nestanku šume na prostranstvu jednog fudbalskog terena svake sekunde), a planetarno zelenilo je danas prepolovljeno u odnosu na biljnu zastupljenost pre pojave ljudskog društva. Tokom čitave evolucije, nestanci pojedinih živih vrsta su bili deo tog procesa, premda u znatno manjim razmerama nego što je to danas. Trenutno prisutne žive vrste čine, zapravo, samo oko 1 – 2 % od ukupnog spektra živih vrsta koji je od postanka naše planete boravio na njoj284. Danas se, naravno, ne zna tačan, pa čak ni približan broj živih vrsta na našoj planeti. Evidentirano ih je oko 1,8 miliona (pri čemu 750 000 vrsta čine insekti, a oko pola miliona cvetne biljke), ali se njihov stvarni broj procenjuje na između 4 i 40 miliona. Ispitivanja fosilnih ostataka morskih beskičmenjaka nagoveštavaju da je prirodna stopa nestanka živih vrsta tokom miliona godina pre početka drastičnog rasta ljudske populacije iznosila oko 1-10 vrsta godišnje. Međutim, današnja stopa istrebljivanja živih vrsta se procenjuje379 na najmanje 1000 vrsta godišnje (premda u pojedinim procenama ona dostiže i vrednosti od približno184 50 000 ili čak294 100 000 vrsta). Čitava životna struktura je poput jedne veličanstvene piramide u okviru koje mnoštvo nižih vrsta carstva bakterija, protozoa, gljiva, biljaka i životinja podržava opstanak manjeg broja viših vrsta. Shvatajući ovakvu uređenost života u jednoj biosferi kao što je naša, i u raznovrsnosti života se otkriva tajna nastanka inteligentnih bića i njihovih osećanja i razmišljanja, a destrukcija živih vrsta i to sa sve većom stopom rasta bi stoga morala delovati zabrinjavajuće.

Mnoga živa bića, za nas gotovo nevidljivo, čine Zemlju povoljnim mestom za radostan život. Naučna otkrića su tek nedavno počela da nagoveštavaju korisnost raznih živih vrsta posredstvom njihovog samog postojanja, ali je, naravno, ovakav utilitaristički put ka poštovanju vrsta osuđen da bude nepotpun, i za shvatanje smislenosti svega postojećeg je neophodno da stav vere bude temelj iz koga ćemo izvoditi naša dalja razmišljanja, shvatanja i, uopšte, naš svet. Ne samo da biološka infrastruktura pruža ljudima hranu, odeću, kućni enterijer, raznorazne hemikalije i sl., već i insekti, vetar i ptice raznose polen, te tako bez njih ne bi postojala ni naša hrana. Žabe, ribe i ptice predstavljaju prirodne eliminatore biljnih štetočina, školjke i drugi morski organizmi

277

prečišćavaju naše izvore pitke vode, dok biljke i mikro-organizmi obnavljaju, obogaćuju i čine plodnim zemljište na kome uzgajamo hranljive biljke. Drveća sprečavaju eroziju zemljišta i poplave, poseduju centralnu ulogu u očuvanju održive planetarne klime, te čine esencijalne članove planetarnih ciklusa vode. Međutim, i svako od ovih bića predstavlja jedinstveni trenutak kosmičke istorije, jedinstvenu intrinsičnu vrednost ispunjenu beskrajnim potencijalom svačijeg učenja i spiritualnog napretka.

U skladu sa savremenom stopom agrikulturnog razvoja, dve trećine prirodnih zemaljskih kopnenih ekosistema će uskoro biti pretvoreno u poljoprivredne površine, a znajući da se svake godine u proseku 21 milion hektara plodnog zemljišta pretvori u neplodne šikare i pustinje kao posledica neodržive, prekomerno intenzivne i koncentrisane poljoprivrede, prirodna sposobnost trajnog održavanja klimatskih i hemijskih karakteristika zemljišta u plodnim stanjima, dovodi se u pitanje254. Premda su, zahvaljujući prihvatanju nepobitnog stava da u biološkoj raznovrsnosti, »u divljini je očuvanje sveta«372 (kako je smatrao Henri Dejvid Toro), sve nacionalne vlade odredile u proseku oko 6 % svojih teritorija kao nacionalnih parkova, često tako nešto ostaje samo na papiru, te ovakvi rezervati stoga dobijaju naziv »papirnih parkova«379. Tako, brazilski čuvari parkova imaju dužnost da štite površine amazonske prašume po čuvaru slične površini Vojvodine. Domoroci mnogih predela se, takođe, retko kada pitaju za mišljenje o rukovođenju datim rezervatima, iako su njihova iskustva više nego dragocena, što je od veoma velike važnosti kada se uzme u obzir da je oko 70 % zaštićenih oblasti na Zemlji naseljeno ljudima. Jedan od suštinskih atributa kako savremenih vizija bioregionalnih, lokalnih, kontrolno (ne samo prostorno) decentralizovanih, konsenzusnih i ekološki održivih demokratija375, oličenih epitetom »grass-roots« (kao, između ostalog, i slike beskrajne lakoće otkidanja i davanja plodonosnih listova naše kreativnosti livadskim bićima, uz očuvanje nepresušnih korenitih izvorišta naših blagodetnih ostvarenja), tako i svih spiritualno harmoničnih organizacija ljudskih aktivnosti, jeste prihvatanje relevantnosti svačijeg razmišljanja i stava, kroz decentralizujuće približavanje nivoa postizanja socijalnih odluka samim korenima, zajedničkim osnovama našeg postojanja. Nalaženje harmonije između jedinstva i raznovrsnosti, globalizacije po pitanju dostupnosti produktima ljudskog znanja i duha svepovezanosti i zajedništva, i očuvanja kulturnog i biološkog diverziteta, ključ je postizanja socijalne kohezije, te održivog i blaženog razvoja. U svakom slučaju, iluzorno je gajiti nadu u očuvanje ijednog parka bez insistiranja na adekvatnoj i svestranoj edukaciji, menjanju potrošačkih navika i resursno neefikasne i neodržive linearne ekonomije, kao i usklađivanju ljudskih vrednosti i težnji sa mudrim savetima iz drevnih, religioznih predanja. Na ovaj način se neće samo pojedini fragmenti Zemljine lopte čuvati, dok će se drugi nemilosrdno degradirati, već će čitavu planetu prožeti održiva usklađenost ljudskih delatnosti i biodiverziteta Prirode na kome su one ponikle.

U plitko-ekološkim okvirima se podrazumeva da je istrebljivanje živih vrsta na Zemlji posledica ljudskih dejstava i to najpre putem menjanja prirodnih staništa raznih živih vrsta, prekomernom utilitarističkom eksploatacijom živih vrsta, te širenjem invazivnih vrsta (bilo u vidu »egzotičnih« vrsta ili slučajnih, »slepih putnika«), pa tek potom i lučenjem sintetičkih hemikalija i toksičnog otpada, kao i zagrevanjem planete posredstvom prekomernog sagorevanja fosilnih goriva379. S druge strane, u duboko-ekološkim okvirima se same težnje koje stoje u osnovi ljudskih namera, ideja i dela smatraju uzrocima degradiranja čovekove životne sredine. Usled zavaravajućeg shvatanja

278

da je svet oko nas jedan objektivni svet, a ne projekcija našeg unutrašnjeg sveta, suptilno sledeći posledice naših misli, reči i dela na svet oko nas i nas same, stičemo utisak kao da nam se namere koje stoje u osnovi svake izgovorene reči i dela vraćaju na čudesne načine. Sa shvatanjem da je svet oko nas isto što i naš unutrašnji svet, jasno je da negujući ga i misleći dobro o njemu, negujemo zapravo sami sebe. Poglavica indijanskog plemena Sijetl je u čuvenom pismu Abrahamu Linkolnu pisao da »beli ljudi« moraju paziti na Zemlju; »pljunu« li po njoj, na sebe su »pljunuli«171. Želje da se sopstvena persona veliča na račun degradiranja sredine po pravilu ostavljaju degradirajuće posledice i na samo biće, uzročnika ovakvih dejstava. »Demokratski svet verovatno ne može preživeti svoje implikacije bez premišljanja sopstvenih aksioma«413, smatrao je Lin Vajt, ukazujući na put dostizanja održivog razvoja samo kroz preinačavanje antropocentričnih polaznih pretpostavki ljudskih dejstava i doživljaja sveta u spiritualne temelje sa kojih se pružaju zadivljenost, nenametljivost, poniznost i beskrajna brižnost prema svakom, i najneuglednijem deliću našeg sveta.

Da je degradiranje sredine prvenstveno problem pogrešnih vrednosti koje se neguju u savremenom sistemu edukacije (a trenuci edukacije se ne završavaju kada odzvoni poslednji čas u školi, već svaki naš kontakt sa drugim bićima i celokupnom Prirodom, svaki trenutak življenja, predstavlja edukativni čin), postaje očigledno kada samo u malo širem efektivnom opsegu sagledamo naša svakodnevna dejstva. Kada kupimo neki proizvod u jednoj urbanoj prodavnici, retko kada pomišljamo na čitavo poreklo datog proizvoda, od truda uloženog u pravljenje njegovog korisničkog dela, te ambalaže, pravljenja fabričkog pogona u kome je sve to rađeno, ljudi koji su odkopavali i prerađivali ili redovno zalivali i negovali sirovine, te čitavih milenijuma ljudske edukacije i prenošenja znanja. Sagledavajući naše postupke jednostavnim racionalnim postupkom u ovako širim okvirima, zasigurno bismo promenili naše postupke uočavanjem određenih aspekata njihovog bilo trenutnog, bilo dugoročnog štetnog dejstva. Kada bi svako od nas morao da zakolje živo biće sa svakom šniclom koju pojede, siguran sam da bi mnogi od nas vrlo brzo postali potpuni biljojedi. Međutim, teškoća sagledavanja efektivnog opsega naših dejstava se drastično povećava sa uvođenjem sve složenijih vidova tehnologija. Ovakvo efektivno distanciranje korisnika od oruđa rezultuje u gubitku značajnih povratno spregnutih informacija od korišćenog objekta, što nas, kao što smo videli, u duboko-ekološkim okvirima navodi na formalnim razmatranjima komplementarno obuhvatanje i buđenje etičko-estetskog odnosa izumitelja i korisnika u svakodnevnoj, često i zavisnoj interakciji sa tehnološkim proizvodima. Istraživanja izvedena u Peruu i Gabonu379 su pokazala da kada su se ljudski proizvodi mogli prodavati na tržištu namesto beztržišnih, lokalizovanih odnosa proizvodnje i potrošnje, dvostruko više prirodnih resursa se trošilo. Kada bi svako od nas smatrao visoko neetičkim postupkom kupovinu tigrovog krzna, ne bi ni postojala opasnost od njihovog istrebljenja. Jedan tigar sa svim svojim krznom, njuškom, kostima i drugim delovima tela danas ima cenu od oko pet miliona dolara, a samo je još između 3 i 5 hiljada divljih tigrova prisutno na našoj planeti danas379. Dokle god postoje tržišta slonovače, krokodilske kože, krznenih kaputa, kavijara, kornjačinih oklopa, i, uopšte, neumerena potrošnja bilo kojih proizvoda ljudskih delatnosti, ne možemo očekivati da se promeni trend istrebljivanja živih vrsta, uključujući i degradiranje koralnih grebena koji su, slično tropskim prašumama na kopnu, nosioci najraznovrsnijih ekosistemskih ravnoteža na Zemlji. Svaka četvrta sisarska (a svaka četvrta sisarska vrsta je slepi miš,

279

dok polovinu sisarskih vrsta čine glodari), svaka deseta ptičija, svaka osma (od pola miliona ispitanih vrsta) biljna7, svaka četvrta zimzelena biljna284, svaka treća vodozemna i svaka treća ispitana riblja vrsta, danas su na putu istrebljenja274.

Posledice ljudskih dejstava na planetarne životne cikluse je, isključivo logičkim putem, nemoguće unapred sagledati38. Usled nužnih redukcionističkih uprošćavanja ekosistemskih modela (orijentisanošću na statističku metodologiju, te uvođenjem ograničenog broja međusobno nezavisnih ili jednostavno interagujućih varijabli, s obzirom da se, naravno, sa porastom hipotetičke interakcije između varijabli modela smanjuje mogućnost predviđanja njegovih budućih stanja38) u svrhu omogućavanja njihove računske izvodljivosti, ekološka predviđanja su ne samo ograničena na populacioni karakter, već se i kao takva veoma često ne poklapaju sa realnim ishodima. Jedan od primera neizvodljivosti obuhvatanja svih uzroka definisanih ekosistemskih efekata, i kompleksnih veza između njih, predstavlja nedavno otkriće da se populacija morskih kornjača ne smanjuje drastično samo usled oklevanja pri uvođenju posebnih otvora za njih u ribarskim mrežama, već i usled toga što ova bića, dezorijentisana prisustvom ogromnih količina noćne, veštačke svetlosti, plivaju ka obali, umesto ka pučini379. Slično tome, sađenje varijacija biljaka kafe otpornih na previše intenzivnu Sunčevu svetlost u Meksiku i Kolumbiji je dovelo do eliminacije biljaka koje su pružale hladovinu stabljikama kafe, a time i nesagledano istrebljivanje ptica kojima su ova raznovrsna žbunja predstavljala stanicu sezonskih selidbi. Uopšte, zamena šuma – domova raznovrsnih ekosistema, sa plantažama malobrojnih ili najčešće potpuno jednoličnih vrsta, često dovodi do nepredvidljivih požara (kao, na primer, u Indoneziji prilikom masovnih seča šuma i sađenja drveća palmi zaradi proizvodnje jestivog, skupocenog palminog ulja), erozija zemljišta257, poplava i sličnih prirodnih odgovora na otelotvoravanje efektivno kratkovidih ljudskih ideja. S druge strane, da je etički temeljni stav koji se nalazi u osnovi naših postupaka i sagledavanja sveta istinski uzrok savremenih ekoloških problema, pokazuje i činjenica da se u pojedinim tajlandskim plemenima doživljavanje drveća (kojima su se domoroci molili prilikom njihovog korišćenja za ljudske svrhe47) ne kao resursa (doživljenih, svakako, kroz utilitarističku temeljnu svest, kroz koju se sva živa bića sagledavaju kao sredstva), već kao izvorišta života i božanske kreacije, kao celotnih delova svepovezane stvarnosti, odražava na spontano održavanje stabilne i održive ekosistemske harmonije. Da u »primitivnim« tradicijama opstaju plemeniti stavovi u kojima bi savremena zapadnjačka civilizacija mogla da potraži komplementarnost kojom bi se harmonizovao odnos tehnologija i Prirode, ukazuju reči jednog bušmana: »Zapamti, Mali Rođače, da koliko god ti grozno ili beznačajno, ružno ili divno izgledalo, sve u žbunu poseduje svoje pravo da bude tu. Niko se ne može suprotstaviti ovom pravu osim ako nije nateran nekom životnom nužnošću...Život u žbunu je nužnost, i on razume sve vrste nužnosti. On će uvek oprostiti onome što deluje nad njim u skladu sa nužnošću, ali nikada neće razumeti i prihvatiti ništa više od nužnosti...Možda ćeš često pomisliti da si duboko u tami i šipražju žbuna sam i neposmatran, ali to bi, Mali Rođače, bila iluzija najopasnije vrste. Niko nikada nije sam u žbunu, niko nikada nije neposmatran«33. I misleći da se naše namere i najdublje težnje mogu sakriti od lica našeg sveta, podsećamo na već pomenutog noja koji zabija glavu u pesak suočen sa opasnošću.

I sama definicija održivog razvoja kao »(razvoja na osnovi) načina delanja takvog da se njime ne degradiraju uslovi egzistencije budućih generacija«155,317, vraća nas na

280

premišljanja mudrih indijanskih poglavica koji su smatrali da bismo pre nego što donesemo bilo koju odluku, morali dobro da razmislimo kakve će biti njene posledice na sedmu generaciju od nas. Međutim, ovakva definicija održivosti sama po sebi ne premošćuje prazninu između plitkih i dubokih ekoloških doživljaja sveta i načina izvedbe naših dela, čije popunjavanje predstavlja, kao što i sama hipoteza ove knjige nagoveštava, put harmoničnog evolutivnog napretka uma i Prirode. Poput voza koji se može kretati samo kada je postavka paralelnih šina koordinisana i harmonična, slično tome nikada ni forsirajuće maksimiziranje jedne strane polariteta Prirode ne vodi ka sistemskoj harmoniji, već upravo njihova optimalna prožetost, komplementarnost i ravnoteža. Ptica naše civilizacije mora uzajamno negovati krilo logičke, uređujuće racionalnosti i krilo duboke etike, kreativne slobode i duhovnosti u svrhu blaženog, evolutivnog leta nebesima Prirode376. Savremeni izazov predstavlja ne insistiranje na samo jednoj od dveju strana bilo kog polariteta u stanju suprotstavljenosti, već pronalaženje načina na koje bi oni mogli pružiti ruke jedno drugom, i međusobno se prihvatiti. Nemogućnost sagledavanja naših dejstava posredstvom isključivo logičkih proračuna nam ukazuje na nužnost prihvatanja duboke etike, razmišljanja na kojima su sazdane spiritualne tradicije naše civilizacije, kao korena na kojima će nicati naše misli, reči i dela, dok nam priroda evolucije kao nastajanje sve većeg bogatstva raznovrsnosti posredstvom razlikovanja nagoveštava i prirodni razvoj putanja znanja o svetu kao emanencije brižnosti ljudskih bića prema svojoj sredini.

Korišćenje DDT-a u svrhu istrebljivanja insekata predstavlja klasični primer nesagledavanja potpunog spektra efekata uvođenja veštačkih hemikalija u samo-organizacione ekosisteme21. Naime, ogromni porast proizvodnje DDT-a, imunizacija insekata na njegovo dejstvo, istrebljivanje životinja koje su u ciklusu ishrane zavisile od postojanja DDT-om uništenih insekata256, predstavljaju neke nesagledane negativne posledice masovne upotrebe ovog insekticida. Slično tome, i iskorenjivanje korova (čiji nastanak je prirodni odgovor na nižu koncentraciju organskih materija u zemljištu od optimalne) na neprirodnim monokulturnim poljoprivrednim plantažama dovodi ne samo do remećenja prirodnog mineralnog sastava zemljišta (koje je »fontana energije koja teče kroz kolo zemlje, biljaka i životinja«363, kao što je smatrao Aldo Liopold) i lokalnih eko-ciklusa, već i do drastičnog redukovanja otpornosti datih eko-sistema na napad štetočina, suše i salinizaciju. I prekomerno oslanjanje na korišćenje azotnih đubriva na račun podsticanja »organskog« uzgajivanja, dovelo je do obesplođavanja zemljišta (oko 1,2 milijarde hektara tokom poslednjih pola veka113) i formiranja bezživotnih zona u rekama i okeanima. »Nadomešćivanje« slabih životnih uslova na životinjskim farmama upotrebom antibiotika rezultovalo je u drastičnom porastu živine kontaminirane patogenima otpornim na antibiotike. Ovakve ad hoc mere, zanemarujući istinske uzroke problema, slično medicinskim hemikalijama uklanjaju simptome, ali ne i pravi uzrok bolesti, odnosno problema. Štaviše, ovakve mere koje u opštem slučaju uključuju razvijanje i upotrebu sve intenzivnijih tehnologija u svrhu suzbijanja kontra-efekata postojećih tehnoloških dejstava (što je pristup koji predstavlja produžetak ideje da se sve bržim ekonomskim rastom i dodatnim troškovima, ali ne suštinskim i temeljnim, kvalitativnim modifikacijama egzistirajućih tehnoloških mreža, postojeći problemi mogu rešiti), po pravilu čine suzbijane probleme još većim, ojačavajući ciklus uvećanja naše zavisnosti od tehnoloških proizvoda i potiskivanja primarnih, temeljnih uzroka problema, koji uvek počivaju u spiritualnoj sferi egzistencije nas i našeg sveta, u sve bleđu pozadinu.

281

Ne samo da se u slučaju savremenih industrijskih dejstava linearne ekonomije u okviru koje se uz dobijanje željenih proizvoda stvaraju i enormne količine otpada, korisni proizvodi bilo kog stvaralačkog procesa ne mogu nijednom racionalnom metodom razlučiti od nus-proizvedenih otpadnih materija, već je i ideja da se otpad može skladištiti na tako efikasan način da nikada ne prevaziđe njemu pripisana područja odlaganja, neodrživa. Zahvaljujući disipativnoj strukturalnoj organizaciji živih bića, kao i kontinualnom planetarnom kruženju svih atoma koji ulaze u sastav životnih struktura, raznolike veštačke hemikalije se mogu detektovati i na najusamljenijim i, naizgled, industrijskim efektima nedirnutim Zemljinim predelima. Tako, pingvini sa Antarktika i izvesna vrsta albatrosa koja živi u okeanskim dubinama i pari se na centralno-pacifičkim koralnim grebenima, u svojim organizmima sadrže iste koncentracije DDT-a, PCB-a i derivata dioksina kao i orlovi koji lete iznad američkih industrijskih gradova121. Stoga iz resursne perspektive održivosti, iscrpljivanje neobnovljivih izvora energije (i teških metala) ne predstavlja toliku prepreku razvoju ekoloških, održivih tehnologija i industrijskih mreža koliko redukovanje potencijalne produktivnosti na osnovi obnovljivih resursa putem kontinualnog uticaja otpadnih materija današnjih proizvodnih pogona na prirodne, samo-obnovljive putanje kao izvore pokretanja održivih tehnologija i samog života339. Međutim, bitno je primetiti da prirodne cikluse materije na nivou biosfere ne ugrožava samo stvaranje otpadnih materija, već i neumerena interferencija ljudskih dejstava sa njima. Tako se, na primer, količina čiste, pitke vode (koja je rezultat prirodnog prečišćavanja putem procesa isparavanja vodene pare, njene kondenzacije u oblake i formiranja pitke vode kroz kišnicu) iz godine u godinu smanjuje ne samo usled toga što »čisti« sudovi i kućni enterijer opstaju na račun zaprljanih reka i mora, već i usled prekomernog iscrpljivanja obnovljivih rezervoara vode, većim tempom od njihovog prirodnog obnavljanja. Iz tog razloga je predviđanje efekata ljudskih dejstava, a time i izvodljivost definisanja održivosti tehnologija i bilo kojih drugih ljudskih interferencija sa prirodnim ciklusima, isključivo logičkim pristupom, neizvodljiv pokušaj, jer čak i u slučaju nestvaranja nikakvog otpada, harmonija na nivou interakcije tehnologija i Prirode bez uplitanja spiritualnih vrednosti koje stoje u njihovoj osnovi ne može biti sagledana.

Posledice ovakvih kontra-produktivnosti ljudskih tehnologija na svim poljima društva su i te da je danas postala privilegija imati pristup delatnostima i načinima življenja koji su u pre-industrijskom dobu pripadali siromašnima: od udisanja čistog vazduha, preko konzumiranja »organske« hrane do samostalnog građenja kuće, te rađanja i edukacije dece u njoj196. Naspram »komfora« koji se nudi posredstvom tehnološkog razvoja, mudre tradicije su oduvek naglašavale važnost skromnih izbora. Tako je i danas, u najvećem broju slučajeva, individualno i globalno bolje i održivije izabrati: »organsku« hranu u odnosu na veštačkim hemikalijama i mašinskim putem tretirane namirnice; blago crvljivo, pegavo, skromno i neugledno voće i povrće u odnosu na savršene i uniformne plodove nalik veštičijim jabukama bajke o Snežani i sedam patuljaka; delatnosti koje prihvataju ljudske nesigurnosti i »greške« u odnosu na one koje po svaku cenu teže da ih eliminišu; produkciju umetničkih dela kojom se ne teži eliminisanju svih »šumova«; neupadljive i neugledne, ali prirodne kamenčiće i posude - išarane beskrajem linija »nesavršenosti« i čudesnih poruka - u odnosu na skupocene dragulje i staklene vaze polirane kiselinskim postupcima; korišćenje starog pletenog cegera u odnosu na jednokratne plastične kese; slobodno pružanje dobronamernih, na svestrano učenje spremnih, svepozdravljajućih i blagosiljajućih dlanova i nas celih najrazličitijim bićima

282

našeg sveta naspram plašljivih, zidotvorećih, sterilnih i otuđenih odnosa169; šljunkovite u odnosu na betonirane plaže; zemlju i drvene stolice u odnosu na plastične sedeljke i fotelje; redovne šetnje u odnosu na korišćenje ekološki razarajućih motora sa unutrašnjim sagorevanjem; i uopšte je neophodno, naspram površnog padanja na »šarene laže« savremene ekonomske propagande, pronaći razumsko-intuitivni put dopiranja do srži ljudskih proizvoda, srži sadržanih u izvornim namerama koje stoje poput temelja nastanka ljudskih i, uopšte, prirodnih dela. Tada će i obični, neugledni kamenčić postati dragoceniji od uglačanog, zlatnog nakita. Jer »najveća čistoća izgleda kao prljavština, najveće bogatstvo izgleda kao siromaštvo« (a, svakako, i obrnuto), kao što je smatrao LaoCe. I uopšte, usled sistemske isprepletanosti konteksta i kvalitativnog sadržaja svakog prirodnog sistema, svake evolucije kao ko-evolucije i stvaranja čitavog sveta kroz dodir, ples između bića i Prirode, harmonizovanje i održanje naše sredine i našeg bića je uvek uzajaman proces, te je brižnost koju ukazujemo prema očuvanju naše sredine ekvivalentna brižnosti prema lepoti našeg pogleda na svet, prosvetljenju naših dubokih etičko-estetskih temelja sa kojih iscrtavamo i obasjavamo naš svet.

Istrebljivanje najsnažnijih predatorskih vrsta (za koje se, i pored toga što predstavljaju ključne regulatore ekosistemskih raznovrsnosti, pri površnom sagledavanju stvarnosti smatra da su praktično beskorisne i predstavljaju samo opasnost za ljude), uključujući vukove, ajkule, kitove, tune, bakalare (podsetimo se da je najmanje 90 % velikih morskih predatora istrebljeno putem industrijskog ribolova296, čak i pored mnogobrojnih, u praksi primenjenih modela uticaja ljudskih dejstava na riblje populacije38), medvede, dovodi do ekosistemskih promena koje su nesagledive iz plitko-ekoloških okvira, a koje su u stanju da razruše odnose između vrsta, esencijalne za održavanje ekosistemske raznovrsnosti i mogućnosti njenog održavanja viših vidova života, kao što smo i mi sami. U Obali Slonovače, Gani i Liberiji neke vrste drveća nisu uspele da se regenerišu nakon masovnog istrebljivanja slonova (čija je planetarna populacija desetostruko redukovana za poslednjih 50 godina)192, od čijeg raznošenja semena su, po svemu sudeći, populacije drveća bile zavisne379. Slično tome, i jedinstvene kolonije morskih crva i drugih beskičmenjaka koje žive u velikim morskim dubinama trpe pad populacije zaradi nedostatka prirodnih smrti kitova, od čijih organskih ostataka u mnogome zavisi njihova ishrana. Istrebljivanje vukova u američkom parku Jeloustoun je dovelo do neobičnog rasta populacije losova i kojota i smanjenja lokalnog biodiverziteta379. Povratak vukova na ovo tlo je doveo do regulacije biološke raznovrsnosti, te do ponovnog rasta biljnih vrsta (vrba i jasika, uglavnom) u podnožjima brežuljaka, koje su losovi prekomerno brstili, dok sada uglavnom opstaju na vrhovima bregova pazeći na eventualni dolazak vukova. Sa regulacijom populacije kojota, organski otpaci postaju dostupni i orlovima, sokolima, sovama i jazavcima, pa čak i grizlijima. Uopšte, ovakve suptilne zavisnosti između živih vrsta su praktično nesagledive iz strogo formalnih plitko-ekoloških okvira. Bez uvođenja intuitivnog rezonovanja, koristeći se isključivo bilo kojim logičkim formalizmom, posledice ljudskih dejstava su u svakom iole kompleksnijem, realnom slučaju nepredvidljive.

Svaka procena uticaja izvesnih supstanci na životnu sredinu osuđena je da bude nepotpuna pre svega usled empirističko-probabilističke metodologije na osnovu koje se ove procene izvode. Nelinearne isprepletanosti definisanih ekoloških faktora iz okvira plitke ekologije, sa sve kvantitativnim pristupom predviđanju efekata ljudskih dejstava impliciraju neizvodljivost potpuno pouzdanog sagledavanja posledica ijednog, makar i

283

naizgled najmanje bitnog ljudskog dejstva (kao što je možda jedan zvižduk) na totalnu životnu sredinu. Uzroci globalnog zagrevanja i bilo koje prirodne promene se ne mogu, u cilju odslikavanja posledica ljudskih dejstava isključivo logičkim putem (lišenim njegove etičko-estetske komplementarnosti) i antropocentričnog pronalaženja »ispravnih« mera regulacije prirodnih ciklusa, analitički raščlaniti na isključivo ljudske, ekosistemske, geološke i astronomske efekte ponaosob, upravo usled njihove neraskidive povezanosti koju implicira kako pogled kroz okvire nelinearnih, kompleksnih umreženosti prirodnih putanja, tako i shvatanje o spiritualnom odnosu između evolutivnih bića i Prirode, kroz koga se prirodni procesi mogu sagledati kao refleksije najdubljih težnji koje prožimaju ljudske delatnosti. Činjenica da se ni problem planetarnog zagrevanja, ni stanjivanje ozonskog omotača nisu nalazili na agendi prve globalne konferencije Ujedinjenih Nacija na temu zaštite životne sredine (Stokholm, 1972.), slično kao i nesagledivi devetostruki porast prirodnih nepogoda između 1960. i 1990. godine7, odslikavaju neizvodljivost predviđanja posledica ljudskih dejstava posredstvom isključivo logičkih metoda analize. Premda su hidrotermalni generatori, u početku njihove implementacije, izgledali kao divno ekološko sredstvo transformisanja zemaljskih energetskih tokova u proizvoljno usmeravajuću električnu energiju, opažanje radikalnih promena u organizaciji lokalnih ekosistema, prouzrokovanih, na primer, blokiranjem prirodnih migracija ribljih vrsta i protoka hranljivih sedimenata niz rečno korito, promenama na nivou brzine, temperature i sadržaja kiseonika rečnog toka, te povećanim salinitetom vode usled isparavanja sadržaja veštačkih rezervoara, iniciralo je formiranje savremenog, gotovo paradoksalnog stava o visokom anti-ekološkom karakteru ovakvih energetskih postrojenja52. Za razliku od »stonih« ekosfera koje se odlikuju stabilnošću, ali i nepredvidljivim razvojem populacija uključenih vrsta217, Biosphere 2, projekat pokušaja formiranja veštački uređene, samo za Sunčevu svetlost otvorene ekosistemske organizacije (kao umanjene replike naše, planetarne biosfere) koja sadrži i ljudska bića, završio se drastičnim opadanjem nivoa kiseonika i redukovanjem biodiverziteta ispod granica održivosti317. Podsetimo se još primera ugljeničnih halogenida koji su dočekani kao idealna zamena za lako zapaljivi amonijak i sumpor-dioksid tadašnjih hladnjaka, da bi se pola veka nakon začetka njihove implementacije otkrio njihov razarajući učinak na stratosferski ozonski omotač, te slučaja leka talidomida koji je »uspešno« prošao testove na životinjama, ali je ostavio katastrofalne posledice na potomke u primerima ljudske upotrebe, kao i neizvodljivosti procene dejstva genetski modifikovanih žitarica na životnu sredinu, pre svega usled nesagledivih, potencijalno degradirajućih posledica ne direktno na potrošače ovakvih proizvoda (jer se, u skladu sa biohemijskom redukcionističkom paradigmom, proteini pod dejstvom enzima sistema za varenje razlažu na pojedinačne aminokiseline, a u redosledu ovih aminokiselina počiva razlika između genetski modifikovanih i prirodnih plodova), već na klimatske i ekosistemske cikluse usled njihovog remećenja uvođenjem neprirodnih vrsta neuklopljenih u prirodne mreže isprepletanih ekoloških ciklusa. Dizajn tehnologija u održivom smeru mora, stoga, predstavljati komplementaran pristup buđenju etičke svesnosti, pažljivosti pri izboru namera svakog našeg, makar i najneuglednijeg i naizgled najmanje važnog postupka, kao i svake, neprimetne i tihe pomisli. Ravnoteža religije i nauke u vidu zasnivanja naučnog pristupa na korenima spiritualne svesti predstavlja, stoga, put ka ostvarenju ekološki održivog i harmoničnog društva.

Dok se u plitko-ekološkim okvirima smatra da se jednostavnom, isključivo racionalnim putem izvedenom eliminacijom otpada iz ekonomskih faza proizvodnje i

284

potrošnje može rešiti problem neodrživosti savremenog tehnološko-ekonomskog razvoja, kao i da se eliminacijom eksponencijalno rastućeg efekta staklene bašte (redukovanjem emisija atmosfersko zagrevajućih gasova) može rešiti problem kritične nepredvidljivosti klimatskih promena, u duboko-ekološkim okvirima opstaje shvatanje da se bez ulaganja naše spiritualne predanosti i neprestanog sagledavanja i proučavanja preslikavanja naših najdubljih težnji na sliku našeg sveta, ne može indukovati harmonija ljudskih dejstava i prirodnih putanja na kojima ona opstaju. Do ovakvog stava, u okviru koga nepostojanje veštačkih zagađenja ne podrazumeva automatski održivost daljeg tehnološkog razvoja, a stabilizovani nivo veštačke emisije ugljen-dioksida ne podrazumeva stabilnu planetarnu površinsku temperaturu i vremenske uslove, može se lako doći i jednostavnim sagledavanjem nelinearne umreženosti biotičkih procesa157. Zemaljski ekosistemski procesi obuhvataju stalne prirodne emisije ugljenika u atmosferu (kao, na primer, u slučaju vulkanskih erupcija), kao i njegova stalna taloženja u prirodnim procesima sedimentacija i spiranja zemljišta, pri čemu se ova dva procesa kroz istoriju planetarnog života nisu precizno kompenzovala, već su uvek varirala u zavisnosti od biotičkih interakcija, čime su se otvarala i vrata za evolutivni razvoj. Prelaz od redukcione od oksidacione atmosfere pre oko dve i po milijarde godina sa uporednom pojavom fotosintetičkih organizama, može predstavljati primer ovakve uzajamne regulacije biotičkih i abiotičkih faktora, te, dakle, razvoja života ne kao adaptacije na promene sredine, već kao neprekidnog uzajamnog dodira, spiritualnog plesa između bića i njihove sredine, njihovog sveta157. I efekat staklene bašte kojim se održava optimalna temperatura za kontinualan razvoj životnosti na Zemlji, predstavlja posledicu globalnih biotičkih procesa putem kojih se suptilnim regulacijama niza umreženih efekata, uključujući pre svega kretanja vode (kao glavne planetarne greenhouse supstance), naša planeta održava i za ljudska bića povoljnim mestom za život. U rukama planetarne životnosti se, stoga, nalazi spontani put ka održanju dinamičke ravnoteže fizičkih i bioloških procesa, kao odraza otvorenog prostora evolutivnih mogućnosti. Stoga, naspram antropocentričnih, manipulativnih i eksploatišućih politika odnosa ljudskih bića sa životnom sredinom, neophodno je u svrhu dostizanja puta koji vodi ka održivosti naše civilizacije i kontinualnog napretka životnosti i spiritualnosti doživljaja sveta, u vidu dinamičkog, međusobno potencirajućeg balansa uravnotežiti upotrebu empirističko-analitičke metodologije i upotrebe tehnoloških sredstava u proučavanju živog sveta (koji nas okružuje i koji čini temelje naše egzistencije) i svrsishodnom uticanju na njega, i buđenje dubokog etičko-estetskog odnosa prema i naizgled najneuglednijem i najneprimetnijem biću naše sredine, zadivljenosti i pažnje na temeljima spontanih putanja kojima se pružamo prema čitavom našem svetu.

Istrebljivanje živih vrsta i globalno zagrevanje planete još uvek na ljudskim mapama Prirode ne sadrži prikaze odgovarajućih efekata na njihove uzročnike – misaono-reflektivna ljudska bića, iako je poznato da toplija klima podrazumeva promene na nivou godišnjih doba, rast količine kišnice, mogućnost iznenadnih promena okeanskih struja, topljenje glečera, izbeljivanje korala, rast nivoa mora, promene na nivou regionalnih klima i vegetacije, promene u poljoprivrednom prinosu, aktuelni porast intenziteta tropskih oluja itd. Velike klimatske promene u prošlosti Zemlje su bivale amortizovane mogućnostima kretanja ekosistemskih vrsta. Ne samo da je danas, kada je većina živih vrsta ograničena na određene rezervate, ovakav vid sprovođenja stresa kao posledice naglih klimatskih promena, onemogućen, već i redukcija raznovrsnosti sama po

285

sebi podrazumeva i pad fleksibilnosti sistema pri dejstvu svakog tipa stresa. Preterana centralizacija (koja se može odnositi kako na centralizaciju ljudske vrste u planetarnoj hijerarhiji životnosti, tako i na socijalno-centralizovanu, urbanizovanu naseljenost i raspodelu veštačkih moći) po pravilu podrazumeva i pad fleksibilnosti u svakom sistemu. Uopšte, u skladu sa zakonom rekvizitne raznovrsnosti, koji je postavio Ros Ešbi i na osnovu koga je stepen potencijalne regulacije sistema ograničen raznovrsnošću organizacijskog regulacijskog podsistema, široko raspoređena, decentralizovana moć ili pluralizacija omogućavaju i bolje upravljanje sistemom, bilo da je to jedinka ili neka društvena, ekosistemska, politička ili ekonomska organizacija. Posmatrajući stepen kompleksnosti, naša celokupna biosfera se može sagledati kao neuporedivo složenija od mreže ljudskih dejstava, usled čega je ukazivanje poverenja kartezijanskoj ideji da se naša civilizacija može učiniti potpuno nezavisnom od prirodnih putanja organizacije na kojima je ona ponikla, neprihvatljivo. Nepredvidljivost odgovora Prirode na ljudska industrijska dejstva (usled nelinearne prirodne uređenosti) posredstvom formalnih modela – nepostojanje dokaza, ne sme biti prihvaćeno kao dokaz ili barem indikator nepostojanja potencijalno degradirajućih povratnih dejstava na, pre svega, disharmonizujuće, odbojne etičke stavove koji stoje u pozadini ljudskih dejstava, te stoga i kao »zeleno svetlo« nepreduzimanju nikakvih mera predostrožnosti u svrhu zaštite životne sredine (iako pojam »zaštite životne sredine« ne može biti ozbiljno shvaćen nakon prihvatanja Ešbijevog zakona rekvizitne raznovrsnosti). Jer »konj se oprema za dan boja, ali je u Gospoda spasenje« (Priče Solomonove 21:31) - podsećaju nas mudri biblijski stihovi da se ne u površnom ukrašavanju i dizajniranju plodova ljudskog rada sa zanemarivanjem spiritualnih temelja njihovog postanka, već upravo u etičko-estetskim korenima, dubokim težnjama koje stoje u osnovama ljudskih aktivnosti, krije i tajna blaženosti njihovog delovanja.

U prvom delu knjige smo videli da umesto potencijalnog pripisivanja atributa istinitosti naučnim slikama Prirode, isti opisi i objašnjenja mogu realno dobijati samo epitete korisnosti ili povoljnosti. Iz ovakve svesti o naučnim prikazima i opisima sveta kao samo pragmatičnim lingvističkim putokazima kretanja pod prirodnim ograničenjima, te o »teritoriji« Prirode kao nesagledivoj i nesputavajućoj u ikakve mape sveta, rodila bi se i svest o znatno veličanstvenijoj uređenosti Prirode u odnosu na njene savremene naučne predstave. Iz zavaravajućeg poistovećivanja naučnih opisa sa istinitom slikom stvarnosti, veoma često i mnogi nepoznati kvaliteti bivaju pogrešno otpisani iz realnog sveta. Tako danas u naučnim okvirima imamo gotovo ustaljeno shvatanje o ograničenom i potpuno poznatom spektru kvaliteta lanca DNK, odakle je i ponikla efektivno usko sagledana ideja (pre svega, u odnosu na klimatske pojave na Zemlji) o blagodetnoj upotrebi genetski modifikovanih organizama. Ideja da je 97 % DNK lanca besmisleno i nasumično formirano (čineći takozvanu »parazitsku« DNK)208 ukazuje na odbacivanje misterija Prirode, pokretača točkova svakog radosnog i zadovoljnog življenja i otkrivanja sveta, idući korak uz korak sa arogantnim sveznajućim stavom nesagledivih posledica. Pripisivanje antropocentričnih svrsishodnih ponašanja manje kompleksnim bićima u odnosu na ljude, ideja o samo samo-replicirajućim i invazivnim težnjama virusa, slike o redukcionističkoj uzročnosti sveta, prikazi atoma kao međusobno identičnih gradivnih opeka Kosmosa i njihovog nasumičnog i inertnog kretanja u skladu sa determinističkim fizičkim zakonitostima, uslovljavajuća ili genetska predodredljivost živih bića predstavljaju neke od primera ovakvog zatvaranja vrata izvorima saznanja i čuđenjima

286

nad zadivljujućim prirodnim poretkom. Relaciju čoveka sa atomima planete je neizvodljivo opisati u bilo kakvim realnim okvirima, jer je svako naše znanje ovog tipa subjektivno, te stoga i prožeto ljudskim doživljavanjem stvarnosti. Reći da se materija kreće pod Božijom komandom mora se shvatiti kao duboka metafora, jer bi u površnom poimanju, ovakva tvrdnja imanentno sadržala antropocentrični karakter. S druge strane, pozivanje na »božanske zakone« u svetu materije bi opet, u slučaju plitkog metaforičnog shvatanja, sadržalo očigledan mehanistički, »bilijarski« karakter. U svakom slučaju, kvaliteti kao putevi susreta živih bića i Prirode, koji pred nama otvaraju svet beskrajnog potencijala učenja i spiritualnog razvića, prosvetljavanja čudesnih tajni Prirode, ukazuju na lepotu božanskih pravila koji figurišu na relaciji naših najdubljih unutrašnjih konstelacija i njihovog odraza na sliku našeg sveta.

Briljantan kraj novele »Solaris« Stanislava Lema opisuje trenutak kada junak priče posle dugotrajnog, istraživačkog orbitiranja oko jedne planete napokon silazi na nju, te u čežnji da dodirne planetarno more sa obale na kojoj stoji, primećuje kako talasi tog novog, za njega nepoznatog mora kao da se blago pomeraju od njegove ruke, ali na izvesnoj distanci toplo iskazuju osećanje bliskosti, ljubopitljivosti i prihvatanja, slično nekakvom živom biću. Kvantno more indeterminizma, poput svetih emergentnih kvaliteta životnosti, predstavlja upravo jedno ovakvo nedodirljivo mikrokosmičko, sveobuhvatno i sveizvorno prostranstvo koje se opire grubom dodiru formalizujućih i utilitarističkih ljudskih posmatrača, ali uspostavlja blaženi i neprekinuti kontakt na jedan dražesniji, nenametljivi i milostiviji način. Analogiju između ovakvog doživljaja Prirode - koji podseća na sveto poštovanje šerpasa prema izvorištima i ciljevima svojih putovanja, oličeno u zahvalnosti, ali nedodirivanju planinskog vrha - možemo pronaći u Zen doživljaju stvarnosti, kako ga je opisao Teitaro Suzuki358. Naime, dok lik jedne Tenisonove pesme raskomada cvet ne bi li otkrio njegovu tajnu, biva razočaran i cvet za njega ostaje samo »cvet« (dakle samo ime, ali ne i ono što je imenovano), slično kao i za Pitera Blaja, lika jedne druge pesme Vilijema Vordsvorta o upoznavanju cveta, Zen umetnik posmatra cvet ne dodirujući ga, stapajući se u harmoničnu komunikaciju sa njim i na taj način otkrivajući njegovu esenciju, ali i podjednako predajući njemu svoju. Zen posmatrač i cvet kao jedan holistički sistem postaju više nego što su bili, svako za sebe, pre njihovog milog, obostrano obogaćujućeg susreta. Slično tome, i Lemovo more nepoznate planete je zapravo slika naše Prirode koja ne dozvoljava da je bespoštedno i pohlepno komadamo i tretiramo kao mrtvi resurs, jer je ona dražesna životnost sa svom svojom imanentnom, nerečitom i nedokučivom lepotom. Ona je živo biće, ona nije skup jedinki povezanih u mreže dejstava, već je sve što znamo da postoji, svaki atom oko nas deo života koji nama, deci Kosmosa, prenosi njenu Ljubav i brižnost za nas i naš svet. Sve ono što se iz savremenih naučnih, tehnoloških, pa i globalno civilizacijskih okvira doživljava kao mrtva Priroda uistinu odiše tajnovitom, pulsirajućom kosmičkom životnošću, prisutnom svuda, u svakom i najnezapaženijem kutku Prirode. Muzika Kosmosa odzvanja u svakom njegovom deliću i ta muzika jeste život. Ovakvo shvatanje u okviru koga je svaka naša misao ili delo trenutno inkorporirano u mrežu kosmičkih dejstava i trenutno dobija odgovor adekvatan sopstvenim izvornim težnjama, predstavlja osnovu duboko-ekološkog doživljavanja stvarnosti. Ipak, još je mnogo suptilnih uvida pri doživljavanju sveta neophodno da bismo na globalnom planu ustanovili društvo prožeto ovakvom svešću koja će u kontaktu sa Prirodom videti skicu sličnu Lemovoj viziji.

287

Jedna od tipičnih strana povratka na svete vrednosti, na svest o globalnom uticaju naših malenih misli, naizgled najbeznačajnijih namera, reči i dela, je i povratak na duboko uvažavanje čuvenog ekološkog slogana Frica Šumahera – »small is beautiful«, jer, zaista, u posvećivanju naše pažnje i potpunoj predanosti i saosećanju sa malim stvarima se krije vrhunska etika i lepota postojanja. U savremenom društvu je gotovo opšte prisutna osetljivost samo na velike, spektakularne pojave, inicirana stavovima da male delatnosti ostavljaju male efekte, dok velike stvari ostavljaju velike efekte. U nelinearnom svetu, kakav smo predstavili u prvom delu knjige, ovakva linearna skala odnosa je nevažeća, te su, stoga, beskrajno male stvari utopljene u preciznu rezonancu sa svetom u stanju da proizvedu nesagledivo daleke i veličanstvene efekte. »Idući samo napred, daleko se ne stiže«333, mudro je jednom primetio mali princ, a »ko je veran u najmanjem – veran je u velikom, a ko je neispravan u najmanjem – neispravan je i u velikom« (Luka 16:9), učio je Isus. Pogrešna, uprošćavajuća i totalitaristička kultura vrednovanja »velikog« i senzacionalnog se sagledava kako u metodologiji radio-televizijskog informisanja u okviru koga se nikada ne ukazuje na stvari u kojima direktno možemo učestvovati, tako i na savremenim ekološkim shvatanjima u okviru kojih »veliki« događaji odvlače pažnju sa naizgled malih, ali znatno uticajnijih događaja. Tako se na svaku tonu, očiglednom ljudskom greškom izlivene nafte u more, pri svakodnevnom, uobičajenom brodskom transportu izlije 20 tona, odakle postaje jasno da »novi problemi nisu posledice sporednih omaški, već tehnoloških uspeha«339, kao što smatra Beri Komoner. Razlika između ova dva puta – opsednutošću velikim i predanošću malim, analogna je razlici između nezadovoljstvom prožetog oblaganja puta nežnom podlogom - težnji ka borbenom menjanju sveta (čime se, zapravo, samo pruža komparativni odraz za dodatni razvoj onoga ka čemu smo ljutnjom i borbenošću usmereni120), i pravljenja dobrih papuča - menjanja sebe i postajanja tihim primerom kroz posvećenu predanost svim, i naizgled beznačajno malim stvarima, te prihvatanje sveta i prosvetljavanje svakog njegovog delića svetlošću duše i beskrajne božanske lepote. Dok prvi prilaz predstavlja najčešće rat protiv rata koji je, kao što smo već napomenuli, takođe rat (kao i eventualno paradiranje sopstvenog znanja i ega), i slično kao i u svim istorijskim burnim odgovorima na određene ljudske odluke (kao i u slučaju ratobornog ekološkog aktivizma285) ostavlja često podjednako destruktivne posledice kao i ono protiv čega se bori, drugi prilaz zaista, tiho i nenametljivo, uspeva da promeni svet nabolje.

Na početku ovog odeljka smo sagledali uređenost života na našoj planeti kao jednu piramidu u okviru koje svaki njen horizontalni sloj predstavlja po tip individualnih životnih organizacija. Sa penjanjem od temelja ka vrhu piramide životnosti, krećemo se od mnoštva nižih vrsta kratkog veka postojanja ka sve manjem broju vrsta sve bogatije organizacije i sve dužeg životnog veka, tako da vrhunski slojevi ove piramide naše biosfere pripadaju ljudskim bićima, i sve to u skladu sa LaoCeovim pravilom da »onome što je kruto, mesto je u podnožju, a onome što je fleksibilno (a ljudska bića na našoj planeti kao vrsta nemaju premca u saznajnoj, delatnoj i komunikativnoj fleksibilnosti, prim.a.), mesto je na vrhu« (Tao Te Ćing LXXVI). Međutim, osim konstantnog samo-stvaranja, samo-obnavljanja, samo-transformacije i recikliranja svojih »opeka« i čitavih nivoa (o čemu nam govori konačnost egzistencije nekoliko stotina miliona vrsta koje su nekada postojale na Zemlji, sa srednjim egzistencijalnim dobom procenjenim na 4 – 5 miliona godina317), ova piramida životnosti se karakteriše i kontinualnim i spontanim evolutivnim karakterom koji se stalnim rastom životne raznovrsnosti odražava na stalno

288

uvećanje ove piramide, na sve veći opseg koji organizacija životnosti obuhvata. Međutim, lako se sada možemo upitati: »Kakav bi bio način našeg učestvovanja u izgradnji ove piramide?«. Ukoliko bismo zanemarili njene temelje, kako u vidu bogate raznovrsnosti života koja je razvila uslove za postanak ljudskih bića i koja nas i dalje održava, tako i u vidu spiritualnih uzroka čitavog sveta, naše ređanje cigli koje bismo počeli blizu vrha piramide neizostavno bi se završilo brzim rušenjem. Svaki stabilni evolutivni razvoj piramide života se odigrava srazmerno duž čitave njene zapremine, te tako i naše delatnosti koje doprinose planetarnom razvoju kako tehnologija, tako i svesti i života, moraju, sagledano iz plitko-ekoloških okvira, u sebe obuhvatiti brižnost i pažnju za čitavu našu biosferu na čijim temeljima opstajemo, dok bi se u duboko-ekološkom kontekstu naše delatnosti morale u svojim korenima postanka prožeti etičko-estetskim vrednostima u skladu sa drevnim spiritualnim tradicijama.

Da se pod vrednostima u savremenom društvu podrazumevaju pogrešni kvaliteti, postaje jasno ukoliko se uzme u obzir da se čitavo more kvaliteta esencijalnih za svako produhovljeno ljudsko življenje ne smatra vrednostima u savremenim, i to pre svega ekonomskim, eko-uređenjima. Kulturni progres, edukacija, briga, nežnost, posvećenost drugim bićima i, zapravo, čitavo more spiritualnih kvaliteta koji su jedini u stanju da doprinesu srećnom življenju, ne pripadaju savremenim ekonomskim vrednostima koje se danas koriste za sasvim zavaravajuće oličavanje kvaliteta i standarda življenja. U skladu sa nedokazivim stavom iz uvoda ovog dela knjige, povratak na spiritualne kvalitete, postavljene u temelje naših delatnosti, spontano, nezavisno od njihovog cilja, ali tajnovito iscrtane u putu njihove izvedbe, predstavlja put pronalaska harmonije ljudskih tehnologija i Prirode.

Problem temeljnih vrednosti ekonomskog progresa

Nivo potrošnje je u savremenim bogatim industrijskim državama dostigao neodržive razmere za današnje, uglavnom linearne tipove proizvodnje, u okviru kojih se stvara mnoštvo nereciklirajućih otpadnih materija. Osnovni problem se, naravno, sastoji u tome što se, zaradi težnji ka što efikasnijem profitiranju, potrošačima krije uvid u enormne količine materijala čije nereciklirajuće cirkulisanje većina savremenih proizvodnih putanja izaziva. Tipični potrošač jedne »razvijene« industrijske države nije svestan da ukoliko bi mu kamion svakoga dana donosio sav materijal - osim hrane i goriva - koji on svakodnevno koristi, tada bi dnevna težina ovog tereta iznosila121 nešto više od 100 kilograma. Za godinu dana, ova količina bi dostigla vrednost od blizu 40 tona, čije bi približno tri četvrtine pripadale mineralnim i »neobnovljivim« resursima14. Ovoj količini bi pripadali ne samo listovi drveća dnevnih novina, hemijske supstance deterdženata i njihovih plastičnih omota, amortizacione količine materijala iz privatnog automobila, asfalta i cigli kuće, kao i uređaja u njoj, već i neki materijali koje najverovatnije tipični urbani potrošač nikada nije video, uključujući veštačka đubriva koja se koriste pri uzgajivanju hranljivih biljaka, te i stene ispod kojih su se danas upotrebni metali i minerali nekada nalazili121. Podsetimo se da u savremenoj ekonomiji količina otpada koju nemamo prilike gotovo nigde da vidimo, uključujući šljake iz rudnika i industrijskih postupaka sinteza i ekstrakcija koncentrovanih metala, raznorazne fabričke otpade i emisije čađi i gasa, nekoliko puta prevazilazi količine otpada koje vidimo u kantama za smeće i kontejnerima oko nas.

289

Da bi se bilo koji materijal ekstrahovao u koncentrovanom obliku iz Zemljinih prirodnih bogatstava, neophodno je uz željeni proizvod napraviti i mnoštvo otpada. Premda je prosečan odnos između količina ekstrahovane rude i otpadnog materijala oko 1:6, za dobijanje jedne tone bakra se u tipičnom slučaju formira oko 110 tona otpadne rude (pre svega u vidu prašine i kamenja koje pokriva rudu), kao i oko 200 tona razmeštene zemlje, za svaki kilogram prodajnog zlata formira se oko 300 tona otpada, dok u slučaju ekstrakcije katalitički aktivnih prelaznih metala iz grupe platine116, odnos između prinosa i otpadne rude iznosi približno 1 : 140 000. U Kanadi, stoga, površina koja pripada otpadnim rudama obuhvata oko 58 puta veću površinu od ukupne površine svih urbanih deponija smeća u njoj121, a potpuno recikliranje svih ljudskih proizvoda koji potencijalno pripadaju domaćinstvima smanjilo bi294 ukupnu količinu čvrstih otpadnih materija za svega 1 – 2 %. Mladenci koji kupe po zlatni prsten bi trebalo da budu svesni da su uz dobijanje vlasništva nad njima inicirali i stvaranje oko 6 tona otpadne materije. 13 % globalne emisije sumpor-dioksida potiče od veštačkih procesa uklanjanja nečistoća iz zlata prethodno ekstrahovanog iz rude419. Mnoge toksične hemikalije kao, na primer, cijanidi, živa ili sumporna kiselina, se u metalurgiji koriste u svrhu razdvajanja metala od rude, dok se hemijski osiromašena ruda najčešće sipa u jezera ili reke sa nesagledivim posledicama. Gotovo polovina nedirnutih prašuma Zemlje je danas ugrožena od strane rudarskih poduhvata kao posledica usko efektivno sagledanih postupaka u vidu zanemarivanja ekoloških, socijalnih i etičkih strana poslovanja, na osnovu kojih je ekstrakcija minerala iz zemljišta i dalje finansijski isplativija od njihovog recikliranja. Samo rudarstvo je impliciralo praktično trajnu kontaminaciju 26 000 kilometara rečnih tokova u zapadnom delu SAD-a, dok je izlivanje oko 80 miliona litara cijanida od strane rudnika zlata Baia Mare dovelo do kontaminacije reka Tise i Dunava u dužini od oko 500 kilometara, što se danas smatra najvećom ekološkom katastrofom u Evropi nakon eksplozije černobiljskog nuklearnog reaktora13. U reku Ok Tedi u Papui Novoj Gvineji se godišnje izlije oko 70 miliona tona rudnog otpada317, i to sve pod rukovodstvom kompanije ironičnog naziva – Sustainable Development Program Ltd.

Najveća količina savremenih materijala je namenjena isključivo za jednokratnu upotrebu, što je u drastičnom kontrastu ne samo sa cikličnim kruženjem materije na nivou naše biosfere (u okviru čijih prirodnih ciklusa ne postoji ništa što se odlaže kao otpad, s obzirom da otpad jednog bića predstavlja hranu nekog drugog), već i sa načinom proizvodnje iz prošlosti kada su organski materijali ostavljani da degradiraju prirodnim putem, dok su se metalni proizvodi koristili puno godina nakon čega bi se topili i transformisali u nove proizvode. Plastične kese i plastične boce - nosači tečnih proizvoda, te aluminijumske konzerve, u najvećoj meri se danas ne recikliraju, već se deponuju tako da trajno i sa nesagledivim posledicama, pre svega za buduće generacije, kontaminiraju zemljište, tekuće vode i atmosferu. U SAD se danas za svaki novi kompjuter koji se pojavi na tržištu, jedan stari baci u podrum ili na đubrište419, dok se hemijske industrije i dalje uglavnom oslanjaju na postupke sinteze razvijene u doba kada se nije vodilo računa o njihovim energetskim, socijalnim i ekološkim troškovima409. Danas se u sve većoj meri uviđa da bi se osnova kretanja ka održivoj ekonomiji morala sastojati u postepenoj, sve manjoj potrošnji takozvanih »devičanskih« materijala, materijala koji se dobijaju preradom sirovih, prirodnih bogatstava. Drugim rečima, rudnici budućnosti moraju postati gradovi, a ne kišne prašume13.

290

Postoji nekoliko koraka koji bi se morali preduzeti u svrhu formiranja jednog održivog globalno-ekonomskog sistema. Najpre, promena fokusa ekonomije od stvaranja materijalnih proizvoda ka uslužnom sektoru, od proizvodnje radi individualnog profitiranja ka proizvodnji radi buđenja opšteg duhovnog blagostanja, te od manufakturne baze do temelja edukacije kao primarnih poslovnih aktiva i ciljeva (što prirodno proizilazi iz ovakve stvaralačke re-orijentacije), je neophodna. Vezanost za materijalne objekte, koja se u drevnim orijentalnim predanjima doživljava kao uzrok svih patnji, sukoba i nesreća, mora biti zamenjena težnjama ka stvaranju i prenošenju dela koja su zaista od koristi ljudskim bićima, koja su u stanju da ih duhovno obogate, i čije stvaranje nikada, naravno, nije pokrenuto težnjama ka isključivo sopstvenom profitiranju. Ideja da se duhovne potrebe čovečanstva mogu zadovoljiti materijalnim bogatstvima namesto oplemenjavajućeg ljudskog kontakta, zavaravajuća je i neodrživa. Zamena slobode i potencijala osmišljenosti sveta sa uklanjanjem odgovornosti i bezbednosnim utočištem u vezanosti za plodove rada, zamena prirodnih inicijatora doživljaja sveta sa kontekstom njihovog doživljaja u kome se krije tajna sreće i zadovoljstva (pa, tako, kada car Hui od Lianga upita Mencija, zadivljenog prirodnim okruženjem, da li i dobri i mudri ljudi uživaju u »takvim stvarima«, Mencije odgovara da »bivajući mudri i dobri, nalaze zadovoljstvo u ovim stvarima. Da nisu mudri i dobri, premda i imali ove stvari, ne bi našli zadovoljstvo (u njima)«281), rezultuje u samo-destruktivnom ciklusu, sličnom efektu buđenja sve većeg straha (jer »strah, strah je od patnje; patnja, patnja je u strahu«172, podseća nas Bela Hamvaš) sa sve većim naoružanjem u učauravajućoj želji za veštačkom, prividnom, »kupljenom« sigurnošću290. Proširenje proizvodnog života proizvoda uz otvaranje mogućnosti njihovog lakog recikliranja predstavlja sledeći važan korak. Povezivanje industrija u takozvane »industrijske simbioze«, pri kojima bi otpadne materije jednih postrojenja predstavljale sirove, ulazne materijale drugih pogona, predstavlja, takođe, neophodan način uspostavljanja nelinearnih proizvodnih ciklusa u okviru kojih se u finalnom, savršenom slučaju ne bi pojavljivao nikakav otpad za deponovanje sa strane. Na ovaj način, ekonomija, čije poreklo reči označava njeno polje delatnosti kao »kućepaziteljstvo«, postala bi usklađena sa svojim drevnim značenjem. Umesto sredstva otuđenog veličanja sopstvenog ega, jednostavno bi postala ogranak stabla brižnosti ljudskih bića prema svom prirodnom, kosmičkom i božanskom domu, pružajući spiritualnoj evoluciji životnosti mogućnosti prirodno harmoničnih, saosećajnih, prosvetljujućih otkrovenja, i mudrom održivošću joj otvarajući u nedogled prostirući put.

Nakon pretpostavljene sebične, kompetitivne i nesaosećajne prirode ljudskih bića, prva sledeća osnovna greška modela kapitalističke ekonomije Adama Smita jeste implicitna pretpostavka o neograničenosti količine i samo-obnavljajućeg kapaciteta prirodnih resursa. Neodrživost funkcionisanja tehnoloških izuma je kroz istoriju bila amortizovana pomerajima koncentracija ljudskih eksploatišućih dejstava157, poput čajanke u Alisinoj zemlji čuda, gde domaćini nemaju vremena da peru šolje, već ih, jednom napunjene, samo rotiraju oko stola. Međutim, danas, u vremenu globalizovanih razmišljanja, često se postavljaju pitanja398 analogna pitanjima Alise – »a šta će biti kada dođemo na početak (kada se obrne ceo krug čajanke, prim.a.)?« - »a šta će biti kada se zaista dođe do iscrpljenja prirodnih resursa?«. Beskonačnost Prirode odgovara cikličnom uređenju u okviru koga svaki otpad jednog procesa kreacije biva apsorbovan i pretvaran u hranu drugih stvaralačkih putanja, u potencijal daljeg beskrajnog globalnog napretka, te se, stoga, tajna održavanja ovakve resursne beskrajnosti Prirode, »mora u koga se sve

291

reke ulivaju, a ono nikada nije puno« (Knjiga propovednikova 1:7), krije upravo u podržavanju i imitiranju prirodnog načina kretanja materije, energije i informacija. Stoga, odgovornost nad celokupnim spektrom efekata naših dejstava, kao i zadivljenost prirodnim putanjama i njihovo podražavanje, a ne isključivo hijerarhijski top-to-bottom prilazi pronalasku održivih odnosa variranjima statističkih indeksa, predstavljaju put pronalaženja održive, dinamičke, evolutivno ravnotežne interakcije između ljudske civilizacije i njenih ekoloških temelja.

Potpuno recikliranje svih ljudskih proizvoda, omogućavajući postepeno dostizanje cilja nestanka svake vrste trajnog otpada, predstavlja put ka nastanku održivog ekonomskog društva. S obzirom da je razvoj naučnih ideja i njihovih tehnoloških implementacija kroz istoriju naše civilizacije često inicirao produbljivanje opsega dostupnosti izvesnih resursa, kao i otkrića i razvoj alternativnih resursa251, otpadnu (ne)prijemčivost naše planete možemo sagledati kao ključnu kariku globalne produktivnosti, koju je, u svrhu postizanja imperativa održivog razvoja, neophodno temeljno pročistiti i vratiti na izvorni početak. Naravno, ovakvo pročišćenje nus-produktnog, otpadnog interfejsa između ljudskih stvaralačkih dejstava i Prirode je nužno izvoditi ne putem kratkoročnih, takozvanih »end-of-pipe« rešenja, već suštinskim, inovativno-kvalitativnim procesnim modifikacijama koje će nas polako vraćati na sam početak, na čiste, obnovljive izvore energije kao na prirodno-poklonjeno začeće svakog održivo-razvojnog društva. Podsetimo se da bi i reč »resurs« - s obzirom da vodi poreklo od latinske reči resurgere koja znači »ponovo se pojaviti, ponovo se roditi i nastati« - naspram savremenog konteksta linearne ekonomije koji joj pruža značenje nepovratno potrošnog sredstva, u okviru potpuno reciklirajuće ekonomske organizacije povratila svoj izvorni smisao koji odslikava uvek obnavljajuću organizaciju svakog prirodnog sistema. Međutim, nije samo savremena zastarela tehnička i ekonomska organizacija prepreka ka posvećivanju sve više pažnje recikliranju, već i današnje forme proizvoda nisu u potpunosti pogodne za recikliranje. Tako, na primer, složenost višekomponentnih sistema, bilo da su to kompozitni materijali, integrisana kola, elektronski uređaji ili koverte sa plastičnim prozorima, predstavlja problem prilikom težnji ka njihovom recikliranju, jer je neophodno razvrstati pojedinačne komponente u posebne reciklirajuće kategorije, što najčešće zahteva naporan i dugotrajan posao. Stoga, kriterijum ne samo »lakoće montiranja«, već i »lakoće razmontiravanja« (koji danas, najčešće, stoji u obrnuto srazmernom odnosu sa dugotrajnošću proizvoda) predstavlja jedan od neophodnih ekoloških indikatora proizvodnih procesa budućnosti. Takođe, recikliranje je onemogućeno kada god se materijal rasipa tokom korišćenja, bilo da su to nekadašnji ugljenični halogenidi iz hladnjaka, farbe koje oblažu gotovo sve tržišne artikle, kozmetički proizvodi, deterdženti ili komponente goriva, pri čemu je, podsetimo se, i najveći udeo upotrebnih količina teških metala disipativnog karaktera12,14. U ovakvim slučajevima bi kvalitativne modifikacije hemijskih proizvoda u smeru razvoja eco-friendly opcija, kao i ekološke inovacije na čitavom spektru nivoa interakcije složenih proizvoda sa njihovom životnom sredinom (od dizajna preko procesa nastanka i upotrebnog veka do perioda degradacije, odnosno recikliranja) činile deo puta ka razvoju 100%-reciklirajućih društvenih organizacija.

Primeri uspešnog recikliranja su danas mnogobrojni. U Brazilu oko 87 % proizvedenih aluminijumskih konzervi nakon upotrebe biva reciklirano postupkom kojim se u potpunosti eliminiše zavisnost od rude boksita, pri čemu se uštedi oko 75 % energije

292

u odnosu na proces dobijanja od »devičanskih« materijala, a u istoj proporciji se redukuje i količina nus-proizvedenih otpadnih materija419. Zahvaljujući uvođenju redizajniranih uređaja koji se lako i planski mogu razmontiravati121, kompanija Xerox povisila je udeo remanufakturisanih proizvoda na oko 84 %. Jednostavna promena zakonskih odredbi je u Nemačkoj između 1992. i 1997. godine povećala udeo recikliranih omota proizvoda sa 12 na 86 %. Međutim, mnogobrojni su i primeri121 urbanih industrija koje u okviru nekih svojih pogona ne prave nikakav otpad. U australijskom gradu Kanberi prihvaćena je politika u okviru koje se teži potpunoj redukciji otpada do 2010. godine. Uvođenje poreskih taksi na svaku vrstu otpada, i to kako proizvođačima, tako i potrošačima, pokazuje se kao jedan od puteva za postizanje ovog cilja, ali je neophodno uzeti u obzir da je svako uslovljavajuće iniciranje postizanja željenih rezultata samo privremeno rešenje, i da odgovara plitko-ekološkim rešenjima, dok bi se u duboko-ekološkim okvirima insistiralo na buđenju svesti solidarnosti i odgovornosti za ljudske aktivnosti i potrošnju raznoraznih, u najvećem broju slučajeva nepotrebnih proizvoda. Međutim, neke vrste otpada kao, na primer, emisije toksičnih gasova (ugljenični halogenidi, pesticid DDT ili dioksin, proizvod sagorevanja otpada, na primer), veoma je teško pratiti, te se tada smatra da su regulacije umesto taksi ili dobrovoljnih podsticaja neophodne radi njihovog kontrolisanja121. Brojni su primeri191 naglih i nepredvidljivih, drastičnih porasta koncentracija određenih veštačkih, otpadnih hemikalija u zemljištu, podzemnim vodama i prirodnim vodenim rezervoarima, koji ukazuju na neizvodljivost preciznog ustanovljivanja maksimalnih doza otpadnih materija veštačkog porekla koje prirodna sredina može asimilirati, te na nužnost prihvatanja kvalitativnog naspram kvantitativnog pristupa monitoringu interakcije industrijskih pogona i njihovog ekosistemskog okruženja, i njenoj regulaciji. Na ovaj način bi se i fokus ekoloških istraživanja konstruktivno i preventivno pomerio374 sa problematičnog praćenja toksičnih hemikalija kroz prirodnu sredinu i intoksikacionih mehanizama ka inovativnim pronalascima rešenja problema degradacije ekosistemskih putanja kroz hemijski kvalitativne modifikacije industrijskih procesa u smeru razvoja sve čistijih metoda procesovanja, metoda koje bi u sve manjoj meri disharmonično interferirale sa prirodnom sredinom. Kroz sagledavanje eventualne nužnosti regulativnog prilaza rešenju očiglednih ekoloških problema, pod veliki znak pitanja bi se doveli dugoročna uspešnost i održivi potencijal, u suštini isključivo podsticajnih320 i neobaveznih ekoloških standarda iz serije ISO 14000. Činjenica je da su visoki troškovi opravke dotrajalih uređaja, kao i relativno niski troškovi njihove zamene novim proizvodima u bogatim industrijskim državama osnovni razlozi koji stoje u osnovi stvaranja otpada i velike potrošnje, a ovakvi uzroci se mogu veoma efikasno rešiti prelaskom sa ekonomije zasnovane na visokim platama i jeftinim sirovinama na ekološki održivu politiku. U Evropskoj uniji 2005. godine stupa na snagu zakon o otpadu električne i elektronske opreme419 na osnovu koga će svi proizvođači elektro-uređaja biti odgovorni za skupljanje i recikliranje svojih proizvoda nakon njihovog upotrebnog veka. Međutim, politički regulativan pristup rešavanju problema održivosti je plitkog karaktera, i to ne samo kao posledica eksternog redukovanja opcija sistema upravljanja, već i usled činjenice da su ovakve regulacije uslovljene plitko-ekološkim proračunima koji nikada nisu u stanju da sagledaju potpuni spektar efekata bilo kog prirodnog dejstva. Slično kao što i stav o neophodnosti umerene centralizacije odluka na polju R&D investiranja, u svrhu konstruktivnog podsticanja i razvojnog usmeravanja rastuće interdisciplinarnosti naučnih interesovanja i profesija293, implicitno

293

sadrži prihvatanje odluka koje potiču iz privatnih i industrijskih sektora (iz kojih danas u SAD, na primer, potiču dve trećine ukupnih, državnih R&D investicija293) kao ne-etičkih i kratkoročnih, i regulativni pristup ostvarenju ideala ekološki održivog industrijskog društva se, kao i svaka ideja o nužnosti centralizovanosti odlučivanja, može preobraziti u poverljivo pružanje potpune slobode izbora putem svestranih, primernih težnji ka buđenju implicitne etike i spiritualne odgovornosti u svačijim potezima. Negovanje duboke etike, spiritualne predanosti i blaženog osećaja poistovećivanja sa našim svetom, u sprezi sa pragmatičnim znanjem, znanjem u čijoj emanenciji nikada ne gasne njegova neposesivna, ko-orijentišuća (ka bližnjima brižno okrenuta) pozadina, predstavlja put buđenja jedne potpune harmonije između Prirode i ljudskih misli i dejstava, kroz koju se otvaraju potencijali beskrajne evolucije svesti, životnosti i radosti komunikacija.

Kada su ljudske delatnosti u potpunoj harmoniji sa Prirodom, kada se svaki trag egocentričnih poriva pretvori u blaženu svest Puta, tada postajemo slični veštom radniku ili društvu »zlatnog doba«, koji »ne ostavljaju traga«. Ovakvo društvo bi u sebi sadržalo i emanenciju ideala Tao filosofije, u skladu sa kojim se društvom upravlja posredstvom spontanog saosećanja, »punjenjem stomaka« drugih bića, dejstvima koja se buđenjem harmonije pružaju od direktnih aktova ka celini, na potpuno suprotan način od savremenog društvenog uređenja u okviru koga se »dobročinstva« izvode ulaganjem u vrhove ustanova, izbegavajući oplemenjujući direktni kontakt u kome zaista počiva tajna isceljenja. Problem neadekvatne edukacije - edukacije kojom se ne razvija, već najčešće redukuje osećaj odgovornosti insistiranjima na povlađivanju tuđim stavovima i principima mišljenja - ne može se rešiti jednostavnim relociranjima fondova, variranjem ekonomskih i političkih parametara ili indeksa održivosti koji se odnose na statistički oformljene društvene kolektive, već samo akcentiranjem važnosti prosvetljenja direktnih komunikacija (jer svaki trenutak življenja podrazumeva nužno kako komunikaciju, tako i učenje), kako između bića i celokupne Prirode, svog sveta, tako i na nivou međuljudskih odnosa, u smeru obostranog poverenja i prihvatanja, aktivnog učestvovanja u pružanju putokaza u okvirima razmatranja aktuelnih problema. Ovakvim direktnim, spontanim i saosećajnim kontaktom se inicira decentralizujuće harmonizovanje visoko-centralizovanih, manipulativnih društvenih sistema, čime se otuđenost pojedinačnih bića u okviru njih postepeno preobražava u aktivno sudelovanje i širenje osmišljavajućeg konteksta ljudske egzistencije, koje uvek odgovara buđenju zadovoljstva iskrene povezanosti sa svetom. Dok hijerarhijski, planski top-to-bottom prilazi poboljšanju sveta nerazrešivo posmatraju krug u kome se za rešenje problema planetarnog siromaštva i gladi mora postaviti stabilna bezbednosna i politička osnova, za koju je potrebno razviti edukativne temelje, za razvoj kojih je neophodno najpre rešiti problem egzistencijalne nemaštine71, uviđanje beskrajne korisnosti i lepote u malim ostvarenjima i postignućima, te i naizgled beznačajnim rečima, pogledima, dodirima i mislima, poput obasipanja ovog »začaranog kruga« zvezdanom prašinom, malim i tihim podsticajima, sa svih strana uravnotežava točak globalnog napretka i spontano ga orijentiše u harmoničnom smeru. »Misli globalno (sistemski, metaforično, u analogijama, prim.a.), delaj lokalno«, stoga, predstavlja zvezdu vodilju ekološke svesti, s obzirom da smo već videli da se i beskrajno mala dela i misli efektivno prostiru duž čitavog sveta, te da, stoga, svako lokalno predstavlja istovremeno i globalno delovanje.

Sagledavanjem opštih putanja civilizacijskog stvaralaštva, lako možemo doći do zaključka da savremeni, globalni ekonomski i tehnološki napredak opstaje na račun

294

degradacije prirodnih izvorišta ovog napretka284. Da bi postavka ekonomije savremenog društva postala održiva, jasno je da ona mora prestati da bude linearna »ekonomija reke«, i postati ciklična »ekonomija mora«. Pojam »ekonomije mora« se može sagledati iz dve perspektive: plitko-ekološke, koja bi odgovarala ideji o eksplicitnoj postavci ljudskih ekonomskih i tehnoloških dejstava u cikličnom maniru u okviru koga bi otpad jednih pogona predstavljao sirovine drugih; te duboko-ekološkog stava koji bi podrazumevao implicitni spiritualni odnos svakog ljudskog bića prema svom svetu, koji tiho i neprimetno prožima sve njegove postupke. Ovaj odnos koji odgovara svim religijskim tradicijama lepo izražava Julija Kapuleti u čuvenoj sceni na balkonu Šejkspirove drame: »My bounty is as boundless as the sea, my love as deep; the more I give to thee, the more I have, for both are infinite«. Ekleziast i ČuangCe su jednako pisali da »sve reke se ulivaju u more; a ono nikada nije puno«, i to upravo usled svoje beskrajne velikodušnosti i prihvatanja svega, jer se, podsetimo se, more uvek nalazi ispod svih reka. Davanje i primanje predstavljaju zatvoreni uzročni ciklus, postojan kod svih drugih Jin-Jang polariteta, u okviru koga nam davanje omogućava primanje koje nam omogućava davanje... A »dati je više nego uzeti«, kao što nam kažu reči Gospodnjeg predanja. I poput reke koja putujući prema moru postaje sve šira i veličanstvenija, kada čitavo naše biće postane reka čiji je tok velikodušno usmeren prema stvorenjima našeg sveta, nižu se neprimetni, ali džinovski koraci na spiritualnom Putu prema izvoru našeg postojanja, ka jedinstvu uma i Prirode. Brižnost prema temeljima našeg postanka, razmišljanja i ko-kreativnosti, stalno vraćanje unatrag i predano traženje kako praktično-pragmatične, tako i etičko-spiritualne harmonije sa izvorištem naše životnosti i čitavog sveta, predstavlja, tako, put postepenog i spontanog krojenja lopte savršene evolucije svesti, globusa mira i harmonije kao odraza potpune utopljenosti naše civilizacije u Putu Prirode.

Lepi primeri simbiotičke uređenosti različitih industrija postoje u organskom uzgajivanju. Povezivanjem farme kafe sa uzgajivanjem živine, pečurki i biljnih vrsta, kao i generatorima električne energije, u Kolumbiji su stvoreni proizvodni ciklusi u okviru kojih otpad ni u jednom trenutku ne izlazi van okvira sistema. Naspram ovakvog, nelinearnog tipa pogonskog dizajna, u slučaju linearnog procesovanja bi se ostatak od oko 3,7 % biljke kafe, koji se prosečno odvaja za dalje prodajno procesovanje, odlagao u vidu otpada, formirajući zagađenja vazduha i voda, kao i kompost kontaminiran preteranom količinom kofeina64. Na Fidžiju su »simbiotički« povezani prehrambena industrija, farma pečurki, živinarska farma, ribnjaci, hidroponske bašte, kao i pogon za proizvodnju metana. Mreža industrija u Kalundborgu u Danskoj predstavlja tipičan primer proizvodne organizacije, spontano formirane u skladu sa principom »ekonomije mora«. Naime, topla nus-produktna voda kalundborškog energetskog postrojenja se odvodi do pogona za preradu nafte, farmaceutske fabrike i okolnog ribnjaka, otpad ribnjaka se koristi za đubrenje i oplođavanje poljoprivrednog zemljišta, dok se čađ iz energetskog pogona koristi za dobijanje cementa. Odvajanjem sumpora iz dimnih gasova, nus-produkata rada termoelektrane, formira se »otpad« koji predstavlja ulazne sirovine fabrike za proizvodnju gipsanih ploča, uklanjanjem viška sumpora tokom rafinisanja nafte formira se otpad kojim se snabdevaju energetsko postrojenje (sa uštedom od ekvivalenta 30 000 tona uglja godišnje) i pogon za proizvodnju sumporne kiseline, dok se otpad farmaceutskog postrojenja, bogat azotom i fosforom koristi kao đubrivo na okolnim farmama. Ovakvom industrijskom umreženošću se u ovom slučaju postiže ne samo za 30 % uvećana ukupna energetska efikasnost proizvodnih procesa na datom

295

području, već se godišnje zaustavi priliv od više od 1,3 miliona tona otpada ka kopnenim deponijama ili moru, kao i oko 135 000 tona čađi i sumpora u atmosferu121, dok se u procenu godišnje uštede u potrošnji resursa ubraja oko 2,1 miliona m3 podzemnih i 1,2 miliona m3 površinskih voda, te približno 20 000 tona nafte i 200 000 tona prirodnog gipsa69. U portorikanskoj regiji Guajama, farmaceutska i druga postrojenja snabdevaju lokalnu rafineriju nafte i termoelektranu otpadnim vodama, dok termoelektrana prosleđuje otpadne gasove rafineriji, čime se za 99,5 % redukuje emisija SO2 u atmosferu i sprečava dnevno industrijsko crpljenje oko 15 miliona litara morske vode69. Primere inovativnih prevođenja otpadnih materija u ulazne proizvodne sirovine nam još mogu pružiti i kompanija Uniqema koja je razvila postupke ekstrakcije skvilena iz otpadnog toka postrojenja za dobijanje maslinovog ulja (umesto iz ajkula) i korišćenja otpadnog ulja za prženje u svrhu proizvodnje stearina, kao i kompanija Conoco koja izvodi postupak dobijanja visoko-kvalitetnih ugljeničnih vlakana od nisko-kvalitetnog, otpadnog katrana201. Istorija tehnologija nam, takođe, može pružiti niz poučnih primera dosezanja čitavih novih naučnih i proizvodnih grana putem marljive i pragmatične pretrage odbačenih, otpadnih materija (i, uopšte, sistemskih grana), uključujući primarne sinteze anilinskih boja, fenolskih smola i aspirina iz u doba ranog 19. veka otpadnog ugljenog katrana, sa rezultatom iniciranja nastanka organske hemijske industrije, kao i otkriće metoda dobijanja etilena, butadiena i stirena kao osnovnih sastojaka sintetičkih guma, iz sve do sredine 20. veka otpadnog prirodnog gasa14.

Jedna od osnovnih pozitivnih crta postavki industrijskih postrojenja na bazi »ekonomije mora« (poznate i kao nus-produktna sinergija, industrijski metabolizam14, ekosistem116 ili simbioza) je i ta da se gotovo opšti savremeni ekonomski ciljevi o maksimiziranju proizvodnje i profita – ideala veličine, prirodno preobražavaju u ciljeve okrenute ka optimiziranju procesa proizvodnje u svakoj od komponenti ovih ciklusa – ideala mudre dalekosežne sagledivosti i skromnosti, malenosti (jer, slično kao što složenost prirodnih sistema podrazumeva ne rast njihovih životnih jedinica – ćelija, već rast složenosti njihove interakcije, i održiva industrija budućnosti se vidi ne u razvoju gigantskih postrojenja i preduzeća, već (slično kao u slučaju potvrđene superiornosti računarskog decentralizovanog paralelizma u odnosu na visoko centralizovane serijske kompjutere pri rešavanju kompleksnih matematičkih problema217) u stvaranju složenih veza između ekološki povoljnijih, procesno efikasnijih i socijalno prilagodljivijih, malih, »mezo-tehnoloških« aparatura201), i to sa maksimiziranjem najpre ekološke održivosti, pa tek potom i resursne produktivnosti koja je u opštem slučaju, u svakom podužem razdoblju daleko veća u odnosu na usamljene industrije linearne ekonomije. Industrijsko imitiranje prirodnog cikliranja materije dovodi i do spontanog razvoja višestrukih partnerstava iz raznovrsnih, a na ovaj način zbliženih proizvodnih grana, te do povećanja lokalne potrošnje koja čini emanenciju jedne od osnovnih karakteristika ekološke svesnosti. Podsetimo se da se samo oko 1 % energije dobijene sagorevanjem fosilnog goriva koristi za pokretanje vozača u automobilu, što predstavlja jedan od drastičnih primera neefikasnog, linearnog dizajniranja tehnologija, koji ukazuje na iracionalnost prihvatanja transportnih troškova (kojima se pripisuje približno jedna trećina ukupnih antropogenih emisija ugljen-dioksida u atmosferu52) kao pozitivnih doprinosa bruto nacionalnoj proizvodnji. Idealna industrijska simbioza kao mreža proizvodnih procesa u okviru koje se formira nulti rezultujući otpad zahteva, tako, kontinualni inovacijski napredak na području povezivanja raznovrsnih ljudskih stvaralačkih procesa i njihovih

296

kvalitativnih modifikacija kako bi se savremena globalna energetska efikasnost ljudskih proizvodnih aktivnosti sa savremenih 0,15 (sa aktuelnim trendom rasta koji zahteva približno 35 godina za udvostručavanje performansa)12 nečujno utopila u savršenoj efikasnosti ekosistemskih molekulskih sinteza363.

Upravo se iz negovanja težnji ka maksimiziranju kao vrednosti (naspram optimiziranja u sprezi sa razvojem noviteta) razvijaju ekonomske nejednakosti, nezadovoljstva prouzrokovana njima, političke nesuglasice i razni sukobi. Dok se u društvima u okviru kojih se ekonomske vrednosti podrazumevaju kao nosioci zadovoljstva življenja, ekonomski krahovi često pretvaraju u ozbiljne i destruktivne sukobe, društva u kojima se neguju uzvišeni i spiritualni kvaliteti, u stanju su da prebrode velike životne i ekonomske krize, pronalazeći uvek globalno povoljna, harmonična, optimizirajuća rešenja. Upitan kuda ide, odbacivši zlatni disk i stavivši bebu na ramena, Lin Hui odgovara: »Zlatni disk i ja smo spojeni profitom, ali dete i ja smo doneti zajedno Nebesima. Stvari povezane profitom, pritisnute nesrećom i opasnošću, ostaviće jedna drugu po strani; ali stvari spojene Nebesima, pritisnute nesrećom i opasnošću, prionuće jedna uz drugu«70. U društvima u kojima se pohlepa i zavist neguju kao pokretači točka ekonomskog napretka, ne samo da ustanovljivanje poverenja, pažnje i odgovornosti u našim postupcima zahteva odricanje od ovakve tradicije, već se i ekonomska ravnopravnost kao preduslov jednog održivog razvoja, u okvirima jednog ovakvog društva iskrivljenih vrednosti ne može postići. Naime, težnje ka maksimiziranju personalnih profita dovode do raslojavanja društva, izazivajući, usput, i rast opšte degradirajućih osećanja zavisti kao posledica negovanja pogrešnih, egocentričnih vrednosti. Ne samo da razarajuća osećanja zavisti sama po sebi oličavaju usko-efektivno i kratkoročno sagledavanje naših dejstava i našeg postojanja, koje nije u stanju da obuhvati svest o globalnoj održivosti, već i u uslovima društvene nejednakosti, ljudske težnje socijalno oblikovane osećanjima pohlepe i zavisti sprečavaju altruistično uokviravanje zajedničkih ciljeva155 koje čini neophodan preduslov iniciranja puta ka održivom razvoju, orijentišući se prevashodno na preraspodelu dobara i tako zadržavajući čitavu ekonomiju sazdanu na protežiranju egocentričnih vrednosti pri trendu industrijskih i tehnoloških putanja degradacije životne sredine. Nasuprot ovome, negovanje optimizacija i etičkih kvaliteta kao vrednosti u jednom široko-efektivnom sagledavanju naše egzistencije bi iniciralo kretanje ka ujednačenijem društvu, što bi spontano još više proširilo naše spiritualne vidike, unelo radost, poverenje i bezbrižnost u međuljudsku komunikaciju, te sve zajedno iscrtavalo povratno spregnuti točak koji ne vodi više ka samo-destrukciji čoveka, već ka sve harmoničnijem održivom razvoju u sve celovitijoj harmoniji sa Prirodom.

I pored eventualnog uvođenja niza ekoloških inovacija u fazama proizvodnje u svrhu dostizanja ideala apsolutno reciklirajućih globalnih industrijskih putanja, te eliminisanja svake vrste otpada, uvođenje naše planete sa nivoom populacije bliskim današnjem, u globalno održivu ekonomiju, zahteva nužne promene i potrošačkih navika. Uopšte, savremeni progres se može sagledati ne samo kao progres u implementiranju naučnih ideja kao raznovrsnih tehnoloških postrojenja i tipova proizvodnje sa ciljem redukovanja ljudskog rada po jedinici proizvodnje, već u svom finalnom motivu, kao i pokretačkom »gorivu«, pre svega kao progres u potrošnji materijala121, dok se moderne materijalističke društvene vrednosti mogu adekvatno pojmiti kroz filter materijalizacije otpada. Ideja da se duhovne potrebe mogu zadovoljiti kupovinom, lažni i unesrećujući je

297

stav koji se zaradi ličnih finansijskih interesa propagira posredstvom savremenih medijskih poruka. Zahtevi za sve većom količinom materijala ne dovode samo do fabričkih zagađenja prilikom ekstrakcije i industrijskog procesovanja materijala, već i do sve većeg obešumljavanja naše planete. Više od 70 % današnjih nedirnutih šumskih prostranstava - koja čine »pluća planete« i koja sprečavaju eroziju plodnog zemljišta, održavaju optimalan protok vode tokom kišnih i sušnih sezona i regulišu nivo kišnice, te povrh svega predstavljaju održive ekosisteme nesagledive raznovrsnosti i bogatstva - nalazi se u potencijalno ugroženom stanju. Velike poplave (kao, na primer, u dolini kineske reke Jangce 1998., u severnoj Argentini 2003. i na Haitiju i u Dominikanskoj Republici 2004. godine) i erozije koje smanjuju površine plodnog zemljišta, prouzrokovane su sečom šuma, slično kao što su i mnogobrojni šumski požari posledica fragmentacija šuma i povećanog izlaganja šumskih površina Sunčevim zracima i vetru. Enormni požari, pre svega u dolini Amazona i centralnoj Americi, su u 1997. godini doveli do sagorevanja više od 5 miliona hektara šuma, a broj požara je u centralno-zapadnom, poljoprivrednom središtu Brazila na ivici Amazona, usled obešumljavanja, udvostručen (na preko 65 000) između 2000. i 2003. godine. I zaboravljanje da evapotranspiracija drveća stvara kiše koje zalivaju i navodnjavaju drveće, usled čega šume i kiše predstavljaju neraskidivo povezane, uzajamno podstičuće i egzistirajuće ekosistemske komponente, inicira svakodnevna pretvaranja plodnih zemljišta u pustinje, uključujući i primer254 masovne seče šuma u priobalnim područjima panamskog kanala u svrhu agrarne kultivacije, koja je rezultovala u drastičnom padu količine kišnice i prirodnog napajanja čitavog hidroenergetskog sistema kanala. Fragmentacija staništa ekosistemskih zajednica, prouzrokovana prekomernom, neplanskom i ne-etičkom eksploatacijom prirodnih bogatstava, predstavlja danas najveću pretnju biološkoj raznovrsnosti naše planete351.

Kada bi današnji srednji nivo potrošnje prirodnih resursa u »razvijenim« državama važio globalno, tada bi nam oko 4 planete Zemlje bilo neophodno za održanje funkcionisanja ovakve ekonomije. Ukoliko bi svih oko 6 i po milijardi žitelja naše planete koristilo materijale tako intenzivno kao što je danas praksa u SAD, globalna potrošnja materijala bi bila 6 puta veća nego danas, što bi srazmerno povećalo degradiranje kvaliteta životne sredine. Međutim, pošto trećina stanovništva Zemlje živi ispod granice siromaštva, i pošto bi njihovo dostizanje nivoa proizvodnje razvijenih industrijskih država podrazumevalo veću potrošnju materijala nego što je to slučaj danas, tada nije samo dovoljno da pri današnjem uređenju sistema proizvodnje stanovnici bogatih, industrijskih država redukuju svoju potrošnju dvostruko, već bi u narednih pola veka industrijske države za čitavih 90 % morale redukovati potrošnju materijala ukoliko želimo da što nežnije uđemo u jedno globalno održivo industrijsko društvo. Naravno, ne zahtevaju svi materijali isti procenat redukcije potrošnje, već dok bi neke od, na primer, 95 % veštačkih hemijskih supstanci (uključujući razne pesticide) koje se izlučuju u okolinu, trebalo potpuno eliminisati, potrošnju nekih materijala bi trebalo redukovati za manje od desetostruko, pri čemu bi neminovnim moralo postati i uvođenje biodegradabilnih proizvoda, proizvoda koji na kraju svog potrošnog veka ne bi, kao posledica trke za trajnim i stabilnim materijalima bez obraćanja pažnje na stranske efekte u fazama njihove proizvodnje, upotrebe i razlaganja, opstajali nesagledivo dugo na deponijama smeća, već bi se spontano apsorbovali u prirodnoj mreži ko-evolutivnih dejstava.

298

Globalni, ljudskim delatnostima indukovani tok materije danas dvostruko prevazilazi prirodne tokove. Ovako ubrzani tokovi prirodnih materija ostavljaju za sobom i nesagledive klimatske posledice, uključujući i očigledan primer povlačenja podzemnih voda od kojih zavisi gotovo polovina planetarnog poljoprivrednog prinosa. Stoga je osnovni izazov u savremenoj ekonomiji upravo kako izazvati smanjivanje protoka materijala od ekstrakcije preko upotrebe do otpada, odnosno recikliranja. Iz tog razloga bi reorijentacija od proizvodnje dobara ka pružanju usluga u ekonomskim sferama morala postati neminovna. Kada bi servisne firme bile odgovorne za sav materijal koji se njihovim posredstvom donosi korisnicima na uslugu, tada bi to bio, naravno, i jak podsticaj korišćenju što trajnijih materijala koje bi, takođe, bilo lako i razmontirati, opraviti, unaprediti, ponovno koristiti, te i reciklirati. Sa ovakvim prelazom od svesti vrednovanja sebičnosti i posedovanja ka duboko-etičkoj, duboko-ekološkoj, sistemskoj svesti o nama kao bićima kojima kontekst naše egzistencije pruža sve kvalitete, o nama kao putanjama kojima interpretiramo Prirodu, i o posedovanju samo onoga što dajemo svetu, ljudske bi se delatnosti, u sprezi sa plitko-ekološkim, naučnim znanjem, spontano uključile u točak emanencije ekološkog pravila 3R – reduce, reuse, recycle, sa posledicama globalnog optimiziranja prirodnih ciklusa i buđenja harmonije između ljudske civilizacije i njenih biodiverzitetnih temelja.

Da bi se izvršio ovaj prelaz, neophodno je promeniti i polje razmišljanja upravljača preduzeća, koje se od same fabrike, troškova koji iz nje odlaze, i prihoda koji se u nju slivaju, mora prebaciti na polje usluga, na razmišljanje o onome što je zaista potrebno bićima za koje data fabrika i postoji. Jer, »kada bi oblak koji visi iznad mašine bio perspiracija herojskih dela ili dobronameran kao oblak koji pluta iznad zemljoradničkih polja, tada bi elementi i sama Priroda veselo pratili ljude u njihovim poslovnim namerama«371, pisao je Henri Dejvid Toro, podsećajući nas na isplivavanje mirotvornosti i harmoničnosti ljudskih i tehnoloških dejstava sa bližnjima predanih, te čistotom uma, ljubavlju i imitacijom Prirode obgrljenih poriva. Dobra fabrika, stoga, ne postoji da bi zadovoljavala težnje ka profitiranju pojedinaca koji u njoj rade - premda je to uobičajeno pohlepno shvatanje za koje se smatra da čini pokretač točka ekonomskog napretka u kapitalističkim ekonomijama, i koje oduzima sveti karakter činu proizvodnje i ispoljavanju svake druge potencijalno tržišne kreativnosti - već postoji u svrhu zadovoljavanja potreba ljudi u njihovim duhovnim stremljenjima, činjenja njihovih života srećnijim i ispunjenijim. U tom smislu bi se mnogi ekonomski parametri morali redefinisati, počev od dobitka koji bi morao da uključi i dobitak drugih bića, i to na mnogo širem planu od savremenog ograničenog, finansijskog ili zabavljačkog sagledavanja ljudskog zadovoljstva. Efikasnost se ne bi više smela definisati kao isključivo na vratima fabrike merena količina korišćenog materijala po jedinici iznosa, već kao korišćena količina materijala po jedinici korisnosti, ljudskog zadovoljstva kojoj ona doprinosi, u okviru čega bi se, takođe, morao uzeti u obzir i celokupan aspekt funkcionalnosti (korisnosti) materijala tokom čitavog njegovog veka postojanja. Uopšte, naspram smatranja samo monetarnih aspekata ekonomije relevantnima za sticanje slike o ekonomskom stanju društva, drevne vrednosti koje pripadaju nemonetarnim ekonomskim aspektima, i koje se opovrgavaju svakom merenju, bi se morale uzeti u obzir pri donošenju ekonomskih odluka. Putem ovakvog redefinisanja ekonomskih parametara – vodilja u ekonomskim transakcijama, jasno bi se stavila do znanja neizvodljivost kvantitativnog sagledavanja ekonomskih procesa i neodrživost korišćenja

299

maksimizirajućih kompjuterskih proračuna kao slepih indikatora ekonomskih odluka u savremenom svetu, slično kao i neophodnost sagledavanja socijalnih i ekoloških posledica jednog poslovanja, koja prirodno proističe iz širenja konteksta vrednovanja predmeta ekonomskih transakcija i doživljavanja međuzavisnosti svega postojećeg, beskrajne vrednosti u svakom detalju Prirode, i nerazlučivosti bilo čega od svoje sredine.

Nijedna fabrika nije nastala ni od čega, usled čega se ona ne može smatrati izolovanom organizacijom, te »privatnim« ili tuđim vlasništvom, kao što je to danas najčešće slučaj. Fabrike su, pre svega, izgrađene na temeljima ljudskog višemilenijumskog znanja, snalažljivih otkrića drevnih pronalazača i graditelja, truda i rada naših dalekih predaka, vekova edukacije i upornog učenja. Jedan kineski student je pre oko pola veka izračunao da je oko 30 radnika sa sela moralo da provede čitavu godinu radeći da bi mu otplatilo godinu provedenu u nekoj edukativnoj instituciji339. Ovakve grube i očigledne veze se, nažalost, danas zanemaruju, te je trud »obrazovanih« ljudi primarno orijentisan na veličanje sopstvenog ega i, u borbi za sopstveni status, na, u što je moguće većoj meri, crpljenje baštine socijalne tradicije koja mu je pružila svoje civilizacijsko znanje i plodove rada. Shvatanje života kao sebične borbe za opstanak i egoistične kompetitivnosti, implicitno je prisutno u ovakvim, danas gotovo opšte prisutnim ekonomskim stavovima i težnjama, čineći, između ostalog, i da fabrike izgube sveti karakter mesta u kojima se sa Božijom predanošću stvara za životne potrebe drugih bića. Iole dublje sagledano sa bilo koje perspektive - tehnološke, naučne, biološke ili ekonomske, međuljudske veze postaju očiglednije i neraskidivije nego što to ikada možemo da zamislimo, obasjavajući stav da su sve kategorizacije i diskriminacije ljudi iluzorne i destruktivne, posebno kada uzmemo u obzir da smisao i spektar kvaliteta svakog postojećeg sistema opstaje upravo u relacijama kojima se on pruža ka svojoj sredini, ka kontekstu svoga postojanja. Stoga, kada obilazimo jednu fabriku, nemojmo misliti da je u njenoj infrastrukturi sve što ona poseduje i što ona jeste. Mnogo više se nalazi u mislima i osećanjima ljudi koji u njoj rade, te u zadovoljstvu ljudi do kojih dolaze pravljeni proizvodi, kao i edukativnim temeljima na kojima ona počiva. A znajući da je edukacija temelj svih ljudskih ostvarenja, posebno tragično nam mogu izgledati savremene težnje ka drastičnom iskrivljenju ljudskih normi ponašanja posredstvom ekonomsko-propagandnih poruka (reklama), i to od svetih vrednosti kroz koje je jedino moguće razviti oplemenjujuća dela koja sa istinskog i ekološki zdravog stanovišta deluju blaženo harmonizujuće i na čitavu biosferu. Uzroci stanja jednog društva se, stoga, uvek nalaze u nevidljivim, korenitim putanjama koje pripadaju poljima edukacije, kulture, bogatstva individualnih doživljaja sveta i zadovoljstva življenja, etičkih i spiritualnih vrednosti, a ne u očiglednim društvenim plodovima ili merljivim veličinama kao što su količine dostupnih prirodnih resursa, ekonomski rast, produktivnost, nivo kapitala, kapacitet infrastrukture i sl., što je shvatanje kroz koje se može sagledati i razlog neuspešnosti savremenih pokušaja rešavanja socijalnih problema isključivo manipulisanjem materijalnih uslova. »Želiš li da se uzdigneš? Počni sa spuštanjem. Planiraš kulu koja će provirivati iza oblaka? Postavi prvo temelje poniznosti«, pisao je sveti Avgustin, a »...nemoj da se ponosiš nad granama. A ako se ponosiš, znaj da ne nosiš ti korena, nego koren tebe«, objavljivao je apostol Pavle (Rimljanima I 11:18), potpuno u skladu kako sa shvatanjem o našoj egzistenciji i našem svetu koji su ponikli i održavaju se na temeljima dugotrajne tradicije razmišljanja i truda živog sveta, tako i sa duboko-

300

konstruktivističkom idejom da naše implicitne vrednosti, naši spiritualni kvaliteti iscrtavaju svet kakvim ga vidimo.

Osnovni stav ekonomskog modela Džona Kejnsa je da su univerzalni prosperitet i svetski mir mogući na bazi protežiranja sebičnosti, sopstvenog bogaćenja, umnožavanja želja, pohlepe i takmičarskih naboja. Međutim, ne samo da se opšte blagostanje ne može razviti iz sukobljavajućih, egocentričnih poriva, već i činjenica da zadovoljavanje čulnih užitaka predstavlja nešto poput dodavanja ulja na vatru, pojačavajući pohlepu ka sve većim sticanjima, ukazuje nam da se dovoljnost i zadovoljstvo kroz primenu ovakvog modela ne mogu probuditi kako bi predstavljali prvi korak ka iniciranju stvaranja ravnopravnosti i ujednačenosti životnih potencijala individualnih bića. Umesto podsticanja sve veće robne potrošnje radi buđenja sve većeg nezadovoljstva i svesti da se ona može savladati još većom potrošnjom, nužno je okrenuti se podsticanju maksimiziranja ljudskog zadovoljstva kroz minimalnu potrošnju dobara339, a kretanje ka ovakvom cilju se može izvesti samo metafizičkim, metaekonomskim i uopšte temeljnim životnim rekonstrukcijama i re-evaluacijama putem razvoja spiritualne svesti i drevnih, duboko-etičkih vrednosti, jer »neće čovek živeti o samom hlebu, nego od svake reči koja izlazi iz usta Božijih« (Matej 4:4), kako nas podseća Isus. »Svet proishodi iz privida duha, i tu počinje preokret«172, pisao je LaoCe, ukazujući na buđenje svesti o kvalitetima našeg sveta kao putevima između najdubljih težnji bića i Prirode kao jedinom putu suštinski dobronamernih i plodnih promena (kroz, dakle, ne manipulativno, unilateralno menjanje našeg sveta, već tihe promene naših unutrašnjih, temeljnih vrednosti), te o vrhuncu naše brižnosti prema svemu postojećem, očitanom u negovanju duhovne čistoće naših misli, pogleda na svet i puteva kojima se delatno pružamo ka našoj sredini.

Zastupljenost primene Kejnsovog ekonomskog modela prirodno dovodi do ideje da se svi problemi koji nastaju kao posledica odbijajućih i sukobljavajućih egocentričnih težnji, mogu rešiti protežiranjem sve intenzivnijeg (i često potpuno inertno-programskog) naučno-tehnološkog razvoja i ekonomskog rasta. Međutim, uprkos opadanja takozvanog »materijalnog intenziteta« - količine korišćenog materijala za stvaranje vrednosti date monetarne jedinice - u toku od 1970. do 1995. godine, u istom periodu je planetarna potrošnja materijala porasla za oko 67 %. Pošto iz perspektive šumskih stanovnika nije bitno da li se od jednog drveta napravi deset ili hiljadu novina, tada je efikasnost irelevantan parametar naspram nivoa potrošnje resursa. Stoga, i pored toga što stavljanje akcenta na uslužni sektor smanjuje »materijalni intenzitet« proizvoda, i dalje potrošnja materijala predstavlja primarni parametar u kome se može sagledati naša udaljenost od ekonomski održivog društva. Slično tome, ni povećanja opšte efikasnosti proizvodnje materijala nisu u stanju da smanje njihovu ukupnu potrošnju. Tehnološki napretci uglavnom redukuju količine materijala koje figurišu u obavljanju određenih zadataka. Tako su ugljenična vlakna danas u stanju da podržavaju konstrukcije desetostruko veće mase nego što je to ista količina metala bila u stanju da izvodi pre dva veka, dok su fluorescentne svetiljke trostruko energetski efikasnije i desetostruko trajnije od sijalica sa volframovim vlaknom419. Primer iz Poljske121 pokazuje da je samo zamena dotrajale, staromodne mašinerije novom opremom smanjila proizvedeni otpad za oko 30 %, dok se procenjuje da se samo usled očiglednih procesnih neefikasnosti prilikom proizvodnje 30 najpotrošnijih hemikalija u SAD potroši oko 3,5 % od ukupne količine energije uložene u proizvodne procese na nivou čitave države409. Međutim, unapređenja efikasnosti - kojoj se od mnogih grana ekološkog razvoja u naučno-istraživačkim sferama danas posvećuje

301

najviše pažnje378 - retko smanjuju potrošnju resursa jer, osim tehnoloških komplikacija koje su gotovo uvek uključene u implementaciju novih proizvoda, povećana efikasnost još više podstiče ekonomski rast koji, naravno, po pravilu implicira još veću potrošnju materijala. Brojni su i slučajevi postizanja napretka na polju kratkotrajne efikasnosti na račun lakoće recikliranja i dugotrajne održivosti, kao što su, na primer, inovativni prelasci sa otvorenih na kiseonične peći za proizvodnju čelika ili zamena teških, ali lako reciklirajućih, čeličnih automobilskih delova sa laganim i u neposrednom razdoblju energetski efikasnijim, ali teško reciklirajućim plastičnim kompozitima116. Ideja da se ulaganjem u nove tehnologije, te na taj način podsticanjem razvoja sve efikasnije proizvodnje sve učinkovitijih materijala, može postići redukovanje nepovratne potrošnje materijala, može predstavljati samo jedan deo tog puta, dok bi otvoreni podsticaji razvijanja ekoloških procesa proizvodnje i recikliranja proizvoda sa državnog nivoa predstavljali još jedan važan deo ovog plana. Poznat je primer409 otvaranja vrata potencijalnoj globalnoj zameni oko 80 % količine štetnih rastvarača biodegradabilnim i netoksičnim etil-laktatom posredstvom razvoja izvesne membranske tehnologije, primenom koje se značajno smanjuju kako energetski (za 90 %), tako i ekološki troškovi separacije i pročišćavanja u proizvodnom procesu ove odavno poznate hemikalije. Međutim, danas su još uvek veoma retki slučajevi uvođenja biodegradabilnih i kompostnih plastičnih proizvoda (kao, na primer, polimera na bazi mlečne kiseline koja se dobija prirodnim fermentisanjem biomasa), kao i inicijativa za proizvodnju tree-free papira, papira za čije dobijanje se koriste znatno održiviji izvori biljnih vlakana u odnosu na drveća, uključujuči poljoprivredne otpatke329 (kao, na primer, stabljike žitarica i drugu slamu, kokosove ljuske ili kore banane) ili konoplju na kojoj su štampane Gutenbergova Biblija i prve knjige Marka Tvena419. Takođe, poznato je da se hemijske industrije najčešće oslanjaju na jak kapital, što narušava njihovu fleksibilnost na uvođenje tehnoloških inovacija, te bi stoga podsticanje prevođenja glomaznih preduzeća u njihovu održivu malenost i raznovrsnost, predstavljalo i spontan korak ka implementiranju »zelenih« hemijskih tehnologija, tehnologija koje se karakterišu ne redukovanjem direktnih izlaganja bića toksičnim hemikalijama (akcentiranjem samo faze primene datog proizvoda, a zanemarivanjem faza dizajna i proizvodnje), već njihovoj intrinsičnoj eliminaciji posredstvom imitacije prirodnih puteva stvaranja i rasta409 (jer, podsetimo se, svaki hemijski proizvod je samo »vrh ledenog brega«, plod nastao na temeljima nesagledivo prostiruće mreže procesa u kojoj se krije tajna njegove održivosti i ekološke harmoničnosti). Međutim, poznato je da kao esencijalna prepreka implementiranju dizajna hemijskih procesa proizvodnje u skladu sa principima održivosti, postoji čitava kultura savremenog razmišljanja91, doživljavanja i vrednovanja našeg sveta, uključujući i produkte ljudskog rada, u okviru koje se najveći deo pažnje ukazuje samo površnom izgledu, dok temelji nastanka ovih dela, u čijem modifikovanju se krije tajna razvoja održivih tehnologija, bivaju previđeni i zanemareni. Stoga, treći i najvažniji deo koji predstavlja temelj ideje o inkorporiranju ljudskih tehnologija u prirodne cikluse materije predstavlja razvijanje ekološke svesti čovečanstva, svesti koja će se zanemarivanjem reklamiranja, tržišne kompetencije, kompetitivnosti i protežiranja težnji ka egocentričnim uspesima i materijalnim sticanjima zameniti kulturnim aktivnostima, dubokom kooperativnošću, te razvojem spiritualnog, istinski bogatog i plemenitog odnosa svakog ljudskog bića prema svojoj sredini. Savremene analize jasno pokazuju da samo prva dva puta po sebi nisu dovoljna za prevođenje današnjih tehnoloških postavki u potpuno

302

reciklirajuće i održive interfejse između ljudskih bića i prirodne sredine. Tako se procenjuje121 da se pri savremenim, amoralnim i depersonalizovanim tržišnim uslovima i kratkoročnim politikama koje se odnose na životnu sredinu, redukcija potrošnje materijala može smanjiti samo za između 10 i 40 %. Ipak, uz kombinaciju sva tri puta, izvorno sazdanu na: fleksibilnosti na uvođenje eko-naučno-tehnoloških inovacija na područjima proizvodnje; mudrom holističkom pristupu koji održava prosvetljeni razumsko-intuitivni pogled na sve širem geštaltu informacija; i spiritualnom negovanju duboke etike i umetničke suptilnosti (sa)osećanja - održivu ekonomiju optimalnih industrijskih ciklusa u harmoniji sa prirodnim putanjama možemo lako zamisliti u ne toliko dalekoj budućnosti, i to tako da put ka njoj ne mora podrazumevati ni opadanje životnog standarda, kao ni odstupanje od savremenog trenda rasta produktivnosti186.

Kao osnovni individualni poduhvati globalnog prelaska od ekološki destruktivne društvene organizacije ka održivom društvenom postajanju, obično se navode113: prelazak sa shvatanja »jedan model za sve« ka iniciranju slobodne raznovrsnosti implementacija ljudskih ideja i tehnologija; prelaz od maksimizacije ka optimizaciji ekonomskih aktivnosti (što je moguće jedino sa globalnom, altruističnom svešću); uvođenje kvaliteta življenja, socijalnog progresa, iskorenjivanja siromaštva, ljudskog razvoja, kvaliteta životne sredine, te socijalnih usluga (kao što su staranje o starima i deci ili domaćinski rad), a eliminacija ekonomskih transakcija vezanih za kriminal, zdravstvena i socijalna osiguranja i posledice degradacije životne sredine (kao pozitivnih doprinosa), iz parametra bruto nacionalnog proizvoda, u svrhu lakšeg formalnog sagledavanja puta za postizanje cilja održivog razvoja; uključivanje socijalnih troškova, troškova koji spadaju u opseg zaštite životne sredine i troškova transporta u svrhu lokalizovanja ekonomskih putanja (poznato je da ekonomske težnje orijentisane na izvoz dovode do ekonomskih raslojavanja i društvenih marginalizacija); smanjenje nivoa potrošnje, prvenstveno u zemljama severne hemisfere Zemljine lopte; zamena izvora energetskih sirovina i materijala za rad u obnovljivom, reciklirajućem smeru putem investiranja u održanje resursa namesto njihove jednokratne eksploatacije; ujednačavanje individualnih materijalnih bogatstava i životnih i edukativnih potencijala (čije raslojenosti su tokom poslednjih pola veka u stalnom rastu kako na globalnom planu - što je poznato kao Superhik- ili inverzni Robin Hud- efekat - tako i unutar pojedinačnih država); ukidanje dugova siromašnim državama, koji su postojani uglavnom kao sredstvo ucenjivanja za eksploataciju i izvoz sirovina (ekonomski program, definisan od strane Breton Vuds institucija predstavlja kibernetičko kolo u kome je imanentan potencijalno destruktivni efekat pozitivne povratne sprege - u slučaju njenog neuravnotežavanja - s obzirom da se »slobodnom« trgovinom podstiče prezasićenje tržišta, što redukuje cenu proizvoda, što dodatno povećava potrošnju, a istovremeno prisiljava siromašne zemlje da povećavaju nivo izvoza); uvođenje implicitnog cilja održanja životne sredine pri planiranju svakog, ne samo ekološkog, već i tehnološkog, industrijskog, rekreativnog, umetničkog, te i naučno-istraživačkog projekta (poznato je, naime, da nemarno koordinisana naučna istraživanja predstavljaju često, iz a-etičke perspektive paradoksalno dominantne ekološko degradirajuće uticaje, kao, na primer, u slučaju redukovanja raznovrsnosti mnogih podzemnih hidrotermalnih izvora207); te prelazak od kompetitivnih međudržavnih, međukorporacijskih i međuljudskih odnosa na multilateralne kooperativne odnose u cilju optimizacije kvaliteta življenja na globalnom planu.

303

Slično kao i u slučaju kontrasta između duboke i plitke ekologije, i savremena ekonomija se može u budućnosti utilitaristički prilagođavati prirodnim ciklusima koji se kroz ovakve okvire ne doživljavaju kao naši čudesni matični procesi, već samo kao ograničavajući uslovi civilizacijskog ponašanja i navika. Međutim, u drugom slučaju, slučaju formiranja jedne produhovljene ekonomije, sami temelji shvatanja koji stoje u osnovama ljudskih težnji i idejnih pokretača svakodnevnih ekonomskih transakcija - misli kao koreni dela, moraju biti izmenjeni. Umesto težnji ka isključivo sopstvenom profitiranju uz zanemarivanje sredstava i posledica koji se na putu ostvarenja ovakvih sebičnih ciljeva formiraju, altruistične želje ka unapređenju čitave planetarne biosfere i zadovoljstva svih bića u njoj moraju činiti primarne motive aktivnog učestvovanja u ekonomskim procesima budućeg, održivog doba. Društvena, kulturna i etičko-estetska odgovornost koja uključuje i nužnu ekološku održivost svih naših poslovnih postupaka mora biti dovedena u harmoniju sa uobičajenim, profitirajućim ciljevima, kako bi naša ekonomska i tehnološka dejstva doprinosila »srednjem putu«, harmonizujućem optimiziranju planetarnog stanja, zaista povećavajući broj opcija naše civilizacije i njenih budućih generacija.

Umesto potrošnje ogromnih količina prirodnih resursa u svrhe reklamiranja proizvoda (oko 600 milijardi dolara globalno samo tokom 2002. godine), iza kojih stoje težnje za samo sopstvenim materijalnim sticanjima, mora se ideal večno nezadovoljnog potrošača koji teži da svoje duhovne potrebe kupi, zameniti drevnim, religioznim idealom skromnog bića sa sve svešću da se najlepše stvari na svetu nikada ne mogu kupiti i da je istinska lepota u skromnosti, brižnosti, poštovanju i čuvanju, a ne u razbacivanju i egocentričnom prikazivanju sebe. »Sveti čovek dela, ali ne prisvaja, usavršava ne očekujući priznanje, bez ikakve je želje da izgleda mudar«, pisao je LaoCe (Tao Te Ćing LXXVII), slično kao i da »bogat je onaj koji je zadovoljan (koji zna da ima dovoljno)« (Tao Te Ćing XXXIII), a kada bi osnova jednog društva odražavala ovakve spiritualne vrednosti, ideale u skladu sa kojima zadovoljstvo počiva u pružanju, prihvatanju i divljenju, a ne u uzimanju, odbacivanju i osuđivanju, i globalna ekonomija bi se spontano okrenula decentralizaciji, održivosti, bliskom i harmoničnom kontaktu sa Prirodom, što bi na neobjašnjiv način unelo suštinska zadovoljstva u živote i delatnosti ljudi, te bi i sami proizvodi ovakvih delatnosti odisali blaženošću. Sa buđenjem spiritualne svesnosti, izvornog znanja da se talasi zadovoljstva i dobrote misli našeg bića prostiru beskrajno daleko, prožimajući svaki atom Kosmosa90, kao i da u svakom kamenčiću i zvuku Prirode počiva potencijal beskrajno dubokih i radosnih spoznaja, namesto zavaravajućeg prihvatanja novčanih jedinica kao nosilaca potencijalnih putanja koje povećavaju broj naših saznajnih opcija, doprinoseći prividnom razvoju osećaja slobode, otvoriće se brana svesti Puta, poistovećujući nas sa svakim detaljem Prirode i preplavljujući osećanjima beskrajne sreće, beskonačne slobode i beskrajnog broja opcija, pretvarajući susrete sa prividno oskudnim putanjama Prirode u tiho zadivljene dodire sa božanski blagodetnim morem Tajni. Nadam se da se ne moraju ispuniti predviđanja povratka kamenog doba olduvaijske hipoteze85 ili civilizacijskog ponavljanja sudbine Atlantide254, te otelotvoriti pretnje o maltezijanskoj katastrofi ili zvonaste krive modela Limits to Growth (sa finalnim zaključkom da »čovek mora istraživati sebe – svoje ciljeve i vrednosti – isto onoliko koliko i svet koji teži da promeni«277), da bismo se saživeli sa ulogom kamenoresca iz kineske priče ispričane na kraju prvog dela knjige, i probudili svest Puta, zadovoljstvo samim postajanjem sada i ovde, koje bi spontano nahodilo našu civilizaciju

304

u smeru održivosti. Spiritualne vrednosti se moraju učiniti komplementarnim naučno-tehnološkom razvoju, i upravo je u buđenju etičke odgovornosti osmišljavanja našeg sveta prisutna i tajna pružanja prijateljskog i prosvetljujućeg značaja naučnoj misli i tehnološkim izumima. Na nama samima je da ne »borbom protiv...«, već tihim osmišljavanjem, predanošću, buđenjem lepote svugde oko nas i pretvaranjem kamena spoticanja u opeke blaženih konstrukcija, usmerimo kormila našeg broda u harmoniji sa zvezdanim putanjama, na Put Prirode.

U jednom potpuno održivom društvu, pokretači ljudskih, bilo direktnih, metaboličkih, bilo indirektnih, tehnoloških aktivnosti moraju poticati iz obnovljivih energetskih izvora. Neki od ovih energetskih izvora su Sunčeva svetlost, planetarni gradijent toplote, rečni tokovi, putanje vetra, morski strujni i plimski talasi388, gorivne ćelije i biomase. Međutim, za svaku od ovih potencijalnih energetskih izvora se trenutno vezuju izvesni problemi koji sprečavaju njihovu neposrednu implementaciju121, premda u jezgru ovih »problema« opstaje upravo neprihvatljivost odricanja od eksponencijalnog rasta naučno-tehnološko-industrijsko-ekonomskog razvoja (ali i degradacije životne sredine, usled neodrživosti i vezanosti ovog rasta za neobnovljive izvore energije), te se stoga, na primer, često smatra336 da »politička, a ne prirodna klima pokreću energiju Sunca, vetra i mora«. Upravo je energiji vetra naklonjena politika Evropske unije (odslikana na primeru osiguravanja pristupa tržištu obnovljivih izvora energije u Nemačkoj) uzrok činjenici da vetrovi čine energetski izvor najvećeg globalnog (eksponencijalnog u poslednje dve decenije) rasta upotrebe tokom proteklih nekoliko godina10, dok su japanski programi »solarnih krovova« i »70 000 krovova« inicirali današnji trend kontinualnog rasta korišćenja solarne energije (posredstvom fotovoltažnih ćelija, ekološkog oličenja stihova Branka Miljkovića da »u kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti«246) uprkos stalnom opadanju državnih subvencija336 (koje, naravno, ide u korak sa stalnim opadanjem troškova solarne energije). Pošto su polja koja obiluju biomasom, uključujući stepe i šume, već ugrožena urbanom i industrijskom ekspanzijom, tada bi prelaz sa petrohemijskih, »ugljovodoničnih« goriva na »ugljenohidratna« mogao, slično kao i uvođenja integrisanih energetskih sistema251, da predstavlja eventualno prelazno sredstvo ka implementiranju solarnih ćelija koje su jedine u dužem razdoblju u stanju da predstavljaju trajno održiv izvor energije. Premda obnovljive biomase nužno predstavljaju sirovine održive hemijske industrije201 (u odnosu na savremene petrohemijske molekule), prirodno mesto biomase poljoprivrednog otpada je u zemljištu gde pospešuje njegovu plodnost, a i biomasa bi, u slučaju ozbiljnog prihvatanja ideje o njoj kao globalnom izvoru energije, lako mogla da bude industrijski uzgajivana posredstvom korišćenja sintetičkih pesticida ili genetski modifikovanih semenki, dok bi genetski modifikovani mikroorganizmi mogli da budu uključeni u proces fermentacije biomasa do željenih proizvoda, što bi, naravno, nepredvidljivo delovalo na ekosistemsku ravnotežu i klimatske uslove121. Promene glavnih sirovina za veštačko stvaranje toplote kroz istoriju, od drveta koje sadrži oko 90 % ugljenika, preko uglja koji ga sadrži oko 50 % i nafte koja ga sadrži oko 30 %, do prirodnog gasa koji sadrži oko 20 % ugljenika (sa srazmernim rastom sadržajnog količinskog odnosa vodonika prema ugljeniku)251, ukazuju nam put ka solarnim tehnologijama i vodoničnom gorivu kao potpuno »čistom« sagorevajućem izvoru energije budućnosti217. Slično kao što se smatra14 da su prva planetarna živa bića, u obliku prokariotskih jednoćelijskih organizama, stvarala energiju neophodnu za reproduktivne cikluse posredstvom neodržive anaerobne fermentacije

305

organskih molekula prethodno formiranih posredstvom geofizičkih procesa u bezkiseoničnoj atmosferi, i informacijski napredak naše civilizacije je započet neodrživim korišćenjem nataloženih fosilnih ostataka kao gorivnog izvora energije, dok bi inovativno kretanje na području razvoja harmoničnosti inkorporiranja ljudskih aktivnosti na temeljima prirodnih graničnih uslova moralo tek u budućnosti dostići prave, globalne i suštinski kreativne »skokove« na putu održive evolucije svesti, skokove koji bi odgovarali evolutivnim inovacijama anaerobne fotosinteze, supstitucije fermentacije sa respiracijom i ciklusu limunske kiseline na putu buđenja održive evolucije životnosti, skokove koje možemo već sada jasno sagledati putem ideala kružnih putanja stvaranja i okrenutosti u smeru Sunca. Podsetimo se i da bi, ne računajući danas najunosnije montiranje solarnih kolektora i fotovoltažnih modula na krovove ljudskih građevina, upotrebne površine zemljišta u globalnim procesima dobijanja električne energije iz unutrašnje hemijske energije uglja i energije Sunčeve svetlosti, bile približno jednake52. U svakom slučaju, pošto se pronalaženje održivih tehnologija bazira upravo na imitiranju prirodnih putanja istovremenog stvaranja, obnavljanja i evolucije životnosti, tada lako možemo primetiti da, s obzirom da je Sunčeva energija ta koja održava planetarni život, te da skoro svi vidovi kako neobnovljivih (osim nuklearne energije koja predstavlja uskladištenu energiju nekih drugih zvezda prošlosti), tako i obnovljivih izvora energije (osim delimično plimske energije za koju je zaslužan Mesec) predstavljaju uskladištene forme Sunčeve energije, kao i da su planetarni životni ciklusi zasnovani na njenom recikliranju, i svi održivi oblici ljudskog stvaranja se moraju bazirati upravo na ovom vidu energije.

Sa otvorenim prihvatanjem neponovljivosti, nereducibilnosti na formalne, simboličke korelacije, neizostavne subjektivnosti, holističkog sistemskog pogleda i beskrajnog broja kvaliteta u svakom polju sagledavanja Prirode, i ekonomija budućnosti bi od »konkretnih, dobro definisanih i strukturno konzistentnih (deterministički-odredljivih) entiteta«420 trebalo da preuzme formu uzajamno povezanih i kompatibilnih, pojedinačno odgovornih, kao i dinamički varijabilnih mreža učesnika u kompleksnoj i stalno evolutivno promenljivoj beskonačnosti postojanja. Slično kao u slučaju kontrasta između logički konzistentnog opisivanja sveta sa polaznom pretpostavkom razdvojenosti sistemskih entiteta, i holističkog pogleda sa polaznom pretpostavkom potpunog jedinstva svega postojećeg, te između slabog i jakog Hajzenbergovog principa neodređenosti, ili plitke i duboke ekologije, i svako delovanje ljudskih bića, čak i u ekonomskim sferama, mora biti ne sprovođenje promena, nego imanentno postajanje promena. Mahatma Gandi je govorio da »moramo sami postati promena koju želimo da vidimo u svetu«. Dok promena nije imanentna u samim našim bićima, našim načinima zaključivanja i doživljavanja sveta, ne možemo očekivati da budemo u stanju da pronalazimo pravi put i za izvođenje promena u društvenim i ekosistemskim okvirima. Ovakav odnos sa Prirodom zahteva predanost i otključavanje tajnog jezika srca u kome ne postoje fiksni simboli i mapiranja rezultata percepcije sa sve vulgarnim uprošćavanjima sveta, koja oni iznedruju kada se poistovete sa istinitim stanjem stvari. Beskraj Prirode se sagledava u jedinstvu svega postojećeg, u stanju koje se može dotaći samo bez prisustva imenujućih kategorizacija, u prožetosti intuitivnom predanošću (koja se gradi našim etičko-estetskim odnosom sa našim svetom) kao nužnom, temeljnom komplementarnošću svakog mudrog racionalnog razmišljanja.

306

Inherentna održiva produktivnost svakog sistema je postojana kao posledica mogućnosti njegovog opstajanja u stanju kontinualnog fluksa informacija (razlika), kretanja u harmoniji sa mrežom informativnog pejzaža u kome postoji, te, stoga, dinamička spontanost prihvatanja inicijacija sredine i neprekidno stvaranje sebe, sopstvene, uvek nove uređenosti, predstavlja i prirodan, kontinualno evolutivni put održanja svakog prirodnog sistema. Neprekidan ples između težnje ka uređenosti i slobodi se - poput igre dva kosmička, sveobuhvatna polariteta koji, preplićući se, kreiraju život i sve uzvišene fenomene - manifestuje i u svim ekološkim organizacijama, pa i ekonomskim preduzećima. Jin-Jang igra između održavanja sopstvene, unutrašnje harmonije (»moralnog zakona u meni«) i spoljašnje reke informacija (»zvezdanog neba iznad mene«) kao medijuma za učenje, zahteva stalne promene u svetu subjekta, i to na našim semantičkim temeljima, na nivou izvođenja poriva za nove postupke. Da bi stvorilo karakteristiku održivosti, ekonomsko upravljanje budućnosti ne sme kruto slediti postavljena i nepromenljiva pravila, već mora stalno i iznova obnavljati razumevanje stalno promenljivog konteksta u okviru koga se sagledavaju efekti upravljačkih dela. Dok je sa konstruktivističko-biološkog stanovišta očigledno da svaka specifična saznajna struktura definiše specifičan i neponovljiv kontekst sagledavanja sveta, a time i njegov iscrtani sadržaj, iz tačaka gledišta teorije kompleksnosti420 i niza filosofskih potraga za temeljima našeg znanja se kristalno jasno sagledava stav da granični uslovi sistema predstavljaju rezultat izabrane perspektive, te se, drugim rečima, temelji naše vere i dubokih shvatanja kontinualno odražavaju i na uočene detalje Prirode i njihovu interpretaciju. Kroz ovakvo shvatanje se podrazumeva da je sagledani sistem u okviru koga opstaju dejstva naših odluka, nemoguće obujmiti logičkim razumevanjem, a da neki njegovi delovi uvek ne ostanu izvan naših logičkih domašaja, kao i da je svaki prirodni, životni, sa racionalnog stanovišta nepredvidljivi sistem, nemoguće kontrolisati posredstvom bilo koje metodologije. Pružanje beskraja slobode ljudskim odlukama i pogledima na svet, sa tihim, primernim i inspirativnim pozivanjem na samostalno iscrtavanje oplemenjujućeg pejzaža naših dubokih težnji i ciljeva uzajamne koordinacije ponašanja, predstavlja harmoničnu igru upravljanja prirodnim organizacijama budućnosti.

Kada bi ljudske težnje ka sebičnim sticanjima, bez obraćanja pažnje na nesagledivo širok spektar posledica koje se kreiraju u hodu ka ovom cilju, bile svesnog karaktera, tada bi i način izvođenja ujednačavanja ljudskih moći bio daleko jednostavniji nego što zaista jeste. Dovođenje bića prožetih plemenitijim težnjama na funkcije upravljača izvesnih preduzeća, moglo bi nam, tako, prividno izgledati kao rešenje problema održivosti. Međutim, ovakve zamene u stvarnosti ne bi rezultovale željenim poboljšanjima, s obzirom da uzrok povećanja društvenih nejednakosti, nezadovoljstava i sukoba počiva u pogrešnim individualno temeljitim vrednostima koje se, nerazlučivo prožimajući celokupnu organizacionu mrežu društva, prirodno preslikavaju na globalnom planu. Premda se u svetu u kome je njegov karakter redukovan do linearnih zavisnosti, javlja svest o mogućnosti izdvajanja bilo individualnih dejstava, pojedinaca ili čitave ljudske rase iz prirodnih tokova i ciklusa na kojima su oni sazdani, nelinearna, povratno spregnuta umreženost svakog prirodnog sistema nam ukazuje na nerazlučivost i beskrajnost prostiranja svake naše informacije. Neodrživost linearnih shvatanja i doživljaja otuđenog odnosa bića sa Prirodom je danas očigledna, te je - analogno prelazu od partikularističkih shvatanja o svetu kao sastavljenom od entiteta intrinsičnih kvaliteta

307

do kvantne slike sveta u okviru koje svaki entitet predstavlja spoj beskraja struna kosmičkih relacija - manipulativni i olako odbacujući, »šrafovski« pristup poboljšanju našeg sveta nužno zameniti implicitnim, tihim i molitvenim preobražavanjem disharmonizovanih dodira u blaženost sveprihvatanja, dok je ideju o linearnom rastu kao jedinom indikatoru napretka neophodno zameniti ili uravnotežiti eksplicitnim uvođenjem nemerljivih vrednosti kao što su drevne vrline – dobrota, mudrost, plemenitost, poštovanje. Umesto protežiranja lukavih ideja i prepredeno stilski oblikovanih informacija kojima se međusobno navodimo na bezmernu potrošnju sa ciljevima sebičnih materijalnih bogaćenja, akcenat u putanjama komunikacije je neophodno staviti na umerenost, na uočavanje ne samo monetarnih i etiketiranih, već i estetskih i nerečitih vrednosti u ljudskim delatnostima.

Nakon što smo u dosadašnjem delu drugog dela knjige, identifikovali karakteristične probleme koji stoje u osnovi neodrživog razvoja savremenog industrijskog društva, u narednom delu ćemo nešto detaljnije pokušati da ukažemo da je u negovanju duboke »ekologije uma« - spiritualnih vrednosti u temeljima naših delatnosti, razumevanja, saznanja i pogleda na svet, i duboke »ekologije mora« - predanog saosećanja i Ljubavi, svesti koja daje više nego što ima, prisutno njihovo rešenje.

Kooperativnost naspram kompetitivnosti

Ukoliko pažljivo sagledamo globalnu prirodnu samo-organizaciju, lako možemo primetiti da je kooperacija fenomen postojan na svim evolutivnim organizacionim nivoima, od fizičko-hemijskih disipativnih struktura preko autopoietičkih živih bića do re-kreativnih društvenih sistema, te verovatno i do globalnog kosmičkog poretka. Svako posmatranje organizacije živog sveta u svojim prirodnim okruženjima, a ne samo u surovim i antropocentrično postavljenim laboratorijskim eksperimentima, rađa svest upravo o putanjama kooperativnosti i simbioze koje figurišu u ovakvim sistemima. Ne samo da ljudska bića, kao i svi sisari, zahtevaju brižnost i negu po rođenju, usled čega se čitava evolucija životnosti i planetarne svesti može sagledati kao ekstenzija brižnih putanja detinjstva (o čemu nam govore kako bez premca u nama poznatom živom svetu visok odnos između puberteta i životnog veka ljudskih bića (oko 1:5, što možemo uporediti sa sličnim odnosom kod miševa – 1:12, tipičnim i za većinu ostalih sisarskih vrsta), tako i fiziološka sličnost odraslog čoveka upravo sa majmunskim novorođenčetom398), već je i za razvoj ljudskih saznajnih sposobnosti neophodno utopiti se u uzajamne odnose koordinacije ponašanja kroz lingvističko-socijalnu tradiciju. Ukoliko se pažljivo zagledamo u prirodne odnose naše sredine primetićemo ko-operativne skupove jedinki istih vrsta, kao što su kolonije mrava, pingvina, ptica i gotovo svih životinja, dok su primeri kooperativnih simbiotičkih odnosa između raznorodnih vrsta - esencijalnih kako za postanak, tako i za opstanak verovatno svake forme kosmičkog života265 - kao što su oprašivanje cveća, prenošenje slepih morskih rakova od strane riba, složene simbioze algi i gljiva u podnožjima mnogih drveća, simbioze širokog spektra bakterija sa životinjskom kožom i digestivnim tkivima (pri čemu broj ćelija mikroba u ljudskom telu za red veličine prevazilazi broj ljudskih ćelija)1, simbioze između bakterija koje vezuju azot i korenova biljaka, interne simbioze endofitnih mikroba i biljaka301, simbioze luminiscentnih bakterija i pojedinih morskih vrsta, ptice

308

koje kljucajući čiste krokodile i nosoroge, simbioze meduza i bakterija, te bakterija i svih složenih vrsta, zaista nebrojeni117.

U društvima u kojima se kompetitivnost doživljava kao prirodan način napretka postojani su otuđeni, duhovno razoreni odnosi koji počivaju na formalnim dogovorima, pravnim obavezivanjima i recipročnim odnosima, svesnostima o svuda prisutnom neprijateljstvu, strahu usled potencijalne bespomoćnosti itd. U takvim društvima, sama socijalna struktura koja u sebe inkorporira inteligentna bića predstavlja objekat destruktivnih težnji i bespoštedne borbe. Naspram sveta saosećanja i prihvatanja u kome znanje da su drugi dobro budi zadovoljstvo našim svetom, u svetu kompetitivnosti je svest o prisustvu tuđe nesreće često jedini način da se inicira zadovoljstvo onim što mislimo da jesmo, svakako u vidu našeg društvenog »statusa« (koji je uvek produkat neprirodnih komparacija) u svetu. Dominacija kompetitivnosti nad kooperativnošću i zajedništvom u savremenom društvu dovodi do implicitnog degradiranja ljudske slike o sopstvenoj vrsti od veličanstvenih, spiritualnih predstava o milostivim i plemenitim bićima ka otuđenim bićima koja na temeljima nužnosti sebične, međusobno uslovljavajuće i unesrećujuće borbe gube iz vidika i postepeno zaboravljaju svete predstave o putanjama poverenja, zajedništva i ljubavi kao jedinim potencijalnim ostvarenjima koja mogu obasjati naš svet svetlošću duhovnog zadovoljstva. Svest o važnosti »razvoja«196 i stalnog ubrzavanja točka napretka, izrazitog Jang karaktera, se stoga postavlja kao osnovno opravdanje neprirodnih, takmičarskih odnosa koji prožimaju današnje društvo, ali po cenu zanemarivanja drugog nerazdvojivog, opuštajućeg i smirujućeg, pasivnog Jin polariteta prisutnog u svim ravnotežnim odnosima, koji doprinosi procvatu osećanja slobode i produhovljene svesti koja nam nečujno govori da »sve je u redu«, »sve je na svom mestu«, »sve je onako kako treba«.

U okvirima kompetitivne edukacije, put življenja se doživljava kao takmičarska trka, u kojoj se ne osvrćemo unazad, i u kojoj je naša pobeda ekvivalentna sa tuđim porazom. Međutim, dovoljno je setiti se LaoCeovih reči da »u svakoj pobedi ima mnogo suza« (Tao Te Ćing XXXI), i znaćemo da je ovakva organizacija društva neodrživa. Blagorodna trka života nije borba za veličanje sebe i poražavanje drugih, već pažljivo i brižno harmonizovanje sopstvenog ponašanja ka cilju opšte i svačije dobrobiti, uokvireno spiritualnom težnjom da svi sačuvamo (ili ponekada, ponovno probudimo) radosni tragalački dar, nevinu, dečiju radoznalost i zadivljenost svetom i samim postojanjem, kako bi svako od nas jednoga dana mogao da kaže: »Dobru sam borbu izborio, trku sam svršio, veru sam sačuvao« (Pavlova poslanica Timoteju II 4:7). U kompetitivnim društvima se, međutim, teži maksimiziranju određenih varijabli sistema, koje danas najčešće odgovaraju individualnim materijalnim bogatstvima. Ipak, ovakvo nametanje cilja posedovanja neizostavno rađa vezanost za materijalna »blaga« i, uopšte, plodove našeg rada. Slično kao što svaka materijalna struktura može kolapsirati pod pritiskom dovoljno velikog tereta, nagomilane energije – stresa, i živa bića se u okvirima savremenog društva u kome egzistira pogrešno doživljavanje ne umeća davanja, već sticanja i posedovanja kao vrlina, često nalaze u stresnim stanjima redukovane fleksibilnosti, odnosno otvorenosti, prijemčivosti, potencijala poverenja, ukazivanja pažnje, radovanja i bezbrižnog življenja. Biblijska metafora o kuli vavilonskoj nam jasno pokazuje da je disharmonično i rušilačko pružanje ka dosezanju božanstvenosti sa temelja sagrađenih nagomilavanjem materijalnih bogatstava, čulnih zadovoljstava i postignuća ega, te da se samo odricanjem, predanošću i davanjem, sa nevidljivih temelja

309

iskrene, duboke etike i saosećanja može dostići i postati upanišadska, beskonačna radost koja pokreće svet. U svetim tradicijama se ukazuje na posvećivanje plodova rada božanskoj kreaciji, našem Tvorcu, što odgovara oslobađanju od težnji ka nagradama, buđenju osećaja slobode jedne ptice, stizanju na cilj, ali istovremenom osvrtanju natrag na put. »Odreći se znači ostati ceo«, pisao je LaoCe, dok je Bela Hamvaš u pogovoru uz životno delo zapisao da »delatnost ovoga dela nije izgradnja, nego neprekidno predavanje i razgradnja, sve dok ne ostane ništa, i onda predaja i ovoga ništa, i predaja predaje«172, jer znamo da »onog ko je jedno s napuštanjem, i napuštanje prima s radošću« (Tao Te Ćing XXIII). Vezanost za plodove rada je uzrok svih strahova (usled svesti o mogućnosti prekida ove vezanosti koja se pogrešno poistovećuje sa blagostanjem), razočarenja i nezadovoljstava (usled njihovog neizostavnog nepotpunog ispunjenja u svetu prirodnih promena), destruktivnih težnji i sukoba. Jedini način da se ovakve unutrašnje težnje preobraze u mirnu, unutrašnju svetlost, jeste posvećenje života predanosti našem svetu, prihvatanju spontanog toka Prirode, boravljenja u Jednom, u Putu Prirode kao sveobuhvatne celine, u Ljubavi. »U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah, jer strah ima kaznu; a ko se boji nije došao do savršenstva u ljubavi« (Jovan I 4:18). Ovakvo savršenstvo se, svakako, postiže u boravljenju u dodiru sa Prirodom na nivou same »teritorije«, u nenamernim, nerečitim mislima, u spontanom prihvatanju toka Prirode. »Kad nemaš ništa, progledaš«, Šejkspirova je misao koja se odnosi na buđenje spiritualne slobode kako kroz praktičnu posvećenost i predanost sebe prosvetljenju spoznaja bića koja čine naš svet, tako i kroz ne ukrućujuće poistovećivanje sa programima naših saznanja i rezonovanja, već njihovo spontano i fleksibilno, kreativno modifikovanje u skladu sa tokom Prirode. Ipak, mislim da metafora izgnanja nije toliko adekvatna koliko metafora Sunca koje svojom svetlošću koja pokreće živi svet, obasjava tamu koja time nestaje.

Težnje ka iskrenoj kooperativnosti, ka umrežavanju (kao posledica kompetitivnih, egocentričnih odnosa) usamljenih »čvorova« našeg sveta prosvetljenim putanjama, prožimaju nas hrabrošću i spremnošću na susrete sa morem nepoznanica Prirode, i odlučnoj borbi preobražavanja svake mračne disharmonije sveta u svetle, obostrano oplemenjujuće odnose. Ukoliko biramo naš odnos prilikom stupanja u bilo koju kolektivnu interakciju, pred nama se uvek otvara izbor kretanja ili u poznate vode, ka druženju sa bićima koje smo kategorisali kao nama sličnima, ili u nepoznate vode, u kom slučaju nam se, za razliku od prvog prilaza u čijoj osnovi gotovo uvek stoji osećanje straha i traženje prividne zaštite, otvara mogućnost otkrivanja ne samo novih i neobičnih odnosa, već istovremeno i nas samih426. Brodovi jesu, kao što znamo, najbezbedniji u luci, ali to nije ono za šta su oni napravljeni. Ipak, individualna bića u okvirima većine savremenih kolektiva povezuje pozadinsko osećanje straha, koje je posledica upravo nedostatka predanosti našeg bića dubokoj molitvi za mir i sveopštu harmoniju. Na ovoj osnovi počiva i većina misaono-reflektivnih identifikovanja sa neprirodnim, fiksnim kategorijama kao što su nacije, rase, religijske, starosne i staležne grupe. Svaka tradicija i kultura na kojoj su ponikla naša razmišljanja i doživljavanja sveta su istinsko blago u kome su objedinjene mnoge generacije razmišljanja i evolucije, ali je identifikovanje sa bilo kojom fiksnom kategorijom misaona varka koja koči dalji napredak, i prividno guši osećaj kosmičke slobode imanentne u svakom od nas. Sopstvena odgovornost prema stanju čitavog sveta predstavlja, stoga, jedno od blaga koje otkrivamo na našem putovanju pučinom Prirode, blago na čijim temeljima ćemo postepeno graditi jedno

310

drugo, večno blago koje će u nedogled nositi i ljuljuškati talasaste prirodne putanje, blago potpune spoznaje duše, jedinstva uma i Prirode, kada čitav svet postajemo mi, kada u svakom zrncu peska vidimo beskrajnu dragocenost i nebesku vrednost (»jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje« (Matej 6:21)), kada ćemo moći i mirno »iz sna da izađemo, a blago da sačuvamo«.

Kompetitivni odnosi se razvijaju posebno lako u uslovima prekomerne specijalizacije na račun zapostavljanja široko efektivnog sagledavanja naših postupaka i delatnosti. Dok nedostatak interdisciplinarnih kooperativnih umreženosti, mostova odlučivanja između političkih, upravljačkih i naučno-istraživačkih sektora258 (svih prožetih duboko-etičkom, ekološkom, religioznom svešću) dovodi do zavaravajućeg poistovećivanja realnog izbora između kratkoročne i dugoročne uspešnosti sa dihotomijom ekonomija (»poslovi«) - Priroda (»očuvanje životne sredine«), i nesagledivosti uzajamno harmonizujućeg rešenja problema održivog dizajna ljudsko-tehnoloških interfejsa, negovanje sagledavanja naših postupaka iz što širih, sveobuhvatnijih i raznovrsnijih perspektiva, na globalnom nivou razvija kooperativno harmonizovanje ljudskih dejstava i prirodnih putanja, dok na individualnom nivou dovodi do razvijanja osećaja »kosmopolitanstva« kao harmoničnog, slobodnog i radosnog kretanja kroz pejzaž raznovrsnosti, i beskrajno radoznalog razmišljanja, otvarajući vrata svetom pogledu na svet, koji se karakteriše svešću o istinskoj blagotvornosti naših dela, koja uvek proističe iz duboke etike koja stoji u njihovoj osnovi. Čitava planetarna biosfera kao mreža cikličnih putanja interakcija nam ukazuje na važnost prihvatanja stava o uvek povratnom dejstvu naših unutrašnjih težnji iz kojih izviru naši postupci, na nas same. U jednoj ovakvoj slici sveta, i neprijateljska sagledavanja drugih bića i čitave naše sredine kao posledice takmičarskih težnji – života kao trke za rezultat u kojoj drugi mora da izgubi ne bi li smo mi pobedili – prirodno se pretvaraju u svest da smo svi mi, sve što postoji, jedna porodica u okviru koje se brižnost prema drugima manifestuje brižnošću prema nama samima. Dokle god se naši vidici ne prošire od razmera sveta egocentričnosti ka obuhvatanju čitavog sveta kao nas samih, i naša civilizacija će u vremenu podsećati na vožnju automobila koji juri ka kamenom zidu, dok se njegovi putnici uporno raspravljaju o tome gde će ko da sedne, što je i razlog zašto nas triglavski kružok podseća da »promeniti smer savremene misli je zastrašujući zadatak koji zahteva radikalnu promenu sadašnjeg mainstream razmišljanja. To je usporedljivo sa okretanjem džinovskog prekookeanskog broda. Biće potrebno mnogo remorkera da to izvede, i oni će morati raditi u koordinaciji. Nove veze između politike, filosofije i spiritualnosti su imperativ. Ekonomske težnje moraju biti umirene spiritualnim uvidima kako bi se ostvarila održiva životna sredina...Fundamentalna društvena promena počinje sa zamišljanjem lepote«377. Ali, kada naša civilizacija postane potpuno kooperativna organizacija, prožeta svačijom težnjom ka davanju bez ikakvog cilja, kada drveća naše mudrosti sazru i umesto lepljenja svetih plodova za svoje izdanke, prosvetljena željom bezuzvratnog davanja počnu spontano blagodariti svoja izvorna bogatstva367, i svaki mračni kutak naše planete će postati ozaren božanskom svetlošću.

Kompetitivnost se nalazi u osnovi i savremenog informacionog kapitalizma u okviru koga se informacija doživljava ne kao javno dobro dostupno svima, već kao komoditet. Međutim, bez pomoći i ulaganja odnosa prožetih uzajamnom brižnošću, nijedan pojedinac nije u stanju niti da preživi, niti da stvori bilo kakvu informaciju od socijalnog unapređujućeg i globalno evolutivnog značaja. S obzirom da se doprinos

311

individualnog htenja i truda u svakom plodu ljudskog znanja ne može razlučiti od doprinosa socijalne tradicije i, uopšte, temelja postanka našeg bića i razmišljanja, patentiranja izuma i zaštite intelektualnih »vlasništva« i drugih »prava« na listove drveta kreacije predstavljaju odraze iluzornih otuđenja od čitave tradicije ljudske civilizacije (i čitave Prirode koja nam je poklonila lepotu postojanja, što se u ovakvim okvirima zanemaruje, te se Priroda smatra sirovinom i sredstvom eksploatisanja) na kojoj su ova dela ponikla. Savremena povezivanja naučnih istraživanja i komercijalizacije (sa parolom one-good-discovery-per-day-keeps-the-crisis-at-bay)339, prilagođena egocentričnom društvu u kome, naspram svesti o neraskidivoj vezi između finansijskih investicija i ljudskih potreba, dominiraju take-the-money-and-run vrednosti, od naučne tradicije posvećenosti otkrivanju tajni Prirode i pragmatičnoj primeni ovih otkrića stvaraju naučne izazove obeležene teženju ka ličnoj slavi. Patentiranje biljnih vrsta mapiranih genoma64 i molekula kao što su fulereni163 predstavlja odraz proširivanja naučno-redukcionističkih ideja o manipulaciji mikrosveta materije ka dominaciji i kontroli na nivou ljudskog društva. Ljudsko znanje, tako, najčešće prestaje da se doživljava kao harmonija putanja koje poseduju svoju smislenost samo pod pretpostavkom njihovog dobronamernog i slobodnog pružanja čitavom svetu, već postaje prisvojni objekat, namesto svesti o blaženosti davanja, o blaženosti koja je »biti siromašan duhom«, čineći buduće društvene podele na ne samo »one koji imaju, i one koji nemaju«, već i pre svega na »one koji znaju, i one koji ne znaju«411,72, sve verovatnijim. Ljudsko znanje koje se razvija u svrhu investiranja u njega i naknadnog profitiranja, a ne slobodnog deljenja, nije predodređeno da bude spiritualno, jer spiritualnost nikada nije kompetitivna. »Ko otkriva sebe, ne svetli«, pisao je LaoCe (Tao Te Ćing XXIV). Emergencija svake informacije inkorporira i čitavu istoriju informacija (slično kao što i svaki delić materije u sebi sadrži čitavu istoriju Kosmosa), uključujući generacije ljudskih razmišljanja, pisanih rezultata traganja, te i našeg kosmološkog porekla. »Svaki dom, naime, neko gradi, a Bog je sve sagradio« (Jevrejima 3:4), učio je, u duhu buđenja svesti nerazlučive povezanosti našeg bića i naših dela sa celokupnom božanskom kreacijom, apostol Pavle. U kooperativnim uslovima, informacije bivaju slobodno deljene, što doprinosi eliminaciji tenzija u sistemu (kao u slučaju svakog nagomilavanja energije u pojedinim čvorovima), te u globalnim razmerama inicira razvoj u smeru transparentnog i fleksibilnog društva, harmoničnog u svom dinamičkom kretanju i evoluciji. Prelaz ka harmoničnijem, tolerantnijem, kooperativnom društvu u okviru koga bi opstajala svest o važnosti svačijeg delovanja na globalno stanje društva i čitave planetarne biosfere, u sebi bi sadržao i prelaz ka povećanom, slobodnom pristupu informacijama, kao i ostvarenju višesmernih interakcija (u suprotnosti sa savremenim jednosmernim radio-televizijskim komunikacijama, te monološkom metodologijom savremene edukacije). Međutim, internet komunikacije koje poseduju sjajan, dijaloški, participatorni, interaktivni i kooperativni, »open source« kreativni potencijal305,118 i, s obzirom na svoj decentralizovani karakter, velike komunikacijske prednosti u odnosu na prejašnje medije, transformisane su od vojne tehnologije do sredstva restruktuiranja i ubrzavanja poslovnih procesa sa ciljem ne opšteg i ujednačenog razvoja, već uvećanja ukrućujućih i neodrživih visoko-centralizovanih kontrola nad prividno, prostorno decentralizovanim društvenim organizacijama, reklamiranja (uključujući i protežiranje spam poruka) i podsticanja kompetitivnosti, te plitkog i kratkoročnog profitiranja117. Razvoj interneta je uslovio nastanak takozvanog virtuelnog kapitala koji se danas praktično brzinom svetlosti može relokalizovati, a koji u

312

sprezi sa savremenim kompetitivnim, socijalno i ekološki neuračunljivim ekonomskim transakcijama (u okviru kojih se gube iz vida neželjene putanje koje iniciramo našom inkorporiranošću u potrošačko društvo) dovodi do sve bržeg informativnog, kulturnog i neodrživog raslojavanja ljudskog društva, dok, sa opšte strane, rast brzine prenosa informacija biva u velikoj meri propraćen ne samo globalizacijom i obogaćivanjem spektra saznajnih interakcija, već i povećanjima rastojanja između njihovih suštinskih izvora, mentalnih i emotivnih sfera ljudskih bića, dovodeći do inherentnih socijalnih otuđenja. Upravo elektronski putevi praktično trenutnog izvođenja finansijskih transakcija predstavljaju medijum jasnog opažanja neodrživosti teorije komparativne prednosti113 (koja drži da bi u svrhu svestranih dobitaka i unapređenja, države trebalo da investiraju u sektore u kojima se najefikasnije proizvode određena dobra, i zatim međusobno trguju), jednog od temeljnih principa neoliberalne tržišne ekonomije, kao i uočavanja činjenice da se globalno odgovorna i održiva politika ne sastoji u pružanju sporadičnih pomoći – »ribe« (kome smo danas svedoci kada se u proseku za svaku monetarnu jedinicu pomoći siromašnim zemljama od njih otrgne 11 istih28), već u slobodnom deljenju znanja i buđenju istinskog potencijala samostalnog razvoja – »znanja o pecanju« (koje, naravno, ne podrazumeva slepo sleđenje naučno-tehnoloških postavki »razvijenih« država, već prilagođavanje slobodno protežiranog znanja lokalnim ekonomskim potencijalima i strukturama). Dok prvi, »kreacionistički« pristup inicira zavisnost i mogućnosti manipulacije i kontrole, drugi, »evolutivni«339 pristup ekonomskim interakcijama, prožet duhom zajedništva, spontano rešava sve, međusobno neraskidivo povezane ekološke probleme današnjice, uključujući i problem neodrživog rasta ljudske populacije. Naime, nedostatak potencijala edukacije i pristupa informacijama o alternativnim izborima, nizak standard življenja i relativno niska očekivana životna dob, smatraju se indikatorima neumerenog rasta populacije, odakle je očigledno da su međuljudske i međudržavne kompetitivnosti koje postepeno dovode do sve dubljeg raslojavanja globalnog društva, uzrok ekoloških problema, dok ih, sa druge strane, posvećenje edukaciji, slobodna raspodela informacija i znanja o tehnologijama, davanje i brižno odricanje za druge spontano rešavaju kroz ujednačavanje ljudskih potencijala, te obujimanje zadivljujuće kulturne i biološke raznovrsnosti duhom jedinstva i harmoničnog zajedništva.

Za opravdanje iniciranja takmičarskih međuljudskih odnosa u savremenom društvu se smatra ubrzanje kojim se odigravaju naučne, tehnološke, komunikativne i kulturne promene i njima izazvani eventualni, pretpostavljeni napredak. Međutim, sada se možemo podsetiti da je »tiha voda ta koja breg roni«, kao i stare kineske priče o tome kako drvo koje brzo raste, brzo i uvene, dok ono koje sporo, umereno i u skladu sa svojom prirodom raste, doživi i dugovečnost. Gotovo je istorijsko pravilo da sva velika umetnička dela postepeno i polako dostižu popularnost, dok ono što naglo doživi »uspeh« u društvu biva brzo i zaboravljeno. S druge strane, ono što je tiho, skromno, ali i beskrajno milostivo i zadivljeno svetom, ostavlja trag na čitavom svetu. Na kraju krajeva, slično kao što je esencijalni cilj svih konstruktivnih, nejasnoćama iniciranih logičkih, jezičkih i filosofskih spekulacija upravo povratak na početak, na ponovno buđenje vere i osećaja harmoničnog, blaženog postojanja, i ono za čime traga savremeno društvo u svojoj trci za materijalnim bogatstvima, naučnim progresom, razvojem tehnologija i krutom edukacijom i jeste tihoća, smirenost duha, zadovoljstvo doživljaja sveta koje i proističe iz svetih religijskih tradicija i iskrenih umetničkih dela.

313

Kompetitivni odnosi koji dominiraju neo-darvinovskom teorijom evolucije primerom odslikavaju činjenicu da sve naučne teorije i druge metafore sveta odražavaju etiku koja dominira dobom u kome su one aktuelne. Premda se mnogobrojni otkloni od ravnoteže esencijalnih Jin-Jang principa kako individualnih načina razmišljanja i doživljaja sveta, tako i društvenih i ekosistemskih odnosa, odražavaju i na mediokritetna, programska ostvarenja koja poniču na temeljima datih shvatanja i viđenja sveta, kreativne teorije, razmišljanja i umetnički pristupi znatno bogatijeg potencijala globalnog unapređenja se u aproksimativno istim socijalnim uslovima pojavljuju kao odgovori koji pokušavaju da ukažu na smer povratka izgubljene ravnoteže. Kreativni začeci naučnog empirizma su, tako, ponikli u uslovima zaostalog religijskog dogmatizma i racionalne neprijemčivosti, kopenhagenska interpretacija kvantne teorije je inicirala buđenje izvorne mističnosti u »Deus ex machina« uslovima utrnule naučničke znatiželje i dečije radoznalosti, dok savremena interesovanja za sistemske i konstruktivističke pristupe opisivanju sveta odgovaraju aktuelnim neravnotežnim otklonima u smeru determinizma, inertnosti, materijalizma i izolacionog partikularizma, na račun nepredvidljivosti, odgovornosti, duhovnosti i putanja kao opisnih esencija. Danas smo svedoci i jednom dubokom preispitivanju pokretača prirodne selekcije, čiji rezultati nagoveštavaju pomak od sebične borbe za opstanak i nasumičnih genetskih promena – shvatanja koja odslikavaju kompetitivno društvo i besmislenost našeg postanka - ka prirodnoj selekciji po pitanju produhovljenosti i veličanstvenosti samih kriterijuma selekcije, ka spontanim prelazima životnih struktura u bogatija stanja organizacije, kao i duboko-ekološkoj svesti o savršenosti sveta kao odsjaja naše duše i simbiotičkih dodira živih bića i Prirode kao evolutivnih susreta. Nijedna interakcija u Prirodi nije jednostrana, te, stoga, kao što naučne teorije oblikuju ljudska razmišljanja o svetu, i najdublje težnje i ljudska razmišljanja koja na njima potiču ostavljaju tragove na naučnim slikama sveta. Podsetimo se da je čak i sam Čarls Darvin pisao da bi pojam »borbe za opstanak« trebalo da se razume u svom »širokom i metaforičnom smislu, tako da podrazumeva međuzavisnost jednih bića od drugih, uključujući ne samo živote pojedinaca, već čitavog potomstva«79. Nažalost, ove reči su zajedno sa Darvinovim prilazom isključivog uočavanja neposrednih očiglednosti i uzdržavanja od svih mogućih hipoteza, danas svakako negde zaturene i u mnogobrojnim preterano uprošćavajućim re-interpretacijama (kako od strane indirektnih tumača, tako i njegovih sledbenika393, a pod uticajem aktuelnog kompetitivnog mentaliteta industrijskog doba u povoju) vulgarizovane, i pod pridevom »darvinovski« se podrazumeva opšte smatranje kompetitivne i eksploatišuće borbe za isključivo sopstveni opstanak. Čak i pod predstavom kooperativnosti se često, naspram posmatračkog pogleda na ko-evolutivnu komunikaciju u kojoj dominiraju svestrane težnje ka razumevanju drugih bića, podrazumeva komunikacija recipročnih manipulacija. Međutim, u zaista opšte unapređujućoj komunikaciji ne postoje recipročni odnosi, već važi misao Fjodora Dostojevskog: »Ako nešto učiniš, i razmišljaš šta ćeš dobiti zauzvrat, onda nisi učinio, već prodao«, sa svom lepotom i prosvetljenošću kojima ovo »učinio« odiše, i svim uslovljavanjem, lukavstvom i prepredenošću, implicitnim u ovom »prodao«. A najlepše stvari na svetu se zaista ne mogu ni kupiti ni prodati, jer je njihova vrednost, kao i vrednost svih spiritualnih kvaliteta, kojima ove stvari i pripadaju, beskonačna i večna.

Međutim, u okvirima kapitalističke ekonomije se razvija doživljaj sveta u okviru koga se smatra da se vrednovanje ljudske interakcije sa Prirodom povećava posredstvom njene privatizacije, savremenog polaganja vlasništva nad ne samo geografskim

314

prostorima, već i živim bićima, ekosistemskim organizacijama, pa čak i Mesečevim »parcelama«. Svaka privatizacija odražava i izvorni smisao njenog jezičkog korena koji predstavlja latinska reč privare, koja znači »osiromašiti«, i zaista, svest o posedovanju, zanemarujući suštinski deo kvalitativnog spektra svakog posmatranog sistema koji se krije ne u njegovim površnim lokalizovanim, telesnim ili prostorno-vremenskim okvirima, već u kontekstu njegovog postojanja, u čitavom svetu ka kome se on pruža, neopisivo osiromašuje kako individualni doživljaj egzistencije, tako i globalno bogatstvo kreativnih socijalnih i ekosistemskih interakcija. I ukoliko opet sagledamo korene (a tokom ove knjige smo videli da je u ovakvom mudrom sagledavanju uvek prisutan i ključ pronicanja u put koji vodi ka budućnosti), ovoga puta ovakve kapitalističke ideje, primetićemo da ona u sebi implicitno sadrži ideju o neizostavno sebičnoj i zloj prirodi ljudskih bića, te, stoga, ovakvo građenje zgradbe jedne evolutivne prirodne organizacije odgovara njenom građenju od prozora, od želja za plodovima rada, a ne od njenih temelja koji odgovaraju duboko-etičko-estetskom doživljaju sveta iz perspektive ljudskih bića i tradiciji edukacije koja bi negovala ovakvu svest. Podela vlasništva nad prirodnim bogatstvima je kroz istoriju rezultovala u brojnim sukobima i tragedijama (a i danas nafta, dijamanti i drugo »drago« kamenje, te razni minerali, metali i skupocena drveća predstavljaju povode ratovanja10), a jedan od primera da privatizacija i svako veštačko ograničavanje životnih potencijala putem temeljne ideje o sebičnosti, kontroli i manipulaciji, a ne brižnosti, prihvatanju i pružanju slobode, implicira razdor i degradiranje prirodne uređenosti, možemo sagledati na primeru savremenog biopiratstva - patentiranja kako genetskih sekvenci64, tako i čitavih živih vrsta i lekovitih izuma346 koje su drevne tradicije milenijumima koristile (a kojima je ideja o njihovom patentiranju ili bilo kom drugom vidu privatnog vlasništva često neshvatljiva). Ideja da se privatizacijom može rešiti problem nedostatka brižnosti prema »prirodnom kapitalu« (što je pokušano međunarodnom konvencijom o biološkoj raznovrsnosti) predstavlja odraz brkanja plodova, neizbežnih posledica sa njihovim temeljnim uzrocima, usled čega, slično kao i u slučaju primene centralizacije i ograničenja slobode ponašanja u socijalističkim sistemima (što je, usled zanemarivanja važnosti mudrog ulaganja u temeljne vrednosti, nakon sloma socijalističkih ekonomija kroz relativno skorašnju istoriju rezultovalo u masovnim korupcijama – zloupotrebama javnih dobara zaradi sopstvenog profitiranja), ovakav pristup rešavanju problema na pogrešnom, plitkom nivou biva neuspešan. Slično kao što se iskrena brižnost prema biljci sagledava ne u seckanju njenih grana i listova ili samom očekivanju plodova, već u vrednom zalivanju njenog nevidljivog i nesagledivog korena, mudra edukacija i predanost bliskom, direktnom kontaktu sa drugim bićima, a ne ulaganje u vrhove organizacija i manipulisanje posredstvom političkih ograničenja, predstavlja put koji vodi ka održivoj ekonomiji, postojanoj samo u vidu odraza duha zajedništva i poverenja.

Jednostavan primer postojanja harmonične organizacije prirodnih sistema samo u nekompetitivnim uslovima može biti ronjenje na dah. Najpre, dugo se smatralo da ključ sposobnosti dugog zadržavanja pod vodom leži u zapreminskom kapacitetu pluća. Međutim, kao što znamo, nikada se samo jedna veličina ne može prihvatiti kao razlog bilo koje pojave, već uvek veza, putanja. Dugotrajna izdržljivost pod vodom u ovom slučaju predstavlja emanenciju veoma efikasne raspodele kiseonika u telesnim biohemijskim reakcijama respiracije. Odnosi između pojedinačnih ćelija ili, uopšte, bilo kojih srazmerno kompleksnih entiteta u bilo kom živom sistemu se mogu analogno

315

sagledati u odnosu individualnih jedinki. Kada bi dva ljudska bića morala da provedu neki, dovoljno dugi vremenski period sa ograničenom količinom životnih namirnica, kompetitivnost kao maksimizacija određenih varijabli sistema sagledala bi se, svakako, u što većem punjenju sopstvenih stomaka, što bi možda dovelo do propasti kako jedinke, tako i kolektivnog sistema u slučaju dovoljno velike oskudice. Međutim, iskrena kooperativnost bi se ogledala u zadovoljavanju sopstvenih potreba u samo minimalnom opsegu, kao i u svesnosti koja bi se protezala duž čitavog sistema, dakle čitavog skupa jedinki. Ovakva uređenost bi se očitavala ne u maksimizaciji, već optimizaciji sistema, koja bi odgovarala maksimiziranju njegovih mogućih opcija, te i verovatnoće preživljavanja, odnosno u navedenom primeru dugotrajnosti ronjenja na dah. Primetimo da premda pojam »kooperativnosti« podseća na vojni termin, on, u skladu sa svojim izvornim značenjem, ukazuje na atribut sagledanog ponašanja članova sistema, koje se karakteriše duhom zajedništva, i najčešće spontanim pronalaženjem optimalnih izbora iz perspektive globalnog sistema. Nedostatak ukrućavajućih regulacija kao emanencija težnji ka redukovanju opcija sistema se, stoga, može sagledati kao indikator iskrene kooperativnosti kao pružanja slobode, prihvatanja svačijeg pogleda na svet i pronalaženja srednjeg Puta za celokupnu Prirodu. Pre donošenja odluke kojom se postiže globalno optimalni izbor, neophodno je oslušnuti putanje koje nas povezuju u zajedničku celinu, zadivljenošću drugim bićima probuditi osećaj predanog jedinstva. Svaki pokret je optimalni, najlepši pokret onda kada je u njega, ne sa manipulativnim, već sa duboko predanim i poniznim težnjama, uključen čitav naš svet.

Nekada davno posmatrao sam koncert na kome su Jehudi Menjuhin i David Ojstrah izvodili koncert za dve violine Johana Sebastijana Baha. Zadivljen njihovom predanošću iz koje izranja sposobnost ukazivanja slušaocu na to stanje, obratio sam najpre pažnju na deonicu koju je jedan violinista svirao i učinilo mi se kako ova druga violina prelepo zvuči. Međutim, važilo je i obrnuto - koncentrišući se na ovu drugu violinu, prva zazvuča bajno. U tom trenutku mi se učini da sam spoznao pravu tajnu kooperativnog, harmoničnog delovanja koje inicira napredak globalnog sistema čiji smo deo, a to je upravo ukazivanje na lepotu tuđeg delanja, veličanje ne naših, već tuđih dela. I tada suštinske putanje sistema, kao harmonični zvuci koje iznedruju ove dve violine, imaju božansko dejstvo. Jer, »Ti, koga hoćeš (da uzmeš, da koristiš, prim.a.), u zabludi ostavljaš, a kome hoćeš (da daš, prim.a.), na pravi put ukazuješ« (Kur'an 7:155), kao što nam kaže drevna islamska poslovica, pokazujući nam, slično kao i biblijske reči – »I ko žedni neka dođe, ko hoće neka uzme vodu života badava« (Otkrovenje 22:17), na pružanje i uzdizanje lepote našeg sveta kao na spontani put harmonizujuće orijentacije celokupnog postojanja.

Kada se bića u komunikacije postave poput dolina ili mora, uzdižući i diveći se jedno drugom, tada ovakvi susreti odišu otvorenošću, te radosnim i spontanim otkrovenjima, čineći tako blistave holističke interakcije prepune novih i dragocenih spoznaja. »Planine i obale treba da se pojavljuju u sopstvenom obličju«215, jedan je od principa Senoa Ikenoboa, majstora ikebane, drevne istočnjačke veštine aranžiranja cveća. I zaista, naspram težnjama ka manipulaciji, koje opstaju u svim svrsishodnim komunikacijama nahođenim ka izvesnim ciljevima i otklonjenim od prirodnog puta njihovog razvoja, tiho i nenametljivo pružanje pažnje i prilike svakom detalju Prirode da se rascveta u svom beskraju imanentne lepote, predstavlja put kako budnosti za uočavanje lepote u svemu postojećem, tako i zaista prosvetljenih dodira između bića i

316

Prirode, te i blistavosti čitavog našeg sveta koji i nastaje u ovom, neprekinutom susretu. »Kao što se za venac na oltaru samo cveće u punom cvetu skuplja, gradinar cvetnjaka, na isti način, ne čupa biljku iz korena«261, podseća nas Nagarđuna na blaženo vaspitanje kao na otvaranje perspektiva za samostalni rast, što čini nenametljiv i suptilan pristup prosvetljenju bića našeg sveta, kroz koji putanje koje ko-kreiramo postaju poput jedne jedine, neprimetne niti koja povezuje pojedinačne cvetove u venac na oltaru naše posvećenosti obasjavanju pogleda na svet svetlošću duše. I dok egocentrične težnje ka menjanju sveta u skladu sa našim idejama sužavaju naš svet, čineći ga sve neprijemčivijim i obskurnijim za naš um, razvijajući svest o opasnostima Prirode koje nas prividno vrebaju na svakom koraku, ovakav uzdižući odnos u kome je imanentno poverenje u dobronamernost Prirode, kroz koji se kao na vrhovima dlanova koji se pružaju iz našeg srca pažljivo i brižno podržavaju detalji i bića našeg sveta, krije se i tajna istinske sreće - našeg stapanja u celinu sa čitavim svetom, sa svim postojećim. Sledeći Put Prirode, i kvaliteti našeg sveta kao putevi dodira našeg uma i Prirode prestaju da budu obojeni našim željama, težnjama i htenjima, već, obasjani istinskom harmonijom sveprihvatanja, postaju jasni poput toka izvorske vode, postaju ono što zaista jesu – slika naše duše, koja je oduvek bila u jedinstvu sa celokupnom kreacijom, koja je poput miloske suze na putu ka okeanu.

Prelaz od kompetitivnosti ka kooperativnosti bi doprineo buđenju uspavane blagodeti u mnogim kategorijama ljudskog društva, kao i u čitavoj planetarnoj samo-organizacionoj aktivnosti117. Za našu civilizaciju bi ovaj prelaz označavao tihu i spontanu transformaciju neodrživog u održivo postojanje, otvarajući vrata daljem evolutivnom napretku, napretku koji u svom putu i cilju ne bi bio oličen samo progresom na nivou sofisticiranosti proizvodnje, već i spiritualnom evolucijom svesti i radosti postojanja. Iz perspektive tehnološkog razvoja, ovaj prelaz bi se očitavao na preobražavanju hijerarhijskog i visoko-centralizovanog, ekspertskog dizajniranja, lišenog temelja duboke etike, ekološkog znanja i istinskih, produhovljavajućih socijalnih namena, u korisnički-centrirano, decentralizovano i participatorno dizajniranje ljudskih oruđa i uređaja. Tehnološki izumi bi, na taj način, postepeno prestajali da predstavljaju sredstvo akumulacije kapitala posredstvom ciljnih povećanja produktivnosti, i sluge dominantnih destruktivnih interesa, te postajali sredstvo olakšavanja teških poslova i ulepšavanja ljudskih stvarnosti i komunikacija. Pridavanjem primata parametrima produktivnosti u odnosu na istinsku svrhu tehnologija kao produkata naučnih istraživanja za dobrobit i pomoć ljudima, izgubila se i prava, humanistička vrednost tehnoloških naprava. Pretvaranje kompetitivnosti u kooperativnost bi se na nivou ekonomskih interakcija očitavalo u prelazu od krutih, centralizovanih, otuđenih organizacija u kojima figurišu pozivanja na propise i zakonske norme, ali ne i oplemenjavajuća saosećajnost i svest o delanju kao unapređenju čitavog čovečanstva, ka organizacijama decentralizovanim, globalno-timskim, fleksibilnim i lako adaptivnim, aktivno participatornim i efikasno komunikativnim duž svih hijerarhijskih nivoa. Svest o uskoj ograničenosti efekata naših delatnosti i o traćenju individualno-imanentnih kreativnih potencijala, koja opstaje u kruto uređenim hijerarhijskim organizacijama, preobrazila bi se u svest o počivanju kreativnih potencijala organizacije upravo na nivou holističke objedinjenosti relacija kojima se njeni članovi pružaju jedni ka drugima i ka svetu, što čini shvatanje koje bi poverenjem i odgovornošću proželo inherentne organizacione odnose, nalazeći spontan odraz u harmoničnosti kako interakcije sistema sa sredinom, tako i samih putanja sredine.

317

U participatornoj ekonomiji bi nestao niz otuđenja - radnika od posla i kapitala, proizvođača od proizvoda, korisnika od potrošačke odgovornosti - što bi, između ostalog, naspram »šrafovskog« doživljaja ljudskih funkcija u današnjim, otuđenim kompetitivnim ekonomijama, uzdiglo svest čovečanstva na razmišljanja o globalnom poretku i o beskonačnim pružanjima sopstvenih, makar i beskrajno malih uticaja. Na političkom nivou bi se ovaj prelaz sagledavao u koračanju od mnoštva izolovanih nacionalnih državnih organizacija, sukobljenih po pitanjima usko sagledanih interesa, ka kooperativnim inter-regionalnim vladama uobličenim harmonijom svesti o globalnom jedinstvu u kulturnoj raznovrsnosti (odražavajući osnovni princip svih samo-organizacionih sistema), duhom zajedništva i jednakosti koji prožima i blagodetno unapređuje planetarnu raznovrsnost, dok bi za edukaciju predstavljao ključni, civilizacijski-temeljni kreativni skok od tradicionalnog, jednosmernog i uslovljavajućeg učenja ka uzajamnom, svestranom učenju kroz slobodnu međusobnu razmenu razmišljanja i iskustava, participatornom učenju zasnovanom na konstruktivnom rešavanju ne fiktivnih zadataka, već aktuelnih problema, inspirativnom, a ne reproduktivnom učenju, učenju u kome učitelj nema ulogu programera mašina, već vodiča koji nenametljivo pokazuje na put mudrosti, učenju kojim se podstiče sagledavanje sveta iz sve novijih i čudesnijih perspektiva, podstičući, između ostalog, ne egocentrične kritičke odnose sukobljavajućih interesa, već poistovećujuće i dobronamerno sagledavanje sveta iz očiju drugih sa pogledom usmerenim na celinu Prirode. U okviru kooperativnog učenja opstaje jasna svest o postizanju sopstvenog napretka putem učenja samo onda kada i druga bića dostignu iste ciljeve, odakle se, nasuprot takmičarskog shvatanja da je pobeda jednaka porazu drugog, rađaju prosvetljujuće odgovornosti i brižnosti jednih za druge. Sve u svemu, harmonična svest o jedinstvu u raznovrsnosti čini emergentnu osobinu kooperativnih uređenja, te kolektivna, blažena inteligencija (Gaja, kolektivna svest, Vajtova kultura i sl.) i opšte blagostanje izranjaju kao posledice dinamičke harmonije putanja komunikacija sazdanih na kooperativnim težnjama živih bića koji je sačinjavaju. I ova inteligentna celina, celina Ljubavi kao planetarni emergentni kvalitet tada omogućava i uzrokuje participatorno i održivo dizajniranje, oplemenjujuća naučna istraživanja, radosno življenje i bezbrižnu, veselu evoluciju.

Kompetitivnost je adekvatna isključivosti, dok je kooperativnost adekvatna prihvatanju, te dok prvi, uvek uslovljavajući (u skladu sa sopstvenim interesima) pristup međuljudskim odnosima dovodi do sukoba i osećanja izolacije, bezuslovni putevi iskrene kooperativnosti na neprimetan način rađaju misli lepote, mira i harmonije u našem svetu. Svako istinski uspešno upravljanje u okvirima bilo koje organizacije se može zamisliti upravo kao altruistično posvećivanje pažnje artikulaciji i aktivaciji kooperativnih mreža komunikacije. U skladu sa posvećivanjem pažnje važnosti naših implicitnih težnji u svakodnevnim izražajima, i vrednosti koje karakterišu upravljačku kompetentnost bivaju preobražene od površnih kvaliteta gramatički ispravne dikcije, veštine pružanja usko efektivno relevantnih odluka i primarne orijentacije ka izbegavanju ekspresije prirodnih nesigurnosti, do duboko negovanog osećanja odgovornosti i brižnosti prema čitavom svetu, spontanog prihvatanja znanja o neznanju kao kreativnom logički-komplementarnom prostoru koji samo naša spiritualna intucija može iscrtavati, te uključivanja čitavog sveta, svakog bića Prirode u razmatranje sveopšte harmoničnosti uticaja naših odluka. Međutim, čak i kada uskladimo sve naše unutrašnje težnje i

318

osećanja ka dobronamernoj komunikaciji, može još uvek doći do sukoba ukoliko se težnje ka potpunoj kolaboraciji i zajedničkom, globalno optimizirajućem napretku upletu sa težnjom ka što bržem postizanju zacrtanog cilja331. Ovaj konflikt koji se rađa najpre u našim mislima, nalazi svoje mesto u čitavom sistemu naše komunikacije unoseći nemir i povratak na potencijal sukobljavanja. Stoga se svaki cilj mora preobraziti u Put, jer nijedan spiritualni odnos ne zna sa cilj.

Put naspram cilja

Jedan od najvažnijih zaključaka koji je kako implicitno, tako i eksplicitno bio sadržan u dosadašnjem delu knjige, a u kome se krije tajna svakog spiritualnog napretka, je i naglašavanje neophodnosti prelaska od svrsishodnog ponašanja, ponašanja usmerenog ka fiksnim ciljevima, na svest o Putu, predanosti trenutnom postojanju u kome se krije tajna dubokog religijskog osećaja. Svi polariteti, uključujući dobro i zlo, ispravno i neispravno, povoljno i nepovoljno, postojani su samo pri sagledavanju problema u kontekstu određenih ciljeva. U monističkoj svesti jedinstva uma i Prirode, potpune harmonije kvaliteta sveta kao puteva, sve stvari, sve prirodne promene i kretanja postaju savršeni, i samo povremeno blago uzkomešani i uzburkani ljudskim svrsishodnim pobudama. Dok nas svest u kojoj dominiraju ciljevi - čija je egzistencija, naravno, preduslovljena kvalitativno redukujućim mapiranjima detalja našeg sveta – navodi na kretanje van harmonije uma i Prirode, svaki trenutak postojanja monističke svesti Puta predstavlja radosno upoznavanje čitavog sveta, čudesni susret uma i Prirode, put koji ukazuje na put, na božanski dodir, na Ljubav kao smisao svega postojećeg.

U uslovima celovitošću orijentisane, holističke kooperativnosti, ciljevi kojima formalno streme bilo pojedinci ili čitava organizacija nisu važniji od ukazivanja na put prosvetljenja svakoga od članova. Dok svaka organizacija čije članove međusobno povezuje samo zajednički cilj, ali ne i put, biva suočena sa potencijalom razaranja kada dođe do neželjenih ishoda ovog kretanja ka cilju, iskrena, međusobnim i bezuslovnim saosećanjima i altruizmom umrežena organizacija je u stanju da prevlada velike krize i uvek pronađe put ka stanjima nove i bogatije uređenosti. Dok se kao cilj plitko-kooperativnih organizacija može sagledati opstajanje (preživljavanje), cilj duboko-kooperativnih sistema je spiritualni napredak, opstajanje na evolutivnom putu Prirode, iniciranje radosnog doživljavanja življenja kao samog Puta. Cilj iz ove perspektive, kao i bilo šta što radimo, nije toliko važan koliko način na koji se on izvodi, odnosno put koji do njega vodi. Često prisutno i gotovo tradicionalno shvatanje da »cilj opravdava sredstva« iniciralo je bezmerne tragedije, uključujući i degeneracije ljudskih bića idejama o njihovom uslovljavajućem »upravljanju« i korekciji ponašanja, a jedini način da se ovakav, često dugoročno unesrećujući prilaz oplemenjivanju ponašanja promeni u blaženi, zajedničko-unapređujući odnos jeste postavljanje važnosti puta, važnosti kvaliteta izvođenja naspram samog cilja. Stoga je umesto zaslepljenosti samim rezultatima izvedenih zadataka, neophodno mnogo više pažnje posvetiti buđenju zadovoljstva pri samoj izvedbi, pronaći cilj u svakom trenutku putovanja.

Jedan od najvažnijih poduhvata savremene edukacije bi trebalo da bude i razvijanje svesti o Putu naspram nahođenja na izvođenje zadataka zaradi sticanja nagrada ili izbegavanja kazni. Ovakvi potonji, uslovljavajući pokušaji »dizajniranja« živih bića uzrokuju duboke degeneracije i neprirodnosti ponašanja čije ponovno prevođenje u

319

spontane misli i pokrete zahteva dugotrajne napore. Pribegavanje konzumaciji opijata predstavlja, između ostalog, i jedan od savremenih načina oslobađanja od ovakvog svrsishodnog tereta svakodnevne komunikacije. I svi oblici psihoterapija kao namenski postupci nisu u stanju da izbrišu degenerišuću, prekomernu ciljevima opterećenu svest, već je samo ne svrsishodna, ne namerama ispunjena, već spontana svest u domenu slobodnog eksperimentisanja to u stanju da učini. Svaki odnos subjekta sa sredinom poseduje izbor u učestvovanju u međusobnoj orijentaciji - to će biti ili pokušaj orijentacije ka cilju ili orijentacije ka Putu, što bi odgovaralo orijentaciji u svim pravcima iz samo jedne perspektive, slično putu od bezbroj milja Ivana Karamazova koji se prelazi u jednom jedinom trenutku ili priči u kojoj, upitavši Gospoda gde se nalazi da bi se njemu uputio, Mojsije dobija odgovor da ako je sa tom namerom krenuo, već je stigao401. Svaki put kada se interesujemo za postignute ili postavljene ciljeve učestvujemo u zaboravljanju na najlepše, najvrednije stvari koje čine i smisao postojanja, i iniciramo klice nezadovoljstva koje prate svako delanje sa plodovima rada u mislima. Ljubav, pažnja, sreća, radost i sve istinski spiritualne crte ne izvode se sa ciljem u mislima, već kao sam Put, trenutna svetlost koju ne vidimo jer smo ona sama.

Svako svrsishodno ponašanje, ponašanje inicirano težnjom ka ispunjavanju određenih ciljeva, sistemski sagledano predstavlja delovanje inicirano težnjom ka maksimiziranju izvesnih varijabli sistema kome pripadamo i koji i jesmo mi. Kompetitivno ponašanje, pri tome, predstavlja samo podskup znatno šireg skupa potencijalnih svrsishodnih dejstava, iniciranih težnjama koje su, naravno, adekvatne saznajnom i razvojnom ukrućivanju sistema. Nasuprot tome, ponašanje prožeto svešću o Putu, o večnosti koja ispunjava svaki trenutak postojanja i u koju se može pronići samo posredstvom ovakve svesti, adekvatno je pažljivom, suptilnom i spontanom optimiziranju varijabli globalnog sistema kome pripadamo i koji, opet, jesmo mi.

Svaki planski odnos našeg uma i Prirode u smislu iscrtavanja mogućih opcija, računanja njihovih ishoda i pravljenja izbora između njih, u suprotnosti je sa spontanim reagovanjem i istinski kreativnim etičko-estetskim ponašanjem. »Birati jeste prevideti univerzalnost; porediti stvari jeste ne uspeti postići cilj. Tao ne ostavlja ništa sa strane«70, pisao je ČuangCe, ukazujući ne na biranje i klasifikovanje, već na sveprihvatanje kao put harmonije sa tokom Prirode. Biti sada i ovde i pronaći večnost u svakom deliću vremena i zrncu peska (jer, »evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja«391 (Korinćanima II 6:2), kao što nam kaže apostol Pavle) predstavlja zaista prosvetljeni vidik koji je u stanju da oslobodi ljudska bića svih briga koje donose planiranja i kretanja ka cilju i plodovima rada. Svako kretanje ka cilju je neophodno povezano i sa zavisnošću od vremena, te sa žurbom, a ne smirenošću usled održavanja svesti o prisutnosti cilja u svakom pogledu, pokretu, prizoru i trenutku. Poznata je priča o tibetanskom monahu koji je tokom izvesnog hodočašća u Lasi upitao jednog starog žitelja koliko još ima da ide do narednog svetog mesta. »Ako žuriš, nećeš nikad stići«, bio je odgovor mudrog žitelja. I zaista, žurba u kojoj se oličava sputavajuće i ukrućavajuće održavanja cilja i njegovih plodova na umu predstavlja duboki kontrast prosvetljujućoj svesti Puta sa ciljem, središtem Prirode u svakom njenom detalju. Priča se311 da je Sokrat imao običaj da tokom svojih šetnji, najednom zastane i po nekoliko časova ostane nepomičan, verovatno stopljen u čudesnu harmoniju nerazlučivog jedinstva svog sopstva i okoline. Slično tome, i radosni čistač ulica90 nikada ne gleda na kraj duge ulice ili broj zamaha metlom koji znače kraj njegovog radnog dana, već pronalazi zadovoljstvo i smisao u svakom trenutku svoga

320

rada. Odnos Puta i cilja, tako, predstavlja i odnos između večnosti (u svakom trenutku postojanja), ispunjene uvek radošću, spontanošću, otvorenošću i iznenađenjima, i prolaznosti, obeležene tugom, razočarenjima i zatvorenošću. Dok je potok u svoj svojoj ushićenoj turbulentnosti daleko od mora ka kome i žuri, i dok je kišnica, rasipajući se i slivajući niz padine brežuljka na sve strane, jureći za plodovima sveta raznovrsnosti, još uvek daleko od mora, velika reka, bliska moru, poseduje smireni tok koji, tiho odzvanjajući drevno »labbayka, labbayka«, kao da nam kaže »nema žurbe, mi smo tamo«185, a more koje nikada ne trči za ovozemaljskim blagima, i u koga se sve reke slivaju, uvek je u stanju prihvatanja, te tako odslikava samu večnost u moru prirodnih prolaznosti.

Biblijska metafora o drvetu znanja se lako može zamisliti i ne samo kao dobijanje moći formiranja znanja o znanju, samo-svesti i kontrole tamo gde lepota počiva u spontanosti, već i kao uvođenje ciljeva u ljudsko ponašanje. Svaki cilj blokira mnoštvo potencijalno uočljivih perspektiva i što je više ciljeva koje nosimo u mislima, to smo zatvoreniji i neosetljiviji za suptilne znake Prirode, koji su postojani oko nas zaradi našeg spiritualnog napretka. Noseći ciljeve na umu, zaboravljamo na večnost i beskrajnu ispunjenost koje nosi doživljavanje sveta ovde i sada. »Raj je igračka za decu. Jedan jedini atom Božije ljubavi vredniji je od stotine hiljada rajeva«401, smatrao je al-Bistami, pozivajući nas ne na uspavanu, ciljevima uslovljenu »religioznost«, već na bezuslovni, iskreni, čistom predanošću ispunjen prosvetljeni odnos sa svetom. Za sadašnjošću i Putem obojenu svesnost, sve što postoji postaje sveti ukazatelj na Put našeg srca, dok s druge strane, našim društvom danas uglavnom dominiraju apstraktni ciljevi, inicirajući nedovoljno, površno poštovanje sveta materije. »Svaka stvar koju opazimo, kazuje nam poneku tajnu«212, učio je Don Huan, a svako planirano izvođenje postupaka krije tajnu zaboravljanja naše prave, budne i sveobuhvatne prirode. Dok svesnom, namerama prouzrokovanom rukovođenju našim ponašanjem, oličenom u svim znacima pažnje (kao, na primer, osmesima koji se pružaju sa ciljem stavljanja do znanja naše dobronamernosti), nedostaje iskrena lepota komunikacije, spontano ponašanje se odlikuje i prosvetljujućim ukazateljima na osećanja radoznalosti, radovanja (koje je moguće samo prihvatanjem faktora iznenađenja) i prirodnosti. Tako, znajući da mapa nije teritorija, i svaki iskreni i topli osmejak ne može posedovati ni svoj razlog, ni objašnjenje, već jednostavno predstavlja odraz spontane unutrašnje harmonije sa Prirodom. »Ako nagaziš stranca na pijaci, izvinjavaš se naširoko zbog svoje nepažnje. Ako nagaziš starijeg brata, blago ćeš ga potapšati, ali ako nagaziš na roditelja, znaćeš da ti je već oprošteno. Stoga se kaže: savršeni ritual ne pravi razliku između osoba; savršena pravičnost ne vodi računa o stvarima; savršeno znanje ne mapira; savršena dobrota nije svesna sebe; savršeno poverenje se rasejava sa zlatom«70, pisao je ČuangCe, i svako od ovih odstupanja od savršenosti je inicirano zaboravljanjem naše prirodne vrline, praćenja spontanog Puta Prirode, i misaono-reflektivno mapirajućim rađanjem mnoštva ciljeva u našem svetu. Kako otvorena bliskost i poverenje u naš kontakt sa Prirodom, nošeni svešću Puta svojom svetlošću obasjavaju zatvarajući tamu strahopoštovanja, nepoznavanja i nepoverenja, koju iniciraju mnoštva ciljeva, tako i unutrašnji jezik srca, čistog divljenja čudesima Prirode prevazilazi ukazivanje važnosti jezičkim formama, normama i frazama za izbegavanje nesporazuma. Svaki trenutak našeg postojanja tako postaje blaženi dodir sa Prirodom, učenje kroz njega na putu našeg spiritualnog napretka.

321

Najzanimljivije i najkreativnije komunikacije su one koje su same sebi svrha. U suprotnom slučaju, ukoliko za sve učesnike komunikacije postoji unapred zadati cilj ka kome se svi kreću, tada se i iscrpljuje potencijal kreativnih ostvarenja i spoznaja koje bi se spontano izrodile iz date komunikacije220. Dok su spontane, improvizacione komunikacije otvorene na učestvovanje svakoga u njima, te orijentisane na razumevanje i pridavanje smisla percepiranim informacijama, fiksne i krute, u svrhu predviđanja ponašanja korišćene predrasude i fraze, težnje ka kontroli i dominaciji, sa svim okrivljavanjima i osećanjima otuđenja koje one donose, su po pravilu imanentne u komunikacijama u kojima učesnici teže postizanju ciljeva. Ukoliko u komunikaciji na umu posedujemo njen cilj, odnosno krajnji ishod, tada se ona razvija po planu, pri čemu opstajemo u stanju neprijemčivosti na beskraj raznovrsnih uticaja i inicijatora učenja i neponovljivih radosnih trenutaka. I dok svaka trema predstavlja posledicu težnji ka ponašanju u skladu sa detaljno isplaniranim rečima, postupcima i željenim postignućima, negovanjem samo naših unutrašnjih težnji, spiritualnih korena našeg ponašanja, i ono samo će, oslobođeno fiksnih planova i modela, spontano ukazivati na put smirenog i harmoničnog, sveopšteg prihvatanja i slobodne kreativnosti. »Savršenost Taoa i stvari - ni reči ni tišina ih ne mogu opisati. Ne pričati, ne ćutati – to je najviša forma debate« 70, pisao je ČuangCe, ukazujući na nužnost ukidanja svih modela naših odnosa sa svetom i pronalaženja direktne, nerečite harmonije sa Putem Prirode, iz koje spontano izranjaju savršeni ukazatelji koordinacije ponašanja. Dok spontane komunikacije koje su same sebi svrha spontano i ohrabruju nove učesnike ka njihovom kreiranju, slobodnoj prijemčivosti i ekspresiji osećanja, volja za ukazivanjem pažljivosti i pažnje, prihvatanja i poštovanja se gasi u komunikaciji u kojoj dominiraju ciljevi i predvidljivi razvoj događaja kao posledica redundantnih fraza i šablona ponašanja. Ko-evolucija u smeru razvoja poverenja, iskrenosti i dobrote moguća je samo tamo gde se na račun manipulativnih odnosa pojavljuje obostrano prihvatanje, a ovakav prelaz nužno biva nošen prelaskom sa usko uokvirenih, ciljevima nahođenih na u beskraj prostirućih krila spontanih komunikacija. Da međuljudski odnosi u kojima dominiraju težnje ka manipulaciji radi ispunjenja ciljeva danas, nažalost, dominiraju nad Putem orijentisanim komunikacijama lako se sagledava u savremenom naučno-tehnološko-ekonomskom doživljavanju Prirode kao sirovog materijala za obradu, kao i iskrivljenim vrednostima koje čine i pokreću »potrošačko« društvo. Da je ovakva globalno-lokalna zavisnost obostrana, može se sagledati iz činjenice da se posredstvom ovakvih, ciljem orijentisanih komunikacija (kao, na primer, u okviru školovanja), ljudi obučavaju za interese poslovnih (potrošačkih) ili naučnih delatnosti, pri čemu se zanemaruje posvećivanje pažnje tajni razvoja uzajamnog zadovoljstva bića i njihove sredine, koja počiva upravo u svesti Puta. Dok »šta ti radiš za mene?« predstavlja logično zaključno pitanje komunikacija sa egocentričnim ciljevima na umu, pitanje »šta ja radim za Tebe?« predstavlja adekvatnu vodilju spontane komunikacije koja, čineći nas beskrajno prostirućim kreativnim jezgrom spiritualnosti naspram pasivnog objektiviziranja naše egzistencije, rađa iskrenu i blagotvornu predanost drugim bićima. »Milosti hoću, a ne žrtve« (Matej 9:13), reči su Gospodnjeg predanja koje nas podsećaju da se ne svrsishodnim, uslovljavajućim delovanjima i vezanošću za plodove rada, već bezuslovnom predanošću i posvećenošću čitavog našeg bića milostivim putanjama koje se pružaju prema našem svetu, ne na cilj, već na sam Put orijentisanim umom, dostižu spiritualna sloboda i globalno oplemenjujuća svest.

322

Svrsishodna svesnost, takođe, nije u stanju da obuhvati jedinstvo uma i Prirode u skladu sa odrazom naših težnji - onoga što u najdubljem smislu i jesmo mi - na naš svet. Naime, ciljem ispunjen um rezonuje u skladu sa linearnim zavisnostima. Određena pojava se odredi kao željena, i formira se lanac uzročnih dejstava koji do nje dovodi i koji potom predstavlja plan našeg ponašanja. Međutim, ovakva linearna osnova nije u stanju da sebi objasni nelinearni, cirkularni poredak odnosa uma i Prirode u okviru koga se težnje iz kojih izviru naši postupci reflektuju na naš svet. Stoga je istinska priroda nas samih i Prirode nedodirljiva za ciljem ispunjenu svesnost, i pripada samo svesti Puta, orijentisanoj na emanenciju vrednosti u samom postupku izvedbe, i užitka ne u njenim plodovima, već u njoj samoj. Svaki umetnik koji zna da se mora izboriti sa prekidanjem veze sa slavom, pohvalama, nagradama i svim drugim plodovima svog stvaranja u svrhu dostizanja prave, spiritualne vrednosti svog dela, svestan je ovog pravila. U istočnjačkim tradicijama umetničkog stvaralaštva je poznato da kreacija svakog zaista vrednog umetničkog dela zahteva odricanje od svakog cilja400, te saživljavajuće, saosećajno i svepoistovećujuće (»i to sam ja«) utapanje individualne svesti u globalno, sveobuhvatno postojanje, adekvatno buđenju svesti Puta.

Svrsishodno ponašanje je zajedno sa njegovom »konkretnom« plodotvornošću od industrijske revolucije do danas u mnogome ukinulo izvornu poniznu začuđenost nad veličanstvenošću Prirode, i namesto nje postavila čoveka kao najviši hijerarhijski stupanj u organizaciji Prirode. Kontrola i dominacija su tako postali osnovni faktor u ljudskom odnosu sa Prirodom, dok je evolucija namesto božanske kreacije postala istorija metodologije učenja i baratanja sa što veštijim trikovima u svrhu sopstvenog preživljavanja i kontrolisanja Prirode. Međutim, jedno od osnovnih pravila sistemske teorije je i to da manji sistem nikada ne može kontrolisati veći sistem (ili, uopšte, živa bića), kao što ni deo sistema ne može kontrolisati njegovu celinu, te je, stoga, između ostalog, i svako prebacivanje odgovornosti i okrivljavanje bilo drugih, bilo sebe - što uvek u sebi nosi polaznu pretpostavku mogućnosti kontrole - zavaravajuća posledica svrsishodnog ponašanja, koja, slično kao i mnogi drugi polariteti, nestaje u svesti Puta u kojoj se preobražava u blaženu dobrotu svakog postupka. »Na svetu postoji samo dve vrste tragedija. Jedna je ne dobiti ono što se hoće, a druga je dobiti«, pisao je Oskar Vajld. A da »želeti stvari za sebe predstavlja koren svakog zla«, stara je Tao izreka.

Dokle god egocentrični ciljevi definišu naše unutrašnje težnje i verovanja, slični smo strelcu koji precizno pogađa takmičeći se za glineni trofej, postaje nešto nesigurniji u u borbi za limeni pehar, dok mu ruka drastično podrhtava pri gađanju za zlatni bokal70. Precizni Zen strelac se sjedinjava sa sa svetom »oko sebe«, i pušta da sama Priroda odapne strelu u pravom trenutku. Delatnostima koje obeležavaju sve drevne istočnjačke religiozne tradicije se, zahvaljujući odricanju od plodova rada, teži ispunjavanju dalekih, nesagledivih ciljeva koji se pružaju i ka nedogledu večnosti, te tako življenje postaje uvek Put, što je stav koji razvija sattvičnu moć fokusiranja i meditacije. Nasuprot ovakvom odnosu, u savremenom svetu, gotovo sve delatnosti koje ne vode instantnom ispunjavanju ciljeva, retko bivaju one kojima se posvećuje vredna pažnja, što inicira i dominaciju rajas ponašanja i vrednosti u modernom društvu. Mudrost, unutrašnja, prosvetljena radost i moć saosećanja nisu osobine koje se mogu ikada dostići kao jedni od mnogobrojnih ciljeva koji se posredstvom društvenih odnosa nude ljudskim bićima, već osobine koje se same po sebi razvijaju onda kada se prepustimo spontanom toku Prirode. »Neki ljudi nikada ništa ne nauče, jer sve razumeju isuviše brzo«185, pisao je Aleksander

323

Poup. Međutim, delatnosti koje donose neposredne satisfakcije, najčešće su destruktivne ili protraćujuće u globalnijim razmerama i dužim vremenskim razdobljima. Brzo »razumevanje« je, tako, nerazumevanje kroz širi vremenski opseg. Zaista vredne poruke, odnosi i harmonije se dugotrajno grade putem uvek novih i neponovljivih razumevanja sa mnogo različitih perspektiva.

Dokle god su svrhe u našem sagledavanju sveta preče od Puta, od ljubavi, zadivljenosti i poštovanja svega postojećeg kao puta koji vodi ka izvorištu božanske kreacije, i naš odnos sa sredinom, sa drugim bićima, te i sa stenama i vodama koje su takođe delovi našeg ekosistema i predstavljaju komadiće piramide života, koja nas održava negde na njenim delovima bliskim vrhu, biće odnos »Ja – to« o kome je pisao Martin Buber, i u okviru koga se i druga bića oko nas, koja u suštini poseduju sopstvene, nove i neponovljive izvore sveta, predstavljaju kao sredstva nad kojima ćemo ispoljavati našu moć, dominaciju i kontrolu ne bi li smo došli do postavljenog cilja. Ali, kada se posvetimo Putu sa iskrenim religioznim osećajem svepovezanosti i saosećanja u srcu, tada i naš odnos sa sredinom, sa svakim njegovim naizgled neživim i inertnim, ali zapravo kosmičkom ljubavlju stvorenim delom postaje »ja – Ti«. I tada sve stvari na ovom svetu umesto sredstava, postaju ciljevi, putevi koji nas direktno postavljaju u jezgro našeg postojanja, u blaženu harmoniju sa čitavim svetom.

Od egocentrizma ka pronalaženju lepote u svemu

Zbunjenosti, rascepljenosti i dezorijentacije kojima rezultuju mnoštva savremenih komunikacionih aktova između bića, prouzrokovani su pre svega ne različitim »sistemom kodiranja« sa jednakim najdubljim implicitnim težnjama (na primer, ka uzajamnoj spiritualnoj orijentaciji), već stalnim variranjima ovih težnji u pogledima na svet individualnih bića, što se na globalnijem, društvenom planu lako može očitati kao rascepljenost vrednosnih kriterijuma. Bića koja su okružena i uronjena u sistem kapitalističke ekonomije i bespoštedne kompetitivnosti na svim poljima ljudskih organizacija, široko rasprostranjenom vrednovanju veličanja sopstvenog ega i rajas karaktera ponašanja, nalaze se rascepljena u spoju sa drevnim vrlinama poštenja, poštovanja, dobrote, sattvičke svesti u kojoj dominiraju ne strastvenost i vezanost za plodove rada i svest o traženju suštine sveta u njegovim objektima, oslobođenih uticaja naše svesti i unutrašnjeg sveta, već mir, sloboda uma, čista vrlina i kosmička radost. »Isplativost« posmatranja detalja Prirode kroz okvire posedovanja suprotstavljena je spiritualnoj istovremenoj zaljubljenosti i nedodirivanju istih detalja, te negovanju najvećih vrednosti u onome što nema cenu i što se ne može kupiti ili prodati, dok je, uopšte, svest o mnoštvu i analizi, koja se ispoljava iz naučnih metodologija spoznaje sveta, u sukobu sa holističkim, ne-analitičkim i ne-sintetičkim (jer nema razbijene harmonije koju bi bilo potrebno ponovo uspostaviti) pogledom na svet. Iskreno verujem da ovi sukobi ne predstavljaju sukobe vojski iznad neutralnog prostora, već da sve negativne pretpostavke iz kojih isplivavaju pogrešne ideje kao putokazi našeg ponašanja predstavljaju nešto slično tmurnim oblacima koji ne gase, već samo prekrivaju Sunce. Stoga smatram da je prepuštenost putu Prirode, meditativna oslobođenost misli put kretanja u istinitom i uvek ispravnom smeru iz koga se spontano rađa poštovanje i zaljubljenost u čitav svet. Najdublje tautologije ponašanja i spoznaje sveta se ne uče, one su po prirodi u nama, te one zapravo i jesmo mi.

324

Čitav ovaj sukob vrednosti se može svesti na raskršće dva puta. Jedan vodi u egocentrizam, u odnose sa drugim bićima u okviru kojih ćemo veličati sebe, težiti da nas drugi vole, i da zavise od nas. Ovakav put vodi ka nestanku blaženih pogleda na svet i rezultuje u egzibicionizmu, zamračenosti zavisti i nezadovoljstva. Naspram duboke umetničke težnje ka osvetljavanju onoga što zaista jesmo putem davanja, predavanja nas samih čitavom svetu, naspram Dekartovog »mislim, dakle jesam« ili plotinovske svesti koja sebi dokazuje Boga samo putem lepote prisutne svuda oko nas (jer, »zar oni ne vide kako ptice u prostranstvu nebeskom bez muke lete, njih samo Alah drži. To su, zaista, dokazi ljudima koji budu verovali« (Kur'an 16:79)), razvijaju se egocentrični ideali vođeni normama tipa »kupujem, uzimam, pobeđujem, dive mi se, zavide mi...dakle, jesam«, kojima se narušava Put Prirode, uvek okrenut dobrotom prema bližnjima, prema čitavom svetu. Dok težnje da se bude bolji od drugih očigledno proističu ne iz snage, već iz slabosti (čijem nasilnom prevladavanju se teži u postavljanju sebe iznad drugih), spiritualna predanost bića, postavljanje poput mora sa koga se sve reke, sva bića našeg sveta veličaju, predstavlja odraz istinske snage, što je i razlog zašto je LaoCe smatrao da »najveća snaga izgleda kao slabost«. Put kojim ćemo se, nezahtevajući ništa zauzvrat, diviti lepoti sveta koja nas okružuje, uočavajući lepotu u svemu, predstavlja spiritualni put, put unutrašnjih impresija koji nas navodi na tiho prosvetljenje. »Gnoza je stalno divljenje«, smatrao je Šibli, ukazujući na rascvetavanje svakog prosvetljenog znanja upravo na temeljima zadivljenosti, beskraja lepote uviđenog i probuđenog u svakom detalju našeg sveta, u emanenciji shvatanja da »kuda god se okrenete, pa tamo je Lice Božije«401 (Kur'an 2:115). »Lepota je istina, a istina lepota – to je sve što na zemlji znaš i što treba da znaš«, pisao je Džon Kits, a raskršće ova dva puta podseća na raskršće puta čulnih zadovoljstava i puta kosmičke radosti Kata Upanišade387.

Posredstvom izgradnje spiritualnih temelja našeg doživljaja sveta u prilici smo i da pojednostavljeno iskazano, napravimo izbor između tri opšta puta - analogna tamas, rajas i sattva putanjama Prirode u okvirima indijske Samkja filosofije402, respektivno - kojim će se ostvarivati putanje koje povezuju naš um i Prirodu, a to su, kako ih ja nazivam, putevi Sunca, putevi crnih rupa i putevi planeta. Bića poput planeta u susretu sa raskršćima i nužnostima pravljenja izbora biraju po jedan put i odbacuju sve ostale, ljudi čiji bi se kontekst sagledavanja sveta mogao metaforično okarakterisati kao »crne rupe«, nalazeći neprijateljstvo i besmislenost u svakoj od ko-kreiranih varijanti (jer »svetlost sja u tami, a tama je ne pozna« (Jovan 1:5)), u sprezi sa težnjama ka posedovanju, jednostavno ih sve »progutaju«, dok ljudi-Sunca, poput zvezdanih ideala koji, obuzeti davanjem i ulepšavanjem sveta, obitavaju u sjaju jedinstva bića i Prirode, u susretu sa raskršćima jednostavno prihvataju sve opcije razgranatog stabla koje se otvorilo pred njima, i ovakav predani izbor »srednjeg puta«, koji je moguć samo u stanju potpune spontanosti, sveprihvatanja i uviđanja lepote i beskrajne dragocenosti u zaista svemu, rasvetljava celi svet, pružajući mu lepotu i radost, poput crta koje se pružaju ka čitavom svetu na dečijoj slici Sunca. »Kada bezbožnik proklinje Satanu, proklinje sopstvenu dušu...Sva dela Gospodnja dobra su: i on će dati svaku potrebnu stvar u pravo vreme. Tako da čovek ne može reći, ovo je lošije od onoga: jer u vremenu sve će to biti dobro obelodanjeno« (Sirah 21:27...39:33-34), pisao je Sirah. Jer, podsetimo se, koraci, jedan po jedan, stvaraju Put i ne postoji put bez putnika, kao što i ne postoji svet bez posmatrača. Svako biće je izvor svog Kosmosa čija se lepota stvara kroz njegov nesvesni dodir sa Prirodom, i u stanju spontanog prihvatanja svega postojećeg i uviđanja beskrajne

325

lepote u svakom deliću Prirode, svaki put postaje »srednji put«, put koji vodi u srce sveta, ka blaženom jedinstvu uma i Prirode, ka prepoznavanju sebe u svemu i svega u sebi.

Jedna od karakteristika egocentričnog doživljavanja stvarnosti je i posedovanje izrazitog kritičkog izražaja u opisima sveta. Međutim, slično kao što ukrućujuća manipulacija našim svetom predstavlja direktno i srazmerno redukovanje slobode našeg bića, i svim eksplicitnim osuđivanjima prethodi prepoznavanje sopstvenih grešaka u tuđim postupcima i nezadovoljstava putanjama koje stvaramo između našeg bića i sveta, odakle je jasno ne samo da ljutnja prema drugim bićima predstavlja refleksiju ljutnje prema sopstvenim pogledima na svet, dok zadivljenost našim svetom predstavlja zapravo zadivljenost prema kreativnim kontekstom našeg iskustva koji i čini srž našeg bića, već i da »sudeći drugom samoga sebe osuđujemo, pošto mi, sudije, činimo isto to« (Rimljanima 2:1), te da samo čista i nevina svest koja u svemu vidi izraze božanske lepote čini izvor kreativnih putanja Prirode. Stalne primedbe su emanencije težnje ka egocentričnom veličanju sebe u očima drugih, čime se slični utisci nezadovoljstva bude i u drugim bićima, na sličan način kao što za Oskara Vajlda nije bilo magle u Londonu sve dok je Džejms Vistler nije naslikao295. S druge strane, sveti, duboko-ekološki pogled na svet zanemaruje veličanje sebe u očima drugih, već pričajući samo o lepim stvarima uočenim u svetu oko sebe, smanjuje svoju »vrednost« u očima drugih, ali svet samo u očima ovakvog pogleda na svet postaje bistar kao suza. Dok ocenjivanje »objektivnih« dragocenosti ljudskih dela vodi sukobljavajućem postavljanju prepreka putu spontanog razvoja individualnih i globalnih doživljaja sveta, put traganja za raznovrsnim kontekstima u okviru kojih će posmatrana dela biti veličanstveno osmišljena predstavlja prosvetljeni put uzajamne spiritualne evolucije bića i sredine kroz blagodetno razvijanje tolerantnosti i poštovanja. »Milost slavi pobedu nad sudom« (Jakov 2:13), mislio je apostol Jakov, a u svojoj kritici sukobljavanja učenika oko pitanja ishrane, apostol Pavle jasno propoveda: »Stoga, ne osuđujmo više jedan drugoga, nego radije smatrajte da je pravo – ne postavljati bratu spoticanja ili sablazni...ništa samo po sebi nije pogano; samo onome, koji smatra da je nešto pogano, njemu je pogano. Jer ako je tvoj brat žalostan zbog jela, to znači da ti već ne postupaš po ljubavi« (Rimljanima 14:13), kao i: »Čistima je sve čisto, a opoganjenima i nevernima ništa nije čisto« (Titu 1:15). »Grešnik je samo onaj koji vidi grešnika u drugom čoveku«403, smatrao je Svami Vivekananda, a analogija ovakvih stavova koji u sebe uključuju i ukazivanje na kvalitete postojane samo kao puteve između misaonih bića i Prirode, postojana je i u rečima LaoCea koji smatra da se put svetog čoveka ne sastoji u kritikovanju, već u punjenju stomaka drugih bića, činjenju ih bezbrižnim i radosnim, uočavanju lepote u svemu postojećem, znajući da »svako sledi Moj (Božiji, prim.a.) put u svakom pogledu« (Gita 4:11), kao što je smatrao Krišna. »Za istinski religioznog čoveka ništa nije greh«, mislio je Novalis, slično kao i da »srećni su oni ljudi koji se svuda susreću sa Bogom. Oni su stvarno vernici«171. Kada su upitali svetog Isaka Sirina: »Ako je ko postigao čistoću srca, po čemu mi to znamo? I saznaje li ikad čovek da je srce njegovo čisto?«204, on odgovara: »Kada se kome svaki čovek čini čist, i niko mu se ne predstavlja nečistim i oskrvnjenim, tada je uistinu takav čist u srcu«204, pokazujući nam na spiritualni put napretka oličen u pretvaranju svake osude i etičke pronicljivosti u ljubav prema svemu postojećem. Jer »budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš božju razumeti u stvarima«84, kao što je smatrao starac Zosima.

Put spiritualne evolucije svesti se ogleda u duhu sveprihvatanja i spontanog postajanja, u buđenju sunčanih i zvezdanih, dečije nevinih, prosvetljenih pogleda na svet

326

i negovanju težnji za čuvanjem svega postojećeg, u spontanom izlivanju blaženosti i pružanju milostivosti našem svetu poput daha prolećnog vetrića koji nikada ne povređuje, ne razlučuje kritički i »objektivno«, već zadivljeno miluje, stvarajući svuda, u svakom biću i deliću Prirode, mir i harmoniju. »...Nismo pozvani samo da budemo dobri, čestiti, plemeniti i uzorni građani, već daleko više od toga: da postanemo deca Božija. Da se staramo o svetu koji nas okružuje i da taj svet prinosimo Bogu kako bi večno postojao. Nije li to i rešenje ekološke krize. Nije li rešenje ovog problema, kao i svakog drugog, u vraćanju na biblijski, hrišćanski pogled na svet«304, pita se patrijarh srpski gospodin Pavle, ukazujući na put ko-kreiranja potpune harmonije između uma i Prirode upravo u susretu sa najdubljim ljudskim težnjama, sa temeljima naših pogleda na svet, u buđenju prosvetljenih, Suncem duše okupanih saznajnih konteksta. »Ruševina ili praznina koju vidimo kada pogledamo Prirodu je u našem sopstvenom oku. Osa vida se ne poklapa sa osom stvari, i umesto transparentne, one izgledaju nejasne«89, smatrao je Emerson, ukazujući na harmoniju i lepotu našeg sveta, koje se grade na temeljima naših spiritualnih vrednosti. »Čovek je izgubio sekiru. Mladić je prošao pored kuće i čoveku je izgledao kao lopov. Nešto kasnije, čovek pronađe sekiru. Isti mladić je prošao pored kuće i izgledao je kao pošten čovek«185, stara je priča LieCea. Mi smo zaista ti koji gradimo naš svet. Gde vidimo lepotu, tu lepota i postaje. S druge strane, »onaj ko veruje da je sve isprazno, on sam je isprazan«, govorio je Isus (Toma 67). I iz Isusove metafore da »ništa ne ulazi spolja u čoveka što ga može opoganiti; nego što izlazi iz čoveka – to čini čoveka nečistim« (Marko 7:15), jasno je da upravo u našem intrepretiranju sveta počivaju svi antropocentrični polariteti (dobro i zlo, na primer) sveta, a ne objektivno, u samim stvarima, nezavisno od posmatrača. Ovakvo shvatanje je, naravno, u potpunom skladu sa idejom o svim kvalitetima kao putevima čija su druga strana ove ko-kreacije: živa bića – Gospodnje oči.

Svest o svetu kao slici naše duše, kao refleksiji naših najdubljih težnji, uz očiglednost holističkog poretka Kosmosa u okviru koga se relacije između delova sistema uvek odražavaju na stanje celine, ostavlja za posledicu očiglednu važnost uočavanja lepote i božanske smislenosti u svakom detalju našeg sveta. Naše interakcije sa svetom, koliko god bile beznačajne, na nivou najsuptilnijih misli, uvek se reflektuju na nas same, dok ostavljaju uticaj ne samo na objekte sa kojima smo mehanički interagovali, već na ceo, celcijati Kosmos. Kao što misaona stanja ljutnje i zamišljanja destruktivnih dejstava unose uznemirujuću disharmoniju kako u čitav misaono-telesni svet subjekta (jer se postaje ono što se zamišlja), tako i u svet drugih bića, uočavanje svetlosti u srcima drugih bića, njihove božanske prirode, samo sakrivene oblacima ljutnje i mapirajućih, egocentričnih misli, rađa osećanja i fizičke putanje harmonije i svetlosti i u biću subjekta i u čitavom okolnom svetu. Pošto prihvatanje odgovornosti i potencijal pridavanja smisla idu ruku uz ruku, tako i svest o ulivanju lepote i dobrote u sam svet posredstvom naših misli i aktivnog učestvovanja u kreiranju kvaliteta sveta, sadrži u sebi kako i prihvatanje odgovornosti za ne samo naše postupke, već i za dobrotu kojom odiše sam svet, a što je adekvatno i potencijalu pružene osmišljenosti postojanju.

Da je uočavanje lepote u svemu adekvatno i stvaranju lepog sveta lepo ilustruje jevanđelistička priča o Marti i Mariji (Luka 10:38-42). Praktično znanje i delatnost, kao i meditativno doživljavanje sveprisutne lepote predstavljaju komplementarne odnose ispunjenih ljudskih bića sa Prirodom. Kontekst naših doživljaja sveta u kome se krije tajna njegove i naše uzajamne osmišljenosti, povratno je spregnut sa praktičnim,

327

direktnim kontaktom uma i Prirode, a put evolucije svesti i spiritualnog razvoja se sastoji upravo u učenju buđenja prosvetljujućeg konteksta našeg doživljaja sveta koji nas pomera od zavaravajuće, egocentrične svesti da se ovaj kontekst može »kupiti« njegovim nadomešćivanjem predmetima obožavanja, do spiritualnog uviđanja mora lepote u zrncu prašine. Jer, ako ono što je »sveto« doživimo kao »svaki proces koji nas eksplicitno povezuje unatrag sa najvećim mogućim kontekstom kome pripadamo«290, tada postaje očigledno da prosvetljenost nastaje u očima posmatrača, kroz njegovu interpretaciju putem čudesnog dodira Prirode koja reflektuje naše težnje crtama našeg sveta, i samog bića u plemenitoj, primernoj i globalno-prosvetljujućoj težnji ka spiritualnom napretku, ka učenju kosmičkog konteksta učenja kroz koji ono postaje Jedno sa Prirodom.

Odnos doživljavanja ljudskih bića kao formi ili objekata i njihovog doživljavanja kao autonomnih, samo-organizacionih procesa poseduje analogiju u odnosu između egocentričnog pogleda na svet u okviru koga se bića doživljavaju kao objekti kojima se uslovljavajuće može manipulisati u svrhu zadovoljavanja naših potreba i ciljeva, i svetog pogleda koji uočava i budi lepotu u svetu. Dok egocentrična ideja o subjektu koji teži da se sviđa drugima, a zaboravlja na važnost uočavanja radosti i lepote u svetu oko sebe, prirodno dovodi do obostranog neprihvatanja kako crta sopstvenog bića, tako i crta drugih bića, bezuslovno prihvatanje koje predstavlja implicitnu karakteristiku svetog pogleda na svet, čini osnovu svakog oplemenjujućeg međuljudskog odnosa, i to, naravno, tako da je ono moguće samo van domena reči, opisa i objašnjenja, na nivou čistog iskustva. Naspram doživljavanja okolnih bića kao objekata čijim kvalitetima možemo posredstvom uslovljavanja manipulisati, doživljavanje drugih bića kao odraza nas samih, te kao izvorišta božanske kreacije, bića čija je svrha u samom njihovom postojanju, implicira bezuslovno, majčinsko, potpuno, spontano i otvoreno prihvatanje u kome nema ciljeva kao obaveza, želja, produktivnih stavova, očekivanja i svrha vezanih za uzroke prošlosti i posledice budućnosti, već su sam kontakt, same putanje koje povezuju ova bića u trenutku sadašnjosti kroz koji se dotiče sama večnost, svrhe same po sebi.

Sistemski pozdrav na putu ka evoluciji svesti

Sagledani odnosi između kompetitivnosti i kooperativnosti, cilja i Puta, te egocentrizma i uočavanja lepote sveta ne predstavljaju razdvojene, međusobno nedotičuće polaritete, već putanje cikličnih i umreženih zavisnosti u kojima se krije tajna zadovoljstva našeg življenja i puta evolucije. Naime, negovanje egocentričnih vrednosti kao posledica poređenja »posedovanih kvaliteta« sa tuđim »posedovanim kvalitetima«, navodi nas na kompetitivnu bitku, na svest da će naša vrednost biti tim veća što je vrednost drugoga manja, na osuđivanja i težnje ka menjanju sveta bez promene nas samih, inicirajući usput mnoštva ciljeva koji blokiraju i ignorišu beskraj prirodnih informacija kao povoda čudesnih spoznaja. Sebičnost i nepoverenje prirodno proističu kao odgovor našeg bića na ovakve odnose sa sredinom, prouzrokujući osećaj izolacije, koji u sprezi sa svešću o nama kao egu, njegovoj kratkotrajnosti i krhkosti, i osećanjem straha koji prožima ovakvu svest, dovodi do militarističkog prikaza sigurnosti, što dovodi do još dubljih razdvajanja i mentalno-emotivne izolacije, te, sve u svemu, životnog nezadovoljstva. S druge strane, meditativna svest o jedinstvu svega postojećeg, težnja ka prihvatanju nas i našeg sveta takvog kakvi smo, navode nas na uočavanje putanja zajedništva i nerazdvojivosti, na nas ne kao na puke telesne mehanizme, već kao na

328

puteve brižnosti i dobrote kojima se pružamo prema svetu, a koji dovode do uočavanja lepote u svemu, do divljenja utopljenošću u raznovrsnost Prirode, te do svesti o svima nama kao izvorima čudesnih svetova saznanja, kao i o tihom Putu Prirode koji prožima sve postojeće i koji čini nevidljivu spiritualnu vodilju u našem i globalnom putu napretka i evolucije. Tako, slično kao što u priči indijanskog plemena Čiroki, mali indijanac, čuvši za neprekidnu borbu dva vuka, »belog« i »crnog«, koja se odvija u našem biću, i upitavši svog dedu: »Ko će pobediti?«, dobija mudar odgovor: »Pa, onaj koga hraniš«, kroz perspektivu ciklične, duboko-ekološke i ko-kreativne prirode evolucije svesti, i mi otkrivamo da dok prvi ciklični put vodi od ega ka egu, stvarajući u svom toku putanje nezadovoljstva, nasilja, destrukcije i straha, drugi put vodi od harmonije jedinstva u raznovrsnosti ka istoj njoj, stvarajući usput blažene harmonije koje se pružaju ka čitavom svetu i zauvek opstaju. Esencija ovih samo-pojačavajućih cikličnih zavisnosti, krugova koji se u svom toku konstantno preslikavaju na čitav svet, je, tako, naš odnos sa svetom, relacije koje ga čine, put koji se pruža između nas i Prirode. Dok nas ovaj put, zasnovan na našem izboru, na našoj slobodnoj volji, u jednom smeru vodi ka egocentričnoj izolaciji, njegov drugi smer vodi u čisti monizam, u radosno i prijateljsko harmonizovanje svih suprotnosti i polariteta, ka svesti da čitav svet, sve što dodirnemo i sve što postoji, jesmo mi. Karakter ovako iscrtanih cikličnih putanja koje vidimo u svetu predstavlja odraz karaktera naših sopstvenih putanja, naše unutrašnje muzike, te je, tako (kao što je to već bilo naglašeno tokom kontemplacije pod okriljem Tai-ći-tu dijagrama u prvom delu knjige), ukazivanje brižnosti prema detaljima Prirode, kao i prosvetljenje naših sopstvenih vidika, uočavanje beskrajne lepote u svetu, zapravo delovanje na jedan identičan točak našeg spiritualnog napretka, čiji put čini upravo harmonizovanje čitavog našeg bića, te i našeg sveta kroz njega, posredstvom negovanja svesti Puta, logičke kooperacije i pronicanja u tajnu lepote svega postojećeg. »Među hiljadu stepenika koji vode Bogu, samo prvi predstavlja čudo«, reče al-Haladž, i zaista, kada svojevoljnim izborom zavrtimo ovaj točak beskrajnog spiritualnog napretka i evolucije života, kada preplavljeni poverenjem i otvorenošću postavimo čudesno, čisto semantičko pitanje jezikom srca, i hiljade toplih talasa Prirode će se pružiti ka nama, ukazujući nam na Put čije spontano praćenje stvara mir, čistoću i nepregledne harmonije u nama i oko nas. »U svakom trenutku, biram ko sam«, stav je Hajnca fon Ferstera koji ukazuje na naš sopstveni izbor programa rezonovanja, koji je u globalno optimizirajućem slučaju kada se maksimizira broj opcija, a redukuje zavisnost od svakog programa rezonovanja, spontan, prepušten toku Prirode, kada možemo držati beskraj Prirode na dlanu, biti Jedno sa njom, prepoznavati sebe u svakom deliću sveta, što odgovara »stanju krajnje mudrosti...jezgru kalkulusa ljubavi u kojoj se sve razlike suspenduju i sve je jedno«312. Učenje na greškama kroz otvoreni dodir sa Prirodom, budno osluškivanje njenih tananih odgovora na naše najsuptilnije misli i dela, predstavlja put koji se spontano budi na našem putu ka buđenju spiritualnog doživljaja postojanja kroz koji znamo da mi jesmo sve postojeće.

Zahvaljujući relevantnosti analognog, sistemskog pristupa spoznaji Prirode, putanje koje se uoče na bilo kom nivou sagledavanja sveta mogu se metaforično odnositi na mnoge druge situacije. Stoga se odnos između egocentričnog, sužavajućeg regresa sa jedne, i spiritualnog, sveprihvatajućeg i svepoistovećujućeg progresa sa druge strane može analogno uočiti i na nivou naučnog napretka. Dok linearni prilaz koga karakterišu »opšte« induktivne zakonitosti i fiksne pretpostavke vodi ka isključivosti sve više relevantnih opažanja i rasta krutosti sistema rezonovanja, kao i naučničke uobrazilje,

329

neodgovornosti i opšte krutosti na prirodne promene (koja se kroz krutost razmišljanja odražava i na krutost doživljaja sveta), nelinearni, abduktivni prilaz u okviru koga se stalno i iznova preispituju i modifikuju temelji naučnog sistema, putem ne odbacivanja, već pružanja karaktera relevantnosti i korisnosti svim prilazima i zapažanjima, dovodi do sve veličanstvenijih paradigmi kao programa istraživanja (koji sadrže i etičke vrednosti, a ne samo mehanističke programe ispitivanja), koje ništa ne ostavljaju po strani, već sve, zaista sve prihvataju.

Uzajamne, cirkularne uzročnosti koje karakterišu sve prirodne sisteme, omogućavaju nam nahođenje čudesnih točkova spiritualnog napretka delovanjem sa bilo koje polazne tačke. Dok je u prividnom svetu linearnih spoznajnih uređenosti važilo shvatanje da su egzistencije, stabilnosti, putanje razvoja i opšte prosvetljenosti temelja našeg znanja i postajućeg postojanja nas i čitavog sveta, nezavisne od konteksta u kome sagledavamo i interpretiramo naš svet, kroz sagledavanje nelinearne uređenosti Prirode, prirodno-abduktivnog rezonovanja i svojevoljnog, kontinualnog iscrtavanja bilo »začaranih«, destruktivnih, ili evolutivnih, »kreativnih« krugova232 na kvalitativno ko-kreativnoj relaciji um – Priroda, stičemo sliku o stapanju temelja i konteksta našeg saznanja u nerazlučivu celinu, te o prilici da našim izborom koji potiče iz najvećih, nesagledivih dubina našeg srca, imamo priliku da prosvetlimo »srce tame«, čime čitava holistička nauka budućnosti ispričana u ovoj knjizi, dobija i smisao skromne, plemenite religije. Dok smo u svetu linearnosti bili zavarani idejom da stajanje na krovu sa pogledom i rukama pruženim naviše, uz zadivljenost zvezdanim prostranstvima ne ostavlja nikakvog efekta na temelje na kojima opstajemo i na kojima smo sazdani, sada znamo da »zvezde sa krova« menjaju čitav svet, da našom potpunom predanošću čitavoj Prirodi i svim bićima našeg sveta, zadivljenošću koju kreira naš izbor konteksta sagledavanja svakog detalja sveta, i spiritualni, direktno nesagledivi temelji sa koga neprekidno nastaje i razvija se celokupna prirodna organizacija, postaju u biblijskom smislu sve stabilniji, u svoj svojoj fleksibilnosti na spontane modifikacije u dodiru sa Putem Prirode. Negovanjem čistih misli, dobronamernom posvećenošću svim bićima koja nas okružuju i naši temelji saznanja postaju sve čistiji i prosvetljeniji. Srce tame biva pretvoreno u čisti oreol božanske svetlosti, a naša razmišljanja postaju prožeta dubokim znanjem da se menjanjem temelja naših pogleda na svet, koji ko-kreiraju svet u dodiru sa vodiljom Prirode, prihvatanjem svega postojećeg, spontanim obasipanjem razumevanjem i saosećanjem, čitav svet spontano navodi na put harmonične evolucije svesti i duha. Pronalaženje lepote i unapređujućeg značenja u svakoj interpretaciji sveta, putem težnje ka dubokim saosećanjem i saživljavanjem sa njihovim izvorištima, i pogled na budućnost naše civilizacije postaje razvedren nadom i bistar poput jedne suze radosnice. Na taj način se i osvetljavaju kako Huj Nengova definicija Zena kao »sagledavanje svoje prirode«358, tako i razmišljanja Bude o svetom Putu kao o mudrom prosvetljenju tamne mrlje neznanja i inertnosti u dubini našeg srca, te Šubunova Zen slikovnica o ukroćavanju bika360, kao i finalno pitanje Teitaroa Suzukija da »Zen ponekad izgleda suviše zagonetan, kriptičan, pun protivrečnosti, ali to je, ipak, jednostavna disciplina i učenje: 'Čini dobro, izbegavaj zlo, pročisti svoje srce: to je Budin Put'. Zar ovo nije primenljivo na sve ljudske situacije: savremene i drevne, zapadnjačke i istočnjačke?«358

Ideja o svakom učenju kao učenju na greškama, o kiši, kokonima i neželjenim zrncima prašine kao preduslovima ostvarenja duga, leptira i bisera, o svakom svetom putu ka prosvetljenom moru jedinstva uma i Prirode koji vodi kroz planine izazova,

330

teškoća i nedoumica, te o kompleksnoj dinamičkoj uređenosti živih bića u okviru koje se kroz faze nestabilnosti prezentovane bifurkacionim tačkama prelazi u stanja bogatije organizacije, slaže se i sa sagledanim planetarnim naučnim progresom. Dok poperovska ideja o naučnom progresu kroz kontinualne verifikacije uspešnih i odbacivanje neuspešnih hipoteza odražava njegov linearni karakter, model Tomasa Kuna241 uključuje i specijalna stanja u okviru kojih se nagomilavaju činjenice koje se ne mogu objasniti trenutnim naučnim modelima, a koja se najpre ignorišu ili iniciraju sekundarne hipoteze, sve dok ne izazovu takozvani obrt paradigme, koji se karakteriše modifikovanjem naučne postavke slike o svetu u samim njenim temeljima, na nivou osnovnih, veoma često i implicitnih pretpostavki rasuđivanja. Temeljne putanje razmišljanja se analogno modifikuju prilikom izrazitih trenutaka prosvetljenja kada se naše implicitne karakteristike na neobjašnjiv način i u neopisivom pravcu menjaju, predstavljajući suštinske prelaze koji, poput skala na spiritualnoj lestvici penjanja ka sve širim kontekstima našeg doživljaja sveta, čine korake na putu individualnog i globalnog evolutivnog napretka. Revolucija na nivou temelja naših pogleda na svet, tako, predstavlja put ka evoluciji nauke, razmišljanja, svesti, te i same životne raznovrsnosti. Fleksibilnost pri potencijalnim promenama ovakvih osnovnih modova rasuđivanja karakteriše blagotvorena životna saznanja u poređenju sa krutim, logičkim, mašinskim, »svevažećim i nepobijajućim« stavovima. Dok zaslepljenost fiksnim predrasudama razmišljanja i ponašanja dovodi do zavaravajućih nesvesnih ubeđenja da smo u pravu, čak i onda kada svojevoljno idemo naspram prirodnog Puta opšteg mira i tolerancije, stalno preispitivanje naših kako eksplicitnih, tako implicitnih pretpostavki i verovanja predstavlja put ka razvoju saznajne fleksibilnosti, blaženog poštovanja, prihvatanja i zadivljenosti svim postojećim. »Kreatura, svet mentalnih procesa, je i tautološki i ekološki. Mislim da je to jedna samo-isceljujuća tautologija. Ostavljen sebi, bilo koji veliki deo Kreature teži da se ustali u tautologiji, to jest u unutrašnjoj konzistentnosti ideja i procesa. Međutim, pokatkad se konzistentnost raspari; tautologija se pocepa kao površina jezera kada se kamen baci u njega. Tada tautologija polako ali neposredno počinje da isceljuje«19, pisao je Gregori Bejtson. I slično kao što biljno seme nalazi plodno tlo u mekoj i rastresitoj zemlji, ispunjenoj potencijalom beskrajnog davanja i sveprihvatanja (Matej 13:4-9), i blažene ljudske ideje se rascvetavaju na fleksibilnim temeljima opšteg prihvatanja, poistovećivanja i božanskog traganja za udahnjivanjem smisla svakom detalju, svakoj misli i svakom pokretu Prirode. A da fleksibilnost i njen spontani razvoj predstavljaju put evolutivnog napretka skladno opisuju reči LaoCea: »Od svih stvari na svetu nema ničeg slabijeg od vode, ali ništa kao ona ne savlađuje ono što je čvrsto. Da slabost savlađuje snagu i nežnost savlađuje krutost, nema nikog ko to ne zna; ali niko ne saobražava svoje ponašanje prema tome...Ko na sebe primi grehe sveta postaće car sveta« (Tao Te Ćing LXXVIII).

Svaki sistem, bilo atomski, socijalni, matematički ili ekološki, može se sagledati iz okvira standardne sistemske teorije kao skup fluktuirajućih varijabli. Što je sistem fleksibilniji u smislu postojanja velikog broja potencijalnih stanja, lakoće provođenja stresa u procesima adaptacije na dejstvo sredine ili dostizanja novih stanja organizacije posredstvom procesa učenja, to će varijable kojima se on opisuje biti pokretljivijih vrednosti i u raznovrsnoj međusobnoj harmoniji. Poznato je da se sa sve finijom funkcionalnom diferencijacijom ćelija – specijalizacijom za obavljanje posebnih zadataka (centralizacijom), njihove regenerativne sposobnosti (fleksibilnost) redukuju, a ovakav

331

obrnuto srazmeran odnos između centralizujuće specijalizacije i spoznajne i adaptivne fleksibilnosti se analogno može pronaći i na nivou ljudskih razmišljanja, rezonovanja (usled fiksnih pretpostavki) i delovanja (usled svakodnevnih navika). Centralizacija svakog sistema je, naravno, neophodna, ali u umerenom opsegu, jer maksimiziranje svake pojedinačne varijable inicira povećanje krutosti sistema, koje kao, na primer, u procesima učenja, dovodi do nastanka ireverzibilnih promena u sistemu. Tako se svaki zdravi sistem karakteriše uravnoteženom slobodom (potencijalom fleksibilnog reagovanja) i uređenošću (umerenom centralizacijom). Bitno je primetiti da je u svakoj životnoj ravnoteži imanentno kretanje - neprekidno naizmenično pružanje ka naizgled suprotstavljenim, ali zapravo komplementarnim polovima dejstava - poput akrobate koji, hodajući po tankoj žici, nikada ne dostiže stabilnu ravnotežu, već stalno mora varirati intenzitet i usmerenost sile kojom deluje na motku u svrhu sopstvenog održanja, traganja za novim putevima evolucije, držeći se, dakle, ne jednostranog i odbacujućeg, već sveprihvatajućeg, »srednjeg Puta«. Slično tome, i svako živo biće i svaka zajednica mora stalno i iznova pronalaziti ovu harmoničnu ravnotežu kroz stalne promene stanja, istraživanjem interpersonalnih interakcija, otkrivanjem novih pogleda na svet i novih temelja rezonovanja. Jer, slično kao što je egzistencija prostora mogućnosti naših imaginativnih spoznaja uslovljena kontinualno, uvek i iznova samo-izgrađujućim metaboličkim putanjama (koje, analogijskim rezonovanjem, odražavaju nužnost stalnih noviteta, neprekidne evolucije na svim nivoima uređenosti Prirode u svrhu sistemskog održanja), i razvoj nove faze u evoluciji životnosti - obeležene ukorenjivanjem svesti o temeljima naših saznanja, svake naše interpretacije i svake delatnosti usmerene ka promenama našeg bića i sveta, kao kompasu i kormilarima broda opšte blaženosti i harmonije - uslovljen je stalnim preispitivanjima grana i osnova našeg znanja, putanja koje iznedruju plodovi naših aktivnosti i naših dubokih težnji sa kojima pristupamo svakoj interakciji, te njihovim fleksibilnim modifikovanjima.

Zapadnim civilizacijama se, i to pre svega iz okvira savremene ekonomije, iz ovakve, sistemske perspektive jasno nameće stav o nezdravosti kompetitivnog stila življenja u okviru koga su motivi pojedinaca orijentisani na maksimiziranje pojedinačnih varijabli, bili to sopstveni profiti ili sopstveni ego. Težnje ka maksimiziranju sistemskih varijabli iniciraju rast krutosti sistema, a samim tim i redukovanje njegovog potencijala učenja, evolucije, radosnog prihvatanja, zadovoljnog, slobodnog, lepog i kreativnog ponašanja, te zadivljenosti svetom. Konfučije je smatrao247 da se jedan od indikatora razvoja i stanja svake civilizacije može čuti u njenoj muzici, muzici koja je »najčistija forma umetnosti, i stoga najdirektnija ekspresija lepote«367, kao što je mislio Rabindranat Tagore. Premda u vremenu savremene globalizacije (ne kao neravnopravnih trgovinskih odnosa i gušenja kultura, već kao konstruktivnog i prijateljskog obujimanja, uopštavanja i ujedinjavanja različitih pogleda na svet) postoje divotni primeri sjedinjavanja raznovrsnih kulturnih tradicija (koji obelodanjuju nove horizonte za oplođenje sve blistavijih muza ljudske inspiracije), za zapadnu civilizaciju je, u opštem slučaju, karakteristična muzika (a muzika je čitav svet, te se stoga u ovom kontekstu pod njom podrazumeva i celokupna umetnost, kao i odnosi ljudskih bića prema svojoj sredini) sa velikim naglaskom na kompoziciju, te stoga sa obaveznim klimaksima, dok se istočnjačke tradicije (uključujući i latino-američke, kao i džez kompozicije afro-američkog porekla) karakterišu izbegavanjem izazivanja očiglednih klimaksa kako u umetnosti, tako i u personalnim interakcijama21. »Velika muzika se jedva čuje«, smatrao je LaoCe (Tao Te Ćing XLI), a

332

dok klimakse možemo povezati sa maksimiziranjem varijabli sistema i uvećavanjem centralizacije, smireno i znatno prirodnije protežiranje kontinualne lepote harmonija odslikava brižnost optimiziranja sistemskih varijabli i predanost Prirodi. Međutim, danas je očigledno da ponašanja i kartezijanski, egocentrični ideali savremenog društva, sa svojim akcentiranjem Jang kvaliteta, u mnogome odstupaju od prirodne ravnoteže Jin i Jang elemenata koji sa sistemskog stanovišta mogu odgovarati fleksibilnosti i centralizaciji, respektivno. Samo posmatranje Prirode nam na svim njenim nivoima ukazuje na uvek prisutnu optimalnost, ne hirovitost, već gracioznost i smirenost, a učenje kroz imitaciju Prirode bi se zasigurno odrazilo na otklon od dominacije Jang, patosom ispunjenih, uzbuđujućih, klimaktičkih odnosa u okvirima savremenog društva (u mnogome otuđenog od poistovećivanja sa prirodnim tokovima), odnosa prožetih napetošću kojom se ubrzava tok evolucije i naučno-tehnološkog razvoja - ali kroz koje se rasplamsavaju nestrpljivost i netrpeljivost, težnje ka nadvladavanju nezadovoljavajućih situacija, agresivnost, kult snage i moći, težnje ka vladavini, osvajanju, pokoravanju, iskorišćavanju i sticanju, i uopšte komunikacije u kojima se zaboravlja na vrednost sadašnjosti na račun uspavanosti ciljevima (i to što lakše dostižućim, tim bolje) koji se smatraju dostignućima i svrhama - ka čistoj i blagoj Jin, nenasilnoj, spontanoj, oslobođenoj intelektualnih ciljeva, ubeđujućih stavova i protoka vremena, nenametljivoj lirici (kao »prepuštanja životu da bude to što jeste«334) sveprihvatajućih i svepoistovećujućih odnosa u okviru kojih čitava Priroda i sva bića predstavljaju odraze nas samih, kroz koje se razvija moć pažljivog doživljavanja našeg sveta, koje predstavlja otkrivanje i nas samih. Kroz ovakav prelaz bi se i smisao, lepota i istinska vrednost našeg postojanja i delovanja pronalazili ne u rezultatu odnosa, već u njima samima, u samom činu izvedbe, u putu interakcije. Najdivnija umetnost kao da iscrtava i ukazuje na cilj negde u daljini, i kroz kretanje ka njemu čini ekstatična osećanja probuđenim u samom putu, ukazujući tako na lepotu traganja i svakog trenutka postojanja kao njen smisao, otvarajući pri tome vrata našeg uma za osetljivost i prijemčivost na beskraj prirodnih harmonija koje se rađaju u susretu radoznalih bića i Prirode.

Za predviđanje kretanja društvenih sistema se često koristi fon Nojmanova teorija igara u okviru koje se podrazumeva težnja svih učesnika u interakciji ka maksimiziranju isključivo sopstvenih varijabli. Međutim, i pored toga što izvesne, win-win klase fon Nojmanovih igara omogućavaju svestrane »dobiti«, mnoštvo je razloga koji govore u prilog neadekvatnosti upravljanja u skladu sa proračunima izvedenim iz ovakvih pristupa sagledavanju društvenih odnosa. Najpre, u živom svetu ne postoje monotone vrednosti. Isuviše nečega nikada ne znači da je to po svaku cenu i bolje, već je umerenost vrlina životnosti iz koje potiče svaka harmonija i stabilnost postojanja. Poseban problem je što su živa bića, za razliku od formulisanih modela na bazi teorije igara, uvek suočena sa beskonačnim brojem nepoznatih faktora koji utiču na njihove odluke, a koji se u svojoj holističkoj objedinjenosti suprotstavljaju ideji o linearnom maksimiziranju sopstvenog zadovoljstva. Ne samo da se realna bića razvijaju u procesima učenja, već živa bića zahtevaju stalne obostrano altruistične interakcije u kojima opstaju dragocena i nemerljiva pažnja. S obzirom da predstavljaju odraze evolutivnih dodira saznajnih bića i mora božanske tajanstvenosti Prirode, lepota, radost, dragocenost življenja i sve druge emergentne karakteristike koje sačinjavaju jezgro smislenosti življenja ne mogu se smestiti ni u kakve kvantitativne okvire. Sistem vrednosti ljudskih bića je multidimenzionalan, nemaksimizirajući, nelinearan, te, na kraju krajeva, i nemerljiv,

333

usled čega bi ljudska bića u međusobnim interakcijama morala težiti spontanom maksimiziranju harmonije između kontinualno novitetnih stabilnosti (evolutivnog reda) i kreativnog potencijala (slobode), plesu uravnoteženosti optimizirajuće brižnosti, uočavanja božanske lepote u svakom detalju našeg sveta, i radoznalosti istraživačkih susreta sa morem nepoznanica, kroz koji se otvaraju vrata ka globalnom evolutivnom napretku kojim se ne ugrožavaju perspektive budućih generacija. Ljubav, zadovoljnost (»nikad suviše mnogo«) i poniznost (»nikad prvi u svetu«), tri su bogatstva LaoCea (Tao Te Ćing LXVII), koja, slično kao i Isusovi odgovori na tri isposnična iskušenja (Matej 4:1-11): negovanje spiritualnih vrednosti, verna zadivljenost Putem Prirode i prihvatanje sopstvene odgovornosti za čitav svet, predstavljaju oličenje težnji ne ka maksimizaciji, već ka skromnosti, miru, poštovanju, tihoj zadivljenosti, ravnoteži i optimalnosti.

Osnovni problem dva najprimenjivanija tipa društvenih uređenja: kapitalističkog i socijalističkog modela, nalazi se upravo u njihovom implicitnom karakteru doživljavanja ljudskih bića koja predstavljaju entitete koji uslovljavaju postojanje ovakvih uređenja i čijoj blagodeti su ona, u teorijskom slučaju, i namenjena. Naime, implicitna pretpostavka u osnovi oba tipa uređenja je neo-darvinovska, kompetitivna, zla priroda ljudskih bića. Tako se iz perspektive socijalizma, nenormalno i neprirodno visoka centralizacija moći odlučivanja koristi za prevladavanje ovih »prirodnih« težnji pojedinaca i ujednačavanje raspodele materijalnih bogatstava, dok se za spontanije postizanje istog cilja, u kapitalizmu koristi demokratsko odlučivanje i slobodna kompetencija uslovljena pravilom reciprociteta. Međutim, upravo usled negrađenja kuće od temelja i ne-insistiranju na promeni ka doživljavanju prave prirode čoveka kao božanstvenog bića, oba sistema se karakterišu neljudskošću i tragedijama. Ne-kooperativnost, sebičnost i nesaosećajnost prisutni u kapitalističkim uređenjima, kao i kruto uklanjanje slobode ideja i ponašanja u socijalizmu, dovode do prisustva ogromnih nezadovoljstava u oba ova tipa političkih sistema. Nedostatak autonomije subsistemskih entiteta - uslovljen visoko-centralizovanim ciljevima u socijalističkim, a ne-etičkim, otuđujućim vrednostima (pohlepom kao »motivom profita«) kao pokretačima točka napretka u kapitalističkim uređenjima - iniciran redukovanjem slobode odlučivanja, potencijala osmišljavanja i evolutivne kreativnosti našeg odnosa sa svetom na račun prebacivanja sopstvenih odgovornosti na tuđe ili »objektivne« obrasce ponašanja, stoga sa sistemskog stanovišta predstavlja kritičnu manu oba tipa političkih platformi344. Svaki kibernetički model prirodnih sistema nam ukazuje da se samo promenom unosa, sistem, usled svoje samo-referentnosti, nikada ne može harmonizovati, što odslikava činjenicu da se živi sistemi ne mogu manipulativno, »na silu« prosvetliti, kao i da društvene revolucije po pravilu ne izazivaju istinski blagodetne promene na nivou internih putanja sistema. S obzirom da društvene harmonije predstavljaju holističke refleksije harmonija koje figurišu u odnosima pojedinačnih bića i njihove sredine, tada se i svaki vid političke organizacije može zamisliti upravo kao povratno dejstvo individualnog ograničavanja sopstvene slobode putem svesnim izborom iniciranog ukidanja odgovornosti prema svetu (pozivanjem na krute formalne modele odlučivanja), te redukovanja osećaja spiritualnosti i nivoa spontane zadivljenosti, koje oslobađanje od slobodnog osmišljavanja svega postojećeg podrazumeva. Ono što vidimo u svetu, to svet i mi sa njim spontano postajemo, što je i razlog zašto je samo učenje dubokog doživljavanja sveprisutne prirodne lepote u stanju da spasi svet.

334

Evolucija svesti, stoga, predstavlja spiritualnu revoluciju modernog doba. Rušenje ne zastarelih građevina našeg sveta, već krutih postavki naših misli i pokretača naših delatnosti, sve dublje sagledavanje korena ne tuđih, već sopstvenih mana, borba za slobodu ne nasilnim manipulisanjem drugim bićima, već milostivim čuđenjem nad poretkom sveta, kojim se temeljni svodovi našeg razmišljanja prožimaju prosvetljenim talasastim strujama čiste spiritualnosti i beskrajne lepote, čime se opcije naše egzistencije i širina naše slobode prostiru ka beskraju, predstavlja put ove evolucije. Prelaz od »slobode od...« do »slobode za...« do » « - čiste i nerečite slobode, spontanog doživljaja našeg sveta kroz jedinstvo uma i Prirode - predstavlja tako istorijski put evolucije globalne svesti čovečanstva, koji nas vodi u jedno novo »zlatno doba«, u odraz jednog davnog vremena opšte harmonije ljudskih bića i Prirode o kome su propovedali Tao mudraci. Dirljiva spontanost, prihvatanje kako nas samih, tako i svega postojećeg, sjedinjavanje sa čitavim svetom, čista predanost i brižnost kojom poput najdragocenijeg bisera čitav svet nosimo na okupanim dlanovima, predstavljaju odraz ove slobode koja je istovremeno i neraskidiva povezanost sa celokupnom kreacijom, sa najudaljenijim kosmičkim predelima, sa svakim osećanjem sveta, i ovakva svest sa kojom postajemo čitav svet, Jedno sa njim, jeste Ljubav, cilj svakog kosmičkog puta.

Smatra se da je maksimiziranje stvaranja bogatstava, socijalne kohezije i političke slobode nemoguće, te da promocija bilo koje od ove tri karakteristike društvenog uređenja zahteva degradaciju ostale dve55. Međutim, ovakva tvrdnja je istinita samo pod implicitnom pretpostavkom da se pod bogatstvima podrazumeva materijalna dobit iz okvira savremene ekonomske terminologije. Kada bi se pojam bogatstva proširio sa polja finansija i čulnih zadovoljstava na spiritualni doživljaj stvarnosti, i maksimiziranje bogatstva bi jasno odgovaralo optimizaciji profita, što bi unelo i harmoniju jedinstva u raznovrsnosti na nivou slojevitosti i slobode društva. Osnovna teza čitave ove knjige je da je problem savremenih društvenih i ekosistemskih organizacija upravo u sistemu vrednosti, kao i da bi se njegovom promenom i poistovećivanjem sa drevnim spiritualnim vrednostima, sve eko-organizacije prožele harmonijom i srećom. Ovakvo osvešćivanje korena našeg postojanja, koje bi obuhvatilo međuzavisnost svega postojećeg i svega što je ikada postojalo, očitavalo bi se u otklonu od vrednovanja kompetitivnosti, posedovanja, sebičnosti, egocentrizma i uzimanja ka negovanju kooperativnosti, davanja, brižnosti; naspram centralizacije i modela »jedan za sve« otvorio bi se put ka spontanom buđenju fleksibilnosti, osetljivosti, nenametanja, slobode i harmonične raznovrsnosti prožete svešću o neraskidivom jedinstvu i međuzavisnosti; naspram slepog negovanja redukcionizma, svet bi se prožeo holističkom svešću u kojoj bi redukcionizam zadržao ne istinitosno odražavajuću, već pragmatičnu svrhu; naspram ideje o izolovanosti pojedinačnih bića, svest o svepovezanosti bi bila sveprisutna; umesto linearno iscrtanih prirodnih težnji ka dostizanju stanja maksimalne entropije, probudila bi se svesnost o spontanim prirodnim težnjama ka evolutivnom napretku; naspram ukidanja odgovornosti pozivanjem na formalne determinističke modele i fiksne prividne sigurnosti, omogućio bi se povratak na odgovornost, prihvatanje indeterminizma i radosne nesigurnosti, te gajenje tanane saznajne harmonije između očekivanja i nepredvidljivosti; umesto ograničenosti i zatvorenosti u fiksne determinističke modele, probudio bi se pogled u beskraj raznovrsnosti kosmičkih aspekata, a mnoge esencijalne ravnoteže na području ljudskog doživljavanja sveta, uključujući snagu i milostivost, logiku i intuiciju, mudrost i lepotu, nalazile bi blažene odsjaje u našem svetu.

335

Međutim, podsetimo se još da se stajanje na višu stranu klackalice u svrhu povratka u stanje ravnoteže, analogno vođenju bitke protiv neravnoteže, ne može smatrati relevantnim i istinski uspešnim prilazom, jer, kao što smo već naglasili, prirodni polariteti se ne odlikuju klasično-naučnim, stabilnim tipovima ravnotežnih dejstava, već stalnim fluktuacijama, stalnim prelivanjem jednoga u drugo, kao što oličava Tai-ći-tu dijagram. »U našem svetu, statična stabilnost je jedna iluzija; jedina permanentnost je u održivoj promeni i transformaciji«248, smatra Ervin Laslo. Stoga se dugoročna, istinska i globalno harmonizujuća rešenja problema savremenog sveta nikada ne nalaze u akcentiranju jedne od strana interakcije (iako je koncepcija našeg jezika takva da je veoma teško ovako nešto izbeći), već u njihovom usaglašavanju, prihvatanju svih varijanti u jednu zajedničku harmoniju, što se može spontano izvesti samo u svetu koji prožimaju božanstvena lepota i spiritualni koreni, ali ne i isključivo kruta logička pravila. Tokom ove knjige uspeli smo da pokažemo da se sa logičke tačke gledišta nespojivi kompleksi razmišljanja mogu ujediniti u besprekorne harmonije – redukcionizam i holizam, objektivizam i subjektivizam, reprezentacionizam i solipsizam, individualizam i duh zajedništva, centralizacija i fleksibilnost, raznovrsnost i jedinstvo, fokusiranost i kontekstualnost, determinističke simulacije Prirode i mistični indeterminizam stvarnosti, naučno-tehnološki razvoj i brižna održivost, know-how i know-why znanja, plitka i duboka ekologija, ekonomija i kooperativnost, krize i napretci, evolucija i učenje, učenje i spontanost, evolucionizam i kreacionizam, materija i duh, tama i svetlost, prosvetljujuće menjanje sveta i sveprihvatajuće menjanje sebe, rad i meditacija, misaone refleksije i svest Puta, svepovezanost i spiritualna sloboda (beskrajnih izbora), jezik i neopisivost, naučna objašnjenja i metaforičnost, ciljevi i Put, pa, na kraju krajeva, i logika i vera, nauka i religija, predstavljaju Jang-Jin polaritete koje je ova knjiga, nadam se, iskreno i konstruktivno obgrlila. Naš posao tako nije uzimanje jednog, a ostavljanje drugog - jer »Tao ništa ne odbacuje, već sve prihvata«, i »Tao nije biranje između ovoga ili onoga, već kretanje zajedno sa svima njima« - već uzimanje i jednog i drugog, njihovo sjedinjavanje, i zatim njihovo blago ostavljanje u amanet budućim generacijama, jer kao što »Tao daje bićima život, a ne prisvaja ih«, i LaoCe nam govori da »kad završiš svoje delo (ma kako veliko) povuci se; takav je nebeski Put« (Tao Te Ćing IX). A nevezanošću za plodove rada, prosvetljujemo čitav svet i postajemo slobodni poput nebeske ptice na uzvišenom putu jedinstva uma i Prirode.

Mirni put dolaska do zaključka o izvodljivosti ujedinjenja suprotstavljenih, kroz »more of the same« interakciju sve sukobljavajućijih polariteta savremenog društva, iscrtan je u metafori sa kojom je i započelo traganje koje sačinjava ovu knjige i koje čini njenu osnovnu tezu: svaki kvalitet i sve što postoji je put, put koji se pruža između naše duše i Prirode. Svaki put se može sagledati kao simbol povezanosti, ali i kao znak razdvojenosti, i upravo u ovakvoj prožetosti povezanosti i razdvojenosti opstaje i Tajna nastanka sveta, života, radoznalih bića kao očiju Prirode, kontinualne evolucije raznovrsnosti, spiritualne zadivljenosti i čudesnosti saznanja, jer samo dualizam, samo razdvojenost može dovesti do monizma i svesti o jedinstvu, o svepovezanosti (kao religioznosti) svega postojećeg. I put večne, božanske Ljubavi se pred nama rasprostire u trenucima traganja za ravnotežom Puta, za balansnim odsjajem istovremene razdvojenosti i jedinstva našeg bića i celotnog sveta, za istovremenom, uzajamno pretapajućom meditativnom utonjenošću u jezgro našeg bića, osluškivanjem Puta Prirode kojim odzvanja naše srce u svakom trenu postojanja sa jedne, i saosećajnim saživljavanjem,

336

pružanjem čitavog našeg bića ka postajanju Jednog sa svakim bićem i detaljem našeg sveta sa druge strane, čineći da neprimetno pronalazimo isusovske ravnoteže (odslikane simbolom raspeća) mirnog, molitvenog, odgovornosno samo-usredsređenog i prisebnog uma sa pobedničkim pružanjem raširenih ruku dobrote, isceljenja i sveopšteg davanja blaga našeg duha ka čitavom svetu. Iz ovakvog shvatanja jasno proizilazi i stav o prihvatanju, prosvetljujućem osmišljavanju svih polariteta Prirode i njihovom ujedinjavanju ne u međusobno poništavajuću, statičku ravnotežu, već u dinamički ravnotežnu, međusobno prelivajuću i podržavajuću, evolutivnu harmoniju jedinstva u raznovrsnosti u jedinstvu u raznovrsnosti u…, kao putu rešavanja svih problema savremenog sveta. Da bi odnos spoznaje naše duše kroz Prirodu i Prirode, čitavog sveta kroz nas same, povratio harmoničnu, održivu evolutivnost, i spontano našao svoj blaženi odraz na celokupnoj biosferi, u svakom deliću sveta, svaki zaključak - poput dlanova koji se u molitvi stapaju u jedinstvo mira i beskrajne dobrote, samo da bi se otvorenom predanošću pružili i čitava Nebesa ponudili svakom biću i detalju našeg sveta - mora predstavljati otključak, i samo buđenje sve prosvetljenijih iskustvenih konteksta kroz postavljanje ne finalnih, sveobuhvatnih odgovora, već sve čudesnijih pitanja - odgovori na koja bude i prosvetljuju sve spiritualnije okvire novih pitanja, pružajući u nedogled evoluciju jedne lepote traganja - u harmoniji je sa Putem Prirode.

Sagledajući svet kao sliku naše duše, a sve polaritete koje uočavamo u njemu kao odsjaje identičnih suprotstavljenosti u svetu naših misli, osećanja, najdubljih težnji i vrednosti, možemo zaključiti ono što je odavno poznato u svim drevnim religioznim tradicijama, a to je da su samo molitva »da svi jedno budu« (Jovan 17:21), iskrena predanost, negovanje čistoće misli i osećanja u stanju da spasu svet. Kroz ovakav odnos prepuštanja Putu Prirode i buđenju lepote u svetu posredstvom naših temeljnih, spiritualnih kvaliteta kao druge strane puta kreacije kvaliteta, i prosvetljivanjem nas samih koji iz okvira sistemske teorije postojimo ne kao harmonija intrinsičnih kvaliteta, već kao relacije kojima se pružamo ka našem svetu, ka kontekstu našeg postojanja, i sam svet će postati obasjan blaženom svetlošću. Poput ružnog pačeta ili upanišadske ptice shvatićemo da smo ne samo mi, već i čitav svet oduvek bili beli i graciozni poput jednog labuda; da je samo jedan oblak zavaravajućeg preslikavanja prošao nebom našeg uma i kratkotrajno nam zamaglio vidik ka Suncu i zvezdama, ka blještavom jedinstvu naše duše i čitavog sveta. Naš svet postaće čist poput suze, a naši dlanovi će nositi izvore sa kojih će i sve »zeke moći da piju vodu«. Svaka putanja Prirode će postati emanencija božanske ljubavi, svaki prirodni detalj će nam kroz svoju lepotu pričati tajne celokupnog postojanja, u svim bićima ćemo videti Sunce duše, dok čitav svet postaće ispunjen suzama radosnicama posvećene predanosti.

ODABRANA LITERATURA:

1. Achenbach, Joel – »The Science of Things: Who Knew?«, National Geographic (November 2005).

2. Ajnštajn, Albert – »Moj pogled na svet«, Stylos, Novi Sad.3. Al-Ghazzali – »The Alchemy of Happiness«, translated by Claud Field (1909),

www.4. Almeida J., D. Peralta-Salas, M. Romera – »Can Two Chaotic Systems Give Rise

to Order?«, Physica D 200, 124 – 32 (2005).

337

5. Andersen, Hanne – »The History of Reductionism versus Holistic Approaches to Scientific Research«, Endeavour 25 (4) 153 – 6 (2001).

6. Anderson D., J. L. Anthony, A. Chanda, G. Denison, M. Drolet, D. Fort, M. Joselevich, J. R. Whitfield – »A New Horizon for Future Scientists: Students Voices from the Pan-American Advanced Studies Institute on Green Chemistry«, Green Chemistry G5 - 9 (2004).

7. Annan, Kofi A. – »We, the Peoples: The Role of the United Nations in the 21st Century«, United Nations, New York (2000).

8. Ashby, W. Ross – »An Introduction to Cybernetics« (1956), Chapman & Hall, London.

9. Aspect, Alain, J. Dalibard, G. Roger – »Experimental Tests of Bell's Inequalities Using Time-Varying Analyzers«, Physical Review Letters 49, 1804 – 7 (1982).

10. Assadourian E., Dhar A., Gardner G., Halweil B., Lenssen N., Mastny L., Nierenberg D., Renner M., Sarin R., Sawin J., Sheehan M. O., Taylor D., Youth H. - »Vital Signs 2003« (2003), Worldwatch Institute, www.

11. Atkins, Peter – »Galileo's Fingers: The Ten Great Ideas of Science«, Oxford University Press, Oxford (2003).

12. Ausubel, Jesse H., Robert A. Frosch, Robert Herman – »Technology and Environment: An Overview«, in »Technology and Environment« 1 - 20, edited by J. H. Ausubel & H. E. Sladovich, National Academy Press, Washington, D. C. (1989).

13. Ayres, Ed – »The Hidden Shame of the Global Industrial Economy«, WorldWatch Magazine (January/February 2004).

14. Ayres, Robert U. – »Industrial Metabolism«, in »Technology and Environment« 23 - 49, edited by J. H. Ausubel & H. E. Sladovich, National Academy Press, Washington, D. C. (1989).

15. Baecker, Dirk – »Knowledge and Ignorance«, International Heinz von Foerster Congress, Vienna (2003).

16. Baecker, Dirk – »The Joker in the Box or the Theory Form of the System«, Cybernetics and Human Knowing 9 (1) 51 – 74 (2002).

17. Barrow, John D. – »Impossibility: The Limits of Science and the Science of Limits«, Vintage, London (1998).

18. Bateson, Gregory – »Allegory«, CoEvolution Quarterly 44 - 6 (Spring 1978).19. Bateson, Gregory – »Mind and Nature: A Necessary Unity«, Hampton Press,

Cresskill, NJ (1979).20. Bateson, Gregory – »Number is Different from Quantity«, CoEvolution Quarterly

44 – 6 (Spring 1978).21. Bateson, Gregory – »Steps to An Ecology of Mind« (1972), The University of

Chicago Press, Chicago.22. Bateson, Gregory – »They Threw God Out of Garden« (1967), CoEvolutionary

Quarterly 62 – 7 (Winter 1982).23. Bateson, Gregory, Mary Catherine Bateson – »Angels Fear: Towards an

Epistemology of the Sacred« (1980), www.24. Bateson, Mary Catherine – »Full Circles, Overlapping Lives«, Ballantine Books,

New York (2000).

338

25. Bateson, Mary Catherine – »The Wisdom of Recognition«, Cybernetics & Human Knowing 8 (4) 87 – 90 (2000).

26. Beck, Malcolm – »The Destruction and Survival of a Beautiful Planet«, www.27. Beckman, Ted – »Martin Heidegger and Environmental Ethics« (2000), www.28. Beer, Stafford – »On the Nature of Models: Let Us Now Praise Famous Men and

Women, Too (from Warren McCulloch to Candace Pert)«, Informing Science 2 (3) 69 – 83 (1999).

29. Beer, Stafford – »Origins of Team Syntegrity«, in »Organisational Fitness, Corporate Effectiveness through Management Cybernetics«, Campus Verlag, Frankfurt (1993).

30. Beer, Stafford – »Strength«, Cybernetics and Human Knowing 9 (3-4) 139 – 44 (2002).

31. Beer, Stafford – »World in Torment: A Time Whose Idea Must Come« (1992), www.

32. Benking, Heiner, James N. Rose – »A House of Horizons and Perspectives: A Cognitive Deep Openspace for Positioning, Comparing, Merging and Morphing our Metaphors, Models, Maps and Views«, ISSS-ISIS Conference »The Compatibility of Social Systems«, Atlanta (1998).

33. Berry, Thomas – »Ethics and Ecology«, Seminar on Environmental Values, Harvard University (1996), www.

34. Bertalanffy, Ludwig von – »General System Theory: Foundations, Development, Applications« (1968), George Braziller, New York.

35. Bessie, Cornelia – “The Man in the Room across the Hall”, Cybernetics & Human Knowing 10 (3 - 4) 197 – 201 (2003).

36. »Bhagavad-Gita«, Bhaktivedanta Book Trust, Rijeka.37. »Biblija ili Sveto Pismo Staroga i Novoga zavjeta«, u prevodu Đure Daničića i

Vuka Stefanovića Karadžića, Longin, Novi Sad.38. Boero F., Belmonte G., Bussotti S., Fanelli G., Fraschetti S., Giangrande A.,

Gravili C., Guidetti P., Pati A., Piraino S., Rubino F., Saracino O. D., Schmich J., Terlizzi A., Geraci S. – »From Biodiversity and Ecosystem Functioning to the Roots of Ecological Complexity«, Ecological Complexity 1, 101 – 9 (2004).

39. Bohm, David – »A New Theory of the Relationship of Mind and Matter«, Philosophical Psychology 3 (2) 271 – 86 (1990).

40. Bohm, David – »Wholeness and the Implicate Order«, Ark Paperbacks, London (1980).

41. Bom, Dejvid – »Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici« (1957), Nolit, Beograd.

42. Bond, Peter – »Maturana, Technology, and Art: Is a Biology of Technology Possible?«, Cybernetics & Human Knowing 11 (2) 49 – 70 (2004).

43. Bonvillian, W. B. – »Science at a Crossroads«, Technology in Society 24, 27 – 39 (2002).

44. Bosmans, Phil – »Vzemi si čas...«, Novice IJS 112 (2004).45. Boudourides, Moses A. – »Chaos and Critical Theory«, »Einstein meets

Magritte« Conference, Brussels (1995).46. Boudourides, Moses A. – »Constructivism and Education: A Shopper's Guide«,

Conference on the Teaching of Mathematics, Samos, Greece (1998).

339

47. Bright C., Flavin C., Gardner G., MacDonald M., McGinn A. P., Nierenberg D., Sampat P., Sawin J., Sheehan M. O., Starke L., Youth H. - »State of the World« (2003), Worldwatch Institute, www.

48. Bröcker, Monika – »Between the Lines: The Part-of-the-World Position of Heinz von Foerster«, Cybernetics and Human Knowing 10 (2) 51 – 65 (2003).

49. Bröcker, Monika – »The Part-of-the-World Position of Heinz von Foerster«, Brief Strategic and Systemic Therapy European Review 1, 19 – 26 (2004).

50. Brooks, Michael – »The Weirdest Link«, New Scientist, 32 – 5 (27 March 2004).51. Brooks, Michael - »Worlds Apart«, NewScientist 30 – 3 (15 May 2004).52. Brower, Michael – »Cool Energy: The Renewable Solution to Global Warming«,

Union of Concerned Scientists, Cambridge, MA (1990).53. Brown, Donald A. – »The Ethical Dimensions of Global Environmental Issues«,

Daedalus (fall 2001).54. Buber, Martin – »I and Thou« (1923), www.55. Buchanan, Bruce – »Assessing Human Values«, Kybernetes (September 1997).56. Buchanan, Bruce – »Human Freedom and Cybernetic Principles«, Proceedings of

the Canadian Association for the Club of Rome, www (1997).57. »Buddhist Mahâyâna Texts«, Translated by E. B. Cowell, F. Max Müller and J.

Takakusu, Clarendon Press, Oxford (1894).58. Bunnell, Pille – »Changing the Question«, Cybernetics and Human Knowing 11

(4) 5 – 10 (2004).59. Byrne, David – »What is Complexity Science? Thinking as a Realist About

Measurement and Cities and Arguing for Natural History«, Emergence 3(1) 61 – 76 (2001).

60. Callister, William D. Jr. – »Materials Science and Engineering: An Introduction«, Fifth Edition, John Wiley & Sons, New York (2000).

61. Campbell, Deborah – »The Long and Winding (and Frequently Bumpy) Road to Successful Client Engagement: One Team’s Journey«, System Dynamics Review 17 (3) 195 – 215 (2001).

62. Capra, Fritjof – »Complexity and Life«, Emergence 4 (1/2) 15 – 33 (2002).63. Capra, Fritjof – »Tao fizike: Jedno istraživanje paralela između savremene fizike i

istočnjačkog misticizma« (1976), Opus, Beograd.64. Capra, Fritjof – »The Hidden Connections: Integrating the Biological, Cognitive

and Social, Dimensions of Life into a Science of Sustainability«, Doubleday, New York (2002).

65. Capra, Fritjof – »The Turning Point: Science, Society, and the Rising Culture«, Bantam Books, New York (1982).

66. Capra, Fritjof – »The Web of Life: A New Scientific Understanding of Living Systems«, Anchor Books, New York (1996).

67. Carroll, Lewis – »Alice's Adventures in Wonderland« (1865), Penguin Books, London.

68. Cecchi, Claudia, A. Vargas, C. Villagra, J. Mpodozis – »Answering Cuvier: Notes on the Systemic/Historic Nature of Living Beings«, Cybernetics and Human Knowing 11 (4) 11 – 9 (2004).

340

69. Chertow, Marian R., D. Rachel Lombardi – »Quantifying Economic and Environmental Benefits of Co-Located Firms«, Environmental Science & Technology 39 (17) 6535 – 41 (2005).

70. Chuang-tzu, Complete works, www.71. Churchman, C. West – »The Systems Approach«, Dell Publishing Co., New York

(1968).72. Club of Rome – »Towards a New Age of Information and Knowledge for All«,

World Summit on the Information Society, Geneva (2003), www.73. Cobern, W. W. – »Constructivism and Non-Western Science Education

Research«, International Journal of Science Education 4 (3) 287 – 302 (1996).74. Corning, Peter A. – »The Emergence of 'Emergence': Now What?«, Emergence

4(3) 54 – 71 (2002).75. Cull, Jane – »In Search of the Mind« (1998), www.76. Cull, Jane, Massimo Bondi – »Biology/Psychology of Consciousness: A Circular

Perspective«, www.77. Čia, Mantak, Juan Li – »Tai Či Či Kung I: Unutrašnja struktura Tai Čia«, D.

Petrović, Beograd.78. Čirban, Džon – »Stupnjevi duhovnog razvoja u pravoslavlju«, Kulture istoka 13,

43 – 6 (1987).79. Darwin, Charles – »On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or

the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life« (1859), ElecBook, London.

80. Dent, Eric B., Stuart A. Umpleby – »Underlying Assumptions of Several Traditions in Systems Theory and Cybernetics«, in »Cybernetics and Systems '98« 513 – 8, Austrian Society for Cybernetic Studies, Vienna (1998).

81. Depew, David – »The Baldwin Effect: An Archeology«, Cybernetics and Human Knowing 7 (1) 7 – 20 (2000).

82. D'Espagnat, Bernard – »In Search of Reality« (1979), Springer-Verlag, New York.

83. Diamond, Jared – »The Last Americans: Environmental Collapse and the End of Civilization«, Harper (June 3rd, 2003).

84. Dostojevski, Fjodor M. – »Braća Karamazovi« (1880), Prosveta, Beograd.85. Duncan, Richard C. – »The Peak of World Oil Production and the Road to the

Olduvai Gorge«, Geological Society of America Summit, Reno, NE (2000).86. Dykstra, Dewey – »On Fear of Solipsism: Science, Radical Constructivism, and

Science Education«, Karl Jaspers Forum 40 (2001).87. Dyson, Freeman – »Disturbing the Universe« (1979), BasicBooks, New York.88. Ehrlich Paul R., Anne H. Ehrlich, John P. Holdren – »Ecoscience: Population,

Resources, Environment«, W. H. Freeman and Company, San Francisco (1977).89. Emerson, Ralph Waldo – »Nature« (1836), www.90. Ende, Mihael – »Momo« (1973), Nolit, Beograd.91. Environment, Health and Safety Committee – »Green Chemistry«, Royal Society

of Chemistry (2002).92. Epstein, Ronald – »Pollution and the Environment: Some Radically New Ancient

Views«, Vajra Bodhi Sea: A Monthly Journal of Orthodox Buddhism 30 (2000).

341

93. Epstein, Ronald – »The Inner Ecology: Buddhist Ethics and Practice«, Vajra Bodhi Sea: A Monthly Journal of Orthodox Buddhism (March 1999).

94. Eriksen, Thomas Hylland – »Mind the Gap: Flexibility, Epistemology and the Rhetoric of New Work«, Cybernetics and Human Knowing 12 (1-2) 50 – 60 (2005).

95. Esfeld, Michael – »Quantum Entanglement and a Metaphysics of Relations«, Studies in History and Philosophy of Modern Physics 35, 625 – 41 (2004).

96. Fell, Lloyd, David Russell – »Biology's Room with a View«, in »Seized by Agreement, Swamped by Understanding«, University of Western Sydney (1994).

97. Fell, Lloyd, David Russell – »The Dance of Understanding«, in »Seized by Agreement, Swamped by Understanding«, University of Western Sydney (1994).

98. Feuerbach, Ludwig Andreas – »Principles of Philosophy of the Future« (1843), www.

99. Feuerbach, Ludwig Andreas – »The Essence of Christianity« (1841), www.100. Feyerabend, Paul – »Against Method: Outline of an Anarchistic Theory of

Knowledge« (1975), www.101. Feynman, Richard Phillips – »'What Do You Care What Other People Think?':

Further Adventures of a Curious Character«, W. W. Norton & Company, New York (1988).

102. Fischer, Hans Rudi – »Abductive Reasoning as a Way of Worldmaking«, Foundations of Science 6 (4) 361 – 383 (2001).

103. Fletcher, Alen – »The Art of Looking Sideways«, Phaidon, London (2001).104. Floyd, Christiane – »Choices about Choices«, Systems Research 13 (3) 261 – 70

(1996).105. Foerster, Heinz von – »Ethics and Second-Order Cybernetics«, Stanford

Humanities Review 4 (2) (1995).106. Foerster, Heinz von – »Metaphysics of an Experimental Epistemologist« (1995),

www.107. Foerster, Heinz von – »On Constructing a Reality«, the Fourth International

Conference on Environmental Design Research, Blacksburg, Virginia (1973).108. Foerster, Heinz von – »On Self-Organizing Systems and Their Environments«, in

»Self Organizing Systems«, Pergamon, New York (1960).109. Foerster, Heinz von – »Perception of the Future and the Future of the Perception«,

Instructional Science 1 (1) S31 – 43 (1972).110. Foerster, Heinz von – »The Logical Structure of Environment and its Internal

Representation«, International Design Conference, Aspen (1962).111. Foerster, Heinz von, Bernhard Poerksen – »The Metaphysics of Ethics: A

Conversation«, Cybernetics and Human Knowing 9 (3-4) 149 – 57 (2002).112. French, Steven – »A Phenomenological Solution to the Measurement Problem?

Husserl and the Foundations of Quantum Mechanics«, Studies in History and Philosophy of Modern Physics 33, 467 – 91 (2002).

113. Friends of the Earth International – »Towards Sustainable Economies: Challenging Neoliberal Economic Globalisation«, www.

114. Fromm, Erich – »Bekstvo od slobode« (1941), Naprijed, Zagreb.115. Fromm, Erich – »Umijeće ljubavi« (1956), Naprijed, Zagreb.

342

116. Frosch, Robert A., Nicholas E. Gallopoulos – »Strategies for Manufacturing«, Scientific American 261, 144 – 52 (1989).

117. Fuchs, Christian – »Co-Operation and Self-Organization«, tripleC 1 (1) 1 – 52 (2004).

118. Fuchs, Christian – »The Internet as a Self-Organizing Socio-Technological System«, Cybernetics and Human Knowing 12 (3) 57 – 81 (2005).

119. Furlong, Dermot, David Vernon – »Reality Paradigms, Perception, and Natural Science«, Proceedings of the Workshop »Autopoiesis and Perception«, Dublin City University (1992).

120. Galbraith, John Kenneth – »Money: Whence It Came, Where It Went«, Bantam Books, New York (1975).

121. Gardner, Gary, Payal Sampat – »Mind Over Matter: Recasting the Role of Materials in Our Lives«, Worldwatch Paper 144 (1998).

122. Gaspari, Mirko – »Kineska kosmološka shvatanja«, Kulture istoka 19, 12 – 3 (1989).

123. Gavrić, Tomislav – »Pravoslavna mistika«, Lento, Beograd (2003).124. Geguzin, Я. E. – »Kaпля«, Издательство »Haуka«, Moskva (1977).125. Geis, Don, Tammy Kutzmark – »Developing Sustainable Communities: The

Future is Now«, www.126. Gergen, Kenneth J., Lynn Hoffman, Harlene Anderson – »Is Diagnosis a

Disaster? A Constructivist Trialogue«, in »Relational Diagnosis«, Wiley (1996).127. Giatso, Tenzin, Radivoj Cvetićanin - »Svet je postao mnogo bolji«, Danas (20/21.

mart 2004).128. Gibbons, John H. – »On the Intimate Kinship among the Methods of Science, Art,

and the Humanities«, Technology in Society 25, 1 – 4 (2003).129. Gjatso, Tenzin – »Drevna mudrost, savremeni svet: Etika za novi milenijum«

(1999), Narodna knjiga, Beograd.130. Glanville, Ranulph – »A (Cybernetic) Musing: In Praise of Buffers«, Cybernetics

and Human Knowing 10 (2) 169 – 78 (2003).131. Glanville, Ranulph – »A (Cybernetic) Musing: The Gestation of Second Order

Cybernetics, 1968 – 1975 – A Personal Account«, Cybernetics and Human Knowing 5 (2) (1998).

132. Glanville, Ranulph – »A (Cybernetic) Musing: Varieties of Variety«, Cybernetics and Human Knowing 5 (1) 57 – 62 (1998).

133. Glanville, Ranulph – »An Observing Science«, Foundations of Science 6 (1-3) 45 – 75 (2001).

134. Glanville, Ranulph – »As Is and As If: to See or Not to See«, Conference Invencao Thinking the New Millennium, Sao Paolo (1999).

135. Glanville, Ranulph – »Behind the Curtain«, International CAiiA Research Conference »Consciousness Reframed '97«, Newport, UK (1997).

136. Glanville, Ranulph – »Chasing the Blame«, in »Research on Progress – Advances in Interdisciplinary Studies on Systems Research and Cybernetics« 11, Windsor, Ontario (1995).

137. Glanville, Ranulph – »Communication without Coding: Cybernetics, Meaning and Language (How Language, becoming a System, Betrays itself)«, Modern Language Notes 111 (3) (1996).

343

138. Glanville, Ranulph – »Desirable Ethics«, Cybernetics & Human Knowing 11 (2) 77 – 88 (2004).

139. Glanville, Ranulph – »Machines of Wonder and Elephants that Float through Air«, Cybernetics and Human Knowing 10 (3-4) 91 – 105 (2003).

140. Glanville, Ranulph – »Re-searching Design and Designing Research«, Design Issues 15 (2) (1998).

141. Glanville, Ranulph – »Sed Quis Custodient Ipsos Custodes?«, in »Self-Steering and Cognition in Complex Systems«, Gordon and Breach, London (1990).

142. Glanville, Ranulph – »The Self and the Other: the Purpose of Distinction«, in »Cybernetics and Systems«, World Scientific, Singapore (1990).

143. Glanville, Ranulph – »The Value of Being Unmanageable: Variety and Creativity in CyberSpace«, Conference »Global Village '97«, Vienna (1997).

144. Glasersfeld, Ernst von – »A Cybernetician before Cybernetics«, Systems Research and Behavioral Science 14 (2) 137 – 9 (1997).

145. Glasersfeld, Ernst von – »Cybernetics and the Art of Living«, 13th European Meeting on Cybernetics and Systems Research, Vienna (1996).

146. Glasersfeld, Ernst von – »Distinguishing the Observer: An Attempt at Interpreting Maturana« (1990), www.

147. Glasersfeld, Ernst von – »Knowing without Metaphysics: Aspects of the Radical Constructivist Position«, in »Research and Reflexivity«, Sage Publications, London (1999).

148. Glasersfeld, Ernst von – »Radical Constructivism and Teaching«, Archives Jean Piaget, Geneva (2000).

149. Glasersfeld, Ernst von – »Radical Constructivism: A Way of Knowing and Learning« (1995), RoutledgeFalmer, London.

150. Glasersfeld, Ernst von – »Reflections on Cybernetics«, Cybernetics and Human Knowing 7 (1) 93 – 5 (2000).

151. Glasersfeld, Ernst von – »Scheme Theory as a Key to the Learning Paradox«, 15th Advanced Course, Archives Jean Piaget, Geneva (1998).

152. Glasersfeld, Ernst von – »The Radical Constructivist View of Science«, Foundations of Science 6 (1-3) 31 – 43 (2001).

153. Glasersfeld, Ernst von –»The Incommensurability of Scientific and Poetic Knowledge«, International Congress on Science, Mysticism, Poetry and Consciousness, Instituto Piaget, Lisbon (1994).

154. Gleick, James – »Chaos: Making a New Science«, Heinemann, London (1987).155. »Global Challenge, Global Opportunity: Trends in Sustainable Development –

Johannesburg Summit 2002«, United Nations, New York (2002).156. Gorder, Justejn – »Devojka sa pomorandžama«, Geopoetika, Beograd (2003).157. Gorshkov, Victor G., Anastassia M. Makarieva, Vadim V. Gorshkov – »Revising

the Fundamentals of Ecological Knowledge: the Biota – Environment Interaction«, Ecological Complexity 1, 17 – 36 (2004).

158. »Gospel of Thomas«, www.159. Goswami, Amit - »Scientific Proof of the Existence of God«, What is

Enlightenment? 11, www.160. Graedel, Thomas – »Green Chemistry in an Ecological Context«, Green

Chemistry 1 (5) G126 – 8 (1999).

344

161. Grandpierre, Attila – »The Physics of Collective Consciousness«, Journal of General Evolution 48, 23 – 56 (1997).

162. Gray, Paul E. – »The Paradox of Technological Development«, in »Technology and Environment« 192 - 204, edited by J. H. Ausubel & H. E. Sladovich, National Academy Press, Washington, D. C. (1989).

163. Greenpeace Environmental Trust – »Future's Technologies. Today's Choices«, www (2003).

164. Gribbin, John – »Deep Simplicity: Chaos, Complexity and the Emergence of Life«, Penguin, London (2004).

165. Grössing, Gerhard – »Comparing the Long-Term Evolution of 'Cognitive Invariances' in Physics with a Dynamics in States of Consciousness«, Foundations of Science 6 (4) 255 – 72 (2001).

166. Gupta, Šašibhusan Das – »Čovek srca u bengalskoj tradiciji«, Kulture istoka 18, 44 – 6 (1988).

167. Haile, Sue – »The Greening of Engineering«, Green Chemistry 1 (2) G34 – 6 (1999).

168. Hajzenberg, Verner – »Fizika i Metafizika« (1969), Nolit, Beograd.169. Hamilton, Garry – »Filthy Friends«, NewScientist 34 – 9 (16 April 2005).170. Hammond, Scott C., Matthew L. Sanders – »Dialogue as Social Self-

Organization: An Introduction«, Emergence 4(4) 7 – 24 (2002).171. Hamvaš, Bela – »Antologija humana: pet hiljada godina mudrosti« (1947),

Dereta, Beograd.172. Hamvaš, Bela – »Scientia sacra I & II«, Dereta, Beograd (1943).173. Harding, Stephen – »Exploring Gaia«, Resurgence 204 (2001).174. Harding, Stephen – »What is Deep Ecology?«, Resurgence 185 (1997).175. Harries-Jones, Peter – »Understanding Ecological Aesthetics: The Challenge of

Bateson«, Cybernetics and Human Knowing 12 (1-2) 61 – 74 (2005).176. Hassan Z., C. H. Lai (eds.) – »Ideals and Realities: Selected Essays of Abdus

Salam«, World Scientific, Singapore (1984).177. Hefner, Alexandra – »Knowledge's Blind Spots: A Systems Theory Perspective

on Knowledge Creation and Learning«, www.178. Hegel, Georg Wilhelm Friedrich – »Phenomenology of Mind« (1807), Translated

by J. B. Baillie, www.179. Hench, Larry L. – »Science, Faith and Ethics«, Imperial College Press, London

(2001).180. Hese, Herman – »Demijan« (1919), Narodna knjiga, Beograd. 181. Hese, Herman – »Igra staklenih perli« (1943), Narodna knjiga, Beograd.182. Hiett, Peter John – »The Contradiction at the Heart of Complexity Science«,

Emergence 3 (3) 108 – 120 (2001).183. Hiett, Peter John – »The Place of Life in Our Theories«, BioSystems 47, 157 –

176 (1998).184. Hin, Alvin Lim Cheng – »Martin Buber's Philosophy of Dialogue as a Foundation

for Environmental Ethics«, Honours Thesis, National University of Singapore (1999), www.

185. Hoff, Benjamin – »The Tao of Pooh and the Te of Piglet« (1982/92), Egmont, London.

345

186. Hoffman, Andrew J. – »Examining the Rhetoric: The Strategic Implications of Climate Change Policy«, Corporate Environmental Strategy 9 (4) 329 – 37 (2002).

187. Holtorf, Cornelius – »Knowing without Metaphysics and Pretensiousness. A Radical Constructivist Proposal.«, Nordic TAG Göteborg: Archeological Epistemology and Ontology (1997).

188. Hong, Felix T. – »A Multi-Disciplinary Survey on Biocomputing: 1 & 2. Molecular and Cellular Levels & Systems and Evolutionary Levels, and Technological Applications«, in »Information Processing and Living Systems« 1 - 573, V. B. Bajic, T. T. Wee (eds.), Imperial College Press, London (2005).

189. Hong, Felix T. – »Deciphering the Enigma of Human Creativity: Can a Digital Computer Think?«, IPSP-2003 VIP Forum, Sveti Stefan, Montenegro (2003).

190. Hong, Felix T. – »Foreword«, in »Advances in Planar Lipid Bilayers and Liposomes, Vol. 1«, H. T. Tien, A. Ottova-Leitmannova (eds.), Elsevier, Amsterdam (2005).

191. Horvat, Milena – »Environmental Measurements: Tools«, Lecture at Jožef Stefan International Postgraduate School, Ljubljana (2004).

192. Howarth, George, Mark Hadfield – »A Sustainable Product Design Model«, Materials & Design 27 (5) (2006).

193. Howie E., S. Sy, L. Ford, K. J. Vicente – »Human-Computer Interface Design Can Reduce Misperceptions of Feedback«, System Dynamics Review 16 (3) 151 – 71 (2000).

194. Hu, Jixuan – »The Nodesignability of Living Systems: A Lesson from the Failed Experiments in Socialist Countries«, Cato Journal 11 (1) (1991).

195. Hua, Ellen Kei - »Kung Fu meditacije: mudre kineske izreke«, Arion, Zemun.196. Illich, Ivan – »Vernacular Values«, CoEvolution Quarterly (1980), www.197. Imoto, Seiichi – »The Philosophical Nature of Maturana's Theory of Perception«,

Cybernetics & Human Knowing 11 (2) 12 – 20 (2004).198. James, William – »Varieties of Religious Experience« (1902), www.199. James, William – »What is Pragmatism: What Pragmatism Means« (1904), www.200. Jasutani-roši – »Predavanje o zazenu, II«, Kulture istoka 10, 28 – 32 (1986).201. Jenck, Jean F., Frank Agterberg, Michael J. Droescher – »Products and Processes

for a Sustainable Chemical Industry: A Review of Achievements and Prospects«, Green Chemistry 6, 544 – 56 (2004).

202. Jensen, Derrick – »Thinking Outside the Classroom: an Interview with Zenobia Barlow«, The Sun magazine (March 2002).

203. Jeriček, Helena – »Negotovost – edina gotovost poklicev pomoči«, 6th International Conference on Cognitive Science, Ljubljana (2003).

204. Jerotić, Vladeta – »Povratak Ocima«, Ars Libri, Beograd (2004).205. Jesudijan, Selvaradžan – »Joga i zdravlje«, Saznanja, Beograd.206. Jesudijan, Selvaradžan, Elizabet Hojč – »Joga i sport«, Saznanja, Beograd.207. Johnson, Magnus – »Oceans Need Protection from Scientists Too«, Nature 433,

105 (2005).208. »Junk DNA«, NewScientist 54 (19 November 2005).209. Kamminga, Harmke – »What is This Thing Called Chaos?«, New Left Review

181, 49 – 59 (1990).

346

210. Kant, Immanuel – »Critique of Pure Reason« (1781), Translated by N. K. Smith, www.

211. Kasper, Marvin – »Prostorna terapija i projekt maitri«, Kulture istoka 10, 18 – 21 (1986).

212. Kastaneda, Karlos – »Put u Ihtlan« (1972), Prosveta, Beograd.213. Kauffman, Louis H. – »Eigenforms – Objects as Tokens for Eigenbehaviors«,

Cybernetics and Human Knowing 10 (3-4) 73 – 89 (2003).214. Kauffman, Stuart A. – »Antichaos and Adaptation«, Scientific American (August

1991).215. Kavabata, Jasunari – »Japan, divan, i ja« (1968), u »Besede dobitnika Nobelove

nagrade za književnost«, KUD »Diogen«, Beograd.216. Keeney, Bradford – »Circular Epistemology and the Bushman Shamans: A

Kalahari Challenge to the Hegemony of Narrative«, Cybernetics and Human Knowing 12 (1-2) 75 – 89 (2005).

217. Kelly, Kevin – »Out of Control: The New Biology of Machines, Social Systems and the Economic World«, Perseus Books, Reading, MA (1994).

218. Kenny, Vincent – »Autopoiesis and Alternativism in Psychotherapy: Fluctuations and Reconstruction«, in »Experimenting with Personal Construct Psychology« (1988).

219. Kenny, Vincent – »Gregory Bateson's Notion of the Sacred: What Can it Tell Us About Living Constructively?« (1997), www.

220. Kenny, Vincent – »Live Speech & Dead Speech in 'Psychotherapy'« (1999), www.

221. Kenny, Vincent – »Living in Anticipation«, www.222. Kenny, Vincent – »Mirror Sights: Casting Reflections Across the Surfaces of

Reflexivity« (2000), www.223. Kenny, Vincent – »On the Backwards Epistemology of Misguided

Psychotherapists«, in »Gregory Bateson«, Bruno Mondadori (2000).224. Kenny, Vincent, Georgianna Gardner – »Changing Conversations: Persons in

Transitions« (2000), www.225. Khan, Pir-o-Murshid Inayat – »A Sufi Message of Spiritual Liberty« (1914),

www.226. »Kineska lirika«, Rad, Beograd.227. Koare, Aleksandar – »Naučna revolucija« (1973), Nolit, Beograd.228. Koeljo, Paulo – »Alhemičar« (1993), Paideia, Beograd.229. Koeljo, Paulo – »Priručnik za ratnika svetlosti« (1997), Paideia, Beograd.230. Koffka, Kurt – »Principles of Gestalt Psychology« (1935), www.231. Kordeš, Urban – »Od resnice k zaupanju«, Studia Humanitatis, Ljubljana (2004).232. Kordeš, Urban – »Stališče udeleženosti«, Lecture at Hostel »Celica«, Ljubljana

(2005).233. Kornwachs, Klaus – »System Ontology and Descriptionism – Bertalanffy's View

and New Developments«, tripleC 2 (1) 47 – 62 (2004).234. Korthof, Gert – »Are Retrogenes Changing Darwin's Natural Selection Paradigm«

(1999), www.235. Koruga, Đuro – »Informaciona fizika i svest«, u »Nauka, religija, društvo« 143 –

74, Bogoslovski fakultet SPC, Beograd (2002).

347

236. Kosko, Bart – »Fuzzy Thinking: The New Science of Fuzzy Logic«, Flamingo, London (1993).

237. Krishnananda, Swami – »Thus Awakens the Awakened One«, www.238. Krohn, Wolfgang, Günter Küppers, Helga Novotny – »Self-Organization – The

Convergence of Ideas. An Introduction«, in »Self-Organization: Portrait of a Scientific Revolution«, Kluwer Academic Publishers (1990).

239. Kuhn, Lesley – »Complexity, Cybernetics and Human Knowing«, Cybernetics and Human Knowing 9 (1) 39 – 50 (2002).

240. Kumar, Satish – »Five Elements of Ecology«, in »Man in Nature« 5, Indian RS (1995).

241. Kun, Tomas – »Struktura naučnih revolucija« (1969), Nolit, Beograd.242. Kun, Tomas S. – »Racionalnost i izbor teorija« (1983), u »Kritika i rast

saznanja«, Imre Lakatoš, Alen Masgrejv (eds.), Plato, Beograd.243. Kun, Tomas S. – »Razmišljanja o mojim kritičarima« (1969), u »Kritika i rast

saznanja«, Imre Lakatoš, Alen Masgrejv (eds.), Plato, Beograd.244. Kurzweil, Ray – »Promise and Peril in the 21st Century«, CIO Magazine

(Fall/Winter 2003).245. Lakatoš, Imre – »Opovrgavanje i metodologija naučnoistraživačkih programa«

(1969), u »Kritika i rast saznanja«, Imre Lakatoš, Alen Masgrejv (eds.), Plato, Beograd.

246. Lalović, Branko – »Nasušno Sunce: kako da iskoristimo Sunčanu energiju«, Nolit, Beograd (1982).

247. Laoce, Konfucije, Čuangce – »Izabrani Spisi«, Prosveta, Beograd.248. Laszlo, Ervin – »Manifesto on Planetary Consciousness« (2003), www.249. Laszlo, Ervin – »Nonlocal Coherence in the Living World«, Ecological

Complexity 1, 7 – 15 (2004).250. Laszlo, Ervin – »The Systems View of the World: A Holistic Vision for Our

Time« (1996), Hampton Press, Cresskill NJ.251. Lee, Thomas H. – »Advanced Fossil Fuel Systems and Beyond«, in »Technology

and Environment« 114 - 36, edited by J. H. Ausubel & H. E. Sladovich, National Academy Press, Washington, D. C. (1989).

252. »Less is More«, NewScientist 3 (19 November 2005).253. Long, Denise – »A Movement and a Rest: the Paradox of Peace«, North Raleigh

United Church Newsletter (July 15, 2001).254. Lovelock, James – »Gaia: Medicine for an Ailing Planet«, Gaia Books, London

(2005).255. Lovelock, James E. – »Gaja: nov pogled na življenje na Zemlji« (1979),

Cankarjeva založba, Ljubljana.256. Lovins, Amory – »Natural Economy: Design as if Nature Matters«, Resurgence

213 (2002).257. Lowdermilk, W. C. – »Conquest of the Land Through Seven Thousand Years«,

Agriculture Bulletin 99 (1939), www.258. Lubchenco, Jane – »Entering the Century of the Environment: A New Social

Contract for Science«, Science 279: 491 – 7 (1998).259. Lumley, Ted – »Niche Persona – Healing the Twisted Arrogance of

Responsibility« (2000), www.

348

260. Lumley, Ted, Martine Dodds-Taljaard – »Indigenous Wisdom and its Lessons for the Systems Sciences«, World Congress of Systems Sciences, Toronto (2000).

261. Lu-Trub (Nagarjuna) – »She-Rab Dong-Bu or Prajnya Danda«, translated by W. L. Campbell, Calcutta University (1919).

262. Macy, Joanna – »World as Lover; World as Self«, In Context 34, 22 (1993).263. Malik, S. C. – »Holistic Science and Consciousness«, in »Man in Nature« 5,

Indian RS (1995).264. Marfi, Pol – »Saznanje i ljubav«, Kulture istoka 13, 11 – 9 (1987).265. Margulis, Lynn – »Symbiotic Planet: A New Look at Evolution« (1998), Basic

Books, New York. 266. Masao, Abe – »Zen i Niče«, Kulture istoka 14, 4 – 8 (1987).267. Maturana Romesin, Humberto – »Autopoiesis, Structural Coupling and

Cognition: A History of These and Other Notions in the Biology of Cognition«, Cybernetics and Human Knowing 9 (3-4) 5 – 34 (2002).

268. Maturana, Humberto R. – »Ontology of Observing: The Biological Foundations of Self Consciousness and the Physical Domain of Existence«, American Society for Cybernetics Conference, Felton, CA (1988), www.

269. Maturana, Humberto R., Bernhard Poerksen – »Varieties of Objectivity«, Cybernetics and Human Knowing 11 (4) 63 – 71 (2004).

270. Maturana, Humberto R., Sima Nisis de Rezepka – »Human Awareness: Understanding the Biological Basis of Knowledge and Love«, 6th Conference of the International Association for Cognitive Education, Stellenbosch, South Africa (1997).

271. Maturana, Humberto Romesin, Pille Bunnell – »Biosphere, Homosphere, and Robosphere: What Has That To Do With Business«, Society for Organizational Learning Member's Meeting, Amherst, MA (1998).

272. Maturana, Humberto, Francisco Varela – »The Tree of Knowledge: The Biological Roots of Human Understanding« (1987), Shambhala, Boston & London.

273. Maturana, Humberto, Gerda Verden-Zöller – »Biology of Love«, in »Focus Heilpadagogik«, Ernst Reinhardt, München/Basel (1996).

274. McGinn, Anne Platt – »Safeguarding the Health of Oceans«, Worldwatch Paper 145 (1999), www.

275. McGrath, Alister – »Glimpsing the Face of God: The Search for Meaning in the Universe«, Lion Publishing, Oxford (2002).

276. McGrath, Alister – »The Re-enchantment of Nature: Science, Religion and the Human Sense of Wonder«, Hodder & Stoughton, London (2002).

277. Meadows, Donella H., Dennis L. Meadows, Jørgen Randers, William W. Behrens III – »The Limits to Growth: A Report for the Club of Rome's Project on the Predicament of Mankind« (1972), Pan Books, London.

278. Medawar, Peter – »Is the Scientific Paper a Fraud?«, The Listener 377 – 8 (September 12, 1963).

279. Medd, Will – »What is Complexity Science? Toward an 'Ecology of Ignorance'«, Emergence 3 (1), 43 – 60 (2001).

280. Menant, Christophe – »Meaning and Information«, Entropy 5, 193 – 204 (2003).281. Mencius, Complete works, translated by James Legge (1895), www.

349

282. Metcalf, Gary S. – »A Critique of Social Systems Theory«, www.283. Metzger, Jurgen O. – »Agenda 21 as a Guide for Green Chemistry Research and a

Sustainable Future«, Green Chemistry 6, G15 - 6 (2004).284. »Millennium Ecosystem Assessment Synthesis Report« (2005), www.285. Miller, James – »Envisioning the Daoist Body in the Economy of Cosmic

Power«, Daedalus (fall 2001).286. Montuori, Alfonso – »Gregory Bateson and the Promise of Transdisciplinarity«,

Cybernetics and Human Knowing 12 (1-2) 147 – 58 (2005).287. Montuori, Alfonso – »Knowledge, Learning, and Change: Exploring the

Systems/Cybernetic Perspective«, in »Mastery of Mind« 252 - 87, Dharma Press, Berkeley, CA (1993).

288. Moser, Heinz – »Thick Description and Abduction: Paradigm Change in Social Research«, Praxisforschung (2000).

289. Murray, Joy – »Who Am I? And Will You Still Love Me When My Memory Enhancer Forgets Your Birthday«, Cybernetics and Human Knowing 8 (3) 61 – 75 (2001).

290. Nachmanovitch, Stephen, Abdul Aziz Said – »Global Thinking: A Call for Reinvestment in Sacred Values«, THE ACORN, A Gandhian Review (1987), www.

291. Naess, Arne – »The Encouraging Richness and Diversity of Ultimate Premisses in Environmental Philosophy«, The Trumpeter 9.2 (1992).

292. Najmanovich, Denise – »From Paradigms to Figures of Thought«, Emergence 4(1/2) 85 – 93 (2002).

293. National Science Board of the USA – »Science and Technology Policy: Past and Prologue« (2000), www.

294. Nelder, Chris – »Envisioning a Sustainable Future«, Better World Zine (October – December 1996).

295. Neugarten, Michael – »Foresight – Are We Looking in the Right Direction? A Non-Straight-Forward Look at Competitive Intelligence«, Futures 38 (8) 894 – 907 (2006).

296. Nierenberg, Danielle, Mia MacDonald – »Population and its Discontents«, WorldWatch Magazine (September/October 2004).

297. »Novi zavet«, u prevodu Emilijana M. Čarnića, Biblijsko društvo, Beograd.298. Obradović, Stojan – »Osnovni epistemološki problemi aksiomatsko-deduktivnog

modela fizičke teorije«, u »Epistemološki problemi u nauci« 201 - 29, Slava, Sopot (2004).

299. Oreskes, Naomi, Kristin Shrader-Frechette, Kenneth Belitz – »Verification, Validation, and Confirmation of Numerical Models in the Earth Sciences«, Science 263, 641 – 6 (1994).

300. Osho – »Philosophia Ultima: Komentari na Mandukja upanišadu« (1980), Metaphysica, Beograd.

301. Owen, Noel L., Nicholas Hundley – »Endophytes – The Chemical Synthesizers Inside Plants«, Science Progress 87 (2) 79 – 99 (2004).

302. Pakman, Marcelo – »Elements for a Foersterian Poetics in Psychotherapeutic Practice«, Cybernetics and Human Knowing 10 (3-4) 107 – 23 (2003).

350

303. Panković, Vladan – »Orijentalne filozofije i saznanje u savremenoj fizici«, Kulture istoka 19, 46 – 9 (1989).

304. Pavle, Patrijarh srpski – »Božićna poslanica: 2004« (2005), www.305. Pesce, Mark – »Reductionism versus Holism: Multiple Modes of the Spiritual

Quest«, Techology in Society 21, 457 – 70 (1999).306. Peschl, Markus F. – »Constructivism, Cognition, and Science – An Investigation

of its Links and Possible Shortcomings«, Foundations of Science 6 (1-3) 125 – 161 (2001).

307. Peyrard, Michel – »Nonlinear Dynamics and Statistical Physics of DNA«, Nonlinearity 17, R1 – R40 (2004).

308. Pierce, Charles Sanders – »How to Make Our Ideas Clear«, Popular Science Monthly (January 1878), www.

309. Pijaže, Žan – »Mudrost i zablude filozofije« (1965), Nolit, Beograd.310. Plato – »The Republic« (360 B. C. E.), www.311. Platon – »Ijon; Gozba; Fedar«, Bigz, Beograd.312. Poerksen, Bernhard – »At Each And Every Moment, I Can Decide Who I Am:

Heinz von Foerster on the Observer, Dialogic Life, and a Constructivist Philosophy of Distinctions«, Cybernetics & Human Knowing 10 (3-4) 9 – 26 (2003).

313. Polanyi, Michael – »Life's Irreducible Structure«, Science 160, 1308 – 12 (1968).314. Pope, Jenny, David Annandale, Angus Morrison-Saunders – »Conceptualising

Sustainability Assessment«, Environmental Impact Assessment Review 24, 595 – 616 (2004).

315. Poper, Karl – »Racionalnost naučnih revolucija« (1969), u »Kritika i rast saznanja«, Imre Lakatoš, Alen Masgrejv (eds.), Plato, Beograd.

316. Popper, Karl – »Objective Knowledge: A Realist View of Logic, Physics, and History« (1966), www.

317. Prugh Thomas, Erik Assadourian – »What is Sustainability, Anyway?«, WorldWatch Magazine (September/October 2003).

318. Quine, Willard Van Orman – »Two Dogmas of Empiricism«, Philosophical Review 60, 20 – 43 (1951).

319. Radojčić, Miloš, Čedomil Veljačić, Vladeta Jerotić – »Budizam i hrišćanstvo«, Gutenbergova Galaksija, Beograd (2003).

320. Raines, Susan Summers – »Implementing ISO 14001 – An International Survey Assessing the Benefits of Certification«, Corporate Environmental Strategy 9 (4) 418 – 26 (2002).

321. Raković, Dejan – »Od duhovnosti do racionalnosti i natrag: molitva za spas civilizacije«, u »Nauka, religija, društvo« 267 – 73, Bogoslovski fakultet SPC (2002).

322. Raković, Dejan – »Osnovi biofizike«, Grosknjiga, Beograd (1995).323. Rama, Swami, Rudolph Ballentine, Swami Ajaya – »Yoga and Psychotherapy:

The Evolution of Consciousness«, The Himalayan International Institute of Yoga Science and Philosophy, Honesdale, Pennsylvania (1976).

324. Randers, Jorgen – »From Limits to Growth to Sustainable Development or SD (Sustainable Development) in a SD (System Dynamics) Perspective«, System Dynamics Review 16 (3) 213 – 24 (2000).

351

325. Rasel, Bertrand – »Religija i nauka, i izabrani eseji« (1935/57), »Svjetlost«, Sarajevo.

326. Reznik, Benni – »Entanglement from the Vacuum«, Foundations of Physics 33, 167 – 76 (2003).

327. Richardson, Kurt, Paul Cilliers – »What is Complexity Science? A View from Different Directions«, Emergence 3 (1) 5 –23 (2001).

328. Robertson, Robin – »The World as Computer«, Cybernetics and Human Knowing 11 (4) 103 – 8 (2004).

329. Rosmarin, Heather – »The Paper Challenge: How to Have Our Paper and Our Forests Too«, Positive Alternatives (Summer 1997).

330. Rubino, Carl A. – »The Consolations of Uncertainty: Time, Change, and Complexity«, Emergence 4 (1/2) 200 – 6 (2002).

331. Russell, David, Ray Ison – »Maturana's Intellectual Contribution: A Choreography of Conservation and Action«, Cybernetics & Human Knowing 11 (2) 36 – 48 (2004).

332. Saier, Milton – »Essay: The Rise and Fall of Civilizations«, The Environmentalist 24, 195 – 7 (2004).

333. Saint-Exupery, Antoine de – »Mali princ« (1946), Mladost, Zagreb.334. Sajfert, Jaroslav – »O patetičnom i lirskom stanju duha« (1984), u »Besede

dobitnika Nobelove nagrade za književnost«, KUD »Diogen«, Beograd.335. Satinover, Jeffrey – »The Quantum Brain: The Search for Freedom and the Next

Generation of Man«, John Wiley & Sons, New York (2001).336. Sawin, Janet L. – »Mainstreaming Renewable Energy in the 21st Century«,

Renewable Energy World (July-August 2004).337. »Sayings of the Jewish Fathers Comprising Pirqe Aboth«, translated by Charles

Taylor, Cambridge University Press (1897).338. Schickore, Jutta – »'Through Thousands of Errors We Reach the Truth' – But

How? On the Epistemic Roles of Error in Scientific Practice«, Studies in History and Philosophy of Modern Physics 36, 539 – 56 (2005).

339. Schumacher, Ernst Friedrich – »Small is Beautiful: Economics as if People Mattered« (1973), »25 Years Later...with Commentaries« edition, Hartley & Marks, Vancouver.

340. Schumacher, Ernst Friedrich – »The Slenderest Knowledge«, What is Enlightenment? 11, www.

341. Schwarz, Eric – »Toward a Holistic Cybernetics. From Science through Epistemology to Being«, Cybernetics and Human Knowing 4 (1) (1997).

342. Schwegler, Helmut – »Physics Develops Unaffected by Constructivism«, Foundations of Science 6 (4) 241 – 53 (2001).

343. Scott, Bernard – »Conversation Theory: A Constructivist, Dialogical Approach to Educational Technology«, Cybernetics & Human Knowing 8 (4) 25 – 46 (2001).

344. Scrivener, Alan B. – »A Curriculum for Cybernetics and Systems Theory«, (2002), www.

345. Seevinck, M. P. – »Holism, Physical Theories and Quantum Mechanics«, Studies in History and Philosophy of Modern Physics 35, 693 – 712 (2004).

346. Shiva, Vandana – »The US Patent System Legalizes Theft and Biopiracy«, The Hindu (July 28, 1999).

352

347. »Shri Guru Granth Sahib«, www.348. Siefkes, Dirk – »Evolution of Meaning: Development through Local Learning«,

Conference »Organizing in Multi-Voiced World«, Leuven (1997).349. Slicer, Deborah – »Introduction: Special Issue on Environmental Narrative«,

Ethics and Environment 8 (2) 1 – 7 (2003).350. Smalley, Richard E. – »Of Chemistry, Love and Nanobots«, Scientific American

285 (3) 68 – 69 (2001).351. Solé, Ricard V., David Alonso, Joan Saldaña – »Habitat Fragmentation and

Biodiversity Collapse in Neutral Communities«, Ecological Complexity 1, 65 – 75 (2004).

352. Spinoza, Benedict de – »The Ethics (Ethica Ordine Geometrico Demonstrata)« (1677), translated by R. H. M. Elwes, www.

353. Stapp, Henry Pierce – »S-Matrix Interpretation of Quantum Theory«, Physical Review D 3 (6) 1303 – 19 (1971).

354. Steele, Edward J. – »The Evidence for Lamarck«, Quadrant 44 (364, 3) 47 – 56 (2000).

355. Steier, Frederick, Jane Jorgensen – »Ethics and Aesthetics of Observing Frames«, Cybernetics & Human Knowing 10 (2) 124 – 36 (2003).

356. Stokić, Zoran – »Fizičke teorije i metafizička objašnjenja«, u »Epistemološki problemi u nauci« 231 - 58, Slava, Sopot (2004).

357. Strong, Tom – »Collaborative Influence«, Australian and New Zealand Journal of Family Therapy 21 (3) 144 – 50 (2000).

358. Suzuki, Daisec Teitaro, Erih From – »Zen budizam i psihoanaliza« (1960), Nolit, Beograd.

359. Suzuki, Daisetz Teitaro – »Living by Zen: A Synthesis of the Historical and Practical Aspects of Zen Buddhism« (1950), Samuel Weiser, Inc., York Beach, Maine.

360. Suzuki, Daisetz Teitaro – »Manual of Zen Buddhism« (1935), www.361. Suzuki, Daisetz Teitaro – »Mysticism: Christian and Buddhist« (1957),

Routledge, London.362. Swearer, Donald K. – »Principles and Poetry, Places and Stories: The Resources

of Buddhist Ecology«, Daedalus (fall 2001).363. Sweet, Leonard – »Quantum Spirituality: A Postmodern Apologetic« (1991),

www.364. Šivananda, Svami – »Moć misli«, Om, Beograd.365. Šredinger, Ervin – »Šta je život?; Um i materija« (1944), Zodijak, Beograd.366. Tadej, Arhimandrit – »Kakve su ti misli takav ti je i život«, Vidik, Beograd

(2003).367. Tagore, Rabindranath – »Sādhanā, the Realisation of Life«, Macmillan Company,

New York (1916).368. Talal, El Hassan bin – »What Role Can Religions Play in Peace-Making in an

Interest-Based World?« (2003), www.369. »Taoist Teachings from the Book of Lieh-Tzü with Introduction and Notes by

Lionel Giles« (1912), www.370. Theise, Neil D. – »Now You See It, Now You Don’t«, Nature 435 (30) 1165

(2005).

353

371. Thoreau, Henry David – »Walden« (1854), www.372. Thoreau, Henry David – »Walking«, www.373. Thyssen, Ole – »TRUTH IS WAR: Conversations with Heinz von Foerster«,

Cybernetics and Human Knowing 10 (3-4) 179 – 81 (2003).374. Tickner, Joel A., Ken Geiser – »The Precautionary Principle Stimulus for

Solutions- and Alternatives- Based Environmental Policy«, Environmental Impact Assessment Review 24, 801 – 24 (2004).

375. Tokar, Brian – »The Green Alternative: Creating an Ecological Future«, R. & E. Miles, San Pedro, California (1987).

376. Triglav Circle – »Notes from the Sixth Meeting: Reconsidering the Universalist Message of the Enlightenment« (1998), www.

377. Triglav Circle – »Progress in Development of the Concept of an Spiritual and Ethical Dimension in Social Progress« (2000), www.

378. Tsoka, C., W. R. Johns, P. Linke, A. Kokossis – »Towards Sustainability and Green Chemical Engineering: Tools and Technology Requirements«, Green Chemistry 6, 401 – 6 (2004).

379. Tuxill, John – »Losing Strands in the Web of Life: Vertebrate Declines and the Conservation of Biological Diversity«, Worldwatch Paper 141 (1998).

380. Tzu Ssu, Confucius – »The Doctrine of the Mean (Chung Yung)«, www.381. Uešiba, Morihej – »Srce Aikidoa«, Liber, Beograd.382. Ulanowicz, Robert E. – »Ecology, a Dialog between the Quick and the Dead«,

Emergence 4(1/2) 34 – 52 (2002).383. Ulanowicz, Robert E. – »On the Nature of Ecodynamics«, Ecological Complexity

1, 341 – 54 (2004).384. Ule, Andrej – »Logika zena i zen logike«, Kulture istoka 19, 40 – 3 (1989).385. Ulieru, Mihaela, Robert A. Este – »The Holonic Enterprise and Theory

Emergence: On Emergent Features of Self-Organization in Distributed Virtual Agents«, Cybernetics and Human Knowing 11 (1) 79 – 98 (2004).

386. Union of Concerned Scientists - »World Scientists' Warning to Humanity« (1992), www.

387. »Upanishads«, translated by Juan Mascaro, Penguin Books, London.388. Uskoković, Vuk – »Energija mora«, Fakultet za fizičku hemiju, Beograd (2000).389. Uskoković, Vuk – »Na putu redukcionističko-holističke ravnoteže savremene

nauke i društva«, Akademska misao, Beograd (2004).390. Vajšedel, Vilhelm – »Sporedni ulaz u filozofiju: 34 velika filozofa u

svakodnevnici i mišljenju«, Plato, Beograd.391. Vajt, Elen G. – »Put Hristu« (1892), Alfa, Beograd.392. Vajt, Lesli – »Nauka o kulturi: studija o čoveku i civilizaciji« (1949), Kultura,

Beograd.393. Vajthed, Alfred Nort – »Nauka i moderni svet« (1925), Nolit, Beograd.394. Vanderstraeten, Raf, Gert Biesta – »Constructivism, Educational Research, and

John Dewey«, 20th World Congress of Philosophy, Boston, MA (1998).395. Velimirović, Nikolaj – »Religija Njegoševa« (1910), Glas crkve, Šabac.396. Veljačić, Čedomil – »Indijski izvori Pironove filozofije epoché«, Kulture istoka

11, 4 – 9 (1987).

354

397. Vilber, Ken – »Psychologia perennis: Spektar svesti«, Kulture istoka 10, 4 – 10 (1986).

398. Viner, Norbert – »Kibernetika i društvo: ljudska upotreba ljudskih bića« (1954), Nolit, Beograd.

399. Vitgenštajn, Ludvig – »O izvesnosti« (1951), Fidelis, Beograd.400. Vitković, Milena – »Mark Tobi i Istok«, Kulture istoka 11, 48 – 52 (1987).401. Vitray-Meyerovitch, Eva de – »Antologija sufijskih tekstova« (1978), Naprijed,

Zagreb.402. Vivekananda – »Karma Joga & Bakti Joga«, Metaphysica, Beograd.403. Vivekananda, Svami – »Gjana joga«, Om, Beograd.404. Vivekananda, Swami – »Mohammed«, Lecture in the San Francisco Bay Area

(March 25, 1900).405. Vogl, Barbara - »Ecoliteracy: A Path with a Heart – An Interview with Fritjof

Capra«, Patterns 4 (March 2001).406. Vogl, Barbara - »Macroshift: Evolving with Technology – An Interview with

Ervin Laszlo«, Patterns 6 (January 2001).407. Ward, Keith – »God: A Guide for the Perplexed«, Oneworld, Oxford (2003).408. Warner, John C. – »Asking the Right Questions«, Green Chemistry 6, G27 – 8

(2004).409. Warner, John C., Amy S. Cannon, Kevin M. Dye – »Green Chemistry«,

Environmental Impact Assessment Review 24, 775 – 99 (2004).410. Waters, Christina – »Invitation to Dance – A Conversation with Heinz von

Foerster«, Cybernetics and Human Knowing 6 (4) 81 – 4 (1999).411. Weiler, Raoul – »About the Relationship between Science, Technology and

Society«, Symposium on Challenges of Europe in XXI Century, Bilbao (2000), www.

412. »What Don’t We Know?«, Science 309 (5731) 75 – 102 (2005).413. White, Lynn – »The Historical Roots of our Ecological Crisis«, Science 155:

1203 - 7 (1967).414. Winograd, Terry, Fernando Flores – »Understanding Computers and Cognition: A

New Foundations for Design«, Ablex Publishing Corporation, Norwood, NJ (1987).

415. Wise, M. Norton, David C. Brock – »The Culture of Quantum Chaos«, Studies in History and Philosophy of Modern Physics 29 (3), 369 – 89 (1998).

416. Witten, Dona, Akong Tulku Rinpoche – »Enlightened Management«, Rider, London (1998).

417. Wittgenstein, Ludwig – »Tractatus Logico-Philosophicus« (1918), Routledge, London.

418. Wordsworth, William – »Selected Poems«, Ginn and Company Ltd., London.419. Worldwatch Institute – »Good Stuff? A Behind-the-Scenes Guide to the Things

We Buy« (2004), www.420. Wytenberg, Arnold J. – »Bracing for the Future: Complexity and Computational

Ability in the Knowledge Era«, Emergence 3(2) 113 – 126 (2001).421. »Yin Chih Wen: The Tractat of the Quiet Way«, Teitaro Suzuki & Paul Carus

(translation & comments) (1906), www.

355

422. Zeeuw, Gerard de – »Discovering Social Knowledge«, Cybernetics and Human Knowing 10 (3-4) 150 – 9 (2003).

423. »Zen priče«, Vladislav Bajac, Bratislav Vesić, Beograd.424. Zimmerman, David – »Arne Naess, Celebrant of Diversity«, The Trumpeter 9.2

(1992).425. Zukav, Gary – »The Dancing Wu Li Masters: An Overview of the New Physics«

(1979), Random House, London.426. Zukav, Gary, Linda Francis – »The Mind of the Soul: Responsible Choice«

(2003), Simon & Schuster, London.427. Železnikar, Anton P. – »On the Way to Information 1«, The Slovene Society

Informatika, Ljubljana (1990).

356