MENADŽMENT, PRINCIPI, KONCEPTI I PROCESI

www.singidunum.ac.yu

MENADŽMENT, PRINCIPI, KONCEPTI I PROCESI

ČETVRTI DEO

POGLAVLJE IX:

UPRAVLJANJE GRUPAMA


Okupiti se – to je početak. Ostati zajedno je korak napred. Raditi

zajedno je uspeh. Henry Ford

Ako zajedno idemo napred, uspeh dolazi sam.

Henry Ford

1. OSNOVNE DIMENZIJE GRUPA

• grupe predstavljaju skup dva ili više pojedinaca koji se nalaze u određenoj sprezi, interakciji;

• sve grupe imaju grupne, zajedničke, ciljeve;• sve grupe imaju određenu stabilno definisanu shemu ili strukturu

zajedničkih odnosa i• svi pojedinci u grupi sebe vide (percipiraju) kao grupu.

1.1. POJAM GRUPE



1.2. ULOGA I ZNAČAJ GRUPA

Jedna od najznačajnijih pretpostavki, odnosno (pred)uslova ostvarivanja potrebne efikasnosti grupa jeste adekvatno upravljanje grupama, odnosno grupnim procesima (grupnom dinamikom).

1.3. RAZLOZI UKLJUČIVANJA LJUDI U GRUPE

1) sigurnošću,2) statusom,3) samopoštovanjem,

4) pripadanjem,5) moći i6) ostvarivanjem cilja.



1.4. RAZVOJ GRUPA

Svaka grupa ima svoj životni ciklus, odnosno sve grupe prolaze kroz određene faze razvoja.1. formiranje,2. oluja,3. normiranje,4. izvršavanje (zadataka),5. rasformiranje.




2. VRSTE I KARAKTERISTIKE GRUPA

2.1. VRSTE GRUPA

Polazeći od stava da grupe imaju tri ključne dimenzije (stepen privrženosti, stepen uticaja i stepen formalnosti) oni su podelili grupe na: primarne, sekundarne i referentne; apatične, nestabilne, strategijske i konzervativne i formalne i neformalne.

2.1.1. FORMALNE GRUPE

Formalne grupe stvara organizacija da bi ispunila specifične ciljeve i određene zadatke, jasno povezane s ukupnim ciljevima i zadatkom organizacije.

Formalne grupe u organizaciji se konstituišu u obliku:1) komandnih grupa i2) grupa zadataka.



2.1.2. NEFORMALNE GRUPE

Neformalne grupe su grupe čiji ciljevi, nastanak, struktura i funkcionisanje nisu normativno predviđeni, odnosno propisani. One nastaju više ili manje spontano a čine ih pojedinci iz jedne ili više formalnih grupa.

Neformalne grupe mogu se podeliti na:1) interesne grupe i2) prijateljske grupe.



2.2. KARAKTERISTIKE GRUPAGrupe, bile one formalne ili neformalne, imaju brojne i raznovrsne karakteristike. Govori se o sledećim karakteristikama:1. zajednički cilj(evi), 5. norme,2. veličina, 6. status i3. vođa i sledbenici, 7. kohezija.4. uloge,

2.2.1. ZAJEDNIČKI CILJ(EVI)

Grupe mogu imati sledeće ciljeve: 1. proizvodnja, 2. diskusija i 3. rešavanje problema. Ovi ciljevi, po svojoj prirodi, odnosno stepenu složenosti, mogu biti jednostavni i/li složeni.

Jednostavni ciljevi su ciljevi rutinskog, odnosno standardnog karaktera, a složeni ciljevi su nestandardnog, odnosno nerutinskog karaktera.



2.2.2. VELIČINA

Reč je o karakteristici koja je bitan faktor njenog ponašanja i efikasnosti. Valorizovane sa aspekta njihove veličine, grupe se mogu podeliti na:1. male grupe, koje čine 2 do 4 člana,2. srednje, koje čine 4-12 članova i3. velike grupe, koje čine 12 ili više članova.

2.2.3. VOĐA I SLEDBENICI

U svakoj grupi postoji osoba koja ima status vođe (lidera) i više drugih članova sa statusom (njegovih) sledbenika. Lider grupe usmerava, inspiriše i koordiniše ponašanje grupe i osposobljava članove za obavljanje njihovih zadataka.



2.2.4. ULOGE

Učešće u radu grupe pretpostavlja vršenje određene uloge. Pod ulogom se podrazumeva skup ponašanja koje se očekuje od osobe na datom položaju.Svaki član grupe treba da respektuje određene zahteve, odnosno očekivanja od uloge koju izvršava.

2.2.5. NORME

Normama se definiše šta članovi grupe treba, odnosno šta ne treba da rade u datim uslovima. Zato one predstavljaju svojevrsne orijentire za ponašanje članova grupe.



2.2.6. STATUS

Suštinski posmatrano, status se može definisati kao relativan položaj koji članovi grupe imaju u datoj grupi.

Status članova grupe može biti formalnog i neformalnog karaktera.

2.2.7. KOHEZIJA

Kohezija je privlačnost koju grupa ima za svoje članove. To je onaj „organizacioni lepak” koji članove veže za grupu i „čini da oni o sebi misle kao mi, a ne kao ja.

Brojni faktori deluju na koheziju grupe. Među njima su najznačajniji:• prvo, vreme koje članovi grupe provode zajedno. • drugo, težina prijema u grupu. • treće, veličina grupe. • četvrto, spoljnje pretnje. • peto, na nivo kohezije utiču i prethodni uspesi grupe.


3. GRUPNO ODLUČIVANJE

3.1. PREDNOSTI I NEDOSTACI GRUPNOG ODLUČIVANJA

3.1.1. PREDNOSTI GRUPNOG ODLUČIVANJA

1. Grupe potpunije generišu znanje i informacije.

2. Grupe nude diferencirane poglede na probleme i rešenja.

3. Grupe omogućavaju generisanje odluka najvišeg kvaliteta.

4. Grupno odlučivanje povećava prihvatanje rešenja.

3.1.2. NEDOSTACI GRUPNOG ODLUČIVANJA

1. Troši mnogo vremena.

2. Podrazumeva konformistički pritisak u grupi.

3. Omogućava dominaciju jednog ili nekoliko članova grupe.

4. Omogućava dvosmislenu odgovornost.


3. GRUPNO ODLUČIVANJE

3.1.3. POBOLJŠAVANJE GRUPNOG ODLUČIVANJA

Grupno odlučivanje je moguće poboljšavati na različite načine.

U tu svrhu mogu poslužiti različite tehnike, među kojima su najpoznatije: Brejnstorming (Brainstorming), Sinetiks (Svnetics), Nominal gruping (Nominai grouping), Konsenzus maping (Consensus mapping) i Delfi (Delphi) tehnika.

Po svojoj efikasnosti (koju je praksa potvrdila) među njima izdvajaju se Tehnika nominalne grupe (Nominal grouping technique) i Delfi tehnika (Delphi technique).


4. TIMOVI KAO SPECIJALNA VRSTA GRUPA

4.1. TIMOVI - POJAM, ZNAČAJ, CILJEVI

Procesi redizajniranja organizacione strukture najvećeg broja dobro, funkcionalno posmatrano, organizovanih korporacija u najrazvijenijim zemljama tržišne ekonomije stvorili su nove organizacione konstitucije, zasnovane na specijalnim vrstama grupa poznatim pod nazivom: timovi.



4.2. VRSTE TIMOVA

U poslednje vreme aktuelna je podela timova na:1. funkcijske timove,2. timove za rešavanje problema,3. samoupravne timove,4. ukršteno-funkcijske timove i5. virtuelne timove.



4.3. ULOGE ČLANOVA TIMATimski rad podrazumeva vršenje uloga:• kreatora - što podrazumeva iniciranje kreativnih ideja,• promotera - što podrazumeva promovisanje najboljih ideja nakon

njihovog iniciranja,• ocenjivača - što podrazumeva sveobuhvatno analiziranje

ponuđenih opcija,• organizatora - što podrazumeva uspostavljanje strukture,• proizvođača - što podrazumeva stvaranje uputstava i pratećih

dokumenata,• kontrolora - što podrazumeva pregledavanje detalja i

primenjivanje zakonskih normi,• čuvara - što podrazumeva borbu protiv spoljnih faktora i• savetnika - što podrazumeva podsticanje u traganju za više

informacija.



Uloga vođe uključuje sledeće aktivnosti, odnosno funkcije:

• regulisanje - preduzimanje aktivnosti koje obezbeđuju da timski napori i rezultati budu u skladu sa ciljevima organizacije,

• koordinisanje - obezbeđivanje da aktivnosti tima budu u skladu sa potrebama i ciljevima potrošača, politikom i procedurom organizacije i da tim radi u skladu sa drugim timovima u organizaciji,

• odlučivanje - pomaganje da tim donosi dobre odluke,

• permanentno učenje - omogućavanje realizacije potrebe tima za treningom i učenjem i

• stvaranje i održavanje poverenja - negovanje poverenja u članove tima i u samog sebe.





4.4. STVARANJE I RAZVOJ TIMOVA

4.4.1. STVARANJE TIMOVA

Stvaranje timova je veoma složen posao - znatno složeniji nego što je to slučaj sa formiranjem grupa. Timovi su specifične, odnosno specijalne grupe sa znatno složenijim performansama nego što je to slučaj sa ostalim grupama i organizacijama.Stvaranje timova se realizuje kroz četiri faze:

1) predrad,

2) stvaranje uslova za rad,

3) formiranje i izgradnja tima i

4) pružanje stalne asistencije.



4.4.2. RAZVOJ TIMOVA

Razvoj timova je veoma složen proces. Sastoji od sledećih faza:1. dijagnosticiranje,2. izmena i3. razvoj.

Svrha procesa razvoja tima jeste formiranje tima visokih performansi.

Da bi to mogao postići, vođa tima mora:• prvo, da razvija sebe,• drugo, da vodi brigu o smeru, strukturi i resursima,• treće, da upravlja vrstama i vremenom intervenisanja i• četvrto, da upravlja granicama tima.



4.5. KARAKTERISTIKE EFIKASNIH TIMOVA Da bi se neki tim smatrao timom visokih performansi, on mora

da zadovoljava i sledeće kriterijume (odnosno standarde) efikasnosti:

• tim mora konzistentno proizvoditi output visokog kvaliteta;• tim mora da potpomaže rast potreba pojedinaca i stvaranje

dobre atmosfere i saradnje među njegovim članovima;• tim mora učiti i razvijati se kao celina.


5. UPRAVLJANJE KONFLIKTIMA

5.1. DEFINICIJA KONFLIKTA

Termin konflikt ne označava samo određenu radnju, odnosno događaj već proces u kojem jedna strana smatra da je neka druga strana preduzela, ili namerava da preduzme, neku akciju koja će imati negativne posledice po njene glavne interese.



Konflikt obuhvata sledeće glavne elemente:1. suprotne interese između pojedinaca ili grupa,2. uviđanje takve oprečnosti,3. verovanje kod obe strane da će je druga osujetiti (ili je već

osujetila) ove interese, i4. akcije koje stvarno dovode do ovog osujećenja (sprečavanja)

ostvarenja.



5.2. GLAVNI UZROCI KONFLIKTA

Uzroci, odnosno izvori konflikta, brojni su i raznovrsni. Oni se, ukupno posmatrano, mogu grupisati na tri grupe faktora:1. komunikacione,2. strukturalne i3. faktore ličnog ponašanja.

5.2.1. KOMUNIKACIONI FAKTORI KONFLIKTA

Komunikacija je jedan od čestih izvora konflikta. Ova teza se, naravno, ne odnosi na komunikacije zasnovane na istinama i korektnom odnosu između učesnika u komunikacionom procesu, već na dvosmislene komunikacije, komunikacije kojima se izvrće istina i nekorektne komunikacije.



5.2.2. STRUKTURALNI FAKTORI KONFLIKTA

U organizacijama postoje strukturalni faktori koji mogu biti potencijalni ili stvarni izvori konflikata. Najznačajniji među njima su:1) veličina grupe (organizacije),2) različitost osoblja,3) participacija,4) distinkcija između linijskih i štabnih delova organizacija,5) sistem nagrađivanja,6) međusobna zavisnost resursa i7) moć.

5.2.3. LIČNO PONAŠANJE KAO FAKTOR KONFLIKTA

Ponašanje članova grupe (organizacije) je značajan i, istovremeno, najčešći faktor, odnosno izvor konflikta. Pri tome treba razlikovati ponašanje vođe grupe, s jedne, i ponašanje članova grupe, s druge strane.



5.3. VRSTE KONFLIKATA

Konflikti se mogu klasifikovati sa različitih aspekata. Prema uzrocima nastanka, konflikti se mogu podeliti na:

1. personalne konflikte i2. organizacione konflikte.

Prema posledicama koje uzrokuju, konflikti se mogu podeliti na:1. destruktivne konflikte i2. konstruktivne konflikte.



5.3.1. PERSONALNI I ORGANIZACIONI KONFLIKTI

Pod personalnim konfliktima podrazumevaju se konflikti koji nastaju i egzistiraju u samoj ličnosti pojedinca i konflikti koji predstavljaju sukobe između pojedinaca. Oni mogu biti:

1) intrapersonalni,

2) interpersonalni i

3) konflikti uloga.

Organizacioni konflikti su sukobi koji nastaju pod dejstvom organizacionih faktora. Među njima, kako je to već napred rečeno, su najznačajniji: veličina grupe (organizacije), različitost osoblja, participacija, distinkcija između linijskih i štabnih delova organizacija, sistem nagrađivanja, međusobna zavisnost resursa i moć.



Organizacioni konflikti se javljaju u različitim oblicima. Među njima posebnu pažnju zaslužuju:

• vertikalni konflikti, koji se javljaju u interakcijama između viših i nižih organizacionih nivoa,

• horizontalni konflikti, koji se javljaju u interakcijama između pojedinaca ili grupa koji se nalaze na istim organizacionim nivoima,

• štabno-linijski konflikti, koji se javljaju u interakcijama između štabnih i linijskih menadžera,

• konflikti kontrole resursa, koji se javljaju između menadžera koji participiraju u upravljanju materijalnim, ljudskim, finansijskim i informacionim resursima i

• formalno-neformalni konflikti, koji nastaju u procesu sučeljavanja formalne i neformalne organizacije odnosno između formalnih i neformalnih vizija, misija, ciljeva, politika, strategija, programa, planova, normi i postupaka.



5.3.2. DESTRUKTIVNI I KONSTRUKTIVNI KONFLIKTI

Destruktivni, odnosno disfunkcionalni konflikti, su sukobi koji nepovoljno deluju na ponašanje i ciljeve grupe (organizacije). Preciznije rečeno, destruktivni konflikti su sukobi koji negativno deluju na performanse i rezultate grupnog ponašanja na način da sprečavaju realizacije ciljeva grupe, odnosno organizacije u celini.

Konstruktivni konflikti nastaju u procesu redefinisanja postojećih ili kreiranja novih ciljeva, koncepcija, formi, odnosno metoda ponašanja grupe ili organizacije. Oni su prirodna posledica međusobne komunikacije članova grupe, odnosno grupa u organizaciji, kada relevantni akteri, u nastojanju da aktivno doprinesu povećavanju svoje efektivnosti i efikasnosti, promovišu ideje koje su međusobno suprotstavljene po svom sadržaju ali, istovremeno, ne i po svom cilju.



5.4. TRETIRANJE KONFLIKATA

Kada je reč o nauci, teorija konflikta obuhvata sledeće pristupe:1. Tradicionalni pristup,2. Pristup međuljudskih odnosa i3. Interaktivni pristup.

5.5. STRATEGIJE I STILOVI UPRAVLJANJA KONFLIKTIMA

Prema jednom shvatanju, konflikti se mogu rešavati primenom dveju grupa strategija: „donošenjem odluka putem glasanja” i „pregovaranjem” (koje može biti: efektivno, distributivno i principijelno ili integrativno), koja u sebi uključuje sledeće strategije: „diskusija licem u lice”, „ubeđivanje”, „obmanjivanje”, „pretnja”, „obećanja” i „ustupci”.



Prema drugom (savremenijem) shvatanju, uspešno rešavanje konflikata može se ostvariti putem:

• strategije korišćenja formalnog autoriteta,

• strategije ograničene komunikacije,

• strategije integracije načina rada,

• strategije konfrontacije i pregovaranja,

• strategije uključivanja konsultanata (treće strane),

• strategije rotacije članova grupe (tima),

• strategije nadređenih ciljeva i

• strategije intergrupnog treninga.



Sledeće stilove uspešnog upravljanja konfliktom:

1. primoravanje,

2. kolaboracija,

3. pravljenje kompromisa,

4. izbegavanje i

5. prilagođavanje.


PITANJA ZA DISKUSIJU I VEŽBE

1. Da ste u ulozi menadžera kako biste svojim zaposlenima objasnili značaj timova i motivisali ih da daju svoj maksimum u timskom radu?

2. Koji su osnovni načini koje biste vi primenili za poboljšanje efikasnosti timova?

3. Da ste u ulozi vlasnika firme, da li biste organizovali samoupravne timove? Čime biste motivisali svoje zaposlene, članove ovih timova?

4. Da li je po vašem mišljenju za obezbeđivanje efikasnosti timova potrebna menadžerska veština ili dominantan menadžer?

5. Koje su po vama najefikasnije mere za jačanje jedinstva i kohezivnosti tima?

Documents

MENADŽMENT, PRINCIPI, KONCEPTI I PROCESI