MENTALNO ZDRAVLJE I SISTEM · za mentalno zdravlje, pisale su tada “Novosti”, što bi do-velo do smanjenja broja kreveta i trajanja lečenja u za-tvorenim ustanovama, odnosno

www.vremesolidarnosti.rs

Dodatak nedeljnika Vreme br. 1510 od 12. decembra 2019.DodaDodataktak nedenedeljniljnika Vka Vremereme brbr 1511510 od0 od 1212 decdecembrembra 20a 201919

wwwwwwwww vr.vr.vremeemeemesolsolsolidaidaidarnornornostististi rs.rs.rs

SOLIDARNOSTI ( 11 )

Prošlog meseca Vlada Srbije usvojila je Nacionalni program za zaštitu mentalnog zdravlja za

period od 2019. do 2026. godine. Nažalost, dokument još nigde nije objavljen, ali je svakako

pohvalno što je usvojen jer je prethodni (2007–2017) istekao pre dve godine.

Prema dostupnim podacima, u zdravstveni sistem Srbije implementirano je,

za deset godina, tek oko 30 odsto starog programa.

Nedeljnik “Vreme” organizovao je tribinu na ovu temu, a u ovom “Vremenu solidarnosti”

objavljujemo opsežan izveštaj sa tog događaja. Takođe, donosimo uputstva i savete kako, kada i

kome se obratiti u kriznim situacijama i kako preduprediti ozbiljnije mentalne tegobe.

Nakon serije tribina “Na kafi sa psihologom”, voditelj ovih događaja Dragan Ilić

piše o svojim utiscima, uvidima i zaključcima o mentalnom zdravlju društva.

Konačno, pošto je Velika Britanija jedna od zemalja koje imaju najuspešniji sistem

zaštite mentalnog zdravlja, temeljno opisujemo kako to izgleda kod njih.

MENTALNO ZDRAVLJE I SISTEM

Čekajući primenu nove strategije

TRIBINA: “MENTALNO ZDRAVLJE I SISTEM”

22

VREME REME SOLIDARNIOSTIDECEMBAR 2019

“Slušanje – to je sve. Suština je u tome da, ako vas nešto muči, nezavisno od problema mentalne poteškoće sa kojom se suočavate, taj neko kome se poverava neće ‘složiti facu’, da mu neće izleteti komentar tipa ‘ma, proći će’. Ne, ne prolazi, zato ti i pričam, zato ti se i obraćam, zato što me nešto jako muči i ne mogu sa tim da izađem na kraj”

→

33


Nakon što je važnost prethodne Strategije zašti-te mentalnog zdravlja istekla još 2017. godine, u drugoj polovini novembra Vlada Srbije je done-

la novu Strategiju, odnosno Program zaštite mentalnog zdravlja i to za period 2019–2026.

Ovim povodom, nedeljnik “Vreme” je u četvrtak 5. decembra organizovao tribinu pod nazivom “Mental-no zdravlje i sistem”, na kojoj su učestvovali psihološki-nja Branka Kordić, novinarka Al Džazire i pokretačica inicijative “Za tebe – važno je” An Mari Ćurčić i pred-stavnik centra “Srce” Aleksandar Plavšić. Moderator-ka tribine bila je novinarka nedeljnika “Vreme” Jova-na Gligorijević.

Novinarka An Mari Ćurčić, koja je prošle godine izgu-bila ćerku zbog suicida, u februaru 2019. pisala je pred-sednici Vlade Ani Brnabić upozoravajući je na činjeni-cu da oko 1300 osoba godišnje izvrši suicid u Srbiji, ze-mlji u kojoj oko pet odsto ljudi pati od depresije, a da je depresija drugi uzrok smrtnosti među mladima od 15 do 25 godina.

U otvorenom pismu ona je pitala predsednicu Vlade – kada će Vlada usvojiti i predočiti javnosti Nacionalnu strategiju za zaštitu mentalnog zdravlja i prevenciju sui-cida, šta će nadležni preduzeti po pitanju edukacije i de-stigmatizacije osoba sa mentalnim poteškoćama i kako će se razvijati sistem specijalizovane podrške kako oso-ba sa mentalnim poteškoćama, tako i porodica koje su doživele gubitak zbog suicida.

Predsednica Vlade je vrlo brzo odgovorila da je na ras-polaganju i da misli “da ne postoji mnogo važnijih tema od ove”.

Ipak, zbog toga što do novembra nije bilo pomaka, An Mari Ćurčić se na Tviteru 13. novembra ponovo obratila predsednici Vlade – podsetila ju je da je upravo ona, Ana Brnabić, u septembru 2019. izjavila da je Program zavr-šen još u decembru 2018, te da se čeka donošenje Akci-onog plana i usvajanje Programa (kako je Brnabić tada rekla – do kraja oktobra).

An Mari Ćurčić je tom prilikom podsetila Anu Brnabić da je stara Strategija, osim što je istekla pre dve godine, prema rečima struke “jedva i primenjivana”.

Svega nekih nedelju dana kasnije Vlada je na sednici od 21. novembra usvojila novi Nacionalni program za zaštitu mentalnog zdravlja.

Kako je tada saopšteno iz Vlade Srbije, “Programom je obuhvaćen rad službi mentalnog zdravlja koje su dužne da pruže savremenu, sveobuhvatnu prevenciju, lečenje i rehabilitaciju, kao i adekvatan socijalni pristup, što po-drazumeva da se sve ove aktivnosti odvijaju u sredini u kojoj ove osobe žive”, a usvajanjem ovog dokumenta “predviđene su i kampanje protiv stigmatizacije obole-lih lica koje će organizovano voditi ne samo stručnjaci za mentalno zdravlje, već i korisnici psihijatrijskih uslu-ga i sve relevantne organizacije, poput škola, medija i ci-vilnog sektora”.

Uprkos tome što je Nacionalni program usvojen 21. no-vembra, on još uvek nije dostupan javnosti.

Istog dana kada je održana tribina “Vremena”, “Večer-nje novosti” pisale su o Nacionalnom programu. Prema planovima, u gradovima gde postoji sekundarni i ter-cijarni nivo zdravstvene zaštite, na svakih 40.000 do 100.000 stanovnika, trebalo bi da se otvori jedan centar za mentalno zdravlje, pisale su tada “Novosti”, što bi do-velo do smanjenja broja kreveta i trajanja lečenja u za-tvorenim ustanovama, odnosno do lečenja ljudi u svom okruženju.

Za “Novosti” je izjavu dala i direktorka klinike “Dr Laza Lazarević” Ivana Stašević Karličić, koja je rekla da je Na-cionalnim programom “predviđena sveobuhvatna refor-ma psihijatrijskih službi, u skladu sa konceptom zašti-te mentalnog zdravlja u zajednici, na principima dein-stitucionalizacije i socijalne inkluzije osoba sa mental-nim poremećajima kroz individualni tretman i aktivno uključivanje u zajednicu”.

Po rečima An Mari Ćurčić, razlog za prvo pismo pred-sednici Vlade Ani Brnabić bio je slučaj suicida 12-godiš-njeg dečaka iz sela u blizini Medveđe:

”Način na koji su se tabloidi dohvatili te tragedije je, najblaže rečeno, bio skandalozan. Strašno je kada sami doživite takvu tragediju, nosite se sa tim i shvatite na je-dan potpuno nenormalan način, uslovno rečeno, da ste vi u izvesnom smislu imali sreće u toj tragediji. Zašto sre-će? Zato što je naša porodica imala ogromnu podršku ne samo užih i širih članova porodice, najbližih prijatelja, već i šire okoline. Imali smo sreće zato što su moje kole-ge novinari redom zvali tabloide i molili ih da povuku ručnu, da vode računa, neki od njih me i znaju sa snima-nja. Naravno, to sam saznala par nedelja nakon što smo doživeli tragediju, listajući poruke – 11. novembra proš-le godine smo mi izgubili Mariju. Dvanaestog novembra sam ja već imala u inboksu poruke kolega novinara koji su me molili da dam neku izjavu.

Dakle, ja i moja porodica smo bili zaštićeni. Naša poro-dica je imala podršku, i ono što je najvažnije, znali smo gde, kome da se obratimo za psihološku podršku. Veliki

44


→

broj ljudi to ne zna. Kad pomislite da se takva tragedija dešava na jugu Srbije, da li se iko zapitao kako je toj po-rodici? Da li se iko zapitao kako je roditeljima tog deča-ka? Majka je u tom trenutku bila u drugom stanju. Da li je neko pružio neku vrste psihološke, emotivne, kakve god podrške toj porodici, koja je, čini mi se, opet na osnovu pisanja tih tabloida, socijalno ugrožena porodica? Niko ništa. I sada, kad i sami prolazite kroz jezivu traumu, za to nema reči i ne bih ulazila u detalje, ali kada prolazi-te kroz to i uz to konstatujete da imate sreće, to je pro-sto nedopustivo.”

Moderatorka Jovana Gligorijević je podsetila da je u Sr-biji 2015. kod oko 450.000 ljudi dijagnostifi kovana neka mentalna smetnja, da je broj hospitalizovanih u konstan-tnom porastu od 2012. godine, te da, po proceni Svetske zdravstvene organizacije iz 2017. godine, u Srbiji samo od depresije pati 400.000 ljudi.

Ona je iznela i podatak da je smanjen broj stručnih sa-radnika u školama, odnosno da osnovne i srednje škole više nisu u obavezi da imaju psihologe.

Psihološkinja Branka Kordić je ocenila da je prošli Na-cionalni program ličio na novogodišnje rezolucije koje prave adolescenti, kao i da je reč bila o uopštenim fl o-skulama, poput “trebalo bi da obučavamo lekare op-šte prakse”, a da nije bio planiran konkretan program edukacije:

”U prethodnom programu su bili hit centri za zaštitu mentalnog zdravlja u lokalnoj zajednici. Ali kako se kod

nas sprovode stvari? Ne tako što sednemo pa razgovara-mo o tim programima, ili kako to da sprovedemo, nego dođe dekret odozgo – hajde, mentalno zdravlje u lokal-nim zajednicama. I to bude totalno glupavo jer možete da zamislite kako će u manjem mestu da naprave ovaj pro-gram i gde će ljudi ići. Treba da otvore svoju iznutricu, da povere najintimnije stvari ljudima sa kojima se svaki dan viđaju. U manjim mestima je to mnogo upadljivije nego u Beogradu. I umesto da se sedne i priča o tome, mi to tako. Zašto je ustanova ‘Dr Laza Lazarević’ dobila da vodi te centre za zaštitu mentalnog zdravlja u lokalnoj zajednici? Zašto je nacionalni telefon pod okriljem ‘Dr Laze Lazarevića’? Dnevni walk in centar, dakle, da može da ušeta ko hoće, takođe je napravljen pod okriljem ‘Dr Laze Lazarevića’. Kako to? Zašto nije raspisan tender, da vidimo ko to može da radi pa da se udružimo”, upitala je B. Kordić.

Ona je izjavila i da je “paranoidnost prema nevladi-nom sektoru” najveći problem za preduzimanje bilo ka-kve akcije u vezi sa mentalnim zdravljem.

“Kad pričamo o deinstitucionalizaciji koja nas čeka, znači da se zatvore sramotne stvari kao što su Vršac, Ko-vin, itd, potrebno je partnerstvo sa nevladinim sekto-rom. Jer, bez tog partnerstva ne možemo govoriti. Za-što su izumrli mnogi programi protiv vršnjačkog nasi-lja? Zato što sistem jednostavno nije hteo to da prihvati. Znači, sistem nije bio podrška zato što to rade NVO. Jed-nostavno, dosta sa tim dekretima, ne znam kako može to pomirenje da se napravi sa NVO. Ja razumem zašto su nevladine organizacije nepopularne, zato što su nezavi-sna tela, dobijaju sredstva za neke programe, ali da bi se programi radili, potrebna je podrška.”

Jedan od predstavnika nevladinog sektora – Aleksan-dar Plavšić iz nevladine organizacije “Srce” iz Novog Sada – rekao je da ne postoji nikakva komunikacija “Srca”, te da se nada da će novim Nacionalnim programom ne-vladine organizacije biti više uključene u zaštitu men-talnog zdravlja.

On je naveo i da problem ne moraju da budu fi nansije, već da je potrebno raditi na svesti o problemima men-talnog zdravlja, jer je “našoj populaciji teško da prosto to prihvati kao određen problem”:

“Skoro sam video jedan post, u nekoj srednjoj školi u Americi učiteljica je napravila pano sa šest redova u

PSIHIJATAR ILI PSIHOLOG Jovana Gligorijević je istakla da se u praksi ljudi koji potraže pomoć susreću sa netrpeljivošću između psi-hijatara i psihoteraputa, te da se može dogoditi da lju-di “kriju” da idu kod onog drugog.

“To je tačno”, rekla je Branka Kordić. “Nekako još uvek postoji neka vrsta netrpeljivosti između psihologa i psihijatara. Psiholozi smatraju da su neadekvatno svr-stani u medicinske saradnike i to ih jako vređa. Puno psihijatara je prošlo edukaciju iz psihoterapije, tako da

se ne bave samo medikamentima. Strukovna udruže-nja su jako, jako loša. Udruženje psihologa je npr. jed-na ustanova koja je potpuno nevidljiva, nije reagovala na poziv porodice dečaka iz Niša, uopšte nisu reagova-li. Tako da stvarno ima tu dosta problema, na primer da je strukovno jedna škola ili jedan psihoterapijski modalitet antagonizovan sa drugima, mrze ove dru-ge, ima i toga. Ne znam kako je to moguće rešavati, to treba struka da rešava i ljudi da shvate da je to vrsta pomoći”, istakla je B. Kordić.

� An Mari Ćurčić: ”Možete napisati,

možete uraditi bilo šta ukoliko ‘imate

leđa’, da ne govorimo o rečniku na

društvenim mrežama. Niko ne snosi

odgovornost i prosto smo se navikli

da nam je sve to postalo normalno.

Ne, nije normalno, hajde da krenemo

da nazivamo stvari pravim imenom.

Nije normalno. Mora neko da reaguje,

moramo mi kao građani reagovati.”

55


kojima piše “odlično sam”, “super sam”, “onako sam”, “imam problema”, “umirem u sebi”, “imam suicidne mi-sli”, i svaki učenik, pre ulaska u učionicu, napiše svo-je ime na samolepljivom stikeru i anonimno ga zale-pi, tako da se ime ne vidi. Naravno, sa takvim osobama koje su zalepile stiker na te poslednje kolone se obav-ljaju razgovori, pruža im se pomoć. To košta nula dina-ra, samo je potrebna volja, potrebno je raditi na svesti o takvim problemima.

Ljudi koji nas zovu, naši korisnici, često kažu kako imaju problema i u komunikaciji sa lekarima. Nažalost, osnovni problem je to što oni kažu – mi dobijemo 20 mi-nuta jednom u dva meseca. To im je osnovni problem, treba im podrška. Mi težimo da se približimo mladima, oni su, to je nezahvalno reći, ali najranjivija grupa. Na-damo se da će aplikacija koju smo napravili da olakša stvari, prisutni smo i na Fejsbuku i na Instagramu, uve-li smo i chat od pre par godina, gde se uglavnom javlja-ju mladi. To je prosto dosta individualno, način na koji će se osobe obratiti za pomoć. Nekom više odgovara te-lefonski poziv, nekom više odgovara da iskuca mejl, da se posveti tome, posebno mladima kroz chat, da iskažu svoje probleme i tegobe.”

kome se obratiti

Jedan od prvih problema sa kojima se osobe koje žele da potraže pomoć susretnu jeste nedoumica – kako oda-brati pravog stručnjaka, sa kim treba kontaktirati, kome se obratiti?

“Prava adresa su struka, profesionalci u oblasti men-talnog zdravlja”, jasna je An Mari Ćurčić.

“Da li ćete se vi odlučiti da idete regularnim putem, kod lekara opšte prakse, da zatražite uput za psihologa/psihijatra, ili ćete ići kod privatnika, to zavisi od mate-rijalnih mogućnosti, ali isključivo, podvlačim, isključi-vo kod profesionalaca. Kad idete u privatnu praksu, pre

svega treba da proverite njegove kvalifi kacije – šta je za-vršio, gde, kako, koje su dokvalifi kacije, kroz koje je pro-grame prošao, da vas ne bi dohvatio neki ‘life coach’ koji će vam napraviti potencijalno pakao u glavi.

Ja sam laik, ne mogu da preporučim ‘idite kod toga i toga’. Ono što je velika nesreća naše zemlje jeste odsu-stvo dostupne literature, čini mi se i za samu struku, a da ne govorimo o široj javnosti. Morate se raspitati, mo-rate znati kod koga idete. Drugo, morate da budete svesni da ukoliko vam ja preporučim određenu osobu, ne zna-či da će moj psihoterapeut vama prijati. Sve je to proces, put koji se vodi u vama samima, jer treba vremena da se izgradi taj odnos između klijenta i psihoterapeuta, leka-ra, profesionalca. Treba vremena da se vi sami osnažite, da budete u mogućnosti da prevalite preko usta ono što vas zaista muči, odnosno da otkrijete šta je to u čemu je problem”, rekla je An Mari Ćurčić.

EMOCIONALNA INTELIGENCIJAAleksandar Plavšić je naveo kako je čest slučaj da oso-be koje pozivaju Centar “Srce” telefonom ne znaju da verbalizuju svoje stanje.

“Ne znaju sve nazive emocija. Često takve osobe koje su u krizi imaju i pomešana osećanja, ali to ide do nekog bazičnog nivoa, kao kada radimo sa decom i učimo ih koje su osnovne emocije, kako se osećaju, da imenuju te emocije. I onda stavimo zadatak tim osobama da sa-slušaju drugu osobu, da preuzmu deo njenog bola, ali kako će to da urade kada ne mogu da shvate ni šta je sa njima, kako se oni osećaju?

Kada slušate nečiju tragičnu priču, to prosto ulazi u vas, pola tog bola i pola tih emocija, i većini ljudi je ne-kako intuitivno da od toga pobegnu. Zato imamo te ko-mentare – proći će, nemoj da plačeš… Zašto osobe kažu

‘nemoj da plačeš’? Zato što se ja, ako slušam drugu oso-bu, osećam loše i kažem ‘nemoj da plačeš’ gledajući iz svoje perspektive.

Potrebno je opismeniti ljude da više uzmu druge lju-de u obzir. Nije to sad neka sebičnost, nismo mi sebič-na nacija, već prosto da obučimo ljude od malena, od nižih razreda da znaju da prepoznaju svoje kapacitete, svoju empatiju. Ne moramo mi sa njima raditi neku na-prednu psihoterapiju, nismo ni svi učeni za to, ali ono što možemo jeste da saslušamo, i samo to slušanje tu-đih problema toj osobi mnogo olakša. I kada je ona pola svog tereta otpustila, kod nje se stvara neki prostor za napredak, prostor da može da se obrati za pomoć, pro-stor da kaže još nekoj osobi, pa da se još malo oslobodi i da to da njoj energiju koja je očigledno na niskom ni-vou, čim tako loše funkcioniše.”

� Branka Kordić: “Treba da se

promeni to gledanje na depresiju

i na mentalne bolesti kao da je to

moralna posrnulost, hajde, kao,

malo se potrudite, pa da izađete

iz toga. To vam niko ne kaže kada

imate zapaljenje pluća ili grip,

nego, jednostavno stručnjaci vam

savetuju da popijete lekove. Treba

skidati te stereotipe koje imamo, da

je psihoza neizlečiva, da se klonite

tih ljudi i sakrivate decu, i to su ti

neophodni edukativni programi.”

66


→

Branka Kordić je podsetila da ona ima autorsku emi-siju na radiju, koja se bavi edukacijom i u kojoj se, iz-među ostalog, priča i o tome kako izabrati psihotera-peuta. Ali, dodala je, deluje da je psihoterapija postala pomalo elitistička, jer naročito ljudi iz unutrašnjosti ne mogu sebi da priušte psihoterapiju, koja je, kako je rekla B. Kordić “jedna od najvažnijih stvari koje čo-vek može da uradi da bi započeo onaj proces prome-ne, rasta, razvoja”.

“Čujem povratnu informaciju da psiholozi koji rade u domovima zdravlja više dobijaju da rade neke procene ličnosti, pripremanje za penziju, naterani su da to rade više, a mnogo manje psihoterapiju. Znači, taj besplatni deo nije baš dostupan. Može da se desi da se ljudi koji su na edukaciji vrlo često oglašavaju, da mogu da pomo-gnu potpuno besplatno, ali je uslov da ih neko supervi-zira. Znači, tajne o vama i podatke o vama zna još neko, to je rizik, ali to je garantovano na neki način”, rekla je Branka Kordić.

Aleksandar Plavšić iz “Srca” je rekao da ljudi koji se obraćaju ovoj organizaciji često nemaju ideju ni kuda bi mogli da odu, niti da postoje besplatna savetovanja ili terapija:

“Ljudi uopšte nisu usmereni i kreću ka traganju za tim informacijama tek kada dotaknu dno. Većina volontera kod nas nisu psiholozi i to je dokaz da svako ko poseduje kapacitete empatije može da bude obučen da pruži po-moć tim osobama. Mi ne dajemo nikakvo savetovanje, iako se naši razgovori često završavaju sa ‘hvala vam na savetu’, a mi smo zapravo samo slušali te ljude. Važno je da, kada slušamo o problemima druge osobe, ne bežimo od toga, da budemo spremni da preuzmemo deo njiho-vog tereta na sebe i da ih ne osuđujemo, da budemo tu za njih, jer će to tim osobama mnogo značiti. Možda će ih osnažiti da potraže stručnu pomoć, možda je to za-pravo prvi korak, da kažu, da verbalizuju svoje proble-

me, da napišu mejl nekome. Možda to bude prvi korak ka odlaženju nekom stručnom licu i prvi korak ka reše-nju tegoba”, rekao je Plavšić.

“Slušanje – to je sve”, nadovezala se An Mari Ćurčić. “Suština je u tome da, ako vas nešto muči, nezavisno od problema mentalne poteškoće sa kojom se suočavate, taj neko kome se poverava neće ‘složiti facu’, da mu neće izle-teti komentar tipa ‘ma, proći će’. Ne, ne prolazi, zato ti i pričam, zato ti se i obraćam, zato što me nešto jako muči i ne mogu sa tim da izađem na kraj.

Naravno, bilo koju literaturu da pročitate, piše lepo šta se sme, šta se ne sme, ali slušanje, da pojednosta-vimo: treba da budemo ljudi. U najboljem i najlepšem smislu te reči. Svako ljudsko biće u tom lepom, osnov-nom smislu reči u sebi nosi empatiju prema svojim bli-žnjima, prema ljudima, nezavisno od religije. Hajde pre svega da budemo ljudska bića vredna tog naziva, i to je to”, rekla je Ćurčić.

destigmatizacija

Moderatorka Jovana Gligorijević je kao jedan od glav-nih problema vezanih za deinstitucionalizaciju navela ve-liku stigmatizaciju obolelih od psihoze – uprkos napret-ku psihoterapije i farmakologije, koji u razvijenom svetu ovim osobama omogućavaju da budu potpuno funkcio-nalni i da se nalaze na izuzetno odgovornim poslovima, kod nas kad vidimo osobu izmenjenog fi zičkog izgleda kao posledicu lekova, “još uvek sklanjamo decu sa ulice”.

Ne treba u tim slučajevima postupati ništa drugačije nego što radimo sa ljudima koji imaju različite, ljudske probleme, rekla je Branka Kordić, dodavši da je važno da se obezbede adekvatni lekovi i psihoterapija.

“Treba da se promeni to gledanje na depresiju i na men-talne bolesti kao da je to moralna posrnulost, hajde, kao, malo se potrudite, pa da izađete iz toga. To vam niko ne kaže kada imate zapaljenje pluća ili grip, nego, jednostav-no stručnjaci vam savetuju da popijete lekove. Treba ski-dati te stereotipe koje imamo, da je psihoza neizlečiva, da se klonite tih ljudi i sakrivate decu, i to su ti neophodni edukativni programi. Nema te drugačijosti, svima nama nekako je potrebno da naučimo veštine koje možda ni-smo naučili, ili treba malo da ih ispoliramo.

Isto tako, koje su to veštine koje nam nedostaju, kod de-institucionalizacije tih odvratnih ustanova u kojima se ništa ne radi, nego ljudi sede i drežde i trunu? Šta je po-trebno? Potrebno je da se neko o njima brine. Neke lju-de će vratiti u porodice, ali tu je potreban veliki rad. Za-mislite, posle toliko godina dobijete osobu koja više i nije dete. Povratak u porodicu podrazumeva rad sa članovi-ma porodice i sa tom osobom. Deinstitucionalizacija po-drazumeva da pomažete tim ljudima da žive nezavisno. Ništa drugačije”, istakla je Branka Kordić.

Jovana Gligorijević je navela i primere destigmatiza-cije koja proističe iz popularnih serija, poput serija Ho-meland, Most ili Trinaest razloga zašto.

77


Govoreći o ovoj poslednjoj seriji, Aleksandar Plavšić je rekao da je dobra stvar što je na kraju svake epizode istaknut broj i linija na koji ljudi mogu da se jave za po-moć, i da je to doprinelo da se mnogo više mladih jav-lja na taj broj.

“Problem stigme je zapravo mnogo kompleksan pro-blem i treba raditi na njemu. Ja takođe volontiram u no-vonastalom udruženju koje se zove ‘Kompas’, pošto se, nažalost, u Novom Sadu ugasilo udruženje osoba leče-nih od psihoze. ‘Kompas’ je nastao iz potrebe da se tim ljudima nekako pomogne – utorkom su radionice, pet-kom su neka neformalna druženja. Iz onoga što govo-re ti ljudi proizlazi da je osnovni njihov problem to što ih osobe popreko gledaju na ulici, što ih se boje. Tačno se sećam izjave jednog našeg korisnika koji je rekao da ljudi ne mogu da razumeju da mu curi pljuvačka zato što je pod lekovima. On kaže da dvadeset godina uop-šte nije imao nijednu epizodu niti bilo šta pomišlja, ali zbog tog i takvog nedostatka ne može da postane rav-nopravan član društva.

Tu se postavlja osnovno pitanje – kako sprečiti tu sti-gmatizaciju? Osnovna ideja je edukacija i iskreno me ra-duje što je ona barem malo pomenuta u novom nacrtu. Ali, opet, imamo primer iz prošlog nacrta, gde je čak sma-njen broj saradnika u školama, koje su osnovni sinonim edukacije. To su adolescenti koji će sutradan možda čak postati profesionalci. Ako ih edukujemo u ranom perio-du, prosto, imaćemo bolje rezultate.

Mislim da je vreme da prestanemo da vezujemo men-talne poremećaje i bilo kakve psihičke poteškoće sa men-talnim institucijama. I to je prvi korak ka toj deinstitu-cionalizaciji. Pričali smo dosta i o demedikalizaciji, ne-kako se mi u sklopu mentalnog zdravlja u Srbiji najviše fokusiramo na taj biološki model, a zapravo većina ra-zvijenih zemalja ima tzv. psihobiosocijalni model, koji podrazumeva i psihološki i biološki i socijalni aspekt”, rekao je Plavšić.

Branka Kordić je navela i da je tugovanje ogroman pro-blem sa teškim posledicama, kojim se niko ne bavi:

“Pogledajte koliko je osoba ostalo bez dece spontanim prekidom trudnoće, to su sve stvarno veoma ozbiljne stvari, a ne pripada mentalnim bolestima, to nije psi-hoza, to nije pod nomenklaturom, i ne može da se nađe u šifrarniku.”

Plavšić je podelio i svoja iskustva sa prakse na psihi-jatriji u Kliničkom centru u Novom Sadu, rekavši da su mu pacijenti govorili da su nezadovoljni jer ne dobijaju pažnju. Kada je zaposlene pitao da li rade psihoterapi-ju, dobio je odgovor da nemaju vremena, da su pretrpa-ni, da je preveliki broj osoba koje dolaze po pomoć i da u toj situaciji nema nikakve mogućnosti za psihoterapiju.

“Što se tiče konteksta psihijatrijskih ustanova, tu bi tre-balo napraviti neki sistem koji radi, da se to ne zasniva isključivo na medikalizaciji, da se ne prati samo taj me-dicinski model. Tako se šalje pogrešna poruka ljudima, mentalni problemi se izjednačavaju sa fi zičkim bolestima

i onda neki ljudi pomisle da će depresija otići kao grip. Ili, u drugoj krajnosti, da je to nešto neizlečivo, da ljudi mogu da se zaraze…

Laici i ljudi koji nisu stručni i na takve načine to mogu da razumeju. Svašta sam čuo preko telefona, posebno tzv. pozivi za treću osobu, gde su osobe imale situaciju da je osoba bliska njima pokušala suicid i prosto ne znaju kako da pruže prvu pomoć tim osobama. Čak je bila i jedna si-tuacija gde su mislili da mogu da se zaraze, da će oni sada postati suicidni, ali i pored svega toga, pored svih ličnih tegoba koje imaju ti ljudi, dodatni problem je ta stigma-tizacija. Kažu – kako ću sutra izaći iz kuće, čula sam ko-mentare komšinice, njena ćerka je pokušala suicid, ka-kva je ona majka… Odmah dobija osudu, uz sve proble-me koje imate trenutno i u vezi sa tom situacijom, oko-lina samo pogorša stvari, a trebalo bi da bude obrnuto”, rekao je Plavšić.

problem medijskog izveštavanja

Naročita pažnja na tribini bila je posvećena ulozi me-dija – kako u prevenciji, tako i u onome što je u prak-si, nažalost, mnogo češća situacija – da se načinom na koji većina medija izveštava o mentalnom zdravlju za-pravo doprinosi da se publika koja to čita oseća gore, te da se u takvim tekstovima nalazi mnogo “okidača” koji mogu da podstaknu negativan proces kod osoba sa problemima.

“Kada su mediji u pitanju, osim, naravno, novinarskog kodeksa, postoji uputstvo Svetske zdravstvene organi-zacije koje je dostupno na srpskom i gde lepo piše kako se izveštava, na primer, o slučajevima suicida”, rekla je An Mari Ćurčić.

“Moramo da vodimo računa i o načinu na koji go-vorimo o suicidu, o osobama preminulim od suicida,

88


a ne osobama koje su izvršile samoubistvo, o jeziku moramo da vodimo računa. E sad, da ne bude da smo mi najgori, neki znaju, neki ne znaju, ja sam od sestre saznala da je u Velikoj Britaniji do 1961. pokušaj sui-cida bio krivično delo. Tek 1961. je izmenjen zakon, za to krivično delo bila je zaprećena i zatvorska kazna, kako za osobu koja je pokušala suicid, tako i za poro-dicu koja je izgubila nekoga od suicida. Postoji uput-stvo SZO, postoje uputstva i centra ‘Srce’, izdali su pri-ručnik, nije da se to ne zna.

Nedavno, na Svetski dan mentalnog zdravlja 10. oktobra je pri klinici ‘Dr Laza Lazarević’ organizovana radionica za medije. Otišla sam tamo i bilo je sasvim ok. Šta je pro-blem? Nije ‘pešadija’ problem, koja ide na teren. Problem su glavni i odgovorni urednici. Ja se izvinjavam, klinika je imala najbolje namere, ali kako je moguće da nijednom nismo čuli da se oglasi nakon čitavog niza skandaloznih naslova, fotografi ja, detalja, nadležnog ministra zdrav-lja? Šta je sa ministrom kulture i informisanja? Šta je sa strukom, u krajnjoj liniji? Zašto profesionalci ne reagu-ju?”, upitala se An Mari Ćurčić.

Ona je dodala i da bi stvari mogle da se promene ako bi se, između ostalih, pojavili direktorka klinike “Dr Laza Lazarević”, direktor Instituta za mentalno zdravlje na jav-nom servisu, na televizijama sa nacionalnim frekvenci-jama i reagovali na ovaj gorući problem.

“Znamo da su dometi Saveta za štampu minimalni. Bez obzira na to što mi imamo i zakone koji su vrlo ja-sni, tu se krše elementarna ljudska prava, pravo na do-stojanstvo, pravo na privatnost… Krši se zakon i ni-kom ništa, niko ne snosi posledice skandaloznih tek-stova po portalima ili u štampanim medijima”, istakla je An Mari Ćurčić.

Jovana Gligorijević je pomenula zloupotrebu mentalnih oboljenja za diskreditaciju političkih protivnika: “Ima-

te jednu stranku i jednog opozicionog političara koji je predsedniku države već odredio i šifru, iako je, ja mi-slim, ekonomista po struci.”

Ona je podsetila i da je u jednom dnevnom listu objav-ljen lični stav jednog lekara koji je izveo dijagnozu pred-sedniku Srbije, a da ga nije ni pregledao – nešto slično onome što su uradili pojedini psihijatri u SAD nakon što je izabran Donald Tramp. Jovana Gligorijević je dodala i da je prisustvovala slučaju da se na tribini iz publike javio čovek koji je u etičkom odboru Instituta za medi-cinska istraživanja, i koji je rekao da smo mi “svi žrtve dijagnoze jednog čoveka, jer on na televizijama sa na-cionalnom frekvencijom umesto gostovanja zapravo drži psihijatrijske seanse i preko puta njega treba da sedi psihijatar, a ne novinar”.

“Imali smo, nažalost, slučajeve gde su mediji objav-ljivali celo oproštajno pismo, detalje svega toga. To je opasan okidač, to može osobama koje su u krizi da da neke ideje, da da način”, rekao je Aleksandar Plavšić.

“Često osećam potrebu da razbijem neku zabludu u kojoj dosta ljudi misli da ako suicidne osobe pitamo da

li pomišljaju na samoubistvo, da ćemo mi kod njih po-krenuti neki proces, da će oni možda, ako nisu razmi-šljali, sada dobiti tu ideju. To, naravno, nije tačno, to je ozbiljan proces koji ne nastaje preko noći. Ali, prosto, ta-kav način izveštavanja osobama koje su suicidne može da doprinese, da ih ‘trigeruje’ da se oni osećaju dodatno loše. I zato se nadam da će se u novoj strategiji obrati-ti ogromna pažnja na medijsko izveštavanje, zato što je to ozbiljna stvar. Ljudima su danas glavni kanal infor-misanja društvene mreže, mediji generalno, televizija. Mislim da je zbog toga osobama koje su u krizi i suicid-ne potrebno da čuju na adekvatan način takve vesti”, rekao je Plavšić.

An Mari Ćurčić je dodala da je, nažalost, odgovornost danas “postala misaona imenica” i da niko ni za šta nije odgovoran.

“Možete napisati, možete uraditi bilo šta ukoliko ‘ima-te leđa’, da ne govorimo o rečniku na društvenim mre-žama. Niko ne snosi odgovornost i prosto smo se navikli da nam je sve to postalo normalno. Ne, nije normalno, hajde da krenemo da nazivamo stvari pravim imenom. Nije normalno. Mora neko da reaguje, moramo mi kao građani reagovati. Ne mislim da dižemo bunu, ali, zna-te, mahom smo opsednuti političkim dešavanjima, a u međuvremenu nam prolazi život. Bavimo se stvarima u mejnstrimu, to su sve neke velike teme, a ne bavimo se vlastitim životima. Kakav nam je sistem zdravstvene za-štite? Ako ja danas odem u dom zdravlja, kada ću moći da zakažem kod psihologa, psihijatra, profesionalca koji mi je potreban? Čekamo taj famozni program da vidi-mo šta tu piše, koliko je centara predviđeno, gde će biti ti centri za mentalno zdravlje, šta će se raditi na eduka-ciji, na koji način će se sprovoditi taj program”, naglasi-la je An Mari Ćurčić.

PRIREDIO: RADMILO MARKOVIĆ

� Aleksandar Plavšić: “Važno je,

kada slušamo o problemima druge

osobe, da ne bežimo od toga, da

budemo spremni da preuzmemo deo

njihovog tereta na sebe i da ih ne

osuđujemo, da budemo tu za njih,

jer će to tim osobama mnogo značiti.

Možda će ih osnažiti da potraže

stručnu pomoć, možda je to zapravo

prvi korak da kažu, da verbalizuju

svoje probleme, da napišu mejl

nekome. Možda to bude prvi korak

ka odlaženju nekom stručnom licu

i prvi korak ka rešenju tegoba.”

99


LIČNE IMPRESIJE

Na kafi sa psihologomPošto je kraj godine vreme kada se sumiraju utisci, pokušaću da sistematizujem brojna i veoma snažna iskustva koja sam stekao tokom susreta uz kafu sa psiholozima, psihijatrima i ostalim stručnjacima koji se bave mentalnim zdravljem. Takođe, jednako značajne uvide stekli smo slušajući lične iskaze naših gostiju, ali i učesnika tribina, ljudi iz publike

Piše: Dragan Ilić

Pre dve sezone, dobio sam poziv iz Hemofarm fon-dacije za “Kafu sa psihologom”, da, ako želim, sre-dom budem moderator razgovora u prostoru art

komune Dorćol Platz. Nisam morao da kuvam kafu, ali sam tokom ovih sesija, koji su trajale, po planu, dva sata, a u stvarnosti i duže, imao retku priliku da sa kompeten-tnim i stručnim sagovornicima, uz veoma zainteresova-nu publiku, dobijem, čini mi se, realnu sliku stanja men-talnog zdravlja u Srbiji.

Projekat “Na kafi sa psihologom” osmišljen je kao serija besplatnih sesija sa psiholozima gde svi zainteresovani mogu da steknu uvid o određenim psihološkim stanji-ma i dobiju savet kome da se obrate za podršku. Tribine su prilika da se o mentalnom zdravlju razgovara otvo-reno sa stručnim licima – psiholozima i psihijatrima, ali i sa predstavnicima relevantnih institucija i javnim ličnostima koje su se i same tokom života susrele sa ne-kim od problema.

Dragocenu pomoć u realizaciji projekta dobili smo od Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogra-du i Art komune Dorćol Platz.

Tokom dve sezone, razgovaralo se o depresiji, stresu na poslu, dilemi karijera vs. porodica, kako se izboriti sa bolešću, kako se pomiriti sa činjenicom da ne možete da ostanete u drugom stanju, o razvodu, zavisnosti, kako ograničiti deci upotrebu elektronskih uređaja, o sindro-mu sagorevanja na poslu.

Pošto je kraj godine vreme kada se sumiraju utisci, po-kušaću da sistematizujem brojna i veoma snažna isku-stva koja sam stekao tokom tih susreta uz kafu sa psiho-lozima, psihijatrima i drugim stručnjacima koji se bave mentalnim zdravljem. Takođe, jednako značajne uvide stekli smo slušajući lične iskaze naših gostiju, ali i uče-snika tribina, ljudi iz publike, koja je u neočekivano ve-likom broju dolazila, radnim danom, od 18 do 20h, pro-bijajući se kroz beogradsku saobraćajnu gužvu.

Počeo bih od proste činjenice, koja ukazuje da posto-ji neka vrsta goruće potrebe da se u javnosti govori, na stručan, a opet razumljiv način, o mentalnom zdravlju. Interes, kako na tribinama, a još više na mrežama, gde

možemo videti da snimke gledaju hiljade (ponekad i više od 120.000 ljudi).

Ovo je ohrabrujuće iskustvo koje govori da smo “uboli temu”. Drugi značajan utisak je vezan za stigmatizaciju koja je decenijama pratilac svakog suočavanja ili javnog govora o psihičkom zdravlju. Čini mi se, a stručnjaci to potvrđuju, da je stepen stigmatizacije, osim u izuzetno malim i izolovanim sredinama, smanjen. Naravno, još smo daleko od stanja u kome se bez straha može govori-ti, ili posetiti psiholog ili psihijatar u potrazi za nekom vrstom saveta ili terapije.

Tu se možda krije i najveći izvor problema koji pra-ti suočavanje sa bilo kojom vrstom tegoba. Naš sistem zdravstvene zaštite je psihijatrijsku, a pogotovo psiho-lošku službu sveo na minimum. U mnogim zdravstve-nim ustanovama nema ovih stručnjaka, a tamo gde ih ima, upravo u sferi primarne zdravstvene zaštite, oni su preopterećeni brojem pacijenata. Neko kome je potreb-na pomoć tako je prepušten lavirintu uputa, čekanju sa stotinama pacijenata, a zatim lutriji sa izborom struč-njaka kojem je ostavljeno bukvalno nekoliko minuta da izvrši procenu i odredi sledeće korake. Ukoliko ne čeka-te recept za neki od omiljenih srpskih anksiolitika, ula-zite u situaciju da je sledeći korak psihijatrijska klinika.

Zato se mnogo praktičniji put do rešenja mogao pro-naći kada je procedura dolaska do psihologa ili psihija-tra pojednostavljena i izmeštena van psihijatrijskih in-stitucija. Tako je usluga savetovanja približena ljudima i lišena patocentričnog odnosa pacijent–lekar.

Sporan je dakle, ne samo broj stručnjaka u primarnoj zdravstvenoj zaštiti koji se bave mentalnim zdravljem, već i način kako se do njih stiže.

� Nema lakih rešenja, nema prečica,

jer suočavanje sa problemima u

sferi mentalnog zdravlja zahteva

prvenstveno od pojedinca neku vrstu

promene i razvoja. Ponekad u tome

ima podršku institucija, ponekad ne

1010


Posebno dobre rezultate pokazuju primeri kada psiho-lozi ili psihijatri rade sa specijalizovanim grupama tra-umatizovanih pacijenata. Ovde mislim na rad sa onko-loškim pacijentima, parovima koji prolaze kroz proces vantelesne oplodnje, ljudima koji prolaze kroz razvod ili kroz sagorevanje na poslu. Umesto da ljude prepustimo “lavirintima zdravstvenog sistema”, čini mi se da je ne-ophodno pojednostaviti procedure i sa problemima se suočiti tamo gde oni nastaju.

Moj utisak, nastao posle razgovora sa ljudima na tri-binama, jeste da se pojedinac u stanju krize, u tranzici-onom društvu, oseća po pravilu prestravljeno.

Kada se odluči da potraži pomoć, nailazi na otpore u porodici, gde se kasnije i dobija najjača podrška, zatim u svom okruženju (na poslu i među prijateljima), a zatim kreće potraga za stručnom pomoći.

Nema lakih rešenja, nema prečica, jer suočavanje sa problemima u sferi mentalnog zdravlja zahteva prven-stveno od pojedinca neku vrstu promene i razvoja. Pone-kad u tome ima podršku institucija, ponekad ne. Zavisi da li ste naleteli na motivisane stručnjake i entuzijaste, ili ste gurnuti da čekate u nekakvim redovima za leko-ve. Sistem bi morao biti osetljiviji da prepozna problem što ranije, kada su simptomi blaži i terapija delotvornija.

Važan aspekt tribina “Na kafi sa psihologom” bili su razgovori o ulozi medija, kada je tema psihičko zdravlje u Srbiji. Kao neko ko je psiholog, ali i novinar, moram reći da je u ovoj oblasti stanje možda najgore. Većina medija se ovom temom bavi samo kada postoji direktan povod

(ubistvo, samoubistvo ili ekstremni oblik poremećaja) i to po pravilu senzacionalistički.

Ne poštuju se preporuke udruženja novinara o načinu izveštavanja u ovakvim situacijama, ne čuva se identi-tet osoba sa smetnjama, a razgovor sa stručnjacima biva zamenjen detaljima i fotografi jama dobijenim u policiji. Moglo bi se reći da je u medijima stvorena primitivna i licemerna slika o “ludacima” koji tako tiho i neprimetno žive među nama sve do jednog momenta kada “im kvrc-ne u glavi” i kada postaju opasni po okolinu. Ovakva sli-ka nije samo netačna, već i opasna.

Još jedan aspekt tribina, koji sam sebi postavio kao za-datak, jeste afi rmacija stručnjaka koji se bave mentalnim zdravljem. Pokazalo se da unutar našeg sistema posto-je izuzetno stručni ljudi čiji potencijal nije ni prepoznat niti iskorišćen, prvenstveno zbog inertne, glomazne i centralizovane prirode našeg sistema zdravstvene za-štite. Što zbog profesionalne etike, što zbog, sada ću upo-trebiti popularnu fl oskulu “akademske čestitosti”, struč-njaci retko i nerado govore za medije. Novinari, takođe, u potrazi za sagovornicima koji daju instant rešenja, ne vole “komplikovane sagovornike” te daju prostor koje-kakvim “lajf koučevima i guruima”. Mogu da prihvatim ulogu ovih savetnika u radu sa populacijom gde je po-trebna dodatna motivacija ili promena percepcije sebe i okoline. Međutim, iskreno sumnjam da bi laicima tre-balo prepustiti “lečenje” sumnjivim metodama. Tu do-lazimo do urgentne potrebe da se zakonski reguliše ova oblast, što je već učinjeno u susednoj Hrvatskoj. Naime, moralo bi se zakonom defi nisati ko je ovlašćen da pruža usluge psihološke terapije i savetovanja. Baš kao što ne možete dozvoliti da frizerke i kozmetičarke bockaju kli-jente botoksom, mora se znati ko se u Srbiji sme baviti pružanjem usluga u ovoj oblasti.

Dakle, ispostavilo se da su ovi susreti sredom mnogo više od kafi ce, da su dobili ulogu ne samo otkrivanja pro-blema, već za neke posetioce i prvi korak u potrazi za re-šenjem. Još na prvim časovima kliničke psihologije nau-čio sam da je osnovni strah svakog čoveka pred psihičkim tegobama manji kada spozna da na svetu ima još ljudi koji su se suočili sa istim problemima. Dakle, niste sami i niste jedini. Ta atmosfera prihvatanja i empatije mo-gla se osetiti iz susreta u susret, što je Dorćol Platz uči-nilo malim svetionikom, jednim sigurnim mestom. Cilj je svakako da se ta atmosfera u što većoj meri prenese u širu zajednicu .

� Još na prvim časovima kliničke

psihologije naučio sam da je

osnovni strah svakog čoveka pred

psihičkim tegobama manji kada

spozna da na svetu ima još ljudi koji

su se suočili sa istim problemima.

Dakle, niste sami i niste jedini

1111


“ENGLESKI MODEL”

Uspesi i izazovi jednog razvijenog sistema zdravstvene zaštite Nacionalni servis za zdravlje u Engleskoj zalaže se za to da mentalno zdravlje ljudi mora da ima jednaku važnost kao i fi zičko zdravlje

Kao jedan od najboljih primera i uzora, kada je reč o borbi na nacionalnom nivou u oblasti

mentalnog zdravlja, najčešće se uzi-maju reforme sprovedene u Velikoj Britaniji, pre svega u Engleskoj. Po-četak tog talasa reformi, koji u os-novi predstavlja angažovan, detalj-no isplaniran i konzistentan model državne brige, obeležava strategija usvojena 1971. godine, koja je i zva-nično oglasila napuštanje modela psihijatrijskih bolnica i prelazak na zaštitu mentalnog zdravlja u okvi-ru zajednice.

Tokom vremena, usluge koje su do tada pružale u najvećoj meri opšte bolnice, transformisale su se u usluž-ni sistem koji je proizvod bliske sa-radnje primarne zdravstvene zašti-te, opštih bolnica i socijalne službe. S jedne strane, to je značilo svestrani-ju i jaču podršku pacijentima za nji-hov samostalni život. S druge strane, značilo je i obavezno formiranje mul-tidisciplinarnih timova za mentalno zdravlje u zajednici. Da bi strategija bila što uspešnije sprovedena, odlu-kom države sredstva su se preusme-ravala od sistema zdravstvene zaštite ka lokalnoj samoupravi. Kao rezultat tih mera, britanska vlada je do 2000. godine zatvorila 90 od 120 psihijatrij-skih bolnica, a većinu pacijenata koji su bili izloženi dugotrajnoj instituci-onalizaciji premestila u jedinice gru-pnog stanovanja i centre za zbrinja-vanje u okviru zajednice.

Idući dalje u reformisanju sistema, a s ciljem da proces deinstituciona-lizacije bude podržan drugim oblici-ma državne brige i pomoći, Nacional-ni okvir za pružanje usluga mental-nog zdravlja, usvojen 1999. godine, detaljno je razradio razvoj specijali-zovanih timova za mentalno zdrav-lje u zajednici. Stoga je širom Engle-

ske oformljeno više od 200 timova za podršku i tretman u zajednici (ACT – Assertive Community Treatment teams), 50 timova za ranu interven-ciju i 300 timova za krizne situaci-je i tretman u kući. Svi ovi specija-lizovani timovi imali su zadatak da rade uporedo sa centrima za men-talno zdravlje u zajednici i lokalnim bolničkim odeljenjima za privreme-nu hospitalizaciju.

nova iskušenja

I sva naredna strateška doku-menta bila su usmerena ka podsti-canju saradnje između primarne i specijalističke psihijatrijske zašti-te, na rano prepoznavanje proble-ma, na sve veću zastupljenost psi-hološkog savetovanja i psihoterapi-je, na posvećivanje pažnje fi zičkom zdravlju osoba sa teškim mental-

nim smetnjama i, u celini, samom oporavku.

Takođe, Velika Britanija je bila jed-na od prvih zemalja koja je prepozna-la i odgovorila na još jedan problem, a tiče se blagih do umerenih mental-nih poremeć aja.

Očekivanja da ć e bolja dostupnost psihoterapije odnosno “terapijskog razgovora” najviše pomoć i ljudima sa blagim i umerenim mentalnim poremeć ajima pokazala su se oprav-danim. Tako je inovativni, a struč-njaci kažu i impresivni, program koji prvenstveno daje značaj psiho-

loškim terapijama (IAPT – Access to Psychological Therapies) postao mo-del koji se zdušno preporučivao i dru-gim zemljama.

Deset godina posle početka prime-ne ovog programa, Državna zdrav-stvena služba (NHS) je 2018. objavila rezultate po kojima se smatra da je devet od deset odraslih osoba s pro-blemima mentalnog zdravlja podr-žano u primarnoj nezi i da je šire-nje spektra usluga dovelo do toga da su lokalne zdravstvene službe bo-lje opremljene da odgovore na po-trebe fi zičkog i mentalnog zdravlja pacijenata.

Uzimajući u obzir i podatak da su investicije u mentalno zdravlje sta-novništva porasle za 60 odsto u pe-riodu između 2001. i 2011, rezultati, gledano samo po stopi samoubista-va, nisu izostajali. Prema statistika-ma, Velika Britanija je uvek bila pri

1212


samom evropskom začelju, a njena stopa samoubistava manja od pro-sečne evropske stope.

obrt

Ipak, pod navalom novih socio-eko-nomskih uslova, migracionih kreta-nja i raznih drugih faktora, državni sistem brige o mentalnom zdravlju došao je pod udar novih iskušenja, kritika i preispitivanja. Britanski Na-cionalni zavod za statistiku objavio je da se u 2018. broj samoubistava u Velikoj Britaniji značajno povećao (11,8 odsto) dostigavši broj od 6507 smrtnih ishoda, što znači da je posle višegodišnjeg pada ova stopa dosti-gla svoj pređašnji vrh iz 2013. godi-ne. Istovremeno, upozorenja na sve veće poteškoće građana u pogledu dostupnosti usluga kulminirala su takođe 2018. godine.

“Gardijan” veoma revnosno piše o ovoj temi, kao o jednoj od najvažni-jih, objavljujući i saznanja o tome da su smrtni ishodi desetina pacijenata vrlo mogući rezultat upravo zato što pravi tretman nije dostupan. Ugledni psihijatri i profesori koledža takođe redovno objavljuju tekstove u kojima oštro kritikuju sve nedostatke NHS-ovog sistema zaštite.

Polazna tačka svih kritika odnosi se na to da je poslednjih godina zabele-žen “zapanjujuće” veći broj ljudi koji su doživeli psihološku krizu i koji su morali urgentno da traže pomoć, tj. obrate se hitnoj pomoći (A&E – Acci-dent & Emergency Department), kao i onih koji su smešteni u institucije zbog sopstvene bezbednosti, dok se, s druge strane, stanje pogoršava u službama redovne zdravstvene zašti-te, zbog čega nisu u stanju da pomo-gnu. Poslanici u britanskom parla-mentu isticali su kako se 700.000 lju-di u Engleskoj sa teškim poremećaji-ma mentalnog zdravlja, šizofrenijom i bipolarnim poremećajem suočava sa neprimereno dugim čekanjem na lečenje. U izveštaju APPG (All-Party Parliamentary Groups), neformalnog parlamentarnog tela koje uključuje poslanike ali i pojedince i organizaci-je van parlamenta, kaže se da je briga

o ljudima u krizi, koja možda uključu-je samoubilačke misli, samopovrede ili pokušaj okončanja života, i dalje neadekvatna, uprkos petogodišnjem planu NHS da do 2021. ti ljudi budu “pokriveni” uslugama u svakoj obla-sti. Služba za pomoć 24 sata dnevno, smatra APPG, treba da bude dostupna svima kojima u akutnom mentalnom stanju treba brzo dati pomoć . Pogoto-vo kada se ima u vidu da se od 2009. godine do danas udvostručio broj lju-

di sa psihijatrijskim problemima ko-jima je pomoć hitno potrebna.

U izveštaju APPG-a takođe se kaže: “Ljudi se odbijaju ili se stavljaju na dno lista čekanja jer ‘nisu dovoljno bolesni’“. Kao primer navodi se da se oboleli od poremeć aja ishrane leče samo ukoliko je njihov indeks tele-sne mase ispod određenog nivoa, čak i ako su već zabrinjavajuć e mršavi, jer su medicinske sestre i lekari uža-sno preoptereć eni. Najnoviji podaci sa Kraljevskog koledža za medicinske sestre otkrivaju da je radna snaga u sektoru za mentalno zdravlje sma-njena za 6000 medicinskih sestara od 2009. godine. Uprkos obavezama prethodnog premijera Dejvida Kame-rona i premijerke Tereze Mej, kako se navodi, da poveć aju resurse za usluge mentalnog zdravlja, podaci pokazuju da je broj medicinskog osoblja opao. Zapravo, glavni problem u funkcioni-sanju NHS-a mogao bi se svesti na ne-ravnomeran razvoj bolničkog lečenja i lečenja u zajednici, nauštrb prvog. Odnosno, da su oblasti poput nege u zajednici narasle, dok akutna nega i bolnička nega trpe gubitak u osoblju.

Pritisak na sistem takođe se mani-festovao i zbog dugih putovanja na le-čenje. U stručnim, medijskim i par-lamentarnim debatama ukazivalo se na hiljade ljudi koji moraju da putu-

ju i 50 kilometara kako bi dobili us-luge neophodne nege, psihijatrijske intenzivne nege ili rehabilitacije. Bri-tansko lekarsko udruženje čak sma-tra da stvari u tom pogledu postaju sve gore, a ne bolje.

Kao razlog za ove nove probleme uzima se podatak po kome je došlo do, opet, “zapanjujuć eg porasta” bro-ja pacijenata koji su upuć eni na leče-nje – 40 odsto više samo u periodu iz-među 2014. i 2016. godine. Kao ilu-

stracija problema najčešće se uzima primer jednog pacijenta koji i pored svoje psihoze nije imao pristup ade-kvatnoj pomoći, nego je dobio samo “terapijski razgovor”, što nije bilo dovoljno. Zbog kašnjenja i nepravo-vremenog lečenja, ljudi oseć aju da su “bez nade i kao da im ništa ne može pomoć i”. A NHS terapijske usluge, kako se zamera, obično leče samo one koji pate od anksioznosti i depresi-je, ne i one koji imaju složenije obli-ke mentalnih bolesti.

novi planovi i kampanje

Promptno reagujući, NHS je u janu-aru ove godine objavio novi desetogo-dišnji plan kojim će, kako je sebi dao u zadatak, transformisati zaštitu men-talnog zdravlja da bi više ljudi svih generacija dobilo odgovarajući tre-tman, između ostalog, poveć avajuć i sredstva iz ukupnog budžeta NHS.

Osnovni stav od koga NHS kreće u novu rundu borbe za mentalno zdravlje stanovništva Engleske glasi da ono mora da ima jednaku važnost kao i fi zičko zdravlje, a pacijenti koji imaju probleme sa mentalnim zdrav-ljem treba da imaju ista prava i mo-gućnosti kao i drugi pacijenti.

Insistirajući i dalje na preventiv-noj zaštiti, u Engleskoj je najavljena →

1313


KAKO POMOĆI SEBI I DRUGIMA

Ima nade, ima načina...

Brigu o mentalnom zdravlju tre-balo bi voditi na više polja, a neka od njih su prevencija, ur-

gentna pomoć, pomoć u kriznim si-tuacijama. Naravno, važna je i men-talna higijena. Pomoć svakako treba tražiti uvek i isključivo od stručnih lica, ali dok se do njih ne stigne, po-stoje stvari koje možete da uradite za sebe ili nekog svog ko se nalazi u psi-hički kritičnoj situaciji. Nevladina or-ganizacija Centar “Srce” ima detalj-na uputstva o tome kako pomoći sebi ili drugima.

psihička kriza

Kao što se telo čoveka trudi da odr-ži fi zički balans, tako se i njegov um trudi da održi neku vrstu mentalne ravnoteže. U trenutku kada um nije više u stanju da održi tu ravnotežu, odnosno kada uticaji sredine prevazi-laze čovekove mogućnosti da se nosi sa novonastalom situacijom, dolazi do pojave psihičke krize. Dakle, po-java krize je znak da naši postojeći mehanizmi prevladavanja nisu u sta-nju da savladaju problem sa kojim se suočavamo.

Najčešće se uzročnici javljanja psi-hičke krize dele u dve osnovne gru-pe: one vezane za rast, razvoj i sme-nu različitih životnih faza (razvojne krize) i one vezane za neke negativne spoljašnje događaje kao što su bolest, gubitak, povrede, pretnje i drugo (si-tuacione krize).

Važno je istaći da kriza ne pred-stavlja bolest, već je to kratkotrajna psihička pometnja. Okosnicu stanja krize čine teskoba i depresivnost. Ukoliko se rešavanju krizne situaci-je ne posveti pažnja, to može dovesti do porasta tenzije i pojave anksiozno-sti, straha i osećanja bespomoćnosti.

Ovi simptomi su praćeni brojnim te-lesnim smetnjama, a javljaju se i pro-mene u ponašanju: slabija radna i in-telektualna efi kasnost, teškoće u ko-munikaciji i otežano obavljanje soci-jalnih uloga. Čovek u krizi je veoma često “poljuljan iz temelja” i neophod-na mu je pomoć okoline.

U literaturi se za krizu često navo-di da predstavlja i rizik i šansu. Bez kriza ne bi bilo ni psihičkog napretka ličnosti jer nam ona pomaže da pre-vazilazimo sami sebe, da se osnažuje-mo razvijanjem mehanizama i pona-šanja kojima uspevamo da rešavamo probleme. No, za tako nešto podrška i pomoć su od izuzetnog značaja.

Ovu pomoć, u zavisnosti od vrste krize, stepena njene izraženosti i dru-gih faktora, mogu da pruže osobe iz neposrednog okruženja, zdravstveni radnici, psiholozi i sl. Naročito važ-nu ulogu u pružanju pomoći imaju centri za intervencije u krizi, u ko-jima rade profesionalci ili obučeni volonteri.

Cilj intervencije u krizi je pruža-nje pomoći osobi da se vrati u okvi-re normalnog psihičkog funkcioni-sanja. U prvom redu, to znači da oso-bi treba pomoći da povrati njene po-stojeće mehanizme za prevladavanje i da samostalno pokuša da se suoči sa novonastalom situacijom.

šta možete da uradite?:

Ukoliko ste primetili da osoba koju poznajete pati, ako posumnjate da gubi volju za životom, ponudite joj razgovor. Potrebno je da joj pokaže-te da nije sama.

Stavite se u poziciju te osobe i to će vam pomoći da bolje razumete kroz šta prolazi, a pomoći će i vama da re-agujete na prirodan način.

još jedna nova mera, a to je uvođe-nje dodatnog predmeta u školama pod nazivom “mindfulness”. Na tim školskim časovima deca će uz pomoć stručnjaka učiti kako da poboljšaju svoje mentalno zdravlje. Sama inici-jativa pokrenuta je nekoliko meseci posle ankete koju je sproveo NHS, a koja je utvrdila da jedno od osmo-ro dece u Engleskoj između pet i 19 godina pati od nekog mentalnog poremećaja.

“Nismo shvatali da je mentalno zdravlje dece kao tempirana bomba jer nismo znali kakvo je stanje i ko-liko je alarmantno”, rekla je Lucija Rasel, direktorka Young Minds, vo-deće britanske neprofi tne organiza-cije koja pruža usluge u oblasti men-talnog zdravlja deci i omladini. “Zato smo pokrenuli Young Minds na druš-tvenim mrežama i u društvenim za-jednicama za bolje mentalno zdravlje i emocionalno blagostanje mladih.”

U oktobru ove godine sprovedena je i kampanja za popularizaciju no-vog veb-sajta “Every Mind Matt ers”, kome Britanci kojima treba stručna pomoć mogu da se obrate u situaci-jama stresa, depresije, anksioznosti, nesanice i gde nakon popunjavanja upitnika mogu da dobiju personalni plan koraka kako da izađu iz krize. Kuriozitet državne kampanje ovog sajta, koji obećava potpuno nov pri-stup borbi za mentalno zdravlje, jeste i učešće članova kraljevske porodice, princa Harija i Megan Markl, kao i princa Vilijama i Kejt Midlton. O zna-čaju i veličini problema mentalnog zdravlja koji pogađa milione ljudi u Velikoj Britaniji govori i činjenica da su se članovi britanske kraljevske po-rodice prvi put u istoriji pojavili u nekoj TV reklami, kao i da je kam-panja već proglašena projektom od nacionalnog značaja.

Sve zajedno, to samo pokazuje da će “engleski model” sigurno još dugo ostati uzor mnogim državama, kako zbog brzog reagovanja na nasta-le probleme tako i zbog svestranog i savremenog pristupa, koji i pored svih dosadašnjih iskušenja, dokaza-no, daje rezultate.

IVANA MILANOVIĆ HRAŠOVEC

1414


Budite pažljiv i nepristrasan sluša-lac. Ne kritikujte je, ne morališite, ne sažaljevajte i nemojte da joj govori-te šta je najbolje za nju da uradi. To može da je zatvori i udalji od dalje komunikacije.

Važno je da pokažete da osobu pri-hvatate takvu kakva jeste.

Pokažite da saosećate sa njom, budite topli i strpljivi. Nemojte se ustručavati da postavite pitanje o sa-moubistvu. Ne možete joj “usaditi tu

ideju u glavu”, a ukoliko zaista raz-mišlja o samoubistvu, osetiće olak-šanje što sa nekim može da podeli teško breme.

Ako vam osoba kaže da razmišlja o samoubistvu, shvatite je ozbiljno. Nemojte pokušavati da je “razveseli-te”, ni utešite tako što ćete omalova-žiti problem (“ma proći će ti to”, “nije to tako strašno”). Nemojte se usred-srediti na rešavanje problema (saveti, primeri drugih u sličnim situacijama i dr.) ili držati slovo o vrednosti živo-ta i pravu na samoubistvo.

Budite strpljivi; tolerišite tišinu. Osobi koja se bori sa suicidnim ose-ćanjima ponekad je vrlo teško da o njima priča, pa joj treba dati vreme-na da objasni kako se oseća.

Ako sumnjate (i ako utvrdite) da je osoba suicidna, vrlo je važno da utvrdite da li ima plan samoubistva

i da li ima sredstva da taj plan ostva-ri, jer to govori o visini suicidnog ri-zika. Ne ostavljajte je samu. Sklonite sve predmete kojima bi mogla sebe da povredi.

Pomozite joj da shvati da su pro-blemi REŠIVI i da postoje druge al-ternative osim samoubistva. Pomo-zite joj da shvati da nepodnošljivi unutrašnji doživljaj koji ima neće trajati večno i da samoubistvo ne mora biti rešenje.

Nažalost, većini ljudi je vrlo ne-prijatno da razgovaraju o samoubi-stvu. U našoj kulturi je to tabu tema i društvo uglavnom ignoriše posto-janje problema. Ali činjenica je da na Zemlji gotovo milion ljudi godišnje izvrši samoubistvo. Zato se nemojte ustručavati i ponudite pomoć onome kome je potrebna!

Za kraj, evo nekih rečenica koje vam mogu pomoći u razgovoru sa osobom za koju brinete da razmišlja o samoubistvu:– “Čini mi se da si u poslednje vreme

tužan i nesrećan.”– “Kako se osećaš?”– “Da li ti se nekada čini da ti je toliko

teško da ti nikad neće biti bolje?”– “Da li razmišljaš o smrti?”– “Da li razmišljaš o samoubistvu?”– “Kako bi to uradio?”– ”Kada si planirao da to uradiš?”

– ”Da li bi želeo da ti neko pomogne da nađeš drugi način da izađeš iz te teške situacije?”

prevencija

Efi kasna prevencija samoubistva podrazumeva široki, multisektorski pristup koji uključuje ne samo ulo-gu zdravstvenog sektora, već i anga-žovanje različitih društvenih struk-tura i profesija, kao i neprofesional-ce – volontere.

Neke od konkretnih mera koje se predlažu za prevenciju samoubistva su sledeće:edukovanje osoblja iz primarne

zdravstvene zaštite za rano identi-fi kovanje i adekvatan pristup men-talnim poremećajima koji su zna-čajno povezani sa pojavom samou-bistva, ali i edukovanje zaposlenih u školama, policiji i javnosti uopšte da primete i reaguju na ponašanje koje ukazuje da osoba razmišlja o samoubistvu;kontrola pristupa sredstvima

kojima se suicid može izvršiti (kon-trola posedovanja vatrenog oružja, prodaje pesticida, sedativa...);osnivanje centara za intervenci-

ju u krizi koji su lako dostupni kori-snicima (npr. SOS telefonske službe, psihološka savetovališta);rad sa rizičnim grupama (pre-

živeli članovi porodice, adolescenti, zatvorenici...).

Tokom poslednjih godina naroči-ta pažnja posvećuje se značaju od-govornog izveštavanja medija o sa-moubistvu – postoji čitav niz uput-stava o tome kako bi mediji treba-lo, a kako ne bi trebalo da izvešta-vaju o samoubistvu. Centar “Srce” izradio je brošuru u kojoj se nalaze uputstva o tome kako bi u medijima trebalo, a kako ne izveštavati o sa-moubistvu u cilju njegove bolje pre-vencije. Svakako je potrebno izbega-vati objavljivanje fotografi ja osoba koje su izvršile samoubistvo i me-sta gde je izvršeno; izbegavati izve-štavanje o detaljima upotrebljenog metoda, te senzacionalistički izve-štavati o samoubistvu.

(IZVOR: CENTAR “SRCE”)

1515


Prevencija i SOS telefoninacionalni centar za prevenciju samoubistva

U sklopu obeležavanja Svetskog dana mentalnog zdravlja, koji je ove godine bio posvećen prevenciji sa-moubistva, Klinika za psihijatrijske bolesti “Dr Laza La-zarević” otvorila je prvi Nacionalni centar za prevenci-ju samoubistva u Srbiji. U okvi-ru Centra, specijalisti psihijatri-je i zdravstveni saradnici pruža-ju stručnu psihijatrijsko-psiho-lošku pomoć osobama nakon po-kušaja samoubistva i osobama u procesu tugovanja nakon sa-moubistva bližnjeg. U zavisno-sti od potreba, za svakog klijen-ta pojedinačno se pravi indivi-dualni plan lečenja koji, osim profesionalnog savetovanja, može uključivati farmakotera-pijski i/ili psihoterapijski indi-vidualni odnosno grupni tre-tman. Nacionalni centar za prevenciju samoubistva radi svakog radnog dana od 7 do 14 časova. Broj tele-fona je 011/77-77-000

emotivna podrška centra “srce”

Ukoliko želite da razgovarate o onome što vas tišti, možete kontaktirati sa nama putem:

telefona na broj 021/6623 393besplatnog telefona 0800/ 300 303elektronske pošte na adresu

[email protected]četa preko našeg sajta

www.centarsrce.org

Princip rada Centra veoma je jednostavan. Kada po-zovete naš broj, sa druge strane će se javiti neko ko želi da sasluša šta imate da kažete, neko ko otvoreno pristupa najbolnijim temama, pokuša da razume, ne osuđuje, daje mogućnost da kroz poverljiv razgovor podelite teret koji se nakupio u grudima, grlu, glavi... Ponekad je potrebno izgovoriti svoje misli naglas, biti

saslušan i prihvaćen. Ponekad je potrebno znati da je nekom stalo.

Ukoliko vam je teško da govorite o onom što vas pri-tiska i izaziva nemir i lakše vam je da svoja osećanja, misli, probleme izrazite putem pisane reči, možete nam poslati imejl na adresu [email protected].

Prednost pošte je što ne mo-rate da pazite na vreme slanja te pismo možete napisati kad god osećate potrebu, bez ob-zira koje je doba dana ili noći. Na vaše pismo odgovorićemo u roku od 24 časa.

Ako vam je lakše da pišete, a voleli biste da odgovor dobije-te brzo, u gornjem delu strani-ce se nalazi ikonica Centar Srce ONLINE. Pritiskom na to dugme otvarate čet prozor sa nekim od naših volontera. Pišite otvoreno o svemu onom sa čim se suoča-

vate, i očekujte otvoren, iskren odgovor napisan sa razu-mevanjem, podrškom, željom da se pomogne i bez osu-de. Razgovarati na ovaj način možete svakog dana od 17 do 23 sata. Ukoliko na ikonici piše “busy”, znači da su svi volonteri trenutno zauzeti, te vas pozivamo da pokuša-te kasnije ili pošaljete imejl.

Mnogi naši korisnici zainteresovani su da i lično porazgovaraju sa nama o problemima koji ih muče. Nažalost, tehnički uslovi i veličina prostora u kom ra-dimo ne dozvoljavaju da u isto vreme pružamo po-dršku putem telefona, elektronske pošte, četa i lič-no. Nadamo se da će se ta situacija u skorijoj buduć-nosti promeniti.

Urednica dodatka: Jovana Gligorĳ ević, Novinarke: Biljana Vasić, Ivana Milanović Hrašovec, Dokumentacĳ a: Dragoslav Grujić, Urednik fotografi je: Milovan Milenković, Fotografi je: agencĳ a FoNet i Marĳ a Janković, Grafi čko oblikovanje: Ivan Hrašovec, Slog: Tanja Stanković, Lektura: Živana Rašković, Korektura: Stanica Milošević

Dodatak je objavljen u nedeljniku Vreme u okviru projekta “Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo” koji fi nansira Evropska unĳ a (preko Delegacĳ e EU u Srbĳ i) kroz medĳ ski program. Objavljivanje ovog dodatka omogućeno je uz fi nansĳ sku pomoć Evropske Unĳ e. Sadržaj dodatka odgovornost je isključivo nedeljnika Vreme i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unĳ e.

1616


Copyright © NP Vreme, Beograd

Upotreba materijala iz ovog fajla u bilo koje svrhe osim za

ličnu arhivu dozvoljena je samo uz pisano odobrenje NP Vreme

PDF izdanje razvili: Saša Marković i Ivan Hrašovec

Obrada: Marjana Hrašovec

Documents

MENTALNO ZDRAVLJE I SISTEM · za mentalno zdravlje, pisale su tada “Novosti”, što bi do-velo do smanjenja broja kreveta i trajanja lečenja u za-tvorenim ustanovama, odnosno