Mesec nad Teksasom - ABVedit.com...ljubavni roman ulija Mesec nad Teksasom 40 dinara 1,20 KM CG 0,50 € CHF 2.50 EU 1.50 € BROJ 66 u prodaji od 15. 4. 2011. R o m antič n a lj

Izlazi dvomesečno

ljubavni

roman

dvomesečno

ljubavni

ljubavni

ljubavni

ljubavni

ljubavni

romanljubavni

romanljubavni

romanljubavni

romanljubavni

Izlazi dvomesečnoJulija

Mesec nad Teksasom

40 dinara1,20 KM

CG 0,50 €CHF 2.50EU 1.50 €

BROJ 66u prodaji od15. 4. 2011.

ulijaulijaJJulijaIzlazi ulijaIzlazi ulijaJulijaJJulijaJJulijaJulijaJulijaJJulijaJJJJJulijaJJulijaulijaulijaulijaulijaJulijaJulijaJJJulijaJJulijaJRomantična ljubavna ispovest

CENA 20 DINARA! CENA 20 DINARA! CENA 20 DINARA! CE


20 DINARA! CENA 20 DINARA! CENA 20 DINARA! CENA 20 DINARA!


















































MOJA PRIČA





























NA KIOSCIMA SVAKOG 1. U MESECU!

POŠALJITE:• SVOJU LJUBAVNU ILI ŽIVOTNU PRIČU• PRIČU NEKOG OD NAJBLIŽIH• SVOJU FOTOGRAFIJU AKO ŽELITE (NIJE OBAVEZNO)• POPUNJEN UGOVOR SA STR. 50

Ako je vaša ljubavna ili životna priča uzbudljiva i rado biste je svima ispričali, a da pritom zaradite 800 dinara, naše novo izdanje ”Moja priča” pruža vam priliku da, ukoliko dosad niste bili dovoljno hrabri da to uradite, podelite svoje ljubavne ”zavrzlame” kao i

”slatke” tajne, bilo da su vaše ili vaših bližnjih i dragih ljudi.

Priče možete slati na adresu: ”Color Media Enigmatika”, Temerinska 102, 21000 Novi Sadsa naznakom ”Za časopis ’Moja priča’” ili na mejl: [email protected]

Uz priču pošaljite i svoju fotografi ju, ukoliko želite da ona bude objavljena, i popunjen ugovor sa strane 50. Svaku objavljenu priču honorarisaćemo iznosom od 800 dinara.

Cena 20 dinara!

OSVOJTE

800DINARA ZA

OBJAVLJENU

PRIČU

NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO!

3............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

E rnestina se udobno smestila u fotelju u dnevnoj sobi. Po-gledom je preletela po svakom komadu nameštaja koji je sama izabrala i bila je veoma ponosna na sebe. Sve se savršeno uklapalo, do najsitnijih detalja. Uspela je da stvori dom u kojem se njena porodica prijat-no oseća. Trgnula se kada je zazvonio telefon.

– Halo? – javila se posle kratkog pre-mišljanja.

– Da li je to gospođa Fleming?Ernestina se namrštila. Ovako kasno

očekivala je da čuje glas svog supruga a ne ženski, samouvereni glas koji joj se nimalo nije dopao.

– Da, ja sam Ernestina Fleming – iz-govorila je polako. – A ko ste vi?

– Ja sam Glorija Ficpatrik – odgovo-rila je žena nadmeno. – Treba što pre da razgovaram s vama. Najbolje odmah, ako ste slobodni. Radi se o vašem mužu.

– Šta se dogodilo? Da li je on dobro? Da li je doživeo saobraćajnu nesreću?

– Ne, s njim je sve u redu – suvo od-govori Glorija. – Želim da razgovaram s vama pre nego što se on vrati.

– Ništa vas ne razumem – uzdahnu Ernestina. – Zašto želite da razgovarate sa mnom?

– Hoćete li da se nađemo u vašem ili u mom stanu? – nastavila je Glorija igno-rišući Ernestinino pitanje. – Ne verujem da biste voleli da nas Tod zatekne u vašoj kući kada se vrati, ali ako želite...

– U redu, dolazim – Ernestina je na brzinu zapisala adresu koju joj je žena izdiktirala pa je bez pozdrava spustila slušalicu.

Mada se sve u njoj bunilo, znala je šta će večeras čuti. Čudila se sebi zašto nije iznenađena. Duboko je uzdahnula i, na putu prema vratima, uzela svežanj klju-čeva i jaknu.

Otvorila je garažu, sela za volan i – prvi put je zaboravila da zatvori vrata garaže.

Dvadesetak minuta kasnije zaustavila se ispred zgrade i izašla je iz automobila.

Osetila je da joj kolena klecaju. Još uvek se nadala da je sve to neslana šala. Sve je bilo tako besmisleno i neverovatno a, s

MESEC NAD TEKSASOM

1. poglavlje

4 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11druge strane, tako logično. Ako Tod zaista ima ljubavnicu, mnogi njegovi postupci u poslednje vreme sada dobijaju smisao.

Ušla je u zgradu i, ne čekajući lift, potr-čala uza stepenice. Zastala je pred vratima stana broj osamnaest. Pokucala je. Vrata su se istog trena otvorila kao da je neko stajao iza njih i čekao.

– Gospođa Fleming? – žena se ironično osmehnu i pomeri se u stranu. – Ja sam Glorija Ficpatrik. Molim vas, uđite.

Ernestina baci pogled na malo predso-blje, a onda se zagleda u ženu koja joj je otvorila vrata. Pred njom je stajala sme-đokosa mlada žena, ni ružna ni preterano lepa. Iz njenih očiju izbijao je led, imala je kratko ošišanu kosu i svetao ten.

– Gde je moj muž? – upita Ernestina oštro.

– Uđite – ponovila je Glorija. – Nas dve moramo da porazgovaramo, ali volela bih da Tod ne sazna za ovo.

– Za šta? – Ernestina sumnjičavo od-meri sagovornicu.

– Uđite, zaboga – žena joj rukom po-kaza da prođe u dnevnu sobu. – Ne želim da cela zgrada čuje naš razgovor.

Ernestina je shvatila da ništa neće sa-znati ukoliko ne popusti. Duboko je uz-dahnula i pošla za Glorijom kroz uzani hodnik do dnevne sobe. Stala je nasred prostorije i prekrstila ruke na grudima.

– U kakvim ste odnosima s mojim mu-žem, gospođice Ficpatrik? – odlučila je da odmah pređe na stvar.

– Nas dvoje smo u vezi – Glorija je pogleda s čudnim sjajem u očima. – U ljubavnoj vezi.

– Koliko dugo? – Ernestina se trudila da zvuči mirno.

– Osam meseci – Glorija sede u fotelju i prekrsti noge gledajući izazivački svoju suparnicu.

– Da li ste znali da je oženjen?

– Da – Glorija sleže ramenima. – Po-nekad nešto namerno radimo, a ponekad se to nešto, naprosto, dogodi.

Ernestina je bez reči preletela pogle-dom po prostoriji. Na stočiću pored sofe stajala je vaza puna tek procvetalih crve-nih ruža. Sigurno ih je doneo Tod, pomi-sli uzdahnuvši duboko. Bol je odjednom bio tu, prisutan poput noža zarivenog u njeno srce.

Osam meseci... Osam dugih meseci prevara i laži, a ona gotovo ništa nije slutila. Najgore od svega je to što se sve vreme osećala ušuškanom, zadovoljnom i sigurnom. Stegnula je pesnice osećajući da joj tutnji u ušima.

– Nemam ovde šta da tražim – rekla je i pošla prema vratima. – Treba da razgo-varam sa svojim mužem.

– Upravo to želim da sprečim – Glorija joj je preprečila put. – Zbog toga sam vas, uostalom, pozvala. Nas dve možemo da vređamo jedna drugu unedogled, ali to je besmisleno, zar ne? Ne vodi ničemu.

– Pretpostavljam da hoćete da me na-govorite da se razvedem od Toda da biste vas dvoje mogli da se venčate – ljutito se obrecnu Ernestina.

– Upravo tako – Glorija klimnu gla-vom. – I to mora da bude što pre pošto sam trudna. Moje dete će se roditi u bra-ku i što pre Todu date slobodu, to će biti bolje za sve nas.

– Mislila sam da bolje poznajem svog muža – Ernestina se gorko osmehnu.

– Nisam znala da je on čovek koji bi se sakrio iza ženinih, bolje rečeno, ljubav-ničinih leđa.

– On ne treba da zna za ovaj razgovor – u Glorijinom glasu osećala se pretnja. – Ovo je između nas dve.

– Ne mogu da shvatim – promrmlja Ernestina vrteći glavom. – Bili smo srećni pre nego što ste se vi pojavili i...

5............................................................................... ................................................................................Julija 4/11– Još jedna vaša zabluda. Vi ste bili

srećni, ali ne i on. Istina je da je vezan za vas, ali nije bio srećan. Ne bi bio sa mnom da je bio srećan.

Ernestina ništa nije mogla da kaže jer je to bio neoboriv argument. Ćutala je i konačno je smogla snagu da bolje osmo-tri suparnicu. Glorija nije bila ni lepa ni privlačna. Za njom se nijedan muškarac ne bi okrenuo na ulici.

Ernestina se okrenula i bez reči izašla iz stana, osećala je potrebu da što dalje pobegne. Sada joj je konačno postalo ja-sno da su Todovi učestali izlivi ljubomore u poslednje vreme bili samo paravan za njegove izlete van braka.

Moraće da ostane hladna i uzdržana, pomislila je startujući motor automobila. Biće joj potrebno mnogo snage i odluč-nosti da prevaziđe situaciju u kojoj se našla. I u jedno je bila sigurna: nije želela da ostane u braku s čovekom koji je vara.

Uključila se u saobraćaj i dopustila je sebi da joj misli odlutaju u pokušaju da pronađe rešenje za ovaj problem. Kra-jičkom oka ugledala je kamion koji joj se približavao velikom brzinom, ali već sledećeg trenutka obavila ju je tama.

***Velika kožna fotelja u advokatskoj

kancelariji gospodina Rasela bila je du-boka i meka. Ernestina je zamišljeno po-gledom preletela po prostoriji. Izgledala je potpuno isto kao i kada je prvi put kročila u nju, ali ona, Ernestina, više nije bila ista.

Nerado je razmišljala o svemu što joj se desilo za protekla dva meseca. Uspela je da se oporavi od saobraćajne nesreće u kojoj je izgubila bebu, a pre dve nedelje zvanično se razvela.

Nameravala je da napusti grad i negde daleko započne novi život, ali za to joj je bio neophodan novac. Kada bi njen advokat mogao da shvati koliko joj je važno da što pre pobegne iz ovog za-gušljivog grada...

Osmotrila je još jednom svoj odraz u staklu velike vitrine. Svoju crnu, gustu kosu podigla je u punđu ističući time liniju vrata. Elegantni laneni kostim bo-je belog vina savršeno joj je pristajao. Cipele s visokim potpeticama kojima je želela da prikrije nizak rast nisu joj mnogo pomogle.

Pogledala je na sat i duboko uzdah-nula jer je gospodin Rasel, kao i obično, kasnio. Prilikom razvoda dobila je deo imovine stečene u braku i sada je žele-la taj novac. Želela je da započne novi život daleko od Toda i njegove nove supruge.

Usne je stegnula u crtu gušeći bes, čvrsto rešena da ne menja odluku. Pri pomisli na scenu rastanka s Todom nje-ne zelene oči napuniše se suzama. Uz uvredu i poniženje, osetila je i olakšanje što je sve konačno završeno. Ipak, njen ponos bio je duboko povređen.

Gospodin Rasel je, po običaju, uleteo u kancelariju, ali ovoga puta u pratnji visokog, nepoznatog muškarca. Ernesti-na zaustavi pogled na strančevom licu; bilo je to odlučno, muževno lice oštrih crta, jake brade i nebeskoplavih očiju.

– O, Tina, žao mi je! Potpuno sam zaboravio na tebe! – uzviknu advokat i okrenu se nepoznatom. – Gospodine Džentri, dozvolite mi da vam predsta-vim Ernestinu Darsi.

– Dobar dan – osmehnu se Ernestina. – Mogu kasnije da dođem.

– Ne, ni slučajno! – uzviknu gospodin Rasel. – Samo ti sedi, brzo ću završiti po-sao s gospodinom Džentrijem.

6 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11– Izvinite što vam kradem vreme – re-

če čovek dubokim, baršunastim glasom.Ernestina se trže i iznenađeno ga po-

gleda. Iako mu je glas bio tih, nadjačao je buku ulične vreve. Bio je snažne građe, ali vitak i visok. Odgovaralo mu je sve što je imao na sebi: sportsko odelo od antilop--kože, skupe čizme od krokodilske kože i stetson šešir koji je držao u ruci.

Ernestina pomisli da je viši od Toda i rastuži je saznanje da i dalje sve muš-karce poredi sa svojim bivšim mužem. Ipak, u poređenju s ovim čovekom Tod je bio poput deteta, i to ne samo zbog visine i građe.

Gospodin Džentri je bio autoritativan čovek, siguran u sebe. Osećalo se to u svakom njegovom gestu, a bio je i veoma privlačan. Plavim očima zainteresovano ju je posmatrao i Ernestina se uplašila da bi on mogao da pročita njene misli.

– Neću vas uznemiravati – promr-mljala je pomalo zbunjeno. – Samo vi nastavite.

Povukla se u ugao sobe da bi im omo-gućila neometani nastavak započetog posla. Dok su njih dvojica razgovarali, Ernestina ih je krišom posmatrala i ose-ćala se suvišnom a, osim toga, neznančev pogled nije joj prijao, uznemiravao ju je.

Stekla je utisak da on razmišlja nešto u vezi s njom. Opet je ustala u želji da napusti kancelariju, ali ju je on zausta-vio neočekivano joj gurnuvši svoj šešir u ruke. Ernestina je zapanjeno stajala držeći šešir kao neku dragocenost, dok je on mirno nastavio da potpisuje papire.

– To bi bilo sve! – zadovoljno je rekao advokat nekoliko minuta kasnije. – Po-zvaću vas večeras i reći ću vam šta Gro-umen misli o vašoj ponudi.

– Odlično! Znate gde možete da me nađete – okrenuo se Ernestini i kratko klimnuo glavom. – Gospođice Darsi...

– Gospode, koliki čovek! – promrmlja Ernestina kada su se vrata za njim za-tvorila.

– I jeste veliki čovek – uzvrati gospo-din Rasel. – Ima dobro srce, veliki ranč u centralnom Teksasu, svoje izvore nafte, na hiljade grla stoke i značajan politički uticaj. Zaista je veliki čovek.

– Mislila sam na to što je krupan – nasmeja se devojka – a ne na njegovu imovinu.

– Da, da, prilično je visok – složi se advokat. – Verovatno zato pobeđuje na onim silnim rodeima.

Znači, neznanac je prava teksaska le-genda, pomisli Ernestina. Naftni magnat, rančer i pobednik rodea. Sve je to bilo in-teresantno, ali njoj nije bilo jasno kako su došli na tu temu. Samo je bila zapanjena njegovom visinom.

– I ti si mi neka Teksašanka! – uzviknu advokat videvši njen izraz lica. – Ovo je, draga moja, bio Šejn Din Džentri!

– Čuveni Šejn Din? – Ernestina zbu-njeno zatrepta.

– Da, petostruki pobednik rodea – ad-vokat klimnu glavom i nasmeši se. – Zar nisi videla znak na njegovom kaišu?

– Pa, jesam, ali nisam znala šta to znači – promrmljala je.

– Devojko, to je pobednički trofej! – objasni joj stari advokat. – Taj čovek je legenda! Naravno, sve se to događalo pre jedne decenije, kada je bio u tvojim godi-nama ili nešto mlađi.

– Koliko slavnih klijenata imate? – upi-tala je u šali.

– Ima ih podosta – odgovorio je neo-dređeno. – Ali ti si mi najdraži klijent. Šta mogu da učinim za tebe, Tina?

Ernestina primeti promenu u njego-vom ponašanju i to je uznemiri. Nije mogla da objasni zašto, ali obuzela ju je zla slutnja. Osetila je da nešto nije u re-

7............................................................................... ................................................................................Julija 4/11du, ali je odlučila da odbaci to osećanje smatrajući ga posledicom svoje nervoze.

– Gospodine Rasel, došla sam radi imovine – počela je oprezno. – Ne bih da vas požurujem, ali volela bih da se to završi što pre. Novac mi je neophodan.

– Tina, ja... – stari advokat zastade du-boko uzdahnuvši.

– Nešto se desilo? – upitala je tiho dok su je zle slutnje ponovo obuzimale.

– Bojim se da jeste, ali to ipak nije smak sveta – odgovorio je brzo. – Mlada si, obrazovana, pametna i lepa. Život je pred tobom. Ne treba da brineš, rešićemo mi to. Nisi bez podrške.

– Šta se dogodilo? – Ernestina ga za-brinuto pogleda.

– Tod je kuću stavio pod hipoteku ali nije na vreme otplaćivao rate. Tvoji bolnički računi bili su visoki i... – stari advokat ponovo uzdahnu i polako nasta-vi: – Bojim se, dete moje, da ti ništa nije ostalo, čak ni da se pokriju svi troškovi.

Mada je to rekao blago, Ernestini se učinilo kao da čuje grmljavinu. Osetila je da joj se stomak zgrčio i da počinje da je obuzima panika. Sedela je bez reči, kao skamenjena.

– Ništa? – upitala je šapatom. – Baš ništa?

– Veruj mi, dete, učinio sam sve što sam mogao – gospodin Rasel raširi ru-ke. – Svoj honorar nisam uračunao.

Ernestina se trudila da zadrži suze. Nije bilo svrhe da kaže da joj je novac potreban za to da ode iz Dalasa, što dalje od Toda i uvrede koju joj je priuštio. Nije želela pred njim da zaplače niti da mu pokaže svoj bol.

Znala je da starom advokatu nije bi-lo lako da joj sve to saopšti. U jednom trenutku čak joj se učinilo da će oboje zaplakati. Prisilila je sebe na to da se osmehne i zaustavi suze koje su navira-

le, snagom za koju nije znala da je ima u sebi.

– U redu je, gospodine Rasel – proša-putala je. – Znam da ste učinili sve što ste mogli. Naći ću način da vam se odužim. Moraću prvo da se zaposlim i...

– Nisam očekivao da će te ovo toliko pogoditi – reče advokat ustajući. – Ako bi primila pozajamicu od mene...

– Ne! – Ernestina ga ponosno preki-nu. – Hvala vam, ne mogu da prihvatim novac.

– Možda bih mogao da ti pomognem u traženju posla – rekao je posle kraćeg razmišljanja. – Danas sam čuo nešto za-nimljivo. Šta misliš o poslu na jednom ranču? Radi se o podučavanju dece. Šta kažeš na to?

– Naravno da sam zainteresovana – uzviknu devojka oduševljeno. – Gde bih to radila i za koga?

– Sačekaj, to još nije konačno! – stari advokat se nasmeja njenom entuzijazmu. – Telefoniraću ti, možda još večeras.

Ernestina spontano zagrli gospodina Rasela i poljubi ga nežno u obraz. On je pocrveneo i mahnuo joj rukom umesto pozdrava ponovivši obećanje da će je po-zvati čim bude nešto saznao.

Kad je ušla u lift, raspoloženje joj se na-glo promenilo. Kako se lift spuštao, tako su njene novoprobuđene nade gasnule. Na putu do kuće uporno je ponavljala sebi da će sve biti u redu i da će joj stari advokat pomoći.

U kuću je ušla neraspoložena znajući da će uskoro ostati bez svega. Tužno se osvrnula oko sebe upijajući svaki detalj koji je pažljivo i s ljubavlju birala. Njen dom na kojem su joj prijatelji zavideli bio je farsa...

Sela je na sofu i duboko uzdahnula, činilo joj se da ju je sva snaga napustila. Setila se reči svoje majke da žena koja je

8 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11sama mora da bude jaka, da se prilago-đava i da se bori. E, ona je sada bila sama na svetu.

Dohvatila je daljinski upravljač sa sto-čića i nezainteresovano počela da menja kanale. Bila je napeta poput strune sve vreme iščekujući da telefon zazvoni. Nije primetila kada je utonula u san.

2. poglavljeZvonjava telefona trgnula ju je iz ne-

uobičajeno dubokog sna u koji je pala u pokušaju da se odbrani od realnosti. Skočila je na noge tiho jeknuvši jer su je ukočeni mišići podsetili na neudobni položaj u kojem je provela noć.

– Halo? – javila se trljajući ukočeni vrat.

– Tina? – oglasio se gospodin Rasel s druge strane. – Možeš li da dođeš do mene oko podne?

– Naravno! – živnu devojka.– Sastanku će prisustvovati i tvoj, na-

dam se, budući poslodavac – naglasio je.Dok je pila kafu posle doručka, razmi-

šljala je o tome šta da obuče za sastanak. Želela je da izgleda ozbiljno i elegantno, a ne krhko i detinjasto. Ona mora da dobije taj posao!

Gospodin Rasel je pomenuo podu-čavanje dece mada joj nije bilo jasno o kakvoj je nastavi na ranču reč. Ipak, to je bio posao za koji se školovala i od kojeg je odustala kada se udala. Treba samo da se strpi do sastanka, onda će joj sve biti mnogo jasnije.

Nešto kasnije, u liftu poslovne zgrade Ernestina se pogledala u ogledalo i za-dovoljno je klimnula glavom. Delovala je poslovno u svetloj haljini i tamnom blejzeru, a kosa joj je bila uredno podi-gnuta u punđu.

Naravno, cipele s izuzetno visokim potpeticama bile su obavezni dodatak. Našminkala se diskretno, ali tako da prikrije svoj mladoliki izgled. Mada joj je bilo dvadeset osam godina, malo ko je bio spreman da u to poveruje. A sada je želela da ostavi što bolji utisak na budućeg poslodavca.

– Tačna si kao i uvek! – uzviknu gospodin Rasel kada ju je ugledao, i okrenu se čoveku koji je stajao pored njega. – Ovo je moj klijent Adam Brajs.

– Čujem da tražite posao – sedoko-si stranac ispitivački ju je posmatrao smešeći se. – Možda bih mogao nešto da vam ponudim.

– Ja sam nastavnik – odgovori Erne-stina poslovno i pomalo rezervisano.

– Možda bih mogao nešto da naučim od vas! – rekao je značajno stavljajući joj do znanja na šta tačno misli.

– Ne verujem – suvo primeti devojka odmerivši sagovornika od glave do pe-te. – Čini mi se da ste sasvim dovoljno obrazovani!

Stari advokat se diskretno nakašlja pokazujući time da mu je taj razgovor neprijatan. Osetivši njegovu zaštitničku ruku na ramenima, Ernestina hrabro uzvrati pogled sedokosom čoveku čije su se usne skupile od nelagodnosti.

– Juče si srela gospodina Džentrija – advokat je povede u stranu pokazujući nečiju nogu prebačenu preko naslona fotelje. – Sećaš se, zar ne?

Šejn Din Džentri nije se pomerio kada je ona ušla u kancelariju, pa to ni sada nije učinio. Ernestina brzo pogleda starog gospodina Rasela, a onda se zapanjeno zagleda u kauboja u izbledelim farmerkama i flanelskoj košulji. Nekoliko gornjih dugmadi na košulji bilo je raskopčano otkrivajući preplanuli vrat.

9............................................................................... ................................................................................Julija 4/11Pod pogledom njegovih čeličnoplavih

očiju zaledio se osmeh na njenim usna-ma. On nije rekao nijednu reč u znak pozdrava, što je još više uznemirilo Er-nestinu. Atmosfera u prostoriji postala je veoma neprijatna, a u pogledu tog kaubo-ja nije bilo ničeg ohrabrujućeg.

– Drago mi je što vas ponovo vidim – Tina se usiljeno osmehnu i pruži ruku.

– Sada vas ostavljam da se dogovorite, a Adam i ja odosmo na ručak – rekao je stari advokat značajno pogledavši de-vojku.

Ernestina mu je bila zahvalna što je prekinuo mučnu situaciju, ali je odmah zatim shvatila da je ostala sama sa svo-jim, možda, budućim poslodavcem. Da jučerašnji dan nije bio toliko iscrpljujući, verovatno bi se setila da bi ovaj sastanak mogao biti u nekoj vezi sa Šejnom.

Kada je ostala sama s njim, osetila se izgubljenom pod njegovim prodornim pogledom. Nije znala šta on očekuje od nje i da li uošte namerava da progovori. Kao da je namerno želeo da bude grub i ako uskoro ne prekine tišinu, moraće ona to da uradi.

Ernestina prkosno podiže glavu, priđe staroj kožnoj fotelji i udobno se name-sti u njoj. Nešto kasnije Šejn je konačno odlučio da je udostoji pažnje. Ležerno je ustao i, naklonivši se, prišao joj je.

U prolazu je bacio šešir na stolicu i nasmešio se kao za sebe. Zatim je seo na stolicu gospodina Rasela i podigao noge na njegov radni sto. Ovo je naljutilo de-vojku, ali pošto je on mogao da reši njene probleme, naterala je sebe da se obuzda.

– Dakle, želite da radite na mom ranču – rekao je iznenada.

– Da – odgovorila je ljubazno. – Samo mi nije baš najjasnije kakav posao nudite.

– Još uvek vam ništa ne nudim, gospo-đice Darsi – pogledao ju je iskosa. – Još

uvek nisam siguran da ste prava osoba za taj posao.

Ernestina stisnu pesnice i zaključi da je taj čovek grub i neotesan. Očigledno je želeo da je zbuni i testira. I, mada joj se njegov način nije dopadao, smatrala je da je u pravu.

– Tačno je da nemam radnog iskustva – nesigurno se osmehnula. – Ali, kako sam čula, vi tražite nastavnika, a za to sam kvalifikovana.

– Znam sve o vašim kvalifikacijama, gospođice Darsi – Šejn spusti noge na pod i nalakti se na sto. – Hal mi je pri-čao o vama i nemam primedbe na vašu stručnost. Međutim, vi ste rođeni i odrasli u gradu, a život na selu nešto je sasvim drugo.

– Shvatam! – oštro uzvrati Ernestina. – Hoćete da kažete da su gradske de-

vojke razmažene i slabe?– Tako nešto – podsmehnu se on.– Ko ste vi?! Dolazite ovamo puni nov-

ca i gledate na mene s visine! Mislite da mi je diploma pala s neba?! – skočila je na noge dajući oduška svom besu.

– Sedite, damo! – rekao je oštro.– Zbogom, gospodine Džentri! – zgra-

bila je tašnu i krenula ka vratima.– Rekao sam da sednete – zagrmeo je

glasom koji nije trpeo pogovor. – Oče-kujem od ljudi koji rade za mene da čine ono što im se kaže!

Ernestina ga zapanjeno pogleda pita-jući se da li je moguće da je odlučio da je zaposli. Sledećeg trenutka iznenađenje je ponovo preraslo u ljutnju i boja je počela da joj se vraća u lice.

Neki unutrašnji glas upozorio ju je na to da se čuva tog čoveka. Šejn Din Džen-tri je brzo menjao odluke i zato ga nije smela olako shvatati. Nešto u vezi s njim činilo ju je nespokojnom ali nije mogla da dokuči šta je to.

10 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11– Još uvek ne radim za vas – rekla je

naizgled mirno. – Niste mi čak ni obja-snili o kakvom se poslu radi.

– Na mom ranču je petoro malih Meksikanaca koji ne znaju ni jednu jedi-nu reč engleskog jezika – Šejn je počeo da objašnjava pažljivo je posmatrajući. – Nedavno sam poslao svog nadzornika u Meksiko da nabavi jednog bika, a on se vratio bez bika i doveo je ženu i pe-toro dece. Ta deca trebalo bi da počnu da se školuju i potreban mi je neko da ih nauči jezik i da ih pripremi za školu. Očekujem od vas da ostanete na ranču do kaja leta. Jeste li zainteresovani?

– Zasad jesam! – Ernestina je još uvek čula ono upozorenje negde duboko u sebi, a mnoga pitanja bila su bez odgo-vora. – Ali, zašto se vi osećate obaveznim da školujete tu decu?

– Niste baš taktični, ali ću vam odgo-voriti – prekrstio je ruke na grudima. – Njihov otac i ja smo prijatelji. Osim toga, smatram da je važno da ljudi ko-ji rade za mene budu zadovoljni jer to garantuje dobar rad.

– Naravno – devojka klimnu glavom osećajući se krivom što joj je to pitanje izletelo.

– Živećete u velikoj kući sa mnom i porodicom moje domaćice – nastavio je Šejn. – Raspolagaćete svojim slobodnim vremenom onako kako želite, a mislim da će ga biti previše. Moraćete sami da se pobrinete za zabavu. Ako to ne umete, bolje odmah odustanite.

– To neće biti problem – brzo je od-govorila. – A da porazgovaramo o mojoj plati?

– Nadam se da će vam plata odgova-rati – rekao je podsmešljivo.

– Da – promrmljala je zbunjeno jer joj se od sume koju je naveo zavrtelo u glavi.

– A sada mi recite da li prihvatate po-sao? – upitao je prodorno je gledajući.

Ernestina nije želela da on primeti njeno oduševljenje. Do jeseni će moći da uštedi priličnu sumu novca koja će joj omogućiti da započne novi život i imaće dovoljno vremena da nađe stalno zaposlenje.

– Zvuči primamljivo, gospodine Džentri – rekla je mirno. – Razmisliću i javiću vam.

– Moraćeš da požuriš, devojko, ne-mam vremena za tvoje prenemaganje.

Ernestina je bila zapanjena, zar je zaista očekivao da ona odmah donese odluku? Ipak, izraz njegovog lica govo-rio je da on baš to očekuje. Duboko je uzdahnula.

– Ali, ne mogu tek tako... – odmah-nula je glavom. – Toliko toga treba da obavim. Imam i neke poslovne proble-me, a tu je i pitanje prevoza...

– Za prevoz ne brini – Šejn je nestr-pljivo prekinu. – Polazak je sutra rano ujutro, a sve tvoje preostale probleme i poslove može da reši gospodin Rasel. Znači, ukoliko želiš ovaj posao, reci mi to odmah.

Ernestina je već bila spremna da odu-stane, ali je u tom trenutku shvatila da ona, u stvari, nema izbora. Uspela je da se savlada nadajući se da ne greši.

– U redu – rekla je naizgled mirno. – Prihvatam posao.– Doći ću po vas ujutro u šest – Šejn je

krenuo ka vratima. – Budite spremni! I još nešto: bilo bi dobro da ovde ostavite te vaše cipele i uske suknje. Ponesite ne-koliko pari pantalona, košulje i sportsku obuću, to će biti sasvim dovoljno.

Pre nego što je shvatila šta se događa, Ernestina je ostala sama u kancelariji. Usta su joj ostala otvorena a pogled uprt u vrata koja su se upravo zatvorila. Od-

11............................................................................... ................................................................................Julija 4/11mahnula je glavom u neverici i ponovo duboko uzdahnula pitajući se na šta je to pristala.

Da je taj čovek imalo pristojan, po-mislila je, s njom bi se dogovorio o pripremama za put. U stvari, ljutila se na sebe što mu je dozvolila takvo po-našanje. Trebalo je da ga nagovori da odloži put za nekoliko dana. Ona čak nije znala kuda tačno ide niti kako će tamo stići.

Popodne joj je prošlo u sređivanju i pakovanju stvari koje će poneti. Sre-ćom, vremena je bilo malo a poslova mnogo pa Ernestina nije stigla da raz-mišlja o tome šta ostavlja za sobom.

Užurbano se pakovala. Nije znala ko-liko će biti prostora u kolima za njene stvari, nije čak znala ni kakav je prevoz Šejn Džentri organizovao.

Opet je osetila da je besna na njega. Taj čovek je zaista nemoguć. Preterao je, pomislila je duboko uzdahnuvši. A, što je najgore, sve se odvijalo onako kako je on hteo, kao da sve to nije baš ni u kakvoj vezi s njom.

Nemoćno je odmahnula glavom i na-stavila da se pakuje. Kada je konačno završila, bilo je veoma kasno. Pripremi-la je odeću za sledeći dan, poslednji put se istuširala u svom kupatilu, pokupila je kozmetiku i isključila svetlo. Kuća je utonula u mrak. Polako je pošla u spa-vaću sobu u kojoj je provela tolike noći verujući da je srećna.

Sela je na sredinu bračnog kreveta. Pomislila je na to s koliko je ljubavi uređivala tu kuću a sada mora da je se odrekne. Uzela je kutiju u koju je odla-gala drage stvarčice iz prošlosti. Podigla je poklopac i zagledala se u te pažljivo odabrane sitnice. Sva njena prošlost bila je na dnu te kutije. Duboko je uzdah-nula boreći se sa suzama. Konačno je

odložila kutiju, navila budilnik i opru-žila se u krevetu.

***Sledećeg jutra Ernestina se probudila

na zvuk budilnika i, još uvek bunovna, pokušala je da ga isljuči, a onda se svega setila.

Širom je otvorila oči pa je brzo ustala iz kreveta. Pola sata kasnije bila je spremna.

Gotovo joj je laknulo kada je ugledala srebrno-plavi kamionet kako se pribli-žava i zaustavlja pred njenom kućom. Za vozilo je bila zakačena neobično velika prikolica za transport životinja.

Videla je Šejna kako izlazi iz kabine kamioneta. Na sebi je imao izbledele far-merke i belu košulju, a njegova plava kosa blistala je na suncu koje se rađalo. Erne-stina duboko uzdahnu i izađe na trem.

– Dobro jutro! – prisilila je sebe da se osmehne.

– Dobro jutro! – Šejn joj klimnu gla-vom. – Drago mi je što si spremna za polazak.

– Rekli ste u šest sati – promrmljala je pitajući se zašto ju je ton njegovog glasa ponovo zbunio.

– Tako je – pogledao je na ručni sat i nasmešio se. – Tačno je šest! Oboje smo tačni, zar ne?

Rana jutarnja svetlost kao da je ublažila oštre crte njegovog lica i Ernestina zaklju-či da je to lice, u stvari, lepo. Gledao ju je pravo u oči i ona se uplašila. Činilo joj se kao da je u stanju da sagleda najskrivenije delove njene duše.

– Vidim, imamo društvo! – trudila se da joj glas zvuči veselo i odahnula je kada je njegov pogled skrenuo na prikolicu.

– Par bikova. Takve nisam mogao da nabavim u Meksiku – objasnio je.

12 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11– Čudno, zar ne? Poslao sam svog

čoveka u Meksiko po bika, a on mi je doveo ženu i petoro mršave, musave de-ce. A onda dobijem i nastavnika za tu decu. Da nisam došao poslom u Dalas, ne bismo se sreli, zar ne?

– Verovatno.Zasmetalo joj je to što je doživljava

isključivo kao nastavnika. A onda je shvatila da je smešna, jer ona to jeste. Nije bilo razloga da joj smeta to što on ne primećuje da je ona i žena.

Osim toga, i ona o njemu misli kao o svom poslodavcu. Veoma zgodnom i muževnom, doduše... Trgnula se upla-šena pravcem u kojem su njene misli krenule. Kao da joj propali brak nije bio dovoljna lekcija. Više se neće zavaravati bajkama o pravoj ljubavi.

– Vreme prolazi – primetio je.– Ako biste mi pomogli da uzmem

stvari...Naglo je ućutala jer je on krupnim

koracima već krenuo u kuću. Pošla je za njim, ali je shvatila da će morati da trči ako želi da ga sustigne. Osetila je ljutnju i čuđenje što on tako slobodno upada u njen dom.

– Da li je ovo sve? – upitao je zausta-vivši se pored njenog prtljaga u dnevnoj sobi.

– Da, ali pazite! – viknula je videvši da se mašio većeg kofera. – Taj kofer je užasno težak, pun je knjiga.

– Mislim da ću uspeti – podigao je kofer na rame i pružio drugu ruku da prihvati preostale dve putne torbe.

– Vratiću se po ostalo.Ernestina ga je zapanjeno posma-

trala impresionirana manifestacijom prave fizičke snage. Polako je spustio prtljag na trotoar i počeo da ga ređa u prtljažnjik kamioneta. Zatim se vratio po ostalo.

Ernestina je neodlučno stajala na vra-tima. Vreme je da pođe, ali osećala je da nešto nije bilo u redu. Ipak, u tom tre-nutku nije imala vremena da razmišlja o tome.

Instinktivno je pružila ruku da zatvori vrata mada je znala da će se ona sama zatvoriti i da se njoj nikada više neće otvoriti. Pred njom je stajao bleštavi ka-mionet koji će je odvesti u novi život. U njemu je bila sva njena imovina, ali i par skupih bikova i jedan grubi kauboj koji je bio previše komplikovan.

Polazila je u nepoznato i, za divno čudo, bila je uzbuđena i radoznala. Ne-primetno je slegnula ramenima, zalupila vratima za sobom i požurila jer ju je Šejn čekao. Osećala je čudno uzbuđenje, kao devojčica koja polazi na svoj prvi izlet.

Šejn je bez reči startovao motor čim je ona sela na suvozačevo mesto. Bio je potpuno koncentrisan na vožnju dok se vešto probijao kroz gradski saobraćaj. Jedva primetno se opustio kada su ko-načno izašli iz grada.

Kamionet je s lakoćom savladao uz-brdicu i počeo da se spušta niz padinu. Ernestina je radoznalo posmatrala pre-dele kroz koje su prolazili. Prvi put je putovala van Dalasa kolima. Iznenadilo ju je saznanje koliko je zemlja prostrana i lepa.

Što su dalje išli ka jugu, brda su po-stajala sve viša, a šume sve gušće. Dok je gledala prelepo prostranstvo koje ju je okruživalo, Ernestina je zaboravila na sve svoje probleme. Osvojila su je pro-stranstva Teksasa.

Šejn je uglavnom ćutao. Na njena po-vremena pitanja odgovarao je ljubazno i ona mu je zbog toga bila zahvalna. Po-vremeno ga je krišom posmatrala.

Pošto joj nije ostavio vremena za razmišljanje, ona je tu situaciju sasvim

13............................................................................... ................................................................................Julija 4/11prihvatila. Odgovaralo joj je da on ću-ti i da je usredsređen na vožnju. Radio je tiho svirao i ona je počela da pevuši, međutim, osetivši da je on začuđeno po-smatra, prestala je. Čudne reakcije koje su njegovi pogledi budili u njoj bile su suviše uzbudljivi i ona je morala da pro-nađe način da ih spreči.

Ipak, sve češće je hvatala sebe kako krišom posmatra njegov profil, njegovu snažnu vilicu, odlučne usne... a onda je brzo okretala glavu u strahu da bi on to mogao da primeti.

– Jesi li gladna? – upitao je okrenuvši se prema njoj.

– Mislim da jesam – promrmljala je, srećna što je u tom trenutku gledala kroz prozor.

– Da li ti je okolina zanimljiva?– Zaista je divna – rekla je iskreno. – Potpuno me je osvojila.– Znači, u duši si seoska devojka – Šejn

se nasmeja.– Možda i jesam! – uzvratila mu je

osmeh setivši se lekcije koju mu je odr-žala juče.

– Uskoro ćemo biti u prilici da se uve-rimo u to – primetio je podsmešljivo. – Spreman sam da se opkladim da ćeš ubrzo poželeti da pobegneš. I ranije sam viđao devojke iz grada kako pokušavaju da se snađu...

– Zašto to kažete? – prekinula ga je pomalo uvređeno.

– Govorim to iz sopstvenog iskustva – namrštio se i ponovo usrdesredio pažnju na vožnju.

– Možda ste poznavali pogrešne žene – promrmljala je a onda se trgla primetivši da se njegovo lice smračilo do te mere da je poružneo.

– Možda – odgovorio je prodorno je posmatrajući. – Ako je ovo poziv, prihva-tam ga.

– Budite sigurni da nije! – uzviknu Ernestina.

Šejn je slegnuo ramenima i skrenuo pogled na put, a ona se povukla u ugao drhteći od besa. Nastala je mučna tišina. Nizali su se kilometri, moteli, restorani i Ernestina oseti da je veoma gladna.

Htela je da mu kaže da stane, ali je ipak tvrdoglavo ćutala. Odlučila je da mu neće pružiti zadovoljstvo time što će mu reći da je gladna. Nimalo joj nije prijalo kada je videla da napuštaju gradsko područje i zalaze u planine Teksasa.

Priroda je bila veličanstvena, kao iz bajke: jezera među visokim stenama, guste šume u kojima bi, s vremena na vreme, primetila jelene. Da je glad nije toliko mučila, poželela bi da putovanje potraje što duže, ili čak da se nikada ne završi. Iznenada se pred njima ukazalo malo naselje.

– Ostani u kabini – ošto je rekao Šejn zaustavivši se na benzinskoj stanici.

Poželela je da se pobuni ali je oćutala. Ljutio ju je taj njegov zapovednički ton i odlučila je da pokaže tom kauboju da gradske devojke nisu baš toliko neotpor-ne. Šejn je napunio rezervoar benzinom a zatim je otišao da plati.

Jedan kamion joj je za trenutak zaklo-nio vidik i Ernestina ga nekoliko trenu-taka kasnije ugleda kako prelazi ulicu i ulazi u mali restoran. Pomislila je da ide da jede bez nje, ali se postidela svojih misli jer se ubrzo vratio i dodao joj kese pune hrane koja je primamljivo mirisala.

– Imaš li nešto protiv da ručamo u pri-rodi? – upitao je ulazeći u kabinu.

– Zainteresovana sam za ručak bilo gde! – odgovorila je veselo.

Napustili su gradić i neko vreme vo-zili su se duž ograde velikog parka. Šejn konačno zaustavi kola i naže se da otvo-ri njena vrata. Čudan osećaj uzbuđenja

14 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11prostrujao joj je telom u trenutku kada je njegova snažna ruka okrznula njene grudi, a ramenom se oslonio na nju.

U parku je bilo tiho i prijatno. Sunčevi zraci probijali su se kroz krošnje drveća, u čijoj je senci bilo nekoliko izletničkih stolova i klupa. Izabrali su jedan i počeli da vade hranu iz kesa.

– Ovo su najbolje pljeskavice u čitavom Teksasu – nasmeši se Šejn. – Uvek oglad-nim kada prolazim pored ovog restorana.

Sledećeg trenutka počeo je da jede i Er-nestina odahnu jer nije bila raspoložena za razgovor. Pomislila je da su pljeskavice zaista izvrsne, ili joj se to učinilo pošto je bila veoma gladna. Kada su završili, Šejn poče da skuplja ostatke.

– Ja ću to! – Ernestina pruži ruke da uzme kese.

Ruke su im se dotaknule, a pogledi sre-li. A onda, naglo kao što je počela, čarolija je nestala jer je bučan automobil projurio putem. Šejn se udaljio bez reči, a Ernesti-na ga je posmatrala misleći da je dobro što su razdvojeni, ali je osećala prazninu.

Bila je to ludost, naravno, i ona je to-ga bila veoma svesna. Međutim, uprkos svemu, nešto ju je prisiljavalo da ga gleda. Činilo joj se da je došao iz nekog drugog vremena dok ga je posmatrala kako stoji u senci drveta.

Bio je tako muževan... Njegovo držanje odavalo je čvrstinu kakvom su se sigurno odlikovali njegovi preci. Pripadao je ovoj zemlji a priroda je bila njegov pravi dom. Činio joj se tako dalek i nedokučiv. Ipak, nije se iznenadila kada se okrenuo i pola-ko pošao prema njoj. Zastao je, a onda je nagnuo glavu i nežno spustio svoje usne na njene.

Taj poljubac delovao je na nju kao ma-gija. Osetila je neslućeno zadovoljstvo. Ernestina se nije ni pomerila, bila je iz-gubljena u vremenu i prostoru, nespo-

sobna da reaguje na bio šta drugo osim na ono što su njegove usne budile u njoj. U trenu je oživelo čitavo njeno telo. Šejn je probudio u njoj osećanja koja ranije nije upoznala.

Šejn se polako odvojio od nje. Otvorila je oči i videla da je on gleda i blago se osmehuje. Odjednom ju je mukanje bi-kova u prikolici vratilo u stvarnost.

– Treba da pođemo – promrmljao je.Podigao je ruku da je pomiluje po kosi,

ali je odustao od te namere. Ernestina bez reči klimnu glavom i automatski pođe za njim. Duboko u sebi znala je da je Šejn muškarac kome neće moći da se odupre. Onaj uplašeni deo nje upozoravao ju je da se sve dešava previše brzo, da se ona tek oporavlja od nesrećne ljubavi, da ne-ma ničeg zajedničkog s tim muškarcem i da je još uvek ranjiva. Međutim, druga Ernestina znala je da laže samu sebe!

– Pričajte mi o svom poslu – rekla je prekinuvši mučnu tišinu.

Pogled koji joj je uputio jasno joj je re-kao da njen saputnik nije raspoložen za razgovor. Instinktivno je osetila da ga ne-što muči. Možda se kajao zbog poljupca, pomislila je pa je odlučila da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo.

– Ima li vaše imanje neko ime? – upi-tala je osmehujući se.

– Da, ”Ringston” – odgovorio je kratko.– Lepo ime! – uzviknu Ernestina. – A

da li je veliko?– Osamnaest hiljada jutara – promr-

mljao je.– Pa, to je ogroman posed! – pogledala

ga je iznenađeno, ali pošto je on ćutao, polako je nastavila: – Pretpostavljam da imate mnogo stoke?

– Šta je ovo? – pogledao ju je iskosa namrštivši se. – Ispitivanje?

– Samo sam radoznala – zbunjeno pro-muca Ernestina. – Valjda vam ne smeta

15............................................................................... ................................................................................Julija 4/11to što želim da znam nešto više o mestu na kojem treba da provedem nekoliko narednih meseci.

– To ćemo tek videti! – osmehnuo se ironično.

– Ako mislite da nisam dovoljno dobra za ovaj posao, zašto ste me zaposlili? – nije dobila odgovor pa je nastavila: – Ni ja nisam baš oduševljena ovim, ali nisam površna. Ako sam prihvatila posao, oba-viću ga na zadovoljavajući način do kra-ja. Zato, prihvatite ovu situaciju takvom kakva jeste!

– Da pokušam da prihvatim situaciju... s vama? – ponovio je kratko je pogledavši pre nego što je pažnju vratio na put. – Na-stavnice, i ti ćeš morati nešto da naučiš. Ako neko treba da prihvata situaciju ta-kvom kakva jeste, onda si to ti!

– Nisam tako mislila – pobuni se de-vojka. – Htela sam samo da budemo pri-jatelji.

– Ne misliš to što govoriš – nasmejao se ironično. – Prijatelje biram među ljudima sličnim sebi, a žene kao što si ti uzimam za ljubavnice ili ih ne primećujem. Mo-raćeš sama da se odlučiš za jednu od ove dve opcije.

– U tom slučaju, gospodine Džentri, nemojte me primećivati – rekla je ose-ćajući da crveni.

Povukla se u najudaljeniji ugao, što dalje od njega, još uvek zapanjena onim što je upravo čula. S tim čovekom zaista se ne može razgovarati. Jednom je ispala glupa i obećala je sebi da se to više neće ponoviti.

– A ti me, onda, nemoj navoditi na to! – odgovorio je Šejn imitirajući njen glas.

– Baš ništa nisam učinila! – prasnula je stežući pesnice.

Šejn se glasno nasmejao i ona je zaklju-čila da tog čoveka ništa ne može tako da oraspoloži kao njena ljutnja. Naredni sati

protekli su u tišini. Ernestina se trudila da uživa u predelima kroz koje su prolazili. Međutim, razgovor sa Šejnom učinio je da njen entuzijazam splasne.

Šejn je usporio vožnju jer su skrenuli na jug i produžili uzanim, neobično kri-vudavim putem. Na svakih desetak kilo-metara nailazili su na kapije na kojima su stajale table s natpisima.

Nešto kasnije naišli su na park u kojem je Ernestina primetila veliku spomen--ploču pa je pokušala da pročita natpis na njoj. Šejn je to primetio pa joj je objasnio da je to nemoguće jer je teren brdovit.

– Možda ćeš uspeti da se popneš do vrha – rekao je. – Ta stena bila je indi-jansko svetilište. Verovali su da na vrhu brda žive bogovi.

Iznenađena promenom u njegovom glasu, Ernestina pomisli da Šejn brzo menja raspoloženja. Ubrzo je skrenuo prema zapadu podižući za sobom veliki oblak crvenkaste prašine.

– Koliko još ima do vašeg ranča? – upi-tala je radoznalo.

– Već dobrih dvadeset minuta vozimo se po njemu – odgovorio je. – Ali, kuća je nešto dalje.

Ernestina je želela da postavi još mno-go pitanja, ali je iz iskustva znala da je bolje da ćuti. Posmatrala je put pred so-bom. Vozili su se uzbrdicom na čijem je kraju bila kapija ispod velikog luka koji su podupirali masivni stubovi. Iznad ka-pije isticala se drvena tabla na kojoj je velikim, belim slovima pisalo: „Ringston”.

Šejn pritisnu dugme i teška kapija se automatski otvori. Sledećeg trenutka pred Ernestinom se ukazao prizor iz bajke, pa-lata u španskom stilu oivičena kolona-dom stubova i vrtovi s divno uređenim alejama cveća. Njen uzvik oduševljenja verovatno je bio preglasan jer se Šejn na-glo okrenuo ka njoj.

16 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11– Evo nas! – rekao je i pritisnuo sirenu.

– Kod kuće smo!– Dobor došli kući, gazda!Na zvuk tog glasa koji je zanosio na

španski Ernestina se okrete i ugleda neobično, krivonogo biće s kaubojskim šeširom oborenog oboda na glavi i u ka-ubojskim čizmama na nogama kako žuri prema njima.

– Zdravo, Pako! – pozdravi Šejn izlaze-ći iz kola. – Hajde, pomozi mi.

Obišao je kamionet i počeo da vadi prtljag. Ernestina je izašla i zastala kraj kamioneta sve vreme se zbunjeno osme-hujući bezubom čovečuljku koji je netre-mice buljio u nju. Bilo joj je neprijatno.

– A ko nam je ovo? – upita Pako nabu-sito, a onda se zapanjeno zagleda u svog gazdu. – I ti ode po bikove pa se vrati oženjen?!

– Pako, zaveži i ne pričaj gluposti! Gde su ti zubi?! – ljutito viknu Šejn i pogleda devojku. – Oprosti ovoj staroj budali. I ja sam pomalo kriv jer im nisam javio da dolazim s tobom. Ipak, to nije opravdanje za bezobrazluk.

Pako istog trenutka izvadi protezu iz džepa i strpa je u usta. Nasmešio se izvinjavajući se i, umesto crne rupe, iza njegovih usana zablistaše zubi. Ernestina se jedva uzdržavala da ne prasne u smeh.

– Odoh da javim gospođi – promrmlja Pako i požuri u kuću.

– Drago mi je što te je sve ovo nasmeja-lo – reče Šejn uhvativši je za mišicu.

– Sada ćemo ući u kuću da te predstavim.Poveo ju je kroz drvored i Ernestina

je tek tada videla da se kuća sastoji iz dva odvojena krila s visokim i širokim ulaznim delom koji ih povezuje. Na oba kraja ulaznog hola bila su visoka vrata i ona ugleda dvorište u središtu ogromne zgrade, popločano crvenim kamenim pločama.

Šejn ju je nežno gurnuo u ležaljku od crnog kovanog gvožđa obloženu žutim jastucima i tek tada je pustio njenu ruku. Bili su u unutrašnjem dvorištu, a preko niskog zida jasno je videla drugo dvori-šte s velikim bazenom koji je blistao na suncu.

U tom trenutku do nje su doprli glaso-vi. Bilo je to brbljanje na španskom koje je postajalo sve glasnije. Žena džinovskih razmera odjednom se ustremi na Ernesti-nu i zagrli je toliko snažno da ju je skoro ugušila.

– Dobro došli, dobro došli! – rekla je žena pustivši devojku iz zagrljaja i po-tapšavši Šejna po leđima. – Dobro doš-la, mala. Ja sam Lupe. Ti si, dete, strašno mršava!

– Zar su ovde svi zaboravili šta je lepo ponašanje?! – ljutito uzviknu Šejn.

– Kad smo kod lepog ponašanja... – Lu-pe prekrsti ruke na grudima i popreko ga pogleda – otkad je to red dovesti gosta u kuću a ne dati nam priliku da pripremi-mo doček.

– Znači, kad god nekog ovde zaposlim, treba sve redom da obavestim?! – obrec-nu se Šejn.

– Oh! – Lupe iznenađeno podiže obr-ve. – Oprostite mi, senjorita, nisam znala.

– U redu je, Lupe. Treba ja da se izvi-nim što sam ovako upala – Ernestina se nervozno osmehnu. – Došla sam da ra-dim s decom. Ja sam nastavnica.

Lupe klimnu glavom i prijateljski je potapša po leđima. Ernestina je hvatala vazduh na svaki udarac, ali bilo je jasno da ju je bar ta krupna Meksikanka pri-hvatila. Ipak, morala je da se zapita da li će preživeti izlive njenog prijateljstva.

– Smesti je u sobu pa posle možeš da nastaviš da je ispituješ. Pobrini se za to da Pako unese njen prtljag – naredi Šejn. – Ja odoh da se umijem.

17............................................................................... ................................................................................Julija 4/11Lupe klimnu glavom i okrenu se de-

vojci koja poslušno ustade. U tom tre-nutku jedan mršavi kauboj dotrča kroz kapiju zadnjeg dvorišta. Zaustavio se ispred njih, skinuo šešir i s neskrivenim interesovanjem pogledao Ernestinu.

– Šta se desilo? – oštro upita Šejn.– Gazda, imam problema u sektoru

tri – kauboj se trgnuo i brzo objasnio: – Polomila se mašina za baliranje sena. Baš je dobro što ste se vratili.

– Gde je Rod? – promrmlja besno Šejn.

– Prebacuje stoku u sektor pet.– A šta je s Rikom? – Šejn se još više

namrštio.– Popravlja ogradu u...– U redu – prekinuo ga je grubo. – Pi-

tam se zašto vas plaćam kad uvek mo-ram sve sam da obavim.

– Da, gazda – potvrdi kauboj gledajući devojku ispod oka.

– Ovo je gospođica Ernestina Darsi, naša nova učiteljica – predstavio ju je.

– A ovo je jedan od naših glavnih mo-maka Kris Logan. Pošto je gospođica Darsi svima predstavljena, možemo li na posao?

– Da, gazda – brzo odgovori Kris i blago se nakloni. – Oprostite, gospođice.

Šejn prevrnu očima mrmljajući nešto sebi u bradu i požuri za kaubojem. Erne-stina ga je zapanjeno gledala. On zastade na kapiji, okrenu se, uputi joj nedokučivi pogled i sledećeg trenutka nestade.

Tek što su njih dvojica otišla, Lupe sede na ležaljku dajući Ernestini znak da joj se pridruži. Na ležaljci je bilo do-voljno mesta za troje ljudi normalnih dimenzija, ali Lupe ju je sama ispunila pa je devojka sedela na ivici.

– Dobro ste putovali? – ne sačekavši odgovor, Lupe je veselo nastavila: – Jesi li udata? Možda verena? Ne, naravno da nisi! Ovde je lepo, svideće ti se. Le-

po ćemo te smestiti. Hoćeš li da ti Lupe spremi neki ukusni zalogajčić?

– Nemojte, hvala! Ručali smo pre sat vremena. Volela bih da vidim kuću i da se smestim u svoju sobu.

– Gde ovo da odnesem? – upita Pako noseći torbe.

– U ružičastu sobu – odgovori Lupe posle kraćeg razmišljanja.

Pako poče da gunđa na španskom, ali je bilo očigledno da se neće upustiti u pre-pirku s krupnom Meksikankom. Već sle-dećeg trenutka nestao je u unutrašnjosti kuće sve vreme mrmljajući sebi u bradu.

– Hajde da ti pokažem našu kuću – Lu-pe uhvati devojku za ruku i povuče je za sobom.

Obišle su celu kuću koja se, kako je Ernestina pretpostavila, sastojala od dva odvojena krila. U manjem krilu bila je ogromna kuhinja opremljena najsavre-menijim uređajima, trpezarija i prostra-ni stan za Lupe, Paka i njihovu kćerku Gloriju.

– Nisi mnogo starija od moje kćerke – reče zadovoljno Lupe. – Sigurna sam da će ona uživati u tvom društvu.

– To bi bilo lepo – složi se Ernestina.– Uverena sam da ćete se dobro slaga-

ti – nastavila je Meksikanka. – Glorija je dobra devojka. Veoma je lepa, možda je malo nagla i plaha, ali je dobro dete.

Drugo krilo kuće bilo je znatno veće. Sastojalo se od prostrane dnevne sobe u rančerskom stilu, opremljene ogromnim kaminom od prirodnog kamena i teškim, kožom presvučenim nameštajem, zatim, od nekoliko gostinskih soba, radne sobe, lovačke sobe, Šejnovih privatnih prosto-rija, sobe za Ernestinu i garaže.

Lupe joj nije pokazala Šejnove prostori-je, samo je objasnila da on ima kancelariju, malu trpezariju, dnevnu i spavaću sobu i kupatilo. Ernestina je pomislila da je čud-

18 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11no to što je njena soba odmah uz Šejnove prostorije. Ipak, shvatila je da je taj smeštaj veoma dobar, a soba je imala zaseban izlaz u spoljno dvorište s bazenom.

Zidovi njene sobe bili su obojeni než-noružičasto, nameštaj je bio težak, od ružinog drveta. Veliki krevet prekriven je bledoružičastim pokrivačem, a od istog materijala sašivene su draperije na viso-kim, zasvođenim prozorima.

Na jednom kraju sobe bila je mala gar-deroba s ogromnim plakarom, a pored nje kupatilo čiji su pod i zidovi bili obloženi pločicama iste boje kao zidovi u sobi. Er-nestina je detaljno sve razgledala tražeći neki znak koji bi joj ukazao na to kome je ta soba pripadala.

Morala je biti nečija, možda je čak projektovana za nekoga. Imala je isuviše obeležja, detalja i verovatno je bila name-njena određenoj osobi. Bila je to soba neke žene...

– Umij se pa dođi u kuhinju – reče Lupe s vrata. – Dobićeš kafu i pitu sa sirom. Kad Glorija raspakuje tvoje stvari, moći ćeš da se istuširaš i presvučeš.

– Nema potrebe da Glorija to radi – po-bunila se. – Setite se da sam i ja ovde došla da radim. Volela bih da sama raspakujem svoje stvari.

– Svako od nas ima svoj posao u ovoj kući – Lupe odmahnu glavom. – Vaš posao je da podučavate decu.

– Ali samo ovoga puta – popusti Erne-stina osmehnuvši se. – Od sada učestvu-jem u svemu.

Meksikanka sleže ramenima i ode za-tvorivši vrata za sobom. Kada se osvežila, Ernestina izađe iz sobe, prođe kroz hol, pa kroz dvorište. Pogled joj se zadržao na mirnoj, kristalnočistoj vodi bazena s plavim dnom.

Bilo bi zaista divno zaplivati a onda malo leškariti na suncu. Odmah se ose-

tila krivom zbog tih misli i opomenula je sebe da će ovde imati mnogo posla. Nije smela da dozvoli da je privuče i razmazi sav taj luksuz. Ona je ovde doš-la kao nastavnica, ni više ni manje, i to stalno mora da joj bude na umu.

Kada je ušla u ogromnu kuhinju, Lupe ju je dočekala šoljom vrele kafe i parčetom pite. Znala je da bi bilo uza-ludno pokušati da odbije bilo šta jer se Meksikanka ne bi smirila dok ne posti-gne ono što je naumila. Zato je poslušno počela da jede pitu.

Lupe je sve vreme pričala kao navi-jena i, po njenim rečima, Šejn je i ranč i sve druge poslove vodio čvrstom ru-kom.

Ernestina je morala da se zapita zašto je Šejn, ako je već toliko strog, svojoj do-maćici i njenom mužu dozvoljavao to-liku intimnost u ophođenju. Verovatno je postojao jak razlog za to, pomislila je.

– On mi je kao sin, podigla sam ga od malih nogu – nastavila je Lupe kao da je pogodila o čemu devojka razmišlja. – Kada mu je majka umrla, njegov otac me je doveo iz Meksika da vodim raču-na o dečaku. A on nije zaboravio svoju dadilju. Kada je stari Džentri umro, za-držao nas je u staroj kući dok nije po-digao ovu. Posle smo svi prešli ovamo.

– Veoma ste ponosni na njega, zar ne? – upitala je Ernestina.

– O, naravno da jesam! – uzviknu Meksikanka. – Zar ti ne bi bila? Otac mu je ostavio malo imanje i nešto stoke a danas je Šejn ne samo živa legenda rodea već poseduje naftne izvore, kom-panije i nekretnine i... Oh! Ja i ne znam sve.

Ernestina je iskreno bila impresioni-rana, setila se da ga je gospodin Rasel nazvao velikim čovekom. Od početka je pretpostavljala da nije oženjen jer nijed-

19............................................................................... ................................................................................Julija 4/11nom nije spomenuo suprugu. Mora da je postojao neki razlog zbog kojeg se nije oženio, ukoliko je to uopšte bilo tačno.

– Postoji li gospođa Džentri? – upita Ernestina jer je radoznalost konačno pobedila.

– Postojala je – preko ženinog lica pre-đe senka. – Umrla je.

Ernestina zažali što je postavila to pitanje. Na kraju krajeva, to se nje nije ticalo. Zato je brzo promenila temu i po-hvalila domaćičinu ukusnu pitu. Samo što je odgurnula prazan tanjir, otvoriše se kuhinjska vrata i pojavi se Šejn u pratnji jednog kauboja.

Šejn ih kratko predstavi jedno drugom i devojka krišom odmeri Rika Losona. Bio je visok gotovo kao Šejn, ali je bio nešto mršaviji i pomalo dečačkog izgleda. Vragolasto je uštinuo Lupe za obraz pre nego što se okrenuo devojci.

– Ovo je zaista prijatno iznenađenje! Bilo je krajnje vreme da se ovo mesto ma-lo ulepša – rekao je veselo. – Šta ti, gazda, kažeš? Da li su u tvoje vreme učiteljice bile ovakve? U moje svakako nisu, inače bih duže ostao u školi.

Rikovo laskanje uz razoružavajući osmeh nije je uznemirilo ni upola onoli-ko koliko pogled kojim je Šejn odmerio nju i kauboja. Plave, ledene oči opominja-le su je da ona upravo polaže ispit, dok je njen udvarač bio potpuno nevažan.

Ernestina oseti kako joj obrazi crvene, manje od zbunjenosti a više od besa. Či-nilo joj se da na svakom koraku mora da polaže neki ispit. Da li je Šejn zaista vero-vao u to da nju može da osvoji laskanje, pomislila je zbunjeno.

– Hvala vam, gospodine Loson – osmehnula se uzdržano. – Na sreću, izgled učiteljice nije baš ni u kakvoj vezi s njenim sposobnostima. Nadam se da će me ovde ceniti po znanju.

– Svakako – Rik se lako nakloni.– Ti si, čini mi se, ovamo došao radi

kafe – promrmlja Šejn.– Tako je – Rik brzo nasu sebi šolju

kafe.– Da li si se pobrinula za Ernestinu,

Lupe? – upita Šejn.– Kakvo je to pitanje?! – ljutito se

obrecnu Meksikanka. – Naravno da je-sam! Glorija upravo raspakuje njene stva-ri. Dobro je smeštena. Zar ne, devojko?

– Da, zaista – potvrdi Ernestina. – Ima-te predivnu kuću, a moja soba je...

Meksikankin kašalj prekide je u po-la reči. Međutim, Šejn nije naseo na taj providni pokušaj ućutkivanja. To se jasno videlo u njegovim očima koje su prvo po-gledale devojku, pa Lupe.

– Šta je s tvojom sobom? – upitao je naizgled nemarno.

– Ništa. Divna je i veoma udobna – Er-nestina sleže ramenima ne shvatajući šta se dešava. – Potpuno razumem zašto je nazivate ružičastom sobom. Ona je...

Naglo je ućutala primetivši da je Šejn stegnuo pesnice i okrenuo se Meksikanki. Njegove nebeskoplave oči sevale su od besa a snažno telo podrhtavalo je od po-tisnute ljutnje.

– Ružičasta soba? – ponovio je opasno tihim glasom.

Ernestina je uočila da mu se mišići oko vilica zatežu i obradovala se što taj bes nije usmeren na nju. Zbunjeno i pomalo sažaljivo pogledala je Lupe pitajući se či-me je izazvala ovakvu eksploziju. Osećala se na neki način krivom, ali nije shvatala zašto.

– Smestila sam je u ružičastu sobu – izjavi ravnodušno Lupe. – Biće joj tamo dobro.

– Verovatno je to najbolje što si umela da smisliš pošto te nisam upozorio! – re-kao je jetko.

20 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11Lupe mu nije odgovorila, gledala ga je

pravo u oči nekoliko trenutaka. Ubrzo mu je okrenula leđa i počela da petlja nešto oko posuđa. Šejnova široka rame-na ukočiše se dok je krajnjim naporom pokušavao da obuzda bes.

– Siguran sam da će ti biti udobno u toj sobi – konačno je mirno izgovorio. – Ukoliko ne bude tako, slobodno traži drugu sobu.

– Ja...– Rik! – grubo ju je prekinuo širom

otvorivši vrata.Rik je izgledao kao da ga je ova scena

zabavljala, pogledom je šetao od devoj-ke do gazde. Polako je odložio dopola ispijenu šolju kafe i krenuo prema vrati-ma. Zastao je za trenutak i mahnuo Er-nestini pre nego što je izašao iz kuhinje.

– Bolje da te podsetim na vreme – Šejn dobaci ljutit pogled svojoj domaći-ci. – Imaćemo društvo na večeri. Jedan trgovac stokom s prijateljima doleće avionom iz Fort Vorta. Planiraj večeru za šest osoba i mene. Tačno u devet, večeraćemo u dvorištu!

Oštro je pogledao Ernestinu, kao da odlučuje nešto u vezi s njom, a onda odlučno odmahnu glavom. Već slede-ćeg trenutka izašao je iz kuhinje zalu-pivši vrata za sobom. Ernestina odah-nu, pogleda Lupe i sa zaprepašćenjem shvati da se ona smeje. Meksikanka nadlanicom obrisa suze.

– Opasan čovek! Jača sam od njega i on to zna! Jedino je mogao da me pobe-di time što bi tebe izbacio iz one sobe, ali nije to učinio.

– Izvinite, hoćete li mi reći u čemu je stvar? – upitala je devojka još uvek ništa ne shvatajući.

– Stvar je u tome da prošlost treba pokopati jednom zauvek – Lupe se smirila. – To sam sebi obećala pre dve

godine. Znam da je to najbolje moguće rešenje.

Ernestina je zbunjeno gledala krupnu ženu pokušavajući da razume ono što joj je govorila. Lupe je privukla stolicu i spustila se svom težinom na nju.

– Ružičasta soba, tvoja soba... – Meksi-kanka nakratko zastade i pogleda je.

– Bila je njena.– Njena? – ponovi Ernestina shvativši

da je druga žena živela u toj sobi.– Zašto da to ne bude tvoja soba? –

nastavila je Lupe. – Mrtvima soba nije potrebna.

Šejnova žena! To je bila soba Šejnove žene! Zapanjeno je pogledala Meksikan-ku pitajući se da li to ona želi da je Šejn omrzne. Bilo je jasno da on ne želi nikoga u toj sobi.

– Bila je njena, dabome – nastavila je Lupe. – Ali, sada joj više nije potrebna a dok god bude njena, njen duh će se mo-tati oko njega. Kada je umrla, on je sobu zaključao i ostavio u onakvom stanju u kojem ju je ona ostavila. Govorila sam mu da mora da je otvori, ali on se pra-vio lud. Jednog dana krišom sam ušla da obrišem prašinu i pokupim paučinu, ali me je video kada sam izlazila. Poludeo je! Bez obzira na to, odlučila sam da njen duh isteram iz te sobe.

– O, Bože – promrmlja Ernestina i spu-sti glavu na ruke pitajući se kako se našla usred svega toga.

– Sve korak po korak – Lupe je nasta-vila da priča. – Prvo, kada je on jednom bio na putu, ušla sam i pokupila sve njene stvari. Pako ih je odneo u grad i razdelio. Šejn je bio ljut kada se vratio, ali je znao da sam u pravu. I danas je znao da sam u pravu!

– Ali, ako je to bila njena soba...– Ovako je najbolje! – Lupe je preseče

odmahnuvši glavom. – Videćeš! Uosta-

21............................................................................... ................................................................................Julija 4/11lom, sve to nije toliko važno. Biće neko vreme ljut, a onda će sve biti onako kako treba da bude.

Ernestina nije bila baš ubeđena u to. Pretpostavljala je da će njen boravak u toj sobi izazvati nesporazume i neprija-teljstva. Međutim, zasad, pomislila je, ne treba da se prepire s tom ženom pa je bolje da se pomiri s tom neprijatnom si-tuacijom. Ipak, nadala se da ta neprijatna situacija neće prerasti u nemoguću.

3. poglavljeErnestina se trgnula iz sna. Nije bila

sigurna da li neko zaista kuca po nje-nim vratima ili je to sanjala. Nova serija udaraca pokazala je da je neko zaista tu. Nestrpljivo kucanje nateralo ju je da brzo ustane iz kreveta.

Odškrinula je vrata i provirila. Lepa, mlada devojka, očigledno Meksikanka, stajala je u hodniku. Sjajna crna kosa bila joj je upletena u kiku koja je padala niz leđa i dosezala do pojasa farmerki.

– Zdravo – Ernestina se široko osmeh-nu. – Ti si sigurno Glorija. Ja sam Er-nestina Darsi, drago mi je što smo se upoznale.

– Da, ja sam Glorija – odgovori devoj-ka kratko. – Večera je za jedan sat.

Devojka se potom okrenula i otišla ne obraćajući pažnju na Ernestininu pru-ženu ruku. Kada je ostala sama, Ernesti-na je zbunjeno spustila ruku mršteći se od razočarenja. Očekivala je prijateljski kontakt, a devojka je bila osorna i nepri-jateljski raspoložena.

Za to nije bilo, bar koliko je njoj pozna-to, nikakvog razloga. Prešla je pogledom po sobi i pomislila da je to možda zbog njenog boravka ovde. Ali ni to nije bilo logično objašnjenje. Možda je devojka

bila ljuta što je morala da raspakuje njen prtljag.

Odlučila je da objasni Gloriji da ona ne želi da je bilo ko služi. A ako devojka ne želi da njih dve budu prijateljice, tu ništa ne može da uradi. Očekivala je da će od nje saznati šta bi trebalo da obuče za večeru, ali će morati da se osloni na sopstveni izbor.

Bilo je očigledno da ovde svi osim Lupe nose farmerke. Odlučno je izvukla neko-liko stvari iz velikog plakara, ali ništa nije odgovaralo. Bilo je ili previše svečano ili previše obično.

Pogled joj iznenada pade na dugu zele-nu haljinu bez rukava. Brzo ju je izvadila. Ako ispod nje obuče belu bluzu i obuje bele cipele, izgledaće baš kako treba.

Dok se šminkala, namrštila se gledajući svoju kosu. Uzela je četku i počela da je raščešljava, ali se na kraju, ipak, predo-mislila i podigla je u punđu. Klimnula je glavom i nasmešila se, zadovoljna svojim izgledom.

Pogledala je na sat i shvatila da je tek prošlo pola osam. Odlučila je da ode u kuhinju i da ponudi domaćici pomoć. U unutrašnjem dvorištu ugledala je veliki sto postavljen za večeru. Pokretni bar bio je postavljen sa strane.

Ernestina se upita kakvi to gosti dolaze i da li će pored Šejna biti neka lepa žena. Trgnula se uplašena smerom u kojem su krenule njene misli, pa je požurila u kuhi-nju. Ona verovatno neće ni videti te goste.

Na njeno iznenađenje, u kuhinji je vla-dao mir. Lupe je sedela na stolici i pila ledeni čaj. Sve je očigledno bilo u najbo-ljem redu, a Meksikanka je čak uspela da se presvuče i dotera.

– A, tu si! – dala joj je znak da sedne.– Nisam znala šta da obučem – rekla

je Ernestina poslušno prihvatajući šolju čaja.

22 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11– Izgledaš veoma lepo – Lupe se

osmehnu.Ernestina je zaustila da se zahvali, ali

u tom trenutku u kuhinju je ušao Šejn. Na sebi je imao tamno odelo i belu ko-šulju raskopčanog okovratnika. U ruci je držao svilenu crnu mašnu i zaustavio se ispred Lupe ne obraćajući pažnju na Ernestinu.

– Možeš li da mi pomogneš, Lupe? – pružio joj je mašnu. – Nikako da izađem na kraj s ovim čudom! Baciću je i kupiću one vezane, časna reč!

Stajao je mirno dok mu je Lupe vezi-vala kravatu, a kada je završila, nasmešio joj se i nagnuo se da je poljubi u čelo. Ernestina nije mogla da poveruje da je to isti onaj čovek koji je danas bio onako besan. Možda je Lupe u pravu, pomislila je, možda njemu uopšte nije bilo važno to što ona boravi u sobi njegove pokojne žene. On je, definitivno, nepredvidljiva ličnost.

– Nadam se da nije nesporazum u pi-tanju, gospođice Darsi – pogledao ju je podigavši obrve. – Nisi valjda pomislila da si i ti pozvana na večeru?

– Ne, nisam mislila da sam pozvana – odgovorila je osećajući kako joj krv uda-ra u obraze. – Jednostavno, nisam znala šta da obučem pa sam odabrala ovo.

– Mi smo ovde gotovo uvek u farmer-kama – Šejn ponovo podiže obrve. – Ve-rovatno ste vi u gradu drugačiji!

– Smatram da je ovako sasvim dobro – odgovorila je suvo – pošto nemam farmerke.

– Hoćeš da kažeš da si došla ovamo bez ijednog komada odgovarajuće gar-derobe?! – pogledao ju je zapanjeno.

– Nisi mi dao vremena ni da se spaku-jem, a kamoli da nešto nabavim – rekla je stisnutih usana i nesvesno je prestala da mu persira.

– Moraćemo da se pobrinemo za to – duboko je uzdahnuo. – U stvari, mo-raćemo da se pobrinemo za mnogo toga. Budi sutra u osam u mojoj kancelariji.

– Biću – klimnula je glavom. – Volela bih da što pre počnem da radim.

– Već ti je dosadno? – upitao je iro-nično.

– Jedino mi je dosadan ovaj razgovor – naglasila je svaku reč.

Ne želeći da mu pruži priliku da joj još nešto kaže, naglo je ustala u nameri da ode u svoju sobu. U tom trenutku zvono na kapiji najavilo je dolazak gostiju i Šejn pre nje stiže do vrata.

– Ne obaziri se na njega – rekla je Lupe kada su njih dve ostale same u kuhinji. –Ponekad je ovako nabusit, ali to ništa ne znači.

– To je zato što je pun predrasuda pre-ma svakome ko je odrastao u gradu! – planu Ernestina. – Ne znam zašto mi je uopšte ponudio ovaj posao?!

– Imam ja svoje mišljenje o tome – Meksikanka se tajanstveno osmehnu.

– Samo treba strpljenja! Kada se navi-kne na tebe, biće drugačiji.

– Mogu li da vam pomognem? – de-vojka odluči da promeni temu.

– Ne, sve je već gotovo – Lupe odmah-nu glavom i nasmeši se. – Kada se gosti budu smestili, ti možeš da večeraš u tr-pezariji.

– Radije bih jela ovde – Ernestina se stidljivo osmehnu. – Ako vam ne smeta.

– Naravno da mi ne smeta! – krupna žena odmahnu rukom i priđe staklenom zidu da bi bolje pogledala goste koji su izašli u dvorište. – Šta će ova ovde?! Ona lovi bogatog muža i veoma je uporna!

Ernestina radoznalo pogleda preko Meksikankinog ramena. Dah joj je zastao kada je ugledala visoku, elegantnu plavušu u crnoj večernjoj haljini. Plavuša se uvijala

23............................................................................... ................................................................................Julija 4/11oko Šejna a rukom, na kojoj su se istica-li dugi, nalakirani nokti i mnogo nakita, savila mu je glavu da bi mogla da ga po-ljubi u usta. Međutim, on ju je odgurnuo i uputio se u kuhinju.

– Šta će ona ovde? – upita ga Lupe čim je ušao.

– Otkud ja znam?! – obrecnu se Šejn ljutito. – Stigla je s njima. Stiv mi je rekao da će povesti gosta, ali ni sanjao nisam da će to biti ona.

– Ta žena bi se pozvala sama i u Belu kuću samo kada bi poznavala nekoga ko tamo odlazi – procedi Meksikanka kroz stisnute zube.

– Neću nikakve scene kao prošli put, Lu-pe – opomenu je Šejn ozbiljnim glasom a onda se značajno osmehnu. – Smislio sam nešto mnogo bolje! Mislim da bi Ernestina mogla večeras da bude moja devojka.

– Tvoja... šta?! – zapanjeno ga je pogle-dala Tina.

Pre samo nekoliko minuta taj čovek joj je grubo rekao da se isuviše lepo obukla za večeru s osobljem. Podsetio ju je na to gde joj je mesto u njegovoj kući, a sada traži da bude njegova devojka pred gostima.

– Dobro si čula – nastavio je on mir-no. – Želim da budeš pored mene tokom večere. Na kraju krajeva, obukla si se baš kako treba, zar ne?

– Ja... – zaprepašćeno je zavrtela glavom.– Slušaj, ova žena me već mesecima

proganja – požurio je da joj objasni. – Pokušao sam da joj stavim do znanja

da me ne zanima, ali se ona pravi luda. Kada je poslednji put bila ovde, došla je nepozvana i pokvarila je čitavo veče. Hte-la je da predstavi ljudima da smo ona i ja veoma bliski.

Ernestina nije znala šta da kaže. Plavuša joj se nije svidela, ali to nije bio razlog da zaboravi njegove ranije uvrede ili njegovo večerašnje nadmeno ponašanje. Videvši da

se ona koleba, Šejn je nestrpljivo prošao prstima kroz kosu.

– Šta drugo da radim? Da odem tamo i pred svima joj kažem da me ostavi na miru? Neće uspeti – odmahnuo je glavom i pogledao Meksikanku. – Lupe, idi i reci gostima da odmah dolazim. I potrudi se da budeš uljudna!

– Ja bih nju po kratkom postupku – pro-gunđa Lupe i nestade kroz vrata.

– Mogu i da ti naredim – rekao je oštro kada su ostali sami.

– Ne možeš me naterati da glumim tvoju devojku! – odmahnula je glavom u neverici, svesna činjenice da on ipak misli ozbiljno.

– Misliš? – namrštio se. – Dug je put do Dalasa.

– Ti si zao čovek, Šejne Dine Džentri – rekla je mirno.

– Samo kada moram, gospođice Darsi – osmehnuo se.

Znala je da nema izbora. Bila je na sto-tine kilometara daleko od civilizacije, bez novca i bez pravog prijatelja. Nije imala kuda da ode ako je on izbaci a, po svemu sudeći, učiniće to ukoliko ne udovolji nje-govom zahtevu.

Šejn je bez reči otvorio vrata, pomerio se u stranu i lako se naklonio. Ernestina be-zvoljno ustade i on joj glavom dade znak da pođe ispred njega. Izašli su u dvorište, gde su ih čekali gosti.

– Nasmeši se! – tiho je rekao uhvativši je ispod ruke.

– Znači, naređuješ mi da budem srećna zbog svega ovoga? – upitala je neobično meko.

– Naređujem ti da glumiš da uživaš u mom društvu, svidelo ti se to ili ne! – za-pretio joj je šapatom.

Ernestina se izveštačeno osmehnu, spremna za dugo i neprijatno veče. Bila je svesna radoznalih pogleda gostiju dok

24 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11su im polako prilazili. Šejn nije ispuštao njenu ruku nijednog trenutka.

– Ovo je Ernestina Darsi, moja devojka – predstavio ju je izazvavši pritom žamor glasova, a zatim je veselo nastavio: – Er-nestina, ovo su Stiv Vest i njegova šar-mantna supruga Mod.

– Gde si dosad krio ovaj slatkiš?! – uzviknu visoki proćelavi muškarac.

– Odbij, dečko! – umeša se jedna žena gurnuvši ga u stranu. – Ja sam Amanda Svejn, a ovo je moj muž Džon.

– Ovo je Vinston Marou – Šejn pred-stavi poslednjeg muškarca koji je više pa-žnje posvećivao čaši nego društvu. – A ovo je njegova sestra Alisa Marou.

Ernestina se osmehnu u sebi shvativši da je Šejn čuvao poslasticu za kraj. Alisa ju je odmerila ne uspevajući da sakrije zlobni sjaj u očima. Odsečno je klimnula glavom ali nije rekla ni reč.

– Zdravo svima – Ernestina se osmeh-nu. – Drago mi je što sam upoznala Šej-nove prijatelje.

Šejn joj se krišom nasmeši i pusti njenu ruku da bi otišao do bara i nasuo im piće. Ponovo je uhvatio Ernestinu za ruku i, zajedno s njom, seo na pleteni dvosed.

– Odakle ste, Ernestina? – upita je Ali-sa.

– Iz Dalasa – kratko je odgovorila de-vojka.

– I sada tamo živite? – nastavila je pla-vuša.

– Ne – Ernestina je za trenutak zastala pitajući se da li da bude iskrena, a onda je nastavila uživajući u svakoj reči: – U stvari, sada živim ovde.

– Ernestina je učiteljica – brzo dodade Šejn. – Doveo sam je da radi s decom koja žive na ranču.

Dok je to govorio, zagrlio ju je jed-nom rukom dajući svima do znanja da je to s decom samo formalni razlog što

ona živi pod njegovim krovom. Brižljivo podešena maska na Alisinom licu spa-la je otkrivajući poraz i bes, ali se brzo povratila.

– Baš lepo! – kiselo se osmehnula pla-vuša ispivši piće u jednom gutljaju.

– Reci, Alisa, otkud ti ovde večeras? – upitao je Šejn izazivajući je.

– Pozvana sam – odgovorila je glasom punim gorčine.

– Zaista?! – podsmehnuo se njen brat. – Kada je saznala da Vestovi lete ovamo svojim avionom, javila im se i pozvala nas oboje.

Vinston se nasmeši sestri i isprazni svoju čašu. Alisa mu je uputila ubilački pogled, ali je on očigledno bio imun na to. Lupe se pojavila kao poručena u tom trenutku rekavši da je večera servirana.

Svi su polako ustali i uputili se prema velikom stolu u dnu dvorišta. Šejn je išao poslednji sve vreme držeći Ernesti-nu ispod ruke. Ma koliko se trudila, nije mogla da se oslobodi njegovog stiska.

– Ovo može neprijatno da se završi – opomenuo ju je tiho, kao da njih dvoje vode ljubavni razgovor.

– Mislim da sam dorasla situaciji – odgovorila je šapatom.

Nebeskoplave i smaragdnozelene oči srele su se za trenutak i Ernestina oseti neizrecivu prijatnost.

Pomislila je da je to od pića, ali kada je Šejn skrenuo pogled, morala je da se upita da li možda sanja.

Večera je protekla u mučnoj atmos-feri. Ni izvrsno pripremljena hrana nije mogla da otkloni elektricitet iz vazduha. Ernestina primeti da je samo Stiv Vest uživao u jelu glasno hvaleći kuvaricu.

Kada je večera konačno završena, Er-nestina je odahnula, ali samo na tren. Šejn i Stiv su se izvinili i rekli da moraju da razgovaraju o poslu. Pogledala ga je

25............................................................................... ................................................................................Julija 4/11molećivo, na šta se on osmehnuo i po-mogao joj da ustane.

– Neću dugo, obećavam – prošaputao je.

Nije bila spremna da preuzme ulogu domaćice i htela je da se pobuni. Na nje-no zaprepašćenje Šejn joj podiže bradu i spusti lagani poljubac na njene usne. Za trenutak je zaboravila sve oko sebe osetivši da ju je preplavila sreća.

– Zašto ih ne povedeš kroz kuću, dra-ga? – predložio je kada se odmaknuo od nje.

– Baš bih to volela – prihvati Aman-da. – Dosad nisam bila u prilici da je obiđem.

Ernestina ih povede kroz kuću istim putem kojim je Lupe nju vodila pret-hodnog dana. Kada su ponovo izašli u dvorište, predložila im je da se opuste pored bazena. Bila je umorna pa se spu-stila na ležaljku. Na njenu žalost, Alisa je sela pored nje.

– Otkad poznajete Šejna? – ljubazno je upitala plavuša.

– Ne dugo – odgovorila je Ernestina hladno odmerivši svoju sagovornicu.

– Tako sam i mislila – Alisa zabaci ko-su preko ramena. – A da li vam je pričao o svojoj pokojnoj ženi?

– Nije.– Znači, ne znate zašto se spetljao s

vama? – pakosno uzvrati plavuša.– Zar je to važno? – Ernestina nije že-

lela da je sluša, ali nije znala kako da to izbegne.

– Jeste, važno je! – Alisa je pogleda svi-soka. – Zato što vaša veza može samo da naškodi Šejnu!

– Mislim da ste melodramatični – pro-mrmlja Ernestina ustajući.

– Zaista? – podsmehnu se plavuša. – Ne znate da mu svojom blizinom po-

mažete da nastavi da neguje svoj mit?!

Dok ste uz njega, nikada je neće zabo-raviti niti će početi da živi.

– O čemu pričate? – Ernestina se na-smeja.

– O tome da veoma ličite na njegovu pokojnu ženu! – Alisa se pobedonosno nasmešila jer je primetila da njene reči pogađaju cilj. – Veoma! Pitam se da li on shvata koliko ličite na nju.

Ernestina je stajala mirno, ali nije mo-gla da umiri ruke koje su se tresle. Ra-zum ju je prisiljavao na to da se smeši i da glumi, ali joj je srce ostalo sleđeno. Nije mogla da shvati svoju reakciju, nije znala zašto su je te reči toliko pogodile.

– To je smešno – uspela je mirno da izgovori.

– Pitajte bilo koga – Alisa se sažaljivo nasmejala. – Sitna, lutkasta, duge, crne kose i krupnih, naivnih očiju. Gotovo ste identične.

Nešto kasnije, kada su im se ostali pri-družili, Ernestina je primetila da je plavu-ša podrugljivo gleda i da uživa u njenom nesnalaženju. Istog trenutka došla je sebi, veselo se nasmejala i pozvala goste da je slede do bara.

Kada se konačno obrela u svojoj sobi, mogla je da razmisli o svemu što joj je rekla Alisa. Pošto je imala dovoljno vre-mena da sve to pažljivo razmotri, sve joj se učinilo savršeno logičnim.

Verovatno Šejn nije bio svestan svojih motiva kada ju je zaposlio. Možda je to bio podsvesni impuls koji nije mogao da definiše, ali ni da porekne.

I Lupe... Ona je sigurno odmah uočila sličnost. To joj je verovatno dalo ideju da je smesti u ovu sobu. Možda je mislila da će to usrećiti Šejna jer je shvatila koliko Ernestina liči na njegovu pokojnu ženu.

Pa, zatim, Pako! Sigurno je imao razlog da odmah pretpostavi da se Šejn oženio. I Glorija je sigurno bila svesna te ogromne

26 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11sličnosti i zato je bila neljubazna prema njoj.

Do jutra je bila potpuno ubeđena u to da je ona kopija pokojne gospođe Džentri. Zaključila je da je posao dobila isključivo zbog te sličnosti. Mada je sebi uporno ponavljala da to nije važno, bilo joj je teško u duši.

***Narednog jutra tiho je pokucala na vra-

ta Šejnove kancelarije. Kada je ušla, bio joj je okrenut leđima jer je sa stolice skidao hrpu novina, koju je spustio na pod i po-tom je Ernestini rukom pokazao da sedne.

Sela je na ivicu stolice držeći leđa uspravno i trudeći se da deluje nezain-teresovano. Šejn nije žurio. Razgrnuo je papire na velikom hrastovom stolu i na-slonio se na njega prekrstivši ruke.

– Zvao si me – uspela je da joj glas zvu-či mirno.

– Sinoć si pobegla pa nisam uspeo da ti se zahvalim – promrsio je netremice je gledajući.

– Zaista nema razloga za to – hrabro mu je uzvratila pogled.

– Ipak, želim da ti se zahvalim – rekao je mirno mada je zaigrao mišić na njego-voj bradi. – A pošto si sinoć obavila do-bar posao, nameravam da ti dam izvesnu nadoknadu.

Iznenađena, Ernestina podiže glavu i zagleda se u njega shvativši da je on po-grešno razumeo njen odgovor. Kada je ušla u kancelariju, crte njegovog lica nisu bile oštre, ali mu se sada lice smračilo.

– Vidim da nisi protiv zahvalnosti kada se ona izražava novcem – rekao je iro-nično.

Ernestina zausti da mu odbrusi, ali se predomisli i stegnu usne ne odgovoriv-

ši ništa. Odlučila je da ga pusti da misli št

Documents

Mesec nad Teksasom - ABVedit.com...ljubavni roman ulija Mesec nad Teksasom 40 dinara 1,20 KM CG 0,50 € CHF 2.50 EU 1.50 € BROJ 66 u prodaji od 15. 4. 2011. R o m antič n a lj