Izrada radnog zadatka na maturskom ispitu rađen u avgustovskom ispitnom roku2014/2015.

Radni zadatak:

Parenteralna aplikacija lekova

Vanredni učenik: Uroš Knežević

Sadržaj:

Uvod ............................................................................................................. 31. Način primene lekova ........................................................................... 42. Parenteralna aplikacija lekova ............................................................ 53. Intradermalna aplikacija ..................................................................... 6

3.1. Intradermalni test ............................................................................. 63.2. Test uboda (prick-test) ..................................................................... 7

4. Supkutana aplikacija ............................................................................ 85. Intramuskularna aplikacija ................................................................. 96. Intravenska aplikacija leka .................................................................10

6.1. Uvođenje braunile ...........................................................................116.2. Intravenske infuzije .........................................................................136.3. Tehnika davanja transfuzije krvi .....................................................156.4. Tehnika davanja plazme ..................................................................16

7. Unošenje leka implantacijom ...............................................................17Zaključak .....................................................................................................18Literatura .....................................................................................................19

Uvod

Pod lekom se podrazumevaju prirodne i sintetske supstancije koje se zbog svoje

delotvornosti primenjuju u lečenju bolesnika, sprečavanja razvoja bolesti, otklanjanja bolova i

tegoba. Idealan lek je efikasan i bezbedan za upotrebu, hemijski i metabolički stabilan i

originalan.Visoka specifičnost delovanja, bez sporednih efekata i toksičnosti. Poseduje

određene fizičko hemijske osobine, kao što je rastvorljivost da bi mogao da se apsorbuje bez

taloženja u gastrointestinalnom traktu, zatim lipofilnost da bi mogao da prođe kroz biološke

membrane i dođe do ciljnog mesta delovanja, prijatnog mirisa i ukusa, tako da može da se

aplikuje na odgovarajući način .

U najvećem broju slučajeva lek deluje tako što se vezuje za ćelijske receptore. Budući da

je receptor udaljen od mesta primene leka, važno je da se lek transportuje od mesta primene do

mesta delovanja. Neki lekovi deluju direktno na druge hemijske supstance ili menjanjem

fizičkohemijskih osobina ćelije bez specifičnog receptora.Veza lek-recepor može biti različite

jačine što i uslovljava dužinu delovanja leka i njegovu jačinu. Neselektivnost lekovite

supstance (anatomska ili enzimska) najčešći je uzrok pojave neželjenih dejstava leka. Uticaj

lekova na ljudski organizam izučava farmakodinamika. Uticaj organizma na lek (apsorpcija,

metabolizam i izlučivanje leka) proučava farmakokinetika.

3

1. Način primene lekova

Putevi unošenja lekova u organizam su različiti. Način unošenja lekova zavisi od toga da li

lek treba da deluje na mestu primene, što se zove lokalna primena, ili je potrebno da sa mesta

aplikacije pređe u krvotok i putem krvi dospe do organa na koje deluje i naziva se sistemska

primena.

Aplikacija lekova može biti:

1) Putem digestivnog trakta:

- oralno, tj. na usta,

- sublingvalno (pod jezik)

- rektalno, preko završnog dela debelog creva;

2) Epikutano (nanošenjem na kožu ili utrljavanjem)

3) Parenteralno (putem injekcija):

- intradermalno (u kožu),

- supkutano (pod kožu),

- intramuskularno (u mišić),

- intravenski (u venu),

- implantacijom (usađivanjem u podkožno tkivo);

4) Preko organa za disanje:

- inhalacijom (aerosol-čestica).

Prilikom pripreme i davanja leka mora se tačno proveriti:

- tačan naziv leka,

- ime i prezime bolesnika kome se lek daje,

- tačna doza leka,

- način ili put unošenja leka u organizam,

- vreme kada se lek mora dati,

Posle takvog proveravanja, lek se daje bolesniku.

4

2. Parenteralna aplikacija lekova

Unošenje leka parenteralnim putem sprovodi se njegovim ubrizgavanjem direktno u tkivo:

kožu, potkožno, mišićno i krvno tkivo, injekcijama. Unošenjem leka u organizam putem

injekcija omogućava se tačno doziranje, kao i brzo i pouzdano terapijsko delovanje. Postupak

mora biti strogo aseptičan. Parenteralnim putem unose se lekovi kada lek štetno deluje na

sluzokožu, kada se lek u želucu razgrađuje i gubi svoju lekovitu moć, kao i kod bolesnika koji

ne mogu da prime lek oralnim putem zbog nesvesnog stanja ili kod bolesnika koji odbijaju da

uzmu lek (duševni bolesnici). Neželjeni efekti nepravilne aplikacije su bol na mestu davanja,

hematom ukoliko se povredi krvni sud, lipodistrofija kod aplikacije u masno tkivo.

Komplikacije koje se još mogu javiti su alergijska reakcija i opšta anafilaksija.

Materijal i pribor za parenteralnu aplikaciju lekova

- brizgalice (špricevi i igle), sterilne za jednokratnu upotrebu ili sterilisane u suvom

sterilizatoru ili autoklavu,

- dezinfekciono sredstvo,

- tupferi od vate,

- nekoliko bubrežnjaka

- posude sa dezinfekcionim sredstvom za odlaganje upotrebljenih brizgalica i igala za

višekratnu upotrebu,

- pincete (u sterilnim posudama sa dezinfekcionim sredstvom),

- mušema sa kompresom za intravensku aplikaciju,

- zaštitne rukavice

- gumena poveska za intravensku aplikaciju,

- set sa antišok-terapijom.

Prema mestu aplikacije razlikuju se intradermalna, supkutana, intramuskularna i

intravenska aplikacija.

5

3. Intradermalna aplikacija

Ova aplikacija obuhvata testove i imunoalergološka ispitivanja:

- intradermalni test,

- test uboda,

- skarifikaciono test,

-boteri reakcije,

-tuberkulinske testove.

Testovi se primenjuju u cilju ispitivanja alergijske reakcije organizma tj. prisustva

specifičnih antitela koja reaguju sa unetim alergenom. Bolesnik pre alergoloških ispitivanja ne

sme najmanje 24 sata da uzima lekove iz grupe antihistaminika i kortikosteroida.

3.1 Intradermalni test

Tokom ovog testa mala količina alergena se ubrizgava u kožu.

Materijal i pribor za intradermalni test:

- Alergen,

- 0,9%-tni NaCl,

- Ampula histamina,

- Tupferi vate,

- Specijalne brizgalice i igle za intradermalnu aplikaciju za jednokratnu upotrebu

- Bubrežnjak.

Alergijske probe se izvode na unutrašnjoj strani podlaktice, tako što se intradermalno daju

alergeni u količini od 0,1ml odgovarajućeg alergena, na rastojanju od 2cm, a alergijska

reakcija se čita posle 15 – 20 minuta. Reakcija može biti pozitivna (izražena je crvenilom i

ispupčenjem u promeru od 0,6cm i više) i negativna, kada je reakcija manja od 0.6cm. Prema

brzini izražene reakcije, obimu crvenila određuje se stanje ispitane osobe.

Slika 1

6

3.2 Test uboda (prick-test)

Prick-testovi na standardne inhalacione i nutritivne alergene predstavljaju osnovne

alergološke testove pomoću kojih se dokazuje preosetljivost (senzibilizacija, tj. alergija) na

neki od najčešće zastupljenih alergena spoljne životne sredine i hrane.

Od materijala treba pripremiti alergen, specijalne lancete za dozirani ubod i bubrežnjak.

Testiranje se izvodi tako što se na kožu sa unutrašnje strane obe podlaktice, kapaljkom nanosi

po jedna kap od rastvora svakog alergena. Alergen se unosi u kožu tako što se vrši blag ubod

kože lancetom kroz nanesenu kap. Pri tome se vodi računa da ubod ne nanese povredu krvnog

suda tj. alergen mora ostati u spoljnom sloju kože. Upotrebljene lancete se odlažu u

bubrežnjak.

Kontrolni test radi se histaminom i fiziološkim rastvorom natrijum-hlorida. Rezultat se čita

posle 15-20 minuta, a kasna reakcija se može očitati i posle 24 sata. Pozitivna reakcija se

manifestuje stvaranjem papule sa crvenilom okolo, promera od 0,3cm ili veća.

Slika 2

7

4. Supkutana aplikacija

Podkožne ili supkutane injekcije daju se na svim lako pristupačnim delovima tela na kojima

se koža može nabrati (spoljašnja strana nadlaktice, spoljašnja strana natkolenice, lateralni deo

grudnog koša, trbušni zid i dr.). Ovim injekcijama unose se vodeni rastvori i suspenzije u

manjim količinama. Rastvori ne smeju biti suviše alkalni, ni suviše kiseli jer tada izazivaju

oštećenje tkiva i bol na mestu aplikacije.

Slika 3

Pre izvođenja supkutane aplikacije treba proveriti ime i prezime bolesnika, tačan naziv leka,

dozu leka na temperaturnoj listi, kao i vreme aplikacije leka.

Za aplikaciju koristimo veoma tanke igle ili insulinske igle.

Slika 4

Mesto za aplikaciju treba dezinfikovati sa najmanje dva tupfera. Levom rukom se koža

nabere, a desnom se pod uglom od 30 do 40˚ ulazi iglom u rastresito potkožno tkivo. Dejstvo

leka počinje posle 15-20 minuta. Kod bolesnika koji boluju od šećerne bolesti mesto aplikacije

obavezno se menja da ne bi došlo do lokalnih promena na potkožnom tkivu.

8

5. Intramuskularna aplikacija

Intramuskularno davanje leka je vrlo čest način unošenja leka u organizam. Na ovaj način se

mogu dati potpuni vodeni rastvori i suspenzije u vodi, uljani rastvori, kao i lekovi koji deluju

nadražajno na potkožno tkivo. Postupak mora biti strogo aseptičan. Za intramuskularnu

aplikaciju bira se dobro razvijena mišićna masa (spoljna strana nadlaktice, spoljna strana

natkolenice, spoljni gornji kvadrat gluteusa), gde nema velikih krvnih sudova i gde ne prolaze

veliki nervni završeci.

Slika 5

Lekovi dati intramuskularno (i.m.) veoma brzo postižu svoj terapijski efekat. Bolesnik

obavezno leži, spoljni gornji kvadrat gluteusa ili natkolenice treba pažljivo palpirati da bi se

otkrilo eventualno prisustvo hematoma ili oteklina. Za intramuskularnu aplikaciju leka koristi

se duža igla od 5 do 7cm.

Ubodno mesto se dobro dezinfikuje u prečniku od 10 do 15cm sa nekoliko tupfera. Levom

rukom fiksira se mišić, a desnom se pod uglom od 90º uvodi igla u mišić, aspirira se i u koliko

se ne pojavi krv, lek se polako ubrizgava.

Slika 6

9

6. Intravenska aplikacija leka

Intravenski se mogu aplikovati samo vodeni rastvori lekova. Celokupna doza leka unosi se

direktno u krvotok. Dejstvo leka nastupa trenutno, što je izuzetno važno kod urgentnih

stanja.Na ovaj način se mogu ubrizgati i lekovi koji se ne mogu primeniti na drugi način iz

bilo kog razloga (razgradnja na mestu primene, nedovoljna resorpcija, ili oštećenja tkiva).

Intravenski lekovi mogu biti u vidu injekcija i intravenskih infuzija.

Intravenska aplikacija nosi izvestan rizik za bolesnika, bez obzira na vrstu leka koji se daje.

Intravenski se mogu dati bistri vodeni rastvori leka bez primesa, sa oznakom za intravensku

aplikaciju; injekcioni i infuzioni rastvori moraju biti sterilni i apirogeni. Aplikacija treba da

traje tri minuta pa i duže u zavisnosti od vrste leka. U brizgalici , sistemu i igli ne sme biti

vazduha, zbog opasnosti od vazdušne embolije. Postupak mora biti strogo aseptičan. Najčešće

komplikacije su:

- perforacija tj. oštećenje vene,

- Paravenska aplikacija , posledice mogu biti različite u zavisnosti od leka (stvaranje

tromba, infekcija, vazdušna embolija).

Intravenske injekcije najčešće se daju u lakatno-kubitalnu venu, ili svaku drugu venu

podlaktice i šake.

Slika 7

Bolesnik leži ili sedi, ruka se postavi u najudobniji položaj, ispod nje se postavi mušema i

kompresa. Na 10cm iznad lakatnog zgloba postavi se gumena poveska kojom se vrši

10

kompresija venskih krvnih sudova da bi se izazvala privremena staza. Palpacijom se odredi

položaj vene, pa se to mesto i okolna dezinfikuju u pravcu venskog krvotoka sa nekoliko

tupfera natopljena dezinfekcionim sredstvom. Levom rukom se fiksira vena , a desnom se

uvodi igla pod uglom od 10 - 15º, jedna trećina dužine igle mora biti u lumenu vene.

Aspirira se i kada se pojavi krv u brizgalici skine se poveska.. U toku ubrizavanja

aspiriranjem se proverava da li je igla u veni. Kada se završi aplikacija leka igla se vadi iz

vene i istovremeno se pravi kompresija tupferom na ubodno mesto. Ruka mora biti

opružena, jer savijena može stvoriti hematom, a kompresija traje od 5-10 minuta.

Slika 8

Aplikacija leka može biti i preko plasiranog kateter-sistema.

6.1 Uvođenje braunile

Slika 9

Braunila se kod urgentnih stanja plasira još u toku transpotra ili na odeljenjima intenzivne

nege. Od materijala treba pripremiti:

11

- Braunile,

- Više sterilnih tupfera gaze

- Dezinfekciono sredstvo za dezinfekciju kože

- Sterilne pincete,

- Bubrežnjak

- Brizgalicu sa 0,2-0,4 ml heparina

- Rukavice.

Ruka bolesnika se postavi na čvrst oslonac sa zaštitom ( kompresa ili papirna vata,

nepropustljivo platno), pre vezivanja poveske izabere se vena, gde se palpacijom odredi njen

anatomski položaj i vena dezinfikuje sterilnim tupferima. Sa sterilnim rukavicama uvodi se

braunila 1- 2cm, povlačenjem metalnog dela kontroliše se da li je braunila u veni, a zatim se

skida poveska , izvlači se metalni deo (mandren), a plastični deo braunile, usled cirkulacije

krvi dospeće u lumen krvnog suda. Ukoliko se odmah ne uključi infuzija, u lumen braunile se

ubrizgava pripremljeni heparin i braunila se zatvara originalnim sterilnim zatvaračem. Treba

kontrolisati venu u kojoj je braunila više puta u toku dana. Ukoliko se ne pojavi bol, crvenilo

ili otok braunila može ostati u veni sedam dana.

Slika 10

12

6.2 Intravenske infuzije

Količina leka koja se ubrizgava u venu može biti velika – do pola pa i do jednog litra.

Intravenske injekcije količinski velike (razni rastvora, lekova i hranljivih materija), nazivaju se

intravenske infuzije.

Intravenske infuzije primenjuju se u slučaju anemije, hipoproteinemije, dehidracije,

poremećaja elektrolita idr. Intravenskim infuzijama daju se fiziološki rastvori: kuhinjska so

(0,9%), glukoza (5%), Ringerov rastvor, krvni derivati, pa i celokupna krv. Rastvori sa istim

brojem rastvorenih čestica (kao plazma) nazivaju se izotonični, sa većom koncentracijom

hipertonični, a sa manjom koncentracijom hipotonični.

Postupak davanja intravenske infuzije mora biti izveden po svim pravilima asepse. Vrstu

rastvora, brzinu kapanja i količinu određuje lekar. Rastvori koji se daju, nalaze se u staklenim

ili plastičnim bocama različitog kapaciteta od 50 do 500 ml. Infuzioni rastvori koji su

zamućeni ili imaju pahuljastog taloga ne smeju se koristiti. Za davanje infuzionih rastvora iz

boce koristi se sistem za infuziju koji se sastoji iz kapaljke, gumenog creva sa konusom i

uređaja koji reguliše broj kapi. Za davanje infuzije treba pripremiti bolesnika i materijal. Na

pokretnim kolicima priprema se :

- boca sa proverenim infuzionim rastvorom,

- sistem za infuziju,

- sterilne brizgalice i igle (intravenska kanila-braunila),

- briseve od vate i gaze,

- dezinfekciono sredstvo,

- gumenu povesku ili specijalnu manžetu,

- kompresu i mušemu,

- udlagu ili specijalni dodatak na krevetu za fiksiranje ruke,

- stalak,

- držač za bocu (nosač, korpica)

- pean,

- leukoplast i

13

- bubrežnjak.

Prvo se priprema boca tako što se zaštitnik sa zatvarača skida, zatvarač se dezinfikuje, zatim

se priprema i montira sistem. Kroz pripremljeni sistem propusti se malo tečnosti u bubrežnjak

kako bi se istisnuo vazduh i proverio ispravnost sistema i sistem se zatvara.

Na bocu se montira korpica i okači o stalak ili o petlju fiksiranu za dno plastične boce.

Slika 11

Infuzija se najčešće daje u kubitalnu venu ili kod dugotrajnih infuzija u vene podlaktice ili

nadlanice. Pomoću gumene poveske ili manžete izvrši se kompresija, zatim se brizgalicom i

iglom za jednokratnu upotrebu prodire u venu, odveže se poveska, odvaja brizgalica od igle i

montira se sistem koji se otvara pomoću regulatora koji određuje protok tečnosti kap po kap, u

kapaljki uvek treba da bude oko jedne trećina rastvora. Kada se uspostavi protok tečnosti kroz

sistem i kada u okolini ubodnog mesta nema nikakvih promena, fiksiraju se igla i kraj sistema

do igle leukoplastom.

Slika 12

14

Posle završene infuzije , isticanja propisane količine tečnosti ili menjanja igle, sistem se

zatvara, igla vadi iz vene, a ubodno mesto komprimuje brisom vate ili gaze natopljene u

dezinfekciono sredstvo, zatim se fiksira leukoplastom ili pritiskom prstiju.

6.3 Tehnika davanja transfuzije krvi

Slika 13 Slika 14

Transfuzija krvi je proces prenošenja krvi ili njenih produkata iz krvnog sistema jedne osobe

u krvni sistem druge. Pre davanja transfuzije treba proveriti dokumentaciju i utvrditi da li se

podudaraju krvna grupa i Rh-faktor bolesnika sa podacima na etiketi boce sa krvlju.

Konzervisana krv se ne sme upotrebiti ako u boci ne postoji jasna linija između uobličenih

krvnih elemenata i plazme, kao ni posle isteka roka trajanja 21 dan. Posle ovakve provere, na

kolica priprema se materijal za transfuziju:

- boca ili vrećica krvi

- sterilnu braunilu i iglu,

- briseve od vate i gaze,

- dezinfekciono sredstvo,

- pean,

- stalak i korpicu tj. nosač za bocu,

- leukoplast,

- kompresu, mušemu i udlagu,

15

- gumenu povesku ili manžetu i bubrežnjak.

Pre montiranja sistema na iglu ili intravensku kanilu krv u boci se homogenizuje. Posle

otvaranja sistema i regulisanja protoka prvih 50ml krvi teče polako. Ukoliko nema nikakvih

promena kod bolesnika u vidu hladnog znoja, drhtavice, bolova u krstima, stezanja u grudima,

otežanog disanja, proliva, povraćanja,brzina protoka krvi treba da bude oko 40 kapi u minutu,

uz čestu kontrolu lekara i sestre. Za vreme davanja transfuzije, kao i po završetku transfuzije

mogu nastati alergijske, hemolitičke i druge reakcije. Reakcije mogu nastati usled biološkog

neslaganja krvi, tehničkih grešaka pri transfuziji, kao i pogrešnih indikacija.

6.4 Tehnika davanja plazme

Tečni deo krvi svetložute boje, koji se posle konzervisanja krvi odvaja od uobličenih

elemenata (eritrocita, trombocita,leukocita) i specijalnim postupkom suši i konzerviše naziva

se plazma.

Slika 15

Suva plazma se pre upotrebe rastvara u destilovanoj vodi i postaje tečna. Boca sa

destilovanom vodom postavi se u vertikalan položaj sa zatvaračem na dole,a tečnost iz nje

odlazi u donju bocu sa suvom plazmom, koja se otapa postepeno od 4-5 minuta.

Blagim pokretima boce sadržaji se izjednače. Plazma se sme upotrebiti u vremenu od jednog

sata posle otapanja. Suva plazma se čuva na sobnoj temperaturi, na suvom i tamnom mestu.

Postupak davanja plazme je isti kao kod transfuzije. Kod davanja plazme komplikacije su vrlo

retke, može se javiti eventualno alergijska reakcija, pa je dužnost sestre da posmatra bolesnika

i na vreme interveniše.

16

8. Unošenje leka implantacijom

Ovim putem se uglavnom unose hormonski preparati, koji se u obliku sterilnih tableta

usađuju u potkožno tkivo. Aplikaciju leka vrši lekar.

Implantirane hormonske tablete sporo se resorbuju i predstavljaju veštačku žlezdu. Lek se

resorbuje postepeno i ravnomerno, tako da jedna tableta sadži hormonske supstance dovoljne

za nekoliko meseci.

Slika 16

17

Zaključak

Pojam leka je teško razgraničiti od pojma otrova, jer ista supstancija, pod različitim

uslovima, može delovati i kao lek i kao otrov. To zavisi od upotrebljene količine, načina

unošenja i trenutnog stanja organizma. U principu, svaka supstancija je otrovna ako se unese u

toksičnoj dozi, pa je pri razmatranju lekova neophodno imati u vidu i njihova štetna dejstva,

koja ponekad mogu biti teža i ozbiljnija nego tegobe na koje se bolesnik žali.

Izlučivanje lekova iz organizma se vrši preko bubrega, pluća, jetre, kože, pljuvačke i

mleka. Bubrezi su najvažniji sekretorni organ za izlučivanje.

18

Literatura

1. dr. Aleksandar Baljozović • Kovina Jojkić • Ružica Hiti • dr. Nikola Baljozović;

„Zdravstvena nega 2“, Zavod za udžbenike • Beograd / 2012.

2. Milenko Milošević • Vladislav Varagić; „Farmakologija“, Zavod za udžbenike •

Beograd / 2011.

3. Jolić Milica • Vićovac Ljubinka • Đorđević Dragoslav; „Opšta i specijalna nega

bolesnika“, Medicinska knjiga • Beograd • Zagreb / 1983.

4. http://www.anticonceptivas.org

19