1

УДРУЖЕЊЕ СРБА ИЗ КРАЈИНЕ И ХРВАТСКЕ – БЕОГРАД СРПСКО КУЛТУРНО ДРУШТВО »ЗОРА« Книн – Београд

Михајло М. Вучинић

ГРАЂАНСКИ РАТ У ХРВАТСКОЈ

1991-1995.

Друго измењено и допуњено издање

Београд 2005.

Уредник Милојко Будимир

За Издавача

Никола Церовац

Техничка припрема и коректура Татјана Керчу

ISBN 86-83745-46-5

Књигу посвећујем борцима за одбрану Републике Српске Крајине и Срба у Хрватској; жртвама геноцидног терора хрватских бојовника у грађанском рату и етничком чишћењу; српском народу и грађанима Србије и Црне Горе за подршку и неизмјерну помоћ настрадалој, избеглој и прогнаној браћи.

САДРЖАЈ Предговор ............................................................................................................................................ 2 Увод ..................................................................................................................................................... 3 I Рат: Историјско друштвена појава ................................................................................................. 4 II Карактер рата у Хрватској ............................................................................................................. 5

1. Две фазе рата .............................................................................................................................. 6 2. Ставови научника о рату............................................................................................................ 6 3. Конфузија о карактеру рата ....................................................................................................... 8 4. Ставови војних »теоретичара« ................................................................................................ 12 5. »Аргументи агресије на Хрватску« ........................................................................................ 16

III Узроци рата у Хрватској ............................................................................................................. 21 1. Унутрашњи узроци рата у Хрватској ..................................................................................... 21 а) Економски проблеми ............................................................................................................ 22 б) Политички проблеми ........................................................................................................... 22

2. Спољнополитички узроци рата у Хрватској .......................................................................... 28 IV Припреме Хрватске за рат .......................................................................................................... 32

1. Политичке припреме ................................................................................................................ 32 2. Медијске и психолопше припреме ......................................................................................... 36 3. Војне припреме за рат .............................................................................................................. 45 а) Стварање оружаних снага ................................................................................................. 45

2

б) Наоружавање ....................................................................................................................... 47 V Сецесија Хрватске – casus belli ................................................................................................... 48 VI Република Српска Крајина ......................................................................................................... 51

1. Историјско право ...................................................................................................................... 51 2. Међународни легитимитет ...................................................................................................... 52 3. Организација одбране .............................................................................................................. 53

VII ЈНА у грађанском рату у Хрватској ......................................................................................... 54 1. Положај ЈНА ............................................................................................................................. 54 2. Планови и поступци Хрватске против ЈНА ........................................................................... 59 3. Активности руководства СФРЈ и ЈНА ................................................................................... 62 4. Понашање спољних фактора .................................................................................................. 64 5. Вуковарска ратна драма ........................................................................................................... 66 6. Борбена дејства на дубровачком подручју ............................................................................. 69

VIII Борбена дејства хрватских војних и полицијских снага ....................................................... 71 1. Грађански рат – обрачун са српским народом ....................................................................... 72 2. Операција »Бљесак« ................................................................................................................ 74 3. Операција »Олуја« ................................................................................................................... 74 4. Ангажовање САД у »Олуји« ................................................................................................... 76

IX Венсов план ................................................................................................................................. 77 X План Z-4 ........................................................................................................................................ 80 XI Узроци брзог пада РСК .............................................................................................................. 81 XII Уместо закључака ...................................................................................................................... 82 Извори и литература ........................................................................................................................ 90 Прилози ............................................................................................................................................. 92 Белешка о аутору ............................................................................................................................ 120

ПРЕДГОВОР

Текст ове књиге настао је у време отпора српског народа у Крајини и Хрватској који је бранио своја права, имовину и животе од насртаја хрватских бојовника и неофашистичке власти Хрватске демократске заједнице чије су активности биле у функцији геноцидне политике и етничког чишћења српског народа. То се одвијало уз свестрану подршку ментора Хрватске на западу, пре свега Ватикана, Немачке и САД, уз неодлучност и неефикасност УН и њених органа и несхватљивој равнодушности светског јавног мнења, чак уз медијску подршку бројних средстава информисања у западним земљама.

У тексту се аргументовано доказује да се у Хрватској водио грађански рат, чији су узроци у противуставној сецесији Хрватске, а да је теза о тзв. домовинском рату обмана домаће и светске јавности у вешто вођеном медијском рату против Југославије, ЈНА, Србије и српског народа у Хрватској.

Износе се чињенице и научна аргументација да на Хрватску није извршена агресија од стране Србије и ЈНА, да су тезе о »Великој Србији и великосрпској хегемонији« само послужиле у продубљивању мржње према српском народу и ЈНА. Неосновано су оптужива-ни САНУ, Српска православна црква, Удружење књижевника и друге организације и институције као и штампа, за виновнике »агресије« на Хрватску, чиме је само једна страна и то српска оптуживана за говор мржње, чему су значајну улогу имале и тзв. хуманитарне организације и »слободна штампа« у нашој земљи.

У књизи се говори и о узроцима и последицама рата, размишља о правцима утврђивања истине као основа за катарзу, помирење и стварања услова за превазилажење криза, за бољу сарадњу и односе народа и држава на простору претходне Југославије, Балкана и шире.

Основне идеје и ставови изнети у бројним чланцима, студијама и књигама изашлим

3

после писања овог текста. Те чињенице су допуна овој књизи која ће послужити будућим ауторима истраживачима историјске истине шта се догодило на ратишту у Хрватској.

Захваљујем се члановима Извршног одбора Удружења Срба из Хрватске, као и свим пријатељима који су ми помогли у припреми ове књиге која је скроман допринос расветљавању догађаја који су вези са грађанским ратом у Хрватској.

УВОД

Рат у Хрватској по својим циљевима, карактеру и последицама побуђује општу пажњу не само војне науке и ратне доктрине, већ свих друштвених наука и свих институција. Поготову што су његови виновници и актери упорни у настојању да прикрију и мистификују његове праве узроке, виновнике, карактер и последице. Уведени су нови појмови као што су »превентивни рат«, »домовински рат«, »балван револуција«, »интервенистички рат«, »хуманистичке операције« итд. Таквим поступцима не само да су дезавуисане све вредности класичне војне науке и теорије ратне вештине, већ су друштвене и друге науке стављене пред обавезу да, из прагматичних интереса актера рата и њихових ментора, покушају да »објасне« карактер рата у Хрватској.

Амбиције да се целовито сагледа проблематика рата у Хрватској још увек су нереалне, јер сва релевантна документација није доступна, а политички утицаји на оцене догађаја су још увек исувише велики. Иако је у свету и на просторима претходне Југославије објављено више стотина књига и одржан велики број саветовања и округлих столова о рату, још увек нема поузданих одговора на карактер ратова у Југославији, па и Хрватској. »У почетној, још увек несигурној и вишеструко оптерећеној фази тог историјског путовања ка истини најсигурнији водич и најпоузданији савезник несумњиво су стварне чињенице и аутентични документи, ка којима се треба уз што мање пристрасности и методолошки неоправдане селективности истовремено одважно и смерно окренути«.1

Наша генерација, учесница у кризи југословенског друштва и ратних збивања, оставља покољењима тежак и одговоран задатак да, на бази богате грађе-докумената, сећања учесника рата, судских одлука и других материјала, са историјске дистанце ослобођена предрасуда и заблуда, схватајући своју историјску и научну одговорност – утврди истину о рату у Хрватској и тако створи услове за помирење и стварање нормалних цивилизацијских услова за опстанак, развој и сарадњу народа и грађана на нашем југословенском, балканском и ширем простору. Само истина ће нас вратити реалности, поштењу, катарзи за све зараћене стране. Међутим, истину у грађанском рату је веома тешко утврдити, поготову што у сукобу учествују и страни фактори вођени сопственим интересима, али се до ње ипак мора доћи. То је дужност државе са свим својим научним и стручним потенцијалом, а не проблематику препустити разним тзв. хуманитарним организацијама и појединцима који су пристрасни и финансирани из иностранства.

Полазећи од тих ставова пришло се овом тексту о проблематици рата у Хрватској, што представља један од погледа на тај рат, свакако подложан критици и објективном научном оспоравању.

Чињеница је да су се у свету после Другог светског рата десиле крупне промене у свим сферама друштвеног живота што је утицало на оцене узрока, карактера и последица рата као војног и друштвено-политичког феномена. У том периоду вођено је више стотина ратова различитог нивоа и интензитета – као што су локални и регионални ратови, устанци, побуне, револуције итд. Пракса је показала да се ратови у савременим условима не своде само на сукоб армија и оружану борбу, већ да они попримају најшире друштвене димензије.

Професор др Смиља Аврамов с правом констатује да је, под утицајем »правног

1 Др Дарко Танасковић, НИН – специјални додатак 23.1.2003. г.

4

нихилизма кога у савременој историји и пракси међународних односа намећу САД«, замагљен однос између стања мира и стања рата.2 Нестала је јасна граница међу њима. Војни фактор заузео је много већи удео у политици, него што је то био случај раније. Ратови се не своде само на сукоб армија, на оружану борбу, иако без тих сукоба нема рата. Према америчким схватањима, ниједна политичка ни дипломатска иницијатива не треба да буде предузета без одговарајуће војне иницијативе и димензије. Таква схватања унела су конфузију у међународне односе, регулативе међународног права и, коначно, у односе између политике и рата. Милитаризација је узела свој део у решавању политичких и друштвених односа у свету.

Све те промене, ипак, не противрече познатој класичној Клаузевицевој дефиницији: »Рат није ништа друго до државна политика продужена другим средствима и да она поприма њен карактер«.

Суштинско питање рата у Хрватској је утврђивање његовог карактера, при чему су се, у основи, искристалисала два становишта: прво, у Хрватској се, као последица сецесије, водио грађански рат и друго, на Хрватску је извршена агресија од стране СФРЈ, ЈНА и Србије. Одговор на то питање је основни задатак овог текста који треба да изнесе истину о томе и да је аргументује на бази материјала са којим се до сада располаже.

У објашњењу карактера рата у Хрватској намеће се потреба да се укаже на неке основне теоретске аспекте рата као универзалне друштвено-историјске појаве, јер су се ти појмови и та сазнања код неких »теоретичара« побркали.

I РАТ: ИСТОРИЈСКО ДРУШТВЕНА ПОЈАВА

Рат је друштвени сукоб који је пратио људско друштво од његовог постанка. О томе колико је он у разним облицима – сходно друштвено-економским процесима и цивилизацијском развоју – био присутан, говоре бројне чињенице. Ратовима су се бавиле све области људског стваралаштва – од филозофије, религије, социологије и медицине, до ратоводства! Готово сви велики умови, од филозофа, научника, државника до војсковођа и књижевника, своје најбоље радове посветили су рату. Постоји огромна библиотека посвећена свим аспектима рата као сложеног, универзалног друштвеног процеса и феномена.

У реалном животу и искуству настале су бројне теорије о рату које су утемељене на разним филозофским, религиозним, политичким и другим теоријама, што је логична последица сложеног друштвеног и цивилизацијског развоја света.

Међутим, све теорије и њени протагонисти слажу се у томе да је рат друштвени сукоб у коме оружана борба чини његову суштину, при чему политика доводи до рата и до његовог прекида. Сви, у основи, прихватају познату Клаузовицеву дефиницију да је рат наставак политике другим средствима.

Постоји сагласност међу водећим теоретичарима да се ради о два облика оружаних сукоба:

а) ратови међу државама – који се воде у оквиру међународног ратног и обичајног права, иако има кршења тих норми изван »дозвољене употребе силе«;

б) грађански ратови – који се воде у оквиру једне државе између разних групација, (асоцијација) и групе појединаца ради политичких интереса (етничких, верских, социјалних и других). Сви други грађански ратови различитог су облика и димензија (револуције, устанци, побуне, тероризам, итд.) и, по правилу, се воде изван норми ратног и обичајног права, те су оптерећени бројним злочинима, разарањима, пљачкама и другим облицима деструкције. Такве појаве злочина у ратовима наводе неке ауторе, »пацифисте«, на закључак

2 Др Смиља Аврамов Почетак рата у Босни и Херцеговини, издање Удружења Срба из БиХ, Београд, 2001. стр. 71

5

да је сваки рат злочин и да је свака политика која води таквом рату злочиначка, чиме се оспорава право народа на самоодбрану што је начело УН. Такви аутори, у суштини, изједначавају агресоре и жртве у рату, што пружа могућност моћнима и утицајнима у свету за разне шпекулације у погледу објашњења узрока и карактера рата.

За сагледавање суштине рата изузетну важност има Повеља УН у којој се осуђује рат и залаже за одржање међународног мира и безбедности. Повељом се забрањује агресивни рат и сваки други облик агресивне употребе војне силе. Агресивни рат се проглашава међународним злочином против мира. Повеља УН допушта само два случаја употребе легитимне војне силе од стране држава: први, у случају индивидуалне самоодбране, и други, колективна самоодбрана против оружаног напада.

Нажалост, те идеје Повеље УН ни после више од пола века од њеног усвајања нису реализоване, већ су, напротив, нашле израз у разним тумачењима њихових основних ставова, првенствено од носиоца моћи и силе у свету па и у Организацији уједињених нација.

II КАРАКТЕР РАТА У ХРВАТСКОЈ

Ради остварења својих сецесионистичких циљева, а користећи објективне околности у свету и подршку својих ментора, Хрватска се одлучила за рат. То је веома јасно изјавио председник ХДЗ Фрањо Туђман: »Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али ми смо оцијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо ми водили политичке разговоре, а иза тих разговора смо формирали оружане јединице. Да то нијесмо урадили не бисмо дошли до циља. Значи, рат би било могуће избјећи само да смо одустали од својих циљева тј. самосталности наше државе.«3 Не само то, овде се намеће питање: зашто се руководство Хрватске на челу са Фрањом Туђманом определило за рат, кад је Хрватска на дипломатском плану, подршком својих моћних ментора – Немачке, Ватикана и САД, већ била остварила своје планове и верификовала независност у ОУН? Суштина је да за хрватско руководство циљ није била само независност Хрватске, оно је желело етничку чисту државу што је значило обрачун са српским народом у духу познате геноцидне политике вођене више деценија. У августу 1991. године Фрањо Туђман је позвао све Хрвате да буду спремни за општи рат и изјавио: »Српско питање у Хрватској биће ријешено тек онда када број Срба сведемо на три одсто у укупном пучанству. Ако дође до рата, ниједном Србину у Хрватској не гарантујем сигурност«.4 Отуда толика драстична, геноцидна мржња и злочиначки поступци према српском народу.

Рат у Хрватској је, дакле, продужетак борбе хрватског руководства за независност и етнички чисту државу која има дубоке историјске корене и тежње. Познату Клаузевицеву идеју о рату као продужетку политике, истакнути хрватски »знанственици« и неки њихови истомишљеници ван земље, свесно игноришу заступајући прагматичне интересе војне структуре њихове стратегије као и ставове хрватског политичког и војног руководства. Игнорише се и позната дефиниција да је »грађански рат оружани сукоб у једној земљи или држави између антагонистичких снага (вера, класа, етничких интересних група итд.) који се међусобно боре за остварење одређених економских и политичких циљева.5

На основу тога поуздано се може закључити да се у Хрватској од 1991. до 1995. године водио грађански рат, о чему постоје научни и егзактни показатељи.

Свакако да схватања и тумачења ове дефиниције претпостављају разумевање и континуитет политичких, војних и других промена на југословенском простору у доба кризе и шире, поготово кад се ради о Хрватској, али не и сумњу у њену изворну научну вредност. Посебно истичемо став да је грађански рат оружани сукоб у једној земљи и држави, а СФРЈ 3 Фрањо Туђман, Говор на Јелачићевом тргу 29.5. 1992. године »Вечерњи лист«, Загреб. 4 Јован Мирић, Злочин уместо рата – Просвјета, јуни 2002, стр. 10, Загреб. 5 Мала политичка енциклопедија, стр. 344, Савремена администрација, Београд.

6

је била једна међународно призната држава у којој је СР Хрватска била њена федерална јединица. Рат у Хрватској се карактерише специфичностима које су продукт историјских процеса насталих на вековном етничком хрватско-српском сукобу и верском антагонизму, посебно због прозелитизма, односно експанзионистичких амбиција католичке цркве на овим просторима уперених против православља. Због тога рат у Хрватској носи изразите карактеристике етничког и верског сукоба и незалечене ране из Другог светског рата, при чему се не могу занемарити и бројни други фактори (социјални, територијални, културни итд).

Ипак, доминирајући етнички и верски сукоби и обрачуни, вођени у оквиру једне међународно признате државе, не могу оспорити чињеницу да се у Хрватској водио грађански рат, што су водеће политичке и војне елите искористиле заједно за његово покретање и разбуктавање. Класификација по којој се у Хрватској водио верско-етнички рат није научно утемељена, јер је тај сукоб само једна од варијанти и карактеристика у свеобухватном грађанском рату.

Анализирајући процесе грађанског рата у Хрватској долазимо до закључка да се он одвијао у две фазе.

1. ДВЕ ФАЗЕ РАТА

Прва фаза обухвата период од непосредних припрема сецесије до проглашења хрватске независности. То је време свестраних политичких, дипломатских, психолошко-пропагандних, војних и других припрема за рат. У Хрватској је дошло до побуне и сецесије – Хрватска се противуставно и против принципа ОУН отцепљује од СФРЈ. Води рат против СФРЈ чији је члан федерације и против ЈНА која је легална оружана сила СФРЈ (па и Хрватске) до њеног напуштања хрватске територије маја 1992. године. У том периоду Хрватска, уз подршку својих ментора, оптужује СФРЈ, ЈНА и Србију за агресију.

Друга фаза обухвата период када Хрватска као самостална међународно призната држава води рат против својих грађана српске националности, нарочито на простору Крајине води рат против својих грађана који су устали у одбрану не само својих националних и људских права већ у одбрану права на елементарну егзистенцију и живот. Хрватска тај српски народ оптужује као окупатора на сопственој територији на којој вековима живи као, уосталом, и хрватски народ.

Оцену да се у Хрватској водио грађански рат доказују бројни научници и теоретичари у земљи и иностранству. То је врло сложен задатак, поготову што још у Хрватској постоје дубоке разлике и фрустрације настале током рата, за које су се у тој држави службено на политичкој сцени (код опозиције и власти) и даље усплахирено не дозвољава помисао да је то био грађански рат. Такво схватање, се нажалост подржава и ван Хрватске, па и у неким срединама у Србији, код оних »теоретичара и миротвораца« који практично подстичу Хрватску да упорно инсистира да је она жртва српске агресије.

2. СТАВОВИ НАУЧНИКА О РАТУ

Научни и стручни кругови у земљи и свету прихватили су аргументе да су се на простору Југославије, па и Хрватске, водили грађански ратови. Такву оцену прихватили су утицајни и угледни фактори науке и међународне политике као што су нпр. Хенри Кисинџер, Џејмс Бејкер, Ноам Чомски у САД, затим Пјер Галоа, Жерар Бодстон у Француској и други.

Хенри Кисинџер је, приликом расправе о признавању Босне и Херцеговине, констатовао да је покушај стварања те државе коју насељавају Хрвати, Срби и Муслимани изазвао грађански рат. То се, (нажалост) десило и у Хрватској.

Француски теоретичар Жерар Бодстон констатује: да би се схватило избијање

7

грађанског рата у Југославији – тачније у Хрватској треба упознати природу режима који се успоставља у Хрватској, 1990. на челу са Фрањом Туђманом, поборником антисрпског реваншизма као изразито антисемитског писца.6

На састанку амбасадора западних земаља и Јапана у Београду октобра 1988. године анализирана је ситуација у Југославији и констатовано да је та држава постала слаба тачка Европе, да може доћи до нереда, сукоба не искључујући ни грађански рат, па и непосредну интервенцију Запада што се у крајњој линији, и догодило. Значи, грађански рат у Југославији, а нарочито у Хрватској која је била најизразитија у својој сецесионистичкој политици, био је стално у политичком и војном фокусу западне дипломатије и стратегије што је у разбијању СФРЈ требало реализовати хрватско политичко и војно руководство.

Коначно, у резолуцијама Савета безбедности се више пута констатује да се у Хрватској водио грађански рат и на тој констатацији су се сводили ставови и одлуке Запада.

Готово сви угледни научници, војни теоретичари и стручњаци у нашој земљи аргументовано истичу да се у Хрватској од 1991. до 1995. године водио грађански рат. Реч је о академицима Милораду Екмечићу, Добрици Ћосићу, Љуби Тадићу, Михајлу Марковићу, професорима Смиљи Аврамов, Кости Чавошком, Ненаду Кецмановићу и многим другим.

Академик Екмечић констатује: »5. маја 1991. године хрватски националисти су напали касарну у Госпићу и грађански рат се отео било каквој контроли«.7

У интервјуу РТВ Сарајево 27. јануара. 1993. године Добрица Ћосић је рекао да се »у Југославији водио крвави грађански рат,« што значи да се, према томе, ни Хрватска не може сматрати као изузетак.

Професор Ненад Кецмановић експлицитно истиче да су се на простору Југославије водили грађански ратови што, потврђује чињеница да се у Дејтонском споразуму ни једном речју не говори о агресији са било чије стране већ о »несрећном сукобу зараћених страна у једној држави.8

Др. Војислав Коштуница је у говору на 55. конвенцији невладиних организација у Њујорку констатовао како је »грађански рат у бившој СФРЈ био најтежи оружани сукоб у Европи после Другог светског рата«. С тим у вези Коштуница је поручио да нажалост и у региону и на Западу још увек има оних који тврде да процес распада бивше СФРЈ није довршен до краја и да се десетогодишња драма СФРЈ мора наставити«9.

У априлу 1991. године, у оквиру Дебатног клуба, Удружење за југословенску демократску иницијативу (УЈДИ) организује трибину »Како окончати грађански рат?«. Учесници дебате заступали су опречна гледишта, Једни су сматрали да још није довршен грађански рат из 1941, други да је нови грађански рат већ започео, а трећи да је грађански рат само претња.«10 Суштина је у чињеници да су сви констатовали да се ради о грађанском рату а не о агресији са било чије стране.

Коначно, и у Хрватској има научника који потврђују да се на њиховом простору водио грађански рат, иако о виновницима, узроцима и последицама рата има различитих мишљења.

Академик Бранко Хорват за ратове на простору бивше СФРЈ сматра да је реч о грађанским ратовима, специфичним за свако подручје, при чему рат никад није био објављен. »А осим тога, ради се о народима који су 72 године живели у истој држави својевољно. Према томе, ради се о грађанском рату у Хрватској. Исто вриједи и за садашње догађаје у Македонији. Само што повод у тим ратовима није био социјални већ националистички и у 6 Жерар Бодстон, Европа лудака или разбијање Југославије, изд. Удружења издавача и књижара Југославије, Београд 1993. стр. 77). 7 Почетак рата у Босни и Херцеговини, издање Удружења Срба у БиХ, Београд 2001, стр. 77. 8 Проф. Н. Кецмановић »После десет година, односно после серије грађанских ратова у којима су учествовали и домаћи и странци«, НИН, 27.10.2003. стр. 23. 9 »Политика« 12. септембра 2002. године. 10 Српска страна рата – »Траума и катарза и историјско посртање«. Припремио Небојша Попов, издање Република, штампа БИГЗ, Београд 1996. страна 535.

8

толико се ради о прљавим и срамотним грађанским ратовима«.11 Др Јован Мирић сматра да су се у Хрватској водили оружани сукоби, у условима расула

државе СФРЈ – у условима нестајања и настајања држава, па је тешко утврдити која је држава против које ратовала. »Али су зато ратовали појединци и скупине (етничке и верске), у својим осветничким, деструктивним и пљачкашким походима остваривали своје циљеве. У суштини, у Хрватској у 1991. години десио се наставак грађанског рата 1941 до 1945., актери рата су се практично, поистовећивали са усташтвом и четништвом«.12

У закључку своје студије о рату у Хрватској Јован Мирић : »Без трауматског сјећања на 1941, српске побуне у Хрватској 1991, не би било.

Без успостављања Туђманове националистичке, по многим обиљежјима и манифестацијама, проусташке политике, српске побуне у Хрватској не би било.

Без Милошевићеве агресивне, великосрпске политике и манипулације Србима у Хрватској за циљеве те политике, српске побуне у Хрватској не би било.

Срби су, дакле, имали све разлоге за страх и побуну, али ниједан рационални, политички разлог за узимање оружја у руке, а поготово не за злочине које су починили«.13

Професор Мирић би морао дати аргументе за злочине које су починили Срби поготову по њиховом обиму и интензитету.

И неки други угледни научници и јавни радници у Хрватској својим радовима такође указују на чињеницу да се у Хрватској водио грађански рат. Реч је о др Стипи Шувару, др Жарку Пуховском, и другим ауторима из политичких и хуманитарних организација који се залажу за истину, сарадњу и помирење.

3. КОНФУЗИЈА О КАРАКТЕРУ РАТА

О карактеру рата у Хрватској у изјавама утицајних политичких личности у свету има много конфузија, нејасних опредељења и малициозних тумачења, нарочито у средствима информисања који се често преносе из хрватских извора. Таква ситуација има много штетних последица на научно утврђивање карактера рата. То произлази из чињенице да ни у једном рату није било толико непознавања ситуације, историјских чињеница, нејасноћа, заблуда па и погрешних оцена као што је то био случај са кризом у Југославији, а посебно са ратом у Хрватској. То се нарочито односило на странце, чак и оне који су одлучивали о судбини југословенског народа и путевима за разрешење кризе. Тако нпр. у једном ТВ интервјуу 1993. године др Мадлен Олбрајт, тада представник САД у УН каже: »Што се тиче догађаја у бившој Југославији, то није уобичајен рат, већ некакав хибрид грађанског рата и агресије што је можда и најприхватљивија карактеристика тих ратова«. Да би се протумачила ова збуњеност и конфузија неки наши »теоретичари рата« истичу да се та збуњеност »највероватније може објаснити наизглед противречним односом међународне заједнице према ратовима у бившој Југославији: терминолошки најчешће га је третирала као грађански рат, а суштински као српску агресију, па је консеквентно томе предузимала и мере санкција против српске стране (с једне и друге стране Дрине). Отуда те разлике, па у извесном смислу и права слика збрка појмова«.14

Да ли се ради о збрци појмова, нарочито кад је реч о политици САД према рату у 11 Бранко Хорват, Ратови у Југославији 1991–2001. – »Запажања једног сувременика«. 12 »Злочин уместо рата«, Просвета бр. 51, 2002) Проф. др. Јован Мирић о себи каже: »Рођен сам у Хрватској, у једном забитом личком, планинском засеоку. У тринаестој години дошао сам у Загреб и у педесет година »загребовања«, само по неким искомплексираним националистима и понеком затуцаном клерикалцу ја не припадам хрватској култури. На опште чуђење Срба и Хрвата, рећи ћу да припадам хрватском политичком народу и хрватској култури«. (»Демократија и екскомуникација« издање СКД »Просвјета« Загреб 1999. год.) 13 »Злочин уместо рата« »Просвјета« бр. 51 јуни 2002. 14 Миленко Марковић »Ратови 1991.–1999«. стр. 205, Зборник радова Комисија за историју НОР-а 1941–1965. страна 205. ( У даљем тексту Зборник радова).

9

Хрватској – којој је пружена свестрана помоћ и подршка не само у медијском рату у току припрема сецесије, већ и конкретна војна подршка и помоћ у току извођења агресивног рата против Републике Српске Крајине и српског народа има много аргумената који дају одговор на то питање.

Ако се има у виду да су субјекти рата, без обзира на мешање спољних фактора, грађани једне државе, без обзира на њихову националну и верску опредељеност, једино се може закључити да се у Хрватској водио грађански (унутрашњи) рат у коме је основна подела и диференцијација сукобљених оружаних снага имала етничку и верску поделу. Хрватска је постала независна, међународно призната држава али положај српског народа није дефинисан што је била обавеза Хрватске државе што она није учинила већ је српски народ претворила у националну мањину. То је био узрок рата.

Конфузији у утврђивању карактера рата у Хрватској допринела је и Бадентерова арбитражна комисија, која је изнела мишљење да је СФРЈ у процесу растакања, што је довело до различитог тумачења ставова те Комисије. Наиме, мишљење Комисије је:

– да републике могу да реше оне проблеме државне сукцесије који могу произаћи из овог процеса у складу с принципима и нормама међународног права, уз посебну пажњу према људским правима и правима народа и мањина;

– да оне републикама које то желе могу да заједнички делују на формирању нове асоцијације која би имала демократске институције по сопственом избору.15

На основу изнетог мишљења Бадентерове комисије, Хрватска је заснивала свој став на основу права државе у два референдума у коме су се изјаснили грађани Хрватске о конституисању независне, суверене државе Хрватске. То значи да је за Хрватску сецесија од СФРЈ, иако противуставна и неприхватљива са становишта Повеље УН легална без обзира на то што је српски народ у Хрватској организовао посебан референдум у коме се плебисцитарно изјаснио о томе да жели да настави живот у заједничкој југословенској држави, што је уставно право сваког народа, а што је констатовано и у поменутој Бадентеровој комисији. Хрватска је међутим забранила тај референдум и оспорила његове резултате.

С друге стране, Председништво СФРЈ је закључило да је Бадентерова комисија утврдила три неприхватљива става. Оно сматра: а) Социјалистичка Федеративна Република Југославија је заиста у државно-политичкој кризи која се мора споразумно решити на основу демократске воље југословенских народа, изражене на уставан и легалан начин. б) Није само обавеза република да нађу решење за државно-политичку кризу, већ је то обавеза првенствено југословенских народа, односно свих конститутивних субјеката и надлежних органа федерације и република. ц) Судбина Југославије не може зависити само од воље оних који не желе да остану у њој, већ пре свега југословенских народа и грађана који желе да наставе континуитет југословенске државне заједнице, на тај начин што ће, на основу демократски изражене воље, извршити њену трансформацију и, истовремено, обезбедити разграничење свих оних који желе да конституишу независне и суверене државе.16

Ове своје ставове Председништво СФРЈ је упутило лорду Карингтону. Разматрајући ову проблематику очито да се ради о два става: прво, о растакању

федерације праву држава – чланица федерације да доносе своје ставове и друго, праву народа и грађана да својом вољом демократским процесима реше питање кризе Југославије. Први став је заступала Хрватска и на тај начин вршила припрему за сецесију, односно грађански рат, а други став је заступала СФРЈ у настојању да сачува државу и мир, а уколико она не може да егзистира да се решења траже мирним демократским путем, у оквиру постојећег

15 Славољуб Шушић, Златан Терзић, Никола Петровић (Зборник докумената из области одбране и безбедности Југославије 1990–1991. године, страна 571, издање Генералштаб војске Југославије, Београд, 2002. (У даљем тексту Зборник докумената ГШ). 16 »Зборник докумената ГШ« стр. 577.

10

Устава СФРЈ и повеље и праксе УН. Носиоци концепције агресије СФРЈ, ЈНА и Србије на Хрватску су познати хрватски

»теоретичари«, политичари и носиоци идеја о сецесији. Реч је о Туђману, Месићу, Шпегељу, Бобетку, Томцу и другима који су своје ставове лансирали у својим књигама и средствима информисања у земљи и свету. Те познате ставове нема потребе износити ни »доказивати« у овом тексту јер ће се касније, кроз разраду целокупне проблематике, изнети главни ставови. Више нас интересују ставови о тзв. агресији на Хрватску, које заступају аутори у Србији и Југославији. То су, пре свега, чланови Друштва за истину о антифашистичкој народноослободилачкој борби у Југославији 1941–45. Реч је о неколицини аутора пре свега, оних који су у току своје политичке активности и државничких делатности одговорни за кризу у Југославији, а сада настоје да сву проблематику пребаце на југословенску државу, руководство СРЈ, Србије и ЈНА у периоду растакања државе, реч је о Милошу Минићу, Бранку Мамули, Милошу Шумоњи, Илији Радаковићу, и другим, о чијим ћемо ставовима подробно расправити у овом тексту.

Милош Минић се интензивно бавио ратовима у Југославији 1991–95. и о томе написао више књига, чланака и учествовао у расправама. Посебну пажњу посветио је карактеру рата у Хрватској при чему се представио као теоретичар тога рата. Своја објашњења образложио је на следећи начин:

»1. Прво, покушаћу да се позабавим питањем: у које типове ратова по својим главним обележјима спадају ови ратови у Југославији 1991–1999.

Историја познаје неколико главних типова ратова: агресивни и одбрамбени, праведни и неправедни, ослободилачки и грађански, међудржавни и међунационални или међуетнички, као и ратове сложенијег карактера у којима се мешају обележја више од ових типова ратова истовремено – што није редак случај.

2. Карактер рата одређују, пре свега, циљеви сваке стране у ратном сукобу, политички и војни, као и узроци и поводи (територијални, гранични, национални, економски и други) избијања ратног сукоба.

3. Расправи о карактеру рата, сматрам, не мора да претходи расправа о историји рата; али расправа о историји рата укључује и питање карактера рата, те се и аргументи за одређивање карактера рата налазе у историји рата. Расправа о карактеру рата бави се, уствари, најкрупнијим и најважнијим међу битним, суштинским питањима историје рата.

4. Расправа о историји рата бави се ратом у целини, свим обележјима рата, тежи да пружи општи поглед о неком рату. Истраживање карактера рата не мора претпостављати истраживање рата у целини, те остају, према томе, изван круга тог истраживања, питања, као што су примера ради:

Менталитет једног народа или народа неког геополитичког региона – да ли спада у најважније узроке неког рата.«17

На питање о карактеру рата у Хрватској Милош Минић је одговорио ратничким менталитетом српског народа који је и кроз историју испољавао ратничке амбиције. У том свом ставу очито да Милош Минић није усамљен јер су му се придружили аутори и истомишљеници обимне књиге »Српска страна рата« издање 1996. године, која је »поуздан показатељ« о одговорности Срба за рат, за агресију, њене узроке и последице, Небојша Попов, аутор и покретач поменуте едиције каже: »У колективном памћењу Срба рат има веома важно место; он је део самог начина живота а не само мит, легенда и етика.«18

И даље, да би потврдио ову своју научну констатацију наводи податке да су Срби учествовали готово у свим ратовима на Балкану и шире, јасно не наводећи услове и разлоге зашто су учествовали у тим ратовима – вероватно не због свог »ратничког« менталитета, већ због одбране права нације, вере и голих живота. 17 (Зборник радова 1941–45. стр. 129) 18 (»Српска страна рата« стр. 89)

11

Индикативно је цитирање Н. Попова, књижевника Миодрага Булатовића »од дјетињства сам гајио симпатије према свему униформисаном, било поштару, ватрогасцу, официру, све што носи опасач и капу мени је било мило.« (стр, 96). Зато не изненађује изјава Била Клинтона који је за први и други светски рат оптужио српски народ.

У утврђивању карактера рата у Хрватској, односно агресије Срба на Хрватску, Милош Минић анализира »резултате« преговора Милошевић – Туђман о стварању »велике Србије« и »велике Хрватске« без изношења релевантних докумената о договорима у Карађорђеву марта 1991. године. На основу тих анализа закључује:

»Истражујући те преговоре, дошао сам до битних чињеница и о карактеру ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини. Налази до којих сам дошао већ су објављени и поновићу их у најкраћем изводу и овом приликом.

Прво, Милошевић и Туђман су се у тим преговорима 1991. године споразумели да Босну и Херцеговину поделе између Србије и Хрватске. Али, према расположивим информацијама, нису успели да се договоре колики део треба да припадне Србији а колики Хрватској.

Тако је остао отворен пут да то питање реше силом, путем ратова. Анектирати онај део Босне (66% територије) који је, како доступне информације показују, захтевао у разговорима са Туђманом, Милошевић није могао ни покушати да оствари, а да не уђе у сукоб са Хрватском.

Успео је да у распаду СФР Југославије око своје политике окупи све великосрпске националистичке снаге, и у Србији и међу Србима у Хрватској и међу Србима у Босни и Херцеговини, истичући у први план циљ: да мора да се реши српско национално питање тако »да сви Срби живе у истој држави«, да се такозване авнојевске границе не могу признати, јер су то биле »административне а не државне границе«.

За остварење тог циља подстакао је и покренуо Србе у Хрватској и Србе у Босни и Херцеговини, а у Србији је имао подршку већине у српском народу, у коме се само мали део издвајао и супротстављао таквој његовој политици и, кад су избили ратови, супротставио се тим ратовима.«19 »Расположиве информације« нигде нису потврђене. Напротив, сам Туђман их је демантовао.

Остајући доследан својим »теоријским« (више политикантским, прагматистичким ставовима) Милош Минић наставља расправу о агресији Срба на Хрватску иако у тексту спомиње неку врсту грађанског рата. Ево уосталом дела његовог текста:

»Какав су рат водили између себе Хрвати и »хрватски« Срби или Срби у Хрватској. Они су грађани исте државе, и рат између њих требало би да спада у врсту грађанских ратова. И, с тог становишта, тај рат је побуна грађана српске народности против државе и рат за отцепљење од те државе, чији су они грађани – према томе не побуна против владајућег режима и за свргавање тог режима – с једне, и угушивање те побуне и одбрана територијалног интегритета од стране државе у Хрватској.

А стварно, Срби у Хрватској су загазили у тај рат за циљ »да сви Срби буду у једној држави«, за отцепљење од Хрватске и прикључење Србији територија на којима су живели измешани са Хрватима и другим народностима, за стварање »Велике Србије«, за тај циљ великосрпске националистичке политике Милошевићеве Србије, коју је она водила у току распада СФР Југославије. Њихов рат је нераздвојни део те агресивне политике, део агресије извршене против Хрватске.«20

По Милошу Минићу Срби у Хрватској (као и они у БиХ) извршили су агресију да би остварили »велико-државни циљ великосрпске националистичке политике Милошевићеве Србије, стварање »Велике Србије« којој треба »сви Срби да живе у њој, па звала се она »Велика Србија«, Савез српских земаља или Југославија. На ту тезу Милоша Минића веома 19 Исто, стр. 130. 20 Исто, стр. 133.

12

убедљиво је одговорио др Јован Мирић. »Србе у Хрватској на побуну није покренула никаква идеја »Велике Србије«. Друго је питање што су идеолози Велике Србије и њихови политички извршитељи искористили страх Срба од нове Туђманове Хрватске и увукли их у побуну и оружани сукоб. Као што Србе у Хрватској нису покренули на устанак 1941. никакви идеолошки разлози, тако их исто никакви идеолошки разлози нису покренули на побуну 1991. Србе из Хрватске у агресију и побуну натерао је, дакле, страх а не нека великосрпска идеологија. Теза о великосрпској идеологији као мотиву побуне Срба у Хрватској обична је »великохрватска« глупост, којој као, уосталом, и свакој глупости и идеологији није до истине него до нечега другог.«21

Колико је Милош Минић недоследан и конфузан у свом опредељењу карактера рата у Хрватској, третирајући га као агресију Србије, потврђује овај његов став:

»Кад сам у разматрању ових ратова дошао до опредељивања у коју врсту ратова, према њиховом карактеру, спадају, определио сам се, узимајући у обзир сложеност услова унутрашњих и спољних и свеукупних збивања, да су то били међунационални братоубилачки ратови, у којима су се преплитала обележја и агресивних и неправедних с једне стране, и одбрамбених, праведних и ослободилачких, с друге стране, а, и са једнима и са другима, мешала су се и обележја класичних грађанских ратова.«22

Да би изашао из конфузне ситуације у коју је запао Милош Минић за агресију Србије на Хрватску тражи аналогију у народноослободилачком рату народа Југославије 1941–45. као праведном рату за ослобођење од окупатора. Та аналогија губи сваки смисао јер се у Хрватској десила сецесија и етничко чишћење грађана српске националности што значи да нису водили никакав праведни одбрамбени рат већ напротив агресију против српског народа. У рату од 1941–45. године водио се одбрамбени и праведан рат против окупатора и домаћих издајника.

Минић у свом разматрању наставља у истом тону, истим аргументима и каже »Полазећи од политичке платформе Велике Србије на западним границама Карлобаг–Огулин–Карловац-–Вировитица, рат је постао агресивни рат, неправедан рат Србије на просторима на којима су живели Срби у Хрватској, а Хрватска је водила одбрамбени праведан рат«. Тако говоре саме собом историјске чињенице а тих чињеница сем давно израубованих фраза у тексту Милоша Минића нема. О томе колико је Милош Минић острашћен у тумачењу својих ставова и »теорија« о српској агресији говори и ова констатација »карактер оружаног отпора ОВК имао је главна обележја ослободилачке борбе против Милошевићевог десетогодишњег полицијског терора косовских Албанаца; а ратни циљеви тог покрета су се изражавали не више у пароли »Косово – република«, као у њиховим масовним демонстрацијама 1981–1989, већ у пароли »Независно Косово«.

4. СТАВОВИ ВОЈНИХ »ТЕОРЕТИЧАРА«

И за адмирала Бранка Мамулу српски национализам је главни кривац за повампирени националшовинизам код других народа па и за српску агресију. Аргументи су му у оспоравању уставних, законских права и задатака ЈНА у систему одбране СФРЈ, што »наводно« није регулисано Уставом из 1974. године. »А без дефинисане федералне државе, федерална војска – ЈНА није на легалан начин могла извршавати своје уставне обавезе: одбрану интегритета и уставног поретка«!23

Не само да поменути аргументи Бранка Мамуле нису тачни већ он на лукав и лицемеран начин оспорава право ЈНА на одбрану целокупности територије Југославије и на тај начин потврђује сецесионистичке ставове хрватских лидера да је ЈНА агресорска и 21 »Просвјета« стр. 11. 22 »Зборник радова« стр. 135. 23 Бранко Мамула »Случај Југославија«, стр. 97.

13

окупаторска сила. Међутим, у члану 240 Устава СФРЈ из 1974. године пише: »Оружане снаге

Социјалистичке Федеративне Републике Југославије штите, независност, суверенитет, територијалну целокупност и овим Уставом утврђено је друштвено уређење СФРЈ«.

Зашто Бранко Мамула није искористио своје право и утицај у Председништву СФРЈ као врховном команданту да се те ствари везане за употребу ЈНА регулишу, да спречи претварање Територијалне одбране у националне армије поготову, што Устав из 1974. године није предвиђао никаква права република по питању оружаних снага, јер је то било у искључивој надлежности Федерације, односно Председништва СФРЈ. Као челни човек оружаних снага и утицајни фактор у СКЈ (члан Централног комитета), зашто није ништа предузео да се поштује Устав у сфери одбране и употребе ЈНА? Шта је Бранко Мамула учинио против активности и медијске кампање прожете мржњом против СФРЈ и ЈНА?

По Бранку Мамули српски националисти и врх ЈНА су употребљени на недозвољен начин у интересу »Велике Србије«, што значи да ЈНА није смела да заштити угрожени народ (српски и хрватски) и да спречава оружане сукобе, ни да раздваја зараћене стране и спречава грађански рат, поготово што хрватски шовинисти нису прихватали миран и уставни начин решавања кризе. Они су хтели рат а прве жртве уз српски народ биле су јединице ЈНА блокиране у касарнама, а њихове породице, малтретиране и шиканиране.

О улози и активностима ЈНА у ратовима на простору Југославије, посебно у Хрватској има много политичких шпекулација, медијских манипулација и импровизација. У том контексту да споменемо став Бранка Мамуле који је изнео поводом дилема како треба да се ЈНА постави у кризној ситуацији у СФРЈ и Хрватској.

»Разуман избор могао је бити само државни удар, преузимање контроле и успостављање реда у земљи, стварање простора за брзу примену договора о будућности земље уз судјеловање представника и институција међународне заједнице, уколико то она прихвати. Најмање разуман и трагичан по земљу био је коначан избор армијског руководства: ЈНА ставити у службу српског великодржавног пројекта.24

Оваква констатација адмирала Мамуле може се објаснити само народном изреком »сви генерални су паметни после битке«.

Међутим, поменута изјава Бранка Мамуле о војном удару није случајна ни безначајна. На последњем састанку пред одлазак на лечење у Љубљану, са генералима у Карађорђеву, Тито је изразио велику забринутост због појачавања национализма, нарочито кадрова Словеније и Хрватске што је довело до дубоке кризе југословенског друштва. Земља се налазила пред расулом, на што руководства државе нису правовремено ни правилно реаговала, већ су радили на њеној изолацији и компромитацији. У таквој ситуацији Тито је као врховни командант, између осталог рекао: »Као што видите, другови генерали, ситуација је веома тешка са тенденцијом даљег погоршавања. Ја сам увјерен да ако не извршите пуч и не преузмете власт у земљи да ће се Југославија распасти. Молим лијепо, ви другови генерали другог избора немате.«25

Адмирал Мамула је био на том састанку. Зашто већ тада није послушао речи врховног команданта, јер је можда општа ситуација у свету за Југославију у то време била повољнија. Многи документи и оцене говоре о томе да САД и остали релевантни фактори са запада никад нису одобравали употребу војне силе (ЈНА у решавању југословенске кризе) напротив, врло јасно су истицали да се неће дозволити употреба силе нарочито кад су Словенија и Хрватска већ створиле повољне услове за остварење независности. Очито да је Бранко Мамула заборавио своја резоновања и јавне иступе о положају СФРЈ пред њено разбијање, као и улогу светских центара моћи, пре свега САД и Немачке.

Међутим, Бранко Мамула спада у оне људе који не прихватају своју одговорност за 24 Зборник радова, текст Бранка Мамуле. 25 Записник са састанка у Карађорђеву, Архив ЦК СКЈ.

14

кризу у Југославији, а посебно стање у ЈНА, већ накнадно у својим текстовима »оптужује друге за кризу у Југославији и »агресију« ЈНА на Хрватску. Не ради се ту само о Бранку Мамули већ и о другим високим војним руководиоцима који сада »паметују« шта је требало учинити, траже грешке код других и сада штете својим изјавама угледу своје земље, народа и ЈНА. Историја им ипак неће опростити за то што су или нису учинили и поред тога што сада пишу и клевећу српски народ што се прихвата у западној штампи.

Ево што о дилеми око државног удара ЈНА каже генерал армије Вељко Кадијевић, начелник Штаба Врховне команде ОС СФРЈ и то много касније од цитираног Титовог упозорења у Карађорђеву.

»У неким дијеловима земље наше јединице су већ мјесецима изван касарни у незахвалној улози раздвајања сукобљених страна. Иако би без њиховог присуства сигурно већ било крви до кољена, ангажовање јединица ЈНА стално наилази на разне осуде.

Једни захтијевају да се Армија затвори у касарне и одатле мирно посматра распад земље и крваво оргијање.

Други упорно траже да Армија преузме улогу одлучујућег друштвеног арбитра, сруши руководства и преузме власт у земљи.

Ми смо од почетка знали да обе поменуте алтернативе неминовно воде истом крају. Да се Армија затворила у касарне, пламен међунационалних оружаних сукоба већ би

захватио знатан дио земље. Југославија би се неизбјежно распадала на најдраматичнији могући начин.

Ни преузимање власти није долазило у обзир. Унутрашња криза у свакој земљи, па тако и у Југославији, не може се трајно разријешити употребом војске, већ једино политичким средствима.

Зато смо се у обезбјеђивању мира и стварању услова за демократску трансформацију друштва, опредијелили за обазриво ангажовање јединица на кризним жариштима и досљедно поштивање уставности и законитости. На жалост, осим вербалне, другу подршку у томе нисмо имали... Никада ништа до сада Армија није урадила на своју руку, изван уставних овлашћења и одлука надлежних савезних институција«.26 И даље, на примедбу војног коментатора Мирослава Лазанског да се »све чешће говори о војном пучу генерал Кадијевић је рекао:

»То кукавичко јаје не подмеће се први пут. Прича о војном пучу редовно је имала за циљ – да покрије или оправда намјере управо оних који раде на разбијању ЈНА и створе националне војске«.27 Истом приликом Вељко Кадијевић каже: »Улога ЈНА јасно је утврђена уставом СФРЈ. Нема никаквих непознаница ни у погледу њеног понашања у расплету југословенске кризе. Народима ове земље потребан је мир а не рат.«28

Др Миленко Марковић је карактеру рата на простору бивше СФРЈ, укључујући Хрватску, посветио своје излагање темом »Грађански рат или националистичка агресија« на Округлом столу у Београду 7-8. септембра 2001. године (»Зборник радова« стр. 205). После уводног медитирања, нејасноћа, збуњености и различитог виђења карактера рата определио се за став »да сви унутрашњи ратови јесу облици грађанских ратова у најширем смислу те речи, само је питање који циљеви доминирају: национални, верски, или социјални.« На истој страни др Марковић наводи:

»Треба дакле разликовати националне ратове који имају за циљ равноправност у национално сложеној држави, или национално ослобађање од стране доминације, од грађанских ратова са социјалним предзнаком чији су циљеви радикалне и политичке промене у друштвеним односима.

С обзиром на те дистинкције и критеријуме, какав је био рат који се водио на тлу бивше 26 »Зборник докумената ГШ« стр. 307. 27 Исто, страна 177. 28 Исто, страна 176.

15

Југославије. Најчешће се тај рат у свету и у нас третирао као грађански рат, али и са најмање основа да се тако третира, јер он то није ни по својим носиоцима, ни по својим циљевима. Он је био »грађански« само утолико што су у њему учествовали грађани бивше заједничке државе, али, опет, не као грађани, већ као припадници међусобно завађених етничких група. Из тих разлога, није се радило о сукобу унутар једног народа јер је само у том случају могао да буде грађански рат, већ о сукобу између народа.«29

Полазна основа др М. Марковићу је да је »национални унитаризам већинске српске нације« производио и код осталих народа заједничке државе сепаратизам, са двоструким ликом као вид заштите од унитаризма, али и као скривени вид или отворене тенденције према сецесији.

»Чим се распао једнопартијски систем бивше СФРЈ, наставља М. Марковић, пошто се није могао постићи договор о редефинисању Федерације, владајуће републичке елите, приступиле су послу стварања националних држава, са закашњењем од сто и више година. Несрпске републике имале су додатни мотив за такав корак. Схватиле су, наиме, да се могу одбранити од хегемоних претензија Милошевићевог режима у Србији једино отцепљењем, односно издвајањем у независне државе. Режим у Србији, који се одржао и након рушења Берлинског зида, потраживши нови легитимитет у национализму, поставио је себи за циљ да коначно реши српско питање државном преком-позицијом« авнојске Југославије (Добрица Ћосић), у ствари проширењем државних граница Србије, под паролом »Сви Срби у једној држави«.30

Тај историјски анахрон циљ праћен је националистичким порукама да се не може живети заједно са различитим националностима, те се, наводно, национална права и слободе као и демократски циљеви, на најбољи начин могу остваривати тек у национално хомогеној држави. »Становиште да различите националности и концесије не могу живети заједно јесте не само антицивилизацијска и антидемократска, него је и антихумана идеја. Јер се она, у етнички мешовитим срединама, нужно претварала у ратове за етнички чисте територије чије су последице етничка чишћења, масакри, пљачке, уништења историјских и верских споменика и масовни прогони цивилног становништва са својих вековних огњишта. И ратови су, будући да су праћени глорификацијама и унижавањем других народа, садржавали у себи и елементе нацирасизма.«31

Др М. Марковић би морао да аргументује подацима ко се залагао за такве ставове и да изнесе конкретне чињенице нарочито кад је реч о српском народу и матици, српском народу у Хрватској и Босни и Херцеговини. Остајући доследан својим »теоријским«, ставовима он истиче да су унутрашњи агресори тј. Срби с обе стране Дрине своје поступке покривали плаштом грађанског рата.

»Режим у Србији, иако агресорски, бацао је прашину у очи међународној заједници како Србија није учествовала у тим ратовима. Зато су »унутрашњи агресори« могли дуго да се представљају пред спољним светом као стране у грађанском рату, док су, уствари, водили класичан међудржавни освајачки рат.«32

Полазећи од сумњивих »научних« ставова и идеја као и осуде Србије М. Марковић је сагласан са Милошем Минићем да је Хрватска била жртва Срба као агресора.

Генерал Јово Нинковић у расправи око истог питања карактера рата пише. »Анализа битних карактеристика деловања зараћених страна, остварених резултата и

других показатеља упућује на закључак да је Србија водила освајачки (агресивни) рат у Хрватској, без обзира што су српске оружане снаге Крајине у појединим раздобљима, а нарочито у завршном периоду рата, браниле и аутентичне српске територије, па је сам српски

29 Зборник радова, страна 205. 30 Исто, страна 206. 31 Исто стр. 206. 32 Исто стр. 207.

16

народ био изложен прогону и терору.«33 Поставља се питање ко је био агресор: јер се ЈНА после признања независности

Хрватске повукла са њене територије; је ли одбрана своје територије, имовине, људских права, својих домова, и егзистенцијалних основа за живот Срба у Хрватској, агресија на »своју« државу.

Да је Србија извршила агресију, а Хрватска водила одбрамбени рат наводе у својим текстовима и расправама – поред осталих из војне структуре генерали Џемал Шарац, Светозар Оро, Милан Баста и други. Њима се придружује Соња Бисерко, Наташа Кандић, Оливера Ковачевић Вучо и многи други »хуманитарци« учесници за Округлим столом о теми »Рат у Југославији 1991–1999.«34

5. »АРГУМЕНТИ АГРЕСИЈЕ НА ХРВАТСКУ«

Готово сви аутори који заступају тезу да је Србија извршила агресију на Хрватску као и њихови истомишљеници износе исте аргументе за своју истину о том рату, при чему се они своде на следеће ставове.

1. Великосрпску хегемонистичку политику изражену у плану стварања Велике Србије о начелу »сви Срби у једној држави«.

2. Српски народ у Хрватској је у функцији агресије на Хрватску; 3. ЈНА је средство такве политике; 4. Идејни творци и креатори великосрпске хегемонистичке политике су: Српска

академија наука, неке политичке странке у Србији, Српска православна црква, Савез књижевника и готово све друге културне институције, а нарочито информативно пропагандне институције - штампа и телевизија, који су носиоци »говора мржње«.

Пошто аутори поменутих прилога и разних иступања у јавности заступајући тезу агресије на Хрватску, сем општих већ израубованих и стално понављаних фраза нису дали валидне аргументе, указујемо на неке чињенице на које би ти аутори требало да дају праве одговоре како би се дошло до истине о узроцима и последицама рата у Хрватској.

1. »Велика Србија« није изворна ни аутентична српска идеја о чему су на научном скупу »Велика Србија да или не« у Српској академији наука изнете бројне историјске чињенице. Тај научни скуп не само што је игнорисан у јавности и средствима информисања (сем Политике), већ су аутори били изложени грубим увредама од неких »стручњака« иза којих не стоје научна дела ни углед у друштву. Чак се од истих људи оспорава објављивање материјала са тог скупа. Општа идеја о »великим државама« је универзални историјски производ националног романтизма 18. и 19. века када су се у Европи конституисале националне државе. То је довело до ангажовања и стварања Велике Немачке, Велике Италије, Велике Француске итд. Народи тих земаља су створили своје државе у оквиру својих националних граница, али задојени и сталном тежњом за проширењем својих територија (Дранг нахт Остен), што је, уосталом, и довело до првог и другог империјалистичког рата. Аналогно тим великим нацијама и друге нације у нашем окружењу такође су се руководиле идејама о Великој Мађарској, Великој Бугарској, Великој Србији, Великој Хрватској, Великој Албанији, с тим што су, с обзиром на величину своје територије и нације, упућени на територије својих суседа због чега је Балкан у том периоду био буре барута а те идеје су се задржале све до данашњих дана.

Суштинско питање у овој проблематици је следеће: да ли је идеја, односно план о Великој држави била само званична политика владе и како ју је она спроводила или је то била идеја, парола и тежња појединих националних партија, културних институција и других активиста који су углавном били у опозицији званичним органима власти? 33 Исто, стр. 161. 34 Види »Зборник радова« Београд, 2002.

17

Кад је реч о Србији и Хрватској ситуација је специфична с обзиром на историјски развој тих држава и народа и њихов државно правни положај у периоду 19. односно 20. века. Хрватска је била у Аустроугарској држави и у Првом светском рату ратовала је на њеној страни и није била самостална држава. Србија је, насупрот томе, била самостална држава још од Бечког конгреса 1878. и у току Првог светског рата ратовала на страни савезника и изашла као победник. Заједничка држава 1918. године створена је вољом народа а не држава јер сем Србије која је заједно са Црном Гором имала самосталну државу, остали народи Словенци и Хрвати нису имали своје државе већ су се њихови представници народа изјаснили за Југославију. При том треба истаћи да су политичке елите и Словеније а нарочито Хрватске кроз цео период постојања југословенске заједнице – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије и Социјалистичке СФРЈ стално изражавали своје незадовољство положајем у тим земљама и радиле на својој независности.

Хрватска је сваку прилику у Југославији користила да истакне своје захтеве за независношћу чак је и диктатура краља Александра искориштена у ту сврху. Др Влатко Мачек, лидер ХСС поводом краљеве одлуке о укидању устава је рекао: »Видовдански устав, који је преко седам година тиштао хрватски народ, срушен је не само у свести народа већ решењем његовог величанства краља... посве сам сигуран у слогу, зрелост, па према томе и у јакост хрватског народа, а с обзиром на велику мудрост његовог величанства краља, да ће нам успјети да остваримо идеал хрватског народа: да Хрват буде господар у своме дому у својој слободној Хрватској.35 После крвопролића у Скупштини 1928. године краљ Александар је понудио Влатку Мачеку да прогласи отцепљење Хрватске, што овај није прихватио.

Хрватска је посебно тежила свом хиљадугодишњем сну о самосталној и независној држави, на чему су водеће политичке странке радиле за читаво време постојања заједничке државе. При том није се радило само о независности Хрватске у постојећим границама већ о »Великој етничко чистој хрватској држави«, на чему су радили и државни органи што се практично показало након стварања усташке фашистичке творевине НДХ. Она је обухватила етнички простор БиХ, извршила геноцид над српским народом. Та усташка идеја практично није никад нестала, оживела је већ масовним покретом 1971. године а пуну афирмацију је добила у реализацији политике ХДЗ на челу са Фрањом Туђманом која је практично и реализована у рату од 1991–95. године.

Идеја о »Великој Србији« никад није била званична политика српске државе и званичне политике. Она је продукт аустроугарске пропаганде у периоду њене експанзије на Балкан (анексија БиХ), а лажне оптужбе о реализацији концепције »Начертанија« Илије Гарашанина о Великој Србији уствари, биле су оправдање за такву аустроугарску политику. Протагонисти такве политике Великом Србијом сматрају све просторе који је покривао српски народ тј. Војводину, Косово и Метохију, Рашку област, наиме све просторе на којима су вековима живели Срби и који су израженом сопственом вољом одлучили да живе заједнички са својом браћом у Србији. Тежња да се сви простори предкумановске Србије сматрају Великом Србијом је основ за даље разбијање и сецесионистичке процесе на простору Републике Србије. Овде се не ради о Великој Србији која би обухватала и Србе преко Дрине.

Логично је да је у Србији било политичких странака, културних институција, истакнутих појединаца који су сходно историјском процесу, заступали тезу о Великој Србији, при чему су увек били у опозицији.

Да званична српска држава није никад у пракси тежила за стварањем Велике Србије ван њене матице потврђују историјске чињенице. Једна од њих је чињеница да није искоришћена ситуација победника 1918. године да се створи Србија која би обухватала све просторе у којима живи већински српски народ, а зашто је било идеја и подршке у неким савезничким круговима. Напротив, руководство тадашње Србије није прихватило ту тезу већ се заложило

35 Вечерње новости, 21. јула, стр. 33.

18

за заједничку државу са народима који су желели да живе у државној заједници заједно са Србијом. Позната је изјава војводе Живојина Мишића о том питању. »На основу сопственог сазнања он је међу првима схватио да је стварање заједничке државе са Хрватима и Словенцима био велики промашај. Са дубоком скепсом пратио је мукотрпно погађање политичара око образовања нове државе неспокојан због неизвесности да ли ће се она стабилизовати и одржати као монолитна заједница.«36

У току своје вишедневне турнеје на захтев регента Александра, у својству начелника главног генералштаба војске Краљевине СХС војвода Мишић је посетио Загреб, Карловац, Огулин, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин и Ријеку. Са тог путовања вратио се дубоко разочаран у држање хрватских политичара, испуњен великом зебњом за сутрашњицу Срба уколико Србија остане у са Хрватском у истој држави. После повратка поново се састао са Регентом и потпуно отворено му изнео своје утиске са веома неповољном оценом одлуке вођства Србије о стварању заједничке државе са Хрватима и Словенцима. Разговор са регентом Александром Мишић је одмах препричао свом ратном секретару Милораду Павловићу Крпи који га је од речи до речи забележио и цитирао у својим успоменама, које се у рукопису чувају у фонду Крпине заоставштине у Народној библиотеци Србије. Према Павловићевим забелешкама војвода Мишић је рекао Регенту Александру да је, после свега што је на том путовању видео и чуо у разговорима са хрватским политичарима, књижевницима, новинарима, саветницима, учитељима и обичним људима »дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквим идејама о братству и заједништву са Хрватима«. Из свих тих разговора стекао је убеђење да »југословенство није народност, него идеологија, да оно не може да послужи као темељ за изградњу једне реалне државне целине, него фиктивна идеја за коју ваља припремати терен и нараштаје, које су далеко од схватања једне целине«. Код свих људи са којима је разговарао, наишао је на једно одређено схватање: »да је настао час да Хрватска добије своју самосталност и независност«. »Сви они једнако мисле«, нагласио је Мишић, »то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити.« То је најодвратнија фукара на свету, која се не може ни зајазити ничим што би јој се понудило«. Пошто је два сата слушао Мишићево излагање, Александар га је упитао шта би требало чинити. Мишић је без двоумљења одговорио: »Ја сам са тим рашчистио. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправу па нека ломе главу како знају.« »А границе?« – упитао је Александар. Мишић се мало насмејао: »Границе ће бити тамо где их ми повучемо, не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу, где кажу језик и обичаји, традиција и, најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити право и Богу драго ... не заборавите, височанство моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати – рекао је на крају војвода Мишић.37 Међутим, регент Александар је остао привржен југословенској идеји и у том правцу је и деловао. У југословенску војску примио је 2500 бивших аустроугарских официра унапредивши их у виши чин и 500 официра из Црне Горе са умањеним чином, при чему је велики број српских официра прекаљених ратника из балканских и Првог светског рата пензионисао. Од тих аустроугарских официра неки су постали истакнути хрватски генерали и креатори усташких и домобранских формација као што су били Кватерник, Штанцер, Густовић и други.

Регент је за министра спољних послова именовао др Анту Трумбића који је тајно посетио Ватикан 1917. године, пре и после преговора на Крфу и са представницима Ватикана договорио о поступању у својству министра спољних послова како би се реализовао план Ватикана о покрштавању Срба.

Срби нису заступали идеју о »Великој Србији« ни приликом конципирања авнојске 36 Петар Опачић, Војвода Живојин Мишић, издање СРЈ Борба, М. В. »Графика« , Београд, 2002 стр. 193. 37 Исто, стр. 395.

19

Југославије 1943. године. Предлог М. Пијаде да се створе аутономне области Срба у Хрватској као што је Србија конципирана са две аутономне покрајине, није прихваћен. При том су занемарене историјске чињенице да је Хрватска у оквиру Аустроугарске била састављена од Хрватске, Славоније и Далмације, при чему су и у току НОБ постојале такве области укључујући и Истру. Значи да званична политика Србије односно њени представници у АВНОЈ-у и касније никад нису изразили захтев за стварањем »Велике Србије«, поготово што је нова држава конципирана на принципима братства и јединства. На неке примедбе о стварању тзв. авнојских граница, за које је и сам Тито сматрао да није у реду знао је да каже да тада нису стваране никакве границе већ да су то шаре на гранитно јединственој Југославији братства и јединства. Међутим те »шаре« ће се, уз велике злочине и геноцид, претворити у границе независне и суверене Хрватске.

Такви ставови српске званичне политике кроз цело њено постојање у оквиру Југославије наилазили су на критику политичких странака и културних стваралаца, али они никад нису одлучујуће утицали на званичну политику. Тако нпр. залагање Српског културног круга за Велику Србију било је реакција на стварање Бановине Хрватске пред Други светски рат која је обухватала велики део српског народа у Босни. Одговор Српског културног круга на стварање Бановине Хрватске у неприродним границама био је став да западне границе Србије треба да буду на линији Карлобаг-Огулин-Вировитица, значи та идеја је постојала много раније али не у званичним политичким круговима већ као одговор на националистичку шовинистичку политику Хрватске, а поново је обновљена од стране др Војислава Шешеља за време југословенске кризе осамдесетих година и у току грађанског рат, али опет као идеја опозиционих политичких странака а не званичне српске политике.

2. Концепција »сви Срби у једној држави« није у вези са Великом Србијом, већ са захтевом да се очува Југославија што су, уосталом, Срби у Хрватској потврдили масовним опредељењем у спроведеном референдуму 1991. године.

Милош Минић и његови истомишљеници сматрају да су Срби у Хрватској, поведени паролом »сви Срби у једној држави«, кренули на побуну и агресију на Хрватску. Зар су се Срби у Хрватској повели за поменутим позивом, или су кренули у одбрану својих интереса из других разлога, пре свега страха од ХДЗ који је наступао са истих позиција као усташки покрет кога се Фрањо Туђман није одрекао. Очито да Срби нису заборавили злочине и жртве у Павелићевој НДХ, а још више су их је заплашили Платформа ХДЗ и прве жртве и злочини новог режима власти.

Зашто Милош Минић и остали аутори и заговорници агресије Србије на Хрватску нису анализирали положај Срба у Социјалистичкој републици Хрватској, економску, друштвену и културну дискриминацију устаничких крајева претежно насељених Србима, обрачун са кадровима који су указивали на такво стање и деформацију. Да ли аутори »агресије« на Хрватску знају да је народ у тим крајевима самодоприносом градио путеве, школе, домове културе па и фабрике. Да ли они сматрају да су Срби заборавили 10. седницу ЦК Хрватске, националшовинистичку еуфорију Мас-покрета, острашћене националистичке говоре Савке Дабчевић Кучар и осталих лидера »хрватског пролећа« на многим масовним митинзима широм Хрватске, са усташком иконографијом и антијугословенским паролама. Српски народ у Хрватској, а и други југословенски опредељени грађани Хрватске, нису заборавили суров обрачун са Милошем Жанком и свим пројугословенски оријентисаним Хрватима. Знају ли они за партијске притиске и претње Србима нарочито у урбаним срединама који су се масовно селили из Хрватске, тако да их је на десетине хиљада напустило своје домове и посао већ од 1971. године.

3. Аутори текстова агресије Србије на Хрватску нарочито они из војне структуре Бранко Мамула, Илија Радаковић, Јово Нинковић, Џемо Шарац и други, без аргумената и тачних података истичу своје ставове да је ЈНА учествовала у агресији на Хрватску. Зар ти »теоретичари« не знају да је ЈНА у Хрватској бранила касарне и своје људство док је

20

Хрватска била федерална јединица СФРЈ, а ЈНА федерална војска Југославије са задатком да штити отаџбину. ЈНА је инсистирала на мирном решавању југословенске кризе, потписивала бројне прекиде ватре што је хрватска страна редовно прекидала итд. После повлачења из Хрватске и стварања Војске Југославије нити једна њена јединица није учествовала у рату у Хрватској. Створена је Војска Републике Српске Крајине по истом принципу како су се стварале остале војске у новим државама претходне Југославије – Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини па и Македонији.

4. У наводима о идејним креаторима великосрпске хегемонистичке политике и »Велике Србије« посебно Српска академија наука, Српске православне цркве (СПЦ), треба истаћи да је ту изречено много неистина, полуистина и тенденциозног клеветања, посебно кад је реч о Српској академији наука, јер је њен »Референдум« још у току изласка у јавност осуђен од СКЈ и званичне политике. А истицање агресивне политике СПЦ је крајње лицемерно јер она није имала ни кадровских ни финансијских могућности да се ангажује у пружању помоћи и подршке угроженом српском народу, поготово што је била нападнута истим методом и средствима као и 1941. године. То је право лицемерје ако се упореди њена активност са еуфоричним наступањем католичке цркве, укључујући и подршку коју је имала од Ватикана у процесу сецесије и рата на простору Хрватске. Међутим, не могу се искључити неки поступци и акције СПЦ, који су подстицали национализам, национални набој и страсти српског народа. То је осуђивано али не довољно одлучно од стране врха Српске православне цркве.

5. Што се тиче медијске активности она је проглашена »говором мржње« иако се управо таквим методом служила хрватска страна уз помоћ својих ментора, славодобитно истичући да је добила медијски рат против Срба у коме су издашно учествовали и аутори у Србији који су њу и ЈНА прогласили за агресора на Хрватску. Међутим, истина се ипак пробија више у иностранству него у нашој земљи али она је спора али достижна и све чињенице ће се утврдити и истина сазнати.

6. Досадашња анализа карактера рата у Хрватској указује на не разумевање суштинског питања – односа политике и рата као односа циља и средстава. Клаузевиц о томе каже: »Политика је мајка рата и она је памет, а рат само инструмент, а не обратно«.38

Поставља се питање кад долази до рата? Док год политика може да остварује своје циљеве мирним средствима тј. претњама,

притисцима, економским санкцијама, психолошким, медијским и другим средствима – не долази до рата. Међутим, да би остварила своје политичке циљеве, геостратегијске и. војне интересе »мирним путем«, да би се остварили глобални циљеви моћних, – настали су разни појмови, као што су »специјални рат«, »медијски рат«, »психолошки рат«, »царински рат« и др., што у суштини нису ратови. Та проблематика се у последње време још више усложава глобализацијом, ескалацијом међународног тероризма и борбе против њега која поприма светске димензије. Ипак, оружана борба је онај квалитет који политичким сукобима даје нову суштинску димензију, она је Рубикон кога прелази политика, јер кад то не би било тако свет би се налазио у сталном рату. Поготову што »свет још нема уједначено поимање тероризма, као што нема ни уједначено поимање агресије«.39

У савременим историјским и друштвеним условима, нарочито последњих деценија прошлог века, десиле су се крупне промене. Велики број земаља у Европи и Азији остварио је своју независност без

^° 39 Драгослав Ранчић »Политика« 11. септембар 2002. године.рата, јер су објективне

околности у међународним односима (распад Совјетског Савеза, пораз социјал-истичког система, промена односа снага у свету, глоб-ализација, политичка и војна доминација САД 38 39 Клаузевиц »О рату«, Војно дело 1951. издање ВИЗ, Београд, стр. 523.

21

као једине силе у свету и њен осећај и убеђење да је изашла као победник из хладног рата итд.) то омогућиле. Своју независност оствариле су балтичке земље (Летонија, Литванија и Естонија), Украјина, Белорусија, Молдавија затим азијске земље у јужним крајевима бившег СССР. Чешка и Словачка су се рааздружиле без рата. На нашем простору Македонија је остварила независност без оружаних сукоба. Међутим, догађаји у Хрватској и Босни и Херцеговини у условима југословенске кризе показали су да нема универзалних принципа и решења и да свака земља има своје специфичности и путеве развоја и да су ратови били начин за остварење њихових циљева.

III УЗРОЦИ РАТА У ХРВАТСКОЈ

Судбина народа на Балкану, нарочито у процесу стварања и разарања држава одлучујуће је зависило од великих сила. Југословенске државе су стваране и разаране по сценарију великих сила чији су се политички и војно-стратегијски интереси сукобљавали на Балкану. Тако је било 1918. године када је стварана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, тако је било када је разарана Југославија 1941. године. Исти сценарио догодио се 1945. године када је стварана Социјалистичка Југославија, тако је било почетком 90-тих кад је разбијена СФРЈ. Југославија је од свог стварања 1918. године па до њеног разбијања била у перманентној кризи легитимитета и под утицајем општих геополитичких кретања, интереса великих сила и земаља у окружењу.

Академик Милорад Екмечић у својој књизи констатује: »Југославија је пропала због трошног костура на коме је подигнута, и то рушење је дошло изнутра, а не споља. Ипак је немогуће прећутати улогу спољног притиска, на набеђивање српског народа за избијање грађанског и регионалног рата.«40

Професор доктор Сузан Вудворд са Јелског универзитета САД констатује: »Стварно порекло југословенског сукоба лежи у распаду власти и слому политичког и државног поретка. Овај процес се одвијао током дугог периода. Сукоб није резултат историјских анимозитета и не представља повратак у преткомунистичку прошлост. Он је резултат историјске трансформације једног социјалистичког друштва у тржишни и демократски поредак. Критична тачка овог неуспешног покушаја била је економско опадање, проузроковано покушајима да се реши проблем међународних дугова.«41

Узроци рата у Хрватској налазе се у унутрашњим и спољним факторима и проблемима на просторима СФРЈ и шире.

Професор Ноам Чомски с правом констатује како је »брзо признање Словеније и Хрватске, значило »рецепт за пропаст«, јер је то у Хрватској извршено без забринутости за право српске мањине«.42

То су учиниле исте оне снаге које су традиционално деловале против Југославије и српског народа као што су Немачка, Ватикан и Аустрија, а приклониле су им се САД, Француска и Велика Британија, наши савезници у оба светска рата.

1. УНУТРАШЊИ УЗРОЦИ РАТА У ХРВАТСКОЈ

Унутрашњи фактори и проблеми за грађански рат су доминирајући, јер су стварали услове за мешање споља, реч је пре свега, о економској проблематици, заостајању у привреди и технологији, друштвеним и социјалним проблемима, политичким сукобима и свим последицама које су из тога произлазиле. 40 М. Екмечић, Савест или сукоб цивилизација на Балкану, Историјски институт САНУ, Београд, изд. Православна реч, Нови Сад, 1998, страна 17. 41 Сузан Вудворд, Балканска трагедија, Издање Филип Вишњић, 1997. страна 26. 42 Ноам Чомски Нови милитаристички хуманизам, Лондон 1999, изд. Плато, стр. 36.

22

а) Економски проблеми

Економска ситуација у земљи била је изузетно тешка, чак драматична. Већ 1983. године

Савезна влада је објавила да је земља у дубокој привредној депресији. Крајем 1984. године просечни доходак је био мањи за око 70% од прописаног минимума за породицу од четири члана, а део становништва, који је живео испод границе сиромаштва попео се на 50% (1983). Године 1984. нестајало је робе широке потрошње, појавили су се велики редови за основне животне намирнице. Криза се константно повећавала. Ситуација је захтевала брзе и одлучне реформе и промене, зашта је била потребна сагласност република – што се није остварило.

Проф. Сузан Вудворд у већ цитираном делу (стр. 74) пише: »Владе Словеније и Хрватске, заснивајући своју аргументацију на стратегији сецесије,

супротстављале су се расходима за одбрану и дотацијама за развој јужних подручја земље, задржавању пореза на приход од стране федерације и јачању федералне моћи...

...Много утицајнији био је други аргумент Словеније и Хрватске. Комбинујући економске и политичке циљеве антифедералиста, републике су тврдиле да су оне, по уставу, крајњи власник економских добара на својим територијама, и да та чињеница укључује право на располагање дохотком који су остварили њихова предузећа и радници. Ненаменска потрошња њихових пореских издвајања у другим републикама била је облик националне експлоатације, схваћене у популистичком смислу, и за националисте и за реформисане комунисте. Мада, теоријски, не могу све нације бити експлоатисане, деценије расправа о нето ефекту алокације извора у привреди (путем пореза, владиних дотација, подршке извоза, одређивање цена итд.) нису довеле до решења.«

б) Политички проблеми

Националистичка и шовинистичка еуфорија захватила је све републике и покрајине што је одлучујуће утицало на политичке сукобе који су убрзано ескалирали у рату. У то време у Србији су спроведени вишестраначки парламентарни избори на основу којих је на власт дошла Социјалистичка партија Србије на челу са Слободаном Милошевићем. Постојале су јаке опозиционе странке. Највећи утицај у опозицији имала је странка СПО на челу са Вуком Драшковиће. Политички програм и циљ те партије био је стварање »вишестраначке српске државе у њеним историјским и етничким границама«.

Нешто касније се формира Српска радикална странка на челу са др Војиславом Шешељем, која се такође програмски залаже за Србију на западним границама на линији Карлобаг-Огулин-Вировитица. Та идеја СРС није оригинална јер – како је већ наведено истоветна је плану Српског културног круга који је такав програм лансирао пре рата.

Партије демократске оријентације на челу са Драгољубом Мићуновићем (касније су стваране и друге »демократске« партије на челу са др Зораном Ђинђићем и др Војиславом Коштуницом) које се пре свега оријентишу на борбу за власт и рушење режима ослањајући се на помоћ страних фактора, а не за интересе српског народа. Све те партије, а и неке мањег утицаја у том периоду почетком кризе у Југославији вербално су подржавале српски народ у Хрватској и Крајини због угрожености њихових националних и егзистенцијалних права. Неке опозиционе партије су формирале и добровољачке јединице. Опозиционе странке »демократске оријентације« и тзв. хуманитарне организације, служећи се општим фразама о миру, хуманизму и солидарности, нису схватале ни уважавале стварне проблеме српског народа посебно у Хрватској, већ им је у првом плану била борба за власт. Због тога осамдесетих година нису имале одговарајући утицај на кључна кретања у земљи, па ни на заустављање ратних припрема у Хрватској.

Органи власти у којима је тада доминирала СПС нису правовремено ни адекватно

23

реаговали, чиме су и сами били оптужени за национализам и хегемонизам, што је временом узимало све више маха с процесом повећавања економских проблема у друштву.

У програму СПС, који није доследно спровођен, истакнута је потреба да се путем договора између народа и држава у републикама утврде оне надлежности федерације које ће осигурати функционисање јединственог југословенског тржишта, одбрану независности, безбедност и спољну политику земље, гарантовати пуну националну равноправност свих југословенских народа у оквиру тих заједнички утврђених функција федерације, с тим да републике самостално уређују друштвене односе и организују власт.

СПС није остала доследна спровођењу свог програма, нарочито после сарадње и утицаја ЈУЛ-а на челу са Миром Марковић, јер је одустала од својих фундаменталних опредељења. ЈУЛ по свом карактеру, улози и начину деловања није била партија леве оријентације, већ интересна група која је у борби за власт остварила јак утицај у свим државним функцијама, што је имало катастрофалне последице за опште односе и стање у земљи и улогу у свету.

Карактеристика за све те политичке партије у Србији била је чињеница да су биле лидерске, да су лидери креирали политику и одржавали се на власти без обзира на изборне резултате и кризну ситуацију у земљи.

Тзв. хуманитарне и невладине организације биле су под утицајем тзв. демократске опозиције и утицајем страних асоцијација из иностранства од којих су добијали помоћ а самим тим и одговарајуће обавезе.

У документу Балканског института »Промовисање демократије у Југославији« од 16. децембра 1998. године наводи се да влада САД са тадашњих 19 милиона долара повећава суму на 35 милиона у овој буџетској години намењену као део шире дипломатске иницијативе која има за циљ утврђивање алтернативе на ауторитарни режим у Београду и проширење контакта са Западом«. Распоред средстава је по следећем: 10 милиона за опозиционе политичке странке, 10 милиона за слободне медије, 5 милиона за невладине организације и 5 милиона за образовање кадрова и 5 милиона за остале трошкове.43

Међу невладиним хуманитарним организацијама нашло си и Удружење Срба из Хрватске, формирано на Видовдан 1990. године са задатком пружања подршке и помоћи Србима у Хрватској јер се већ уочавала њихова тешка судбина, и неизвесна будућност која је била у памћењу тога народа због стравичних злочина и искуства у Павелићевој НДХ. То је потенцирано злослутним догађајима и наговештајима: Мас-покретом 1971. године и касније активношћу ХДЗ. Пракса је потврђивала драстично стање у Хрватској јер су Срби већ тада масовно напуштали своја огњишта и пребивалишта нарочито у урбаним срединама.

Основни програмски задаци Удружења били су напори у остваривању слоге српског народа и пружању помоћи својој браћи који су се већ налазили у избеглиштву. На тој основи Удружење је иницирало одговорност државе Србије за стање српског народа у Хрватској иницирало да се донесе уставна обавеза матице, да брине о свом народу ван Србије, да се формирају државни органи (Министарство за Србе изван Србије и Комесаријат за избеглице) ради обављања оперативних послова. Удружење је упорно инсистирало да не постане средство манипулације политичких странака, па ни оних које су биле на власти због чега није имало одговарајућу подршку, ни владајуће партије, ни опозиционих странака. Подршку је једино имало СПЦ, чији су чланови Синода активно и делотворно доприносили активностима удружења.

Нешто касније са истим програмом и циљем формирано је Удружење Срба из БиХ са којим је Удружење Срба из Хрватске остварило добру сарадњу и то на целом простору СРЈ где су постојале локалне организације, подружнице, завичајни клубови и друге асоцијације.

Удружење Срба из Хрватске ангажовало се и на другим задацима, као што су научни 43 Душан Вилић, Бошко Тодоровић, Случај Мамула, изд. Графо Марк, стр 124. (У даљем тексту »Случај Мамула«).

24

скупови, издавачка делатност, и помоћ угроженом народу а учествовало је у избору председника СРЈ у време дубоке кризе друштва и снажног притиска САД на Југославију. То је чинило због остварења што већег јединства српског народа и побољшања угледа у свету. На иницијативу чланова Извршног одбора и сугестије као и подршке митрополита Јована, академика Михајла Марковића, професора Смиље Аврамов, Радмиле Милентијевић, Петра Шкундрића, Стојана Ђелајлије, Ђоје Радаковића и адвоката Вељка Губерине, привредника Душка Кулића и других угледних личности нарочито из Савеза бораца (др Богдана Плећаша, др Идравка Колара, генерала Јове Кокота, Радосава-Браце Косановића), извршни одбор је одлучио да се обрате академику Добрици Ћосићу са предлогом да се прихвати дужности председника републике. Након разговора са представницима удружења академик Ћосић је прихватио предлог јер је поред Удружења та сугестија долазила и са других страна. Академик Добрица Ћосић је прихватио предлог а Удружење је извршило све припреме да се одговарајући поступак око избора спроведе у Народној скупштини. У исто време Извршни одбор Удружења је упознат да је за председника владе предложен Милан Панић, бизнисмен из САД, што је већи део чланова Извршног одбора примило са скепсом јер је сматрало да је његов интерес усмерен ка бизнису и да не позна проблематику српског народа нарочито онога у Хрватској.

У осталим републикама настављена је интензивна сепаратистичка политика која је нарочито ескалирала у Хрватској. Од унутрашњих чинилаца, хрватски сепаратистички покрет у континуитету био је најдоследнији, најупорнији и најснажнији у негацији сваке југословенске државе па тај покрет, доктор Смиља Аврамов назива »гангрена на тлу Југославије од њеног постанка до данас«44

Историјски посматрано, хрватске политичке снаге су више векова, посебно у 19. веку а касније у Краљевини Југославији и СФРЈ, своју основну политичку оријентацију и активност заснивале на упорној тежњи у стварању независне Хрватске. Таква политичка опредељења имале су све политичке опције и партије у Хрватској од оснивања Странке права Анте Старчевића, Хрватске сељачке странке браће Радић и Влатка Мачека, усташког покрета Анте Павелића, хрватског комунистичког покрета и његових лидера Андрије Хебранга, Владимира Бакарића и Ивице Рачана, Мас-покрета и »хрватског пролећа« Савке Дапчевић и Мике Трипала, и, коначно, до лидера Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) Фрање Туђмана и Стипе Месића. Није проблем у тежњи свих тих политичких снага да остваре независност Хрватске. То је, уосталом, њихово право, али је зло у начину деловања, у томе како су настојали да остваре те циљеве. Сви су они засновани на геноцидној концепцији водећих политичких снага Хрватске. Сви су, наиме, желели хрватску државу етнички чисту, без других народа, нарочито без српског народа кога су оптуживали за све недаће хрватског народа, развијајући мржњу која је више пута доводила до геноцида. Политика хрватских вођа заснивала се на историјским лажима и обманама, мржњи, угрожавању права и егзистенције Срба на тим просторима на којима су живели вековима баш као и хрватски народ. На тим основама извршен је геноцид у више наврата нарочито у ратним периодима.

У изборном програму ХДЗ-а јасно се истичу захтеви за сецесију односно задаци у остварењу националне независности Хрватске, са јасним опредељењем за етнички чисту државу при чему се истичу принципи усташке идеологије укључујући и јасне захтеве са територијалним претензијама на Босну и Херцеговину. Концепција ХДЗ имала је ослонац у Мас-покрету 1971. године и историјски континуитет још од првих националистичких политичких партија у 19. веку.

Националистичке и сецесионистичке, неоусташке снаге у Хрватској своју политику и циљеве сецесије заснивале су на историјским сукобима Хрвата и Срба у чијој основи је било тзв. Хрватско државно историјско право које је оспоравано Србима. Академик Василије

44 Смиља Аврамов Пост херојски рат Запада против Југославије, изд. Ветерник, 1987, стр. 146.

25

Крестић каже да су: »на темељу тог права хрватски политичари непрестано, од револуције 1848–49. године до наших дана, намеравали да створе велику етнички чисту католичку хрватску државу. Стога што Срби нису били спремни да се одрекну своје националне посебности и своје српске православне вере, стално су се налазили на удару хрватских политичких странака и многих веома утицајних појединаца који су хрватску државну мисао заснивали на тзв. државном и историјском праву.«45

На тој основи Срби су у Хрватској, од средине 19. и па кроз читав 20. век, били изложени сталним претњама, и притисцима а у време великих криза и ратова доживљавали су тешке злочине па и геноцид у Првом и Другом светском рату. Финале тих злочина у завршној фази догодио се у грађанском рату 1990–95. Интересантно је сећање Дејвида Фишера, директора Института за проучавање спољне политике који каже: »Сећам се конференције дипломатског кора у Немачкој 1989. године, на којој је био присутан будући председник Фрањо Туђман и који је том приликом истакао да кад он буде постао – а не ако буде постао – председник Хрватске да ће тло у Крајини постати црвено од крви«.46

Фрањо Туђман је цинички записао у свом Беспућу да и геноцид може допринети друштвеној хегемонији јер чисти друштво од неиздрживих разлика, наводи хрватски књижевник Борис Буден: »Хегемонија није и не може бити никакав демократски циљ. Реч је о визији неког бесконфликтног друштва које се може остварити само тоталитарном праксом. Уосталом хрватско се помирење показало као чиста манипулација и лаж. Усташе се нису помирили са партизанима, него су завладале хрватским масама и при том уништиле и задње трагове хрватске антифашистичке традиције. Срушени партизански споменици најбољи су доказ успјешности Туђманове политике помирења. Једна страна се заувијек помирила са својом нечистом савешћу, док се друга морала помирити са својим повијесним нестанком.«47

Своју геноцидну политику хрватско политичко руководство је, манипулишући недужним хрватским народом, подстицало снажном антисрпском политиком развијајући стравичну мржњу која је била нарочито изражена у штампи, ТВ програмима, верским листовима, књижевним и тзв, научним радовима.

Овом приликом илустроваћемо само са неколико примера изјава водећих хрватских политичких личности, на којима се градила и гради мржња према српском народу и његовој будућности.

Др Анте Старчевић (1823–1896) је написао »да је једини лијек против Срба сјекира за врат« и да је за »ту нечисту расу свако судија и егзекутор као за бијесног пса«.48

Др Иван Рибар истиче да је геноцидна политика према Србима у Хрватској сазревала у оквиру Аустроугарске монархије пре избијања Првог светског рата. Он је забележио да су бан Павао Раух и хрватски првак Јосип Франко, уз одобрење највиших војних кругова у Бечу, у случају рата са Србијом поводом анексије Босне и Херцеговине склопили споразум, »који је гласио да се изврши покољ и исељење Срба из Хрватске«.49

Цитирани Старчевић је Србе називао »гнусна српска створења«, »накот зрео за сјекиру«, »продане мјешине«, »смеће« итд. Стјепан Радић је говорио: »Хрвати нису српска браћа јер су Срби браћа са псима, они су хајдучки и разбојнички народ«, Миле Будак: »Срби су дотепанци, турски слугани – нека знаду да је наша лозинка »или се поклони или се уклони«.

Званичник НДХ др Милован Жанић на састанку у Новој Градишки 2. јула 1941. године је рекао: »Ово ће бити земља Хрвата и ничија друга, а ми као усташе користићемо све методе да ову земљу начинимо стварно хрватском и очистимо је од Срба. Ми ово не кријемо, то је

45 Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до велике Хрватске, друго издање Гамбит, Јагодина 2002. стр. 5. 46 Исто стр. 91. 47 Борис Буден »Хрвати не заслужују сувереност«, Идентитет бр. 59 октобар 2002. године. 48 Драшко Драшковић »Савремени ратови« Београд 1997. год., стр. 184. 49 Др Иван Рибар »Из моје политичке сарадње (1901–1960)« Загреб, 1965, 76-77.

26

политика наше државе и када је спроведемо, спровешћемо уствари оно што је уписано у усташке принципе«.50

На такве геноцидне усташке изјаве наслонила се и хрватска штампа у периоду после сецесије. Тако нпр. уредник хрватске телевизије Јошко Томић у емисији »Куда српска хорда прође«, емитованој 20. августа 1996. године, о Србима каже: »Да су нељуди којима није помогло ни светосавље, да су трговци свињама, четничка гамад, да су гори од стоке, србадија прљаве шапе, сотонски добошари, да су цивилизација ражња и ракијетине, крезуби монструми, прљаве шубаре, јад и беда, ђубрад, србочетнички вампири, људско зло, створови, болест, губа, неслани Јовани, бијесне разуларене четничке звери, да су у Хрватску дошли пре сто година, да су били слизани са Турцима итд.«51

Да су таква схватања о Србима остала и после грађанског рата говори чињеница да је почетком августа 2001. доградоначелница Петриње изјавила: »Док и један Хрват дише својим плућима и када по овој земљи влада правда Србин неће моћи живјети овдје као сви остали. Србин »нити је човјек нити је животиња, животиња не заслужује такву упоредбу с њим«.52

Ако се у Хрватској деценијама систематски и организовано народ трује оваквим оценама и ставовима о српском народу, логично је да долази до закључка да Србе треба уништити, што је подлога стратегије етничког чишћења Хрватске што је спроведено и учињено а финале је довршило у геноцидном рату 1991. године.

Ударни аргументи и тезе хрватских сепаратистичких и националшовинистичких лидера у процесу разбијања СФРЈ и развијање мржње према српском народу, Југославији и ЈНА, била је оптужба Србије за великосрпску хегемонију и стварање »Велике Србије«. Таква концепција је нажалост, имала подршку и помоћ и ментора Хрватске, у првом реду Ватикана и Немачке а касније САД. У тај процес сатанизације српског народа укључују се и друге земље ЕЗ, нарочито суседи. Србофобија је без, конкретних повода и доказа, попримила стравичне размере а медијски рат против Срба у хрватских медијским средствима као и оних у свету стално се развијао до неслућених димензија лажи и лицемерја.

Програм о »Великој Србији« и »Начертаније« Илије Гарашанина 1844. године и Меморандум САНУ 1986. године кључни су аргументи ХДЗ-а и хрватског руководства у објашњавању велике српске хегемоније која »угрожава хрватски народ« и његову будућност. Међутим, ти аргументи су неодрживи јер немају никакво научно и политичко утемељење. Суштинско питање састоји се у следећем: у којој држави (Србији или Хрватској) је реализација велике Србије односно велике Хрватске била званична државна политика која је у одређеном периоду и реализована.

Ниједна српска влада није никад »Начертаније« сматрала као релевантан докуменат и никад се на њега није позивала у било којој форми и било којим поводом.53

Изјаве појединих опозиционих политичких вођа којих није било мало, нарочито у току изборних кампања као и неки историјски списи и литерарна дела не могу се сматрати релевантном државном политиком. Меродавни су ставови владе и спровођење њене политике, а такве политике о великој Србији у званичној српској политици никад није било.

Што се тиче Меморандума САНУ манипулација је још очигледнија него са »Начертанијем«. Тај спорни »папир« групе академика никад није до краја уобличен, а и данас изазива опречне оцене и коментаре. Међутим, послужио је у кампањи против САНУ као заговорника великосрпске хегемонистичке политике.

Шта је истина о Меморандуму САНУ, како је он протумачен, односно кориштен у политичке сврхе у разним приликама нарочито од хрватске и светске штампе?

Академија је формирала Одбор за израду Меморандума о актуелним друштвеним

50 Грегори Копли »Скривање геноцида«, Танјуг-прес, Београд 2. март 1993, стр 18. 51 М. Предојевић »Повампирени екран«, Вечерње новости, 22.6.1996. г. 52 »Глобус« 3.8.2001. 53 Види Радован Радиновић, Случај Мамула, стр. 9.

27

проблемима. Тај докуменат сачинила су 23 редовна и дописна члана Академије. Докуменат је, иако није потписан од овлашћеног тела, имао своје дејство јер га САНУ није никада оспорила, а изјаве аутора потврђују да је Одбор стао иза тог недовршеног документа.

Академик Душан Каназир, тада председник САНУ, каже: »Кад год се помене Меморандум ја се увек сетим голготе кроз коју је Академија прошла само зато што је у том документу рекла истину о дубокој друштвеној и економској, моралној кризи југословенског друштва«. По њему, Меморандум је даље »представљао први и врло снажан, научно фундиран, напад Академије на неразумну политику и власт националистичких и шовинистичких бирократија у Југославији«.

И други академици, поготово аутори текста, су јасно истицали значај и вредност документа, тако Коста Михајловић каже: »Ја сам поносан што сам креатор Меморандума... Реч је о документу који је значио крупан корак у сагледавању друштвене стварности и силно утицао на критичко мишљење у нашој јавности.«

Извршни одбор Председништва САНУ је констатовао да је »Меморандум, мада није био довршен, ипак имао значајне последице на друштвени развој последњих година. Он је схваћен као својеврстан национални програм за ход српског народа у будућности«.54

Меморандум је дакле, указивао на могуће узроке распада земље, потенцијалне социјалне кризе и потресе са несагледивим последицама, указивао на потребне промене и јавни дијалог посебно указујући на шовинистичке и сепаратистичке снаге, нарочито у Словенији и Хрватској, при чему је Србија економски запостављана и угрожена од антисрпске коалиције. Критички је анализиран Устав из 1974. године, указивано је на његове слабости и тражена расправа о њему. Нигде се у Меморандуму не спомиње Велика Србија, нити залагање за великосрпску хегемонију, већ се залаже за уставну и економску равноправност Србије са осталим републикама. Било је чланова САНУ који се нису слагали и критички осврнули на Меморандум. То су јавно износили. Тако, на пример Павле Савић каже: »Меморандум има обележје памфлета или пропагандног материјала«, а Васо Чубриловић констатује »Све је то политика а не наука«.

Пошто је Меморандум веома критички анализирао и указивао на узроке кризне ситуације што се јасно уочавало у јавном животу САНУ је била изложена медијској кампањи у целој југословенској штампи укључујући и Србију.

У оценама руководства СК Београда и Србије за Меморандум се врло јасно каже »да се ради о ставовима који су за Савез комуниста неприхватљиви у суштини и облику у ком су дати«, јер су »у директној супротности са програмом Савеза комуниста«. Даље се каже да се настоји претворити САНУ у Центар опозиционог деловања и у духовно језгро једне политичке странке са програмским опредељењима супротним ставовима Савеза комуниста.55

У време демократских процеса и почетка дубоке кризе у Југославији покретачки мотив Академије био је да се критички укаже на дубоке процесе који носе националистичко обележје са тешким последицама разарања државе, да се покрене демократски дијалог за превазилажење кризне ситуације. Ситуација се стално погоршавала нарочито у Хрватској чиме се потврђивала констатација САНУ о сепаратистичким тенденцијама Словеније и Хрватске, што је пракса стално потврђивала. Академија је постала нарочито предмет критике и анатеме у Словенији а нарочито у Хрватској јер се залагала за угрожени српски народ у Хрватској. Тада је хрватска, светска и део штампе у нашој земљи лансирао лажну тезу о томе да је Меморандум САНУ носилац идеја о Великој Србији иако зато није било никаквих релевантних елемената ни доказа. Било је логично не само да САНУ стане у одбрану угроженог српског народа у Хрватској већ да утиче на званичне органе државе Србије и Југославије да предузму адекватне мере против сецесије Хрватске и већ јасно изражене геноцидне акције хрватског вођства и ХДЗ-а. 54 Цитати су узети из књиге Српска страна рата, страна 35/36. 55 Академик Василије Крестић, Политика, 27.2.2002.

28

2. СПОЉНОПОЛИТИЧКИ УЗРОЦИ РАТА У ХРВАТСКОЈ

О улози спољних фактора, односно САД, НАТО и земаља Запада у рату у Хрватској има

много дилема, шпекулација и оцена о томе да се ради о међународној завери против Југославије и српског народа. Овом приликом нећемо улазити у полемику са том тезом већ ћемо изнети чињенице па нека оне говоре саме за себе.

Положај СФРЈ у условима дубоких промена у свету и Европи (пад Берлинског зида) је важан фактор у сагледавању свих фактора у земљи и узрока њеног разарања. Где су грешке и промашаји? Не улазећи шире у те процесе, што уосталом, није садржај овог текста, ипак, указујемо на неке чињенице.

У периоду познатих промена у свету, СФРЈ је имала посебно повољан политички статус у Европи, иако је припадала социјалистичком табору. На спољно-политичком плану имала је завидан углед због самосталне спољне политике у условима блоковске конфронтације, значајан утицај и углед у покрету Несврставања чији је била лидер. Та повољна околност није искоришћена, што захтева ширу анализу и објашњење.

Руководство СФРЈ, њен српски део као и вође у Србији, уз подршку већег дела интелигенције и политичких странака полазио је самоуверено, без реалних процена промена, од неких константи које су се показале неделотворне. Ослањало се на чињенице пре свега историјског карактера, сматрајући да су оне довољно да се очува СФРЈ и положај српског народа у њој. Представници српског народа су рачунали да српски народ и Србија имају државотворну традицију и међународни континуитет од 19. века, што се у свету неће и не може игнорисати. С друге стране, рачунали су на то да је Србија и Југославија била на победничкој страни у оба светска рата што ће савезници уважавати у процесу југословенске кризе. Нарочито су рачунали на традиционално пријатељство геостратегијске интересе Русије на овом балканском простору.

Међутим, руководство СФРЈ није схватило да свет на Западу, нарочито руководећа структура, сматра Југославију за земљу социјалистичког табора и да, без историјских предрасуда, прагматистички приступа проблемима и кризи у Југославији. Полазили су од става да југословенско друштво остало на позицији самоуправљања као производном процесу, на Закону о удруженом раду, на заостајању односа у Федерацији, нерешеним проблемима људских права слободе штампе итд. Парола »И после Тита – Тито«, значила је да Југославија није спремна за промене, већ да догматски наставља друштвено политичке процесе.

За разлику од Србије, и руководећих Срба у Федерацији Запад је Словенију и Хрватску прихватио као земље које су кренуле путем демократије, поштовања људских права, и других вредности Запада, што уосталом није било тачно али се уклапало у општи план разбијања Југославије. Земље Запада су прихватиле идеје и »демократију« у Словенији и Хрватској без реалног покрића, ризикујући оружане сукобе и рат што се касније и потврдило.

Грађански рат у Хрватској условљен је геополитичким и стратешким променама у свету, ситуацијом у Европи и окружењу на нашим балканским просторима. То је последица слома Совјетског Савеза и социјалистичких система у Источној Европи, доминације САД као једине суперсиле. Крај биполаризма и хладног рата САД су оцениле као тријумф своје политике, као историјску шансу за остварење доминације у свету, за којом су тежиле у читавом 20. веку, намећући му своја мерила и моралне вредности. То су формулисали у синтагми »Нови светски поредак«, који је најмање поредак јер се заснива на сили, ароганцији и експлоатацији, а није ни светски јер огроман део света и простора на глобусу није под америчком доминацијом. На историјској сцени 1990–91. САД су се »испољиле као

29

неприкосновен ауторитет без икаквог ослонца на правне и моралне норме«.56 На тим основама је и простор Југославије с обзиром на свој изузетан геостратегијски

значај, јер се налази на простору и путу за Блиски и Средњи Исток, од стратега САД фиксиран као витални интерес њихове политике, зона интереса и безбедности, а Хрватска је била важна карика у том процесу.

Са становишта силе и глобализма САД су се наметнуле у УН, и на тај начин оствариле одлучујући утицај на целокупну међународну заједницу и њене токове. То је довело до тога да је ОУН изгубила онај кредибилитет, међународну улогу и утицај који им је гарантовала Повеља УН. У том контексту односа снага у свету морају се сагледати догађаји и на регионалном простору Балкана, Југославије и, конкретно, рат у Хрватској. Читав механизам САД, Европске заједнице, НАТО па и УН, стављен је у функцију разарања СФРЈ, при чему су се издашно користиле све снаге и активности Хрватске која се дуго уз подршку својих ментора припремала за рат. СФРЈ је била држава историјског и правног легитимитета, која је прва после Дугог светског рата разорена, чиме је учињен најтежи злочин против мира. Професор Смиља Аврамов с правом истиче да је: »Механизам УН први пут стављен у функцију уништења државе, пријемом сецесионистичких јединица у УН, применом санкција на државу жртву, тј. Југославију и коначно извођењем ратних операција, сувоземних и ваздушних, у појединим деловима земље. Све то учињено је без измене Повеље УН, или тачније речено уз тешко гажење овог документа.«57

У наступању Запада према кризи у Југославији прошло се кроз неколико фаза (у току припрема хрватске сецесије и у току извођења борбених дејстава), при чему су најважнији односи САД, Ватикана и Немачке, јер су те земље давале главни тон и правац политици према Југославији.

При разматрању ове проблематике ваља истаћи општу констатацију да је за познавање историјске и политичке ситуације у Југославији било релативно слабо интересовање и познавање реалних чињеница чак и од оних људи који су одлучивали о кризи, поготово јер су имали велику одговорност у доношењу судбоносних одлука. Ти људи били су под снажним утицајем Ватикана, Немачке а касније и САД. Представници разних комисија, разних тела Европске заједнице и УН били су готово искључиво са Запада (посебно од 1989, када се однос Запада променио према Југославији), а СССР је био заокупљен својим проблемима и имао маргиналну улогу у процесу решавања југословенске кризе, често пута и на штету српског народа. С тим у вези академик Милорад Екмечић констатује: »Балкан је у модерној историји био полигон на коме је Русија потврђивала или губила статус велике силе. Руски притисак на српско руководство да прихвати све америчке услове допринео је паду Русије у истој мери у којој је она условљавала Србију. То је битно утицало на развој кризе и грађанских ратова у бившој Југославији«.58

Америчка политика према Југославији одвијала се у оквиру геополитичких и војностратегијских интереса САД у источно европским земљама која је усвојена на састанку Регановог савета за националну безбедност 2. септембра 1982. године, усвајањем Директиве 54. Циљ је био да се политика води посебно за сваку земљу, с тим да се оне што више удаљавају од совјетског центра, при чему је Југославија имала релативно повољнији статус од осталих источноевропских земаља. Одлуку за Југославију амерички председник је потписао 14. марта 1994. године и та се политика према Југославији почела рапидно мењати носећи карактеристике крајње неискрености и лицемерја, што се може доказати на низу примера. У условима када су америчка, немачка, аустријска и италијанска обавештајна служба већ пуне две деценије сарађивале са вођством хрватског и словеначког централног комитета око осамостаљења, САД су подржавале »независност, територијални интегритет и 56 Смиља Аврамов, »Почетак рата у БиХ« – »Узроци и последице«, Београд, 2001. исто стр. 67). 57 Смиља Аврамов – исто, стр. 68. 58 М. Екмечић, Грађански рат у БиХ, Београд, 2001. стр. 22.

30

национално јединство Југославије«59. У пракси су се ствари међутим, развијале друкчије. У америчкој штампи се већ писало

да ће се Југославија дезинтегрисати и ући у грађански рат, због тога је треба дестабилизовати, изазвати националне и социјалне потресе. Америка је увела санкције што је имало катастрофалне последице за југословенско друштво. Привреда је врло брзо опала за више од 10%, око 1000 предузећа је банкротирало. Америчка подршка и помоћ Анти Марковићу је условљена захтевом да се средства могу користити само за »демократске« (сецесионистичке) републике, што је условио прекид међурепубличке сарадње у Југославији. Све је то довело до економског разарања СФРЈ, падом стандарда, штрајкова, банкротства банака итд.

Радикалне промене земаља Запада посебно САД према Југославији дошло је већ током 80-тих година. Академик Михајло Марковић о томе сведочи: »Кад је реч о Америци био сам у Вашингтону на једном скупу после пада Берлинског зида када је прокламовано да Југославија више није неопходна – Југославија је одиграла своју улогу зида према могућој совјетској инвазији на Запад и више није потребна. То су отворено говорили амерички научници, али је било и политичара и ислужених амбасадора. Тада сам први пут чуо да ће се Америка убудуће у својој дугорочној политици залагати да се разбије Југославија«.60

За разумевање америчке политике, у то време, а нарочито у процесу продубљавања југословенске кризе, важно је указати на комплот Ватикана и САД. Интересантно је да влада САД са Ватиканом није имала дипломатске односе из унутрашњих разлога вишеконфесионалне и етнички сложене америчке државе. Геополитички стратешки интереси су определили САД на тај прагматички поступак односа са Ватиканом рачунајући на његов велики морални и политички утицај. У току 1982. године дошло је до састанка председника Роналда Регана са папом Јованом Павлом II, представника двају центара моћи, духовне и световне. О том споразуму Ричард Ален, саветник за безбедност Беле куће, каже да је тај поступак био: »једна од највећих тајни алијанси свих времена«. Два представника центара моћи различитих по својој природи нису у разговорима улазили у идеолошку, нити пак теолошку страну савеза. Др Смиља Аврамов констатује да су: »сматрали Алијансу са прагматичног становишта у односу на заједничког непријатеља СССР, кога су називали »сатанском империјом«. Она даље указује на чињеницу да администрација САД са министром одбране, Вајнбергером на челу »није у Алијанси гледала израз религије него моћ цркве као институције која је постављена у контекст реал политике.61

На тај начин створен је агресивни политичко-клерикални блок који ће имати најфаталније последице у односу на Југославију, јер је добро познато да је политика Ватикана према Југославији и српском народу била негативна од њеног настанка. Политика Ватикана звана »црна интернационала« није се ни много разликовала од политике Коминтерне – тзв. црвена интернационале, које су се подударале у процесу дестабилизације и разарања сваке југословенске заједнице.

Читава инфраструктура разарања Југославије деценијама је стварана у Ватикану, а финале је добила у грађанском рату у Хрватској. Да то илуструјемо документом односно говором Папе Јована Павла II у јануару 1991. године.

У говору кога је одржао поводом пријема дипломатског кора акредитованог при Светој столици, Папа је покренуо питање »редистрибуције територије«, а 21. априла исте године иступио је са тезом о потреби политичких промена, подвлачећи посебно да су »народи Југославије различити по култури, вери и језику«, подвлачећи вешто идеју о »византијској и римској Европи«.

Индикативно је а нимало случајно, те идеје се поклапају са ставовима Анте Павелића, 59 Исто стр. 42 60 Михајло Марковић, Почетак рата у БиХ, стр. 201. 61 С. Аврамов, исто, стр. 73.

31

екстремног десничарског националисте, каније поглавника НДХ, који се још 1927. године питао: »како може Хрватска – пуна западне културе, латинске и немачке културе, италијанске хуманистичке културе или немачког романтизма – коегзистирати са православним, грубим, дивљим и бескрупулозним Србима«.62

Полазећи од своје доследне политике подршке сецесији Хрватске, Света столица је заузела став да је: »Србија неопсорно агресор«, иако тај термин нико у Европи и Америци до тада није употребио – из простог разлога што је био далеко од стварности и истине. Касније је таква оцена прихваћена не само у Хрватској него и у државама њеним менторима. Није случајно да су се за Папом повели и неки наши »теоретичари« и »мировњаци« оптужујући Србију и Југославију за агресију на Хрватску.

На америчку политику према кризи у Југославији значајно је утицао став Немачке која је такође као САД водила дволичну политику према Југославији. Тако нпр. иако су две главне немачке партије које су касније биле ангажоване у брзом признавању независности Хрватске и Словеније (Хришћанско социјална унија и Хришћанско-демократска унија) биле прихватиле Резолуцију (19. јуна 1991) о томе да се југословенска држава не цепа. Међутим, управо су њихови представници раније највише подржавали хрватске сепаратисте. Познато је да су подржавали хрватске сепаратисте још од 1980. године јер су Туђмана посећивали док је још био у затвору, учествовали у стварању програма ХДЗ, а касније у наоружавању и обуци хрватске паравојне силе и војске.

Према томе, јасно је да је циљ САД и Немачке био да се разбије Југославија подстицањем: сецесије као најефикаснијег начина да се она оствари грађанским ратом. То је учињено иако је било веома јасно да стабилна Југославија доприноси миру на Балкану, а да се њено разбијање не може остварити без крвавог грађанског рата. САД и Немачка су без, обзира на све последице за народе Југославије, подржали разбијачку политику. Генерал Вељко Кадијевић наводи да је амерички амбасадор Ворен Цимерман »координирао све активности западних амбасадора у Београду'.

Ко је будно пратио немачку политичку штампу може јасно сагледати да је »Немачка преко Европске заједнице отворено преузела управљање југословенском кризом, Словенију и Хрватску припремала за сецесију и грађански рат, спремала удар на Србију с циљем да се порази и понизи, сведе на Београдски пашалук и добије лекцију за сва времена«.63

Колико се немачка политика разликовала на речима и на делу говори и следећи податак, док је канцелар СР Немачке Хелмут Кол на састанку КЕБС-а у Паризу у октобру 1990. године, у сусрету са др Бориславом Јовићем био »врло разметљив у обећањима у односу на судбину Југославије тврдећи како Немачка никад неће подржати сепаратизам и растурање Југославије«.64

Исто тако понашала се и политичка елита Европске заједнице у име које је Жак Пост један од чланова министарске преговарачке тројке обећао да она никад неће подржати распад Југославије »нити ће прихватити посебне преговоре са њеним појединим деловима уколико би дошло до тога«.65

Истине ради, важно је изнети изјаве америчких званичника о подршци независности и територијалног интегритета СФРЈ. Председник Буш старији је октобра 1990. године у Вашингтону др Бориславу Јовићу, председнику Председништва СФРЈ, исказао »пуну подршку јединству, независности, територијалном интегритету Југославије и политичким и економским реформама владе Југославије«.66

Државни секретар Џемс Бекер на крају посете Југославији, 21. јуна 1991. године,

62 Танјуг-прес, Београд 2.3.1993. стр. 23. 63 Зборник докумената ГШ, стр. 93. 64 64 »Случај Мамула« стр. 77. 65 Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ, стр. 317. 66 Исто, стр. 97.

32

изјавио је да: »САД подржавају целовиту и демократску Југославију и да неће признати акте отцепљења«.

Сличног дволичног понашања биле су и друге земље Запада мењајући своје ставове прилагођавајући их променама у политици САД.

Проф. Сузан Вудворд у познатој цитираној студији (стр. 159) пише: »Председник Европске заједнице Делор и председник владе Луксембурга, Жак Сантер,

посетили су Београд 29. и 30. маја и дали обавезу у погледу очувања територијалног интегритета Југославије и њених међународних граница. Недељу дана пре тога и само један дан после гласања Хрвата о независности, Европска заједница је предложила закључење споразума са Југославијом, под условом да земља остане уједињена. Делор је такође обећао да од ЕЗ затражи помоћ од 4,5 милијарде долара као подршку југословенској решености да се спроведе политичка реформа. Ова »шаргарепа«, међутим, била је ипак само обећана награда Југословенима везана за испуњење извесних услова: спровођење баш оних реформи које су биле суштина њиховог спорења, као прелаз на тржишну привреду (и, с тим у вези, реформе у правцу финансијске централизације), демократизација (тако убрзаним темпом да је ишла на руку националистима), узајамна умереност у дијалогу о уставном решењу (уз истовремено кресање буџета за одбрану, за владине програме и за социјална давања), поштовање права мањина (што је тада углавном било изван компетенције савезне власти) и, на крају, постављање Стипе Месића за председника Председништва земље. Не узимајући у обзир последице које би овакви захтеви могли имати у унутрашњем политичком сукобу, ова понуда је обухватила и додатни услов према коме је Југославија имала да остане уједињена, како се у тексту каже: једна држава.«

Она даље наставља: »Почетком јуна председник владе Италије и председник земље почели су да мењају

италијанску политику. Примили су у званичну посету председнике Словеније и Хрватске и словеначког председника владе. Италијански председник Франческо Косига јавно је изнео своје симпатије за словеначку и хрватску независност.

Амерички Конгрес наставио је са својом подршком Словенији и Хрватској расправом о амандманима на предстојећи закон о непосредној помоћи демократским земљама (Долов законски предлог), који је поднела Дана Рорбекер (републикански сенатор из Калифорније) и у коме је предвиђено да се Словенија и Хрватска третирају одвојено од Југославије, како се казне за кршење људских права на Косову не би примењивале на те две републике и како би им се послала помоћ, заобилазећи савезну владу.«67

Исто тако аустријска влада је да би ускладила своје ставове са Европском заједницом подржала сецесију Словеније и Хрватске. Посебно се истицао аустријски министар Алојз Мок у подршци Хрватској сецесији. Аустријске оружане снаге стављене су у стање повећане приправности и упућене према југословенској граници.

О непосредној подршци САД, НАТО, Немачке и других западних земаља хрватској војној организацији у току грађанског рата детаљније ће се изнети конкретни подаци у даљем делу текста.

IV ПРИПРЕМЕ ХРВАТСКЕ ЗА РАТ

Припреме за рат у Хрватској обухватиле су широк спектар активности и састојале су се у дуготрајним смишљеним и систематским акцијама у свим областима друштвеног живота.

1. ПОЛИТИЧКЕ ПРИПРЕМЕ

67 Сузана Вудворт, Балканска трагедија,стр. 159.

33

Политичке и идеолошке припреме за независност Хрватске имају дубоке корене и задиру у најстарије односе Срба и Хрвата кроз векове, све до данашњих дана. Ти односи су били веома сложени и противречни, али увек под снажним утицајем и мешањем спољних фактора. Међутим, у најтежим приликама долазило је до заједничког отпора Срба и Хрвата, страним утицајима и поробљавању од Мађарске, Аустрије, Италије итд., али су то били кратки периоди када је то било у интересу Хрватске. У њој је увек постојала преовлађујућа идеја о обнављању хрватске независности и државности коју су изгубили 1102. године. Ту идеју, без релевантних историјских истина и докумената, заснивали су на политичкој идеологији и пракси да на територији Хрватске постоји само један политички народ, а то је хрватски, док је то право оспоравано Србима. Код милитантних Хрвата и њихових партија, вођа и дела народа преовладало је схватање да су Срби »реметилачки фактор« који омета стварање независне хрватске државе и да га треба онемогућити и свести на што мању меру, применити све активности – од тихе асимилације, протеривања, до масовних убистава и прогона како би се остварила етнички чиста држава. Због тога су били на удару: језик, писмо, вера, обичаји, традиција и све друге вредности српског народа. Не ради се само о простору Хрватске већ о идеји »велике Хрватске« која је заживела још у 19. веку са амбицијама заузимања територија ван хрватског државног простора.

У име »Хрватске академичке младежи« Анте Старчевић је још јануара 1877. године, познатом професору Московског универзитета Аполону Александрејевичу Мајкову, писао да су не само Босна и Херцеговина »него сва Албанашка и сва Рашија и сва Горња Мизија или данашња Србија да су хрватске земље«.68

У резолуцији Хрватског народног отпора истакнуто је: »Југославија мора бити разорена, било помоћу Руса или Американаца, комуниста, некомуниста или антикомуниста, било са чијом помоћи, ко је вољан да разори Југославију, да ју разори дијалектичком речју или динамитом, али да је разори по сваку цијену... Томе Фрањо Туђман додаје: »Не признајемо Југославију, монархистичку или комунистичку, борићемо се против ње свим средствима до њене тоталне деструкције«.69

Академик Василије Крестић с правом истиче да је државно-историјско право Хрватске, које је у основи свих неспоразума и сукоба, геноцидних страдања Срба па и рата до којег је дошло 1991. године, чињеница о којој се мора водити рачуна у нашој науци и политици. »Полазећи од тих историјских заблуда и оптерећења о стварању велике самосталне хрватске државе, створена је и идеологија бескомпромисног, ексклузивног хрватског национализма који ће оштрицу своје нетрпељивости најчешће и најжешће од најранијих дана до данас усмерити против Срба«.70

Пошто је о познатим националистичким и сепаратистичким партијама и снагама у Хрватској већ било речи, овде ће се изнети аргументи о посебној улози Комунистичке партије Хрватске у остварењу великохрватских амбиција. Њена улога је била веома запажена и одвијала се у оквиру КПЈ и Коминтерне коју је доследно и прагматично спроводила.

Од 1923. године Комунистичка партија не осуђује само »велико-српску буржоазију« као угњетача других нација у Југославији него и саму српску нацију. Расправљајући о томе, академик Љуба Тадић каже: »Негативни назив великосрпски Комунистичка партија Југославије је преузела из речника аустроугарске пропаганде«71

Као неписано правило прихваћено је да хрватски комунисти могу бити националисти, јер се боре за национално ослобођење свог народа против »великосрпске окупације«. Српски комунисти, међутим, морају бити интернационалисти – како би окајали »прародитељски

68 Предраг Голубовић, Држава у покушају, Писмо Фрање Рачког, Ватрославу Јагићу 27. септембра 1876. године, стр. 49. 69 Фрањо Туђман »Хрватска ревија« стр. 404. 70 В. Крестић, Република Српска Крајина, изд. Зора 1996. стр. 96 71 Љ. Тадић, Држава у настајању, стр. 67.

34

гријех« свога »агресивног народа«. Позната бољшевичка догма да се национално питање Југославије може решити само

сломом југословенске државе, полазила је од становишта да је Југославија »вештачка, Версајска творевина која не заслужује да постоји«. У Резолуцији о националном питању, коју је 1923. године донела Независна радничка партија Југославије (полулегална КПЈ) писало је да је: »Југославија продукт светског империјалистичког рата, у којој се као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале нације у Југославији. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија о јединственом троименом народу само је маска за велико-српски империјализам«.72

У духу општих ставова, Треће интернационале која је у раздобљу од 1924–1934. године заступала становишта да Југославију као »версајску творевину и тамницу народа« треба разбити, хрватска партија је спроводила политику Коминтерне. Таква политика КПХ подстицала је и грађанске партије па је на тој основи упорна борба Влатка Мачека довела до стварања 1939. године Бановине Хрватске чиме је практично разбијена јединствена југословенска држава и дезавуисан Октроисан устав.

Посебно је важно указати на однос КПХ према познатој усташкој акцији на Велебиту која је зближила хрватске комунисте и усташе на заједничком задатку у разбијању Југославије. Тако »Пролетер« гласило ЦК КПЈ, чији је уредник био и Јосип Броз Тито у броју 28 из 1932. године доноси извештај о усташкој акцији под насловом: »Усташки покрет у хрватским крајевима у посљедње вријеме почиње да се шири особито у Лици и Сјеверној Далмацији против српских окупационих власти«... »Комунистичка партија поздравља усташки покрет Личких и Далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе«.73

Остајући доследни својој националистичкој политици и деструкцији Југославије, веома је активна и хрватска »комунистичка« емиграција која је у договору са водећим комунистима у Хрватској, деловала на истом задатку. То су радили водећи људи у КПХ од Андрије Хебранга, Владимира Бакарића, Стеве Крајачића до лидера »хрватског пролећа«, Савке Дапчевић, Мике Трипала па и Ивице Рачана. Анализирајући позицију и улогу комуниста у Хрватској, проф. Смиља Аврамов хрватски сепаратистички покрет у деструкцији Југославије разматра у три фазе:

» – Фаза вербалне конфронтације, која је константно тровала атмосферу; решење ниједног питања није могло бити постигнуто ни у једном систему, ни у једном облику владавине, јер су се хрватски захтеви темељили на антрополошкој фантазији;

– Фаза субверзија која је била много снажнија у периоду од 1945–80. године, него у периоду између два светска рата; хрватски екстремисти извршили су више од 400 терористичких аката против Југославије;

– Фаза колективног насиља, која се одиграла у склопу европског врења 1941. и 1991. године; српска интелигенција потценила је снагу латентног хрватског национализма који је био дубоко усађен код деснице колико и левице.«74

Сецесионистички покрет хрватских комуниста вероватно не би имао утицаја ни у хрватском а посебно код других југословенских народа да се српски комунисти нису крајње неодговорно и анационално понашали за читав период деловања КПЈ и СКЈ. Примера ради, да наведемо да је члан Политбироа ЦК КПЈ Родољуб Чолаковић још 1937. године рекао да је: »српски народ угњетачки народ, што је дозволио и чак помагао шачици београдских дахија да набијају јарам, хрватском, словеначком и другим народима Југославије«.75 Такав став

72 Историјски архив КПЈ, том 2, Београд, 1949. стр. 339. 73 Предраг Голубовић, Држава у покушају, стр. 75. 74 Исто, стр. 78. 75 »Пролетер«, бр. 10, септембар 1937. године стр. 582.

35

доминирао је кроз читав живот и активност српских водећих комунистичких кадрова у Југославији.

У општој политичкој клими процеса дезинтеграције комунистичке организације створени су услови да се Мас-покрет 1971. године претвори националистичку еуфорију, стварајући повољне услове за сецесију Хрватске. Нарочито је била изражена пропагандна активност уз претње и притиске па и конкретне мере репресије – отпуштање Срба са посла, нарочито у просвети, култури, полицији, судству и другим управним делатностима. Ти притисци су почели и били нарочито изражени у урбаним срединама, што је довело до тога да је у периоду од 1971–91. године Хрватску напустило више десетина хиљада Срба. У општу антисрпску активност укључила се и католичка црква. О томе професор Сузана Вудворд Каже: »Католичка црква у Хрватској поново је отворила изузетно осетљиво питање тражећи рехабилитацију надбискупа Степинца који је после Другог светског рата био осуђен као издајник и сарадник Немаца.«76

Србима је била позната патолошка мржња надбискупа Степинца. О томе у својој студији Петар Опачић каже: »Едмонд Пари, на страни 45 и 46. своје књиге Genocide in Satellite Croatia, 1941–1945. доноси факсимил из Степинчевог дневника и његово тумачење државног удара од 27. марта 1941, који је извела Југословенска војска и тиме пружила отпор Хитлеру и Осовини. Тај факсимил из Степинчевог Дневника, који показује политичку наклоност надбискупа Степинца према Осовини и његову патолошку мржњу према Србима због њиховог отпора фашистичким силама гласи: »Узевши у обзир, чин који подразумева државни удар је чињеница која упућује да су Срби и Хрвати два различита света који не могу бити уједињени док један од њих живи... Шизматизам православља је највећа несрећа у Европи, скоро већа него што је протестантизам. Овдје код православних нема морала, нема принципе, нема истине, нема правде, нема поштења.«77

У складу са историјским искуствима и традицијом концепције Мас-покрета и »хрватског пролећа« постали су основ за политику и активност ХДЗ-а и Фрање Туђмана који је уз, подршку Ватикана и других ментора, изашао пред хрватски народ са јасним програмом разбијања СФРЈ, сатанизације српског народа и подстицања мржње према ЈНА. Програм ХДЗ-а, уз значајну моралну и материјалну помоћ и непосредно ангажовање емиграције, врло јасно се определио за независну, етнички чисту Хрватску проусташке оријентације, која се могла остварити само ратом и усташким методама. То уосталом, потврђује и изјава Фрање Туђмана на Првом општем сабору ХДЗ-а 24. фебруара 1989. године. »Независна држава Хрватска није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин већ израз повјесних тежњи хрватског народа«. То је схваћено као позив на обрачун са Србима по усташким методама геноцида.

Злочини над Србима, почев од 1990. нису били појединачни ексцеси, него јасно зацртана државна политика.

Сецесионистичку политику ХДЗ-а прихватиле су и спроводиле готово све политичке странке и интелектуалне средине у Хрватској, укључујући и СДП Ивице Рачана, за коју је гласала већина српског народа. То је учинио због тога што су Рачан и његова странка у свом програму истицали да се залажу за Југославију, то је и сам Рачан лично изнео на скупу у Книну коме је присуствовао велики број грађана и истакнутих Срба који су сведоци тог скупа иако нису били потпуно задовољни излагањем лидера странке. У таквом политичком амбијенту у Хрватској и огромна већина прихватила је ову политику и окренула се програму ХДЗ-а, која је са јасном концепцијом изашла на саборске изборе, чији су резултати били основа за реализацију независне хрватске државе.

76 С. Вудворт, Балканска трагедија, стр. 79. 77 П. Опачић, Војвода Живојин Мишић, стр. 463.

36

2. МЕДИЈСКЕ И ПСИХОЛОПШЕ ПРИПРЕМЕ

Програм ХДЗ и активности за независност Хрватске планиране су веома студиозно, упорно и доследно, ангажујући сва средства информисања, при чему су имали пуну подршку светских медија и хрватске проусташке емиграције. Упустили су се у медијски рат у коме нису бирали средства служећи се лажима, фалсификатима, обманама, уценама и подвалама.

Медијска активност изражавала се у два основна правца: 1. На спољњем плану развијати медијску активност у циљу оптуживања СФРЈ и ЈНА за

великосрпску политику и за агресију на Хрватску, сатанизирати српски народ, развијати србофобију чиме за одговорност за све злочине у рату оптужити Србе и тако створити алиби за своје геноцидне планове и поступке. На жалост, таква активност је наишла на подршку у свету на Западу, тако да су се у медијски рат против СФРЈ, ЈНА и српског народа укључила бројна западна медијска средства, а не мали број и у нашој земљи.

Таква активност поклапала се са политиком светских моћника у првом реду Ватикана, Немачке и САД у разбијању Југославије и осуди српског народа за дубоку кризу на просторима Балкана и шире.

Овом приликом указујем на неке чињенице и аргументе страних агенција у вези са грађанским ратом у Хрватској које нису прихватиле све што се јавља из Хрватске као здраво за готово. Ослањајући се на сопствене аргументе, податке и извештаје, британски часопис »Defence and Foreign Affairs« познат је у свету као публикација чије се анализе међународних збивања у области војнополитичких и спољнополитичких питања изузетно стручне и објективне, а процене међународне ситуације које овај часопис објављује време по правилу потврђује као тачне чак и онда кад их, када су објављене, званично демантују и државне институције земаља које су у питању.

У броју овог часописа од 31. децембар 1992. цело једно поглавље посвећено је ситуацији на тлу већ бивше Југославије. То је веома обиман материјал, својеврсни досије објављен под насловом »Рат на Балкану«. Други, најобимнији, текст »Скривање геноцида« написао је Грегори Копли, главни уредник часописа, после боравка у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Он у свом тексту истиче да техника »велике лажи« у Хрватској функционише веома добро. Она користи медије и вешту манипулацију имиџа да сакрије свој обновљени геноцид над Србима, у исто време водећи рачуна да сами Срби буду погрешно оптужени за исту врсту злочина па и више од тога.

У свом тексту указује на историјске чињенице да су Хрвати у два наврата, у двадесетом веку, већ покушали да униште српски народ, да затру његову културу, религију и памћење.

Уредник Г. Копли наводи: »Данас нова независна држава Хрватска је усвојила исте симболе као и усташка марионетска нацистичка држава. У многим инстанцама њене војне и паравојне формације су присвојиле исте униформе усташких легија из периода од 1941–45. године. И убијања су поново почела. Отимачина је поново почела«.78

Познато је колико има манипулација у Хрватској и прозападној антисрпској штампи о наводном страдању хрватског народа и избеглицама. Међутим, поменути аутор истиче: »Значајно је да у конфликту 1991. и 1992. године није било избеглица из Србије (Југославије) у Хрватску као равнотежа оним Србима (и другим) који су бежали из Хрватске. Штавише, велики број Хрвата побегао је у Србију пошто су се противили новом усташком владару Фрањи Туђману и влади у Хрватској, па је тако Удружење хрватских новинара успоставило свој избеглички биро у Београду. Још увек свет за то није чуо«79

Западни свет је, користећи хрватску документацију и извештаје хрватских и својих новинара спроводио сатанизацију српске нације. Међутим, поменути часопис је имао прилику »да упореди многе фотографије и видео-траке мртвих у овом рату које су приказане 78 Танјуг прес, Београд 2.3.1993. године стр. 18 79 Исто стр. 18

37

у новинама и телевизији у читавом свету за протеклих 18 месеци. У доследно свакој инстанци западни медији су за слике мртвих говорили да су то Хрвати или Муслимани из Босне и Херцеговине. У многим случајевима породице мртвих појављивале су се да идентификују жртве као етничке Србе заклане од стране Хрвата и понекад Муслимана.«80

Доказано је да сваки снимак или фотографија који стижу из зоне конфликта пролазе кроз хрватску престоницу Загреб или кроз институције које контролишу Муслимани у Босни. Шефови западних медија су упозорени »да не прихватају пропаганду онога што се оцењује као насилничка и неокомунистичка власт у Београду, престоници Србије и Југославије. Западне телевизије укључујући и евровизијску размену, константно одбијају да прихвате било шта што долази из Београда«.

У часопису се поуздано тврди како има доста доказа о томе »да Немачка стално покушава да омета и да се меша у емитовање програма за кога сматра непогодним«.

Поставља се питање: зашто је однос западних светских медија и бројних новинара нарочито редакција о положају и улози Срба у грађанском рату био тако драстично засићен лажима и обманама? Интереси политике светских моћника поистовећивали су се са интересима хрватске сецесије и вођење грађанског рата на просторима Југославије, што су моћна средства информисања обилато подржавала.

Међутим, истина се ипак не може сакрити иако се она тешко пробија. Зрачак наде да се сагледа истина у грађанском рату у Хрватској ипак постоји. Наводимо неке стране извора. Тако нпр. Филип Хемонд, међународни стручњак за медије, предавач на Универзитету у Лондону, аутор књиге »Медији и рат« у »Политици« од 10.2.2002. године сведочи: »У британским медијима је тешко било наћи и један озбиљнији друкчије интониран критички текст. Неки новинари су, штавише целу ствар доживели као лични крсташки поход против »српских злотвора«.

Такав став према Југославији међутим датирао је још из почетка 90-их, »односно од распада СФРЈ и, касније, рата у Босни, кад је направљена јасна и непремостива подела на »добре« и »лоше« момке, а Срби су смештени међу потоње. Изласком из Југославије Словенија и Хрватска су прихваћене као »демократске« земље (којима треба помоћи јер раскидају са комунизмом), док су остали наравно проглашени за комунисте«. Професор Ф. Хемонд истиче да није у питању само црно-бело сликање догађаја већ задатак медија да своје владе (нарочито у Британији) натерају на предузимање оштријих мера. На тај начин су се средства информисања укључила непосредно у рат, увек на страни оног који плаћа – износећи оне аргументе и податке који су одговарали виновницима рата. Овај писац даље наводи: »Чак и кадсу новинари коректно извештавали о ономе што су видели, уредници су оклевали да то пусте уколико одудара од званичне политике њихових влада«.

Зато Добрица Ћосић није случајно за 20. век рекао да је то век »век плаћеног лагања а лаж је страст безвредних људи«.81

Медијска кампања Хрватске посебно је била усмерена на осуду ЈНА као агресора и виновника злочина над хрватским народом. У хрватском политичком и војном руководству било је јасно да без разбијања ЈНА не могу да остваре своје сепаратистичке и ратне циљеве и зато су упорно настојали да се у свету сатанизује и омаловажи ЈНА, прогласи за агресора и злочинца. Константно је развијана стравична мржња према ЈНА, старешинама и чланови-ма њихових породица, што се касније одразило у бројним насртајима и нападима на касарне, војне колоне и станове породица старешина ЈНА.

У току припрема за грађански рат генерал Мартин Шпегељ саветовао је своје колеге и сународнике: »Ми смо у рату са југословенском армијом (ЈНА). Уколико се нешто деси убијајте их на улицама, у њиховим домовима, бацајте им ручне гранате кроз прозоре, пуцајте им у стомаке, пуцајте у жене и децу. Ми ћемо средити Книн (српски град у Хрватској) тако 80 Исто, стр. 19. 81 »Новости« 6. марта 2003. године

38

ћемо их поклати«.82 2. На унутрашњем плану активност се састојала у мобилизацији свих снага и средстава

информисања са циљем да се обнови и подстиче страх код српског народа у Хрватској, користећи у свом арсеналу познате методе усташке »промиџбе«, које су допуњаване искуствима Мас-покрета и ХДЗ-а.

Пре и у току припрема за изборе и за сецесију, а нарочито у грађанском рату, сав политички пропагандни апарат, научне и културне институције као и истакнути појединци били су укључени у сатанизацију Срба називајући их србочетницима.

Српски народ је директно теран у страх и побуну. Све је говорило да се Хрватска одлучила за рат.

Хрватска демократска заједница је 30. маја 1990. године победила на изборима и дошла на власт, а већ 22. децембра Сабор је прокламовао независност Хрватске, усвојио нови Устав по коме су Срби изгубили статус народа – дотадашњег конститутивног фактора државе, постали национална мањина. Одмах су одлучно настављене мере малтретирања, претњи и изгона. Ћириличко писмо је забрањено, хрватски језик је постао једини званични језик, забрањена су српска удружења, литература очишћена од српских писаца, Срби су избацивани са посла у судству, полицији, школству, средствима информисања итд.

Масовно су вршена паљења и рушења српских кућа а злочини су учињени над Србима у Вировитици, Задру, Шибенику, Сплиту, Карлобагу, Загребу, Оточцу, Пакрацу, Госпићу, Карловцу, Винковцима, Огулину, Грубишном Пољу, Борову Селу, Подравској Слатини, Дарувару и другим местима, што се све догађало пре познатог случаја у Шкабрњи.

У Загребу су у 1991. г. Срби одвођени у тзв. сабирне центре на Загребачком велесајму и у Керестинцу. Одатле су одвођени живи или полумртви у Пакрачку Пољану на ликвидацију.

О томе сем осталих сведочи и изјава адвоката Анте Шушака: »Заповједник Сектора одбране Славонска Пожега г. Анте Беговић је 22.10. 1991. г. дао проглас да се сви Срби из села са подручја општине Славонска Пожега иселе у току 24 сата из својих кућа и напусте села. Сви који су остали а нису се придржавали наредбе убијени су, а радило се о 34 особе. Све куће су опљачкане, потом спаљене а стока убијена. У студеном 1991. године хрватске оружане снаге су етнички очистиле сва села општине Дарувар, а у просинцу 1991. г. истјерани из свих села са подручја општине Подравска Слатина.«83

Да би Хрватска оправдала своје поступке биле су јој потребне и сопствене жртве, а то је учињено наводно масовним жртвама мушкараца, жена и деце у Шкабрњи 18. новембра 1991. године. О томе је подробно обавештена домаћа и светска јавност, а пред жупанијским судом у Задру старица Зорана Банић осуђена је на казну затвора од 20. година због учињеног »ратног злочина«. Међутим, касније је тачно утврђено шта се десило у Шкабрњи тога дана.

На обновљеном поступку кључни сведок је порекао исказ дат на главној расправи да је З. Банић из оружја пуцала на Јосу Миљанића. Тај исказ је био неистинит, а исто тако демантовано је да су све жртве устрељене из непосредне близине или убијене тупим предметом. »Међутим, из налаза медицинског вјештака не произилази да је било који цивил припадник одбране Шкабрње убијен тупим тврдим предметом. Поред тога суд је одбио предлог одбране да се у конкретном предмету изврши комбиновано судско-медицинско и балистичко вјештачење како би се утврдило из којег оружја и са које удаљености је пуцано.«84

Према томе јасно се да закључити да су у Шкабрњи вођене борбе и то по наређењу команданта одбране сектора Задар, који је наредио да се пружи отпор ЈНА која у то време није вршила никакве нападне акције на поменуто село. Другим речима, у Шкабрњи није било никаквог масакра већ подвала хрватске пропаганде. 82 Танјуг прес стр. 21 83 Прави одговор« бр. 38, Београд, 10. септембар 2002. 84 Исто, стр. 14.

39

Иако у Хрватској још увек преовладава уверење да су искључиви кривци за рат Срби у Србији и Срби у Хрватској, па то није био грађански рат, већ великосрпска агресија, ипак се истина на ужас домољуба и шовиниста о том рату полако пробија.

Тако нпр. Фердинанд Јукић, Хрват из Вуковара, агент хрватске службе за заштиту уставног поретка, и главни шверцер оружја за Хрватску 2002. године је проговорио и тешко оптужио хрватске власти за терор и ликвидацију Срба у пролеће и лето 1991. године. О томе је разговарао са истражитељима у Хагу, због чега је био изложен нападима у Хрватској и покушајима ликвидације. На његовим вратима је осванула порука: »Збогом Јукићу. Поздрав из Хага«. И у изјави »Ферал трибјуну« Јукић је изнео податке о ноћном одвођењу и масовној ликвидацији Срба у Вуковару, што је све учинио Томислав Мерчеп уз благослов државног врха, што је знала и ова данашња власт (посебно наводећи премијера Рачана, те председника и подпредседника Сабора Златка Томичића и Мата Арловића).85

Професор Ладислав Богнер је такође проговорио о злочинима у Осјеку, оптужујући ХДЗ односно Бранимира Главаша. »Ми Осјечани добро се сјећамо да су доласком ХДЗ на власт почела минирања кућа, почела је пуцњава по граду, почео је сејати страх и Срби су одмах отпуштани с посла. Службени полицијски подаци говоре о више од стотину убијених. Овде је током 1991. сваког дана летјела у ваздух једна кућа.«86

Др Стипе Шувар за тадашња збивања – убијања десетина Срба у Сиску каже да се »Ту вјероватно радило о неком плану етничког чишћења Срба, вјероватно, диригованом из Загреба. Нешто слично се десило у Карловцу и Осијеку, јер су сва три града, гдје су Срби били заступљени са преко 20%, таквим поступцима били сведени на минимум. Очито се ишло на стварање атмосфере да што више Срба избјегне из Хрватске. Зато су убијали све, од инжењера до радника на порти, важно је да су само Срби«.87

У сведочењу на Капитол холу у Вашингтону изнет је податак Међународне комисије за нестала лица да је чак 40 000 особа нестало на простору бивше Југославије почев од 1991. године. Чедомир Марић представник несталих Срба из Хрватске изнео је од 6179 погинулих и несталих Срба у Хрватској, њих 61%, или бројем 3904 се налазило у зонама под заштитом Уједињених нација. Вера нашег народа у УН је изневерена«. Он је сведочио у име породица 2824 несталих у Хрватској, чију судбину и сам дели трагајући безуспешно за својим сином. Изнео је чињенице да су Срби почели да нестају у Хрватској 1991. године, одвођењем угледних грађана у Вуковару, Госпићу, Загребу и другим градовима.«88

У оквиру застрашивања српског народа, остајући доследна усташкој традицији, хрватска власт на челу са ХДЗ одмах је насрнула на Српску православну цркву, њене институције и вернике. Већ у октобру 1991. године ухапшено је 20 православних свештеника и владика Лукијан. Оштећено је или уништено око 70 православних цркава. У Сплиту и у другим градовима и селима на зидовима православних цркава исписиване су пароле: »Православни, уби те се«, »Кучкини синови«, »Србе на врбе«, »Клаћемо Србе« итд. У средствима информисања, нарочито на ТВ, као и у непосредним контактима са грађанима, Срби су подсећани на стравичне догађаје и жртве у Павелићевој НДХ. У тој активности поново су се истицали неки католички свештеници, челници ХДЗ и њихови агитатори. Поново је цитирана изјава фра Срећка Перића из Ливна од јула 1941. године, када је у својој проповеди рекао: »Моја хрватска браћо! Пођите и кољите све Србе. Прво закољите моју сестру која се удала за Србина, онда дођите мени а ја ћу на своју душу преузети ваше гријехе.« У истом тону 90-тих година позиване су хрватске жене да убијају своје мужеве Србе. Велику улогу у медијском рату против Срба одиграла је острашћена хрватска усташка емиграција, која је интензивно лобирала код бројних ментора у западној Европи и САД.

85 Политика, 30 јул, 2003. година. 86 Политика, 15 јул, 2003. године. 87 Политика, 26.5.2002. године, »Заборављени злочини у Сиску«. 88 Вечерње Новости, 4. август, 2003. страна 9.

40

Насупрот Хрвата, Срби у дијаспори нису били адекватно организовани нити јединствени, па је помоћ и подршка свом народу била симболична. Та емиграција, нарочито она која је настала одмах после Другог светског рата више је бринула и водила рачуна о политичком животу и борбама у Србији и Југославији, мешала се у унутрашње односе уместо да организовано ради на пружању помоћи свом народу.

Наши људи из дијаспоре, нарочито они који су касније напустили земљу као радна снага, много су учинили у пружању помоћи свом народу. Међу онима који су се посебно ангажовали не само у пружању помоћи већ и организовању дијаспоре су професор Радмила Милентијевић и др Миливоје Милићевић. Професор Радмила Милентијевић као патриота и хуманиста због свог прегорног рада стекла је велики углед у српском народу посебно у Крајини јер се том народу нашла у најтежим временима како у ратним условима тако и у избеглиштву. На том послу сарађивала је, поред осталог, са удружењем Срба из Хрватске СПЦ и другим хуманитарним и патриотским организацијама које су деловале у пружању помоћи напаћеном српском народу.

Опозиционе политичке странке и тзв. хуманитарне организације у Југославији и Србији тежиште своје активности усмеравају у борбу за власт, оптуживање српског народа, за кризу и дестабилизацију земље, занемарујући државне и националне интересе. Сваки објављени злочин над Србима у Хрватској у неким новинама и ТВ емисијама третиран је као »говор мржње«, чиме су се на тај начин ширили негативан однос и неповољно мишљење о српском народу у земљи и иностранству. Таква средства информисања извршила су замену теза – истина је проглашавана за »говор мржње« а извештаји страних агенција па и хрватских приказивани су као злочини српске стране.

Довољно је поменути књигу (832 стране) »Српска страна рата«, у редакцији Небојше Попова да се сагледа »истина« о узроцима и виновницима рата на простору Југославије, посебно рата у Хрватској.

У неким текстовима се не ради о оспоравању права аутора да својим »теоријским научним радовима« и аргументима супротстављају своје ставове режиму, јер је активност опозиције па и научне јавности право на то да износе своје мишљење. Међутим, реч је о томе да се кроз неке текстове ове књиге оптужује српски народ у острашћеној борби против режима, заборављајући при том националне интересе игноришући нанету штету свом народу при чему се свету нуди само једна »српска страна рата«, док аргументи друге стране се не износе, иако се зна да кад је реч о рату, нарочито грађанском, увек морају бити најмање две стране. Износећи »грехове« само српске стране добија се слика о диктатури и ратнохушкачкој концепцији у Србији при чему се занемарује чињеница да је у тој »диктатури« било штампано велики број новина и публикација, приказано на десетине ТВ емисија критикујући власт и режим, а коначно и та књига је писана и штампана у то време. Зар се може оспорити чињеница да је у том »диктаторском« режиму опозиција била на власти у већини великих градова Србије (Београду, Новом Саду, Суботици, Нишу, Чачку итд.). Да је »Српска страна рата« у иностранству имала велики одјек потврђује изјава Драгана Јовановића, новинара »Републике« који тврди: »Ова књига је најпревођеније дело на српском језику у протеклих десет година, незаобилазно штиво за све релевантне међународне научне институције, за дипломате и медије«.«89

По ауторима поменуте књиге све друштвене структуре, од САНУ преко Удружења књижевника Србије, Српске православне цркве до »државних медија« – били су носиоци »говора мржње«. Све што је писала режимска штампа и ТВ углавном није била истина већ пропаганда и средство манипулисања.

Ево једног од низа примера »говора мржње« у српској штампи: »У којој мери је државна телевизија као најутицајнији медиј била злоупотребљавана илуструје и тајно

89 Политика, 13. јануара 2003.

41

снимљен филм о увозу оружја у Хрватској и разговор хрватског министра одбране Мартина Шпегеља са сарадницима. С обзиром на то да увоз оружја није заустављен, иако се за њега знало, (сниматељи ЈНА су направили снимак) не би био сувише смео закључак да је овај догађај управо послужио политичком врху Србије за пропаганду. Требало је јавности пружити очигледне доказе како српском народу прети опасност од хрватског народа.90

Заиста чудан закључак. Аутор се не пита да ли је то тачно и доказано да је снимак веродостојан, како се Хрватска наоружавала, зашто активни генерал М. Шпегељ није осуђен за издају и злочин, зашто то хрватска држава није дозволила? За Р. Вељановског и његове истомишљенике је то »говор мржње«, осуда српског руководства што је користило чињенице у овом случају и обавестило јавност, што је износило низ података о сецесионистичкој и злочиначкој политици Хрватске у процесу припрема грађанског рата.

Да поменемо и ову чињеницу која није саопштена јавности. Председништво СФРЈ је било упознато о каналу за илегални увоз оружја у Хрватску. На тој седници су присуствовали Стипе Месић и Анте Марковић. Преко њих је врховништво Хрватске било одмах обавештено да је илегални канал за увоз оружја из Мађарске проваљен. Председник СИВ-а Анте Марковић је телефоном поручио Шпегељу: »Бјежи ван«, тј склањај се јер ћеш бити ухапшен.91

Подручје у коме су највише долазиле до изражаја лажи, обмане па и амбиције полтронских новинара, који су били на великој цени је медијски рат. У том прљавом рату неки новинари ни на једној страни нису били невини. Напротив, само су односи били неравноправни нарочито у области финансијске и техничке »помоћи« који су за хрватску страну и за оне који су обилато сатанизовали српски народ долазили са стране.

Било је лажних извештаја и емисија са ратишта који су објављивани у Србији. Такви извештаји били су шокантни и очито намењени за подстицање ниских страсти, мржње и освете.. Овом приликом наводимо лажну информацију новинара Вјекослава Радовића у којој је јавио да је 20. новембра у Борову Насељу масакрирано 41 српско дете између 5 и 7. година, што су потврдила и друга средства информисања. Убрзо је демантована та лаж од стране органа ЈНА. Међутим, та вест је имала свој учинак нарочито међу српским народом иако је, објављен лажан податак о злочинима над Србима. Новинар Радовић није сносио санкције већ је и даље остао у својој бранши.92 Међутим, читав тај случај још увек није расветљен.

У поменутој књизи »Српска страна рата« (Радмила Радић стр. 307) има много импровизације, шпекулације и директних оптужби Српске православне цркве као носиоца »говора мржње«.

Чињеница је да је Српска православна црква пружала моралу и материјалну помоћ свом угроженом српском народу у Хрватској. То је прихватила као своју историјску улогу и моралну обавезу нарочито на простору ратних дејстава. Врх Српске православне цркве је полазио од тога да српски народ није агресор, већ жртва агресије, што је била евидентна чињеница, јер је други пут у 20. веку доживео геноцид. Српска православна црква је одобравала одбрану и отпор јер је српски народ бранио своја огњишта на просторима на којима је живео вековима. Српски народ је водио одбрамбени рат уз, како је сматрала Српска православна црква, релативно слабу подршку и помоћ из Србије и Југославије, дијаспоре и фактора међународне заједнице. Српска православна црква се залагала за мир, за политичко решење спора, врло оштро је осуђивала све злочине без обзира ко их је учинио, али је водила рачуна о пропорцијама и узроцима тих злочина. Није могла занемарити да су злочини продукт геноцидне политике етничког чишћења хрватског руководства, док је злочине са српске стране »најчешће тумачила као ексцесе при чему је истицала да су то чинили појединци и групе отуђене од органа власти и легалних војних команди.« У врху Српске 90 Р. Вељановски, Српска страна рата, стр. 622. 91 Према тексту Д. Вилић и Б. Тодоровић, »Зашто су оптужени« 2, »Графомарк«, Београд 2002. страна 80. 92 »Политика«, 21. фебруара 2003. године

42

православне цркве није било јединства нарочито у иступањима оних епископа и свештеника који су долазили из ратних зона и на лицу места присуствовали чињеницама злочина и истеривања српског народа. Не могу се порећи иступања неких књижевника, политичких вођа, и неких других угледних Срба који су били на линији оних архијереја у Српској православној цркви који су сведочили о злочинима над српским народом. Тако нпр. Матија Бећковић, говорећи Србима у Америци каже: »Гроб је највећа светиња и најстарија црква српског народа. Гроб је наша најдража и најупорнија вера, а Вук Драшковић говорећи у цркви Св. арханђела Гаврила децембра 1987. у Земуну, поводом помена Карађорђу, поред осталог даје интервју у којем алудира на речи патријарха Германа приликом освећења цркве у Јасеновцу и каже да је СПЦ доста праштала и да је заборавила како је »Христос знао да плане и гневом, па у Јерусалемском храму и бич да потегне.«93

Нико не може оспорити позиве патријарха Павла и врха СПЦ на мир, преговоре и тражење праведних решења, при чему се увек полазило од хришћанских православних норми и интереса српског народа и православља. Ти апели нису наилазили на одзив католичке цркве о чијој делатности се у српским круговима не говори нити се критикује понашање врха католичке цркве у Хрватској па ни Ватикана. Папа Јован II у тумачењу јеванђеоских моралних категорија, био је веома обазрив, будан и активан али и ажуран, приликом решавања питања везаних за грађански рат у Хрватској. Истицао је толерантност, одговорност, поштовање људских права, што је у пракси било занемарено и изгубљено у медијској кампањи усмереној против српског народа и православља. Мирољубиви и хришћански глас Српске православне цркве се није довољно чуо.

Али је зато српска страна у поменутој књизи изнела своје виђење. Да наведемо неке податке. Часопис »Православље« је поред фељтона о страдањима српског народа у Хрватској током Другог светског рата, покренуо рубрику »Вести са ратишта« у којој су доносиле информације о прогонима српског народа и Српске православне цркве.

Поводом »Састанка ритуалног карактера« између Патријарха Павла и Кардинала Кухарића у Славонском Броду. Кардинал је изјавио да је »Хрватској наметнут рат са одређеним циљем, и он је попримио све окрутније и шире размере.« Патријарх је на то узвратио да се у рат ишло под изговором о високим народним и демократским циљевима.«94

Поводом овог сусрета Р. Радић цитира: »Митрополит загребачко-љубљански Јован коментарисао је касније овај сусрет као покушај Римокатоличке цркве да изрази квалификације догађаја у Хрватској, тврдећи како да је рат наметнут, како се ради о српском тероризму и да је решење у помоћи са стране«.95

У »Православљу« се наводи да је после посете епископа Атанасија и Никанора Глини утврђено »да се Срби свете, да пале куће Хрвата, али тек пошто су изазвани«.96

Активности СПЦ биле су у складу са захтевима за повратак традицији, историји и духовности, чији су симболи били крсна слава, славски колач, свеће, икона и бадњак.97

У поменутој књизи се цитира писмо Патријарха Павла лорду Карингтону из октобра 1991. године у коме се каже: »да због геноцида у прошлости над Србима у Хрватској и савремених збивања на том простору, Срби не могу остати у саставу било какве независне Хрватске, већ морају ићи под заједнички кров са Србијом и свим српским крајинама.«98

Радмила Радић констатује да СПЦ, враћајући се на јавну политичку сцену са друштвене маргине, врло упорно подржава власт, српску политику и националне интересе, што нарочито код неких епископа поприма националистичке карактеристике. У том погледу има места

93 Српска страна рата, страна 276. 94 Исто, страна 290. 95 Исто, страна 291. 96 Исто, страна 291. 97 Исто, страна 284. 98 Исто, страна 291.

43

критици нарочито због оправдања неких ексцеса, који ни мало нису хришћански ни у духу традиције православља. »Остаје отворено питање да ли СПЦ треба да одговара свом позиву на овоме свету као хришћанска или као национална црква, да ли устрајавање на националним опцијама не води СПЦ у јерес звану филетизам.«99

Међутим, и најновији догађаји показују да према Светој столици треба бити веома опрезан, јер она никад не одустаје од своје традиционалне политике и у условима екуменске сарадње хришћанских цркава и лепих речи водећих људи католичке и православне цркве укључујући и посете Папи Павлу II које је извршила делегација Српске православне цркве. На то указује изјава надбискупа Торина на Четвртом међународном конгресу војних ординарија у Ватикану маја 1999. године. Надбискуп набрајајући »мировне иницијативе за заустављање страдања милиона људи на Балкану, које су многи у Србији могли да протумаче као прећутну сагласност Ватикана за ваздушне акције НАТО авијације«.100 То уосталом Надбискуп доследно и констатује: »Надам се да сам успео да вам ставим до знања да, у тренутној кризи Света столица није осудила саму операцију (НАТО), која се одвија на територији Југославије. Зашто? Зато што се то може сматрати изразом права, па чак и дужности да се интервенише. Заиста ниједна држава данас не може да се сакрије иза паравана националног суверенитета да грубо крши људска права чега смо свесни на Косову. Уствари, ово је један од великих напредака међународног права током протеклих година.«101

Индикативно је да шеф ватиканске дипломатије, кардинал Жан-Луј Горан, за седам дана посете нашој земљи током фебруара 2003. године није нашао времена да посети Косово и Метохију.

Да поменемо и овај став Српске православне цркве који је изнео теолог Радован Биговић: »Европи су потребне нова визија и перспектива која би се, између осталог, манифестовала у хармонији и стваралачкој синтези знања и вере, закона и љубави, права и морала, секуларној и хришћанској«.102

Када се реално сагледа улога врха СПЦ и њена делатност у току грађанског рата у Хрватској и кризе у Југославији заиста се тешко може прихватити закључак Р. Радића у књизи »Српска страна рата«.

Чињеница је да политички субјекти не би могли да изврше тако успешну хомогенизацију српског етноса да није било подршке Цркве.103 Врх СПЦ у својим иступањима полази од тога »да српски народ није агресор већ угрожена страна која по други пут у својој историји преживљава геноцид и оправдава рат, сматрајући га одбрамбеним.«...104

У књизи »Српска страна рата« (текст Дринке Гојковић стр. 365) посебно се анализира улога књижевника и УКС који су укључени у српску националну политику, чија су саопштења и изјаве појединих истакнутих књижевника третирани као својеврстан облик насиља »говора мржње«. При том и њихова идеолошка енергија с краја осамдесетих обрнуто сразмерна енергији изложеној у ослобођење од идеологије, којом се Удружење било посветило почетком осамдесетих. »Осамдесете су, сећамо се, у Удружењу започеле прилично снажним продором према демократији. Завршили су, мимо очекивања на супротном крају амплитуде у провалији простог национализма.«105

»Међу произвођачима идеологије који су се 1980-тих налазили на српској јавној сцени, Удружење књижевника Србије (УКС) спада у најватреније. При том је његова идеолошка енергија с крајем 80-тих обрнуто сразмерна енергији утрошеној у ослобођење од идеологије,

99 Исто, страна 304. 100 »Политика« 16. фебруара 2003. 101 Исто, 16. фебруар 2003. 102 »Политика« 11. фебруар 2003. године 103 Српска страна рата, страна 303. 104 Исто, страна 304. 105 Исто, страна 365.

44

којом се Удружење посветило почетком 80-тих. »Отпор идеологији старе власти с почетка деценије деградирао је крајем деценије у помагање нове власти да створи и учврсти нову идеологију.«106

О чему се заправо ради, шта се догодило, да ли је УКС променило своје демократско опредељење или критички однос према власти или су се догодили процеси који их нису могли оставити равнодушним према догађајима у Хрватској.

»Догађаји на Далматинском Косову (прослава 600-годишњице битке на Косову) протумачени су у УКС као директан наговештај да се у Хрватској поново успоставља политика какву је током Другог светског рата према Србима спроводила НДХ«.107 У саопштењу УКС се захтева »да престане злостављање људи који су ових дана спровођени макадамским путевима Далматинског Косова што је подсећало на најгора времена када су и страдали само што су Срби.«. И даље: »Ово најнепосредније повезивање актуелне садашњице са једном од највећих српских трагедија и једном од најтрауматичнијих периода српско-хрватске историје нашло је свој најјачи израз у формулацији Матије Бећковића, председника УКС »Срби у Хрватској су остатак закланог народа«108 Он је још рекао да: »за Француску 7. и јесте и није свеједно што је овог пута реч о Србима. Оглашавали смо се бранећи слободу страдалника због свог имена, своје вере, језика и писма, без обзира о ком је народу реч«.109

Не само Матија Бећковић већ већина српских књижевника Добрица Ћосић, Гојко Ђого, Александар Попов, Радомир Смиљанић, Жарко Команин и други у то време веома изричито указују на опасност за српски народ и на већ дефинисану проусташку политику са јасно израженим последицама (претње, прогони, отпуштање са посла, минирање кућа, паљење имања и убијање). За Д. Гојковић све што је речено од чланова УКС и потврђено као истина о страдању Срба у Хрватској је »говор мржње«. Коме и чему служе »критике« УКС пита се поменута ауторка. У нашој земљи и даље неки »слободни кругови, медији и тзв. хуманитарне, невладине организације упорно настављају са оптуживањем Срба како би се што више њих нашло пред Хашким трибуналом барем као сведоци. Тако је на ред дошао и Добрица Ћосић. Позната »медијска звезда« и личност без икаквих конкретних литерарних и других вредности, острашћена у мржњи према српском народу, Соња Бисерко у часопису »Хелсиншка повеља« од јануара 2003. године бр. 60 пише:

»Позив Хашког трибунала Добрици Ћосићу да се појави као сведок против Слободана Милошевића, уз гаранцију тужиоца да »неће бити ухапшен« за дела која потпадају под јурисдикцију Трибунала пре, током и након разговора« отворио је пролаз за преиспитивање одговорности и оних који су били идеолози ратне политике и ратних злочина«.

У свом чланку »Принудни излазак из сенке«, она констатује: »Ћосић је од самог почетка бранио Меморандум од напада шире југословенске јавности, јер је, по њему, мотив те политичке харанге против Академије био то што је »нацрт Меморандума« убедљиво разоткрио недемократску уставну конституцију, Титове Југославије, утврђену у Уставу 1974. године«, и што »доказује неравноправност српског народа, бирократски и паразитски карактер друштвеног самоуправљања, ограниченост грађанских права и најсвестранију политику титоизма«. Одузимање слободе српском народу на самоопредељење Ћосић сматра најтежом одлуком двадесетог века. Негира да су се Срби борили да би створили »Велику Србију«, већ за државно уједињење, да би живели где и сада живе и били слободни људи и сматра да »свако ко се бори против српског национализма бори и против људске слободе.«

Соња Бисерко оптужује Добрицу Ћосића за командну одговорност за период док је био председник СРЈ и констатује: »Човек који је све време у сенци најзад долази у фокус Хашког

106 Исто, страна 353. 107 Исто, страна 352. 108 Исто страна 382. 109 Исто, страна 381.

45

трибунала...«110 Овде није битна личност С. Бисерко која се обрачунава са Добрицом Ћосићем и његовим присталицама већ клима у Србији у којој се могу без икаквог обзира износити све што је на линији оптуживања српских угледника и српског народа у целини.

Докле ће се у Србији толерисати активност тзв. миротвораца, »демократа и хуманитарних организација«, особа као што су Соња Бисерко, Наташа Кандић, Оливера Ковачевић Вучо, Дринка Гојковић и други које подржава и финансира Хелсиншки одбор, Сорош и наилазе на медијску подршку у нашим средствима информисања, без права других људи који друкчије мисле да равноправно учествују у расправи.

Пред нашом државом и демократском јавношћу предстоји неодложан задатак да се што пре аналитички сагледа и оцени активност тзв. хуманитарних организација, оцене њихови програми и активност тим више што јавна иступања већине тих људи наилазе на неразумевање, негодовање јавности што у основи штети српском народу који се пита зашто и коме служе такви иступи пошто неће донети катарзу и борбу за истину и помирење. То не значи да се не цене оне организације и појединци који су до сада много учинили да се дође до истине о рату у Хрватској који су несебично помогли настрадалом српском народу нарочито оном у избеглиштву.

3. ВОЈНЕ ПРИПРЕМЕ ЗА РАТ

Војне припреме Хрватске биле су усклађене са циљевима политике која се јасно определила за сецесију, оружану побуну и рат. Те припреме биле су добро организоване, планиране и обухватале су све аспекте стварања војне организације. На тим задацима били су ангажовани војни кадрови хрватске националности у систему Општенародне одбране и друштвене самозаштите СФРЈ (ОНО и ДСЗ), посебно Територијалне одбране па и ЈНА, затим полицијске снаге, сарадници у емиграцији и ментори у земљама европске заједнице и НАТО.

а) Стварање оружаних снага

У стварању оружаних снага вођство Хрватске се у реализацији постављених планова користило искуствима Мачекове сељачке заштите пре Другог светског рата. Споразумом Цветковић-Мачек и успостављањем Бановине Хрватске омогућено је Хрватској сељачкој странци (ХСС), крајем 30-тих година прошлог века да под заштитом и уз пуну подршку бановине хрватске власти, развије до тада најмасовнију партијску паравојску-сељачку (градску) самозаштиту. Те снаге формиране су под утицајем и искуством партијске паравојске у Немачкој и Италији у време преузимања власти у овим земљама од стране фашиста. Улога Мачекове заштите је била веома значајна у разбијању војске Краљевине Југославије »због тога није било изненађење њено непријатељско понашање према јединицама Војске Краљевине Југославије у моменту агресије од стране фашистичких земаља, априла 1941. године. Такође није непознато да су већ првих дана окупације Југославије припадници Мачекове Заштите, претходно инфилтрирани заклетим припадницима усташког покрета, извршили прве масовне покоље Срба у околини Бјеловара, (Гудовац), Вуковара (Силаш) и у другим српским селима«.111

Јединице Сељачке заштите послужиле су као језгра у формирању војске НДХ и усташких јединица. Оружје су набавили нападима на војску Краљевине Југославије а део оружја добили су од Немаца. Те чињенице указују на то да су хрватске квислиншке јединице врло брзо добиле релативно добру организацију и оружану силу. Према подацима Генералштаба ВЈ радило се о врло респективној снази од око »200.000 наоружаних људи« 110 С. Бисерко, Хелсиншка повеља, јануар 2003. бр. 60. 111 Бошко Тодоровић и Душан Вилић Зашто су оптужени, друго издање, ГрафоМарк, Београд, 2002. године, страна 66.

46

који су се налазили у формацијама сврстаним у одреде Мачекове заштите.112 Та искуства антијугословенских неофашистичких хрватских снага врло вешто су

кориштена и у припремама у току хрватског Мас-покрета 1971. године. Лидери »хрватског пролећа« планирали су формирање омладинских јединица под хрватским руководством иако је то био противуставни акт. Да би избегао Устав СФРЈ, хрватски врх је у оквиру Министарства унутрашњих послова Хрватске формирао јединице будуће језгро хрватске војске које су формиране у специјалне бригаде наоружане најмодернијим оружјем. Коначно, у Загребу је формиран заједнички штаб Министарства унутрашњих послова и Министарства народне одбране Хрватске што је стварало услове за стварање војних формација политичке странке ХДЗ-а у форми Збора народне гарде (Зенге), баш као што је то радила Хрватска сељачка странка Влатка Мачека. Параформације Зенге биле су формиране у тројке, десетине, водове, чете и батаљоне, диверзантске групе и групе за ликвидацију. Тај процес стварања паравојних формација укључујући и тзв. Народну заштиту нарочито је био изражен у периоду када се на челу Министарства одбране у Хрватској налазио генерал Шпегељ. Он ће о томе записати: »Целокупан напор на развијању и јачању ТО био је вешто покривен општом бригом за стално унапређење оружаних снага СФРЈ чији је саставни део била и ТО, иза које су се криле праве намере сецесиониста.«113

Важно је истаћи два податка: први, да је Републички штаб ТО Хрватске по националном саставу изгледао овако: 84% Хрвата, 10% Срба и 6% припадника других нација; и други, да је у Председништву Хрватске договорено: 1. Одржати и даље развијати ТО СРХ као самостални фактор у искључивој надлежности Председништва СРХ и Заповједништва ТО СРХ; 2. Израдити студију развоја за средњорочно раздобље; 3. потпуно мијењати однос модерног и трофејног оружја свих врста у корист модернога; 4. у заповједном кадру поштовати националну структуру становништва, а на главним местима ТО СРХ треба да буду способни, стручни кадрови хрватске националности и 5. На основу студије развоја ТО и конкретних програма формирати посебан фонд из кога ће се финансирати програмирани развој.

Према генералу Шпегељу исправно је констатовати: »Да се у Хрватској с временом схватало да је ТО СРХ истинска хрватска војска«.114

Стварање и наоружавање хрватских паравојних јединица одвијало се пред очима руководства СФРЈ, при чему су хрватски лидери, нарочито они који су се налазили у врху Федерације, користили перфидне лажи и обмане домаће и светске јавности о својим правим намерама и плановима .

О томе најбоље говори изјава Стипе Месића, у септембру 1990. године, у интервјуу »Борби« кад је рекао: »Не размишљам о отцепљењу, а што се тиче Националне гарде и опште мобилизације Хрватске, око тога има много измишљотина и све то граничи се са фантастиком. Никад, нико ни у Влади, нити у било којој институцији система ниједном речју није поменуо Националну гарду ... Што се тиче Цивилне заштите не ради се о никаквим оружаним одредима« него доиста о цивилним јединицама које ће се укључити нпр, у осигурање или гашење пожара како бисмо убудуће спречили катастрофалне штете које нам наносе пожари, нарочито ове године. Нисмо стварали никакве »специјалне јединице« с намером да их употребимо против српског или било ког народа. То је чиста подвала«.

Тако је говорио Стипе Месић припремајући се за место председника Председништва СФРЈ, док су се у Хрватској стварале паравојне формације у оквиру ХДЗ. Формирање 112 Исто стр. 67. 113 Мартин Шпегељ, Сећање војника, издање »Знање«, Загреб 2001 стр. 72-74. 114 Исто, стр. 74.

47

паравојних и параполицијских снага и њихово ангажовање почело је одмах након доласка ХДЗ на власт. Енормно су повећане полицијске снаге (око 100 хиљада људи у полицији), формиране партијске паравојне формације (ЗНГ) као, језгра будуће војске. Обука је поверена немачким војним и полицијским стручњацима.

б) Наоружавање

У наоружавању релативно великог броја борбених састава (преко 100.000 људи) Хрватска се нашла пред озбиљним задатком, што није могла решити без отимања оружја из Територијалне одбране и ЈНА, без помоћи из иностранства од оних држава које су подржавале сецесију. Због тога су водећи људи ХДЗ и Хрватске кренули у свет да обезбеде поред политичке и финансијску помоћ код државних институција, међународних »хуманитарних« организација и обавештајних служби.

Фрањо Туђман је већ 1988. године, тајно, боравећи у Немачкој, имао састанак са канцеларом Колом, кад су се, између осталог, договорили о испоруци оружја за Хрватску. Фрањо Туђман се такође, у априлу 1991. године, након победе на изборима, инкогнито састао у Бону са министром иностраних послова СР Немачке Геншером, где су се договорили о ангажовању Немачке око наоружавања хрватске војске.115 Мартин Шпегељ сведочи да је још октобра 1990. године »први пут« путовао у Мађарску ради набавке оружја.116

Хрватска је набавила оружје из великог броја земаља: Немачке, Аустрије, Мађарске, Аргентине, СССР и других бивших социјалистичких земаља у којима се налазио велики број врста оружја без одговарајуће контроле.

Међународна јавност је била упозната са наоружавањем Хрватске и опасностима које произилазе из таквог процеса.

Познати румунски песник и сенатор Андријан Паунеску изнео је пред европску јавност податке о кријумчарењу оружја из Мађарске за хрватску војску. Ти подаци у Европи су заташкани, што је био знак за Хрватску да истраје у својим настојањима да се што боље наоружа. Сенатор Паунеску је рекао како добро зна да се 20. октобра 1990. године тадашњи министар иностраних послова СФРЈ, иначе Хрват, у пратњи једног генерала састао у Будимпешти са мађарским премијером и шефом дипломатије Гезом Јесенским. Тада су уговорене мађарске испоруке велике количине свакојаког оружја Хрватској и то по двоструко нижој цени од тржишне. Паунеску је нагласио да је било речи »о испоруци 24.000 калашњикова, 42 милиона метака, 480 противавионских ракета, 48 лансирних рампи о великој количини антитенковског и другог оружја«.117

Међународна заједница, укључујући УН, односно њен Савет безбедности, није адекватно ни на време реаговала на наоружање Хрватске, тако да је тек 25. септембра 1991. године донета одлука о ембаргу. У одлуци стоји да »све земље у циљу успостављања мира и стабилности у Југославији одмах примене општи и потпуни ембарго на испоруку свих врста оружја и војне опреме Југославији све док Савет безбедности не буде донео коначну одлуку уз консултацију са Генералним секретаром и Владом Југославије«. (Тачка 6. Резолуције).

Међутим, илегални увоз оружја у Хрватској почео је годину дана пре одлука Савета безбедности, тако да је део посла већ био завршен.

Војска је створена и добро наоружана. На стадиону у Загребу 28. маја 1991. године одржана је парада хрватских оружаних

снага уз смотру коју је извршио врховник Фрањо Туђман. То је био додатни подстицај Хрватској да појача своју активност на даљем јачању и учвршћењу јединица, стварању тактичко-оперативних команди из састава те, распореду снага према доктринарним начелима 115 Ђуро В. Радић Зборник радова, стр. 390. 116 »Глобус«10. јуна 1995. године 117 »Политика« 21.2.2002. године.

48

и оперативним плановима. Претходно је извршена реорганизација полицијских снага, њихово бројчано повећавање у складу са плановима оперативног и тактичког усклађивања борбених дејстава. »У оквиру те реорганизације формирано је 18 полицијских управа, али тако распоређених да су покривале целокупну територију СР Хрватске, укључујући и територије Српске Крајине. Такође је било предвиђено и формирање 10 полицијских бригада тројног батаљонског састава, укупног бројног стања (активни и резервни састав) од око 70.000 људи. Уз 6850 припадника специјалних полицијских снага било је и око 13.000 људи у допунском и резервном саставу, махом активиста и присталица ХДЗ-а, укупан број људства у тзв. полицијским снагама достигао је 100.000 људи.«118

Стручно оспособљавање јединица и команди спровођено је уз директну подршку и непосредно учешће »пензионисаних« америчких генерала и других стручњака НАТО. Одмах по формирању, те бројне паравојне формације, заједно са добро обученим полицијским јединицама, кренули су у чистку српских села од »четника« и заузимање полицијских станица у српским општинама; почели су опкољавати касарне, и угрожавати животе војника, старешина и њихових породица.

V СЕЦЕСИЈА ХРВАТСКЕ – CASUS BELLI

Правна наука под сецесијом подразумева стварање нове државе силом или претњом употребе силе без сагласности дотадашњег суверена. Главни аргумент на који се Хрватска позивала приликом отцепљења од СФРЈ био је право на самоопредељење, зајамчено Повељом УН (члан 1. и 55). Међутим, током целог постојања УН ово право се никад није применило, ни тумачило као основ за разбијање државе чланице УН. »УН нису никад прихватиле нити прихватају начело сецесије своје чланице«, још 1970. године, је констатовао Генерални секретар УН У Тант. Његово тумачење је било логично и државотворно, јер би остварење таквог права унело општи хаос у Међународну заједницу и довело до комадања и разбијања великог броја држава чланица УН, пошто има велики број држава са већим националним мањинама код којих би се подстицао сецесионизам и сепаратизам.

Своју државну независност Хрватска је прогласила злоупотребљавајући право на самоопредељење, што је учинила и кршењем Устава СФРЈ из 1974. године. У члану 5. Устава пише да се »границе не могу мењати без сагласности свих република и аутономних покрајина«. Међутим, хрватски Сабор 1990. године доноси нови Устав којим се Република Хрватска проглашава националном државом хрватског народа. Референдум о отцепљењу Хрватске од СФРЈ одржаном 19. маја 1991. године, за самосталну и суверену Хрватску гласало је 94,17% грађана изашлих на изборе. Хрватски сабор је 8. октобра 1991. године донео одлуку о раскидању државно-правних веза са и прогласио самосталност Хрватске.

Разбијање СФРЈ и планови за сецесију добро су организовани нарочито у комплоту између Словеније и Хрватске. Пакт против СФРЈ још 20.01.1991. године су потписали министри Словеније и Хрватске Јанез Јанша, Игор Бавчар, Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, у којем поред осталог стоји:

1. »Прогласити потпуну самосталност двеју република и опозвати све своје представнике из органа Федерације;

2. Прекинути свако финансирање Федерације; 3. Обавестити Вијеће сигурности Организације Уједињених нација и захтијевати

интервенцију мировних снага; 4. Позвати држављане обију република (старјешине, цивилно особље у служби ЈНА и

војнике) да напусте ЈНА; 5. Заплијенити сву имовину Федерације на својој територији;

118 Б. Тодоровић, Д. Вилић, Зашто су оптужени, стр. 138.

49

6. Прекинути свако снабдијевање команди, јединица и установа ЈНА.119 Очито да је издаја водећих људи у Федерацији из Хрватске и Словеније била евидентна. То што се тиче Хрватске потврђује понашање Стипе Месића у својству председника

Председништва СФРЈ, затим Анте Марковића председника СИВ-а, и Будимира Лончара савезног министра иностраних послова, да не помињемо генерале Антуна Туса, Јанка Бобетка, Мартина Шпегеља и друге.

»За нападе на војне транспорте је знао и Туђман и одобравао их је. Одобравао их је и Стипе Месић, тада актуелни председник Председништва СФРЈ и први међу осмочланим врховним командантом. Када га је телефоном у Загребу о свему обавестио заменик савезног секретара за народну одбрану Стане Бровет, одговорио је са само њему својственим цинизмом да »Те нападе вероватно врше четници«.120

Стипе Месић се после хвалио Туђману шта је рекао генералима из Београда, потврђујући му своју оданост у спровођењу планова сецесије.

Слично Месићу понашао се и федерални премијер Анте Марковић који је, у својству председника СИВ-а оспоравао финансијска средства за ЈНА. Њему се приклонио и Будимир Лончар. То се посебно види из садржаја из телефонског разговора тадашњег председника Владе Хрватске Фрање Грегорића са Антом Марковићем септембра 1991. године.

Грегорић је саопштио Марковићу да су у Врховништву одлучили да се функционери одмах повуку са дужности у Федерацији, а затим »ћемо Армију најурити из Хрватске . На ово му је Марковић одговорио: »Нисмо се тако договорили код Туђмана. Лончар ће досадашње ставове Савезног секретаријата за иностране послове ревидирати у УН у корист Хрватске, а управо му предстоји одлазак у Њујорк. А са војском такође не треба журити. Треба од ње што више узети па је онда протјерати. Ја остајем овдје док се то све не заврши у корист Хрватске«121

Инострани фактори, пре свега ментори и помагачи сецесије Хрватске, својим лицемерним понашањем, кршећи све норме међународног права и Повељу УН планирали су сецесију Хрватске, а самим тим изазвали грађански рат.

Интернационализацију југословенске кризе иницирали су водећи људи у Федерацији који су заступали Републику Хрватску и на тој основи ушли у сарадњу са факторима Међународне заједнице. Према сведочењу др Бранка Костића, члана тадашњег Председништва СФРЈ, у условима блокаде тог колективног шефа државе, Председништва СФРЈ позив Европској заједници да учествује у југословенској кризи неовлашћено и на своју руку упутили су Анте Марковић и Будимир Лончар. Овај кључни сведок наводи: »Ово вријеме искористили су Анте Марковић и Будимир Лончар да анимирају Европску заједницу и да јој буквално предложе да се умијеша у разрешавање југословенске кризе, чак и у избор предсједника Предсједништва СФРЈ. О томе сам обавијештен од господина Хенрија Вејнанса, предсједника Европске заједнице. О томе постоји стенограм у документацији бившег Предсједништва СФРЈ.«122

Врло брзо се показало да је позив за долазак »министарске тројке« уствари био део сценарија за разбијање Југославије. Коначно, европска политичка сцена је, нарочито у периоду 50-60-тих година, била позната по позивима за интервенцију (пример Мађарске 1956. и Чехословачке 1968. итд.).

Интервенција »министарске тројке« Европске заједнице као и других комисија и делегација за »помоћ« Југославији завршила се одлуком Бадентерове комисије која је верифицирала сецесију Хрватске, односно Хрватска је призната иако није реализовала обавезу да пре признавања независности мора регулисати положај Срба у Хрватској. Свима

119 »Злочини и жртве злочина«, »Војска«, 26.2.1992. године. 120 Зашто су оптужени, стр. 211 121 Исто стр. 112. 122 Исто стр. 78

50

је било познато да су Срби у Хрватској одувек имали статус конститутивног народа, сем јасно, за време Павелићеве НДХ. И поред тога Бадентерова комисија је, противуставно и против принципа УН и обичајног права, донела одлуку о нестанку СФРЈ, што је историјски преседан. На такву одлуку је реаговало Председништво СФРЈ, али без резултата, а исто су урадили истакнути домаћи и светски правни стручњаци.

Хрватски Сабор је 5. децембра 1991. године опозвао Стипу Месића из Председништва СФРЈ. Кад се вратио у Загреб, пред заступницима Сабора је изјавио: »Хвала што сте ми указали повјерење да се борим за интересе Хрватске у овом сегменту који ми је био додијељен. Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема«. Тим поступком је прекршио Устав СФРЈ и извршио акт велеиздаје.

Руководство СФРЈ није могло остати равнодушно према сецесији Хрватске, поготово што се тај процес одвијао противуставно, нападима на Србе и жртвама тог народа. На састанку у Београду са председником Председништва СФРЈ др Бориславом Јовићем, делегација Срба из Крајине упознала је Председништво са великом угроженошћу и страдањима Срба у Хрватској, са амандманима на Устав СР Хрватске по којима су Срби изгубили право конститутивног народа чиме су угрожена њихова људска права и егзистенција. Делегација је такође захтевала заштиту од хрватских полицијских паравојних формација које су биле веома агресивне у спровођењу својих задатака, претњи и притисака на српско становништво. Председник Јовић је обећао да ће Председништво, у случају опасности од избијања међунационалних сукоба, »користити сва уставна права и употребити сва средства да се сукоби спрече и онемогуће«.

Председништво СФРЈ се у више наврата – уз вербалну, али и лицемерну подршку међународних фактора – залагало за миран излаз из кризе. »Између рата и мира Председништво СФРЈ је неподељено и категорично за мир и демократски расплет југословенске кризе. Све се то може постићи миром«.123

Међутим, сецесионистичко руководство Хрватске се оглушило на апел Председништва СФРЈ, настављајући да, полицијским и војним акцијама, оствари планове сецесије.

У вези са драматичном ситуацијом у кризним жариштима у Хрватској, која је претила да прерасте у општи рат, Председништво СФРЈ се поново, 26.7.1991. године, огласило захтевом: »За хитан прекид ватре и непријатељства, као предуслова хитног тражења политичког решења. То подразумева престанак са нападима на српска и хрватска насеља, објекте органа унутрашњих послова и објекте и припаднике ЈНА. Прекид ватре захтева да се оружани састави Републике Хрватске не упућују у кризна подручја у којима живи већинско српско становништво«.124

У тим судбоносним данима, руководство Србије закључује: »Србија сматра својом обавезом да свим демократским средствима помаже Србе у Хрватској у интересу заштите њихових људских и грађанских права и њихове егзистенције«. У писму Председништва СР Србије Председништву СФРЈ се констатује:

»1. Да настала криза најречитије говори да се проблеми у Југославији не могу решавати административним поправкама постојећег Устава, већ се мора што пре донети нови Устав Југославије коју треба да сачињавају југословенски народи који желе да живе заједно у миру и слози.

2. Да у Председништву СФРЈ треба да се убрзају започете припреме за доношење Закона о отцепљењу којим треба да се омогући оним народима који желе да иступе из Југославије да то учине на миран начин не повређујући интересе народа који остају у југословенској заједници. У том смислу Председништво СР Србије сматра да је народни референдум једини пут остварења права на самоопредељење и да га треба санкционисати посебним законом.« 123 Зборник докумената ГШ, стр. 324. 124 Исто, стр. 334.

51

Међутим, Хрватска је игнорисала све те сугестије оба председништва, јер се определила за сецесију коју је могла остварити само ратом. То је, уосталом, врло јасно истакао Фрањо Туђман у цитираном говору на Јелачићевом тргу.

Зашто се хрватско руководство на челу са Фрањом Туђманом определило за рат, када је Хрватска на дипломатском плану, подршком својих ментора Немачке и САД, већ остварила независност што је коначно потврђено и у организацији УН? За хрватско руководство није био циљ само независност Хрватске, оно је желело етнички чисту хрватску државу, што је значило обрачун са српским народом. У августу 1991. године, Фрањо Туђман је позвао све Хрвате да буду спремни за општи рат и изјавио: »Српско питање у Хрватској биће ријешено тек онда када број Срба сведемо на 3% у укупном пучанству. Ако дође до рата ниједном Србину у Хрватској не гарантујем сигурност.«.

О геноцидним идејама и плановима Фрање Туђмана сведочи највећи живећи хрватски сликар Едо Муртић који каже да је Туђман приликом посета његовом атељеу одушевљено почео причати о томе »да хрватски народ крвљу мора добити своју државу, да ћемо ми (он с ХДЗ-ом) направити оно што Павелић није успео направити 1941. године, да ће 50% Срба морати спакирати кофере и одселити, а осталих 50% или постати Хрвати или нестати! Рекао сам му да је луд, да се мора лијечити и од тада прекинуо било какав контакт с њим.«125

VI РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ПРАВО НАРОДА НА САМООПРЕДЕЉЕЊЕ

Република Српска Крајина (РСК), као држава, створена је у сложеним условима разбијања СФРЈ, сецесије Хрватске и непосредног угрожавања националних права и егзистенцијалних интереса српског народа. Она је држава Срба који су као народ на простору Хрватске имала своје историјско утемељење у Војној крајини, у којој су вековима имали национална, верска, политичка и друга права.

Статус равноправног народа Срби у Хрватској стекли су још у Аустроугарској монархији и били цењени и уважавани припадници државе. Тај континуитет је трајао све до 90-тих година прошлог века, односно до дубоке кризе југословенског друштва. Државност и континуитет је био прекинут и анулиран само у тзв. НДХ. Међутим, због масовног учешћа у народноослободилачкој борби против фашизма то право му је враћено на заседању ЗАВНОХ-а у Топуском, када је истакнута улога српског народа као носиоца устанка и антифашистичке борбе у јединицама НОВ у прве три године рата.

1. ИСТОРИЈСКО ПРАВО

У свом историјском постојању Срби су били потпуно равноправни са хрватским народом и заједно са њим учествовали у борби за заједничке интересе против страних утицаја – Мађара, Немаца, Италијана и других. У демографском погледу српски народ је у неким просторима Хрватске био доминантан. Тако нпр., према попису становништва из 1851. године Срби у Далмацији чинили су 88,92% становништва, а у Лици, Банији, Кордуну и већем броју села у Славонији имали су такође већину.

Поред геноцидног прогона и убијања Срба, ипак је у време стварања хрватске државе на челу са ХДЗ српски народ по броју становника, а нарочито по катастарском власништву земљишта, имао право да остане конститутивни народ а не национална мањина. Да укажемо на неке демографске чињенице.

По попису становништва СФРЈ из 1991. у СР Хрватској регистровано је 581.663 или

125 »Идентитет« бр. 61, фебруар 2003. године

52

12% Срба, што је више од 7% што се рачуна као граница за квалификацију народа као националне мањине. Ако се пак броју тих Срба дода 294.381, или 6,1% грађана Хрватске који су се на попису 1991. године изјаснили као Југословени, или оних који се нису изјаснили у националном смислу, а зна се да су то у највећем проценту били Срби, онда се може закључити да је број Срба у Хрватској прелазио једну петину односно 21% укупног становништва. Према томе, по таквом етно принципу српски народ у Хрватској није могао бити национална мањина.

»Тек после насилног отцепљења од Југославије и масовног геноцидног прогона већине тамошњег становништва српске националности, на попису 2001. године, независно од свих манипулација и злоупотреба у и око овог значајног посла, Државни статистички завод РХ, макар и са закашњењем, морао је да констатује да је коначно постигнут тај давнашњи циљ хрватских сецесиониста и шовиниста, – самостална и етнички чиста Хрватска. Према објављеним резултатима, на дан пописа 31. марта 2001. године, број становника Хрватске износио је 4.437.460, од чега се као Хрвати изјаснило 3.977.171 грађанин, односно 89,63%. Тиме је у јеку европских и глобалних интеграционих процеса и громогласних заклињања у принципе мултиетничности и мултикултуралности, Република Хрватска постала етнички најчистија држава новог светског поретка. Фрапантност податка према коме је процена српског становништва у Хрватској са 12 или 21% за десет година (1991–2001) спао на свега 4,54%, не може се објаснити Гранићевом изјавом да су »Срби у Хрватској скупо платили Милошевићеву политику Велике Србије и агресије на Хрватску у којој су дијелом били и сами укључени« (особито Срби на окупираним подручјима), што Анте Гранић наводи као саборски заступник и председник Демократског центра Хрватске у »Националу« 25. маја 2002. године«.126

У току спровођења сецесије и кризе у Хрватској, Срби у Крајини су, готово у исто време кад и Хрвати, прогласили своје отцепљење, определили се да заштите своје интересе и животе од геноцидне хрватске власти и остваре своја исконска права. Они су 21.5.1991. године одржали референдум у Хрватској о отцепљењу Хрватске од Југославије и определили се да остану у оквиру Југославије и да успоставе своју државност.

На референдуму, који је на подручју Крајине одржан 12. маја 1991. године, 98% бирача изјаснило се за остајање у Југославији. На тај начин је изражена политичка воља народа у конституисању РСК. Коначно, између сецесије Хрватске од СФРЈ и Српске Крајине од Хрватске постоји нераскидива логична веза, јер ако се сецесија Хрватске може оправдати онда је поступак српског народа у Хрватској такође легитиман. До рата је заправо и дошло што су вође хрватског народа биле убеђене у то да само њихов народ има право на сецесију, на независност и државност, а да то право немају Срби. Међутим, РСК је створена као легитимна и легална држава са свим елементима државне организације. Има своју територију, народ који вековима живи на том простору, легално изабране органе власти, председника, скупштину, владу, успостављену војну и полицијску организацију и структуру. То значи да је РСК имала законодавну, извршну и судску власт, која је настала у пракси борбе и отпора хрватским властима. Република Српска Крајина је трајала и дејствовала у времену од 19. децембра 1991. године до маја 1995. године.

2. МЕЂУНАРОДНИ ЛЕГИТИМИТЕТ

Република Српска Крајина има и свој међународни легитимитет – констатује др Коста Чавошки. То је остварено Венсовим планом којим се признаје »фактичко постојање Републике Српске Крајине«. Исто тако, споразумом о прекиду ватре између РС Крајине и Р. Хрватске практично је легализовано стварно стање на терену и призната је постојећа линија

126 Према тексту Б. Тодоровић Д. Вилић »Зашто су оптужени« стр. 55.

53

раздвајања хрватских и српских оружаних снага која је затечена 29. марта 1994. године, односно линија разграничења између две државе. Професор Чавошки закључује: »Нема никакве сумње да је овим споразумом даље утврђен међународни статус РСК«.127 План Z-4 такође иако је тај докуменат био подвала хрватских власти, САД и других фактора Европске заједнице – потврђује међународни статус РСК. Наиме, хрватска средства информисања су лансирала вест у земљи и иностранству да су Срби одбили план Z-4 што није тачно. Чињенице говоре супротно: председник РСК Милан Мартић био је јасан да се план Z-4 не прихвата данас – али да »ћемо бити спремни не само да прихватимо план Z-4 већ и да о његовом садржају отворено разговарамо, прво са амбасадорима, а онда са руководством Хрватске, али тек онда кад Савет безбедности УН донесе резолуцију о новом мандату УНПРОФОР-а.«128

Дакле, Срби су били спремни да прихвате план Z-4 али да претходно о њему разговарају, док су у исто време Хрвати већ усвојили оперативни план распореда снага и средстава за војну операцију »Олуја«.

3. ОРГАНИЗАЦИЈА ОДБРАНЕ

У условима грађанског рата РСК је посебну пажњу посветила одбрани народа и своје територије, јер је народ био изложен насиљу сваке врсте па и сталним нападима у већ отпочетом грађанском рату ког је започела Хрватска. РСК је стварала сопствене оружане снаге одговарајуће командне структуре и доктрину одбране. Основне снаге у одбрани биле су полицијске снаге, јединице ТО, а након повлачења ЈНА створиле су своју Војску РС Крајине састављену од ТО, војника и старешина бивше ЈНА који су били пореклом из Крајине и Хрватске, а остали на тој територији или се вратили као добровољци да помогну свом народу. Старешински састав Војске РСК створен је на истим принципима на којима су стварани војни кадрови у Хрватској и осталим републикама претходне СФРЈ. У оквиру Војске РСК деловале су и добровољачке јединице чија величина и ефекти у борбеним дејствима нису били одлучујући, иако се о њиховој улози и активностима у средствима информисања давала несразмерна пажња, док се о сличним јединицама укључујући и припаднике Легије странаца које су деловале у хрватским оружаним снагама мање пише и говори..

С обзиром на своје људске и материјалне потенцијале, доктрина Војске РСК определила се за одбрану територије и заштиту народа. Она се није могла определити за рат са Републиком Хрватском јер за то није имала ни снага ни средстава, однос снага је био далеко на страни Хрватске. Одбрана своје територије никако није значила окупацију, како је то третирало руководство Хрватске и њихови ментори у домаћој и страној штампи. Игнорантска формулација »балван револуције« од самих хрватских званичника сама по себи говори о одбрани, а не о агресији или окупацији сопствене територије. Војска РСК, иако је наследила део оружја од бивше СФРЈ и помоћ из матице Србије, имала је огромне тешкоће у наоружавању и снабдевању свим борбеним и материјалним средствима. Поготово ако се материјално-техничке и борбене могућности РС Крајине упореде са количином оружја и начином његове набавке за војску Р. Хрватске.

Коначно, преглед борбених дејстава недвосмислено показује да Војска РСК није изводила војне операције ширих размера, поготово на већа насељена места и градове Хрватске. Доктрина одбране РС Крајине определила се према конкретној ситуацији у датим условима у време дејстава ЈНА у раздвајању зараћених страна, а касније улогом Венсовог плана односно УНПРОФОР-а чији је задатак био да се стварањем »заштићених зона« обезбеде заштита и сигурност српског народа. У такву улогу снага УНПРОФОР-а велике наде је полагало руководство РС Крајине, рачунајући да ће међународне снаге испунити своје 127 Проф. др Коста Чавошки »Република Српска Крајина« стр. 20. 128 »Вечерње новости« од 19. јануара 2003. г.

54

обавезе и спречити нападе хрватских јединица. Међутим, међународне снаге не само што нису извршиле свој задатак заштите локалног

српског становништва већ су сарађивале са хрватским снагама што их је подстицало на оружане акције, нарочито дрске насртаје на слабо наоружане српске јединице и незаштићен српски народ. Снаге УНПРОФОР-а сарађивале су са хрватским руководством и у области обавештавања о распореду и покретима српских снага, што је омогућавало да хрватски борбени састави неопажено прелазе на српску територију и на такав начин појачавају акције својих војних и полицијских јединица.

VII ЈНА У ГРАЂАНСКОМ РАТУ У ХРВАТСКОЈ

1. ПОЛОЖАЈ ЈНА

Хрватско руководство је проценило да је ЈНА највећа препрека за остварење »државно правних интереса« – стварање независне, национално етнички чисте државе. Зато је обрачун са ЈНА планиран детаљно и осмишљено, уз издашну помоћ и подршку ментора из иностранства. Хрватско руководство је закључило да из сукоба са ЈНА може изаћи као победник само уз страну војну интервенцију.

»Основ за таква очекивања врховништво је налазило у чињеници што су у НАТО-у биле формиране интервентне снаге, управо намењене кризним жариштима у Европи, затим што је ситуација у СССР у то време омогућавала западним силама да без већег ризика преузму такав корак и на Балкану и, коначно, што се војни врх ЈНА очигледно колебао око своје улоге у очувању територијалног интегритета Југославије«.129

Полазило се од сазнања о изворима притисака на ЈНА нарочито из САД које су оспоравале право и обавезе ЈНА да брани државне границе и штити земљу од унутрашњих претњи и делатности нарочито тероризма. Наиме, у Уставу и доктринарним документима је врло јасно утврђено: »Југословенска народна армија, као ударни део јединствених оружаних снага и заједно са Територијалном одбраном је ослонац другим снагама општенародне одбране и друштвене самозаштите у обављању њихових одбрамбених задатака. Намењена је за вођење оружане борбе на читавом југословенском ратишту у условима било које агресије на СФРЈ. Југословенска народна армија у миру одржава висок степен борбене готовости по безбедност СФРЈ«.130

Међутим, међународни фактори Запада, нарочито утицајне политичке и јаке лоби групе у САД нису признавале таква опредељења и обавезе ЈНА, чиме су се практично мешале у унутрашње ствари Југославије нарочито на њену безбедност и одбрану.

У вези с тим професор С. Вудворд констатује: »Сенатор Денис Деконсини (демократа из Аризоне) и члан Представничког дома Стени X. Хојер (демократа из Мериленда), председник и копредседник Америчке хелсиншке комисије, послали су следећи телеграм председнику Југославије Борисаву Јовићу: »Постоје многобројни извештаји о претећим покретима Југословенске армије у Хрватској, а нарочито у загребачкој области. Дубоко смо забринути због могућности да војне снаге буду употребљене у тој републици, што бисмо као представници Америчке комисије за безбедност и сарадњу у Европи сматрали противном циљевима Хелсиншког завршног акта и других докумената ОЕБС-а, укључујући и Париску повељу за Нову Европу, коју сте потписали прошлог новембра. Војна сила не може обезбедити праведно и трајно решење југословенске кризе. Ми од вас зато захтевамо да наредите заустављање сваке планиране војне акције у Хрватској или у било којој другој републици и да потврдите своју приврженост мирољубивом и озбиљном дијалогу, као и да

129 Б. Тодоровић, Д. Вилић »Зашто су оптужени«, 2. изд, стр. 101. 130 »Стратегија оружане борбе«, изд. Генералштаб ЈНА, Београд, 1983, страна 113.

55

упозорите и све остале да учине то исто.«131 Полазећи од таквих оцена и ставова, Ф. Туђман се већ у јуну 1990. године састао са

амбасадорима САД и СР Немачке и од њих добио »зелено светло« за сецесију. О улози и активностима ЈНА у грађанском рату – у условима вешто вођеног медијског

рата против СФРЈ, ЈНА и српског народа има много шпекулација, тенденциозних оцена, политикантских интрига обмана и лажи домаће и светске јавности. О оцени улоге ЈНА и начина њеног дејства игноришу се документација ЈНА, сведочења учесника и чињенице са ратишта. Напади на ЈНА се користе за развијање мржње према њој; у Хрватској се оптужује као агресор и окупатор а у Србији се критикује за недоследност и неспособност, а у неким срединама и за издају због тога што није заштитила српски народ и спречила грађански рат.

Чињеница је да ЈНА није извршила своје уставне обавезе, није сачувала територијални интегритет СФРЈ, није спречила грађански рат нити заштитила угрожене народе, пре свега српски народ у Хрватској.

За то постоје дубоки разлози у општој кризи југословенског друштва, организацији и доктрини оружаних снага СФРЈ, пре свега ЈНА, променама у свету и у нашем окружењу. О томе постоје бројне анализе, оцене и објашњења у земљи и иностранству. Професор Сузан Вудворт изражава велико чуђење да се Југославија распала уз тежак крвави рат, мада је била најближе европским процесима интеграције и земља са најразвијенијим људским правима и слободама од свих других земаља источне Европе. Она констатује: »Југославија се није одржавала Титовом харизмом, политичком диктатуром или сузбијањем националних осећања, већ захваљујући сложеној равнотежи на међународној арени и мешавином економског и политичког система који су обезбеђивали државну заштиту, социјалне и економске равноправности као и суверености подељеној између нација«.132

У кризној ситуацији Југословенска народна армија се определила за федералистички став, уздајући се у свој систем одбране, федералну армију, Територијалну одбрану република и општина. Међутим, ЈНА је била спречена да обави ту своју дужност заштите федерације и спречавања грађанског рата. О томе веома речито сведочи лорд Д. Овен који у својој књизи »Балканска одисеја« каже: »Југословенској народној армији није било дозвољено да одигра своју улогу у одбрани државе чију је оружану силу представљала и чијим важећим уставом је на ту улогу била обавезна.«133

ЈНА није могла да избегне судбину Југославије – политика је водила друштво и државу ка расулу – укидање државе водило је и укидању Армије, иако је постојало веровање да ЈНА по својој снази и југословенском опредељењу па и угледу у народу (што је била велика заблуда кад се радило о Словенији, Хрватској и Космету – народима сем Срба и опредељених Југословена). О улози и могућности ЈНА да очува земљу има много мишљења која захтевају полемичку расправу, нарочито она која су у сагласности са »теоретичарима« који ЈНА оптужују за рат па и за агресију. Тако др Мирослав Хаџић, пише: »Гарантујући грађанима мирно разрешење југословенске кризе и спречавање унутрашњег рата, посредно су олакшали (поспешили) појединачно и групно кокетирање са национализмом и ратом;

– идеолошким, у крајњој линији егоистичким третманом ЈУ-кризе олакшали су инсталирање ауторитарних режима и поспешили његово национално легитимисање;

– пристанком на ратну алтернативу, грађане Југославије су оставили без домовине и превели их у једнонационалне државе;

– употребом Армије за циљеве српског режима трауматизовали су физички и психички све несрпске народе друге Југославије;

– просрпским превођењем ЈНА злоупотребили су свој потчињени састав, и – тобоже штитећи српски народ, генерали су помогли његово увођење у рат и олакшали

131 С. Вудворт, Балканска трагедија, страна 426. 132 Исто, страна 32. 133 Б. Т. и Д. В. »Зашто су оптужени«, страна 217.

56

злоупотребу траума из његовог историјског памћења – ратом су му омогућили псеудокатарзу (на милион историјских рачуна) и поново га трауматизовали«.134

Колико су ставови »генералске елите« криви за грађански рат, треба наћи прави одговор као и на питање колико су поменути ставови М. Хаџића у складу са следећом његовом констатацијом: »Након неуспеха уставног удара« војни врх се писмом Председништву оградио од даљњег тока ЈУ-кризе и множења паравојних формација.135

Ево шта се каже у писму Врховне команде. Пошто Председништво СФРЈ, у својству врховног команданта ОС »није прихватило

предлог Штаба ВК да се предузму одговарајуће мере које би гарантовале спречавање међунационалних оружаних сукоба и грађанског рата и осигурање услова за миран, демократски и на Уставу законима заснован расплет југословенске кризе«, Штаб ВК у саопштењу констатује: »Сходно својим уставним обавезама и одговорности оружаних снага Штаб ВК, као највише стручно и професионално тело у области руковођења и командовања оружаним снагама, извршило је свестрану процену настале ситуације и могућих последица саопштава следеће:

Прво, ЈНА ће поуздано обезбедити границе СФРЈ од свих облика угрожавања и нарушавања све док се не постигне или ступи на снагу евентуални договор о промени граница у складу са Уставом СФРЈ.

Друго, ЈНА ни под којим условима неће дозволити међунационалне оружане сукобе и грађански рат у Југославији.

Треће, у решавању међунационалних, међурепубличких и међустраначких спорова неће се дозволити употреба силе са било које стране укључујући и рушилачке демонстрације. Друштвени проблеми и спорови морају се решавати искључиво политичким средствима«.136

У ставовима Врховне команде се, дакле, констатује да будући, нису обезбеђени неопходни услови и претпоставке за разоружавање свих формација ван легалних, јединствених оружаних снага, Југословенска народна армија не може сносити одговорност за даље евентуално наоружавање грађана и њихово организовање на било ком делу југословенске територије.

Да ли за то одговорност сноси Врховна команда или политичка руководства држава пре свега република, – нарочито оних сецесионистичких, које су биле практично права власт а не подељено и непотпуно Председништво СФРЈ? Да ли се, према томе, М. Хаџић залаже да је војска требала да изврши државни удар и да ли је за то имала услове?

Због бројних неутемељених ставова и увреда припадника оружаних снага пре свега од оних који су прихватили тезе о агресивној улози ЈНА, руководство и старешински и војнички кадар ЈНА, нарочито онај део који је преживљавао голготу на просторима Хрватске, тешко подносе и преживљавају неаргументоване критике и лажи, и омаловажавање жртава својих сабораца и породица у грађанском рату у Хрватској.

Зато је крајње лицемерно оптуживати ЈНА и њено руководство за грађански рат и, посебно, за трагедију српског народа у Хрватској, везујући то за кризно стање у Југославији 80-тих година, а не сагледати шире целокупну проблематику и њене корене.

Одговорност за разарање државе и ЈНА првенствено се односи на руководства савезне и републичких држава још пре дубоке кризе 80-тих година, јер је она само продужетак кризе југословенске заједнице и ЈНА у дужем периоду. Никако се не сме занемарити патриотизам, жртве и одговорност старешина и војника који су се определили за одбрану земље за спречавање оружаних сукоба, за заштиту угрожених, пре свега српског народа у Хрватској.

Да би се читава проблематика улоге ЈНА у грађанском рату правилно схватила треба, барем укратко, указати на неке значајне факторе и процесе у њеном развоју. Велика је штета 134 Мирослав Хаџић, »Армијска употреба траума«, »Српска страна рата«, стр. 580. 135 Исто стр. 578 136 Зборник докумената ГШ, стр. 242.

57

што до сада није извршена научна и стручна анализа политичког, социолошког, војно-доктринарног, геостратегијског и другог карактера одбрамбене политике земље, сагледавајући све дилеме проблеме и тешкоће у развоју оружаних снага нарочито у последњих неколико деценија, које су биле условљене великим променама у свету, новим односом снага у геостратегијским циљевима светских сила, што је утицало на развој СФРЈ, њен положај и улогу њених оружаних снага. Реч је о кризним ситуацијама од 1948, 1968, 1971, 1974, и нарочито кризним догађајима 80-тих и 90-тих година.

Историјски посматрано, ЈНА је прошла кроз неколико фаза свог развоја не баш увек у правцу модернизације и захтева које је тражио модеран поглед на организацију и употребу војне силе сходно развоју војних доктрина савремених армија.

ЈНА је брзо после рата почела да заостаје у свом организационом, кадровском и стручном погледу, претварајући се у преторијанску војску Ј. Б. Тита. Он је ЈНА нарочито водећи генералски кадар, користио у политичке сврхе, учвршћујући своју власт и харизму. У руковођењу ЈНА ослањао се на две структуре: Контраобавештајну службу (КОС) и Партију (КПЈ, касније СКЈ), али не на широку базу чланства већ на водећи партијски кадар који је деловао у комплоту са КОС-ом.

ЈНА је прошла кроз два велика кризна периода. Први период односио се на ситуацију насталу Резолуцијом Информбироа када је,

методама НКВД-а и »оплемењеним иновацијама генерала Јефте Шашића и његових сарадника, на хиљаде старешина завршило на Голом Отоку (само 1673 носиоца »споменица 1941«) и у другим затворима, првенствено Срба и Црногораца.

Други кризни период био је процес пензионисања официрског кадра из рата. Тај задатак је извођен у више фаза волунтаристички – без плана и социјалног обезбеђења људи који су се нашли ван ЈНА, препуштени самовољи локалних органа власти. Било је случајева да официри са успехом заврше високе војне школе, па и Ратну школу, али уместо наредбе да приме нове дужности – приликом повратка у јединице сачекивало их је решење за пензију у најбољим годинама живота. У грађанству у неким органима власти доживљавали су тешке тренутке неразумевања, омаловажавања па и потцењивања тако да су чак и виши школовани официри прихватали посао испод сваког достојанства.

У Армији је било обрачуна и са најистакнутијим војним старешинама које су на бази »података« КОС-а доживеле обрачун и тешка разочарења. Реч је о прослављеним ратним кадровима, изузетним интелектуалцима, ерудитама, признатим војним теоретичарима и писцима, генералима који су били изузетно цењени у армијској средини и шире. Обрачун са тим људима изведен је без објашњења а нарочито образложења, што је у армијским срединама изазивало неспокојство с обзиром на углед тих кадрова. Да поменемо само неке генерале. То су Богдан Орешчанин, Павле Јакшић, Милоје Милојевић, Велимир Терзић, Гојко Николиш, Мате Јерковић, Радован Вукановић, Бранко Боројевић ...

Такви кадрови, већина њих у напону свог стваралаштва, када је ЈНА требала да крене у процесе модернизације и прилагођавања општем тренду савремених армија, морали су, да под сумњивим оптужбама и разочарани напусте оружане снаге.

О стандарду официрског кадра, нарочито оном трупном, средњем и нижем, мало се водило рачуна. Стандард им је био испод нивоа, што се у народу углавном није знало јер се слика о стању у Армији заснивала на подацима о успелим вежбама, спектакуларним маневрима, смотрама и извештајима новина и ТВ студија, нарочито сусрета Тита са генералским врхом итд. Живот трупних старешина био је веома тежак не само због релативно ниског стандарда, већ због честог премештања (многи у просеку више од десет пута), немогућности запослења супруга, стамбених проблема и школовања деце која су мењала средине, наставне програме, другове итд. Старешинама је нарочито тешко падало премештање у средине са другим језиком као нпр. у Словенију, Македонију, а било је средина, нарочито појавом националистичких деформација, у којима нису били лепо

58

примљени. Концепција ОНО и ДСЗ, која је више идејно политичка оријентација а не јасно утврђена

доктрина са принципима које захтева савремена војна организација, је идеологизирана и фетишизирана при чему је наглашаван њен идејно-политички карактер, запостављајући војно-стручну димензију при чему су и трајне вредности и искуства из НОР-а такође политизирани. Доктринарна начела нису уважавала настале промене у сфери геостратегијских концепција великих сила и њихових савезника, промене у односу снага, утицаје савремене технике, наоружања итд. И даље се наглашавала опасност од спољњег агресора и у том смислу усмеравала организација и распоред оружаних снага, иако за то није било релевантних доказа због промена односа снага у свету (пад Берлинског зида), а у земљи су се назирали већ озбиљни симптоми национализма и сецесионизма, јачање деструктивних снага које су деловале у оквиру јединица, при чему нису зазирале и од злочина. Нису се уважавале чињенице као што је упад терористичке групе усташа на Радуши 1972. године, тешкоће у њеној ликвидацији, појава терористичких акција и убистава војника у касарнама од стране Албанаца, појава тероризма и побуна на Космету, драстични националистички испади у Хрватској у току Мас-покрета итд.

Међу креаторима Мас-покрета запажену улогу имали су утицајни пензионисани генерали Иво Рукавина, Иван Шибл, затим активни генерали Јанко Бобетко, Мартин Шпегељ и др. Покушај продора Мас-покрета – у ЈНА осујећен је угледом и акцијом Ивана Гошњака, Мате Јерковића, Виктора Бубња и других. Ипак рецидиви су остали па су старешине Хрвати у не малом броју одазвале позиву врховништва Хрватске и ступиле у њихову армију, чиме су створили базу и окосницу старешинског кадра.

Овом приликом ваља указати и на промашаје у кадровској политици, где се осећала негативна селекција, што се показало у кризној ситуацији и у току грађанског рата. Ту није реч о тзв. националном кључу што је логичан принцип у вишенационалној држави и армији, већ о примени тог принципа. У свакој нацији било је врло способних стручних и патриотски оријентисаних старешина, али баш они нису били бирани и уздизани на више и најодговорније дужности, а ни пропорционална национална заступљеност није поштована. Да није било таквих промашаја сигурно да не би на одговорне дужности стратегијског карактера дошли људи попут Бобетка, Шпегеља, Туса, Клањшека, Летице, Аготића, Стипетића и сличних.

Наглашена улога СКЈ у Армији имала је за последицу идеолошку индоктринацију не само у сфери политичког васпитања, већ и војне доктрине и организације јединица. Водећа идејно политичка улога у оружаним снагама заснивала се на водећој улози СК у друштву, што је и у Уставу СФРЈ утврђено као посебна одговорност за одбрану и заштиту земље.

Тај процес је настављен све до стварања Савеза комуниста – Покрет за Југославију чији је иницијатор и организатор адмирал Бранко Мамула.

Деформације у том погледу нарочито су дошле до изражаја у стварању и утврђивању улоге Територијалне одбране, што је отварало пут за стварање националних армија, разбијање и слабљење ЈНА као оперативне компоненте оружаних снага. Стварање Комитета за ОНО и ДСЗ практично је руковођење оружаним снагама прешло у руке СКЈ, јер су председници СКЈ постали председници Комитета за ОНО и ДСЗ, практично команданти без обзира на њихову стручност и способност. То је била редовна пракса у оквиру република а нарочито у Хрватској која је тим путем спремала армију која ће извести сецесију.

Указивања на те проблеме и практичне деформације које су бројни аутори аргументовано износили нису наилазили на разумевање ни од руководства државе ни од војног врха. Стручно указивање на чињеницу да је стварање територијалних јединица у другим армијама, нарочито малих земаља, императив који је последица могућности вертикалног маневра противника што захтева покривање целе територије са одговарајућим снагама територијалне компоненте. Посебно је указано на начин и резултате у формирање

59

таквих снага у Пољској. Тај војно стручни разлог и доктринарни принцип код нас је занемарен. Територијална одбрана и њене јединице су формиране по националном кључу, укључујући старешински састав, нарочито код стварања већих формацијских групација укључујући и главне штабове (република и покрајина) са генералима на челу. Очито се радило о смишљеном разбијању оружаних снага Југославије, подели између оперативне армије (ЈНА) и територијалне компоненте (ТО), што се у пракси разбијања Југославије показало као фатална грешка.

У условима разбуктавања југословенске кризе нарочито у просторима сецесионистичких република и подршке коју су оне имале са Запада, ЈНА је била сучељена са бројним проблемима који су ескалирали пред сецесију Словеније и Хрватске. Реч је пре свега о оспоравању Савезне владе да се донесе буџет за ЈНА, развијању ТО ван њене уставне улоге и надлежности, нашто се реаговало одлуком Генералштаба да се оружје стави под контролу јединица ЈНА. »На основу утврђеног стања и предлога команданата војних области и команданата ТО, начелник Генералштаба оружаних снага СФРЈ је својим наређењем од 14. маја, 1990. године конкретно регулисао извршење овог задатка. Суштина је да се наоружање и муниција из свих објеката ТО који нису обезбеђени у складу са прописима, прихвати и смести у условне објекте ЈНА.«137 Ово наређење је донето на бази података Председништва СФРЈ да се у 46% објеката ван ЈНА оружје и муниција не чува по нужним стандардима безбедности.

Коначно, трагична искуства и промашаји из ратних дејстава у Словенији требало је на време и свестрано сагледати, анализирати и уградити у планове одбране на просторима Хрватске.

Међутим, у тим веома сложеним противречним условима ЈНА је ипак имала велики углед као респективна војна сила призната у свету. Реч је о способним и обученим кадровима у свим видовима и родовима« врло уваженом војном школству, угледним војно-техничким институтима, војној индустрији, научној и издавачкој делатности, културној активности и коначно оспособљавању на десетине хиљада младих људи који су се у Армији оспособљавали за живот у грађанству. То су били разлози угледа ЈНА у народу. Једном речју, армија је имала потенцијале способне и морално одане људе, одговарајућу технику да одбрани земљу и заштити народ, али разбијачка деструктивна политика њених вођа који нису били способни да сагледају историјски тренутак нису пружили могућност Армији да изврши свој задатак. Индикативно је да су неки истакнути генерали и блиски сарадници Ј. Б. Тита оптуживали војно руководство и старешински кадар у току ескалације југословенске кризе, њеног разбијања и грађанског рата за рат и агресију на Хрватску занемарујући своју одговорност и заборављајући шта су они требали да учине док су били на власти за афирмацију земље радећи на њеном угледу и стварању имиџа, а не да сада оптужују друге.

2. ПЛАНОВИ И ПОСТУПЦИ ХРВАТСКЕ ПРОТИВ ЈНА

После интензивних пропагандних активности низа злочина над српским народом, Хрватска се одлучила на обрачун са ЈНА. У Хрватској су патолошка мржња према ЈНА и њеним припадницима, њено проглашење за окупаторску војску, а њене јединице за учеснике у агресији на Републику Хрватску – попримили широке размере. У том контексту карактеристични су Закључци Хрватског сабора од 3. августа 1991. године у којима су на неаргументован, груб начин изнете оптужбе и увреде на рачун ЈНА, њених припадника и целог система општенародне одбране. С тим у вези је ССНО упутио Председништву СФРЈ информацију у којој се каже: »У суштини, у Републици Хрватској се према ЈНА односе као према окупаторској, непријатељској војсци, а она нити може бити нити жели да се тамо тако

137 Зборник докумената ГШ, стр. 81.

60

понаша, мада је одлучна да по сваку цену заштити физички и морални интегритет својих припадника и састава. Јединице ЈНА никада прве нису отварале ватру. Чиниле су то само у самоодбрани, крајњој нужди, нису предузимале нападна (офанзивна) дејства већ искључиво одбрамбена.«138

Нису се уважавали напори и упозорења војног врха да анархија, безакоње и хаос објективно воде у грађански рат у Југославији. Не само то; јављају се снаге које се ослањају на предлоге и сугестије са стране, тражећи чак и војну интервенцију.

Председништво СФРЈ и руководство ЈНА чврсто су стали на становиште да је територија Хрватске, без обзира на једностране и противуставне акте њеног руководства, део територије савезне државе Југославије. Зато је неодржива тврдња да је ЈНА окупатор и агресор у Хрватској, јер ниједна армија не може бити агресор или окупатор на територији властите државе.

ЈНА је била изненађена и затечена оваквим ставовима и поступцима Хрватске; била је неприпремљена за грађански рат, одлучна да се сукобљава са свим деструктивним снагама у циљу заштите народа и сопствених јединица, посебно народа који је угрожен борбеним дејствима без обзира на националну и верску припадност. Доктрина ЈНА, стратегијски распоред снага, распоред јединица у Хрватској са младим војницима на релативно већем простору, а малим јединицама које су обезбеђивале складишта, касарне и друге војне објекте – није била армија која се спремала за агресију. Концепција братства и јединства, изражена у синтагми »Свака чета – Југославија у малом« потпуно је паралисала војну организацију, поготово што се ЈНА није ослободила политизације и политичке индоктринације.

Генерал Вељко Кадијевић, у интервјуу војном коментатору Мирославу Лазанском, истиче велики допринос СКЈ у афирмацији југословенске идеје и изградњи Армије, што се не може негирати ни избрисати било чијом вољом. На питање: шта мислите о формирању Савеза комуниста – покрета за Југославију? Вељко Кадијевић је одговорио: »Опредељења Савеза комуниста – покрета за Југославију најближа су опредељењима комуниста Армије. Лично подржавам стварање и дјеловање те партије опште југословенске и социјалистичке оријентације. То ћу чинити и убудуће.«139 Сувише дуго су тенкови ЈНА са црвеним петокракама шпартали преко екрана, што је Западу дало за право да етикетира ЈНА као комунистичку силу. Међутим, ситуација се брзо мењала, тако да је дошло до Измена и допуна Закона о општенародној одбрани у коме је на изричит начин прописана забрана да се у командама, штабовима и јединицама и установама оружаних снага не могу оснивати политичке партије. У наредби се каже: »Најстроже забранити сваки облик политичко-партијског и страначког деловања у командама штабовима јединицама оружаних снага.«140

После интензивних вербалних напада на ЈНА убрзо су следили и физички напади на њене припаднике, војнике и старешине као и чланове њихових породица. »У периоду од 1988–1991. године забележено је 459 физичких напада на 706 припадника Армије, од тога 200 у Хрватској, при чему је убијен један војник. Регистровано је 49 случајева каменовања војних возила, објеката и старешина. Само у првој половини 1991. године пре избијања ратних дејстава припадници МУП-а и ЗНГ у Хрватској у 268 случајева су грубо насрнули на лични интегритет ЈНА и чланова њихових породица. Том приликом је 107 војних лица, без било каквог основа, приведено у полицијске станице. Легитимисано је 151 војно лице, од легитимисаних старешина одузето 47 пиштоља, извршено безброј насилних упада у њихове станове. претњи пљачком и отимачином вредних предмета«.141

Ескалација насртаја на ЈНА се повећавала нарочито после великих демонстрација у Сплиту и блокаде војних објеката у Сплиту. Група официра у Загребу је нападнута и тучена, а

138 Зборник докумената ГШ, стр. 351. 139 Зборник докумената ГШ, стр. 173. 140 Исто, стр. 459. 141 Б. Тодоровић Д. Вилић »Зашто су оптужени« стр. 132.

61

нападнута је и незаштићена колона из које нико није одговарао на ватру. На мосту »Младост« погинула су три војника и један официр. а десетине војника је рањено, наводи се у »Политици« од 17. септембра 1993. године.

У времену од 15. до 24. септембра 1991. године у блокираним касарнама у Винковцима рањено је 30 припадника ЈНА. Посебно истичемо стравични призор који се догодио 1991. на мосту реке Коране где су припадници ЗНГ заробили 23 војника – резервиста ЈНА Пре него што су их побили и масакрирали дали су ултимативно обећање командиру групе од три тенка ЈНА која је кренула у помоћ заробљеним војницима да не отварају ватру, јер ће у противном побити све заробљенике. Но и кад тенкови нису отворили ватру Зенговци су побили и измасакрирали заробљене војнике«.142

Садистички су се иживљавали над немоћним војницима – секли су им уши, копали очи и ножевима резали лица, све по сценарију који им је сугерисан преко телевизије и других средстава информисања.

Ситуација у Хрватској толико се погоршавала а злочини над војском узимали толико маха да се морало доћи до кључних одлука о даљем току рата. Врховништво Хрватске са Фрањом Туђманом на челу већ у првим данима августа 1991. године донело је одлуку о блокади свих касарни и војних објеката ЈНА на територији Хрватске. Кренуло се и даље; већ средином септембра 1991. године донета је одлука о нападу на све касарне, јединице и команде ЈНА, чиме је практично почео отворени рат Хрватске против ЈНА. За реализацију тога задатка израђен је целовит План за одбрану Хрватске, који се почео реализовати 30. јула 1991. године. Тада је заповједништво ЗНГ на челу са Мартином Шпегељом донело План у коме, између осталог, стоји:

»1. политички и пропагандно припремити нацију за скорашњи обрачун за успоставу државе Хрватске...

2. оружана побуна и њена територијална распрострањеност је опасна и без уклањања ЈНА тешко да је можемо уклонити...,

4. ми можемо рачунати... на четири гардијске бригаде и на еквивалент од 20 бригада у облику самосталних батаљона, чета и група, с укупно 30 тисућа готових снага. Управо та снага је распоређена да осигура узимање ратне технике и осигурање брзе и квалитетне мобилизације; даље, 32 бригаде које су припремљене за мобилизацију и 8 батаљона резервне полиције. Дакле, готове снаге су око 30 тисућа. Мобилизација повећава за 48 сати тај број на 130 тисућа. У таквом стању, уз добру сурадњу са Хрватима и Муслиманима у БиХ, ЈНА губи све просторе Дрине и Дунава, или ускоро губи. С тим бројем, особито квалитетом људског фактора, битно надјачавамо цијели остатак ЈНА на простору Србије и Црне Горе. Процењујем да је Србија неспремна за озбиљније ангажовање, ван своје територије, због своје властите сигурности... ЈНА је на процијењеном подручју упола мања, а с војском којом располаже неколико пута је слабија од наших готових формација, а посебно оних које би се брзо мобилисале«.143

Ситуација ЈНА није била тешка само зато што су њени припадници били опкољени у касарнама, већ што је била изолована. Јединце у касарнама су остале без струје и воде, спречен им је дотур хране, није им дозвољена евакуација болесних и рањених па су умирали у касарнама и ту сахрањивани. Уз све то, стално су биле притиснуте позивима на предају, стално провоциране од екстремних група око касарни итд.

Усвојени Шпегељев план реализоваће се по следећем сценарију: 1. »За 7 до 10 дана отпочети офанзиву на складишта и војарне. Та офанзива је одавно

припремљена. Време које нам још треба јесу непосредне и конкретне припреме. Све мора ићи изненадно, дрско, без одлагања и по сваку цијену усмјерено на узимање оружја ...

2. Изненадно и највећом брзином, минско-експолозивним и другим начинима блокирати 142 Исто, стр. 139. 143 Сјећање војника, Знање дд Загреб, 2002. стр. 272.

62

касарне, складишта, аеродроме и путеве на погодним мјестима ... Ово што се сада налази у тзв. позицији раздвајања од побуњеника је занемарљиво, али и према њима постоји рјешење блокадом у затеченој позицији. За све касарне и складишта које не заузимамо у првом налету – етапи, одмах пресјећи све везе, све комуникације, а звучницима слати погодне поруке ...

3. У првом налету планирамо заузети 36 складишта и 21 војарну. У другом налету, који би услиједио за 4-6 дана, извршило би се заузимање свих војних објеката на територији Хрватске, а према приликама и на дијелу БиХ...

4. Прелазак у акцију, у офанзиву, мора бити попраћен снажном политичком и пропагандном акцијом свих врста.

Позвати све Македонце, Албанце, Муслимане, Мађаре, Чехе и Словаке на подршку и одазив хрватском народу. Позвати све функционере из савезних органа да се одмах повуку са функција и, колико је могуће, врате у Хрватску. Позвати све официре, војне службенике и војнике да се придруже хрватској војсци у заузимању складишта и касарни, или да напросто напусте ЈНА. Такав позив стално понављати према планираним касарнама«.144

Важно је истаћи да су планови о блокади касарни и нападима на јединице ЈНА у Хрватској били синхронизовани са активностима њеног врховништва. У том контексту ваља споменути лукаве захтеве Туђмана и Месића које су 1991. године упутили Председништву СФРЈ, чак у три наврата у року од месец дана – да се јединице ЈНА безусловно повуку у касарне, што би им онемогућило сваки облик маневра и стрпало их у мишоловке у којима би биле уништене од хрватских снага. Тој лукавој игри и лицемерју врх Југославије и руководство ЈНА није насело.

Услове блокаде и сталне нападе на касарне, притиске на породице и друге облике малтретирања поједини гарнизони су различито поднели.

Неки од њих, као нпр. Вараждин, Ђаково, Славонска Пожега и Чаковец, убрзо су се предали готово без борбе. То су учиниле оне јединице у којима је старешински кадар хрватске националности био у већини или је својом активношћу и деструкцијом утицао на расположење војника да се предају. Неки гарнизони, попут Бјеловара, Загреба, Осијека, Сплита, Задра, Пуле, Шибеника, Карловца, Госпића и других, пружали су снажан отпор, поднели тешке жртве и борили се све док их нису друге јединице ЈНА деблокирале. Једино је Бјеловар, уз велике обостране жртве, после жестоке целодневне борбе, у којој су, поред мајора Милана Тепића, погинули и командант оклопно-механизоване бригаде и више других активних старешина и војника – на крају био савладан. »Команданта бригаде, пуковника Рајка Ковачевића и његове помоћнике, пуковника Васића и капетана прве класе Јовановића, стрељали су Зенговци одмах по упаду у касарну.«145 После успешних дејстава јединица ЈНА дошло је до деблокирања касарни, уз јача борбена дејства и све дрскије и снажније нападе оружаних снага Хрватске.

3. АКТИВНОСТИ РУКОВОДСТВА СФРЈ И ЈНА

Руководство СФРЈ је уз пуну подршку и сагласност врха ЈНА, од самог почетка дубоке кризе и претњи ратом чинило огромне напоре да се ситуација смири и крене ка нормализацији стања. Тако је Председништво СФРЈ у пуном саставу уз присуство целокупног руководства Скупштине, Владе и других фактора, под председништвом Стипе Месића 20.08.1991. године, донело закључке о будућности Југославије, при чему су неодложни ставови о безусловном прекиду ватре у Републици Хрватској, опредељење за мир, обуставу непријатељстава у целој земљи и ефикасно контролисање спровођење тих одлука. Све је то конципирано у следеће принципе:

»1. Поштовање сваког народа на самоопредељење укључујући право на отцепљење и 144 Исто, стр. 290. 145 Исто, стр. 117.

63

удруживање. Неприхватљива је било каква промена спољних и унутрашњих граница једностраним актима и употребом силе, већ искључиво ако до тога дође на основу права на самоопредељење у демократској процедури и на легалан начин;

2. Уважавање демократски изражене воље сваког југословенског народа и републике да оствари свој статус, у складу са сопственим специфичним и реалним, интересима;

3. Принцип равноправности, који претпоставља равноправност свих опција, одсуство наметања туђе воље и употребе силе;

4. Принцип легалитета који претпоставља да се политички договор правно санкционише и обезбеди легалан поступак његовог остваривања«.146

Настојање Председништва СФРЈ да се превазиђе кризна ситуација настављено је формирање посебне комисије Председништва за израду политичког договора 5. септембра 1991. године. Та комисија је сачинила »оквир« за нову заједницу са две понуђене алтернативе према којима ће се СФРЈ трансформисати у: а) федералну заједницу коју би сачињавале републике које су се определиле за демократску федерацију и б) самосталне и суверене државе. Са тим документом су упознати фактори међународне заједнице са нагласком да се предузму све мере за прекид ватре, у ком смислу су укључени и чиниоци војног врха.

У том духу 17. септембра 1991. године на састанку Фрање Туђмана, Слободана Милошевића и генерала Вељка Кадијевића, којим је руководио лорд Питер Карингтон постигнут је споразум и усвојен докуменат под насловом »Последња шанса за мир« где се између осталог, каже: »Све паравојне снаге и нерегуларне јединице разоружаће се и распустити; резервисти Хрватске националне гарде биће демобилисани; ЈНА ће се вратити у касарне. Овај процес ће почети одмах и одвијаће се истовремено.« У саопштењу је истакнуто: »Око једне ствари смо јединствени: нема ваљаног решења за наше народе које може произаћи из насиља и убијања ... Ми се стога обавезујемо да сви они који су под нашом контролом и под нашим политичким и војним утицајем, морају одмах да прекину ватру«147

Овај споразум је прихваћен са великим надама и охрабрењем за снаге мира, али он насупрот томе – под утицајем министра иностраних послова СР Немачке који је пре тога, у разговору 2. септембра са представницима Хрватске, охрабрио хрватску страну да устраје у својим сецесионистичким захтевима, и настави са нападима на јединице и објекте ЈНА, – за хрватску страну није значио ништа, односно она га је игнорисала.

Већ сутрадан 18. септембра 1991. године, генерал Кадијевић писмено се обратио лорду Карингтону и Хансу Ван Ден Бруку, обавештавајући их да је хрватска страна прекинула споразум и да су њене оружане формације интензивирале нападе на ЈНА. »Нападнуте су јединице и објекти у Загребу, Шибенику, Вараждину, Петрињи, Вуковару, Винковцима, у рејонима Сиња, Скрадина, Огулина и многим другим местима... Ни један објекат ЈНА није деблокиран, није уклоњена блокада касарни, нити су створени услови за миран и нормалан живот јединица ЈНА на територији Хрватске, нема ни речи о обећаном прекиду ватре. Апсолутно је последњи час да се они који желе мир и који Југославију увлаче у рат са несагледивим последицама уразуме и приволе на поштовање Споразума о прекиду ватре. Више се не ради о стрпљењу и доброј вољи ЈНА, јер тога је до сада било на претек. Сада се ради о одбрани елементарне егзистенције припадника ЈНА и њихових породица који су угрожени на све могуће начине – од ускраћивања воде до излагања ничим изазваној уништавајућој ватри.«148

После низа нових учесталих напада на ЈНА дошло је до састанка о прекиду ватре 14. септембра 1991. у Игалу којим је руководио лорд Карингтон. Међутим, до тога прекида није дошло, па се генерал Кадијевић обратио већ цитираним писмом Хансу Ван ден Бруку, председавајућем Савета Европске заједнице обавештавајући га о састанку у Игалу и о 146 Зборник докумената ГШ, стр. 367 и 368. 147 Б. Т. Д. В: Зашто су оптужени, 2. изд, стр. 151 148 Исто, стр. 419.

64

понашању хрватског руководства. Генерал Кадијевић се обратио и Фрањи Туђману, јер су напади и даље учестали. У телефонском разговору рекао је Фрањи Туђману: »Ми смо са старим, паметним и искусним Карингтоном договорили који је ред потеза. Ако ћемо остати код тога договора, ја сам за то, а ако нећемо онда да прекинемо сваки даљи разговор.«149

Ако се имају у виду сви планови хрватског Врховништва и одлуке о блокади касарни ЈНА, донети у другој половини августа 1991. година а посебно одлука о нападима на њих и на све јединице ЈНА 4. септембра 1991. године – постају јасне две чињенице: Прва, да је Туђман донео одлуку о општем нападу на ЈНА три дана пре састанка са лордом Карингтоном, и друга, да се пре састанка са лордом Карингтоном није држао договора ниједног часа, односно да је већ раније имао јасан план о нападу на јединице ЈНА. Још једанпут се показало лицемерно понашање Врховништва Хрватске, а и представника Запада који су толерисали такво његово понашање.

Из докумената са којима се располаже (Зборник докумената 1990–91. Генералштаба ВЈ) може се поуздано сагледати политичка и војно-стратегијска концепција водећих структура државе СФРЈ по питању решења југословенске кризе. Председништво СФРЈ и војно руководство ЈНА у више наврата обраћало се ОУН, Савету безбедности, Европској заједници и упућивало бројне предлоге о начину како да се реше проблеми и спречи грађански рат. Врховна команда и ССНО упутили су више од 70 разних информација, декларација, предлога за прекид ватре итд. како би се споразумом и мирољубивим путем решавали проблеми.

4. ПОНАШАЊЕ СПОЉНИХ ФАКТОРА

На бази тих сугестија и предлога руководства и војног врха донето је више докумената од фактора међународне заједнице о њиховим погледима и предлозима за превазилажење тешке ситуације и кризе у Југославији.

Тако се на пример, у Декларацији о Југославији усвојеној у Хагу 19.9.1991. године, између осталог, каже да Заједница и њене државе чланице понављају да само народи који живе у Југославији могу да одлучују о својој будућности. Заједница и њене државе чланице ће прихватити свако решење које је резултат преговора вођених у доброј вери.

»Жарка је жеља Заједнице и њених држава чланица да свако договорено решење има свеобухватни карактер и да доприноси безбедности и просперитету свих народа на Балкану и Европи у целини.

Заједница и њене државе чланице желе да још једном истакну основне принципе којих се придржавају од самог почетка:

– неприхватљивост употребе силе; – неприхватљивост било каквог мењања граница силом и решеност да се оно не призна; – поштовања права свих који живе у Југославији, укључујући и права мањина; – потреба да се уважавају сви легитимни интереси и тежње. Заједница и њене државе чланице поздрављају Споразум о прекиду ватре закључен 17.

септембра 1991. године у Игалу у присуству лорда Карингтона«.150 Међутим, међународна заједница се није придржавала усвојених ставова, већ је

напротив, прихватала оне извештаје и податке које је добијала од руководства Хрватске, у чијим је извештајима и документима ЈНА третирана као агресор а нарочито приликом операција у Дубровнику. С тим у вези је индикативна Декларација донета у Риму 8.11.1991. године у којој се између осталог каже да су дубоко забринути: »због чињенице да сукоби и крвопролиће којег нико није поштеђен трају упркос споразума о обустави ватре. С тим у вези, скреће се пажња на неприхватљиве претње ЈНА у употреби силе против становништва Дубровника. Не само то што су чланови ЕЗ прихватили извештаје о »страдању« 149 Зборник докумената ГШ, стр. 76. 150 Зборник докумената ГШ, стр. 420.

65

становништва Дубровника, већ су донели бескомпромисну одлуку о кажњавању Југославије, па се у истој Декларацији између осталог каже: »У светлу озбиљности ситуације, Заједница и земље чланице су одлучиле да предузму следеће мере:

– да се одмах прекине спровођење споразума о сарадњи и трговини са Југославијом и да се исти споразум укине;

– да се поново уведу квантитативни лимити за текстил; – да се Југославија избрише са списка корисника генералног система преференција; – да се формално укину све бенефиције на основу програма »Фаре«. Уколико привреда неке земље чланице буде озбиљно угрожена мерама против

Југославије, онда ће Заједница и земље чланице показати своју солидарност предузимањем конкретних корективних мера према таквим земљама чланицама«.151

Према томе, не само да је Југославија кажњена и доведена у тешке економске проблеме, што је својеврстан притисак на руководство државе и Армије, већ се подржавају и подстичу све оне земље које изврше притиске на Југославију додатним стимулацијама – како би ти притисци зарад изолације Југославије били што ефикаснији.

Фактори ЕЗ су при томе игнорисали саопштење ССНО од 27. 21. 1991. године, у коме се износе неоспорне чињенице да је Дубровник претворен у војну базу. Занемарена је чињеница да је ЈНА још пре двадесет година напустила Дубровник и своје јединице и институције изместила ван града. На тај начин је извршена демилитаризација градског подручја Дубровника. Тако је било све до недавно када су Дубровник запоселе хрватске јединице, које су вршиле оружане нападе на снаге ЈНА. Исто тако, игноришу се чињенице да усташке легије и страни плаћеници припремају рушење Дубровника »располажемо подацима да усташке легије, које се тамо крију, посебно страни плаћеници којима Дубровник не значи ништа, не одустају од сценарија његовог рушења. Ту њихову вандалску намеру уз подршку неких чланова хрватског врховништва подржавају и снаге из иностранства, које су на ове просторе упутиле плаћенике«.152

Међутим, јединице ЈНА су добиле изричито наређење да по Дубровнику не отварају ватру, о чему је обавештена домаћа и светска јавност. То није уважавано од земаља Запада које су подржавале сецесију Хрватске, већ су игнорисале чињеницу да су јединице ЈНА отварале ватру тек након напада хрватских јединица. Ти напади су често били провокативни, с циљем да се одговор ЈНА третира као »рушење Дубровника«.

Због таквог односа према Југославији, а нарочито према догађајима, који су се одвијали на терену, Добрица Ћосић је у својству председника СРЈ, на конференцији о Југославији у Лондону 1992. године с правом, позвао међународне чиниоце југословенске кризе, »да напусте двоструке критеријуме у тумачењу права југословенских народа, којима је тешко оштећен српски народ, особито олаким легализовањем сецесије и рушења спољних државних граница, успостављених Версајским уговором и мировним уговорима по завршетку Другог светског рата, а гарантованих Хелсиншким споразумом, као и истовременим проглашењем унутрашњих републичких граница за неприкосновене«.153

Након свестране анализе ситуације на хрватском ратишту и крајње пристрасног понашања Међународне европске заједнице савезни секретар, генерал армије Вељко Кадијевић је 22.10.1991. године изјавио да ће оружане снаге СФРЈ доследно спроводити Одлуку Председништва СФРЈ донету у Хагу 18. октобра 1991. године, о хитној и безусловној обустави ватре. Ако хрватска страна настави да изиграва тај договор да ће ЈНА предузети одговарајуће обавезе, предузети одлучна дејства свим расположивим средствима и не заустављати их док се не обезбеди »деблокада свих касарни и објеката ЈНА, као и ефикасна заштита српског народа у Хрватској, очекујући коначно политичко решење југословенске 151 Исто, стр. 551. 152 Исто, стр. 481. 153 С. Ш. и З. Т. Од Бриона до Дејтона, изд. ВИЗ, Београд, 2003, стр. 15.

66

кризе. Након упознавања са документом ЕЗ, Елементи споразума за глобално решење

југословенске кризе, на пленарној седници Међународне конференције у Хагу 18. октобра 1991. година и захтева да се тим документом укине Југославија као заједничка држава и са њом и све институције које имају југословенски карактер, укључујући ЈНА савезни секретара за народну одбрану В. Кадијевић је 20.10.1991. године на седници Председништва СФРЈ пред-ложио: »Прво, што прије јасно дефинисати и практичним мерама оживотворити опредјељења свих који су за очување југословенске државе од народа који то желе и њихових легитимних представника. Упоредо с тим, извршити трансформацију ЈНА у оружану снагу Југославије која ће опстати.

Друго, у дијелу земље који је спреман да остане у Југославији, одмах извршити мобилизацију војних обвезника и јединица у складу са оперативним потребама ЈНА. То се мора учинити на максимално легитиман начин имајући у виду фактичко стање правног поретка у земљи. Извршењем мобилизације у неопходном обиму и примјеном политичких, правних и осталих мјера које ситуација налаже, спријечили бисмо да се народима који су опредијељени да наставе живот у Југославији унутрашњом или страном силом наметну неприхватљива рјешења у преговорима који су у току или на бојном пољу ако преговори не дају резултате.«154

Након дугих преговора и потписивања бројних »примирја« о прекиду ватре а који никад нису уродили плодом, Врховни савет ЈНА се коначно одлучио да предузме енергичне акције ради деблокирања војних објеката и јединица које су у њима затечене.

Да би се побољшао оперативно-тактички положај јединица и омогућила деблокада касарни предузете су енергичније мере. Кнински корпус ЈНА из своје зоне одговорности врши притисак на градове средње Далмације Задар, Шибеник и Сплит. Истовремено се интензивирају борбена дејства око Вуковара и Дубровника. Нема сумње да су ова дејства имала за циљ да се хрватски врх примора да испоштује потписани договор о деблокади јединица и, коначно, да се ослободи град Вуковар у којем гарнизону ЈНА јединице су остале без услова за живот а хиљаде српског живља постало таоцима хрватских јединица.

Војни врх ЈНА се коначно одлучио да предузме одлучујуће војне акције ради деблокирања војних јединица и објеката у оквиру којих делатности су се одвиле вуковарска и дубровачка драма око којих је било много шпекулација, заблуда па и лажи.

5. ВУКОВАРСКА РАТНА ДРАМА

Борбена дејства у Вуковару заслужују посебну пажњу због тога што су она постала предметом бројних шпекулација, медијске кампање и оптужби против ЈНА и српског народа као агресора. Праву истину је још увек тешко утврдити јер нису доступна сва релевантна документа, а шпекулације и полуистине о улози разних обавештајно-шпијунских служби и »сведока« још увек су доминантни у разним фељтонима којима се утиче на јавно мњење у земљи и свету. Тек ће војне анализе и историјска наука, после неопходне дистанце, дати праву слику вуковарске драме. Овде ће се изнети део материјала који може послужити као прилог у утврђивању истине, нарочито са становишта демантија разних чланака, анализа и оцена који су сада још увек у функцији усташке хрватске сецесионистичке пропаганде и подршке њихових ментора.

Драма у Вуковару има више димензија – политичких, демографских, војних, моралних и других.

По карактеру дејстава, упорности и одсудности борби у Вуковару и око њега може се неоспорно закључити да се врховништво Хрватске дуго и упорно, систематски припремало

154 Исто, стр. 500.

67

за ову ситуацију, односно за велику војну операцију која је требало да има одлучујући значај за цео исход рата. У изјавама врховништва Хрватске је често истицано да се у Вуковару брани Хрватска, да је Вуковар део велико-хрватских стратегијских и политичких циљева у односу на географски простор Источне Славоније, Западног Срема и Барање, јер су то источне границе велике Хрватске.

Блокирање касарне и војних објеката у Вуковару било је изразито упорно и ефикасно. Касарна је остала без струје, телефона и хране, стално обасипана артиљеријским, минобацачким и снајперским дејствима. Ни погинуле војнике нису могли да евакуишу већ су их морали сахрањивати у кругу касарне. О тако неиздрживој ситуацији обавештен је ССНО, баш за време одржавања састанка његовог колегијума, о чему је извештен и лорд Карингтон, од кога је захтевано да се обрати Туђману у циљу моменталне деблокаде касарне. Међутим, Туђман је иронично узвратио ставом да војска и даље напада град. Коначно је дошао крај свим преварама и руководство ЈНА се одлучило да јединице ЈНА пређу у контраофанзиву ради деблокаде касарне у Вуковару и спасавања угроженог народа, пре свега српског становништва.

Ради целовитијег сагледавања вуковарске драме важно је указати на неколико веома значајних података демографског карактера како би се јасно сагледала демографска структура Вуковара и околине.

»У Великој Жупи Вука (Вуковар) као административно-територијалној јединици у Павелићевој НДХ, која је обухватала 10 срезова, седам градова и 156 општина – према попису из 1931. године, живело је 439.900 становника. Од тог броја 211.000 су били Срби, 118.000 Хрвати, што износи око 2:1 у корист Срба. Сличан је био однос и у самом граду Вуковару: од 46.000 становника 19.300 су Срби, а 12.200 су Хрвати, међу којима су и похрваћени Немци, Мађари, Чеси, Словаци и други, што значи да је у Вуковару пре Другог светског рата живело око две трећине Срба у односу на једну трећину Хрвата...155 Душко Вилић и Бошко Тодоровић наводе да чак ни после усташког геноцида над Србима, од 1941–45. године у којем је побијено око 4.000 Срба, затим око 8.000 покрштено и неутврђени број прогнан, нису измениле слику националног састава у корист Хрвата, тако се хрватска већина у Вуковару од 43,7% према 37,2% »добија само онда ако се од српске већине од 54,4% према попису из 1981. године одбије 17% Срба који су се изјаснили као Југословени а које је ХДЗ-овска власт у својој манипулацији са бројкама подвела под неодређену категорију – остали?156

Према томе, статистички подаци недвосмислено потврђују да хрватска пропаганда није имала право да жртве у Вуковару третира само као жртве Хрвата, а не жртве становника града Вуковара и околине у којима је огроман део био српског живља.

У оквиру демографске анализе тога простора свакако треба укључити и геноцидну политику ХДЗ-овске власти. Одмах по успостављању те власти формирана је бригада Збора народне гарде под командом Томислава Мерчепа која је извршила злочине над српским народом, али не само она већ и други острашћени бојовници Туђмановог ХДЗ-а.

Већ споменути британски часопис » Defence and Forien Affairs« наводи: »Крајем 1991. године битка за Вуковар је у западним медијима представљена као битка између хрватских херојских бранилаца против много већег броја Југословена (читај Србијанаца), који су имали војну силу. Хрвати су у Вуковару од 1. јуна до 23. новембра 1991. године имали пуне руке посла уништавајући оне српске породице које нису биле у стању да побегну. Из тог разлога ЈНА – Југословенска армија борила се за Вуковар.

Бар хиљаду Срба, већином жена, стараца и деце убијени су, заклани или сечени секирама до смрти, систематично, један по један и да главна централа у фабрици обуће у Борову и у веслачком клубу »Вуковар« буде место злочина. Већина тела бачено је у Дунав и 155 Исто, стр. 500. 156 Д. В. – Б. Т. Зашто су оптужени 2, стр. 145.

68

остављено да плива до Београда. У много случајева Хрвати су фотографисали ове злочине.«157

Да су ови подаци тачни говоре и чињенице да је Градски секретаријат за унутрашње послове у Новом Саду издао саопштење у коме се констатује да је од 17. до 27. октобра 1991. г. на подручју њихове општине у таласима Дунава пронађено 17 лешева. Експерти су установили да су пре бацања у Дунав жртве зверски злостављане, а неке су биле и са лисицама на рукама. Пуцано им је у потиљак из разних калибара оружја. Има истраживача који су утврдили да је жртава било више од 40 особа.

С обзиром на значај Вуковара и планове по којима је требало да остваре циљеви вуковарске операције, у борбама за тај град учествовала је једна трећина укупних хрватских оружаних снага, укључујући и стране плаћенике. У граду и ближој околини налазило се 6-8.000 хрватских војника. Окосницу одбране Вуковара чинили су 204. вуковарска бригада ЗНГ, бригада из Винковаца, бригада из Загреба са још 100 добровољаца, око 15 припадника МУП-а из Вараждина и Чаковца, око 400 ново мобилисаних гардиста у Вуковару, затим непознате снаге ХОС-а и међународни плаћеници у бригади »Кондор« и групи »Чикаго« – њих око 150 неофашиста и плаћеника у јавности познатих под именом »Пси рата«.

О каквим се суровим злочинцима радило податке износи и њихов заповједник генерал М. Шпегељ: »Укратко, била је то скупина криминалаца која је лутала Европом и тако долутала у Хрватску. Ове »псе рата« у Хрватску је довео Гојко Шушак, усташки емигрант, министар одбране Хрватске. Пси рата увек нађу своје место, поготово у хаосу који је био на помолу, а у време борби за Вуковар...«158

Да би заштитили своје хрватско становништво од ратних дејстава, кризни штаб Вуковара донео је одлуку да се евакуише школска омладина и друго хрватско становништво и смести у хотеле на Јадрану. До почетка борби евакуисано је око 6 000 жена, деце и стараца хрватске националности. Међутим, српском становништву у Вуковару није било дозвољено да напусти град – они су намерно остављени у граду као колективни таоци.

Сходно конкретној ситуацији, Генералштаб ЈНА је почетком октобра 1991. године, одлучио да крене у битку за ослобођење Вуковара. Носиоци ове операције биле су снаге 12. корпуса и Гардијска бригада. Те јединице су биле ојачане и имале подршку одговарајућих делова Прве војне области.

Важно је истаћи следећу чињеницу да је пре покретања јединица ради борбе у Вуковару врх ЈНА затражио посредовање Европске заједнице с циљем да се деблокада изврши без примене силе. Тај покушај није успео јер га није прихватило врховништво Хрватске. Дана 13. 09. 1991. године извршен је у касним вечерњим часовима општи напад на гарнизон и луку Плоче. Ова акција хрватских паравојних снага била је само увод у општи напад. Тај моменат био је Генералштаб да се деблокирају касарне, што је учињено 15.09.1991.

Војна наука и историја ће се дуго бавити битком за Вуковар. За војне теоретичаре и стручњаке остаће тајна: како и зашто се ЈНА одлучила за такву операцију у насељеном месту, када су сва искуства и сазнања говорила да се таква места не нападају без великих ризика за жртве у војсци и становништву? То су знале и млађе војне старешине – град се не напада већ обилази и блокира. Шта је ту било по среди тек ће се сазнати кад се открију сви документи и релевантни подаци. Остаје, међутим, чињеница да је град разорен, да је страдало становништво и то претежно српски живаљ како од ХДЗ-овских злочинаца тако и од борбених средстава зараћених страна. Хрватска је битку за Вуковар искористила у својој медијској кампањи која и даље траје, оптужујући ЈНА за агресора у својој земљи јер је била по Уставу дужна да брани територијални интегритет Југославије а Хрватска, односно Вуковар се налазио у федерацији. Важно је указати на чињеницу да је у таквој бици за град тешко утврдити колико је разарању града допринео нападач а колико бранилац који је град 157 Танјуг прес, 2.3.1993. стр. 19 и 20. 158 М. Шпегељ, »Сјећање војника«, Знање, дд Загреб 2002. г. стр. 217.

69

претворио у упориште засићено минскоексплозивним средствима, са многобројним бункерима, и зградама претвореним у отпорне тачке итд. Све то треба детаљно и стручно анализирати и онда на бази проверених података изнети: ко је све и због чега разорио Вуковар и нанео огромне жртве његовом становништву? Овом приликом ваља указати на врло важну чињеницу: старешине ЈНА у току тих борбених дејстава биле су у врло деликатној ситуацији због тога што је било тешко обуздати територијалне јединице и добровољачке снаге формиране од домаћег српског, становништва, које је било озлојеђено злочинима које су доживели, тако да је жеља за осветом била јача од разума и свести о тешким последицама масакра. У том контексту ваља сагледати и злочин који се догодио на Овчари за који се оптужује ЈНА, односно старешине ЈНА. Злочин у »Овчари« још увек је у сфери испитивања.

6. БОРБЕНА ДЕЈСТВА НА ДУБРОВАЧКОМ ПОДРУЧЈУ

Развој догађаја око Дубровника заслужују изузетну пажњу, јер се у вези са њима нарочито у иностранству активношћу хрватске медијске кампање и њених ментора, створена стравична слика о ЈНА и српском народу као нецивилизацијском, варварском агресору на Дубровник као историјски културни споменик под заштитом УН. Тој нечувеној медијској кампањи, која је вешто плански лансирана у иностранству, а посебно подржана и у нашој земљи од тзв. невладиних организација, насели су и одговорни фактори Европске заједнице који су били дужни да, на бази утврђених чињеница, доносе одговарајуће одлуке а не да се поводе са пристрасним и нетачним извештајем хрватских и светских медија који су до сада о дубровачкој драми показали не само пристрасност већ и мржњу према ЈНА и српском народу.

Шта се заиста догодило у Дубровнику то тек треба доказати, чињенице и документе проверити па онда донети дефинитивне оцене. Овде ће се изнети само неке чињенице које могу послужити објективним посматрачима и истраживачима да дођу до истине.

Полазна основа у утврђивању догађаја у Дубровнику мора бити чињеница да је тај град деценијама био потпуно демилитаризовани град. Наиме, уважавајући културно-историјски значај Дубровника и потребу да се све његове знаменитости као део културне баштине могу показати свима заинтересованим грађанима света, ЈНА је повукла све јединице и друге војне институције – из тог града пре више од двадесет година. Демилитаризација је извршена наводно, по жељи грађана Дубровника, иако их о томе нико није питао, мада им у то време војска очито није сметала, већ је то био захтев и притисак хрватске владе и структура националиста и Мас-покрета уз свестрану подршку неких људи у Генералштабу. Очито је хрватском руководству тај потез послужио за политички имиџ, а тадашње неки од старешина који и сада оптужују ЈНА као агресора на Хрватску и Дубровник (Милош Шумоња, Бранко Мамула и други), игноришући интересе Армије, доносе одлуку о напуштању војних објеката уз минималну одштету, чиме су нанели велику штету ЈНА, али су зато добили признање од тадашњег хрватског руководства.

У Дубровнику је грађанство српске националности било изложено претњама, малтретирању, осудама, затварању и ликвидацији. Неке снаге ХДЗ-а су их третирале као таоце.

Доласком ХДЗ-а на власт, а нарочито усвајањем планова о сецесији и обрачуну са ЈНА, Дубровник је престао бити град без војске, већ су поједини објекти у граду послужили као положаји за хрватске паравојне а касније регуларне хрватске јединице. Хрватске оружане снаге, које су дејствовале против јединица ЈНА, биле су размештене у рејонима Голокамен –Побрежје, Бабин Кук, Мала Петка, Лапад, утврђење Нунцијата. Са тих положаја су дејствовале митраљеском и снајперском ватром, затим топовима 82 мм и 85 мм, минобацачима 82 и 120 мм. По јединицама ЈНА дејствовало се из рејона Дупца, Цибаче, Барбареле, и Бргата а познати хотели као што су »Купари« затим »Кроација« у Цавтату и

70

други служили су такође као војни објекти – на спратовима су биле избеглице, а у приземљу војне снаге, команде и штабови.

Активности ЈНА у рејону Дубровника предузимане су ради деблокаде њених објеката, у Сплиту, Задру, Шибенику и другим гарнизонима. Деблокада Превлаке била је неопходна не само ради ослобођења војног одмаралишта Купари већ је имала шири значај. Полуострво Превлака где су биле смештене јединице ЈНА (Морнаричка техничка ракетна база и један дивизион ПВ) по првих дана избијања кризе био је изложен жестоким нападима хрватских снага. Овај објекат био је за хрватску политичку и војну врхушку значајан и са политичког и војног становишта. Са војног аспекта представља улазна врта у Бококоторски залив, а са политичког учвршћивање јужних граница хрватске државе.

Међутим, не могу се игнорисати чињенице да су неке јединице ЈНА и ТО нарочито делови резервног састава, над којима није остварена права контрола учврстила дисциплина и одговорност извршиле пљачку и уништавања имовине становништва у околини Дубровника нарочито у Конавлима. Том приликом нанета је огромна штета угледу оружаних снага Југославије, што је послужило као крунски доказ у нападу на целу ЈНА. Свакако треба утврдити све чињенице о понашању неких јединица које су учествовале у борбеним дејствима на подручју Дубровника и виновнике злочина казнити како то налаже закон и правила ЈНА.

Јединице ЈНА никада нису нападале старо градско језгро. Наиме оне су имале изричито наређење да не отварају ватру по старом граду. У то су се уверили дипломатски представници Италије, Велике Британије, Грчке САД и Холандије, амбасадори и војни изасланици који су 27. октобра 1991. у организацији ЈНА, посетили Дубровник заједно са новинарима.

Савезни секретар генерал армије Вељко Кадијевић 26. октобра 1991. године предложио је председнику Републике Хрватске да се потпуно деблокира Дубровник и обезбеди демилитаризација града под контролом ЕЗ. Предложено је да се јединице ЈНА удаље са непосредних прилаза граду и омогуће нормални услови живота. Међутим, тај предлог од стране врховништва Хрватске није био прихваћен, као ни слични предлози представника ЈНА и посматрачких комисија. Очито да су Туђман и његова камарила желели да што више експлоатишу дубровачку драму ради медијске кампање коју су веома успешно уз помоћ ментора на Западу лансирали у свет.

О Дубровнику ће се још много писати, полемисати о хуманизму и људским правима, варварству и злочинима, али истина ће ипак изаћи на видело. Очекује се помоћ оних објективних странаца из политике, науке, дипломатије и средстава јавног информисања, који би требало да, полазећи од своје одговорности, кажу шта се стварно десило у Дубровнику. А да је било субјективних оцена по разним оптужбама из Загреба говоре и следећи подаци.

Савезни секретар за народну одбрану обратио се лорду Карингтону поводом његовог излагања на Мировној конференцији о Југославији у Хагу (25. октобра 1991. године) у где је изнео »забрињавајуће податке о стању у Дубровнику. Генерал В. Кадијевић му је изнео неколико чињеница: јединице ЈНА не нападају старо језгро Дубровника јер за то имају изричито наређење које доследно поштују; дејства у Дубровнику јединица ЈНА била су наметнута непрекидним оружаним провокацијама хрватске стране. Сем тога, обавестио га је да је упутио председнику Хрватске Фрањи Туђману предлог да се изврши демилитаризација Дубровника под контролом ЕЗ, а такође је упутио позив свим војним изасланицима у Београду као и појединим амбасадорима да обиђу старо градско језгро Дубровника и непосредно се увере у стварно стање ствари.

Чињеница је да су 30.10.1991. године, у организацији ССНО-а, амбасадори више земаља обишли Дубровник где их је адмирал Јокић обавестио да јединице ЈНА нису дејствовале по старом градском језгру Дубровника, нити ће то чинити и убудуће, иако се из многих делова града на њих отвара ватра.

71

У саопштењу Информативне службе ССНО од 30. 10. г, поред осталог се каже: »Амбасадори и војни изасланици пет западноевропских земаља, који су на захтев градских власти и представника Републике Хрватске, осим ближег градског језгра, обишли шире подручје града и хотелски комплекс у Бабином Куку, уверили су се да јединице ЈНА током протеклих борбених дејстава нису нанеле никакве штете старом граду, а на неколико објеката на ободима града забележена су незнатна оштећења, без озбиљнијег доказа ко их је и чиме проузроковао. Показало се да су приче о 15.000 наводно испаљених граната на овај град, лишене сваког основа.«159

Пошто се и даље лансирала иста лаж о бомбардовању Дубровника, Информативна служба ССНО обратила се светској јавности саопштењем у коме јавно оповргава изречене неистине: »Будући да клевета на рачун ЈНА није долазила првенствено путем средстава информисања, већ из једне тако угледне институције каква је Европска заједница, што је могло да допринесе нарушавању угледа и доброг гласа ЈНА, а како је осуда на основу неистина изречена врло ефикасно, ЈНА с правом очекује јавно оповргавање ставова и осуда и исту такву ефикасност ЕЗ у саопштењу истине«.160

Како је у досадашњем тексту о активностима ЈНА истакнуто много података као и настојања Председништва СФРЈ као врховног команданта и Штаба врховне команде да низом предлога за мирно решавање спора, захтева за деблокирање касарни, низа неуспелих прекида ватре (преко 14 покушаја) који су сви одбијени од хрватске стране – указујемо још на неке чињенице.

ЈНА је била изненађена и затечена ставовима и поступцима Хрватске и њених ментора у ЕЗ и НАТО. Она је била неприпремљена за грађански рат, а одлучила се да се не сукобљава већ да заштити угрожени народ без обзира на национално и верско опредељење. Доктрина ОНО и ДСЗ, заснована на идеолошкој платформи и индоктринацији СК, у условима драматичних међунационалних сукоба, узбурканих страсти и мржње није имала шанси да се примени у пракси.

Концепција братства и јединства, изражена синтагмом »свака чета Југославија у малом« потпуно је паралисала војну организацију, поготово што су се јединице распадале по националном саставу, при чему су нарочито били активни војници хрватске и албанске националности подстицани својим старешинама које су наседале пропаганди хрватских сецесионистичких снага. Јединице ЈНА су из дана у дан бројно слабиле.

У датим условима разбијања СФРЈ, кад готово сви савезни органи нису били дорасли тежини и озбиљности ситуације у којој се земља налазила, односно када се распадала – ЈНА није могла да изврши своју уставну обавезу у одбрани земље, а није спречила ни жртве народа пре свега српског који је био угрожен геноцидом. У деблокирању касарни, одбрани јединица и српског народа, ЈНА је прихватила одбрамбену концепцију, раздвајање зараћених страна, пасивну заштиту угрожених села и грађана, а војна тактика »крени – стани«, уз стално преговарање о прекиду ватре, без јасних циљева, пружала је оптималне могућности хрватској војсци да, уз помоћ својих ментора, реализује постављене планове. У таквим условима хрватска влада је дала рок ЈНА да се до 10. децембра 1991. године повуче са хрватске територије што је она учинила. Наиме у Загребу је 8. децембра потписан споразум између ЈНА, хрватске владе и представника ЕЗ о повлачењу Армије из Хрватске, што је била последица Бадентерове арбитрарне комисије.

VIII БОРБЕНА ДЕЈСТВА ХРВАТСКИХ ВОЈНИХ И ПОЛИЦИЈСКИХ СНАГА

159 Зборник докумената, ГШ. стр. 515. 160 Исто, стр. 516

72

1. ГРАЂАНСКИ РАТ – ОБРАЧУН СА СРПСКИМ НАРОДОМ

Дејства хрватских полицијских и војних снага у грађанском рату проглашена су као »домовински рат«, што би требало да значи да је био »народни«, »ослободилачки« и »праведан«. Оправдања за такво опредељење и утврђивање »истине« о карактеру тог рата, Хрватска је поверила Хрватском институту за повијест, а Влада ХДЗ-а је донела Декларацију о домовинском рату. Све то је учињено да би се, на бази политичке доктрине ХДЗ-а, сакрила истина, прикрила документација о злочинима над Србима и тако створила романтична слика и идила о »домовинском рату«. Влада ХДЗ је донела одлуку да се сви документи и транскрипти из канцеларије председника Фрање Туђмана похране на 30 година у Државни архив и тако сакрију од јавности.

Међутим, истина се није могла нити се може сакрити, поготово после пада владе ХДЗ-а, када нова хрватска влада настоји да се прикаже у свету као демократска држава, одричући се милитантне концепције Туђмановог ХДЗ-а. Колико је искрена у таквим намерама »нова власт« треба да покаже у пракси. Досадашња пракса, што се тиче односа према »домовинском рату«, ратним злочинцима и нарочито, према српском народу не показује ништа охрабрујуће. Још увек се Срби хапсе као »ратни злочинци«, постоји списак људи који су оптужени за таква дела а који су наводно, амнестирани, али ти спискови (ради се о преко 20.000 људи) никад нису објављени па се нико не осећа безбедним и сигурним, поготово ако би се вратио на своје огњиште. Поред тога, анкете које се спроводе у Хрватској о односима према Србима, нарочито о њиховом праву на повратак, не уливају нимало оптимизма јер су пуне острашћених нетрпељивости па и мржње.

Коначно, индикативна је чињеница да је: »Хрватски сабор 14. вељаче 1992. године поништио – мимо судског поступка – све законите осуде ратним злочинцима из времена фашизма укључујући познате кољаче из Јасеновца Љубу Милоша и фратра Мирослава Филиповића. Уз то, њиховим фамилијама је осигурао обештећење, све уз максималну могућу рехабилитацију квинслишке НДХ«.161

Хрватске полицијске снаге као и паравојне формације, а касније хрватска војска, дејствовале су сходно развоју опште ситуације на ратишту и то у три фазе. То је било усклађено са процесом развоја полицијских и војних снага, степеном њиховог наоружавања и обуке, организовања система командовања, доктрине, стратегије и тактике у борбеним дејствима.

Прва фаза активности изражена је акцијама полицијских и паравојних формација ради заузимања полицијских станица у српским општинама у циљу застрашивања народа, чишћења терена од »четника« и стицања сазнања о реалним могућностима одбране српског народа и понашања ЈНА. Те акције хрватске снаге су изводиле изненадним опкољавањем и упадима у српска села не презајући од драстичних поступања, малтретирања па и злочина. Српска полиција се уз подршку народа, ограничила на одбрану и запречавање комуникација, што је било једино могуће. Иако се народ определио за заштиту и одбрану, наступања хрватских снага била су упорна, често изазивајући крваве сукобе као што су биле акције на полицијске станице и народ у Книну, Борову Селу, Пакрацу, Плитвицама и другим местима, где је ЈНА интервенисала ради тога да спречи сукобе и да се избегну веће жртве.

Пре тих полицијских акција и напада паравојних формација, острашћене присталице ХДЗ-а, често и наоружане, предузимале су низ злочиначких акција: разарана су и паљена српска села (срушено је 10.000 кућа), минирани су путеви и цесте, пљачкани и отимани станови итд. Илустрацију оваквих поступака показаћемо на примеру Западне Славоније иако се то исто дешавало у другим крајевима Хрватске – Далмацији, Лици, Кордуну, Банији чак и у Горском Котару, па и у Подравини, Мославини где је било мање српског становништва и

161 Народне новине бр. 9 од 21.2.1992. године.

73

где није било опасности од борбених дејстава. У острашћеном јуришу хрватских бојовника у Западној Славонији на првом месту

нашао се на удару Пакрац, јер је то био центар духовног живота српског народа. Напад је уследио после одбране српског народа од насртаја хрватских полицијских снага. Према прикупљеним подацима, у току 1991–92. године у подручју Западне Славоније убијена су 282 Србина, а рањено 289. Убијање Срба је настављено. Поред одвођења у концентрационе логоре, масовно су Срби убијани у селима Слобоштина (1368 жртава), Лештат (330), Воћин (320), Кусоње (420), Кукуњевац (800), Дерезе (400 жртава) итд. Ти подаци се износе на бази открића сплитског листа »Ферал трибјуна« из августа 2002. године. Исти лист открива злочине у Паулин Двору (убијено 19 цивила) и пребацивање жртава у масовну гробницу код Госпића.162 У исто време у Западној Славонији је спаљено 27 православних храмова.

Удружење Срба из Хрватске је 27. фебруара 1992. године обавестило јавност да су Стјепан Месић, Јосип Манулић и Славко Дегориција, приликом боравка у Дарувару, наредили 121. бојни да минирањем поруши преостале српске куће у општини Дарувар, с циљем да се избеглице из Западне Славоније не могу вратити у свој крај.

После Пакраца уследио је Дарувар. Мета напада је било српско становништво у ширим регионима Грубишиног Поља и околине где је запаљено 18 села. Позната је чињеница да је хрватска власт ултимативно наредила да се српско становништво у Пожешкој котлини исели и упути у сабирне центре. Наредбу је потписао командант ЗНГ-а за Славонију пуковник Карл Гориншек (ранији командант Обласног штаба ТО за Славонију). О тим стравичним страдањима народа Западне Славоније обавештено је више међународних институција и појединаца који су, штитили мир и људска права у Хрватској. Влада СФРЈ је још 5. октобра 1992. послала извештај Независној комисији експерата у Њујорку о ратним злочинима на простору Хрватске. Реч је о убијању цивила рањеника и болесника, као и ухапшених ратних заробљеника. Наведени су масакри већег броја припадника ЈНА у касарни у Бјеловару, 24 убијена Србина у Госпићу, масакр 13 припадника ЈНА на мосту реке Коране у Карловцу.

Друга фаза карактерише се активностима хрватских, већ добро организованих и обучених оружаних формација које су изводиле акције у условима напуштања хрватске територије од стране ЈНА и још увек слабо организоване одбране српског народа Крајине. Те акције карактерисале су се нападима по свим начелима тактике преузете када снаге УНПРОФОР-а још нису запоселе заштићене зоне. Међутим, снаге УНПРОФОР-а чиниле су све првенствено да заштите своје људство а не српско становништво. Пасивност, а затим подршка неких снага УНПРОФОР-а хрватским командама омогућили су извођење више акција у којима су извршени стравични ратни злочини над српским народом. Хрватске снаге 21. јуна 1992. године предузимају нападне акције на Миљевачки плато. У том нападу било је 40 погинулих српских територијалаца и17 заробљених.

Затим је уследила операција на Равне Котаре – Масленички мост која је послужила за егзодус српског народа са простора Северне Далмације, којом приликом је 15 000 грађана протерано према Бенковцу и Книну. Операција у том простору однела је 490 живота крајишких бораца, а Хрватској омогућила комуникацију уз далматинску обалу. Све је то извршено уз игнорисање Венсовог плана и обавезе УНПРОФОР-а о заштити српског народа. Подржан је хрватски став да Крајину »најпре треба војно поразити, а тек онда сести за преговарачки сто« – како је то говорио Туђман, добивши такав сигнал од такозване међународне заједнице. Затим су уследили напади на брану Перућа и села у Медачком џепу – Дивосело, Читлук и Почитељ (9. септембра 1993.) У овој агресији укупно је нестало и погинуло 88 Срба. Сва три села су опљачкана, а затим сравњена са земљом.

Француски генерал Жан Кот, командант снага УН од јуна 1993. до марта 1995. године, који је обишао ова села после напада, у којима је извршен масовни масакр над народом и 162 Саво Штрбац, »Злочин над Србима на простору Хрватске у Периоду 1990–1999«, Срби-избеглице, прогнаници и расељена лица крајем 20. века, Београд, 200, стр. 71-74.

74

причињен злочин против човечности који је хрватско врховништво желело сакрити, сведочи: »На подручју Медака све куће су биле уништене. Људи су били разнесени експлозивом у својим кућама. Сјећам се камиона пуних експлозива који су били припремљени за »чишћење« тог подручја. Све је унапред било планирано. Чак су и бунари били отровани. Осим неколико кокоши, пронашли смо двије жене које су преживјеле акцију. Десет тијела која смо пронашли намјерно је запаљено. Припадници Канадског батаљона наишли су на бројне доказе. Велики број разбацаних хируршких рукавица које су биле коришћене за уништење доказа и прикривање злочина.«163

Генерал Јанко Бобетко, са својим сарадницима Петром Стипетићем и Антуном Росијем, одговорни су за ове злочине. Међутим хрватска власт упорно одбија да преда Бобетка Хашком трибуналу и за то има широку подршку у Хрватској.

Те акције су извршене по принципу »спржена земља«, што су вероватно амерички војни стручњаци пренели своја искуства из Вијетнамског рата. Било је случајева да су представници УНПРОФОР-а сугерирали командама војних јединица РС Крајине да нема потребе да се бране. У овој фази дејстава, хрватске снаге извршиле су бројне акције на српски народ у оквиру заштићених зона зашто сносе одговорност и снаге УН.

Трећа фаза активности хрватских оружаних снага односила се на офанзивне операције у Западној Славонији и у завршној офанзиви на РС Крајину ради њеног коначног уништења односно егзодуса српског народа. Прва операција названа је »Бљесак«, а друга »Олуја«. Оне су дуго и брижљиво припремане. Нарочито »Олуја« – уз свестрану подршку америчких пензионисаних генерала и других стручњака НАТО-а, чије су снаге и непосредно учествовале у тим операцијама.

2. ОПЕРАЦИЈА »БЉЕСАК«

Офанзива хрватских снага против народа Западне Славоније, извршена је у мају месецу 1995. године. Циљеви ове офанзивне операције хрватских снага били су вишеструки, од којих наводимо:

– разбити релативно слабо наоружане организоване и на широком простору распоређене јединице војске РСК,

– протерати преостали део српског становништва са подручја Славоније које је већ раније у већем броју побегло у Босну и у Србију,

– преузети потпуну контролу над ауто-путем Загреб-Београд кроз Хрватску, што је било значајно за предстојеће војне операције против војске РСК,

– проверити држање међународне заједнице и њених мировних снага у случају нарушавања Венсовог плана који је до тада више пута угрожен али је Хрватска прошла без озбиљних опомена, а посебно евентуалних санкција или тежих казни па је ова провера била веома важна.

Операција »Бљесак« је – не само због добре организације и одлучности хрватске војске за офанзиву, већ пре свега због слабе организације, неспособности и неприпремљености команди и јединица РС Крајине – остварила врло брзо постављене циљеве. После те операције у Западној Славонији остало је свега око 1.000 Срба од укупно 13.000 колико их је тамо живело до 1. маја. Држање међународне заједнице, било је као што се и очекивало, само »осуда« Хрватске и ништа више, што је и логично јер је читава операција и припремана уз пуну сагласност и непосредну подршку хрватских ментора САД и НАТО.

3. ОПЕРАЦИЈА »ОЛУЈА«

163 Глобус 2002. године

75

»Олуја« је завршна операција хрватских оружаних снага против Републике Српске Крајине и српског народа, која је планирана и изведена уз пуну подршку фактора Међународне заједнице односно Запада. Јединице војске Српске Крајине биле су затечене и изненађене обимом и интензитетом почетних дејстава, иако је све указивало да ће до таквих дејстава и одлучног обрачуна доћи. На то су указивали бројни фактори и чињенице: јачање борбене готовости хрватских формација, политичко пропагандна активност против србо-четничких снага и »окупатора«, упорни захтеви да се ослободе »окупиране« територије, увереност и све веће поверење у савезнике и менторе да ће подржати операцију.

У раним јутарњим часовима 4. августа 1995. године јединице хрватске војске предузеле су полицијско војну операцију на Републику Српску Крајину. Напад је почео силовитим ударима авијације, артиљеријским гранатирањем и надирањем око 100 000 војника копнених снага из више праваца.

Операција је изведена према сценарију »Пустињске олује« уз непосредно учешће америчких војних инструктора. Хрватској војсци садејствовала је авијација НАТО из базе Авијано у Италији и са америчког носача авиона »Теодор Рузвелт« Тим акцијама за кратко време онеспособљени су релеји за везу и радарски системи противваздушне одбране војске РСК.

Кад је већ почела операција председник РСК Милан Мартић, због настале ситуације, на седници Врховног савета одбране доноси одлуку да се приступи планској евакуацији српског становништва неспособног за борбу из општина Книн, Бенковац, Обровац, Дрниш и Грачац и то преко Книна према Србу и Лапцу, а да се за ту евакуацију народа затражи помоћ УНПРОФОР-а. Склањање народа из зоне борбених дејстава омогућило би успешнију одбрану јединица и спречило панику која је већ захватила народ. У исто време, Мартић упућује апел властима СРЈ да, у складу са обавезама из Венсовог плана, заштите територију и становништво Крајине. У таквој драматичној ситуацији појавио се и летак команданта Главног штаба Српске војске Крајине генерала Миле Мркшића (без потписа) у коме пише: »Због напада усташке војске који очекујемо, а због обезбеђење услова за извођење одсудне одбране наређујем:

– да се целокупно цивилно становништво повуче из рејона борбених дејстава.«164 Очито је да је овај летак припремио и објавио Одјел за специјални рат при

Министарству одбране Републике Хрватске и масовно дељен и бацан из авиона како би унео још већу панику и дезорганизацију у народу.

Пошто је исти летак објавио »Ферал трибјун« 10. фебруара 2001. године а пренео га лист »Војска«, орган Генералштаба војске Југославије извршена је његова анализа. Коментатор »Војске« др Предраг Пејчић је открио фалсификат анализирајући штамбиљ на поменутом летку, у коме су нађена три латинична слова, што је очито да такву грешку не би направио Србин који је правио штамбиљ.

У исто време, поменути Одјел за специјални рат је, поред наведеног летка, у више наврата емитовао преко радија и ТВ поруку председника Туђмана у којој се Срби на »окупираним подручјима« позивају да остану на својим огњиштима. Желело се да се крајишки Срби летком подстакну у намери да крену у избеглиштво, што је требало да учини летак, а Туђманова порука широкој домаћој и светској јавности и историји сведочи о његовој доброј намери да »заштити« српско становништво од ратних разарања. Како су прошли они Срби који су остали у Хрватској после »Олује«, а радило се углавном о старијим особама? Велики број њих је убијен, масакриран, и остављен да живи у разореним и спаљеним кућама. Важно је указати да се на Туђманову поруку и данас позивају хрватске власти кад су год у ситуацији да објашњавају због чега онемогућавају повратак Срба на своја огњишта, јер су они наводно та огњишта и свој простор напустили добровољно иако су имали гаранцију

164 Б. Т: В. Д: Зашто су оптужени 2. стр. 56.

76

шефа државе. Истог дана када је М. Мартић донео одлуку о повлачењу народа копредседник

Међународне конференције о бившој Југославији Карл Билт изјављује у Женеви да се Хрватска офанзива на крајеве насељене Србима »мора осудити на најстрожи начин«... Требало би запамтити да је због ракетних напада на Загреб у мају, лидер Срба из Крајине Милан Мартић оптужен за ратне злочине... тешко је учинити разлику између тих акција и гранатирања Книна за које сада одговорност мора да сноси председник Туђман«.165

4. АНГАЖОВАЊЕ САД У »ОЛУЈИ«

За разумевање резултата операције »Олуја« свакако треба сагледати ангажовање САД и њену улогу у грађанском рату у Хрватској. Поред низа противречних и лицемерних изјава о заштити СФРЈ и српског народа, то ангажовање било је у функцији америчке глобалне политике и геостратегије на простору Југославије, Балкана и шире. Њу карактерише империјални глобализам једине светске силе и протагонисте новог светског поретка која тежи експанзији ка просторима Блиског истока и другим подручјима извора нафте и осталих природних богатстава. У суштини, реч је о идеји доминације и хегемоније, што се маскира фразама о глобализацији, слободном тржишту, људским правима чему је све требало да послужи и наш простор. О томе академик Михајло Марковић каже: »Балкан је врло значајан због територијалног приступа Блиском истоку и нарочито централној Азији. Ко хоће да влада тим простором мора претходно владати артеријама Рајна – Мајна – Дунав – Морава – Вардар, као и Морава – Нишава – Марица – Истамбул – Мала Азија. Косово је центар тог стратегијског простора«.166

Има много чињеница које говоре о непосредном учешћу САД у операцији »Олуја«. Дејством америчких цивилних и војних обавештајних и других служби онеспособљене су комуникације војске РС Крајине, организована и извођена контрола њених јединица из ваздуха америчким авионима УС, ЕЗ, 6Б, опремљеним посебном електронском опремом. Борбени авиони НАТО уништили су остатке радарске и противракетне одбране војске РСК. У планирању операција хрватске војске, у обуци њених штабова најнепосредније су учествовали амерички војни експерти, односно »пензионисани генерали« преко приватних фирми и институција. Са тим структурама хрватска влада је направила одговарајуће уговоре.

Подршку хрватским снагама у »Олуји« пружале су и разне обавештајне организације и институције из Америке и НАТО. После »Олује« на територији РС Крајине остала је права пустош. Амерички амбасадор Галбрајт, чија је улога у тој операцији била веома значајна навео је податак да је у њој убијено 1.990 цивила, а 350.000 Срба протерано са својих вековних огњишта.

О учешћу САД и снага НАТО, као и неких јединица УНПРОФОР-а у Хрватској, све више се пробија истина и сагледава одговорност америчке администрације и утицајних лоби група за све злочине у којима су они учествовали заједно са хрватским оружаним снагама. Ко ће објаснити свету шта је сврха теорије и праксе тзв. превентивног, интервентног рата, хуманитарне операције итд.?

Колико је само лицемерја и обмана у политици светских моћника према Југославији, РСК и српском народу у целини, нека послужи чињеница да де Савет безбедности УН усвојио Резолуцију 1000, којом захтева да влада Хрватске одмах обустави све војне акције и да се у потпуности придржава свих резолуција Савета, да у потпуности поштује права локалног српског становништва укључујући њихово право на опстанак, да оду или се безбедно врате; дозволи приступ међународним хуманитарним организацијама овом становништву и створе услови који ће омогућити повратак лицима која су напустили своје 165 С. Шушић и 3. Терзић »Од Бриона до Дејтона« стр. 125-6. 166 М. Марковић »Друштвена мисао на граници миленијума« издање Службени лист стр. 320.

77

домове. Да ли су икад светске, а нарочито наше тзв. хуманитарне организације и »борци за

људска права«, поставили питање зашто Хрватска: не спроводи ту резолуцију и одговори на низ обавеза и уговора које је преузела на себе?

О непосредној подршци САД Хрватској у току грађанског рата говоре и изјаве непосредних учесника и руководећих војних и политичких личности Хрватске. Тако нпр. Мате Гранић министар иностраних послова Хрватске у време »Олује«, изјављује да су САД дале савет Хрватској како да се изврши напад на Србе у Крајини и да су добили прећутну сагласност за ту операцију.167

За амерички недељник »Newsweek« М. Гранић је изнео тачне податке немачке обавештајне службе која је пре операције снабдела хрватску обавештајну службу који су помогли извођењу »Олује«. Хрватски министар о томе каже: »Па, јасно је да знам да су добро сарађивали. Користили су и летилице. Наиме, реч је о америчким беспилотним летилицама које су узлетале са једног војног аеродрома из Задра, снимале кретање српских снага и распоред наоружања и те податке преносиле хрватским властима.«168

Овај доглавник хрватског председника износи податке да амерички амбасадор Питер Галбрајт не само да је био умешан у војне операције хрватске војске, већ и да је председник Бил Клинтон непосредно утицао на Фрању Туђмана у свим одлукама и акцијама у сецесији и грађанском рату у Хрватској.

Саветник за националну сигурност Фрање Туђмана, Маркица Ребић, који је у време »Олује« надзирао рад хрватских обавештајних служби, изјавио је: »Та војна акција (»Олуја«) била је део ширег мировног плана који су осмислили Американци на челу са Билом Клинтоном ... Током »Олује« Американци су имали комплетан, чак и бољи надзор над акцијом од Хрватске јер су имали инсталиран обавештајни апарат »Exelon«, којим су прислушкивали све разговоре од Српске Крајине па све до Београда. Да су се догодили ратни злочини за време и након »Олује«, Американци су то морали да знају«169

Према томе, неспорне чињенице и бројне изјаве говоре да су САД својим оружаним снагама у оквиру НАТО директно учествовале у грађанском рату на страни Хрватске, чиме су прекршиле све норме међународног права и принципе УН, које оне уосталом, већ дуго не поштују. Сем тога Американци су знали за све ратне злочине које су оружане снаге Хрватске извршиле над српским народом у Крајини и целој Хрватској, али су их прикривали пред својим народом и међународном заједницом. На тај начин САД, као и снаге УНПРОФОР-а које нису извршиле обавезе утврђене Резолуцијом УН и бројним другим одлукама ЕЗ и других међународних фактора – сносе одговорност за све што се догодило на хрватском ратишту и за последице које су настале у грађанском рату у Хрватској.

IX ВЕНСОВ ПЛАН

Пошто се ситуација на ратишту стално погоршавала а пре свега, пропали сви преговори о прекиду ватре и склопљена »примирја« и неуспеле »добре« услуге Европске заједнице и КЕБС-а које су практично водиле ширењу и интензивирању сукоба, – Председништво СФРЈ се, сходно члану 313 Устава, 9 новембра 1991. године обратило Савету безбедности са молбом да се у Југославију упуте мировне снаге ради прекида ратних дејстава у Хрватској и створе услови за мировно решење кризе.

На тај корак Председништво СФРЈ се одлучило из више разлога: 1. Због очекивања да ће ОУН, као шира међународна заједница, бити објективнија од ЕЗ

и КЕБС-а, који су се више пута приказали пристрасни у корист Хрватске (нпр. притисак да се 167 Према подацима из књиге, Од Бриона до Дејтона, стр. 126. 168 Исто; стр 126. 169 Изјава М. Ребића »Јутарњи лист« 23.8.200).

78

Стипе Месић прихвати за председника Председништва СФРЈ иако се знало за његове изјаве да ће бити »последњи« председник Југославије, што је било флагрантно мешање у унутрашње односе суверене државе).

2. Због става САД, које су јавно и више пута изразиле став о заштити и интегритету Југославије што су посебно истицали најутицајнији људи америчке администрације.

3. Због очекивања да ће остале чланице Савета безбедности подржати очување територијалног интегритета земље. То је била велика заблуда Председништва СФРЈ, јер није оценило недоследно, субјективно и дволично понашање спољне политике америчке администрације и несхватљиво пасивно држање Кине и Русије.

4. Због очекивања да ће зараћене стране прихватити предлоге Председништва СФРЈ. Хрватска због претрпљених губитака у људству и великог дела територије, неопходног предаха у коме би се припремила са коначним обрачуном са српским народом; Република Српска Крајина због остварених резултата у стварању слободне територије, која се већ почела организовати као држава и због предлога Председништва СФРЈ којим би се могли створити услови за решавање кризе политичким средствима.

5. Прихватајући захтев Председништва СФРЈ и сугестије Сајруса Венса, америчког дипломате и личног представника генералног секретара УН, Савет безбедности је донео Резолуцију 743 о формирању мировних снага, односно План мировне операције УН за Југославију (Венсов план).

Пре тога након допуне Плана, 2. јануара 1992. године, Милошевић Туђман и Кадијевић дали су сагласност на коначну верзију Венсовог плана и потписали 15. по реду споразум о примирју.

Венсов план утврђује опште принципе реализације задатака снага УН од којих наводимо најбитније:

1. Мировна операција УН у Југославији треба да буде привремени аранжман за стварање услова за мир и безбедност, неопходних за преговоре о свеобухватном решењу југословенске кризе. Тај аранжман не би прејудицирао исход тих преговора ... Операција у Југославији трајала би дотле док се не постигне договорно политичко решење конфликта...

2. Трупе и полицијски посматрачи УН били би размештени у одређеним подручјима у Хрватској, означени и као »Подручја под заштитом УН«. Ова подручја би била демилитаризована – све наоружане снаге са тих подручја биле би или повучене или трансформиране. Улога трупа УН била би да обезбеде да та подручја остану демилитаризована и да сви становници тих подручја буду заштићени од претњи оружаних напада.

3. Подручја под заштитом УН (УНПА) била би подручја у Хрватској у којима би, према процени Генералног секретара, били потребни специјални аранжмани за одређени период како би се одржао трајан прекид ватре. То би била подручја у којима Срби чине већину или значајну мањину становништва и где је напетост међу заједницама довела до оружаних сукоба.

4. Одржавање јавног реда у подручјима под заштитом УН била би одговорност локалних полицијских снага које би само носиле оружје на опасачу. Све те снаге биле би формиране од становника са подручја под заштитом УН, у размери која одражава националну структуру популације која је ту живела пре скорашњих непријатељстава.170

Штаб врховне команде је уочи Венсовог плана 22. новембра 1991. године, у складу са закључцима Мировне конференције одржане у Хагу, са Владом Републике Хрватске потписао споразум о напуштању њене територије. На тај начин од тога датума ЈНА више није учествовала у рату у Хрватској.

Иако је било неразумевања па и отпора распореду снага УН, ипак је дошло до њиховог

170 Цитирано према књизи Од Бриона до Дејтона, стр. 141-145.

79

развоја на просторима Р. Хрватске, при чему се није доследно поштовао основни принцип Венсовог плана, што је касније довело до тзв. Ружичастих зона.

Венсовим планом су предвиђене три зоне које су стављене под заштиту Мировних снага УН:

– Источна зона – Славонија – Исток – Западна зона – Славонија – Запад – Трећа зона – Крајина – Југ. Снаге УНПРОФОР-а биле су састављене од око десет батаљона, затим од сто војних и

око петсто полицијских посматрача, уз неопходно цивилно и војно особље за подршку. Састав јединица био је из већег броја земаља, тако да је њихово схватање дужности

углавном било зависно од утицаја државе из које су дошле и односа те државе према сукобима и зараћеним странама у Хрватској. Састав јединица и људства био је веома различит. Тако се нпр. међу припадницима аргентинског батаљона нашао и један број синова усташких емиграната, разних чланова најекстремнијих усташких организација, а у саставу француских снага било је људи из Легије странаца, међу којима је било авантуриста, плаћеника, пљачкаша и других сумњивих елемената.

На бројне приговоре српског становништва због тога што није доследно спроведен Венсов план о заштити српског народа на просторима где је чинио апсолутну и релативну већину, Влада СР Југославије се 10. априла 1992. године обратила Савету безбедности и предложила принципе који би поправили стање на терену. На основу тих предлога Савезне владе Савет безбедности је 30. јуна 1992. године донео Резолуцију 762, која је у целини посвећена тзв. Ружичастим зонама. Резолуцијом је предвиђено да се из тих зона, под контролом УНПРОФОР-а и Посматрачке комисије ЕЗ, повуку све снаге хрватске војске као и снаге српске Територијалне одбране и свих осталих нерегуларних јединица, али да се у њима обнови хрватска власт. На тај начин је тачка 7. Венсовог плана дезавуисана, односно престала је улога ЈНА која је требала да обезбеди демилитаризацију овог подручја и буде гаранција за сва лица која ту живе, односно да буду »заштићена« од страха и оружаних напада.

Венсов план прихватиле су обе зараћене стране, свака полазећи од својих интереса и очекивања.

За Хрватску је тај план значио прекид борбених дејстава после низа неуспеха и пораза на терену, својеврсни предах и могућност за солидне политичке међународне и војне припреме за коначан обрачун са РСК. На то су логично рачунали због понашања ЕЗ, КЕБС-а, па и Савета безбедности, посебно подршке Немачке, САД и осталих ментора. Значи, време је радило за Хрватску и она је тога била свесна па и одлучна да се солидно припреми и организује одговарајуће операције за коначан обрачун са српским снагама и да поврати тзв. окупиране области.

За Републику Српску Крајину и српски народ који је створио слободну територију на територијама на којима је вековно живео и осећао је да има право да ту остане, Венсов план је значио верификацију постигнутих резултата и очекивања да ће се конфликти и криза решити политичким преговорима уз подршку међународне заједнице, а пре свега Организације УН.

Прихватањем Венсовог плана РСК и српски народ је добио неопходан предах и могућност да се организује и обезбеди опстанак на свом простору, да приђе организацији власти и војске, и учврсти своју државност. То им је Венсов план да је доследно остварен, омогућавао. Државност РСК је верифицирана и утврђена границама које су практично и међународно правно верификоване.

Реализација Венсовог плана се међутим, показала у пракси недоследна, дволична и лицемерна што је била политика светских моћника у Савету безбедности, пре свега САД.

Пракса је показала да снаге УНПРОФОР-а више воде рачуна о својој безбедности и

80

ставовима својих влада према проблему због којих су формиране, па су се прагматично односиле сходно одлучујућој улози и политици САД.

Очито је било да се неки састави мировних снага у много случајева благонаклоно понашају према хрватским снагама у току појединих борбених акција. Очито је да су хрватске снаге тестирале улогу и спремност УНПРОФОР-а да их подржи борбе против Војске Републике Српске Крајине.

Показало се да је Венсов план обмана српског народа јер га УНПРОФОР није заштитио од хрватских снага а »заштићене зоне« нису такође биле заштићене од напада на УН како је то било утврђено принципима Венсовог плана. Хрватска је без санкција (само благим упозорењима) практично подстицана на војне акције и обрачун са српским народом. У 1992. и 1993. години у више наврта су извршени напади на територију РСК и то кроз распоред и уз подршку неких снага УНПРОФОР-а. У том периоду извршени су злочиначки геноцидни напади на Миљевачки плато, Медачки цеп – Дивосело, итд. О свим тим злочиначким нападима и масакру српског народа свет је био обавештен, па и одговорни фактори ЕЗ и СБ, али Хрватска је само симболично, вербално, опоменута и наложено јој је (нпр. Резолуцијом 802 од 26. јануара 1993.) да се врати на полазне положаје, што она није учинила нити је била кажњена нити су против ње биле примењене икакве санкције.

У исто време Венсов план је ограничавао могућност јачања војске и одбрамбених потенцијала РСК, чије је оружје било под режимом »дуплих кључева«. Свака акција војске РСК је осуђивана и медијски коришћена против српског народа не само у хрватским средствима информисања, већ у служби медијског рата у свету против Срба.

Дупли аршини су били принципи Савета безбедности и других фактора Запада, који су били под директним утицајима САД опредељених за »демократску Хрватску«, без обзира на њено понашање, евидентно кршење свих споразума, договора и моралних норми.

У таквој ситуацији под тзв. заштитом УНПРО-ФОР-а – обманом Венсовог плана и његових креатора Хрватска је могла не само слободно већ и уз подршку САД, УНПРОФОР-а и осталих њених ментора да се припреми за операције »Бљесак« и »Олуја« чиме је остварила своје политичке, државне и националне интересе.

X ПЛАН Z-4

На таквим лицемерним основама као Венсов план предложен је и предлог Плана Z-4, кога су конципирали представници САД, Русије и Мировне конференције за бившу Југославију са својим сарадницима. Конкретан план под називом »Нацрт споразума о Крајини, Славонији, Јужној Барањи и Западном Срему« сачинила је тзв. Контакт група.

План Z-4 је понуђен званичницима Хрватске и Републике Српске Крајине. О Плану Z-4, посебно његовом »одбијању« од стране РС Крајине, има много погрешних

тумачења, обмањивања јавности па и шпекулација. Крајем јануара (30.01.1915. године) у Книн стижу четворица амбасадора, да председнику РСК Милану Мартићу уруче докуменат.

План Z-4 је понуђен у неповољно време – десетак дана после отказивања УНПРОФОР-а од стране Фрање Туђмана, што је значило да српски народ остаје незаштићен. Наиме, председник Хрватске је 11. јануара 1995. обавестио генералног секретара УН Бутроса Галија и стране дипломате да – Хрватска не намерава да продужи мандат УНПРОФОР-у после 31 марта 1995. године. Савет Безбедности УН усвојио је 17. јануара Председничко саопштење у којем се апелује на Председника Хрватске да преиспита своју одлуку и допусти наставак мисије УН. Делегација Европске мисије такође, је захтевала од Фрање Туђмана да преиспита своју одлуку о окончању мандата УНПРОФОР-у. Међутим, лидер ХДЗ-а и председник Хрватске остао је глув на те захтеве, па је већ, уз одобрење ментора, пре свега САД, да крене у офанзиву на Републику Српску Крајину.

Планом Z-4 српски народ није могао бити задовољан због поделе територије РСК, које

81

је он предвиђао па је требало наћи право решење путем преговора. У разговорима са амбасадорима председник Мартић је био јасан: »План Z-4 не примамо

данас – али ћемо бити спремни не само да примимо План Z-4 већ да о његовом садржају отворено разговарамо, прво са амбасадорима, а онда са руководством Хрватске, али тек онда када Савет безбедности УН донесе резолуцију о новом мандату УНПРОФОР-а«171 јер је закључио да је српски народ остао без заштите.

Међутим, то објашњење председника Мартића није прихваћено иако су чланови Контакт групе били упознати са изјавом амбасадора Аренса, »да ниједна влада земаља Европске уније није подржала отказивање мандата УНПРОФОР-а, па нема нико интереса да се рат у Хрватској поново обнови«.172

Објашњење М. Мартића посебно није уважио амерички амбасадор Галбрајт, већ је повишеним тоном упозорио да ће Срби из Крајине због непримања Плана Z-4 имати озбиљне последице и да ће таквим гестом представника РС Крајине »свакако бити задовољан Фрањо Туђман«.

У току разговора о Плану Z-4 није се спомињала ни изјава Фрање Туђмана који је, примајући План Z-4, изјавио да ће Хрватска »узети у обзир све позитивне дијелове плана које он садржи, прије свега успостављање државног суверенитета на цијелој територији Републике Хрватске, повратак избјеглица и локалну самоуправу за српску етничку заједницу«.

Примајући План Z-4 Фрањо Туђман је већ имао у рукама план операције »Олуја«. На састанку са генералима на Брионима 31 јула 1995. године Ф. Туђман је уочи операције »Олуја« свој говор завршио закључком да Срби треба да добију такав удар да практично нестану. Према томе »Олуја« је већ била припремљена а Z-4 је био само још једна замка и обмана.

План за напад на Крајину је већ био готов, чекао се само моменат за дејства, што је и учињено иако је План Z-4 прихваћен од РСК али изгледа »касно«, јер се већ захуктала ратна машинерија Хрватске и НАТО није више могла зауставити. Војним стручњацима је познато да се такви оперативно-стратегијски планови и операције широких размера као што је »Олуја« не праве ни за неколико недеља и месеци а камоли за неколико дана као што је то учињено са »Олујом« која је кренула одмах по »одбијању Плана Z-4«.

Коначно из полемике у хрватским војним круговима око приоритета у ауторству »Олује«, у којој је посебно био ангажован генерал Јанко Бобетко, јасно се да уочити да је план операције »Олуја« био припремљен и готов неколико месеци пре њене реализације. Одбијање Плана Z-4 био је »Дан Д« за почетак операције па све шпекулације око тога плана треба одбацити.

XI УЗРОЦИ БРЗОГ ПАДА РСК

Судбина Републике Српске Крајине, није била решена само у добро припремљеној операцији »Олуја«, подршци ментора међународне заједнице и игнорисања свих одлука и декларација међународне заједнице већ из других разлога.

Међутим, Република Српска Крајина се није сачувала ни одбранила из више разлога и грешака, субјективног карактера. С тим у вези се овде, без детаљније анализе, што је предмет ширег разматрања политичких, социолошких, геостратегијских, војних и других анализа – указује само на неке моменте:

1. У Републици Српској Крајини од самог почетка грађанског рата није постојала јасна политичка оријентација, већ нејединство српског руководства које није остајало само на

171 »Вечерње новости«, 19. јануар 2003. године 172 Исто.

82

вербалним разликама већ је долазило до дубоких непринципијелних сукоба који су директно утицали на способност и организованост водећих структура, народа, органа власти па и војске (сукоби Рашковић – Бабић, Бабић – Мартић, сукоби регионалних руководстава Крајина – Западна Славонија – Источна Славонија, рецидиви нерешених проблема и сукоба четници – партизани, појава шверца, корупције и других деформација итд.) Очито да водећи људи у Крајини нису били дорасли историјском тренутку.

2. Није се посветила довољна пажња бризи за војнике, организацији јединица и система одбране у чему је било низ несхватљивих недостатака. Политички утицаји партија па и појединаца на војску били су погубни, посебно због притисака националистичких, прочетничких, тзв. патриотских снага чак и на нивоу локалних вођа. Припадници ЈНА, који су се добровољно по свом пореклу и завичају определи да бране свој народ, нису адекватно примљени од водећих политичких структура Крајине. Политички незрели кадрови су били веома агресивни у нападу на припаднике ЈНА јер су им сметали, борећи се против јавашлука, крађе и других деформација. Локални политички фактори форсирали су своје људе и »партијске другове«, стварајући паравојне формације које су биле необучене, задојене мржњом и осветом, склоне пљачки и злочинима, што је било тешко обуздати. Све је то имало тешке последице за Републику Српску Крајину, која се формирала као држава са бројним почетничким проблемима и тешкоћама. Руководство РС Крајине није имало снаге, или није желело да обузда такве структуре, да у своју војску не укључује део тзв. добровољаца међу којима је било и оних који су наносили штету угледу војске, државе и народа РС Крајине. Борбени положаји с таквом »војском« сигурно нису били гаранција поуздане одбране.

3. Руководство РС Крајине запоставило је основни постулат и принцип одбране – ослонац на сопствене снаге, које је требало добро организовати и припремити за одбрану и заштиту народа, а не ослонити се претежно на помоћ са стране из Србије СРЈ и, не схватајући ограничења која су њихова руководства имала, по усвојеним међународним обавезама, потписаним резолуцијама СБ и другим актима. Помоћ која је долазила у Крајину није била мала, ни симболична, а произилазила је из уставних обавеза матице да помогне својој браћи ван границе, као и спремности српског народа и грађана да на адекватан начин помогну народ РС Крајине. Руководства РСК више су водила рачуна о полемици у политичком животу Србије и СРЈ, критици па и оптуживању, него што су радила на отклањању сопствених грешака, пословима на адекватним припремама за одбрану (сређивање јединица, уређење борбених положаја, учвршћење дисциплине итд.). Све то је будно пратила обавештајна служба Хрватске и њених ментора, добро проучила и адекватно искористила.

4. Руководство РС Крајине, и не само оно, лакомислено је веровало у Венсов план, иако је пракса показивала да снаге УНПРОФОР-а нису спремне и не желе да изврше своје обавезе »заштите« становништва у Заштићеним зонама, па се догодило да српске снаге буду изненађене општим нападом, да дозволе да дође до хаоса, исхитрених неадекватних одлука итд. Да је пружен отпор, за што је ипак било услова и снага, барем за неко време, сигурно би се могло интервенисати у УН и код других фактора међународне заједнице да се масакр и егзодус обустави. Међутим, хрватско врховништво се одлучило за блиц-криг, за одлучан напад на разбијање снага војске РС Крајине и успаничени народ у бекству.

XII УМЕСТО ЗАКЉУЧАКА (ИЛИ ПРЕДЛОГ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ О ИСТИНИ И ПОМИРЕЊУ)

На крају овог текста, намеће се захтев да се извуку неке поруке, поуке и закључци о

томе шта се догодило на ратишту у Хрватској и сагледају могући правци кретања у будућности народа и држава на овом простору и шире.

Трагичне последице грађанског рата захтевају утврђивање чињеница као услова да се

83

сагледа истина која је претпоставка за катарзу, помирење и даљу сарадњу на основама мира, равноправности, солидарности и реалног положаја држава на све сложенијој међународној сцени.

Рат у Хрватској захтева одговор на многа питања, али да се овде ограничимо на најбитније: ко је почео рат, какав је његов карактер, и ко сноси одговорност за стравичне његове последице? Није спорно да је рат на простору Југославије, па и Хрватске последица дубоке економске, друштвене и политичке кризе југословенског друштва, која је трајала више деценија у којима су јачале и деловале националистичке снаге, што се нарочито изразило у Хрватској. Мас-покрет 1971. године је очито демонстрирао национал-шовинистичке идеје, које су ескалирале програмом ХДЗ-а, залажући се за сецесију, стварање независне, етнички чисте Хрватске. Та сецесионистичка идеја ХДЗ-а и конкретна програмска оријентација окупила је готово све политичке странке и већи део народа.

У исто време су оптуживани Југославија, Србија, ЈНА па и српски народ у Хрватској за агресора и виновника рата. То су, уосталом, биле акционе пароле око којих су се окупиле све водеће политичке странке, интелектуалне средине и већи део народа. Уколико је и било политичких разлика у току изборне борбе, оне ипак нису излазиле изван основних програмских ставова водеће партије ХДЗ-а. Фрањо Туђман је с правом констатовао да је у борби за независну Хрватску остварено јединство »свих политичких удруга«, што се изразило подршком народа и потврдило на изборима за Сабор. Политички утицај и снага ХДЗ-а заснивала се и на значајној подршци ментора са Запада, пре свега Немачке, Ватикана, Аустрије није САД као и великој подршци финансијских кругова и моћника у дијаспори.

Политичке снаге које су имале критички однос према програму и пракси ХДЗ не само да су биле слабе, већ су биле изложене одлучном обрачуну.

У Србији ситуација се развијала друкчије, – није дошло до националног консензуса ни јасног конструктивног националног програма. Политичке партије на власти а и из опозиције исцрпљивале су се у сукобима и отвореној борби за власт, без смисла за компромис и интересе народа и државе. Све се то одразило на тешке последице, поготово што је у таквој ситуацији Србију било лако оптужити за виновника југословенске кризе, носиоца национализма на овом простору и »креатора« ратне опције. Поред тога, у Србији се нису сагледавала релевантна и сложена кретања у свету и околини, како би се са тог становишта сагледали и схватили интереси сила које су одлучивале о судбини Југославије и Србије.

Међутим, важно је сагледати историјску чињеницу да је узрок рата сецесија Хрватске као противуставан акт по уставу СФРЈ и суштинским ставовима ОУН. На бази свог субјективног тумачења Устава 1974. године о праву на отцепљење, Хрватска се определила за рат, што су отворено изјављивали њени водећи људи, у чему су имали подршку фактора на Западу (представника ЕЗ, КЕБС-а и Бадентерове комисије), иако је било много критике и упозорења од истакнутих политичких личности и правника у свету да је признање Хрватске, без испуњења обавеза које је била дужна према српском народу, преурањен и погрешан потез са трагичним последицама које су довеле до рата. Хрватска се определила за рат не само да би остварила независну државу, већ етнички чисту државу. То је и остварено у рату кога је Врховништво Хрватске прогласило за домовински рат – значи праведан, одбрамбени.

Колико је то тачно и научно верификовано Хрватска још није дала прави одговор. Заправо, да би Хрватска образложила своју тезу о тзв. домовинском рату, оправдање и »научно« објашњење нађено је у проглашењу и осуди Србије, ЈНА и српског народа у Хрватској за агресора и окупатора. Таква »научна« схватања нису прихваћена само у Хрватској, што је било логично и очекивати већ и од неких »научних« кругова на Западу и, нажалост, неких »теоретичара« и политичких аналитичара у Србији и Црној Гори.

Хрватска теза о »великој Србији и великосрпском хегемонизму«, сем пропагандног слогана није имала научно утемељење, јер таква концепција никад није била званична политика српске државе, а Југославија никад није била »Велика Србија«, јер српски народ у

84

њој, нарочито у периоду СФРЈ, никад није био »водећи народ« нити привилегован, – ни у структурама власти ни у економским и политичким односима. Пре би се могло доказати супротно.

Што се тиче става да је ЈНА агресор, то је вештачка конструкција, крајње нетачна и неприхватљива теза. Како је ЈНА могла бити агресор у сопственој држави, у СФРЈ, чија је била легална оружана сила са уставним правима и обавезама да штити државни и територијални интегритет?

ЈНА је у Хрватској штитила своје јединице, гарнизоне, објекте, људство и спречавала ширење међунационалних сукоба. Она је дејствовала само до Споразума о повлачењу из Хрватске, што значи да није дејствовала у Хрватској као независној, међународно признатој држави, што искључује сваку оцену о агресији ЈНА на Хрватску. То уосталом, произлази из врло јасне дефиниције Савета безбедности УН о агресији, коју је Генерална скупштина УН усвојила још 1950. године.

Према том документу »агресија значи употребу оружаних снага од стране једне државе против суверенитета, територијалног интегритета или политичке независности друге државе или на било који начин неспојив са Повељом УН«.173

Никада ЈНА, касније Војска Југославије није напала или извршила било какву борбену акцију на Хрватску као независну, суверену државу.

Још је несхватљивија тврдња да су Срби у Хрватској агресор у сопственој земљи чији су држављани, или да су окупирали територију на којој су вековима живели и били суверени конститутивни народ са историјском традицијом. Одбрана од напада, заштита сопствених живота, својих села и кућа од агресивних геноцидних хрватских војних и полицијских снага не може се сматрати агресијом, а поготово не окупацијом. Такве констатације разних војних и политичких »теоретичара« не могу и неће наћи научно упориште. Оне остају у сфери лажи, обмана и шпекулација за домаћу, а још више за светску, недовољно обавештену и пристрасну, јавност.

Научна аргументација и чињенице доказују да се у Хрватској водио грађански рат са свим карактеристикама и последицама таквог рата, који је у себи носио последице деценијских сукоба у хрватско-српским односима и верским сукобима због прозелистичких амбиција католичке цркве. У свим документима фактора међународне заједнице (ЕЗ, КЕБС, Савет безбедности), у текстовима научника, теоретичара, војних стручњака и коментатора у нашој земљи и свету, затим документима Председништва СФРЈ и Врховног штаба ОС СФРЈ говори се о – грађанском рату, што је логична оцена сукоба у једној сувереној, међународно признатој држави као што је деценијама била СФРЈ.

Неаргументоване, прагматичне и политикантске конструкције да се у Хрватској није водио грађански рат већ да је она била жртва агресије, не могу се прихватити, јер се не могу аргументовати ни чињеницама ни теоријским објашњењима. То не могу ни »теоретичари« у Србији и Црној Гори иако то настоје свим силама, оптужујући сопствени народ.

Из свега што је речено у тексту и ових констатација поуздано се да закључити да је Хрватска почела рат и да је тај рат био грађански рат у коме су, поред домаћих зараћених страна, интензивно учествовале и стране земље (Немачка, Аустрија, Ватикан), посебно САД и НАТО и у борбеним дејствима. Према томе, споменути страни фактори се не могу искључити од одговорности за почетак, ток и последице грађанског рата у Хрватској.

У грађанском рату у Хрватској, као значајан фактор рата и искуство, посебну пажњу заслужује оцена улоге, утицаја и одговорности средстава информисања у тзв. медијском рату. Она су заиста, постала не само веома утицајна и ефикасна, већ и одлучујућа сила у рату. Њихов допринос зараћеним странама овисио је од материјално финансијских и техничких могућности, непосредног утицаја и подршке светских моћника и њихове информативне

173 С. Ш. и З. Т. Види: Од Бриона до Дејтона, стр. 8.

85

машинерије на Западу, који су се определили за Хрватску. Тако се активност тих информативних средстава уклапала у глобалну политику и геостратегијске интересе Запада пре свега САД које су одлучиле да разбију СФРЈ. У грађанском рату потврдила се и чињеница да је »прва жртва у рату, по правилу, истина«.

Оцена о томе да је Хрватска »добила« медијски рат је потврда да су протагонисти лажи, обмана и манипулација добили право грађанства и да су они који су имали више средстава и подршку медијских чинилаца својих ментора успели да пласирају »своју истину«. Глас друге стране није се чуо, сем симболично – од релативно малог броја објективних извештача са ратишта.

О тим обманама и манипулацијама »говор мржње« је постојао само у српским средствима информисања, при чему није било селекције. Углавном сви извештаји, чак и неоспорне чињенице са ратишта третирани су као »говор мржње« не само у свету, већ и у нашој земљи, у чему су доминирале тзв. хуманитарне и друге »миротворне« организације и »независни медији«, којих је било веома много и никад нису били забрањивани. Српски народ је сатанизован и окривљен за рат и за злочине што је створило лажну слику у свету о рату и геноциду над Србима у Хрватској.

Такав тренд се и даље наставља иако нове чињенице бацају друкчије светло на догађаје у Хрватској. То је разлог зашто шира јавност у Србији не прихвата активност тзв. хуманитарних организација и њихову »истину« која је једнострана и увредљива за српски народ јер се жртва проглашава за злочинца.

Нико не оспорава потребу да се утврди истина, да се осуде злочини, њихови виновници и извршиоци, али то треба доказати, сагледавајући целину догађаја, узроке и последице, уважавајући и другу страну, речју анализу догађаја у целини.

Народ се не може мотивисати да објективно оцени ситуацију спремну за катарзу и помирење ако се не износе праве чињенице и докажу злочини, које ће свако нормалан осудити, првенствено код свог народа, јер је познато да српски народ презире све оне који су чинили злочине не због наводног патриотизма, већ својих интереса било да је реч о непревазиђеној мржњи, освети или пљачки. У традицији српског народа је витештво, осуда издаје, освете, пљачке и нечовештва, не оспоравајући да су се десили злочини који су починиле паравојне снаге и неки појединци који морају бити кажњени.

На примеру Вуковара се може најбоље илустровати понашање неких »бораца за истину« у нашој земљи. Протагонисти »истине« и утврђивање »објективних« чињеница у штампи и ТВ емисијама упорно оптужују, осуђују и пресуђују тзв. вуковарску тројку из ЈНА за злочине на Овчари, иако за то нису имали веродостојне чињенице. Извођење пред ТВ екране и за округле столове у штампи и то оних сведока који су страдали од српске стране, а не пружају могућност да се чују и сведоци друге стране – не помаже утврђивању истине не пружа доказе оним добронамерним људима и организацијама које искрено желе утврдити истину као једину претпоставку катарзе, помирења и реалних услова за живот у будућности. Не може се једнострано говорити о Овчари (или о Шкабрњи) а занемарити злочин над Србима (око 1000 убијених у Вуковару и бачених у Дунав); где су сведоци о тим злочинима? зашто се они не користе за утврђивање истине? Зашто се о њима не говори у емисијама Б-92 и другим ТВ станицама и средствима јавног информисања?

Зашто се ти »борци за истину« не запитају: зашто народ и грађани Србије не прихватају Хашки трибунал и његов рад, иако је он стварност која се мора уважавати? То чине не зато што штите ратне злочинце, јер би то било крајње морбидно већ, зато што не виде правду, што се досадашњим радом хашког тужилаштва српски народ осећа пониженим, превареним и угроженим. Са више одговорности, стручности и осећаја за правду и истину морају се анализирати досадашње извештавање и оцене ратних догађаја, тачно лоцирати »говор мржње«, јер је то једини начин да се добије подршка српског народа у осуди злочина и злочинаца. Српски народ је у читавој својој историји, па и у овом грађанском рату спреман да

86

се суочи са истином. Са мазохистичким самооптуживањем за интересе и »истину« коју народ не вид, не разуме и не прихвата – не може се кренути у бољу будућност.

За оцену ставова народа у Србији и Црној Гори о понашању тужилаштва Хашког трибунала врло значајно је оценити понашање тужилаштва према захтевима оптужених и руководства Србије и Црне Горе да се бране са слободе. Хашко тужилаштво игнорише све аргументе који се износе за пуштање на слободу до суђења, иако је од тих услова Влада Србије и Црне Горе полазила приликом доношења Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, као и приликом разговора са оптуженима да се добровољно појаве у Хагу. Крајње је неприхватљиво омаловажавање па и игнорисање званичних органа Србије и Црне Горе и њихове аргументације за пуштање на слободу оптужених, што Тужилаштво константно чини.

Индикативно је да ниједан од руководећих људи Срба из Србије није остварио право да се брани са слободе, што је омогућено неким људима из других средина. То говори да тужилаштво у Хагу својим понашањем оптужујући само Србе очито жели да докаже одговорност српског народа за геноцид у Хрватској (и БиХ), иако стално истиче да се ради о »индивидуалној одговорности«, што очито није тачно. Понашање Хашког трибунала, првенствено тужилаштва према оптуженим Србима подстиче Хашки суд, да истраје у својим захтевима за одговорност српског народа за геноцид и истичу захтев за надокнаду ратне штете Хрватској и БиХ при чему се игнорише оптужба против НАТО-а за агресију на Југославију без одлуке Савета безбедности.

Према томе, искуство из активности Хашког тужилаштва захтева одлучније мере Владе Србије и руководства Србије и Црне Горе за утврђивање истине о рату на просторима бивше СФРЈ и потребу да се пружи правна помоћ оптуженима јер досадашње понашање Тужилаштва очито говори о њеним злим намерама. То српски народ и грађани Србије и Црне Горе врло добро уочавају и зато имају велико неповерење у тужилаштво Хашког трибунала и критички однос према понашању наших одговорних државних органа. Више објективности, прихватање и поштовање правних норми у поступку на суду – једини је услов да српски народ и грађани наше земље са више поштовања и поверења убудуће уважавају Хашки трибунал.

Грађански рат у Хрватској је еклатантан пример оружаних сукоба у којима је дошло до стравичних злочина и разарања, што је логична последица таквог рата у коме се не поштују норме ратног и обичајног права, у коме доминирају мржња и освета, рецидиви нерашчишћених рачуна из прошлог рата, пљачке, паљење и протеривање људи са њихових огњишта. Витештво је одавно нестало у савременим ратовима, што је проф. Смиља Аврамов с правом назвала »пост-херојски рат«.

Још нису утврђене жртве грађанског рата у Хрватској. Посебно још увек нема података о броју хрватских жртава, што је објективно било могуће до сада утврдити. Такво понашање Хрватској је потребно за разне политичке, медијске и друге манипулације, јер се бројкама још може манипулисати.

Међутим, још нису утврђене тачне жртве ни српског народа у грађанском рату у Хрватској, што је релативно тешко утврдити, обзиром на понашање хрватских власти, нарочито у судству и локалним структурама. Драгоцени су подаци документационо информативног центра »Веритас« који је обелоданио податке да је само у »Олуји« погинуло 1975 Срба од којих 1198 цивила, (515 жена и 12 деце), док је 250-300 000 Срба протерано са својих домова, чије су куће и имања потпуно уништени. Крајина је после »Олује« постала права пустош. Жарко Пуховски констатује: »У Хрватској је на дјелу, колико знамо, најчистије етничко чишћење које је икада извршено«174

Има и других података које износе бројни аутори и истраживачи. Међутим, не би се смело поновити да после више од шест деценија још увек немамо

174 Проф. др Жарко Пуховски »Срби у Хрватској јучер, данас сутра« изд. ХХО Загреб 1998 стр. 105.

87

тачне податке о жртвама Срба у Јасеновцу, Јадовну и другим стратиштима, што је нанело огромне штете српском народу јер су нетачни подаци послужили за шпекулације и манипулације хрватских усташких снага у Хрватској, па и њихових ментора у свету. Уважавајући све тешкоће око утврђивања жртава рата, злочинцима и њиховим менторима, због карактера рата у Хрватској дејстава паравојних формација, отуђених центара моћи, криминалних кругова, које легалне власти нису могле или нису хтеле да контролишу, као и друге разлоге и отпоре у утврђивању истине о геноциду на простору Хрватске – мора се истрајати у утврђивању тачног броја жртава рата, злочинима, разарањима и другим његовим последицама, упорно инсистирати на откривању злочинаца и њихових ментора на свим зараћеним странама.

У том контексту ваља сагледати улогу и одговорност судова у свакој новоствореној држави на простору претходне Југославије. О Хашком суду и, посебно, тужилаштву је већ било речи; не улазећи у полемику о правним основама за формирање тог суда и другим приговорима, он је реалност и захтева одговарајући однос и одговорност државних органа.

Национални судови за ратне злочине још се нису показали достојним и спремним за осуде ратних злочина. То се нарочито односи на већ познате пресуде ратним злочинцима за геноцид у Госпићу, Сплиту и Загребу које су донели хрватски судови. Те пресуде не само да су ван контекста извршених злочина већ служе за распиривање националне мржње на протестним митинзима на којима се бране »хероји« домовинског рата. Хрватско судство још на списковима има преко 20.000 Срба окривљених на тајним оптужницама за »ратне злочине« иако је донет Закон о опросту (амнестији). Веома значајно да ти спискови нису јавно објављени, тако да се нико не осећа сигурним, поготово ако жели да се врати у Хрватску, што је један од веома важних разлога слабог повратка Срба на своја огњишта.

У Србији се морају што пре оспособити судови да приђу одлучније суђењу за ратне злочине својих грађана.

Важна порука из грађанског рата у Хрватској је реално сагледавање стварне улоге спољног фактора у југословенској кризи и њених последица. Реч је о тзв. међународној заједници пре свега земаља Запада, (ЕЗ, КЕБС, бројних хуманитарних невладиних организација) посебно САД и НАТО, које су се пристрасно понашале, опредељујући се за опције сецесионистичких држава нарочито Хрватске, што се уклапало у концепт разбијања Југославије »као вештачке версајске творевине после Првог светског рата«. Разбијена је једна земља мултинационалног и мултиконфесионалног карактера, стабилизатор стања на Балкану и шире да би се створило више нових државица са теретом ратних последица а касније, после ратних разарања, пришло интеграционим процесима на истом том простору. Очито да није било ни воље ни снаге светских моћника да искрено приступе у превазилажењу дубоке југословенске кризе.

Изјаве већег броја светских институција, политичара и државника, пре свега водећих људи америчке администрације, о подршци суверенитету и територијалном интегритету СФРЈ показале су се лицемерне, дволичне, лажне, фаталне за српски народ посебно у грађанском рату у Хрватској. Наивно веровање у њих показало се погубним за српски народ. Свакако је била лоша процена српских кадрова у СФРЈ и Србији о процесима који су се развијали на светској сцени после пада берлинског зида. То је била врло значајна константа у политици разбијања СФРЈ и лошег имиџа српског народа.

Венсов план се показао као лицемерна замка и обмана јер снаге УНПРОФОР-а нису извршиле обавезу из Резолуције СБ у одбрани српског народа и других грађана у »заштићеним зонама«, већ су толерисале све поступке и војне операције хрватске војске без икаквих санкција. Предлог плана Z-4 био је у истом контексту својеврсне обмане јер је Хрватска, уз пуну подршку и помоћ САД и НАТО, већ имала разрађен план »Олуја« којим су се реализовале све стратешке замисли и политички планови хрватског врховништва. Шпекулације о тзв. одбијању Плана Z-4 од стране српског руководства био је само повод да

88

се крене у акцију на српски народ који је био жртва хрватских злочина и геноцида. Сви релевантни фактори Европске заједнице, Савета безбедности и сви чланови

Мировне конференције о бившој Југославији били су обавештени о концентрацији хрватске војске на границама Републике Српске Крајине њеном кретању ради опкољавања Книна и реализацији операције »Олуја«. Према томе, никакви квази планови и обећања хрватских власти и њихових ментора нису могли спречити Хрватску да изврши своје намере у агресији на РСК, територију под заштитом УН и да реализују планове етнички чисте Хрватске. Завршна операција »Олуја« и реализација њених планова била је неминовност а све друго су разне спекулације и обмане.

Не улазећи у анализу догађаја после пада РС Крајине и егзодуса српског народа, указујемо само на неке чињенице у савременом свету које су битне за будућност избеглог и прогнаног српског народа из Крајине, за будућност српског народа и грађана у Србије и Црне Горе.

У свету се продубљују економске и геостратегијске противречности и друштвено политичке кризе. Драстично се повећава јаз између развијених и неразвијених земаља. Овај јаз расте све брже: за две и по деценије повећао се са 1:60 на 1:84. У западној Европи се нпр., за исхрану једне краве троши 2,2 долара, док истовремено у свету око 3 милијарде људи живи са мање од 2 долара дневно.175

На конференцији у Јоханесбургу о економском развоју неразвијених, уз учешће свих земаља света, утврђене су и осуђене чињенице о стварном стању, указано на деформације које продубљују кризу савременог света. Ту се посебно указује на опасност од тероризма као претеће последице економског и друштвеног стања и противречности у свету. Тероризам је оружје слабих: рушилачки 11. септембар у Њујорку стравичан је доказ тог правила и одговор на експанзионизам, развијеног, бездушног света, пре свега доминације САД. »Борба против тероризма биће беспоштедна, али она мора да се води уз поштовање људских права и владавине права« – истиче француски председник Жак Ширак. Али, борба против тероризма не значи само употребу војне силе и антитерористичких јединица, већ мора да буде свестрано ангажовање свих фактора у свету пре свега у сфери економско-друштвених односа. Мора се порадити на економској помоћи, развоју неразвијених земаља, уклањању стравичног јаза у развоју, борби против глади, сиромаштва, болести и свих других тешкоћа. Све релевантне снаге морају сагледати свестрану активност у утврђивању узрока тероризма, пронаћи адекватне мере у разбијању тог зла савременог света. Све мирољубиве, прогресивне снаге морају се наћи у том фронту борбе, пре свега у својој земљи и шире. Идеје о борби против тероризма које полазе од критике досадашњих концепција и поступака САД имају све више присталица у свету, пре свега у интелектуалним и либералним политичким круговима. Све више се афирмише став да победа више зависи од духовних него од војних чинилаца, баш супротно борби против глобалног тероризма која се у схватањима САД заснива на пројекту глобалне доминације у ангажовању војне силе. Америчка администрација је одговор на 11. септембар схватила као моменат за измену властите политике у правцу ослањања на грубу силу.

У решавању ових суштинских светских проблема, пре свега борбе против тероризма уместо водеће улоге УН, али се она своди на маргине неку врсту хуманитарне опције Црвеног крста. Главну реч воде светске силе, нарочито САД, које јаз између развијеног и неразвијеног света и борбу против тероризма своде на своје политиче и геостратегијске интересе. У том контексту треба сагледати идеје и политику новог светског поретка. Ми не бисмо смели да пропустимо и не реагујемо, као што је то био случај са падом берлинског зида, да не сагледамо суштинску борбу против тероризма и да не нађемо своје место полазећи од реалних националних државних интереси сагледавању опасности од тероризма

175 »Политика«, 23. септембар 2002. године.

89

коме смо изложени на нашим просторима. Морамо реално утврдити чињенице да америчка администрација у борби против

тероризма на нашем подручју није доследна и да има двојни карактер. То се посебно односи на њихов став према процесима и кризи на Косову и Метохији. Америчка администрација није осудила нити схватила суштину албанског тероризма који се сада ослања на легалне органе власти уз прећутну подршку фактора међународне заједнице, Не схвата се суштина проблема и не сагледава да се ради о државном тероризму, односно власти косовских Албанаца, а не о отуђеним центрима моћи.

Сила – економска, технолошка, медијска и пре свега војна је покретач свих економско-друштвених процеса у савременом свету па и деструктивних појава, при чему треба уочити улогу и одговорност САД и НАТО. САД желе да остваре глобалну енергетску контролу света, јер америчка енергетска стратегија националне безбедности почива на коришћењу страних извора енергије посебно нафте како би сачувала своје сопствене ресурсе и изворе. Амерички председник Џими Картер је још 1980. године рекао да свака препрека протоку нафте из Залива представља напад на виталне интересе САД, па ће сходно томе оне узвратити свим неопходним средствима укључујући војну силу.

Ноам Чомски констатује: »Нови милитаристички хуманизам показује изјава Била Клинтона који је после бомбардовање Југославије рекао да се тако потврђују »наше вриједности, штите наши интереси и шири идеја мира«.176

Циљ америчке акције у Авганистану, није била само борба против тероризма и Талибана, већ реализација интереса велике силе тј. »нафта, излазак на јужни бок Русије, улазак у средиште централне Азије, приближавање последњим неиспитаним резервама нафте и контрола копненог пута за транспорт нафте ка Индијском океану.177

У том контексту ваља сагледати и све догађаје и процесе око Ирака. Наиме, Ирак је после Саудијске Арабије земља са највећим резервама нафте у свету (112 милијарди барела). Производња нафте у САД је у сталном опадању а тражња и потрошња расту.

За разумевање савремених процеса ваља добро сагледати суштину америчке стратегије и активност администрације Џорца Буша млађег: »САД неће оклевати да као чин »превентивне самоодбране« употребе силу против било које непријатељске земље или терористичке групе«. И даље: »САД ће убудуће користити своју војну силу, економску моћ., па и политички утицај ради остварења својих интереса. Објект напада може да буде како држава тако и терористичка група, односно сви они који мрзе САД и све зашто се оне залажу. Наше снаге ће бити довољно јаке да потенцијалне противнике одговоре од војног јачања у нади да ће превазићи или достићи моћ САД.«178 Бушова администрација одбија да призна било каква ограничења кад је реч о њеном остварењу на силу при чему се не обазире на било какве критике промене мишљења других па и својих савезника.

У том свету дубоких противречности, криза и неразумевања доминирају идеје глобализације и интеграције (европске) као и једине војне организације НАТО, при чему наша земља мора заузети јасан став ради будућности, користећи искуства југословенске кризе, разбијања СФРЈ и грађанског рата у Хрватској, укључујући и процесе на нашем простору после 1995. године. Указујемо само на неке назнаке, јер шира елаборација превазилази захтев и садржај овог рада.

Глобализација није непознат историјски процес при чему је сваки историјски период имао своје специфичности тог процеса. Међутим, савремена глобализација, али не и натоизација, има сасвим друкчије димензије, она је централни планетарни процес, средство и режисер који ствара нову мапу света.

Проф. др Мирослав Печујлић у својој књизи Глобализација – два лика света поставља 176 М. Н. Чомски, Нови милитаристички хуманизам, Лондон 1999. године, Београд 2000. год. стр. 9. 177 »Политика« 3. октобра 2002. год. 178 »Политика« 21. септембра 2002. год. »Право првог напада«

90

питање: »Да ли она означава поступно распростирање економске добити или све дубљу провалију између светова, да ли води поништавању националних култура у сукобу цивилизација или њиховом обогаћивању, да ли се креће ка глобалној демократији или ауторитарној светској држави, обнови ратова или миру, хармонији са природом или њеном незадрживом разарању – то је пресудан тест«.179

И даље проф. Печујлић каже: »За југословенско друштво, за Србију, у историјском моменту преласка из једне у другу планетарну орбиту, из гето-друштва у Европску заједницу, стваралачки одговор на изазове глобализације и очување властитог идентитета постаје питање бити или не бити«.180

Суштина проблема је у начину укључивања у тај процес, при чему се на политичкој сцени не одрећи властитог суверенитета, традиције, вредности и цивилизације, али уместо националног суверенитета прихватити заједнички подељени суверенитет чији је прототип Европска унија. Процес у који се државна заједница Србија и Црна Гора већ укључила у Савет Европе, показује прве резултате. Напори у том правцу морају бити упорни, консеквентни и реални, засновани на широком консензусу свих друштвених снага од науке до политике.

О томе како тај процес треба да се реализује наводимо поруке академика Михајла Ђурића: »Морамо, наиме, знати да је будућност доиста увек условљена прошлошћу, али да, ипак, никада није потпуно и до краја одређена њоме. Штавише, будућност је увек бар толико отворена за нас да никад није и не може бити пуко понављање прошлости« и даље: »А то значи да наша велика митска прошлост никако није и никако не може бити наша гробница, већ најпре и највећма извор надахнућа и подстицај на слободно стварање. Сваки од нас понаособ позван је и прозван, да према својим способностима, учествује у њеном одржавању, обнављању и преображавању. Ту прошлост можемо присвојити једино ако у себи осећамо бујање новог живота, те ако смо спремни и кадри да јој удахнемо свежу крв и да је уистину осавременимо. Никако не смемо бежати од њених мана и затварати очи пред њеним недостацима. И никако не треба да се трудимо да се брже-боље преобратимо у некакве салонске космополите, интернационалисте или мондијалисте, или како се већ све не зову сви ти стари и нови разсрбљени номади, који однедавна самоуверено грде и прете свуда око нас, већ пре треба да имамо на уму пример многих наших врлих предака који су под претњом ножа или набијања на колац одбијали да се покатоличе или потурче.«181

На тим, веома јасним, мудрим и конструктивним идејама и порукама мора се прићи реализацији модернизације и реорганизације система одбране и Војске Србије и Црне Горе, користећи богата ратна искуства из претходних добијених и изгубљених битака, схватајући промене у свету, нарочито технолошке процесе и интеграције које су захватиле и војну делатност, која се не може искључити ван општих економско-друштвених, политичких и геостратегијских процеса у свету и региону чији смо ми интегрални, веома значајан део.

Ослобађање предрасуда, грешака и промашаја претпоставља нова сазнања и идеје, њихово усвајање и примену, не заборављајући своје вредности, што је једини пут у стварању модерне војне силе са способним стручним и патриотски опредељеним старешинским и војничким саставом.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

⎯ Аврамов, проф. др Смиља: Пост-херојски рат Запада против Југославије, издање ИДИ Ветерник 1997. »Америчко-ватиканска тајна алијанса и рат у СФРЈ«,

179 »Политика« 3. јануар 2003. »Драма глобализације« стр. 6. 180 Исто. 181 М. Ђурић »Књижевне новине« Београд, 15. април – 15 септембар 2002. године.

91

⎯ Зборник, Почетак рата у Босни и Херцеговини, изд. Удружење Срба из БиХ у Србији, Београд 2001.

⎯ Бобетко, Јанко: Све моје побједе, властита наклада, Загреб 1996. ⎯ Бедсон, Жерар: Европа лудака или разбијање Југославије, изд. Удружење издавача и

књижара Југославије, Београд 1993. ⎯ Божић, др Немања, Послератна глобална стратегија САД, изд. Институт за

међународну политику и привреду, Београд 1974. ⎯ Церовић, Василије: Рат и политика, изд. ВИЗ, Београд 1985. ⎯ Ценчић, Вјекослав: Титова последња исповјест, изд. Графос, Београд 2001. ⎯ Ћосић, Добрица: Српско питање – демократско питање, Књижевне новости 743,

»Велика обмана српског народа«, Политика 10. 05. 1991. ⎯ Чавошки, Коста: Република Српска Крајина, изд. Удружење Срба из БиХ, Београд. ⎯ Чомски, Ноам: Нови милитаристички хуманизам, Лондон 1999. превод, изд. Плато,

Београд 2000. ⎯ Драшковић, др Драшко: Савремени радови, Изд. Велатра, Београд, 1996. ⎯ Екмечић, академик Милорад: 'Ратни циљеви Србије 1914.«, изд. Српска књижевна

задруга, Београд 1973. ⎯ Голубовић, Предраг: Држава у покушају ⎯ Група аутора: Теорије о рату, изд. ВИЗ, Београд 1981. ⎯ Хантигтон: »Сукоб цивилизација«, превод на српски ЦИД, Подгорица 1998. ⎯ Јовић, Борислав: Последњи дани СФРЈ ⎯ Кадијевић, Вељко: Моје виђење распада војске, изд. Политика, Београд 1993. ⎯ Клаузевиц фон К: О рату, изд. Војно дело, Београд 1951. ⎯ Крестић, Василије: Република Српска Крајина, изд. Зора, Београд, 1996. ⎯ Мамула, Бранко: Савремени свијет и наша одбрана, изд. ВИЗ, Београд 1985. ⎯ Марковић, Михаило, академик: Друштвена мисао на граници миленијума, изд.

Службени лист, Београд 1990, ⎯ Орешчанин, Богдан: Војни аспекти борбе за националну независност, изд. Војно дело,

Београд 1963. ⎯ Овен, Дејвид: Балканска одисеја, превод Радио Б-92, Београд 1996. ⎯ Опачић, Петар: Војвода Живојин Мишић, изд. Просвета, Београд 2002. ⎯ Пуховски, др Жарко: Срби у Хрватској, изд. НВО, Загреб 1998. ⎯ Попов, Небојша: Српска страна рата, изд. Република, БИГЗ, Београд 1996. ⎯ Прелевић, Милош: Друштвена суштина војне силе, изд. ВИЗ, Београд 2003. ⎯ Тодоровић Бошко, Билић Душан, Разбијање Југославије 1990–1992. изд. Књижевне

новине, Београд 1995. Зашто су оптужени, 2. изд. ГрафоМарк, Београд 2002.

⎯ Шпегељ, Мартин: Сјећање ратника, изд. Знање, Загреб 2001. ⎯ Вудворд, Сузан: Балканске трагедија, изд. Филип Вишњић, Београд 1997. ⎯ Устав СФРЈ, изд. Савремена администрација, Београд 1974. ⎯ Зборник радова о НОР-у, изд. Књижевне новине, Београд ⎯ Зборник докумената Генералштаба ЈНА, изд. ВИЗ, Београд 2002. ⎯ Стратегија оружане борбе, изд. Генералштаб, Београд 1983.

92

ПРИЛОЗИ:

ЗЛОЧИНАЧКИ ПОТХВАТ У ХРВАТСКОЈ ПОЧЕО ЈЕ ЈОШ 1991. ГОД.

Из интервјуа Николе Висковића, проф. Правног факултета у Сплиту, објављеног у »ФЕРАЛ ТРИБЈУН-у«, Сплит 27. српња (јула) 2005. год.

Осврт на овај текст има изузетан значај за све народе на простору бивше СФРЈ, и шире од тога. Реч је о изузетном, храбром и аргументованом, научно заснованом тексту. Пример за углед како се говори о догађајима, о којима има много шпекулација, политиканства, па и »заборављених« догађаја. Поступак којим се послужио проф. Висковић, без страха, »губљења« памћења о свему оном што се дешавало у Хрватској, може послужити као пример нашим «»познаваоцима«, »аналитичарима« у Србији, који нису могли, ни желели да схвате целину догађаја на нашем простору.

Оно што је најважније и наук за друге посланике на овим задацима, је чињеница да проф. Висковић, износећи истину, али и осуду грешака и промашаја, ни једном једином речју није нанео штету угледу свог народа и нације – својој држави.

На нашем простору водио се грађански рат са свим својим негативним последицама. У сваком сукобу су увек учествовале најмање две стране и готово исти проблеми су се јављали код сваке од њих.

Неке снаге у Србији су сматрале да оне прве треба да кажу своју верзију – истину о рату, пре свега о злочинима које су вршиле злочиначке групе у њиховим формацијама. Свакако, да је злочине требало осудити, а зликовце на свим странама примерно казнити. О томе је у српском народу одувек постојала јасна оцена. Идеја да све стране у сукобу треба да полазе са истих позиција у односу на злочине, ипак се у пракси није остварила.

Разне »хуманитарне« и »невладине« организације у Србији, уз помоћ и подршку тзв. лидера минорних политичких странака, уз издашну помоћ из иностранства, пожуриле су да изнесу »истину« о рату, износећи пре свега злочине српске стране. Тај талас »информација«, често непроверених, отишао је у све земље на западу и прихваћен је пре свега од оних земаља, које су радиле на разбијању СФРЈ. »Информацијама« су водиле медијски рат против српског народа и војске, стварајући од њих злочинце и носиоце геноцида. Таква ситуација је трајала веома дуго, тако да су се у свету у комплету са »хуманитарцима« у Србији, створили јаки стручни тимови за сатанизацију српског народа и његових кадрова. У свет су продирали подаци о злочинима Срба у свим крајевима Југославије – Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, а посебно на Косову и Метохији.

Тај концепт је одговарао неким великим силама, пре свега НАТО-у из геополитичких и војно-стратегијских циљева и интереса на Балкану и шире.

Србија и српски народ су осуђени, сатанизирани и осуђени на покорност и послушност. Други народи поступили су друкчије, они су крили злочине и стварали имиџ своје

демократије у Европи и шире. Словенија још није одговарала за злочин сецесије, почетак рата, ни за масакр ненаоружаних и недужних војника и старешина ЈНА. Кучан, Дрновшек, Јанша и др. још су слободни грађани и »уважене« политичке личности.

Хрватска је дуго крила злочине, она је, како каже проф. Висковић »заобилазила истину«, избегавала, уз подршку хрватске јавности, политике, науке, културе, да пружи могућност да се озбиљно упозна и призна постојање злочина почињених већ деведесетих година пре и после »Олује«. Средства информисања, културно и јавно мњење су та настојања свестрано подржали. Зато се у свету није говорило о злочинима у Хрватској, нити о етничком чишћењу, односно о прогону Срба.

Исти сценарио је важио и за Босну и Херцеговину, као и за Косово и Метохију. Србија је изгубила медијски рат подршком великих сила снагама разбијања СФРЈ, а не хрватском паметном политиком. Последице су трагичне за све народе на овом простору, нарочито за

93

Србе. Требаће много времена, мудрости, сложен процес и мудра политика да се скине љага са српског народа, да се дозна права истина, последице грађанског рата и трагедије свих народа на овом простору, тражећи политичка решења за принципијелно помирење, као услов за сарадњу и напредак.

На питање новинара Владимира Матијанића, како коментарише готово униону осуду на коју је у Хрватској наишла хашка оцена о злочиначком потхвату хрватских власти, професор Висковић је рекао, да на то питање не би дао пребрзи одговор, наставивши:

»Одговор на то питање тражи претходно разматрање неких претпоставки које се у нас редовито заобилазе. А то заобилажење израз је неспремности цјелокупне хрватске јавности да се озбиљно позабави и призна постојање злочина почињених деведесетих година у Хрватској, прије и послије »Олује«. Та неспремност постоји прије свега код политичких странака, и то готово свих, владајућих и опозицијских, па онда у државном апарату, од средишњег, до локалног, затим у Цркви и у знаности, а до четири-пет година унатраг и у новинарству, уз неколико изузетака. При томе је управо у овом задњем сегменту јавности, у новинарству, дошло последњих година до значајних промјена, кад се знатнији дио новинара доста касно пробудио у том погледу«

Полазна основа проф. Висковића кад је образложио своју тезу о злочиначком подухвату Хрватске, морала је да оспори ставове Карле дел Понте и да прикаже суштину своје разлике од ставова хашког тужиоца. У чему су суштине тих разлика, види се по томе да је упориште нашао у правној науци и пракси, међународном праву и одговарајућој стручној литератури. Он је своја настојања наговестио одмах у почетку разговора, јер без тога цео напор не би имао смисла, као ни његово залагање да издржи истину. Напротив, тражио је истину и правду, одговорност судова па и међународног трибунала у Хагу.

»То сам и наговијестио на почетку разговора, јер чини се да је хашка квалификација злочиначког потхвата де факто ограничена на посљедњу фазу рата и етничког чишћења у Хрватској, а да увелико заобилази етничке злочине који су тој фази претходили и који су, у ствари, увелико узроковали исељавање око 150 тисућа Срба из Хрватске. И сам израз »удружени« за злочиначки потхват из оптужнице Карле дел Понте указује на становито непримјерено сужавање схваћања политике етничког чишћења у Хрватској, јер ако су заиста постојали елементи организацијског »удруживања«, такав механизам није био довољан за извршење вишегодишњег злочиначког потхвата у којем су значајни и елементи политички »организоване спонтаности«. Тај недостатак хашке квалификације могао би постати проблем хашке правде.»

На питање: које су то претпоставке које би требало разбистрити, проф. Висковић каже: »То су чињенице које увелико игнорирају сви сегменти јавног мњења које сам

споменуо, а дјеломично и међународни фактори, па и Хашки трибунал због чега се треба помало критички односити и према начину како је ствар с ратним злочинима представљена у том Трибуналу. То су чињенице оваквог типа: од самог почетка деведесетих година долази до тешког масакра у Госпићу, о којему се дуго шутјело иако се од почетка знало што се тамо догодило; па се онда уз славонску фронту догађају бројна убојства, у и око Осијека, о којима се и данас шути; па је онда усред Загреба, на Велесајму, отворен центар за интернирање киднапираних Срба, о чему и до данас сви шуте, а Ненад Пуховски је нешто од тога успио сакупити у свом документарцу; па је онда и у вези с тим центром дошло до неодређеног броја мучења и убојстава на Пакрачкој Пољани, што је опет и до данас готово табу тема. Па су у исто вријеме у Сплиту летјели у зрак динамиташењем готово сви локали српских грађана, а уз то је радило војно мучилиште Лора уз потпуно знање и толеранцију власти, па су у Сиску у исто вријеме пловили ријеком или налажени по граду на десеци убијених грађана погрешних крвних зрнаца. Истовремено се у свим градовима Хрватске с изузетком Истре и дјеломично Ријеке, догађало насилно пљачкање и заузимање тисућа станова, с истјеривањем станара, као и отпуштање с посла људи по националној основи.«

94

Користећи свој објективан и реалан однос на квалификацију злочина над Србима, проф. Висковић је навео још низ чињеница о злочинима у Хрватској над српским народом. Реч је о пљачкама и паљењу српских викендица на Јадрану, рушењу кућа у Славонији и другим крајевима, одузимању станова у градовима, девастирању православних цркава и пљачкању реликвија, злочинима у односу на људска права, социјална питања и др., затим отпуштању са посла великог броја људи, готово свих у просвети, култури и администрацији, малтретирању од стране локалних власти. Да не улазимо у злочине у Масленици, Плитвицама, Медачком џепу, Гумари у Вуковару итд.

Из свега тога се може закључити да је хашка оптужница начелно исправна, јер је обухватила све године од 1991. до злочиначког напада на целу Српску крајину у периоду »Олује«. Оптужница не би имала смисла нити правног утемељења уколико би се свела само на »Олују«, која је била финале злочиначког подухвата.

Проф. Висковић извлачи реалне закључке, који су могли уследити тек после злочина над Србима од почетка 1991. године па и политичког малтретирања још од Мас-покрета, нарочито у време »Бљеска« и »Олује«. Неке чињенице се још морају проучити и сагледати, али се неће моћи избећи заслужне казне за све оне злочинце, који су на делу показали своју бестијалност и патолошку мржњу. Наравно да ни виновници злочина и масакра не смеју остати некажњени. »То су значајне и од свих споменутих сегмената хрватске јавности стално игнориране чињенице. У ствари о којој сад говоримо из тих чињеница би се морало закључити да је хашка инкриминација начелно исправна, то јест да је деведесетих година стварно било злочиначког потхвата против српског становништва у Хрватској, али уједно би се морало закључити да ту инкриминацију треба донекле преформулирати или друкчије тумачити, уколико је она, чини се, неумјесно концентрирана само на вријеме »Олује«. Из наведених чињеница, које би требало, дакако, потпуније разложити, произилази да је елемената злочиначког потхвата, који се популарно назива и етничко чишћење, било већ од почетка деведесетих година и да је та константа хрватске политичке сцене с »Олујом« само кулминирала у неке упадљивије видове, нарочито за међународну јавност.

Посебно је интересантан одговор проф. Висковића на питање новинара Матијанића: Ако су поменуте чињенице израз злочиначког потхвата, како се он изводио?

»Поступак извођења вишегодишње злочиначке политике хрватских екстремних националиста састоји се од припреме, извођења, неспрјечавања и некажњавања споменутих криминалних дјела. У свакој од ове четири фазе судјеловале су политичке странке, прије свега ХДЗ и крајња десница, а успоредо с тиме многи елементи државног апарата, и то прије свега Владе, полиције и војске. А око једног и другог су онда неспутано дјеловале «спонтане» злочиначке групе и појединци. Странке су припремале злочин трајном агитацијом и говором мржње. Елементи државе су судјеловали и у извођењу злочина, нарочито на рубним дијеловима ратишта, што је познато и по томе што су их чинили и особе у државној униформи. Надаље и политичке странке и држава, а овдје се не може амнестирати ни такозвана опозиција у Сабору, годинама нису ништа озбиљно подузимали да у политичком смислу и у заповједном организацијском ланцу спријече оно што се могло спријечити од споменутих злочина, а то значи да су на те злочине пристајали. И, коначно, и политичке странке и држава годинама нису ништа озбиљно подузимали да би се починитељи тих злочина, они у државном апарату и они изван њега, кривично казнили. Ето, укратко, то је био механизам вишегодишњег злочиначког потхвата или етничког чишћења у Хрватској.«

Поменуте чињенице о страдању Срба, углавном, су биле познате јавности, али су пре свега, штампа и ТВ (нарочито), покушавале оправдати разним аргументима, углавном, кривицом Срба. Правдало се да је до тих злочина морало доћи ради одбране Хрватске и »западне цивилизације«.

Проф. Висковић сматра да је то неморално и политички неприхватљиво и као аргумент и као »теоријско образложење«, јер се одбрана Хрватске могла извести политички, а само по

95

потреби и војно, на начин да ни један од поменутих злочина није нужан. »Није било нужно. Међутим са стајалишта одређеног политичког схваћања у Хрватској

ти су злочини били итекако функционални, а то значи »потребни«. Ријеч је о оном политичком схваћању Хрватске по којем су Срби један повијесно битно реметилачки фактор с којим треба коначно рашчистити, а то прије свега значи расељавањем дијела српског становништва из Хрватске. Све споменуте врсте злочина имали су основну функцију застрашивања српског живља и његова потицања на исељавање, што се коначно и догодило с »Олујом«. И да није било све те припреме прије »Олује«, коју је владајућа политика извела, вјеројатно се масовно исељавање не би догодило након »Олује«. И ту је грешка Хага, јер је по садашњој хашкој оптужници тешко објаснити зашто су Срби тако брзо иселили. Није њих само »Олуја« престрашила, него и оно што се догађало прије ње као основа једног застрашујућег искуства за оно што су људи могли очекивати.«

На ставове неких кругова у Хрватској (нарочито из штампе) да су злочини били споредна појава од неконтролисаних појединаца и да Хрватска због грешака у процесу свог формирања и концептирања, није била у стању да их контролише. Проф. Висковић им каже »да су то приче за малу децу«, јер пракса је показивала (бројни злочини и бестијалност) да су етнички злочини били константа широм Хрватске (сем Истре) пуних шест година. То је чињено у склопу једне политике подржане од власти и других структура друштва. Реч је о злочину као константи у коме су састале водеће и владајуће структуре друштва, при чему ни црква није заостајала.

Проф. Висковић на велике слабости хрватског судства којем се не би смело поверити суђење над ратним злочинима, јер се у пракси показало да су неспособни и пристрасни (суђење породици Зец, оптуженима на Карловачком мосту, суђење оптуженим у Лори и др.).

»Средиште злочиначког потхвата сигурно је било тврдо језгро »радикала« у ХДЗ-у, али оно, и не само због смрти Шушка, неће никад одговарати ни пред нашим ни пред међународним судом. Међутим, ту би свакако требало додати да злочиначка активност тог језгра, са свим његовим безбројним ситним извршитељима, не завршава с етничким чишћењем, него се шири и према укупном хрватском друштву у виду свеопће пљачке друштвене имовине и пљачке толиких тисућа наших умировљеника. То је тек потхват који могу починити искључиво неморални и неполитички људи!«

Исте снаге у Хрватској су још на снази, јер се ослањају на велика богатства која су стекли у рату, а и касније, на сумњив начин. Тако на пример »Глобус« (755 од 27.05.2005) износи чињенице да влада Иве Санадера већ 14. месеци из државног буџета плаћа одвјетника, великим средствима, за оптуженог генерала Ивана Чермака, иначе богатог предузетника који свој новац улаже у луксуз. Исто се дешава и са другим генералима оптуженим у Хагу.

Проф. Никола Висковић врло јасно показује што може да служи као парадигма свима онима који се баве овом проблематиком. Његов интервју треба да прочитају у Србији и они који се баве штампом и ТВ, публицистиком и аналитиком, и то нарочито они који сматрају, а и лично о томе говоре, да су најспособнији, најупућенији и најадекватнији у тумачењу српске политике и нарочито истине о томе шта се дешавало на нашим ратиштима.

Професор Никола Висковић је изнео праву истину о хашкој инкриминацији.

МИСИЈА ЦРКВЕ – ДУХОВНА ВЕЗА МЕЂУ НАРОДИМА Митрополит загребачко-љубљански Јован – да ли је помирење народа могуће без истинског помирења цркава?

Мисија хришћанства на чијим је темељима изникла сва европска култура и начин мишљења на целокупном простору Старог континента, па и на простору контроверзног

96

Балкана, великом снагом одолева притисцима који понекад личе на покушаје да се сруше заједнич-е вредности на којима су саздане све хришћанске цркве.

Француско »не« творцима европског устава као да је покренуло и неку додатну снагу а хришћански лидери постали свесни да је Европа, иако великим делом лаичка и атеистичка, и даље велико упориште Спаситеља и да га неће олако препустити неким другим пророцима. Папа Бенедикт XVI није направио ни најмању алузију на резултате европских референдума, а ни гласноговорник Ватикана, »Осерваторе романо« није улазио у дубље анализе, јер, може се закључити, овај пораз европског устава је ипак нека почетна победа неспорних вредности једне идеологије која траје више од два миленијума.

»Уверен сам да народ Француске и Холандије сматра да Устав ЕУ не одговара њиховој традицији и историји. Ми као и Католичка црква сматрамо да у Уставу ЕУ морају бити споменути наши општехришћански корени«, изјавио је патријарх московски и целе Русије Алексеј II нагласивши да глобализација може довести до унификације култура и губљења самобитности народа и да »религија мора имати достојно место у архитектури будућности«.

Алексеј II је, после разговора у Москви са председником Представничког дома Италије Пјером Фердинандом Казинијем, позвао Ватикан на сарадњу у супротстављању негативним појавама савременог света одговоривши тако, на понуду папе Бенедикта XVI да у Барију, над моштима светог Николаја Чудотворца, разговарају о будућности и регулисању проблема двеју цркава.

Остаје нам да верујемо да ће и догађаји на Балкану пратити ове умирујуће тонове супротстављених хришћанских цркава и да ће хришћанске цркве и овде сачувати углед и остати упориште онима који верују да традиција и вера нису сметња глобализацији.

После ратне буре чије су трагичне последице још присутне у бившим југословенским републикама, сада независним државама, лидери цркава позивају на помирење настојећи да објасне народу, а и себи, шта то значи истински дијалог и колико је погубно уљуљкивати се у сопствене предрасуде иза којих је огромно незнање и суштинско непознавање вере.

Сусрети на високом нивоу представника Католичке цркве и Српске православне цркве ниша прошли без подозривих коментара и притајених и гласних незадовољстава оних који то преводе на национални језик и са неверицом гледају на понуђене могућности праштања и помирења.

Патријарх Павле никада није порекао такве могућности и његове поруке и поуке изречене ових дана, приликом посете будимпештанског надбискупа и примаса Мађарске, кардинала Перта Ерда а потом римокатоличких свештеника из Словеније, све у пратњи београдског надбискупа Станислава Хочевара, никада нису исказивале супротно.

»Времена су тешка, а нама преостаје једино да се понашамо као људи«, рекао је патријарх Павле.

Митрополит загребачко-љубљански Јован који столује у Загребу, у епископском двору којег је држава Хрватска недавно вратила на употребу српској цркви, члан Светог архијерејског синода СПЦ, каже да је СПЦ сагласна у многим ставовима са Католичком црквом.

– Мислим да ће понтификат новог папе донети још тешњу сарадњу јер он своју активност заснива на хришћанском учењу – рекао је митрополит Јован. Покушавајући да одговори на питање – шта то дели две хришћанске цркве и како црква може допринети помирењу два народа, српског и хрватског, он каже да је на обе стране присутно уверење да нема основе за тако нешто, али да су разлике догматске природе и не тичу се дневног живота и опстанка.

У разговору за »Сведок« митрополит је указао на неке чињенице мало познате јавности из којих се може закључити да, упркос отпору присутном и међу обичним верницима који Католичку цркву поистовећују са не тако давном историјом и злоделима Независне државе Хрватске на Србима и Јеврејима, да су теолози Ватикана учинили значајне кораке како би се

97

приближили православној браћи. – После Другог ватиканског концила католичка догма дозвољава својим верницима

причест у православним црквама ако немају могућност да то учине у својим – рекао је митрополит СПЦ и додао да то питање код нас још није решено.

Колико је познато СПЦ својим верницима чак строго забрањује причест у католичкој цркви а митрополит Јован објашњава да православна црква поштује обред причести хлебом и вином који су симбол тела и крви Христове проливене за спас људског рода. Католичка црква пак своје вернике причешћује хостијом, дакле само телом Христовим, јер тело подразумева и крв Христову и према католичкој догми задовољава успомену на Тајну вечеру када је Христос установио Свете тајне које су његови ученици наставили да проповедају ширећи новозаветну веру.

Трагајући за разликама које су нас, на Балкану много коштале јер су у стварности и ратним околностима добијале размере других категорија, дајући хришћанским свештеницима могућност да спрече или одобре потезе не баш увек христољубивим војскама, сазнајемо појединости које су резултат настојања Ватикана да уједини хришћанске цркве. Свесне снаге најмлађег пророка Мухамеда и веровања да је он последњи коме је Бог поклонио поверење и да цео свет треба да му се поклони, хришћанске цркве полако прихватају да разлике треба ставити у други план и вратити се на прве године и векове заједничке проповеди.

Према речима митрополита, најмање разлике има између православних и Католичке цркве.

– И ми се слажемо са католичким ставовима који се противе Библији и старом учењу, Старом завету а још више Новом завету – рекао је митрополит Јован истакавши да ни СПЦ а ни друге помесне православне цркве не прихватају и сматрају погубним увођење жена у ординацију цркве.

Митрополит је казао да ту спадају питања брака, светиње породице, хомосексуалних бракова и сва модерна питања о којима се много говори и којима се гласно супротставио нови папа још као кардинал Јована Павла II, а који су му донели репутацију конзервативног заступника у питањима католичке догме. СПЦ ће ту, сасвим извесно, као и римокатолички поглавар, бранити основни морал хришћанске цркве.

За почетак разумевања и дијалога, како је рекао митрополит, требало би разумети све што нас везује јер имамо заједничког непријатеља. Наша омладина је пред великим искушењима које нуде разне секте од којих многе исповедају сатану, а ту је онда и дрога и алкохолизам...

Онима који схватају значај хришћанског јединства он је поручио: – Католичка црква је признала све наше Свете тајне и то је јако велика промена после

Другог ватиканског концила чиме су отворена врата велике сарадње која не треба затварати. Митрополит је у своја објашњења укључио и симболе вере и чувено питање

»филиокве« које, како је рекао, »не разумеју ни многи наши свештеници а камоли обичан свет у обе цркве«.

– Шта за обичног човека, у стварности, може да значи католичка тврдња да Свети Дух исходи и из Оца и из Сина и то што за православне он исходи само из Бога-Оца а не и из Сина који је – Богочовек а не Бог – пита митрополит. – Практично, то је ствар доктрине коју треба препустити теолозима. Народ у то не може да се упушта, њега интересују дневни животни проблеми и како их решити.

Износећи свој став о питањима злочина почињених у свим бившим ратовима због којих смо ових дана главна тема светских институција које, нажалост, без много емоција мере наша злодела, митрополит Јован каже да би било добро оставити бројке по страни јер је за сваку осуду убиство – само једног човека а камоли групе људи и читавих села која су завршила у масовним гробницама.

– Право је питање да ли осуђујемо злочин и злочинце – да ли смо за осуду геноцида или

98

га одобравамо и прихватамо. Неизбежно је питање које у овом разговору а и у сусрету са хрватским званичницима и

цркве и државе, поставља и митрополит Јован, »зашто се логор Јасеновац не третира једнако као Аушвиц, Дахау... јер је то била фабрика смрти где су људи зверски мучени, понижавани и убијани – због имена и вере«. Он додаје да се не може порећи присуство католичких свештеника, рушење цркава, превођење на католичку веру и посебно подсећа на улогу Министарства богоштовља НДХ које је забранило СПЦ и одлуку Павелића о оснивању Хрватске православне цркве на чије је чело довео Гермогена.

Исто тако, како каже наш саговорник, не треба заборавити да је последњу реч имала НДХ и да пописи сачињени у то доба јасно с казују да је све била организована акција укључујући и пљачке православних цркава, одвођење у Загреб драгоцености Фрушкогорских манастира. Црква о многим акцијама није могла да одлучује већ да се прикључи политичким одлукама.

Као духовник СПЦ и човек који живи на размеђи два опречна схватања и често у ватри обостраних еуфорија, митрополит истиче да се ништа не постиже галамом и свађом без обзира на то да ли је човек у праву или не.

Закључујући овај разговори имајући у виду намеру нашег саговорника да са позиција духовника СПЦ укаже и на другу страну медаље, употпунили смо, барем донекле, сазнање да постоје и неке друге битне појединости које могу да промене ток ствари, начин мишљења, а и нашу будућност. А све са циљем да се објасни колико су опасне полуистине и половичне информације и чиме се све не правдају злочиначке еуфорије. Колико је, нажалост, незнања и предрасуда које из неких забити са обе стране преносе и негују неки свештеници заборављајући глобалну и суштинску мисију својих цркава која не подразумева ни државне а камоли националне границе.

У својој суженој свести они изговарају: »Браћо, Турци су опет кренули«. А то извађено из контекста сасвим сигурно не служи на добро.

ИМАЈТЕ БЛАГЕ РЕЧИ

– Смирени и умерени тон има већу снагу од агресивности и милитантности – нагласио је митрополит Јован подсетивши на патријарха Павла који често понавља: »Имајте благе реци а снажне аргументе«. – Ако је неко духовно и идеолошки болестан треба се залагати да га уверимо у ваљаност наших аргумената. Али то можемо учинити пре свега кроз пример сопственог живота – посебно када је реч о нашем свештеничком раду.

ЗЛОЧИН ЗАЈЕДНИЧКИ ИМЕНИТЕЉ

– Што се Јасеновца тиче, мислим да многи тенденциозно говоре о бројкама које је немогуће тачно установити. Јасно је једино да су бројке велике и да има основа тврдња да број прелази 700.000 жртава. До сада су подаци извођени према ископавању на квадратном метру и гробницама у Градини где је засебно слављена 60. годишњица ослобођења – каже митрополит Јован.

– Губи се такође из вида колико је жртава спаљено у циглани у Ланчари, ту је немогуће извести број оних који су отишли у пепео.

– Ако би се ишло старим методама, имамо пописе из 1901. године – до Другог светског рата када су рађени нови пописи. Исту методу пописом могуће је применити и за жртве и нестале у последњем рату.

– Где су ти људи без обзира о којој се страни ради – злочин је ту заједнички именитељ.

99

USTAVNI SUD REPUBLIKE HRVATSKE ZAGREB

PREDLAGATELJICA: Zorana Banić iz Zemunika Gornjeg bb, JMBG: 14089323889, Zastupana po Luki Šušak odvjetniku iz Zagreba, Iblerov trg 6/1

USTAVNA TUŽBA Presudom Županijskog suda u Zadru broj: K-25/94 od 11.12.1995. g. Zorana Banić je proglašena krivom zbog kaznenog djela iz čl. 120 st. 1 OKZ RH i osuđena u odsutnosti na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina a ta presuda je potvrđena Presudom Vrhovnog suda RH broj: Kž-399/97 od 16.06.1998.g. U obnovljenom postupku Zorana Banić je presudom Županijskog suda u Zadru osuđena na kaznu zatvora u trajanju od 13 godina. Povodom žalbe optuženice ta žalba je ukinuta presudom Vrhovnog suda Republike Hrvatske broj: Kž1020/02 od 23.12.2003.g. Presudom Županijskog suda u Zadru broj: K-2/04 od 01.07.2004. g. Zorana Banić je osuđena na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina. Povodom žalbe optuženice Vrhovni sud je presudom Kž-901/04 od 14.12.2004.g. preinačio prvostupanjsku presudu na način da joj je izrekao kaznu zatvora u trajanju od 6 godina. Predlagateljica ustavne tužbe smatra da su joj Presudom Vrhovnog suda Republike Hrvatske broj: I Kž- 901/04-7 od 14.12.2004. g, povrijeđena ustavna prava iz čl. 29 st. l i čl. 14 st. 2 Ustava Republike Hrvatske. Konkretno, predmetnom presudom predlagateljici je povrijeđeno pravo na pravično i zakonito suđenje.

I Kao prvo, izreka prvostupanjske presude Županijskog suda u Zadru broj: K-2/04 od 01.07.2004. g., a koja je potvrđena drugostupanjskom presudom Vrhovnog suda Republike Hrvatske broj: I Kž-901/04-7 od 14.12.2004.g. ne sadrži opis djela iz kojeg proistječu zakonska obilježja kaznenog djela. Također u izreci presude nije naznačeno sredstvo (verbalno ili fizičko) kojim je počinjeno kazneno djelo, a niti je opisana radnja nečinjenja, te u izreci presude nisu navedene ostale okolnosti a potrebne da se kazneno djelo što bolje odredi u smislu čl. 285 st. l t. 2 ZKP-a. Prema čl. 372 st. 1 t. 1ZKP-a izreka presude mora sadržavati pored ostalog: »za koje djelo se proglašava krivim, uz naznaku činjenica i okolnosti koje čine obilježja kaznenog djela, te onih o kojima ovisi primjena određene odredbe kaznenog zakona«. U drugostupanjskoj presudi ICTY u slučaju »Kupreškić i ostali« se navodi da osoba ne može biti proglašena krivom ako ne postoji u činjeničnom opisu opisana konkretna kriminalna radnja počinjenja djela. U izreci presude stoji da je osuđenica sudjelovala u izvlačenju civila iz kuća i u ubojstvu, kao supočinitelj, ali bez opisa radnje odnosno opisa djela iz kojeg proistječu zakonska obilježja kaznenog djela. Po vrsti presude koja je izrečena Zorani Banić mogu odgovarati osobe određene kategorije građana kada se kolektivno optužuju i osuđuju. Kod nje ne postoji kriminogeni faktor koji se može označiti kao zločin. Međutim, ne postoji slučaj u pravosuđu Hrvatske da se na sličan način optužuju građani hrvatske

100

nacionalnosti kao supočinitelji1 npr: Koranski most (optuženi je samo M. Hrastov a nisu optuženi i drugi koji su pucali u žrtve) Međački džep (optužena su samo dva generala, a nije optužen Albanac Agim Čeku, general HV-a, a počinio je monstruozne zločine u Medačkom džepu. Također nije optužen Željko Sačić tada pomoćnik ministra unutarnjih poslova RH, a ubijeno je više civila nego u Škabrnji i zločin je bio planiran, sistematičan i rasprostranjen) Lora (nisu optuženi počinioci zločina koji su izvlačili civile iz stanova i odvođenje u logor), u slučaju Gospić (Ivan Dasović zapovjednik PU u Gospiću nije optužen kao supočinitelj premda je bio u grupi odvođenja civila u koje se pucalo a branio se da je pucao u zrak)2 – vidi Žalbu. Podnositeljici je presudom Vrhovnog suda povrijeđena jednakost pred zakonom (čl. 14 st. 2 Ustava). Osiguranje i provedba ustavnog jamstva jednakosti pred zakonom, propisanog čl. 14 st. 2 Ustava RH, u nadležnosti je Vrhovnog suda Republike Hrvatske. Čl. 118 st. l Ustava propisuje: »Vrhovni sud Republike Hrvatske, kao najviši sud osigurava jednaku primjenu zakona i ravnopravnost građana.« Čl. 22 t. 1 Zakona o sudovima propisuje: »Vrhovni sud Republike Hrvatske: Osigurava jedinstvenu primjenu zakona i ravnopravnost građana, te jednakost svih pred zakonom.«

II Pored navedenog povrijeđeno je pravo predlagateljice na pravično i zakonito suđenje iz čl. 29 Ustava RH, jer ona nije učinila bilo koju radnju koja bi se okarakterizirala kao ratni zločin i ne postoji činjenična osnova za takve zaključke.

1 Za zločine u Medačkom džepu ne samo da se ne optužuju supočinitelji, nego se ne optužuju ni izvršioci zločina. Šenon Bojd potparol UNPROFOR-a Zagreb je dana 18.09.1993. g. dao informaciju medijima gdje između ostalog stoji: »Trupe UNPRGFOR-a su našle najmanje 11 zaseoka u Medačkom džepu potpuno uništena, uključujući Sitnik, Drljić, Vukšani, Donje Selo, Uzelci, Rajčevići, Rogići, Budići, Učki Čitluk i Krajnovići. Veliki dio razaranja nastao je u vrijeme ulaska UNPROFOR-a. Ocijenjeno je da je ovo uništavanje bilo dobro organizirano, sistematsko i potpuno izvršeno. Kuće su eksplozijama uništene do ruševina a mrtva stoka je prekrila područje.« Isti portparol je obavijestio javnost 19.09.1993. g., a poslije kompletnog obilaska područja u blizini Medaka koje je tada bilo pod kontrolom UNPROFOR-a od strane komandanta snaga UNPROFOR-a Žana Kota: »Nisam našao znaka života, ni ljudi ni životinja, u nekoliko sela kroz koja smo danas prošli. Razaranje je popuno, sistematsko i namjerno.« Napominjemo da je po saznanju obrane u Medačkom džepu ubijeno 89 osoba. Županijski državni odvjetnik u Zadru je dana 30.06.2004. g. izmijenio optužnicu u kaznenom predmetu protiv Zorane Banić gdje je naznačio da je u Škabrnji ubijeno 27 civila. Međutim, pod civilne žrtve državni odvjetnik je uvrstio članove ZNG-a i borce SBŠ-a a kao što su Joso Miljanić, Petar Pavičić, Marko Brkić, Mile Pavičić, Ivan Ražov, Ivica Šegarić, Rade Šegarić, Šime Šegarić, Vice Šegarić, Stanko Vicković. DOKAZ: u spomen – povodom 7. obljetnice škabrnjske tragedije iz čega se vidi da su neki pripadnici ZNG-e uvršteni kao civilne žrtve. To i ne čudi jer je haška tužiteljica Carla del Ponte još veći broj članova ZNG-a i SBŠ-a uvrstila u haške optužnice za zločine u Škabrnji pod civilne žrtve. Ona je čak preskočila činjenicu da su se u Škabrnji vodile teške borbe. Za Medački džep su do sada optužene samo dvije osobe a za zločine u Škabrnji pokrenuti su postupci za preko 80 osoba, uključujući Zoranu Banić koja nikoga nije ubila i nije počinila zločin. Prema drugostupanjskoj presudi Vrhovnog suda u obnovljenom postupku protiv Zorane Banić se navodi da su zločine u Škabrnji činili grupe ili pojedinci i nije postojao zločinački plan što proizlazi iz obrazloženja predmetne presude, pa se ne može govoriti da je Zorana Banić supočinitelj zločina kod kuće Slavka Šegarića u Škabrnji. Npr. nije pokrenut kazneni postupak protiv Albanca Čekua Agima, generala hrvatske vojske iako je počinio veliki zločin u Medačkom džepu. 2 Pored Zorane Banić kao supočinitelji su optuženi Nada Pupovac, Edita Rađa, Petar Radmanović, Miroslav Mlinar, Marenko Pozder, Badžoka Jovan i dr, premda ne postoji u spisu niti jedan momenta koji ukazuju da su nekoga ubili ili učinili drugi zločin.

101

Prvostupanjska i drugostupanjska presuda se temelje na tri iskaza svjedoka koji su u vrijeme inkriminiranog događaja bili djeca. Svjedok Željko Šegarić za razliku od druga dva svjedoka je na prvom svjedočenju iskazao da je Zorana Banić bila u podrumu Slavka Šegarića, Također je iskazao da je Zorana Banić vikala u dvorištu kuće da treba klati djecu.

a) Ovaj nesiguran i prevrtljiv svjedok je dana 23.07.2002. g. nepozvan došao na sud i dao Izjavu (»Meni se mozak ponekad izgubi, zaletim se, ne znam što rečem.«) kojom je opozvao prethodni iskaz. DOKAZ: uredovna zabilješka s Željkom Šegarić

b) Dana 24.9.2002. g. Željko Šegarić je opet u obnovljenom postupku po drugi put ispitan s obzirom na uredovnu zabilješku. U ovom iskazu govori da je Zoranu Banić vidio u dvorištu kuće Slavka Šegarića, ali ne i u podrumu kako je iskazao na raspravi 08.04.2004. g. niti da je bila ispred stepenica podruma kuće. Također nije iskazao da je Zorana Banić rekla da treba klati djecu. Međutim, ovaj iskaz svjedoka drugostupanjski sud nije cijenio a niti je pak cijenio izjavu od 23.07.2002. g. kojom je opozvao prethodni iskaz. To govori da je narušeno pravično i pošteno suđenje na štetu Zorane Banić. Dr. Emil Žampera psihijatar dao je mišljenje da je svjedok Željko Šegarić blago mentalno retardirana osoba i da boluje od PTSP-a. Svjedok Neven Šegarić koji je u vrijeme događaja imao 11 godina u toku istrage 01.12.1992. g. nije rekao daje čuo da je bilo tko rekao da treba klati djecu. Kada je Zorana Banić dovedena u Okružni zatvor Zadar dočekali su je građani Škabrnje, koji su joj vikali da je koljač. To su snimale TV kamere a i o tome je pisao tisak. DOKAZ: tekst objavljen u Zadarskom listu od 17. i 18.11.2001. g. »Krvnica Škabrnje Zorana Banić vojničkim korakom umarširala u zadarski zatvor.« Tek poslije toga i drugih natpisa i slike na TV ekranima Neven Šegarić mijenja iskaz u obnovljenom postupku i govori da je Zorana Banić vikala da treba klati djecu. Na glavnoj raspravi 16.11.1995. g. također nije iskazao da je čuo da je netko vikao da treba klati djecu. Međutim, drugostupanjski sud je grubo povrijedio načelo materijalne istine jer nije cijenio okolnosti koje su od koristi za optuženicu, kako je utvrdio one koje joj idu na štetu. Sud također nije cijenio da je taj svjedok u obnovljenom postupku iskazao da su u podrum kuće upali četnici, misli dva, te da su ih sve istjerali iz podruma osim Luce Šegarić. Postavlja se pitanje na temelju čega je sud došao do zaključka da je Zorana Banić bila u podrumu kuće, jer iskaz ovog svjedoka je potpuno suprotan sam sebi i suprotan iskazu Željka Šegarića, koji je također u zadnjem ispitivanju iskazao da je Zoranu Banić vidio u dvorištu a ne u podrumu. Ivica Bilaver je iskazao kao i prethodna dva svjedoka da su bili tik jedan pokraj drugoga te da uopće nije vidio Zoranu Banić u dvorištu kuće Slavka Šegarića, a niti da je čuo da je tko govorio da treba klati djecu.

Vrhovni sud Republike Hrvatske pogrešno ocjenjuje da je poručnik Stefanović Miroslav poginuo kada je već kolona bivše JNA ušla u Škabrnju i kada su borbena djelovanja već bila u dubini sela a pozivajući se na iskaz N. B. Međutim, N. B. je na prethodnoj raspravi 18.03.2002. g. iskazao da su poručnik Stefanović i još jedan vojnik ubijeni na početku sela Škabrnje. Tada je došlo do zastoja i tek tada je stvoren raspored za napad. To potvrđuje iskaz svjedokinje Nade Pupovac.3

3 Sud taj iskaz uopće nije cjelovito cijenio već je cijenio izmijenjeni iskaz toga svjedoka, svjedoka također u predmetu Zorane Banić kada je drugačije iskazao da su jedinice JNA i druge postrojbe već bile duboko u Škabrnji. To je bilo za očekivali da će taj svjedok izmijeniti iskaz jer je prethodno više puta ispitivan od djelatnika SIS-a. Uostalom protiv toga svjedoka nije bio pokrenut kazneni postupak zbog zločina u Škabrnji. Također sud nije cijenio iskaz svjedoka Vlatka

102

III

U izreci presude se predlagateljici stavlja na teret da je učestvovala, u provođenju velikosrpske ideje a u spisu ne postoji niti jedan detalj koji govori da je Zorana Banić sudjelovala u toj ideji.4

IV Vrhovni sud RH u obrazloženju drugostupanjske presude navodi da su u Škabnji 18.11.1991. g. ubijena 34 civila što nije točno jer je državni odvjetnik u obnovljenom postupku izmijenio optužnicu naznačivši da je u Škabrnji dana 18.01.1991. g. ubijeno 27 civila. Međutim, u te civile su uvršteni pripadnici ZNG-e kao i pripadnici SBŠ-a: Joso Miljanić, Mile Pavičić, Petar Pavičić, Ivan Ražov, Ivica Šegarić, Rade Šegarić, Šime Šegarić, Viče Šegarić, Stanko Vicković i Marko Brkić (17. drugih ubijenih osoba je upitno kako su poginuli, jer su vođene borbe a borci i civili Škabrnje su bili izmiješani). DOKAZ: obilježavanje 7. obljetnice škabrnjske tragedije koji je objavljen u Narodnom listu Zadar iz kojeg se vidi da su neki pripadnici ZNG-e podmetnuti pod civile. N. B. vojnik JNA-a inače Hrvat je iskazao da su u Škabrnji bile ulične borbe a Marko Miljanić je iskazao da su oko kuća imali rezervne položaje pripadnici ZNG-e i SBŠ-a. Sud namjerno pogrešno zaključuje da se svi članovi ZNG-e i SBŠ-a imaju smatrati civilima čim su se povukli s početnih položaja. To nije točno. Oni su samo izmijenili položaje tako da su se s početnih položaja povukli na rezervne položaje kako to iskazuje Mirko Miljanić, zapovjednik SBŠ-a. Konačno, mnogi svjedoci su iskazali da su pripadnici ZNG-e bili u kućama te da su u kućama imali naoružanje uključujući i puško mitraljeze (Luka Brkić). Uostalom, mnogi su pripadnici SBŠ i ZNG-e stradali oko zidova pokraj kuća pa se iskaz Marka Miljanića ima smatrati vjerodostojnim, a raspolagao je i radio-stanicom. Ovi momenti kao i momenti iz prethodne točke ove tužbe govore da sud nije pravično proveo dokaze, nije pravično cijenio dokaze i donio pravičnu presudu.

V Marko Miljanić je u toku istrage iskazao da su i neke starije osobe sudjelovale u borbama uključujući i svoga oca Josu Miljanića i Petra Pavišića i dr. Također je iskazao kao i Svetka Miljanić da su borci SBŠ i ZNG-e pucali iz kuća i iz zaklona oko kuća. To znači da su kuće bile vojni objekti.5 Željko Šegarić je iskazao da se sa svih strana pucalo, te da mu je Neven Šegarić rekao da je Joso

Sture iz Zemunika Gornjeg koji je iskazao da se kolona JNA kretali lagano kroz Zemunik Gornji i da se u nikoga nije pucalo, a taj dio Zemunika je bio pod kontrolom SBŠ-a. Konačno, svjedok N. B. je iskazao da je pri ulasku u Škabrnju došlo do zastoja jedinica JNA, a nakon toga daje otpočeti vatra, što govori da je tu bila napadnuta JNA-a kako je to iskazala svjedokinja Nada Pupovac. Tu su bili rovovi ZNG-e i SBŠ-a. 4 Prije svega, kada su bile borbe u Škabrnji u sastavu tadašnje JNA-a sudjelovali su Albanci, Muslimani, Srbi, Hrvati, Romi... (vidi iskaz svjedoka NB/PA). Vrhovni sud Republike Hrvatske tvrdi da su notorne činjenice o provođenju veliko-srpske ideje i da ih ne treba dokazivati. Sutkinja Vrhovnog suda Hajria Novoselac je zaboravio pravilo »Quod non est in mundo« – čega nema u spisu, toga nema u svijetu. 5 To dokazuje da su borci bili izmiješani s civilima i da je Joso Miljanić kao civil učestvovao u borbama. Činjenica je da se Joso Miljanić našao u kući Slavka Šegarića a ne a kući Petra Pavičića gdje se sklonila njegova supruga Jurka Miljanić što podrazumijeva daje iskaz Marka Miljanića istinit kada je rekao da se njegov otac uključio u obranu Škabrnje kao i Petar Pavišić, a koje sud naznačuje kao civilne osobe. U prilog rečenoj tezi ide iskaz Nevena Šegarića koji je iskazao da su u kući Slavka Šegarića kritične noći bili Mile Šegarić i Tomislav Rogić. Žena Mile Šegarića Marija Šegarić je iskazala da je ona bila u podrumu Petra Pavišića. A da su Mile Šegrić i Tomislav Rogić bili u kući Slavki Šegarića iskazao je Neven Šegarić. Ovaj je još iskazao da su Krsto Šegarić i Mile Šegarić imali puške u kući. Također je ovaj svjedok iskazao da su četnici iznijeli puške iz kuće Slavka Šegarića.

103

Miljanić imao pušku i pištolj, te da mu je to oružje oduzeto. Ove momente sud nije cijenio. Sud nije htio pribaviti vojne dokumente u vezi obrane Škabrnje a niti je provedeno vještačenje po vještaku vojne struke koji bi utvrdio karakteristike borbi u Škabrnji, jer je Marko Miljanić iskazao da su se borci s prve linije povukli u zaklone iza kuća a brojni svjedoci govore da su ušli u kuće i iz kuća pucali. Pored toga Marko Miljanić je iskazao da je SBŠ raspolagao s minobacačima, šest puškomitraljeza, radio stanicom i drugim oružjem i došlo je do pucnjave u visini iskopanih rovova. Kolona JNA-a koja je dolazila iz pravca Zemunika Gornjeg nije pucali u kuće Hrvata i civile Hrvate a došlo je do borbi kada je ubijen Stefanović i još jedan vojnik JNA-a.

VI Iz iskaza Ivice Bilavera i Željka Šegarića proizlazi da je prvom pružena medicinska pomoć od strane medicinske sestre a drugoga je medicinska sestra poljubila. To dokazuje da su medicinske sestre djelovale u skladu sa standardima i pravilima saniteta u ratu. Međutim, prvostupanjski i drugostupanjski sud ove činjenice i ne spominju a one u stvari znače da su medicinske sestre bile u službi saniteta.

VII Nakon prvog udara i sukoba u Škabrnji pripadnici SBŠ i ZNG-e su se sa početnih položaja vratili na rezervne. Dakle, došlo je do promijene položaja a ne do povlačenja SBŠ i ZNG-e kako to naopako i nelogično tumači Vrhovni sud RH.6

VIII Što se tiče dvorišta Slavka Šegarića gdje su ubijena četiri civila sud je nepravično ocijenio dokaze na štetu Zorane Banić. Prije svega u kući su se nalazili borci SBŠ-a. To proizlazi iz iskaza Marka Miljanića.7 Iz navedenih razloga predlažemo da Ustavni sud Republike Hrvatske donese slijedeću

ODLUKU

6 Konkretno, taj su smatra da su povlačenjem s prve linije SBŠ i ZNG-e postali civili što nije točno. Nisu položili oružje a zauzeli su položaje u kućama iza zidova pokraj kuća s kojih položaja su pucali u bivše pripadnike JNA-a i ostale. To proizlazi iz iskaza Marka Miljanića, Svetke Miljanić a da su bili u kućama pripadnici ZNG-a proizlazi iz iskaza svjedoka Jurke Miljanić, Svetke Miljanić i Šegarić Marije i dr. Uslijed toga pogrešnog zaključka Vrhovnog Suda članovi ZNG-e su uvršteni i podmetnuti kao civilne žrtve. DOKAZ: Marko Miljanić, Mario Bokšić i dr. 7 Joso Miljanić je bio u podrumu Slavka Šegarića a njegova žena Jurka Šegarić se nalazila u podrumu Petra Pavišića što govori da je Joso Miljanić bio raspoređen na borbeni položaj kao i Mile Šegarić koji je također bio u istoj kući a njegova supruga Marija se sklonila u podrum Petra Pavišića gdje je također bilo članova ZNG-e (Ivica Šegarić, Bude Šegarić, Mile Šegarić. Petar Pavišić). U kući Slavka Šegarića bio je i Tomislav Rogić koji je izašao iz kuće i zauzeo vatreni položaj u blizini kuće. Željko Šegarić je iskazao da su u pravcu toga dvorišta borci SBŠ pucali iz vatrenog oružja, ali sud nije proveo balističko vještačenje da se vidi da li su osobe u dvorištu Slavka Šegarića ubijene iz blizine i iz koje vrste naoružanja, odnosno da li su ubijeni iz vatrenog oružja kojima je raspolagao SBŠ. Pored ostalog, Željko Šegarić, Ivica Bilaver i Neven Šegarić su iskazali da su pripadnici JNA odnosno pripadnici paravojnih jedinica pronašli puške i pištolj u kući Slavka Šegarića. Iz iskaza svjedoka proizlazi da su pripadnici SBŠ pucali iz kuća i iza zaklona (zidova) pokraj kuća, pa se kuće smatraju vojnim objektima, a po pravilima ratovanja ako se puca iz kuća onda jedna strana u sukobu može iz kuća uzimati oružje i poduzimati druge radnje.

104

A

1) Ustavna tužba se usvaja. 2) Prvostupanjskom i drugostupanjskom presudom povrijeđen je čl. 29 st. 1 i čl. 14 st. 2

Ustava Republike Hrvatske i čl. 6 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda. 3) Ukida se drugostupanjska presuda Vrhovnog suda broj: Kž-901/04-7 od 14.12.2004. g.

i predmet vraća Vrhovnom sudu na ponovno odlučivanje. 4) Izuzeće

U ovom predmetu tražimo izuzeće članova Ustavnog suda Republike Hrvatske Vice Vukojevića i Milana Vukovića zbog njihove pristranosti. Ime Vice Vukojevića je poznato preko medija i veže se u negativnom smislu za ratne zločine protiv civilnog stanovništva. Vice Vukojević je bio predsjednik Komisije Sabora RH za utvrđivanje ratnih i poratnih žrtava koja je 1999.g. objavila izvještaj po kojem je u svim logorima i zatvorima u RH tokom II svjetskog rata ubijeno ukupno 4.797 osoba, a od toga u koncentracionom logoru u Jasenovcu 2.238. Također je »Vukojevićeva komisija« utvrdila da je, npr. tada u »NDH« ubijeno 293 Židova, (a 17.410 Srba itd.). Ti skandalozni «nalazi» izazvali su protest Vlade Izraela, na čiji zahtjev je njihov veleposlanik u RH Natan Meron izrazio zgražanje zbog takvih krivotvorenja tadašnjem potpredsjedniku Sabora Vladimiru Seksu. Vice Vukojević se uvrsti među ustavne suce gdje djeluje na isti način kao i u spomenutoj komisiji. Milan Vuković kao predsjednik Vrhovnog suda Republike Hrvatske, koji je također napredovao i postao član Ustavnog suda RH je izjavio čuvenu tezu da Hrvati nisu mogli počiniti ratne zločine zato jer su vodili obrambeni rat. Njegov stav utječe na Državno odvjetništvo Republike Hrvatske da se ne procesuira ratni zločini kao što su:

Dana 22.10.1991. g. Krizni štab Slavonska Požega izdao je proglas da se svi Srbi iz 24 sela s područja Općine Slavonska Požega odmah isele iz svojih kuća i napuste svoja sela. Svi koji su ostali, a nisu se pridržavali naredbe, ubijeni su; radilo se o 31-oj ubijena osoba. Sve kuće su opljačkane i potom zapaljene a stoka ubijena. Treba istaći da su ta sela bila pod isključivom vlasti Republike Hrvatske. Koliko je trebalo samo kamiona i eksploziva da se zapale i unište kuće. U borbama u Pakracu 19. i 20. kolovoza 1991. g. policija je istjerivala Srbe iz kuća, a u svakom selu općine Pakrac ubijani su od 2-je do 17 civila, koliko ih je ubijeno u Srednjim Grahovljanima. Prvih dana studenog 1991. g. oružane formacije RH učinile su zločin na području Daruvara i Grubišnog polja paleći kuće i ubijajući civile koji nisu pobjegli. 03. studenog 1991. g. kolona izbjeglica kod Okučana bila je duga 20-tak kilometara i tučena je minobacačima. Oni koji se nisu uspjeli evakuirati spas je potražilo na planinama Psunj i Papuk. U studenom 1991. g. Hrvatske oružane snage su očistile sva sela općine Daruvar, a u prosincu 1991. g. Srbi su istjerani iz svih sela u području općine Podravske Slatine. Ukupno je do priznanja Republike Hrvatske etnički očišćeno 185 sela na području Zapadne Slavonije. Nitko ovo pitanje ne potiče čak ni predstavnici građana srpske nacionalnosti u Republici Hrvatskoj. Nitko za te zločine nije optužen. Medari su spadali u zaštićenu zonu UN-a odnosno »UNPA zona« a osiguravao ih je nepalski bataljun pa zbog toga u tom mjestu nije ni bilo vojske tzv. Krajine već samo civilno stanovništvo. Baza toga bataljuna je od samog mjesta zločina bila udaljena oko 250 m. Dan prije zločina oko 16:00 sati nepalski bataljun se povukao iz Stare Gradiške, a drugi dan tj. 01.05.1995. g. oko 04:00

105

sata ujutro povukli su se iz Medara. Ostavili su nezaštićeno srpsko civilno stanovništvo i nisu ih zaštitili a niti su ih obavijestili o predstojećim akcijama hrvatske vojske. Hrvatska vojska je opkolila dio Medara i sve srpsko civilno stanovništvo iz opkoljenog djela koje nije uspjelo pobjeći je ubijeno izuzev dvoje malodobne djece, čija majka Dičko Zvjezdana je bila hrvatske nacionalnosti, a njihov otac Dičko Željko je također ubijen. U Gradišci su granatirane stambene zgrade bez ikakvih vojnih potreba s obzirom da je tu bilo samo civilno stanovništvo a ne i vojne paraformacije. Tamo su civili istjerivani iz kuća i ubijeni, a među ubijenima je i dječak Ilinčić Bojan rođ. l980. g., u momentu kada je s grupom civila nastojao pobjeći pred naletom hrvatske vojske prema Bosni. Svi civili koji su bježali cestom prema mostu u namjeri da pobjegnu u Bosnu Hrvatska vojska ih je bombardirala iz aviona dok su iz šume Prašnik hrvatski vojnici pucali u civile. Hrvatska vojska nije dala prilaz međunarodnim faktorima na mjesto masakra. Opran je asfalt od krvi a raskomadana tijela civila su u najvećem dijelu skrivena, kao što su skrivana mrtva tijela za vrijeme akcije Oluja. Tako je učinjeno i u Zapadnoj Slavoniji 1991. g. kada su protjerani civili iz 185 sela a mnoga mrtva tijela ubijenih civila do danas nisu pronađena. Dakle, uvijek se radilo po istoj metodologiji. U izvještaju Hrvatskog helsinškog odbora za ljudska prava o vojno redarstvenoj akciji »Bljesak« se navodi: »...prema izjavama tadašnjih čelnih ljudi u hrvatskom državnom vrhu, akcija »Bljesak« bila je strogo planirana akcija u kojoj je bilo strogo određeno kako se ona može voditi«. Situacija na terenu govori da se ne radi o grupama hrvatske vojske koja se otrgnula kontroli vojnog vrha, jer se na svim područjima Zapadne Slavnije postupalo jednoobrazno i istovremeno i sve je bilo pod kontrolom vojnog vrha kako to ističe Zdravko Tomac u svojoj knjizi »Iza zatvorenih vrata«. Radilo se o zločinu koji je vršen sistematski i rasprostranjeno a to su elementi kada se u Hagu od strane ICTY podižu optužnice. S obzirom da su učestvovali avioni, artiljerija i kopnena vojska Hrvatske onda se ne može govoriti da akcija nije bila planirana, jer ni jedan pilot ne bi poletio avionom bez nadređenog zapovjednika. Uostalom, slične akcije po sistematičnosti i rasprostranjenosti bili su i slučajevi akcija Maslenica, Miljevački plato, Paulin Dvor, Koranski most i akcija Oluja. Tadašnji Ministar obrane Gojko Šušak, pred zastupnicima Sabora izjavio je da je prilikom oslobađanja Zapadne Slavonije poginulo oko 450 Srba, te da ih je oko 1200 ranjeno (1200 ranjeno, mnogi se pitaju gdje su ti ranjenici završili i da li su neki od njih proglašeni nestalim). Međutim, tadašnji potpredsjednik Sabora Milan Đukić zna da je znatno više ubijeno građana srpske nacionalnosti nego kako je izjavio Gojko Šušak. O ovom zločinu održan je sastanak između tadašnjeg ministra vanjskih poslova dr. Mate Granića, potpredsjednika Vlade dr. Ivice Kostovića i glavnog tužitelja u Hagu Richarda Goldstonea, što podrazumijeva da Haško tužiteljstvo je upoznato s zločinom. O osmišljavanju akcije »Bljesak« učestvovao je tadašnji ministar unutarnjih poslova Ivan Jarnjak jer je bio prisutan sastanku održanom dan uoči operacije »Bljesak«. To proizlazi iz zapisnika sa sastanka Vijeća obrane i nacionalne sigurnosti (VONS), koji je dospio do haškog tužiteljstva a po kojem je ispitivan Hrvoje Šarinić, koji je također bio na tom sastanku. Smatram da se u konkretnom slučaju po načinu izvršenja i posljedicama radi o najstrašnijem zločinu u Republici Hrvatskoj. Zagreb, 08.02.2005. g.

Zorana Banić

ODVJETNIK

106

Luka Šušak Zagreb, Iblerov trg 6/1 tel./fax.: 01 401 68 19

U prilogu:

⎯ punomoć ⎯ Presuda Županijskog suda u Zadru broj K-2/04 ⎯ Presuda Vrhovnog suda broj: K-901/04 ⎯ novinski tekst iz Zadarskog lista »Krvnica Škabrnje Z. B. vojničkim korakom umarširala u

zadarski zatvor« ⎯ novinski tekst Narodnog lista Zadar pod naslovom »Oslobode li Banićku preuzet ćemo stvar

u svoje ruke« ⎯ uredovna zabilješka s Željkom Šegarićem od 23.07.2002. g. ⎯ zapisnik o saslušanju svjedoka Miljanić Marka od dana 1.12.1992. g. ⎯ tekst iz tjednika Regional pod naslovom Z. B. je naredila: Sve kolji. ⎯ U spomen – povodom 7. bljetnice škabrnjske tragedije

107

USTAVNI SUD REPUBLIKE HRVATSKE ZAGREB

PREDMET: ZORANA BANIĆ – DOPUNA USTAVNE TUŽBE

Dana 21.02.2005 g. Zorana Banić podnijela je Ustavnom sudu ustavnu tužbu protiv Presude Vrhovnog suda broj: KŽ-901/04 od 14.12.2004. g.

A Sud je zaključio da je Zorana Banić sudjelovala u izvlačenju civila iz kuća na način što je vikala da treba klati djecu a na temelju iskaza dva svjedoka: Nevena Šegarić i Željka Šegarić.

B Sud je izmislio zaključke na temelju iskaza dva svjedoka. 1/ Neven Šegerić je ispitan kod istražnog suca 1.12.1992. g. i nije iskazao da je Zorana Banić vikala da treba klati djecu. 2/Kad se sudilo Zorani Banić u odsutnosti 16.11.1995. g., također ni tada nije iskazao da je Zorana Banić vikala da treba klati djecu. 3/ Kada se u medijima Zorana Banić prikazala kao koljač Neven Šegarić je u obnovljenom postupku izmijenio iskaz i sada iskazuje da je Zorana Banić vikala da treba klati djecu… Ali, prema iskazu toga svjedoka civili su već bili na dvorištu. Ovog svjedoka su ispitivali po više puta djelatnici SIS-a, policije,haški istražitelji. novinari... Za Vrhovni sud iskaz ovog svjedoka je vjerodostojan. Vrhovni sud smatra da se protekom vremena ovaj svjedok bolje sjeća događaja /za razliku od svjedoka u slučaju Koranski most, Lora, Paulin Dvor, Varivode i dr./. 1/ Željko Šegarić je dana 24.04.2002. g. na glavnoj raspravi iskazao, pored ostalog, da je Zorana Banić ubila Josu Miljanića. Kada se nakon tog svjedočenja komentiralo da je za ubojstvo Jose Miljanića već pravomoćno osuđen Mirko Drača na kaznu zatvora u trajanju od 20 g. nastala je zabrinutost policije, državnih odvjetnika i suda. Inače, Mirko Drača je osuđen pravomoćno na 20 g. zatvora na temelju iskaza Marka Miljanića, koji iskaz je poslije demantirao. /M. Miljanić je svjedočio kod ICTY za slučaj Škabrnja iskazavši da je Joso Miljanić bio vezan žicom a potom ubijen/. 2/ Poslije toga t. j. 23.07.2002. g. Željko Šegarić nepozvan dolazi u sud i da je izjavu kojom opovrgava prethodne iskaze i sada tvrdi da Zorana Banić nije ubila Josu Miljanića. Taj iskaz Vrhovni sud nije uzeo u obzir niti ga je cijenio kao dokaz. Marko Miljanić se temeljito raspitao tko mu je ubio oca Josu Miljanića što podrazumijeva da je saznanja dobio i od Željka Šegarića, te Nevena Šegarića. Marko Miljanić je svjedočio da je Josu Miljanića ubio Mirko Drača. Ovi momenti, kao i čitava situacija govore da su navedeni svjedoci educirani i lažni svjedoci. 3/ Željko Šegarić je opet svjedočio u obnovljenom postupku protiv Zorane Banić dana 24.09.2002. g.To mu je posljednji iskaz u ovom predmetu, ail nije iskazao kao prethodno da je Zorana Banić vikala da treba klati djecu. Ovim iskazom porekao je i mnoge druge krupne momente: – da je Zorana Banić ispalila rafal u Josu Miljanića – da je Zorana Banić ubila Lucu Šegarić,

108

– da je Zorana Banić vikala »treba vas sve pobiti, pogotovu vas Šegariće« – da je Špiro Bjelanović ubio Josu Miljanića – da je Zorana Banić pucala po mrtvim tijelima, – da je Špiro Bjelanović tražio od Zorane Banić da liže krv sa noža kojim je ona ubila Špiru, – da je Zorana Banić imala nož u ruci, – da je Zorana Banić ubola nožem Krstu Šegarića i ubila ga /»ne mogu ja to govoriti kada to nema u patologiji«. Ovo govori da je svjedok educiran, jer otkuda njemu saznanje da patolog dr. Josip Dujela nije našao ubodnu ranu kod Krste Šegarića/. Za Vrhovni sud je iskaz ovog svjedoka vjerodostojan, a na temelju njegovog lažnog iskaza Zorana Banić je bila pravomoćno osuđena na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina. Također na temelju lažnog iskaza Željka Šegarića pravomoćno je osuđen Špiro Bjelanović na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina. Sada je na snazi međunarodna tjeralica i sa tim slučajem se bavi vlast Australije oko njegovog isporučenja u Republiku Hrvatsku. Na opisani način Vrhovni sud je povrijedio pravično suđenje na štetu Zorane Banić, jer nije cijenio iskaz Željka Šegarića cjelovito i nije ga usporedio sa njegovim prethodnim iskazima a niti sa iskazima Nevena Šegarića iz 1992. g i 1995. g. Time je sud povrijedio čl. 6 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda s protokolima, a ta konvencija sa protokolima je dio pravnog sustava Republike Hrvatske od studenog 1997. g.

C Indirektni pokazatelji govore da državni odvjetnici i suci strahuju od oslobađanja Zorane Banić i hoće pod svaku cijenu osudu a sve iz razloga što nema dokaza daje ona nekoga ubila, a zbog čega joj je bila izrečena, kao i Špiri Bjelanoviću, kazna zatvora u trajanju od 20 godina upravo na temelju iskaza Željka Šegarića /kao i nekim drugim osuđenicima/. Zorana Banić je javnim linčem, koji je organiziralo Ministarstvo za pravosuđe i MUP /dovedena pred Županijski sud u Zadru gdje su je dočekali građani Škabrnje uz grdne poklike ubico, krvnico i sl. ,te uz prisustvo fotoreportera i TV kamera/ unaprijed osuđena, što je egzemplaran način pritiska na sud i svjedoke. Ovo je jedan od primjera da policija, državno odvjetništvo i sud u RH vrše etničko čišćenje građana srpske nacionalnosti u Republici Hrvatskoj a to je jedinstven slučaj u EUROPI. Također je jedinstven slučaj da se masovni zločini počinjeni na štetu građana srpske nacionalnosti u gradovima i selima 1991. godine koji su bili pod direktnom vlašću RH ne sankcioniraju a niti osuđuju od strane vlasti RH, a niti pak od strane predstavnika Srba u R. Hrvatskoj. To jasno govori da se drugačije optužuju i osuđuju građani jedne nacionalnosti u odnosu na drugu nacionalnost. Dok se masovno kazneno progone građani srpske nacionalnosti, sada im se oduzima zemlja, ravnaju se međe, zatrpavaju stari a iskopavaju novi bunari. Kako ne bi odgovarao vrh vlasti u Republici Hrvatskoj podešeno je pomoću propisa da o tome odlučuju lokalni moćnici vlasti u općinama, kako bi prenijeli odgovornost na njih.

D Molim Ustavni sud da hitno donese konačnu odluku u ovom predmetu, jer čitav spis ustupam na postupak Međunarodnom kaznenom sudu za ratne zločine na području bivše Jugoslavije u Haag. U Zagrebu, 25.02.2005. g.

Zorana Banić

ODVJETNIK

109

Luka Šušak Zagreb, Iblerov trg 6/1 tel./fax.: 01 401 68 19

Napomena: Marko Miljanić je iskazao da je SBŠ bio izdan, jer mu je bilo naređeno da pruži otpor bivšoj JNA samo 2 sata i da će mu biti odmah pružena pomoć. ,Unatoč traženja pomoć mu nije stigla. To je potvrdio i u intervjuu koji je dao u prosincu (децембру) 1991. g. »Slobodnoj Dalmaciji«. Vojnici koji su služili vojni rok na Aerodromu Zemunik Donji, inače Hrvati iskazali su da je prije 18. studenoga (новембра) 1991. godine bio raketiran Aerodrom. Marko Miljanić je iskazao da je prije 18.11.1991. g. bilo zarobljavanja pripadnika bivše JNA. Jedinice JNA su išle deblokirati cestu Zemunik Donji Zadar. Već prije su bile napadnute kasarne u Virovitici, Bjelovaru... a sela u Zapadnoj Slavoniji su bila etnički očišćena, a vlast RH je vršila deportaciju civila – građana srpske nacionalnosti u Srbiju i BiH /vidi žalbu i odgovor na žalbu, te dopunu odgovora na žalbu/.

110

СА СЕДНИЦЕ САВЕЗНОГ ВЕЋА СКУПШТИНЕ СФРЈ

АПЕЛ ЗА МИР

Имајући у виду стање у земљи и потребу да Се изађе из кризе, Савезно веће Скупштине Југославије једногласно је усвојило јуче апел југословенској јавности.

У поруди мира најенергичније захтева од свих у републикама и покрајинама и од савезних органа да обезбеде да се одмах и безусловно прекину сви оружани сукоби у земљи, пуна заштита људских живота и имовине и гарантује поштовање права човека и људских слобода на територији читаве Југославије.

Овај скупштински дом инсистира на свом досадашњем ставу да се југословенска криза решава искључиво мирним путем, на демократски и цивилизован начин, у преговорима у којима ће се поштовати равноправност свих учесника.

Доследно испуњавање обавеза и остваривање опредељења утврђених у заједничкој декларацији, усвојеној на Брионима, претпоставка је, према мишљењу делегата Савезног већа, за стварање услова за нормалан рад савезних органа у време трајања мораторијума и за почетак преговора о свим аспектима будућности Југославије, без икаквих предуслова, ради остваривања појединачних и заједничких интереса југословенских народа и народности, у складу са Повељом УН и на основу принципа Завршног документа из Хелсинкија и Париске повеље о новој Европи. Зато тражи од републичких, покрајинских и савезних органа да доследно испуњавају обавезе које су прихватањем Заједничке декларације преузели пред југословенском и светском јавношћу.

Савезно веће, на крају, позива све грађане Југославије, њихове организације и удружења, политичке странке и мировне покрете да енергично захтевају и утичу на органе власти на свим нивоима и на носиоце највиших државних функција, нарочито у републикама и покрајинама, да уложе максималне напоре у доношењу одлука и предузимању активности у циљу заустављања крвопролића и свих сукоба, повратка избеглица у њихове домове, обезбеђивање мирног живота, економског развоја и вишег квалитета живљења за све и да делују сагласно својим јавним изјавама и јавно преузетим обавезама. СТАВОВИ ШТАБА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ

ПОДИЗАЊЕ БОРБЕНЕ ГОТОВОСТИ

7.5.1991. Савезни секретар за народну одбрану генерал армије Вељко Кадијевић пренео је

председнику Председништва СФРЈ др Борисаву Јовићу следеће: 1. Пошто Председништво СФРЈ и други савезни органи нису уважавали оцене и

предлоге Савезног секретаријата за народну одбрану (Штаба Врховне команде) у вези са стањем у земљи, југословенско друштво је већ ушло у грађански рат.

2. Начин на који је Југословенска народна армија до сада употребљавана у спречавању међунационалних сукоба више не може бити ефикасан.

3. На сваки напад на припаднике, јединице и објекте ЈНА, какви су, уз прве војничке жртве, већ почели, Армија ће узвратити по правилима борбене употребе, што значи и употребом ватре. Штаб Врховне команде неће дозволити да се екстремистичко понашање сукобљених страна прелама преко Југословенске народне армије.

4. Полазећи од уставне одговорности оружаних снага за безбедност земље, Штаб Врховне команде захтева од свих савезних и републичких органа који утичу на стање у друштву да обезбеде мир и нормалне услове за разрешење југословенске кризе.

5. Штаб Врховне команде наредио је подизање борбене готовости Југословенске

111

народне армије и мобилизацију одговарајућих јединица како би ЈНА, ако органи федерације и република не обезбеде мир, могла то ефикасно учинити у складу са својом уставном улогом и одговорностима.

Затражено је да се са изложеним ставовима одмах упознају сви органи у федерацији и републикама. НА ПРЕДЛОГ САВЕЗНОГ СЕКРЕТАРИЈАТА ЗА НАРОДНУ ОДБРАНУ

ОДЛУКА ПРЕДСЕДНРШТВА СФРЈ

12.7.1991. 1. Демобилисати све оружане саставе на територији СФРЈ, осим ЈНА и редовног

мирнодопског састава милиције, односно полиције до 18. јула 1991. године до 24.00 сата. 2. Попуну ЈНА регрутима обезбедити у складу са савезним Законом о војној обавези и

другим прописима и актима донетим за његово спровођење. Неупућене регруте јунске партије упутити са јулским упутом до 20. јула 1991. године.

Са динамиком остваривања тачке 1. ове одлуке и попуне ЈНА регрутима, Савезни секретаријат за народну одбрану ускладиће отпуштање резервног састава из мобилисаних јединица ЈНА.

3. Одмах реализовати обавезе из заједничке декларације од 7. јула 1991. године, које се односе на:

успостављање режима на граници СФРЈ који је важио пре 25. јуна 1991. године, у најкасније до 16. јула 1991. године до 24.00 сата;

стварање услова за нормалан живот и рад јединица и установа и припадника ЈНА и њихових породица (потпуна деблокада касарни и других војних објеката, уклањање свих препрека, несметано снабдевање и слобода комуницирања, кретања, извођења редовног програма обуке и друго), најкасније до 13. јула 1991. године до 24.00 сата.

Пуштање на слободу свих припадника ЈНА и враћање заплењених средстава, опреме и објеката ЈНА, као и опрему и средства Савезног секретаријата за унутрашње послове, а најкасније до 15. јула 1991. године до 24.00 сата.

4. На првој наредној седници размотрити извршавање својих закључака од 9. маја 1991. године у вези са ситуацијом у Хрватској, укључујући и ангажовање ЈНА у складу са њеном уставном законском улогом, као и у контексту обавеза Председништва, које произлазе из договора са представницима Европске заједнице, садржаним у брионским документима од 7. јула ове године.

5. Контролу извршења тачке 1. до 3. вршиће Комисија Председништва СФРЈ која ће почети са радом одмах.

6. Председништво СФРЈ гарантује спровођење ове одлуке. САОПШТЕЊЕ СА ПРОШИРЕНЕ СЕДНИЦЕ ПРЕДСЕДНИШТВА СФРЈ

ЧЕТИРИ ПРИНЦИПА ЗА РАЗРЕШЕЊЕ ПОЈШТИЧКЕ КРИЗЕ

20.8.1991. У Београду је одржана проширена седница Председништва СФРЈ ка којој су разматрана

питања разрешења политичке кризе у Југославији. Председавао је председник Стјепан Месић.

Поред чланова Председништва СФРЈ у раду седнице, како је саопштено, учествовали су сви председници република, односно председништва република, председник Скупштине СФРЈ, председник СИВ-а, потпредседник Скупштине СФРЈ, председница Савезног већа

112

Скупштине СФРЈ, савезни секретари за иностране и унутрашње послове, за правосуђе и управу, за развој и заменик савезног секретара за народну одбрану.

У конструктивној атмосфери разматрана су конкретна питања решавања политичке кризе у земљи, имајући у лиду специфичне интересе и реално стање у свакој републици.

Сви учесници седнице Председништва СФРЈ сагласни су, саопштено је, да је битна претпоставка договора о будућности Југославије

– неодложни и безусловни прекид ватре у Републици Хрватској, мир и обустава непријатељстава у целој земљи и успостављање ефикасне контроле одржавања мира.

Истовремено је неопходно обезбедити и нужно функционисање виталних делова политичког и економског система земље до реализације политичког договора.

Постигнута је, каже се у саопштењу са седнице, сагласност да ће се у тражењу решења уважити следећи принципи:

1. Поштовање права сваког народа на самоопредељење укључујући и право на отцепљење.

Неприхватљива је било каква промена спољних и унутрашњих граница једностраним актима и употребом силе, већ искључиво, ако до тога дође, на основу права народа на самоопредељење у демократској процедури и на легалан начин;

2. Уважавање демократски изражене воље сваког Југословенског народа и републике да оствари свој интерес; у складу са сопственим специфичним и реалним интересима;

3. Принцип равноправности који претпоставља равноправност свих опција, одсуство наметања туђе воље и употребу силе;

4. Принцип легалитета који претпоставља да се политички договор правно санкционише и обезбеди легални поступак његовог остваривања.

Закључено је да се припреми предлог политичког договора о решењу Југословенске кризе уважавајући наведене принципе. При томе ће се поћи од изражене воље и опредељења у појединим републикама, као и оних која ће бити манифестована у наредном периоду. На основу овог договора приступило би се решавању конкретних проблема, односно изради неопходних докумената. Текст предлога договора ће се размотрити на следећој проширеној седници Председништва СФРЈ.

За израду предлога политичког договора председништво СФРЈ ће формирати комисију у оквиру које ће радне групе израдити неопходна акта.

У складу са договореним принципом континуитета рада, настојаће се да се договорене обавезе заврше у тромесечном року утврђеном »Брионском декларацијом«.

Председништво СФРЈ наставиће своју проширену седницу и размотрити предлог мера за функционисање система у земљи за време тромесечног мораторијума, који је припремило Савезно извршно веће, каже се на крају саопштења са проширене седнице Председништва СФРЈ.

ДЕКЛАРАЦИЈА О ЈУГОСЛАВИЈИ

Хаг, 19.9.1991. Европска заједница и њене државе чланице су и даље опредељене за успешан исход

Конференције о Југославији. ЕЗ и њене државе чланице позивају све југословенске стране да и оне деле ово опредељење. Уважава се непроцењиви допринос лорда Карингтона како у погледу председавања Конференцијом тако и у постизању новог споразума о прекиду ватре.

Заједница и њене државе чланице већ дуго су свесне да у Југославији постоји нова ситуација. ЕЗ и њене државе чланице сматрају да то очигледно изискује нове односе и структуре. ЕЗ и њене државе чланице понављају да само народи који живе у Југославији могу да одлучују о својој будућности. Заједница и њене државе чланице ће прихватити свако разрешење које је резултат преговора вођених у доброј вери.

113

Жарка је жеља Заједнице и њених држава чланица да свако преговорно решење има свеобухватни карактер и да доприноси безбедности и просперитету свих народа на Балкану и у Европи у целини.

Заједница и њене државе чланице желе да још једном истакну основне принципе којих се придржавају од самог почетка:

– неприхватљивост употребе силе, – неприхватљивост било каквог мењања граница силом и решеност да се оно не призна, – поштовање права свих који живе у Југославији, укључујући права мањина, – потреба да се уважавају сви легитимни интереси и тежње. Заједница и њене државе

чланице поздрављају споразум о прекиду ватре закључен 17. септембра 1991. у Игалу у присуству лорда Карингтона. Заједница и њене државе чланице, међутим, примају на знање заједничку изјаву лорда Карингтона и председника Хрватске и Србије и министра народне одбране да споразум из Игала представља последњу шансу за деескалацију и престанак стварног рата, без чега не може бити суштинских преговора о будућности односних народа.

Заједница и њене државе чланице позивају све заинтересоване стране да се уздрже од сваке политичке или војне акције, која може да угрози Конференцију о Југославији. Посебно настављање насиља доводи у питање наставак Конференције.

Заједница и њене државе чланице изражавају жаљење што Посматрачка мисија ЕЗ није више у стању да у потпуности извршава свој задатак. Заједница и њене државе чланице због тога поздрављају то што ЗЕУ испитује могућности да се подрже активности посматрача како би њихов рад ефикасније допринео напорима за очување мира. Према њиховим сазнањима не предвиђа се никаква војна интервенција и пре него што се појача посматрачка мисија мора се договорити прекид ватре који има изгледа да се одржи а све југословенске стране морају изразити своју сагласност.

Заједница и њене државе чланице би желеле да им се пружи прилика да проуче и прихвате закључке студије. Такође се намерава тражити подршка земаља чланица КЕБС и, преко Савета безбедности УН, читаве међународне заједнице. САОПШТЕЊЕ СА СЕДНИЦЕ ПРЕДСЕДНИШТБА СФРЈ

ОДЛУЧНА ОДБРАНА ДОСТОЈАНСТВА ЗЕМЉЕ

17.12.1991. У Београду је јуче одржана седница Председништва СФРЈ (председавао потпредседник

др Бранко Костић) у чијем раду су учествовали и председник Скупштине СФРЈ, савезни секретари за народну одбрану и унутрашње послове и заменик савезног секретара за иностране послове.

Председништво СФРЈ, каже се у саопштењу са седнице, упознало се са гледиштима министара иностраних послова Европске заједнице, изложеним у саопштењу са састанка одржаног 16. децембра у Бриселу.

Председништво СФРЈ сматра да проблеми који сада настају и који задиру у суштинска суверена права народа и државе СФРЈ, као признатог међународног субјекта, захтевају ставове и одлуке конститутивних чинилаца у југословенској заједници.

Председништво СФРЈ одлучно је да истраје на одбрани неотуђивих права народа и достојанства земље, као полазних основа у даљем тражењу прихватљивих решења за основне проблеме југословенске кризе, укључујући и наставак разговора на хашкој конференцији и у Организацији уједињених нација. Такође, Председништво СФРЈ утврдило је активности које ће у том циљу предузимати.

На крају саопштења се прецизира да је Председништво СФРЈ разматрало и конкретна питања у вези са доласком посматрачке групе Уједињених нација у склопу припрема за

114

ангажовање мировних снага УН и одлучило да формира државни комитет за сарадњу са представницима УН.

ХИТАН ПРЕКИД ВАТРЕ И НЕПРИЈАТЕЉСТВА

26.7.1991. Председништво СФРЈ – председавао председник Стјепан Месић – размотрило је

остваривање свог програма мера и активности од 9. маја 1991. године у вези са ситуацијом у Републици Хрватској, укључујући и ангажовање ЈНА у складу са њеном уставном и законском улогом и у контексту обавеза које произилазе из договора са представницима Европске заједнице.

У раду седнице учествовали су и председник Скупштине СФРЈ, председник СИВ-а, савезни секретар за унутрашње послове, заменици савезних секретара за народну одбрану и спољне послове и као представник Републике Хрватске, заменик министра унутрашњих послова те републике.

Председништво СФРЈ је констатовало да се стање после 9. маја 1991. године даље погоршало у кризним жариштима у Хрватској.

У вези са драматичном ситуацијом у кризним жариштима у Републици Хрватској, која прети да прерасте у општи рат и свакодневно односи људске животе и наноси огромне материјалне штете, Председништво захтева хитан прекид ватре и непријатељства, као предуслова хитног тражења политичког решења. То подразумева престанак са нападима на српска и хрватска насеља, објекте органа унутрашњих послова и објекте и припаднике ЈНА.

Председништво СФРЈ је одлучило да одмах отпочну разговори о дефинисању модалитета прекида ватре.

Председништво СФРЈ је закључило да је у контексту трајног попуштања затегнутости у кризним жариштима у Републици Хрватској неопходно постићи договор и обезбедити да се разоружају нелегалне паравојне формације и оружане групе, демобилише резервни састав полиције и, у складу са одлукама Председништва СФРЈ од 12. јула, резервни састав ЈНА и да се јединице ЈНА врате у гарнизоне. Председништво СФРЈ ће одлучити о начину, динамици и редоследу спровођења и контроли извршавања овог закључка.

Председништво СФРЈ потврђује свој став од 9. маја ове године да се испита и утврди одговорност за људске жртве и материјална разарања. Председништво СФРЈ је информисано о решавању проблема избеглих лица и затражило је од Савезног извршног већа предузимање неопходних конкретних мера.

Председништво је ове одлуке донело једногласно. Прекид ватре захтева да се оружани састави Републике Хрватске не упућују у кризна

подручја у којима живи већинско српско становништво. Претходни став није прихватио председник Председништва СФРЈ Стјепан Месић, а уздржао се члан Председништва СФРЈ Јанез Дрновшек, каже се на крају саопштења са седнице Председништва СФРЈ. ИНФОРМАЦИЈА ССНО ПРЕДСЕДНИШТВУ СФРЈ ПОВОДОМ ЗАКЉУЧАКА САБОРА РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ МНОШТВО НЕОСНОВАНИХ ОПТУЖБИ И УВРЕДА НА РАЧУН ЈНА

8.8.1991.

Савезни секретаријат за народну одбрану доставио је 7. августа Председништву СФРЈ »Информацију о неким аспектима закључака Сабора Републике Хрватске од 3. августа 1991. године и односа према ЈНА у тој републици, с предлогом мера«. Текст те информације преносимо у целини:

115

На заседању од 3. августа 1991. године Сабор Републике Хрватске усвојио је закључке у којима је, на неаргументован и груб начин, изречено мноштво оптужби и увреда на рачун Југословенске народне армије и њених припадника.

1. Југословенска народна армија се проглашава окупаторском војском, а делови ЈНА оптужују да суделују »у агресији« на Републику Хрватску »на израван и неизраван начин«.

Територија Хрватске, без обзира на једностране и противуставне акте њеног руководства, део је територије савезне државе Југославије. Зато је неодржива тврдња да је ЈНА окупатор и агресор у Хрватској, јер ниједна армија не може бити агресор или окупатор на територији властите државе.

Чињеница је да су припадници и јединице ЈНА у Хрватској непрекидно изложени оружаним нападима и провокацијама разних врста. Од 9. маја до 4. августа 1991. године, извршено је 340 напада на припаднике, јединице, објекте и средства ЈНА. (Погинуло је 6, а рањено је 83 војника и старешина ЈНА.) Уместо да се обуставе, сагласно одлукама Председништва СФРЈ, напади се интензивирају. Само од 20. јула до 4. августа 1991. године регистровано је 75 таквих напада (15 случајева оружаних напада јединица МУП-а и ЗНГ на јединице ЈНА на положајима; 22 случаја напада на касарне и друге војне објекте од стране припадника МУП-а, ЗНГ и непознатих учинилаца; 3 случаја блокирања касарни ЈНА; 19 случајева грубих напада на припаднике ЈНА; 5 случајева претње убиством припадницима ЈНА и члановима њихових породица; 11 случајева незаконитог поступања, прекорачења овлашћења, малтретирања и одузимања пиштоља старешинама ЈНА од стране припадника МУП-а, ЗНГ и наоружаних ХДЗ-оваца). Из дана у дан погоршавају се и елементарни услови за живот и рад припадника ЈНА и чланова њихових породица у Републици Хрватској (јединицама се ускраћује снабдевање основним потребама; онемогућавају се редовне активности; чланови породица се третирају као грађани другог реда; упада се у станове АВЛ и др.).

Напади су често предузимани на јединице које су, по позиву за помоћ од стране МУП-а или Збора народне гарде, извршиле раздвајање сукобљених страна и на тај начин спречиле велике губитке у њиховим саставима.

У суштини, у Републици Хрватској се према ЈНА односе као према окупаторској, непријатељској војсци, а она нити може нити жели да се тако понаша, мада је одлучна да по сваку цену заштити физички и морални интегритет својих припадника и састава.

НЕОСНОВАНЕ ОПТУЖБЕ НА РАЧУН ЈНА

2. Сабор Републике Хрватске закључује да се »део комунистичке војне врхушке« опире неизбежно) демократској преобразби друштва, да је измакао свакој контроли и да угрожава демократски изабране власти у републикама.

Ради се о потпуно неоснованим оптужбама. ЈНА се од самог почетка залаже за истинску демократизацију југословенског друштва и у континуитету истиче да ће прихватити свако политичко решење до кога се дође мирним и демократским путем, у договору свих југословенских народа и република.

Армијско руководство ништа и никада до сада није предузело на своју руку. Искључиво је поступало у складу са Уставом СФРЈ, савезним законима и одлукама највиших органа Федерације, пре свега Председништва СФРЈ као највишег органа руковођења и командовања оружаним снагама СФРЈ.

Армија ни једним својим гестом није угрожавала, нити угрожава органе власти изабране у вишестраначкој парламентарној процедури.

Армијско руководство експлицитно се изјашњавало и изјашњава против наметања било чијих идеолошких назора и монопола. Зато његово етикетирање као комунистичког, и то од оних који

116

ПРОИЗВОДЊА СТРАХА У СЛУЖБИ СЕЦЕСИОНИЗМА

3. Сабор Републике Хрватске оптужује ЈНА да своје задатке обавља у својству оружане

силе која помаже »експанзионистичку политику комунистичке власти Републике Србије« и да се директно ангажује на страни »терориста«.

Не улазећи у основаност оцене о карактеру и политици власти Републике Србије и отпора српског народа у Хрватској, наглашавамо да су се јединице ЈНА у свим досадашњим сукобима понашале потпуно непристрасно и са искључивим циљем да спрече крвопролиће. Никада прве нису отварале ватру. Чиниле су то само у самоодбрани и крајњој нужди. Нису предузимале нападна (офанзивна) дејства, већ искључиво одбрамбена. По правилу су се ангажовале на позив званичних органа или грађана Републике Хрватске. У више наврата спречиле су настајање далеко већих губитака оружаних састава Хрватске. Имају истоветан однос према погинулим и рањеним припадницима обе сукобљене стране.

4. Сабор Републике Хрватске оптужује ЈНА да се није повукла у касарне и да тиме, наводно, грубо крши споразум са Европском заједницом. Упоредо се истиче да се поједине војне старешине нису одрекле »авантуристичких планова за војни поход против Хрватске«.

Подсећамо да се споразум са Европском заједницом не односи на територију Републике Хрватске и предочавамо да се Југословенска народна армија у свему придржава одредаба заједничке, Брионске декларације.

Докле год се у врховима власти, као и у оквирима локалних носилаца власти у Хрватској, који понекад делују и ван контроле Врховништва, планирају и извршавају бесомучни напади на насеља са српским становништвом, повлачење ЈНА у касарне водило би даљој ескалацији сукоба и енормним жртвама.

Позив на мобилизацију свих снага за одбрану и милитантна терминологија, која доминира у закључцима, изазивају сумњу у искреност залагања политичког руководства Хрватске за разрешење кризе мирним путем.

Суочене са чињеницама, раније тезе о војном удару и садашње о тобожњем армијском окупаторском походу на Хрватску, представљају потпуну неистину, а користе се за правдање сопствених противуставних и антиармијских поступака.

Више је него очигледна намера да се производњом неоснованог страха од ЈНА мобилише сопствена јавност за спровођење сецесионистичких опредељења

ЛЕГАЛИЗОВАЊЕ САБОРСКИХ ПОТЕРНИЦА

5. Именовање генерал-пуковника Животе Аврамовића за команданта 5. војне области Сабор Хрватске оцењује »безочном провокацнјом« уз оптужбу да је он »грубим кршењем људских права обавио улогу пацификатора Косова, због чега је Република Србија осуђена од стране свјетске јавности и низа парламентарних демократских земаља свијета...«

Такве оптужбе, без икаквих разлога и аргумената, представљају груб, крајње нецивилизован и нехуман акт на личност генерал-пуковника Аврамовића, његов морални интегритет и дужност коју обавља. Оне су део познатог сценарија срачунатог на изазивању раздора у армијском саставу.

Апострофирање појединих личности из ЈНА, у посебним тачкама закључака, недопустив је преседан лишен свих етичких обзира. Такав поступак није забележен у парламентарној процедури савремених држава и практично значи легализовање саборских потерница.

Поред необуздане антиармијске кампање и напада на јединице и установе ЈНА, органи власти у Хрватској се непосредно и активно ангажују на спречавању и отежавању извршавања Одлуке Председништва СФРЈ о дислокацији јединица ЈНА из Словеније.

117

Органи железнице у Хрватској, заједно са железничким органима Словеније, одуговлаче са давањем дозвола за транспорт јединица и средстава ЈНА. Тако је, на пример, део тенковске јединице из Врхнике, утоварен у вагоне, без оправданих разлога задржан у железничкој станици Логатец и каснио у поласку 2,5 дана.

БЕЗУСЛОВНО ПРЕКИНУТИ СВЕ НАПАДЕ НА ЈНА

Да би се обезбедили неопходни услови за расплет југословенске кризе на миран и демократски начин и спречило даље проливање крви, сматрамо да би Председништво СФРЈ требало хитно да предузме одговарајуће мере које ће Југословенској народној армији помоћи да своје задатке, до окончања договора о политичкој будућности земље, успешно обавља у складу са Уставом СФРЈ и одлукама Председништва, а посебно са одлукама о апсолутном и безусловном прекиду ватре у Републици Хрватској од 3. и б. августа 1991. године. Савезни секретаријат за народну одбрану, у вези с тим, предлаже:

1. Да Председништво СФРЈ размотри Закључке Сабора и практичну политику руководства Републике Хрватске према ЈНА и са својим оценама и ставовима упозна јавност. Уз указивање на суштину и циљеве антиармијске кампање, јасно ставити до знања да ЈНА својим активностима у Републици Хрватској извршава своје уставне и законске обавезе и да се не може третирати као једна од сукобљених страна.

2. Да упозори све надлежне органе у Републици Хрватској (председника, Сабор и владу Републике) да ће Армија, ако Република Хрватска истраје у оценама ЈНА из Закључака Сабора и настави са предузимањем мера и акција које из њих произилазе, бити приморана да томе прилагоди сопствено понашање и деловање.

3. Да захтева да се, у складу са одлукама Председништва СФРЈ, одмах и безусловно прекину сви оружани и други напади на припаднике, јединице, установе и објекте ЈНА и армијском саставу у Републици Хрватској обезбеде услови за нормалан живот и рад. Предочити да ЈНА има сва овлашћења да предузме потребне мере, укључујући и отварање ватре, ради сопствене заштите и самоодбране.

4. Да затражи од свих надлежних органа у Републици Хрватској да прекину са радњама којима се спречава или отежава извршавање Одлуке Председништва СФРЈ од 18. јула 1991. године о дислокацији команди, јединица и установа ЈНА са територије Словеније. Упозорити на обавезе Штаба Врховне команде да, сагласно тачки 7. Одлуке, по сваку цену и свим средствима обезбеди потпуно и ефикасно извршавање те одлуке.

5. Да се Председништво СФРЈ као колективни врховни командант ОС СФРЈ недвосмислено и јасно огради од изјава и поступака оних својих чланова који заступају антиармијска опредељења и неприхватљиве ставове о карактеру, улози и понашању ЈНА

(Међунаслови Редакцијски) СЕДНИЦА ПРЕДСЕДНИШТВА СФРЈ

ХРВАТСКА НЕ ПОШТУЈЕ СПОРАЗУМЕ

6.10.1991. У Београду је одржана седница Председништва СФРЈ – председавао потпредседник др

Бранко Костић у чијем раду су учествовали савезни секретар за унутрашње послове и заменик савезног секретара за народну одбрану.

Председништво СФРЈ је, како је саопштено, од надлежних ресора информисано о актуелној политичко-безбедносној ситуацији у земљи. Констатовано је да се стање непосредне ратне опасности и даље заоштрава, да оружане снаге Републике Хрватске перманентно крше постигнуте споразуме о прекиду ватре. На сцени је повампирени

118

неофашизам, који не бира средства да постигне своје циљеве, настојећи да оружане сукобе прошири и на друге крајеве земље,

Председништво СФРЈ је, као врховна команда оружаних снага СФРЈ, у току данашњег дана од стране Штаба врховне команде детаљно обавештено о стан»у на кризним подручјима.

Председништво СФРЈ је подржало ставове утврђене у Хагу, које је прихватио савезни секретар за народну одбрану на основу инструкција Председништва СФРЈ. Председништво СФРЈ је констатовало да и овога пута Република Хрватска не поштује споразуме из Хага у погледу деблокаде касарни и других војних објеката на територији јединица ЈНА. Напротив, наставља и проширује нападе на војне објекте.

Председништво СФРЈ је у тим околностима дало одговарајуће задатке јединицама ЈНА у складу са актуелном политичко-безбедносном ситуацијом.

Председништво СФРЈ је оценило да је у условима непосредне ратне опасности наредбом о делимичној мобилизацији и наредбом о одређивању територија на којима поступају војни судови првог степена и војна тужилаштва при војним командама, створило услове за одговорнији однос у непосредном извршавању послова мобилизације.

ПРЕВАРАМА ДОШАО КРАЈ

21.9.1991. Информативна служба Савезног секретаријата за народну одбрану овлашћена је да

саопшти следеће: Дана 20. септембра у 22,15 часова председник Републике Хрватске Фрањо Туђман упутио је савезном секретару за народну одбрану телефакс следеће садржине:

»Успркос томе што сте потписали споразум о прекиду ватре у Игалу, оружане снаге Југославије на копну и с мора настављају нападаје на градове и насеља у Хрватској.

Упућујете и нове снаге из Србије и Црне Горе, издајете и нова наређења за још разорније ратне одмазде под изговором деблокирања касарни. Пред повијешћу, народом и свјетском јавношћу сносит ћете одговорност за разарање и покушај покоравања Хрватске.

Предлажем Вам да издате наређење о обустави даљих офанзивних нападаја и покрета. Ја ћу са своје стране издати наређење да се изврши деблокада свих касарни у погледу

опскрбе водом, струјом и храном. Молим да ме до 24.00 сата данас 20.09. 1991. обавијестите прихваћате ли овај приједлог. Хтио бих вјеровати да ћете схватити какву катастрофу изазивате даљом агресијом ЈНА

на Хрватску, која брани своју демокрацију и своју опстојност«. Поводом ове поруке испуњене крајњим цинизмом, која сама по себи говори о

неспремности хрватског Врховништва да испоштује Споразум о прекиду ватре потписане у Игалу, прекине са нападима на војне јединице и изврши потпуну деблокаду свих објеката ЈИА савезни секретар за народну одбрану упутио је Фрањи Туђману телефакс следеће садржине:

»У вези Ваше поруке коју сам примио у 23.40 часова 20. септембра 1991, најпре желим да констатујем чињеницу да непоштовање Изјаве о прекиду ватре од 17. септембра 1991. није први случај Вашег вероломног поступања у односу на обавезе које сте преузели својим потписом.

У Игалу је договорен прекид ватре који; према тумачењу које је пред тројицом потписника Изјаве недвосмислено изложио лорд Карингтон, подразумева и деблокаду војних јединица и објеката. Прихваћен је Ваш предлог да рок извршења буде 12.00 часова 18. септембра 1991, мада сам ја предлагао да то буде и раније.

Пошто прекид ватре у том року нисте поштовали, већ су Ваше оружане формације наставиле све интензивније нападе, предложио сам Вам продужење рока: први пут до 20.00 часова, други пут до 08.00 часова следећег дана и трећи пут до 12.00 часова.

119

Ви сте редовно одговарали да ћете покушати, а никада да ћете реализовати преузете обавезе.

У међувремену, уместо спровођења Изјаве, Ваше оружане формације настављају на беспримеран начин са нападима на објекте ЈНА и њиховом блокадом. Од ступања на снагу прекида ватре до 12.00 часова данас заузеле су 32 војна објекта. Ти објекти нису нападали вас, јер су непокретни, а већина и нема никакву борбену функцију. У то су се могли уверити и чланови Посматрачке мисије ЕЗ. При томе је убијено 12, а рањено 19 припадника ЈНА. Онемогућава се евакуација погинулих и збрињавање рањених, породице војних лица се малтретирају и изгоне из станова.

У мом трећем покушају да се успостави прекид ватре и оствари мир упозорио сам Вас да је преварама дошао крај.

Увек сам спреман на преговоре, али под условом да претходно реализујете преузету обавезу о прекиду ватре и све што се, према објашњењу лорда Карингтона, под тим подразумева. Када то остварите, можемо водити преговоре о свему што је предмет потписане Изјаве«.

120

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Проф. др Михаило Вучинић рођен је 5. јуна 1924. године у Српским Моравицама у Горском Котару – Хрватска. Основну школу и гимназију завршио је у Осијеку и Новом Саду. Као средњошколац определио се против фашизма за НОР и учествовао у рату у Славонији, радећи на терену и у војним јединицама. Из рата је изашао као шеф пропаганде одјела 12. ударне славонске дивизије. После рата, као војни старешина, радио је на бројним дужностима у политичким органима. Као наставник у војним школама, у новинарству, као начелник у домовима ЈНА у Осјеку, Новом Саду, Панчеву, Београду. Радио је у политичким органима дивизије, Више војне академије, Главне политичке управе.

Завршио је војне школе – ПОШ и Вишу војну академију. Поред војног образовања завршио је правни факултет у Београду,

а докторирао као први доктор на Факултету народне одбране (одбрана тезе »Ограничени ратови у савременом свету«), на коме је био и редовни професор.

Из ЈНА је пензионисан са дужности главног и одговорног уредника »Војног дела«, у чину пуковника.

Бавио се и публиковањем и написао више десетина чланака, расправа, студија и књига. За тај рад је добио више признања – награде »22. децембар« и »Војно дело«.

Бавио се друштвеним активностима, за шта је добио признање Савеза бораца, факултета, почасни је грађанин града Вуковара. Последње деценије био је председник Удружења Срба из Крајине и Хрватске, што га је мотивисало да напише ову књигу.