БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНАРЕПУБЛИКА СРПСКАЕКОНОМСКА ШКОЛАБИЈЕЉИНА

Матурски рад

ЗАЛОЖНО ПРАВО

Ментор: Ученик:Петра Ковачевић, проф. Огњен Слијепчевић

Бијељина, мај 2012. године

САДРЖАЈ:

УВОД.........................................................................................................................................2

1. СТВАРНО ПРАВО...............................................................................................................3

2. ПОДЕЛА СТВАРНОГ ПРАВА...........................................................................................5

3. ПОЈАМ И НАЧЕЛА ЗАЛОЖНОГ ПРАВА........................................................................6

4. УОПШТЕ О СТВАРИМА ПОДОБНИМ ЗА ЗАЛАГАЊЕ...............................................6

5. ЗАЛОГА ГЕНЕРИЧКИ ОДРЕЂЕНИХ СТВАРИ............................................................10

6. ЗАЛОГА БУДУЋЕ СТВАРИ.............................................................................................11

7. ЗАЛОГ ИМОВИНЕ KAO ЦЕЛИНЕ..................................................................................12

8. ВРСТЕ ЗАЛОЖНОГ ПРАВА............................................................................................12

9. УГОВОРНО ЗАЛОЖНО ПРАВО......................................................................................13

10. СУДСКО ЗАЛОЖНО ПРАВО.........................................................................................13

11. ЗАКОНСКО ЗАЛОЖНО ПРАВО....................................................................................14

12. РУЧНА ЗАЛОГА..............................................................................................................14

13. ЗАЛОЖНО ПРАВО НА НЕПОКРЕТНИМ СТВАРИМА (ХИПОТЕКА)...................15

14. БЕЗДРЖАВИНСКА ЗАЛОГА – ФИДУЦИЈАЛНИ ПРЕНОС ПРАВА СВОЈИНЕ....18

ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................21

ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................22

УВОД

1

Заложно право је стварно право на туђој ствари на основу кога поверилац

може наплатити своје потраживање из вредности заложене ствари (ако дужник не

испуни обавезу о доспелости) пре осталих поверилаца.

Заложно право је акцесорне природе јер је зависно од потраживања које

обезбеђује. Због тога оно не може бити главно, већ само споредно. Заложном праву

претходи потраживање повериоца према дужнику, а заложно право је усмерено ка

ствари која служи за обезбеђење потраживања. Оно обезбеђује заложном повериоцу

намирење из заложене ствари, чак и онда када се обични (хирограферни) повериоци не

могу наплатити делимично или у потпуности. 

Правна природа заложног права у правној теорији је спорна. Једни сматрају да

је то стварно право, други да је облигационо право. Неки сматрају да је само заложно

право на ствари стварно право, док је заложно право на правима - посебно

потраживањима, облигационо. 

Заложно право на покретним стварима назива се ручна залога, а заложно право

на непокретностима хипотека. 

Заложни поверилац може реализовати потраживање које је обезбеђено

заложним правом из вредности заложене ствари само судским путем (начело

официјелности залоге).

Заложно право може постојати само на одређеној ствари и њиме се може

обезбедити само одређено потраживање уз изузетке који се односе на условно и будуће

потраживање. 

1. СТВАРНО ПРАВО

Посебне области грађанског права састоје се из више делова који

представљају посебне дисциплине у његовом корпусу (посебни предмети на правним

факултетима), повезане сродним правним нормама које уређују материјална и процесна

субјективна права учесника у грађанском односу. Ти делови су увод у грађанско право,

стварно право, облигационо право, наследно право, породицно право и грађанско

2

процесно право, a у ширем смислу, радно право, ауторско право и право индустријске

својине.1

Под стварним правом подразумевамо онај део грађанског права који

обухвата правне норме којима су регулисани односи поводом стварних права, која се

непосредно односе на ствар и делују према свима. Такво апсолутно дејство стварних

права (према свима) разликују ову врсту грађанског права од облигационих

(уговорних) права која су регулативна, с обзиром да изазивају правно дејство само међу

учесницима у том односу (уговорним странама).

Стварно право се појављује као:

• субјективно

• објективно стварно право.

Објективно стварно право je скуп правних норми грађанског права (изражених

у закону или у другом општем правном акту) које регулишу односе између људи

поводом ствари, тј. субјективна стварна права, са циљем да се одреди коме та права

припадају. Субјективно право у објективном смислу je део грађанског (имовинског)

права на које се примењују општа начела тог права. Наука стварног права проучава

везе између норми стварног права, систематизује их и тумачи.

Стварно право у субјектизном смислу (субјективно стварно право) je

грађанско (имовинско) право које свог имаоца овлашћује на непосредну правну власт

на одређеној ствари. Kao апсолутно пo природи, субјективно стварно право делује

према свима. Карактеристика субјективног стварног права je та што оно за свој

непосредни објекат има ствар.

Стварна права се одликују својим специфичним начелима, која их раздвајају

из корпуса осталих права из грађанског односа.

Најважнија начела стварних права су:

- начело приватнопрaвне власти на ствари

- начело ограничавања стварних права

- начело одређености (специјалитета) стварних права

- начело публицитета стварних права.

1 Проф.др. Ђуро Ђуровић, Привредно право са основам грађанског права,Београд 2010, стр 69

3

Начело приватноправне власти на ствари значи да се власт коју правни

субјекти имају непосредно на власти без утицаја воље других субјеката.

Правна власт субјеката на ствари има апсолутно дејство (према свима) такво

дејство стварног права изражава се, у првом реду, у могућности његоврг титулара да

истиче право слеђења и право првенства.

Начело ограничења стварних права значи да законодавац императивним

прописима одређује број и врсту стварног права. Императивни прописи одређују и

садржину стварних права.

Начело одређености (специјалитета) стварних права значи да право својине,

односно друго стварно право, може постојати само на индивидуално одређеној ствари

(односно на једној ствари, не на збиру ствари).

Начело публицитета стварних права значи да мора бити објављено

(публиковано, стављено до знања) да на одређеној ствари постоји стварно право неког

субјекта, како би треће лице то сазнало и уздржавала се од повреде (угрожавања) тог

апсолутног права. Ово начело ствара претпоставку својине и савесност стицаоца.

2. ПОДЕЛА СТВАРНОГ ПРАВА

Када je у питању наше законодавство, постоје четири облика стварног права :

© право својине о право службености

- право стварног терета

- право залога

У правдој литератури не постоји идентитет схватања о врсти стварног права,

већ су присутне одређене варијације у њиховом броју.

У погледу реалног терета као стварног права, мишљења у правној науци су

подељена, упркос томе што je право стварног терета законом (члан 6. ЗОСПО)

уврштено у стварна права. Међутим има и који се воде мишљу, пo коме право реалног

терета представља облигационо право a не стварно право, с обзиром да то право

обавезује сопственика непокретности на чињење у корист одређеног лица.

Право својине представља најширу власт на ствари, која обухвата највећи

степен држања и коришћења ствари, као и располагање истог, у границама закона.

4

Право службености je стварно право на туђој ствари које овлашћује титулара да од

власника захтева да своје ствари не користи онако како би могао. Стварни терет je,

такође, стварно право на туђој ствари. Титулар овог права je овлашћен да од било ког

власника непокретности оптерећене стварним теретом захтева извршење одређене

престације.

Право залога je стварно право на туђој ствари које овлашћује титулар тог

права да заложену ствар изложи продаји, a затим да из остварене вредности исмири

свој дуг, пре осталих поверилаца.2

3. ПОЈАМ И НАЧЕЛА ЗАЛОЖНОГ ПРАВА

Заложно право je стварно право повериоца на туђој ствари или праву дужника

или трећег лица. Ово стварно право представља стварноправно овезбеђење повериоцу

да ће се, пре осталих (обичних) поверилаца наплатити из вредности заложене ствари (

права), ако му дужник не испуни обавезу у року делатности. Заложно право настаје на

основу уговора (стоје најчешћи случај), судске одлуке и самог закона.

Да би се конституисало заложно право, пo правилу, њему предходи

облигациони однос (уговор) или та два односа (стварноправни и облигациони) заједно

настају. У том случају право из облигационих односа (уговора) представља главно

право, a заложно право се појављује као споредно, делећи судбину главног права у

погледу настанка, промене и престанка.

Заложно право се испољава као непосредна власт на предмету залоге. Заложни

поверилац je лице које стиче заложно право и овлашћење да се намири из вредности

заложене ствари. Он je истовремени поверилац у облигационом односу.

Најзначајнија начела заложног права су:

- начело акцесорности (оно што je споредно право у односу на право

повериоца из уговора, које представља главно право)

2 Проф.др. Ђуро Ђуровић, Привредно право са основам грађанског права,Београд 2010, стр 70

5

- начело официјелности (значи да се заложни поверилац коме заложни

дужник није у року платио дуг, може наплатити из заложене ствари

искључиво у судском поступку)

- начело специјаности (по коме се заложним правом обезбеђује одређено

потраживање повериоца, у прецизно наведеном износу, и да оно може

настати на тачно одређеној ствари дужника, a не на свим његовим

стварима)

- начело недељивости (која значи да заложена ствар као целина

обезбеђује поверичево потраживање као целину).

4. УОПШТЕ О СТВАРИМА ПОДОБНИМ ЗА ЗАЛАГАЊЕ

Уговором о залози обавезује се дужник или неко треће лице према повериоцу

да му преда неку покретну ствар на којој постоји право својине да би се пре осталих

поверилаца могао наплатити из њене вредности, ако му потраживање не буде

исплаћено о доспелости, a поверилац се обавезује да примљену ствар чува и пo

престанку свог потраживања врати неоштећену залогодавцу.3

Закон о облигационим односима широко представља круг могућих објеката

залога. To су све оне покретне ствари на којима постоји право својине. Одредба овог

значаја, захтева? разуме се, и одговарајућу теоријску разраду.

Ствар као објекат субјективног права je материјални део природе који се

налази у људској власти, односно такав део природе који je појединачно одређен9 служи

људима a није човек.

Објекат једног стварног права може бити неприхватљив као предмет неког

другог права исте врсте, уколико природа саме ствари не приличи вршењу овлашћења

које титулар тог субјекативног права има.

Заложити се могу само ствари у промету. Правни поредак може ствари које пo

својим фактичким особинама то јесу, ставити изван промета, што je случај на пример

код средстава за рад.

3 Закон о облигационим односима (члан 966). Потраживање и друга права се такође могу заложити (члан 989 и члан 955 ЗОО)

6

Неке су ствари опет такве, да су пo самој природи подобне само за опште

коришћење и присвајање тзв. добра у општој употреби и природна богатства. Oнe не

могу бити објекат заложног права. Поставља се међутим питање, да ли концесија као

право коришћења ових добара уступљено концесионару на одређено време може бити

предмет залагања? Минерали и сировине као и права на њихову експлоатацију могу

бити предмет залога, ако то није супротност са законом.4

Залажу се само покретне ствари, дакле оне које je могуће премештати са места

на место без нарушавања њихове суштине.

Мада законом о облигационим односима то не наглашава, предмет залога

може бити само индивидуална ствар. Залог настаје искључиво предајом покретне

ствари залогодавцу или неком трећем лицу, a само ствар која je адекватно одређена

може бити објекат предаје. Предаја дакле условљава индивидуализацију. Предмет

залога je пo правилу непотрошна ствар. Залогопримац нема право да употребљава

заложена ствар или да je да другоме на употребу. Уговорене стране могу предвиђати да

заложена ствар пређе у власништво залогопримца, те да je он може потрошити. Правни

посао овакве садржине тешко можемо назвати залогом, пa чак и ако у појединачном

случају нема узрока ништавности.5

Када се залаже новац постоји и регулативно заложно право у облику кауције.

Новац може бити предмет залога и тако да се одређена сума новца посебно

издвоји.Објекат залога je заменљива твар. Ако се покаже да заложна ствар има неки

материјални или правни недостатак, те не представља довољно обезбеђење наплате

потраживања, заложни поверилац има право захтевати од залогодавца другу

одговарајућу залогу.

Оптерећено добро мора имати имовинску вредност. Тржишна проценљивост

као залога je неохпдна. Не могу се заложити ствари које за залогодавца имају

искључиво "preaction affectionis". Ако би полазећи од принципа аутономије воље

прихватили и ову опцију, такви би залогом била само средство притиска на дужника, да

испоштује своје уговорене обавезе.

Има аутора који сматрају да би овом послу недостајала кауза. Чини се ипак да

разлог обавезивања код уговора о залози није принудно намирење као такво. Оно je

само супсидијарна могућност и са једне стране пружа повериоцу осећај сигурности, a

4 Црногорски закон о залози као средству обезбеђења потраживања (члан 3 став 2)5 A. Гамс, Основи стварног права, Треће прерађено и допуњено издање, Београд 1961, стр 155

7

са друге je својеврстан притисак на дужности да добровољно изврши обавезу, под

претњом принудног намирења.

Предмет залога могу бити само ствари подобне за уновчење. У нашем праву

постоје оне ствари које су изузетне од принудног извршења зглавном у циљу заштите

минимума егБистенције државника. Присутна je наравно и дилема, да ли и код

средстава обезбеђења добровољног карактера дозволите позивање на правила о

солидарности и узајамног поштовања, без којих нема живота у заједници. Ha пример,

помагала која су инвалиду или другом лицу са телесним недостацима неопходне за

обављање његових животних функција, никако не би смела бити предмет уновчења,

Тржиште погодује повериоце, али се негде мора повући граница, јер би у једном

тренутку неко могао рећим зашто не прихватити као залог људско срце, бубрег или

други орган. Систем залоге устоновљен je Законом о облигационим, односима, стилски

и правно-логички јесте резултат истинске научне епознаје, али je широкс

распрострањено мишљење, да не одговара у потпуности савременим тржиштима

кретањима.

Пословној пракси ннје довољно само класична залога. Обавеза предаје ствари

повериоцу као једини начин настанка заложног права, постала je тачка спотицања.

Дужник који пружа такво обезбеђење остаје без основних средстава, неопходних за

наставак привредне активности. Поверилац je са своје стране такође незаинтересован

да се додатно оптерећује адекватним складиштењем и чувањем предмета залога.

Трошкови зајма се повећавају пошто се оптерећено добро пo правилу премештаја из

просторије дужника. Опште неповерење јасно смањује понуду повољнијих кредита на

тржишту, a каматна стопа бива изнад разумних оквира.

Наш залогодавац се опредељује за слободан избор предмета заложног права. У

упоредном праву постоје и другачија решења. Француско право познаје "numerous

clauses" објеката залоге, установљен низом посебних закона.

Новим Законом се у спорско право уводи залога без предаје у државнину

покретних ствари и права ради обезбеђења потраживања повериоца.

Пословна пракса ће пo његовом ступању на снагу, готово сигурно потиснути

предају ствари залогопримцу у други план. Kao један од могућих начина настанка

заложног права, предаја објекта залога, овим Законом мења своју суштину и од правила

приближавања изузетку.

Сматрамо да неке од предности депосесије у циљу обезбеђења, не треба

доводити у питање. Предаја оптерећеног добра залогопримцу je најстарији и

8

непосредно сигуран начин обезбеђења. Чини се природна заштита, интереса повериоца

од залогодавчевих располагања стварају и то како фактички уништење ствари, тако и

правних отуђења. Депоседија je у интересу и трећих, потенцијалних стицалаца права,

али и нових кредита који имају увид у ствари обима имовине залогопримца, a који би у

случају постојања скривених залога били изложени ризику кредитирања дужника изнад

обима његове имовине. Публицитет који предају омогућава јесте поуздан, али има и

своје негативне стране.

Оптерећено добро у рукама повериоца није продуктивно. Напротив, трошкови

чувања заложене ствари са пажњом доброг домаћина, односно доброг привредника

обично нису занемарљиви. Банке као најчешћи повериоци не желе у државну машине,

плодови и друге стране које припадају клијентима, Старање о таквима добрима не

улази у оквиру њихове делатности.

У ситуацији када заложно право настаје уписом у регистар права залога који je

пo својој природи јавна, јединствена електронска база података, публицитет je свакако

остварен.

„Наравно да ни овај начин обзнањивања заложног права није без

недостатака. Појављују се нови трошкови? трошкови уписа и измене података у

регистру, Сигурност у погледу ограничења могућности дужника да располаже залогом

je далеко мања. Захтеви за одговарајућом заштитом савесних трећих лица избијају у

први план.“6

Посредна корист се огледа у јачању спремности дужника да добровољно

изврши преузету обавезу. Дужник ће са више спремности и воље приступити враћању

кредита9 поготово ако може рачунати на брзо и ефикасно намирење. Доследна примена

начела официјалности прихваћена у Закону о облигационим односима, као средство

заштите једнакоети уговорних страна, настала je њена супротност.

Дугогодишње трајање парничног и извршног поступка, те притајена нада

залогодавца да од уновчења ипак неће доћи, свакако нису добар постицај за његово

рационално и домаћинско пословање. Насупрот томе, адекватан систем обезбеђења

посматра у ширем котексту подстиче економски развој. Друштво као целина напредује.

6 ЗОЗП усваја решење пo коме се сматра да су трећа лица упозната са постојањем заложног права на основу самог уписа, односно да се нико не може позвати на околности да му нису били познати подаци из регистра

9

5. ЗАЛОГА ГЕНЕРИЧКИ ОДРЕЂЕНИХ СТВАРИ

Напуштањем принципа обавезне предаје оптерећеног добра залогопримца,

отвара се могућност залагања одређених no роду. Круг објеката који се могу појавити

као предмет заложиог права се умногоме проширује. Вредне генеричне ствари добијају

на значају, као реална подлога за одобравање кредита.

„Заложити се могу и покретне ствари одређене no врсти, ако je уговором о

залози одређена количина или број и начин на који се могу разликовати од других

ствари исте врсте.“7

Начело специјаности je ипак очувано. Чак и када се залажу генерично

одређене ствари, границе оптерећеног добра постоје, као својеврстан оквир у коме

поверилац има право првенственог намирења.

Предмет заложеног права може бити и збир ствари као што су роба у

одређеном складишту са уговором о залози.

„Неки аутори сматрају да je залагање збира ствари било могуће и према Закону

о облигационим, односима, али само уз одговарајућу предају.“8

6. ЗАЛОГА БУДУЋЕ СТВАРИ

Начело одређености оптерећеног добра je једно од основних у заложном

праву. Међутим , прецизна индивидуализација предмета обезбеђена je често неугодна и

непрактична. Нечело специјалности стога у многим правним системима измиче, док je у

неколико готово напуштено.

Оптерећено добро нужно трпи изврсне промене. Оне могу бити природне или

настати као резултат активности залогодавца. Уговорне стране прећутно пристају на

одређени ниво алеаторности. Уколио ствар изгуби на вредности, поверилац нема право

7 ЗОЗП чл. 9 ст. 28 Д. Стојановић, Стварно право, стр. 210

10

на допуну. Међутим, могућ je и обрнут исход. Већа улагања у односу на трошкове

амортизације довешће до увећања вредности саме ствари. По принципу екстензивности

залога, заложно право ће обухватати и новонасталу вредност, без обзира што у

тренутку закључења уговора није припадала залогодавцу,

Када су у питању плодови које доноси заложена ствар, код класичне залоге,

оптерећено добро je у рукама повериоца, он има право да прибира плодове са

оптерећене ствари, али je дужан да њихову вредност урачуна у отплатудуга.

Код регистроване залоге ситуација je потпуно другачија. Дужник остаје у

поседу заложене ствари. Ако предмет заложеног права даје плодове, залогодавца je

овлашћен да их прибира, мада се уговором може предвидети и супротно.

Заложно право се простире и на плодове до тренутка одвајања. Али се не може

уговорити и посебно заложно право на плодовима.

Савремено заложно право засновано на бездржавинској залози no правилу

допушта дужнику да располаже предметом залоге. Главнину имовине залогодавца

често чине сировине, роба на складишту, готови производи, и полупроизводи.

Способност дужника да уредно одговори предузетим обавезама, зависиће

умногоме од његове могућности, да у оквиру редовног пословања располаже

оптерећеним добром. Са друге стране, заштита поверења у правни промет налаже да

прибавиоци стичу ове ствари неоптерећене залогом. Принцип слеђења се повлачи пред

захтевима пословне праксе.

Закон о заложном праву усваја решење no којем предмет залога могу бити

ствари које ће залогодавац прибавити у будућности, с тим што тада заложно право

настаје тек када залогодавац стекне право својине на ствари.

7. ЗАЛОГ ИМОВИНЕ KAO ЦЕЛИНЕ

Римко право je познавало генералну хипотеку која je обухватала будућу

имовину дужника. Имовина као целина не може бити предмет залоге. Поверилац

међутим, код принудног намирења има привилегију избора. односно може захтевати

намирење не само из заложене ствари, већ и из осталих ствари и права која припадају

дужнику.

Чини се ипак да савремена средетва обезбеђују, обликована потребама праксе,

све више подсећају на римске узоре.

11

8. ВРСТЕ ЗАЛОЖНОГ ПРАВА

Према критеријуму врсте предмета залоге, заложно право се дели на:

- ручну залогу (заложно право на покретне ствари)

- хипотеку (заложно право на непокретне ствари).

Узимајући у обзир настанак, заложно право се дели на:

- уговорно заложно право

- судско заложно право

- законско заложно право.

9. УГОВОРНО ЗАЛОЖНО ПРАВО

Ручна залога на (покретној) ствари најчешће настаје на основу уговора.

Одредбе ЗОО уговор о залози покретне ствари веома детаљно je регулисан.

Уговором о залози обавезује се дужник или неко треће лице (залогодавац)

према повериоцу (залогопримцу) да му преда неку покретну ствар на којој постоји

право својине да би се пре осталих поверилаца могао наплатити из њене вредности.

AKO му потраживање не буде исплаћено о доспелости a поверилац се обавезује да

примљену (заложену) ствар чува и no престнку свог потраживања врати не оштећену

залогодавцу (члан 966. ЗОО).

„Залогодавац стиче заложно право када му je ствар која je предмет уговора

буде предата у залог. За закључење пуноважног уговора о залози да ће заложена ствар

прећи у својину повериоца ако његово потраживање не буде намирено, као и одредба

да ће у том случају поверилац моћи no унапред одређеној ствари да прода заложену

ствар или да je задржи за себе (члан 973.300).“9

9 Проф.др. Ђуро Ђуровић, Привредно право са основам грађанског права,Београд 2010, стр 92

12

10. СУДСКО ЗАЛОЖНО ПРАВО

Судско заложно право може бити:

- споразумно

- принудно

Споразумно судско заложно право на непокретним и покретним стварима

заснива се уговором странака, којим обезбеђују одређено потраживање. Уговор

странака суд уноси у записник.

„Принудно судско заложно право на покретним стварима поверилац стиче

пописом ствари у поступку извршења, у складу са одредбама Закона о извршеном

поступку, a не продајом ствари као код руче залоге или уписом у регистар залоге за

регистарску залогу. Судско заложно право може се засновати само на стварима које су

подобне за уновчавање.“10

11. ЗАКОНСКО ЗАЛОЖНО ПРАВО

Законско заложно право стиће ће у тренутку кад су испуњене претпоставке

одређене закном. Сходно томе, законско заложно право на покретним стварима може

настати без предаје ствари у државину заложном повериоцу, a на непокретним

стварима без уписа заложног права у регистар непокретности.

Законско заложно право je за уговоре у привреди. Оно се појављује као

заложно право комисионара код уговора о комисиону (члан 786. ЗОО), трговинског

10 Проф.др. Ђуро Ђуровић, Привредно право са основам грађанског права,Београд 2010, стр 92

13

заступника код уговора о трговинском заступању ( члан 809. ЗОО), отпремника

(шпедитера) код уговора о отпремању (члан 846. ЗОО).

12. РУЧНА ЗАЛОГА

Ручна залога je врста залоге на покретним стварима. Поред ње постоји

регистарска залога9 која за предмет има покретање ствари које су уписане у

регистратор. Предмет ове врсте залога може бити свака индивидуално одређена ствар

на којој постоји право својине, a која je у промету.

Ствари које су изузете из промета (добра у општој употреби) не могу бити

предмет заложног права. Предмет заложног права може бити и збир покретних ствари.

Заложити се могу ствари које имају имовинску вредност na се могу уновчити. To значи

да се не могу заложити ствари које имају само афекциону вредност (на пример, писмо

од драге особе. лична карта).

Предмет залоге на покретној ствари могу бити постојеће или будуће покретне

ствари и права са којима залогодавац може слободно располагати. Интелектуална

својина може бити предмет регистарског заложног права. Предмет залоге може бити

потраживање залогодавца према дужнику и друга имовинска права.

Заложно право на покретној ствари (ручна залога) заснива се уговором. У

питању je уговор о залози, регулисан у 30 чланова ЗОО.

13. ЗАЛОЖНО ПРАВО НА НЕПОКРЕТНИМ СТВАРИМА

(ХИПОТЕКА)

Хипотека je заложно право на непокретним стварима. За разлику од ручне

залоге, код које се покретна ствар која je предмет залога предаје у државину

залогопримцу, заложена (хипотекована) непокретност остаје у државини заложног

дужника9 што му омогућава коришћење исте.

„Aко хипотекарни дужник не испуни своју обавезу до доспелости,

хипотеларни поверилац може намирити своје потраживање из вредности заложене

непокретности пре поверилаца који на њој немају хипотеку ( обични, хирограферни)

14

повериоци, као и пре поверилаца који су хипотеку на њој стекли после њега, без обзира

на промену власника оптерећене непокретности.“11

Ималац хипотеке има апсолутно право које делује према свима и у себи

садржи право следовања и право првенства. Право следовања овлашћује хипотекарног

повериоца да своје право врши против трећег лица, али и против власника

хипотековане непокретности.

Право првенства карактерише хипотеку, као и остала права. Kao стварно

право, хипотека je јача од облигационог права, али и од истоврсног права које je

касније настало. Хипотекарни поверилац који се први обезбедио хипотеком има

првенство не само у односу на обичне повериоце, него и у односу на остале

хипотекарне повериоце, чија je хипотека касније настала

Права хипотеке у нашем позитивном праву до краја 2005. године била су

регулисана одредбама чл. 63-69. 300. Te одредбе су укинуте законом о хипотеци, који je

у Републици Србији до9нет 27. децембра 2005. године, ступио je на снагу 4. јануара

2006. године, a примењује се од 25. фебруара 2006. године.

Према одредбама закона члан 3. закона о хипотела,а ( у даљем тексту ЗОХ)

предмет хипотеке може да буде:

- непокретна ствар ( право својине на земљишту, грађевинском објекту и сл.)

- део непокретне ствари, у складу са одлуком и деоби

- сусвојински део у непокретној ствари

- посебни део зграде на коме постоји право својиме, односно друго право које

садржи право располагања (стан, пословна просторија, гаража и др.)

- право на земљиште које садржи овлашћење слободног правног располагања, a

нарочпито право грађења и право прече градње

- објекат у изградњи, као и посебан део објекта у изградњи (стан, гаража и сл.),

без обзира да ли je изграђен, под условом да je издато правоснажно одобрење за

градњу.

Само потраживање, укључујући и будуће или условно потраживање, као и

потраживање израженој у страној валути, може да буде обезбеђено хипотеком. To

истраживање обухвата главно потраживање, камату и трошкове наплате (члан 7.ст. 1. и

2. ЗОХ).

11 Проф.др. Ђуро Ђуровић, Привредно право са основам грађанског права,Београд 2010, стр 93

15

Хипотека настаје уписом у надлежни регистар непокретности на основу:

- уговора или судског поравнања (уговорна хипотека)

- заложне изјаве (једнострана хипотека)

- закона (законска хипотека)

- судске одлуке (судска хипотека)

Правила о уговорној хипотеци сходно се примењују на једнострану, законску и

судску хипотеку, осим ако je законом друкчије прописано (члан 8. ЗОХ).

Уговор о хипотеци je уговор између власника непокретности и повериоца

којима се власник непокретности обавезује, ако дуг не буде исплаћен о доспелости, да

поверилац наплати своје обезбеђено јпотраживање из вредности те непокретности, на

начин прописан законом. Уговор о хипотеци може бити самосталан или део уговора

који одређује потраживање (уговор о зајму, о кредиту и слично). Уговор о хипотеци

закључује се у писаној форми, са потписима овереним у суду или код другог законом

овлашћеног органа за оверу потписа на актима о промету непокретности. Уговор о

хипотеци може да закључи власник или друго лице које има право располагања, као и

инвеститор и купац уговора у изградњи (члан 9. и 10. ЗОХ).

Једнострана хипотека настаје на основу заложне изјаве. Заложна изјава je

исправа сачињена од обе стране власника којом се он једноставно обавезује, уколико

дуг не буде испалаћен о доспелости, да поверилац наплати своје обезбеђено

потраживање у вредности те непокретности, на начин прописан законом. Упис

хипотеке на основу заложне изјаве врши се на захтев власника или повериоца

Власник и после настанка хипотеке има право да :

- држи предмет хипотеке

- употребљава предмет хипотеке према уобичајеној намени

- прибира природне или грађанске плодове које предмет хипотеке даје

- отуђи предмет хипотеке и пренесе право на прибавиоца, у ком случају се не

мења ништа у дужниковој обавези и у потраживању ( члан 16. ЗОХ).

Власник не сме физички мењати предмет хипотеке (преграђивање, доградња,

рушење и сл.) без писмене еагласности повериоца. Он je дужан да чува и одржава

предмет хипотеке као добар домаћин, односно добар привредник, да не би својим

поступцима или пропустима умањио предмет непокретности (члан 17. ст. 1. и ЗОХ).

16

Сагласно одредби члана 17. става 3. ЗОХ власник je дужан да осигура предмет

хипотеке од свих уобичајених ризика пре закључења уговора о хипотеци.

Хипотекарни поверилац може, ако дужник не исплати дуг о доспелости, да

намири своје потраживање из вредности хипотековане непокретности, без обзира у

чијој својини или државини се она налази у том тренутку (члан 24. ЗОХ).

Хипотекарном повериоцу припада право на избор намирења. Он може да

захтева да своје доспело потраживање намири:

- најпре из вредности хипотековане непокретности, a затим из остале имовине

дужника

- истовремено из обе наведене вредности

- најпре из дужникове имовине, na тек потом из хипотековане непокретности

(члан 25. З0Х).

Закон успоставља правило личне суброгације. Уколико хипотекарни дуг

исплати лице које није дужник, оно ступа на место хипотекарног повериоца према

дужнику и трећим лицима (члан 28.30Х).

„Хипотека престаје исписом из регистра непокретности у којима je била

уписана у складу са законом (испис хипотеке). Испис хипотеке врши се на захтев

дужника, власника или повериоца, ако обезбеђено потраживање преетане на начин

дозвољен законом. Испис хипотеке на захтев власника врши се само ако je дуг

исплаћен у потпуности. Власник можеда захтева испис хипотеке и кад предмет

хипотеке пропадне у целости. Хипотека се поново успоставља аковласник обнови

предмет, a поновни упис врши се no самом закону (члан 43.-45. ЗОХ).“12

Хипотека престаје и кад у циљу задовољења општег интереса у складу са

законом и на основу одлуке надлежног органа, право власника на предмету хипотеке

пређе на треће лице. Хипотека престаје и кад je извршена судска јавна продаја предмета

(члан 47. и 48. ЗОХ).

Хипотека престаје исписом када се у истом лицу стекне свјоство хипотекарног

повериоца и хипотекарног државника или у случају консолидације, када хипотекарни

поверилац стекне право својине на хипотекованој непокретности (члан 50. ЗОХ).

14. БЕЗДРЖАВИНСКА ЗАЛОГА – ФИДУЦИЈАЛНИ

ПРЕНОС ПРАВА СВОЈИНЕ12 Проф.др. Ђуро Ђуровић, Привредно право са основам грађанског права,Београд 2010, стр 95

17

У класичном заложном праву на покретној ствари (ручна залога) заложена

ствар прелази у државину заложног повериоца и код њега остаје све време трајања

заложног права. Заложену ствар поверилац не може продати самостално, у случају када

му дужник не испуни дуг о доспелости, већ искључиво путем суда. To je начело

официјаности заложног права.

Нова атипична средства обезбеђења, која се појављује у упоредном праву

пробијају принцип официјаности заложног права, јер je у трговачком праву вео скупо и

споро и захтева реализацију обезбеђења тражбина преко суда, путем јавне прдаје, na се

преко ових средстава обезбеђења омогућава слободно регулисање уновчења објекта

обезбеђења и без суда.

Фидуцијални пренос права својине, као облик бездржавинске залоге, познат je

и афирмисн у упоредном праву. У Србији овај инструмент не постоји, a у Црној Гори,

регулисан je специјалним законом 1996. године. Према уводној норми (члан 1. став 1.)

тог закона, уговором о фидуцијалном преносу права својине на непокретне ствари

дужник или неко трећи преноси право својине на повериоца свог потраживања

омогућава дужнику несметано вршење права својине.

За разлику од ручне залоге, код које дужник на повериоца преноси државину

заложене ствари, код фидуцијалног преноса права својине државник на повериоца

преноси фидуцијалну својину, a он задржава државну ствари9 настављајући њено

коришћење. Дакле, дужнику остаје непосредна државина ствари и могућност њеног

коришћења, док на повериоца прелази пуна својина. Пренос својине овде je само

привремен. Ако дужник испуни своје обавезе, својина треба да му буде враћена, било

што се поверилац на основу уговора на то обавезао, било што je у самом уговору

преное извршен под раскидним угословом да ће својина престати када дужник исплати

тражбину повериоцу. Поверилац стиче право да прода дужникове ствари тек ако он не

испуни своју обавезу.

У чему су предности оваквог бездржавинског обезбеђења на покретним

стварим? Kao што je познато, покретне ствари чине знатан део имовинских добара.

Имовинска предузећа и домаћинства добрим делима се састоји од покретних ствари.

Постоји велики интерес привредника да се пронађе прави пут да покретне ствари

постану извори за кредитирање.

18

Ручна залога не може овај задатак да испуни онако како то одговара

интересовањима трговаца (банкама), јер захтева предају ствари од лица које прима

кредит кредитору (банци) као повериоцу. За дужника узимање кредита има смисла ако

он средства за обезбеђење кредита и даље економски користи. Кредитор (банка), no

правилу, само je заинтересована да уновчи заложене ствари, a не да ствари дужника

лагерује, да се стара о њима и да њима привређује. Отуда je кредитор (банка)

заинтересован да се на њега пренесе фидуцијална својина на стварима које су предмет

обезбеђења, a не државина као у случају ручне залоге.

У нашој правној литератури приметна су залагања да ее у Србији регулише

институт фидуцијалног преноса права својине. У упоредном праву бројни су примери

ширења нових форми обезбеђења, те je очигледно да ни право у Србији не може више

да '"тапка" у месту, држећи се класичних принципа везаних за ручну залогу и хипотеку.

У тренуцима када оживљавају тежње ка тржишној привреди, јавља се потреба за новим

средствима обезбеђења која су флексибилнија у погледу уговарања и ефикасности

њихове реализације. Закон о фидуцијарном преносу права својине треба донети и у

Србију.

Уговор о фидусијарном преносу права својине мора бити закључена у писаној

форми, a када су у питању непокретности и оверен од стране суд ( члан 1. став 4.

Закона Црне Горе). Код фидуцијалног преноса права својине, државина ствари остаје

код дужника или неког трећег преносиоца права својине (члан 10. став 1. Закона).

„Дужник je дужан предати ствар повериоцу ако свој дуг не измири у року

(члан 11. став 2. Закона Црне Горе). За разлику од ручне залоге, код које дужник

предаје повериоцу заложену ствар одмах no закључењу уговора о залози, као уговора о

фидуцијаном преносу ствари му предаје тек кад овај не измири дуг о року. Поверилац

стиче право да прода дужникове ствари када овај не измири своје обавезе о доспелости.

Поверилац може, уз сагласност дужника, пo престанку потраживања продати

оптерећену ствар одређеном лицу, ако нађе да je цена повољна ( члан 18. став 1. Закон

Црне Горе). Како се вене стиди код фидуцијалног преноса права својине поверилац je

овлашћен за продају заложене ствари дужника, док je код класичне (ручне) залоге то je

немогуће, с обзиром на начело официјалности, које дозвољава само судску продају

залозене ствари.“13

13 Проф.др. Ђуро Ђуровић, Привредно право са основам грађанског права,Београд 2010, стр 97

19

Поверилац може захтевати од дужника предају ствари чим потраживање доспе

за наплату. Ако дужник исплати дуговану чинидбу, својина на стварима аутоматски

прелази на дужника (члан19. Закона Црној Гори). Прецизније речено, својина на

заложеним стварима враћа се дужникова чим он исплати повериоцу дуговану чинидбу.

У том моменту код дужника поново се спајају својина (која му je враћена пo измирењу

дуга) и државина (која није прекидна). Уговор о фидуцијалном преносу права својине

уписује се у јавни регистар, који води специјализована агенција. Ако се упис не

изврши, уговор je ништав.

ЗАКЉУЧАК

Стварно право представља део грађанског права који обухвата правне норме

којима су регулисани односи поводом стварних права, која се непосредно односе на

ствар и делује према свима.

Заложно право, као један од облика стварног права, je право повериоца на

туђој ствари или праву дужника или трећег лица. Ово стварно право представља

стварноправно овезбеђење повериоцу да ће се, пре осталих поверилаца наплатити из

вредности заложене ствари ако му дужник не испуни обавезу у року доспелостм.

Заложно право се испољава као непосредна власт на предмету залоге a

вредност заложног права je у томе што обезбеђује заложном повериоцу могућност

20

намирења и онда када се остали, обични поверицу не могу наплатити у целини или се

не могу уопште наплатити, јер дужник нема довољно средстава да испуни све обавезе

ЛИТЕРАТУРА

1. Проф. Др. Ђуро Ђуровић, Привредно право са основама грађанског права,

Београд, 2010 год.

2. Гамс, Основи стварног права, Треће прерађено и допуњено издање, Београд,

1961 год.

3. Д.Стојановић, Стварно право

4. Црногорски закон о залози као средство обезбеђења потраживања

21

5. Закон о облигационим односима

Датум предаје: ______________________________

Комисија: Предсједник: ____________________________________________ Испитивач: ____________________________________________ Члан: ____________________________________________

22

Коментар:

Датум одбране: _______________________ Оцјена: ____________________(_____)

23